ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА КЊИГА ПРВА ОД НАЈСТАРИЈИХ ВРЕМЕНА ДО МАРИЧКЕ БИТКЕ

(1371 )
ДОСЕЉЕЊЕ СЛОВЕНА И ОБАЗОВАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ
Образовање српске државе (Сима Ћирковић)

Поред дела Срба и Хрвата, који су се кретии заједно с деловима друтмх словенских група. на
Балканско полуострво су дошле и велике, компактне и организоване групе које су запоселе
већи простор и постале кристализациона језгра око којих су се образовале веће етничке
скултине Хрвата и Срба. Ближе околности везане за њихово досељавање, нису познате из
савремених извора, већ из домаћег предања које је доспело међу Византинце и било
забележено у спису » О народима« ( О управљању царством)
цара Константина VII Порфирогенита ( 913-959) . учени византијски владар знао је да Срби који
су се доселили на Балкан ско полуострво воде порекло од Срба што су живели далеко на
северу и који у његово време још нису били крштени, а називали су се Бели Срби. За владавине
византијског цара Ираклија, дакле између 610. и 641 , два брата су наследила владара Белих
Срба. Један од њих повео је » Половину народа и Пошао на далеки пут , у земљу византијског
цара. Цар Ираклије је примио Србе и дозволио им да се населе у солунској области , у крају
који је прозван Србица ( Сервија). Ту се они. међугим, нису дуго задржали . После неког
времена зажелели су да се врате и већ су у повратку били прешли Дунав кад су се још једном
предомислили и поново од цара затражили земљу где би се населили . Ираклије им је тада
препустио опустеле простране области између Саве и динарског масива, где су живели још
средином Х века. Населили су се у непосредном суседству области насељене Хрватима, који су
такође дошли из Беле Хрватске за време владавине цара Ираклија. На планинској страни, дуж
динарског масива, област насељена Србима граничила се с кнежевинама Неретљана (између
Цетине и Неретве ), Захумљана (између Неретве и Дубровника), Травуњана ( између
Дубровника и Боке) , који су средином Х века сви убрајани у
Србе. и Дукљана (у подручју око Скадарског језера и на потезу обале од Боке Которске до
Бојане) . Сав овај простор, и сви делови Балканског полуострва где су » Склавиније “, од самог
почетка су се нашли на удару оних снага које су желеле да их потчине својој власти . Са севера
су их угрожавали Авари, са југоистока их је постепено заузимала Византија. Авари су се
наметали као господари скупинама Словена још у другој половини и века. Њихову водећу улогу
приликом напада на Царитрад и Солун уочили су већ византијски савременици . Али, за
разлику од Словена који су насељавали области у које су их водили ратнички походи, Авари су
се враћали у своја средишта између Дунава и Тисе, одакле су кретали у нове пљачкашке походе
покушавајући да наметну и одрже власт над Словенима. Њихово насиље и груба експлоатација
словенских група које су биле у њиховом домашају изазивали су жесток отпор и огорчене
борбе. Против Авара је деловала држава настала у устанку који је предводио Само (623-658 );
против њих су енергично ратовали тек досељени Хрвати и онемо гућили су аварску врховну
власт над новопоседнутим територијама. Пред крај VII века, аварски каганат доживео је још
један период успона, који су морали осетити нарочито Словени што су се населили ближе
аварском центру. Из VIII века има вести о њиховим продорима ка западу, али франачки походи
крајем VIII и почетком IX века довели су до уништења каганата, чиме се окончао сваки утицај
Авара на Словене. У сужавању простора » склавиније најупорнија је била Византија, иако се у
својим настојањима да непосредно потчини словенски простор сукобља вала с многим
тешкоћама. Тек у другој половини VII века почела је постепено да шири простор око
градова стварајући услове за организацију тема на европском тлу. Када се цар Јустинијан
године 688-689. пробио копненим путем од Цариграда до Солуна, крчећи пролаз оружјем, тај
догађај је слављен каовелика победа. Ипак, до краја века биле су организоване теме Тракија и
Хелада. Један од најважнијих извора византијске снаге лежао је у флоти и превласти на мору,
што је омогућавало одржавање веза са удаљеним
градовима и острвима, а захваљујући томе, Византија је одржавала и јачала упоришта на
јадранским, јонским и црноморским обалама. Из тих упоришта ширио се византијски
политички утицај на околне Словене, одатле им се у повољним приликама наметала врховна
власт и, кад би се указале могућно сти, заводила тематска организација. Период постепеног ,
шти упорног враћања изгубљених позиција на
Балканском полуострву донео је Византији , после заузимања цариградског и солунског залеђа
значајне успехе на тлу Грчке ( Хелада и Пелопонез) , затим на обалама Епира, где су основане
тема Никопољ и почетком IX века тема Драч, која је одиграла важну улогу у развитку Срба јер
се налазила у близини њихових територија, а касније служила као ослонац при ширењу
византијске власти . За Србе су, исто тако, била значајна византијска упоришта у старим
градовима на јадранској обали и на острвима. Раздвојени међусобно и слабим нитима
