Азбест је природни силикатни минерал, сачињен од меканих свиленкастих влакана.

Слабо проводи топлоту, не гори и не угљенише се, тако да је веома користан као изолатор
топлоте и ватре.

Некада је био широко коришћен у различитим индустријама због своје

отпорности на топлоту, изолационих карактеристика и чврстоће. Међутим, током
времена, сазнања о озбиљним негативним утицајима азбеста на здравље људи и озбиљним
еколошким последицама су се нагомилала. Овај материјал, који је некада био симбол
индустријског напретка, данас представља озбиљан изазов за јавно здравље и очување
животне средине.

Азбест је био широко коришћен током 20. века до 1970-их, када је јавно
препознавање опасности по здравље од азбестне прашине довело до његове забране у
редовној градњи и ватроотпорним инсталацијама у већини земаља.

Многе земље у развоју и даље подржавају употребу азбеста као грађевинског

материјала, и експлоатација азбеста је и даље у току, а највећи произвођач, Русија, је
имала процењену производњу од 790.000 тона у 2020. години, док је америчка агенција за
заштиту животне средине (EPA) још 1989. године забранила даљу употребу азбеста, чиме
се спречава улазак нових азбестних производа на тржиште у САД.
 Азбест је минерал који је присутан у природи и не представља
опасност докле год не буде на неки начин оштећен. Нажалост, међутим, први
пут је копан и коришћен пре неколико хиљада година, што његово присуство чини
уобичајеним како у природном окружењу, тако и у људски створеном.

Приликом градње, рушења, рударења или одређених производних

активности, азбест се ослобађа у околину , загађујући ваздух (услед чега се може
удисати), воду (где се може унети у организам), и земљиште (где га је лако дистрибуирати
и раширити у ваздух).

Азбест може остати у ваздуху у јако дугим временским периодима.

Преноси се на велике удаљености ветром или водом пре него што се исталожи, загађујући
области далеко од извора.

Током већег дела 20. века, азбест је био употребљаван у системима

за наводњавање, отпадну воду и кишницу. Како временом цеви које у свом
саставу садрже азбест развијају пукотине и постепено се распадају, опасност од
испуштања азбеста у водоводни систем расте.

Према Светској здравственој организацији, већина становништва

Сједињених Америчких Држава конзумира воду загађену азбестом, али у
концентрацијама довољно ниским да не дође до појаве здравствених проблема. Међутим,
када нивои азбеста у води за пиће превазиђу максимално дозвољене концентрације,
локална управа је у обавези да обавести кориснике о потенцијалној опасности по здравље.

Процењени просечни век трајања цеви које садрже азбест је око 70 година.

Ове цеви могу деградирати услед временских услова, механичких

вибрација или корозије. То је посебно изражено у напуштеним или неодржаваним
зградама које не пролазе кроз одговарајуће инспекције.
 Систем реверзне осмозе je најбоља опција за уклањање азбеста из
воде. Овај процес уклања нежељене материјале из воде путем механизма притиска који
принудно пропушта молекуле воде кроз полупропусну мембрану. Обично, вода ће течи у
смеру веће концентрације. Обрнута осмоза принуђује воду да тече у обрнутом смеру ка
разблаженијем раствору.

Упркос налазима неколико истраживања која нису успела установити директну

корелацију између конзумације азбестних влакана и развоја болести, не саветује се
занемаривање могућности да азбестна влакна буду канцерогена када су присутна у води за
пиће.
 Азбест представља озбиљну опасност због своје способности да се
разлаже на микроскопски танка влакна. Ова влакна могу остати у ваздуху
данима након емисије, представљајући ризик у случају удисања.

С обзиром на њихову изузетно малу величину, ова влакна могу продрети дубоко у
плућа, што може довести до озбиљних здравствених проблема, укључујући рак плућа,
азбестозу (ожиљци на плућном ткиву) и мезотелиом (рак који погађа плућну марамицу).

Различити фактори доприносе ефектима на здравље, укључујући:

 Дозу;

 Трајање изложености;

 Пут или начин изложености (респираторни систем, дигестивни систем,

преко коже);

 Друге хемикалије којима смо изложени;

 Старост;

 Пол;

 Нутритивни статус;

 Породичне особине;

 Стил живота;

 Опште здравствено стање;

Ни најмања количина азбеста се не сматра безбедном, а производи који садрже

више од 1% азбеста сматрају се азбестним производима.

Мезотелиом, међутим, може настати и при минималној изложености, погађајући

чак и породице радника с азбестом кроз прашину коју доносе кући на одећи.
 Све болести повезане с азбестом имају време инкубације, које се креће од 10 до 40
година између изложености и појаве болести. Током овог периода, појединци не показују
симптоме, а болест се манифестује тек након релативно дугог периода инкубације. Иако
неће свако ко је (био) изложен азбесту оболети, изложеност повећава ризик, а већину ових
болести је тешко или немогуће лечити, што наглашава значај превенције.

Највећи део људске популације је био изложен азбесту у неком тренутку свог
живота, или још увек јесте. Ниске концентрације азбеста присутне су у ваздуху, води и
земљи. Међутим, већина људи не оболи приликом те акутне изложености. Обично
обољевају они који су му редовно, хронично изложени, најчешће на радном месту где
директно раде с материјалом или путем значајног контакта с околином.

Особе које директно раде с азбестом имају највећи ризик од развоја болести
повезаних с азбестом. Занимања с високим ризиком од изложености азбесту укључују:

 Бродоградњу;

 Грађевинске радове на прузи;

 Рударство и прераду азбеста;

 Грађевинске и занатске радове;

 Производњу хемикалија, подова, пластике или гуме;

 Ауто индустрију (посебно поправка кочница);

 Гашење пожара;

 Текстилну индустрију;

 Рушење зграда.

Могућа је и "пасивна" изложеност азбесту, названа "параокупациона изложеност".

Када особа ради с материјалима који садрже азбест, може донети честице азбеста кући на
својој обући, одећи, кожи и коси. Неки испитивања показују да чланови породице особа
које су снажно изложене азбесту имају већи ризик од развоја мезотелиома.
 Услед негативних здравствених и еколошких импликација изложености азбесту,
постаје очигледна потреба за озбиљним приступом у смањењу ризика. Превенција
изложености постаје кључна како би се умањили потенцијални негативни ефекти на
људско здравље и животну средину. Увођење стриктних регулатива и придржавање
стандарда у индустрији које се баве азбестом игра кључну улогу у минимизирању
изложености радника. Едукација радника о безбедним праксама руковања азбестом такође
има значајан допринос у превенцији.

Поред тога, важно је препознати и потребу за ефикасним поступцима уклањања

азбеста из постојећих објеката и производа који га садрже. Безбедно уклањање азбеста, уз
придржавање одговарајућих процедура, кључно је како би се избегло додатно отпуштање
азбестних влакана у околину.

Алтернативне технологије и материјали који не садрже азбест постају императив у

смањењу зависности од овог опасног минерала.

Заједнички напор власти, индустрије, стручњака и заједнице кључан је за

постизање одрживог решења које ће смањити утицај азбеста на здравље људи и животну
средину. Унапређење законодавства, слеђење и примена стандарда, као и подизање свести
јавности о опасностима азбеста, играју кључну улогу у изградњи безбеднијег и здравијег
окружења за све.