АВАНГАРДА

Како је авангарда антиформативна, она чим уђе у неке оквире, распадне се, тј престају бити
авангардним (Лотман)

Она је надређени појам свих -изама:

 Антироман
 Померање у врстама
 Ток свести
 оцрњивачке сликовности, хиперболичке
 Авангардистичка иронија трансформативног језика
 Визуални лиризам
 Унутрашњи монолог
 топографско истицање
 аутоматско писање
 Црни хумор

Заједничке одреднице ОПШТИХ ТЕЖЊИ: 1910-1930

1. Оспоравање постојећих структура

2. Дехијерархизација структура уопште
3. Антиестетизам и укидање естетских забрана: због одбацивања канона и традиције: долази
ружно, гротескно, апсурдно, шокантно, трагикомично
4. Деперсонализација уметности (губитак људског лика као средишне структуре) -
Дестабилизација статуса субјекта
5. Разбијање логичке синтаксе, старе семантике, затворених структура утемељених на здравом
смислу - Експеримент у језику и граматичким нормама
6. Превазилажење ЕВРОПОЦЕНТРИЗМА (Афика, Азија, Латиноамерика), скрајнуте појаве
културно-уметничког наслеђа (паганство, средњовековна традиција, фолкор)
7. Устукнуће ЛОГОЦЕНТРИЗМА под продором ирационалног / подсвесног / инфантилног
8. Оспоравање жанровских конвенција
9. Деструкција традиционалног текста изостављањем кохерентних делова: фрагмент / целина
10. Експеримент у језику и граматичким нормама
 Модерна Авангарда

-Техницизам -Примитивизам и инфантилизам

-Рационална изградња књ. структура -Ирационално, подсвесно, аутоматско начело

-Херметизам -Нови језик за масе

-Индивидуализам - Уметник се подређује колективу

-Појаве трагичног и апстрактног лирског субјекта -Обезличење структура: реификација (заблуда

двосмислености) и аутентизам

КОНСТРУКТИВНЕ ТЕЖЊЕ:

1. Изградња нових структура на позадини одређеног књ. сустава као његово оспоравање минус
поступцима
2. Отворене и привидно необавезне структуре: намерна фрагментација, недовршеност
3. Претапање и измена функција неких родова и врста: поетизација прозе, прозаизми у поезији
4. Спрега различитих уметности: започет већ у симболизму „синкретизмом уметности“ филм,
сликарство...
5. Укидање поделе: уметност/неуметност – нове форме: фељтон у стиху, агитка, репортажа,
запис сна, филмски сценари, сатирични куплет, текст из кабареа

Језичке тежње:

а) Увођење лексика и склопова изван границе допуштенога: барбаризми, жаргонизми, дијалектизми,

турпизми, „оцрњивачке слике“

б) Лексичке новотворбе

в) Издвајање речи из уобичајног синтаксичког склопа: „ослобођене речи“ у Маринетија

г) Узајамно проживамње различитих и разнородних семантичких низова

д) развијена метонимичност и метафоризација

ђ) Графичко исцртавање речи са посебним семантичким оптерећењем

е) Језикчке деформације: кариткатурална претеривања, пародијска изобличења, оксиморонске

структуре
Начело асоцијативне изградње дела:

1. Начело монтаже
2. Наглашено отварање / сажимање времена и простора, успростваљање времена и простора без
наглашене мотивације, панорамичност
3. Тежња према негацији разумности света: немотивисано збивање, пародија, црни хумор,
гротеска, апсурд

Шокантни спојеви: ерос и танатос, љубав и насиље

ЕСТЕТИКА РУЖНОГ:

слике распадања тела (ратна експресинистичка проза); надреалистичке визије (фантазмагоричне

слике), шокантни спојеви: ерос и танатос, љубав и насиље

 Лепо вс ружно: руши ларпурлатизам али и традицонални морал: оно уништава поредак,
узнемирава вредности, исмева ауторитет, извргава руглу религију, раскида хармонију, небо
спушта на земљу, криткује лепоту и доброту, изокреће позицију класе

Жанр се мења на три плана:

1. ПАРОДИРАЊЕ постојећих конвенција: Лирика Итаке пародира молитву, оду, химну,

дитирамб, здаравицу
2. МЕШАЊЕ жанрова: дневник, путопис, аутобиографија, писмо
3. Заснивање НОВИХ жанрова: манифест, часопис, есеј, афирмисање кратког романа

Три групе проблема при одређвању авангарде као термина који означава књижевни период, формацију:
1. Отворени проблем текстовне природе прошлости – манифести су рушилачки не и цела
авангарда
2. Илузија историјске перспективе: текстови се ревидирају естетски/идеолошки; Павловићева
главна бујица осредњости
3. ДЕЦЕНТРИРАЊЕ: Шкловски: „књижевност се развија на периферији упућујући себе у
ванестетски материјал

А) Ниче: „Од Коперника човек се котрља од центра ка Х“ (нема Бога): ДоЧ и ничеова идеја о
релативности добра и зла; ничеова филозофија смрти и витализам БгПБг

Б)Федерова идеја супростваљана центрипеталних сила и теже: суштинско обележје бића је све оно
што га вуче доле, потреба да се вине у небо: инспирише футуристичке песнике и сликаре
СУПЕРМАТИЗМА
В)Маљевич: „моје сликарство не припада искључиво земљи, у човеку лежи тежња за откинућем од
земљине кугле“

Г)Шпенглер „Пропаст Запада“ критикује културоцентризам и није само „Антика и Запад“ него и
Кина, Индија, Египат...

Г)У српској књ. прво поништвање центра је у Исидориним Сапутницима и причи Круг:

„мрзим обожавање средишта и страх ме је робовања њему зато желим да доће неки страшан
преврат и да се сатре инстикт и идеја круга, а као последица тога да се растопе и распадну
облици и могућности круга“

Д)Винавер: кроз манифест и кроз Приче које су изгубиле равнотежу 1913. :

„равнотежа је затворила све видике“ ///„у центру стварања, ако он постоји, врши се распоред
снага“

Центар није место равнотеже но је извор ДИНАМИЗМА И ПРЕОСМИШЉВАЊА