Ranko Jakovljević

ZAŠTO BAŠ MI?

Vreme 22 12 1929

У Кладову је основано хумано друштво за

удадбу и женидбу, против развода брака,
убистава и самоубистава, за целу
Југославију
-5500 динара награде за најбоље савете-

''Време'' је недавно опширно нисало о озбиљној појави

огромног опадања бракова и још горем порасту развода у
Београду. То је једно зло од кога не патимо само ми него цео
цивилизовани свет и свуда се предузимају социјалне мере,
да би се заштитио поколебани брак. Те мере долазе не само
од стране државе, него и од приватне иницијативе.

Изгледа да је та приватна нницијатива за спасавање брака

поникла и у нашој земљи. И то ннје било у неком великом
центру, него у малој подунавској варошици Кладово, на
романтичном Ђердапу. То друштво носи име Хумано
васпитно друштво за удадбу и женидбу, противу развода
брака, противу убистава и самоубистава, основано у Кладову
за целу Југославију.

Изабрана је и привремена управа којој на челу стоји претседник г.

Милија Ерић нз Кладова.

Дужност и главни цнљ друштва већ истакнут у имену

црецизиран је овако: ''Васпитавање удавача и кандидата за
женидбу, који су навршили 18 година старости; прописивање
правила и упустава о понашању супружника да не дођу до
размимоилажења и развода брачне везе; упутства за сложан
и напредан брачни живот и васпитавање родитеља за
неговање, отхрањивање и васпитање подмлатка свог, да сви
буду на опште добро породице, друштва и државе;
изналажење поука и савета брачним супружницима ради
мирења и непрекидања брачне везе, већ да у љубави и
сложеном раду траже срећу за себе и децу своју''

Од управе у Кладову уредништво је примило друштвени проглас и

следеће писмо:

''Молим поштовано уредништво, да изволи у веома цењеном листу

оштампати овај проглас.

Кад будете исти прочитали уверићете се од какве је велике користи

ова установа за омладину и како је њен велики и деликатан положај
на опште добро будућности и нећете зажалити што ћете ово
оштампати, јер је хумане природе и васпитног карактера. А ово ће
друштво из захвалности уписати уредништво вашег листа за
члана оснивача овог хуманог и васпитног друштва за удадбу и
женидбу, противу развода брака, противу убистава и
самоубистава, за целу Југославију, за шта ће вам у своје време, по
потврди правила, послати диплому.
 Претседник привремене управе

МИЛИЈА ЕРИЋ''

Проглас овог оригиналног друштва почиње овако:

„Моле се сви: г.г. епископ, свештеницн оба рода, учитељи,

професори, адвокати, књижевници, песници и сва остала
удата и ожењена лица, чиновници свих професија и грађани
који се осећају способни у стварању горњих хуманих циљева,
а желе са своје стране пружити помоћ и поуку свем хуманом
друштву... Код овог друштва наћи ће утехе и сви који мисле
да им је живот досадио и да нема излаза из њиховог досадног
положаја, као и сви они заљубљени и љубоморни и сви они
који мисле да због нечијег живота и рђавог поступка не могу
да живе или због новчаног оскудног стања мисле са
животом раскрстити;

Да се друштво у Кладову не шали види се и по томе што ево у

своме прогласу расписује награде од 5.500 динара за конкурс
најбољих савета.

Конкурс траје до Благовести 1930.године, резултат ће се

објавити путем штампе на Спасовдан а награде ће се
поделити у очи Духова''

Напомена: г.Милија Ерић је своју каријеру наставио у суседном

Неготину
ШТАМПАНИ МАТЕРИЈАЛ ЗА ПРОРАЂИВАЊЕ ТЕМЕ

''Време ''26.9.1936
 Роман у наставцима, чија се радња дешава у Кладову,
објављен 1943.г. у часопису КОЛО Београд:

