Милован Ђилас, Разговори са Стаљином, Београд 1990.

Прва страна војна мисија при Врховном штабу Народноослободилачке

војске и партизанских одреда Југославије била је британска на челу са
Фицројем Меклејном, маја 1943г. а совјетска мисија се спустила
фебруара 1944г. Убрзо по доласку совјетске мисије поставило се
питање о упућивању југословенске војне мисије у Москву. Слање
југословенске мисије у Москву за југословенске партизане имало је
вишеструки значај,а сама мисија је имала другачији карактер и задатак
од оне при британској команди. Као што је познато партизански покрет у
Југослаији организовала је КПЈ, која је себе сматрала не само чланом
сетског комунистичког поретка, него неодвојивом од „домовине
социјализма“- Совјетског Савеза. Све време рата Политбиро је одржавао
контакт са Москвом радио везом. Формално је то била веза са
Коминистичком интернационалом- Коминтерном, а истовремено је
значила и везу са совјетском владом. Начин борбе и услови опстанка
револуционарног покрета изазивали су неспоразуме са Московом :
1. Москва није могла да схвати да се у Југославији исторемено са
борбом против окупатора одвија и револуција- у позадини
совјетска влада се бојала да ће јој савезници замерити да
искоришћава ратне тешкоће како би ширила свој утицај
2. Москва није схватала особености ратовања у Југославији-
партизани су у СССР били помоћна, споредна, снага Црвене
Армије и никада нису прерасли у регуларну војску, па зато
сојетска власт није могла да схвати да југословенски партизани
могу да прерасту у војску, да освоје државну власт а да самим тим
добију свој облик егзистенције, различит од совјетског.
По Ђиласовом мишљењу преломни тренутак био је март 1943г., када је,
у току четврте офанзиве, дошло до разговора између Врховног штаба и
немачких команди. Повод преговора била је размена ратних
заробњеника, а суштина се сводила на то да Немци признају

1
партизанима право ратујуће стране, односно да се обустави убијање
рањеника и заробљеника. Требало је обавестити Москву о томе, али су
Тито, Ранковић и Ђилас били против тога да јој се све каже. Саопштено
јој је једино да се воде преговори са Немцима о размени рањеника.
Међутим званична Москва није разумела положај НОП-а, него је
посумњала у партизане и одговорила им оштро. Мало пре тог догађаја,
фебруара месеца 1943г., уочи пробоја преко Неретве, први пут је неко у
ЦК испољио неистоветност мишљења са Москвом- био је то Тито који је
том приликом реко:“ ми смо у пром реду дужни да се старамо за своју
војску и свој народ“.
3. у међувремену је на другом заседању АВНОЈ-а и Јајцу 29.
новембра 1943г. озакоњен нов државни и социјални поредак у
Југославији. Истовремено је формиран Национални комитет као
Привремена влада Југославије. На седницама ЦК КПЈ одлучено је
да се Москва не обавештава о томе, због реакције која је касније
била толико негативна, да неке њене делове није ни објавила
радио-станица „Слободна Југославија“, која је иначе у Совјетском
Савезу радила за потребе устаничког покрета у Југославији. Тек
када је Запад на те одлуке одреаговао позитивно, са
разумевањем, Москва је променила своје мишљење.
До раскида 1948г. комунисти Југославије себе су сматрали не само
идејно везаним за Москву, већ њеним најдоследнијим следбеницима, јер
је Москва за њих била духовни и политички центар, остварење идеала-
„бескласног друштва“. Идолатрија Стаљинове личности добијала је
ирационалне размере, па су тако комунисти правдали сваки поступак
совјетске владе. Макар он не био за правдање- као што је нпр. напад на
Финску, процеси и чистке-или су га потискивали из сећања.
Југословенска војна мисија отишла је у Москву с идеалним представама
о совјетској влади и СССР-у. У мисију су били упућени генерал Велимир
Терзић и Милован Ђилас, високи партијски функционер и добар
познавалац руског језика. И други чланови мисије били су високи војни
или партијски функционери, јер је та мисија имала и војни и партијски
катрактер. Међу „мисионарима“ био је и један научник- атомски физичар
Павле Савић. Мисија је упућена почетком марта 1944г. Задаци:

