GEŠTALT STUDIO ZA EDUKACIJU

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD:
RIZIK OD PSIHOPATOLOGIJE U STARIJEM DOBU

STUDENT: MENTOR:
NINA DESPOTOVIĆ LJILJANA BOŽOVIC
14. RIZIK OD PATOPSIHOLOGIJE U STARIJEM DOBU
Od Frans Meulmeester

Hoćes li me i dalje voleti u 64-oj?

1.Uvod
Kada su Bitlsi postavili ovo pitanje na njihovom poznatom albumu iz 1967-e,
Sergent Pepper’s Lonely Hearts Club Band, ono je bilo izraz straha od starenja, i
možda, toga da nećes biti i dalje voljen nakon što postaneš 60-njak ili stariji.
60-tih godina, 64-tu godinu mnogi ljudi su doživljavali kao starenje, bar u
Zapadnom društvu126, i to nije čudno, s obzirom da je tada životni vek za muškarce
bio 67,2 godine, a za žene 72,9 ( CBS , 2010 ). Sada, u 2010-toj godini, jasno je da
to doživljavamo drugačije. Životni vek za muškarce je oko 78,3 godine, a za žene
82,3 (CBS, 2010). Zbog toga, činjenica da starimo tek sa 65 ili čak 75, a
doživljavamo 85 ili 90 godina, postaje sve više „normalnija“.
Mislim da je bitno shvatiti da ove promene u dužini životnog veka i povećanja
broja starijih ljudi, pomažu da shvatimo interesovanje za psihologiju, i naravno
psihopatologiju starijeg doba. 60-tih godina gotovo da nije postojalo
interesovanje za psihologiju starijeg doba. Prvo, nije bilo toliko starije populacije,
a drugo, i oni sami nisu bili zainteresovani za pitanja koja su se ticala psihologije.
Ljudi koji su bili rođeni početkom 20 veka, rasli su u vreme kada su studije
psihologije tek bile u začetku. Možemo reći da je tada teško postojala pojedinačna
ili opšta svesnost o psihološkim aspektima života.
Kombinacija ove dve činjenice, dovodi nas do toga da je interesovanje za, i sa
naučnim istraživanjima, psihologiju starijeg doba, počela da raste posle Drugog
Svetskog rata i u tom smislu mi smo još pioniri u toj oblasti. Mi smo prva
generacija koja će raditi naučno istraživanje starijeg doba.

126
„Volela bi da pomenem ovde, da se 60-tih godina npr. u zemljama poput Kine, 80-ta ili 90-a
godina nisu smatrale kao starenje, s obzirom da su u Kini na vlasti bili ljudi tih godina.“

2
Ovo nas vodi do pitanja: Šta mi zapravo znamo o starijem dobu: šta ono znači,
kada govorimo o „normalnom“ zdravom načinu starenja? Šta je normalno ili
zdravo u tom smislu? Da li mi zaista znamo ili smo na početku učenja? Kada smo
na samom početku razumevanja, šta zapravo znači stariti „zdravije“, da li možemo
napraviti bilo koju relevantnu, dokazima potkrepljenu izjavu o tome šta znači biti
„nezdrav“ u starijim godinama, posebno u smislu patopsihologije u starijem dobu.
Sa Geštaltističke tačke gledišta, generalno govoreći, osoba je zdravija kada je u
kontaktu sa svojim potrebama, sa svojom okolinom, i kada je sposobna da se
kreativno prilagođava svakoj promeni. Tako da, na ovaj način možemo reći, da je
starija osoba zdravija kada je sposobna da se kreativno prilagodi promenama
starenja. Ali kako to kreativno prilagođavanje izgleda? Da li možemo porediti
način kreativnog prilagođavanja starijih ljudi sa načinom prilagođavanja ljudi u 20-
tim, 40-tim ili 60-tim godinama? Ili bi trebalo da budemo otvoreniji ka različitim
načinima kreativnog prilagođavanja?
Drugo povezano pitanje koje treba uzeti u obzir kada pričamo o riziku od
psihopatologije u starijem dobu, jeste generalno viđenje starijeg doba. Veoma
dug period, paradigma koja je bila osnova mnogih studija i teorija o starijem dobu
je bila tkz. „deficit paradigma“, što znači da je posle određenih godina starenje
uglavnom ili samo viđeno kao „proces gubitka“, proces opadanja.
Erikson (1950) je bio jedan od prvih ljudi koji je predstavio ideju o razvoju životnog
veka u teorijama psihološkog razvoja, ali je trebalo dosta vremena dok nije
napravljen stvarni pomak u ovoj osnovnoj paradigmi, dok su ljudi i dalje smatrali
starenje kao propast.
I tako, ako starenje shvatimo kao problem, koliko će tek starije osobe biti lakše
isključene ili koliko će njihovo ponašanje biti viđeno kao nezdravo,
disfunkcionalno itd.