Мимо писаних закона, жене су обичајним правима неретко

излагане ''посебном режиму уласка и опстанка у новој
заједници'', какав је случај био у Петровом селу код Кладова, до
четрдесетих година протеклога века. Како је Мирко
Барјактаровић забележио у раду публикованом у Гласнику
Етнографског музеја 1960.г: ''до пре двадесет година девер је
спавао прве брачне ноћи са младом...обичај донет из Црне Горе''
(1960,150). По истом истраживачу, старији људи у Петровом
селу памте да се при крају 19.века десио случај да је један муж-
Петросељанин, одсекао нос неверној жени- ''таман онако како се
радило у завичају његових предака'' (1960, 133). Из Црне Горе
донели су и навику да жена треба више да ради него мушкарац:
''то се гдего и данас може осетити'' (Барјактаровић, 1960, 133).
Драконске казне према женама забележене су у мноштвима
случајева, укључујући онај који је примењивао некадашњи
владар Кључа и Крајине Осман паша Пазваноглу. Жене ''које би
дале повода нереду или свађи'' биле су везане у вреће и бацане у
Дунав (Ђорђевић, 1923, 153). Коментаришућу такво поступање,
Тихомир Ђорђевић указује да је иста казна примењивана и од
стране хришћана ''само утолико ублажена што жена није мећана
у џак, већ је онако отворено бацана у воду да се удави''
(Ђорђевић1923, 154). Као пример наводи случај Стевана
Живковића, ''једне од важних личности устанка под
Карађорђем'' који је бацио у Дунав своју жену због тога што је
''била непоштена'', и то ''без суда и пресуде'': ''Када је извезена
на пола Дунава и бачена у воду, она је неколико пута искакала
на воду и није могла да потоне. И тако морали су се веслари
вратити за њом и тући је веслима дотле, док није потонула.
Имала је, веле, мало дете на сиси, за којим је једнако викала и
запевала док се није удавила'' (Ђорђевић, 1923, 154-155)...
*Барјактаровић Мирко, Петрово село и живот његових становника, Гласник Етнографског
музеја 22-23, Београд 1960.г.

**Ђорђевић Тихомир, Наш народни живот, Српска књижевна задруга Београд 1923.г.

Лекар Војислав Кујунџић 1904.г. заговарао је тезу да су ширењу

проституције погодовали сеоски обичаји и навике: отмица
девојака била је распрострањена, сеоске забаве наводиле су на
грех, девојке које је требало да се удају фарбале су своје
свадбене кошуље крвљу, ''право прве ноћи'' свекра или
феудалног господара постојало је и у Србији, али је било
намењено деверу, у јужној и источној Србији очеви су женили
синове који су још били деца одраслим девојкама, да би
истодобно добили радну снагу, љубавницу и потомство
 ...''Политика'' бр.1, од12.јануара 1904, стр.3

ЗВЕРОВИ ОД ГАЗДА

У Грацу су ономаде донели у тамошњу болницу служавку Марију

Јерголићеву, девојку од својих 19 година, која је била у служби
некога крчмара Кенига у Андрићу. Девојка је умрла сутра дан.
Секцијом њенога тела констатовало се, да се сва њена храна
састојала од жира и репе, што се свињама баца. Осим тога било
је на телу трагова озледа и рана. Сељаци у Андрићу причају да је
Кениг држао своју слућавку у свињцу затворену, где је тукао
сваки дан. И Кениг и жена стављени су сада под суд и у
притвор. Неки сведоци тврде да је Јерголићева кроз читаве три
године трпела ужасне муке, али нико није Кенига за то пријавио
властима. Прошле године полиција сазна за то и преслуша и
Јерговићеви у Кенига. Али девојка је била толико престрављена,
да ништа није хтела признати. У овом зверству учествовала је и
жена Кенигова која би обноћ девојку извлачила из таванице,
натерала би је да се обуче и измије, па би је тако слала каквом
неваљалцу и онда тешко њој, ако прикрије ма шта од ''зараде''...

***

У речнику српскохрватског књижевног и народног језика,

публикованом од стране Српске академије наука и уметности
1968.г, жена је: 1. Особа полно супротна мушкарцу, људско биће
способно за рађање, уз одабране примере ''жена се рађа да буде
супруга, мати, воспитателница /Доситеј/, ''жена је лепотом
кадра владати пре но оружјем и памећу /Нушић/ ...; 2. Она која
је у браку, која је удата; супруга, другарица у односу на свог
мужа, наведени примери ''женско кад се уда прве године зове се
млада, а после се зове жена'', ''кад се дјевојка уда добије име,
снаха, кад роди прво дијете, онда се тек зове жена''... 3. Женски
члан породице који се брине о пословима у кући, домаћица,
кућаница... 4. Плашљив човек, кукавица, страшљивац, слабић;
5. Дама у картама за играње ... 6. Име курви, у том смислу
израз јавна /продајна, лака, пала, шарена/ женска, особа која
се продаје за новац, проститутка, блудница, развратница, под
истом тачком кисела жена, мужатица- удата жена, намаглија-
самовољна, настрана жена, чиста- стара жена која је
неспособна за рађање и сексуални живот.

