19 HIBRISdominacije©©©++©©©

САДРЖАЈ
РЕГРЕСИВНА ДОМИНАЦИЈА И
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА БЕЗ ПОРЕТКА ........................................................ 5
Милитаризација и глобализам ................................................................. 6
ВАЛОРИЗАЦИЈА ИНТЕРЕСА ............................................................... 11
ДЕБАЛАНС ИНТЕРЕСА И СТРАТЕГИЈА БЕСПОРЕТКА ............ 17
ДОМЕТИ ПОСТДЕМОРАТСКЕ УТОПИЈЕ ....................................... 27
УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НАСИЉА .............. 33
Бумеранг радикализације насиља .......................................................... 37
Иста мета – исто одстојање ...................................................................... 41
ДОМИНАЦИЈА КАО МЕСИЈАНИСТИЧКА ОПСЕСИЈА .............. 47
Месијанизам и варварство ...................................................................... 50
Сумрак „краја историје” .......................................................................... 52
НАДМОЋ ЛАЖНЕ САВЕСТИ
- рат за глобалну доминацију води глобалном рату ........................... 59
Балкански преседан .................................................................................. 68
Прекретница у симулирању непријатеља ............................................ 73
Двострука мерила као цинична компензација .................................... 76
Природа не трпи празнину ....................................................................... 77
Узроци и последице ................................................................................... 86
Историјско дуго трајање и
пролазност хибриса доминације ............................................................. 89
ВИЗАНТИЈА И ЗАПАД
Три Рима и сенка Великог инквизитора ............................................... 95
Тешко покоренима .................................................................................. 112
ПРОЗЕЛИТИЗАМ И ПАПА У ПРОЦЕПУ СРБА И ХРВАТА ....... 115
Дијалог у троуглу или излаз из безизлаза ........................................... 117
АУТОНОМИЈА ПОЈЕДИНЦА И
ПЛУРАЛИЗАМ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
VERSUS МОНОПОЛ ЛАЖНЕ САВЕСТИ ................................ 121
Слобода у ентропији као негација животног смисла ....................... 124
Монопол моћи или плурализам интереса ........................................... 127
Дехуманизација друштва versus
еманципација одговорности појединца ............................................... 132
Наслеђе и перспектива ........................................................................... 133
ВИШАК МОЋИ ЛАЖНЕ САВЕСТИ .................................................. 137
Доминација лажне савести

2
Бошко И. Бојовић
БОШКО И. БОЈОВИЋ
ДОМИНАЦИЈА
ИЛИ
ХИБРИС
ЛАЖНЕ САВЕСТИ
ὕϐρις : ”Погледај најмоћније

животиње: небо их згроми не
допуштајући да уживају у њиховој
надмоћи, док мали не изазивају његов
гнев. Погледај највећа здања, као и
највеће дрвеће, у њих удара гром,
јер небеса се увек окоме на оно што
прелази сваку меру”
Херодот, Историја VII, 10.
3
4
РЕГРЕСИВНА ДОМИНАЦИЈА И
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА БЕСПОРЕТКА
„Господар овога места је онај који га организује”

Фернан Бродел
Да би се стварима и збивањима, појавама и

појмовима дала рационална и разумљива димензија, да
би се могао дезамортизовати разорни набој ирацио-
налног и опскурног, потребно је недовољно артикули-
саном дати одговарајуће име и дефиницију. Све док је
под окриљем непојамног насиље може имати магичну
моћ фатума на кога се привидно не може утицати и
чијој се судбини може само подати. Једини начин којим
се може измаћи Минотауру и његовом лавиринту без
излаза јесте именовати га и дефинисати чиме се једино
може избећи његовој виртуалној свемоћи и свеприсут-
ности.
Препознати Миноаура и доминацију којом под-
ређује Европу и остало човечанство значи именовати
његов покретачки порив што је једини начин да
светлост разума севне у безданици његовог понора.
Тиранија човека над човеком, људи над људима,
силе над нејакима, безакоња над народима, надмоћи над
беспомоћнима, безумља над разумом, бестиђа над
савешћу, ентропије над стварањем, под привидом и
изговором људских права и вредности, може имати
само једно појмовно збирно место и заједнички имени-
тељ који називамо доминацијом.
Доминација једне земље, једне монете, једног
модела и надасве једног интереса нада свим осталим
5
добробитима, када је потребно и виталним средствима и
ресурсима свих осталих, јесте најсажетија дефиниција
међународних односа још од петролејске кризе и
колапса једнопартијског тоталитаризма. Доминација
има многе облике и само једно значење – то је тиранија
хибриса – мегаломанске и себичне, егоцентричне и
циничне надмоћи опсесивног страха од истине,
равнотеже и непристрасности, тријумф једностраности,
стереотипије лицемерја какав Орвел и остали злослут-
ници нису готово могли ни замислити. Од девастације
екосистема и деструктурације међународне равнотеже и
друштвених односа, ова тамна материја и негативна
енергија може само сама себе прождерати или повући
сваки живот у свеопшти Армагедон бесповратног
самоуништења.
Милитаризација и глобализам
Као једина преостала супер сила после пада
Берлинског зида, САД су постале хегемон такозваног
Новог светског поретка. Тако одговорна и захтевна
улога у међународним односима схваћена је при томе
као положај светског полицајца без одговарајућег
осећаја одговорности и још мање стваралачке
стратешке визије. Све што се дешавало и наставља се
дешавати отада показује да западна велесила није
дорасла крајње захтевном положају регулатора међу-
народних односа. Уместо регулације и организације,
долази до дерегулације и деструктурације где год се за
то указује прилика, све у провидном циљу наметања
себичних интереса и једностраних циљева. На тај начин
се отвара пандорина кутија подивљалих противу-
речности и сукоба интереса који доводе до финан-
6
сијског вртлога и цикличних економских криза које је
све теже обуздати. Општа тенденција намеће владавину
идеолошке левице, нео-либералне економске деснице,
док се привид равнотеже унутар западног модела
одражава у извршној власти на центру. Све подређено
интересу финансијског, шпекулативног и све више
виртуалног капитала. Негде од почетка новог
миленијума Нови светски беспоредак се захуктава у
стихију растућег дебаланса како у међународним
односима, тако и друштвеним економским раслоја-
вањем које у одсуству процеса редистрибуције
неминовно доводи до несагледиве спирале без повратка.
Западни савез који себе митомански назива
„Међународном заједницом” сачињавају економски
најразвијеније земље1 у којима се уочава како велике
мултинационале плаћају око 8% пореске стопе уз помоћ
институционалних избегавања пореских обавеза, док
средња и мала предузећа плаћају прописаних 33%
пореза. То је дакле систем наменске селекције и
хијерархијске дискриминације у коме једино дезинду-
стријализација, дерегулација, депопулација и дехристи-
јанизација имају експоненционални раст. У којем ЕУ и
нарочито еврозона имају за последњих десетак година
просечни економски раст од око 1%, од којих добар део
спада у виртуелну, финансијску економију или
берзанску шпекулацију. Чињеница да у том периоду
расте диспаритет између око 1% све богатијих и
практично 99% све сиромашнијих даје најпластичнији
1
Кина као прва економија света није увршћена у Г7, док је
економски неупоредиво слабија Русија била члан тог форума
водећих економских сила, све док је била послушни ученик
самозваних господара планете.
7
профил стања у најразвијенијим земљама у којима
сразмерно највише тоне средња класа, слику колапса
идеје прогреса као окоснице западног система
вредности још од Века просвећености. Идеје које се као
анахронизма са све поразнијим последицама слепо по
инерцији придржава западни модел иако је већ
деценијама извесно да се она више не може одржати јер
су ресурси планете уредно истрошени док се алтерна-
тивни приступ тек назире. Излаз из зачараног круга
механичког и нерационалног, брутално експлоататор-
ског односа према биосфери као у време када су њени
ресурси могли изгледати неисцрпнима 2 , може бити
једино у новом приступу у односу према природним
ресурсима, што подразумева корените промене на
привредном и економском плану које је све теже
замислити у свету растуће дерегулације и беспоретка.
Прелазак са квантитативног на квалитативни модел
развоја није могућ у одсуству етичких и духовних
мерила вредности од којих се западни модел све брже
удаљава у свом нихилистичком опредељењу и
динамици регресије.
Опредељујући узрочно-последични мотив у
разарању природних ресурса, друштвених и економских
структура, као и међународног поретка јесте у све
убрзанијој милитаризацији међународних односа.
Ароганција супремацијског модела и цивилизацијски
егоцентризам тешко се могу одвојити од све
2
О наступајућем масовном изумирању врста, са несагледивим
последицама у блиском и средњем року: G. Sebalos, P. R.
Ehrlich, A. D. Barnosky, A. Garcia, R. M. Pringle, T. M. Palmer,
“Accelerated modern human-induced species losses: Entering the
sixth mass extinction”, Sciences advences 1/6 (2015).
8
експлицитније агресивне реторике и ратоборних
ултиматума као полуге монопола моћи. Склерозирана
„међународна заједница” или тачније западни војни и
идеолошки савез, све више асоцирају на агонију међу-
народног поретка од пре једног века када је Аустро-
Угарска свој ентропијски анархонизам испољавала
агресивном реториком и ултиматумима које је све
чешће упућивала суседним земљама и силама, све док
сама није запалила фитиљ свога нестанка. ЕУ уосталом
није без сличности са овом упокојеном средње-
европском империјом, као што је и она сама била своје-
времено периферни рецидив Светог римског царства
германског народа.
Милитаризација међународних односа није
последица потребе за регулацијом, нити потиче од неке
елабориране стратегије, она је највећим делом сама
себи сврха, резултанта војно-индустријског комплекса
као реликта хладног рата, последица једне посустале
динамике развоја и логике профита по било коју цену.
Милитаризација ради милитаризације, трка у наору-
жању уз авантуристички интервенционизам, кореспо-
ндира опсесивној доминацији ради доминације, као
кумулативном и ирационалном хибрису мегаломанског
губљења везе са реалношћу глобализаторске цивили-
зације на све извеснијем заласку.
9
10
ВАЛОРИЗАЦИЈА ИНТЕРЕСА
„Историја ће морати да призна своја недела”

Виктор Иго
Идеологија доминације западног модела друштва

темељи се на високо прокламованим вредностима на
којима се тај модел и заснива. Вредности које се форму-
лишу у декларацији о Људским правима, позивају се на
правну сигурност, неповредивост приватне својине,
слободу изражавања и вероисповести, чију неповреди-
вост обезбеђују демократске институције у које спада и
одвојеност судске и извршне власти. Други стуб овог
система вредности је слободна иницијатива у привре-
дној и економској делатности, која се одражава у либе-
ралној економији подређеној законима такозване
„невидљиве руке тржишта”. Људска права и либерална
економија у конотацији демократских институција дају
основно обележје западном моделу који је после слома
једнопартијског марксистичког тоталитаризма постао
једини друштвени модел као основ глобализације,
путем такозваног soft power приступа. Полазећи од
претпоставке да је тај модел најуспешнији, најхуманији
и најлибералнији од свих ранијих и савремених цивили-
зацијских система, остаје отворено питање легитими-
тета његовог наметања меким или насилним средствима,
посебно ако је граница између те две врсте средстава
често веома тешко уочљива. Доминација западног
модела све више намеће питање противуречности
између прокламованих вредности и стратегије у експа-
нзији тог друштвеног обрасца. Тим пре што је та
11
експанзија у најтешњој вези са стратешким и мерка-
нтилним интересима монопола западне доминације.
Још више када су вредности подређене интересима
поменутог монопола, у све већој мери и са све мањим
границама, практично без ограничења.
Вредносни систем западног универзализма има
своје корене у јудео-хришћанској културној и цивили-
зацијској баштини, грчкој култури и римском правном
наслеђу, демократским установама и аутономији
појединца. Доминација западног модела настаје путем
надметања европских сила у време колонијалне
експанзије да би се у постмодерној глобализацији свела
на евроатланске интеграције. Стратегија експанзије
западног месијанизма позива се на поменуте високо-
прокламоване вредности којима се легитимише западна
доминација, као и сва средства насилно принудне или
„меке” примене њених стандарда. Та примена одвија се
по мерилима неједнаким у сразмери са културном,
цивилизацијским конформитетом или чак конфесио-
налном припадношћу, највише у складу са интересима
западног лидершипа. Паритет енергената у противу-
вредности за наоружање, представља школски пример
ове врсте меркантилног прагматизма. Стратегија
глобалне доминације најчешће је подређена тој врсти
императива, док се вредности на које се она позива у
све већој мери подређују закону доминације и себичних
интереса. Ова динамика долази од обрнуте пропорције
у дихотомији вредности и интереса, према којој се раст
интереса дешава у сразмери са све упадљивијом
ерозијом система вредности. Противуречности и
лицемерје у западној хијерархији вредности достижу
12
степен који доводи до обесмишљавања установа на
којима се оне заснивају3.
Највиши морални и верски ауторитет који може
бити искључив у одржавању целибата док истовремено
крши то правило, без обзира на који начин, истовре-
мено представља узор до покретања канонизације, више
према политичким него по духовним мерилима. Крајња
истрошеност моралног профила верских и световних
институција само је део слике који доминантни систем
одаје пред лицем света. Постхришћанска и постдемо-
кратска доминација губи на легитимитету у мери у којој
се урушава њен вредносни образац.
Сумрак вредности у свези с њиховом инструмен-
тализацијом у легитимизацији најгрубљих кршења
људских права, ратова и масовних злочина, перфидних
манипулација и подстицања крвавих унутрашњих кон-
фликата, тешко могу остати без стратешких последица.
„Крај историје” симболична или месијанистичка
формулација „новог светског поретка” означава почетак
неподељеног лидершипа у хегемонији западног модела
после слома његовог марксистичког алтер-ега. „Крај
историје”, као нормативна аспирација дотадашњих
тоталитарних утопија, подразумева свет без ратова и
3
„Властодржачке елите, доминантни слојеви или нације, дејст-
вују више у име надмоћи њихових вредности и њихових циви-
лизација, најчешће прибегавајући средствима која се показују
дијаметрално супротним вредностима које претендују да бране.
Притешњени овим противуречностима, браниоци цивилиза-
ције постају њени рушиоци. Они лако постају варвари”, N.Elias,
Studien über die Deutschen. Machtkämpfe und Habituentwicklung
im 19. Und 20. Jahrhundert (1989), Suhrkamp, Frankfurt-am-Main
1992, str. 243.
13
држава које их воде ‒ поред осталог4. Уместо тога број
ратова расте експоненцијално, њиховим страхотама
нема мере, насиље и неправда, цинизам и безнађе, гене-
ришу експлозију варварске одмазде и крвави пир све
масовнијег тероризма, све до средишта западне
доминације.
Одговорност за колапс овог готово тридеце-
нијског светског беспоретка5 по правилу се приписују
свему и свакоме пре него најодговорнијем чиниоцу
новог глобалног опскурантизма, како је једино могуће
назвати мета-орвеловску „меку” евроатланску доми-
нацију. Мистификација и аутомистификација су обеле-
жја новоговора по прилици soft power идеолошке
флоскуле којом се означава нешто што би се некада
означавало као предаторска пропаганда. Доминација и
њена аргументација путем ратне пропаганде и
идеолошке интоксикације постојале су одвајкада,
никада у таквој противуречности између вредности и
интереса, циљева и средстава, као што је случај са
западном постмодерном и опсесивном доминацијом.
4
Francis Fukuyama (La fin de l’histoire et le dernier homme, Champs
Flammarion, Paris 2003, 415pp.) прижељкује губитак значаја
граница и релативизацију државног суверенитета, док Ken
Jowitt (“After Leninism: The new world discorder”, Journal of
Democracy 2 (IVt. 1991), str. 259), предвиђа повратак старих
етничких, верских и трибалних идентитета, ревизију граница,
упозоравајући на опасност од мутације политичких режима, I.
Krastev, “Le retour des régimes majoritaires”, in H. Geiselberger
(dir.), L’âge de la régression, Berlin, Paris 2017, str. 101.
5
K. Jowitt, (“After Leninism...”, art. cit., str. 11‒20; T. Todorov, Le
nouveau Désordre mondial. Reflexions d’un Européen, 2005,
160 pp.
14
Ерозија вредности води ка нихилизму какав је
већ био повод за легитимисање колективизма као
социјалне утопије са познатим последицама. Опсесивни
порив доминације који се намеће са легитимацијом
људских права и општег прогреса као маском за
растући нихилизам, може имати само још погубније
исходиште.
Такав раскорак и мистификација неминовно води
до аутомистификације без које сумрак глобалне доми-
нације зацело не би био могућ6. Више од четврт века
месијанистичке еуфорије и ирационалне утопије са
неспорнo последицама сасвим су довољан размер за
временску дистанцу и вољу за непонављањем сопс-
твених грешака чиме се с разлогом дичила западна
рационалност. Нестанак те рационалности је услов за
најтеже последице ововременог опскурантизма.
Бављење последицама уместо узроцима све безиз-
лазнијих криза са којима се суочава западна доминација
најпоразнији су облик њене аутомистификације и
некрофилске хипокризије.
Спрега деликвенције и индоктринације, орга-
низованог криминала и радикализације, културне
маргинализације и исламизације, демографске дис-
пропорције и комунотаризма, представљају синдром
балканизације и косовизације ЕУ који у својој самодо-
вољности и охолости је најмање спремна да увиди. Све
6
Национална држава је радна претпоставка за релативизацију
легитимитета: „Национална држава се поступно своди на
фикцију свог етноса који је последњи културни ресурс над
којим се може одржати њена потпуна доминација”, А.
Appadurai, Géographie de la colère. La violence à l’âge de la
globalisation, Payot, Paris 2007, str. 42.
15
док се на суочи са узрочно-последичном законо-
мерношћу и не рационализује порекло и разлоге свог
сумрака, не може наћи пут и излаз из беспућа које је
сама себи наметнула.
Пресуда Радовану Караџићу за „геноцид” пока-
зује доследност у предодређивању противника Новог
светског поретка. Датум пресуде, на дан почетка агре-
сије НАТО пакта против СР Југославије 1999, не
оставља места за сумњу у њену наменску симболику.
Она наменски амнестира његов ужи круг одлучиоца за
историјску одговорност у покретању западне ратне
интервенције, подстицању међуетничких и међуконфе-
сионалних ратова. Чак и као чланица НАТО, Србија и
Срби ће увек бити туђа кост и помоћни ешалон за
превентивно жртвовање на источном или неком другом
будућем фронту.
16
ДЕБАЛАНС ИНТЕРЕСА И
СТРАТЕГИЈА БЕСПОРЕТКА
“It’s not dark yet, but it’s getting there”

Bob Dylan
Уколико има и траг истине у предвиђању једног

од најобавештенијих и најплоднијих аутора западног
света, кога сматрају миљеником Билдерберга, Рошилда
и Рокфелера, Жака Аталија, о тридесетогодишњем
беспоретку, дерегулацији и хаосу у међународним, као
и друштвеним односима, које треба очекивати у наред-
ним деценијама 7 , то би било стратешко опредељење
западног лидершипа као стварање услова за светску
владу којој не би могло бити праве алтернативе.
Поверовати Аталију када на овакав начин припрема
западну и ину јавност на неминовност долазећих
неизвесности и све глобалнијих невоља, имало би
предност у декодирању све опресивнијег Орвеловог
новоговора. Тако би „Нови светски поредак” требало
читати као „Нови светски беспоредак”, као што
уосталом и чине све већи број аутора, док би позивање
на „вредности” западног друштвеног и политичко-
идеолошког система требало разумети као „вредност
интереса”, дакако једностраних и супротних инте-
ресима, ако не и вредностима осталих, или пак
7
J. Attali, Demain, qui gouvernera le monde?, Fayard, Paris, 2011;
Id., Karl Marx ou l’Esprit du monde, Paris, 2005; Id., A Brief
History of the Future, Arcade Publishing, 2006; Ж. Атали, Кратка
историја будућности, Београд, 2010.
17
западном оптиком, мање вредних делова човечанства.
„Међународна заједница” напокон добија право зна-
чење које се може формулисати као „Монопол западног
савеза и његових присташа”, док би „хуманитарна
интервенција” имала адекватније значење као „војна
агресија”, дакако под маском универзалних вредности.
Као и пројект „Новог (= Великог) Блиског и Средњег
истока”, за који је довољно бацити и летимичан поглед
само на наслове дневних медија, да би се видело право
значење префикса „Нови”. „Невладине организације” су
све само не невладине, све док их плаћају светски
финансијски центри као продужена рука одговарајућих
владиних служби8, о чему сведочи и ЕУ комесаријат за
НВО9. „Међународна правда” је огледало њених после-
8
Као све бројније НВО са високим буџетима мутног порекла које
се баве спасавањем миграната и њиховим допремањем у ЕУ,
што се показује као све уноснији бизнис. Контровезни шпеку-
лант берзанских субверзија које се мере десетинама милијарди
долара, моћна полуга опскурних стратешких операција и
финансијер небројених НВО, који још 2014. оцењује да ће ЕУ
убудуће примати годишње око милион миграната, спроводи
паралелну дипломатску оперативу провидних намера и
једностраних интереса, Тања Вујић, „Тајни сусрет Сороса и
италијанског премијера”, Политика, 6. мај 2017.
9
B. Bojović, “Société civile, opinion publique et intégration
européenne des Balkans occidentaux – le cas de la Serbie”, Bulletin
des sciences sociales n 8 (2011), str. 49‒52. Комесаријати ЕУ, од
којих се за многе и не зна чему заправо служе, иако носе
вртоглаве буџете, део су бирократске апаратуре (бирократија:
„означава методе, менталитете, понашање, склоност да се
следује етаблираном моделу, придржавајући се правила,
позивајући се на наређења одговорних, не обазирући се на
конкретне случајеве и сврсхисходне иновације”, C. Lefort,
Eléments d’une critique de la bureaucratie, Gallimard, Paris 1979,
str. 17) новог светског месијанизма који је сменио веома давно
18
дица и резултата који се мере дијаметрално супротним
ефектима од прокламованих10, када се етничке групе
додатно супротстављају уместо непристрасног отва-
рања пута помирењу. Тако би се могла у недоглед
вршити семантичка и ментална деконтаминација од
новоговора умишљених господара глобалне надмоћи.
Овакав лексикон би могао ићи у недоглед или бити
обима Енциклопедије Британика, што не би било на
одмет у демистификацији и деконструкција глобалне
митоманије какву ни најбогатија Минхаузенова и
Орвелова машта не би могла да замисли и исфабрикује.
Мистификација постаје сама себи сврха и циљ
када и сами мистификатори почињу да верују у своје
пројекције. Тако почињу да губе контакт са реалношћу
и препознају своје жеље као стварност. Ова врста
аутомистификације кореспондира са доминацијом ради
доминације, таутолошком идеологијом која се може
поредити са некадашњом секуларном комунистичком
религијом11, која је оставила за собом цивилизациjску
одумрли „пролетерски месијанизам” (R. Aron, “Tito et

l’Occident”, Le Figaro, 28. октобар 1949).
10
Као што је Ричард Холбрук признао у својој књизи, „Трибунал
се показао као драгоцено оруђе наше политике, што нам је и
користило…”.
11
„…неограничени оптимизам и готово религиозна вера у
будућност земље везане за будућност социјализма.” Притом:
„Не само што равноправност плата није постојала у југосло-
венском друштву, него је положај у хијерархији власти било
једини критеријум за одређивање материјалних повластица,
постојала је врло реална пракса клијентелизма (…) Другим
речима, „бавити се политиком”, служити држави и Партији,
омогућавало је богаћење” (Catherine Lutard-Tavard, La Yougo-
slavie de Tito écartelée 1941‒1991, L’Harmattan, Paris 2005, стр.
342, 362). Упркос томе, „Париз, Лондон и Вашингтон нису
19
регресију без преседана12. Као врсте пандемијске енце-
фалопатије тоталитарне идеологије које су на трагичан
желели да компромитују Титов лик и престиж југословенског

комунизма у свету. Циљ посматрача и симпатизера самоупра-
вљања на Западу наглашава да то „златно доба” чини од
Федерације (СФРЈ) земљу-модел у којој нема социо-економских
подвајања (...) Ауторитаризам је био главни разлог неуспеха
покушаја да се реформише економски систем”, A. F. Hernandez
Gonzalez, “L’équiibre de l’opposition intellectuelle yougoslave.
Entre critique, dogmatisme et refus politique”, докторска
дисертација, EHESS-FNP, Paris 2017, стр. 172‒173.
12
Успостављајући револуционарне друштвене односе у циљу
формирања „новог човека”, под руководством Милована
Ђиласа и Моше Пијаде, “Агит-проп” у првих неколико година
после Светског рата (1945‒1952) забрањује, поред стотинак
других, као реакционарна и обскурантистичка, чак и дела
Доситеја Обрадовића, Драгутина Лермана, Норвежана Роалда
Адмунсена и Фридтјофа Ненсена, као и Френсиса Дрејка, под
образложењем сензационализма који не одражава реалне
друштвене односе, тако и комплетна дела Фридриха Ничеа,
Густава Флобера, Лазе Костића, док Ђуро Гавела, министар
културе Србије, забрањује и уништава штампана дела Гетеа,
Шекспира, Сремца, Настасијевића, Светислава Стефановића,
као „срамотне, обскурне и издајничке (М. Arsić Ivkov, Krivična
estetika. Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji, CUPS,
Beograd 2003, str. 21; Radmila Group, éd., “What commun
Yugoslav culture was, and how everyone beneficted of it”, in After
Yugoslavia. The cultural space of vanished land, Standford
University Press, California 2013); после нестанка Агит-пропа
француски амбасадор констатује једноличност ставова и
једнообразност југословенске штампе и медија под контролом
Комисије за медије (под руководством Ј. Броза и М. Пијаде) ЦК
КПЈ, цитирано према: A. F. Hernandez Gonzalez, “L’équiibre de
l’opposition intellectuelle yougoslave. Entre critique, dogmatisme et
refus politique”, докторска дисертација, EHESS-FNP, Paris 2017,
стр. 66. ф.-н. 160, 70, 71, 129. „Захваљујући политичим
функцијама Милована Ђиласа, у првом реду на челу Агит-
20
начин обележиле 20. век, репродукује се у синтетизо-
ваној форми западни монопол лажне савести као
умишљај новог светског поретка, за који би више
одговарала формула новог опскурантизма. На агреси-
вни монопол савести су претендовале све тоталитарне
идеологије, расистичке као и класне провиниенције.
Универзализам је сам по себи тоталитаран како је
говорио Јешуа Леибовиц. Савремени монопол савести
као модел модернитета могао би се колоквијално
формулисати на следећи начин: Као либерални
хуманисти једини смо браниоци људских права,
прогресивни, модерни, просвећени, демократе и изнад
свега толерантни – осим ако нису у функцији наших
непосредних интереса, сви остали су конзервативни,
нетолерантни, регресивни, тоталитарни, опскурни про-
тивници демократије, прогреса, противници хуманизма
и тлачитељи људских права у којима једва ако има ичег
људског и против којих су дакле сва средства
легитимна.
Ако су у функцији западних интереса најрепре-
сивнији режими, покрети и организације које могу бити
и терористичке, постају легитимни савезници западне
алиансе чиме стичу свеколику логистичку подршку док
се њихова недела прећуткују или стављају у други план.
Тако најбруталнији диктатори леве и нарочито десне
пропа, после 1948. Југославија се постепено ослобађа својих

