Biljana Stojković: „Nacionalistička mantra, toliko puta upotrebljena u našoj zemlji,

postaje previše izlizana i sve slabija pokrivka za socijalne probleme siromaštva“

Analizirajući ideološku poziciju relevantnih partija na političkoj sceni Srbije, profesor

Fakulteta političkih nauka, Dušan Spasojević, ocenio je stranku Zajedno kao opciju koja, kao i
Pokret slobodnih građana, pokušava da nasledi nekadašnje izrazito levičarske partije.
Koliko je levica danas prisutna i vidljiva u društvu, ima li ona budućnost i koliko se tokom
godina promenila, govorila je za Univerzitetski odjek profesorka i kandidatkinja za predsednicu
ispred koalicije MORAMO na prošlim izborima, dr Biljana Stojković.
„Ljudi se razlikuju u stepenu osećaja za nepravdu i spremnosti da se uključe u akciju kako bi je
ispravili. Pretpostavljam da sam bila izložena snažnim uticajima, jer sam retko uspevala da
sedim mirno i posmatram tuđe nevolje. Verujem i da je takva sklonost tesno povezana sa
iskrenom levicom i borbom za ravnopravnost u svakom pogledu“ – kaže Biljana.

- Koliko se levica, po Vašem mišljenju, razlikuje u odnosu na, recimo, početak

dvadesetog veka, kada su levičarima smatrani oni koji su kritikovali kapitalizam i
zalagali se za jednakost u svim aspektima života?

Levica nije mogla ostati na pozicijama koje je imala početkom dvadesetog veka, jer su se
okolnosti bitno promenile – u ekonomskom, privrednom, finansijskom, ljudskopravaškom i
svakom kontekstu. Levica je morala krenuti ka naglašavanju činjenice da globalna eksploatacija
ne prepoznaje narode i nacije, već samo i jedino obespravljenog čoveka. Princip ljudskih prava
je, prema mom viđenju, postao centar levičarskog delovanja. U ekonomskom smislu, u
savremenim državama, levica se bori protiv privatizacije javnih poslova, bori se za popravljanje
položaja radništva, legislative koja uređuje odnose radnika i poslodavaca u javnom i privatnom
sektoru; naglašava potrebu za jačanjem socijalne uloge države u zdravstvu, obrazovanju i
osnovnim životnim potrebama kako bi se izjednačile jednake polazne osnove za svakog člana
društva. Levica je i zelena politika jer intenzivno naglašava da su resursi, priroda, čisti vazduh,
voda i zemljište vlasništvo svih ljudi umesto da pripada krupnom kapitalu.

Početkom devedesetih započinje ubrzano propadanje levice, svuda u svetu, a za takav

ideološki zemljotres svakako je najzaslužniji Pad Berlinskog zida. Levici je pripisano sve loše
što se dešavalo pod čizmom staljinističkih režima, odbačene su sve levičarske ideje bez
razumevanja da staljinizam nije isto što i levica ili komunizam, da gašenje suštinskih elemenata
humanosti nepovratno naginje svet ka društvenim bolestima kapitalizma i njihovom epidemijom,
kao i da će surovosti „socijalnog darvinizma“ nanovo postati realnost koju živimo, iako će biti
uvijena u folije sloboda. Srbija je razvila poseban otpor prema levici poistovećujući je sa
raspadom države, naglim siromašenjem građana, pa čak i ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

- Partije koje se danas izjašnjavaju kao levičarske - da li su zaista levo?

U tradicionalnim, dugovečnim partijama u Srbiji nema nikakvih elemenata levice, ma

kakav naziv one nosile. Pitanja kapitala dominiraju u političkom prostoru. Najveći zločin u
zbunjivanju građana čini tzv. Socijalistička partija Srbije (SPS) koja je izrasla iz Komunističke
partije neposredno pred izbijanje ratova u bivšoj Jugoslaviji. Na samom kraju osamdesetih
godina prošlog veka, ova stranka je potpuno izgubila levičarski narativ i postala ratno-huškačka,
nacionalistička snaga, okrenuta Rusiji i taj kurs je zadržala do danas. S obzirom na takvu istoriju,
ali i okupiranje i zloupotrebu naziva, SPS i danas ugrožava kredibilitet levice. Istorija
neverovatne korupcije, predvođenja ratova i osiromašenja države, neminovno izaziva pogrešna
tumačenja, pa čak i mržnju prema levici kod velikog dela stanovništva.