повезани с престоницом Царства, економски нејаки, ти ослонци византијске власти постали су
значајнији политички чинилац тек у друтој половини IX века, када су успешно одбра њени ,
уједињени у тему Далмацију и непосредније потчињени Цариграду. У својој политици поновног
освајања Балканског полуострва, којом је лагано, али упорно сужавано подручје слободних
Словена , Византија се рано сукобила с јаким и енергичним супарником, државом Бугара која
је настала из споја сразмерно малобројне, али добро организоване и ратоборне трупе
Протобугара и словенских племена настањених између планине Балкана и Дунава. Прешавши
Дунав 680. године, коњаници и номади Протобугари наметнули су се као господари затеченим
Словенима, који су живели у осам
племенских области. Упркос етничкој подвојености и повременом антагонизму између
словенског и протобугарског живља, нова држава се показала стабилном и способном за
експанзију. Већ у другој половини VIII века њена војска је прешла гребен Балкана и сукобила се
с Византијом борећи се за превласт над Словенима у Тракији. После пола века ратовања. у
коме су и једна и друга страна славиле победе и трпеле поразе, усталила се дуга гранична
линија између Византије и Бугарске ; некадашње шаренило »склавинија замениле су две
велике и моћне државе. Бугарска експанзија, привремено заустављена на југу, од почетка IX
века управљена је била у другом правцу, где је наилазила на мањи отпор . Једна освајачка
струја продирала је ка северозападу допирући до Срема, до Тисе и Драве, где се 827. године
сукобила с Францима који су надирали са запада . Бугарски ратници сменили су старешине
Словена које су Франци раније поставили и на њихова места довели своје управљаче . Под
бугарску власт тала су свакако доспела и словенска племена око Мораве и Дунава и Тимочани,
који су још 823 . самостално одржавали везе с Францима и упућивали посланства њиховом
владару. Византијско- бугарско супарништво , које је ударило печат развоју источног дела
Балканског полуострва, продужавало се и преносило на
централне области у којима су били насељени Срби. То супарништво је одређивало политички
положај најстарије српске државе и у највећој мери утицало на њен разој. Бугарска је била
ближе, те је непосредније угрожавала простор на коме су живели Срби. Византија је била
просторно удаљена, па се само преко својих упоришта на Јадрану могла мешати у односе
словенских кнежевина, али је она имала неупоредиво више ауторитета и разноврснија
средства за остварење својих политичких циљева .. Кратак и
веома уопштен опис најранијег политичког развитка Срба налази се у већ споменутом спису
цара Константина VII Порфирогенита. Владарски син који је довео Србе у нову постојбину
умро је још пре но што су се доселили Бугари, што значи пре 680. године. После њега је
завладао његов син, па унук, па редом архонти ( кнежеви) од истог рода -казује цар
Константин. Томе роду припадати су и Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир. најранији
по имену познати српски кнежеви. Из времена владавине прве тројице нису познати никакви
одређени догађаји. Свакако је један од њих био на српском престолу када је Људевит Посавски
822. био присиљен да се, после трогодишњег отпора Францима. напустивши Сисцију (Сисак) ,
склони код Срба вероватно негде у западном делу њихове територије. Ту је на превару убио
локалног жупана чије је гостопримство уживао, за кратко време загосподарио његовим
подручјем, а затим прешао у Хрватску, где је и сам био мучки убијен. Епизода с Људевитовим
бекством дала је повода писцу »Анала Франачког Краљевства « да забележи како » Срби
држе велики део Далмације , разуме се, Далмације у античком смислу , која се простирала
дубоко у унутрашњост , све до близу Саве на северу и Ибра на истоку. Тек о кнезу Властимиру
цар Константин VII Порфирогенит пружа по датке
који омогућавају да се његова владавина хронолошки ближе одреди. Док су по царевом
казивању, за време Властимирових претходника Срби и Бугари Живели мирно, без сукоба , »
покоравајући се царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства у Властимирово време је
против српског кнеза заратио бугарски кан Пресијам, и ратовао је три године, ати није
постигао ништа, већ је само изгубио » већину своје војске“ . Тај трогодишњи српско- бугарски
рат вођен је , свакако, око средине IX века, негде између
836. и 852, и сведочи о отпорној снази тадашње Србије. У време Властимира , власт српских
кнезова проширила се на другу страну динарског масива . Травунија, област у залеђу
Дубровника, ограничена на крашка поља, једино погодна за живот и привређивање, била је до
тог времена под влашћу локалног жупана, а обухватала је и плодну жупу Конавли . Пре средине
IX века, травуњански жупан повезао се с
владалачким родом Србије на тај начин што се Крајина, син жупана Велоја, оженио кћерком
кнеза Властимира. Своме зету Властимир је дао титулу кнеза и тако је основана локална
Травуњанска династија. цчији су каснији кнезови Хвалимир и Чучимир само по имену познати.