политичких и интелектуалних опозиционара”, idem, стр. 92.
Једноумље и политичка коректност новијег западног модела
није без преседана, већ је неупоредиво суптилнији и ефикаснији
римејк „морално политичке подобности” и осталог арсенала
тоталитарних пропагандних метода морално-политичког услов-
љавања, усмеравања медија и пеглања јавног мнења.
21
оријентације могу бити миљеници западних дипло-
матија и фаворити либералних медија, који од репресије
спровођене у њиховим земљама.
Неисцрпна продукција масмедијских, идеоло-
шких и морално-емоционалних мистификација, дис-
криминација и оркестрираних дестабилизација са
погубним последицама за до тада, ако ништа друго,
стабилне државне заједнице, посредно и још више
непосредно одговорна је за настанак верских и
идеолошких радикализација, за готово вртоглаву
милитаризацију међународних, односа, као и све већу
поларизацију, односа снага на геостратешкој шахов-
ници света.
Дебаланс интереса најупадљивије се одражава у
двоструким стандардима и посувраћеним правосудним
мерилима и одлукама када осведочени ратни злочин и
његов починиоц постају недужни наменским судским
слепилом. Овакав преседан вређања и поновљеног
убијања жртава масовних злочина указује на противу-
речан однос према људским правима у корист
политичког конформизма. Посебно када се дешава у
„отаџбини људских права” и другим земљама где
инструментализација једних условљава прећуткивање
других жртава. Тако се традиционалном пратиоцу
хегемона толерише јавно исказивање великодржавних
пројеката, провокација и неприкривених уплитања у
уставни поредак суседних држава упркос претње
дестабилизације читавог региона, док се дежурним
кривцима без основа опсесивно приписују мегало-
манске и агресивне намере. Као што се толеришу наци-
стичке манифестације и рецидиви негација геноцида,
док се селективно истовремено намећу правни
22
стандарди изнуђених признања за неупоредиво мање
ратне злочине. Дискриминацијом жртава и инструмен-
талном релативизацијом појма ратног злочина и
нарочито геноцида стварају се све већи ресантимани,
продубљује неповерење, у највећој мери додатно
отежава узајамно признање масовних недела и злочина.
Од фарсе међународне правде као инструмента
једностраног интереса и манифестације бруталне
надмоћи, до наметања двоструких мерила полугама
квази невладиних организација, све више земаља је
суочено са последицама и претњом дестабилизације
које отварају пут све радикалнијим опредељењима. На
тај начин се претња ширења ексклузивног клуба
нуклеарних сила може само драматично увећавати, без
икакве гаранције да је ту тенденцију могуће обуздати,
као што показује трагикомична немоћ глобалног
хегемона пред авантуристичким анахронизмом једне
мале и аутистичне тираније.
Аталијева пројекција хаоса као полуге
регулације глобалне хегемоније добија на уверљивости
ако се има у виду узрочно-последична веза у дегра-
дацији равнотеже снага и стабилности региона Балкана,
Блиског и Средњег Истока, као и Северне Африке, без
потребе за помињањем других, мање осетљивих делова
света. Као раскрсница међународних заплета и земља са
понајвише суседних држава у Европи, Југославија је
имала седам веома различитих и антиномичних међаша.
Од тога две чланице НАТО савеза: Италија и Грчка, три
Варшавског пакта (Мађарска, Румунија, Бугарска),
једна неутрална (Аустрија) и једна бункер-аутархија
(Албанија), у виртуалном сукобу с остатком света.
„Западни Балкан” (бивша СФРЈ без Словенија, коју
23
надокнађује Албанија), еуфемизам скован као из
сујеверја да се не призива сабласт покојне трилатералне
миљенице западног и источног лагера, као и несврс-
таних, крунског сведочанства ентропије и дебаланса као
метода регулације међународних и међуетничких
односа у духу етноцентричке селективности инспири-
сане Броз-Кардељовим наслеђем, по принципу сви
против једног. Земља која је настала на рушевинама три
рајха и једног султаната, тешко би могла опстати и без
унутрашње метастазе после обнове европског хегемона,
за кога је Де Гол говорио да га у тој мери поштује да
даје предност његовом трајање у што више делова13.
Легитимитет настао победом над нацизмом и
самоуништењем такмаца у Хладном рату троши се
брзином топљења Арктичког леда. Идеологија надмоћи
уз несразмер војноиндустријског комплекса и астро-
номског буџета наоружања постају немоћни да заштите
евро-северно-атлантског поларног медведа који својом
аутистичком ароганцијом сатире последње остатке
свога кредибилитета. Начин на који западна глоба-
лизација, упркос економском и геостратешком опадању
својих потенцијала, још увек настоји да одржи иниција-
тиву својег лидершипа, по цену милитаризације међуна-
13
Упркос томе, ако не и због тога, што је министар спољњих
послoва СФРЈ Марко Никезић изразио своју подршkу
уједињењу Немачке приликом званичне посете Француској
1966. године, стенограм сусрета француског министра спољњих
послова Кув де Мирвила и Никезића, 9. децембра 1966,
Дипломатски Архив, Нант, Амбасада у Београду, серија Б,
кутија 215, цитирано према: A. F. Hernandez Gonzalez,
“L’équiibre de l’opposition intellectuelle yougoslave. Entre critique,
dogmatisme et refus politique”, докторска дисертација, EHESS-
FNP, Paris 2017, стр. 43. ф.-н. 107.
24
родних односа и све опаснијих могућих последица14,
показује анахронизам и аутархичност чија резултанта
може бити окарактерисана као последња препрека
модернитету, попут оних који су то не тако давно били
‒ једнопартијски тоталитаризми нацизам и комунизам.
14
О милитаризацији државе као непосредној опасности блиске
будућности у којој прелаз од „тоталног рата” ка „тоталном
миру” означава само „вођење политике другим средствима”, о
чему пише француски философ Пол Вирилио: „Велика сила у
успону није капиталистичка, социјалистичка или индустрија-
лизована држава, него је то милитаристичка држава, што значи
успостављање самоубилачке државе”, P. Virilio, L’insécurité du
territoire, Editions Galilée, Paris 1993, 285. str. Што се потврдило
и у случају Југославије.
25
26
ДОМЕТИ ПОСТДЕМОКРАТСКЕ УТОПИЈЕ
Политичка дискриминације и двоструких

стандарда примењује се без устезања и у медијском
сагласју, као што је случај са Србијом и Косовом насу-
прот Турске и Курда. Вештачка мафиократска држа-
вност ствара се безакоњем путем ратне агресије 19
чланица НАТО пакта против СР Југославије, успут се
преко ноћи међународни статус УЧК од терористичке
претвара у ослободилачку и савезничку страну. Исто-
времено десетинама година траје грађански рат на
готово трећини територије Турске противу курдске
етничке мањине која се бори за признање аутономије и
основних људских права. Курди су у источним дело-
вима Турске компактна и највећа етничка мањина, има
их преко 10 до 15 милиона, представљају 15 до 20%
становништва Турске, живе деценијама у условима
етничког рата и дискриминације, под ударима турске
војске убијено је на десетине хиљада „терориста”,
највише цивилног становништва.
Око милион и шесто хиљада косовских Шиптара
добија НАТО протекторат на штету Србије иако
Албанци имају још од 1912. знатно већу државу,
Албанију која има неспорни суверенитет.
Курди су етничка мањина у Ирану и Сирији
такође, али су најбројнији у Ираку и Турској, док у
Ираку имају известан степен аутономије која је на
удару Даеша, у Сирији су на удару Турске, упркос томе
што представљају најозбиљнију препреку ширењу
исламске државе, осим ако њихов бедем против Даеша
није прави мотив непријатељског држања Турске према
27
овом народу од укупно преко 20 милиона становника у
поменуте четири државе. Око четири пута мање
Албанаца могу да имају две државе на Балкану ако је до
волунтаризма САД, док је за Курде и најмања
аутономија супротна интересима објективног савеза
Даеша и најважнијег члана НАТО Турске. Цинизам
двоструких стандарда САД није ништа ново у
опсесивној политици доминације какву нису престале
да спроводе још више од краја Хладног рата, нова је
ипак радикализација бескрупулозности која тешко да
може може остати без иреверзибилних последица.
Турски представник за избеглице предлаже:
„шаљемо вам 2,6 милиона избеглица и уплаћујемо ЕУ
три милијарде евра”15.
Процењује се да ЕУ пуца почев од 2 милиона
избеглица, 2015. је преко милион њих стигло само у
Немачку, тешко је предвидети шта ће се десити кад
годишњи прилив буде два милиона годишње. 60%
Немаца сматра да су пријемни капацитети Немачке
превазиђени. Потребно је обезбедити преко 100.000
места у јаслицама, којих иначе није било довољно, као и
преко 300.000 места у школама. Огромна већина
избеглица долази из Авганистана, Ирака, Сирије, нешто
мање из или преко Либије, потом из Сомалије,
Пакистана, земље под ударом западног интервен-
ционизма који је из њих покренуо лавину избеглица
која се више не може зауставити. Ова људска плима
повлачи за собом избеглице из других земаља Азије и
Африке, од којих многе такође сносе последице
евроатланске ингеренције.
15
„Изазови пријема”, Арте, 2. фебруар 2016.
28
Под изговором хуманитарне кризе НАТО савез је
покренуо масовну војну агресију против СРЈ, без
мандата ОУН, стварајући преседан који претходи савре-
меној анархији и експоненцијалном насиљу у међуна-
родним односима. Хуманитарна реторика идеологије
људских прва више није у стању да фалсификује после-
дице хаоса и људске катаклизме за које је одговорна
такозвана међународна заједница – која уствари озна-
чава монопол волунтаризма западних сила наметнут
међународној заједници.
На средокраћи између Даеша и Русије са њеним
савезницима, западна алианса одаје утисак конфузије и
беспућа опадања не само њене моћи и утицаја, него и
самосвести и самопоуздања. На прекретници између ове
две опције које оспоравају њену неподељену хегемо-
нију, западни свет доспева у положај попут оног у освит
претходног светског рата када је био потребан савез са
СССР-ом као услов за отпор и победу над наци-
фашизмом. Избор је овог пута још тежи и пресуднији,
тим пре што је Запад у најмању руку допринео настанку
Даеша16 и то добрим делом као первертираног инстру-
мента његове доминације опсесивно усмерене ка Русији
као умишљене или стварне препреке неподељеној хеге-
монији западног блока.
Најосетљивији полигон тих супротности је све
више Сирија где је западна алијанса наишла на
16
Радикализација Ислама није само стратешко него и социјално и
културолошко чедо Запада о чему сведочи недавно објављена
књига француске муслиманке која констатује: „Како да наша
деца не подлегну исламизацији ако је Ислам једини који им
доноси поштовање и самопоштовање у постојећем друштвеном
амбијенту?”.
29
гранични домет своје до тада проверене стратегије
инструментализације криза и дестабилизација режима
који се нађу на путу њене доминације. Још уверљивији
пример противуречности и лимита западне стратегије
представља управо најјачи и најважнији савезник
НАТО алијансе, Ердоганова Турска са њеним све
амбивалентнијим осцилирањем између унутрашњих
интереса и привида лојалности НАТО савезу, до мере
која води ка конфликту регионалних, све до глобалних
размера. Нема те халабуке хуманитарне пропаганде и
репертоара „меке силе” који могу оспорити непосредне
и посредне изворе финансирања и војне логистике
Исламске државе. Извоз нафте и гаса са њене
територије могућ је једино преко дела Сирије који
контролише неки од побуњеничких и исламских табора,
ако не и преко Турске као њиховог латентног савезника.
Грађански рат који Турска све бруталније води
против њене курдске мањине доводи западни савез у
све безизлазнију противуречност као резултанту
западних двоструких мерила и дискриминација ‒
главних полуга њихове доминације. Између подршке
турском савезнику, неиживљеног месијанизма и
опсесивне воље за моћ, западна алијанса пролази кроз
најопаснију кризу од свог настанка. Док Турска
стратегија не може допустити губитак територијалне
везе са сиријским побуњеницима, као ни јачање
курдског отпора Даешу на њеним границама, западни
савез је доведен у пресудну дилему у избору између
Курда као његових јединих стварних савезника против
Даеша на терену Сирије и Турске као њихових
непомирљивих непријатеља, савезнице исламиста и
побуњеника. Ако допусти и даље диктат Турске преко
30
чије територије пролази људска и војна логистика
Даеша и такозване умерене побуне, као еуфемизма за
„умерени тероризам”, западни савез постаје готово
слепи инструмент Ердоганове стратегије која већ држи
на коленима ЕУ под претњом милиона избеглица чији
цунами води ка дислокацији Шенгена и саме ЕУ.
Опасност од даљег слабљења све нестабилније и угро-
женије ЕУ, Ердоганова ратна стратегија и уцењивачка
тактика доводе америчког лауреата Нобелове награде за
мир у одсудну дилему са несагледивим импликацијама.
Председнички избори, очекивани берзански крах и
референдум у Великој Британији, тешко да могу
допринети опредељењу за мирнодопско исходиште
блискоисточне кризе у све сложенијим међународним
противуречностима и тензијама.
Уместо да се руководи поукама свог мегало-
манског интервенционизма чије је погубне последице
сустижу у низ регија евроазије и Африке, од Балкана17 и
Украјине па до Средњег Истока и све већих делова
Африке, западни савез наставља стратегију која убрзава
његово опадање, губитак кредибилитета и самопошто-
вања. После четврт века ирационалног месијанизма
Запад је суочен са пресудним опредељењем пост-
демократског лидершипа: између даљег рата за утопију
глобалне доминације и санирања последица западне
стратегије дестабилизације ‒ као најважнијег услова за
одржање светског мира у мултиполарном свету равно-
правности и узајамног поштовања.
17
A.-G. Troude, Balkans, la fracture. La base européenne du Djihad,
Xenia, Sion 2017, 236. str.
31
32
УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ
ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НАСИЉА
„Страх човјеку често образ каља”

Његош
Констатација Ноама Чомског18, како није могуће

сузбити јачање Даеша и пратећих појава, све док се
дејствује само по последицама, док се занемарују
узроци исламског радикализма, оправдано указују на
узрочно-последичну везу без чије спознаје није могућ
одлучујући утицај на овај алармантни геостратешки и
друштвени процес који дестабилизује ЕУ, медитерански,
Блиско и Средње источни, као и много шири простор.
Рат САД и савезника против Ирака, без мандата
УН, упркос одлучног противљења Русије, Кине,
Немачке и Француске, стотине хиљада цивилних
жртава, уз коришћење око 500 тона осиромашеног
Уранијума, страховита пустошења земље и безбројни
злочини, несразмерно коришћење силе против цивилног
становништва, мучење заробљеника и цивила у специ-
јалним још увек активним душегупкама као што је
Гвантанамо, створили су пустош и страхоте, револт и
бунт, празнину и безакоње, општу регресију и варва-
ризацију из којих настаје исламска држава и масовна
18
Где аутор упоређује атентат против сатиричног гласила Шарли
ебдо од 7. јануара 2015. и НАТО агресију на зграду РТС 24.
априла 1999, као еклатантни пример двоструких мерила у
готово истоветном злочину против слободе медија и мишљења,
N. Chomsky, “We Are All – Fill in the Blank”, Znet, 11 january
2015, https://zcomm.org/ znetarticle/we-are-all-fill-in-the-blank/
33
радикализација насиља. Опште је познато да је пре
америчке агресије против Авганистана и Ирака припа-
дника Ал Каиде било једва неколико стотина, као што је
познато да се радикални исламисти данас броје бар
десетинама хиљада. Војним формацијама Даеша
руководе кадрови војске Садама Хусеина, Талибани све
више преузимају контролу у Авганистану, Исламска
држава се шири у Либији, где нова западна интер-
венција постаје све извеснија, расте као квасац и у
субсахарској Африци. На челу са глобалним преда-
тором, Запад систематски подрива и уништава лаичке
муслиманске републике, док истовремено штеди
спонзор-савезнике и ослања се у највећој мери на
најконзервативније феудалне монархије са шеријатским
средњовековним поретком. Француски филозоф и
публициста Мишел Онфре недавно је устврдио како је
Запад од 1990. одговоран за смрт око четири милиона
муслимана. Независно од веродостојности ове врсте
процена какве је иначе могуће наћи на сајтовима неких
од најпознатијих невладиних организација на Западу,
довољно је помислити на утисак оваквих вести на
милионе муслимана у Европи и осталим деловима света.
Несхватљива је размера бестиђа и лажне савести
уз које западни естаблишмент упркос огољености
његове неодговорности упорном ароганцијом настоји да
и даље „уређује” друге земље не осврћући се на све
осведочене последице.
Катастрофичне и несагледиве последице
западног интервенционизма у муслиманским земљама,
у првом реду арапском свету, не спречавају виновнике
ових хуманитарних и геостратешких катаклизми на све
већу демонстрацију моћи и ароганције, кад подстичу
34
разорни грађански рат у Сирији, помажући све анти-
владине снаге, рачунајући и исламске екстремисте.
Мање је запажено да се регионални савезници САД
понајмање осећају угроженима од исламског екстре-
мизма. До те мере је Западна алијанса посвећена
интересима својих исламских и конзервативних
савезника, да је као и на Косову она објективно у
служби њихове стратегије и непосредних интереса,
више него што су њени локални савезници у служби
западне стратегије. У Сирији није на сцени само ова
глобална стратегија која има за циљ подстицање и
инструментализацију сукоба унутар исламског света,
него и више од тога стезање обруча око Русије, гушење
њене економије путем онемогућавања извоза њених
енергената. Мегаломанија турске политичке врхушке
успешно симулира доминаторску опсесију њеног
покровитеља, упркос прескупој цени коју Турска плаћа
и тек ће све више плаћати највећу цену за ову безумну
стратегију. Приликом Летњег универзитета на ФПН у
Београду, лета 2007, најпознатији стручњак за Турску у
Француској, универзитетски професор EHESS-а Хамит
Бозарслан, одговорио је на питање организатора: „Да ли
је Турска сада у положају попут Југославије 1989‒1990.
– или европска интеграција, или дезинтеграција?”;
речима: „Потпуно сте у праву колега, ако турска војска
уђе у Ирак, Турска се може распасти, јер у Ираку има
преко 50.000 курдских герилаца наоружаних и
обучених од стране Израела”. Данас је присуство турске
војске у Ираку један од најспорнијих момената и узрока
тензија, јер већинско шиитски Ирак све ултимативније
35
захтева престанак кршења његовог суверенитета19. Ако
би дошло до сукоба између ове две земље, или ако би
Ирак попут Сирије затражио подршку Русије, Турска би
се нашла потпуно окружена непријатељским земљама а
од нафтних ресурса могла би да рачуна само на Даеш,
иначе њеног објективног савезника. Уз деценијски
крвави државни терор који ова земља спроводи против
више од 15% свог, курдског становништва, не губећи из
вида још најмање толико Алевита у Анатолији, као и
веома дубоку идеолошку и политичку поларизацију,
посебно трагичну хипотеку јерменског и других
геноцида од пре једног века, Турска је, упркос завидном
економском успону, веома рањива и фражилна држава,
њена судбина може доживети нагли драматични
преокрет, чиме би дошло до дестабилизације ужег и
ширег региона са веома тешко сагледивим глобалним
последицама.
Опсесивна воља за доминацијом по било коју
цену јесте основно и дуготрајно упориште геостра-
тешког авантуризма и западног месијанског безумља,
ирационалне опсесије која воде ка најпоразнијим
глобалним последицама.
19
Још је спорнији пројекат Турске о изградњи преко 20 брана и
хидроцентрала у горњем току Тигра и Еуфрата, за који су већ
углавном одобрена средства западних кредитора, чијом би
реализацијом Ирак и Сирија остали без виталних ресурса воде,
препуштајући ове земље убрзаном ширењу пустиње.
36
Бумеранг радикализације насиља
Америчка полиција је током 2015. године убила
око 1.000 људи (979 према Washington Post), од којих су
40% били ненаоружани црнци, који иначе представљају
6% укупног становништва. Према The Counted, сајту
Guardian-а, укупно је у протеклој години убијено од
стране полиције 1,130 грађана. Званични биланс
убијених у САД за 2014. годину био је 444 цивила.
Афроамериканац има девет пута веће изгледе да буде
убијен од стране полиције у поређењу са осталим
становништвом.
Како год било, извесно је да је у границама
глобалног хегемона у току нагли и вртоглави пораст
насиља према расној и социјалној мањинској припа-
дности. Нетолеранција према мањинама као да је угра-
ђена у генетски код западне цивилизације, у првом реду
кад је реч о њеним најагресивнијим представницима.
Универзализам је по дефиницији искључив и
тоталитаран као што је то констатовао Јешуа
Леибовиц 20, сукоб лидерских и агресивних универза-
лизама је највећа претња за мир и стабилност
савременог света. Независно од узрочно-последичне
корелације између унутрашњег ендемског насиља и
експанзивне агресије, западни унивезализам по својој
природи има веома малу стопу толеранције културних и
социјалних разлика. Класична колонијална доминација
претворена је у социјалну неједнакост и културну
нивелацију. Ако класици англосаксонске публицистике
20
Y. LEIBOWITZ, Foi, Histoire, Valeurs, Akademon, Jérusalem 1982;
ID., Human Values, And The Jewish State, Harvard University Press
1995.
37
сматрају Балкан споредним улазом и меким трбухом
Европе 21, ЕУ је све више аналогна слабост западног
света. Са вишемилионским ресурсима избеглица чијом
судбином може да располаже по свом нахођењу, Турска
држи ЕУ под смртоносном претећом уценом. Претња
финансијског колапса еврозоне још увек није
отклоњена на Грчкој страни, док у истој години њен
малоазијски сусед диктира Европској унији услове
савремене сеобе народа. За голо обећање нео-
османлиског режима ЕУ је презадовољна да плаћа
милијарде евра, као и да прихвати коначно отварање
преговора за пријем Турске које је требало отворити у
годинама неупоредиво повољнијих услова22.
Најважнији савезник лидера НАТО пакта, Турска
је притом све већа претња безбедности и стабилности
ЕУ и европског континента. Као земља у којој се
деценијама води и све више шири рат са њеном
највећом етничком мањином, уза све већу унутрашњу
репресију, која је у конфликтним односима са
практично свим суседима, она је по својој идеолошкој и
регресивној структури, заједно са феудалном и
шеријатском Сауди Арабијом, најприроднији савезник
глобалног предатора. Ужурбано вајкање на упозо-
равање од последица масовне егзекуције по сценарију
Даеша од стране Сауди Арабије, по правилу дипло-
матско-орвеловског дискурса „истина је лаж – лаж је
истина”, управо указује на идентитет логистике која је у
21
R. Kaplan, Balkan Ghost – A Journey Though History, St. Martins
Press, New York 1993.
22
Б. Бојовић, „Балкански испит Европе”, Политика (27.01.2009),
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Evropski-ispit-na-
Balkanu.sr.html
38
позадини обарања руског војног авиона. Изазивање
војног сукоба између водећих сила два исламска света,
посебно ако би се и Русија могла увући у један тако
далекосежан конфликт, био би по свему судећи највећи
домет стратегије врховног арбитра и манипулатора у
оружаним сукобима широм света.
Супер сила која за годину дана удвостручује или
утростручује несразмерну употребу силе у репресији
према свом становништву, доживљава на тај начин
повратно дејство радикализације насиља које
деценијама врши диљем планете, позивајући се на
хуманитарно право – које изједначава са правом на
одбрану сопствених интереса. Одбијајући поуке из
десетина ратова и агресија, подстицања унутрашњих
крвавих сукоба, субверзивно смењивања њој
неподобних режима, доскоро неприкосновени хегемон
одбацује сваку одговорност за стотине хиљада и
милионе недужних жртава његове неконтролисане
доминације. Све док је воља за доминацијом готово
једино мерило и опредељење западне хегемоније и
њеног лидершипа, свет ће се сваким даном и све већом
брзином суочавати са све непремостивијим локалним и
глобалним изазовима, све до тачке без повратка после
које глобални конфликт постаје неизбежан. Стога је од
највећег значаја указивање на узрочно-последичну везу
растућег насиља и све неминовније катаклизме којој се
човечанство приближава. Указивање на одговорност
оних који себи приписују право на једнострано
одлучивање о судбини највећих делова света, несавесно
приписујући одговорност жртвама њихове стратегије,
добија све већи значај. Све алармантније стање анархије
у међународним односима, растуће тензије и све
39
бројнији унутрашњи и међудржавни конфликти у
највећој мери су последица западне стратегије
доминације. Непосредна резултанта четвртвековне
неподељене хегемоније јесте по готово општој оцени
узрок што је свет ближи него икад глобалном
конфликту. Западна хегемонија је увелико прешла свој
врхунац, док се нови мултиполарни свет рађа у мукама
и све већим изазовима. Неприхватањем сопствене
одговорности за економско, социјално и геостратешко
стање света који је кројен највећим делом у складу са
западним интересима, Западни савез стиче одговорност
за конфликт са неминовним променама које је немогуће
спречити, док субверзија у промени односа снага у
свету води ка све већој радикализацији сукоба интереса
и све разорнијим сукобима. Све док демистификација
западног монопола лажне савести, медијске индустрије
условљавања и инфантилизације јавности, не постане
противтежа секуларном клерикализму демократуре
јавног мнења, анахронизам западне доминације остаје
препрека изазовима будућности.
Најконзервативнији режими и идеологије неми-
новни су и најважнији ослонци западног анахронизма.
Регресија у међународним односима једна је од видљи-
вијих последица тог анахронизма. Бирократизација
комесарског политичког конформизма указује на све
већу конвергенцију са рецидивом комунистичког једно-
умља. Немирење са диктатом политичког конформизма
и бирократског једноумља, инвентивност у противљењу
регресивној опсесији месијанистичке доминације, услов
је за алтернативни одговор на нагомилане изазове
савремености и епохе која долази.
40
Иста мета – исто одстојање
Највећи насилник, профитер и манипулатор
Глобалног села јесте његов шериф. Неминовна је дакле
узајамна конвергенција између њега и његових најбли-
жих сарадника и савезника. Шпекулативни финансијски
капитал, експоненцијални профит по сваку цену,
растућа неједнакост, дискриминација и безакоње на
спољњем и унутрашњем плану, главни су састојци овог
холивудског римејк сценарија бeз могућности хепи енда.
Нема тог злочина масовног уништења људских живота
и биотопа који самопрокламованим власницима планете
и умишљеним господарима човечанства узрокује
узрочно-последичне или моралне дилеме, уколико је у
складу с њиховим стратешким и меркантилним интере-
сима. Неодрживост тираније све мањег над све већим
бројем људи, само повећава ароганцију и безумље
доминатора.
Упоредо са спектром савезника и ортака,
зависника и вазала, глобални шериф дејствује у амби-
валентној интеракцији са низом опскурних злочиначких
организација које се према потреби или динамици
односа снага третирају у спектру од терористичких до
ослободилачких снага и обрнуто. Случај УЧК или ОВК
на Косову је само један од бројних примера, док ради-
кализација исламских организација води ка губљењу
контроле над овом врстом пратећих инструменталија.
Притом се ова интеракција одвија као да ове социо-
патске креатуре, попут Франкештајна измичу контроли
великог манипулатора, док истовремено страхоте
41
којима пароксизам терора осваја све већи простор опра-
вдавају императив постојања глобалног хегемона23.
Колико је војна агресија НАТО против СР
Југославије и отимање Косова као дела њене територије
била важна предодреница у хегемонској стратегији
западне алијансе24, види се по ескалацији превентивних,
хуманитарних и осталих ратова, све бројнијих деста-
билизујућих ингеренција и интервенција, са познатим
катастрофалним последицама. Средњи и Блиски Исток,
Северна и Субсахарска Африка, само су најосетљивије
регије у којима се највећом брзином простиру после-
дице стратегије западне доминације. До које мере је та
стратегија бескрупулозна, бестидна и лишена сваког
моралног обзира, види се по ароганцији са којом
наставља своје разорно деловање у Сирији, иако у тој
земљи сноси највећи део одговорности за вишегодишњу
ратну и хуманитарну драму. Као што је УЧК преко ноћи
преквалификована од терористичке у ослободилачку и
савезничку формацију, тако се у Сирији најрадикалније
23
P. Péan, Kosovo. Une guerre “juste” pour un Etat mafieux
(„Праведни” рат за стварање мафијашке државе), Fayard, Paris
2013, 458. страна. Приказ: Б. Бојовић, „Монтезумин поредак –
кардиоктомија као колатерални бизнис у хуманитарном рату”,
Војно дело, јесен 2013 (3) LXV, стр. 271‒279.
24
„Не само што је војна интервенција достигла супротан циљ од
онога на што се позивала. Не само што политички оквир није
успео да осмисли претензије којима се легитимисао. Промашај
је још теже сагледив. Ако је 1999. Србе на Косову требало
обуздати, Срби на Косову 2015. морају бити помогнути. Али,
европски месијанизам је у међувремену од надмоћног постао
немоћан. Збивања из марта 2004 су означила истовремено крај
наивности и крај претензија”, J.-F. Colosimo, “Retour au
Kosovo”, Marianne 43, 24 dec. 2015-7 jan. 2016.
42
исламске организације прећутно или непосредно
подржавају, наоружавају и обучавају, под изговором да
су у служби ширења демократије. Као једна од најва-
жнијих мета западне ингеренције, која је давала
предност рушењу њеног председника, над борбом
против исламског екстремизма, вишегодишња дестру-
кција Сирије доводи до беспримерног огољавања
психопатске природе западне надмоћи. Повратно
дејство ове погубне стратегије увелико дестабилизује
ЕУ, стихијски се захуктава као епидемија терора и
насиља улицама и трговима европских метропола.
Међу најупечатљивијим антеседанима ове врсте
међународне социопатије била је пре једног века по
њеним носталгичарима префигурација ЕУ – Аустро-
Угарска. Иако свесна неминовности свог опадања,
међународне односе са оближњим, нарочито мањим
земљама, регулисала је путем ултиматума, санкција,
уцена и дискриминација, чиме је могла само убрзати и
радикализовати свој нестанак са историјске позорнице.
Савремене глобалне и регионалне империје и
хегемони легитимни су наследници анахроничних
доминатора од пре једног века, пре него што би се
могли поредити с преседаном колапса такозваних
народних демократија од пре четврт века.
Транзиција од доминаторског монопола ка
мултиполарном свету, од међународне анархије и
безакоња ка прерасподели снага и неминовном
успостављању равнотеже и одговорности у односима
између међународних субјеката, доводи до огорченог
отпора досадашњих доминатора. Идеолошки, структу-
рални, цивилизацијски и културни, конфесионални и
субјективни корени западне опсесивне доминације
43
имају тако дубоке историјске узрочно-последичне везе
и антеседане да се могу сагледати само у перспективи
дугог трајања, као и наглог, бруталног и катакли-
змичног суноврата.
Субкултура медијског и интелектуалног конфор-
мизма елитног медиокритетлука25, масмедијска инфант-
илизација и потрошачко условљавање јавног мнења,
глобализација софт повер идеологије надмоћи и вулга-
ризација политичке подобности западног модела,
одржавају неку врсту психолошког глобалног балона,
који попут берзанског пренадуваног мехура, пре или
касније, прска као мехур сапунске оперете.
Питање предвидивог епилога овог неодрживог
анахронизма не своди се само на убрзане промене у
сложеној динамици снага у међународним односима.
Све бржи губитак поверења у догматизовани стереотип
друштвеног концензуса западног модела, какав је све
теже одржати пред порастом радикализације, неси-
гурности, неизвесности и страха, води ка имплозији
западних друштава. Најрањивији део евроатланског
света, ЕУ иде ка све већем раслојавању државних
установа, системској ерозији, колапсу самопоуздања и
самосвести. Берзански и финансијски крах без пресе-
дана од кога се све више страхује, уз урушавање
Шенгенског система под ударом избегличке кризе и
спирале терора, може бити најкраћи пут у слому
25
О којима визионарски пише Џорџ Орвел у готово непознатом,
цензурисаном првом издању 1945, тек касније објављеном,
ауторском предговору „Фарме животиња”, Blog sur Noam
Chomsky, [2008] “Le Monde nous appartient” (suivi d’un propos
sur ”La Ferme des Animaux”), 8 juillet 2011 by Noam-Chomsky.fr,
ZNet, 1er janvier 2008, d’après une conférence du Z Media Institute.
44
најмоћнијег тржишног конгломерата ‒ ЕУ. Овако
катастрофични сценарио са тешко предвидивим
последицама има срећом повољнију алтернативу. Она
би могла настати уколико би се демистификовао доми-
нантни идеолошки конформизам политички коректног
самозаборава. Једном када се истински лик глобалног
шерифа укаже у својој голотињи из магли и опсена,
продукта његових индустрија виртуалне вавилонске
куле, биће дезамортизована надмоћ без савести,
доминација деструкције континуитета и деструкту-
рација система вредности. Довољно би било да јавно
мнење напросто окрене леђа масмедијској перверти-
раној скаламерији лажи о обмана, да би се њена
конструкција урушила као кула од карата, што је
нажалост мање вероватно исходиште. Мегаломанска
некрофилија умируће глобал-доминације прети да у
свој суноврат повуче највеће делове анестетизованог
човечанства. Гравитациона снага њеног нихилизма
може се поредити са вртоглавом усисном силом црне
космичке јаме.
45
46
ДОМИНАЦИЈА
КАО МЕСИЈАНИСТИЧКА ОПСЕСИЈА
Тежња за доминацијом као општеприсутна појава у