2. Rizik od psihopatologije starijeg doba: Koncept “krhkog balansa “

1973, holandski klinički gerijatar Dick Sipsma, profesor na Groningen
Univerzitetu (NL), predstavio je koncept koji je nazvao „krhki balans“ (Sipsma,
1973).

3
Sipsma je bazirao njegov koncept na Lorenovoj sistemskoj teoriji. U ovoj teoriji,
sistem je viđen kao skup interaktivnih elemenata i ljudsko biće kao specifičan
(poseban) sistem, je viđen kao “otvoren dinamični interaktivni sistem, koji je u
stalnoj interakciji sa okolinom umesto da sam sebe održava“.
Biće jasno da je koncept sistemske teorije veoma blizak konceptu teorije polja,
koja je u osnovi Geštalt teorije.
Sipsma primenjuje tu sistemsku teoriju u procesu odrastanja i starenja, i vidi
proces životnog veka kao tekući redosled transformacija, što rezultira
konstalacijom rastuće složenosti i sve više i više karakteristika pojedinca.
Što se tiče procesa rasta i starenja, to znači da za razliku od deficita paradigme
starenja, sistemska teorija navodi da su tokom životnog veka, pa do kraja, obe
tedencije prisutne, pad, razvoj, starenje i rast (Sipsma 1973).
Ovo je veoma interesantna činjenica, posebno kada govorimo o psihopatologiji
starijeg doba: sa ove tačke gledišta, psihopatologija se može videti kao izraz obe
tendencije: pada i razvoja, kao kreativnog načina razvoja u vezi sa povećanjem
poremećaja, ustvari kao kreativno prilagođavanje starenju.
Dakle, tokom čitavog životnog veka, sposobnost za rast i razvoj, sposobnost za
kreativno prilagođavanje ostaju i dalje prisutni. Međutim, pad je i dalje prisutan i
to može uticati, čak i ugroziti sposobnost za rast i razvoj. Zbog toga, balans između
ove dve tendencije postaje mnogo osetljiviji, mnogo nestabilniji.
Drugim rečima: čak i u starijem dobu, sposobni smo i dalje za kreativno
prilagođavanje prema promenama ili pretnjama u životu, i zato je veći rizik za
psihopatologiju, zbog osetljivosti balansa.

3. Mogući rizični faktori starijeg doba

Kada pričamo o osetljivom balansu starijeg doba, dobro je uzeti u obzir neke
moguće rizične faktore koji mogu poremetiti ovaj balans.

