Professional Documents
Culture Documents
Anton Pavlović-Čehov Sabrana Dela (Knjiga 2)
Anton Pavlović-Čehov Sabrana Dela (Knjiga 2)
А.П. ЧЕХОВ
СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 2
САБРАНА ДЕЛА – књига 2
elbookers.com
САДРЖАЈ
Жива хронологија (Превео: Милосав Бабовић)
Незаконито дете (Превео: Мипосав Бабовић)
Код супруге предводника племства (Превела: Марија Стојиљковић)
Драма у лову (Превела: С. Парезановић)
Разговор човека са псом (Превела: Марија Стојиљковић)
У купатилу (Превео: Милосав Бабовић)
Правила за писце почетнике (Превела: Марија Стојиљковић)
Ништарија (Превела: Марија Стојиљковић)
Оба најбољи (Превела: Марија Стојиљковић)
Натезање (Превео: Милосав Бабовић)
Шетња по Сокољницима (Превела: Марија Стојиљковић)
Последња Мохиканка (Превео: Милосав Бабовић)
У хотелу (Превео: Милосав Бабовић)
Дипломата (Превела: Марија Стојиљковић)
Кулачко гнездо (Превела: Марија Стојиљковић)
Укинули (Превео: Милосав Бабовић)
Чизме (Превела: Марија Стојиљковић)
Моја „Она" (Превела: Марија Стојиљковић)
Живци (Превео: Милооав Бабовић)
Људи на летовању (Превела: Марија Стојиљковић)
Уз степенице (Превела: Марија Стојиљковић)
Стража под стражом (Превео: Милосав Бабовић)
Моје жене (Превела: Марија Стојиљковић)
Интелигентна цепаница (Превео: Милосав Бабовић)
Из успомена идеалисте (Превела: Марија Стојиљковић)
Симуланти (Превео: Милосав Бабовић)
Манић (Превео: Милосав Бабовић)
У апотеци (Превела: Марија Стојиљковић)
Коњско презиме (Превео: Миодраг М. Пешић
Није суђено (Превела: Марија Стојиљковић)
Залутали (Превео: Милосав Бабовић)
Јегер (Превела: Марија Стојиљковић)
Злочинац са предумишљајем (Превео: Миодраг М. Пешић)
Отац и младожења (Превео: Милосав Бабовић)
Гост (Превела: Марија Стојиљковић)
Мислилац (Превео: Милосав Бабовић)
Коњ и кошута (Превела: Марија Стојиљковић)
Дављеник (Превела: Марија Стојиљковић)
ЖИВА ХРОНОЛОГИЈА (1)
Салон саветника Шарамикина утонуо је у пријатан полумрак. Вели-
ка бронзана лампа са зеленим абажуром баца на зидове, намештај и
2
лица одсјај зелен као „украјинска ноћ". У скоро угаслом камину плане
понекад цепаница која тиња, и за тренутак облије лица руменим одсја-
јем ватре. Али то не ремети општу хармонију светлости. Општи тон је,
што кажу сликари, доследно очуван.
Пред камином седи у фотељи, у пози човека који је малочас ручао,
главом Шарамикин, старији господин седих чиновничких бакенбарда и
благих плавих очију. Лице му облила нежност, а усне се развукле у се-
тан осмех. Крај његових ногу, опруживши према камину ноге и лено се
протежући, седи на клупици вицегубернатор Лопњев, наочита људина
од четрдесетак година. Око клавира трчкарају Шарамикинова деца:
Нина, Коља, Нађа и Вања. Кроз мало одшкринута врата која воде у со-
бу г-ђе Шарамикин, бојажљиво пробија светлост. Тамо иза врата, за
својим писаћим столом, седи Шарамикинова жена Ана Павловна,
председница месног женског комитета, живахна и веома привлачна
дамица од тридесетак година, не рачунајући оно што је ишла боса.
Њене црне, живе очице прелећу кроз цвикере по страницама неког
француског романа. Испод романа лежи раскупусан извештај комитета
за прошлу годину.
— Пре је наш град у том погледу био срећнији — вели Шарамикин
жмирећи својим благим очима у жар што тиња. — Ниједна зима не би
прошла да не гостује нека звезда. Долазили су и чувени глумци и
певачи, а сад... враг би га знао шта је ово! Осим мађионичара и
верглаша, нико не долази. Никаквог естетскот уживања... Живимо као
у шуми. Да... А сећате ли се, ваше превасходство, оног италијаноког
трагичара... Како се оно зваше?... Онај црномањасти, високи... Не могу
да се сетим... Ах, да! Луиђи Ернесто де Руђеро... Изванредан тале-
нат!... Снага! Дешавало се, изговори само једну реч, а позоришна дво-
рана грми од аплауза. Моја Ањуточка је много учинила за његов та-
ленат. Она му је помогла да добије позоришну дворану и распродала
му улазнице за десет представа... Он је њу зато учио декламовању и
мимици. Душа од човека! А био је овде, ако се не варам... пре једно
дванаест година... Не, погрешо сам... Касније, пре десетак година...
Ањуточка, колико је година нашој Нини?
— Десет година! — довикује из своје собе Ана Павловна. — А за-
што?
— Ништа, мамице, ја тек онако... А долазили су понекад и добри
певачи. Сећате ли се оног tenore di grazia. Прилипчина! Што је то била
душа од човека! Каква спољашњост! Плав... Лице маркаитно, манири
париски... А какав је глас имао, ваше превасходство! Невоља је била
само у томе што је неке ноте певао из трбуха а „re" falsetom, иначе све
је било добро. Говориo је да је учио код Тамберлика... Ја и Ањуточка
смо му ангажовали дворану у друштвеном клубу, а он нам је, у знак за-
хвалности за то, певао читаве дане и ноћи... Ањуточку је учио да
пева... Дошао је, колико се сећам, о великом посту, пре једно дванаест
3
година. Не, више... Издаје ме памћење, да бог сачува! Ањуточка, ко-
лико је година нашој Нађи?
— Дванаест!
— Дванаест... Ако додамо десет месеци... па да, тако излази... три-
наест!... У нас је у вароши било раније некако више живота... Узмимо,
на пример, добротворне вечери. Какве су дивне вечери раније прире-
ђивали у нас! Дивота једна! И песма, и игра и читање текстова!...
После рата, сећам се, кад су овде били турски заробљеници,
Ањуточка је приредила вече у корист рањеника. Окупили смо хиљаду
и сто рубаља... Турски официри, сећам се, лудовали су за
Ањуточкиним гласом; стално су јој руку љубили. Хе, хе... Како су Азија-
ти ипак захвалан народ. Вече је тако успело да сам га, верујете ли, у
дневник записао! То је било, колико се сећам... седамдесет шесте Ни-
је!... Седамдесет седме... Не! Чекајте, када су код нас били Турци?
Ањуточка, колико је година нашем Кољечки?
— Ја имам седам година, тата! — рече Коља, црномањаст дечак га-
рава лица и косе црне као зифт.
— Да, остарили смо и нема више некадашње енергије!... — сложи
се Лопњев уздишући. — Ето, то је разлог... Старост, драги мој! Нових
иницијатора нема, а стари остарели... Нема више оног жара. Кад сам
ја био мало млађи, нисам волео да се друштво досађује... Био сам
десна рука вашој Ани Павловној... Ако је требало организовати вече у
добротворне сврхе, или лутрију, или дочекати и помоћи неког славног
уметника који је гостовао, све сам остављао и само то радио. Сећам
се, једне зиме толико сам се намучио и натрчао да сам се чак и разбо-
лео... Ту зиму нећу никад заборавити!... Сећате ли се какву смо пред-
ставу приредили ја и ваша Ана Павловна у корист погорелаца.
— А које године то бете?
— Па није тако давно... седамдесет девете... Не, чини ми се, осам-
десете. Чекајте, колико је година вашем Вањи?
— Пет! — довикује из себе Ана Павловна.
— Е то је, дакле, било пре шест година... Да, драги мој, радило се!
Данас више нема тога! Нема оног жара.
Лопњев и Шарамикин утонуше у мисли. Цепаница што је тињала у
камину плану последњи пут и покри је пепео.
НЕЗАКОНИТО ДЕТЕ (2)
За време своје вечерње шетње чиновник Мигујев се заустави крај
телефонског стуба и дубоко уздахну. Пре недељу дана, кад се увече
враћао из шетње, на томе истом месту стигла га је његова бивша
собарица Агнија и љутито му рекла:
— А, чекај само! Тако ћу ти запаприти чорбу да ћеш упамтити како
се упропашћују невине девојке! И дете ћу ти пред кућу оставити, и суду
ћу тужити, и жени твојој све испричати...
4
И затражи да на њено име уложи у банку пет хиљада рубаља.
Мигујев се сети тога, уздахну још једnom, искрено пребаци себи за
тренутни занос који му је донео толико брига и мука.
Кад је дошао до своје виле, Мигујев седе у кућни трем да се одмо-
ри. Било је тачно десет часова, и иза облака је извиривао крајичак
месеца. На улици и поред виле није било nи живе душе: старији
становници већ су полегали, а младеж се шетала и забављала у
шуми.
Тражећи по џеповима шибицу да запали цигарету, Мигујев закачи
лактом нешто мекано. Немајући друга посла, он погледа под свој
десни лакат и лице му се изненада тако страшно искриви као да је
угледао змију.
У трему, крај самих врата, лежао је некакав завежљај. Нешто дугу-
љасто било је умотано у нешто, судећи по пипању, налик на јорганче.
Мигујев завуче руку и осети нешто топло и влажно. Ужаснут, скочи на
ноге, ооврну се око себе као злочинац који се спрема да побегне од
страже...
„Донела ми га, значи!" процеди пакосно кроз зубе, стежући песнице.
„Ево га где лежи лежи копиле! Ох, господе!"
Од страха, љутине и стида он сав претрну Шта сад да ради? Шта
ли ће му рећи жена ако дозна? Шта ли ће рећи колете? Његово
превасходство ће га сад, сигурно, потапшати по трбуху, прснуће у смех
и рећи: „Честитам... Хе-хе-хе... Стара пањина, па ипак гори... баш сте
мангуп, Семјоне Ерастовичу!"
Цео заселак — летовалиште дознаће сад његову тајну, и, не лези
враже, честите мајке неће га више пустити у своју кућу. О ванбрачној
деци пишу у свим новинама, и тако ће скромно име Мигујева да се
прочује у целој Русији...
Средњи прозор његове вили био је отворен и сасвим се лепо чује
како Ана Филиповна, Мигујевљева жена, поставља сто за вечеру. У
дворишту, одмах иза капије, вратар Јермолај тужно је свирао на
балалајци... Требало је само да се дете пробуди и заплаче, и тајна би
била откривена.
Мигујев осети неодољиву жељу да пожури.
„Брже, брже...", мрмљао је. „Овог часа, док нико није видео. Однећу
га куд било и оставити пред туђим вратима..."
Мигујев узе у једну руку завежљај и полако, одмереним кораком, да
не би изгледао сумњив, пође улицом...
„Невероватно гадан положај", мислио је, настојећи да изгледа рав-
нодушен.
„Чиновник осме класе носи бебу улицом! О, господе, ако ме неко ви-
ди и схвати у чему је ствар, пропао сам... Да га оставим пред ова вра-
та... Не, не, чекај, овде су прозори отворени и можда неко гледа. Куда
ћу га? Аха, ево шта ћу: однећу га у вилу трговца Мелкина.. Трговци су
5
богат свет и добра срца, можда ће ми још и захвалити и усвојити дете."
И Мигујев одлучи да обавезно однесе бебу Мелкину, иако се
трговчева вила налазила у последњој улици насеобине — крај саме
реке.
„Само да не почне да плаче и да ми не испадне из повоја", мислио
је чиновник. „Е, ово ти је управо оно: најлепша хвала, нисам се надао!
Носим под пазухом живо биће, као да је торба. Живо створење с ду-
шом, с осећањима као и сви... Ако га однекуд Мелкин усвоји, можда ће
од њега постати неки... може да постане професор универзитета, вој-
сковођа, писац... Јер све се дешава на свету. Сад га ја, што, носим
испод пазуха, као неку ништавну ствар, а кроз једно тридест-четрдесет
година можда ћу морати пред њим да стојим мирно..."
Док је Мигујев пролазио у завом пустом уличицом, поред дугих пло-
това утонулих у таму мрачне сенке липа, одједном му се почело
чинити да ради нешто сурово и преступно.
„Па ово је доиста подло!" мислио је. „Тако подло да се нешто одвра-
тиије ни замислити не може... Ето, зашто ми сад ову јадну бебу бацамо
с једиог кућног прага на други? Зар је она крива што се родила? И как-
во је она нама зло учинило? Ваш смо ниткови!...
Волимо да се милујемо с девојкама, а после испаштају овако не-
вина деца... Јер треба се само удубити у сву ту музику! Ја сам грешно,
а ово јадно дете чека горка судбина... Ја ћу га подметнути Мелкину, а
Мелкии ће га послати у сиротиште, а тамо је све туђин, касарнски
живот... Ни нежности, ни љубави, нити да га неко мало помилује...
Даће га после у шустере, научиће да пије, да псује, цркаваће од глади.
У промашене, а он је ипак син чиновника осме класе, племеиите
крви... Он је моје тело и моја крв..."
Мигујев изаће из сенке липа на пут обасјан месечином, отвори
малко завежљај и погледа детенце.
— Опавај — прошапута он. — Вида ти, има косић, мангупчић мали,
малко повијен, прави очев!... Спава и не зна да га посматра рођени
његов отац...
Ово ти је драма, брате!... Али шта можемо... Извини... Опрости,
сине... Тако ти је, значи суђено.
Чиновник поче да трепће очима и осети да му нешто низ образе ми-
ли, као нени мрави... Он зави дете, узе га под пазухо и пође даље.