историји не мора бити опсесивна, као што није по
правилу била осмишљавана у месијанистичким идеоло-
гијама и религиозним системима. Кина није имала
потребу за том врстом легитимизације да одржи више-
миленијумски континуитет какав се још може
приписати можда једино Египатској, Индијској и
Персијској цивилизацији. Позивајући се на хеленски
полис, његову демократију, савремени Запад има више
аналогије са старогрчком таласократијом као прво-
битном облику мултицивилизацијске глобализације,
него са истинским редом вредности ове античке
цивилизације. Идеализујући доба његове Републике,
Запад има нешто више континуитета и изразитију ана-
логију са старим Римом, иако је његов једини
легитимни баштиник Византија чије се наслеђе на
Западу под утицајем конфесионалног прозелитизма још
увек неоправдано и секташки запоставља. Мистифи-
кација грчко-римског наслеђа и универзалистичког
легитимитета који се из њега изводи остављају
узурпаторски и фалсификаторски печат на свеколиком
западном месијанизму26. Остале велике цивилизације и
империје у својој експанзији нису посезале за тако
далекосежним мистификацијама и фалсификатима,
такође нису имале потребе за тоталитарним идео-
логијама као оправдањем за радикализам у уништењу
26
Месијанизам на чију бруталност је указивао Волтер, N. Bonnal,
“Huntington et les guerres occidentales contre le reste du monde”,
Points de vue, 10.08.2015, http://sptnkne.ws/9sy
47
туђих култура и цивилизација, као што је то случај са
западним светом. Ако се људској врсти приписује
уништавања осталих врста, као и девастацију биотопа,
тај порив деструктивности готово да се може сматрати
монополом западног модела, посебно кад је реч о
његовој разорној експанзији. Величина најдуговечни-
јих цивилизација је у вишеструким утицајима које су их
обликовали и доприносили њиховом континуитету у
дугом трајању. Ако би се трајање западне цивилизације
рачунало од почетка крсташких ратова, што је исто-
ријски најлогичније и најпримереније њеном опреси-
вном и експанзивном карактеру 27 , њена хиљаду-
годишња експанзија се може сматрати као вредност
средњег реда или величине у хронолошком погледу.
Овакво хронолошко разграничење је неопходно из
једноставног и непобитног разлога што је Византијска
империја неупоредиво легитимнији наследник грчко-
римске цивилизације, уз доследну примену римског
права која се протеже и на њене екстензије, Русију и
друге словенске земље, Грузију, Јерменију и друге
источне земље хришћанства. Исламска цивилизација је
у готово подједнако легитимни баштиник грчко-римске
велике медитеранске синтезе, у првом реду њене урбане
цивилизације којој на Западу, с изузетком делова
Апенинског полуострва, нема готово никаквог конти-
нуитета, јер се на Западу урбана цивилизација обнавља
или настаје тек у другом делу или крајем средњег века.
О примени римског права једва да може бити речи,
27
Camille Rouxpetel, L’Occident au miroir de l’Orient chrétien.
Cilicie, Syrie, Palestine et Egypte (XIIe‒XIVe siècle), Ecole
française de Rome, Roma 2015.
48
осим као теорији без могуће примене у једном крајње
руралном друштву вековне робно-натуралне привреде28.
Као један од три изданка велике грчко-римске и
јудејско-египатске синтезе, Запад без изворног покрића
приписује себи право њеног превасходног или ексклу-
зивног наслеђа. Овај универзалистички монопол и
његов месијанизам утемељују лажни легитимитет на
коме Запад заснива своју дискриминацију и надмоћ
(најпре над географски и историјски најближим
цивилизацијама), на путу ка успостављању глобалне
хегемоније.
Умрежавање тржишне привреде, колонијална
експанзија, капитализам и индустријске револуције, у
највећој мери су допринеле глобализацији западног
модела који је инструмент легитимизације једне све
мање оправдане и све тиранскије доминације.
На исходишту доминаторског анахронизма нала-
зимо се у вишеструким безизлазима, суочени или на
прагу све неминовнијих регионалних и глобалних
конфликата. Око један посто становника планете,
28
Западни историчари Новог века, као Фернан Бродел, Алберто
Тененти или у новије време Ниал Фергусон, експанзију Запада
везују за појаву капитализма на исходишту средњег века, O.
Halecki, The Borderlands of Western Civilization. A History of East
Central Europe, New York 1952; Ј. Szücs, Les trois Europes,
Préface de F. Braudel (traduit par Véronique Charaire, G. Klaniczay
et Ph. Thureau-Dangin), Paris 1985, 2002; F. Braudel, La
dynamique du capitalisme, Paris 1985 (O ekspanziji urbane
ekonomije na Zapadu krajem srednjeg veka, cf. A. Tenenti, La
formazione del mondo moderno, XIV–XVII secolo, Bologna 1980,
стр. 58–65, 126–129); N. Ferguson, L’irrésistible ascension de
l’argent. De Babylone à Wall Street, 2009; Id., L’Occident et le reste
du monde, Ed. Saint Simon, 2014.
49
највећим делом са њене западне хемисфере, поседује
више од половине средстава богатства целокупног
човечанства. За одржавање оваквог дебаланса промил
притом остарелог и надмоћју омамљеног света спреман
је на најрадикалније потезе, све драстичније дискри-
минације, манипулације и мистификације у циљу
задржавања својих привилегија. Прерасподела богат-
ства је једина могућност која допушта већу равнотежу и
мању неравноправност, како на социјалном теко и на
глобалном плану.
Некадашњи „слободни свет”, како је Запад сам
себе прокламовао, могао је имати неки легитимитет
само док је још постојао комунистички лагер и његов
друштвени модел. Већ самим нестанком те поделе,
западни савез је доспео у положај усамљеног такмаца за
глобалну хегемонију или другим речима монополи-
стичког предатора у међународним односима29.
Месијанизам и варварство
Појам варварства се приписује у најширем
схватању свим или готово свим културама и
цивилизацијама осим сопственој. У новијој историји
овај појам се приписује после Француске Револуције у
складу са идеолошким мерилима која би се данас могла
подвести под појам модернитета, који подразумева
секуларизацију друштвеног поретка. Секуларизација
постхришћанског друштвеног модела поприма ововре-
29
N. Ferguson, Colossus. The Price of America’s Empire, Penguin,
New York 2004; Z. Brzezinski, Le vrai choix. L’Amérique et le reste
du monde, O. Jacob, Paris 2004; J. Nye, Soft Power. The Means to
Success in World Politics, Public Affairs, New York 2005.
50
менски идеолошки облик после слома „демократског
централизма” како је себе називао једнопартијски
марксистички тоталитаризам. Једна од основних
особености новог месијанизма састоји се у „наметању
нашег идентитета остатку човечанства”30. Варварин је
одредница која се субјективном пројекцијом приписује
члановима других друштвених заједница, оних које не
припадају доминантном друштвенополитичком моделу.
Варварство се притом може дефинисати као „негација
човечанске природе других”, или другим речима,
„њиховог пуноправног припадништва човечанству”31.
Ова врста идеолошки пројектоване, геостратешки,
политички и нормативно примењиване неједнакости,
представља најмоћнију полугу западне доминације.
Крсташка, инквизиторска, револуционарна, еугени-
стичка, социјал-дарвинистичка, национал-социјали-
стичка, постдемократска или неолиберална, она пред-
ставља црвену нит континуитета западног месијанизма
у најмање пет, највише десет последњих векова. По
свему судећи неукротиви пориви опсесивног импера-
тива доминације, какав западни савез све бруталније
30
„Најексплицитнији пример тог новог месијанизма је рат против
Ирака (...) више других савремених збивања указују на тај
мотив. Третирајући друге као варваре, на који начин се
оправдава одређена врста поступања према њима, спада у шири
оквир тог обрасца”, Tz. Todorov, “Barbarie et messianisme
occidental”, La revue internationale et strategique – Le mondr
occidental est-il en danger?, n 75 (2009), str. 127 (http://www.iris-
france.org/publications/tag/1-revue-internationale-et-strategique/);
Id., La peur des barbares, Robert Laffont, 2008.
31
Therese Delpech, L’Ensauvagement: Le retour de la barbarie au
XXIe ciècle, Grasset, Paris, 2005; Tz. Todorov, “Barbarie et
messianisme occidental”, cit., str. 127‒128.
51
испољава у последњих четврт века, указује на нагло
опадање његових потенцијала, све мањег самопоуздања
и неповратно исцрпљење његових креативних, људских
и материјалних ресурса. Није реално очекивати појаву
неког западног Горбачева који би извео консеквенце из
неминовног истицања рока трајања још једног исто-
ријског анахронизма. Чињеница да овај мањински део
човечанства располаже не само са несразмерном
већином материјалних и финансијских ресурса, него и
са енормним потенцијалом средстава апокалиптичне
деструкције, представља готово неразрешиву једначину
са којом се управо суочава целокупно човечанство.
Сумрак „краја историје”

Нарушавање регулативе друштвеног договора,
све већи пораст неједнакости, јачање привилегија и
некаж-њивост привилегованих, општа регресија
регулације друштвених односа, одраз је варваризације
западног друштвеног модела. Ова цивилизацијска
регресија поприма посебно драстичне облике у
нормативи, поглавито у дерегулацији међународних
односа.
Међународне институције постају играчке у
лобирању најмоћнијих у чему петро и наркодолари
добијају све пресуднију улогу. Када се има у виду
астрономски износ државног дуга водећих земаља
западног савеза, у првом реду САД32, чији се државни
32
S. Tonnesson, “The Imperial Temptation”, Security Dialogue, 35
(3), septembre 2004, str. 329‒343; M. Mann, L’empire incohérent.
Pourquoi l’Amérique n’a pas les moyens de ses ambitions,
Calmann-Lévy, Paris 2004.
52
дуг процењује на готово 65 билиона долара, уместо 18.5
билиона према званичној верзији 33 , ова финансијска
зависност постаје кудикамо јаснија. Преседани
покретања масовних ратних агресија без мандата УН,
као против СР Југославије и против Ирака, доводи до
стања опште несигурности и безакоња34. Регионалне и
остале велике силе подстичу се на тај начин на насиље
против средњих и малих земаља које нису у стању да
пруже одговарајући отпор. Самопрокламовано право на
такозвану хуманитарну ингеренцију служи за легитими-
зацију најбруталнијих војних агресија у циљу
спровођења неоколонијалних интереса. Мале и средње
земље, као и читави региони, на тај начин постају
полигони инструментализације и „креативног хаоса” за
чије разорне и дугорочне последице најодговорнији
остају ван домашаја било какве кривичне или
политичке одговорности. Они који себи приписују
цивилизаторску улогу и следствена неограничена
дискрециона права да одлучују о судбини других
земаља и народа, постали су рушиоци међународног
права и конвенција. Кршећи међународне ратне и
остале конвенције, изазивајући грађанске ратове,
дестабилизујући државе и хушкајући народе и етничке
групе једне против других, западни предатори готово
без конкуренције одржавају своју све спорнију
33
Према Дејву Вокеру, шефу рачуноводствене коморе САД
(1998‒2008), Фонд стратешке културе, http://webcache.
googleusercontent.com/search?q=cache:http://www.fsksrb.ru/fond-
strateske-kulture/vesti/ukupan-dug-amerike-nije-185-vec-65-biliona-
dolara/&gws_rd=cr&ei=-tRDVrTHAoGpa -DooOAP
34
M. Ignatieff, Empire Lite. Nation-Building in Bosnia, Kosovo,
Afghanistan, Vintage, Londres 2003; D. Chandler, Empire in Denial.
The Politics of State-building, Pluto Press, Londres 2006.
53
доминацију над још увек великим деловима света.
Последице ове доминације остају засад некажњене иако
их је све теже правдати и поред енормне машинерије
идеолошке и медијске манипулације. Безакоње и
насиље у међународним односима, њихове последице
угрожавају већ и сам опстанак ЕУ, што води јачању
НАТО пакта35.
Жигосање Срба и СР Југославије као виновника
вишегодишњег драматичног распада југословенске
федерације створило је пролазни и вештачки консензус
у намени опстанка западног војног савеза. Повратно
дејство ове смишљене, разорне и дуготрајне субверзије,
показује се као још поразније за њене покретаче.
Пренос овог модела субверзије на Русију показује се
као илузоран и све више погубан за западни савез и
његове све неуспешније пројекције. Нагли пад
кредибилитета и међународног утицаја САД и евро-
атланског савеза последица је злоупотребе четврт-
вековне надмоћи, несразмерног и неоправданог
коришћења војне надмоћи, намерне и лакомислене
субверзије, општег геостратешког авантуризма, потце-
њивања међународне заједнице и прецењивања
сопствених могућности36. Сејући ветар и буру тешко их
35
Ендрју Корбико, „Амерички план за рат на Балкану; ко, против
кога и зашто”, Нови Стандард, 6. нов. 2015,
http://www.standard.rs
36
Државни врх САД све више губи везу са реалношћу у погледу
амбиса државних финансија, док раст државног дуга добија све
алармантније размере, Дејв Вокер, према: О. Макаренко,
„Укупан дуг Америке није 18,5, већ – 65 билиона долара”, Фонд
стратешке културе, cit. http://webcache.googleusercontent.com
/search? q=cache:http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-
kulture/vesti/ukupan-dug-amerike-nije-185-vec-65-biliona-
54
може мимоићи ураган и цунами који прети западној
надмоћи као и будућности осталих делова света.
Почев од 90-тих година, НАТО преузима
иницијативу у међународним кризним ситуацијама на
рачун УН. Према речима француског генерала
Тринкана (донедавно шеф француске војне делегације у
УН) долази до својеврсне замене теза на тај начин што
се УН експонира у непосредним конфликтима и ратним
зонама (D. Trinquand, у: “C’est dans l’air”, TV France 5,
11 nov. 2015), док НАТО својим војним присуством
врши „мировне” мисије као на Косову, Авганистану и
слично. Рат НАТО против СР Југославије 1999. је
разуме се представљао преседан у масовној војној
интервенцији без мандата УН, потом је то био случај са
агресијом на Ирак 2003 године37. Касније је то случај с
војном интервенцијом Француске у Малију (на позив
владе те земље), САД и НАТО у Сирији у подршци
побуњеницима, као и Русије октобра 2015, на позив
владе Сирије. Симптоматично је што УН и њен СБ до
сада остају по страни кад је реч о самопрокламованој
Исламској држави, као и о војним интервенцијама
западног савеза и Русије против Даеша. НАТО
стратегија ослања се у највећој мери на привилегованог
савезника Турску у којој демократија све више уступа
dolara/&gws_rd=cr&ei=-tRDVrTHAoGpa-DooOAP; P. Buhler, “La

puissance américaine piégée par la dette”, Telos, 3 nov. 2001,
http://www.telos-eu.com/fr/globalisation/finance-mondiale/la-
puissance-americaine-piegee-par-la-dette.html
37
P. Buhler, “La guerre d’Irak: paysage après la bataille”, Critique
Internationale 19, avril 2003, str. 6‒19.
55
место јачању исламизма и неоотоманизма38, као и на
феудалну Сауди Арабију са средњовековним поретком
и систематским гажењем људских права (јавно
бичевање за деликт мишљења, сакаћење деликвената,
без права на возачку дозволу за жене), док се Русија
систематски жигоше као аутократија, иако је то
неупоредиво мање тачно за Русију него за поменуте и
многе друге савезнике западне алијансе.
Уз медијску логистику солдатеске политичког
једноумља западни савез води противзаконите и
асиметричне ратове у деловима света где жели да
38
„Тако је заменик Ангеле Меркел, вицеканцелар Зигмар Габриел
за лист “Шпигл” изјавио да је Турска постала проблем на
Блиском истоку. Овај инцидент показује да тамо постоји
непредвидљиви играч, а то је Турска, а не Русија ‒ поручио је
Габриел (…) Многи се питају ко заправо купује нафту од
ИСИС-а, што је највећи извор прихода ове терористичке
организације, за шта је званична Москва директно оптужила
Тајипа Ердогана” (В. Филиповић, „NATO је преживео Хладни
рат, али да ли ће му главе доћи Турска”, Блиц, 26.11.2015).
„Ердоган је изданак Муслиманског братства, фундамента-
листичке организације повезане од почетка са англо-саксонским
тајним службама, финансијске и идејне матрице Ал-Каиде (...)
импликација турске државе доноси непосредни профит поро-
дици калифа, будући да предузеће његовог сина Билала извози
нафту украдену од стране Исламске државе”, Th. Thodinor, “La
Troisième Guerre mondiale vient-elle de commencer?”, Boulevard
Voltaire, 27 nov. 2015, http://www.bvoltaire.fr/thierry-
thodinor/troisieme-
guerremondialevientdecommencer,221818?utm_source=La+Gazette
+de+Boulevard+Voltaire&utm_campaign=1af6bb7182RSS_EMAIL
_CAMPAIGN&utm_medium=email&utm_term=0_71d6b02183-
1af6bb7182-30655893&mc_cid=1af6bb 7182&mc_eid=d757c1313a.
56
осигура своју доминацију39. Слабљење западне финан-
сијске и економске хегемоније, нагли пораст
неједнакости, колапс социјалне солидарности и губитак
поверења у друштвени договор и политички модел
западних демократија, као и све упорнији отпор
западној глобалној доминацији, воде ка деконструкцији
односа снага у међународној заједници 40 . Повратно
дејство све осведоченијој подршци екстремистичким
покретима и терористичким организацијама у циљу
вештачког одржавања водеће улоге на глобалном плану
показује своје све погубније последице. Док дужничка
криза једва да показује знаке стабилизације економске
рецесије, ЕУ показује сву немоћ својих институција у
суочавању са несагледивом сеобом народа коју је
авантуристички интервенционизам западног савеза у
највећој мери омогућио. Супротстављање све разор-
нијем тероризму унутар ЕУ и јачању Даеша на Блиском
и Средњем Истоку остаје сасвим недовољно,
неефикасно и пре свега контрапродуктивно41. Упркос
39
R. Kagan, “The Crisis of World Order”, Wall Street Journal,
23 nov. 2015.
40
H. Bull, “Society and Anarchy in International Relations”, in
H. Butterfield et M. Wight (eds), Diplomatic Investigations, Londres,
Allen & Unwin, 1966, str. 35‒60; Hannah Arendt, Les origines du
totalitarisme. Tome 2. L’impérialisme (1951), Seuil, Paris 2006; I.
Wallerstein, Comprendre le monde. Introduction à l'analyse des
systèmes-monde, La Découverte, Paris 2006; S. Douplitzky, “La fin
de la domination occidentale”, Les4 vérités, 30 oct. 2013
(http://www.les4verites.com).
41
Немачки публициста Јирген Тоденхофер упозорава на поразне
последице западних ваздушних удара и војних интервенција,
који почев од 2001 имају као најнепосреднију последицу
вртоглав пораст исламског екстремизма и тероризма, J.
57
наглом порасту опасности и једногласној подршци СБ
УН, ваздушни удари западне коалиције 26 земаља,
заједно с масивним ударима Русије, још увек су знатно
мањег обима него противзаконити ваздушни удари
НАТО против СР Југославије 199942. Заслепљена својом
опсесивном вољом за доминацијом западна алијанса се
бави последицама уместо узроцима све опаснијих криза
у којима има покретачку и саучесничку улогу.
Месијанизам као идеолошки инструмент доми-
нације врши улогу компензације за нагли губитак
кредибилитета све истрошенијег западног друштвено
политичког модела. Све док западна хемисфера не буде
спремна да се суочи са изазовима све бржих промена
економских и геостратешких односа снага у међуна-
родним односима 43 , као и са поразним последицама
дуготрајног евроатланског лидершипа, свет ће се неми-
новно приближавати расплету нагомиланих противу-
речности по цену коју је једва могуће сагледати.
Todenhöfer , ”I know Isis fighters. Western bombs falling on Raqqa

will fill them with joy”, The Guardian, 27 nov. 2015.
42
“Hollande: un marathon solitaire”, C’est dans l’air, TV5, 26 nov.
2015.
43
P. Buhler, “Les metamorphoses de la puissance”, Les Cahiers de
Friedland 11, 1er semestre 2013,
https://sites.google.com/site/rauwiller67/les-metamorphoses-de-la-
puissance
58
НАДМОЋ ЛАЖНЕ САВЕСТИ
‒ рат за глобалну доминацију води
глобалном рату
„Потреба за сазнањем и воља за доминацијом

