Висока здравствено - санитарна школа

струковних студија „Висан“

Семинарски рад

Савремена радиолошка технологија

ТРОДИМЕНЗИОНАЛНИ УЛТРАЗВУК И ДОПЛЕР

Ментор: Студент:

Прим. проф. др сци. мед. Жељка Бојић

Живорад Н. Савић бр. индекса 7-18/2021

Београд, јануар 2022.

Садржај

Увод.............................................................................................................................................1

Физичке карактеристике ултразвучних таласа.......................................................................2

Интеракција ултразвучних таласа и материје.........................................................................3

Настанак ултразвучне слике.....................................................................................................4

Врсте ултразвучних сонди........................................................................................................8

Коришћење доплеровог ефекта у ултразвучној дијагностици.............................................9

Колор доплер (Color doppler)..................................................................................................11

Power doppler............................................................................................................................12

Тродимензионални ултразвук (3D)........................................................................................13

Закључак...................................................................................................................................15

Литература................................................................................................................................16
 УВОД

Ултразвук је облик енергије који је настао механичким вибрацијама чија се учесталост

креће у опсегу од 20kHz до 1000MHz. То је звук чија је фреквенција изнад горње границе
чујности за људско ухо.

Млађе особе, а поготово деца могу чути и неке звукове високих фреквенција. Старењем,
горња граница чујности човека пада, што значи да све слабије чује звукове високих
фреквенција. Опадањем чујности високих фреквенција старењем, старијим људима се мењају
и боје звука, што значи да звук виолине не чује исто дете од 6 година, одрастао човек од 30
година или старац од 80 година.

Најпознатија примена ултразвука је у медицини, тачније у ултразвучној дијагностици.

Принцип коришћења ултразвука је врло једноставан. Долази до одашиљања ултразвучног
таласа, који се потом одбија о препреку, те се према времену потребном да се талас врати
одређује удаљеност и облик објекта. Ултразвучна дијагностика у медицини је веома
распростањена, јер се на потпуно безболан и нешкодљив начин, могу дијагностиковати
различита обољења. Такође, применом „Doppler“ технике, помоћу које се мере брзине
протока крви кроз артеријске крвне судове, венске крвне судове и шупљине срца, омогућава
рано постављање дијагнозе поремећене исхрањености одговарајућих органа. (1)

Слика бр.1 Спектар звучних таласа

Извор слике: https://sofiasounds.weebly.com/pitch--frequency-of-a-sound-wave.html

 ФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ УЛТРАЗВУЧНИХ ТАЛАСА

Ултразвучна дијагностика је заснована на физичким принципима ултразвучних таласа. То

су лонгитудинални механички таласи са згушњавањем и разређењем медијума (ткива) у
смеру ширења ултразвучних таласа. Ради се о таласном кретању енергије са осциловањем од
20.000 до 10 милиона херца - Hz. Дијагностички ултразвук оперише са фреквенцијама од 3-10
милиона херца.

Основне карактеристике ултразвучног таласног кретања су:

1. ФРЕКВЕНЦИЈА – представља број титраја у једници времена, одосно секунди и

изражава се у Херцима (Hz). Један титрај у секунди је један Херц. Фреквенција
ултразвука је једна од најважнијих физичких особина која се користи у дијагностици.
Ултразвучни таласи нижих фреквенција су продорнији, па се користе за преглед
дубље постављених органа и структура. Међутим, моћ раздвајања ових таласа је мала,
па се за површно постављене структуре користе користе таласи већих фреквенција
чија је продорност мања, али је раздвојна моћ већа. У дијагностици се користе таласи
фреквенције од 1-20MHz.
2. ТАЛАСНА ДУЖИНА – означава удаљеност између било које две тачке у истој фази
осциловања. Таласна дужина је обрнуто пропорционална фреквенцији ултразвука.
Веће фреквенције имају мању таласну дужину и обрнуто. Нпр. код фреквенце од
1,5MHz таласна дужина је 1mm, а код 3MHz таласна дужина је 0,5mm.
3. БРЗИНА ПРОСТИРАЊА – је брзина којом се улразвук шири кроз еластичну средину.
Ова особина зависи од физичких својстава средине кроз коју ултразвучни талас
пролази, а пропорционална је фреквенцији и таласној дужини.
4. ИНТЕЗИТЕТ – означава енергију којом ултразвучни талас делује на јединицу
површине управну на правац простирања. У дијагностици се употребљавају
ултразвучни таласи интезитета од неколико миливата по јединици површине (1-
5mW/cm2). (2)
 ИНТЕРАКЦИЈА УЛТРАЗВУЧНИХ ТАЛАСА И МАТЕРИЈЕ