Целог пута, до саме Мелкинове виле, у глави су му се ројила
социјална питања, а душу му је гризла савест.
„Да сам ја неки частан и поштен човек", мислио је, „пљунуо бих на
ове, пошао бих с овим дететом мојој Ани Филиповној, клекнуо пред
њом и рекао јој:.Опрости ми! 3грешно сам! Ради са мном шта хоћеш,
али зашто да упрапашћујемо ово невино дете? Дечице и тако немамо,
и дај да га узмемо под своје, да га подигнемо и васпитамо! Она је до-
бра жена, пристала би... и било би тада моје дете код мене... Ех!"
6
Приближио се Мелкиновој вили и застао неодлучан... Он замисли
како седи код своје куће, у соби чита новине, уз њега се привија дечак
кукаста носића и игра се кићаккама његове домаће хаљине. Истовре-
мено су му, у уобразиљи, поседале колеге и један другом подмигују, и
његово превасходство се тресе од смеха и тапше га по трбуху... А у
души му се, напоредо са савешћу која га гризе, гнездило и нешто то-
пло, нежно и тужно...
Чиновник пажљиво метну бебу на степениште терасе и одмахну ру-
ком. И опет по његовом лицу, одозго до доле, као да почеше милити
мрави...
„Опрости, синко, мани ниткову!" промрмља он. „Немој да ме
спомињеш по злу!"
Он крочи корак назад, али се одмах одлучно накашља и рече:
„Ех, шта буде, нека буде! На све предрасуде ћу да пљунем! Узећу ја
оно дете, а људи нека причају шта хоће!"
Мигујев узе бебу и брзо пође назад.
„Нека причају шта хоће", мислио је. „Одох Ја сад одмах, клекнућу и
рећи:,Ана Филиповна'... она је добра жена, разумеће... Па ћемо га лепо
васпитати... Ако је мушко, даћемо му име Владимир, ако је девојчица,
онда Ана... Бар ћемо имати под старе дане утеху..."
И он учини тако како беше одлучио. Плачући, обамирући од страха
и стида, пун наде и неодређеног усхићења, он уђе у своју вилу, упути
се жени и клекну пред њом на колена...
— Ана Филиловна! — рече јецајући и стављајући бебу на под. — Не
кажњавај, него ме саслушај... Сагрешио сам! Ово је моје дете... Ти се
сећаш Агњушке, па ето... нечастиви ме је на грех навео...
Па као ван себе од стида и страха, не чекајући одговор, скочи и, као
да га је неко ипшбао, побеже напоље...
„Ту ћу остати у дворишту док ме не позове", помисли. „Да је пустим
да се прибере и размисли."
Вратар Јермолај с балалајком прође поред њега, погледа га и
слеже раменима... Тренутак касније опет прође поред њега и опет
слеже раменима.
— Види ти чуда, молим те — промрмља он смешећи се. — Малочас
је ту долазила, Семјоне Ерастичу, праља Аксиња. Оставила, будала,
дете напољу у трему, и док је ту код мене седела, неко узео и однео јој
дете... Ето ти чуда!
— Шта? Шта кажеш? — викну из свег гласа Мигујев. Јермолај је
схватио господинову љутњу на свој начин — почеша се по потиљку и
уздахну.
— Извините, Семјоне Ерастичу — рече. — Али садек је време лето-
вања... Брез тога се не може... То јест брез женских...
И кад погледа у избуљене, љутито зачуђене очи господинове, он се
као кривац накашља и настави:
7
— Оно, разуме се, није ред, ал' шта да радим... Ви сте забранили
да се у кућу пуштају туђе женске, то је истина, ал' ди да нађем своју?
Пре, док је код нас била Агњушка, нисам пуштао туђе, пошто... смо
имали своју, а садек, и сами видите... брез туђих се не може... А док је
ту била Агњушка, што јесте... јесте, нереда није било, зато...
— Марш одавде, хуљо једна! — викну на њега Мигујев и љутито за-
лупа ногом и пође назад у собу.
Зачуђена и љута, Ана Филиповна је седела на оном истом месту, и
није скидала уплакани поглед с детета...
— Де, де... — промрмља бледи Мигујев, и осмех му искриви усне.
— Ја сам се само шалио... То није моје, «его... праље Аксиње. Ја... ја
сам се шалио... Однеси га вратару.
КОД СУПРУГЕ ПРЕДВОДНИКА ПЛЕМСТВА (3)
Првог фебруара сваке године, на дан Св. мученика Трифона, на
имању удовице бившег среског предводника племства Трифона
Љвовича Завзјатова бива необично живо. Тога дана удовица предвод-
ника племства Љубов Петровна даје умрлом имењаку парастос, а по-
сле парастоса служи захвални молебан Господу богу. На парастос до-
лази читав срез. Ту можете видети садашњег предводника племства
Хрумова, председника земске управе Марфуткина, обазвезног члана
Потрашкова, обојицу среских мировних судија, среског шефа полиције,
два комесара полиције, земског лекара Дворњзгина, који мирише на јо-
доформ, све спахије, велике и мале, и друге. Укупно се окупи око педе-
сетак људи.
Око 12 сати пре подне гости, издуживши лица, долазе из свих соба
у салон. На поду су теписи, и кораци су бешумни, али свечана прилика
нагони да се инстинктивно иде на прстима и балансира при ходу ру-
кама. У салону је већ све готово. Отац Јевмениј, омален старчић, у ви-
сокој, олињалој камилавци, облачи црну мантију. Ђакон Конкордијев,
црвен као рак, и већ у одори, бешумно листа требник и ставља у њега
комадић хартије. Крај врата која воде у хол, црмвењак Лука,
напућивши широко образе и избечивши очи, распаљује кандило. Са-
лон се постелено пуни сивкастим, прозрачним димом и мирисом та-
мјана. Народни учитељ Геликонски, млад човек, у новом, врећастом
реденготу и с великим бубуљицама на уплашеном лицу, разноси на
послужавнику од алпака свеће. Домаћица Љубов Петровна стоји на-
пред поред сточића с кољивом и благовремено приноси лицу
марамицу. Наоколо је тишина, ту и тамо прекидана уздисима. Лица
свих су напета, свечана...
Парастос почиње. Из кандила струји плави дим и поиграна на ко-
сом сунчевом зраку, упаљене свеће слабо пуцкетају. Певање, испрва
оштро и заглупшо, убрзо, када се појци постепено привикну на
акустичке услове собе, постаје тихо, хармонично... Мотиви су све
8
тужнији, сетнији... Гости се доступно управљају према меланхоличном
штимунгу и постају замишљени. Кроз њихове главе пролазе мисли о
краткотрајности човечијег живота, о смртности, људској сујети...
Присећају се покојног Завзјатова, гојазног, црвеног лица, који је над-
ушак испијао боцу шампањца и челом разбијао огледала. А када пева-
ју „са свјатими упокој" и чују се јецаји домаћице, гости почињу сетно да
се премештају с ноге на ногу. Осећајнији почињу да се чешкају по вра-
ту и око капака. Председник земске управе Марфуткин, желећи да
пригуши непријатно осећање, нагиње се к уху шефа полиције и
шапуће:
— Синоћ сам био «код Ивана Фјодорича... С Петром Петровичем
покупили смо све штихове без адута... Богами... Олга Андрејевна се
толико разгневила да јој је вештачки зуб испао из уста.
Али већ се пева „вечнаја памјат". Геликонски с поштосвањем прику-
пља свеће и парастос се завршава. За њим следи краткотрајна журба,
промена мантија и молебан. После молебна, док се отац Јевмениј пре-
одева, гости трљају руке и кашљу, а домаћица прича о доброти покој-
ног Трифона Љвовича.
— Молим вас, господо, да презалогајите! — завршава она своју
причу, уздишући.
Гости, настајећи да се не гурају и не стају један другом на ноге,
журе у трпезарију... Овде их очекује доручак. Овај доручак је до те ме-
ре богат да ђакон Конкордијев сваке године, чим га утледа, сматра сво-
јом дужношћу да рашири руке, заврти од чуђења главом и каже:
— Неприродно! То, оче Јевменије, није толико налик на људску
храну колико на жртве које се приносе боговима.
Доручак је одиста необичан. На столу се налазило ове што је само
фауна и флора могла дати, неприродно је било у њему искључиво јед-
но: на столу је било свега осим... алкохолних нића. Љубов Петровна се
зарекла да у кући не држи карте и алко-холна пића — две ствари које
су стале главе њеног мужа. И на столу стоје само боце са сирћетом и
зејтином, као за подсмех и казну онима који доручкују, листом тешке
пијанице и испичутуре.
— Једите, господо! — нуди жена предводника племства. — Само
извините, немам вотке... Не држим...
Гости прилазе столу и неодлучно се прихватају пите. Али јело не по-
лази од руке. У набадању виљушкама, у резању, у жвакању опажала
се леност, апатија... Очито да је нешто недостајало.
— Осећам као да сам нешто изгубио... — шапуће један мировни су-
дија другом. — Такав сам осећај имао када ми је жена побегла с
инжењером... Не могу да једем!
Марфуткин је игре него што је почео да једе дуга претурао по џепо-
вима и тражио марамицу.
— Ма марамица ми је у бунди! А ја је тражим — присећа се гласно
9
и одлази у хол, где су биле обешене бунде.
Из хола се враћа са сентименталним очима и намах се с великим
апетитом прихвата пите.
— Шта је, биће да је огавно јести суву храну? — шапуће он оцу Јев-
менију. — Иди, оче, у хол, тамо у бунди имам боцу... Само пази, што
опрезније, немој да звецкаш боцом!
Отац Јевмениј се присећа да мора да нареди нешто Луки и ситним
корацима одлази у хол.
— Оче! Две речи... у поверењу! — сустиже га Дворњагин.
— Какву сам бунду купио, господо, сасвим случајно! — хвалише се
Хрумов. — Вреди хиљаду, а ја сам дао... нећете поверовати... двеста
педесет само!
У свако друго време гости би примили ову вест равнодушно, али
сада изражавају дивљење и не верују. На крају крајева, сви заједно
грабе у ход да виде бунду и гледају ове дотле док докторов Микешка
не изнесе кришом из хола пет празних боца... Када служе раскувану је-
сетру, Марфутник се присећа да је заборавио табакеру у саоницама, и
одлази у коњушницу. Да му самом не би било досадно да иде, води са
собом ђакона, који уз пут треба да погледа коња...
Навече истог дана Љубов Петровна седи у кабинету и пише старој
петербуршкој пријатељици писмо:
„Данас, по угледу иа минуле године — пише она, између осталог —
давала сам парастос покојнику. На парастосу су били сви моји суседи.
Људи груби, прости, али каква срца! Угостила сам их изврсно, али, на-
равне, као и ранијих година, жестоких пића — ни капи. Од како је он
умро од неумерености, заклела сам се да пропагирам у нашем срезу
трезвеност и да тиме покупим његове грехе. Проповед трезвености
почела сам од своје куће. Отац Јевмениј је одушевљен мојим настоја-
њем и помаже ми и речју и делом. Ах, ma chere1, када би ти знала како
ме воле моји медведи! Председник земске управе Марфуткин после
даручка пао је ничице мојој руци, дуго је држао на својим уснама и,
смешно замахнувши главом заплакао: много осећања, али недостају
речи! Отац Јевмениј, тај необични старчић, сео је уза ме и, гледајући
ме сузних очију, блебетао дуго нешто, као дете. Ја нисам разумела ње-
гове речи, али знам да схватим искрено осећање. Шеф полиције, тај
лепи мушкарац, о коме сам ти писала, клекао је преда ме, хтео је да
прочита властите стихове (он је овде песник), али... није имао снаге...
повео се и пао... Горостас је добио хистрични напад... Можеш замис-
лити моје узбуђење! Али није, ипак, прошло без непријатности. Јадни
председних мировног збора Алаликин, човек гојазан и апоплектичан,
осетио се лоше и прележао на отоману у бесвесном стању два сата.
Морали смо га поливати водом... Хвала доктору Дворњагину: донео је
1 Драга моја
10
из овоје апотеке боцу коњака и наквасио му слепоочнице, што је ово-
ме брзо вратило свеет и одвезли су га..."
ДРАМА У ЛОВУ (4)
(Истинит догађај)
Једног априлског поподнева 1880. године у мој кабинет уђе чувар
Андреј и тајанствено ме обавести да је у редакцију дошао некакав го-
сподин и да упорно тражи састанак с уредником.
— Мора да је неки чиновник — додаде Андреј — има кокарду...
— Замоли га да дође други пут — рекох. — Данас сам заузет. Реци
да уредник прима само суботом.
— Он је прекјуче долазио, тражио вас. Каже: важна ствар. Моли и
само што не плаче. У суботу, каже, не може, није Слободан... Наређује-
те ли да га примимо?
Уздахнуо сам, оставио перо и припремио се да дочекам господина
са кокардом. Писци почетнини и уопште људи који нису посвећени у
редакцијске тајне, које при помену речи „редакција" обузима узвишена
дрхтавица, дуго се двоуме и дуто оклевају. Они се, после уредниковог
„молим", дуго искашљавају, дуго ушмркују, полако отварају врата, још
полаганије улазе и за то им треба много времена. А господин са кокар-
дом није ни помислио да оклева. За Андрејем се врата нису ни затво-
рила, а ја сам у свои кабинету угледао високог мушкарца широких ра-
мена, који је у једној руци држао замотуљак хартије, а у другој качкет
са кокардом.
Човек који се на такав начин састао са ином, игра у мојој приповеци
врло важну улогу. Потребно је да опишем његову спољашњост.
