Трагови хришћанства у Виминацијуму

Драгана Спасић-Ђурић
Народни музеј Пожаревац

Подела провинције Мезије 86.године на Горњу и Доњу и проглашење

Виминацијума за главни град Горње Мезије ( Мoesia Superior). означили су нову
етапу у друштвено-политичком, економском и културном развоју данашње
Браничевске области.Током своје историје, Виминацијум се развио у најзначајнији
војно-политички и економски пункт и постао највеће градско насеље на Доњем
Дунаву, са статусом муниципијума ( 117.г.), потом колоније ( 239.г.) и правом
ковања локалног новца. Ови догађаји су били од пресудног значаја за политичко-
економску стабилност у време појачаних војних активности на одбрани
балканских провинција. У другој половини III века Дунав је поново постао
стратешка граница значајна за одбрану Царства које су озбиљно угрозили напади
Варвара, Карпа и Гота, а проблеми на Истоку су захтевали максималну лојалност
војних трупа и ванредне трошкове. У тим најнестабилнијим временима, када су
се већ назирали први наговештаји стагнације Рима, Виминацијум је испољио
зачуђујућу виталност и поново постао значајан војно-економски пункт у одбрани
граница Царства пружајући најзначајнију подршку војним трупама и бројним
царевима у источним походима (Спасић-Ђурић 2002: 43-60).
Криза која је потресла Царство у другој половини III века, делимично се
разрешила у близини Виминацијума, победом Диоклецијана над Карином
284.године (civitas Viminacio, ubi Diocletianus occidit Carinum). Диоклецијанова
победа означила је почетак владавине балканских царева и материјалну и духовну
обнову ослабљеног Царства. Значајно историјско сведочанство о тим драматичним
догађајима представља мермерна глава, део монументалне статуе Kариновог оца,
Марка Аурелија Кара (282-283.г.), откривена у Маргуму (Дубравица).

1
 Марко Аурелије Кар (282-283.г.), Народни музеј Пожаревац

Војне реформе које су спровели Диоклецијан и Константин а које су велике

легијске формације разбиле на више мањих јединица, осим на опекама, у
Виминацијуму нису архитектонски поуздано документоване. Претпоставља се да
је у то време изграђен мањи логор на левој обали Млаве за што постоје индиректни
подаци у итинерару Антонина који помиње легијски логор на осам миља од
Маргума и две миље од Виминацијума, што одговара позицији локалитета Мали
град-Тодића (Mirković 1968, 60,61).
Период цара Константина I и његових наследника недовољно је
археолошки осветљен. Због политичке ситуације на Дунаву, крајем III и у IV веку,
Виминацијум је поново база за велике војне операције против Сармата и Гота
због чега га чешће посећују цареви: 293 и 294. г. Диоклецијан, 334. Константин
Велики, његов наследник Констанције 338 и 358. године, Јулијан 359. а Грацијан
382.године.
Виминацијум се помиње и као место у коме су се, након Константинове
смрти, 337.године, састала браћа Константин II, Констанције II и Констанс, како
би међу собом поделили огромну империју (Mirković 1968: 72 ; Радић 2010:
163,164).

2
 Константин Велики (307-337.г.), Народни музеј Пожаревац

Археолошки материјал са елементима варваризованог стила који се везује за

германске федерате (варваре у римској служби), указује на промене у војној
структури до којих је дошло у време Константина и његових наследника. За
време боравка у Виминацијуму, Константин је, заслужним војницима, због
посебне заслуга и исказане храбрости, додељивао војне signume, међу којима су
и позлаћене крстообразне фибуле.

