БРАНИСЛАВ НУШИЋ

- у скоро свим књижевним врстама:

* проза (романескна, приповедачка, путописна, мемоарска, фељтони, есеји...)
* драме (комедије, фарсе, драмолети, шаљиве игре, бајке, комади за децу, друштвена
драма из савременог живота, трагедија, историјска драма)
* поезија

- комедија  главно подручје његовог књижевног рада

- трећи комедиограф у нашој литератури, после Стерије и Трифковића
- друштвена драма  први у нашој драмској литератури покушао да је пише
- историјска драма  начинио корак напред; одвојио се од историје и донео на
позорницу трагедију човека и његове душе
(после срећног покушаја Лазе Костића „Максим Црнојевић“ наша историјска драма опет
се вратила на старе стазе патетичних фраза које изазивају родољубиве манифестације)

- у комедији оцртао:
*цело једно доба нашег друштвеног развитка (Посланик, Сумњиво лице),
*сукоб патријархалности са новим животом (Свет),
*нови живот кроз који се још провлаче трагови преживелих појава (Госпођа
министарка)

- типови – једна од основних врлина Нушићевих комедија  носиоци комичке акције

- акција – углавном вербална, претежно почива на речима, махом заснована на
духовним досеткама, није далеко од вицева или од онога што се може чути у
свакодневним разговорима

- главни модалитет Нушићевог комедиографског поступка:

сликање обичних људи у њиховим свакодневним ситуацијама, уз благ
карикатуристички поступак којим се само оцртавају неке карактерне особине
појединаца или указује на елементе понашања и манира или схватање живота

- његова комедиографска снага заснована је на речима – проистиче из вербалне

комике
* знатно мање се ослања на комедију ситуације
- комедија нарави – по својој вредности иза комедије карактера (које је писао Јован
Стерија Поповић)
- поједина дела се издижу и издвајају од комедије нарави, представљајући изразите
примере комедије друштвене средине
- написао је скоро исти број драма као и комедија, али комедије су засениле његове
друштвене драме из грађанског живота
- и као комедиограф и као драматичар, склоност ка малим формама – написао је већи
број дела у једном чину (по угледу на Косту Трифковића)
- његове комедије садрже елементе сатире; објекти сатире су представници власти /
појединци жељни власти