2
мисионари си морали да раде на организовању совјетске помоћи
Народносослободилачкој војсци Југославије, да обезбеди помоћ Унре-
УННРА, од совјетске владе је требало тражити новац за трошкове мисије
на Западу, а као најважније требало је код совјетске владе испитати
могућност признања Нациналног комитета као привремене легалне
владе и преко ње дејствовати у том правцу код савезника. Поред тих
задатака Тито је предложио Ђиласу да разговара са Димитровим и са
Стаљином и да сазна да ли има неких замерки на рад наше партије.
Одлазак у Москву и састанак са совјетским политичким врхом био је
остварење сна, како Ђилас каже неизневереног сна сањара, бораца и
мученика. Мисија се упутила ка аеродрому крај Босанског Петровца ,ког
су сваки час прелетали авиони а један од британских авиона донео је
џип- поклон Титу од британске команде. Прва дестинација био је Бари у
Италији, а друга Каиро. У Каиру се Ђилас састао са Леманом, шефом
УНРЕ, о коме не износи баш позитино мишљење- одмах је покушао да
нађе оправадање за своју представу о капитализму као непомирљивом
противнику сваког прогреса, малих и угњетаваних и то оправадање нашо
је при првом сусрету- Леман их је примио лежећи, јер му је нога била у
гипсу. Ђилас ка назива „длакавом људескаром“, разбојником из
каубојских филмова. Леман је саслушао Ђиласа и обећао да ће узети
захтев у разматрање.
И коначно је авион полетео ка СССР. Ђиласу су биле стране те
панславистичке идеје али питао се да ли и он иде стопама наших
држаника који су три века уназад у Русији тражили спас и разумевање
иако она није схватала тежње Јужних Словена јер је била спахијска и
царска. Али сада није било разлога за размимоилажење јер су уклоњени
сви социјални па и остали узроци. Чак му је пало на памет да пољуби
руску земљу али није то учинио јер би изгледало религиозно и театрално.
У Бакуу их је сачекао генерал командант, људескара огрубела од
ратовања. Чудио се њиховој суздржаности: „Какав је ово народ- не пију,
не једу! А ми Руси добро једемо, још боље пијемо и најбоље се тучемо“!
Пре него што се срео са Стаљином и Молотовим, а то је било месец
дана након доласка у Москву, Ђилас се састао са Димитровим и на
првом састанку изложио му је ситуацију у Југославији. Димитров је на

3
Ђиласа оставио утисак болесног човека, остарелог, погођеног личном
трагедијом, али са пуно енергије. Бугарски вођа комунистичког покрета
признао је да није очекивао да ће југисловенска партија бити
најхрабрија- више наде полагао је у француску партију. Поменуо је да
совјетска влада није била у могућности да у најтежим часовима помогне
југословенске партизане, а у истинитост те тврдње веровао је и сам
Ђилас. Димитров је такође поменуо и преговоре југословенских
партизана, због чега се Ђилас јако уплашио, али све се добро завршило.
Било је речи и о евентуалној југословенско-бугарској сарадњи.
Са Коларовим, бивши секретаром Коминтерне, ток разговора био је
другачији. Ђилас је говорио о десетковању КПЈ, о губитку бораца и
становништва , који су се тада процењивали на 1.200.000. Тада му је
Коларов поставио следеће питање: „А да ли по вашем мишљењу језик
којим се говори у Македонији сличнији бугарском или српском?“ То се
питање односило на проблеме које је југословенско комунистичко
вођство имало са ЦК у Бугарској, које је сматрало да њему припада
параво да организује КП у Македонији, пошто је Бугарска окупирала
Македонију. Спор је решила Коминтерна у корист југословенског
гледишта, али тек након што је Немачка напала СССР. Коларову је
Ђиласу одговорио следеће: “Ја не знам да ли је македонски језик ближи
бугарском или српском, али Македонци нису Бугари нити је Македонија
бугарска“.
Ђилас сматра да је јако битно рећи нешто о Димитровљевом односу
према Стаљину. О Стаљину је говорио са дивљењем и поштовањем, али
без ласкавости и страхопоштовања. Димитров је био револуционар који
се дисциплиновано покоравао вођи, али који је самостално мислио.
Нарочито је истицао Стаљинову улогу у рату- кад су Немци били под
Москвом настала је паника. Влада је отишла у Куибишев, али је Стаљин
остао у Москви, у најдраматичнијим тренуцима, решен да је брани.
Његов останак у Москви имао је огроман морални значај за руско
становништво.
Југословенска мисија, као представник једине партије и народа који су
дигли устанак против Хитлера, као таква будила је радозналост. Тако су
из „Правде“ од Ђиласа тражили чланак о борби у Југославији, а из