Због свих физичких карактеристика ултразвучних таласа, при проласку кроз неку
средину подлежу законима апсорпције, дисперзије, атенуације и рефлексије.
Апсорпција подразумева да ултразвучни талас губи енергију. Већи губитак енергије
подразумева мању продорност и самим тим већу апсорпцију. Пример је масно ткиво као
велики апсорбент.
Дисперзија је појава да се ултразвучни таласи расипају у разним правцима при одбијању
од препреке неравне површине. Дисперзија зависи од таласне дужине, односно што је већа
таласна дужина, већа је и дисперзија односно распршење ултразвучног таласа. Ткива нису
равномерне грађе, односно нису апсолутно хомогена, па кроз неке структуре унутар ткива и
органа ултразвучни таласи брже пролазе, а у неким структурама наилазе на веће или мање
препреке у виду крвних судова или фиброзних трака, па се део ултразвучног снопа расеје, те
долази до његове дисперзије, што слаби продорност ултразвучног снопа.
Атенуација представља слабљење ултразвучног таласа. Приликом проласка кроз било
коју средину, па и кроз органе човечијег тела, интезитет ултразвучног таласа слаби.
Атенуација је директно пропорционална фреквенцији и повећава се са вишим фреквенцијама
и дубином.
Рефлексија представља одбијање ултразвучног таласа, а подразумева да се са граничне
површине две суседне средине један његов део одбије и врати у исту средину преко које је
емитован. Други део ултразвучног таласа ће прећи у другу средину испод граничне
површине. Рефлексија и преламање ултразвучних таласа доводе до њихове атенуације, али су
изузетно важни феномени на којима се заснива ултразвучна дијагностика. Рефлектовани део
таласа је управо одговоран за настанак слике. Степен рефлексије зависи од упадног угла
ултразвучног таласа, површине од коју се одбија и акустичне импеданце. Акустична
импеданца је фундаметално својство средине (ткива) кроз коју се ултразвучни талас простире,
а представља однос тренутног звучног притиска и брзине кретања честица средине коју тај
притисак изазива. Скоро сва мека ткива имају приближне акустичне импеданце, док се у води
и масном ткиву знатно разликују, а нарочито се разликују у ваздуху (гасови) и скелету
(калцификације). Самим тим, логично је да ће рефлексија ултразвучног таласа бити већа што
је разлика у акустичној импеданци две средине већа. Рефлексију је најлакше објаснити на
примеру проласка ултразвучног таласа кроз ваздух. Део ултразвучног снопа који се „сукоби“
са ваздухом, бива потпуно одбијен и није могуће видети структуре иза органа, односно
шупљина испуњених ваздухом. Уочава се само црни фар. Зато кажемо да је ваздух највећи
„непријатељ“ ултразвучног снопа. Да би се избегао тај ефекат ваздуха при прегледу
ултразвуком, између сонде и коже болесника се пласира гел. То је течна, желатинозна маса,
која представља преносиви акустични агенс. У изузетним хитним стањима, може се
користити и вода, мада она није погодно средство, јер због топлоте тела брзо испарава,а и
клизи са коже при кретању сонде. Као добар преносиви агенс може се користити минерално
или биљно уље, али ако се дуже употребљава, може да оштети гумене и пластичне делове
опреме ултразвучног апарата. Тако да је најбоље акустично преносиво средство
хидросолубилни гел. (3)