Ова промена била је могућа само у условима врховне власти кнежева Србије и имала је за циљ
да ту врховну власт трајно обезбеди . Када је
Властимир умро , наследила су га тројица синова: Мутимир, Стројимир и Гојник. Они су
поделили државну територију, али је Мутимир, свакако најстарији међу браћом, остао
главни владар , а млађа браћа су му била подређена. Дељење државе између чланова
владалачког рода није била ретка појава у европским државама раног средњег века . Држава
тада није схватана апстрактно и одвојено од личности владареве, већ су у владању и
управљању примењивани обичаји и поступци из народног права уобичајени
у господарењу наслеђеном имовином. Економска неразвијеност онемогућавала је редовне
изворе прихода који би могли бити предмет поделе, те није ни преостајало друго до да се деле
земља и људи којима се владало . Дељење државне територије, уз стварање посебних удеоних
кнежевина, дуго се одржа вало у развоју словенских држава. што је, због честих сукоба међу
члановима владарског рода, било извор
непрекидне нестабилности . Рат између Бугарске и Србије наставио се иу следећој генерацији,
јер је Бугарска и даље освајала, а Србија се налазила на путу њене експанзије. Овога пута је
против Cрбиje заратио кан Борис, који је дошао на власт 852. године. Али , ни он није постигао
успех. Војска коју је послао била је потучена, а његов син Владимир и дванаест великих бољара
пали су у српско ропство . Борис је због те невоље био присиљен да склопи мир са Србима.
Угледни бугарски заробљеници били су ослобођени. а Мутимирови синови испратили су их »
до границе до Расе “ . Предаја заробљеника пропраћена је разменом дарова . Одужујући се за
велике дарове кана Бориса. Срби су дали два роба, два сокола, два пса и 80 крзнених хаљетака.
Тај поклон су Бугари касније тумачили као српски данак. Мир склопљен с Борисом обезбедио је
период затишја у односима с Бугарском . Међутим, проблеми су остали , јер се експанзија
Бугара није зауставила. Продором у Македонију и према јонској обали, Бугари су касније у још
већој мери опколили Србију. У то време дошло је до унутрашње кризе у Србији јер су се
Властимирови синови међусобно завадили. Као победник је изашао најстарији брат Мутимир,
који је ухватио два млађа брата и, да би их онемогућио, предао их бугарском владару Борису.