Он је, како сам већ рекао, висок, широких рамена и набијен као до-
бар теглећи коњ. Цело његово тело одише здрављем и шагом. Лице
румено, руке велике, груди широке, мишићаве, коса густа као у здравог
момка. Има близу четрдесет година. Одевен је с укусом и по послед-
њој моди у ново, недавно сашивено одело. На грудима велики златни
ланац са медаљоном, на малом прсту светлуца, као сићушне сјајне
звездице, бриљантски прстен. Али најглавније од свега и нарочито
важно за сваког значајног хероја романа или приповетке, он је нео-
бично леп. Нисам жена и нисам уметник. Мало се разумем у мушку ле-
поту, али је господин са кокардом својом спољашњошћу направио на
мене утисак. Његово велико, мишићаво лице остало је заувек у мом
сећању. На том лицу видећете прави грчки орловски нос, танке усне и
добре плаве очи, из којих избија доброта, и још нешто што је тешко из-
разити. То „нешто" може се приметити у очима малих животиња кад су
тужне или болесне. Нешто молећиво, детиње, што трпи без роптања...
Лукави и веома паметни људи немају такве очи.
Из целог лица, стога, зрачи простодупшост, широка, једноставна
11
природа, истина... Ако није лаж да је лице от ледало душе, првог дана
кад сам се састао са господином са кокардом, могао бих дати часну
реч да он не уме да лаже. Смео бих, чак, да се кладам.
Да ли бих опкладу добио или не бих, читалиц ће даље видети.
Кестењаста коса и брада, густа и мека као овила. Кажу да је мека
коса знак меке, нежне, „свилене" душе... Преступници и зли и тврдо-
глави карактери имају, У највише случајева, оштру косу. Да ли је то
истина или није, читалац ће опет даље видети... Ни израз лица «и
брада — ништа није тако меко ни нежно код господина са кокардом
као покрети његовог великог, тешког тела. Из тих покрета избијају вас-
питање, лакоћа, грациозност и чак — опростите на изразу — некаква
женственост. Није потребно много напора мом хероју да савије
потковицу или да у шаци згњечи кутију сардина, а ипак ни један његов
покрет не одаје његову физичку снагу кваку или капу он хвата као леп-
тира: нежно обазриво, лако додирујући прстима. Кораци су му не чујни,
стисак руке слаб. Гледајући га, заборављаш да је он снажан као Голи-
јат, да једном руком може да подите оно што не може да подигне пет
редакцијсних Андрија. Гледајући његове лаке покрете не верујеш да је
он јак и тежак. Спенсер2 би могао да га назове примером
грациозности.
Ушавши у мој кабинет, он се збуни. Његову нежну, осетљиву при-
роду вероватно је шокирао мој намрштен, незадовољан изглед.
— Извините, молим вас! — почео је меким, пуним баритоном. —
Упадам код вас у незгодан час и приморавам вас да због мене правите
изузетак. Ви сте толико заузети! Али видите ли у чему је ствар, госпо-
дине уредниче: ја сутра путујем у Одесу по једној врло важној ствари...
Кад бих имао могућности да одложим тај пут до суботе, верујте ми, не
бих вас молио да због мене правите изнимку. Ја поштујем правила
због тога што волим ред...
„А, ипак, како много прича!" помислио сам и пружио руку за пером,
стављајући му тиме до знања да немам времена. (Ужасно су ми тада
дојадили посетиоци!)
— Одузећу вам само једну минуту! — настављао је мој херој изви-
њавајућим гласом. — Али пре свега дозволите да се представим. Суд-
ски приправиик Иван Петрович Камишев, бивши судски иследник...
Писцима немам част да припадам, па ипак сам дошао к вама са чисто
списатељским намерама Пред вама стоји човек који жели да упадне у
почетнике, без обзира на овојих готово четрдесет година. Али боље
икад него никад.
— Драго ми је... Шта могу да учиним? Човек који је желео да упадне
међу почетнике сео је и наставио, гледајући у пои својим молећивим
очима.
ДРАМА У ЛОВУ
Из бележнице судског иследника
ГЛАВА I
— Муж убио своју жену! Ох, што сте глупи! Дајте ми, најзад,
шећера!
Тај узвик ме разбудио. Протегао сам се и осетио у свим зглобовима
тежину, немоћ... Може човеку да утрне рука или нога, али тада ми се
чинило да ми је утрнуло читаво тело, од главе до пете. Не одмара, већ
умара сан после ручка у загушљивом, сувом ваздуху, уз зујање мува и
комараца. Бунован и обливен знојем, устао сам и пошао прозору. Било
је шест часова по подне. Сунце је било још високо и пекло истом сна-
гом као и пре три сата. До заласка и хладовине било је још далеко.
— Муж убио жену!
— Престани да лупеташ. Иване Демјаничу! — рекох, ударивши лако
по носу Ивана Демјанича. — Мужеви убијају жене само у романима, па
још у тропским крајевима, где кипте афричке страсти, голубе. Нама је
доста и таквих грозота као што су крађе са провалом или скривањем
под туђим именом.
— Крађа са провалом... — процеди кроза свој криви нос Иван
Демјанич. — Ох, што сте глупи!
— Шта ћеш, голубе? Шта смо ми, људи, криви што је наш мозак
ограничен? Уосталом, Иване Демјаничу, није грех бити будала на овак-
вој врућини. Ти си ми баш наметан, али и твој је мозак омекшао и оглу-
павио на овој прилепи.
Мога папатаја не зову папигом нити било каквим другим птичијим
именом, већ Иваном Демјаничем. То је име добио сасвим случајно. Је-
данпут мој слуга Поликарп, чистећи његов кавез, изненада је открио то
без чега би моју благородну птицу и до сада ословљавали папигом...
Ленштини одједном, из чиста мира, пала је на памет мисао да нос мо-
га папагаја веома личи иа нос нашег сеоског трговца Ивана Демјанича,
и од тада папагају је заувек остало име и презиме дугоносог дућанџије.
Због срећне Поликарпове руке и цело село је крстило моју ретку птицу
Иваном Демјаничем. По Поликарповој вољи птица је ушла међу људе,
а трговац је изгубио свој прави назив: он ће до краја живота фигурира-
4 Својеврстан
15
ти у устима сељака као,,иследников папагај".
Ивана Демјанича сам купио од мајке мога претходника, судског
иследника Поспелова, који је умро непосредно пре мојег постављења.
Купио сам га заједно са старинским храстовим намештајем, кухињским
кршем и уопште целокутшим кућанством које је остало од покојника.
Моје зидове још и сада украшавају фотографије његових рођака, а над
мојим креветом увек виси портрет бившег домаћина. Покојник, суво-
њав, жилав човек са риђим брковима и великом доњом усном, седи,
избечивши очи, у отрцаном ораховом оквиру и не одваја од мене очи
док лежим у његовом кревету... Нисам скинуо са зида ниједну слижу,
укратко — оставио сам стан такав какав сам и примио. Сувише сам
лен да бих се бавио својим комфором и не ометам не само мртвима
него ни живима да висе на мојим зидовима ако то зажеле5.
Ивану Демјаничу је било такође загушљиво, као и мени. Кострешио
је перје, ширио крила и гласно извикивао фразе које су га научили мој
претходник Поспелов и Поликарп. Да бих нечим попунио поподневну
доколицу, сео сам испред жавеза и почео да посматрам покрете папа-
гаја, који је брижљиво тражио и није налазио излаз из невоље коју су
му причињавали запара и инсекти у његовом перју... Јадник, изгледао
је веома несрећан...
— А кад се они буде? — допро је до мене нечији бес из предсо-
бља...
— Како кад! — одговарао је Поликарпов глас... — Некад се буди у
пет, а некад чмава до јутра... Кад нема шта да ради...
— Јесте ли ви њихов собар?
— Слуга. Ма не сметај ми, ћути... Зар не видиш да читам?
Ја провирих у предсобље. Тамо, на великом црвеном савдуку, ва-
љао се мој Поликарп и, по обичају, читао неку књигу. Загледан, не
трепћући својим сањивим очима у књигу, мрдао је уснама и мрштио се.
Очигледно га је љутило присуство страног лица, високог брадатог
мужика, који је стајао испред сандука, узалудно се трудећи да почне
разговор. Кад сам се ја појавио, мужик се одмаче од сандука и
војнички се испрси. Поликарп направи незадовољно лице и, не
одвајајући очи од књиге, малко се придиже.
— Шта хоћеш? — обратих се мужику.
— Ја од грофа, ваше благородство. Гроф је изволео да вас по-
здрави и молио вас је да одмах дођете њему...
— Зар је гроф стигао? — зачудих се.
— Тачно тако, ваше благородство. Синоћ је допутовао... Ево изво-
лите писмо...
— Опет га ђаво донео! — проговори мој Поликарп. — Две године
5Молим да ми читалац опрости за сличне изразе. Њих је препуна приповетка несрећног
Камишева, и висам ге. бацио само због тога што сам сматрао потребним, у интересу
карактеристике аутора, да штампам његову приповетку in toto. — А. Ч.
16
без њега смо мирно проживели, а сад ће опет свињац у срезу да на-
прави. Опет од срамоте жив да не останеш.
— Ћути, тебе нико ништа не пита!
— Мене не треба ни да пита... Сам ћу да кажем. Опет ћете од њега
мртви пијани долазити и у језеру се купати потпуно обучени... А после
чисти. Ни за три дана не можеш да очистиш!
— Шта ради сад гроф? — запитао сам мужика.
— Изволели су да седну за ручак кад су мене к вама послали... До
ручка су ловили рибу у Купалишту. — Шта наређујете да одговорим?
Отворио сам писмо и у њему прочитао следеће: „Мили мој Лекок!6
Ако си још жив и здрав и ако још ниси заборавио свог испичутуру при-
јатеља, овда, ни минуту не оклевај, облачи одело и јури к мели. Допу-
товао сам тек прошле ноћи, али већ умирем од досаде. Нестрпљење с
којим те очекујем не зна за границе. Хтео сам да дођем по тебе и да те
одведем у своју јазбину, али је жега укочила све моје зглобове. Седим
на једном месту и хладим се лепезом. Па како ми живиш? Како живи
твој препаметни Иван Демјанич? Још ратујеш са својим чистунцем По-
ликарпом? Долази брже и причај.
Твој А. К."
Није било потребно да гледам потпис да бих у крупном ружном ру-
копису познао пијану руку која ретко пише, руку свог пријатеља грофа
Алексеја Карнејева. Краткоћа писма, његова жеља за неким измотава-
њем и ведрином потврђивали су да је мој не особито паметни прија-
тељ поцепао много папира док је саставио ово писмо.
У писму је недостајала заменица „који" и брижљиво су избегнути
прилози — и једно и друго ретко успева грофу одједном.
— Како наређујете да одговорим? — понови мужик.
Нисам одмах одговорио на то питање, па сваки солидни човек окле-
вао би на мом месту. Гроф ме волео и најискреније је желео моје при-
јатељство, а ја према њему нисам осећао ништа налик на пријатељ-
ство, чак га нисам ни волео; због тога би било поштеније директно, јед-
ном заувек, одбацити његово пријатељство него ићи к њему и претва-
рати се. Поред тога, отићи грофу значило је још једном утопити се у
живот који је мој Поликарп називао „свињцом" и који је до пре две го-
дине, ове до грофовог одласка у Петроград, подривао моје снажно
здравље и испијао мој мозак. Тај развратни, необични живот, пун ефе-
ката и пијаног пировања, није успео да уздрма мој организам, али зато
је за мене чула цела губернија... Ја сам популаран...
Разум ми је говорио праву правцату истину, румен стида због не-
давне прошлости обливала је моје лице, срце се стезало од страха
при помисли да нећу имати довољно храбрости да одбијем грофу, али
се нисам дуто колебао. Борба није трајала више од минуте.
8 „Сичиха" — совуљата.
21
На пристојном одстојању од стола стајао је набијен, низак
човечуљак с црвеним, задриглим потиљком и клемпавим ушима. То је
био грофов управник Урбетин. Због доласка његове светлости он се
обукао у ново црно одело и сад муку мучи. Зној је потоком лио са ње-
говог црвеног, препланулог лица. Поред управника стајао је мужик који
ми је донео писмо. Тек сам ту приметно да тај мужик нема једно око.
Испрсивши се, стајао је укопан као кип и чекао питања.
— Требало би, Кузма, узети бич, па ти сва леђа ишарати — говорио
му је лагано својим убедљивим и меким басом управник. — Зар се мо-
гу тако мурдарски извршавати господска наређења? Требало је да их
молиш да одмах изволе овамо и да сазнаш кад ће тачно да стигну.
— Да, да, да... — нервирао се гроф. — Требало је да све сазнаш!
Он је рекао: доћи ћу. Али то није довољно... Сад ми је потребан! Оба-
везно сад! Ти си га молио, али он тебе није разумео.
— А што ти је толико потребан? — улита грофа дебелно.
— Морам да га видим!
— Само то? А ја мислим, Алексеју, тај твој иследник боље би ура-
дио кад би данас остао код своје куће. Мени сад није до гостију.
Избечио сам се. Шта је значило то газдинско, наређивачко „мени"?
— Ма то није гост! — рече молећивим гласом мој пријатељ. — Он
ти неће сметати да се од пута одмориш. С њим, молим те, никакие
етикеције! Видећеш какав је то човек! Ти ћеш одмах да га заволиш и
да се спријатељиш с њим, голубе!
Изашао сам иза жбуна јоргована и упутио се столу. Гроф ме угле-
дао, препознао и на његовом радосном лицу заиграо је осмех.
— Ево га! Ево га! — уситни он поцрвеневши од радости и скочивши
од стола. — Како је то лепо од тебе!
И притрча мени, подскочи, загрли ме и својим тврдим брковима не-
колико пута огреба по образу. После пољубаца следило је дуго руко-
вање и загледање у моје очи...