Слика бр. 2 Шематски приказ интеракције ултразвучних таласа и материје

Извор слике: http://sjait.uais.rs/wp-content/uploads/SJAIT-2018403-4-6-17.pdf

НАСТАНАК УЛТРАЗВУЧНЕ СЛИКЕ

Рефлексија ултразвучних таласа при њиховој интеракцији са ткивима је одговорна за

настанак ултразвучне слике. У основи рада ултразвучног апарата је обрнути пиезоелектрични
ефекат. Пјер и Жак Кири су 1880. године приметили да одређени кристали (кварц, турмалин)
под дејством неких механичких осцилација, као што су звучне, мењају своје димензије и том
приликом се на њиховим крајевима ствара електрични напон. Овај феномен су назвали
пиезоелектрични ефекат. Обрнуто, ако се на кристал делује електричном струјом, он ће
осциловати у електричном пољу. Те осцилације се претварају у механичке – ултразвучне
осцилације и преносе се у околну средину. Ову појаву први је применио француски физичар
Ланжеверн 1918. године и назвао је обрнути пиезоелектрични ефекат. У ултразвучној сонди
налазе се пиезоелектрични кристали који имају способност да електричне сигнале претварају
у механичке (ултразвучне) таласе и обрнуто. Повезивањем ултразвучног апарата са колом
електричне струје долази до претварања електричних струјних импулса у сонди у
ултразвучне таласе. Ови таласи, проласком кроз тело, а у интеракцији са различитим ткивима,
бивају одбијени, тј. рефлектовани. Тај ехо првобитних ултразвучних таласа пиезоелектрични
кристали у сонди поново претварају у електричне сигнале који су одговорни за настанак
слике на екрану. Тако да је ултразвучна сонда и генератор и рецептор ултразвучних таласа. (4)

Слика бр. 3 Шематски приказ настајања ултразвучне слике (сонда генерише талас који
одлази до објекта, одбија се и поново се враћа до сонде која је и рецептор таласа)

Извор слике: https://www.scienceabc.com/innovation/how-ultrasound-scanning-sonography-3d-

sonogram-work-pregnancy-due-date.html

Овај ехо може да се прикаже у виду шиљака, базираних на одређивању положаја или
времена и амплитуде рефлектованог таласа. Овај модалитет се назива А мод (Amplitude mode),
погодан је за мерење удаљености између две границе ткива у телу, али не и за приказ
морфологије испитиваног ткива.
 Слика бр. 4 А мод

Извор слике: http://sjait.uais.rs/wp-content/uploads/SJAIT-2018403-4-6-17.pdf

Уколико се снимање у А моду користи за праћење структура које у току мерења мењају
свој положај, као код ултразвучног прегледа срца, реч је о М моду (Motion mode).

Слика бр. 5 М мод

Извор слике: http://sjait.uais.rs/wp-content/uploads/SJAIT-2018403-4-6-17.pdf

Када се повратни ехо прикаже у виду тачке, чија је осветљеност пропорционална

интезитету примљеног сигнала (у скали сивог), добија се приказ у Б моду (Brightness mode).
Уколико се снимање у Б моду врши из више праваца, те се изврши компјутерска обрада тако
добијених информација и регистрација датих положаја ултразвучне сонде, добија се слика
која се назива ехотомограм.

Слика бр. 6 Б мод (ехотомограм)

Извор слике: http://sjait.uais.rs/wp-content/uploads/SJAIT-2018403-4-6-17.pdf

Ултразвучна слика представља приказ унутрашњих органа на основу реконструкције

тачка по тачка. Ехогеност је способност неке структуре да производи ултразвучне таласе. Део
рефлектованих ултразвучних таласа је интензиван и приказује се у виду јасних белих тачака.
Светле површине, са највишим интезитетом еха, означавају се као хиперехогене. Површине са
ехом мањег интезитета су хипоехогене. За површине умереног (средњег) интезитета еха не
постоји одговарајући назив, док за површине без еха, које се на слици приказују као црне,
користимо израз анехогене.

