http://www.mikaanticforum.org/viewtopic.php?

t=2327

Sistem V.E. Mejerholjda je, nasuprot svemu ovome, od samog početka određen
do najtananijeg detalja rada sa glumcem u smeru kako ono što se odigrava na
sceni pre svega izgleda. Znači, ne ŠTA i ZAŠTO nego mnogo više - KAKO.
Mejerholjd se zalaže za čistu igru, ekonomiku pokreta, za jarki vizuelni izraz, kao i
za igru sa intonacijama i sa nalaženjem specifične boje glasa, načina kako reč
može da zvuči. Posebno je za njega važan segment ritma i tempa pokreta i govora.
On podrazumeva predstavu kao muzičku partituru. On insistira na tome, da
glumac mora da razvije svesnost za sebe u prostoru scene.
Za pripremu glumca za ovakvo pozorište, Mejerholjd predlaže i radi vežbe iz
biomehanike. One se u velikoj meri bave zakonima balansa.
I Mejerholjd piše o tome kako je važna istinitost tog dočaravanja, tako da je stvar
u tome, da nije važno da li se bavimo nekim određenim sistemom glume, već je
ideja mojih vežbi još jedan način približavanja glumca tekstu, liku, situaciji,
odnosu. Pomoć u razmaštavanju, gde god on kasnije želeo da vodi svoj lik. „Svako
psihološko stanje uslovljeno ja izvesnim fiziološkim procesima. Nalazeći pravilno
rešenje za svoje fizičko stanje, glumac omogućuje situaciju u kojoj se pojavljuje
uzbuđenost koja pleni gledaoca, uvlači ga u glumačku igru i predstavlja suštinu
njegove igre... Pri takvom sistemu pojave osećanja, glumac uvek ima solidnu
osnovu: fizičku pretpostavku.“(Mejerholjd, 1976, 168)