Позлаћена крстообразна фибула, IV век, Народни музеј Пожаревац

3
Оне су израђиване под строгом контролом, искључиво, у дворским радионицама
али су као знак војних привилегија постале доступне и лојалним варварским
војницима, тако да су један од поузданих показатеља стварања војне елите у циљу
снажења новог федератског система. Под утицајем Константинове дворске
радионице, локална радионичка продукција је израђивала јефтиније имитације
дворских производа (Спасић-Ђурић 2008: 401-427).
Велика обнова, Imperium Renovatio, коју је спровео Константин, свакако је
захватила и урбани простор и архитектонске комплексе Виминацијума. Врхунско
фреско сликарство гробница, монументална скулптура и делови декоративне
архитектонске пластике указују на веште уметнике и традицију познатих
радионичких центара који афирмишу политичко-идеолошки концепт и
империјалну идеју нове династије. Тај концепт је идејно интегрисан око крста из
кога ће се формулисати нови уметнички израз касне антике и раног хришћанства.
У IV в. Виминацијум је епископско седиште са потврђеним епископима,
Амантином и Киријаком из 343/344. и 356. године. Скромни подаци о
виминацијумским епископима, Амантину који је уписан као епископ мезијског
града Виминацијума у актима концила одржаног у Сердици 343-344.године и
Киријаку, кога помиње Св. Атанасије у својој посланици Epistola contra Arianos
писаној око 356.године као Cyriacus Mysiae, ограничавају сагледавање делатности
виминацијумских епископа и њихове улоге у процесу христијанизације што
поједине ауторе наводи на закључак да виминацијумски епископи нису имали
значајнију улогу. Иста ситуација ће се продужити и током V в. који су обележиле
велике инвазије варварских племена, тако да су хришћани из овог дела Царства
били изоловани од метрополе (Зотовић 1994: 59).
Обнову епископије у VI века за време Јустинијана (527-565.г.), помиње
Прокопије. Археолошки подаци такође нису довољни за доношење сигурнијих
закључака у том смислу.
Присуство хришћана током IV и V века документовано је малобројним
архитектонским сепулкралним споменицима, гробовима и епиграфским заветима
(Зотовић 1994: 60). Поуздано опредељени хришћански споменици из IV века
припадају сиромашном или богатом слоју друштва. И једни и други су

4
сахрањивани на постојећој паганској некрополи. Сиромашнији слој је сахрањиван
у обичним гробним ракама или у ковчезима од секундарно употребљеног
материјала. Као надгробни споменик често су коришћене опеке исписане
латинским или грчким писмом (Зотовић 1994: 60-67).

Опека са урезаним Христовим монограмом, Народни музеј Пожаревац

На постојање хришћанске заједнице указује једна тегула са хришћанским

натписом из IV в.: '' Христ бог, божији син нека чува све занатлије које су сачиниле
ово дело у знаку божјем '' (Mirković 1986: 177, N0 216).

Хришћански натпис на опеци, IV век

5
 Велика историјска и археолошка празнина односи се на период након Првог
Васељенског сабора у Никеји, маја 325. .г. када је Арије, због јеретичког учења,
осуђен на прогонство у Илирик на Балканском полуострву. Није познато каквог
су одјека имали сукоби следбеника никејске догме и аријанства на
виминацијумске хришћане и религијску атмосферу Виминацијума? При том се не
сме занемарити чињеница да је део епископа, како би избегао искључење из
Цркве и протеривање са својих катедри, '' символ потписало руком , али не и срцем,
'' тако да су у души остали верни богословским поставкама Аријевог учења (Радић
2010: 134).
Након смрти Константина, у време узаврелих верских расправи између
аријанаца и присталица никејске догме, у Виминацијуму су се више пута сусрели
Атанасије Александријски, жестоки следбеник никејске догме и Констанције II,
присталица аријанства (Радић 2010: 163-166).1
Да ли је Виминацијум као место сусрета изабран само зато што је
представљао станицу на путу из Галије у Египат, или су разлози били мотивисани
друштвено-политичком ситуацијом, остаће дилема која чека историјско-
археолошко разрешење. Не сме се искључити претпоставка о популарности
аријанства у Виминацијуму, због чега је и сусрет Констанција II са Атанасијем
уприличен у Виминацијуму? Могуће да избор места одражава настојања
Констанција II да постигне религијски компромис и на тај начин избегне сукобе
и нереде каквих је било у општинама других градова, и , истовремено, оствари
политичку предност над браћом.?
Виминацијум као економски најразвијенији и метрополски град су
карактерисали космолитиски елементи и мултикултуралност у свим сферама
јавног и приватног живота. Религијску атмосферу града одликовао је висок степен
толеранције што потврђују некрополе са заједничким сахранама пагана и
хришћана

