0

SADRŽAJ:
 MASONSKI PUT
 MAČ KAO NEVIDLJIVI ALAT SLOBODNOG ZIDARSTVA
 DOBRO
 KRATAK EZOTERIČNI OGLED O MASONSKIM ALATIMA
 AKACIJA ILI BAGREM: SVETA BILJKA BESMRTNOSTI MAJSTORA
 DA MI NEMA BRATA
 RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU RITUALA
 VREME JE
 REGILARNOST NEREGULARNIH 1912.GODINE
 TRI PUTA TRI – 3X3
 EZOTERIČNA TRADICIJA MEROVINGA I MASONERIJA
 VELIKI ARHITEKTA UNIVERZUMA I SLOBODNI ZIDARI
 MASONSKA KONFERENCIJA SRBIJE

Broj 13. / Privatno elektronsko izdanje.

Svi tekstovi su  vlasništvo autora.
Zimski solsticij / 2021.e.v.

1
 MASONSKI PUT
Veliki Arhitekta je stvarao svoj višeslojni odraz radi spoznaje.Tako
je stvoren i čovek, naizgled sasvim običan, ali predodređen da se
razvija i raste. Kako je rastao čovek je osećao sve veću glad,
materijalnu glad, razvratnu glad neobuzdanih strasti ali
i Duhovnu glad…nešto mu je nedostajalo da bi svoj život doživeo
kao potpun. U toj gladi, traganju za duhovnom hranom često je
bio zbunjen, često nije bio uveren u svrhu svog postojanja, sveta
oko sebe punog prividnih vrednosti. Lutajući po bespućima
Zemlje koja je bila njegovo polje interesovanja gde je on tako
sićušan verovao da treba da započne i ostvari svoj rad.Sažalivši se
na svoje čedo ali i sam željan novih samospoznaja Veliki Arhitekta
sićušnom čoveku ostavio poruku u vidu akronima V.I.T.R.I.O.L.
Ličilo je na uputstvo za hemijsko jedinjenje ali je ipak bilo uputstvo
za utoljenje Duhovne gladi i čovek je to znao, znao je da ta poruka
znači početak njegovog duhovnog otkrovenja...
Brate kreni na put koji sebi duguješ! Težiš ka više Svetlosti, ali znaj
da to može značiti mnogo toga. Svetlo je stvaralčki čin Prirode
koja je tvorevina Apsoluta. Ono je prvi čin buđenja Prirode a to
može značiti i njen prelazak iz bezgraničnog u ograničeno ili
nepojavnog u pojavno. Fizičari su je definisali kao sled vibracija
koje manifestuju sedam boja i to su granice gde čovek percipira
svetlost. Za one koji su nekim svojim radom razvili sposobnost
višeg sagledavanja reći će ti da je sve u Živoj Prirodi Svetlo. Čovek
je u Prirodi poznat po Svetlu svog života, kada čovek uđe u svet
duhovnog intelekta prepoznaje se po svom Svetlu. Brate budi kao
svetlost! Svetlo ide svuda prolazi kroz sve, osvetljava i oživljava.
To je velika poniznost. Čovek bi trebao tu poniznost naučiti od
Svetla.
Tražeći Istinu uvek prvo pogledaj u sebe.
Seneka je rekao:
Samo nekima je poznat put Duha...
Dragi moj Brate već do sada si uveliko postao svestan da se Mason
ne postaje samo pukim ulaskom u Ložu. Masonerija je život,
životni put koji se može dostići posle mnogo uloženog truda i
napora, a čak i tada se mora i treba svakodnevno dokazivati i
usavršavati. Ima među ljudima pa i primljenima u masoneriju koji
po svom životnom stavu već jesu Masoni a težnja je da se i dalje
nadograđuju i usavršavaju, ima onih koji to postaju i koji ulažu
voljni Rad ka svom daljem razvoju i ima onih koji bez obzira na
okolnosti to nikada neće biti.Ukratko prijemom u Ložu postaje se
samo član bratstva što jeste jedan od spoljašnjih uslova za
postanak Masona i trenutak tvoje Inicijacije.
Naša Pouka kaže: U gradnji prvog Hrama Mudrost Solomonova je
izmislila strukturu, Snaga Kralja Hirama izvela je poduhvat, a Hram
je bio ukrašen Lepotom Hiram Abifovog retkog i veštog
majstorstva.
Sada kada si Iniciran tvoj put je Brate određen životom u ravnoteži
kombinujući Snagu i Mudrost kako bi ostvario Lepotu. Na tom
putu moraš biti nezavistan snažno grleći istinoljubivost kako bi
istrajnošću došao do reke mudrosti. Ploveći rekom mudrosti
videćeš lepotu nepristrasnosti, naučićeš da u svoj svojoj snazi
uvek budeš pravičan i da svoju milosrdnost ne rasipaš uludo.
Brate budi predan Radu na svom putu i shvati da ćutanje rađa
Tišinu koja najsnažnije govori u vrhuncu shvatanja svrhe tvog
postojanja u ovom svetu. Neka te svetlost znanja, nadahnuća i
neprestanog Rada povede u suštinsku Svetlost postojanja. Radeći
zbog Rada samog oslobođen strasnih žudnji uskim prolazom stići
ćeš do vrata spoznaje koja se otključavaju samo ključem
Istrajnosti i Predanosti. Dat ti je Ključ Misterija i vrata su se
otvorila ali znaj Brate da je težak put pred tobom i zato se zapitaj
da li si spreman da odlučno zakoračiš na stazu mističnog mišljenja
koja razdvaja Istinu od zablude...Ako zakoračiš Brate moj prigrli
Dužnost kao svoju sudbinu, neka Dužnost postane tvoj saputnik,
ti si sada Princ krunisan simbolima pobede i ostvarenja Slobode u
korist celog čovečanstva pronoseći Svetlost Stvoritelja čistu i
besmrtnu u svom postojanju kao i Ti što si. Brate moj sada kada si
smelo zakoračio na Put i prihvatio Dužnost kao saputnicu, kada si
kao krunisani Princ osvedočen borac za korist celog
čovečanstva znaj da si prihvatio da i život daš za velike principe,
jer život je prolazan a mi nemamo vremena za gubljenje i zato
uvek čini dobro... jer to je dobro. A ako nas milosrdni Anđeo Smrti
ipak iznenadi neka nas zatekne u trenutku kada smo pročišćeni od
nečasnih misli, sebičnih i bezvrednih ambicija a da sve svoje
poslove ostavimo tako uređene naspram naših dužnosti u
dobrobiti prema porodici, Bratstvu i Braći, društvu i Bogu. Brate
moj svojevoljno si zakoracio na put koji nam je iscrtan na
Arhitektonskoj Tabli Velikog Arhitekte te na tom putu posegni i za
vrlinama koje ti se nude, njima leči razdor i razlike među ljudima
i Braćom, povrati mir i harmoniju, nemoj uskraćivati pravdu ali je
odmeri dozom milosrđa jer tako ćeš spoznati vrednost
samokontrole i prirodu iskrenog prijateljstva. Naše učenje je
2
nadahnuto mudrošću drevnih i ono nam govori da svakim svojim
postupkom i delom treba da budemo bliži svom Stvoritelju. Zato
Brate ne osuđuj tuđe nepromišljene reči. Oprosti jer i Stvoritelj
oprašta nama. Oproštaj je Božanska vrlina, a Ljubav iskra koja nas
greje. Brate moj ti si Ja, Ja sam Ti, svi smo Jedno, Blagonaklonošću
popravljamo nedostatke i sebe i drugih. Ahad nas je stvorio da
budemo Ben Kurim...zato ne sudi drugome jer time sudiš sebi.
Budi dobronameran sa Braćom na gradilištu jer je Rad veoma
važan. Dostojanstvo Bratskog Rada je važno jer samo tako
možemo ostvariti napredak u našem traganju, samo tako gradimo
zajednički Hram u kojem ćemo prosvetljivati naše Duše i Umove,
podučavati i prosvetljivati ljude...sam napredak civilizacije se
temelji na znanju stečenom u jednom naraštaju koje se prenosi
na sledeće naraštaje, tako je Brate i kod nas u bratstvu sa
određenim boljitkom u odnosu na profani svet jer za razliku od
tog sveta nas u bratstvu vodi razumevanje, strpljenje, tolerancija,
ljubav...i svesni beskraja učenja stalno se trudimo da ispravljamo
vlastite nedostatke i time ostaloj Braći bili primer vrline kako bi
oni isto ispravili svoje nedostatke. Zato Brate se nikada ne
upoređuj sa nekolicinom iznad tebe već svoju radost delovanja i
Rada nađi u onima sa kojima bi bez ikakvog interesa zamenio svoj
položaj i sudbinu. Prihvati svoju Dužnost i u svoj poniznosti
pronesi svoje Svetlo.
Masonerija nije stvorena za hladne Duše i ograničene umove jer
takvi ne shvataju veličanstveno postojanje i uzvišenost
nesebičnog Rada u korist svih. Posmatraj Brate košnicu sa
pčelama i uči. Stečeno znanje primenjuj jer znanje bez primene
ima malu ili nikakvu vrednost. Samo primenjeno znanje vodi te
kroz iskustvenu spoznaju u tvojoj odlučnosti da kreneš u potragu
za Istinom i Izgubljenom Reči. Kako dalje putuješ odabranim
putem Brate moj nikada ne odbacuj pomisao o Slobodi. Sloboda
kao i Svetlost može značiti mnogo toga ali je za nas veoma bitno
da osvestimo svoju Slobodu mišljenja, Slobodu govora ali i
Slobodu savesti. Ovim trima Slobodama upravlja najpravičniji
Zakon Univerzuma, Zakon uzroka i posledice. Brate moj slobodan
si da misliš i prosudjuješ, slobodan si i da to govorom sprovedeš u
određeni rad u skladu sa devet vrlina u kojima si do sada već
podučen ali si isto tako slobodan da uvažiš i slobodu savesti koja
u suprotnosti Rada pod vrlinama stvara zlokobne oblike
Neznanja, Fanatizma i Slavoljublja... urlajući i dozivajući se.
Mason Brate moj živi ispravno. Ako je deo svog puta označio
zabludama i greškama, on izore put svojim kajanjem i zaseje ga
novim semenjem iz kese vrlina...tada taj pusti (crni) deo puta opet
procveta kao najlepša ruža kako bi nas to podsetilo na zavete sa
početka putovanja. Mi Brate ne smemo dozvoliti da nijedna naša
greška ili strah naškode našem bratstvu, narodu i otadžbini. Mi
stremimo Svetlu i Slobodi zato smo i krenuli u dubinu najveće
Tame kako bi tražili i totalno porazili neznanje koje tamo obitava.
Naša putovanja su stremljenja revnosnih ljudi sa plemenitim i
herojskim Dušama koje krase Plamena srca odana beskrajnoj
Svetlosti, Slobode i Znanja u cilju sticanja Mudrosti kao istinske
masonske svetlosti. Još na prijemu u Bratstvo predočeni su nam
naši alati, kako smo napredovali u savladavanju našeg puta alati
su se umnožavali kao što su se umnožavala i mnoga iskušenja koja
smo sticali na tom putu. Sve to u cilju sticanja spoznajnog Znanja
i Mudrosti. Ako si Brate imao istinsku žudnju da ovladaš svim
alatima onda si na dobrom putu da ovladaš i Mudrošću jer ona
pripada onima koji žude za njom. Brate kada stekneš Mudrost ne
obaziri se više na Smrt jer Mudrost daruje besmrtnost od
Stvoritelja jer tumači njegova dela. Primajući Besmrtnost
Mudrosti primaš i reči koje kažu:
“Nikada čovek nije tako nisko pao da ne bi imao, Božijim darom,
snage da se uzdigne...svaki čovek ima moć da sve okolnosti i
iskušenja učini sredstvima za unapređenje svojih vrlina”.
Mudrost nas unapređuje i obogaćuje svojom lepotom da u punoj
snazi prihvatimo da “Šta god čovek poseje to će i požnjeti”. Zbog
pohlepe, neznanja i slavoljublja smo izgubili Reč. Spuštajući se
dovoljno duboko sada ojačani vrlinama Masona, toliko
očiglednim, a ujedno i toliko neizrecivim jer saopštavaju istine
koje se ne mogu uvek izraziti rečima, najzad otkrivamo ostatke
davno zaboravljenog Hrama i sve njegove tajne. Neizrecive, ali
drevne u svoj svojoj svetosti i Svetlosti.
3
4
 MAČ KAO NEVIDLJIVI ALAT SLOBODNOG ZIDARSTVA
Mač je haldno oružje koje se sastoji iz dva dela, dugog sečiva i
drške. Simbolički predstavlja razdvajanje, ratničku i Božju silu.
Podsetimo se vatrenog mača iz Postanja, koji se isprečio između
Adama i Edenskog vrta, kako bi radvojio dobro i zlo.
Aleksandar Veliki je mačem presekao Gordijev čvor. Obeležje
Grčke boginje Temide, pored vage, je bio mač, kojim je razdvajala
krivicu od nevinosti. U Srednjem veku, prilikom proizvođenja u
viteza, vlastelin, kralj i Veliki majstor nekog od viteških Redova,
dodirivao je Novisa mačem po ramenu; što je simbolizovalo
podelu njegovog života na dva doba: pre nego što je postao vitez
i doba posle toga.
Mač je takođe bio amblem čednosti koji je razdvajao Tristana i
Izoldu dok su spavali i tako im spasao život, jer ih je u šumi zatekao
Izoldin muž, kralj Mark. U Islamu je mač kralj oružja, vojno
obeležje, ali i simbol verske moći. Podsetimo se slavnog mača
Ekskalibura, kao i dugog mača iskovanog od najboljeg čelika koji
je podario Germanima nadmoć tokom velike seobe naroda i
napada na Rimsko carstvo.
S religioznog, ili pak mitološkog aspekta, mač je sila koja potiče od
Boga i predstavlja Božju volju. U raznolikim mitovima, među
mnogim drevnim narodima i civilizacijama, mačom upravlja i
pokreće ga Božja volja. U skladu sa nekim predanjima, na mač
prelazi priroda ličnosti koja ga nosi, pa u tom duhu dobija i ime od
koga svi strahuju. Maču se takođe pripisuje simbolika svetlosti i
duhovne borbe između dobra i zla.
U Srednjem veku i tokom krstaških ratova, mač je brzo postao
simbol plemićkog statusa koji je stican činom proizvođenja u
viteza. Sve do XV veka, samo su plemići imali ekskluzivno pravo
da nose mač; koji je time postao privilegija ali i počasno obeležje.
U Francuskoj se tokom XVII veka stvorilo i sudsko plemstvo koje
je činio bogatiji deo društva. Postojao je i ukrasni mač čija je drška
imala oblik svere ili jabuke sa koricama ukrašenim različitim
ornametnima i trakama. Poticao je i perioda vladavine kralja Luja
XIV i bio je još samo simbol društvenog statusa. Ukrasni mač se
nosio samo u svečanim prilikama, ali je njega ubrzo zamenio štap
sa drškom u obliku jabuke.
To je bio nagoveštaj sloma plemstva kada je bilo zabranjeno
održavanje dvoboja i koje se pokoravalo kralju. Jedna od teorija
je da je mač preko ’’Prihvaćenih’’ Slobodnih zidara ušao u zidarske
hramove. Govorimo o pripadnicima plemstva koji nisu bili
Operativni slobodni zidari.
Mač je veoma često zapostavljen ili pak zaboravljen alat, u smislu
da se retko koji Brat lati pera da o njemu napiše neki malo opširniji
Rad; te on biva samo usput pomenut ili naznačen.
Krenućemo od simbolike Plamtećeg mača. Na otvaranju Radova,
Časni starešine uzdiže Plamteći mač i čekić. U Slobodnom
zidarstvu, Plameteći mač je simbol stvaranja delovanjem reči. U
rukama Časnog starešine Plamteći mač stiče značenje duhovne
moći i izvor iz koga proizilazi sva nauka. Časni starešina ima
dužnost da zrači svetlošću koju emituje oštrica mača sa svojim cik-
cak odrazima na sve članove Reda. Ova svetlost kojom zrači
Plamteći mač mora da stigne do svih krajeva sveta šireći mudrost.
On je simbol Vatre koja ne može biti zarobljena, već uvek ostaje
slobodna da je svi vide.
Nadalje. Mač simbolizuje pročišćenje Iniciranog od raznolikih
iskušenja koja mora da prođe. Amblem je aktivne misli kojom se
ljudske strasti čine ništavnim. Na Inicijaciji u stepen Učenika,
Časni starešina sa dri udarca udara maljem o sečivo mača koje
dodiruje glavu primaoca. POTVRDA čekićem preko mača ga
stvara, čini i prihvata. Časni starešine potom upire vrh mača u
pravcu ’’golog srca’’ primaoca, naglašavajući i opominjući ga da se
podseti zakletve i svojih dužnosti. U toku samih radova, mač se
drži uvek u levoj ruci. Njega drži i Unutrašnji Dvernik koji je
zadužen za odbranu Dveri hrama. On mačem takođe odvaja
metafizičko od fizičkog i sveto od profanog.
Mač je starešini alat kojim može i da preseče ali čekićem mora da
zaključi.
Pomenimo takođe i čelični luk sa ukršetnim mačevima, kojeg drže
u desnoj ruci Slobodni zidari poređani u dva paralelna reda, tako
da obrazuju luk; ispod kojeg prolaze gosti visokog ranga kojima se
na taj način odaje priznanje. Tokom ceremonije otvaranja Rada,
mačonoša i Obrednik ukštaju mač i žezlo, kao simbol simbioze
Viteštva i Slobodnog zidarstva.
Mač simbolizuje Um. ’’Trening’’ uma je takođe važan u
napredovanju u slobodnozidarskom učenju. Gajenje vrline
Slobodnom zidaru daje postojanu svrhu uma, ali i hrabrost pred
bolom i nedaćama.
Simbolika mača je možda najizraženija na višim stepenima,
stepenu Viteza Istoka i Mača Škotskog Drevnog i Prihvaćenog
Obreda i povezana je sa legendom o Zorovavelju i gradnji drugo
hrama; po povratku Jevreja iz zatočeništva u Vavilonu. Zbog
čestih napada od strane Samarićana, radnici koji su gradili hram
5
su morali da se naoružaju, te su na gradilištu u jednoj ruci nosili
mač, a u drugoj mistriju.
Mač, kao alat, ali i oružje, održava istorijsku vezu sa viteškim
redovima, posebno Redom Hrama ili Vitezovima Templarima.
Dobro je poznato da su Vitezovi Templari zarad podizanja sve
većeg broja utvrđenja u Svetoj zemlji uposlili veliki broj
kamenorezaca iz Zapadne Evrope. Prosto, prirodno je bilo da
dođe do ’’razmene znanja.’’ Vitezovi Templari su u Svetoj zemlji
došli u kontakt, ili pak pronašli, drevna znanja. Ali ne samo
Vitezovi Templari, već i oni koji u ’’senci’’ stajali iza njih i koji su
pokrenuli veliki projekat izgradnje gotičkih katedrala, te u kojima
su u kamenu uklesali sakupljena hermetička znanja.
Dobro je poznata činjenica da su radi zidanja Utvrđenja i Hramova
viteški redovi u svoje odaje primali i zidare, zajedno živeli i radili.
Skoro u svakom templarskom tj viteskoj tvrđavi postojala je
Posebna odaja za zidare.
Osnovni uslov svakog komandera utvrđenja je da svi unitar
tvrđave da budu spremni i obučeni danuzmu oružje i stanu u
odbranu hrama.
Na svojim sastancima unutar gildi tj. loža, kamenoresci u
ceremonijama koristili štapove; koji potiču iz drevne tradicije
egipatskih i vavilonskih sveštenika. Štapovi su se koristili kao
geometrijski, ali i astronosmki alat. S druge strane, vitezovi su
koristil mač.
Prvi Dvernici na meštovitim sastancima, vitezova i kamenorezaca,
su svakako bili prekaljeni ratnici. Međutim, mač nije bio samo
oružje ili ’’alat’’ vitezova, već i kamenorezaca, koji su morali da ga
se late u slučaju da neposvećeni naruše pokrivenost sastanaka;
kako bi se loža odbranila. Eto ukrštanja ’’mača i štapa’’; tj.
ukrštanja viteštva i njegovih misterija sa onima Operativnog
zidarstva. Počev od 18. veka, veliki broj članova plemstva, koji su
poticali od prvih vitezova Krstaša, su primljeni u slobodnozidarske
lože, kao ’’prihvaćeni’’ Slobodni zidari.
Predhodno sam pomenuo na samkm otvaranju rada, časni
starešina daje komandu Obredniku i Mačonoši da ukrste mač i
žezlo. A on uzdiže plameni mač i otvara ložu.
Mnogi masonski istraživači su prigrlili teoriju da su upravo ovi
prihvaćeni zidari ksnog srednjeg veka uneli mač, kao alat, u tada
zidarske lože a kasnjje i slobodozidarske radionice. Međutim, ta
je tradicija mnogo ’’drevnija’’ i potiče iz perioda Srednjeg veka, s
prvim Krstaškim pohodom. U samim istriskim spisima vidimo da
je svaka komanderija ili red imala više vrsta članova od Vitezova
do Zidara. Ali u slučajevima opasnosti i jedni i drugi su imali istu
obavezu da se late mača i nedozvole upad u hram neznancima..
Operativni zidari bez mača nisu mogli raditi u radionicama pod
okriljem Reda Hrama.
Ta činjenica nas podseća na naše radionice, sa mačem u ruci hoda
samo mačonoša u toku rada. Ali na poziv starešine da se ustane u
odbranu hrama. Sva braća od učenika do majstora su dužna da se
nanaoružaju.
Mač kao neizbežan alat na svakom stepenu, tako je tiho skrajnut,
da smo mi kao slobodni zidari polako zaboravlili njegovu pravu
ulogu. I vezu koju nam on daje sa našom sopstvenom istorijom.
6
7
DOBRO
Volim da činim dobra dela,
ne mora ništa da mi se vrati,
sreća moje duše bi se na učinjeno svela,
na tim poljima deteline želim slične upoznati.