— А ти се, Сергеје, ниси нимало променио! Све исти! Такав лепотан
и делија! Хвала што си послушао и дошао.
Пошто сам се ослободио грофовог загрљаја, поздравих се с управ-
ником, мојим добрим познаником, и седох за сто.
— Ох, голубе! — настављао је узбуђени и обрадовани гроф —кад
би знао како ми је пријатно што видим твоју озбиљну физиономију! Ти
не познајеш? Дозволи да те упознам: мој добар пријатељ, Каетан
Казимирович Пшехоцки. А ево овај — настављао је показујући дебељ-
ку мене — мој добри, стари друг Сергеј Петрович Зиновјев! Овдашњи
иследник.
Дебељко црних веђа мало се придиже и пружи ми своју пуну, веома
знојаву руку.
— Драго ми је — промрмља загледајући ме... Веома ми је мило.
Пошто је излио своја осећања и смирно се, гроф ми је насуо чашу
22
хладног јаког чаја и примакао кутију с колачима.
— Једи... При проласку кроз Москву купио сам код Ејнема. А на те-
бе сам љут, Серјожа, толико љут да сам чак хтео да се посвађам с то-
бом!... Не само да ми за ове две године нисн ни ретка написао него чак
ниси удостојио одговором ни моје писмо није пријатељски!
— Ја не знам да пишем писма — рекох — а уз то немам времена за
преписку. И о чему бих, реци молим те, ја могао да пишем?
— О чему хоћеш!
— Заиста, ни о чему. Признајем само три врете писама: љубавна,
поздравна и пословна. Прва нисам писао јер ти ниси жена и ја у тебе
нисам заљубљен, друга теби нису потребна, а трећих смо поштеђени
пошто између нас никад није било заједничких послова.
— Рецимо да је тако — сложи се гроф пошто се у свему брзо и ра-
до слагао — па ипак, могао си макар један редак... А, онда, како ми,
ево, прича Петар Јегорич, ти за две године ниси ниједном наишао
овуда, као да живиш хиљаду врста одавде или... или се гадиш мог
имања. Могао си овде да мало живиш, да ловиш. Штошта се могло ов-
де без мене догодити!
Гроф је говорио много и дуго. Кад би почео да говори о било чему,
брбљао је без прекида и без краја, ма како била жалосна и плитка
тема.
У изговарању звукова био је неуморан, као мој Иван Демјанич. Је-
два сам га подносио због такве особине. Зауставио га је овог пута ла-
кеј Иља, висок, танак човек у изношеној шареној ливреји, који је грофу
донео на сребрном послужавнику чашицу вотке и пола чаше воде.
Гроф испи вотку, попи мало воде и, намрштивши се, замаха главом.
— А ти још ниси престао да лочеш вотку? — рекох.
— Нисам престао, Серјожа!
— Ма престаии да се пијан мрштиш и климаш главом! Одвратно.
— Ја, голубе, све престајем... Доктори су ми забранили да пијем...
Сад пијем само због тога што није здраво одједном прекинути... Треба
постепено...
Погледао сам болесно, исцрпљено грофово лице, чашу, лакеја у
жутим кондурама, погледао Пољака црних веђа, који ми се на први по-
глед, не знам зашто, учинио рђа и пљачкаш, и за једнооког испршеног
мужика, и смучило ми се и згадило... Одједном сам зажелео да напу-
стим ову прљаву атмосферу пошто претходно грофу скренем пажњу
на своју тоталну антипатију према њему... Био је тренутак над сам био
спреман да устанем и да одем Али нисам отишао... Да то учиним...
сметала ми је (срамота је признати!) обична физичка леност.
— Дај и мени вотке! — рекох Иљи. Дугачке сенке почеле су да се
пружају по алеји и пољанчету...
Далеко крекетање жаба, чавкање врана, песма стрнадица поздра-
вљали су већ залазак сунца. Спуштало се пролећно вече...
23
— Нека седне Урбењин — шапнух грофу. — Он стоји пред тобом
као дечак.
— Ух, сам нисам могао да се сетим! Петре Јегоричу — обрати се
гроф управнику — седите, молим! Доста сте стајали!
Урбењин седе и погледа ме захвартао. Вечно здрав и весео, учини
ми се овог пута болестан и тужан. Лице му је било изгужвано, сањиво,
а очи су нас посматрале лено, безвољно...
— Шта има ново, Петре Јегоричу? Шта има добро? — улита га Кар-
нејев. — Да нема нешто тако... нешто необично?
— Све као и пре, ваша светлости...
— Да нема... нових девојчица, Петре Јегоричу?
Моралист Петар Јегорич поцрвене.
— Не знам, ваша светлости... У то се не мешам.
— Има, ваша светлости — прогунђа једнооки Кузма, који је све до-
сад ћутао. — И још какве.
— Добре?
— Свакаквих има, ваша светлости, за свачији укус... И смеђих, и
плавих, и свакаквих.
— Види ти њега!... Чекај, чекај... Сад те се сећам... Мој бивши Лапо-
рело9, секретар у питањима... Тебе, чини ми се зову Кузма?
— Баш тако...
— Сећам се, сећам... Какву сад имаш у изгледу? Сигурно ове
сељанчуре?
— Највише, зна се, сељанчуре, али има и чистијих...
— А где си ти нашао те чистије? — улита Иља шкиљећи очима на
Кузму.
— На Велику недељу поштару је дошла свастика... Настасја Ивано-
ва... Девојче све у цвату, сам бих загризао, ал' кисело грожђе... Крви
пуни образи и тако то... Има и боље од тога. Само су вас и чекали,
ваша светлости. Млада, једра, ватрена... лепота! Такву лепоту, ваша
светлост, ни у Питинбургу нисте изволели видети...
— А ко је то?
— Олешка, кћи шумара Окворцова.
Испод Урбењина је зашкрипала столица. Ослањајући се рукама о
'сто и црвенећи, управник се лагано подиже и окрене лицем према јед-
нооком мужику. Израз умора и досаде уступио је место јаком гневу...
— Ћути, битанго! — промрмња он. — Гаде ћорави... Причај што
хоћеш, али не дирај поштене људе!
— Ја вас не дирам, Петре Јегоричу — мирно одговоди Кузма.
— Ја не говорим о себи, грмаљу! Уосталом... извините, ваша свет-
лости — обрати се управник грофу. — Извините што сам направио
сцену, али бих ја молио светлост да забрани вашем Лапорелу, како ете
15 Шћур — жмирко
47
доктору како сам недавно доживео „ноћи луде, речи безвезне", које су
тако лепе и осетљиве у романсама, а тако ружне у стварности. Трудно
сам се да у свои описивању не излазим из граница „лаког жанра",
мада је све то супротно природи човека, који воли, држећи се
чињеница и не упуштајући се у морал, извештавање и закључке Гово-
рио сам и правио сам се да причам о ситницама које ме ни најмање не
узбуђују. Водећи рачуна о мудрости Павла Ивановича и познајући ње-
гову одвратност према грофу, што-шта сам прећутао, које-чега сам се
само мало дотакао, па ипак, без обзира на шаљивост мога тона, на ка-
рикирање, доктор ме је, за све време моје приче гледао у лице
озбиљно, често климајући главом и нестрпљиво слежући раменима.
Ниједном се није насмејао... Очигледно, мој „лаки жанр" није оставио
на њега утисак.
— Ма што се ви не смејете, Шћуре? — упитах завршавајући своје
причање...
— Кад ми не бисте све то ви причали и да није једног случаја, ја у
све то не бих поверовао. Тако је то сувише ружно, пријатељу!
— О каквом случа ј у говорите?
— Синоћ је био код мене мужик кога сте ви тако нељубазно угости-
ли веслом... Иван Осипов..
— Иван Осипов... — слегох раменима — Први пут чујем!
— Висок неки, смеђ... пегавог лица... Присетите се! Ви сте га удари-
ли веслом по глави.
— Ништа не разумем! Никаквог Осипова не познајем, веслом нисам
никог почастио... Сањали сте ви све то, чикице!
— Дај боже да сам сањао... Он ми је дошао са дописом Карнејевске
управе и затражио лекарско уверење... У допису стоји, мада ни он не
лаже, да сте рану нанели ви... И сад се не сећате? Рана направљена
ударцем, више чела, на граници са косматим делом... До кости сте
ударили, буразеру!
— Не сећам се! — прошапутах... — Ко је он? Шта ради?
— Обичан карнејевски мужик, са вама на језеру био је веслач кад
сте лумповали
— Хм... можда! Не памтим... Сигурно сам био пијан и некако слу-
чајно...
— Не, не случајно... Он тврди да сте се ви због нечега на њега на-
љутили, дуго га псовали, онда, побесневши, скочили на њега и у при-
суству сведока га ударили... И, сем тога, узвикнули сте: „Убићу те,
лопужо једна!"
Поцрвенех и прошетах из угла у угао.
— Убиј ме, не сећам се! — проговорих, свом снагом напрежући
памћење. — Не сећам се! Ви кажете „побесневши"... У пијаном стању
ја бивам неопростиво гадан!
— Шта ћеш боље!
48
— Мужик, сигурно, хоће да направи скандал, али то није важно...
Важна је сама чињеница, повреде... Зар сам ја у стању да се тучем? И
због чега сам ударно несрећног мужика?
— Да... Уверење, разуме се, нисам могао да му не дам, али нисам
пропустио да му посаветујем да се обрати вама... Некако ћете се с
њим договорите... Повреде су лаке, али, расуђујући неслужбено, на
глави рана која допире до лобање озбиљна је ствар... Нису ретки
случајеви када се, на изглед, најлакша рана на глави, категорисана као
лака повреда, завршава одумирањем костију лобање и, значи, одла-
ском ad patres16.
И Шћур, занет, устаде, усхода се уза зидове и машући рукама поче
да предамном излаже своје знање из хируршке патологије... Одуми-
рање костију лобање, запаљење мозга, смрт и други ужаси полетели
су из његових уста са бескрајним објашњењима макроскопских и
микроскопских процеса, који су пратили ту магловиту и за мене неза-
нимљиву tarram incognitam.17
— Доста, брбљивко! — зауставих ја његово медициноко лупетање...
— Зар ви не знате како је све то досадно?
— Ништа зато што је досадно... Ви слушајте и научите се памети...
Ваљда ћете други пут бити обазривији, па нећете правити непотребне
глупости... Због тог прљавка Осипова, ако се с њим не нагодите,
можете да изгубите место! Свештенику богиње правде да суде за по-
вреде... па то би био скандал!
Павле Иванович је једини човек чије судове могу да слушам лака
срца, не мрштећи се, коме дозвољавам да упитно загледа у моје очи и
да барата својом истраживачком руком по хаосу моје душе... Ми смо
пријатељи у најбољем смислу те речи и поштујемо један другог, мада
међу нама постоје и рачуни непријатног, голицавог характера... Између
мене и њега, као црна мачка, прошла је жена. Тај вечити casus belli18
оставио је између нас нерашчишћене рачуне, али нас није завадио, и
ми настављамо да живимо у миру. Шћур је врло добар момак... Волим
његово обично, далеко од тога да да је лепо, лице са великим носом,
жмиркавим очима и ретком, риђом брадицом. Волим његову високу,
танку фигуру с уским раменима, на којој капут виси као на вешалици.
Његове рђаво сашивене панталоне ружно падају и висе око колена
и чизме их немилоордно газе; његова бела кравата никад није на ме-
сту... Али немојте мислити да је он аљкав... Кад се мало боље загледа-
те у његово добро, озбиљно лице, схватићете да он нема кад да се
бави својом спољашњошћу, а да то и не уме... Млад је, поштен, воли
своју медицину, вечно на путовањима — довољно је то да бих обја-
49
снио све недостатке његовог непретенциозног одевања. Он, као умет-
ник, не зна цену новца и мирно жртвује свој комфор и личну орећу не-
каквим ситним страстима и због тога даје утисак сиромашног човека
који једва саставља крај са крајем... Он не пуши, не пије, женама
новац не даје, па ипак две хиљаде, које зарађује службом и праксом,
троши тако брзо као што и ја трошим за време лумповања Две страсти
господаре њим: страст да позајмљује и страст да се претплаћује на
основу новинских огласа... У зајам даје сваком ко тражи не говорећи ни
речи и не помињући враћање дуга... Ничим из њега не можеш да
ишчупаш безбрижну веру у људску доброту, и та његова вера још се
боље испољава у његовим непрекидним претплатама на ствари које
се оглашују у новинама... Он се претплаћује на све потребно и непо-
требно. Претплаћује се на књиге, позоришне дурбине, хумористичке
часописе, кухињски прибор „који се састоји од 100 ствари", хрономе-
тре... И ништа није чудно што болееници који долазе Павлу Ивановичу
сматрају његову собу арсеналом или музејом... Њега су варали и вара-
ју га, али његова вера, као и раније, јака је и непоколебљива... Силан
је он момак, и ми ћемо не једном да се састанемо с њим на страни-
цама овога романа...
— Што сам се ја, опет, код вас задржао — трже се погледавши на
свој јефтини, с једним поклопцем, часовник, који је на отплату купио у
Москви „са гараицијом на 5 година", а који је ипак био два пута на
оправци. — Време ми је, друже! Здраво и пазите! Те грофовоке лумпе-
рајке неће се добро завршити! Не говорим то збот вашег здравља...
Ах, да! Хоћете ли бити сутра у Тењеву?
— А шта је тамо сутра?
— Црквена слава! Сви ће тамо да буду, и ви дођите! Обавезно до-
ђите! Дао сам реч да ћете неизоставно доћи. Немојте правити од мене
лажова...
Коме је он дао реч — није било потребно да питам. Ми смо
схватали један другог. Опростивши се са мном, доктор обуче свој изно-
шени капут и оде...