4
A. GUBICI: Dobro poznata činjenica je da što smo stariji, to više ljudi gubimo.
Na ovaj način možemo reći da starenje znači precrtavanje imena iz
rođendanskih kalendara.
Kada gledam moju majku, koja ima skoro 94 godine, i na koliko je sahrana bila
u protekloj godini. To je kao mesečni ritual, posećivanje sahrana.
Neće svaki gubitak imati iste posledice, posebno gubitak bliskih, voljenih osoba
može imati veliki uticaj. Gubitak partnera je veliki događaj. Nije slučajnost da
veliki broj udovica ili udovaca umire u prvoj godini posle gubitka partnera.
Međutim, za neke ljude smrt partnera može biti olakšanje, npr. kada je taj
partner bio psihički bolesnik duži period ili npr. ako je bolovao od demencije.
Na neki način, ove osobe su izgubile njihove partnere već odavno.
Veoma težak gubitak je gubitak deteta. Za mnoge roditelje je neprirodno da
dete ode prvo umesto njih samih, i to im otežava da prebole gubitak.
Drugi gubici u starijem dobu, koji mogu uzrokovati probleme su gubitak posla,
selidbe u drugi grad ili starački dom i gubitak fizičke sposobnosti.
B. Samoća. Činjenica da je osoba sama može povećati rizik od psihopatologije.
Naravno, ovo zavisi od toga da li osoba voli da bude sama ili ta samoća ima
veze sa gubitkom ili sa tim da je osoba bila zanemarena, napuštena ili čak
isključena.
U tom smislu, velika je razlika između “samoće“ i “usamljenosti“. Biti sam
može biti nečiji izbor ili može biti privremena prihvatljiva situacija. Usamljenost
je veoma često negativno iskustvo. To je osećaj ili percepcija, da osoba nema
više nikoga sa kim može deliti osećanja, misli ili iskustva.
Zato biti sam, posebno osećaj usamljenosti, može biti veoma težak za starije
ljude i jedan od rizika “socijalne izolovanosti“ u tim situacijama je da se osoba
više fokusira na samu sebe, na svoje telo ili misli i postaje zabrinuta po ceo
dan. Misli i brige “pune“ njenu glavu i vrte se ukrug sve dok razlika između
misli ili brige i realnosti ne postane nejasna. Osoba može postati opterećena
svojim telom i mogućim bolestima ili može biti opsednuta posebnim mislima,
brigama ili strahovima. Projekcije o drugim ljudima i njihovim motivima mogu

5
 voditi u paralelan život. Drugim rečima, postoji rizik za iluzije i aluzije,
halucinacije, anksiozne poremećaje, hipohondriju i paranoju.
C. Ličnost. Jasno je do sada, da je veoma važan indikator za zdravo starenje
sama ličnost.
Kada definišemo “ličnost“ kao “svaku razmenu interakcije ili kontakta osobe
sa njegovom okolinom na granici kontakta“, možemo zamisliti da ova
interakcija može varirati od veoma fleksibilne do mnogo rigidne ili totalno
fiksirane.
Sa Geštaltističke tačke gledišta, osoba je mnogo zdravija kada je više
sposobna za kreativno prilagođavanje različitim životnim situacijama. Ovo
znači da zdrava osoba ima određeni nivo fleksibilnosti. Stoga, možemo
očekivati da je zdrava osoba poprilično sposobna da se nosi sa životnim
problemima (udarcima života).
Kako god, ako je osoba ograničena zato što nije razvila ovu fleksibilnost,
svaka nova situacija može biti pretnja ili čak poremećaj njegovog osetljivog
balansa.
Pored ovih najvažnijih faktora želela bi ukratko da pomenem još dva specifična
faktora rizika u starijem dobu.
Rizik od intoksikacije. Pogotovo u starijem dobu, rizik od intoksikacije je veći.
Pomenuću neke od mogućnosti.
Najpre, postoji rizik od intoksikacije lekovima. Opštepoznato je da se starijim
osobama propisuje mnogo lekova (Zuylen C. Van et al., 1988).
Rizik od grešaka koji stariji ljudi prave sa dozama lekova ili rizik od štetnih uticaja
lekova je veoma značajan.
Na vebsajtu Holandskog magazina za Zdravlje nedavno je pisalo:
( ..... ) Starije osobe, koje žive same, konzumiraju u proseku 1-5 lekova na dan. U
malom istraživanju o korišćenju lekova u staračkim domovima, pokazalo se, da se
prosečno koristi 4-8 lekova na dan. Više od polovine pacijenata imalo je povećan
rizik od neželjenih reakcija zbog kombinacije neadekvatnih lekova (Website
Nederlands Tijdschrift voor Geneeskunde, 2010).

