Жан Батист Поклен – Молијер

(1622 –1673)

ЖИВОТ:

- Отац дворски тапетар, омогућио сину класично образовање у

језуитском колеџу Клермон (чита класике на латинском)
- Завршио права
- Основао Славно позориште 1634. Финансијски крах, затвор.
- Сусрет са Медлен Бежар и њеном породицом путујућих глумаца, са
којима креће од места до места, по провинцијама 1645-1658, (скоро 12
година).
- Постаје први глумац, редитељ и душа трупе. Ожениће се њеном
ћерком, Амандом Бежар, (разлика 21 годину).
 Madeleine Béjart i Molijer

- Путовање по провинцијама Француске омогућило је да упозна људе,

типове, смешно и трагично у људској судбини.
- Такође упознаје традицију commedie delle arte (canevaco – кратак сиже,
глума као импровизација, ликови су стални типови, нису психолошки
издиференцирани, хумор је вербални (масне грубе шале, псовке,
алузије, улични говор) и хумор ситуације (падања, ударања превртања,
поливања, гег, гест, забуна)
- Почиње да пише комедије – открио колико смешно произлази из
човековог карактера.
- Критикује и друштво – обрушава се на свештенике, докторе, лажне
племиће, умишљене учењаке. За 14 година написао 30 комедија.
Најпознатије – Смешне прециозе, Школа за Жене, Школа за мушкарце,
Мизантроп, Тартиф, Дон Жуан, Грађанин племић, Уображени
болесник.
- Вративши се у Париз, има 36 година, сакупља најбоље глумце и од 3
трупе у Паризу његова је најбоља.
- Краљев брат, војвода Анжујски допушта да се Молијерова трупа зове
La troup de monsieur, (уобичајено име за краљевог брата).

Molijer čita novu komediju Tartif

- 1655. Луј XIV проглашава Молијерове глумце за дворско позориште

које се сада назива La troupe du roi, a Молијер постаје дворски
позоришни управитељ са платом 2000 франака и донацијама за трупу
годишње 7000 франака, чиме постаје најбоље плаћени књижевник
свога времена.

La Premièr Salle du Palais-Royal, where Molière and his troupe would

perform in front of the King

- Заштита Луја XIV обавезује – писао је брзо, удварао се, угађао му,
краљ има 20 година, Молијер га велича као најбољег владара света.
 Луј XIV позива Молијера да поделе вечеру

- Отуда у Тврдици Валер каже – „Сада видим да се људи најлакше

задобити могу ласкањем. Већ сам искусио да се човек мора таштити
ако хоће да се људима допадне. Пре свега да се кити оним што је њима
драго, да се држи њихових начела, да ласка њиховим погрешкама и да
хвали све што они раде. Не треба се бојати да се угађањем не претера.
Ма како да их у очи лажемо опет ћемо ласкањем и најлукавијег врло
лако преварити. Нема тако смешне и крупне лажи коју он неће
прогутати само је ваља добро зачинити.
Истина да од овог довијања искреност прилично страда, али када нам
требају људи морамо им се прилагодити. Када им се никако другачије
не може угодити онда не греше они који ласкају, већ они који траже да
им се ласка.“
- Умире на сцени глумећи Аргана (Уображени болесник). Нико од
свештеника није хтео да га опоје, сахрањен изван гробља, мимо
хришћанских закона, без икаквих почасти. Касније ће га француска
Академија наука промовисати за свога члана, посмртно, поставити
попрсје у Сали за седнице на коме пише – „За његову славу ништа није
потребно, али за нашу славу потребан је он“.
 Представа Уображени болесник

ПОЕТИКА:

- 1. „Сликајући људе ви сликате из природе. Њихове слике морају бити

сличне и ништа се не постиже ако се у њима не виде људи вашега
века“.
Зато узима теме из стварности – приказује све друштвене сталеже
свога времена – слушкиње, слуге, свештенике, трговце, лажно учене,
скоројевиће, уображене болеснике, лицемере
- 2. Усавршио комедију карактера - уочио колико смешно проистиче из
карактера човековог – механичког односа према свету, сужења
свести због чега се не види очигледно, због жеље да се буде неко други
па играју себе уместо да буду, због некритичког прихватања друштвено
наметнутих вредности без филтера здравог разума.
- 3. Ствара типове – ликове са наглашеним општим особинама.
Персонифицира саму страст, сам порок.
- 4. Заузима критички став, не гради смех ради смеха:
- „Пошто је задатак комедије да исправља људе забављајући их, мислио
сам да је на дужности на којој се налазим, најбоље што могу да учиним
– да нападнем смешним сликама пороке свога века!“
- Зато критикује надменост, извештаченост, испразност, себичност,
лицемерје, неморал сваке врсте, скоројевићки менталитет

ТВРДИЦА

УЗОР – Тит Макације Плаут – ЛОНАЦ / ЋУП / AULULARIA

Писали о тврдичлуку: Марин Држић – СКУП, Јован Стерија Поповић –

Кир Јања, А. С. Пушкин – Витез тврдица, Шекспир – Млетачки трговац.