основне су особине Западне цивилизације”
Жан-Мари Доменак
Ако се допусти претпоставка да тежњу за

сазнањем не би требало приписивати само једној
цивилизацији, ма како она била доминантна и монопо-
листичка, остаје воља за доминацијом као оно што
издваја западни модел од осталих култура, цивили-
зацијских целина и друштвених образаца. Глобали-
зација и други интеграциони процеси у новије време се
све више испољавају не само као потенцијално или
непосредно насилно и једнострано наметање једног
модела, него и као историјски процес који би се одвијао
спонтаним усвајањем путем концензуса. Однос између
европске и евроатланске интеграције најексплицитније
одражава притом својеврсну дихотомију која све више
доводи у питање процес глобализације на основу
јединственог западног модела. Као економски и
политички процес, приступ ЕУ тако се одвија на основу
концензуса између земаља чланица и кандидата што
подразумева споразумно усвајање и примену
нормативног система уније. Приступ војном савезу
наслеђеном из времена хладног рата и блоковских
конфронтација разликује се од приступа цивилној и
економској ЕУ, што је последица разлике у природи ова
два међузависна савеза. Независно од тога што све
59
чланице ЕУ нису и начелно не морају бити и чланице
западног војног савеза, транспарентност у стратегији
ове две велике организације није довољно експлицитна.
Није наиме прецизно одређена врста приоритета или
субординације између ове све институције. Овакве
недоумице се јављају највише на рубним подручјима
ЕУ где се уобичајена цивилна норматива подређује
стратешким потребама војног савеза. На тај начин се
земље недовољно припремљене за европске интеграције
по скраћеном поступку примају или пројектују за
приступ ЕУ, што у кризним периодима може имати
веома ризичне и критичне последице.
Дужничка криза доводи у питање опстанак једне
од чланица ЕУ у њеној монетарној заједници, чиме се
успут на маргинама те кризе без преседана отварају и
неке наизглед споредне недоумице. Тако случај слепих
путника еврозоне, Косова и Црне Горе, намеће питање
политичких приоритета и кохеренције европског моне-
тарног и привредног система. Питање да ли та
економска и нормативна унија има сврху и циљ по себи
или је више инструмент и продужена рука евро-
атланског војног савеза? Ако наиме непоштовање
одређених економских, фискалних и других норми
може довести у питање опстанак Грчке у еврозони или
чак у ЕУ, како је могуће, са којим монетарним
покрићем, на мала врата, незванично и без усагла-
шавања, давати предност земљама које су далеко испод
свих важећих европских стандарда, над оним
чланицама ЕУ које уз велике напоре и одрицања
годинама стоје у реду за приступ еврозони?
Као маргинални пример недоследности у
примени сопствених стандарда и инструментализације
60
економских и цивилних интереса у циљу постизања
стратешких и војних предности, постојање „слепих
путника” еврозоне, за чији случај огромна већина
Европљана нема готово никакве представе и сазнања,
све више обесмишљава предност доминације силе над
владавином права44 чије наметање увелико ствара све
веће отпоре овом первертираном систему монопола
моћи и постдемократске нетранспарентности. Потреба
за прерасподелом и равноправношћу, равнотежом и
стабилношћу 45 , као тежњом за мање привилегија и
недоследности, није компатибилна са логиком
монопола и доминације.
Како утемељивачко начело субзидијарности већ
годинама престаје да се примењује у демократијом све
дефицитарнијој ЕУ, тако и закон надмоћи потискује
равноправност и концензус сагласја као правило демо-
кратске процедуре.
44
Доминација силе која „одступа од фикције о правној једнакости
и равноправности свих суверених субјеката у међународном
праву, која је прихваћена током XX века (…) правна „једнакост”
малих земаља у односу на велике силе по први пут бива
прихваћена током Хашких конференција 1899‒1907. године. (M.
Handel, Weak States in International System, 2d. ed, Taylor and
Francis, 1990, p. 318)”, цитирано према: Д. Лопандић, „Мале и
средње земље у међународним односима и Европској Унији”,
MP LXII/1 (2010), стр. 82, ф-н, 11.
45
«У говору, који је одржао приликом објаве о уласку САД у I
светски рат, (председник) Вилсон је изјавио: „...Право је
драгоценије од мира (…) Да би се трајно одржао мир, он мора
да се заснива на једнакости нација; узајамни споразуми не смеју
нити експлицитно да признају нити имплицитно да подразу-
мевају разлике између великих и малих нација, између оних
који су моћни и оних који су слаби”», Д. Лопандић, art.cit., стр.
87, ф.-н. 28.
61
Демонтажа Југословенског федерализма била је
незаменљив експериментални полигон за дисциплинске
мере које је требало демонстрирати Балканцима који
разумеју једино језик силе – како се учио амерички
председник из штива његовог омиљеног ментора,
новинара Роберта Каплана. Када се дисциплиновање
примењује у оквиру еврозоне по истом обрасцу – сви
против једног – огледни кунић је изгледа могао бити
само са Балкана.
Теза америчке ауторке Мадлен Шејн да је
образац обојених револуција настао на истом експери-
менталном полигону, неминовно упућује на узрочно-
последичну везу разрађивања полуга моћи у служби
геостратешких манипулација. На том трагу је и пример
Украјине ка пројекта са двоструком добитничком
намером: ако и та обојена револуција прође, био би то
корак даље ка опсесивној доминацији над Евроазијским
простором; ако не прође, ето још боље прилике за
даљим јачањем војног буџета и све већом потребом за
јединим и најмоћнијим војним савезом. Овако агреси-
вно и первертирано схватање односа снага у међуна-
родним односима може водити само ка даљим отпорима,
конфронтацијама, регионалним и глобалним конфли-
ктима. Док се у равни економије односи снага све више
мењају на штету Запада, где дужничке кризе, рецесија,
дезиндустријализација и демографски дефицити доводе
до све већих социјалних и популационих дебаланса,
плима глобалне доминације западног модела претвара
се у осеку и изолацију опсадиране цитаделе. Немоћна
да се ефикасно и концептуално суочи са избегличком
кризом са југа, ЕУ неће бити у стању да заустави на
својим границама гладну и невољну Африку и Азију.
62
Не треба заборавити да су западне војне интервенције
на одлучујући начин допринеле дестабилизацији и
растућем хаосу у земљама Блиског и Средњег Истока,
као и у Северној Африци46.
Латинска Америка није више споредно двориште,
марионетски полигон њеног северног сценографа,
Африка се диже из пепела постколонијалног дебакла уз
помоћ кинеских инвестиција без условљавања и псеудо-
демократских диктата. Хуманитарна паралажа може
још увек да прође само у случајевима кад обезбеђује
предности у надмоћи једне етничке групе над другом
или мањине над матичном државом. Стога се и
примењује кад се укаже прилика, иако са све
неизвеснијим исходом. Последице хуманитарних или
превентивних војних интервенција на широким
подручјима исламског света попримају размере које
њихове починиоце доводе до непремостивих претњи и
изазова. Воља за доминацијом, надменост и аванту-
ризам самопроглашених господара човечанства пред-
стављају све већу претњу за будућност планете. Они
који су највише учинили за угрожавање биосфере,
најмање су спремни да уложе или учине уступке за
санирање еколошког колапса ако га је још увек могуће
зауставити. Глобални предатори који су покренули
највећи број ратова, који су одговорни за смрт стотина
хиљада недужних цивила, који подижу све нове зидове
срама и опресије, одузимају сва права једнима да би их
потом октроисали насиљем насилницима, који без
устезања крше све законе човечности, суде другима на
46
Rastuća anarhija u međunarodnim odnosima predmet je teorijske
studije, Т. Jolić, „Politički realizam i anarhija u međunarodnim
odnosima”, Prolegomena 10/1 (2011), str. 113–130.
63
судовима које не признају за себе, млатарају једним
резолуцијама УН, док друге крше без мере и зазора,
намећу силом и уценама другима једнострани морални
монопол и стандарде које сами најмање поштују,
представљају опскурну страну духа доминације која
води у неповрат. Све док та тамна страна западног
аморалног и свеколиког монопола не буде јавно артику-
лисана и идентификована, демонтирана и демисти-
фикована, жигосана и изопштена, све мањи број ће бити
оних који одлучују о све већем броју подређених и
обесправљених. Овакво стање у међународним
односима доводи до регресије-повратка у првобитно,
или по Хобсу „природно стање” (у Левијатану, „као
стање крајње несигурности”), у коме „морална начела
не играју никакву улогу” (...) Природно стање је стога
стање рата и то је 'рат сваког човека са сваким'”, притом
се „нарав рата не састоји у тренутним борбама, већ у
уоченој склоности к томе кроз цијело оно вријеме у
којему не постоји јамство о супротном’ (T. Hobbes
/1651/, 2004, стр. 90, 91)”47.
Инфантилизација јавног мнења преко серви-
сирања лажне савести губи на кредибилитету како се
умножавају скандали меркантилистичких центара моћи.
Фабрика снова са Западне обале нема више монопол
мултимедијалног утицаја, иако је још увек једна од
47
„U svijetu u kojemu ne postoji globalni suveren koji bi jamčio
sigurnost i opstanak državama, za svaku od njih racionalno je da se
posluži svim raspoloživim sredstvima kako bi se osigurala od
dominacije drugih država” (T. Hobes, Levijatan, 1651, prev.
B. Mikulić, Jesenski i Turk, Zagreb 2004), Т. Jolić, „Politički
realizam i anarhija u međunarodnim odnosima”, Prolegomena 10/1
(2011), str. 114.
64
најјачих полуга масовне субкултуре. Мрежа дезин-
формација, као глобална служба информативног
условљавања и спиновања, више није без конкуренције.
Свет се усложњава, еволуира и све мање даје одређи-
вати путем мистификаторских пројекција48.
Одговорни за све веће удаљавање, не само од
прокламованих вредности него и од вредности
природне и исконске етике, постдемократски мисти-
фикатори не желе да се суоче са стварношћу која није
повољна за доживљај света као предмета доминације.
Мистификација и аутомистификација не могу имати
неограничен рок трајања. Оне подривају систем који се
одржава и репродукује производећи лажне представе и
једностране пројекције. Слично је било са комунизмом,
48
„О тој готово неверојатној манипулацији проговорили су
новинари који су радили за највеће медијске куће у свету. Реч је
о три пута Емијем награђиваној новинарки Амбер Лион која је
радила за CNN и дала отказ када је схватила да се од ње тражи
само једно – писати лажи. Иако је и пре сумњала, све је
схватила када је CNN одбио известити о непрестаном мучењу и
убијању мирних демонстраната од стране владе Бахреина, којем
је сама сведочила када је 2011. године од CNN послата на
теренски задатак (…) ‘Стање је неверојатно, све је лаж’, рекла
је Лион која је додала да је CNN оружје масовне деструкције
којег нисмо свесни. ‘Они понавлјају лаж изнова и изнова, и та
лаж колико год бесмислена била тим понављањем постаје
истина’ казала је Лион упозоравајући да се свету тоталитарни
режими представљају као демократија, док се стварна
демократија и слобода пласира као тоталитаризам. ‘Нисмо ни
свесни како манипулишу са нама и која је заправо цензура
масовним медијима присутна – нисмо се ни корак одмакли од
Гебелса, иако нас трују тиме да живимо у демократији.
Отворите очи,’ викнула је Лион” (приредио Intermagazin,
balkanbreakingnews.com),https://www.youtube.com/watch?v=CFD
C7zmJgQg
65
на који по методама и мистификацијама неолиберални
поредак све више наликује, као две половине исте
јабуке. Обневидели од надмености и надобудности,
идеолози и лидери неолиберализма превиђају да би се
њихов монопол моћи преко ноћи могао срушити као
кула од карата, као што се догодило с његовом
комунистичком антиномијом. Све веће безчашће и
бескрупулозност, манипулације и претензије, услов су
да се такав епилог што скорије и догоди. Када „мегафон
постане важнији од трезвености”, како се сликовито
изражава Сајмон Џенкинс колумниста британског
Гардијана (30.09.2015) поводом преокрета у односу
снага у међународним односима, та врста епилога
постаје све извеснија.
Западни модел остаје и даље доминантан и поред
све веће дистанце и отпора који се око њега образују.
Медијски монопол и медијатизација наметања одговор-
ности жртвама асиметричних сукоба, која одвраћа
пажњу од покретања ратних авантура и хуманитарних
интервенција, временом неминовно губе на уверљи-
вости. Судови под формалном патронажом УН, теле-
дириговани од стране хегемонског упоришта моћи, дају
привидни правни оквир са истоветном наменом. У
циљу замене теза и одговорности незаменљив је предо-
дређени кривац у поједностављеној режији Хашког
ТПИ, у складу са правилом: „сваки је ратни подухват
нелегитиман осим ако га покреће западни хегемон”, као
у складу са политички мотивисаним правосуђем: „сваки
је оптужени невин све док се не докаже да је Србин”.
„Можете лагати све људе неко време и неке људе
све време, али није могуће обмањивати све људе сво
време”, ова досетка која се обично приписује Абрахаму
66
Линколну или Винстону Черчилу, указује на свест о
дометима глобалне манипулације која је по свој
прилици њеном аутору била доста добро позната.
Манипулација лажне савести достигла је глобалне
размере које у све већој мери прете њеним почини-
оцима. Без иоле равноправног опонента, овај монопол
медијске контаминације има неминовну пратећу појаву
аутомистификације која доводи до губитка везе са
реалношћу и раскида са критичким духом. Само-
увереност и самодовољност мистификације води на тај
начина ка самоизолацији и колизији самосвести у
односу на остатак човечанства које постаје имуно на
стереотипизирану манипулацију49. Постојећи монопол
савести је у најкритичнијем стању када наизглед
постиже највећу глобалну доминацију и подршку, јер
49
„Немачки новинар који је 25 година радио у престижним
немачким медијима такође је одлучио људима пружити
шокантну истину о манипулацији целокупног човечанства којег
се на силу и пропагандом жели увући у Трећи светски рат. ‘Био
сам новинар 25 година када су ме обучавали како лагати у
текстовима и како од истине направити лаж на начин да јавност
никада не сазна што се заиста догодило, рекао је у свом јавном
обраћању свету др. Улдо Улфкоте, немачки новинар који је
одлучио написати књигу у којој ће детаљно описати како функ-
ционишу медији у Европи, а због које би, како каже, могао
нестати с ове планете. ‘Последњих неколико месеци одлучио
сам раскринкати лаж и јавности рећи како су амерички и
немачки/европски мејнстрим медији брутално лагали како би
изазвали рат с Русијом. То је поента свега, и повратка нема.
Сада свима желим рећи како није уреду нити оно што сам ја
радио у прошлости као ни рад мојих колега наспрам целокупног
човечанства. Ја не желим поново рат и то је разлог због којег
сам изашао из те лажљиве пропаганде” (приредио Intermaga-
zin,balkanbreakingnews.com),
https://www.youtube.com/watch?v=sGqi-k213eE
67
истовремено има најмању моћ критичности као и
највећи степен сужене свести. Од глобализације до
изолације доспева се за само један корак који је
потребан да се монопол надмоћи претвори у аутизам
самоизолације.
Узрочно-последична веза унутрашњих и међу-
народних конфликата у претходним деценијама јасно
указује на сложеност и хијерархију одговорности која је
готово по правилу у дијаметралној супротности са
стереотипима које доследно намећу хегемонски
режисери лажне савести.
Балкански преседан
Демонтажа Југославије којој је „међународна
заједница” ‒ у стварности Западни савез, на одлучујући
начин допринео, била је повод за преседане који имају
све изгледе да одређују будућност међународних
односа 50 . Западни савез је себи доделио право да
арбитрира у унутрашњим кризама и конфликтима под
хуманитарним мотивацијама и без мандата УН, које се
показују као изговори за спровођење једностраних
интереса. Као пратећа појава војног интервенционизма,
један од идеолога ратне инструментализације хума-
низма, „ратник за мир” како је себе прозвао 51 , по
50
„Са глобализацијом, односно постепеном променом
међународног система, односно са повећавањем улоге „меке
моћи”, поставља се и питање у којој мери је разлика између
„мањих”, „средњих” и „већих” земаља уопште релевантна”,
Д. Лопандић, art.cit., стр. 83.
51
B. Kouchner, Les guerriers de la paix, Paris, 2004. Француски
истраживач и публициста Пјер Пеан објавио је поверљиве и
шокантне податке после чега је „ратник мира”, бивши министар
68
правилу ратних заслуга бива награђен местом првог
гаулајтера НАТО протектората на Косову52.
Хуманитарни интервенционизам је довео до низа
ратова са више милиона жртава за које још увек нико не
сноси политичку и кривичну одговорност.
Од Југославије до Блиског и Средњег истока,
западни савез је на тај начин одговоран за растући низ
зона нестабилности чије последице су тешко
сагледиве53, од хуманитарних са милионима избеглица
спољњих послова, нагло нестао са јавне сцене: P. Péan, Le

Monde selon K., Fayard, Paris 2009.
52
Извештавајући о заплени 781 Винчестер пушака великог
калибра, заплењене у Трсту 26. новембра на путу из Турске за
Брисел од стране италијанске царине и поред уредне пратеће
дозволе, новинарка француског информативног портала
упозорава на: „случај албанских побуна 1997, током којих су
слкадишта оружја опљачкана, од чега је више од3 милиона
наоружања ‒ за које се зна да се продају у западној Европи, или
су предати муслиманским терористама ОВК да истерају Србе са
Косова – и даље ван евиденције и домашаја”, Audrey D’Aguano,
Boulevard Voltaire (30.11.2015),
https://mail.google.com/mail/ca/u/0/#inbox/15156fedbee562bc
53
Француски философ Мишел Онфреј (Michel Onfrey) устврдио је
на TV LCI како је од 1990. Запад одговоран за смрт
4 милиона муслимана. Могао је користити податке са десетак
портала, као пто је извештај из 2015: “Physicians for Social
Responsibility” (НВО из Вашингтона која је 1985 добила
Нобелову награду за мир), као и извештаја: “Iraq Body Count”,
“New England Journal of Medicine”, “Lancet”, и других, које
наводе цифре од најмање милион мртвих у Ираку 2003, 230.000
у Авганистану и 80.000 у Пакистану, од којих су око половина
деца. Број жртава на Блиском Истоку се процењује на најмање
два милиона, за последњих25 година неподељљене доминације
Запада. Документарни филм у масовним ратним злочинима
Запада, “Deadly Dust” (Смртоносна прашина), 132мн, немачког
режисера Фридера Вагнера, на основу научних истраживања
69
које воде ка новој сеоби народа, све до геостратешких
последица самовољних преседана као што је стварање
НАТО протектората. Тако и до Арапских пролећа која
се претварају у Арапске јесени и зиме, дестабилизације
читавих региона носе обележја исте демагошке
методологије, као осведочених полуга наметања
неравноправности и доминације. Постдемократски
олигархијски беспоредак који се самопроглашава за
најуспешнији и једини постојећи друштвено-економски
и политички модел наилази на све више унутрашњих
оспоравања, док у међународним односима настају све
већи фронтови отпора против насилне и „меке”
доминације. Процес демистификација и отпора који
воде ка самоизолацији све усамљенијих орвеловски
хуманитарних доминатора.
Устав из 1974. и слом једнопартијског
федерализма 1989. без сумње су најважнији разлози
дуготрајне агоније Југославије (1991‒2006). Устав 1974.
који је донет под руководством Едварда Кардеља,
ослабио је овлашћења федерације у корист републичких
и покрајинских врхушки до мере којом је преовладао
Проф. Др Гунтера, Проф. Др Дураковића и других, уз

сведочење западних ветерана и жртава, износи шокантне
податке о коришћењу западног оружја за масовно уништавање
(забрањеног по Женевској и Хашкој конвенцији), преко 300
тона осиромашеног Уранијума 236, у Ираку, Босни, Новом
Пазару и на Косову, о западној обструкцији за изношење ових
података и фалсификовању резултата наручених анкета,
неповратним последицама за око 150.000 западних војних
ветерана, као и најпотреснијим и генерацијским последицама на
генетском плану, рађање оштећене деце, многоструко повећање
малигних обољења са око 80% смртности,
https://www.youtube.com/watch?v=LTbWNZJkw4w.
70
конфедерални облик државне заједнице. Слом
источноевропског комунистичког модела, из којег је
настао и југословенски једнопартијски федерализам,
лишио је СФРЈ, са изузетком ЈНА, последње структуре
која је још увек могла одржавати лабаву југословенску
заједницу. Распад СКЈ и демократска транзиција кому-
нистичких партија у западни модел вишепартијског
парламентаризма доводе до демонтаже Југославије
према границама насталим на заседању АВНОЈ-а 1943.
године. ЕЗ и САД, као западне силе које су путем међу-
народне арбитраже руководиле целокупним процесом
распарчавања државне заједнице створене на исхо-
дишту Првог светског рата, усвојиле су админи-
стративну поделу АВНОЈ-а као основу за стварање
нових државних заједница и међународних граница које
су на тај начин признате у духу јединственог примера
правног лицемерја. На референдумима који су распи-
сани у републикама дата је предност праву на само-
опредељење, док су права новонасталих мањина које су
желеле да остану у заједничкој држави грубо игно-
рисана и погажена, чиме је демонстрирана пракса
двоструких стандарда и дискриминације једног на
штету другог права на самоoпредељење. Срби у
Хрватској и у Босни и Херцеговини били су лишени
права на самоопредељење, док је то исто право на ства-
рање другостепене државности признато Албанцима на
Косову. Подршка Србије праву Срба који су били
већинско становништво на деловима заједничке државе
није била прихваћена од стране западних савезника,
који су потом извршили оружану агресију на СР
Југославију да би омогућили насилно одвајање једног
дела њене територије у корист албанске етничке
71
мањине која се наслања на националну државу
Албанију54. Као што је Босна и Херцеговина подређена
опредељењу мањег дела њеног становништва, Косово је
претворено у међународни протекторат под војним
патронатом НАТО савеза, у служби наркократије, по
цену најбруталнијег насиља и етноцида, етничког
чишћења и стварања етнички чисте мафиократске
државности55.
Хуманитарна и демократска реторика била је у
првом плану као заштитни образац за стратешке
интересе савеза под неумољивим диктатом хегемоније
глобалног аутократе.
Демонтирање Југославије на начин како је
спровођено пружало је незаменљива преимућства
афирмацији једностраног волунтаризма у циљу
одржавања војног савеза који од ЕУ чини продужену
руку јединог хегемона преосталог после краја хладног
рата. Сваки пут када би ЕЗ или ЕУ показала
неефикасност и несагласност у њеним сложеним
процедурама одлучивања, НАТО је као инструмент
моћи добијао на значају и утицају. Тако су војне
интервенције 1995. и 1999. представљале изузетно
54
Д. Јовић, Југославија, држава која је одумрла. Успон, криза и
пад Кардељеве Југославије (1974–1990), Прометеј, Загреб, 2003;
Д. Гибс, Хуманитарно разарање Југославије, Сремски Карловци
– Нови Сад, 2010; А. Животић, Југославија, Албанија и велике
силе (1945–1961), Архипелаг, Институт за новију историју
Србије, Београд, 2011; Д. Маргетић, „Операција Дуреш”:
Косово и нови светски поредак, Београд, 2012; М. Степић,
Косово и Метохија: постмодерни геополитички експеримент,
Београд, 2012.
55
Б. Бојовић, Косово и Метохија: етничко насиље у служби
великих сила, ΠΑΙΔΕΙΑ, Београд, 2015.
72
значајне преседане за неупоредиво претежније
савезничке ратне циљеве у другим деловима света.
Редослед потеза је ишао провереним поступком:
стигматизација, дехуманизација противника у циљу
припреме „хуманитарне” или превентивне војне
агресије у којој је потребно учешће што већег броја
савезника, дестабилизација – крајње асиметрична ратна
интервенција. Број цивилних жртава, коришћење касе-
тних бомби забрањених међународним конвенцијама,
изотопа Уранијума и друге хуманитарне последице,
дестабилизација региона и остале импликације
„креативног хаоса” спадају у „колатералне штете” за
које нема ни суда ни закона, док се хуманитарна
реторика бави наредним пројектованим жртвама и
жариштима. Асиметрични сукоби се могу подстицати,
фокусирати и инструментализовати, да би постали
повод за још асиметричније ратне авантуре за чије
последице нема правних последица и одговорности. То
је осведочена и уходана методологија успостављања и
одржавања сада већ овешталог „новог светског поретка”
која је на простору „западног Балкана” имала своје
најзахвалније авангардне оперативне полигоне.
Прекретница у симулирању непријатеља

Повод или изговор за важније улоге, војна
агресија против СРЈ коју је НАТО извршио позивајући
се на хуманитарне ратне циљеве, представља преседан
и прекретницу у међународним односима 56 , у првом
56
„Повељом УН су додатно загарантовани једнакост свих држава
– чланица међународне заједнице, као и право на
самоопредељење народа у колонијама што је требало да
омогуће Повеља УН и Савет безбедности, као и цео механизам
73
реду кад је у питању рецидив Хладног рата и однос
САД према Русији. Транскрипт разговора између
руског председника Владе и америчког подпредседника
у време кад Примаков наређује пилоту да врати његов
авион који је прелетао Атлантик, стварно и симболично
означава прекретницу у односима две земље у освит
почетка бомбардовања СРЈ. Одбијање руског Предсе-
дника Владе Евгенија Примакова да се нађе у посети
Вашингтону, у време кад бомбе и Томахавк ракете
засипају једну европску земљу без мандата УН, било је
најмање што се могло очекивати, иако је дипломатија
САД све учинила да руског премијера навуче на танак
лед својеврсног саучесништва у злочину против мира
без преседана од краја Другог светског рата. Током
телефонског разговора Примаков чини последње поку-
шаје да уразуми америчког потпредседника који упорно
рецитује хуманитарну мантру као одлучујући и једини
аргумент, док руски државник понавља да ће преговори
у сваком случају морати да уследе као једини рацио-
нални начин регулисања сукоба57.
После симулакрума преговора којим је требало
маскирати ултимативно наметање војне интервенције
НАТО снага на Косову, тешко је било разазнати
разлику између средства и ратног циља америчке
УН. Рат је проглашен за нелегално средство, осим у