4
Новоје Времја о Титу. Правда је избацила све што се односило на
политичку борбу, нову власт и социјалне промене. И Новоје Времја је
унело неке измене у Ђиласов чланак- у СССР нико није смео бити
величан сем Стаљина.
Стаљин је Ђиласа примио месец дана по његовом доласку у Москву. За
Ђиласа је пријем код Стаљина био највише признање јунаштву и
страдањима партизанских бораца. У том тренутку Ђилас је у Стаљину
није видео само вођу него отелотворење идеје, преображене у нешто
чисто и непогрешиво. Веровао је да су троцкисти и бухаринисти у
партији били шпијуни и штеточине и да су заслужили драстичне мере
које су према њима, као тзв. класним непријатељима, спроведене. На
Стаљинову суровост гледао је баш као и совјетска пропаганда, као на
неизбежне реолуционарне мере. Састанку су присуствовали и Жуков и
Молотов. Стаљин је био у маршалској униформи и без икаквих ордена
осим златне звезде- Ордена хероја СССР, на левој страни груди. Тада је
Ђилас сматрао да у његовом држању нема ничег извештаченог. Описао
га је као човека ниског раста и ружног тела, белог лица руменог на
јагодицама, а Стаљинов тен био је „кремаљски“. Ипак то није била
непријатна глава- имала је у себи нечег народског, сељачког,
домаћинског. По изговору се видело да није Рус, али је зато његов руски
речник био богат. Имао је смисла за хумор, али његов хумор био је груб.
Прво што је упитао Ђиласа и Терзића било је какви су им утисци о СССР
на шта је Ђилас одговорио да су одушевљени, а Стаљин је рекао они
нису одушевљени али да чине све да у Русији буде боље. Ђилас је
прометио да је Стаљин употребио реч Русија, инспиришући руски
патриотизам. Стаљин није обећао да ће признати Национални комитет
као привремену владу, али је био заинтересован за његову афирмацију.
То питање остало је нерешено.
До новог сусрета са Стаљином дошло је уочи савезничког искрцавања у
Нормандији, на вечери код Стаљина. Вечери је присуствовао и Молотов.
Разговор је почео Стаљиновим интересовањем за даљу судбину
Врховног штаба и јединица око Тита. Ђилас га је убеђивао да
партизанске јединице сигурно неће умрети од глади, јер их ни у тежим
околностима није сатрла глад. Онда је Стаљин прешао на односе са

5
савезицима, на пром месту са Британцима. Саветовао је Ђиласа да не
чине ништа што би Британсце уверило да је у Југославији реч о
револуцији и власти комуниста и критиковао их због петокарака на глави-
није важна форма него оно што се постиже. Ђилас му је објаснио да је
звезде немогуће укинути јер су оне већ традиција и добиле су одређени
смисао код наших бораца. Стаљин их је саветовао да увек имају у виду
ко су Британци и Черчил, јер њима није ништа слађе него да подвале
савезницима. Онда је прешао на односе са Југословенском владом и
саветовао им да разговарају са Шубашићем и да се с њим нагоде.
Након обављених разговора са Стаљином, Ђилас је закључио да је и
тада и сада у њему постојао један други свет.
До другог сусрета са Стаљином, по Ђиласовом мишљењу, вероватно не
би ни дошло да није био жртва сопствене искрености. Он је први
критиковао понашање Црвене Армије према грађанима и припадницима
југословенске војске. Југословенски комунисти су Црвену Армију
замишљали идеалном и били су запрепашћени њеним поступцима.
Противници комунизма користили су испаде црвеноармејаца за борбу
против нестабилизоване власти и против комунизма уопште.
На састанку код Тита присуствовали су Ђилас, Кардељ, Ранковић, Пеко
Дапчевић, Коча Поповић и шеф совјетске мисије Корњејев. Корњејев је
изјавио да протествује против таквих инсинуација за Црвену Армију која
ослобађа. За југословенске комунисте то није био само политички већ и
морални проблем.
Највише контроверзи изазвала је Ђиласова изјава- да је проблем то што
противници југословенских комуниста то користе против њих,
упоређујући испаде црвеноармејаца са понашањем енглеских официра
који такве испаде не праве. Баш те речи биле су навођене као разлог
увређености совјетских врхова. Због те изјаве Ђилас је био изолован.
У зиму 1944/1945г. у Москву је отпутовала једна шира владина
делегација коју су чинили Андрија Хебранг, Арса Јовановић, начелник
Врховног штаба и Митра Ђилас. На састанку са делегатима Стаљин је
критиковао југословенску војску и начин на који се њоме управљало. Али
директно је нападао једино Ђиласа. Говорио је о патњи и ужасу кроз који
је морала да прође Црвена Армија и ту армију није увредио нико други