6
Pored broja lekova, postoji veći rizik od nastanka neželjenih reakcija kod starijih
ljudi usled promenljive farmakološke dinamike i kinetike (Kerremans, 1988).
Drugi rizik od intoksikacije, koji je uobičajen kod starijih ljudi je rizik od
intoksikacije narkozom. Kada je starijim ljudima potrebna operacija, rizik od
štetnih reakcija narkoze je poprilično velik. Ustvari, efekti narkoze na starije ljude
mogu trajati dug period. Zbog toga je važno uzeti u obzir kada se osoba žali na
svoju ili partnerovu promenu ponašanja nakon boravka u bolnici.
Konačno, naravno tu je i rizik od intoksikacije zbog upala. Ovo je veoma čest uzrok
Delirijuma u starosti.
Fizički ili mentalni hendikep. Kada ljudi imaju psihički ili fizički hendikep to može
takođe biti dodatni rizik za razvoj psiholoških problema.
Efekti rizika zbog psiholoških hendikepa, naravno skroz zavise od ozbiljnosti
hendikepa. Ali pogotovo, ljudi koji imaju čulni hendikep više su ranjivi. Ne biti u
mogućnosti da vidiš ili čuješ bilo šta, može imati ogroman uticaj na osobu i
zahteva velike kapacitete za kreativno prilagođavanje. Oba hendikepa mogu voditi
izolaciji.
Živimo u poprilično komplikovanom društvu, i pogotovo ljudi sa mentalnim
hendikepom ne pronalaze lako svoj put. Generalno govoreći, možemo reći da su
kapaciteti za kreativno prilagođavanje osoba sa mentalnim hendikepom manje.
Starenje takođe i traži kreativno prilagođavanje, i za neke, ovaj zahtev može biti
preteći i neshvatljiv. Za nas, koji se bavimo starijim osobama, postoji još mnogo
pitanja na koje treba odgovoriti.
Ustvari, mi smo na početku učenja i razumevanja šta znači ostariti sa mentalnim
hendikepom i baš iz toga treba učiti šta znači zdravo ili nezdravo starenje za tu
grupu ljudi. Mi se bavimo prvom generacijom starijih ljudi sa hendikepom.

4. Moguća psihopatologija starijeg doba, pregled

Naglašavam ovde, koliko je bitno imati dobar pregled i dijagnostiku
psihopatologije starijeg doba, da bi mogli da razlikujemo “stvarnu“
psihopatologiju, koja bi morala da se leči terapijom ili lekovima i moguće retke
individualne načine kreativnog prilagođavanja starenju, gubicima, tugovanju itd.
7
Kasnije možda osobi neće biti potreban tretman, ali bi je trebalo podržati,
ohrabriti i olakšati joj.
Ali nažalost, kvalitet pregleda i dijagnoze kod starijih ljudi u mnogim zemljama je
oskudan. Prečesto stariji ljudi dobijaju poruku: “Žao nam je. Ovo jednostavno ide
sa godinama i mi tu ništa ne možemo učiniti.“
Naravno, ovo može biti istina ako je bazirana na osnovu temeljnog pregleda i
dublje dijagnoze starije osobe. Kako god, u mnogim slučajevima, takva izjava je
samo bazirana na veoma površnom utisku i predrasudama.

Jednog dana bila sam uključena u slučaj starijeg čoveka u staračkom domu, kome
je dijagnostifikovana Senilna Demencija, tipa Alchajmer.
Kako god, kada je sestra iz doma opisala njegovo ponašanje, nije se uklapalo u
ovu dijagnozu. Slušajući priču ovog čoveka, počela sam da sumnjam u dijagnozu.
Samo nekoliko godina unazad, u jednoj godini, iznenada je izgubio suprugu, posle
iznenadne bolesti i ukratko potom, i sina koji je nastradao u požaru. Pokušao je da
spasi sina ali nije uspeo. Posle ovog traumatskog događaja čovek se sve više
povlačio u sebe i isključivao iz društvenog života.
Sestra je priznala da je doktor koji je došao da pregleda ovog čoveka, bio sa njim
samo 20 minuta nakon čega je njegova “dijagnoza“ bila jasna: Čist primer
Demencije. On je sada u svom svetu. Nažalost, ništa ne možemo da učinimo
povodom toga.“
Kako god, sa moje tačke gledišta, ovaj čovek može da boluje od posttraumatskog
stresnog sindroma. Što znači da su potrebni dodatni pregledi i da je nešto već
moglo biti učinjeno.
Nažalost, ovaj slučaj nije jedini.
Kako god, mi vidimo promenu. Sve više je studija o patologiji i psihopatologiji
starijeg doba. U Holandiji, gde sam provela mnogo godina radeći na brizi o starijim
ljudima, situacija je mnogo uznapredovala. Poslednjih 20 godina radili smo sa
veoma profesionalnim gerijatrijskim multi-disciplinarnim timovima, koji su bili
odgovorni za pregled i dijagnozu starijih lica.