случајевима колективне или индивидуалне одбране. Хладни рат
и надметање два идеолошки супростављена блока су добрим
делом ограничили ефикасност УН. Међутим, принцип начелне
једнакости свих држава – чланица спроведен је (бар формално)
и у блоковским организацијама попут NATO, односно у
Варшавском пакту”, Д. Лопандић, art. cit., стр. 88.
57
Политика, 30. јул 2015.
74
политике. Без мандата УН и са доследним и
експлицитном противљењем Москве, ратна агресија
НАТО снага означила је крај постхладноратовског
периода и почетак „Хладног мира” како је прозвано
ново одмеравање снага у међународним односима.
Неуспех у придобијању поверења Русије, како су то
назвали неки западни посматрачи, за ратне циљеве
западне алијансе, са временском дистанцом пре би се
могао назвати неуспех понижавајуће преваре и
потчињавања Русије као услова за доминацију над
Евроазијом, недосањаним сном америчке освајачке
стратегије. Сва хуманитарна реторика била је претанка
обмана58 за остваривање тако далекосежних и како се
58
Ако је могуће говорити о Геноциду у Сребрници, реч је о
једном од оркестрираних инсценирања са циљем одржавања
етничких и верских ресантимана као осведочене полуге
доминације. Више хиљада цивила (око 3700) са једне и војника
са друге стране, жртве су сценографије као начина
контаминације мржњом чије се погубне последице могу
поредити са последицама рециклаже нуклеарног отпада
Уранијума 236 од стране западног савеза. Бивши Председник
извршног одбора Сребрнице и посланика СДА, Ирбан
Мустафић, Планирани хаос (2008), износи доказе да је у
Сребрници „планиран геноцид”, уз одговорност Алије
Изетбеговића и Насера Орића (кога је Хашки суд ослободио
одговорности), инсценираном на иницијативу западног
режисера. М. Иванишевић, Лична карта Сребренице (2007),
евидентира 914 лица из списка жртава геноцида који су
сахрањени пре 1995, после 1996, највише између 2000 и 2006
године. „Тек након 13 годинина, (4. октобра 2008), у
организацији холандске невладине организације („Историј-ски
пројекат Сребреница”), организован је међународни симпозијум
о трагичним догађајима у Сребреници и њеном ширем подручју.
Претходно су еминентни стручњаци из свијета, патолози и
форензичари, обрадили 2211 случајева поменуте сребреничке
75
отада све више показује, недостижних циљева глобалне
доминације.
Двострука мерила као цинична компензација

Најмање хиљаду година, од раног средњег века
до друге половине XIX века, Срби су аутохтоно
становништво Косова и Метохије, на чијем простору
представљају изразито већинско становништво. Три
века етничког насиља, погрома, преверавања под
принудом, отимачине и масовних злочина, било је
потребно да се српска већина од преко 90% претвори у
мањину под притиском освајања и демографског
притиска из суседне Албаније. Овај историјски процес
дугог трајања по правилу се дешава у непосредној
служби доминације великих сила, Турске, Аустро-
Угарске, Италије, Немачке, све до актуелног глобалног,
као и регионалног хегемона. Најбољи доказ рушилачког
карактера албанског освајања Косова и Метохије јесте
стање културне баштине на простору на коме албански
елемент није успео да сагради ниједан споменик вредан
историјског културног наслеђа. Као једини изузетак
може се сматрати Синан пашина џамија саграђена у
трагедије. Од тог броја 421 жртва је настрадала од посљедица

артиљериске ватре. (У постројене за стријељање не отвара се
артиљеријска ватра). За око 1000 случајева није се могао
утврдити узрок смрти. Од поментог узорка, којим је, дакле,
обрађено 2211 случајева, поуздано се утврдило да је укупно 584
било жртве стријељања. Дакле, сваки четврти је стријељан.
Уколико овај омјер пренијели на задату бројку од 8000
стријељаних, онда би број био смањен на 2000”, Н. Ивановић,
Бјекство од себе, Београд 2015. Преиспитивање Сребренице,
Београд 2017.
76
време турске доминације од камена за ту сврху
разрушеног манастира Светих Арханђела код Призрена.
Кулминацијом насиља и безчашћа, најдрагоценије
сведочанство српског средњевековног културног и
духовног континуитета може вољом УНЕСКО прећи у
надлежност њених, како вековних, тако и дојуче-
рашњих рушитеља. Чланством у овој агенцији преју-
дицира се притом улазак Косова у Уједињене нације.
Лобирањем, притисцима и манипулацијом од стране
међународних предатора, ове међународне установе
губе на тај начин смисао и сврху свог постојања.
Отуђење културног наслеђа, стварно и симболично
затирање и самих трагова постојања српског народа на
Космету, јесте антицивилизацијски чин којим такозвана
међународна заједница означава одсудни акт свог
рушилачког беспоретка. Војна агресија 1999. и скандал
препуштања културног блага његовим пљачкашима и
рушитељима јесте климакс колико и почетак краја
најциничнијег хибриса доминације без легитимитета.
Природа не трпи празнину

Крај Хладног рата и нестанак Варшавског пакта
доводи до сасвим новог стања у међународним
односима 59 . Нестанак војне и стратешке противтеже
ставља западне силе и њихов савез у позицију без
преседана у новијој историји. Без кредибилне претње и
такмаца у трци за доминацију остаје само један
59
„Са крајем Хладног рата, многе мале државе у Трећем свету су
‘престале да играју улогу пиона у глобалној трци за светску
супрематију’”, Д. Лопандић, art.cit., стр. 89.
77
партнер 60 . Само одржање савеза у тим условима
повремено се доводи у питање јер се не види јасна
сврха његовог постојања осим доминације једине
преостале велике силе ‒ у недостатку претње и
противника ‒ у првом реду над сопственим савезницима.
Несразмерни војни апарат са одржавањем стотина
хиљада војника у базама у Западној Европи, у првом
реду у Немачкој, стотинама војних база у другим
деловима света, не може имати више сврху и намену
као у време Хладног рата. Колосални војноиндустри-
јски комплекс не може због недостатка противтеже и
безбедоносне претње бити доведен у питање. У
недостатку стварне опасности његову сврху и намену
могуће је стога оправдати једино фабриковањем
имагинарних или стварних противника и непријатеља,
макар они и њихова претња били у енормној несра-
змери са војним потенцијалом НАТО пакта и његовог
војног и политичког хегемона. Најкраћи пут и најлакши
начин намеће се на најосетљивијем делу Балкана на
коме је одвајкада било најлакше креснути варницу под
његовим пословичним буретом барута. У томе су
60
„U anarhiji se stoga, prema Waltzu, vlast uvelike dade svesti na
posjedovanje moći, dok vlast u hijerarhijskim sustavima počiva na
legitimnoj moći (…) pitanje mogućnosti primjene morala u
međunarodnim odnosima u konačnici ovisi o razini uređenosti
međunarodnih odnosa, a to je stvar koja se s vremenom može
mijenjati. U okolnostima kada prevladavaju elementi anarhije uloga
morala bit će manje izražena, dok će u okolnostima kada dominiraju
hijerarhijski elementi mogućnost morala imati više izgleda”, T. Jolić,
„Politički realizam i anarhija u međunarodnim odnosima”,
Prolegomena 10/1 (2011), str. 127, 128 (K. Waltz, 1979. Theory of
International Politics (Reading: Addison-Wesley Publishing
Company).
78
најбољи сарадници и савезници рецидива Хладног рата
били главари југословенских нациократија од којих су
неки били већ увелико припремљени за свој пост-
комунистички крешендо.
Уједињењем Немачке и стварањем на тај начин
дебаланса какав је већ два пута у Европи XX века довео
да светских ратова настаје распоред снага који намеће
потребу за одржавањем контроле у виду савеза са све
доминантнијим лидером овог континента. Подршком
новом европском хегемону и толерисањем компенза-
ције његових ресентимана из два светска конфликта
постиже се његово везивање за западни савез и
посредно појачана контрола над осталим савезницима.
Доминаторске мотивације европског и глобалног
хегемона достижу највећи ступањ концензуса управо на
простору јужне покрајине Србије61.
Етничко насиље у служби великих сила
вековима је било полуга доминације на Балкану где се
пречесто пројектовала судбина Европе и Света.
Нараштаји не само једног народа на том простору
плаћали су највећи данак суза и крви, дискриминација и
понижења од стране надмене надмоћи, као полигон
надметања у доминацији инквизитора савести и права
јачег коме закон лежи у средствима уништења људи,
прекрајања граница и демонтаже државних институција
и друштвених заједница. У предвечерје Великог рата
међународна комисија Карнеџи фондације, састављена
од представника Великих сила, изриче суд да није
упутно жигосати жртве Балканских ратова као народе
61
J.-A. Dérens, “Les guerres du «droit» et le précédent du Kosovo”,
La revue internationale et strategique, n 99 (2015/3).
79
који су починили непојамне узајамне злочине, већ да би
требало осуђивати оне који су вукли конце Источне
кризе, били у могућности да спрече њен крвави расплет,
а да то нису хтели учинити. Берлински конгрес 1878 и
регулатива тадашње „међународне заједнице” (тј.
великих сила), је у циљу поделе интересних зона у духу
надметања њихових геостратешких интереса, створио
услове за расплет који нису желели предвидети и чији
коначни исход неки историчари називају „Трећим
балканским ратом”, као еуфемизмом за назив Првог
светског рата62, чије потоње исходиште је био и Други
глобални рат.
Дебалансом насталим по престанку Хладног рата,
као и рецидивом европског хегемона, настанком услова
за нове распореде моћи и одмеравања снага, Балкан
реактуализује улогу сеизмографа међународних односа.
У равнотежи снага као услову стабилности у Европи
Југославија је после светских ратова имала значајну
улогу, посебно као језичак на ваги између супрот-
стављених блокова63. Нестанком једног од такмаца за
доминацијом као европска држава средње величине на
веома осетљивом географском положају она губи
дотадашњу геостратешку намену и постаје, на донекле
сличан начин као некад Чехословачка, прва жртва нове
62
V. Pavlović, “La troisième guerre balkanique. La France et les
tentatives des Alliés de créer une nouvelle alliance balkanique
1914–1915”, Balcanica XXXVIII (2007), str. 191‒218; J. Krulić,
“La Première Guerre mondiale: 3e guerre balkanique ou 1re guerre
post-vesphalienne”, in Des guerres balkaniques à la Grande
Guerre: un régard stratégique, Theatrum belli, Revue de la Défense
nationale, Paris 2014, str. 15‒24.
63
М. Баздуљ, „Трећи светски рат”, Политика, 29. новембар 2015.
80
евроатланске конфигурације. На меком трбуху Европе и
ЕУ њени се делови крчме (попут 1941), по линији
раздвајања утицаја у трци за доминацијом између новог
европског и евро-атланског хегемона, истовремено
водећих евро-атланских партнера и ривала. Потреба за
равнотежом уступа место трци за доминацијом у
једнообразном свету где једностраност и једноумље
укида потребу за непристрасношћу и слободом избора.
Постдемократска бирократија рангира новоство-
рене протекторате и демократуре по мери своје
морално-политичке подобности као новоприспела
тржишна проширења. Демонтирање југословенског
простора врши се притом по критеријуму етно-
центричних комунистичких административних граница,
са одлучујућим уделом посткомунистичких етнократија.
Рецидиви националкомунизма и национал-
социјализма добродошли су у стварању нове доми-
наторске конфигурације западно-балканског еуфемизма.
Стварање етнички чистих државица и протектората по
цену етничких чишћења стотина хиљада аутохтоног
становништва, цинично се приписује увек само једној
страни у сукобу. Они који су у првом реду предмет и
жртва насилне промене вековних етничких структура
жигошу се притом као једини виновници масовних
насиља и злочина.
Оркестрирана медијска хистерија дехуманизује
предодређеног виновника и ствара атмосферу вербалног
и колективног линча, легитимише погроме према
цивилном становништву само једног удеоника,
безмерно преувеличава и инструментализује страдање
осталих жртава и страдалника, као повод за остварење
81
рутинских ратних циљева64. Равнотежа међу супротста-
вљеним интересима и непристрасност као услов успо-
стављања стабилности и помирења нису више пожељни,
јер чиме би се иначе оправдао императив војног савеза?
Потребно је, напротив, створити зону одрживе
нестабилности која увек може оправдати његову
незаменљивост. Тако се стварају квази државни
протекторати, чак и кад је то противно вољи већине
њихових становника, приватни државни династи, све
под заштитом „међународне заједнице”, њених препла-
ћених и корумпираних чиновника и експерата по
критеријуму што мање компетенције. Нарко картели,
трговина људима и људским органима који се узимају
са живих и здравих жртава, небројени етнички мотиви-
сани злочини, шверц оружјем и цигаретама остају ван
циља и домашаја међународне правде која се и даље
бави само једном категоријом оптуженика, по готово
искључиво етничком критеријуму. Преношење латино-
америчког синдрома на у том правцу пројектовани
64
У својеврсној демонтажи евроатланске медијске контаминације,
оптерећен њеним растућим размерама, немачки публициста
наводи примере из своје 25-годишње новинарске каријере:
„Године 1988. Курди су били нападнути антраксом и бојним
отровима. Ја сам послат на границу Ирака и Ирана да направим
фотографије Иранаца који су нападнути бојним отровима.
Након тога у јавност је изашла само једна мала фотографија у
једном малом листу у Франкфурту и тамо нигде у тексту није
било информације како је Немачка деценијама после Другог
светског рата користила бојне отрове и њима убијала људе. То
је строго забрањено користити а ја никада о томе нисам смео
извештавати”, рекао је др Улдо Улфкоте уз још безброј
шокантних информација које можете погледати у видео
снимцима” (приредио Intermagazin, balkanbreakingnews.com),
https://www.youtube.com/watch?v=sGqi-k213eE
82
западнобалкански простор у духу Монроове доктрине65,
врши се већ деценијама, док истовремено латино-
амерички део света све више измиче контроли глоба-
лног хегемона66.
Извештај Карнеџи фондације из 1998. (за разлику
од Извештаја исте институције из 1914), даје сасвим
једнострану интерпретацију претходних балканских
ратова 67 , за које су сви учесници амнестирани осим
оног коме је у њиховом расплету вољом западног савеза
наметнут највећи рачун који наставља да отплаћује за
све њихове последице. Безумном политичком инстру-
ментализацијом најосетљивијих појмова, као што је
65
Примењена од времена класичног колонијализма, Монроова
доктрина обезбеђује монопол доминације на оба америчка
континента. Тако су САД проузроковале отцепљење Панаме од
Колумбије 1903, као погодност за копање Панамског канала под
условима диктираним од стране САД.
66
P. Boniface, P. Hassner, “Les Etats-Unis sur la défensive”; Id.,
A. Rouqiué, “Paradoxes latino-américains”, La revue internationale
et strategique, n 100 (2015/4), str. 75‒82; 91‒98.
67
Б. Бојовић, „Велике силе и Балкански ратови као предигра
великог рата”, Сто година од почетка Првог светског рата.
Историјске и правне студије, Београд 2014, стр. 109‒112; Id.
“Guerre, diplomatie et implications humanitaires. Les Balkans entre
arbitrages et domination au XXe siècle”, in New Balkans in a
Changing World with a Changing Europe, Procedings of the Eighth
ECPD International Conference on Reconciliation, Tolerance and
Human Security in the Balkans, Belgrade, 20‒21 Оctober 2013,
Center for Peace and Developement of the University for Peace
established by the United Nations, Belgrade 2014, p. 246‒261; Id.,
“Les grandes puissances et la Grande Guerre: enjeux et
interprettions à travers la grille de lecture balkanique”, in Des
guerres balkaniques à la Grande Guerre: un régard stratégique,
Theatrum belli, Revue de la Défense nationale, Paris 2014, str. 25‒
28.
83
квалификација геноцида, безобзирно се продубљују
антагонизми између манипулисаних учесника споља и
изнутра подстицаних штићеника и октроисаног дежур-
ног починиоца. На тај начин се осигурава етаблирани
алиби за оне који су држали и држе готово све полуге
конфликта наменски контролисаног интензитета.
Етничко насиље на Балкану вршено је по
правилу у служби великих сила, које су супрот-
стављале балканске народе једне другима, нарочито
мање већима, онима који су били у стању да им пруже
отпор. Тако је од краја XVII века српска већина на
Косову и Метохији, матичној области српског народа,
његове државности и његове Цркве, албанска мањина,
као инструмент турске опресије, насилним путем
постала већина на етничким насиљем почишћеном
простору. За овако радикалну промену етничке
структуре становништва било је потребно читавих три
века најгорих врста насиља и безакоња, отимања и
прогона мирног и марљивог цивилног становништва.
Турска до почетка XX века, Аустроугарска и Бугарска у
Првом, Италија и Немачка у Другом светском рату,
одговорне су за масовне и смишљене злочине којима се
већинско хришћанско, градско и земљорадничко
становништво смањивало и приморавало на исељавање
да би се на њихово место насељавали сточари из
оближњих албанских планина. Као један од мањих
балканских народа, који није имао државну само-
сталност све до 1912. године, они су били први на
услузи завојевачима којима су пружали ратничке услуге
по цену највећих погрома и злочина над незаштићеним
аутохтоним становништвом. Комунистичка федерација
је једини привидни изузетак који потврђује правило.
84
Једнопартијски тоталитаризам био је до тада најдело-
творнији у систематској насилној етничкој хомогени-
зацији која је на Косову имала најдрастичније методе и
последице. Западни војни савез је на најбруталнији
начин довршио посао других завојевача као доследни
опуномоћеник комунистичке тираније и тоталитаризма.
Као најексплицитнији полигон на овако једно-
стран и самовољан начин пројектоване и етаблиране
неједнакости и неравнотежа, Косово и Метохија су
најизразитија парадигма доминације без ограничења ‒
одсуства осећаја одговорности за несагледиве регио-
налне последице којима стабилност Европе не може
бити заобиђена 68 . Доминација на локалном и регио-
налном плану путем етничког насиља, легитимизације
безакоња и некажњених злочина, рушења равнотеже у
служби глобалне доминације, води ка последицама које
у све сложенијим међународним противуречностима,
пре или касније више неће бити могуће контролисати.
68
Б. И. Бојовић, Византија-Балкан-Европа. Припадност и
оностраност, Службени гласник, Београд 2014, стр. 309‒348;
Id., Косово и Метохија: етничко насиље у служби великих сила,
ΠΑΙΔΕΙΑ, Београд 2015. Трећи део документарне целовечерње
емисије о Југославији, пројектован на француско-немачкој
телевизији АРТЕ 21. фебруара 2017, даје несвакидашње обиље
података о протекторатима створеним на развалинама
Југославије, Косову и БиХ, износећи цифре о астрономским
износима у милијардама евра уложеним у те вештачке
творевине, од којих средстава је тек неких 10% доспело коме и
где је намењено, указујући притом на поразне последице
западног интервенционизма на Балкану.
85
Узроци и последице
Опсесивним страхом од ширења утицаја тада још
увек технолошки заостале Русије, својевремена велико-
британска таласократија је превидела свог неупоредиво
опаснијег такмаца у оба светска рата. Непун век касније,
злослутно симетрична парадигма се понавља, као
регресивна лекције историје. Најпогубније исходиште
за међународне арбитре настаје умишљањем права
сопствене надмоћи. Најава расплета остаје на тај начин
недокучива за доминацију која не бира средства у
спровођењу своје опсесије, да би се неминовно суочили
са апсурдном трагиком њених глобалних последица.
Прошло је више од четврт века од када глобални
хегемон са његовим суплентима води рат за глобалну
доминацију69. Надметање без других такмаца води ка
губитку поверења, лажирано такмичење ка стварном
заостајању и поразу. Својом лакомисленом стратегијом
и лажном савешћу западна хегемонија је убрзала и
69
„Činjenica međunarodne anarhije, čak i kada joj se pridruži motiv
očuvanja države, nije dovoljna za tvrdnju da u međunarodnim
odnosima vlada rat svakoga protiv svakoga drugoga (usp. Schweller
1996: 91). Da bi došlo do sukoba, države moraju imati i druge
motive za djelovanje (...) Jedan od tih dodatnih motiva koji se
naročito često javlja u pojedinim verzijama realizma s kraja 19. i
početka 20. st., jest i motiv dobiti koja se u slučaju države najčešće
manifestira u obliku želje za teritorijalnim proširenjem te
ekonomskom ili vojnom moći. Drugi bitan motiv jest želja za
kulturnom hegemonijom”, T. Jolić, „Politički realizam i anarhija u
međunarodnim odnosima”, Prolegomena 10/1 (2011), str. 120
(Schweller, R. 1996. „Neorealism status-quo bias: what security
dilemma”, Security Studies 5, 90–121).
86
радикализовала свој неуспех 70 . Све већи раскорак
између неумерених амбиција и бегства од одговорности
води ка убрзаном опадању. Само прихватање одговор-
ности за ратне агресије и остале лакомислене гео-
стратешке инжењерије може успорити нагле ескалације
које је све теже зауставити. Воља за доминацијом
надјачава способност самосагледавања, монопол над-
моћи као опсесивна ирационалност и губитак само-
контроле воде ка глобалном конфликту. Надмоћ коју
демонстрира западна хегемонија сразмерна је одгово-
рности за последице њене доминације.
Одржавање глобалне доминације могуће је
искључиво путем даљег и све јачег спровођења глоба-
лног насиља и безакоња71. Примена те врсте насиља
врши се наметањем неједнаких стандарда и инквизи-
цијских масовних хајки којима се као у римској арени
привид солидарности одржава по цену жртвовања
70
„Након распада биполарног система (1991. године), изузетна
светска хегемонија САД у последњим деценијама навела је неке
посматраче да у империјалном понашању ове суперсиле назру
клице стварања светског „федеративног империјалног система”,
који више не би функционисао на бази вестфалских принципа
начелне једнакости суверених држава, него на начелима
одређене хијерархије моћи. Ипак, војни и економски неуспеси
САД током последњих година, с једне стране и јачање Кине и
Индије, као и обнова Русије, са друге, пре воде ка мулти-
поларном светском систему којим управљају коалиције
најмоћнијих (попут, на пример „Групе 8” или недавног примера
„Г20” у економској области)”, Д. Лопандић, art.cit., стр. 90.
71
„Temeljno realističko shvaćanje jest da su međunarodni odnosi
prostor bezakonja u kojemu presudnu ulogu ima moć koju ne
ograničavaju ni pravni ni moralni obziri”, T. Jolić, art. cit., str. 119.
87
недужних72. То је осведочени начин контроле маса и
доминације над самим инструментима неједнакости73.
Самопрокламовани Нови светски поредак,
неодвојив од његовог моралног монопола, у најтешњој
зависности од геополитичког авантуризма западне
доминације, више од четврт века спроводи диктат
лажне савести и радикалног лицемерја, самозваног
модернитета и свеколике регресије. Независно од
политичких режима који су се у њој смењивали за то
време, омча условљавања и уцена, недогледног низа
пристрасности и понижавања, окрутног штапа и
варљиве шаргарепе, стеже се без мере и зазора око
готово једине европске земље чије легије нису биле под
Стаљинградом када је вођена одсудна битка Другог
светског рата. Притеривањем уза зид међународног
признања њене насилно отуђене покрајине, та
балканска и средњеевропска земља се доводи у уцењи-
72
„...концепти који су развијени у САД и другим западним
земљама, попут могућности „превентивног напада”,
„хуманитарне интервенције”, као и релативизација поштовања
правила УН указују на и даље осетљив и изложен положај
мањих и средњих земаља, посебно оних које немају осигурану
заштиту већих сила или регионалних војних савеза. Како
наводи Hill, мање земље у новије време тешко могу да доводе у
питање „истине које је прогласио Запад” посебно у области
спољне политике” (Ch. Hill, The changing Politics of Foreign
Policy, Palgrave Macmillan, New York, 2003, p. 182), Д. Лопандић,
art.cit., стр. 90.
73
„Ako među državama postoji nejednakost koja omogućuje takvu
nadmoć jednoj državi da nametne svoju vlast ostalima, onda se ne bi
moglo tvrditi da su međunarodni odnosi stalno stanje rata. Rat bi se
vodio samo do onog trenutka dok najmoćnija država ne uspostavi
globalnu diktaturu koja bi joj omogućila da provodi svoje pravo i
svoju pravednost”, T. Jolić, art. cit., str. 119.
88
вачки безизлаз који је пре или каснија баца у наручје
Русије и њених савезника. Није тешко уочити којим се и
чијим мотивацијама руководи ова врста дискри-
минације и издвајања на штету једне, давањем
предности другим земљама, мањинама и народима. Као
потенцијални и најважнији губитник у том покеру непо-
штених и лажних правила, посустала својим противу-
речностима и истрошена својим себичностима, Евро-
пска Унија одаје призор понора којем се на свом
беспућу све више приближава. Поривом доминације
удаљује се од својих покретачких и изворних циљева и
вредности, све док се не освести у пустоши својих
мистификација и умишљаја. Пре него што она нађе
место које јој припада на шаховској табли међуна-
родног односа снага који настаје иза беспућа глобалног
беспоретка, Србију ће на тај начин приволети да
одабере сопствену безбедност и истинску подршку на
оној страни чије време тек долази.
Историјско дуго трајање и

пролазност хибриса доминације
Истиче време и рок трајања неподељене
доминације која је почела одкада је последњи пред-
седник СССР-а безусловно капитулирао пред до тог
времена мало познатим другоразредним глумцем холи-
вудске фабрике снова.
За време протеклих преко четврт века указала се
пред лицем света једна од најтамнијих страна западне
доминације и америчког лидершипа. Папски примат и
теократија, крсташки походи и освајања, затирање
слободе савести и инквизиција, поморска открића и
89
колонијална експанзија, поробљавање и истребљење
раса и безбројних народа, колонизација и окупација
читавих континената, уништење небројених култура и
деструктивна експлоатација људских и природних
ресурса, тоталитаризам без граница и индустрија смрти
до истребљења, стварање и коришћење средстава и
оружја за масовно уништење људи и природе,
покретање и изазивање, подстицање и одржавање
небројених спољњих и унутрашњих ратова, све већа
девастација биосфере и највећа претња за опстанак
човечанства у његовој историји – јесте најкраћи и
најмањи историјски биланс западног месијанизма и
погубне мегаломаније.
Тоталитарна утопија и мегаломански месијани-
зам су његови поводи и легитимације, политичко једно-
умље, искључивост и морални монопол су идеолошка
логистика ове доминације без савести.
Починиоци највећих злочина, етничких погрома
и геноцида постају лажна савест човечанства, намећу
своје стандарде по мери потчињавања, условљавања и
користољубља. Климакс и суноврат њихове надмоћи
надимају западни нарцизам и одузимају му последње
ресурсе критичног духа. Спремни да крај њихове доми-
нације буде и судбина планете, утиру пут највећој ката-
клизми и самоуништењу. Покретач и мотивација
њихове некрофилије, њено исходиште је танатос или
нагон уништења којим се завршава историја. Утопија
тоталитарних опсесија, регресија либералне демокра-
тије74 као суфикс крају историје остаје финалитет запа-
74
A. Appadurai, “Une fatigue de la démocratie”, in H. Geiselberger
(dir.), L’âge de la régression, Berlin, Paris 2017, str. 17‒34.
90
дне надмоћи у природи њеног остварења, као и исход
њеног суноврата.
Доклегод опсена лажне савести одржава моно-
пол виртуалне доминације, сценарио самоуништења је
не само могућ него готово известан. Витални ресурси и
нагон самоодржања осталих делова човечанства још
увек могу зауставити и спречити трагично исходиште.
Најадекватнији узор и преседан се догодио пре само
нешто више од пола века. Нацизам је такође доминирао
Европом, имао технолошки и људски потенцијал за
наставак своје експанзије, ароганцију надмоћи и
безумље месијанизма више вредности, која је помутила
увид у ограничења пред већим снагама и ширим разме-
рама људског духа и историје. Реприза ирационалног
нарцизма и губитка мерила вредности као да се одвија у
савремености под знаком већ виђеног сценарија.
Европска унија се све више љуља као пијана лађа
без кормилара, скаламерија изгубљене утопије нивела-
ције и до краја неостварене воље за доминацијом.
Dominus као латински еквивалент речи Господ (отуда
господарити и господарство), готово једини је термин за
појам Бога (калкови Seigneur или Lord, имају исто
значење), што није случај у већини других језика и
цивилизација. Семантичка и филолошка компонента
која указује на ауторитарну и тиранску концепцију
очинства и ауторитета, власти и доминације, веома
дубоко укорењеног у етосу западног света, његове
менталне и друштвене структурације.
Сумрак религије и моралних мера и узуса на
Западу има узрочно-последичну корелацију са његовим
структуралним и свеколиким колапсом вредности и
репера. Узрочник, подстрекивач и одрживач ратова и
91
револуција на широким просторима Азије и Африке,
Евроатлански савез немоћан је пред људским
цунамијем који је изазвао и за чије последице нема ни
дијагнозе ни одговора. Притом, избегличка најезда тек
долази, јер према процени немачког министра
унутрашњих послова, прилив од око милион избеглица
које је његова земља примила 2015, представља тек 10%
оних које још треба очекивати од 2016. Познати
немачки психоаналитичар и психијатар Ханс-Јоахим
Мац, оцењује како је заслепљена нарцизмом њихова
национална Мутер потпуно изгубила осећај за
реалност75. Западни најважнији савезници за то време
уцењују Немачку милијардама евра и манипулишу
савременом сеобом народа, које пуштају на Балкан и
ЕУ, као огорчени вазали који подстичу пад посустале
империје. Надобудна и горда, секуларизована и лаичка
ЕУ постаје на тај начин таоц међуконфесионалних
сукоба и гео-стратешких надметања на Блиском и
Средњем Истоку, конфликта интереса у којима хоће да
буде истовремено странка и арбитар.
Док регионални хегемон има платни суфицит
отприлике у размери дефицита већине осталих чланица
ЕУ, ова несразмера одражава хијерархију доминације на
глобалном плану, попут надмоћи глобалног над подре-
ђеним локалним доминаторима. Несразмера надмоћи,
која постаје неодржива природним демографским и
економским дебалансом, све више одмичу на штету
западне доминације која се пред нашим очима урушава
као кула од карата. Унутрашње и спољње насиље, расна
75
У интервјуу за Hafington post који преноси Fokus, Блиц,
25.1.2015.
92
и социјална, културна и национална неједнакост и
дискриминација, као најважнији знак распознавања
глобалног шерифа, оптимизује се у знаку његовог све
убрзанијег опадања, све неминовнијег и ближег колапса.
Уколико делови планете и човечанства који још
увек нису под паском западне непосредне доминације и
утицаја, не увиђају правовремено консеквенце све врто-
главијих промена, неопходне мере предострожности и
остале неминовне иницијативе могу постати безначајне
пред општим хаосом на који западни доминатори уве-
лико рачунају као на димну завесу и диверзију њиховог
сумрака. Као најискуснији берзански шпекулатори, гео-
стратешки антиципатори, господари субверзије и хаоса,
они очекују најповољније сналажење и исходиште у
стихији коју подстичу и изазивају 76 . Уколико се не
успостави мултиполарна равнотежа односа снага
постојећа анархија, безакоње и беспоредак, довешће до
стихијских процеса који се више неће моћи контро-
лисати. Алтернатива тој стихији може бити глобални
конвенционални и нуклеарни конфликт са апокали-
птичним последицама.
76
R. Girard, Achever Clausewitz. Entretiens avec Benoît Chantre,
Flammarion, coll. “Champs essais”, Paris 2011.
93
94
ВИЗАНТИЈА И ЗАПАД
Три Рима и сенка Великог инквизитора
„Историја Византије још није написана.