Остадох сам... Да бих пригушио непријатне мисли које су почеле да
се легу у мојој глави, приђох свои писаћем столу и трудећи се да не
мислим, да себи не полажем рачун, почех да преврћем добијене
хартије... Коверат који ми је први пао у очи садржао је следеће писмо:
„Душице моја, Серјожа! Извини што ја тебе узнемиравам, али сам
тако изненађена да не знам коме да се обратим... То није ни на шта
налик. Дабоме, сад не можеш да измениш и мени није жао, али сам
размисли, ако се према лоповима благо поступа, онда поштена жена
нигде нема мира. После тога, кад си ти отишао, пробудила сам се на
дивану и нисам нашла на себи много ствари. Украли наруквицу, златну
копчу, десет бисера из огрлице и извукли из новчаника сто рубаља
укупно. Хтела сам да се жалим грофу, али је он спавао и тако сам и
50
отишла. То није добро. Грофовска кућа, а краду као у друмској крчми.
Кажи грофу. Љубим те и клањам ти се. Воли те твоја Тина".
Да је кућа његове светлости пуна лопова, за мене није било ново, и
ја сам прикључио Тинино писмо подацима које сам већ имао у сећању
у вези с тим. Раније или касније, мораћу да искористим те податке...
Знао сам ко су лопови.
Писмо црнооке Тине, њен пуни, дебели рукопис подсетио ме на го-
стинску собу са мозаицима и изазвао у мени жељу ниалик на жељу да
се поново опијем, али сам се надвладао и снагом воље натерао сам
себе да радии. У почетку ми је било неизрециво досадно да сричем
развучене полицијске рукописе, али се затим мало-помало моја пажња
усредсредила на крађу са провалом и почео сам да радим с
уживањем. Цео дан сам седео за писаћим столом, а Поликарп је често
пролазио поред мене и неповерљиво погледао на мој рад. У моју по-
стојаност он није веровао и чекао је сваког минута да се дигнем од сто-
ла и да му наредим да оседла Зорку; али видећи пред вече моју упор-
ност, поверовао је, и израз потиштености на лицу сменио је израз за-
довољства... Почео је да хода на прстима, да говори шапатом... Кад су
поред мог прозора прошли момци са хармоником, изађе на улицу и
викну:
— Шта сте се ви, ђаволи, овде усходали? Идите другом улицом!
Као да не знате, некрсти, да господин ради.
Увече, доносећи у трепезарију самовар, тихо отвори врата и љу-
базно ме позва:
— Изволите чај пити! — рече нежно уздахнувши и смешкајући се са
поштовањем.
И док сам пио чај, лагано ми приђе позади и пољуби ме у раме...
— Ето, тако је боље, Сергеје Петровичу — поче да мрмља. — Пљу-
ните ви на тога белокосога ђавола, да му... Да ли је пристојно с вашим
високим разумевањем и с вашим образованием да се бавите
малодушношћу? Ваш посао је благородан... Треба да вас сви
уважавају, да вас се боје, а ако будете с тим ђаволом људима главе
разбијали и у језеру се у оделу купали, сваки ће да каже: „Није то ни-
каква памет! Ништаван човек!" и пући ће по свету глас! Смелост
трговцу приличи, а не благородном... Благордном наука треба,
служба...
— Но, доста, доста...
— Не везујте се са грофом, Сергеје Петровичу! Ако желите да се
дружите, због чега то не би био доктор Павел Ивакич? Само што иде
поцепан, ал' зато много паметан!
Поликарпова искреност ме дирнула... Зажелео сам да му кажем не-
ку љубазну реч...
— Какав ти роман сада читаш? — улитах га.
— Грофа Монте Кристова. То је гроф! Баш је то прави гроф! Није ни
51
налик на вашег.
После чаја седох поново за сто и радио сам док ми веђе нису
отежале и почеле да затварају уморне очи... Легавши да спавам, наре-
дио сам Поликарпу да ме пробуди у пет часова.
Другог дана, у шест часова ујутро, весело сам звиждукао откидајући
штапом крунице Цветова, ишао сам пешице у Тењево, где је тога дана
била црквена слава и куда ме позвао мој пријатељ Шћур, Павле
Иванович. Јутро је било дивно. Сама срећа, изгледало је да лебди над
земљом и огледа се у сјајним капљицама росе опијајући душу пролаз-
ника. Шума, обавијена јутарњом светлошћу, била је мирна и непо-
кретна као да је ослушкивала моје кораке и цвркутање птичје братије,
која ме је дочекивала изразима неповерења и страха... Ваздух је био
засићен испарењем пролећног зеленила и својом нежношћу миловао
је моје груди. Дисао сам и, обухватајући узбуђеним очима простран-
ство, осећао сам пролеће, младост и чинило ми се да младе брезе,
трава поред пута и мајске бубе, које без прекида зује, осећају то исто.
„И због чега се у свету", мислио сам, „гурају људи у својим тесним
кућерцима, у својим тесним и уским идејицама кад је овде оволико
простора за живот и мисао? Збот чега они не иду овамо?
И моја поетска уобразиља није ми сметала мишљу о зими и хлебу,
о тим двема невољама које нагоне песнике у хладни прозрачни Петер-
бург и у прљаву Москву, где плаћају хонорар за стихове, али не дају
надахнућа.
Поред мене су пролазила сељачка кола и спахијске чезе, које су
журиле на јутрење и на вашар. Сталио сам морао да скидам шешир и
да одговарам на љубазне поздраве мужика и познатих спахија. Сваки
је предлагао „да превезе", али је боље било ићи пешице него се воз-
ити, и сваки пут сам одбијао. Поред мене, између осталих, пројури на
тркачкој двоколици и грофов вртлар Франц, у плавом капутићу и џоке-
јокој капици... Он ме лено погледа сањивим, мутним очима и још лење
ме поздрави. Иза њега било је привезано буренце, од пет ведара са
гвозденим обручима, чини се за вотку... Непријатна Францова њушка и
његово буренце покварили су ми некако песничко расположење, али је
убрзо поезија победила кад сам иза себе чуо лупу кочија и кад сам се
онренуо и угледао тешка кола која је вукао пар сивих коња, а у тешким
кочијама на кожном, налик на сандук седишту своју нову познаницу,
„девојку у црвеном", која ми је пре два дана говорила о електрицитету
који је убио њену мајку.
Лепушкасто, свеже умивено, мало послано Олењкино лице мало се
заруменило над је угледала како идем поред међе која је одвајала пут
од шуме. Весело ми је климнула тлавом и насмешила се тако љубазно
како се смешкају једни на друге само добри познаници.
— Добро јутро! — довикнух.
Махнула је својом ручицом и у својим тешким кочијама ишчезла
52
испред мојих очију, не дозволивши ми да се нагледам њенот лепог,
свежег лица. Тога пута није била обучена у црвено. На њој је била не-
каква тамнозелена хаљина са великим дугметима и сламни шешир
широког обода, па ипак ми се допала ништа мање него прошли пут. Са
задовољством бих разговарао с њом и слушао њен глас. Хтео бих да
гледам њене дубоке очи при пуном сјају сунца, као што сам их гледао
оне вечери кад су муње севале. Хтео сам да је скинем из ружних
кочија и да јој предложим да остали део пута иде са мном, али било је
„незгодно" због народа. Мени се због нечега чинило да би она радо
прихватила такав предлог. Није се бадава два пута окренула за мном
кад су кочије заобилазиле високе јове...
Од места где сам ја живео до Тењева било је шест врста — расто-
јање за младог човека, кад је јутро дивно, није готово ни приметно.
Око седам сати сам се провлачло између кола и вашарских шатри ка
тењевској цркви. Галама трговца, без обзира на рано јутро и на то што
јутрење није било завршено, чула се са свих страна. Шкрипа кола,
рзање коња, мукање крава, свирка малих труба-играчака, све се то
мешало с узвицима џамбаса и песмом мужика који су већ успели да се
„налочу". Колико веселих празничних лица, колико типова! Колико ле-
поте и покрета у тој шареној гомили обасјаној светлошћу јутарњег
сунца! Цела ова гомила од хиљаде људи меша се, креће, бруји да би
за неколико сати завршила свој посао и да би се увече разишла
остављајући иза себе на тргу, као успомену, огриске сена, понегде про-
сути овас и орахове љуске... Народ у густим гомилама ваљао се према
цркви и од ње.
Црквени крст слао је златне зраке тако сјајне као и само сунце. Он
је блистао и чинило се да је горео златном ватром. Испод њега је го-
рео истом таквом ватром црквени кров и пресијавала се на сунцу
свеже обојена зелена купола, а иза сјајног крста широко се простирало
далеко плаветнило. Пошто сам прошао кроз двориште пуно народа,
прогурао сам се до црвке. Јутрење једва што је почело и, кад сам ја
ушао, тек су читали апостол! У цркви је владала тишина, коју је
нарушавало и читање и кораци ђакона са кадионицом. Народ је стајао
мирно, непомично, с поштовањем гледајући у отворена олтарска вра-
та, слушајући стегнуто појање. Сељачка пристојност или, тачније, се-
љачко поштење строго жигоше сваки локушај нарушавања побожне ти-
шине у цркви. Увек ме гризла савест кад сам због нечега морао да се
смејем или да разговарам у цркви. На несрећу, само у ретким
случајевима нисам сусретао у цркви своје познанике, којих сам, на
жалост, имао много; обично, пак, чим сам ушао у цркву, дешавало се
да ми одмах приђе неки „интелигент" и, после дугих увода о времену,
почињао би разговор о својим ситницама. Одговарао сам са „да" и
„не", али сам био толико пажљив да нисам могао свом саговорнику од-
бити разговор. И моја осетљивост није ме јефтино коштала; разгова-
53
рао сам и збуњено сам погледао суседе, који се моле, бојећи се да их
не увредим својим празним брбљањем.
И овога пута није прошло без познаника. Улазећи у цркву, на самим
вратима утледао сам своју јунакињу, ону исту „девојку у црвеном", која
ме је мимоишла на путу за Тењево.
Јадница, црвена као рак, презнојавајући се, стајала је у гомили и
молећивим очима гледала у безбројна лица тражећи опасиоца. Загла-
вила се у збијеној гомили, не мичући се ни напред ни назад, личила је
на птицу коју су снажно стегли у шаку. Кад ме угледа, горко се
насмеши и климну ми својим лепим подбратком.
— Проведите ме, молим вас, напред! — проговори ухвативши ме за
рукав. — Овде је страшно загушљиво и... тесно... Молим вас!
— Али и напред је тесно! — рекох.
— Али тамо су сви чисто обучени, пристојни... Овде су прости љу-
ди, а за (нас је одређено место напред... И ви треба да идете...
Значи, она је црвена не због тога што је у цркви тесно и загушљиво.
Њену малу главицу мучи питање положаја! Удовољио сам молби су-
јетне девојке и, опрезно гурајући народ, одвео сам је до самог амвона,
где се већ био скупио цвет нашег среског вишег друштва. Поставивши
Олењку на место које одговара њеним аристократоким тежњама, стао
сам иза отменог света и почео да посматрам.
Мушкарци и даме, по обичају, сашаптавали су се и кикотали. Ми-
ровни судија Калињин, гестикулирајући прстима и климајући главом,
полугласно је причао племићу Дерјајеву о својим болестима. Дерјајев
је готово гласно псовао доктора и саветовао да се лечи код неког Јев-
страта Иванича. Угледавши Олењку, даме су се докопале ње као до-
бре теме и зажамориле. Само се једна девојка, очигледно, молила...
Она је клечала на коленима и уперивши своје очи напред мицала је
уснама. Она није примећивала да је испод њеног шешира попала коса
и у нереду падала по слепоочници... Она није приметила да сам се ја с
Олењком зауставио поред ње.
То је била кћи мировног судије Калињина, Надежда Николајевна.
Кад сам раније говорио о жени која је као црна мачка протрчала из-
међу мене и доктора, онда сам говорио о њој... Доктор је њу тако во-
лео, како само могу да воле такве добре природе као мој драги Шћур,
Павле Иванович.. Сад је он, као мотка, стајао поред ње, држећи мирно
руке и испруживши врат... Понекад је бацао свој заљубљени упитни
поглед на њено озбиљно лице. Као да је чувао њену молитву, а у њего-
вим очима блистала је огромна, тужна жеља да он буде предмет
њених молитава. Али, на његову несрећу, он је знао за кога се она мо-
ли... Не за њега...
Климнух главом Павлу Ивановичу кад ме угледа, и обојица изађо-
смо из цркве.
— Хајде да пролуњамо по вашару — предложих.
54
Запалили смо по цигарету и пошли да разгледамо тезге.
— Како је Надежда Николајевна? — упитах доктора, улазећи с њим
у шатор где су се продавале играчке...
— Доста добро... Изгледа здраво — одговори доктор жмиркајући на
малог војника са љубичастим лицем и пурпурним мундиром. — За вас
пита...
— А шта пита о мени?
— Тако, уопште... Љути се што ви давно нисте били код њих... Она
жели да вас вида и да вас пита за разлоге тако неочекиваног хлађења
према њиховој кући... Долазили сте готово сваки дан и онда одједном,
готово! Као да си пресекао... И не поздрављате се више.
— Лажете, Шћуре... Стварно због презаузетости престао сам да
посећујем Калињина... Што је истина, истина је. Односи моји с том по-
родицом су, као и пре, пристојни... Увек поздрављам ако неког од њих
сретнем.
— Ипак, кад сте се прошлог четвртка срели са њеним оцем, због
нечега нисте сматрали потребним да одговорите на његов поздрав.
— Не волим тога грмаља, судију — рекох — и не могу да гледам
равнодушно његову њушку, али ипак још имам снаге да га поздравим и
да прихватам пружену руку. Сигурно га нисам видео у четвртак или га
нисам препознао. Ви данас нисте расположени, Шћуре, па ме изазива-
те...