Задржао је Петра, сина Гојниковог, али је тај његов синовац убрзо побегао у Хрватску. Хрватски
двор је у то доба, а и доцније , пружао уточиште члановима српског владалачког рода када су
били присиљени да се склоне бежећи од својих рођака или од бугарске и византиј ске руке. У
изгнанству у Бугарској Стројимир је провео остатак живота. Имао је сина Клонимира, који је у
браку с неком Бугарком добио сина Часлава који ће касније играти значајну улогу у српском
политичком животу. Разгранавање српског владалачког рода и његово
расипање одласком у суседне земље имало је касније неповољне последице . Изданци
владајуће династије били су погодно оруђе страних сила у борби за утицај и врховну власт над
Србијом. За време Мутимирове владавине , која је трајала до 891/892 Византија је повела
активнију политику на западу. учврстила своја упоришта на јадранској обали и створила
могућности да јаче утиче на развитак Срба. Изазов Царству дошао је од стране Арабљана са
Сицилије који су 841. освојили Бари и покушавали да прошире своју власт на јужну Италију и на
другој обали Јадрана потчине градове који су у залеђу имали непријатељске словенске
кнежеве, а уживали слабу заштиту византијских царева.Арабљанско бродовље нападало је и
пустошило Будву, град Росе, на улазу у Боку которску, и Котор, а затим је почело да опседа град
Рагузион ( Дубровник). Тај град настао на хриди одвојеној од копна настањивањем живља
разоренога и напуштенога града Епидаура (на месту данашњег Цавтата), био једовољно
утврђен и снабдевен да је могао пружити дуготрајан, вишемесечни отпор уочекивању помоћи
затражене од Цариграда ( 876) . Цар Василије I , који је управозапочео своју владавину, послао
је заповедника царске флоте са сто бродова. Већ навест о приближавању византијске флоте,
Арабљани су одустали од опсаде . Потребу зацарском заштитом и спремност градова да се
непосредније повежу с престоницомискористио је цар Василије I да учврсти своју власт над
градовима и острвима. Од Кварнера до Котора, градовии острва организо вани су као тема под
стратегом чије је седиште било у Задру.22 Тему Далма цију сачињавала су неповезана насеља
распоређена на широком простору, те је због тога била веома непогодна за контролу и
одбрану. У залеђу византиј ских градова пружао се низ словенских кнежевина, од Хрватске
преко кнеже вине Неретљана, Захумља и Травуније све до Дукље. Стога је један од најважнијих
задатака византијске власти био да осигура миран живот и безбедност у залеђу, јер је скоро
сваки обалски град имао веће или мање површине земљишта које су у сваком тренутку могли
угрозити суседи. Цар Василије I увео је
велике промене тиме што је препустио словенским кнеже вима данак који су ови градови били
дужни да плаћају царевом намеснику, стратегу. Градови и острва на северу и у централним
деловима далматинске обале плаћали су кнезу Хрвата непуних 10 литара злата ( 710 номизми,
златника), а Дубровник, у чијем су се залеђу граничиле кнежевине Захумљана и Травуњана,
плаћао је 1 литру злата ( 72 номизме), половину
захумском а половину травуњанском кнезу. Та новина могла се спроводити само у условима
кад су словенски кнежеви били у добрим односима са Царством и кад су признавали врховну
власт византијског цара. Цару Василију I приписује његов унук снажан захват у унутрашње
прилике цар Константин VII Порфирогенит и јужнословенских кне жевина. Он је потврдио
кнежеве који су били на власти, а припаднике њиховог рода одликовао тиме да и убудуће дају
владаре. Поштовао је, при томе, затечени ред и легализовао оне лозе које су већ имале
изузетан положај , дугу традицију и велики ауторитет. Код Срба је то био род који је
непрекидно владао од досељења из старе постојбине. Цар Василије, уосталом, није ни био у
могућности да друкчије поступи, да евентуално поставља људе који би били цареви намесници
. Компромис који је постигао слављен је као израз цареве великодушности. Цар Василије, по
речима његовог унука, није хтео на власт да поставља » оне који више дају и његове поданике
гуле “, већ је наредио да њима владају » они које они сами изаберу и као на неки начин
рукоположе « . Преко домаћих кнезова, » архоната« у византијској терминоло гији, цар је
посредно владао словенским досељеницима и њиховим областима и на тај начин у извесној
мери остваривао циљеве византијске политике да се у свим провинцијама које су некад
припадале Римском Царству обнови царска власт.Тај облик византијске врховне власти није
сметао ни словенским племенима, јер није у њихову средину доводио странце, нити је дирао у
њихове обичаје и начин живота. Користи од таквог односа имали су припа дници владарских
родова, којима је цар својим потврђивањем, именовањем и даровима дизао ауторитет,
издвајају Рм их од жупана и других потенцијалних супарника. Политички догађаји показују да