Слика бр. 7 Шематски приказ ехогености различитог степена

Извор слике: http://educationaldimensions.com/eLearn/aspirationandbiopsy/eusterm.php

Када се изјашњавамо о ехогености неке структуре, то чинимо релативно, поредећи је са

ехогеношћу околних структура или органа. Ехо структура или ехо текстура је другачији
термин од ехогености. Ехогеност означава униформност унутар неког ткива или органа. Овај
термин не зависи од интезитета одјека, него од њиховог распореда. Тако разликујемо
хомогену ехо грађу, која означава униформан распоред одјека истог интезитета, док је код
нехомогене, тј. хетоехогене грађе, распоред еха неравномеран. (5)

ВРСТЕ УЛТРАЗВУЧНИХ СОНДИ

Најскупљи и најважнији део ултразвучног апарата су ултразвучне сонде. У њима се

налазе пиезоелектрични кристали који су неопходни за настанак ултразвучних таласа.
Постоји неколико врста сонди, зависно од врсте и положаја органа и ткива који се прегледају.
Основна подела је на конвексне, линеарне и секторске сонде.
 Слика бр. 8 Врсте сонди: а) линерна; б) конвексна; в) секторска;

Извор слике: http://sjait.uais.rs/wp-content/uploads/SJAIT-2018403-4-6-17.pdf

Сонде се разликују по фреквенцији, облику снопа ултразвучних таласа које емитују и

његовој продорности. Постоји правило да што је фреквенција сонде већа, резолуција слике је
боља, али пенетрација ултразвучних таласа је мања.

Линеарне сонде су високофреквентне, опсега фреквенција од 8-12 MHz. Оне емитују

ултразвучне таласе у виду правоугаоника, слабије пенетрације, до неколико центиметара, али
добре резолуције. Као такве користе се за преглед површних ткива и органа, за навођење
приликом пласирања централног венског катетера, за преглед крвних судова, па се зато
називају још и „васкуларне сонде“.

Конвексне сонде су нискофреквентне, 3-5 MHz, емитују сноп ултразвучних таласа

троугласте форме, добре су пенетрације до 20cm, али слабије резолуције, па се користе при
прегледу трбуха.

Секторске сонде су погодне за преглед органа са малим акустичким прозором, као код
прегледа срца, јер емитују сноп ултразвучних таласа лепезасте форме. Зато се називају и
„кардиолошке сонде“. Фреквенције су од 5-8 MHz, тако да производе слику добре резолуције.

Поред ових, постоје и специјалне сонде: ендовагинална (трансвагинална), ендоректална

(трансректална), трансезофагијална, интраваскуларна, а које раде на фреквенцијама од 7-
20MHz и прилагођене су специјалним прегледима телесних шупљина и крвних судова. (6)

КОРИШЋЕЊЕ ДОПЛЕРОВОГ ЕФЕКТА У УЛТРАЗВУЧНОЈ ДИЈАГНОСТИЦИ

Доплеров ефекат се користи за преглед крвних судова помоћу ултразвука, и данас је

тешко замислити преглед крвних судова у савременој медицини без примене тзв. Доплерове
методе.

Аустријски математичар и физичар Јохан Кристијан Доплер је 1842. године је приметио

да одређена својства светлосних таласа емитованих са звезда зависе од релативног кретања
посматрача и извора таласа. Уопштено речено, Доплеров ефекат је промена учесталости
звука, светлости или других таласа, проузрокована кретањем извора таласа или кретањем
посматрача (крвних зрнаца). Таласи се од извора крећу у концентричним круговима, иако се
извор креће ка посматрачу (или посматрач ка извору), таласи се згушњавају и учесталост
(фреквенција) је виша, а удаљавањем од извора таласи се разређују и учесталост је нижа.
Промена основне учесталости услед релативног кретања се зове фреквентни помак. Сонда
шаља ултразвучни талас који удара у црвена крвна зрнца. Крв својим кретањем ка сонди
згушњава ултразвучне таласе и они се одбијени враћају са повећаном учесталошћу назад у
сонду.