1
Атанасије који је од 328.г. био првосвештеник најбогатије римске провинције-Египта, један од
најбриљантнијих хришћанских умова, богослов са огромним теолошким знањем и гвозденим
моралом, због сукоба око аријанства, често је био у прогонству у коме је провео нешто више од 17
година. Верујући у Христа и Цркву, није дочекао Други васељенски сабор који је одржан 381. у
Цариграду, и на коме је, коначно, аријанство, доживело пораз.

6
 Сусрет паганства и хришћанства у Виминацијуму је, као процес, започео
током III века, под утицајем досељеног становништва са Истока и нових соларних
култова међу којима је, најпопуларнији, био митраизам. Нова веровања која
афирмишу примат душе над телом, утицала су на веровања у нематеријални ,
загробни живот хришћана и на промене у погребним ритуалима. у којима
инхумација постаје једини вид сахране, са значајним утицајима паганских обреда.
Пресудна 313.г. и доношење Миланског Едикта које дозвољава хришћанима
слободно проповедање своје вере, није значила и крај паганства које се још увек
дуго задржало у конзервативним слојевима виминацијумског становништва. Током
IV века, хришћани су наставили да сахрањују своје покојнике на територији
паганске некрополе, често са елементима паганске традиције која је на
хришћанску гносу деловала у духу неоплатонизма (Зотовић 2000: 13-16; Татић-
Ђурић 2005: 136).
На територији касноантичке некрополе у Виминацијуму, за сада није
откривена гробљанска црква. Ову функцију су имале надземне и подземне
гробнице триконхалне основе типа хипогеума које су подизали богатији грађани.
У њима су се одржавали погребни обреди што потврђују обнове подова,
излизаност прилазних степеника, налази керамичких посуда и лампи; унутар
гробница, тела покојника била су полагана у камене и оловне саркофаге, у зидане
гробове и у полуобличасто засведене нише а поједине су биле богато декорисане.

Триконхална гробница, IV век, Виминацијум, лок. Пећине

7
 На сахране богатих хришћана указују зидане гробне коморе са оловним
саркофазима или зидане и фреско осликане гробнице. У једном оловном
саркофагу који је био положен у озидану гробну комору триконхалне меморије,
могуће хришћанске, сахрањена је жена од чије су одеће сачувани: делови ланене
кошуље, хаљинe (или огртача ) од љубичастог броката протканог златним нитима,
чарапе од белог памучног конца, 7 пари ципела од мрке коже и више ђонова од
слагане плуте (Зотовић 1994:59-67; Голубовић 2000:83-100, сл.3-6,8).
Техника израде тканине и декорација тунике указују на хеленистичко-
коптску традицију и радионичке центре Египта и Сирије, са најближим паралелама
из Палмире. Изузетно скупа техника израде орнамента и бојења пурпуром одлике
су официјелних туника које су носили заслужни грађани и високи градски
функционери. Портрет младе жене (од 25-30.год.), паганке, допојасно осликане у
зиданој гробници из средине IV века представља изванредну ислустарцију
поменутих текстилних остатака. Покојница је обучена у богато драпирану столу-
огртач пурпурне боје који је у раменом делу декорисан медаљонима са бордурама
по ивици и широким бордурама украшеним флоралним везом,такође, пурпурне
боје. Наизглед најједноставији, овај женски портрет је, по својим значењима, а и
због неуобичајених појединости какав је плави нимб иза главе, уједно и
најсложенији. Физиономске карактеристике, одлике текстила, огртача као и плави
нимб указују да је покојница пореклом из Египта или Сирије, где је плави нимб
имао значајну улогу у загробном култу ( Đurić1985:155-157; Кораć 2007: 114-117).