византијска врховна власт у време Василија I није имала само симболичан карактер. Цар је
успевао да словенским кнежевима наметне одређене обавезе и да их користи као оруђе своје
политике, што најбоље показује ратовање у Италији . Византијски бродови превезли су Хрвате ,
Србе , Захумљане, Травуњане и становнике византијских места из Далмације на другу обалу
Јадрана, где су заједно с војском Лудвига Немачког учествовати у борбама око Барија , који је
пао 2. фебруара 871 . године.О делотворности политике цара Василија I говори на свој начин и
преокрет у животу Cрбa изазван христијанизацијом. Иако је, по казивању Константина VII
Порфирогенита, још цар Ираклије преко свештеника из Рима покрстио тек досељене Србе, о
ширењу и учвршћењу хришћанства у њиховој средини нема никаквих других вести. Прва
хришћанска светачка имена, поуздан знак прихватања хришћанске вере, јављају се у
српском владалачком роду у генерацији унука Властимирових; носе га најмлађи Мутимиров
син Стефан и најстарији Гојников син Петар, који су, по свој прилици, рођени приближно у
исто време, између 870. и 874. године . Очеви ових кнежевића били су , дакле, хришћани у
првим годинама владавине цара Василија I.Та околност потврђује казивање цара Константина
VII Порфирогeнита да су Словени из кнежевина у залеђу јадранске обале тражили од цара
Василија I да покрсти оне међу њима који још нису били хришћани. Прихватању хришћанства
најдуже су се опирали Неретљани, који су због тога били прозвани и Паганима, али и њихово
преобраћење завршено је за владавине цара Василија I. Византија је била у највећој мери
заинтересована за христијанизацију племена и народа с којима је долазила у додир. Поред
општих мотива који су пройстицали из схватања да су хришћански владари дужни да шире
хришћанство и повећавају број верника, у том правцу су деловали и сасвим практични
интереси : преобраћење у хришћанску веру широко је отварало врата визан тијском утицају на
културу и начин живота народа и стварало услове за његово васпитавање у духу византијског
идеала. Примањем хришћанства прихватала се и представа о свету као хришћанској васељени
на чијем челу стоји византијски цар као Христов намесник на земљи . Стицајем околности,
мисионарска делатност у околним земљама доспела је у другој половини IX века у жижу
византијске политике. Великоморавски кнез Растислав затражио је 863. године од
византијског цара способне миснонаре који би радили на учвршћивању хришћанске цркве у
његовој земљи. Он је свакако био руковођен жељом да смањи утицај франачког
свештенства, а Византија није хтела да пропусти прилику да трошири свој политички и
културни утицај. Мисија у Моравској била је поверена Методију и Константину, ученим
синовима византијског високог чиновника Лава. Они су знали језик Словена и темељито су се
припремили за своју мисију стварајући посебно писмо прилагођено особеностима
словенског језика и приређујући проде најважнијих богослужбених текстова. Успешан рад у
Моравској
био је прекинут путовањем у Рим ради правдања код папе. Мисионарски рад је био
одобрен. али је у Риму 869. умро Константин као монах Кирило, а каснији Методијев рад у
Доњој Панонији и Моравској наилазио је на све веће сметње и отпоре немачког
свештенства.Још у време кад се припремала мисија Солунске браће, распламтела се борба за
црквену јурисдикцију над Бугарском. Из истих разлога као Расти слав , али руковођен
супротним интересима, бугарски кан Борис, спреман да прими хришћанств, затражио је
мисионаре из Рима. Тада је Византија ипак успела да христијанизацију Бугара спроведе својим
снагама. Покрштени Борис добио је хришћанске име Михаило по тадашњем византијском цару
који му је био кум . Међутим, борба се тиме није завршила . Борис- Михайло поново је ступио у
везу с папством тежећи да добије црквену организацију која би била независна од Византије,
од које се осећао угроженим. Пошто у Риму није постигао успех, Борис- Михайло је питање
бугарске црквене организације препустио црквеном сабору у Цариграду, 869—870, који је нове
хришћане у Бугарској потчинио Цариграду одредивши да Бугарска има по себног архиепископа,
који је добио највише место међу византијским цркве ним
достојанственицима. О мисионарској делатности међу Србима и најранијој хришћанској
црквеној организацији нема података из тог времена. Како је Византија у време цара Василија I
имала приступ до Србије само из својих упоришта на Јадрану, могућно је да су мисионарски
рад обавили свештеници из приморских црквених центара у којима је богослужбени језик био
латински. (Отуда је у старој хришћанској
црквеној терминологији приметан романски утицај. Црквена средишта византијске Далмације
добила су и црквен ју урисдикцију над христијанизованим словенским областима у залеђу.