8
Tih godina pogrešne dijagnoze svedene su na minimum, iako je čak u Holandiji
bilo potrebno više pažnje, posebno u situacijama višestruke patologije, što je
veoma čest slučaj u starijem dobu ili sa ljudima sa mentalnim ili čulnim
poremećajima, npr.
Baš ove nedelje, dok sam pisala ovo poglavlje, dobila sam članak sa Psy,
Holandske organizacije za psihološko zdravlje, koja je objavila članak o pogrešnim
dijagnozama među gluvim ljudima koji stare (Psy, August 8th,2010).
Sada, koja je vrsta psihopatologije koju možemo sresti u starosti? Da bi odgovorili
na ovo pitanje, prvo moramo razjasniti da sve psihopatologije koje srećemo u
starijem dobu nisu psihopatologije starijeg doba.
Razlika je između psihopatlogije, koja je jasno vezana za starost, i psihopatologije
koja je manje u vezi sa starošću, zato što je bila prisutna u životu osobe mnogo
pre nego što je počela da stari. Možda se razvijala tokom starenja. Drugim rečima,
možemo napraviti razliku između psihogerijatrijskog problema i
gerentopsihijatrijskog problema.
Psihogerijatrijski problemi uključuju sve probleme i patalogiju koja je vezana za
starije doba. Ranije, osoba se nije susretala sa ovim problemima i nije imala bilo
kakvu posebnu patalogiju, ali starenjem je došlo do pojave patologije, kao što je
slučaj sa Senilnom Demencijom ili drugim psihološkim problemima vezanim za
pad kognitivnih funkcija.
Gerentopsihijatrijski problemi, sa druge strane, podrazumevaju sve probleme i
patalogiju koja je bila prisutna u životu osobe, mnogo pre starenja, ali sad, kada je
osoba ostarila, problemi su i dalje tu ili se povećavaju zbog starenja. Uzrok nije
direktno povezan sa njegovim godinama: kakogod, starenje može negativno
uticati na situaciju.
Jasan primer gerentopsihijatrijskog problema je specifičan tip poremećaja ličnosti
ili manijakalno-depresivni poremećaj, npr. u oba slučaja, psihopatologija je već
postojala godinama i nije direktno vezana sa starenjem osobe. Naravno, moguće
je da su ovi simptomi patologije rasli tokom poslednjih godina zbog narušavanja
granice osetljivosti.
Kada je previše zavisna osoba (Poremećaj ličnosti, Cluster C), živela čitav svoj život
sa dominatnim partnerom, njena patologija i posledice njene patologije ostaju
9
prilično u pozadini. Možda nikada nije mogla da vodi računa o sebi ili da donosi
samostalno odluke, ali ustvari, nije ni morala zbog partnera. Kakogod, u momentu
kada gubi partnera u 78 godini, situacija se dramatično menja i njegov balans
biva ozbiljno poremećen. Moguće, da neće biti sposobna da se odmah prilagodi i
patologija postaje značajna u njenom životu.

5. Organski psiho sindrom

Druga važna stavka na koju treba obratiti pažnju (ne samo u starijem dobu) jeste
pitanje kako je psihopatologija osobe izazvana ili povezana sa psihičkom
disfunkcijom. U tom slučaju, govorimo o organskom psiho sindromu.
Veoma jasan primer takvog organskog psiho sindroma je Delirijum: u veoma
kratkom vremenskom periodu (ponekad čak i za par dana, ili čak par sati), prilično
normalna, funkcionalna osoba može skroz da promeni svoje ponašanje i da počne
da se ponaša na veoma haotičan, ponekad i maničan način (npr. da ima
halucinacije), da ima motoričku uznemirenost, probleme sa koncentracijom i
druge opšte poremećaje u kognitivnim funkcijama.
Karakteristično za Delirijum, jeste da postoji jasan psihički razlog za iznenadnu
promenu: infekcija, intoksikacija (npr. lekovima) i ostala oboljenja.
Drugi primer organsko psihičkog sindroma jeste psihopatologija koja je povezana
ili izazvana oštećenjima mozga, kao npr. posle kome ili traume (npr. saobraćajna
nesreća), ili izazvana tumorom mozga, cirkularnim poremećajima (CVA ili Multi
infarkti), specifična oboljenja kao Pick oboljenje (fronttemporalna demencija), ili
rezultat prekomerne upotrebe alkohola (Korsakow).
Efekti oštećenja mozga, i samim tim psihopatologija kao rezultat oštećenja mozga,
veoma variraju i potpuno su povezani sa delom mozga koji je oštećen.
Kada je frontalni deo mozga oštećen, najčešće karakteristične promene koje
možemo videti kod osobe je gubitak kontrole nad ponašanjem. Ovo znači gubitak
koji nazivamo impulsnom kontrolom (misli same izlaze), ali isto i gubitak
sposobnosti da osoba zaustavi ili prekine ono što radi: ponavljanje reči ili rečenica
ili iznenadno plakanje, nesposobnost da zaustavi ili kontroliše konzumiranje hrane
ili slatkiša.