Палутов Еуклион био сиромашан, па пронашао ћуп са благом и постао

болесно везан за њега.

Молијер – у градњи Харпагоновог лика полази од типа тврдице, али му

даје и особености француског грађанина 17. в.

Зато је ово и комедија карактера и друштвена комедија (приказује кризу

морала тога времена).

ТЕМА –

- у ужем смислу – судбина Харпагона, утицај тврдичлука на човека

- У ширем смислу – узроци помереног односа човека према новцу, слика
друштва у коме новац регулише односе
 КОМПОЗИЦИЈА – 5 чинова – поштује се 5 фаза у развоју драмске
радње:

1. Експозиција – Елиза и Валер се воле, Клеант и Маријана се воле, али

отац је шкрт и има закопано благо
2. Заплет – Отац одлучује удати Елизу за Анселма, а он ће се оженити
Маријаном (мотив зеленашења, ласкања, неприличне женидбе)
3. Кулминација – вечера за Маријану
4. Перипетија – Ла Флеш је пронашао благо
5. Расплет – препознавање, Анселмова деца су Валер и Маријана;
Харпагону врате кутију а ожени се ко са ким жели.

- Одбачено јединство места и времена – остало јединство радње

- ситуације преузете из ерудитне комедије – прерушавање (Валера у
слугу), препознавање (Клеант открива у оцу зеленаша, Маријана и
Валер у Анселму оца)
- ситуације из уметничке комедије – хумор у разговору слугу, Фросине
 ЛИК ХАРПАГОНА

- Ко је Харпагон? Колико има година? Како се обогатио?

- Шта је новац за њега? Како доживљава новац? Како би требало да
га доживљава?
- У чему је разлика између тврдичлука и шкртости?
- Какав је према околини – деци, слугама, кући?
- Како на њега утиче тајна – да је у врту закопао благо?
- Да ли је Харпагон страшан или смешан?
- Како би изгледао његов монолог?
- Ла Флеш је груб, али Жак му је наклоњен. Јединог искреног
човека – Жака кочијаша – Харпагон испребија, зашто?
- На чему све штеди?
Мрзи реч дати – заменио је са позајмити, не каже Бог ти дао, већ Бог ти
позајмио, физички бол доживи кад му неко затражи нешто, Турчин,
немилосрдан, коњи су сенке, краде им сено па га претходни кочијаш
пребио, штампа за слуге календаре са дупло постова, тужио суседову
мачку јер је украла овнујски бут, отпушта слуге пред НГ да не би
плаћао поклоне, за вечеру наређује да спреме за 8 гостију, иако ће их
бити 10, да не доливају вино, већ да служе воду, да чекају да гости
храну 2 пута затраже, слуга са поцепаним панталонама да буде окренут
леђима зду, а слуга са флеком напред да држи шешир, да не трљају
намештај, да не горе све свеће одједном, да се мање једе и непоједено
врати трговцу, ћерку удаје без мираза („Све је ту обухваћено. Те две
речи – без мираза – претежу и лепоту и младост и порекло и част и
мудрост и поштење“), даје дозволу Клеанту да се ожени Маријаном ако
њен отац плати свадбу.
- Како реагује на губитак злата?
„Моје лепо злато, јадно моје злато, благо моје, отргоше те од мене, без
тебе ми нема уздања, утехе, радости. Свиснућу без тебе“.
Хоће све да стави на муке
- Реши да се ожени Маријаном. Зашто неће да јој да прстен?
- Како се ликови откривају на вечери са Маријаном?
- Које појаве француског друштва 17. в. критикује Молијер? Да ли
постоје реални разлози за Харпагонов страх?
Ласкање и лажни морал (Валер, Фросина), зеленашење (Панирж),
поремећени односи у породици (туча, свађе, супарништва), неприличне
женидбе
- Наведимо примере где Харпагон озбиљно губи осећај за реалност:
- „То сам, ето, кћери решио за себе. Што се тиче твог брата, нашао сам
му једну удовицу о којој су јутрос говорили; а што се тебе тиче, тебе ћу
дати за господина Анселма (...) Човек зрео, паметан и мудар, који нема
више од педесет година, и чије велико богатство сви хвале.“
- "Он вас много воли, знам; али мало више воли новац".
- "Причекајте мало, сад ћу се вратити да с вама разговарам. (за себе)
Треба да тркнем до свог новца.
- Када је покраден, Харпагон сумња "на цео свет; и тражим да
позатварате целу варош и предграђе".
- "Не треба се више клети ни у шта и верујем да ћy после овога бити у
стању сам себе да крадем".
- За покрадени новац каже: "Моја крв, моја утроба".
- На крају комедије Анселм каже Маријани да пожури кући и обрадује
своју мајку добрим вестима, Харпагон ће рећи: "А ја да видим своју
драгу кутију."
Ова последња реченица драме остаје у памћењу читаоца и гледаоца као
суморна порука да болест није савладана, да она остаје и траје.
- На Фросинине речи да ће он "сахранити и своју децу, и децу своје
деце", Харпагон крако каже "Утолико боље",
- Маријани каже: "Видим да се чудите што видите да имам тако велику
децу; али ја ћу се ускоро ослободити и једног и другог",
- Својој кћери каже: "За мене би било боље да те пустио да се утопиш
 него ли да чини ово што је учинио".