Крајинске новости 15.3.1931

Време 8.11.1933.
Симбиоза комунизма и проституције, како у правом тако и
метафоричком смислу, уочљива је и кроз један детаљ из
извештаја Централног комитета Комунистичке партије Србије из
1951.г. о обиласку Доњег Милановца. Закључено је да нема
потребне координације Среског комитета са тужилаштвом, а
однос комитета према људима из суда и тужилаштва понекад је
бездушан. ''Само један пример потврдиће ово. Председник суда
доласком у Д.Милановац спавао је три месеца на оптуженичкој
клупи /јер је она најшира/, а након три месеца су му нашли
једну собу у некој кући, коју он назива куплерајем...''.
Истовремено на конференцијама зајечарског/тимочког обласног
комитета КП Србије указивано је на ''врло низак морални ниво
који доводи до брзог ширења венеричних болести'' међу
сеоским становништвом Источне Србије. Заражених
сифилисом било је и чак до 30 процената сеоског
становништва, а партијски посленици републичког ранга
констатовали су како је ''заосталост жена посебно тежак
проблем који захтева и посебну анализу и низ
одговарајућих мера и дужи период времена''. Да је морал на
ниском нивоу и на страни појединих експонената власти,
између осталог, казује одлука Обласног комитета КПС од
20.11.1950.г. ''да се опуномоћеник УДБ-е у Кладову Срећко Кесић
искључи из среског комитета због пијанчења, небудности и
неморалног живота; да се секретару среског комитета Кладово
Станку Станишићу додели строги укор због неморала...''...

Комунистичке власти ''патентирале'' су излагање пошасти

принудне проституције као метод ''преваспитавања'' наводних
опонената- ''народних непријатеља'' у доба када је ''на слободи
била већа робија него на робији'', како сведочи једна од
заточеница женског логора у Рамском риту, у близини Великог
Градишта, потом у пожаревачкој Забели. У Рамском риту, мада
излагани уништавајућем физичком раду, ускраћивана им је и
вода, а за ручак за 306 заточенице одобравана је употреба шест
главица купуса. У исти канал биле су принуђене мокрити и пити
воду, док су им пијавице исисавале крв из ногу. Отуд би следили
премештаји у Забелу, у ''делукс'' услове, где је управитељ
/наравно и ''одабрани посетиоци''/ имао привилегију сексуално
се иживљавати у свом ''харему''. Девојке су претваране у
старице, отпадали су им зуби, обољевале су док су им стизале
вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале
народни непријатељи. За оне које нису допале робије, оданост
''народу и држави'' понекад је доказивана пристајањем на
проституисање са особама које им пошаљу инспектори УДБ-е,
одакле су ''окретније'' међи њима успевале стећи повлашћени
статус, нарочито ако су уз то радиле и цинкарење својих
ближњих.
* Мирјана Сретеновић- Виц дуг две године, репортажа о Жени Лебл, београдска
'Политика'' 6.7.2013, с.12.
Тимок 28.6.1968
 Близина државне границе овде чини посао са
наркотицима још исплативијим него у унутрашњости земље.
Власт углавном реагује мутаво- немо, мада се чак у школским
задацима могу пронаћи коментари на тему суживота
наркоманије и проституције. У тексту ''Животне борбе
заборављених људи'' млада Крајинка пише: ''Седео је за ивицу
шанка. Пио...Отрцан. Јадан. Пропао. Јадан. Длан је научио да
крије од очију оних за које га је изгубио. Меркао је лаке девојке за
столовима. Довољно младе наркоманке да могу унуке да му
буду... Коначно је одабрао једну, млада пуковникова кћи, и
пошао. Пошао у дим јефтиних цигарета. Заједно он и једна
млада, лака наркоманка. Обоје су покушавали да забораве.
Забораве... Сакривен длан. Сакривени ожиљци. Били су тако
исти. Тако су исти живот имали. А опет, то је било најбоље
што су заслужили . У истом окружењу забележен је случај да је
лекар- специјалиста вршио обљубу над малолетним особама,
плаћајући им за ''услуге'' између 1.500 динара и 50 евра, а
дописник ''Блица'' из нешто удаљеније средине 25.4.2012.г.
пише о полицајцима који су подводили малолетницу и
изнуђивали новац од муштерија. Ипак, испоставља се готово
немогућом мисијом у малим срединама оптужити и изрећи
казне за дела попут трговине људима, где је затвор од две до
десет година предвиђен за особу која силом, претњом,
довођењем у заблуду, злоупотребом овлашћења, поверења,
односа зависности, тешких прилика другог, задржавањем
личних исправа или давањем или примањем новца или друге
користи, врбује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује,
посредује у продаји, сакрива или држи друго лице а у циљу
вршења проституције или друге врсте сексуалне
експлоатације, употребе у порнографске сврхе...
 Борба, 8. ОКТОБАР 1969.