Архиепископија у Сплиту као наследница провинцијске метрополе Салоне имала је црквену
власт и над областима које су лежале дубље у унутрашњости . Почетком Х века. на црквеним
саборима у Сплиту учествовали су и Представници
Срба.У један мах, на самом почетку хришћанског црквеног живота Срба, као да је дошло до
неке врсте спора око јурисдикције . Папа Јован ( 872—882) тражио је од словенског кнеза
Мутимира да се врати под панонску дијецезу, имајући у виду нешто пре тога обновљену
Методијеву панонско- сремску архиепископију . Уколико је овај Мутимир био српски кнез који
је заиста савременик папе Јована VIII , могло би се претпоставити да је Србија, » Крштена
Србија« , како је назива цар Константин VII Порфирогенит, осетила непосредне резултате
Методијевог мисионарског рада. Са севера су по свој прилици, у Србију продирали најстарији
словенски текстови и словенско богослужење. Рад на ширењу словенског књижевног језика у
српској средини настављен је касније деловањем мисионара из јужних области, из
македонских обласних центара где су се задржали прогнани Методијеви ученици. Веома је
тешко данас проценити колико је успеха имала ова рана хришћанска мисионарска активност , у
којој мери је тадашње преобраћење Срба изменило њихова веровања и начин живота, и да ли
су христијанизацијом били захваћени широки кругови живља или је она остала ограничена на
владарски род , жупане и њихову околину. Подаци из каснијих столећа говоре да су
свештеници и црквене старешине морали да улажу много напора да сељачке масе приближе
идеалу хришћанске пастве . Судећи по томе, христијанизација
IХ века није дубоко продрла нити темељито преобразила живот и веровања Срба. То, уосталом,
и не изненађује кад се има у виду колике су људске и материјалне снаге потребне да се на
великом простору изгради црквена организација. Готово је сигурно да је под окриљем
хришћанских владара у држави која се званично сматрала за христијанизовану и даље живео
религијски свет словенског паганства . Он је , међутим, тако слабо познат да се о њему једва
може нешто одређено и поуздано рећи. О времену досељавања Словена имамо само једно
веома уопштено, шти вредно сведочанство из пера Прокопија, историчара Јустинијанових
ратова. Овај писац је био обавештен како Словени верују да је један од богова , творац муње,
једини господар света, и жртвују му говеда и остале жртвене животиње“ и да обожавају и
реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима вра чају «. Других
савремених текстова нема, археолошка истраживања нису дшла резултате, тако да се верске
представе старих Срба реконструишу на основу трагова у језику, обреда, обичаја и веровања
познатих из много каснијих времена, уз обилно коришћење података о другим словенским
областима у којима је паганска религија нешто боље позната.У таквој ситуацији много
штошта мора да остане непознато, аи оно што се чини да је познато, великим делом остаје
спорно. Нагађања да се религија старих Словена није уздигла до представа о вишим
антропоморфно замишљеним божанствима нису се показала основа ним, али резултате нису
дала ни супротна настојања, везана још за хумани стичке писце, да се наиме, у целини
реконструише » словенски Олимп« полазећи од образаца које су дио религије старих Грка и
Римљана, » Творац муње « о коме говори Прокопије био је , по свој прилици, Перун, бог
повезан с муњом и громом, познат и међу другим Словенима. Његово име се не спомиње у
средњовековним текстовима о јужним Словенима, али је остало сачувано у топономастици.
Српски » Врховни бог и племенски родоначелник био би Дабог, црно и хромо божанство
доњег света , господар мртвих, заштитник ситне стоке, али и вукова. Он је располагао
подземним благом и одређивао људима
судбину . У језику и веровањима познатим из каснијих времена сачувала се успомена на
Вида који је био или посебно божанство, блиско Свантовиду Западних Словена, или сам
Дабог у другом облику и с другим именом. Од виших божанстава познатих међу Словенима
остало је у топонимима трагова о Велесу. Сва остала божанства су заборављена током столећа
хришћанског живота. Под утицајем хришћанских проповедника, паганска божанства су
преобраћена у зле демоне или ђавола ( » хроми Даба “) или су неке своје атрибуте и функције
уступили најпознатијим хришћанским свецима ( св . Јован, св. Ђорђе, св. Никола, св . Илија, а
касније од XlII века надаље, и св. Сава) . Упркос томе што су у старом језику, како је већ одавно
запажено, сви називи за идоле (кумир. кап, капиште, балван, истукан ) страног порекла,
закључак да су Срби знали за идоле изведен је на основу старих слојева у каснијим
обичајима и обредима.
Док су Источни и Залини Словени оставили трагове о оваквим идолима у облику статуа, код
Јужних Словена ти симболи божанстава потпуно су непознати. сУваком случају нема ни
најмањег наговештаја да су Словени у време досељавања на Балканско полуострво и у време
пре примања хришћанства имали светилишта и специјализоване групе или појединце који су
се бавили култом. Нижа божанства , која је споменуо Прокопије била су у мањој мери под
ударом критичког утицаја хришћанског свештенства. па су се у народним веровањима каснијих
столећа у већој мери очувала . Ипак. и тај слој словенског паганства у време христијанизације
опире се реконструкцији. Веровање у духове имало је важну улогу у старој словенској религији.