Нико у Француској је не познаје...
Иако је најнеобичнија и страсно неодољива.
Ништа привлачније од проучавања прошлости те
чудесне монархије сачињене од тако јединствено
различитих елемената, наследнице античког
Римског царства, на размеђу Запада и Истока,
која се хиљаду и више година одупирала
неупоредивом и увек новом енергијом најезди
здружених и неуморних варварских народа”
Gustave Schlumberger, Нићифор Фока,
византијски цар у X веку, Paris 1890.
Назив Византија настаје више од једног века по

нестанку ове хиљадугодишње империје коју су њени
житељи називали Римским царством, док се је на
Западу његово име било Источно римско царство. Име
Византије су смислили први византолози, ентузијасти
класичних студија и професори Сорбоне у 17 веку77, по
77
Језуита Филип Лабе (Philippe Labbé 1607‒1677) објављује 1648
знатан број грчких византијских дела преведених на латински у
Византијској едицији Лувра, док се од 1658. Шарл ди Канже
(Charles du Cange) посвећује проучавању византијске историје,
филологије и нумизматике као и археолог, филолог и нумизма-
тичар Анселмо Бандури (1671‒1743), француски академик,
пореклом Дубровчанин, M.-F. Auzépy, J.-P. Grélois, Byzance
retrouvée. Erudits et voyageurs français (XVIe-XVIIIe siècle), éd.
Sorbonne-EHESS, Paris 2001, str. 70‒92; Б. И. Бојовић,
Византија – Балкан – Европа. Припадност и оностра-ност,
Београд 2014, стр. 350, ф.-н. 4.
95
имену мале античке грчке колоније која се налазила на
месту Новог Рима основаног почетком 4 века (324
године) од стране римског императора Константина
Великог78. Нешто као кад би на сто или више година
после нестанка европске цивилизације историчари у
будућности називали историјску Француску по имену
античког града који је постојао на месту Париза,
Лутеција, или Србију по имену Сингидунума, града
који се у старом веку налазио на месту Београда.
Овај потцењивачки ономастички анахронизам
свако није настао случајношћу, он је одраз
конфесионалног западног прозелитизма који је од
средњег века обележавао однос Запада према једином
легитимном и непосредном институционалном насле-
днику Римске империје. Чињеница да је император
Константин преселио у нову престоницу његове
империје, не само Сенат и остале државне институције,
него су пресељене и све патрицијске породице које су
саградиле нове палате и резиденције по угледу на оне
које су имале у староме Риму, као да никада није
заборављена, још мање опроштена од стране западних,
78
„Константинопољ је постао место дијалога, толеранције и
синтезе (…) увек хришћанска, православна (као престоница
империје), прихватала је словенске пагане, латинске католике,
јеврејске избеглице и муслиманске трговце, који су сви имали
своје богомоље и квартове. На згражавање Западњака, знатно
пре освајања 1453, имала је већ више џамија (...); како је
царство посустајало, престоница се претварала у идеални
архетип апсолутне метрополе, мимо граница култура и
религија. Константин је тако остварио своју визију, његов град
је постао јединствена престоница над престоницама, престо-
ница par excellence”, P. Dayez-Burgeon, Byzance la Secrète,
Perrin, Paris 2017, str. 29, 30.
96
пре свега црквених елита и хијерархија. Стога је без
сумње и настала такозвана „Константинова даровница”,
фалсификат који настаје под окриљем папске курије,
како је указано још у 8 веку и чији апокрифни карактер
је доказао Лорензо Вала у 15 веку79.
Константин је према тој лажној даровници
даровао римском папи Силвестру духовно старање и
политички ауторитет над западним делом царства, што
је у сваком погледу супротно духу и поретку римске
империје, али је свакако било потребно папској курији у
њеној борби да се наметне и одржи црквена и
политичка доминација на полуварварском Западу и не
само Западу. Полагање права на доминацију је у
папском Риму напуштеном од стране царства наслеђено
од порива за доминацијом која је снажна пратећа појава
ове велике античке цивилизације. Пентархија као
полицентризам првобитне Цркве тако је жртвована
монархијском и империјалном схватању Цркве са
папом као аутократским монархом неподељене власти
над свим црквеним па и световним ауторитетима. Ако
се у тешким и конфузним временима после варварских
најезди на европски Запад може разумети потреба за
веспостављањем староримског поретка и папског
ауторитета, временом је аутократски поредак у Цркви
79
Иако позната као један од најфлагрантнијих фалсификата, како
је доказао хуманиста Лоренцо Вала у делу објављеном 1442,
„Даровница” ће још дуго имати своју мистификаторску
функцију (L. Valla, La Donation de Constantin. Sur la donation de
Constantin, à lui faussement attribuée et mensongère, trad. et comm.
J.-B. Giard, Les Belles Lettres, Paris, 1993), Б. И. Бојовић,
Византија – Балкан – Европа. Припадност и оностраност,
Београд 2014, стр. 366, ф.-н. 62.
97
показивао све више погубних последица, као што је био
велики раскол наметнут од стране Рима источној Цркви
1054 80 , тако и реакцијом углавном германског дела
западног дела Цркве, када Лутерова Реформа дефини-
тивно разбија њену монолитност у 16. веку. Руски
православни философ Алексеј Хомјаков је овај нови
раздор окарактерисао као дихотомију „јединства без
слободе”, због којег настаје „слобода без јединства”,
стога што је у првом и другом случају нарушен искон-
ско начело и поредак древне Цркве: „Јединство у
слободи”81.
Хелен Арвајлер, као шеф најстарије катедре
византологије, на Сорбони, питањем упућеним католи-
чким учесницима Симпосиума „Први – Други – Трећи
Рим”, које гласи: „Ако је историјски Први Рим пагански
– Други Рим (Константинопољ) хришћански – а Трећи
Рим Москва, који сте ви дакле број ?”82, указала је на
абсурд и нелогичност римокатоличке претензије на
црквену хегемонију.
80
A. Louth, L'Orient grec et l'Occident latin. L'Eglise de 681 à 1071,
Cerf, Paris 2013, str. 349‒363.
81
В истории подлинный идеал церковной жизни сохраняет только
православие, гармонически сочетая единство и свободу и тем
самым реализуя центральную идею Церкви – идею соборности.
Напротив, в католицизме и протестантизме принцип
соборности исторически нарушен. В первом случае – во имя
единства, во втором – во имя свободы (А. С. Хомяков,
Сочинения богословские, СПб, 1895).
82
Hélène Ahrweiler, “Constantinople Seconde Rome: le tournant de
1204”, Roma Costantinopoli Mosca Da Roma alla terza Roma, Studi
I, Napoli 1983,str. 304‒315; Б. И. Бојовић, Византија – Балкан –
Европа. Припадност и оностраност, Београд 2014, стр. 366.
98
Историја и остала проблематика везана за
историју такозване Византије, не може се свести дакако
на догматска или квази догматска питања, иако је и њих
потребно познавати ако се жели разумети и објаснити
једностраност и пристрасност са којом су ту историју
тумачили западни83, па и остали историчари под ути-
цајем западне византологије. Посебно стога што визан-
тијско духовно и културно наслеђе припада цивили-
зацији источног Хришћанства чије познавање и разуме-
вање представља услов за превазилажење хипотека
прошлости унутар општехришћанског света. Назив
Византија и Византијци за житеље Источног Римског
или тачније Хришћанског Римског Царства, који су себе
називали Ромејима и никако другачије, симболише
искључивост фундаменталистичког прозелитизма без
којег се одустајања тешко може замислити даље при-
ближавање између два дела хришћанства.
83
Велика изложба о Византији која jе крајем 2008. одржана у
Лондону (Royal Academy of Arts, BYZANTIUM 330–1453, 25
Оctober 2008 – 22 Маrch 2009) према појединим тумачењима
тежи некој врсти „рехабилитације” империје коју су западни
историчари као Гибон представљали у најгорем светлу (E.
GIBBON, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, I-VI,
1776-1788; éd. Random House, New York, str. 520). Проучавање
византијске историје доноси сам по себи сазнања која потискују
овештале стереотипе настале колико из незнања толико из кон-
фесионалних предрасуда, тако да се може рећи да је такозвана
рехабилитација Византије последица научне спознаје (која
иначе омогућава и све боље разумевање узрока њеног нестанка)
али и ослобађања од верских и културних предубеђења. Она је
такође и у све већој мери резултат ширења ЕУ на просторе
византијског цивилизацијског круга, Б. И. Бојовић, Византија –
Балкан – Европа, стр. 72.
99
Преостали трагови узурпираног имена најбли-
ставије цивилизацијске синтезе задржали су се упркос
свему у Југоисточној Европи где је њено зрачење
остало најдуговечније и најприсутније. Турски назив за
Балкан увек је био Румелија, од арапског назива Рум за
Рим и Римско царство, као што је Румунија део истог
семантичког и цивилизацијског наслеђа, које је велики
румунски историчар Николае Јорга назвао „Византија
после Византије”84.
Осим самог назива, хронологија је такође спорна
у западној историографији хришћанског Рима. Део
западних историчара наиме још увек почиње
хронологију Византије од шестог, седмог или осмог
века85, чиме се посредно продужава тежња конфесио-
налног прозелитизма да се први део историје Новога
Рима узурпира у име умишљеног латинског карактера
царства у том периоду. Латински језик јесте био у том
првом периоду равноправан са грчким као службени
језик царства, иако је грчки још од ране и нарочито
позне антике био већински говорни језик као и језик
културе и писане речи Источног Медитерана, привре-
дно и цивилизацијски најразвијенијег и најнастањенијег
дела империје. Позивање на правно и административно
наслеђе старога Рима, на који се институционално нај-
легитимније непосредно продужава историја хришћа-
нске империје, само зато да би се за пар векова скра-
тило и окрњило њено десетовековно трајање, такође
84
N. Iorga, Byzance après Byzance, Balland, Paris 1992.
85
G. Jehel, B. I. Bojović, Vassa Conticello, Le monde byzantin (VIIIe-
XIIIe siècle). Economie et société, Editions du Temps, Paris 2006;
Evelyne Patlagean, Un Moyen Age grec. Byzance IXe‒XVe siècle,
Paris 2007.
100
показује једнострану и пристрасну интерпретацију њене
триконтиненталне и хиљадугодишње историје86.
Чињеница да је и хришћански Нови Рим доживео
бројне најезде варвара али је за разлику од западног
дела царства ефикасније успевао да те нове и паганске
народе интегрише и асимилује својом моћном цивили-
зацијском гравитацијом и хришћанском мисијом, за шта
је на латинском Западу стицајем историјских околности
било потребно неупоредиво више времена уз низ регре-
сивних последица по једва делимично одржавање и
континуитет урбане класичне цивилизације. Тако се на
суровост паганског Рима коју симболише латинска
арена у којој је проливање људске крви једно од осно-
вних упоришта стварања масовне еуфорије и друштве-
ног концензуса, дијаметрално супротна хеленској
олимпијади спортског и витешког надметања
слободних људи и ратника, придодала и клерикална
искључивост изражена начелом: циљ оправдава
средство. Није случајно што се на Западу вековима
одржава најокрутнија пракса Свете инквизиције,
упоредо са не мање окрутним Крсташким редовима и
њиховим освајањима, не само нехришћанских земаља, у
којима свештена лица без зазора и устезања неште-
димице убијају и учествују у проливању људске крви,
86
Као потцењивачка и карикатурална представа о Византији на
Западу, „увелико под утицајем папског виђења”, Византијцима
се без покрића приписује да су се губили у јаловим
прегањанима, „о полној припадности Анђела”, стереотипски се
одражава све до лексикона, где се под одредницом
„византијски” наводи: „оно што нема стварног значаја, него се
губи у стерилним суптилностима” (у речнику: Благо
француског језика), M. Kaplan, Pourquoi Byzance? Un empire de
onze siècles, Gallimard, Paris 2016, str. 25.
101
све оно што је било и остало незамисливо за јудео-
хеленско наслеђе хришћанског Истока. Однос према
културном и концептуалном наслеђу, писаној речи,
философији и хришћанској литургијској пракси и догми
такође је био битно ако не дијаметрално различит. Док
је на Западу Римска курија диктирала папоцезаристичку
једностраност утерујући путем инквизиције насилно
једноумље и верску искључивост, на Истоку се одржава
плодан дијалог или бар коегзистенција хришћанског и
позноантичког погледа на свет, исихастичке духовно-
сти и хеленског неоплатонизма, како суптилна испре-
плетаност тако и оштрија дихотомија87, уз толеранцију
каква се на Западу све до Хуманизма и Ренесансе или
заправо много касније, тешко могла и замислити.
Хришћанска империја умела је не само да
придобије и веже уз Цариград бројне народе и велике
државне творевине, него и да од њих начини моћну
полугу свога хиљадугодишњег трајања и даљег зрачења
на неупоредиво већим пространствима. Тако је било у
првом реду са словенским морем које је преплавило
европске провинције царства, да би га његова духовна и
цивилизацијска мисија претворила у стварање Трећег
Рима над чијим небом никада сунце не залази. Трагом
плиме словенских маса које допиру до Крита, чак и до
Египта нешто касније, време доласка Срба и Хрвата за
време цара Ираклија, збиља означава почетак најва-
жнијег и најзрелијег, класичног периода хришћанске
Романије на Балкану и у Малој Азији у првом реду. Уз
87
Vassa Conticello, G. Jehel, B. I. Bojović, Le monde byzantin (VIIIe-
XIIIe siècle). Economie et société, Paris 2006, стр. 148‒169;
Paris 2013, str. 365‒393.
102
превелик степен урбанизације проређене или упра-
жњене руралне просторе надокнађују масе словенског
живља који Цариградски василевси насељавају диљем
Мале Азије. Тако настају слободни сељаци и војни
обвезници – стратиоти, који плаћају порез и обезбеђују
војничке ресурсе који ће вековима одржавати виталну
супстанцу његовог дугог трајања. Када је реч о земљи-
шним односима у оквиру феудализма 88 , овај систем
земљишне и војне самоодрживе међуузрочности између
слободног сељаштва и царства био је својевремено
предмет корисног и продуктивног спорења између
француске и српске византологије, тачније између
водећих ауторитета Сорбоне и Београдског Универ-
зитета, Пола Лемерла и Георгија Острогорског. Док је
западна историографија још између два светска рата
феудализам усвајала као заштитни знак евроцентричне
самобитности и надмоћи западног модела, ова се исто-
риозофска флоскула за врeме Хладног рата додатно
инструментализовала све до јапанског феудализма коме
се приписује западно-европски карактер, док је та при-
вилегија била оспоравана за Византију и њено наслеђе,
за које је била резервисана Маркс-Енгелсова квалифи-
кација „Источне деспотије”89.
88
B. I. Bojović, G. Jehel, Vassa Conticello, Le monde byzantin (VIIIe-
XIIIe siècle). Economie et société, Editions du Temps, Paris 2006,
стр. 87‒146.
89
Донекле је непримерено овом стереотипу писање Фридриха
Енгелса средином 19 века: „Полуострво које сe назива европ-
ском Турском природна је баштина јужнословенске расе. Од
дванаест милиона, седам милиона становника припада тој раси.
Дванаест векова она је у поседу тог простора (...) њихови
конкуренти су турски и арнаутски варвари, који су се показали
као тврдокорни противници сваког напретка. Насупрот томе,
103
Кулминација селективног анимозитета насталог
из хроничног комплекса према неупоредивом сјају и
престижу хришћанског Рима био је први пад Констан-
тинопоља под ударом IV крсташког похода 1204.
године90. Тада је хришћанско варварство тријумфално
нарушило трајање највеће хришћанске цивилизације и
на пресудан начин поткопало њене темеље 91 . Према
сведочењу западних хроничара, приликом освајања и
беспримерне оргије разарања, пљачке и крвопролића,
крсташи су запалили и разорили један кварт Цариграда
који је сам био већи од заједно три највећа француска
града. За време више од полувековне окупације
Константинопоља, они тај део града нису покушавали
да обнове, а то им није ни било потребно јер је мајка
свих градова царства, у којој су на свој начин кампо-
јужни Словени у унутрашњости земље искључиви су носиоци

цивилизације. Они додуше још нису једна нација, али имају у
Србији једно већ снажно и сразмерно просвећено језгро. Срби
имају своју посебну историју, сопствену књижевност. Њихова
унутрашња аутономија настаје из храбре борбе против
вишеструко надмоћног непријатеља. Током последњих дваде-
сетак година брзо су напредовали у културном и цивили-
зацијском погледу уопште. Хришћани Бугарске, Тракије,
Македоније и Босне виде у Србији стожер окупљања за
предстојећу борбу за њихову независност”, F. Engels, “Was soll
aus der europäischen Türkei werden?”, у Marx–Engels, Werke, bd.
9, Berlin 1960, str. 33, упоредити са: Б. И. Бојовић, Косово и
Метохија – етничко насиље у служби доминације великих сила,
ΠΑΙΔΕΙΑ, Београд 2016, стр. 97ф.н.108, стр. 123. ф.-н. 174.
90
„Римско царство императора Августа и Константина срушено је
уствари 1204”, P. Dayez-Burgeon, Byzance la Secrète, Paris 2017,
str. 221.
91
B. Bojović, Le millénaire byzantin (324‒1453), Ellipses, Paris 2008,
str. 172.
104
вали, била за њихове потребе превелика. Окупација је
завршена тако што је 1261. мање одељење византијске
војске у пролазу недалеко од моћних одбранбених
зидина случајно сазнало да је већи део посаде
привремено изашао, ушло у град, протерало крсташе и
повратило василевсу који је столовао у Никеји древну
престоницу Ромејске империје. Симтоматичан је дво-
струки аршин којим је папа казнио крсташе који су на
захтев Венеције узурпирали првобитну намену похода
тако што су за рачун венецијанског дужда најпре
освојили католички град угарског краља, Задар, пре
него су то учинили са Константинопољем. У првом
случају су били кажњени папском дисциплинском
мером, док је за разарање престонице хришћанске импе-
рије, осим благог прекора, казна папске курије изостала.
Ромејско царство се није могло у потпуности
опоравити од латинске окупације и све милитантнијег
верскоидеолошког прозелитизма.
Губитак монетарне хегемоније у 11 веку, после
више од седам векова непрекинуте и неподељене
стабилности монетарне економије, пре тога су најавили
опадање ромејске империје у корист привредног и
економског успона Запада и венецијанске таласократије.
Значајан војнички и територијални успон у време дина-
стије Комнена привредно и финансијски је исцрпео
ресурсе царства. Привредни успон Никејског и култу-
рни процват смањене империје у време Палеолога нису
више могли зауставити опште опадање под ударима
турских и османлијских освајача са Истока, као и трго-
винске колонизације западних поморских република.
Идеолошко-верски и конфесионални радикализам као
узрочно-последична појава експанзије исламске и
105
западне доминације доводи царство Ромеја у процеп
супростављених непомирљивости. Као највећа и нај-
трајнија синтеза хеленског и латинског истока и запада,
јудејско-семитског азијско-афричког и европског југа и
севера медитеранског басена, хришћанска империја
стварана у знаку цивилизацијске синтезе и културног
еклектизма постаје плен све наглашенијим партику-
ларизмима и идеолошким поларизацијама 92 . Народи
који још увек нису били довољно културно и институ-
ционално интегрисани као Бугарски Словени и Срби на
Балкану иду ка афирмацији сопствених државних и
црквених установа93.
Културни и верски партикуларизми на истоку
слабе фронт отпора од исламске најезде, настојања у
дисциплиновању Малоазијског конфесионалног парти-
куларизма доприносе отуђењу јерменске компоненте94
без које анадолијски простор постаје све рањивији.
Разграђивано унутрашњим супротностима и под ударом
спољњих предатора, царство опада привредно и демо-
графски док се упоредо са смањењем територије
претвара у све више моноетничку грчку државу, све док
не постаје град-држава чија престоница остаје све
несразмернија према све суженијој територији. После
неуспелог Симеоновог покушаја да створи бугарско-
92
I. Biliarsky, Hierarchia l’ordre sacré. Etude de l’esprit romaïque,
Fribourg 1997; E. Patlagean, Un Moyen Age grec. Byzance
IXe–XVe siècle, Paris, 2007, стр. 57–60.
93
Cerf, Paris 2013, str. 209‒220; B. I. Bojović, L'Eglise orhodoxe
serbe. Histoire ‒ spiritualité ‒ modernité, Belgrade 2014, str. 29‒39.
94
Cerf, Paris 2013, str. 220‒223.
106
римску синтезу, Душанов пројект грчко-српске
балканске империје пропада добрим делом због неспре-
мности Васељенске патријаршије да учини неопходне
уступке. Подршка Венеције и њене флоте изостаје, јер
је за меркантилну поморску доминацију погодније
слабљење царства од настанка нове балканске синтезе.
Када су посланици последњег још увек неосво-
јеног ромејског града у западној Малој Азији, Фила-
делфије, послали посланике папи у Рим тражећи војну и
осталу помоћ коју ослабљени василевс Ромеја није био
у стању да им пружи, добили су недвосмислен одговор,
да ће кад приме римокатоличку вероисповест сам Бог
бити на њиховој страни те да им тада ни људска помоћ
више неће бити потребна95.
Ништа није променила Лионска, као ни
Флорентијска изнуђена црквена Унија, као последња
узалудна настојања за придобијање западне помоћи,
осим што је још више подвојено преостало станов-
ништво Романије и додатно ослабљен његов отпор
Османлијама 96 . Из времена када је Мехмед Освајач
95
H. Ahrweiler, “La région de Philadelphie au XIVe siècle (1290–
1390), dernier bastion de l’Hellénisme en Asie–Mineure”, Académie
des Inscriptions et de Belles-Lettres, Paris, 1983, стр. 175–197; Б.
И. Бојовић, Византија – Балкан – Европа. Припадност и
оностраност, Београд 2014, стр. 361.
96
Закључена 6. јула 1439. Флорентијска унија је неупоредиво
више користила Риму него Константинопољу. С разлогом је од
стране Цариградског становништва доживљена као изнуђена,
Јерусалимски, Антиохијски и Александријски патријарси су
одбили да је ратификују, као и велики кнез Москве, деспот
Ђурађ Бранковић је уосталом одбио позив за учешће на сабору
и у дуготрајним преговорима. Као једина дугорочна добробит
остаће рецепција хеленистичког и византијског културног и
107
претио кончином царства и његове престонице, остаје
да се памти изјава последњег великог друнгарија,
адмирала Луке Нотараса, „боље и турски турбан, него
охола латинска тиара” 97 . После осам векова отпора
исламском освајању, последњи слободни Ромеји били
су наиме стављени пред немогућ избор: жртвовати
вероисповест опстанку државности или политичку
слободу верској и културној припадности.
Мехмед и остали султани су на свој начин
поштовали тај избор, Васељенски патријарх је из
Константиновог града управљао свим православним
хришћанима новог царства на Босфору које се ускоро
поново протезало на три медитеранска континента. Као
етнарх свих православних он је био више него верски
поглавар хришћанског милета Османлијске империје и
исламског калифата98.
Последњи потомци православних Римљана су на
тај начин сачували веру када нису могли одржати
царство. Оно је посредством те вероисповести, као и
владарске и државне идеологије, читави век по паду
Цариграда ипак обновљено на далеком северо-истоку
духовног наслеђа, као услов за његов пресудни утицај на