10
Jednog dana klijentkinja se požalila da se njen partner promenio nagore. Bio je
manje socijalan, ponekad i veoma čudan, imao neprimerne primedbe u prisustvu
drugih i nije mogao da kontroliše svoje ponašanje, bilo to da ponavlja reč ili priču
ili nastavljajući da jede ili da peva bezobrazne pesme.
Kakogod, ona je pokušavala da ga opomene, on se čudno ponašao: ponekad
veoma iziritirano, čak i besno, a u drugim situacijama samo joj se smešio. Imala je
utisak da je više ne shvata ozbiljno. Ustvari, počela da sumnja da li je i dalje voli.
Meni je bilo jasno – pored bilo koje druge podrške ili terapije –pregled mozga je
bio potreban. Zato sam i savetovala da odu kod lekara i traže neurološki pregled.
Ispostavilo se da su se pokazali prvi simptomi Pick oboljenja. Iz te pozicije, mogla
sam da te ljude podržim i pomognem im u procesu prihvatanja dramatične
promene u njihovim životima.
Moždani tumori često donose promenu u karakteru osobe, ponekad čak i pre
nego što se tumor dijagnostifikuje. Neke karakteristike su: razdražljivost,
nekontrolisano ponašanje, inercija u razmišljanju i razumevanju, nemogućnost
kontrole emocija, ponekad gubitak interesovanja za druge, gubitak inicijative, a
ponekad halucinacije i iluzije. Opet, mesto i veličina tumora, baš kao i kod drugih
oštećenja mozga su krucijalna za specifične promene u ličnosti I drugim
simptomima.
Specifičan tip psihopatologije kao rezultat oštećenja mozga je naravno oboljenje
Demencija. Kako god, trebamo napraviti jasnu razliku između bolesti Demencije
kao rezultata oštećenja mozga kao i proces Demencije koju viđamo u starijem
dobu, a koja nije uvek vezana za promene na mozgu (videti poglavlje 18).
Prvi tip Demencije ima nekoliko uzroka. Najpoznatiji tip Demencije je Demencija
nazvana Multi-infarkt Demencija ili Vaskularna demencija. Ovaj tip je jasno vezan
sa činjenicom da je osoba imala nekoliko manjih ili većih infarkta (TIA’ s ili CVA’s)
ili druge probleme sa moždanom cirkulacijom, što rezultira pogoršanjem.
Glavna karakteristika je gubitak pamćenja (skladištenje ili zadržavanje
informacija), ali pored toga, zavisno od progresije oštećenja i simptomi kao afazija
(problem sa izražavanjem ili ekspresijom), apraksija (problem sa konkretnim
pokretima), agnosia (problemi sa prepoznavanjem objekata), gubitak privlačnosti
(nekontrolisano ponašanje), inercija i dr.
11
Drugi tip, koji obično počinje u ranijem dobu, jeste Alchajmerova bolest. Postoje
slučajevi gde ova bolest počinje već u 36-toj godini.
U većini slučajeva Alchajmerova bolest brzo napreduje. Ponekad u periodu od tri
godine osoba može da se promeni od potpuno adekvatno funkcionalne osobe do
osobe koja je potpuno zatvorena i veoma se teško do nje dolazi verbalnom
komunikacijom. Karakteristike ove bolesti nazvane su “senilne ploče“, koje su
toksične za nervno tkivo i uzrokuju mnogo štete neuronima, što ograničava
njihovu funkciju.
Treći tip je, ustvari, kombinacija Parkinsonove bolesti I Demencije I nazvana je
Lewy body demencija. Većina karakteristika ovog tipa demencije upoređenih sa
Alchajmerovom bolešću, jeste činjenica da je osoba koja boluje mnogo više svesna
svoje situacije, što otežava suočavanje sa istom. Zbog kombinacije sa
Parkinsonovom bolešću, veći je rizik da osoba može da padne. To zahteva da
partner ili negovatelj više obrati pažnju na ustajanje I kretanje. Kao rezultat,
partner ili negovatelj, zbog straha od padanja, stalno pokušava da osobu drži u
sedećem položaju, što naravno stvori veću iritaciju i uznemirenost kod osobe. Ovo
je najčešći razlog zašto se takve osobe smeštaju u starački dom ili dnevni boravak.