— Волим вас ја, голубе — уздахну Павле Иванович — али вам не
верујем... „Нисам видео, нисам препознао..." Нису ми потребни ваши
изговори ни ваша оправдања... Због чега су они потребни кад је у
њима тако мало истине? Ви сте силан, добар човек али у вашем бо-
лесном мозгу стрчи као ексер мали комад који је, извините, способан
на сваку гадост.
— Најпонизније захваљујем.
— Ви се не љутите, голубе... Дај боже да се ја варам, али се мени
чини да сте ви помало психопата. Код вас, насупрот вољи и усмера-
вању ваше добре природе, избијају такве жеље и поступци да сви који
вас познају као солидног човека зину запањени... Чудом се чудиш како
ваши високоморални принципи, које ја имам част да познајем, могу да
се саживе са вашим изненадним побудама, које на крају доносе
вапијућу гнусност! Каква је ово зверка? — обрати се одједном Павле
Иванич трговцу, променивши тон и приносећи очима дрвену зверку са
човечјим носом, гривом и сивим чворугама по лећима.
— Лав — зевну продавач... — А можда и неки други створ. Ђаво ће
их знати!
Од шатора с играчкама упутисмо се тезгама с тканинама, где се већ
увелико трговало.
— Овим играчкама само децу варају — рече доктор — оне дају
најизопаченије појмове о флори и фауни. То је, на пример, лав... Са
55
тракама, црвенкаст и шишти... Зар лавови шиште?
— Чујте, Шћур — рекох. — Очигледно хоћете нешто да ми кажете
па се као не усуђујете... Кажите... Мени је пријатно да вас слушам чак
и онда кад ми говорите непријатне ствари...
— Пријатно или непријатно, друже, а ви већ чујете... Желео бих с
вама да разговарам...
— Почните... ја се претварам у једно велико ухо.
— Рекао сам вам своју претпоставку у вези тим да сте психопат. Да
ли вам је сад угодно дајете доказе?... Говорићу отворено, може бити
оштро... вама ће се смучити од мојих речи, али ви не љутите, друг... Ви
знате моја осећања према вама: волим вас више од свих у срезу и по-
штујем.
Говорим вам не ради прекора или осуде, не ради тога да вас
пецкам. Бићемо обојица објективни, друг почећемо да претресамо
вашу психу непристрасним оком, као џигерицу или желудац..
— Добро, да будемо објективни — сложих се.
— Одлично... Да почнемо од ваших односа са Калињинима... Ако
испитате ваше сећање, оно ће вама рећи да сте ви отпочели да
посећујете Калињинове чим сте дошли у наш богомспасавани срез.
Ваше познанство нису тражили... Ви се од првог пута нисте допали су-
дији због свог необичног изгледа, подсмешљивог тона и дружења са
лумпеџијом грофом, и ви не бисте ни видели судију да му сами нисте
направили песету. Памтите? Ви сте се упознали са Надеждом Никола-
јевном и почели сте да одлазите к њима готово сваки дан... Кад год до-
ђем, а ви вечито тамо... Примали су вас веома радо. Људи су вас ма-
зили колико су боље умели. И отац, и мајка, и мале сестре... Заволели
су вас као свог рођеног... Поносили су се вама, носили вас на рукама и
смејали се на вашу најмању духовитост... Ви сте за њих били пример
памети, доброте, џентлеменства... ви као да све то схватате и на сим-
патију одговарате симпатијом, идете сваки дан, чак и у дане
претпразничких припрема и гужви. Најзад, за вас није тајна та Нађина
несретна љубав коју сте изазвали према себи... Па то није тајна? Ви,
пошто знате да је она у вас до ушију заљубљена, ви све одлазите и
одлазите... И шта онда, друг? Пре једну годину ви одједном, ни због
овог ни због оног, изненада прекидате своје посете. Вас чекају неде-
љу... месец... чекају до данас, а вас, нигде нема... Пишу вам, ви не од-
говарате... Најзад, ви их не поздрављате...Вама, који придајете велики
значај васпитању, овакви ваши поступци треба да изгледају крајње не-
пристојни! Због чега сте ви тако нагло и изненадно напустили Калињи-
нове? Да вас нису увредили? Не... да вам није досадило? У таквом
случају ви бисте могли да се изгубите постелено, без ове увредљиве,
ничим мотивисане брзинё...
— Престао да идем у госте — насмејах се — и доспех у психопате.
Што сте ви наивни, Шћуре! Није ли исто прекинути познанство одјед-
56
ном или постепено? Одједном је поштеније, мање лицемерно. Какве су
то, свеједно, све ситнице!
— Дозволимо да су све то ситнице и да су вас нагнали да се тако
нагло преокренете скривени разлози, који се не тичу туђих очију. Али
чиме да се објасне ваши даљи поступци?
— На пример?
— На пример, ви долазите једном у нашу земаљску управу — не
знам какав сте посао тамо имали — и на питање председника због
чега сте престали да одлазите Калињинима, ви сте рекли... Сетите се
шта сте рекли! „Бојим се да ће да ме ожене!" Ето, шта вам се отело са
језика! И то сте ви рекли за време седнице, гласно, јасно, тако да је
могло да вас чује свих стотину људи који су били у сали! Дивно! Као
одговор на ваше речи зачуо се смех, вулгарне десетке о лову на мла-
дожењу. Вашу фразу прихвата неки ништак, одлази Калињинима и са-
општава је Надежди за време ручка... Због чега таква увреда, Сергеје
Петровичу?
Павле Иванович ми је преградио пут, стао је пред мене и наставив,
гледајући ми у лице молећивим, готово заплаканим очима:
— Због чега таква увреда? Зашто? Због тога што вас та добра де-
војка воли. Дозволимо да је отац, као и сваки отац, имао претензија на
вашу особу... Он, као отац, има све у виду: и вас, и мене и Маркусина...
Сви родитељи су једнаки... Нема сумње, и она се, до ушију заљу-
бљена, можда надала да постане ваша жена... Па зар зато опалити та-
кав гласан шамар? Чичице, чичице! Нисте ли се и ви сами борили за
те претензије на вашу личност? Ви сте сваки дан одлазили, обични го-
сти тако не иду. Дању сте с њом ловили рибу, увече се шетали по врту,
љубоморно чувајући ваш tete a tete.19 Ви сте сазнали да вас она воли и
ни за јоту нисте применили своје понашање... Да ли је после тога било
могуће сумњати у ваше добре намере? Био сам уверен да ћете се њо-
ме оженити! И ви... ви сте изволели нашалити се! Зашто? Шта вам је
она урадила?
— Не вичите, Шћуре, народ гледа — рекох обилазећи Павла
Ивановича. — Прекинимо тај разговор. То је бабљи разговор... Рећи ћу
вам само три речи, и биће вам доста. Ишао сам Калињину због тога
што ми је било досадно и што ме интересовала Нађенка... Она је врло
забавна девојка... Можда бих се и оженио њоме, али сазвавши да сте
ви пре мене доспели у претенденте на њено срце, сазнавши да ви ни-
сте према њој равнодушии, одлучио сам да се измигољим. Било би не-
милосрдно са моје стране да сметам таквом добром малом као што
сте ви...
— Меrсi! за доброчинство! Ја вас нисам молио за ту милостињу и,
уколико могу да судим по данашњем изразу вашег лица, ви сад гово-
19 Усамљеност (франц.).
57
рите неистину, говорите глупости не удубљујући се у своје речи... А
онда, та околност да сам ја добри мали није вам сметала, ипак, да у
једној од ваших пoсета у вењаку предложите Нађенkи, у разговору,
једну ствар од које се њему не би срећа насмејала кад би се он њоме
оженио!
— Ох то!... Откуд знате за тај предлог, Шћуре! Значи, ваши послови
не иду рђаво ако је почела да вам поверава такве тајне!... А ипак сте
побледели од љутине и само што не намеравате да ме тучете... А још
је пристао да буде објективан! Што сте смешни, Шћуре! Али оставимо
тај галиматијас... Идемо на пошту...
Упутисмо се поштанском одељењу, које је весело гледало на трг са
своја три прозорчета. Кроз сиву ограду шаренило са цвеће нашег по-
штара Максима Фјодоровича, познатог у нашем срезу стручњака за
подизање цвећњака, леја, травњака и осталог.
Максима Фјодоровича смо затекли на врло пријатном послу... Црвен
од задовољства и насмејан, седео је за својим зеленим столом и као
књигу листао дебео свежањ новчаница од по сто рубаља Очигледно,
на његово расположење могло је да утиче гледање и туђег новца.
— Здраво, Максиме Фјодоровичу! — поздравих се с њим. — Откуд
вам толика гомила новца?
— А ево, у Санкт-Петербург шаљу! — мало се насмеја поштар и по-
каза подбратком на угао где је на једној столици у пошти седела тамна
човечја прилика...
Кад ме угледа, та прилика устаде и приђе ми. У њој сам препознао
свог новог познаника, мог новопеченог непријатеља кога сам толико
увредио кад сам се напио код грофа...
— Моје поштовање — рече он.
— Здраво, Каетане Казимировичу — одговорих, правећи се да не
видим његову испружену руку. — Гроф је здраво?
— Хвала богу... Мало се само досађује... Вас чека стално...
На лицу Пшехоцког прочитах жељу да разговара са мном. Одакле
је могла да се јави таква жеља после „свиње", којом сам га оне вечери
угостио и откуда таква промена у понашању?
— Шта имате много пара! — рекох гледајући новчанице од сто руба-
ља, које је слао.
И као да ме неко ударно по глави! Видео сам једну новчаницу чији
су крајеви били нагорели и угао потпуно изгорео... То је била баш она
новчаница коју сам хтео да спалим на шандоровој ватри кад је гроф
одбио да је узме од мене да плати Циганима и коју је Пшехоцки под-
игао кад се бацио на земљу.
— Боље да их дам неком сиромаху — рекао је он тада — него да
изгоре.
Каквом „сиромаху" их је сада слао?
— Седам хиљада пет стотина рубаља тачно отегнуто одброји Мак-
58
сим Фјодорович. — Потпуно тачно!
Незгода је завиривати у туђе тајне, али сам страховито желео да
сазнам коме и чији новац шаље у Петербург Пољак црних веђа. У сва-
ком случају, то ниоу биле његове оаре, а гроф није имао коме да их
шаље.
„Опљачкао је пијаног грофа", помислих. — „Ако грофа уме да
черупа глува и глупа Сичиха, зар је онда тешко овом гусану да гурне у
његов џеп своју шапу?"
— Ах... таман добро, и ја ћу да пошаљем новац — присети се Па-
вле Иванович. — Знате, господо! Чак је невероватно! За петнаест ру-
баља пет ствари са доставом! Позоришни дурбин, хронометар, кален-
дар и још нешто... Максиме Фјодоровичу, дајте ми, молим вас, хартију
и коверат!
Шћур посла својих петнаест рубаља, а ја узех новине и писма, и
изађосмо из поште...
Упутисмо се цркви. Шћуренка је корачао за мном блед и тужан као
јесењи дан. Изнад очекивања, силно га је узбудио разговор у коме се
он трудио да буде „објективан".
У цркви су звонила звона. Са паперте се лагано спуштала густа го-
мила, којој као да није било краја. Гомилу су надвишавали стари
црквени барјаци и таман крст, који је ишао испред „крсног хода". Сунце
је весело играло на одежди свештеника, а икона мајке божје пуштала
је блиставе траке...
— А, ено и наших! — рече доктор показујући на наше среско високо
друштво, које се одвојило од гомиле и стајало по страни.
— Ваши, а нису наши — рекох ја.
— То је свеједно... Хајдемо до њих... Приђох познаницима и почех
да се поздрављам.
Мировни судија Калињин, висок, широких рамена, седе браде и
буљавих очију као у рака, стајао је испред свих и нешто шапутао на
уво својој кћери. Правећи се да ме не примећује, и не одговори на мој
„општи" поздрав упућен на његову страну.
— Збогом, анђелчићу мој — рече он плачним гласом љубећи кћер у
бледо чело. — Хад'де кући сама, а ја ћу довече доћи... Моје посете
неће дуго трајати.
Пољубивши кћер још једном и слатко се осмехнувши високом друш-
тву, он строго намршти обрве и нагло се окрену на потпетици мужику
хоји је стајао иза њега са значком сотског20.
— Хоћете ли већ једном да ми доведете коње? — прошишта он.
Сотоки задрхта и махну рукама.
— Чувај се!
Гомила која је ишла у красној поворци размаче се и коњи судијини
24Рислер старији — херој романа француског писца Додеа „Фроман млађи и Рислер
старији".
72
Без обзира на то што је попила чашу шампањца, она је била невесела
и тужна као и пре... Исто бледило као и у цркви, исти страх у очима...
Ћутала је, лено одговарала на сва питања, силом се смејала на све
грофове досетке и једва да је додиривала укусна јела... Колико је Ур-
бењин себе сматрао најсрећнијим међу живима, толико је несрећно из-
гледало њено лице. Мени је једноставно било жао да гледам њега и
да не бих гледао то лице, трудно сам се да гледам у свој тањир.
Чиме да се објасни та њена туга? Да ли је кајање почело да гризе
јадну девојку? Или је њена сујета очекивала можда још више сјаја?
Кад сам за време другог јела подигао на њу очи, био сам до бола
пренеражен. Јадна девојка, одговарајући на неко глупо грофово пи-
тање, силом је гутала ваздух: у њено грло је наваљивао плач. Она није
одвајала марамицу од својих уста и бојажљиво, као преплашена звер,
погледала је нас: да ли ми примећујемо да се њој плаче.
— Што сте ви тако кисели данас? — упита гроф. — Ехе, Петре
Јегоричу, то сте ви криви! Изволите развеселити жену! Господо, ја
захтевам пољубац. Ха-ха! Не за себе пољубац, дабоме, него... да се
они пољубе! Срећно!