Nekoliko novih političkih stranaka i pokreta u Srbiji pokušavaju da rehabilituju levicu u

javnom prostoru i političkom delovanju. Tu spadaju stranka Zajedno!, Ne davimo Beograd i više
lokalnih pokreta i udruženja. S obzirom na to da su to mlade organizacije, koje okupljaju i neke
mlade ljude, nadam se da će posao nove generacije političara i aktivista biti uspešniji u ovim
zadacima.

- Da li je levica, nakon svih dešavanja na našim prostorima, izgubila poverenje

građana?

Levica jeste izgubila poverenje, to je nesporno, i neće ga u značajnoj meri povratiti bez
iniciranja svetskog trenda (možemo reći, svojevrsne revolucije) i degradacije nacionalističkog
narativa koji već decenijama vlada u Srbiji. Nacionalistička mantra, toliko puta upotrebljena u
našoj zemlji, postaje previše izlizana i sve slabija pokrivka za socijalne probleme siromaštva.

- Koliko su danas ideologije važne?

 Slabo je razumevanje ideoloških pitanja. Istrebljivanje svesti o društvenim i
ideološkim pitanjima bilo je važno da se očuva nepromenjeno stanje klasnih podela i
postepeni rast bogatstava krupnih kapitalista. Ovde ne zamišljam nekakvu teoriju zavere
svetskih razmera, već pre svega trendove koji su se razvijali, a išli su na ruku kapitalizmu
zbog čega su zdušno stimulisani. Levicu vidim kao stranu ideološkog spektra koja može
ponovo da probudi interesovanje za važnost ideoloških pitanja.

- Verujete li u pobedu levice danas?

Pobeda levice je danas teža nego na početku dvadesetog veka, po mom mišljenju.
Nametanje koncepcije „sam protiv svih“ u koju ubrajam prepuštanje pojedinaca da se sami bore
za opstanak, odsustvo države u brizi za građane, kao i ubijanje osećaja za kolektivno dobro,
dovelo je do gubitka vere u humanost i solidarnost, a to su vrednosti na kojima se temelji levica.
Razvijanje prekarijata, sistematsko razbijanje radništva i sindikalnog organizovanja, svuda u
svetu, dramatično je umanjilo verovatnoću da se okupe obespravljeni ljudi i započnu ovu
ozbiljnu borbu. Psihološki je ubijena nada da se takva pobeda može ostvariti. To, naravno, ne
znači da se od borbe treba odustati. Nije nemoguć i scenario da kapitalizam “sam sebe pojede”.
U ovoj zamisli vidim ozbiljnu manu baziranu na istorijskoj izdržljivosti kapitalizma i to posebno
kroz iniciranje ratova u kojima ratna industrija uvek doživljava procvat. Dakle, vidim jedan
dobar i jedan loš mogući ishod – jačanje radništva usled krajnjeg iscrpljivanja i potrebe da se i
sam kapitalizam promeni zarad svog opstanka, ali, s druge strane, mogućnost da se
osiromašivanje i eksploatacije pojačaju ukoliko se interes za sopstveno dobro preokrene u ratne
poduhvate. Da li je to kretanje ispočetka? Mislim da nije, jer svako novo doba nosi i prethodna
iskustva. Sigurno je samo da „vaskrsavanje“ levice ne može biti sporadično, u pojedinačnim
državama, već mora biti projekat na nivou celog sveta, analogno konceptu globalnog tržišta u
kapitalističkoj istoriji.

Jovana Milešev