Želim dobro od srca baš svima,

ne želim nikome ništa loše i zlo,
ne znam koliko sličnih ljudi tu,
u tom kolu ima,
ali ja želim da menjam na bolje ovo tlo.

Hoću da mi dobro u životu krene,

da ne vidim i ne osetim kod nikoga da pati,
svako zaslužuje vedrije misli,
teme i vreme,
tako me je učio brat, otac i moja mila mati.

Treba mi da primim tu dozu dobrog,

u svakom danu lakše tako živim,
dosta je bilo tmurnog i kobnog,
želim, učim i osećam da treba samo tome da se divim.

Moram neprestano da se borim,

da dobro pobedi,
sve, koji ostanu na tamnoj strani ulice,
neću uspeti da promenim,
sa takvima nikoga ne želim da poredim,
niti da ih povredim,
jer sa sličnima želim da gradim,
blagodarim i puteve osvetlim.

Kada kraj druma ugledam dobar znak,

retko krenem u pogrešnom smeru,
poklonima za decu želim da punim stalno ovaj džak,
dužinom, od zapada, ka istoku, i širinom, od juga ka severu.

8
 KRATAK EZOTERIČNI OGLED O MASONSKIM ALATIMA
(u svjetlu Neo-gnostičke Kosmogonije)
Alati Prvog Stupnja
Opće je poznato da su osnovni masonski alati Učenika:
Čekić, Dlijeto i 24-inčno mjerilo.
Također je manje-više svima jasno njihovo temeljno
značenje:
«Čekić nas uči da je vještina bez truda od male koristi -
da je rad dobro čovjeka, jer srce može tek začeti, a i glava zamišlja
uzalud, ako ruka nije pripravna izvršiti naum»,
«Od Dlijeta saznajemo da je potrebna ustrajnost da se
postigne savršenstvo, da gruba materija poprima finu uglačanost
tek uz ponovljene napore, te da nedostatak neumornog truda ne
može proizvesti vrlinu, prosvijetliti um i pročistiti dušu»;
«Od 24-inčnog mjerila učimo lekciju dnevnih savjeta i
pouka, da kao što je mjerilo podijeljeno na 24 jednaka dijela to
nas podsjeća na 24 sata dnevno i usmjerava nas da primijenimo
njegovo pravilo - naime, molitva, rad, osvježenje i san» - kako to
piše u standardnom slobodno-zidarskom priručniku za
radoznalce. Također piše i slijedeće: «Iz svega toga će se izvući
pouka da se znanje temelji na točnosti, potpomognutoj radom i
potaknutoj upornošću. Time će se konačno prevladati sve
poteškoće, rastuće neznanje
iz očaja, i promicati sreća na stazama života.»
Tu se i nema što naročito dodati, ako prihvatimo da je
to sve što se o masonskim alatima može znati, i da su to jedini
načini na koji se oni mogu koristiti. Ali, bilo bi prilično lakoumno
ne zapitati se jesu li to doista sve tajne o kojima masonska predaja
govori, za koje se polaže ozbiljna prisega i za koje su mnogi ljudi
tijekom povijesti riskirali svoj status, imetak pa ponekad i svoje
živote.
Prisebni i mudri ljudi se, naravno, uvijek pitaju što stoji
u pozadini svega što nas okružuje, pa se slijedom učenja i
razmatranja može doći do nekih dubljih spoznaja o tome što
zapravo masonski alati još mogu označavati i simbolizirati. Širina
tih značenja je praktično beskonačna, i može se potrošiti čitav
život na proučavanje te materije, a da se ne dođe do nekog
konačnog i jedinstvenog zaključka.
Ja ću se ovom prilikom osvrnuti tek na jedan mali
segment te simbolike, koji se odnosi na sukladnosti sa nekim
temeljnim Kosmičkim zakonitostima, ne pretendirajući pritom na
to da je moje viđenje jedino i apsolutno ispravno, već više sa
željom da potaknem jednu širu i sveobuhvatniju raspravu o toj
neosporno značajnoj tematici.
Zadnja napomena: Iako u više navrata možda neće
izgledati tako, sve u ovom tekstu primarno se odnosi na
čovjekov rad na samome sebi! Stvoriti u sebi predodžbu da
možemo utjecati na Kosmičke događaje tek je puka glupost iz
oholosti neznanja...
Početak – Čekić
Čekićem se u Loži daje Znak, podcrtava trenutak u kome
se događa nešto od značaja. Tu je odmah nekoliko pojmova na
koje se treba nužno osvrnuti. Loža je, uz to što je mjesto gdje se
Braća sastaju, također i mjesto gdje se sastaje materijalno i
duhovno, donji i gornji svijet. Tako je to mjesto gdje prestaju važiti
zakonitosti «ovozemaljskoga» materijalnog svijeta, a sudionici u
Svetom Radu su podložni Kosmičkim Zakonima, koje ljudi nisu
kadri do kraja shvatiti, ali mogu promatrati njihove manifestacije
i kroz njih doći do određenih zaključaka.
Tako na svaki simbol, svaku riječ izgovorenu u loži, svaki
znak i pokret moramo gledati kao na djelić manifestacije
Kosmičkih Zakona.
Kada Starješina Čekićem dade Znak, u prvom redu se
čuje Zvuk. Zvuk je, općenito uzevši, vrsta titraja koje proizvode
različita elastična tijela vibrirajući određenom frekvencijom. Ali u
Loži se moramo sjetiti da se nalazimo na mjestu gdje se očituje
Kosmos, pa je i taj zvuk Kosmičke prirode. Budući je sve u
Kosmosu proisteklo iz jedne beskrajno sićušne singularne točke
bezmjerne gustoće u trenutku Velikog Praska – to je bio trenutak
kada je Kosmos iskazao nedvosmislenu Volju da se očituje i
prikaže – tako je i Zvuk Kosmosa proistekao iz veličine toga
praska. Kada Starješina Lože svojom Voljom želi dati Znak, on se
pridružuje Kosmičkoj Volji, i zvuk njegova Čekića predstavlja odjek
Kosmičkog Velikog Praska.
9
 Na isti način, u svom osobnom Hramu, svaki inicirani i
posvećeni pojedinac koristi Čekić i shvaća njegovu primjenu u
posebnom času i na posebnom mjestu.
Volja se u tom slučaju izražava kao Svjesna akcija, jer
nedvosmislena volja ne može biti ispoljena bez svijesti o sebi kao
biću. To dakako ima i svoju praktičnu primjenu, kao uostalom i sve
o čemu se ovdje govori. Razumno biće se razlikuje od prostih po
tome što bi svaki njegov čin, svaka akcija trebali biti svjesni, znači
pod kontrolom svijesti, a tu je opet preduvjet Volja kao čin
suglasnosti sa Kosmičkom voljom. Volja, dakle, nikako nije
identična onome što u svakodnevnom govoru običavamo reći: «E,
baš mi je volja!» Volja predstavlja našu istinsku bit i našu ulogu
koju trebamo odigrati u izgradnji Kosmičkog Reda dok se nalazimo
u ovom materijalnom obliku postojanja.
Na taj način izražena Volja, međutim, izaziva pasivni
otpor koji se može očitovati u stupnju entropije ili neuvjetovanog
nereda, nastalog iz neuravnoteženosti pojedinca kao malog
sustava izdvojenog iz cjeline Kosmičkog poretka. Budući da smo
mi energetske tvorevine podložne svim zakonitostima koje u
Svemiru vladaju, nema razloga ne vjerovati da smo isto tako
podložni i Drugom zakonu termodinamike, koji jednostavno kaže
da se entropija nekog izoliranog sustava nikad ne smanjuje s
vremenom. To praktično znači da se nered, iskazan kroz pasivni
otpor (opet očitovan u nama samima), nikada neće popraviti sam
od sebe i bez određenog utroška energije. Dapače, s vremenom
će se još povećavati, potaknut i multipliciran entropijama vanjskih
utjecaja.
Što činiti? Prvi preduvjet promjene iz nereda u red je
Podložnost voljnoj promjeni.
Premda se čini logičnim da čovjek, koji u sebi otkrije
istinsku volju za promjenom, automatikom stječe i podložnost
takvoj voljnoj promjeni, tome nažalost nije tako – bilo bi
prejednostavno! Takva vrsta dobrovoljne podložnosti je zapravo
čitav niz manjih odluka, koje čak i nisu istovremene, sukladne i
istosmjerne, a uz to su podložne slabljenju i stoga ih je potrebno
svakodnevno obnavljati. Ustrajnost u takvoj podložnosti ono je
što ovaj zadatak čini iznimno zahtjevnim i često teško izvedivim.
To je temelj promjene i tu je podložnost potrebno održavati
tijekom čitavog života – tako čovjek prepoznaje sebe u obliku
grubog kamena, i svaki put kad pomislimo da smo postigli nešto
jako veliko i značajno, to je uvijek trenutak otriježnjenja i
razbijanja Zrcala Laži.
Spoznavanjem podložnosti voljnoj promjeni kao skupa
manjih elemenata ostvarujemo mogućnost da djelujemo na
svakoga od njih posebno, eliminirajući tako jednog po jednog i
ujedno slabeći vezivno tkivo među njima, te tako razbijajući
strukturu nereda – iako se čini nelogičnim da nered ima svoju
strukturu. No, ponovo se moram osvrnuti na Drugi zakon
termodinamike, koji utvrđuje da postoji mnogo više neuređenih
nego uređenih stanja – ali, poput slagalice, postoji jedan viši
(nama nespoznatljiv?) red, ili poredak u kome djelići čine cjelinu.
Pojednostavljeno, i iznad reda i iznad nereda postoji Viši Red,
samo jedan jedini, i samo on ima pregled kompletne slike
Kosmosa.
Ravna ploha volje ima veliku raspršenost udarnog
momenta i nije dovoljno učinkovita sama po sebi, dok se ne
usredotoči uz pomoć Svijesti i Uma. Zato se Čekić okreće na drugu
10
stranu i udara se zašiljenim bridom, koji označava Usmjerenu
volju, onu koja prepoznaje pojedini isječak iz cjeline, spoznat kao
nered podložan voljnoj promjeni, mjenjajući ga i pretvarajući u
uređeni dio slagalice čovjekovog bića.
Raščlanjivanje - Dlijeto
Prvi se put u prethodnom pasusu pojavljuje riječ Um.
Pravilno shvaćanje izvornoga značenja te riječi ključno je za
razumijevanje njegove uloge. Prvo i najbitnije: Um nije razum!
Razum je raz-um, nešto što je kontradiktorno i pobijajuće sa
značenjem i ulogom Uma. Razum je direktni produkt naše
Nadsvijesti, našeg svakdanjeg poimanja svijeta oko nas, a koje je
ovisno o dojmovima naših osjetila, koja nam daju uglavnom
iskrivljenu, netočnu pa i lažnu sliku tog istog svijeta. To je, dakle,
isto ono što utječe na povećanje entropije ili nereda. Za razliku od
toga, Um je naša sukladnost sa Kosmičkim Umom, očitavanje slika
naše Podsvijesti, koje dobijamo iz neiscrpnog vrela Kosmičke
Svijesti, i koje nam daje ispravnu sliku onog budućeg idealnog
stanja Reda, kakvog težimo doseći. Um je integralni dio nas, ali
njegova uporaba je nešto što moramo naučiti, vježbati i održavati
uvijek spremnim i aktivnim.
Dlijeto, svojom oštrinom, svojim oblikom pogodnim za
finu obradu, simbolizira oštar, analitički Um, koji će u svojoj
idealnoj praksi, omogućiti čovjeku ciljanu obradu dijelova
slagalice nereda. Dlijeto je produženi dio Čekića, kao što je Um
produženi dio Usmjerene volje.
Analitika pretpostavlja postojanje nekoliko segmenata
čitave slike: «Prostorno-vremensko određenje», «Konzistentnost
u mjerenju i provjeri» te «Koordinatni sistem djelovanja». O
svakom od tih elemenata bit će riječi u nastavku ove kratke
rasprave. U svakom slučaju Um, razvijen i utreniran do krajnjih
granica trenutnih mogućnosti (koje se ustrajnim radom dalje
proširuju), neophodan je i jedinstven alat, simbolički predstavljen
Dlijetom, za konačno izvršenje Velikog Djela – ugradnju samoga
sebe u Kosmički Red.
Prostorno-vremensko određenje – 24-inčno mjerilo
Standardno objašnjenje ovog jednostavnog ravnala o
njegovoj povezanosti sa trodjelnom podjelom dana (sjetimo se
Marxa – je li on sam došao do toga?) je nešto što spada u domenu
prakticiranja svakodnevnih malih rituala, kao stalnog podsjetnika
na našu kosmičku prirodu. No, vraćanje na sakralno značenje svih
elemenata masonskog obreda vraća nas ujedno i na značenje
termina upotrebljenog u uvodnoj rečenici: «trenutak». To
svakako nije samo jedan djelić u podjeli vremena kako ga ljudi
osjećaju svojih nesavršenim osjetilima i kako ga onda shvaćaju
svojim raz-umom.
Nezgrapna i teško shvatljiva definicija trenutka mogla bi
glasiti otrprilike ovako: Trenutak je energetski zapis, trag ili
marker u prostorno-vremenskoj koordinatnoj mreži koja
sačinjava vremensku petlju, u kojem, pak, kvant energije prelazi u
stanje materije ovog ili onog oblika, uvjetovan postojanjem
svijesti koja ga opaža, odnosno izražava jasnu volju da ga opazi.
Jednostavnije rečeno, ako nema svijesti promatrača nema niti
trenutka kao izdvojenog markera u vremenskoj petlji.
Ovdje neću ulaziti u zapletena objašnjenja prostorno-
vremenskog kontinuuma, što se uostalom može pronaći u
literaturi o tome, a koje ima sve više (čini se da ljudska svijest u
zadnje vrijeme postaje prijemčivija za spoznaje te vrste). Ono što
svakako, a radi boljeg razumijevanja materije treba spomenuti je
Kvantna teorija, koja kaže da se Svemir širi kao materija i energija
ujedno, a svaka čestica posjeduje svog kvantnog dvojnika. Ti su
kvantni dvojnici istovremeno sažeti još uvijek u jednoj točki
beskonačne gustine i predstavljaju beskrajno zbijenu Kosmičku
11
Svijest, pozicioniranu u jednoj jedinoj točki – znači u stanju prije
Velikog Praska. To implicira da je Svemir istovremeno u stanju
kretanja odnosno širenja i u stanju mirovanja odnosno
primordijalnom stanju. Zato Kosmička Svijest istovremeno može
biti sažeta u jednoj točki i sveprisutna u svima ostalim.

Istovremeno postoje sve strijele vremena svih

Isto je tako širenje Svemira u prostoru praćeno širenjem
Svemira u vremenu, takozvanim strijelama vremena, koje se
udaljavaju od centra istovremeno sa materijom-energijom. Zbog
toga strijela vremena prati širenje Svemira na materijalnoj razini,
ali na kvantnoj ona stoji u jednoj sveobuhvatnoj točki. Virtualne
čestice i antičestice su sastavni dio te Svijesti – zato i jesu
virtualne. Ali kada se svijest promatrača usmjeri ka Univerzalnoj
svijesti na određeni i odgovarajući način, u tom času virtualne
čestice postaju stvarne i obratno – stvarne postaju virtualne. To
se dešava bez ikakvih potresa ili poremećaja, i ta promjena je
potrebna našem materijalnom dijelu bića za njegov odmor i
oporavak. Naše tijelo se pravilno odmori i regenerira tek u
stanjima izmjenjene svijesti – u što možemo ubrojiti i spavanje sa
sanjanjem – jer tada stvarne, ili možemo reći tvarne čestice
postaju virtualne i u tom obliku se usklađuju sa pretpostavljenim
uzorcima Stvaranja.
Beskonačno gusti centar Kvantne Svijesti stješnjen je u
jednu nepomičnu točku, ali ta je točka samo simbol Jednoga, koji
je u stvari skup svih postojećih virtualnih čestica, stisnutih u
beskonačno gustu, beskonačno sićušnu točku singularnosti.
mogućih oblika i svih ikada ispoljenih, kao i mogućih a
neispoljenih oblika entropije. To znači da sva vremena postoje
istovremeno, jer se njihova kvantna kopija nalazi u toj
singularnoj točki.
Iz toga proizlazi da je trenutak u kome Starješina Lože
daje Znak Čekićem isti onaj trenutak u kome se Kosmos odlučio
pokazati i pokrenuo se Velikim Praskom u širenje i vremenski
slijed. Tu sad slijedi vrlo zapleteno objašnjenje kako se strijele
vremena sažimaju u beskonačnu petlju, ali o tome drugom
prilikom i na drugom mjestu.
U ovom djelu rasprave, 24-inčno mjerilo je, dakle, tek
podsjetnik na suptilnost Kosmičkog postojanja, kao i na sve
konsekvence koje naše ponašanje izaziva u tom postojanju, prije
svega za nas same. No, za one koje zanima i taj dio priče, uvijek
postoje iskričavi detalji koji bude maštu, kao naprimjer: osnovna
simbolika broja 24 po više numeričkih sistema, dužina inča u
milimetrima (2,54) i taj suodnos sa brojem 24, trajanje Platonove
ili Velike godine od 25.765 godina i podjeljci na mjerilu,

12
neslaganje te godine sa periodom Zemljine precesije od 25.920 Nema potrebe posebno naglašavati upotrebu svakog
godina, broj od prosječno 25.000 udisaja čovjeka tijekom 24 sata, alata posebno, jer je svima apsolutno jasno da Libela služi provjeri
i t.sl. To je pravi raj za predane numerologe, pa tko ima vremena horizontalnosti, Visak provjeri vertikalnosti, a Kutomjer je zadnja
i volje – samo naprijed ... kontrola ispravnosti mjerenja, provjeravajući pravi kut na zadanoj
Umjesto zaključka prvoga djela, može se samo ishodišnoj točki buduće koordinatne mreže.
natuknuti da su alati Masona Učenika doista značajni i prije svega
radni alati, i njihova upotreba nikako ne prestaje prelaskom na
viši stupanj, već se Usmjerena volja, ojačana oštrim Umom mora
koristiti kontinuirano kroz život.