— Срећно — прихвати Калињин.
Урбењин, смешкајући се целим овојим црвеним лицем, устаде и за-
трепта очима. Олењка, гоњена узвицима и вриском гостију, лако се
примаче и испружи Урбењину своје непокретне, беживотне усне... Он
је пољуби... Олењка је стиснула своје усне, као да се бојала да је још
једном не пољуби, и погледала је у мене. Сигурно мој поглед није био
добар. Ухвативши га, она је одједном поцрвенела, машила се
марамице и почела да се ушмркује желећи чим било да прикрије своју
страшну забуну... Мени се учинило да се она преда мном стиди због
овог пољупца, због брака...
„Шта ме се ти тичеш?" мислио сам, али у исто време нисам од ње
одвајао очи, желећи да сазнам разлог њене забуне...
Јадница, није издржала мој поглед. Истина, руменило стида убрзо
је нестало са њеног лица, али су уместо тога из очију потекле сузе,
праве сузе, какве ја никад раније кисам видео на њеном лицу... Кријући
марамицом лице, она устаде и истрча из трпезарије...
— Олгу Николајевну боли глава — пожурих да објасним њен изла-
зак. — Она ми се још јутрос жалила...
— Мани, братац! — нашали се гроф. — Главобоља ту нема везе...
Пољубац је све то направио, збунила се. Изричем, господо, младо-
жењи строги укор! Није научно своју вереницу да се љуби. Ха-ха!
Гости, задивљени грофовом досетком, почеше да се смеју... Али
смејати се није требало...
Прошло је пет, десет минута, а млада се није враћала... Настало је
ћутање. Чак је и гроф престао да се шали... Одсутност Олењке била је
уочљивија што је она отишла изненада, не рекавши ни речи... Не
73
говорећи о етикецији, која је овим, пре свега, била нарушена, Олењка
се дигла иза стола одмах после пољупца, као да се наљутила што су
је натерали да се пољуби са мужем... Није могло да се закључи да је
отишла што се постидела...
Постидети се могуће је за минут-два, али не тако дуго како се нама
учинило првих десетак минута њене одсутности... Колико је ружних ми-
сли пало на памет пијаним мушкарцима и колико су сплетки припреми-
ле љубазне даме! Невеста се дигла од стола и отишла — какво
ефектно и сценско место за „великосветски" срески роман!
Урбењин поче нервозно да се обазире на све стране.
— Нерви... — мрмљао је. — Или се можда нешто одрешило од тоа-
лете... Ко их зна, те жене! Сад ће да дође... Одмах...
Али кад је прошло још десет минута, а она није долазила, он ме по-
гледа таквим несрећним, молећивим очима да ми га је било жао...
„Не би ли било лоше да изађем и да је потражим?" говориле су ње-
гове очи. „Хоћете ли да ми помогнете, голубе, да се извучем из овог
страшног положаја? Ви сте овде најпаметнији, најхрабрији,
најсналажљивији човек, помогите ми!"
Уважио сам молбу његових несрећних очију и одлучио да му помог-
нем. Како сам му помогао, читалац ће даље видети... Рећи ћу само да
Криловљев медвед, који је учинио услугу пустињаку25, у мојим очима
губи сву своју зверску величину, бледи и претвара се у невину инфузо-
рију кад се сетим своје улоге „лудака који прави услугу..." Сличност из-
међу мене и медведа састоји се само у томе што смо обојица хтели да
помогнемо искрено, не предвиђајући рђаве последице наших услуга, а
разлика између нас је огромна... Мој камен, којим сам ударио по челу
Урбењина, много пута је тежи...
— Где је Олга Николајевна? — упитах ја лахеја који ме служио са-
латом.
— У врт су изашши — одговори он.
— То ни на шта не личи, медам! — рекох ја шаљивим тоном
обраћајући се дамама. — Невеста побегла, и моје вино прокисло! Ја
морам да одем да је нађем и да је доведем овамо, па макар је сви зу-
би болели! Девер је службено лице, и он одлази да покаже своју власт!
Устадох и уз громогласна аплаузе свога пријатеља грофа изађох из
трпезарије у врт. У моју главу, распаљену вином, ударише прави, вре-
ли зраци подневног сунца. У лице је ударала врућина и оморина. От-
прилике сам пошао по једној бочној алеји и, звиждукајући неку мелоди-
ју, развио сам све овоје иследничке способности у улози обичног аген-
та. Погледао сам све жбуниће, хладњаке, пећине и над је већ почело
да ме мучи кајање што сам пошао десно, а не лево, одједном сам
зачуо чудне звуке. Неко се смејао или плакао. Звуци су долазили из
27 Састанак (франц.).
80
такође чекала и патила због тога...
Гроф је слао писма једно за другим, тужнија и понизнија једно од
другог. Молио ме да „заборавим све" и да дођем, извињавао се због
Пшехоцког, молио да опростим том „добром, обичном, али мало огра-
ниченом човеку", чудио се што се ја због ситница одлучујем да преки-
дам старе пријатељске односе. У једном од последних писама
обећавао је да ће сам доћи, а ако ја желим, довешће Пшехоцког, који
ће ме замолити за опроштај, „мада се не осећа ни најмање кривим".
Читао сам писма и као одговор на њих молио сам сваког доносиоца да
ме остави на миру. Умео сам да се правим важан.
И за време мог најјачег нервног напора, кад сам, стојећи поред про-
зора, одлучивао да већ идем било куда сем грофу, и мучио се
размишљањем, прекорима, представама љубавних слика, које су ме
очекивале код Олге, моја врата су се полако отворила, иза мене су се
зачули лаки кораци и ускоро су мој врат обавиле две мале, лепе руке...
— Је си ли то ти, Олга? — улитах окрећући се.
Познао сам је по врелом даху, по начину на који се обесила о мој
врат, чак и по мирису. Припијајући своју главицу уз мој образ, она ми
се учинила необично срећном... Од ореће није могла ни реч да прого-
вори... Привукао сам је на груди и — одједном је нестало туге и патње,
које су ме цела три дана мучиле. Од задовољства сам почео да се
смејем, да скачем као ђачић...
Олга је била у плавој, свиленој хаљини, која је веома пристајала
њеном бледом лицу и богатој, светлој коси. Хаљина је била модерна и
веома скупа. Урбењина је стајала, сигурно, четвртину годишњег при-
хода...
— Што си данас лепа — рекох подижући Олгу на руке и љубећи је у
врат. — Но шта? Како си? Здрава?
— А како је, опет, овде код вас ружно! — проговори она, испитујући
погледом мој кабинет. — Богат човек, велику плату примаш, а како...
обично живиш!
— Не могу сви, душо моја, да живе тако раскошно као гроф —
рекох ја. — Него остави на миру моје богатство. Какав те добри геније
донео у моју јазбину?
— Стани, Серјожа, изгужваћеш ми хаљину... Спусти ме. Теби сам
дошла само на тренутак, голубе! У кући сам свима рекла да идем
Акатихи, грофовој праљи, која живи недалеко од тебе, три куће даље...
Ти мене, голубе, пусти, незгодно је... зашто ниси тако дуго долазио?
Одговорих нешто, наместих је испред себе и почех да се наслађу-
јем њеном лепотом... Минут смо гледали једно у друго и ћутали...
— Врло си лепа, Оља! — уздахнух ја. — Чак ми је и жао и криво
што си тако лепа!
— А зашто жао?
— Припала си ко зна коме.
81
— А шта још хоћеш! Па ја сам твоја! Ево сам дошла.... Чуј,
Серјожа... Хоћеш да ми право кажеш ако те улитам?
— Дабоме, хоћу.
— Да ли би се ти оженио са мном да се ја нисам удала за Петра
Јегорича?
„Вероватно не бих", хтео сам да кажем, али због чега је било по-
требно да чепркам по живој раници, која је мучила срце јадне Оље?
— Сигурно — рекох тоном човека који говори истину.
Оља уздахну и растужи се...
— Што сам се преварила, што сам се преварила! И што је најгоре,
то се не може поправити! Јер од њега не могу да се разведем.
— Не...
— И због чега сам журила, не разумем! Ми смо, девојке, тако глупе
и ветропирасте... Нема ко да нас бије! Уосталом, ништа не може да се
промени и нема шта ту да се мисли... Ни размишљања ни сузе ту не
помажу. Ја сам, Серјожа, ноћас цело време плакала! Он ту... поред
мене лежи, а ја на тебе мислим... не могу да славам... Хтела сам чак
ноћу да побегнем, макар и у шуму, оцу... Боље је да живим и код лудог
оца него с овим... како га...
— Размишљања, Оља, не могу да помогну... Требало је, Оља, да
мислиш онда кад си са мном из Тењева ишла и кад си се радовала
што се удајеш за богатог човека... Сад је касно да се вежбаш у лепом
говору...
— Касно... али тако мора и да буде! — рече Олга одлучно
махнувши руком. — Само да горе не буде, а овако се још може да
живи... Збогом! Време је да идем...
— Не, не збогом...
Привукао сам Ољу себи и почео да обисипам њено лице пољу-
пцима као да сам се трудно да надокнадим три изгубљена дана. Она
се приљубила уз мене као озебло јагњешце, грејала је моје лице сво-
јим ватреним дахом... Настала је тишина...
— Муж убио своју жену! — завика мој папагај...
Оља задрхта, ослободи се мог загрљаја и упитно ме погледа.
— То је папагај, душо моја — рекох. — Умири се...
— Муж убио своју жену! — понови Иван Демјанич.
Оља устаде, ћутећи стави шешир и пружи ми руку... На њеном лицу
се читао страх...
— А шта ако Урбењин сазна? — улита она гледајући ме уплашеним
очима. — Па он ће ме убита!
— Но, доста... — насмејах се ја. — Добар бих ја био кад бих дозво-
лио да те он убије! Сумњам да је он способан за такву необичну ствар
као што је убиство... Ти одлазиш? Онда, збогом, дете моје Чекам... Су-
тра ћу бита у шуми крај кућице, где си ти живела... Видећемо се...
Пошто сам испратио Ољу, враћајући се у кабинет, срео сам Поли-
82
карпа. Стајао је у средини собе мрко ме гледајући и презриво машући
главом...
— Да други пут тога више не буде, Сергеје Петровичу! — рече он
тоном строгог родитеља. — Ја то не желим...
— Шта то?
— Баш то... Ви мислите да ја нисам видео? Све сам видео... Да она
више овамо не долази! Не може овде ништа да се мућка! За то има
других места...
Био сам у најбољем расположењу и због тога ме шпијунирање и по-
кровитељски Поликарпов тон нису наљутили. Насмејах се и послах га
у кухињу.
Нисам стигао ни к себи да дођем после Олгине посете а к мени
стиже нови гост. Пред кућом се са буком зауставише кочије, и Поли-
карп, пљујући у страну и мумлајући псовке, обавести ме о доласку
„онога... онакога... да му... ", то јест грофа, кога је он мрзео свом снагом
своје душе. Гроф уђе, плачно ме погледа и климну главом...
— Ти окрећеш главу. Нећеш да разговараш...
— Ја не окрећем главу — рекох.
— Ја сам те тако волео, Серјожа, а ти... Због ситница! Због чега ти
мене вређаш? Зашто?
Гроф седе, уздахну, климну главом... — Престани да изиграваш бу-
далу! — рекох. — Добро!
Јак је био мој утицај на тог слабог, ништавног човечуљка, тако јак
као презир према њему... Мој презриви тон га није увредио, напротив...
Чувши моје „добро", он скочи и поче да ме грли.
— Довео сам га... Седи у кочији... Хоћеш, он ће ти се извинити?
— А ти знаш шта је он скривио?
— Не...
— И одлично... Нека се не извињава, али га само упозори ако се
убудуће деси било шта слично, ја се нећу љутити, него ћу предузети
мере.
— Значи, измирење, Серјожа? Одлично! Давно би требало тако, а
овако, ђаво да зна због чега сте се посвађали! Као гимназијалке! Ах,
да, голубе, да немаш... пола чашице вотке? Страшно ми се грло осу-
шило!
Наредио сам да се донесе вотка. Гроф попи две чашице,
разбашкари се на дивану и поче да брбља.
— Сад сам, братац, срео Олгу... Лепота жена! Морам да ти кажем
да почињем да мрзим Урбењина... А то значи да Олењка почиње да
ми се свиђа... Ђаволски је лепа! Ја мислим да јој се мало приближим.
— Не треба дирати удате жене! — уздахнух ја.
— Па, од старца... Од Петра Јегорича није грехота супругу здипи-
ти... Она му није пар... Он као пас: нити глође нити другом даје. Данас
ћу почети подилажење, и то систематски... Таква душица... хм... просто
83
посластица, братац! Прсте да оближеш!
Гроф испи трећу чашицу, па настави:
— Знаш ко ми се још свиђа од овдашњих?... Нађењка, кћи оне буда-
ле Калињина... Ватрена бринета, бледа, знаш с оваквим очима. Биће
потребно такође бацити удицу... На Духове приређујем вече... музичко-
вокално-литерарно... специјално да њу позовем... А овде, буразеру,
како изгледа, није лоше, весело је! И друштво, и жене... и... Могу ли
код тебе мало да одспавам... минут један?
— Можеш... А шта ћемо са Пшехоцким у кочији!
— Нека чека, ђаво га однео! Ни ја га, братац, не волим.
Гроф се придиже на лакат и рече тајанствено:
— Држим га само ради потребе... ради нужде... Ма, ђаво нека га но-
си!
Грофова рука се сави, глава паде на јастук. За минут се зачу
хркање.