Они су насељавали целокупну човекову околину (изворе, реке, шуме, планине , дрвеће, итд.) и
мешали се у живот људи који су морали да их, с једне стране, приношењем жртава
одобрвоље. или, с друге стране. да их магијским обредима учине безопасним. О приношењу
жртава изричито говори Прокопије у раније споменутом спису : » Судбину нити познају нити
иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим
приближи, или их болест свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће ако то избегну,
истог тренутка принети богу жртву за свој
живот, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом
искупили свој спас. « У средњовековним текстовима налазе се сведочанства о веровању у
виле, рожданице и вукодлаке. Судећи по старим слојевима који се могу распознати у
каснијим обичајима и обредима, посебно су били поштовани духови предака. Култ умрлих
предака очувао се и после покрштавања ; унеко лико измењен и прилагођен хришћанским
схватањима, представљао је битан саставни дио религијског живота куће и породице.

ПОЧЕЦИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (дијелови) (Димитрије Богдановић)

Са оживљеном политиком Византијског царства према Словенима, шездесетих и
седамдесетих година IX века, стекли су се услови за тешње повези вање словенских народа с
византијском цивилизацијом. Почеци српске књижевности налазе се у том раздобљу. Срби
су примили хришћанство између 867. и 874, десетак година после Бугара ( 864) , најпре у
додиру са свештени цима латинске цркве у приморским градовима под врховном влашћу
византијског цара, а потом са словенским мисионарима из Доње Паноније, ученицима
Константина и Методија .? Са књигама и богослужењем на словенском језику, утемељена је и
стара српска књижевност . Константин и Методије су рођени у Солуну и, по свој прилици, нису
Словени него Грци. Као и сви Солуњани, они су добро знали језик македонских Словена из
солунске околине. Обојица високог образовања и положаја, Константин са дипломатским и
мисионарским искуством, а Методије као учени монах и познавалац словенских прилика и
обичаја. упућени су у Морав ску на тражење великоморавског кнеза Растислава. 863, Одлуку о
томе донели су византијски цар Михаило III и цариградски патријарх Фотије, Константин је
тада изумео словенско писмо, глагољицу, и утврдио основну граматичку норму словенског
књижевног језика . Снабдевени неопходним књигама. које су са грчког превели на словенски,
они су у Моравској увели словенско богослужење и развили организацију словенске цркве,
наставили и проширили свој рад на превођењу књига, али су се морали носити и са снажним
отпором франачког латинског свештенства. Ради потврде права на употребу словенског језика у
богослужењу ишли су у Рим. Приликом првог боравка браће у риму, 869. године, умро
је Константин пред смрт замонашени Кирил. Методију, пак, предстоји тешка борба: без
обзира на начелну подршку Рима (869, 880) , он није успео да створи трајнију словенску
црквену организацију чак ни када је 870. године постављен за архиепископа панонско-сремске
дијецезе. Ни после његовог путовања у Цариград 881—882. стање се није изменило . Ижложен
сталном притиску франачког клера, утамничен и злостављан (870—873) на крају ограничен и у
својим признатим правима и функцијама, Методије је умро у великоморавској држави кнеза
Сватоплука 885. године, а његово дело је бар на том простору сразмерно брзо уништено.
После смрти Методијеве, његови ученици су подвргнут жестоком прогону, те су морали да
напусте моравску територију. Прешлии су у јужнословенске земље, које су се тада налазиле
делимично под бугарском и зантијском шлашћу, а делом су биле независне. Највише се зна о
судбини оне групе Методијевих ученика која је прешла на територију Бугарске 885. године.
Примљени од 6угарског заповедника ( » боритакана«) у Београду, упућени су у престоницу
Преслав. Неки су тамо и остати (вероватно Константин Преславски) , а други су, на челу с
Климентом послати у Охрид, у област Кутмичевицу (југозападна Македонија). Тамо је
Климент, можда и сам — Словен, развио врло живу и плодну мисионарску делатност.
Створена је школа у којој је негована глагољица , прво словенско писмо: то је данас у науци
позната »охридска књижевна школа « . Захваљујући епископском чину који је добио 893.