8
 Портрет младе жене, фреска, IV век, Народни музеј Пожаревац

Поједине зидане и фреско осликане гробнице истакнутијих и богатијих

хришћана из Виминацијума, садрже симболичне и алегоричне представе
хришћанских убеђења или имена Спаситеља разумљиве само верницима.
Такав је зидани, породични гроб са сахранама три мушкарца и једне жене,
из треће-четврте деценије IV века. У њему је на централном зиду осликан
хризмон у ловоровом венцу а са страна, грчка слова алфа и омега, који је као
дворски модел хризмона у венцу, уобличен за време Константина, и остао узор за
читав касноантички период. Хришћани су овим симболом посматрали свог
божанског Логоса и Спаситеља, будући да је он '' светлост, истина и живот '' и да
хризмон значи присуство хришћана (Татић-Ђурић 2005: 131,136,137; Durant 1996:
678,682,683).2

2
Хришћани су због опасности којима су били изложени, увели симболе као тајне знакове своје
вере.Неки елементи су преузети из жидовске религије, али, и из грчко-римског круга.
Ранохришћански симболизам се својим садржајним богатством повезује са другим,
изванхришћанским симболима. Преузимање облика из паганске и жидовске симболике је
евидентно.Хришћанство није уништило паганство, оно га је пригрлило. Грчки ум је издахнуо, а
његова душа је наставила живот у теологији и литургији Цркве. Бројне паганске културе су

9
 Ликовни симболизам ове гробнице објављује судбину верника као
појединца али и општа начела нове вере са снажним есхаталошким набојем који
наглашава мистику смрти и васкрсења.
Христов монограм на централном зиду, као тријумфални симбол и знак
Христовог васкрсења, представља метафору Христове победе над смрћу и његове
власти над свемиром, односно идеју спасења обогаћену елементима соларне
теологије, платонизма, оријенталног дуализма и синкретистичких мистерија.
Мотив пауна афронтираних око кантароса у коме су вино или вода, у амбијенту
рајског врта са дрветом живота, симболише бесмртност и заступљен је у неколико
виминацијумских гробница. Симболи и елементи алегоријског приказивања
хришћанске догме искупљења и ускрснућа, паунови и посуда са водом као извором
живота, метафорична су представа верника који учествују у еухаристији а,
истовремено, афирмишу идеју блаженства вечног живота који чека верника као
награда након патњи и краткотрајног земаљског живота.

Христов монограм, фреско зид гробнице, IV век, Народни музеј Пожаревац

допринеле том синкретичком исходу (египатска, персијска). Према Durantu , хришћанство је било
последња велика творевина паганског света.

10
 Представа хризмона, а посебно јахача, скрива сложено значење које задире
у дубље слојеве хришћанске религије. Софистицираним и уметнички зрелим
средствима, илустроване су идеје судбине, греха и очишћења, спасења и
преображаја и откривање Божанског лика, односно сусрет са светлошћу и све оно
што он носи и доноси : Бескрајно, Неухватљиво, Неизрециво, Непролазно,
Непоколебљиво и Чисто. Алегоричним представама, осликан је пут до
хришћанске истине, и сусрет са Богом, коме покојник-преобраћеник или
хришћанин, предаје своју душу, очишћену од сваке овоземаљске материје,
примајући у светлости Божјој светлост оног који има многе ликове . Онај који је до
Њега стигао, по стазама Његовим, показао је огромну снагу јер је, јашући на
коњима гордости, победио славољубље, и предао се бездану смерности и задобио
небеско и вечито царство.
Иза сложене ликовне представе и теолошке поруке скрива се анонимно и
врхунско сликарство које на врло промишљен начин приказује хришћанска начела,
излазећи из оквира уобичајених хришћанских канона, у складу са сусретом и
помирењем различитих верских и религијских идеја која карактеришу
Виминацијум током прве половине IV века.
Виминацијумске сликане гробнице садрже врхунска уметничка остварења
ранохришћанске уметности. Она су настала у драматичним и преломним
тренуцима религијских превирања током друге половине III и прве половине IV
века. Виминацијумски иконографски узорци, у композицијском смислу,
представљају оригинална теолошка и уметничка остварења, са високим степеном
сублимације религијских идеја. У њима се на специфичан уметничко-филозофски
начин илуструје и разрешава друштвена драма насталом гашењем старих и
рађањем нових верских идеја, као сусрет помирења синкретистичких хришћанских
начела и соларног монотеизма III века са дуализмом који је окренут спасењу и
искупљењу душе.
Виминацијумско гробно сликарство указује на специфичну, верски зрелу
друштвену заједницу и толерантну духовну климу у којој су се подједнако
поштовале паганске и хришћанске вредности и начела.