6.Depresija
Iako depresija nije novina u starijem dobu, ona je čest problem u tom dobu.
Trimbos institut u Holandiji pravi razliku između “velikog depresivnog
poremećaja“ (5-9 simptoma navedenih u DSM-IV) i “malog depresivnog
poremećaja“ (samo 2-4 od ovih simptoma). Glavni depresivni poremećaj, prema
njihovom istraživanju zahvata 2% populacije preko 55 godina; manji depresivni
poremećaj zahvata 10%. Prevalenca svih kliničkih relevantnih depresivnih
sindroma je oko 13-14%. Interesantan ishod njihovog istraživanja je bio da se
zastupljenost malih depresija povećava sa godinama, dok se kod velikih depresija
smanjuje sa godinama.
Drugi ishod bio je da je prevalencija depresije kod starijih imigranata bila znatno
viša: kod oko 34% Marokanskih i 62% starijih Turskih imigranata u Holandiji
dijagnostifikovana je klinička relevantna depresija (Glavni Trimbos Institut , 2009).

12
Kao što je već pomenuto, postoji nekoliko rizika koji mogu izazvati ili povećati
depresiju u starijem dobu. Pre svega, postoje gubici sa kojima se treba suočiti a
pored toga, moguća fizička nesposobnost koja može dovesti do ograničenja u
svakodnevnom životu, usamljenost i gubitak smisla u životu.
Još jedan važan uzrok depresija u starosti je negativan ishod svega proživljenog.
Erikson (1950) je opisao njegove glavne teme osme faze života (55+): integritet
nasuprot očaju.

( …. ) kao stariji, odrasli često možemo da se osvrnemo na naše živote sa srećom i

možemo biti zadovoljni, ispunjeni dubokim osećanjem da život ima značenje i da
smo doprineli istom. Naša snaga dolazi iz mudrosti da je svet veliki i da je njegov
sastavni deo briga za ceo život, prihvatanje smrti kao završetak života. Sa druge
strane, odrasli mogu ovu fazu doživeti sa očajanjem zbog prethodnih iskustava i
percepcije promašaja. Oni se mogu bojati smrti dok se bore da pronađu svrhu
života, pitajući se “Da li je putovanje bilo vredno?” (Harder, 2009).
Može da se uporedi sa onim što je Yalom napisao u njegovoj knjizi Gledanje u
Sunce: “Strah od smrti je ustvari strah da nismo živeli sopstvene živote” (Yalom,
2009).

7. Anksiozni poremećaj
Starenje može biti veoma ugodna faza u životu. Međutim za neke ljude starenje
znači postajati sve više i više nesiguran. Konačno, ovo može dovesti do
anksioznosti i u najgorem slučaju do anksioznog poremećaja.
Holandski centar za gerento psihijatriju izveštava: “Blagi simptomi anksioznosti su
prilično česti, 17,1 % muškaraca i 21,5% žena od 55 godina i više prijave ove
simptome. Istraživanja pokazuju da 1 od 10 starijih osoba u Holandiji ustvari pati
od anksioznog poremećaja. Anksiozni poremećaji su, zajedno sa depresijom I
demencijom, glavna tri psihološka poremećaja u starijem dobu.“
Mnogo puta, anksiozni simptomi su kombinovani sa depresijom, ali se to ne
pokazuje lekarima otvoreno. Uglavnom, stariji ljudi dolaze sa fizičkim problemima
ili sa zabrinutošću zbog fizičkog stanja, tako da se anksioznost ne prepoznaje uvek.
13
Neki od oblika anksioznosti starijeg doba su: nesigurnost u dnevnim aktivnostima
ili društvenim kontaktima, panični napadi, zabrinutost, reminiscencija (nejasno
sećanje) traumatskog iskustva ili opsesivne misli.