- Како Харпагону није стало да се допадне, није емотивно условљен, у

очима других он је:
- Тврдица,
- Свиреп у штедњи,
- Најгрубљи човек на свету,
- Тиранин у породици,
- Грдни Чивутин, страшни зеленаш, Турчин
- Бави се срамним пословима,
- Обогатио се злочиначким зеленаштвом,
- Незајажљиво похлепан,
- Човек нечовечнији од сваког човека,
- Међу смртним најтврђи и најшкртији смртник,
- Џимрија,
- Тврдица, лупеж, каишар,
- Одвратан човек,
- Права животиња,

- Клеант је Харпагонов син. Иако не воли да расипа новац, он презире

свог шкртог оца. Заљубљен је у Маријану. За разлику од свог оца, он
није шкрт, и он би волео да помогне Маријаниној породици, само када
би му отац дао новац. На крају је показао да је веома мудар и
сналажљив, тим што је очеву шкртост и похлепу за новцем успео да
окрене у своју корист.

Елиза (ко је Елиза, како је упознала Валера, зашто крије заљубљеност у

Валера, како очева шкртост утиче на њен живот, да ли јој неко помаже
да оствари своје планове)

Валер је настојник у Елизиној кући. Он је из Напуља. Син је дон Томе

од Албурчија који се касније назвао Анселм. Валер је преживео
бродолом. Сматрао је да му је цела породица настрадала. Један капетан
лађе га је спасао и одгојио као свог рођеног сина. Тек на крају сазнаје да
му је Анселм отац, а Маријана сестра. Заљубљен је у Елизу. Због тога се
додворава њеном оцу Харпагону, подржава његов тврдичлук и све
послове обавља уместо њега. Он и Елиза су се заклели на вечну љубав и
само их смрт може раставити. На крају све признаје њеном оцу што га је
могло коштати живота зато што су га оптужили да је лопов. Харпагон му
даје ћерку Елизу тек кад његов отац Анселм обећа да ће све трошкове
свадбе он да плати.

Маријана је Анселемова кћер. Живи скромно са својом болесном

мајком. Заљубљена је у Клеанта. Њена мајка жели да је уда за богатог
човека како би се решили беде. Фросина јој предлаже Харпагона, јер је
човек већ у шездесетој. Маријана је тип лепе, али сиромашне девојке
која је присиљена да се уда за ружног старца, али стицај околности
спашава је понижења. Она на крају сазнаје да су јој брат и отац живи.

Анселмо (ко је Анселмо, какав је, у којем делу драме се појављује овај
лик, зашто, шта о њему говори покушај да се ожени младом девојком)

Фросина је заводница, увек успева у својим пословима. Воли да помаже

јер увек очекује некакву награду! Не успева да помогне Харпагону.
"Али ја сам уметник да музем људе: знам тајну да их смекшам, да им
пошкакљам срце и да им напипам место где су осетљиви".

Симон (ко је Симон, какав је, у којој ситуацији се јавља, зашто о њему
не сазнајемо много, ко би данас био у Симоновој позицији)

Жак (ко је Жак, које послове у Харпагоновом домаћинству обавља, шта

мисли о Харпагону, за чим жали)

Ла Флеш, Клеантов слуга, добио је истакнуто место у драмској радњи.

Његово здраво резоновање снажно одудара од поступака и мишљења
газде Харпагона. Он користи прилику да Харпагону у лице каже шта о
њему мисли околина. Нервира га Харпагонова заокупљеност новцем и
тврдичлуком, на махове долази у искушење да га покраде. Крађа би
требала само да уздрма Харпагона, а није инспирисана личном користи.
Он ће то и учинити: украшће кутију са новцем из баште и предати је
Клеанту.
Клода (ко је Клода, које послове ради у Харпагоновој кући, за шта је
задужена)

МОЛИЈЕРОВЕ ИЗРЕКЕ:

Уображени болесник, 1673. „Скоро сви људи умиру од лекова, а не од

болести. "

Учене жене, 1672. „Учена будала је више будала него будала. "

Тартиф, 1669. „Лако нас завара оно што волимо. "

Мизантроп, 1666. „Разум није оно што управља љубављу. "

Тврдица, 1668. „Кад има хране за осам, има их довољно за десет.