МИЛАН РАКИЋ : БОЖУР

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,

С тополе, раста, багрема, и дуда,
У млазевима златокосим пада,
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,

У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно. Тајац. Ћути поље равно

Где некад паде за четама чета…
– Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета…

У школским свескама запишите:

Песма „Божур“ припада циклусу родољубивих песама који је Милан Ракић
насловио „На Косову“. У једном периоду свог живота Ракић је био српски конзул
на Косову, које је још увек било под турском влашћу. Косово и славна историја
подстакли су га да напише и песму „Божур“. За ту песму Ракић је пронашао
инспирацију у народном веровању да су после Косовске битке на бојишту
изникли божури – црвени од крви .
Песме из циклуса с насловом „На Косову“ Милан Ракић распоређује по
семантичком критеријуму. Тако је по овом мерилу на прво место дошла песма
„Божур“, коју је написао 1907. године, а први пут је објављена у збирци „Нове
песме“ 1912. године.
У песмама Милана Ракића из циклуса на Косову спаја се садашњост и
прошлост. Тако се у песми „Божур“ симболично приказује веровање народа да
је после Косовске битке на Косову изникнуо божур, црвен од српске, а плав од
турске крви. Ови плави и црвени божури спајају прошлост и садашњост, јер
цветају и данас.
Песма „Божур“ описује једну лепу ноћ на Косову, у којој "у млазевима
златокосим пада несуштаствена месечина", "с тополе, раста, багрема, и дуда".
Ноћ је саткана од нити месечине, а "велика душа месечева снива" над
ливадама и у расцветаним гранама. У завршним стиховима песме уводи се
сећање на велику Косовску битку. У ноћи под месечином "ћути поље равно –
где некад паде за четама чета", а по њему цвета црвен и плав божур који је
изникао из црвене српске и плаве турске крви.
Песма је састављена од три катрена. Стихови су једанаестерци. У првој
строфи рима је парна (паралелна), а у другој и трећој строфи рима је укрштена.
Од стилских изражајних средстава истичу се епитети, метафора, симбол...
 Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 – Загреб, 30.
јун 1938) био је српски песник и академик.
Рођен је 30. септембра (18. септембра по јулијанском
календару) 1876. године у Београду. Његов отац био је
Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана
је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица
је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом,
ћерком Љубомира Ковачевића.
Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а
правни факултет у Паризу. По повратку у Србију запослен
је у Министарству иностраних дела. Као дипломата прво је
службовао у Приштини, Скадру и Солуну. У време Првог
светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915.
и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у
Софији, а од 1927. у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик
Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за
редовног 12. фебруара 1934.
Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује
Удружење књижевника Србије.
Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902.
Потом је објавио две збирке песама (1903. и 1912. године), које је и публика и
књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет
песама и доста рано је престао да пише.
Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и
представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић.
Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је
песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао
националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ
православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву
крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство
његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у
облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор.
Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши
му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће.
Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и
блеска, умерен и лапидаран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч
уметничког савршенства у српској поезији“.
Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим
оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито,
прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.
Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе
и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе
осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање
својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама,
али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне
песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне
иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској
мисаоној лирици.