6
него Милован Ђилас, Ђилас од кога то Стаљин није очекивао, кога је
тако лепо дочекао. Питао се да ли то Ђилас не може да схвати да се
борац који је прошао хиљаде километара мало „пошалио“ са неком
„женском“ и узео неку ситницу.
У априлу је делегација поново отишла у Москву како би потписао уговор
о узајамној помоћи са СССР. Делегацију је предводио Тито а чинили су је
Шубашић, Андрејев, Петровић и Ђилас који је требао да ликвидира спор
око увреда нанешених Црвеној Армији. На вечери код Стаљина на ред је
дошло питање „Црвене армије“. Ђилас је објаснио Стаљину да није
намеравао да вређа Црвену Армију, него је желео да укаже на
неправилности неких њених припадника.
Стаљин је изложио свој став о својству рата који се води- сматрао је да
овај рат није као прошли и да ко заузме територију намеће и свој
социјални систем- свако намеће систем тамо где доспе његова армија,
другачије не може да буде. Ако Словени буду удружени и солидарни и
нико неће ни прстом маћи.
Враћајући се у своју вилу, Тито примећује у аутомобилу: „Не знам који је
ђаво овим Русима те толико пију- прва декаденција“. И Ђилас се сложио
са њим. Напуштајући Москву схватио је да је све безизгледније
измирење те стварности и његове људске свести.
Трећи пут се Ђилас срео са Стаљином почетком 1948г. уочи сукоба
између совјетског и југословенског вођства. Већ тада су односи између
Совјетске Русије и Запада добили контуре Хладног рата а кључни
догађаји били су совјетско одбијање Маршаловог плана, грађански рат у
Грчкој и стварање Информбироа. У Москви је била одржана
конференција источноевропских земаља ради заузимања става о
Маршаловом плану.
Југославија је поред Албаније била једина источноевропска земља која
је извршила револуцију без помоћи Црвене Армије. Одређивање
Београда за седиште Коминформа по Ђиласовом мишљењу било је
признање југословенској револуцији.
Пред Ђиласов долазак у Москву дошло је до размимоилажења
југословенске и совјетске политике по питању Албаније. Та
неусаглашеност видније се испољила након самоубиства Спиру Накуа,

7
члана албанског ЦК. И албанска и југословенска влада сматрале су да
Албанија и Југославија уједине. Међутим део албанског вођства био је
против тога укључујући и Спиру Наку. Његов став наишао је на оштру
осуду у албанском централном комитету и пошто је оптужен за
шовинизам и пошто је био пред искључењем из партије Наку се убио,
што је само заоштрило југословенско - албанске односе. Убрзо је Москва
почела да замера Југославији на неким мерама и све више је
испољавала тенденцију да заузме место Југославије у Албанији. Било је
све упадљивије окретање албанских врхова ка СССР.
Разговор о Албанији Стаљин је започео провокацијом а онда је рекао
Ђиласу да он нема ништа против да Југославија прогута Албанију, на
шта је Ђилас одговорио да није реч о гутању него о уједињењу, на шта се
Молотов убацио и рекао да то јесте гутање.
На вечери код Стаљина, која је почела Стаљиновим предлогом да свако
каже колико степени испод нуле има и да свако буде кажњен са онолико
чашица вотке колико је степени погрешио, Ђилас је схватио колико
празан и бесмислен живот којим живи совјетски врх окупљен око свог
остарелог вође. На крају вечере Стаљин је упитао Ђиласа због чега у
Југословенској комунистичкој партији нема много Јевреја и због чега
они не играју никакву улогу? Ђилас му је објаснио да Јевреја у
Југославији нема много и да су већином припадали средњим слојевима
и да је једини истакнути комуниста Јеврејин био Моша Пијаде, члан ЦК,
али се он више осећао Србином него Јеврејином. Стаљин је додао да у
њиховом Централмом комитету нема Јевреја и прозвао Ђиласа да је
антисемит, очекујући признање од Ђилса, али признање није добио јер
Ђилас није био антисемита.
Ђилас се дуго устручавао, али се на крају одважио да упита Стаљина да
му објасни која је разлика између нације и народа, с обзиром да је
Стаљин међу комунистима важио као зналац националног питања. Први
се умешао Молотов рекавши да су народ и нација једно те исто, али
Стаљин га је негирао, говорећи да су то две различите ствари- нација је
производ капитализма са одређеним карактеристикама, а народ- то су
радни људи одређене нације, односно радни људи истог језика, културе,
обичаја.