Klijentkinja koja ima 60 godina prijavila je ozbiljnu anksioznost i opisala kako je

opsednuta sa svojim telom i mogućnošću da dobije neku bolest opasnu po život.
Posetila je svog lekara već nekoliko puta i onda je shvatila da joj je potrebno nešto
drugo.
Posmatrajući situaciju, iznenadna smrt njene majke od aneurizme, postala je
važna figura u njenom životu. Shvatila je da nije imala vremena za tugovanje. Bila
je veoma zauzeta svojom karijerom tih dana i ustvari bežala je u posao. Sada ,
posle pola godine, kada je usporila I spremala se za penzonisanje, shvatila je da je
tada i počela njena anksioznost.

8. Psihoze
Kao što je pominjano, veoma je važno napraviti razliku između psihopatologije,
uključujući psihoze, koja je jasno vezana za starije doba i psihopatlogiju, koja je
bila prisutna pre starenja.
U drugoj situaciji, u većini slučajeva osoba je već upoznata sa njenim psihozama i
već je pod tretmanom (lekovi ili terapija) ili je još uvek na terapiji sa psihijatrom.
Situacija je još gora, kada su psihoze novina, kada su simptomi otkriveni nedavno.
Nedavno istraživanje je otkrilo, da za razliku od nekadašnjih teorija o
psihopatologiji u starosnoj dobi, psihoza koja je počela nakon 65 godine je mnoga
gora nego psihoza koja započne u mlađem dobu (Kohler,2009).
Ovaj isti istražitelj, Kohler, isto navodi, da su psihotični poremećaji (vezani za
starije doba) mnogo češći nego šire prihvaćeni i da možemo da očekujemo da će
broj psihotičnih slučajeva vezanih za starije doba biti u rastu narednih godina
(Kohler, 2009).
U većini slučajeva, psihoze u starijem dobu karakterišu se halucinacijama ili
priviđenjima, posebno tip paranoidnih ili relacijskim zabluda.
14
Opet, volela bi da naglasim, koliko je važno da se primeti kada je osoba izložena
novim ili naglim psihotičnim promenama zbog svoje fizičke nesposobnosti ili
intoksikacije.
Kako god, ranija traumatična iskustva, kao iskustvo koncentracionog logora,
psihičko ili seksualno zlostavljanje, traumatične nesreće i dr. mogu da izbiju na
površinu i dovedu do totalne konfuzije ili privremene psihoze.
Stariji čovek iz stračkog doma za psihogerijatrijska stara lica, bio je prilično
opušten i socijalan. Kakogod, u momentu kada bi u prostoriji bilo previše ljudi ili je
nameštaj bio pozicioniran tako da mu ograničava kretanje, ovaj čovek se
pretvarao u totalno drugačijeg, agresivnog čoveka, vikajući kako “oni“ opet
dolaze i da će ih sve ubiti. U ovoj situaciji, on je ponovo proživljavao iskustvo iz
koncentracionog logora. Osećaj “vezanosti“ je pokrenuo iskustvo iz logora i odveo
ga do privremenih psihoza.

9. Zaključak
U ovom poglavlju predstavila sam novu oblast za mnoge psihoterapeute. Dugo
vremena, opšteprihvaćena ideja je bila da psihoterapija nije prikladna za starija
lica.
Na sreću, bilo je drugih koji su mislili drugačije i pomogli da se stvore uslovi u
kojima je sve više ljudi shvatalo da i starije osobe, imaju svoje potrebe i pravo na
adekavatnu psihoterapiju ili psihološko savetovanje.
Geštalt pristup, u kombinaciji sa ostalim pristupima, uključujući i fizičke tretmane,
može mnogo ponuditi ovoj grupi klijenata.

15