Хуманизам и Ренесансу на Западу, P. Dayez-Burgeon, Byzance la
Secrète, Paris 2017, str. 200‒208.
97
P. Dayez-Burgeon, Byzance la Secrète, Paris 2017, str. 224;
M. Kaplan, Pourquoi Byzance? Paris 2016, стр. 15.
98
P. Ş. Nǎsturel, «Denys II de Constantinople “empereur et patriarche”
(1546)», Etudes balkaniques. Cahiers Pierre Belon. Recherches
interdisciplinaires sur les mondes hellénique et balkanique 4 (1997),
стр. 135‒146.
108
новоримског конфесионалног и цивилизацијског круга,
у виду Трећег Рима – Москве99.
Обновом Новога Рима православно словенско
царство наставља своју историјску и духовну мисију
упркос свим настојањима да се спречи његово ширење
и утицај.
За три века од царице Катарине Велике, рођене
Анхалт фон Сербст, па све до цара Александра, руска је
империја водила 12 победоносних ратова противу
османских султана и њихове империје чији је коначни
пораз спречила Берлинским конгресом 1878 Европа
предвођена Британском, Немачком и Аустроугарском
империјом100. Све док је најспорније Источно питање
заокупљало односе великих сила и Источна криза
претила пуцању равнотеже њихових снага, европске
силе су на челу с Енглеском будно чувале „болесника
на Босфору” како је називана Турска, вештачки
одржавајући његово погубно наслеђе на Балкану.
Еманципација његових народа под геслом „Балкан
балканским народима”, није стекла подршку великих
сила, све док Балкански савез није окончао безакоње
99
Будући да је „Први Рим пао у јерес а Други у турско ропство”,
као што старац Филотеј Псковски пише великом кнезу Москове
Василију III (1505‒1533), „...два Рима су пала, док Трећи
(Москва) остаје усправан, а четвртог неће бити”, M. Kaplan,
Pourquoi Byzance? Un empire de onze siècles, Gallimard, Paris
2016, str. 13‒19.
100
Б. И. Бојовић, „Балканы между евроатлантическими
интеграциями, их препятствиями и задержками ‒ Восточный
вопрос – от развязки до новых путаниц (1878‒2011)”, Зборник
радова Међународног научног скупа: Россия и Балканы в
течение последних 300 лет – Русија и Балкан током последња
три стољећа, Москва-Подгорица 2012, стр. 127‒142.
109
турске мањинске окупације Југоисточне Европе.
Касније проглашен предигром Великог рата, рат
Балканског савез и није био по вољи европских
хегемона.
Данас је Балкан, под еуфемизмичним смокви-
ним листом или префиксом Западни, најспорнији и
најтруснији део европског континента, запуштена и
препуштена сива зона као енклава протектората и
доминиона на периферији евроатланског простора,
нешто „као капарисана некретнина” западне хегемо-
није101. Константа геополитике великих сила остаје на
подели интересних зона на југоисточном делу Европе,
све док нагомилане противуречности, кад дође време за
преструктурацију односа њихових снага, не пукну
поново по леђима његових житеља.
Све док ЕУ не буде имала способности,
капацитета и политичке воље да интегрише квази-
државне енклаве такозваног западног Балкана, чијој је
позној и недовршеној транзицији у највећој мери
допринела, оне ће бити извор нестабилности и
потенцијал ризика за најопасније расплете. Балкански
федерализам, конфедерација или царинска унија нису
имали подршку великих сила у 19, као ни у 20 и 21 веку.
Препуштен сопственој стихији, склерози ЕУ регулативе
и посусталих институција, надметању интересних зона
великих, као и све више регионалних сила, балкански
синдром као узрочно-последична законитост прети
балканизацијом европског пројекта.
101
Н. Кецмановић, „Балкан као капарисана некретнина”,
Политика, 16. јун 2017.
110
Категорички императив доминације као ирацио-
налне опсесије, која је сама себи сврха и стереотипска
таутологија, доводи до светских ратова и поновне
милитаризације међународних односа. Западни ком-
плекс Византије102, уз наменску мистификацију и идео-
логизацију њене историје указује на антиномију синтезе
и доминације као два супротстављена цивилизацијска и
когнитивна концепта. Искључивост и једностраност,
митоманско једноумље монопола лажне савести 103 ,
доводе до сумрака западног модела и система вредно-
сти у које његови протагонисти све мање верују, док га
све агресивније намећу осталом човечанству104.
Материјални и квантитативни прогрес по цену
девастације биотопа и деструктурације човечности и
елементарних друштвених и људских вредности доводи
до дебаланса на путу самоуништења. Цивилизација која
три века није произвеле духовну креацију, како конста-
тује један познати западни музиколог, вапије за духо-
102
Evelyne Patlagean, Un Moyen Age grec. Byzance IXe–XVe siècle,
Paris 2007; M. Kaplan, Pourquoi Byzance? Un empire de onze
siècles, Gallimard, Paris 2016, стр. 25‒30; P. Dayez-Burgeon,
Byzance la Secrète, Paris 2017.
103
B. Bojović, “The Balkans – an indicator and anticipation of euro-
atlantic contradictions”, National Reconciliation, ethnic and
Religious Tolerence in the Balkans. Reconciliation and Human
Security, Center for Peace and Developement of the University for
Peace established by the United Nations, Belgrade 2013,
str. 31‒49; Id., “L’hybris d’une fausse conscience. La guerre pour la
domination globale mène à la guerre globale”, Bulletin des sciences
sociales n 12, Ed. L’Harmattan (2015), str. 87‒98.
104
Б. Бојовић, „Монтезумин поредак – кардиоктомиа као
колатерални бизнис у хуманитарном рату”, Војно дело, јесен
2013 (3) LXV, стр. 271‒279; Id., „Надмоћ насиља лажне
савести”, Политика (фељтон), 17‒26. јануар 2016.
111
вним садржајем и открићем трајно отуђеног наслеђа.
Духовним наслеђем још увек сачуваним тамо где је
готово свака секуларна установа насилно одстрањена из
историје, као што је случај са такозваном Византијом,
алтернативом појмовно и когнитивно запретеној ниве-
лацији западне нетолеранције, неумољивог колонија-
лизма, искључивости и прозелитизма.
Тешко покоренима
Шта се у новије време дешава са древним
источним Црквама, Несторијанцима, Дохалкидонцима,
Монофизитима и Монотелитима, на Блиском и
Средњем Истоку, које су прихватиле глобални црквени
ауторитет у нади да би се колико-толико заштитиле од
исламског зулума и шеријатске стеге?
Оне су историјски доспеле у мањински положај
стога да би могле упражњавати свој култ или одржати
древну традицију, уз коју су одржавале своју унутра-
шњу управну аутономију. Прихватањем или наметањем
глобалног црквеног и нормативног ауторитета оне су
изгубиле и ту нормативну аутономију, допуштена им је
само могућност одржавања њиховог древног култа.
Стиснуте између исламске радикализације и латинске
модернизације оне се сада искорењују и расејавају
физички, без заштите, стварне подршке или бар
емпатије, људске и духовне утехе. Када је „свети отац”
приликом посете Блиском Истоку симболично повео
собом у Италију неколико породица угрожених ратом и
терором екстремиста, међу њима није било места за
иједну хришћанску породицу. Образложење је било
112
суво и административно ако је веровати извештајима:
„ниједна није имала уредне папире”.
Док обалне патроле ЕУ скупљају по мору
избеглице спасавајући их од извесности дављења, виша
духовна власт једног дела ових несрећника брине се за
њихову администативну уредност.
То што блискоисточни хришћани настављају да
исповедају своје древне догмате, који нису у складу са
онима које исповеда Католичка црква, није сметало
папској курији да их узме под своје окриље, под
условом да прихватају папски ауторитет105, што значи
да је тај ауторитет важнији од догмата и вероиспо-
ведања, припадност макар и формална претежна
аутентичности, као што је својствено Унији и њеним
припадницама. Тешко да постоји драстичнији модел
верског и црквеног колонијализма. Исходиште овог
миленијумског процеса је то што су источни хришћани
изгубили политичку слободу или аутономију да би
сачували бар духовни и културни интегритет. Са
коначним искорењивањем и изгоном са древних
станишта, без стварне заштите и емпатије великог
покровитеља они су изложени културном па и духо-
вном гашењу у мајлстрому постмодерног анахронизма.
Од једне се тираније тешко може заштитити другим
насиљем, макар оно било и легално. Једном изгубљена
слобода наћи ће пре или касније исходиште у губитку
интегритета, макар то било и из формалних разлога.
105
M. Kaplan, Pourquoi Byzance? Un empire de onze siècles,
Paris 2016.
113
114
ПРОЗЕЛИТИЗАМ И ПАПА
У ПРОЦЕПУ ХРВАТА И СРБА
У својој хомилији од 9. септембра 2016. папа

Франческо је упозорио своју паству на опасност од
искушења прозелитизма и убеђивања снагом речи,
другим речима искушења наметања другима сопственог
мишљења. Као агресивна склоност већине религија, у
првом реду монотеистичких, наметање сопственог
схватања и тумачења води ка идеологизацији религије
као инструменту доминације и подређивања.
Прозелитизам и доминација стоје у узрочно-
последичној интеракцији која је миленијумско обележје
односа између хришћанских Цркава и вероисповести.
Папски примат и касније непогрешивост нису
део исповедања вере, као ни обавезујући чланови
изворних хришћанских догмата, него инструменти
теократске идеологије институционалне и цивили-
зацијске доминације.
Миленијумско искуство на размеђу латинске и
хеленске, римске и константинопољске јурисдикције
оставило је поноре раздора између пореклом и језиком
сродних народа. Охолост надмоћи и беспоштедна борба
за доминацију између латинских надбискупија дуж
далматинске обале отуђило је српску државност од
јурисдикције којој је првобитно припадала. Од „Борбе
за самосталност католичке Цркве у немањићкој држави”
(Ст. Станојевић 1912), самосталност у односу на
надмоћне далматинске надбискупије, и саме у немило-
срдној међусобној борби за примат и доминацију,
преостаје само као иронични анахронизам титула
115
„Примас Србије” надбискупа Барског, са седиштем у
земљи нових и све већих раздора у знаку евроатланске
растуће депресије. Хиљадугодишњи „мисионарски про-
зелитизам” био је потребан да би се in fine на таласу
национал-романтизма Срби католици претварали у
фанатични инструмент против „бизантизма” који тако
ревносно жигоше ратни надбискуп Алојзије
Степинац106. Завршне акорде овог мисионарског про-
цеса дугог трајања и прозелитске стратегије стварања
„предзиђа хришћанства” веома доследно је описао
католички свештеник и ерудита дон Иван Стојановић у
пратећој студији Енгелове Повијести Дубровника чији
је превод објавио пре готово сто година107.
106
Упркос томе што су исте 1999. године НАТО и Запад
разапињали малу Србију и Црну Гору, чему и папа није
ускратио свој допринос овом распећу беатификујући Степинца,
део западне научне и академске заједнице није прећутао своју
забринутост и индигнацију овим непастирским поступком:
„...очевидно је за свакога да је интензивна производња симбола
са тешким последицама управо у току. Тако, какава је то порука
коју је Ватикан хтео да упути са беатификацијом кардинала
Степинца? Пошто је био међу протагонистима политике која је
фаворизовала демонтирање Југославије путем преурањеног
признања независности Хрватске, Јован-Павле II је беати-
фиковао кардинала Степинца 8. марта 1999, симбола хрватског
антититизма, али такође спорно повезаног са политиком и са
злочинима Анте Павелића. Степинац никада није осудио
зверске поступке хрватских фашиста и прећутао је учешће
хрватског католичког клера у масакрима почињеним од стране
Усташа против покрета отпора и православних хришћана, као и
у вођењу концентрационих логора, Јасеновца и других”, G.
Levi, “Le passé lointain. Sur l'usage politique de l'histoire”, in F.
Hartog, J. Revel (dir.), Les ussages politiques du passé (Политичко
коришћење прошлости), EHESS, Paris 2001, str. 35.
107
Engel-Stojanović, Povijest Dubrovačke Republike, Dubrovnik 1923.
116
До које је мере НДХ резултанта геостратешког и
националконфесионалног инжењеринга спровођеног
преко стотинама година распињаног словенског народа,
тешко да може бити свестан свети отац ма колика била
његова непогрешивост. Преостаје опредељење за оно
што је заједничко на рачун онога што раздваја хриш-
ћане и словенске народе на првом месту. Само свест о
пресудној одговорности клерикализма и национал-
романтизма за трагедију звану НДХ може аутенти-
фиковати осуду прозелитизма од стране папе Фрање.
Хрвати и Срби никада неће смоћи снаге добре
воље и здравог разума да премосте поноре које нису
могли сами затрпати сопственим, макар и покрш-
таваним телима. Само савест и луцидност следбеника
оних који су хијерархијски понајвише допринели
продубљивању њиховог безумља могу их довести к
познанију праштања и покајања. Без чега је сваки
дијалог екуменски или билатерални јалово празно-
словље и прозелитна тлапња на које искушење упозрава
још апостол Павле у Првој посланици Коринћанима.
Дијалог у троуглу или излаз из безизлаза

Дијалог између православне и римокатоличке
вероисповести отежава бременито историјско наслеђе у
коме канонизација кардинала Степинца заузима једно
од најосетљивијех места 108 . Када је о годишњици
108
У вековном спорењу око Јерменског геноцида 1915 (Lucette
Valensi, “Notes sur deux histoires discordantes. Le cas des
Arméniens pendant la Première Guerre mondiale”, in F. Hartog, J.
Revel (dir.), Les ussages politiques du passé, EHESS, Paris 2001,
str. 157‒168), који су званично признале неколике велике
117
Миланског едикта било речи о доласку папе Бенедикта
у Србију, испречио се Јасеновац који су гласови са
српске стране сматрали за незаобилазну станицу посете
Нишу и Србији. На то је високи прелат католичке Цркве
у Србији јавно изјавио како би папа могао посетити
Јасеновац под условом да се Хрвати и Срби о томе
договоре.
Самоиницијативна посета Васељенског патри-
јарха Вартоломеја Јасеновцу, као и осуда прозелитизма
од стране папе Фрање, такође с јесени 2016, указују на
свест о потреби превазилажења хипотека прошлости
које највише оптерећују односе двају плућних крила
хришћанства.
Ако би од недостижног споразума два мала
народа, који су давали понајвећи данак борби за примат
и доминацију између два дела првобитног хришћанства,
зависио даљи дијалог и приближавање Цркава, тиме би
се постојећа хипотека могла само увећати све до
непремостиве препреке. Ставити на коцку то што је
постигнуто на зближавању хришћана подређујући све
безумном пројекту макар и примисла рехабилитације
НДХ, као пратеће појаве канонизације Степинца, пред-
стављало би регресију у безизлаз.
Стога би било од пресудног значаја када би се
највећи ауторитет хришћанства одважно суочио са
демократије, срећом нема места за спорну улогу клера и

кардинале, као што у спору око Јасеновца и Степинца срећом
ипак нема Ердогановског негационизма, иако ни у Хрвата, као
ни у Срба, нема цивилног друштва каквог има Турска.
Преостаје вера и нада у папин пастирски и визионарски рефлекс
за зближавење и помирење насупрот још већем даљем
неразумевању и отуђењу међу разједињеним хришћанима.
118
историјском и сопственом одговорношћу коју отвара
његова осуда прозелитизма, те препустио прошлости и
Суду Божијем амбис, који још увек раздваја по много
чему најближе вероисповести и народе.
Амбис који би канонизацијом ратног викара
НДХ Алојзија Степинца могао бити само додатно или
неповратно продубљен. Највише због тога што би
озваничени “Super Martirium” Степинчев био највеће
светогрђе над жртвама масовног уништавања, пре-
крштавања и депортације три мањинска народа НДХ, у
којој је као кардинал био најлегитимнији заступник
папе Пија XII.
Папа се срећом не може упоређивати са
председником Ердоганом и стога је потребно веровати
да ће Римска курија наћи снаге савести да се експли-
цитно и званично дистанцира од масовних злочина
НДХ и улоге католичког клера који је био под одгово-
рношћу кардинала Степинца у верском геноциду у
Хрватској 1941‒1945. После опроштаја тражених од
Јевреја, муслимана, коначно и од протестаната, није ли
дошло време да папа затражи опроштај и од оних од
којих га ниједан папа није тражио, иако их је његов
претходник назвао „другим плућним крилом
хришћанства”?
Хрватски филмски режисер Лордан Зафрановић
указује на одговорност Католичке Цркве за насушну
потребу катарзе за којом вапи небо и замља, невине
жртве и невољни потомци оба народа: „Римокатоличка
црква се до дан данас није оградила од злочина
почињених у Хрватској за време Другог светског рата и
то је страшно (...) Није лако поверовати да се до данас
нико из цркве није оградио од тог зла. То је једно
119
оптерећење за народ у Хрватској. Кад сам отишао у
Јасеновац суочио сам се са страшним сликама и чиње-
ницама о настајању зла (...) До данашњег дана нема
праве катарзе и надам се да ће се и то ускоро десити”109.
Када за то дође време, нигде као у Јасеновцу,
папа и водећи патријарси Цркве православне, могли би
извршити најсветији чин узајамног праштања и
помирења апостолског наслеђа Христовог завета,
управо на месту најтрагичнијег и најмасовнијег
мартириума, као најтеже последице црквеног раздора и
конфесионалног прозелитизма.
109
Лордан Зафрановић, “Католичка црква се до данас није
оградила од злочина”, Политика, 18. јун 2017.
120
АУТОНОМИЈА ПОЈЕДИНЦА И
ПЛУРАЛИЗАМ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
VERSUS
МОНОПОЛ ЛАЖНЕ САВЕСТИ
„Историја је хроника злочина и подлости”

110
Гибон
„Али је и хроника борбе
против злочинства и гадости”
Јешуа Леибовиц
„Држава без правде је разбојнички подухват”
Блажени Августин
Као достигнуће и аспирација, посебно у

контексту либералне друштвене заједнице, савремена
аутономија појединца показује се више као мањак
кохезије друштвеног ткива, које постаје све подложније
манипулацијама етаблираних, као и опскурних полуга
монопола глобалне моћи. Плурализам култура и равно-
тежа цивилизација савременог света је последња инста-
нца противтеже униформизацији глобалног диктата
једностраних интереса, све спорније идеологије дво-
струких мерила и обесмишљеног система вредности.
Највећа структурална слабост монопола настаје
одсуством конкуренције и борбе мишљења, што доводи
до хипертрофије бирократија, деструктурације дру-
штвене солидарности, општег расула и беспоретка, који
на тај начин узимају маха.
110
После више од два века англосаксонске супремације, шта би тек
могао рећи овај британски историчар?
121
Униформизација истрошеног система вредности
и глобализација монопола моћи, после престанка
Хладног рата и нестанка конкурентног референтног
друштвеног кода, асоцира на начин на који је Кемал
Ататурк применио западни модел државе-нације. После
насилног нестанка, вишеструким геноцидом и изгоном,
око трећине хришћанског становништва Турске у
ширем контексту Првог светског рата, с разлогом му се
приписује констатација: „Кад смо се ослободили
хришћана, више нема потребе нити да будемо мусли-
мани”, што је по свој прилици била окосница секула-
ризације и европеизације Турске од пре готово једног
века.
Плурализам култура и конфесија од велике
Реформе која обележава настанак Новог века обично се
узима као богатство разлика које је у великој мери
условило или олакшало експанзију западно-европског
модела цивилизације, од колонијалне до неоколо-
нијалне апропријације природних и људских ресурса,
све до нивелације савести потрошача глобалног села.
Западни модел такозване јудеохришћанске или,
тачније, јудеопостхришћанске и постдемократске
цивилизације 111 настаје као посредни дериват велике
хелено-јудејске и римске синтезе, који је стицајем исто-
ријских околности током средњег века био ускраћен за
непосредни културни, концептуални, правни и институ-
ционални континуитет који су хуманизам и ренесанса
само мањим делом успели да премосте и донекле
111
E. Todd, Où en sommes-nous? Une esquisse de l'histoire humaine,
Seuil, Paris 2017, str. 437‒440; J.-C. Chesnais, Le crépuscule de
l'Occident. Démographie et politique, Robert Laffont, Paris 1995.
122
надокнаде. Иако нелегитимни наследник Рима и
његовог универзализма, варварски инструментално
христијанизовани и феудални Запад градио је своју
кохезију током крсташких ратова стегом папских була и
страховладом инквизиције. Управо је недостатак и ком-
плекс легитимитета условио да је европски Запад више
преузео од паганског него од хришћанског грчко-
латинског Рима. Антички Рим се од хеленизма управо
издваја и разликује по нетолеранцији и искључивости
којом је нивелисао потчињене културе и народе попут
колонизатора новог века, који темељно и радикално
уништавају читаве цивилизације, милионске расе и
народе.
Од најбруталнијих до најсуптилнијих метода и
полуга потчињавања и изнуђених интеграција до
планетарног конзумеризма тржишног меркантилизма,
монетарне хегемоније и вртлога спекулативне
инструментализације капитала није прошло превише
времена 112 , док су супстрати узрока и последица у
основи остали исти.
112
Као што није предалеко од нас време Првог светског рата, када
представник српских војних инвалида у Француској Сретен
Динић образлаже потребу упознавања француске јавности са
историјом Срба тиме што је „цивилизована Европа учила у
географији да се народи деле на три дела: на цивилизоване,
полудивље и на дивљаке! А Срби, Бугари, Турци и Румуни били
су сврстани у полудивље народе!” (S. Dinitch, Conférence sur la
Serbie, Poligny 1917), одржана15. децембра 1917. у Полињију.
Интегрални текст предавања одржаног пред одушевљеним
многобројним аудиторијумом на беспрекорном француском
језику, чему је видну пажњу посветила француска штампа,
ускоро је објављен у посебној свесци. Вредело би
контекстуализовати представе Европљана о другим културама
123
Ривалства и беспоштедни сукоби интереса током
поделе интересних сфера и колонија, потом идеолошке
и стратешке конфронтације током светских ратова,
уступили су место синтези којом се током Хладног рата
западни свет супротстављао његовом источном анти-
моделу или алтер-егу – државног насупрот тржишном
капитализму.
Слобода у ентропији као негација животног смисла

Климакс западног монопола и глобализације
настаје после нестанка дихотомије цивилизацијских
образаца који су обележили несрећни 20. век.
Нестанком геостратешке и идеолошке конфронтације
два блока настаје једнополни свет који губи потребу за
надметањем – остаје само воља за моћ и једнострану
доминацију, хибрис надмоћи лажне савести и бесо-
мучна трка за профитом по било коју цену.
Међународне институције постају полигон тог
монопола моћи, изузев ако њихова овлашћења нису
заобиђена и међународно право игнорисано. Самозвана
„међународна заједница” постаје флоскула за труст нај-
моћнијих који самовољно одлучују о глобалним пита-
друге половине 19. и с почетка 20. века, упоредо са

прилагођавањем наставе историје и географије у балканским
земљама стандардима ЕУ један век касније. Културолошко
сврставање Балканаца у школским уџбеницима Европе захтева
посебно истраживање, до тада је могуће цитирати закључак
антрополошког истраживања кустоса Етнолошког музеја у
Женеви: „Првобитно порекло Балканаца би могло бити од мале
скупине примитивних етничких група”, E. Pittard, “Les peuples
de la péninsule des Balkans. Esquisse anthropologique”, Revue gé-
nérale des science pures et appliquées 26/23 (1915), str. 675.
124
њима у име клана Г7 најмоћнијих економија планете, у
којем притом нема места за прву економију света.
Нови опскурантизам настаје под окриљем
дебаланса интереса, експанзије неједнакости и под
притиском једностраног утицаја политичке индоктри-
нације медијске субкултуре под еуфемистичком
формулом „меке моћи” (soft power). Субкултура
политичке коректности фаворизује моралну ентропију
која радикализује самодовољност појединца сведеног
на елементарну честицу тржишног потрошача, објекат
маркетиншке инструменталије и неконтролисаног
профита. Дехуманизација односа међу људима испо-
љава се кроз релативизацију духовне културе и
инфантилизацију савести113. Култура забаве и приземни
пориви хедонизма привидно се компензују оправданом
еманципацијом слабијег пола, који у стварности постаје
највећа жртва сексистичке саможивости.
113
Новија систематска истраживања на најугледнијим универзи-
тетима, лабораторијама и истраживачким центрима ЕУ и САД
показују нагли пад QI код популације западних земаља који се
од 1995. рачуна на -2 мерне јединице, уз тенденцију све бржег
раста дефицита интелигенције, нарочито код деце код које се
још знатно брже испољава пораст аутизма (у Калифорнији
+600% за последњих 10 година), сада већ у размемери 1 на 68
деце, као и губитак моћи концентрације, хиперактивност и
асоцијалност. Као на главне узрочнике ових ендокринолошких
сметњи, указује се на првом месту на мањак јода у тироиди
трудница, као и хлор, бром, флуор, средства за смањивање
запаљивости тканина и намештаја, пестициди и слично, које
воде убрзаној кретенизацији становништва у недалекој перспе-
ктиви. Још увек нема истраживања о масовном заглупљивању
путем масмедијског спиновања, осталих средстава меке моћи и
маркетиншких условљавања свести који могу имати само још
знатно погубније последице.
125
Стваралачка слобода у култури и уметности губе
смисао у тржишној трци за профитом и маркетиншкој
масовизацији стваралаштва као објекта потрошачке
привреде 114 . Холивудска фабрика снова као излог
америчког модела за масовну потрошњу остаје ударни
вектор идеолошке пропаганде и психотропског марке-
тинга. Готово сав потенцијал најразвијеније драма-
туршке продукције у служби је пројекције гламурозне
опсене и масмедијске подлоге на свим мердијанима.
Повремени скандали и сексистичке афере само
обнављају њену глобалну дифузију. Форсира се
педагогија воајеризма којим се најширој публици
пласирају антимодели из спектра популарне субкултуре
као обрасци бесмисла и бестиђа. Олош-елита марке-
тиншке плутократије релативизује се пласирањем
анонимних артефаката кроз сугестију да је свима све
допуштено. Подстицањем вулгарних порива и
приземних нагона настаје разводњавање чувства и
норми укуса, отупелост емпатије и обесмишљавање
мерила вредности. Естетски нихилизам делује као
антитеза лепоте која стимулише и спасава свет од
експлозије изопачености и самодеструкције115.
114
Опора сатира постмодерне културе и њених погубљених елита,
где нестаје граница између стваралаштва и маркетинга, The
Square, филм шведског реализатора Рубена Остлунда,
добитника Златне палме у Кану 2017, беспоштедно стигма-
тизује бесмислену трку за банализацијом стваралаштва. Могао
би бити значајна допуна поставке из њујоршког Музеја модерне
уметности која се одржава у Фондацији Луј Витон у Паризу.
Тим пре што семантички асоцира на Пазолинијеву Anno 1951,
једну од референтних сатира екскултурације отуђења.
115
O. Piacentini, Le crépuscule de l'Occident. Chronique de la déca-
dence, L'Harmattan, Paris 2017.
126
Неминовно је да антиобрасци вредносних мерила
генеришу антитела регресивног радикализма верских и
идеолошких инстинктивних облика отпора, све до масо-
вне деструкције недужних живота. Отупелост ругобе и
валоризација ентропије као аршини пост или транс-
модерне материјалистичке пандемијске деструкције
имају ништа мање поразну симетрију у биотопу све
засићеније планете, која улази у шесту катаклизму
масовног гашења врста. Постаје све извесније да опста-
нак живе природе и људске цивилизације улазе у
непомирљиви конфликт интереса. Одрживост односа
човека и природе је у томе што она може наставити
своје трајање и без људског фактора, што није могуће у
супротном случају. Тим путем се назире епилог у којем
би се вештачка интелигенција у будућности могла
определити за приоритет опстанка биотопа, социјални
еугенизам и коначну еутаназију ионако већ увелико
самоосуђеног људског рода.
Монопол моћи или плурализам интереса