8
Атмосфера та вечери за Ђиласа је била усиљена као и разговори.
Ђиласу се чинило као да неко жели да започне неку тему али се колеба,
а та тема вероватно би била критика Тита и југословенског ЦК, а сврха
тога било је врбовање Ђиласа на страну совјетске владе, па се Ђилас
целе вечери осећао непријатно међу, како их он назива, групом хладних и
промишљених завереника.
Убрзо су у Москву допутовали Кардељ и Бакарић- Тито није дошао
наводно због болести. Истовремено је била позвана и бугарска
делегација, Димитров, Коларов и Костов, због проблематичног чланка
Димитрова у Правди о царинској унији између Бугарске и Румуније.
Правда се оградила од Димитровљевих федерација и конфедерација и
царинских унија. Међутим и југословенска влада је имала спор са
совјетском а разлог спора био је договор између југословенске и
албанске владе о уласку двеју југосовенских дивизија у Албанију, које су
требале да заштите Албанију од могућих упада грчких
„монархофашиста“. Совјетска влада није прихватила овај разлог а
Молотов је јавно изразио неслагање. Обе делегације састале су се са
Стаљином, Молотовим, Маљенковим и Ждановим у Кремљу.
Разговор је започео Молотов истакавши да је дошло до мимоилажења
између совјетске са једне и југословенске и бугарске владе са друге
стране, да су бугарска и југословенска влада потписале савезнички
уговор без знања и допуштења совјетске владе. Стаљин је скренуо
пажњу Димитрову да се превише заноси на прес-конференцијама и не
пази шта говори, а све што он и Тито кажу схвата се у иностранству као
да је пристанак дала совјетска влада. Димитров је покушао да ту изјаву
исправи преко бугарске телеграфске агенције, али само је погоршао
ствар- изјаво је како је бугарско-српску царинску унију својевремено
ометала Аустро-Угарска, из чега се, сам по себи намеће закључак- пре
би се рекло Стаљин га намеће- раније су ометали Немци а сада ометају
Руси. Тада је Ђилас само утврдио своје мишљење- никакви односи међу
народним демократијама не могу се стварати изван интереса и без
одобрења совјетске владе. Стаљин је говорио да не постоје историјске
везе између Бугарске и Руминије и да је зато унија између њих

9
неодржива, али зато треба што пре преговарати о склапању савеза
између Југославије, Бугарске и Албаније.
Коларов је устао у одбрану Димитрова говорећи да Димитров није ништа
крив јер је нацрт уговора са Румунијом претходно послат совјетској влади
и да она није дала никакву примедбу на царинску унију. Стаљин није био
упућен у то, али је признао да и совјетски политички врх прави грешке.
Тада се Димитров одважио па је реко да је то био разлог његове изјаве,
али Стаљин му је одговорио да се затрчао као комсомолац.
Онда је реч узео Кардељ и рекао Стаљину да је уговор између
Југославије и Бугарске пре потписивања био достављен совјетској
влади, а она није имала никакву примедбу. Стаљин са прекором гледа
Молотова, који савија главу, али ипак кривицу сваљује на југословенску
владу, мењајући тему. На ред су дошли југословенско-албански односи.
Стаљин је прекорио Кардеља због тога што југословенска влада није
обавестила совјетску о дивизијама које је упутила у Албанију, а то
упућивање дивизија могло је да доведе до озбиљних међународних
компликација, јер је Албанија независна држава, наглашавајући да није
реч о грешкама југословенске владе, већ о њеном ставу да се уопште не
консултује са совјетском владом.
Напуштајући Москву последњи пут, Ђилас се питао да ли је он онај исти
човек што је пре четири године радосно хитао у Москву.“Један сан се
опет угасио у додиру са реалношћу“.
Ђилас сам себи поставља питање како је могуће да једна тако мрачна,
подмукла и сурова личност води једну од највећих и најмоћнијих држава
већ 30 година али и даје одговор да је управо једна таква личност могла
да наведе партију да га следи јер је он водио из победе у победу, све док
ту власт није злоупотребио начинивши сагрешење према њој.
Према Ђиласовом мишљењу, историја не познаје бруталнијег и
циничнијег злочинца од Стаљина, који је тоталнији злочинац од Хитлера,
у стању да уништи девет десетина људског рода да би ону десетину
усрећили. Па ипак, он је дао велики допринос комунизму и уз Лењина
најграндиознија је фигура. Идеје комунизма није развио али их је
одабрано реализовао. Идеално друштво није остварио, али је заосталу
Русију преобразио у индустријску силу. Све у свему,Ђилас закључује,