Alati Drugog Stupnja

Alati Pomoćnika su: Kutomjer, Libela i Visak.

Kao i na početku prvog dijela, i ovdje ću prikazati
nekoliko navoda iz standardnog masonskog priručnika za Drugi
Stupanj.
«U moralnom smislu Kutomjer nas uči podesiti svoje
djelovanje Masonskim Pravilima i liniji, i uskladiti svoje ponašanje
sa principima morala i vrline.»
«Libela pokazuje da smo potekli od istog materijala,
sudionici iste prirode, i da dijelimo iste nade i da, iako su razlike
među ljudima potrebne za očuvanje subordinacije i nagrada za
zasluge i sposobnosti, nema eminentnog stava da trebamo
zaboraviti da smo svi braća, jer će doći čas kada će sve razlike,
osim onih dobrote i vrline, nestati, a smrt, veliki nivelator sve
ljudske veličine, izjednačit će nas u položaju.»
«Visak nas opominje da hodamo uspravno u našim
različitim položajima, da održavamo vagu pravde u izjednačenom Ono što je bitno shvatiti je da se mreža koju stvaramo
položaju, da pazimo na sredinu između škrtosti i rasipnosti, i da rasprostire širom Kosmičkog prostranstva, koje je ujedno
učinimo da se naše strasti i predrasude poklape s točnim linijama prostranstvo Kosmičke Svijesti, i na taj način postavljamo svoju
dužnosti.» osobnu svijest na određenu poziciju unutar potonje, čiji smo
«U tom smislu Kutomjer uči moralu, Libela uči sastavni dio. Pojednostavljeno rečeno, pozicioniramo sebe u
jednakosti a Visak uči pravdi i ispravnosti života i postupaka. Tako Kosmosu, određujemo trenutno mjesto do kojeg smo stigli, poput
se uz Kutomjer ponašanja, Libelu koračanja i Visak djelovanja, navigatora na starim jedrenjacima, koji su uz pomoć zvijezda,
nadamo uzdići do onih besmrtnih palača odakle zrači sva sunca i primitivnih navigacijskih uređaja znali vrlo točno odrediti
dobrota.» položaj broda u datom momentu.
Tu smo, dakle, stigli do alata Pomoćnika, koji su prije To mjerenje zahtjeva veliku dozu iskrenosti prema
svega mjerni uređaji, budući da je sljedeći segment analitike samome sebi, duboku introspekciju i što je moguće točniji pogled
uporabe masonskih alata u Neo-gnostičkom smislu unazad na vlastiti život, prateći trag koji smo ostavljali za sobom.
«Konzistentnost u mjerenju i provjeri». Tako ćemo sva tri alata Da bi čovjek pronašao svoju istinsku Volju, mora prozreti i shvatiti
obraditi ujedno, jer su nedjeljiva i jedno bez drugog nedostatna. svoj dosadašnji put, svoje pogrješke i uspjehe, te pokušati sve to
To je ujedno i priprema za treći analitički segment, koji će sagledati kroz Zrcalo Laži (ili Istine?), koje će mu pokazati stvari sa
nastupiti na Trećem Stupnju – stvaranje «Koordinatnog sistema druge, dijametralno suprotne strane, i moći će sagledati koga je
djelovanja». sve povrijedio svojim uspjehom, a kome je možda pomogao
svojom pogrješkom. Tada, na kraju tog djela puta, počet će mu se

13
iza vela ukazivati obris Puta, onog Puta kojim će ići prateći svoju
istinsku Volju, usmjeravajući se oštrim Umom, i pravilno ga
odmjeriti i odrediti u Prostor-Vremenu.
Dobro je na ovom mjestu se prisjetiti stare i opće
poznate krojačke izreke: «Dvaput mjeri, itd...» Provjera i mjerenje
sebe mora biti svakodnevna obveza, čak i u trenucima koji nam se
čine najbezazlenijim i najbanalnijim, jer svaki trenutak našeg
života ima zapravo istu vrijednost i ostavlja jednaki trag u
memoriji Kosmičke Svijesti. Zato – prvo dvaput mjeri ...

Alati Trećeg Stupnja

Alati Majstora su Špica omotana žicom, Olovka i Šestar.

«Špica sa žicom nam ukazuje da je ravna i neiskrivljena
Nakon razmjere Šestarom, u ishodišnu točku se stavlja
linija ponašanja utvrđena traganjem u Knjizi Svetog Zakona.»
Špica omotana žicom (a koja je načelno beskonačna) – engl.
«Olovka nas uči da su naše riječi i aktivnosti promatrane
Skerrit – i žica se rasteže u pravcu kojim se želi ići, tvoreći
i zabilježene od Uzvišenog Arhitekta, kojemu moramo položiti
pravolinijski smjer. Prava linija ne predstavlja samo simboličku
račun za naše ponašanje tijekom života.»
sliku pravca Puta, već čovjeka doslovno upozorava na to da svoj
«Šestar nas podsjeća na Njegovu nepogrešivu i
jednom zacrtani Put mora pratiti bez skretanja na stranputice i
nepristranu pravednost, a koji će nas, budući da je za našu
bez zadržavanja na beznačajnim mjestima, koja oduzimaju
instrukciju definirao granice dobra i zla, nagraditi ili kazniti,
vrijeme i energiju, te s vremenom ubijaju Volju. Tragalac će,
sukladno tome jesmo li slušali ili zanemarili Njegove Božanske
poput Hermita na Adutu IX, morati, često samo uz pomoć
Naredbe.»
sićušnog Svjetla na svom malom fenjeru, iskri Kosmičke Svijesti,
«Dakle, radni alat Majstora Masona nas uči da imamo
pratiti svoju pravu liniju Puta, shvaćajući svaki dan iznova koliko
na umu i djelujemo u skladu s Zakonima Božanskog Stvoritelja, da
je to zapravo teška zadaća.
se, kad budemo pozvani iz svojeg ovozemaljskog boravišta,
možemo uspeti do Velike Lože, u Svjetove gdje Veliki Arhitekt živi
i kraljuje zauvijek.»
Ako su alati Pomoćnika primarno mjerni uređaji, koji
prateći proteklo kretanje određuju trenutni položaj osobe
osvještene volje u Prostor-Vremenu, alati Majstora su neophodni
da bi se odredio budući smjer Puta, onaj pravac kojim osoba mora
ići da bi bila u skladu sa Kosmičkom Voljom. Za to je potrebno
stvoriti «Koordinatni sistem djelovanja».
Šestar je uređaj koji ima pomične elemente, što samo
po sebi znači da zahtjeva određenu vještinu za ravnanje njime. Za
razliku od Kutomjera, kojim se određuje i provjerava isključivo
pravi kut, Šestarom se mogu izvršiti preciznija mjerenja,
usredotočujući se na suptilnije detalje Bića i njegovog suoodnosa
sa Kosmosom. Sva ona zapažanja, načinjena od strane
Pomoćnika, Majstor treba pretvoriti u jasan, koncizan i prije svega
praktično upotrebljiv plan budućega Puta.

14

Ponovno pojavljivanje alata Pomoćnika upućuje na to
da ih moramo stalno imati uz sebe i neprestano ih koristiti,
provjeravajući svakodnevno ispravnost svojih koordinata.
Svete Inicijacije, ne znači da može zaboraviti na alate Učenika ili
Pomoćnika. Kako sam već gore napomenuo, oni predstavljaju
jednu neodvojivu cjelinu, jedan isti komplet uređaja, koji se mora
koristiti zajedno, svaki prema svojoj predviđenoj namjeni, jer
čovjek predstavlja jedinstveno Biće, sa neodvojivim bilo kojim
dijelom, pa tako niti Majstor ne može iz sebe izdvojiti Učenika ili
Pomoćnika, jer je on zapravo svo troje istovremeno. Put je toliko
složen, da će se pred putnikom uvijek nalaziti nove i nepoznate
situacije, koje će od njega zahtjevati da bude ponizan Učenik,
vrijedan Pomoćnik i skroman, te neumišljen Majstor.
Također, uvijek će se iznova morati koristiti Čekićem
Volje, Dlijetom Uma, Mjerilom Prostor-Vremena, Kutomjerom,
Libelom i Viskom Koordinatnog sistema. Alati Majstora pak
zahtijevaju Vještinu, koja će omogućiti da se čovjek kao cjelovito
Biće ugradi u građevinu Kosmičkog Reda.

Olovka služi za ucrtavanje novog Koordinatnog sistema

djelovanja u plan Puta, pretvarajući grubu shemu u sve
istančaniju mrežu i sve detaljniji nacrt, prateći sve suptilnije titraje
Kosmosa i usklađujući vlastito Biće sa njima. No, zadaća je Olovke
i u vođenju Dnevnika Puta, praćenju sebe i bilježenju svih svojih
uspjeha i neuspjeha, svih očekivanja i nadanja, ispunjenih ili ne,
omogućavajući putniku da se u svakom trenutku može osvrnuti
na bilo koji segment pređenog Puta, da ga promotri još jednom i
zaključi je li pogrješio i u čemu. Ako jest, mora stisnuti zube,
prihvatiti se iznova mjernih alata i provjeriti svoj Put. Ako je bio
ispravan, to će mu dati novi poticaj za dalje i brže napredovanje
ka Cilju usklađenom sa Voljom.
U jednom od sljedećih tekstova pobliže ću pojasniti
funkciju i djelovanje Koordinatnog sistema Funkcionalnih mreža
svijesti, jer je ovo zapravo tek uvod u jednu vrlo kompliciranu i
zahtjevnu strukturu, koja je sastavni dio postojanja čovjeka u
Kosmosu, i predstavlja poveznicu između svijesti pojedinca i
Univerzalne Svijesti.
Ovdje treba naglasiti da činjenica, da je čovjek zaslužio
naziv Majstora, prešavši određenu dionicu Puta i prošavši kroz

15
16
 AKACIJA ILI BAGREM :
SVETA BILJKA BESMRTNOSTI MAJSTORA
Rituali i lekcije uzdizanja na treći stupanj Majstora Masona
neodoljivi su za svakog Brata ili Sestru. Nakon što sam uzdignut u
Majstora Masona, cijelu tu noć, dan poslije, sljedeći dan i sve
sljedeće dane, svakih od tih dana sam razmišljao o svom
uzdizanju. Glavno učenje uzdizanja Majstora Masona je lekcija o
besmrtnosti duše. Cijeli ritual i sama lekcija nas uče da je naša
duša besmrtna. Stoga će ovaj Rad o govoriti o najvažnijem
simbolu koji objašnjava pojam besmrtnosti – o akaciji i/ili
bagremu. Bagrem je jedna od podvrsta u kojem se sveto drvo
akacija manifestira Čovječanstvu. Stari Izraelci i Egipćani smatrali
su biljku akaciju simbolom besmrtnosti. Od davnina i diljem
svijeta, biljka akacije smatrana je posebnom biljkom zbog svoje
snage, postojanosti, a što je najvažnije, činjenice da je to biljka
koja živi kroz sva godišnja doba.
Akacija je opći naziv za biljku od gotovo 200 stabala i grmlja koju
su ljudi koristili u razne svrhe od početaka civilizacije. Drvo
akacije/bagrema bilo je važno u gradnji oružja, namještaja,
čamaca i domova. Guma proizvedena iz unutrašnjosti stabla
poznata je kao prva guma - arapska guma. U slobodnom zidarstvu
najširije je poznata sorta “vachellia tortilis”. Ova vrsta akacije
raste diljem Bliskog istoka te je prisutna svugdje, a na cijelom
Levantu se cvijet bijelog bagrema kao hrana često pohao u
maslinovom ulju u trenutcima nedostatka mesa. Još važnije,
Hebreji bi posadili grančicu bagrema na vrh grobova bližnjih kako
bi označili mjesto ukopa.
Bagrem je na hebrejskom poznat kao “shittim”. U Bibliji, Izlazak
37.1, može se pročitati da je Kovčeg saveza napravljen od
shittima. “Bezaleel napravi zatim kovčeg od drveta akacije, dva i
pol lakta dug, lakat i pol širok i lakat i pol visok”. Bog je zapovjedio
Mojsiji da koristi ovo drvo za izgradnju Kovčega saveza, u koji je
stavio kamene ploče na kojima je bilo deset zapovijedi. Kovčeg je
postavljen na tabernakul koji je također napravljen od bagrema i
nalazio se u Solomonovom Hramu, našem Sanctum Sanctorum-u.
Znajući da je akacija bila važna u stvaranju Hrama značenja ove
svete biljke u našem Zanatu postaje jasnije. Ulazeći u detalje i
pozivajući se na ritual, akacija je obilježila grob našeg voljenog
Velikog majstora Hirama Abiffa te omogućila kolegama iz zanata
da otkriju mjesto gdje su Velikog Majstora pokopala trojica
grubijana.
Kao što se uči u ritualu, naš Učitelj Hiram zapravo nije umro.
Nakon dva neuspješna pokušaja i hvatanja kako bi se provjerilo je
li on Gospodar, podignut je lavljim stiskom. Simbolično, uskrsnuo
je iz mrtvih na grobu obilježenom akacijom u Solomonovom
Hramu gdje se nalazi Kovčeg saveza. U kratko, bagrem predstavlja
besmrtnost majstora Hirama Abiffa i stoga besmrtnost duše
svakog Majstora Masona. Ako netko vjeruje u besmrtnu dušu,
može se tvrditi da se svakim novim životom ista duše rađa opet s
istim danim pravom – pravom nevinosti. Djeca, budući da su
nevina i nesvjesna profanih neistina i opasnosti nadolazećeg
života, često su svjesnija što je ispravno, a što loše. Poznavanje
razlike između dobrog i lošeg, kao što znaju djeca, pojam je jasno
povezan s idejom besmrtnosti duše. Kao masoni, naučeni smo da
budemo pošteni, pravedni i časni. Na izvjestan način, nedužan za
profani svijet oko nas koji duboko razumijemo. Stablo bagrema,
vječno i uvijek ponovno rođeno, koliko god se činilo nevinim, ima
i dublje duhovno značenje. Uključujući onu inicijacije.
Bagrem je bio važan simbol inicijacije u mnogim drevnim
tradicijama i raznim ritualima, uključujući one Egipćana, Hebreja i
Izraelaca, ali i u različitim dijelovima Azije. Akacija se kroz povijest
čovječanstva koristila kao sveta biljka u inicijacijskim obredima I
ceremonijama, te je čak I danas još uvijek kao takva prisutna u
nekim autohtonim kulturama. Akacija se uglavnom koristila kao
miris za obrede slično poput tamjana, ali i kao stimulans za
mistična iskustva, uglavnom u šamanskoj tradiciji. Mnoge vrste
akacije u visokim koncentracijama sadrže spoj psihoaktivne tvari
zvane dimetiltriptamin (DMT), poznate po mističnim i
spiritualnim svojstvima.
U ovom eseju u kratko sam objasnio važnost akacije i bagrema
kao simbola u slobodnom zidarstvu, ali i u društvu te općenito
kroz povijest. Želim istaknuti ono što nas se riječima uči na kraju
predavanja uzdizanja na treći stupanj: "akacija koja vječno živi je
amblem besmrtnosti". Naš bagrem omogućuje svakom Majstoru
Masonu spoznaju da "sa povjerenjem i staloženošću može da se
raduje blagoslovljenoj besmrtnosti."
“Ne dirajte mi bagrenje” poznata je pjesma od jednog od najvećih
tekstopisaca i pjevača s naših prostora. Vječna grančica bagrema
kao osobna emanacija Velikog arhitekta svemira, u prirodi i u duši
Majstora Masona, nikada ne može umrijeti.
17
DA MI NEMA BRATA
Šta bih ja, da mi nema Brata,
koga bih i kada klesao od zlata,
ko bi mi otvorio sva presveta vrata,
koja se nekad ne otvaraju bez alata.

Šta bih ja, da mi nema Brata,

pogrešno vreme pokazivale bi kazaljke ovog sata,
koja su sve u životu obećanja data,
kako do pobede i slobode, bez pobune i rata.

Šta bih ja, da mi nema Brata,

ko bi delio samnom, pod nebom, ovih par kvadrata,
koliko još moram da naučim zanata,
da bi se igradili onaj obećani Hram i Palata.

Šta bih ja, da mi nema Brata,

ko bi pevao sa mnom pesme muzikanata,
ko bi devojke sa mnom zavodio, nekada i iz inata,
ko bi primamio sva dobra bića oko nas, neznana i poznata.

Šta bih ja, da mi nema Brata,

za koga znam da biće uvek tu, uz mene, do poslednjeg daha,
ne kupuje se ta ljubav svakog prvog, kad je rata,
svaka reč ovde je u srce urezana i sija poput dijamanta.