11
 Судећи по броју откривених гробница (28), у Виминацијуму је стварала
сликарска радионица са врхунским и образованим уметницима који су били добро
упознати са савременим кретањима у позноантичкој уметности и са значењима
иконографских мотива и симбола.
Висока уметничка вредност фреско сликарства почетком IV века, издваја
Виминацијум од осталих ранохришћанских и хришћанских центара какви су
Цариград, Солун, Филипи, Ниш, Печуј и Софија. Очигледно да је касноантичка
уметност Виминацијума сазревала пре Констатина и пре формулисања принципа
његове дворске уметности, за време Диоклецијана (284-305.г.) у спрези са Истоком
и источном уметношћу у којој су посредно и непосредно, учествовали и бројни
досељеници са Истока чија је заједница потврђена у Виминацијуму.
Загледани у будућност, анонимни виминацијумски мајстори су оставили
бесмртна дела касноантичке уметности, досегавши безобалну вечност, тај врхунски
идеал како паганства, тако и хришћанства.

Литература

Голубовић, С. 2000
Обућа из триконхалне гробнице из Виминацијума. Viminacivm 11. ЗРНМ
(Пожаревац) : 83-100.

Durant, Will. 1996

The Story of Civilization Caesar and Christ (Историја цивилизације, Цезар и Христ):
Copyright Will & Ariel Durant, фототипско издање, Београд: Народна књига, Алфа.

Đurić, S. 1985
Kasnoantičke i ranohrišćanske zidane grobnice sa slikanim ukrasom u Iliriku (III-VI vek,
Doktorska disertacija, Beograd: Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Зотовић, Љ. 1994

12
Рано хришћанство у Виминацијуму кроз изворе и археолошке споменике,
Viminacivm 8-9, ЗНМ. (Пожаревац) : 59-72.

Зотовић, Љ. 2000
Промене погребних ритуала током пет векова историје Виминација. Саопштења
30/31, (1998/1999), Београд, Републички завод за заштиту споменика културе: 7-18.

Korać, M. 2007
Slikarstvo Viminacijuma, Beograd: Centar za nove tehnologije - Viuminacium.

Mirković, M. 1968
Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Beograd: Arheološko društvo Jugoslavije.

Mirković, M. 1986
Inscriptions De La Mésie Supérieure. vol : II.Viminacium et Margum, Beograd:
Centre d’ études épigraphiques et numismatiques de la Faculté de Philosophie de l’
Université de Beograd.

Радић, Р. 2010
Константин Велики, надмоћ хришћанства. Београд: Библиотека Хипатија: Evoluta.

Спасић-Ђурић, Д. 2002
Виминацијум, главни град римске провинције Горње Мезије, Пожаревац: Народни
музеј.

Спасић-Ђурић, Д. 2008
Прилог проучавању позлаћених крстообразних фибула из Виминацијума, Гласник
САД 24, Београд: 401-430.

13
Татић-Ђурић, М . 2005
Најстарији Христови ликови и њихове античке паралеле. Ниш и Византија,
Зборник радова 3,Трећи начни скуп Ниш, 3-5.јун 2004, Ниш, уред. Миша Ракоција:
131-148.

14