10
Стаљин је чудовиште, али ми не би требали да будемо неправедни
према њему, јер оно што је он остварио није мого да оствари на другачији
начин.
1961.
Други део
Стаљинова личност
Калкулаторство и лукавство само су неке од Стаљинових особина, које
Стаљин није крио, сматрајући их неодвојивим од правог политичара.
Крајем рата саветовао је југословенским комунистима да се споразумеју
са краљем Петром II а кад ојачају да му забију нож у леђа. Старе
комунисте то није изненадило, нити су они те његове особине осуђивали,
шта више дивили су му се и у њима уживали, јер то су била средства која
су јачала совјетску државу као центар светског поретка.
О Стаљину, ваљда последњи пут
По Ђиласовом мишљењу Стаљин је био оргиналнији и креативнији
марксиста од Троцког, Зиновјева и Бухарина; присвајао је туђе идеје-
Стаљинов најзнаменитији подухват изградња социјализма у СССР била
је уствари Бухаринова теорија коју је развио у борби против Троцког- то
је крађа али у политици то је коришћење могућности; за живота
Стаљину нико није могао оспорити да је истакнути марксиста.
Анализа Лењиновог тестамента: Лењинов тестамент је писмо које је он
диктирао дан после удара- 23. децембра 1922г. Предложио је повећање
броја чланова ЦК на 50 до 100 и дао подршку Троцком по питању
Државног плана. Телеграм је био упућен Стаљину, као генералном
секретару партије, и он је почео да сумња да се Лењин и Троцки
зближавају, па је преко телефона засуо грдњама и претњама Надежду
Крупску зато што политичким расправама угрожава Лењиново здравље.
Два дана касније Лењин је у свом Тестаменту апеловао да се Стаљин
смени са положаја генералног секретара партије и да се пребаци на неки
други положај јер је већ прикупио неограничену моћ, а при том је
несношљиво груб у опхођењу са другим комунистима.Ђилас се пита како
то Лењин није објаснио зашто је један човек прикупио неограничену
власт у држави која је демократскија од најдемократије буржоаске
републике и закључује да се и код Лењина појавила „људска слабост“

11
утолико виднија уколико неко поистовети идеје с влашћу а власт са
властитом влашћу...
Стаљину се може уписати у грех све, али не и да је изневерио власт коју
је сазидао Лењин. Хрушчов то није схватио, па је Стаљинову власт
прогласио грешком, одступањем од Лењина и лењинизма. Лењинова
власт, мењајући средства, наставила се у Стаљину.
Стаљин је први изложио целовиту теорију „лењинизма“, три месеца
после Лењинове смрти у делу „Питања Лењинизма“. Марксово учење у
Стаљиновим очима умањивало се иако је он остао привржен
материјализму као основи изградње идеалног комунистичког друштва.
Недостатност Маркса и Енгелса Стаљин је наслутио још у време
формулисања „лењинизма“, одмах после Лењинове смрти, а преломан
тренутак био је рат јер је Стаљина потресла најезда нације из које су
потекли Маркс и Енгелс на земљу у којој су победиле њихове идеје.
Стаљин је делатност светског комунизма учинио зависним од совјетске
партије. Њему је било неважно да ли је изменио ово или оно начело
марксизма, јер је према Лењиновим речима пракса једини критеријум
истине. Марксово учење, иначе догматско, морало се „стврднути“ у догму
чим је постало означено као државна и друштвена идеологија.
„Научност“ Марксизма наводили су Стаљина да суровим средствима
елиминише идеолошке погрешиоце, а живот га је приморао да
„најсветија“ начела идеологије „изневери“ тј. мења.
Излагање о Стаљину Ђилас завршава правдајући његову личност и
његово дело , мада је то чинио скоро у сваком пасусу својих мемоара. У
чисткама из 30-их година Стаљин је поистоветио идеју, личну власт,
државу и властиту личност. Ђилас сматра да није могло бити другачије и
да сваки циљ оправдава средство.

12