18
19
 RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU RITUALA
(ŠKOTSKI, ŠREDER I DANKAN)
Razlike i sličnosti među Ritualima je teško opisati,
najbolje ih je doživeti, jer samo samospoznajom se može doći do
dubine Hrama koje caruje u nama.
A zarad opisa sličnosti i razlika između Rituala (Obreda)
potrebno je puno knjiga, iskustva i životna predanost u
izučavanju, zato što isti Ritual u dve Velike Lože može da ima neku
specifičnost po kojoj se razlikuje, što je i u redu, pošto ako bi se
kruto držali Rituala koji ne idu u korak sa vremenom, izgubio bi se
i korak u razumevanju, izgubio bi se put ka samospoznaji i ka
građenju unutrašnjeg Hrama.
Ali teško je započeti priču koja je starija od rimskog orla
i zlatnog runa. Jer gde je njen početak? Da li je početak masonerije
u nastanku čoveka kada ga je Veliki Neimar stvorio ili je početak
masonerije i pre čoveka zato što od čovekovog postojanja čovek
traga za Velikim Neimarom, jako teško i filozofsko pitanje, na koji
nećemo naći nikada odgovor.
Nadalje treba razumeti da Mason nikada nije u
mogućnosti da spozna sve, tako da će njegovo traganje biti večno,
uistinu Mason je večiti učenik, koji radi „prekovremeno“ i u „tri
smene“.
Ima puno puteva koji vode od čoveka do čovečnosti.
Puno učenja, prenosa znanja, razmišljanje i stavovi
društva, nauka, književnost, religija, politika, folklor društva
zajedno sa kulturološkim nasleđem, istorija podneblja i mnogi
drugi faktori su formirali Rituale, transformisali i prilagođavali.
Možemo sve faktore sublimirati i nazvati geo-politički faktor, ali
ipak je bolje ostaviti raščlanjene uticaje, pošto svaki uticaj i
segment čini deo jedne velike slagalice bez granica i teško je
unificirati i doći do jedinstvene istine, tumačenja, shvatanja,
razumevanja, šta je šta i šta je gde u ovom ogromnom
Univerzumu bez granica i pogotovo zauzeti stav apsolutne istine.
Mason se uvek pita i traga za istinom, a ako je istinit uvek će tražiti
istinu ne samo u jednom Rituali već u što više njih, jer svaki Ritual
bilo kakvog je porekla ima deo istine u sebi, poput zrna peska u
pustinji.
Ali izučavanje čak i ako je kompleksno i tragamo za
večitom spoznajom, koje nikada nećemo pronaći ipak ga moramo
početi, a njegov početak bi možda trebalo početi davne 1717.
godine u krčmi „Kod guske i roštilja“ u Londonu, kada su sele četiri
Lože i obrazovale prvu Veliku Ložu i koja je imala za cilj
preobraženje radne u spekulativnu masoneriju i koji su formirali
Andersonovu konstituciju, koja se sastojala iz tri dela: istorija
masonerije, dužnosti i propisi. Međutim 1751. godine se formira
Velika Loža Iraca i Škota, koji se nazivaju „Drevnim“ i koji tvrde da
su oni pravi nosioci drevnog masonskog znanja koje potiče još od
926. godine koje je uspostavljeno u gradu Jorku, a da ovi koji su
formirani 1717. godine su „Moderni“ koji su izmenili neke
osnovne principe Slobodnog Zidarstva.
To neslaganje između „modernih“ i „drevnih“ je trajalo
sve do 1813. godine, sve dok nisu za šest nedelja, Veliki Majstor
Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Vojvoda od Kenta sa strane
„drevnih“ i Veliki Majstor Njegovo Kraljevsko Visočanstvo
Vojvoda od Saseksa sa stane „modernih“, sklopili Ugovor o Uniji
dve Velike Lože, te godine su stvorilo već sada poznata Unija
Velike Lože Engleske (UGLE).
Ali oko 1730. godine pre stvaranja Unije „drevni“ uvode
još jedan dodatni stepen zvani Kraljevski Svod, koji je kasnije bitno
uticalo na razvoj masonerije, a u tom periodu se puno „modernih“
uključivala u rad „drevnih“ masona zarad dobijanja ovog višeg
stepena u masoneriji. Prilikom potpisivanja Ugovora o Uniji dve
Velike Lože „drevnima“ je dat ustupak da zadrže Kraljevski Svod,
ali nikada nije razrešena dilema da li je on Red, Stepen ili Obred,
pored prva tri stepena.
Prva tri stepena se zasnivaju na legendi o majstoru
Hiramu Abifu i zidanju Solomonovog Hrama, Kraljevski Svod
(Royal Arch) nastavlja legendu, tokom ceremonije uzvišenja,
najuzvišeniji Zorovavljev, koji je postavio temelje Drugom Hramu,
obaveštava kandidate da oni ne dobijaju četvrti stepen, već se
time kompletira treći stepen, zatim se kandidatima saopštava
„pošto ste tražili unapređenje u naš Red, biće vam poverene
lozinke koje će vas dovesti do višeg stepena“. Tim činom su se
otvorila vrata u više stepenove koji se danas zove Jork Obred, koji
je hrišćanski i koji je vremenom evoluirao u dve grane „engleski“
i „američki“. Jork Obred zovu i Dankanov Ritual, po piscu Rituala i
to je „engleski“ on je stariji i on iznad Plave Lože ima Odeljak
Kraljevskog Svoda sa četiri stepena. Američki Jork Obred je
rasprostranjeniji i on ima još dva odeljka Kriptična Masonerija sa
3 stepena i Vitezovi Templari sa 4 stepena. Interesantno je
napomenuti da odeljci u Jorku imaju i izvesnu autonomiju.
20
 Za vreme političkih previranja u Škotskoj tokom XVII i
XVIII veka, pripadnici kraljevske kuće Stjuart i mnogi škotski
Masoni su napustili domovinu i izbegli u Francusku.
Andrju Majkl Remzi, diplomirao je na Sveučilištu u
Edimburgu u Škotskoj, bio je član Kraljevskog društva, a živeo je u
Škotskoj, Engleskoj i Francuskoj. On je poznat po svojoj besedi da
Masoni vode poreklo od Vitezova Templara i na toj tvrdnji je
dodao na postojeća tri simbolička stepena plave lože još tri
stepena, Majstor Škot, Iskušenik, Vitez Templar i tako se u
Francuskoj 1728. godine javlja Remzijev obred koji je bio baza za
dalji razvoj i na koji će se vremenom nadograđivati viši stepenovi.
On je bio član jedne pariske lože u kojoj je predložio reformu
masonstva i poznat je po govoru koji je uznemirio francusku
monarhiju gde kaže „…naše društvo slobodnih zidara od početka
je utemeljeno s ciljem oživljavanja i širenja temeljitih maksima
posuđenih iz naravi čovekove. Mi želimo iznova ujediniti sve ljude
prosvetljenih umova, otmenih ponašanja i zdrave pameti, ne
samo ljubavlju prema lepim umetnostima, veoma hrabrim
načelom vrline, nauke i religije, kojima će interesi bratstva postati
interesi celokupnog ljudskog roda i posredstvom kojih će svi
narodi moći steći korisno znanje…“. Tako je počelo širenje
masonerije i vremenom su se stepenovi nadograđivali, godine
1758., nekoliko Masona sa visokim stepenovima osniva Savet
Suverenih Prinčeva Masona pod nazivom Suvereni Savet
Imperatora Istoka i Zapada, Preuzvišena Škotska Majka Loža i do
1782. godine je izgradio ritual sa 25. stepenova, poznat kao Obred
Savršenstva, posle čega im se gubi trag u istoriji, ali pre nego što
se to desilo Savet je 21 godinu ranije tačnije 1761. godine bratu
Etjenu Morenu izdao patent kojim ga ovlašćuje da može da prima
Braću širom sveta na stepene Visokog Savršenstva. On je dodao
još 8 stepenova, tako da 1. maja 1786. godine, Kralj Pruske, Fridrih
Veliki, potpisuje Velike Konstitucije Drevnog i Prihvaćenog
Škotskog Reda i obelodanjuje formiranje 33. stepena, pod
nazivom Suvereni Veliki Generalni Inspektor 33 stepena i ujedno
i formira Vrhovni Savet koji se sastoji od Braća 33 stepena, koji
mogu da dodeljuju drugoj Braći 33 stepen, koji onda nadalje
mogu da formiraju svoje Vrhovne Savete i oni opet dodeljuju 33
stepen i na taj način da šire Drevni i Prihvaćeni Škotski Red po
celom svetu.
Tako da se Drevni i Prihvaćeni Škotski Red sastoji od
plave lože „Jovanovske“ prva 3 stepena i crvene lože, gde Kabala
zauzima centralno mesto.
Ali nasuprot Jork Obredu odnosno Redu gde gradacije
među odeljcima kojih ima 4 imaju izvesnu autonomiju, u
Drevnom i Prihvaćenom Škotskom Redu postoji 7 odeljaka koji se
nadograđuju jedan na drugi. U osnovi Plava Loža 1-3 stepena,
Loža Savršenstva 4-14, Kapitol 15-18, Areopag 19-30, Tribunal 31,
Konzistorijum 32, Vrhovni Savet koji se sastoji od Braća koji su
nosioci 33 stepena, kojim predsedava Suvereni Grand Komander.
Takođe u Jorku se detaljnije bavi gradnjom, simbolikom
i poukama pri gradnji Hrama, pošto se u prva 3 stepena upoznaje
osnova o alatima, simbolima i drugim stvarima, ali kao što je već
rečeno pitanje uvek otvara novo pitanje, tako da se odgovori
traže u višim stepenovima.
Fridrih Ludvig Šreder, bio je dramaturg i upravnik
pozorišta i iniciran je u Orijentu Hamburg, prvo je naginjao
Obredu Stroge Opservacije, koji karakteriše apostrofiranje na
nemački ponos, Obred nije imao ezoteričnost niti okultizam, a
njime su upravljali „nepoznati nadređeni“, sve te činjenice koje
nisu bile u duhu tog vremena utiče da Obred vremenom nestane.
Ali pre nego što je Obred Stroge Opservacije nestao koji je činio 7
stepena, Šreder od 1787. godine odustaje od traganja za višim
stepenova i fokusira se na prva tri simbolička stepena škotskog
sistema, koji obrađuje, pojednostavljuje i modifikuje. Tako je
nastao Šrederov Obred koji praktikuje samo prva tri stepena koji
su kako je već spomenuto modifikovani i pojednostavljeni. Ali on
se većinom praktikuje u Velikim Ložama gde je bio ili još uvek
jeste pod nemačkim uticajem, ali to je mali broj VL.
Tako sumirano možemo da dođemo do zaključka da ne
postoji samo jedan Ritual. Drevni i Prihvaćeni Škotski Red i Jork
Red imaju najveće članstvo, a pored pomenutih imamo Francuski
Obred, Ritual Emulacije, Rektifikovani Škotski Obred, Memfis i
Mizraim – Drevni i Izvorni Obred, Red Istočne Zvezde, Šrinere i
mnoge mnoge druge, koji svaki ima svoju specifičnost i
karakteristiku, ali važno je da se ne izgubi nikada iz vida da se ovde
radi na duhovnom usavršavanju, pravljenje bolje verzije sebe i
time i bolje sredine za život svih.
21
22
VREME JE
Vreme je, da se osvetli ova pusta tama,
vreme je, da pokažemo drugima šta je u nama,
vreme je, da se prekine ova lažna parada blama,
vreme je, neka se okonča ova suluda drama.

Vreme je, da pokažem svoje pravo lice,

vreme je, da zaljubljeni parovi na sreću liče,
vreme je, da se poberu sa poljana ove zdrave klice,
vreme je, da najlepše note zasviraju svačije, pa i moje žice.

Vreme je, da ponovo svako ima slobodu,

vreme je, da se svi radujemo svakom novom porodu,
vreme je, da za sve loše pustim vodu, orlovi daleko da odu,
vreme je, dok me zli jezici u dušu ne probodu.

Vreme je, da pročitas poneku moju reč,

vreme je, da se iz rukava izvuče po neki kec,
vreme je, da se uvek ima drva, na zimu da se založi peć,
vreme je da se pruži taj korak, kada na zemlji si već.

Vreme je, da prestaneš da se plašiš,

vreme je, da uvek vatru za svoje drage pališ,
vreme je, da loše u svim ljudima oko sebe gasiš,
vreme je, da naučiš da miluješ, a ne da gaziš.

Vreme je, da ponovo pustiš svoj glas,

vreme je, zato što uvek ima sličnih, poput nas,
vreme je, da sve nesebično uvek svima daš,
vreme je, bezuslovno da znaš, voliš, osećaš i obožavaš.

Vreme je.

23
24
 REGULARNOST NEREGULARNIH 1912. GODINE
I NA PRAVOM MESTU POSTAVLJENO PITANJE:
ZAŠTO ŽENE NE MOGU U LOŽE?
Da li smo mi danas pametniji od naše Braće iz prošlosti?
Ili su baš oni, koji su pre više od 100 godina gradili Hram
Humanosti bili bliži iskonskim slobodnozidarskim
idejama, što itekako ima svoje logičko utemeljenje?
Kako je došlo do izvitoperenje shvatanja pojma i
značaja "regularnosti" i "priznanja"? Ovo nije mesto
gde ćemo davati ove odgovore, ali je i ova anegdota
pokazala da mnoge stvari koje nam se nameću ne treba
bespogovorno prihvatati, a posebno bez pozvanja
istorijske podloge problema. Ili prosto: ako se i danas
divimo Vajfertu, Nikolajeviću, Aleksijeviću... i "kitimo
perjem" predratnih masonskih tela VSS, VLJ, Lože
"Pobratim"... – zašto onda ne (g)radimo onako kako su
oni to radili?

Današnje shvatanje pojma regularnosti se u

mnogome razlikuje od onog u 19., pa i 20. veku.
Nekada su sva Braća bila – Braća, a pripadnost nekoj
obedijenciji, a posebno međusobna priznanja nisu
igrala gotovo nikakvu ulogu u odnosima Braće u okviru
kontinentalne Masonerije. Nepriznavanje nije bila
prepreka čak ni za održavanje najformalnijih mogućih
kontakata i posećivanje svečanih Ritualnih Radova.

O ovome svedoči epizoda osvećenja Hrama Lože "Ljubav bližnjega" u Zagrebu, koja je tada radila pod zaštitom Simboličke Velike Lože
Ugarske (SVLU, Magyarországi Szimbolikus Nagypáholy). Događaj je detaljno zabeležen u Bojničićevoj knjizi1, ali i u drugim masonskim
časopisima tog doba2, iz kojih crpimo podatke o ovom događaju koji svedoči da nekada regularnost nije bila prepreka bratske saradnje. U to
doba u Srbiji su postojale 4 lože: "Sloga rad i postojanstvo" (VOI), "Ujedinjenje" (VOF), "Šumadija" (VL Hamburga) i najaktivnija Loža
"Pobratim" koja je bila pod Vedrim nebom, jer je 4 godine ranije istupila ispod zaštite SVLU, nezadovoljna odnosom mađarske Braće prema
aneksionoj krizi u Bosni.

1
Originalno, ova značajna knjiga je objavljena 1917: Bojničić, Br. Dr. Ivan von – Die Freimaurerloge "Ljubav bližnjega" in Zagreb. "Manuskript nür
fur Bruder!" (Loža "Ljubav bližnjega", Zagreb, 1917). Knjiga je i prevedena na hrvatski i reizdata 100 godina kasnije - 2017. godine: Bojničić, Br.
Dr. Ivan von - Slobodnozidarska loža "Ljubav bližnjega" u Zagrebu / Die Freimaurerloge "Ljubav bližnjega" in Zagreb (dvojezično izdanje na
hrvatskom i nemačkom), (Velika Loža Hrvatske, Zagreb, 2017)
2
Npr. u zvaničnom glasilu SVLU "Orient": Anonym - Tempelweihe der Loge "Ljubav bližnjega" in Zagreb (Agram), u časopisu "Orient", god. XXIV
(37.), br. 2, februar 1912, str. 45-51 (SVLU, Budimpešta, 1912).

25
 I šta se dešava? Braća iz Zagreba na najradosniji i najsvečaniji rad Osvećenja Hrama naravno zovu i svoje dugogodišnje prijatelje iz
beogradskih loža. Na svečani Ritualni Rad 2. februara 1912., u novi Hram u tadašnjoj ulici Mošinskoga br. 22, pored 100-ak Braće iz Austro-
Ugarske dolaze i Braća iz "Pobratima", "Šumadije" i "Ujedinjenja". Tu su i najviši velikodostojnici SVLU (članovi Saveznog Veća, Veliki Besednik
Eugen Csukássy i dr.), koje predvodi glavom i bradom VM Arpad Bokaj3. Zatim je VM Bokaj ritualno uneo Svetslost u Hram, da bi predao čekić
Č. St. hrvatske lože Br. Slavoljubu Bulvanu (1842-1915), jer je želeo da prvi rad u hrvatskom Hramu bude izveden na hrvatskom jeziku. Nakon
što je svečani rad započeo, VM Bokaj se obratio prisutnoj Braći na nemačkom, gde je između ostalog rekao: "...Ovaj hram Kraljevske
Umetnosti će postati utočište slobodnozidarskih ideja. Neka u njemu uvek vladaju mir i spokoj. Neka nedostojni ljudi nikada ne prekorače
njegov prag, ali neka ga ne napusti ni jedan od Braće...". Zatim je Zastupnik Časnog Starešine, Br. Adolfo Mihalić (1864-1934) pozdravio
predstavnike inostranih loža, i to ovim redom: "Pobratim", "Šumadija" i "Ujedinjenje" iz Beograda, "Triluminar 767" iz Čikaga (USA), "Onore
e giustizia" iz Barija, "Sirius" iz Rijeke, i na kraju mađarske lože iz SVLU "Haladás", "Kőnyves Kálmaán", "Deák Ferencz", "Reform",
"Philantropia", "Sirius" (Or. Rijeka, prim. B.R.), "Martinovics", "Minerva", "Korvin Mátyás" 4.

Brat Jova Aleksijević, je u svojstvu Starešine Lože "Pobratim" i vođe srpske delegacije, pozdravio skup i obavestio prisutnu Braću da je Loža
"Pobratim" izabrala Br:. Mihalića za svog počasnog člana i uručio mu svečanu diplomu. Oduševljenost izgledom Hrama je iskazao ovim rečima:

3
Dr Bokaj Arpad (Bókay Árpád, rođen kao Árpád Bock, 1856-1919), doktor internista, farmakolog, univerziteteki profesor, član Mađarske
akademije nauka i Veliki majstor SVLU. Primljen je 1902 u ložu "Patria" u Pečuju
4
Redosled je prenesen iz časopisa "Orient", dok Bojničić daje donekle drugačiji raspored pominjanja mađarskih loža, i navodi da su bili prisutni i
gosti iz mađarske lože "Kőműves". Međutim, to je mnogo manje bitno od podatka, a u tome se ova dva relevantna izvora slažu – da su prvo
pozdravljena Braća iz Srbije, i to na prvom mestu iz tada "neregularne" Lože "Pobratim", koja je radila pod Vedrim Nebom, a prethodno je napustila
baš SVLU!!!