У медицинској дијагностици постоје две методе како се примењује Доплеров ефекат. То

су континуирани и пулсни доплер.

Континуирани доплер је старија и са електронског аспекта једноставнија метода од

пулсног доплера. Код континуираног доплера, ултразвучни талас се из сонде емитује стално
(континуирано) и зато морају да постоје два посебна кристала у претварачу, један који стално
емитује и други који стално прима ултразвучне таласе. Континуираним доплером индиректно
се анализира хемодинамска реперкусија патолошких променапериферних крвних судова. При
испитивању овим начином, испитује се цели промер крвног суда и доплер ултразвучни сигнал
садржи информације о свим брзинама профила тока струјања. Основна предност
континуираног доплера је његова могућност да мери високе вредности брзина крвног тока
који се чести појављује у случају валвуларних конгениталних срчаних болести. Такође се
користе за процену брзине митралне регургитације и израчунавање притиска у појединим
срчаним шупљинама. Основна мана континуираног доплера је немогућност да се селектује
дубина на којој ће се мерити брзина тока. (7)

Пулсни доплер емитује таласе у одређеним интервалима, а у паузама одбијени таласи

враћају се назад у исти кристал. Код пулсног доплера начин одашиљања таласа је идентичан
као код стварања ултразвучне слике, па се зато користе исте сонде као за ултразвучну слику.
При стварању ултразвучне слике мери се време које талас пређе од објекта од ког се одбија и
враћа, и на основу тог времена се израчунава дубина на којој се налази објекат, док се код
пулсног доплера осим тог времена мери још и фреквенција повратног таласа и на основу
фреквентног помака се израчунава брзина тог објекта. Код континуираног доплера није
могуће одредити дубину, већ се само одређују брзине дуж целокупног правца емитовања.
Фреквентни помак, а тиме и брзина протока крви се може одредити преко звучних сигнала.
Слушајући тонове који представљају брзину, можемо доста прецизно да одредимо позиције и
правац сонде у односу на проток. Када добијемо најјасније тонове, значи да смо сонду
поставили паралелно са крвним судом и тада је мерење брзине најтачније.

Код пулсног доплера можемо истовремено да пратимо и секторску слику и брзину

протока крви, тј. спектралну анализу доплера, јер иста сонда учествује у стварању обе
информације. Са напретком технике, код најновијих модела ултразвучних апарата постоје
сонде које могу истовремено да дају информације о слици и о континуираном доплеру, као и
могућност да код континуираног доплера добијемо секторску слику и правац простирања еха
(8)
и брзине протока крви.

КОЛОР ДОПЛЕР (Color doppler)

Стандардни колор доплерски систем заснива се на колорном приказу смера и брзине

крвног тока. Опште је прихваћено да се проток према сонди приказује црвеном, а проток од
сонде плавом бојом. Што је брзина већа, то је боја светлија. У случају ламинарних протока,
брзине су представљене нијансама црвене или плаве боје, зависно од смера кретања крвних
зрнаца. Код турбулентних протока, имамо хаотично кретање крвних зрнаца, па су и боје које
та кретања представљају мешавина нијанси плаве и црвене боје.

Улога доплера у боји је нарочито важна код испитивања разних сужења крвних судова,
стеноза, митралне регургитације итд. Скоро увек се колор доплер слика приказује са
дводимензионалном ултразвучном сликом, тако да пажљивим посматрањем слике у боји
можемо лако одредити постојање сужења и абнормалности протока крви.

Данас ултразвучни апарати новије генерације имају велике техничке могућности за

квалитетну обраду и ехо слике и доплера, било пулсног или континуираног. Постоје сонде
које истовремено примају информације и о слици, и о доплеру и можемо истовремено да
пратимо ехо слику са пулсним или ехо слику са континуираним доплером. Поред тога врши
се математичка обрада сигнала, могуће је померање базне линије, као и кориговање грешке
(9)
при изрчунавању брзине.