У последњих неколико година градитељи хидроселектране

„Ђердап“ склопили више од 350 бракова

(Кладово, октобра) - Мом цима у Кладову није лако. Кажу да на

једну девојку долази пет момака, па мнотима ништа не вреди
што су млади и лепи, што имају титулу, инжењера или што
зарађују добро. Истина, није лако ни девојкама, тек што се
задевојче, а већ добијају по неколико понуда за брак јер млади
градитељи Ђердапа не воле самоћу. "

Зато је Кладово, једини град у земљи у коме нема уседелица,

рачунајући и „уседелице“ од двадесет и вешто година. Ни по
околним селима, Давидовцу, Кладушници и Текији. нема
удавача као што их је било пре почетка изградње бране,

Чудна молба једног градитеља

Као анегдота по Кладову се препричава једна чудна молба

младог градитеља. Пред прошлогодишње поправне испите у
кладовској гимназији, дошао је млад инжењер кол познаника
професора и почео да га преклиње, да ту и ту ученицу никако не
пусти у старији разред. Професор навикнут на другачије молбе
никако није могао да схвати познаника инжењера. Јер. људи су
га до тада обично молили да неко прође на испиту, без обзира
што му ни на крај памети није пало да познанику услиши молбу
упитао је за разлог. И добио је одговор: „Ако понавља разред.
удаће се за мене. Ако положи мораћу да је чекам још годину
дана. А може се догодити да оде на студије“ одговорио је тужно
упорни инжењер.
У овом крају, иначе, и док градитељи нису дошли девојке су се
младе удавале Али, од када је потражња за удавачама нагло
порасла под удар мушког ока дошле су и оне које би да брачна
понуда није стигла изненада још пар година провеле у школској
клупи.

Матичар који већ неколико година има пуне руке посла па

венчава и поподне „јер градитељи раде у три смене“, овако је
прокоментарисао навалу на бра чни живот.

- За последњих неколико година више ол 350 градитељз

бране склопило је у Кладову брак. Мећу невестама доста је
било малолетних, па чак и неких ученица основних школа.
И што је посебне симптатично младожење и невесте
ступају у брак без икаквих предрасуда. Свакодневно
венчавам Црногорца са Влајном, Словенца са Српкињом,
Босанца са Румунком...

У Кладову. очито, момачки живот није лак. Младићи на брани

напорно раде, па кад имају слободно време тешко подносе
самоћу. Удвоје, кажу. све тешкоће лакше се подносе. Само,
девојака је овде мало па су многи почели и да их „увозе“. Скокну
до Београда или родног места па освану у Кладову ожењени.

Владимир ПЕРОВИЋ

19.2.1965:
Ја сам приликом посета ОШ у Јабуковцу рецино седамдесетих
година 20- века наилазио да је тамо било неколико "брачних
парова" из седмог, осмог разреда основне школе који су били у
браку. Они су у школу долазили у паровима из куће супружника
и из школе се враћали кући супружника. То су били тзв. рани
бракови а неки су их назвали и дечји бракови.

Родитељи су били спремни и то се догађало да издржавају

затвроске казне јер су тако нешто допустили, а то је било
законски кажњиво.

Било је ту и тужних догађаја. Неке од тих младих још незрелих

за брак девојака нису још увек имали менструацију и нису могле
да зачну, а домаћинство у које су се удале са великим
нестрпљењем је то очекивало. Пошто се то није догађало онда би
они истерали снајку, па се она поново из журбе удавала и тако
неколико пута пре ступања у брак у законском оквиру. Отуда да
код Влаха имамо да су се девојке и младићи више пута удавали
и женили пре струпања у брак.

-Сећање прим.др.мед.Петра Пауновића, Неготин 25.01.2024.г-

ЈЕДНОМ СЕ МОРА Борба, 2 јул 1986
 Срећни људи:

Сабахудин Селесковић и Лејла Селесковић, Кладово 1967