26
"Vaš Hram je poseban dragulj u kruni hrvatske metropole" 5. Posle njega Br:. Svetomir Nikolajević je u nadahnutom govoru istakao
višegodišnju srpsko-hrvatsku masonsku saradnju i poželeo hrvatskoj Braći da u ovom Hramu "živi, razvija se i cveta Kraljevska Umetnost".
Br:. Vasa U. Jovanović (1868-1957), je pozdravio svečani skup u ime Lože "Ujedinjenje" i Velikog Orijenta Francuske, i istakao da je baš iz
VOF-a i poteklo proglašenje ljudskih prava, te da ova organizacija i danas radi na usavršavanju bratstva i da njene ideje sve više postaju
stvarnost. A zatim se i on osvrnuo na srpsko-hrvatske veze: "Dolazak ovamo braće iz Srbije nije samo slobodnozidarsko očitovanje, nego
dokaz solidarnosti našeg naroda sa dva imena. Ako vas, hrvatsku braću, nešto boli, i mi Srbi osećamo bol, jer mi smo krv vaše krvi..." 6. Emotivni
govor ovaj agilni beogradski Mason, nacionalni radnik, direktor Beogradske berze, počasni belgijski konzul, industrijalac i bogataš završava
škotskim pozdravom Velikog Orijenta Francuske.
Sutradan, 3. februara 1912, održano je i Sestrinsko veče. Loža "Ljubav bližnjega", ali i tadašnja srpska Braća imala su veoma moderne poglede
prema učešću žena u Masoneriji. Dan ranije, Časni Starešina Bulvan je u svom pozdravnom govoru rekao nešto zbog čega bi danas mogao
biti izbačen iz nekih srpskih Valikih Loža: "...Treći je stup ljepote. Uz suradnju naših sestara uspjet ćemo sagraditi i taj stup. Naši se neprijatelji
(misli se na katoličke klerikalce – prim. B.R.) ne ustežu od suradnje žena, premda ih ne drže ravnopravnima. Okupili su žene i djevojke u
kongregacije da bi ih iskoristili za svoj natražnjački i mračni špijunski rad. Mi naše sestre držimo potpuno ravnopravnima. Ako su žene na
svim područjima ostvarile uspjehe, zašto da to ne učine u kraljevskoj umjetnosti? Treba razmotriti pitanje kako bi se mogle osnovati ženske
lože i na taj način sestre privući slobodnozidarskom radu. I velika loža (misli se na SVLU – prim. B.R.) treba da raspravi pitanje osnivanja
ženskih loža, jer će tek tada ljepota resiti našu zgradu. Doduše, to je moje osobno mišljenje, ali neka ono postane sjeme koje će pasti na
plodno tlo i donijeti bogate plodove"7.

U beogradskoj delegaciji bio je i istaknuti Mason i industrijalac Manojlo – Maša D. Klidis (1852-1926), koji je došao sa suprugom. Njegova
žena, kao verovatno najstarija iz skupine lepših polovina beogradske Braće, se na Sestrinskom Radu obratila prisutnima, pozdravila ih u ime
beogradskih Sestara, čestitala na otvaranju Hrama i pozvala na skorašnje osvećenje Hrama u Beogradu8.

5
Anonym - Tempelweihe der Loge "Ljubav bližnjega" in Zagreb (Agram), u časopisu "Orient", god. XXIV (37.), br. 2, februar 1912 (SVLU,
Budimpešta, 1912), str. 48.
6
Bojničić (2017), str. 89.
7
Bojničić (2017), str. 85; "Orient", str. 51.
8 Zbog izbijanja Prvog balkanskog rata, na osvećenju Hrama u Beogradu., uprkos jakim željama, Braća iz Lože "Ljubav bližnjega" nisu mogla
doći.

27
 Da rezimiramo:
 Početkom februara 1912. Loža Pobratim" je bila pod Vedrim Nebom. Tek nakon osnivanja Vrhovnog Saveta Srbije, 9. maja 1912.,
ova Loža stupa pod zaštitu ovog najvišeg tela Škotskog reda;
 Loža "Pobratim" se oglušila o pravila i preporuke SVLU, otvoreno se bavila političkim pitanjima, i zatim je ne poštujući Konstituciju
SVLU izašla ispod njene zaštite. Znači, ako bi se gledalo po današnjim aršinima, Loža "Pobratim" je bila "najneregularnija" loža u
odnosu na SVLU;
 Loža "Pobratim" ne samo da je zvanično prisutna na Radu koji vodi VM SVLU, već na istom radu biva prva predstavljena sa najvećim
počastima, i članu SVLU predaje povelju o počasnom članstvu, što je visoko oficijelni akt;
 Na radu je i predstavnik VOF, sa kojim takođe ne postoji međusobno priznanje. Da stvar bude zaniljivija, ovaj član propagira ideje
VOF pred VM i Velikim Besednikom SVLU.

Da li bi to danas bilo moguće? Ne samo u Srbiji, nego bilo gde? Da li bi predstavnik VOF mogao da dođe u neku ložu koja radi pod zaštitom
Ujedinjene Velike Lože Engleske (UVLE)? Da li bi Starešina neke lože koja je izašla ispod zaštite Regularne Velike Lože Srbije (RVLS), mogla da
u prisustvu njenog VM, na nekom svečanom radu, predaje povelju o počasnom članstvu nekom članu RVLS? Da li se na radu Velike Nacionalne
Lože Srbije može predlagati Velikom Majstoru da pokrene pitanje osnivanja ženskih loža?

Odgovor na sva ova pitanja je – NE. A zašto ne? Da li smo mi danas pametniji od naše Braće iz prošlosti? Ili su baš oni, koji su pre više od
veka gradili Hram Humanosti bili bliži iskonskim slobodnozidarskim idejama, što itekako ima svoje logičko utemeljenje? Kako je došlo do
izvitoperenje shvatanja pojma i značaja "regularnosti" i "priznanja"? Ovo nije mesto gde ćemo davati ove odgovore, ali je i ova anegdota
pokazala da mnoge stvari koje nam se nameću ne treba bespogovorno prihvatati, a posebno bez pozvanja istorijske podloge problema. Ili
prosto: ako se i danas divimo Vajfertu, Nikolajeviću, Aleksijeviću... i "kitimo perjem" predratnih masonskih tela VSS, VLJ, Lože "Pobratim"... –
zašto onda ne (g)radimo onako kako su oni to radili?

28
29
TRI PUTA TRI - 3x3
Tako nam Bog pomogao, ponovimo svi,
sa velikom molitvom i verom živiš li i ti,
pomoći ću i podržaću te uvek srcem svim,
dobro pozdravim iskreno, sa "tri puta tri".

Regius je poema moralnih dužnosti,

belim rukavicama stari spisi su urezani,
vezuju nas za to vekovi,
naši rukopisi još dugo će živeti,
pa i to podržim sa "tri puta tri".

Uz libelu i šestar težimo ka mudrosti,

dobro razmisli pre nego što ćes nešto uraditi,
lošeg vatra zapali, zlog voda udavi,
a dobrom se život produži,
uvek ga uzdignem i potapšem sa "tri puta tri".

Levo Jakin, desno Boaz, to jesu sveti stubovi,

u bitnim trenucima potrebni su jaki i veliki Neimarovi oslonci,
treba negovati prave vrednosti i životom ih čuvati,
čak i cigle redom redjam, "tri puta tri".

Zato sto si vanremenski, dobijaš velike počasti,

iz svakog ugla divim se uzvišenoj geometriji,
to što gradiš, vekovima tu će ostati,
luftoni će učiti i gledati,
volim diviti se,
klanjati,
uzvisiti,
negovati i čuvati,
pa i tako svakog brata ohrabrim sa "tri puta tri".

30
31
 EZOTERIČNA TRADICIJA MEROVINGA I MASONERIJA
Nema tog istraživača na polju ezoterije a da nije čuo za Franačku
dinastiju po imenu Merovinzi; posebno oni koji su zaljubljenici
misterija Ren le Šatoa i Sionskog Priorata. Fama je nastala nakon
publikovanja knjige Sveta krv, Sveti Gral, još davnih osamdesetih
godina prošlog veka, te se u relativno novije vreme nastavila kroz triler
Dena Brauna, Da Vinčijev Kod; kao i filmove koji se bave merovinškom
ezoteričnom tradicijom.

U skladu sa tradicijom i legendama samih Merovinga, oni potiču od

Meroveha. Meroveh je bio mistik i čarobnjak koji je posedovao veliko
antičko znanje. On nije samo istorijska figura, već je mitska i
legendarna. Potomak je kralja Klodiona i kraljice Basine I. Međutim,
on je imao ’’dva oca’’. Prema merovinškoj legendi Merovehovu majku
je takođe oplodila jedna morska zver, polu bik, polu riba, po imenu
Quinotaur. Legenda je zapravo samo dobro projektovana simbolička
priča, kako bi se prenela izvesna poruka i esencijalno učenje
Merovinga.
Mitsko čudovište iz
merovinških legendi je vavilonski kralj Nimrod. Legenda o gradnji kule vavilonske i o njenom
arhitekti Falegu, je preteča one o Hiramu Abifu, koje je ušla u masonske lože tek 1730. To je
jedna od prvi ’’karika’’ koja direktno povezuje Merovinge i Masoneriju i upućuje da im je
poreklo zajedničko.
Quinotar je biće nalik legendarnom Minotauru. Reč je o kultu bika koji je bio povezan sa
Posejdonom, ali i kultom bika u Kananu. Bik je bio veoma važan i Izraelskom plemenu
Venijaminovom.
Nakon saveza sa Rimljanima 451. Meroveh dobija pravu moć. Tako je bio u mogućnosti da u
severnoj Francuskoj uspostavi svoju dinastiju. 457. ga nasleđuje sin Hilderik, koji je bio pravi
avanturista i vagabund. Ženi se Kraljicom Basinom II. 466. im se rađa sin Klovis koji sa
petnaest godina postoje Kralj. Smatra se istinskim osnivačem Merovinške dinastije. Zaseo je
na tron 481. i odmah pokazao talenat za politiku. Dokazao se i na bojnom polju kao hrabri
ratnik i osvajač. Iz strateških razloga 506. je primio Hrišćansku veru od Rimskog biskupa i tako
je stvorio jaku kraljevinu. Mnogi smatraju da je on istorijski Kralj Artur. Kasnije je njegovo
kraljevstvo, u skladu sa tradicijom, podeljeno na četiri dela od strane njegovih naslednika:
Klotara, Klodomira, Teodorika i Šildeberta. S kraja svoje vojne kampanje, Klovis je za svoju
prestonicu izabrao Lutetiu, današnji Pariz. Danas se smatra ocem Francuske.

Merovinge su zvali ’’Kraljevi Iscelitelji’’ o čemu svedoče i hronike toga vremena.

Jednostavnim ’’postavljenjem ruku’’ su mogli da bolesnika podignu sa bolesničke postelje i
iscele od najtežih bolesti.
Možda i najslavniji potomak Merovinga je bio Godfri Bujonski, Vojvoda Donje Lorene. Bio je
iz direktne merovinške krvne linije koja je poticala od Sigeberta IV, Vojvode Raseza; preživeli

32
 sin mučki ubijenog Kralja Dagoberta II. Nakon osvajanja Jerusalima
1099. Godfri Bujonski osniva Red Vitezova Naše Dame od Siona;
kasnije poznat kao Sionski Priorat. Od prvih vitezova Siona, uz
blagoslov Svetog Bernarda od Klervoa i njegovo uređenje, osniva se
novi Red; Red Hrama. Tako je, počev od Meroveha, preko
naslednika i sve do Godfrija Bujonskog tekla ezoterična tradicija.
Ezoterično znanje je prenošeno pod amblemima merovinške pčele,
Lava Jude i Ljiljana.

Legende o Merovinzima gravitiraju oko jednog posebnog mesta,

malenog seoceta po imenu Ren le Šato. Za vreme Vizigota bilo je
poznato kao Rhedae. Ovo mesto je natopljeno Keltskom i
Druidskom tradicijom i običajima. Smatra se jednim o starih
hramova Sionskog Priorata. Od 1209. sama oblast i selo su tokom
tzv. albigeneškog Krstaškog rata bili opusteli i prosto zaboravljeni
od istorije. Vremenom je ponovo podignuto i naseljeno. Ono što
posebno intrigira istraživače su podzemni tuneli i pećine kojih u
okolini Ren le Šatoa ima bezbroj. Čak se veruje da se ispod Ren le Šatoa nalazi tajna kripta sa mitskim blagom. To je samo jedna od
mnogobrojnih priča koje povezuju Red Hrama i Red Siona. Na to je pridodata i teorija o postojanju izvesnog groba, te se ulaz u isti nalazi ispod
popločanog poda crkve u Ren le Šatou, posvećene Mariji Magdaleni. Ono što je moguće da je to grob mitskog osnivača Merovinške dinastije,
Meroveha.
Sama tadicija povezuje crkvu u Ren le Šatou sa Marijom Magdalenom, kao zakonitom suprugom Isusa Hrista. Govorimo o misteriji Sangreala,
tj. Svete Krvne Loze. Unutrašnjost crkve, kroz simbole i alegorije, sugeriše na izvesnu Tajnu koja se tiče Merovinga i Sionskog Priorata. U crkvi
su, u karolinškom stubu pronađeni izvesni dokumetni koji potvrđuju postojanje krvne Loze Svetog Grala. Sama crkva je posvećena 1059. kao
kapela Grofova Razesa. Crkvu je u modernoj eri, 1886. renovirao opat Berenžer Sonijer. Renovacija je uključivala simboličke, alegorijske i
dekorativne elemente, koji služe kao uputstva ili ’’mapa’’ za veoma dragocene tajne i skriveno znanje.

Na mestu sadašnje crkve u Ren le Šatou je stajao keltski hram posvećen boginji Izidi. Čak i danas su vidljivi raznoliki umetnički stilovi, posebno
vizigotski i karolinški. Unutar crkve se nalazi devet glavnih statua uz dodatak
još jedne, one posvećene Svetom Luki: demon Asmodeus koji nosi svetu
vodicu i četiri Anđela iznad njega; Sveta Žermena; Sveti Rok; Sveti Antonije
Pustinjak; Sveti Luka (prikazan na bočnoj strani propovedaonice); Sveti
Jovan Krstitelj; Sveta Marija Magdalena; Sveta Marija, majka Isusova; Sveti
Josif.

Inicijali statua postavljenih oko Marije Magdalene daju reč ’’Gral’’ i

formiraju slovo ’’M’’; početno slovo Marijinog imena. Takođe, za one koji
dovoljno poznaju Kabalu, prepoznatljiva je i skriveno ukodirana shema
Drveta Života, njegovih staza i sefirota. Nedvosmislene su bile Sonijerove
namere da komunicira sa onim koji uspe da reši ovaj alegorisjki kod; da je
Gral postojao i da je povezan sa Marijom Magdalenom. Treba pomenuti i
stub (u kome je Sonijer pronašao svitke) koji je nekada pridržavao oltar u
crkvi. Na stubu je bio uklesan krst sa dva Grčka slova A i Ω. Sonijer ga

33
 premešta u baštu u postavlja statuetu Device Marije sa natpisom MISSION 1891.
Uočljiva ’’anomalija’’ je da je stub postavljen naopako, kao odraz u ogledalu.
Put Krsta je postavljen u smeru suprotnom od kazaljki na satu. Posebno intrigira XIV
stanica Krsta, na kojoj Isusa unose u grob noću, dok na nebu sija pun Mesec; što je
u suprotnosti sa Novozavetnim predanjem. Sonijer iznova provocira, te se čini da
Isusa zapravo iznose iz groba. Sonijer je sve radove unutar crkve izveo proračunato,
pokušavajući da prenese Tajnu; prikrivajući je i razotkrivajući je u isto vreme. Još
jedan važan detalj je planinski venac na horizontu koji jako liči na planinu Bugarač;
koja se jako dobro vidi iz Ren le Šatoa.

VIII stanica Krsta simbolički sobom nosi jednu duboku skrivenu poruku masonske
prirode. Prvi detalj koji upada u oči je dete u rukama mlade majke. Ni odeveno, ni
nago, ono je umotano u ćebe škotskog tartana. Šta ono predstavalja? Analizirajući
detalje zapažamo prisustvo jedne starije žene obučene u crno u pozadini mlade
žene sa detetom. Ona ljubi Isusovu haljinu kao gest ljubavi i poštovanja. Žena
obučena u crno podseća na ženu u žalosti koja nosi crnu odeću do kraja svoga
života, tako da smo ovde suočeni sa predstavom Udovice. Dete obučeno umotano
u tartan i ova Udovica se jedino može dovesti u vezu sa Sinovima Udovice, što je
termin koji koriste Masoni. Da budemo precizniji, scena sugeriše na dva masonska
obreda Ratifikovani Škotski Obred i
Škotski Drevni i Prihvaćeni. Prvi je
verovatniji, jer je otkriveno da je
Sonijer imao kontakte sa članovima ovog Obreda, osim ako i sam nije bio u njihovim kolonama.
Ali ne samo da postoje reference na Škotski Ratifikovani Obred, već i na Red Ružinog Krsta čija
se prepoznatljiva simbolika nalazi na bas-reljefu X stanice Krsta. Unutrašnji Red Škotskog
Ratifikovanog Obreda su Dobrotvorni Vitezovi Svetog Grada ili Profesija. Profesija ima još uži
krug Veliku Profesiju. Dobrotvorni Vitezovi Svetog Grada su suptilni eufemizam za Sionski
Priorat.

Jedan od najvažnijih brojeva za Merovinge, Sionski Priorat i misteriju Ren le Šatoa je broj 17.
17. januar je datum kada se pored statue Svetog Antonija Pustinjaka tog dana pojavljuju,
projektovane na zid ’’plave jabuke.’’ I to je jedno od majstorskih dela opata Sonijera, gde
duboko osmišljena i detaljno razrađena kompozicija predstavlja i izražava geometrijsko i
astronomsko znanja. Pojava vrhunac dostiže oko 13.00. h, 17. januara svake godine. Od tog se
trenutak ova igra svetlosti i senke pojavljuje još nekoliko dana. Plave Jabuke su aluzija na
Vinovu Lozu, na grožđe, odnosno, na Krvnu Lozu Svetog Grala. Fenomen Plavih Jabuka je
povezan, u astronomskom smislu, sa zvezdom Sirijus i Orionovim pojasem; koje su drevni
Egipćani poštovali kao boginju Izidu i boga Ozirisa. U numerološkom smislu, Oziris je broj ’’1’’,
dok je Izida broj ’’7.’’ Jasna je aluzija na poistovećivanje Marije Magdalene sa Izidom,
egipatskom boginjom života, seksa i magije, kao i kultom Crne Madone. Isus je preko Marije
Magdalene (Izide) povezan sa Ozirisovim misterijama drevnog Egipta.

Namera sveštenika je bila da proslavi i podvuče, alegorijskim velom, niz ponavljanja, koje je
smatrao važnim; među njima datum smrti Marije de Negri od Ables d’Hautpoul, poslednje
plemkinje koja je sahranjena na crkvenom groblju. To je i datum smrti Svetog Antonija

34
 Pustinjaka i Svete Žermene iz Pibraca. Ovaj datum ima mnogo značenja i posebno je
važan, kako smo rekli, Sionskom Prioratu. Na taj dan su Nikolas Flamel i njegova supruga
ostvarili alhemijsko Veliko Delo i dobili Kamen Filozofa. 17. januara 1917. umire i Berenže
Sonijer. Zvanično je datum smrti potvrđen nekoliko dana kasnije, od njegove
kućepaziteljke Mari Denarnaud, 22. januara.
Na Markizinom nadgrobnom spomeniku je bila upisana određena kobinacija grčkih slova,
koja transponovana u latinski, daju čuveni moto koji se nalazi na slici Nikole Pusena,
’’Arkadijski Pastiri.’’ Dokumenti koje je pronašao Sonijer su postali izvor ’’afere’’ Ren le
Šatoa. U priču je bilo uključeno mnogo ljudi, kao što je opat Bigu, koji je ’’Tajnu’’ preneo
drugom svešteniku, opatu Kauneileu. On je saopštava drugoj dvojici sveštenika Emilu
Fransoa Keronu i parohu iz Ren le Banu, Žanu Viju; koji je bio prethodnik opata Budeta.
Budet je bio autor knjige "La Vraie langue celtique et le Cromleck de Rennes-les-Bains ",
književnog dela za koje se sumnja da je zapravo šifra koja bi mogla da vodi direktno do
pravog Isusovog groba u Langedoku.