године, Климент је. организовао величку епархију и поставио темеље организацији
словенске цркве у Македонији, а сопственим књижевним радом, оригиналним делима и
преводом византијских текстова , створио онај фонд старословенске књижевности који ће
после његове смрти (916) постати основа књижевности македонских и српских, а потом и
других јужнословен ских земаља . О другим Методијевим уеницима зна се далеко мање. То су
они ученици који су из Моравске и Паноније пребегли непосредно у хрватске и српске земље
све до Приморја. Контакт српских земаља са панонском дијецезом још за живота Методијева
наговештен је писмом папе Јована VIII из 873 , које је упућено српском кнезу Мутимиру. Јован
VIII позива Мутимира да се потчини панонској дијецези — тада управо у рукама Методијевим.
Први словенски мисионари, са глагољичким словенским књигама, могли су доћи у српске
земље већ тада, одмах после 873. Њихов долазак и стално настањење у већем броју после
885. потврђује се не само глагољском књижевношћу са веома старом традиицијом превода
библијских и богослужбених књига у Приморју него и непосредним казивањем извора. У
Житију светог Наума стоји да су се ученици Методија Солунског после његове смрти » расејали
једни по Мизији, друтм по Далмацији и Дакији те реч Божију умножише свуда стоструко. « “ За
неке се зна да су их, продате у ропство , откупили у Венецији посланици цара Василија I
Македонца и довели на северна јадранска острва. Каснија историја борбе за словенски језик и
глагољицу у Хрватској , на подручју сплитске митрополије, посредно сведочи
и о дејству ове, западне дијаспоре Методијевих ученика на ширем подручју Димације. Главни
ток словенске књижевности , којим је она ушла у српске земље ипак није тај, западни
огранак ћирилометодијевске традиције, него онај први, источни , потекао из Охрида и
разгранат мрежом климентовске словенско -грчке црквене организације. У том погледу
пресудно ће за постанак српске књижевности бити раздобље Х - ХI века, мада се из тога
времена није сачувало скоро ништа: нема ни извора који би говорили о томе раздобљу, ни
рукописних књига из самог раздобља. Оно се открива сасвим
посредно, преко српских рукописа ХII и XIII века, па чак и преко знатно млађих преписа оних
старих текстова који су настали , без сумње, радом Солунске браће и њихових ученика у првој ,
другој или некој од каснијих генерација словенских преписивача и књижевних посленика.
Историја текста српских рукописа ствара могућност да се реконструше основни и почетни фонд
српске књижевности X-XIl века, да се утврди
исходиште ове књижевности и пут којим се она кретала. Ова се сазнања повезују са
чињеницама из историје јужнословенских језика.
Мирослааьево јеванђеље, писано за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата, око 1185.
године. Преписан са предлошка који води порекло од македонских глагољских матица, овај
споменик је уједно, по своме правопису, први и скоро једини представник тзв . » зетско-
хумске школе . Он је нарочито значајан као доказ претходне , развијене писарске,
калиграфске традиције у Захумљу, али још више као споменик који открива и разјашњава
порекло безмало све ћирилске писмености у средњовековној Босни. Сви ћирилски рукописи
из Босне XIII - XV века конзервирају с веома малим разликама неке
особине онога правописа који је заступљен у Мирослављевом јеванђељу, а текстолошки се
изводе из македонско - глагољске традиције. То су такође библијски текстови : додуше.
ниједно изборно јеванђеље, али седамнаест четворојеванђеља, три апостола, једна
апокалипса. Специ фично у њима је одступање од литургијског обликована кодекса, какав је
познат у источној цркви, » читачкие спој свих новозаветних и неких старозаветних, па и
апокрифних списа у једном кодексу ( нпр. Хвалов рукопис из 1404) , као и појава Апокалипсе
Јована Богослова, самосталне ( Апокалипса крстјанина Радослава ) или здружене са осталим
новозаветним текстовима. Књижевност средњовековне Босне ако не рачунамо дипломатичку
грађу (акта и повеље ) на томе се и завршава. Она је тек крајњи западни, периферни и сасвим
непродуктивни домет изворне, македонско - глагољске традиције у српској редакцији, у
хумској варијанти и под већим, непосредни јим утицајем народног језика. Мирослављево
јеванђеље је важно и као споменик који у једном свом делу, у секцијама дијака Григорија ,
открива већ развијене особине једне нове српске ортографије - рашког правописа, који је ту,
без сумње, плод једнога продуктивног књижевно - преписивачког круга. То је она спона која
везује Хум, а преко Хума Босну, са осталим српским земљама и књижевним центрима који су се
морали наћи дуж читаве линије главних комуникација, преко Раса или Призрена на Косово и у
сплет манастира северно и источно од Скопља, чак до у Свету Гору на југу, на чији се посебно
руски утицај такође помишља приликом објашњавања настанка овога правописног система.