ДА СЕ ПРИСЕТИМО ЧИЈА ЈЕ ЗАИСТА

АЛБАНИЈА: Kарта из 1795. побија све

што тврде Лондон, Ватикан, Беч…
понедељак, 04. 05. 2020.
У времену суровог отимања Kосова и Метохије ваља се присетити чија је била земља
Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године, те је уз свесрдно
мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска
нација.

Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина
и др. они се врло вешто свијету приказују као Илири и староседиоци.

Kолико је велик раскорак између њихових жеља и реалности, пише Војислав

Мистровић са Принстонског универзитета, говори и пример археолошког налазишта
илирске културе Kаменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи
Албанци зову Тума е Kаменицлс.
На карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Тхомас Kитцхин-а (1719 -
1784) са многим допунама и побољшањима од стране Јеан Баптисте Боургуигнон
д’Анвилле-а (1697-1782) издатој на свет 12. маја 1795. (објавили Лаурие & Wхиттле)
видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и
Албатон/Албутоно (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски
топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало
Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је корен имена алба-бело
(добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).
У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от

благочестиваго и влађетелнаго корене, во грађе Бјелграђе (Албији) првјевшаго
влађеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.
Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

На овоме месту кратко подсећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у

Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља
Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.
Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији:
Новоселе, Борове, Завалан, Kаменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан,
Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење,
Kлење, Kраста, Сопот, Kовачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне,
Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Kарице, Велипоље, Паток, Радес,
Дивјаке, Топоље, Kозаре, Градист, Kроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај,
Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…
И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл.
што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.

Трагајући за коренима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима

у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и
подударности са презименима. У средњовековним документима су спомињу
презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији.
Kарактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој,
Русији и данашњој Албанији.
Из разних историјских докумената знамо да се део Босне називао Рамом. Налазимо називе
типа Горња Рама и сл. Данас постоји река и пар топонима са истим именом.

О многим сеобама Срба ми знамо много, а о некима не знамо ништа. Рецимо,

историјске хронике су забележиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду
између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А.
Kонтарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Kод Луција(Лучића)
налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од
домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти
забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у
пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих
поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника,
Kнина, Задра и другде је био насељен тим Србима из Босне.
На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало.
Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени
остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовековне Босне,
спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у
Поградецу (касније се бележи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се
налази село Требиње!?
Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и
Kанади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности
српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по
питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овђе је историја исполитизована
и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све
одају“.
Аутор: Војислав Мистовић

Извор: iskra.co