Fraza At in Arcadia Ego se može doslovno prevesti u ’’takođe u Arkadiji ja sam’’, gde Et
stoji za ’’etiam’’ – ’’takođe’’ i implicira ’’sum’’ – ’’prisutan sam’’ ili ’’eram’’ – ’’ bio sam.’’
Sam natpis ima različite interpretacije sa zapanjujućim anagramima među kojima su: Et
in Arcadia Ego – I tego Arcana Dei (štitim – skrivam tajne Božje), Et in Arcadia Ego (Sum)
– Tango Arcam De Iesu (dodirujem grob Boga Isusa).
Analizirajući sliku uviđa se postojanje izuzetno preciznih geografskih referenci koje
nedvosmisleno prikazuju planinske vrhove dobro poznate u Razesu i veoma blizu Ren le
Šatoa, to jest.
Mont Kardu, Bugarač, planinu Blanšefort i brdo Ren le Šato; što je pejsaž koji se vidi posmatranjem sarkofaga iz određene perspektive. Vrhovi
oko Ren le Šatoa, pa i on sam formiraju na tlu savršeni pentagram; kao zemaljski odraz nebeskog fenomena koje pravi Venera svakih osam
godina.

Sam grob ili sarkofag se zvao "Tombeau des Pontils" i bio je identičan onom sa
Pusenovog dela. Vlasnik ju je zbog velike navale turista digao u vazduh
osamdesetih godina prošlog veka. Grob je dobio naziv jer se nalazi u oblasti Les
Pontilis. On je bio tačno poravnat sa Pariskim meridijanom (sa malim
odstupanjem od 200 m), koji prelazi severni i južni pol, prolazeći upravo do
centra Pariske Opservatorije koja se nalazi na 2 ° 20 '13.82 istočno od Griniča.

Tajna tradicija kaže da je Vojska Siona, Red Hrama, u Svetoj zemlji u jednom od
manastira pronašao izvesni sarkofag, koji su potom odneli u Francusku, u blizini
Ren le Šatoa. Naizgled kontradiktornija misterija leži u činjenici da Nikola Pusen
nikada nije kročio u Razes tokom celog svog života. Prilikom slikanja ovog
fantastičnog dela, umnogome mu je pomogao blizak prijatelj Ambroaz
Fredeau, poznati lokalni slikar, koji je slikao u ateljeima blizu Tuluza pa je imao
prilike da ode i poseti oblast Razesa. Iz tih razloga je moguće da je ono pomogao
svom prijatelju Pusenu prilikom detaljnog i verodostojnog oslikavanja i
rasporeda planinskih vrhova i celokupne oblasti. Za koga je ’’radio’’ Ambroaz
Fredeau? Još jedan se slikar latio kista i naslikao enigmu Arkadije. Govorimo o

35
 Đovani Frančesku Barbieriu (Guerčino). Na njegovom platnu dva Arkadijska Pastira kontempliraju
nad lobanjom koja je položena na slomljeni stub. Stariji Pastir u crvenom je Hijerofant, dok je sa
njegove desne strane Inicijat obučen u belu odoru. Arkadijska ’’šifra’’ se iznova ponavlja.

Među najznačajnijim elementima enigme Ren le Šato i koji je dešifrovan je šifrovana poruka koju
zovu ’’malim pergamentom’’. Ona povezuje kralja Dagoberta II, kasnije kanonizovanog, sa
Sionskim Redom. "A DAGOBERT II ROI ET A SION EST CE TRESOR ET IL EST LA MORT" se bukvalno
prevodi: ’’Kralju Dagobertu II i Sionu to je ovo blago i tamo je mrtvo.’’ Fraza se može protumačiti
kao: ’’Ovo blago pripada kralju Dagobertu Ii i Sionu, i ono je (blago) tamo, mrtvo.’’

Ovo tumačenje stoga obuhvata hipotezu da je u pitanju blago, koje povezuje Kralja i Sion. Zapravo
je grobnica koja ima sveto značenje i vrednost, kao što može biti grob Isusa Hrista ili jednog od
njegovih potomaka. Možda Sigeberta IV. Postoji i ’’veliki pergament’’, koji je dešifrovan preko
Vinežerovog sistema šifrovanja. Izveden je iz Stele Blanšefort, koja odgovara MORTEPEE.
"BERGÈRE, PAS DE TENTATION, QUE POUSSIN TENIERS GARDENT LA CLEF, PAX
DCLXXXI, PAR LA CROIX ET CE CHEVAL DE DIEU, J'ACHÈVE CE DAÉMON DE GARDIEN
À MIDI POMMES BLEUES".
Ovu poruku je u skrivenom obliku
prikazao Berenže Sonijer u crkvi u Ren le
Šatou, povodom rekonstrukcije 1886. i
umetanje i pozicioniranje prozora kada
se svake godine 17. januara projektuju pomenute Plave Jabuke. U poruci je pomenut
i Asmodeus kao ’’čuvar.’’ Ova kodifikovana poruka se odnosi na čuvenu sliku Nikole
Pusena Arkadijski Pastiri, ali i platno Davida Tenijera i to više verzija, Svetog Antonija
i Svetog Pavla.

Ne možemo prevideti činjenicu da demon Asmodeus upire pogled na pod crkve Ren
le Šatoa, ukazujući na prisustvo nečeg izuzetnog važnog ispod. U korpus ovih legendi
spada i ona iz Talmuda, o demonu Asmodeusu, koji je pomogao Kralju Solomonu da
sagradi Hram. Njega je Solomon savladao uz pomoć elementa Voda. Asmodeus je
navodno bio i Čuvar Solomonovog Blaga; kasnije famoznog blaga Reda Hrama. On je
takođe Solomonu otkrio i lokaciju Shamira; koje se prevodi kao ’’crv’’ ili zmija, uz
pomoć koje je sagrađen Solomonov Hram. Zapravo je reč o Kamenu filozofa.
Asmodeus je Solomonu otkrio da će Shamir pronaći u gnezdu Planinskog Pauna, koji
se zakleo da će ga braniti vlastitim životom. Asmodeus u crkvi Marije Magdalene u
Ren le Šatou levom rukom dodiruje svoje povijeno ’’desno koleno’’, sugerišući na
važnost ’’crne stene’’ ili ’’crnog Kamena.’’ To je i ’’tajni znak’’ za one koji znaju šta on
uistinu predstavlja. Slikar Đorđone je znao!!!
Na ulazu u crkveno groblje Ren le Šatoa Sonijer je postavio lobanju sa ukršenim
kostima koja ima tačno 22 zuba. 22. jul je u Gregorijanskom kalendaru posvećen
Mariji Magdaleni. Tako i Kula Magdala ima 22 stepenice. 22 su i staze na

36
 kabalističkom Drvetu Života. Sama lobanja i kosti se mogu povezati sa Redom Hrama i
dobro poznatom legendom o Gospi iz Marakuje i templarskom vitezu iz Sidona. Lobanju
i ukrštene kosti u svoje simbole ubrajaju i Masoni.

Kao što je već pomenuto, mogućnost postojanja kripte je izvesna, jer je sama crkva
prvobitno bila podignuta kao grobnica za plemiće tog mesta; što je potkrepljeno nekim
hronikama i dokumentacionim zapisima dioceze. Posebnost crkve je njen pod, popločan
crno-belim kvadratima u maniru masonskih hramova. Prvobitno je, po zamisli Sonijera,
bilo postavljeno tačno 64 kvadrata orijentisanih prema četiri strane sveta. Dobro je i više
nego poznato da je to takođe bio i templarski barjak zvan ’’bosean.’’ Sionski Priorat je bio
i ostao viteški inicijacijski Red, sa masonskim uticajem, u smislu filozofskih, siboličkih i
kulturoloških elemenata. On sa Masonerijom deli neke od kulturnih i fizozofskih
aspekata, ali se ne može smatrati masonskim ili paramasonskim društvom. Unutar
komanderija ili odeljaka Sionskog Priorata se ne praktikuje bili koji od masonskih sistema
ili Obreda. Ipak je mnogo filozofije i simbola Masonerije postalo deo Sionskog Priorata,
ali treba naglasiti da su oni potpuno dva odvojena Reda. Ono što im je zajedničko su
Merovinzi, koji se smatraju Istinskim Očevima Masonerije.

Mnogo je autora i istraživača iznelo tvrdnju da su Merovinzi poreklom iz loze Izraelskog

plemena Venijamita. Tu su teoriju podržali autori Svete krvi, Svetog Grala, kao i francuski
autor Žerar de Sed, koji je prvi pisao o ovoj temi u svojoj knjizi La Race febuleuse. Neki
drugi pisci na polju ezoteričnog su sugerisali da su Merovinzi takođe iz plemena Dan, osvrnuvši se na njihovu tradiciju nošenja duge kose. Tu
je tradiciju podržavao njihov pra predak Samson, koji je takođe nosio dugu kosu i bio pripadnik plemena Dan. Postojalo je verovanje da
nekakva magička snaga i moć počivaju u dugoj kosi. S druge strane, Merovinzi su nosili dugu kosu kao statusni simbol, jer kao pripadnici
plemstva, oni su time slali poruku da su Slobodni Ljudi.

U skladu sa biblijskom Knjigom o Sudijama, nakon rata sa ostalim plemenima Izraela,

zbog navodnog silovanja jedne devojke iz Levijevog plemena, Venijamiti su pošli u
egzil. To je originalna priča o Trojanskom ratu i lepoj Jeleni. Krenuli su severno, stvorili
državu Spartu, potom se zaputili preko Panonije, prateći reke Dunav i Rajnu su stigli
do Nemačke, potom Belgije i nastanili se u sadašnjoj Francuskoj; gde su postali
Sikambrijski Franci. Pleme je tu konačno steklo Slobodu, te otud i naziv za Masoneriju
’’Franc-maconnerie.’’ Jedno od triju bratstava koji su sačinjavali pleme Venijaminovo
je bilo bratstvo Ahiramovo, koje je bilo povezano sa Hiramom, arhitektom
Solomonovog hrama. Hiramov najodaniji učenik se zvao Venonija. Venonija je bilo ime
koje je isprva novorođenom Venijaminu nadenula majka, Rahilja, pre nego što je
izdahnula. Jedan od najvažnijih amblema plemena Venijaminovog je bio vuk. Zar je
slučajno da se sinovi Masona nazivaju ’’luftoni’’, što u prevodu znači ’’mladunčad
vuka.’’ Pleme Venijaminovo je bilo nosilac Masonske ideje, koju je ponelo iz Svete
zemlje, da bi kao Franački Merovinzi udarili temelje Masonerije u srcu Zapadne
Evrope.

Za Kamenoresce iz Galije se govorilo da su bili Merovinško Bratstvo, koje je bilo

cenjeno zbog njihove veštine u kamenu i staklu. Vladari Britanije su bili u alijansi sa

37
 vladarima Franaka, Merovinzima, pa su im oni
pozajmljivali Kemenoresce. Tako je nastao Britansko-
Franački savez u Parizu. Ovi Franački Operativni zidari su
bili poznati po svom ’’opus gallicum’’ (latinski naziv za
’’galski rad’’). To je bila tehnika kojom su pravljene
precizne rupe u kamenu za umetanje drvene
infrastrukture. Svi su oni među sobom bili daleki rođaci,
po merovinškoj krvi, koji su se ujedinili pod barjakom
novog Univerzalnog Bratstva, kako bi gradili sakralne
objekte širom Zapadne Evrope. U potrazi za počecima
Masonerije u Evropi možemo ići do najtajanstvenijeg i
skoro zaboravljenog vremena, koji je čini se izgubljen u
istoriji Masonerije. Bilo je to doba kada su razni narodi
kao što su Saksonci, Pikti, Angli, zajedno sa druidskim i
keltskim sveštenstvom imali moć u velikom delu što
danas poznajemo kao Engleska, Irska, Škotska i
Francuska; u VI, VII, VIII i IX veku. Sve ih je oplemelila
merovinška krv, predvođena Keltskom Druidskom
Crkvom (Gralskom Crkvom), koja je sačuvali originalno
učenje Isusa.
Merovinzi su širili svoju krvnu lozu kroz ugovorene brakove, poput kralja Edvina koji je bio povezan sa kraljem Eadbaldom. Kralj Eadbald je
bio sin kralja Etelberta i njegove žene Berte, ćerke merovinškog kralja Šariberta. Etelbert je 604. sagradio crkvu Svetog Pavla i započeo ’’pečat
u krvi’’ sa Merovinzima. Kralj Edvin je postao član Bratstva i bio kršten (pomazan) kao Hrišćanin. On će dodatno učvrstiti Hrišćansku vezu u
krvi tako što će se oženiti Eadbaldovom Merovinškom sestrom koja se zvala Ethelburga. Tako je Englesko kraljevstvo bilo povezano sa
Francuskim Merovinzima. To je vreme kada je Biskup Benedikt otputovao u Galiju (današnja Francuska) kako bi unajmio kamenoresce i
staklare kako bi mogli pravilno da sagrade nove veličanstvene crkve.

Jedna od engleskih ogranaka Merovinga je bila je ona Bere VI, čiji je nadimak bio ''Arhitekta''. Rečeno je da su njegovi potomci našli utočište
pod kraljem Atelstanom, za koga je rečeno da je praktikovao ''Umetnost Gradnje'', što je naizgled zagonetna referenca, ali je jasno da se
odnosi na Masoneriju. Zaista, kralj Atelstan sazvao je prvu Generalnu Skupštinu Masona Jork Obreda, 926. godine, (prema Mackeys
Encyclopaedia of Freemasonry). Crkva Svetog Pavla i Glastonberi su postali glavno Merovinško uporište u Britaniji. U kamenu temeljcu
Masonerije su Merovinzi uz kasnije pridodate elemente Vitezova Templara i Katara.

38
 Merovinzi su orodili sa potomcima Isusa i Marije Magdalene. Sikambrijska kraljica koja se udala
za potomka je bila Argota iz Sikambrija; udala se za Kralja Ribara Faramunda koji je vladao od
419-430.
Faramund je bio unuk Boaza Anfortasa, direktnog potomka Aminabada, koji je bio sin Jošue, sina
Josifa, sina Isusovog. Faramund i Argota su imali sina Klodiona, čiji je sin bio Merovej, a njegov
Hilderik. Hilderikov sin je bio Klovis, za koga smo rekli da je smatran zvaničnim osnivačem
dinastije Merovinga.

Merovinzi su smatrani Kraljevima Ribarima koji su imali natprirodne moći da komuniciraju sa

životinjama, manipulišu vremenom i leče bolesne dodirom ruku, kao što je to činio Isus. Kosu nisu
šišali jer su živeli u skladu sa tradicijom Izraelskih Nazareja, kao što je to bio i Samson. Na telu su
imali neobičan mladež u obliku crvenog krsta, koji se nalazio ili iznad srca ili između lopatica. To
je onaj isti ’’šapasti crveni krst’’ Vitezova Templara. Merovinzi su bili Kraljevi Čarobnjaci u istom
duhu kao kralj Solomon, graditelj veličanstvenog Hrama; legenda o gradnji Solomonovog Hrama
je centralna tema Masonerije. Solomon sa njegovom mudrošću i rasuđivanjem se smatra
masonskim mističnim Magom, u tradiciji istinskih Gospodara Prstena.
Merovinški kraljevi su bili poligamisti, u duhu faraona, ali kralja Davida i naravno Solomona.
Merovinzi koji su poreklom od Venijamita su bili ’’pagani’’, tj. živeli su u skladu sa prirodom. To
još jedan od razloga neslaganja sa ostalim plemenima Izraela, jer su bili naklonjeni kultu bika i obožavanju boga Bala. Sveti dan Venijamita je
bio 23. decembar i to je dan kada je mučki ubijen merovinški kralj Dagobert II koji je postao novi Hiram Abif. Godfri Bujonski iz loze Merovinga
osvaja Jerusalim koji je bio grad u svojini plemena Vinijamin. Jerusalim je i pre nego što je postao prestonica Davida i Solomona bio priznato
nasleđe plemena Venijaminovog. Prema Knjizi Isusa Navina Venijamiti su urođenim pravom posedovali zemlje u koje su se nalazili ’’I Sila, Elef
i Jevus, a to su Jerusalim, Gavat, Kirjat; četrnaest gradova sa selima svojim. To je nasledstvo sinova Venijaminovijeh po porodicama njihovim’’.

Nakon što se popeo na bedeme Jerusalima, Godfri uzvikuje: ’’Deus Meumque Jus’’ (Bog i moje pravo), što je jedan od motoa Škotskog Obreda
Drevnog i Prihvaćenog. Njegovo je pravo bilo zasnovano na Sionskoj Steni. Treba dodati da je i Marija Magdalena bila kraljevske krvi i potomak
Venijamita. Njen otac je bio Jair, prvosveštenik Kapernauma, dok jo je majka bila iz kuće Hašmoneja i potomak Makabejaca; plemstva Izraela
tog doba. Osvajanje Jerusalima od strane Krstaša je zapravo bio ponovni povratak Venijamita, tj. Merovinga, u njihov rodni grad. Tu su
kampanju podržali Sioni.
Merovinzi su bili ’’Sinovi Udovice.’’
U gralskom predanju, epitet Sina Udovice ima Parsifal. U arturijanskim romansama, davidijanska krvna Loza bila je predstavljena Kraljevima-
Ribarima Gralske Porodice. Ta patrijarhalna linija je bila označena imenom Anfortas, simboličkim stilom pozajmljenim iz Latinskog ’’In Fortis’’
(U Snazi). Identifikovana je sa Hebrejskim imenom Boaz, velikim dedom Kralja Davida. U masonskom smislu, fraza ’’U Snazi’’ se odnosi na levi
stub na tremu Solomonovog Hrama. Iz ove linije će izniknuti novi ’’izdanak’’ Kraljeva Ribara’’, čuveni Merovinzi iz Izraelskih plemena Dan i
Venijamin. Stoga nije čudno, da se linija kojoj je pripadao i Hiram Abif povezuje sa ova dva plemena, kao nosioce Mesijanskog Zveštanja.

Hiram je potomak Kaina, kroz Tubal-Kaina, koji bio preživeli ’’izdanak’’ superirone rase Graditelja, nakon Potopa. Kralj David je sagradio grad
i svoju palatu i imao sinove, od kojih je jedan bio Kralj Solomon, graditelj Hrama, koji je srce Masonerije. Ovi Graditelji su bili iz originalne
Linije ili ’’Alfa Linije’’; koja prema Luki započinje sa Bogom i vodi do Isusa Nazarećanina, ali se nastavlja i dalje. ’’Alfa Linija’’ je simbolički
predstavljena u Masoneriji kroz simbole Šestara (Alfa) i Ugaonika (Linija). Između Šestara i Ugaonika je slovo ’’G’’, koje se tumači kao
Geometrija, Gnosa i slično. Kroz prizmu gore pomenutog, možemo ga shvatiti kao ’’Graal’’ ili ’’Generaciju’’, odnosno, Krvnu Lozu Svetog
Grala.
’’Udovičin Sin’’ je titula koja zapravo potiče iz Gralske tradicije, koja govori o potomcima Krvne Loze, sa konkretnom referencom na Rut.

39
 Rut Moavska je bila udata za Boaza i jedna je od heroina Starog
Zaveta. Bila je takođe velika baka Kralja Davida, a on pak otac Kralja
Solomona koji sagradi Hram. Rut je zatrudnela i udala se za Boaza.
Boaz je bio prilično stariji i imao je 80 godina, dok je Rut imala 40.
Knjiga kaže da Boaz umire sutradan, nakon prve bračne noći, kada
zače Obeda.