Слика бр. 9 Колор доплер приказ попречног пресека код каротидне артерије

Извор слике: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-7744/2019/2217-77441905133V.pdf

„POWER DOPPLER“

„Power doppler“ ултрасонографија је техника која користи укупну снагу доплеровог

сигнала да прикаже слику протока у боји у реалном времену. „Power doppler“ је посебан
облик дводимензионалног приказа протока, односно представља опцију код колор доплера.
Чак је и до пет пута осетљивији при детекцији протока него колор доплер.

„Power doppler“ приказује у боји снагу доплерског сиганала, док колор доплер приказује
у боји брзину и смер протока у крвном суду. Користи укупну интегрисану снагу доплерског
спектра (колор доплер се темељи на процени средњег доплерског помака фреквенције). Боја и
светлина сигнала сразмерна је броју еритроцита унутар доплерског узорка.

Предности „power doppler“-а у односу на колор доплер су:

- шири динамички распон доплерских сигнала у стварању слике протока, што повећава
осетљивост за откривање спорог протока
- знатно мања зависност од угла између ултразвучног снопа и крвне жиле

Мана „power doppler“-а је у томе што не може да распозна смер протока у крвном суду,
али најновији апарати већ имају усмерени „power doppler“ и могу разликовати смер протока
крви у односу на сонду. „Power doppler“ је знатно осетљивији за откривање спорог протока
од колор доплера и увек га треба користити када се тражи спори проток у малим крвним
судовима. Користи се и за тражење доплерског узорка. (10)

Слика бр. 10 „Power doppler“ у бубрегу

Извор слике: https://www.medison.ru/ultrasound/gal98.htm

ТРОДИМЕНЗИОНАЛНИ УЛТРАЗВУК (3D)

Тродимензионални ултразвук примењује се за дијагностику у гинекологији и

гинеколошкој онкологији. Његова значајна улога је у откривању аномалија материце, анализи
морфологије тумора материце и јајника. Колор доплер тродимензионалном ултразвуку даје
информације о прокрвљености органа и тумора гениталног тракта и те информације се
користе за процену потенцијалног малигнитета откривених промена.
 Напредак компјутерске 3D графике снажно је допринео развоју 3D ултразвучних приказа.
И поред импресивности 3D слика, техника њиховог креирања се и даље заснива на 2D
ултразвучним сликама, које одговарајући софтвери „ређају“ једну уз другу и формирају
волуменски приказ. Након „чишћења“ слике, које може бити мануелно или аутоматско,
добија се 3D слика жељеног волумена. Софтвер и хардвер за конвертовање 2D ултразвучног
записа у 3D слику или кратки филм могу бити интегрисани у самом ултразвучном апарату
или одвојени. У случају да су интегрисани у оквиру ултразвучног апарата, они се обично
декларишу као „free hand“ 3D апарати. Овакав систем може бити конструисан уз помоћ 2D
апарата, компјутера и одговарајућег софтвера за конверзију 2D записа у 3D запис.
Произвођачи оваквог програма су обично реномиране куће које иначе креирају софтвер за
(11)
класичне 3D и 4D ултразвучне апарате.

4D ултразвук се примењује у перинатологији, односно праћењу трудноће. Применом овог

ултразвука се прати се развој плода од раног периода имплантације, анализа морфологије у
првом тромесечју, развијање плода у другом тромесечју, као и развој и понашање фетуса у
трећем тромесечју трудноће. Због високе резолуције слике 4D ултразвук омогућава
откривање и анализу развојних аномалија плода.