Глобалном идеолошко-стратешком нивелацијом
материјалистичког нихилизма западни универзализам и
његов цивилизацијски модел стварају тоталитарни
орвеловски амбијент неједнакости, који води свеопштој
регресији и девитализацији. Једина алтернатива таквом
путу без повратка може бити само у плурализму
цивилизацијских модела и њиховом дијалогу, размени
искустава, допуњавању и узајамном обогаћивању.
Зашто не по оном узору којим је од евроазијских диспа-
ритета, културних, концептуалних и конфесионалних
разлика, упркос вековним сукобима и антагонизмима,
настао модел јединства у разликама.
127
Форсирајући нивелацију као начин опсесивне
доминације по сваку цену, западни монопол је
исцрпљивао људске и природне ресурсе до мере која
води његовом неминовном колапсу, уз пратеће претње
неповратних последица за остатак човечанства116.
Милитаризација међународне геополитике и све
убрзанија нова трка у наоружању последица су промена
односа снага на геостратешкој карти света. Све
интензивнија и бројнија упоришта отпора глобалној
хегемонији и њеној корозивној субверзији супротста-
вљају се дестабилизацији читавих региона и једно-
страним арбитражама којима се стварају квази-државни
протекторати. Убрзан раст војних буџета водећих
светских сила је узрочно-последична пратећа појава
диференцијације нових односа снага117. Овај рецидив
Хладног рата указује на одлучујуће промене које се
дешавају у динамици економског развоја и тржишне
експанзије. На исходишту Хладног рата западна страна
на челу са САД је наиме, као што је познато, трком у
наоружању притерала до општег колапса СССР и
источни лагер, чија државна привреда није могла да
116
„U svijetu u kojemu ne postoji globalni suveren koji bi jamčio
sigurnost i opstanak državama, za svaku od njih racionalno je da se
posluži svim raspoloživim sredstvima kako bi se osigurala od
dominacije drugih država” (T. Hobes, Levijatan, 1651, Jesenski i
Turk, Zagreb 2004), према Т. Jolić, „Politički realizam i anarhija u
međunarodnim odnosima”, Prolegomena 10/1 (2011), str. 114.
117
„Не ослањајте се, дакле, више на економски просперитет који
долази са Запада, са чије стране треба, напротив, очекивати
успон протекционизма и меркантилизма, као и осталих
конфликтних порива који обележавају крај империја”, M. Santi,
G20: Le crépuscule de l'Occident,
https://www.michelsanti.fr/?p=1785
128
одржи корак са тржишном економијом Запада. Стезање
обруча око најбројније и најпространије земље и
мегаломанска стратегија контроле над Евроазијом као
предусловом за неопозиву планетарну хегемонију иза-
звали су неминовне последице. Кина је путем тржишне
економске експанзије за сразмерно кратко време
постала водећа економија света, док Русија преузима
иницијативу на шаховници светске геостратегије. Трка
у наоружању и економији с Кином унапред је изгу-
бљена за све посусталијег и изолованијег западног
хегемона. Преокрет у динамици привредног и еконо-
мског развоја између северне и јужне хемисфере шири
је оквир промене односа снага, у којем демографски
диспаритет има све одлучнију улогу. Глобализација
тржишне дерегулације постаје бумеранг који се окреће
против западне доминације и њеног месијанизма.
Метафора слободне руке тржишта или гвоздене шаке у
плишаној рукавици, као симбол потапајуће софт-повер
надмоћи, пред нашим очима се претвара у повратно
дејство које доводи до све веће изолације и
самоизолације западног савеза. Као кинетичко дејство
разорних последица западне ароганције долази до
раслојавања и диференцијације супротстављених инте-
реса унутар самог савеза. Глобални хегемон постаје,
тако, још тежи баласт за своје најважније савезнике,
који све учесталије пружају отпор диктату његових
једностраних интереса. На удару деиндустријализације,
енергетски зависна и дефицитарна, демографски
остарела 118 , економски и институционално посустала
ЕУ није више у могућности да следи авантуристичку
118
E. Todd, Où en sommes-nous? Une esquisse de l'histoire humaine,
Paris 2017, str. 193‒195, 407‒408, 425‒429.
129
бахатост свог стратешког тутора. Турска се такође све
више окреће Русији јер не може наћи себе и свој гео-
стратешки интерес у пројекту великог или новог
Блиског и Средњег истока у режији малог ментора
великог хегемона.
Све упадљивији раскорак с реалношћу Великог
брата глобалног монопола указује на узрочно-после-
дичну везу самообманутог мистификатора. Продужена
примена мистификације доводи, наиме, до повратног
дејства умишљаја или аутомистификације. Тако сужене
свести, актуелни западни аналитичари, експерти, посма-
трачи и политичари као да нису у стању да уоче
кореспонденцију између мање или више истородних
појава Косова, Крима, Каталоније119, Курдистана, Кипра,
да не помињемо перспективу Калифорније, Квебека,
Корзике или Нове Каледоније, остајући притом само
код једног првог слова неисцрпне ближе и даље
перспективе права на самопредељење које су тако
издашно сејали120, као ветар који се претвара у буру
чији су самопредодређени жетеоци.
119
Вилијам Енгдал у каталонском сепаратизму види продужену
руку НВО, попут оних које финансира Жорж Сорос или
одговарајуће државне установе (F. W. Engdahl, “The Dishonest
Career of the Remarkable Srdja Popovic”, New Eastern Outlook,
01.10.2017), као подривачко деловање усмерено против ЕУ,
Јованка Симић, „Вилијем Енгдал: Каталонску независност
погурао је Вашингтон”, Новости, 16. окт. 2017.
120
ЕУ и пре ње ЕЕЗ, као и претходне европске институције (FUEV,
Föderalistische Union Europäischer Volksgrouppen), још од 1949.
подржавају сепаратистичке регионалне језике и етничке
заједнице, промовишући, поред осталог, повељу мањинских
језика. Основан 1994, Европски комитет регија један је од
органа ЕУ који се заузима за јачање регија науштрб историјских
130
Као супранационална и постдржавна супер-
структура, ЕУ све више запада у процеп противуречно-
сти које дисквалификују њен легитимитет и саму њену
сврсисходност121. Ако се настави супротстављати наго-
миланим сепаратистичким захтевима, улази у конфликт
интереса с неким од најбогатијих регија својих најпро-
сперитетнијих чланица, чиме неповратно продубљује
хроничну кризу својих институција. У којем контексту
ће све теже моћи да правда своје двоструке стандарде122,
посебно кад је реч о земљама такозваног Западног
Балкана, које је тако штедро поставила у ред скруше-
них кандидата чији пријем у Унију се, према најновијим
изјавама највиших званичника, не може очекивати пре
државних заједница, све до 2014. када је поводом референдума

за независност, ЕУ запретила искључењем Шкотске у случају
отцепљења од ВБ, што је допринело неуспеху сепаратиста. Када
Шкотска најављује нови референдум за отцепљење од ВБ и
останак у ЕУ као одговор на процес Брегзита, биће симпто-
матична реакција Брисела на тај нови изазов за ЕУ бирократију
и њене двоструке стандарде.
121
Регресија интеграција и блокада проширења, растући
диспаритети и иступања других земаља из ЕУ, све до присту-
пања неких земаља чланица руском друштвено-политичком
моделу у ближој или даљој будућности, предмет су студије
Бундесвера „Стратешка перспектива 2040”, досада држане у
тајности, чије изводе објављује SpiegelOnlaine,
http://www.spiegel.de/politik/deutschland/bundeswehr-studie-haelt-
zerfall-der-europaeischen-union-fuer-denkbar-a-1176367.html.
122
Француски министар спољних послова Ив л Дриан упозорава
на „опасну дислокацију”, подржавајући репресивне мере владе
Шпаније упркос протесту 450.000 Каталонаца у Барцелони, што
највећма одудара од деловања европске дипломатије у време
распада Југославије иако је 1991. одговарајући министар Ролан
Дима далековидо приметио како је „Југославија лабораторија
будућих европских тешкоћа”.
131
него што се, према неким најавама, 2025. предвиђа иск-
рцавање првих људи на Марс.
Дехуманизација друштва versus
еманципација одговорности појединца
Индигнација је претпоставка и став отпора без
којег се ништа неће помаћи с места. Квалитативну
промену не доноси прелом револуције, као ни рефор-
мска хипокризија, она је у субстанцијалној еволуцији
свести и менталитета, концепта и опредељења. Идеја
прогреса од Века просвећености почива на квантуму и
материјализму, концептима који су сами себе
потрошили и превазишли. Пређени пут одговара циклу-
сима после којих у историји долази до деструктурација
и декаденције ако не дође до динамичке промене у
квалитативно нови степен друштвено-историјских
процеса развоја. Одлучујући помак у том развоју јесте у
стваралачкој иновацији, која може надвладати ентро-
пију или је сузбити у некој врсти динамичне равнотеже.
Механицистичко схватање односа између човека и
природе погодовало је материјалном и технолошком
прогресу по цену дехуманизације – етичких и духовних
уступака и регресија. Цена велика, али и плодови
погубни. За промену би ваљало заменити квантитет
квалитетом, количину каквоћом, саможивост емпатијом,
нарцизам интроспекцијом, самољубље променоумљем...
Александар Солжењицин је својевремено писао
о „самоограничењу као категорији личног и друштвеног
живота”123, Евгениј Замјатин је пре једног века у делу
123
А. И. Солженицын, “Раскаяние и самоограничение как
категории национальной жизни”, Изпод глыб. Сборник статей,
132
под насловом „Ми”124 визионарски указивао на погубне
перспективе колективизма по слободну савест поје-
динца. После века колективизма сведоци смо привидне
еманципације појединца по цену условљавања и
инфантилизације његове слободе савести.
Наслеђе и перспектива
Упркос злехудом наслеђу 20. века, још увек је
могуће суочавање са изазовима који се намећу после-
дицама тоталитарних идеологија и монополу хибриса
моћи и ароганције первертираног друштвеног и економ-
ског модела и обезвређеног система вредности. Олак-
шати бреме тог регресивног наслеђа није могуће без
сагледавања његовог узрочнопоследичног дејства које
условљава слободу избора долазећим генерацијама.
Разорне револуције и опортунистичке реформе довољно
су учиниле да компулзивно понављање насиља и
промашених пројеката остане правило врзиног кола
безизлаза. Еволуција значи прилагођавање и разре-
шавање нагомиланих противуречности чији набој неће
остати без епилога. Смела промена приступа и схватања,
метода и стратегије опстанка, алтернатива су екстен-
зивном материјализму и квантитативном прогресу.
Неодложно променоумље неминовно је као полуга
YMCA Press, Paris 1974; A. Soljenitsyne, Des voix sous les décom-
bres, Seuil, Paris 1975.
124
Oбјављен четврт века пре Хакслијевог Најбољег од свих
светова и Орвелове 1984, најпре под ударом царске, а потом и
совјетске цензуре, антиутопијски роман (Евгений Иванович
Замятин, Мы, 1920) данас се назива леком против глобализма,
Б. Бојовић, Византија – Балкан – Европа. Припадност и
оностраност, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 21‒22.
133
слободног избора из безизлазног система мањинског
профита по цену регресије људских вредности,
урушавања средње класе, експлозије неједнакости и
погубних конфликата које доносе неминовне пола-
ризације и радикализације, које на тај начин настају.
Постојање и могућност алтернативе капита-
листичком либерализму осведочене су пројектима који
излазе из оквира потрошачког меркантилизма и логике
беспоштедне тржишне трке за профитом. Иако тржи-
шном логиком профита унапред осуђен на несупех,
универзални успех контрибутивног пројекта
Википедије (покренут 2000. године) сам по себи
доказује да тржишни меркантилизам и профит по сваку
цену нису никакав судбински фатум и законитост
природне науке. Са више милиона енциклопедијских
јединица и преко сто хиљада добровољних контри-
бутора, иако далеко од савршенства, Википедија
превазилази све подухвате комерцијалних енцикло-
педија, не само по квантитативним размерама, него
првенствено универзалношћу и плурализмом без моно-
пола и комесарске хијерархије125. Чињеница да је енци-
клопедијски дух и дело енциклопедиста у време Века
просвећености један од иницијалних чинилаца модер-
125
Почев од самих оснивача, нико 2000. године није могао
предвидети размере успеха ове бесплатне, сада увелико
најобимније универзалне енциклопедије. Википедију је 2009.
посећивало око 65 милиона корисника, тада је имала 2,9
милиона чланака на енглеском солидног нивоа. Часопис Nature
објавио је студију према којој је број грешака приближан ономе
у Енциклопедија Британика, J. Gales, “Special report: Internet en-
cyclopaedias go head to head”, Nature 428 (2005).
134
нитета, указује на нове могућности и путеве времена
која настају и долазе.
Критичким и креативним приступом према наго-
миланим и долазећим изазовима, насупрот социјалном
детерминизму којим се легитимизују регресивни
пориви, могућа је рехабилитација стваралачких потен-
цијала, афирмација истинске слободе избора и стварне
аутономије појединца. Критичка утопија у еволуцији
друштвених односа притом може имати реалне основе и
одлучујућа стратешка опредељења126.
Еволуција од постојећег нагона доминације 1%
предатора над инфантилизованим остатком тржишне
категорије потрошача утолико је мање остварљива
колико се одржава једнострани монопол моћи и инте-
реса све спорнијег западног цивилизацијског и еконо-
мског модела друштва. Афирмација различитих циви-
лизацијских модела, њихова интеракција, узајамно
допуњавање и конкуренција, без монополистичке доми-
нације и идеолошке нивелације, геостратешки је пред-
услов успешне еволуције и квалитативне динамике раз-
воја људске врсте и разноврсности њених цивилизација.
126
„Наде у социјалдемократију, која би могла да припитоми
капитализам неутралишући његове штетне последице путем
одлучујућих интервенција државе, биле су покопане
мондијализацијом и финансијаризацијом капитала, као и
усвајањем од социјал-демократских странки нешто разводњене
верзије неолиберализма (...) Потреба политичког и друштвеног
пројекта борбе за истинску демократију у оквиру саме
економије, државе и друштва, одређује перспективу реалних
утопија”, E. Olin Wright, Envisioning Real Utopies, Verso, London
2010. (Utopies réelles, La Découverte, Paris 2017, стр. 8).
135
136
ВИШАК МОЋИ ЛАЖНЕ САВЕСТИ
„Песимизам разума је потребно удружити са

оптимизмом воље”
Грамсци
Доминација као вишак моћи достиже највећи

степен насиља и безакоња у време несразмерног
дебаланса у односу снага између до тада конкурентских
друштвених система и идеолошких поларизација.
Нестанак симетрије на глобалној равни и локалној игри
моћи ствара све већу асиметрију сукоба интереса, са све
наглашенијим обесмишљавањем владавине права кроз
политичку инструментализацију хуманитарне идео-
логије. Као монопол прогреса и модернитета, овај
идеолошки монопол се урушава у својој себичној и
нарцисоидној једностраности, проузрокујући механизме
и антитела асиметричног отпора од културног и верског
до политичког и геостратешког облика. Пут од једно-
полног света и хибриса свеколике надмоћи до мулти-
латералних односа, од дебаланса и монопола моћи до
нове равнотеже, ако не и равноправности, у равни
међународних односа одвија се упоредо са кризом
глобалне доминације и њеним свеколиким опадањем.
Као друштвено-историјски процес глобалних промена
он је суочен с највећим опасностима и ризиком непо-
вратних ескалација и конфликата чији основни узрок
остаје све спорнија демонстрација насиља према сваком
оспоравању његове доминације. Неизвесност пред све
оштријом конфронтацијом самопрокламованог „новог
светског поретка” и равнотеже мултиполарног света
137
може трајати све док се не искристалише један заиста
универзални систем мерила вредности који не би имао
за основ само тржишне и идеолошке обрасце овешталог
беспоретка наслеђеног из светских оружаних сукоба и
хладног рата, колонијализма и неодрживе доминације
једне над свим осталим цивилизацијама.
Крвави распад Југославије и једнострана улога
западног савеза у том исходишту Титовог наслеђа
показао је да Запад није био у стању да се отргне од
хладноратовског синдрома већ да се предвођен
Немачком и САД испрсио као најовлашћенији изврши-
лац оставине једног доживотног диктатора као увек
привилегованог миљеника либералне демократске
доминације. Већ тим хибрисом опсесивне воље за доми-
нацијом, Запад показује до које мере није концептуално
ни политички дорастао својој претензији да буде
врхунски и неопозиви арбитар у међународним одно-
сима. Политичка и интелектуална елита показала се
неспремна и неспособна да генерише синтезу идеја и
политичке воље у јединствени пројект постмодерног
отвореног друштва. Уместо тога, она се показала као
пуки инструмент доминације, полуга неједнакости,
једностраности и дискриминације на којима се заснива
нови светски беспоредак. Као популаризатор идео-
лошке доминације и вектор вишка моћи на естради
медијске вулгате, нови мандарини и фаланге суфра-
женткиња политички коректног сложно марширају у
карикатури Орвелове визије новог светског опску-
рантизма и опортунистичког тоталитаризма. Све оно
што указује да је политичка коректност не само реакту-
елизација титославијске морално-политичке подобно-
сти него и најлогичнија оставина источног једнопарти-
138
јског лагера коју баштини некада привидно либерални
свет, који постаје све огољенији монополиста наводно
soft power или, тачније, пузећег тоталитаризма. Свест о
том новом опскурантизму утолико је присутнија
уколико се све чешће у неформалној јавној комуни-
кацији могу чути опаске као она како ЕУ све више
подсећа на СССР без Гулага. Предимензионирана
регулатива и тантакуларна бирократија нису једине
аналогије с покојним једнопартијским тоталитаризмом.
Довољно је само поменути милитаризацију
међународних односа и њене несагледиве последице, да
би се бар делимично сагледала истинска природа вишка
моћи и домета манипулације лажне савести самозване
међународне заједнице.
Погубне последице милитаризације и бесприме-
рне демонстрације моћи у међународним односима
нису колатерална штета у коришћењу готово свих врста
агресије и ингеренција у суверенитет и интегритет све
већег броја самосталних земаља. Оне су резултанта
арсенала војних и цивилних средстава принуде, уцене и
осталих разорних дејстава којима се читави делови
света подређују интересима глобалне хегемоније и
једностраних профита. Стратешка инструментали-
зација и меркантилни интерес надређени су свим циви-
лизацијским нормама и правилима човечности. Врхунац
цинизма у варваризацији међународних односа јесте
хуманитарна идеологија као смоквин лист необузданог
насиља и беспоретка, који су последица вишка моћи и
недостатка регулативе која би ту војну и политичку,
идеолошку и медијску доминацију могла обуздати.
Једино равнотежа страха од опште нуклеарне катакли-
зме, наслеђена из Хладног рата, још увек спречава
139
стратегију глобалне доминације у покретању ескалације
нуклеарног конфликта.
Као последица асиметричне доминације и њених
последица, све бржа геостратешка промена односа
снага у економској и војној равни на глобалном и регио-
налном плану узрокује пораст тензија и нервозе
хегемона коме прети губљење стратешке иницијативе.
Чињеница да за прву светску економију нема места у Г7
– трусту најмоћнијих економија света – сведочи о
немоћи све спорнијих доминатора да се прилагоде
променама с којима се свет суочава.
Вишак моћи, хибрис неравнотеже снага или
несразмера доминације сувише су дуго трајали у
савременом свету као претешко наслеђе прошлости од
које се човечанство мора растеретити. Повратно дејство
асиметричних сукоба, систематског и насилног наме-
тања једностраног и арбитрарног волунтаризма, морали
су имати повратно дејство, као што и у природи
узрочно-последична веза узрокује неминовне последице.
Тако условљавање велике земље у развоју до неслућене
мере убрзава успон њене економије све до настанка
нове економске суперсиле. Или када од посусталог
руског војног и политичког лидершипа у највећој мери
оправдава наглу обнову његове геостратешке и војно-
економске иницијативе. Када кинески јуан или још нека
друга валута са златном подлогом трајно смени штам-
пани папир као средство плаћања и међународне
размене у промету енергената и других стратешких
материја и производа, што је већ увелико у току, једно-
полна несразмера моћи више неће бити могућа. Као што
вртоглави раст јавног задуживања водећег хегемона не
може трајати без његовог финансијског колапса.
140
Злоупотреба међународне регулативе, гажење
толиких резолуција Савета безбедности, подређивање
једностраним интересима готово свих правила и закона,
коришћење средстава за масовно уништење људских
живота и екосистема у асиметричним ратним сукобима
и самовољним војним агресијама, разарање државних
заједница и егзодуси милиона унесрећених, само су
неке од највидљивијих и најболнијих последица те
ескалације моћи и злоупотребе војне и економске силе.
Масовна продукција лажне савести и индустрија
медијских манипулација људском емпатијом дискре-
дитовали су појмове хуманизма, превазишле све
размере цинизма и бестидности.
Све веће ширење некада уског круга земаља
нуклеарних наоружања, експлозија терористичких и
самоубилачких покрета и држава као непосредних
последица доминације по сваку цену показују којом се
брзином шире трагични трагови моћи и безакоња, уз све
погубније последице.
Вавилонска кула доминације, претензија све-
моћне арбитраже, ескалација наоружавања и дехума-
низација војне технологије, безакоње и беспоредак који
се спроводе пред лицем света, стварају експлозивне
резултанте којима је тешко сагледати крај. Одговорност
за све последице ескалације моћи и самовоље остаје на
онима чија је иницијатива у једностраним демонстра-
цијама силе још увек на снази. Последице промене
односа снага на шаховници геостратешких расплета
сносиће, као и обично, недужно цивилно становништво,
али одговорност за масовне злочине неће мимоићи оне
који кроје механизме којима се од жртви стварају
џелати. Двострука мерила којима се народи супротста-
141
вљају својим суседима, локалне верске и етничке
мањине већим заједницама, имају за циљ одржавање
контролисане нестабилности и тињајућих конфликата.
Циничне и провидне методе одрживих тензија гене-
ришу дугорочније последице с тешко предвидивим
импликацијама и повратним дејствима која се, као што
је случај с бројним ратиштима, као бумеранг окрећу и
против сопствених спонзора и покретача.
Хибрис западне доминације није само убрзао
кинеско економско чудо и обнову стратешке иниција-
тиве Русије, повратно дејство еуфорије моћи и
последица глобалне ароганције, безакоња и беспоретка
у међународним односима доводи до ширих регре-
сивних појава. Тако се модел западне цивилизације
урушава и дискредитује у корист нових препрека
модернитету као што су некада били национал-
романтизам, комунизам и нацизам, док либерална
демократија тоне у своју негацију 127 . Попут револу-
ционарног марксизма, који је једно време могао
изгледати као легитиман отпор или алтернатива дивљем
капиталистичком меркантилизму, тако се генеришу
конзервативна и свака друга алтернатива новом опску-
рантизму безглаве трке за променама ради промена,
терора милитантних мањина над ћутећом, резигни-
раном и инфантилизованом већином пасивизираних
потрошача и инструментализованих гласачких муште-
рија свемоћних олигархијских плутократија.
Поруку великог писца и визионара Достојевског
„лепота ће спасти Свет” није довољно схватити само у
непосредном него и у њеном преносном значењу које
127
E. Todd, Où en sommes nous?, Seuil, Paris 2017.
142
постаје све алармантније: све веће одсуство лепоте,
амбијентална и духовна пустош као ругоба света у
којем живимо, доводе до неминовних погубних
последица.
Обесмишљавање будућности нараштаја настаје у
окружењу друштвене самодеструктурације еродираног
система вредности. Да би генерације које долазе имале
изгледе и могућности да од постојећег света начине
боље место него што је то случај са савременим дева-
стираним наслеђем и отупелим мерилима човечности,
истина која ослобађа и лепота која оплемењује морају
сменити ругобу лажне савести, безнађе глобалне
направде, понор неравнотеже моћи мањине над
већином у свим деловима планетарне заједнице народа
и цивилизација.
Београд, септембра 2017.
Проф. др Бошко И. Бојовић
143

19 HIBRISdominacije©©©++©©©

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

19 HIBRISdominacije©©©++©©©

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

САДРЖАЈ

Доминација лажне савести

ὕϐρις : ”Погледај најмоћније

Херодот, Историја VII, 10.

„Господар овога места је онај који га организује”

Да би се стварима и збивањима, појавама и

„Историја ће морати да призна своја недела”

Идеологија доминације западног модела друштва

“It’s not dark yet, but it’s getting there”

Уколико има и траг истине у предвиђању једног

одумрли „пролетерски месијанизам” (R. Aron, “Tito et

желели да компромитују Титов лик и престиж југословенског

пропа, после 1948. Југославија се постепено ослобађа својих

Политичка дискриминације и двоструких

„Страх човјеку често образ каља”

Констатација Ноама Чомског18, како није могуће

Тежња за доминацијом као општеприсутна појава у

Сумрак „краја историје”

dolara/&gws_rd=cr&ei=-tRDVrTHAoGpa-DooOAP; P. Buhler, “La

Todenhöfer , ”I know Isis fighters. Western bombs falling on Raqqa

„Потреба за сазнањем и воља за доминацијом

Ако се допусти претпоставка да тежњу за

спољњих послова, нагло нестао са јавне сцене: P. Péan, Le

Проф. Др Гунтера, Проф. Др Дураковића и других, уз

Прекретница у симулирању непријатеља

УН. Рат је проглашен за нелегално средство, осим у

Двострука мерила као цинична компензација

трагедије. Од тог броја 421 жртва је настрадала од посљедица

Природа не трпи празнину

Историјско дуго трајање и

„Историја Византије још није написана.

Назив Византија настаје више од једног века по

јужни Словени у унутрашњости земље искључиви су носиоци

духовног наслеђа, као услов за његов пресудни утицај на

У својој хомилији од 9. септембра 2016. папа

Дијалог у троуглу или излаз из безизлаза

демократије, срећом нема места за спорну улогу клера и

„Историја је хроника злочина и подлости”

Као достигнуће и аспирација, посебно у

Слобода у ентропији као негација животног смисла

друге половине 19. и с почетка 20. века, упоредо са

Монопол моћи или плурализам интереса

државних заједница, све до 2014. када је поводом референдума

„Песимизам разума је потребно удружити са

Доминација као вишак моћи достиже највећи

Београд, септембра 2017.

Проф. др Бошко И. Бојовић

You might also like