Od tog trenutka, svi potomci Rut Moavske su bili poznati kao ’’Sinovi
Udovice’’. Reč je o ’’genetskoj tituli’’. Rut rađa prvog Sina Udovice,
Obeda, koji odrasta i dobija sina Jeseja, koji postaje otac Davida, a
David otac Solomona i Natana. Masonska lozinka ’’Šibolet’’ se odnosi
na Rut Moavsku. Koristeći Lozu predaka, navedenu u Jevanđeljima
Hrišćanske Biblije, Isus Nazarećanin je potomak Rute; što ga takođe
čini Sinom Udovice ili Udovičinim Sinom. To je četrdeset pet
generacija od Rute do Isusa. Ali kakve sve to ima veze sa
Masonerijom, kada među pobrojanim imenima Loze nema Hirama
Abifa? Znajući ovo, čini se da se gubi svaki trag u potrazi za Hiramom
Abifom, Sinom Udovice?! Gralske Legende su pisane alegorijskim
načinom i stilom, te ovu priču ne možemo posmatrati kao
’’doslovnu’’, odnosno, da je Hiram Abif bio samo sin žene koja je
izgubila muža.

Udovičin Sin ili Udovičini Sinovi, je termin koji bi se zapravo odnosio

na epitet dat Rutinom potomstvu, heroini sterozavetne Knjige o Rut. Kralj Solomon je takođe bio Udovičin Sin, u smislu da je bio iz Rutine
Loze. To je i razlog zašto je Solomon pozvao čoveka iz Tira da bude Arhitekta Hrama Boga Izrailja. Da li je Solomon mogao da unajmi Hirama
ako nisu bili porodica?

Jedna od veoma važnih karika u merovinško masonskoj povezanosti je simbol pčele. Merovinzi kao Kraljevi Čarobnjaci su verovali u skrivene
moći saća. Pošto je saće sastavljeno od heksagonalnih prizmi, Filozofi su ga smatrali manifestacijom božanske harmonije u prirodi. Njena
konstrucija bila je povezana sa uvidom u Mudrost. Za Merovinge pčela je bila
najsvetije stvorenje. Sveti amblem egipatskih faraona su bile pčele, simbol
Mudrosti. Oko 300 malih zlatnih pčela je bilo pronađeno prišiveno za ogrtač kralja
Hilderika I (Merovejovog sina) kada je njegov grob otkopan 1653. Napoleon ih je
dao zakačiti za svoju krunsku odoru 1804. Merovinšku pčelu su usvojili prognani
Stjuartovi u Evropu, a ugravirane pčele se još uvek mogu videti na nekim jakobitskim
staklenim posudama. Pčela je simbol koji koristi i Masonerija.

40
 Pčela je bila i amblem plemena Dan. Pčela je simbol besmrtnosti
i vaskrsenja. Ona je postala stilozovani Fleur de Lis na Francuskom
dvoru 1100-ih. Heksagonalno saće je geometrijski savršeno i
povezuje se sa Marijom. Fleur de Lis takođe predstavlja Drvo
života koje spušta u donji svet. Merovinški Ljiljan je cvet kraljevske
loze i Bratstva. Kao što smo pomenuli, kraljevi Merovinga, od
osnivača Meroveja do Klovisa (koji je prešao na Hrišćanstvo 496)
bili su ’’paganski kraljevi’’ kulta Dijane. Ljiljan je i amblem Svetog
Trojstva. Simbol Kralja Sveštenika pod okriljem Boga.

Pčele, koje su simbol Merovinga, su u Tifonijskoj tradiciji često

predstavljene kao zvuk brujanja ili zujanja koji se javlja pre pojave
Velikih Starih ili ’’bića’’ svojstvenih ovoj tradiciji. Matica je simbol
načina na koji se život unutar Krvne Loze nastavlja. Ona nastavlja
Krvnu liniju. To je ženska linija krvne loze Svetog Grala. One iste
krvi koja je tekla venama Merovinga. Sinklerovi potiču iz ove loze.
Drevne kamene košnice su napravljene u Roslinskoj kapeli. Krvna
loza Grala je čuvar ezoterične Tradicije koju su usvojili Masoni.
Masonima su dati ovi simboli, ali uistinu nisu u potpunosti znali
njihovo pravo značenje. Pčela i košnica u Masoneriji su podsetnik
da su u marljivosti i trudu nalaze sreća i blagoslov.

Pčela je simbol mudrosti, jer kao što ovaj mali insekt sakuplja polen sa cvetova, tako i ljudi mogu izvući mudrost iz iskustva svakodnevnog
života. Košnica odražava poziciju Masona na stepenu Majstora. Pčelinja košnica je amblem proizvodnje i masonske lože. Uzimajući u obzir
marljivu i kooperativnu prirodu Masona, te koja potiče od operetivnih Masona srednjeg veka, nije ni čudo da je košnica postala moćni simbol
masonske lože i rada. Simbol košnice takođe predstavlja radnu ložu i obično se na slikama vidi sedam pčela kako lete oko košnice, što je broj
za pravu, potpunu i savršenu ložu. U Rimskim mitraističkim obredima medom iz saća se prelivao Inicijat tokom rituala na stepenu ’’Lava’’,
dok je opominjan da izbegava sve što je nečisto u svetu.

Jedna posebna ličnost povezuje Masone, Merovinge, Sione i Templare. Govorimo o Svetom Jovanu Krstitelju. Prema Tajnim Dosijeima prvi
Veliki Majstor Sionskog Priorata, normanski plemić Žan De Žizor, uzima titulu ’’Jovan II.’’ To je tradicionalna titula Navigatora Siona. Johaniti
su poštovali Svetog Jovana Krstitelja kao osnivača Tajne, Jovanove Crkve. Njega nasleđuje Sveti Jovan Jevanđelista. Crkva Jovanova je opstala
sve do vremena Prvog krstaškog pohoda, kada se susreću sa Igom de Paganusom prvim Velikim Majstorom Reda Hrama. Jovan Teoklet ga
inicira u Misterije Reda i imenuje ga Suverenim Sveštenikom Vrhovnog kraljevstva. Vitezovi Templari su od strane Sionskog Reda stvoreni da
budu njihova vojska. Red Siona je modelovan u skladu sa učenjem i hijerarhijom Tajne Crkve Jovanove.

1188. je došlo do tzv. ’’Seče Bresta’’ u Žizoru. Red Siona se odvojio od Reda Hrama. Sioni postaju Red Ormusa. Šizma je jednim delom nastala
zbog optužbi za izdaju od strane Velikog Majstora Reda Hrama, Žerara de Ridfora, koga su smatrali odgovornim za gubitak Jerusalima; nakon
katastrofalnog poraza Krstaške vojske na brdu Hatin, 4. jula 1187. Vitezovi Templari su se takođe uključili u imenovanje naslednika trona
Jerusalimskog i stali na stranu protiv zakonitog, tj. krvnog naslednika. Tu je u očima Superiora bila izdaja, koja je dovela do odvajanja, tj.
odstupanja od strane Superiora Reda. Od Seče Bresta, Vitezovi Templari su zapravo postali potpuno autonomni i samostalni. Međutim šizma
je jednim delom bila stvar dogovora, da bi se sačuvala ’’dualna manifestacija’’ Svetog Grala; dve krvne linije, Koplja i Pehara; muške i ženske
krvne linije. Vitezovi Templari su izabrali gnostički put i duhovnu liniju Jovana Krstitelja, dok su Braća Ormusa (Sioni) nastavili da budu Čuvari
kraljevske krvne loze Isusa. Vitezovi Templari su bili sledbenici Ruže i Krsta i bilo je potrebno da se odvoje od Reda Siona, kako bi posvetili
svoje vreme i energiju razvoju Masonerije u Evropi. Kada je 1188. šizma bila kompletirana, izabrani su Veliki Majstori oba Reda, sa dinastičkom

41
titulom Jovan (Žan na Francuskom) ili Johanan. Nakon seče bresta, Vitezovi Templari su se vratili u Evropu su ogromnom kolekcijom gnostičkih
rituala koje su nasledili od Crkve Jovanove i Sufija koje su upoznali na Bliskom istoku. U očima Katoličke crkve su bili jeretici, te ih je njihovo
javno eksponiranje okultnim skupo koštalo famozne 1307.

Prioratske i merovinške teme pronalazimo utkane u masonskom Obredu Memfisa i Zlatnom Ružinog Krsta . Zlatni Ružin Krst je rozenkrojcerski
Red koji je povezan sa masonskim Obredom Stroge Pokornosti. Sve ih zajedno povezuje legenda o Ormusu. Obred Memfisa je zajedno sa
Obredom Mizraima ujedinio Garibaldi 1881. Obred Memfisa je imao bliske veze sa Filadelfistima, koje je osnovao mason iz kolona Stroge
Pokornosti, markiz de Šefdebjan. Obred Stroge Pokornosti je ugašen i zamenjen novom formom, Unapređenim Škotskim Obredom ili
Ratifikovanim Škotskim Obredom sa martinističkim dodacima Sen-Martana.

Postoje jasne indicije da su visoko pozicionirani članovi Priorata u osamnaestom i devetnaestom veku stvorili nekoliko masonskih Obreda.
Oni su bili spoljašnji krug Siona, njihova ’’deca’’ koja su potom krenula svojim putem. Obred Memfisa je Sionska kreacija, kao i mnogi drugi
Redovi koji su samo ’’paravan’’ za Nevidljive Majstore. Sionski Priorat je od Obreda Memfisa preuzeo priču o Ormusu. Prema ranim ritualima
Obreda Memfis, egipatski sveštenik Komesije 1188. u Svetoj zemlji, nakon što je postao Hrišćanin, osniva osamnaesti stepen rituala ili ’’crveni
krst.’’ Poznati su i kao Braća Istoka. Rekli smo da je Red ili Društvo Ormusa nastalo sečom bresta 1188. u Žizoru. Takođe se veruje da su
rozenkrojceri nastali od viših stepena Reda Ormusa.

Isprva je Obred Memfisa bio samo loža koja je radila u okrivu Obreda Mizraima. Ali 1815. u Montobanu su ga osnovali nekadašnji francuski
oficiri koji su bili u misiju u Egiptu. Bili su inicirani u tajne koptski Rozenkrojcera u
Kairu. Jedan od osnivača je bio Gabrijel Matju Markoni de Negr. On je bio iz iste
porodice kao i poslednja gospodarica Ren le Šatoa, markiza Marija de Negr. Njegov
sin Žak Etjen Markoni de Negr se smatra istinskim osnivačem Obreda Memfis, kao
nezavisnog masonskog sistema. Žak se povezuje sa Filadelfistima iz Narbone koji su
imali tesne veze sa Unapređenim Škotskim Obredom. Markonijeva ’’verzija’’ legende
o Ormusu je ona po kojoj je linija začeta od egipatskog sveštenika po imenu Ormus,
kojeg je 46. Sveti Marko krstio i preveo u Hrišćanstvo. Ormus je bio serapički
sveštenik. Ormusovom Bratstvu se priključuje i jevrejska Solomonova Škola ili
Terapeuti; što je drugi naziv za Esene. To su čuvena Braća Istoka. Bratstvo je opstalo
sve do dolaska Krstaša kada je Godfri Bujonski obnovio i reorganizovao Red Hrama
Johanita sa Istoka.

Šira se javnost, u relativno novije vreme, upoznala sa postojanjem Sionskog Priorata

1962. 07. maja 1956. Veliki Sekretar Sionskog Priorata Pjer Plantard je od Velikog
Majstora i Navigatora Reda, Žana Koktoa, dobio ovlašćenje da registruje Red kod
državnih organa. Red je od tada prošao kroz periode mnogobrojnih iskušenja. 2017.
Red Siona je doživeo reorganizaciju, određeni rituali su spojeni u segmente i nastali
novi stepenski sistem. On je po duhu inicijacijski Viteški Red i ima deset stepenova.
Put inicijacije je usmeren na Potragu za Svetim Gralom i to se čini pomoću Znanja koje
je starije od Isusovog učenja. Za Sione, Sveti Gral je nešto što se razvija i postiže
individualno. Te su ’’informacije’’ zabeležene u DNK. Govorimo o onome što je
nasleđeno od predaka. Sveti Gral je nasleđe predaka. To je Krvna Loza Isusa i Marije
Magdalene. Tako Sveti Gral žrtvom Isusovom trijumfuje nad materijom i svetom,
nastavljajući da daje život izvan Zemaljske smrti.

42
Isus je rekao: ’’Ko nađe objašnjenje ovih reči, ne okusi smrt.’’

- Jevanđelje po Tomi -
-
Sionski Priorat ne upravlja i ne teži da upravlja drugim Redovima. To su njegova deca koja samostalno rade i slede put svog istraživanja i
duhovnog razvoja. Ali na osnovu analize se ustanovilo da dosta Braće iz tih Redova su članovi Sionskog Priorata. Nije svaki Mason Templar,
nije svaki Templar i član Siona. Ali svaki član priorata je i Mason i član nekog drugog viteškog Reda. Tako da možemo da zaključimo da je to
verovatno to bio i jedan od uslova. U nekim starim vremenima pa do danas. Posle duboke analize proteklih godina, o Prioratu možemo reći
da je to viteški Red u čijim se hramovima na istoj ravni nalaze i Vitezovi, Masoni, Martinisti i Rozenkrojceri, kao i Iluminati i klerici. Titulu
Navigatora Sionskog Priorata je posle smrti Žana Koktoa nasledio Pariski Biskup. On je bio najveći zagovornik reforme i liberalnog stava
Katoličke crkve. Posle njega na čelo Reda je
tek 1981. došao Pjer Plantard.

Sionski Priorat je prisutniji u medijima.

Aktivan je na društvenim mrežama i ima
svoj sajt. Mnoge porodice sa juga Francuske
(kraljevska loza prestolonaslednika
Francuske) i severa Italije javno daju
podršku i održavaju kontakte sa Sionskim
Prioratom. I Srbija ima svoje predstavnike i
članove u Sionskom Prioratu. Jedna stara
Srpska Hercegovačka plemićka porodica
zadržala je svoje prisustvo u Sionskom
Prioratu; kao što su njihovi slavni preci
Nemanjići i sami bili na čelu ovog Reda.
Postoji osnovana sumnja da je Priorat ostao
u Srbiji preko jedne bočne linije o kojoj se
ne priča.

Sionski Priorat i danas u 21 veku nastavlja

da podržava Merovinške potomke i njihovu
ezoteričnu tradiciju koja je kroz simbole
kodirana unutar Masonerije.

Ruža je Crvena a Krv je Plava.

Stupor Mundi.