„Live 3D“ и „real time 3D i 4D“ ултразвучни прикази, такође се базирају на компјутерској
3D графици и тзв. „волуменским „ сондама. То су специјалне, веома скупе сонде, које
побољшавају квалитет волуменског приказа и олакшавају рад. Предности 3D ултразвука су у
просторној визуализацији органа, крвних судова, фетуса и сл. (12)

Слика бр. 11 Упоредни приказ слика са различитих ултразвучних апарата

Извор слике: https://devetmeseci.net/razlika-izmedju-2d-3d-i-4d-ultrazvuka/

 ЗАКЉУЧАК

Ултразвук се веома интензивно користи у последњих 20 година како у техници, тако и у

медицини и то у дијагностичке и терапијске сврхе. Ултразвучна дијагностика представља
веома модерну и распрострањену дијагностичку процедуру којом се на потпуно безболан и
нешкодљив начин могу дијагностиковати различита обољења.

С обзиром да су васкуларне болести у Србији водећи узрок смрти и инвалидитета код

особа старијих од 50 година. Ултрасонографски преглед крвних судова је за пацијента,
безболан и комфоран, а за здравствени систем земље, односно пацијента, економски исплатив
и прецизан. Данас је ова дијагностичка метода „златни стандард“ у примарној дијагностици,
скринингу и праћењу васкуларних болести. Колор дуплекс (color duplex) је широко
распрострањена, неинвазивна процедура високе сензитивности, која чини комбинацију
пулсног доплера и приказа ткива у реалном времену. Она омогућава да се на екрану, у
реалном времену, прати проток крви кодиран бојом, унутар дводимензионалног Б мода.

Када је у питању тродимензионални ултразвук, он је дао нове квалитете ултразвучном

прегледу. Могућност да се у 3D облику сагледају унутрашње структуре, даје нам ново оружје
у борби за прецизну дијагностику. Не само да се могу приказати лице, руке, ноге, полни
органи фетуса, такође могу да се уоче евенуталне аномалије, као и праћење понашања фетуса.
Из овога се може закључити да 3D и 4D ултразвук омогућава сигурније праћење трудноће, уз
увођење нове категорије у пренаталној медицини, а то је психосоциологија фетуса, што је са
2D ултразвуком било практично немогуће. Највећи недостатак 3D и 4D ултразвучних апарата
је њихова цена, што у великој мери утиче и на цену самог прегледа овим апаратима.

Литература

1. Марковић АТ. Ултразвук у медицини. Elit Medica: Београд. 1997. (стр 3-31)
2. Mc Dicken WN. Diagnostic ultrasonics:principles and use of instruments. Wiley, Toronto.
1981. (str 450-455)
3. Стевић Р. Сонографска терминологија. Дијагностика и перкутани третман обољења
хепатобилијарног тракта. Медицински факултет, Београд. 2010. (стр 34-50
4. Godner B., Dodić M., Mijović Z., Stević R. Klinički ultrazvuk u bolestima dojke. Medicinski
fakultet Beograd (str 27-37)
5. Uljarević F. Ultrazvuk. Seminarski rad iz predmeta oscilacije i talasi. Prirodno-matematički
fakultet, Univerzitet u Novom Sadu. 2012.
6. Rutherford RB. Vascular surgery. Saunders, Philadelphia. 2000. (str 222-234)
7. Brkljačić B. Fizikalni principi medicinske primene doplera i optimizacija doplerskog
prikaza. Vaskularni ultrazvuk. Medicinska naklada, Zagreb. 2010. (str 45-53)
8. Pešić V. Ultrazvuk. Osnovni principi Dopler-sonografije i mogućnost dijagnostike patoloških
promena krvnih sudova. Draganić, Beograd. 2017.
9. Narajan J., Anand SH. Basic physics of ultrasound. Slide Share, LinkedIn Learning. 2010.
10. Vasic D. Ultrasound diagnostic diseases of abdominal aorta. In: Surgery of aorta. Davidovic
L, Institute for Textbooks, Belgrade. 2015. (str 24-31)
11. Belcaro G., Nicolaides AN., Veller M. Venous disorders. Saunders, London. 1995.
12. Standness DE. Duplex scanning in vascular disorders. Raven Press, New York. 1993.