43
44
 VELIKI ARHITEKTA UNIVERZUMA I SLOBODNI ZIDARI
Prolaze godine, tako, a moj Brat iz jedne druge obedijencije i ja i
dalje sedimo i pričamo o raznim slobodnozidarskim temama...
razgovor ne prestaje, a kao da postaje sve življi i smisleniji, kao da
se gube predjašnje razlike medju nama, one koje su dolazile
upravo iz različitih obedijencija kojima pripadamo- njima više ne
pridajemo neki veliki značaj, verovatno zbog toga što, kako kaže
on, lagano stižemo ka suštini. Može biti da je to delo koje smo
radili kako valja, može biti da se radi o našem prirodnom
sazrevanju koje je rezultat ovih istih godina koje lagano i
neumitno prolaze, ko bi sad tačno znao... ali razgovori su sve lepši
i imaju sve više značenja, a to je ono što nas čini ispunjenima na
svakom planu.
Pre nekoliko dana dohvatimo se teme o Velikom Arhitekti
Univerzuma i odnosu Slobodnih Zidara ka njemu, u ritualnom
radu, ličnim istraživanjima, svakodnevnom životu- porodičnom,
profesionalnom, socijalnom... i tokom razgovora vidimo zapravo
kako je ova tema možda medju najbitnijima kojima smo se bavili
do sada. Upravo-njome se i nismo bavili nešto previše ranije, dok
smo razmišljali o istoriji Zanata, simbolici, filozofiji, značenju i
smislu. Da li se ona krila ispod svega toga, ili je bila po malo
prisutna u svemu tome, ili je stigla do nas upravo zato što su
prošle izvesne godine, još uvek nismo dokonali.
Ono o čemu smo se , medjutim, odmah složili, bilo je da ovu priču
ne možemo ispričati odjednom, a da će nam ona biti pretežno
interesovanje tokom mnogih sledećih druženja.
Budući da smo obojica skloni nauci, i definicijama, pokušali smo
sebi da predstavimo , najpre, šta podrazumevamo pod pojmom
Velikog Arhitekte Univerzuma.
Ovde su moguća barem dva puta u tumačenju, tako smo se složili:
jedno je mišljenje i predstavljanje ideje Velikog Arhitekte
Univerzuma koje smo nasledili od predaka, i o kome možemo da
čitamo na mnogim stranicama ispisanim nekoliko vekova unazad,
a drugo je lično, individualno, živo iskustvo svakog od nas
ponaosob, bez obzira u kom vremenu bilo, a naročito dragoceno
i vredno ako se živi u aktuelnom trenutku.
Ova ideja o Velikom Arhitekti evidentno je evoluirala tokom
istorije savremenog Slobodnog zidarstva- tu uzimamo kao
početak razvoj od osamnaestog veka do danas. Od jednostavne
potrebe da se zajedničkim imenom nazove prisustvo vrhovnog
tvorca bez obzira na konfesionalne ili denominacijske razlike, do
danas je ovaj pojam dobio vrlo istančana, gotovo teološka
tumačenja, u zavisnosti od obreda ili obedijencije u kojoj se
upražnjava. Pokušavajući da iščitam različite materijale na ovu
temu, pronašao sam rasprave koje su išle čak dotle da
suprotstavljaju dva pojma koja su često u upotrebi i često se
koriste ravnopravno i u jednoj istoj loži, a koji glase Veliki
Arhitekta Univerzuma i Veliki Arhitekta Svih Svetova. Učesnici
ovih rasprava su tvrdili da se jedan termin odnosi na ono prvo,
apsolutno, nestvoreno Biće koje je suština svega i koje je izvor
sveg dobra, ljubavi, života i svetlosti na Zemlji i medju ljudima,
dok je onaj drugi odnosi na Demijurga koji je samo tvorac
materijalnog sveta i u izvesnom smislu sila koja ljude drži u
podredjenom položaju, zaslepljujući ih besmislenim šarenilom
prolaznosti. Rasprava draga i meni i mom Bratu iz jedne druge
Obedijencije, ne samo zbog sopstvenog značaja i toka nego i stoga
što nam ukazuje na skrivenije izvore Slobodnog zidarstva... na
primer, na pomalo zaboravljena gnostička učenja, i na filozofiju
koja potiče još iz antičke Grčke.
Ovakve diskusije, medjutim, ne moraju da interesuju sve
Slobodne zidare...pominjem samo jednu mogućnost.
Posmatrajući razmatranje ove teme kroz istoriju, može da se
primeti kako u većini slučajeva pojam Velikog Arhitekte uglavnom
odgovara konvencionalnom pojmu Boga religije u kojoj su
konkretni Slobodni zidari i odrasli. Mnogi Slobodni zidari vide ovaj
pojam kao jedan od termina Zanata koji je jednostavno ritualno
formulisan i tu se i završava zanimanje o istom. Vrlo često i
matične lože podržavaju ovakav stav i ne insistiraju na nekakvom
udubljivanju u pojam i temu. Tradicija čini svoje, a da li u izvesnim
slučajevima ona može biti ograničenje, ili spuštanje vela nad
izvesnom „tajnom“, pitanje je za sebe. Jedan stari Slobodni zidar
sa kojim sam pričao svojevremeno- sam, bez mog više puta
pominjanog Brata- kazao mi je kako je u njegovoj loži ova tema
bila redovno preskakana jer se u loži ne razgovara o verskim
pitanjima. Ni tada, a ni sada nisam baš siguran da je ovo mišljenje
validno, ali to svakako može biti pitanje za svakog Slobodnog
zidara ponaosob- to jest, šta se pod tim verskim pitanjima zaista
podrazumeva.
45
Kao i o političkim, uostalom... ali to je svakako druga tema.
Budući da je Slobodno zidarstvo u modernom smislu čedo
evropske civilizacije, a budući da se sticajem raznih okolnosti širilo
kroz svet, naravno, pojmovi zadati evropskim shvatanjem i
vidjenjem ovog pojma nisu mogli, u jednom trenutku, više da
zadovolje postojeće stanje stvari. Medju Braćom i Sestrama
pojavili su se i oni koji su imali sasvim neobične predstave Velikog
Arhitekte koji je čak i u ljudskom obličju mogao da ima i poneki
deo tela viška, ili koji nije imao ljudsko obličje, ili ih je u jednom
obličju bilo više- ne u smislu Svete Trojice, nego na drugačiji način.
Trebalo je imati dovoljno otvorenog duha da se savladaju ove
kulturološke razlike i da se sve uklopi u jedan tok... a na svu sreću,
izgleda da je uspelo.
Vreme koje , kao što smo rekli na početku, neumitno ide, čini
svoje i u staroj dobroj Evropi. Pojmovi zasnovani da doživljaju
sveta osamnaestog i devetnaestog veka bili su prevazilaženi
suštinski, pa se otvarala mogućnost za sasvim neuobičajene
predstave o onome šta bi Veliki Arhitekta mogao da bude. Jedan
sjajan primer o tome postoji u knjizi Roberta Lomasa „Okrenuvši
Hiramov ključ“. Ja pred sobom imam izdanje VL Hrvatske iz 2012.
Na strani 52. autor iznosi svoje vidjenje ovog pitanja, jer je pre
prijema njegov garant morao da vidi da li se radi o čoveku koji
veruje ( verovatno da bi utvrdio da nije „glupi ateista“). Budući da
Robert Lomas dolazi iz sveta prirodnih nauka, on je na kraju sročio
sopstveni kredo, a ovde ga prenosim potpuno : „ Vjerujem u
odredjeni broj nepromjenjivih zakona koji djeluju kroz cjelokupno
stvaranje. Oni se odnose na način na koji se materija ponaša i
često se nazivaju zakonima fizike. Oni uključuju dobro poznate
odnose, kao što su održanje energije i mase i njihova medjusobna
zamjenjivost, Heisenbergov princip neodredjenosti, Fermi-Dirac
statistiku i zakone termodinamike. Vjerujem da je tvar sastavljena
od dvanaest temeljnih čestica, šest kvarkova i šest leptona.
Postoje četiri sile: jaka, slaba, elektromagnetska i gravitacijska.
Takodjer vjerujem da sile posreduju razmjenom čestica.
Prihvaćam postojanje dvanaest čestica što prenose silu i mislim
da bimogla biti i trinaesta, graviton, ali u to nisam siguran“.
Koliko ovo ima veze sa bilo kakvim konvencionalnim shvatanjem
božanskog, izlišno je govoriti.
Sa druge strane, i to moram da primetim, sećajući se duhovite
opaske mog dragog Brata iz jedne druge obedijencije, ovo je
temeljni doprinos pretpostavci da Slobodni zidar treba da bude
ezoterik... budući da su kvarkovi, leptoni, Fermi Dirac i zakoni
termodinamike za Slobodne zidare kao i za profane domen vrlo
tajnih i uglavnom teže razumljivih znanja.
Medjutim, nas je ovaj detalj naglo preveo sa polja istorijskih i
opštih razmatranja pojma Velikog Arhitekte na lični doživljaj, što
gore citirani pristup nesumnjivo jeste.
Kako Slobodni zidar- pojedinac, ne bratstvo ili sestrinstvo, nego
pojedinačno svako- kako pristupa i kako doživljava prisustvo
Velikog Arhitekte u ritualnom radu, i u svakodnevnom životu,
kada se izadje iz Hrama?
A to vreme, što je vrlo značajno za naš ukupni doživljaj, duže traje
od onog koje se provede na mestu obezbedjenom i svetom...i
suštinski je važno za naš razvoj, čak i ako toga nismo svesni.
Izvrsnu pouku u ovom smislu, a u vezi sa idejom da izvan Hrama
provodimo veći i aktivan deo života, daju nam lekcije ezoteričnog
masonstva koje idu korak dalje od standardnih zanatskih
uputstava. Učeniku ezoteričnog slobodnog zidarstva se
objašnjava smisao korišćenja lenjira od dvadeset i četiri inča, i
kaže se“... deli svaki dvadeset četvoročasovni dan na tri dela.
Jedan je za zajednicu sa božanskim tokom sati osveženja i tokom
sna. Drugi je za zajednicu sa božanskim tokom svojih uobičajenih
aktivnosti time što ćeš uneti božansko i sve što činiš. Treći je
vreme za zajednicu sa božanskim, služeći druge i učeći više o
božanskom. Zajednica s božanskim je zajednička nit svega što
činiš dan za danom“.
To je bilo mesto na kome smo nas dvojica, moj Brat iz jedne druge
obedijencije, i ja, zastali, i istinski se zamislili o našim tekućim
danima... jesu li oni u zajednici sa prvobitnim principom makar u
pokušaju, ili prolaze rutinski, onako kako smo pretpostavili da
treba, ne težeći profinjenju stvarnosti, što bi , zapravo, trebao da
bude jedan od prvih ciljeva ozbiljnog samorazvoja? Da li smo
tokom dana, u gužvi i huci ovog sveta, dovoljno pribrani da ispod
tih manifestacija makar potražimo ono što je sakriveno? I da li,
ako smo to do sada propuštali, sada kada imamo upustvo,
možemo da menjamo odnos spram dogadjaja u budućnosti,
korak po korak?
Naravno, razumeli smo da je početno mesto na kome ćemo učiti
o ovom odnosu Hram u kome obavljamo ritualne radove. Nije ni
neobično da ćemo na početku svakog rada prizivati Vrhovnog
Arhitektu Univerzuma- a to je dobar momenat da se setimo
46
lenjira od dvadeset i četiri inča i da ovde započnemo svoj svesni
odnos spram Velikog Arhitekte. Ni sama aklamacija ne bi trebalo
da bude tek rutinsko izgovaranje teksta, nego usredsredjenje ka
vrhovnom principu, i pokušaj njegovog stvarnog doživljaja, ma
kako nam se ispočetka to činilo teško, a poneki put i uzaludno.
Otvoren stav čini pristup mnogo jednostavnijim, ali je svakako
potrebno malo vremena, upornosti i iskustva ... vere ili poverenja,
svakako.
Ne želim da dociram svom dragom Bratu, naravno... no budući da
sam ja iz jednog obreda koji je mnogo ezoteričniji nego njegov,
samo ga diskretno podsetim da se naši Učenici obučavaju kako da
se otvore ka Velikom Arhitekti i kako da ovo otvaranje bude deo
njihove svakodnevne prakse. Pitanje je svakako koliko ko ovo
zaista i praktikuje, na dnevnom ili periodičnom nivou, ali je alat
definitivno tu. Od njegove pravilne upotrebe zavisi razvoj, to nam
je svima jasno. Mogućnost postoji, valja se prema njoj odnositi
ozbiljno i zrelo.
Pristup Velikom Arhitekti u Slobodnom zidarstvu je , na ličnom
nivou, veoma interesantan pošto je ono ustanova koja ne
rukovodi sakramentima, barem u većini slučajeva. Ovaj lični
pristup je povezan u istorijskom smislu sa idejama proisteklim iz
filozofskih krugova osamnaestog veka, i može se istražiti ili
produbiti u svetlu ličnih afiniteta. Moj dragi Brat ovde upućuje
opasku da bi mogli da povučemo udaljenu paralelu sa
protestantskim pristupom Bogu u smislu neposrednog kontakta,
a bez posredovanja hijerarhije ili svetih tajni. Ja sam u ovom
slučaju uzdržan, i ne slažem se u potpunosti, ali se i ne sporim.
Materija je i ovde svakako zanimljiva.
I da do kraja objasnim i prvu rečenicu iz prošlog stava. Masonstvo
ne raspolaže sakramentima, jer to je deo crkvenog nasledja, ali
neki ezoterični masonski obredi su u svom nasledju prepleli
ritualno slobodnozidarski i eklezijastički rad. U Francuskoj je pre
stotinak godina, recimo, došlo do stvaranja neognostičkog
pokreta koji je ovaploćen stvaranjem francuske gnostičke crkve, i
ona je inkorporirana u ritual Memfis-Mizraima kao izraz novih
pokušaja produhovljenja Zanata. Tadašnji inicijacijski tok je
podrazumevao rukopoloženje inicijata 66 stepena ovog obreda u
episkopat gnostičke crkve i aktivno služenje gnostičkih obreda u
samom obredu Memfis Mizraima a i nezavisno od njega. Ovaj
način rada je, medjutim, u nekim granama ovog obreda relativno
brzo napušten, mada se u nekim granama striktno primenjuje i
danas, a negde samo postoji kao mogućnost kontakta za one
inicijate koji su stvarno zainteresovani da se udube u sopstveni
tok gnoze. Po mome sudu, veoma je bitno da mogućnost postoji,
ali da zaista bude samo izbor, jer prihvatanje ovog puta često
znači napuštanje do tada uobičajenog pristupa verovanju i na
unutrašnjem planu i u svakodnevnom životu a to može biti zaista
ozbiljan izazov ne samo lično, nego i u odnosu na sve one sa
kojima je novoobraćeni gnostik u kontaktu- porodicu, prijatelje, i
tako redom.
Na svu sreću, kaže moj dragi Brat iz one druge obedijencije, ne
moramo da idemo baš toliko daleko i duboko. Videli smo da
možemo biti okrenuti ka Velikom Arhitekti i na našim redovnim
radovima, a da smo na njima poučeni-ili bar neki od nas, a
razmenom iskustava do toga možemo doći svi, naravno- da taj
odnos možemo da rasprostremo i van Hrama i na svaki trenutak
u kome živimo.
Uostalom, kaže on, ako govorimo o redovnim radovima, tu nije
kraj... za one koji bi voleli da raspravljaju o samim terminima... jer
se istinski kontakt i obraćanje Velikom Arhitekti ostvaruje i tokom
inicijacija. Svih inicijacija, kaže on. Na oltaru zakletve je uvek
Knjiga svetog zakona, Reč božija, i zakletva se polaže pred njom, i
na njoj. Sledstveno tome, svi istinski zaveti i zakletve date su
samom Velikom Arhitekti, ne starešini lože, ili loži, ili bratstvu i
sestrinstvu... oni su tu samo kao svedoci, ali ono što je izgovoreno,
izgovoreno je u samoj večnosti. Ona zna reči koje smo izgovorili, i
prema njima tako valjda i da se ophodimo.
Zastane tu moj Brat, pa kao da se dosetio, reći će... dobro, kad
smo već kod zakletve, knjige, i ostalog, a kako to funkcioniše kod
onih Slobodnih zidara koji su ateisti... jer ima i takvih, zar ne?
E ovo je pitanje koje isto traži punu pažnju, i na koje se ne može
olako odgovoriti. Dobro znamo da je Veliki orijent Francuske pred
kraj devetnaestog veka izbrisao obavezu verovanja u Vrhovno
biće za one koji dolaze da se iniciraju. Nije uveo obavezu
neverovanja, ali je ostavio mogućnost ličnog i ložinskog izbora i
odredjenja. Kako ovde stoje stvari?
Uz primedbu moju da bi moglo da postoji i još nekoliko danas vrlo
značajnih obedijencija koje su dale ovakvu mogućnost, makar se
ona i ne primećuje u redovnim radovima, mislim da je i u ložama
koje prihvataju ateistčki pristup, najpre, i dalje otvoren put ka
samousavršavanju i razvoju svih iniciranih. Svi alati koji se koriste
smišljeni su da upućuju na ovaj rad, sve lekcije su okrenute ka
47
ovakvom radu, sva tradicija je posvećena tome. Uostalom, svi
Slobodni zidari se u jednom trenutku pozabave Sokratom,
Pitagorom, Solonom... misliocima i zakonodavcima koji su čitav
život posvetili, a neki ga i dali, usavršavanju ljudske zajednice. Po
mom mišljenju, u savremenom svetu, za ljude našeg vremena,
požrtvovani rad na poboljšavanju sebe i drugih i zajednice u kojoj
se živi predstavlja istinsko posvećenje i predanost u istinskom
sledu vere, ljubavi i nade. Filozofski pristup u konačnom ne mora
da se razlikuje od istinske predanosti Velikom Arhitekti... a još ako
je lični doživljaj skrivene stvarnosti nalik gore pomenutom
doživljaju Roberta Lomasa, onda je pitanje granice filozofije i
religije postavljeno možda i bez potrebe.
Tako zastanemo u razgovoru moj Brat iz duge obedijencije i ja, i
razmislimo o onome što smo pričali, i o onome što je ostalo
nerečeno, a što je pred nama.
Budemo zadovoljni tim razgovorom, ali isto tako, budemo jasno
svesni mogućnosti koja nam se pružila njime, i svoje
nesavršenosti u prethodnim danima u odnosu na ovo što smo
upravo razotkrili samima sebi.
I mada sam ja obično nešto agilniji i obično povedem akciju, ovog
puta on pita ono standardno naše „ ... i šta ćemo sad?“
Hoće da kaže, pričali smo , razmislili, smislili, i na osnovu toga,
kakav nam je sledeći korak? Ili dva, ili tri, ili koliko nas koraka čeka
u budućnosti?
Ništa nam drugo ne preostaje, kažem ja, nego da pokušamo da
praktikujemo ovo što smo otkrili, i sve što ćemo dalje otkriti sa
ovim u vezi.
Pa kad se sutra probudimo, da se setimo kako dan ima dvadeset i
četiri sata, i da krenemo lagano.
Tako smo rekli, tako će i biti.
48
49
 MASONSKA KONFERENCIJA SRBIJE
Masonska konferencija Srbije („M.K.S.“) je zajednica Loža koje rade u Slavu Velikog Arhitekte Univerzuma, i/ili u Slavu Napretka
Čovečanstva i koje poštuju i primenjuju opšta načela univerzalnog Slobodnog zidarstva.
Masonska konferencija Srbije je zajednica Loža koje u skladu sa opštim, zajedničkim pravilima rade na ispunjenju zajedničke misije -
širenju Svetla među Sestrama i Braćom, i davanju tog Svetla u skladu sa idejama i mogućnostima zajednici u kojoj žive;
Masonska konferencija Srbije nije nova Velika Loža niti ima tendeniciju da to ikada postane; ona je iskaz opšteg prepoznavanja
zajedničke Slobodnozidarske tradicije i PRIJATELJSTVA među Masonima koji se na ovaj način povezuju u veći Bratski Lanac Svetlosti.
Proglašenjem Masonske konferencije Srbije se ne planira ukidanje postojećih Loža, Velikih Loža, ili bilo kojih drugih masonskih tela i
vlasti. To je način da Lože koje rade u okviru Konferencije budu u međusobnom kontaktu, koji bi omogućio zajedničke Radove, razgovore
i istraživanja o svim bitnim pitanjima masonske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u Srbiji (i šire) i u onim okvirima koji se budu smatrali
potrebnim za razvoj Masonstva u Srbiji;
U ovim Radovima, razgovorima i istraživanjima ne dominira neko od postojećih tumačenja Slobodnog Zidarstva. Svaka Loža, Velika
Loža, ili neko drugo masonsko telo ili vlast zadržava svoj pogled na Slobodno Zidarstvo suvereno – poštujući svoju i druge istorijske
odrednice, tradiciju nastanka i postojanja, načine i obrede izvođenja masonskih radova, konstitucije svake pojedinačne organizacije, i sve
vreme dok učestvuje u radu Konferencije, osim ako sopstvenim impulsom iznutra ne pokrene inicijativu za promenu.
Masonska konferencija Srbije ne nameće nikakav prethodno postojeći pogled, ideju ili shvatanje o onima koji učestvuju u njenom
radu.
Svaka Velika Loža ili druga masonska organizacija koja prihvati iskaz međusobnog POŠTOVANJA I PRIJATELJSTVA kroz M.K.S. prihvata
mogućnost da grupno ili pojedinačno ostvaruje dalje formalnije ili liberalnije veze sa drugima na način kako svaka za sebe utvrde
pogodnosti međusobnog zajedničkog Rada.
Prihvatanjem i Uspostavljanjem MASONSKE KONFERENCIJE SRBIJE pozivamo na sagledavanje mogućnosti ujedinjenog, zajedničkog
rada na opštem, pojedinačnom (ložinskom) i individualnom planu; uspostavljanje i održavanje odnosa svih Velikih Loža, Loža, i drugih
masonskih tela i vlasti koje su deo M.K.S.; uspostavljanje i održavanje odnosa sa već postojećim Slobodno Zidarskim organizacijama sličnih
težnji na domaćem ili međunarodnom planu, ili podsticanje za stvaranje istih; ohrabrenje za zajedničko studiranje postojećih rituala, ideja,
predanja, tradicija, kroz međusobne posete, zajedničke Radove, konferencije, saopštenja, publikacije, radi boljeg upoznavanja; čineći
doprinos razvitku profanog sveta radom na unapredjenju raznih oblasti ljudskog života, pojedinačno, i zajednice u celini.
Pristupanje MASONSKOJ KONFERENCIJI SRBIJE se potvrđuje potpisom Velikih Majstora i predstavnika organizacija koje je prihvataju,
te je moguće proširivanje saveza iskazom dobre masonske volje i nakon inicijalnog pokretanja ovog Velikog Masonskog Saveza.

50
Na Balkanu najzad postoji edukativni centar za proučavanje Kraljevske Umetnosti i drugih ezoterijskih disciplina, koji vode najpoznatiji i
najiskusniji masonolozi iz Srbije (Škrbić, Đević, Totić i Rogošić, za sada - a uskoro i drugi balkanski masonolozi). Putem različitih seminara,
kurseva, predavanja, tribina... a kasnije i kroz osnovne studije masonologije, kao i magistarske i doktorske studije, potrudićemo se da
povisimo nivo Znanja i poznavanja svih segmenata Slobodnog Zidarstva i na taj način utičemo na razvoj i prosperitet - ne samo Masonskog
Bratstva, već društva u celini. Iako je rad Akademije prvenstveno usmeren ka obrazovanju Masona, pojedini seminari i kursevi će biti
otvoreni i za profane pojedince, koji iskažu zrelost i iskrenu želju da o Slobodnom Zidarstvu uče sa izvora, od onih koji su izučavanju
masonskih tajni posvetili (skoro) čitav život.

http://www.slobodnozidarstvo.org/akademija

51
52