Увече, пошто је гроф отишао, код мене је био трећи гост: доктор Па-
вле Иванович. Он је дошао да ме извести о болеете Надежде Никола-
јевне и о томе да је она... дефинитивно одбила његову руку. Јадник,
био је тужан и личио је на покислу кокошку.
Прошао је песнички мај...
Прецветали су јоргован и лале, а с њима је било суђено да прецве-
тају и љубавна усхићења, која су нам, без обзира на своју грешност и
мучење, макар и ретко доносила слатке тренутке, неизбрисиве из се-
ћања. А има тренутака за које се могу дати месеци и године!
Једног јунског вечера, кад је сунце већ зашло и његов широки траг
— црвенозлатна трака — још бојио запад, предсказујући сутрашњи
тихи, ведри дан, дојахао сам на Зорки до куће у којој је живео Урбе-
њин. Те вечери код грофа је требало да буде „музичко" вече. Гости су
почели већ да долазе, али гроф није био код куће: отишао на јахање и
обећао да ће се убрзо вратити.
Мало касније, држећи своју кобилу за улар, стајао сам крај куће и
разговарао са Урбењиновом кћерком Сашом. Урбењин је седео на сте-
пеницама и, подупревши главу шакама, загледао се у даљину, која се
видела кроз врата. Био је тужан, нерадо је одговарао на моја питања.
Оставио сам га на миру и пришао Саши.
— Где ти је твоја нова мама? — улитах је.
— Отишла са грофом на јахање. Она сваки дан с њим јаше.
— Сваки дан — промрмља Урбењин уздахнувши.
Много се чуло из тог уздаха. Чуло се из њега оно исто што је узбу-
ђивало и моју душу, што сам се трудно да себи објасним, али сам се
губио у нагађањима.
Сваки дан је Олга ишла на јахање са грофом. Али то су ситнице.
Олга није могла да заволи грофа, и Урбењинова љубомора је била не-
основана. Требало је бити љубоморан не на грофа него на нешто дру-
84
го што нисам могао дуго да схватим. То „нешто друго" стајало је као
зид између мене и Олге. Она ме је још волела, али после посете опи-
сане у претходној глави она је била код мене само још два пута, а
састајући се са мном вам мога стана, некако би чудно планула и
упорно је избегавала одговоре на моја питања. На моја миловања од-
говарала је ватрено, али одговори су били импулзивни и плашљиви,
тако да је од наших кратких састанака у мом сећању остала само
мучна недоумица. Њена савест није била чиста — то је било јасно,
али због чега — баш није могло да се прочита на Олгином грешном
лицу.
— Надам се да је твоја нова мама здрава? — упитах Сашу.
— Здлава. Али само ноћас су је зуби болели. Она је плакала.
— Плакала? — окрену своје лице према Саши Урбењин. — Ти си
видела? То си ти, мила, сањала.
„Зуби Олгу нису болели. Ако је она плакала, није због болова, него
због нечег другог..." Још сам хтео да разговарам са Сашом, али нисам
успео јер се зачу коњски топот и ускоро угледасмо коњаника, који се
ружно клатио у седлу, и грациозну амазонку. Да бих сакрио од Олге
своју радост, подигох на руке. Сашу па, милујући прстима њену плаву
косу, пољубих је у главу.
— Како си лепа, Саша — рекох. — Како су дивне твоје коврне!
Оља ме брзо погледа, ћутке одговори на мој наклон и, ослањајући
се на грофову руку, уђе у кућу. Урбењин се подагже и пође за њом.
После пет минута из куће изађе гроф. Био је весео као никад. Чак
му је и лице изгледало свежије.
— Честитај! — рече он хватајући ме под руку и смешкајући се.
— Због чега?
— Због победе... Још једно такво јахање, и кунем се прахом својих
благородних предака да ћу томе цветићу покидати латице.
— Зар већ ниси покидао до сада?
— До сада?... Мало-мало! У току десет минута „твоја рука у мојој
руци" — запева гроф — и ниједном није тргла ручицу... Изљубих! Него
причекаћемо до сутра, а сад идемо. Чекају ме. Ох да! Треба да разго-
варам с тобом, голубе, о једној ствари. Реци ми, амили, да ли истину
говоре да ти овај... имаш зле намере према Нађењки Калињиној?
— А зашто?
— Ако је то истина, нећу да ти сметам. Да другом подмећем ногу, не
спада у моја правила. Ако ти немаш никаквих планова, онда, разуме
се...
— Немам.
— Merci, душо моја!
Гроф је сањао да убије два зеца одједном, потпуно убеђен да ће му
то поћи за руком. И ја сам те вечери, коју описујем, посматрао хајку на
те зечеве. Гоњење је било глупо и смешно, као добра карикатура.
85
Гледајући њу, човек се могао само смејати или узрујавати због грофо-
вог ништавила; али нико не би могао помислити да ће се ова дечја по-
тера завршити моралним падом једних, смрћу других и злочином
трећих!
Гроф је убио не два зеца, него више! Он их је убио, али кожа и месо
нису припали њему.
Видео сам како је Кришом стискао руку Олги која га је увек
дочекивала с пријатељским осмехом, а испраћала с презривом грима-
сом. Једном чак, желећи да покаже да између мене и њега нема тајни,
он предамном пољуби њену руку.
— Какав тикван! — шапну ми она на ухо, бришући своју руку.
— Чуј, Олга! — рекох кад гроф оде. — Чини ми се да би ти хтела
нешто да ми кажеш. Хоћеш?
Радознало се загледах у њено лице. Она плану и бојажљиво за-
трепта очима, као мачка кад је ухвате у крађи.
— Олга — рекох строго — ти ми мораш рећи! Ја то захтевам!
— Да, хтела бих нешто да ти кажем — прошапта она стискајући ми
руку. — Ја те волим, да
живим без тебе, не могу, али... не долази к мени, мили мој! Немој
више да ме волиш и говори ми,,ви"! Ја више не могу да водим љубав...
Не сме се... И не показуј ничим да ме волиш...
— Али због чега то?
— Ја тако хоћу. Разлог то не мораш да знаш, а ја нећу ни да кажем.
Иди... Одмакни се од мене.
Нисам се одмакао од ње, па је сама морала да прекине разговор...
Узевши под руку мужа, који је пролазио поред нас, она ми са
лицемерним осмехом климну главом и оде.
Други грофов зец, Нађењка Калињина била је обасута посебном
грофовом пажњом. Он се вртео око ње цело вече, причао јој вицеве,
шалио се, кокетирао... а она, бледа, измучена, кривила је уста у
извештачен осмех. Судија Калињин све време је гледао у њих,
гладећи браду, и важно је кашљуцао. Удварање грофово му је годило.
Његов зет ће бита гроф! Шта може да буде слађе од такве помисли за
среског бонвивана? Кад је гроф почео да удвара његовој кћери, он је
порастао у својим очима за цео аршин. Каквим ме је само
величанственим погледом мерио, како је иронично кашљуцао кад је са
мном разговарао! „Ти си се, бива, направио важан, па отишао, а ми —
баш нас брига! Сад имамо грофа!"
Друго вече опет сам био код грофа. Овога пута нисам разговарао са
Сашом, него са њеним братом, гимназијалцем. Дечак ме одвео у врт и
излио преда мном сву своју душу. Ти изливи су били одговори на моје
питање о животу са његовом „новом мамицом".
— Она је ваша добра познаница — поче он, раскопчавајући нерво-
зно свој мундир — ви ћете јој казати али ја се не бојим... Причајте ко-
86
лико хоћете! Она је зла, подла!
И он ми је испричао како му је Олга отела собу, протерала старицу
дадиљу, која је код Урбењина радила десет година, како стално виче и
љути се.
— Јуче сте похвалили косу моје сестре Саше... Је л' да јој је дивна
коса? Прави лан! А она ју је јутрос ошишала!
„То је љубомора!" објасних себи, овај Олгин продор у њој туђу фри-
зерску област...
— Она као да завиди што ви нисте похвалили њену косу него Са-
шину! — потврдк дечак моју мисао. — Она је оца намучила. Тата
страшно троши на њу, оставља посао... и опет је почео да пије! Поно-
во! Она је луда... Цео дан плаче што мора да живи у сиромаштву, у
тако малој кући. А зар је тата крив што он нема много новца? — Дечак
ми је испричао много тужног. Он је видео оно што није могао или није
хтео да види његов заслепљени отац. Јаднику је уцвељен отац,
уцвељене су сестра и старица дадиља. Отели су му његово мало
огњиште, где је навикао да уређује своје књиге и да храни штиглице,
које је хватао. Сви су били ојађени, свима се наругала глупа и само-
власна маћеха! Јадни дечак није могао ни да замосли тако страшну
увреду коју је његовој породици нанела млада маћеха, и чији сам све-
док био те вечери, после разговора с њим. Све је тамнело пред овом
увредом, и шишање Сашине косе у поређењу с тим је ништавна
ситница.
Касно увече седео сам код грофа. Ми емо, по обичају, пили. Гроф је
био потпуно пијан, а ја мало.
— Данас су ми дозволили да случајно додирнем стас — мрмљао је
он. — Сутра ћу, значи, да пођем даље.
— А Нађа? Како је са Нађом?
— Шетамо! С њом је засад само почетак. Преживљавамо сад пе-
риод разговора очима. Ја, братац, волим да читам у њеним црним,
тужним очима. У њима је написано нешто такво што речима не може
да се изрази, а можеш да схватиш само душом. Да попијемо?
— Дакле, ти се њој свиђаш кад има стрпљења да сатима с тобом
разговара. И татици њеном се допадаш.
— Татици? То ти о оном глупану? Ха-ха! Будала мисли да ја имам
поштене намере!
Гроф се закашља и испи.
— Он мисли да ћу се женити! А да и не говоримо о томе како ја не
треба да се женим, ако поштено кажемо, онда је за мене поштеније об-
љубити девојку него да се њоме женим... Вечити живот са пијаним по-
лустрацем, који непрекидно кашље уххх! Моја жена би добила јектику
или би побегла други дан. Ма каква је то бука?
Гроф и ја скочисмо... готово истовремено залупало је неколико вра-
та и у нашу собу је утрчала Олга. Била је бледа као восак и дрхтала је
87
као жица по којој су јако удара ли. Њена коса је била распуштена, а
зенице тиром отворене. Тешко је дисала и гужвала међу прстима набо-
ре на грудима своје спаваћице...
— Олга, шта ти је? — улитах хватајући је за руку, побледевши.
Грофа би морало зачудити оно случајно изговорено „ти", али га он
није чуо. Цео се претворио у велики упитник, отворивши уста,
избечивши очи, гледао је Олгу као привиђење.
— Шта се десило? — улитах ја.
— Он ме туче! — проговори Олга и, заплакавши, свали се у фоте-
љу. — Он туче!
— Ко он?
— Муж! Ја не могу да живим с њим. Побегла сам!
— То је одвратно! — лупи гроф песницом о сто. — Какво он има
право? То је... тиранин, то је... то је, ђаво зна шта је то! Тући жену! Због
чега то он вас?
— Ни због чега — поче да лрича Олга бришући сузе. — Извучем из
цела марамицу, а из њега испаде оно писмо које сте ми јуче послали...
Он поскочи, прочита и... поче да бије... Ухвати ме за руку, стеже, погле-
дајте, и сада је на руци црвена мрља, и затражи објашњење... Ја, уме-
сто да се објашњавам, побегох овамо... Бар се ви заузмите! Он нема
право да тако грубо поступа према жени! Нисам ја куварица! Ја сам
племићка!
Гроф се усхода из угла у угао собе и поче да меље пијаним,
отежалим језиком неке глупости које преведене на трезан језик треба
да значе „О положају жена у Русији".
— То је варваризам! То је Нови Зеланд! Не мисли ли тај мужик да
ће на његовој сахрани бити заклана и његова жена? Јер дивљаци,
одлазећи на онај свет, воде са собом и своје жене!...
Нисам могао да дођем к себи... Како је требало разумети ову изне-
надну Олгину посету у спаваћици, шта је требало мислити, шта ради-
ти? Ако су је тукли, ако су повредили њено достојанство, што онда ни-
је побегла к свом оцу, к домаћици... најзад, зашто не к мени, који сам
јој ипак био близак? Да ли су је запрасто и увредили? Срце ми је гово-
рило о невиности простака Урбењина; оно, осећајући истину, стезало
се од истих болова које је морао да осећа запрепашћени муж. Не
постављајући питања и не знајући одакле да почнем, трудно сам се да
умирим Ољу и понудих јој вино.
— Што сам се преварила! Што сам се преварила! — уздахну Олга
кроз сузе, приносећи чашу устима. — А како се правио миран кад ми
се удварао! Мислила сад да је анђео а не човек!
— А ви бисте хтели да му се допадне то писмо, које вам је испало
из џепа? — улитах ја. — Хтели сте да се насмеје?
— Нећемо о томе разговарати! — прекиде ме гроф. — Како било да
било, али је његов поступак подао! Према женама се тако не поступа!
88
Ја ћу њега на двобој позвати! Ја ћу му показати! Верујте, Олга Никола-
јевна, то неће проћи тако лако!
Гроф се кочоперио као млади ћуран, мада га нико и није овластио
да се поставља између мужа и жене. Ђутао сам и нисам му
противречио, јер сам знао да ће се освета за туђу жену завршити пија-
ним псовкама између четири зида, а да ће двобој до сутра бити забо-
рављен. Али зашто је Олга ћутала?.. Нисам хтео да мислим да би ра-
до примила услугу коју је гроф предлагао! Нисам хтео да верујем како
ова глупа, лепа мачкица има толико мало достојанства да ће радо при-
стати да пијани гроф буде судија између мужа и жене...
— Са земљом ћу га сравните! — прошишта новопечени витез. —
Најзад, лупићу му шамар! Још сутра!
И она није затворила уста овој вуцибатини, који је пијан вређао
човека кривог само зато што је обманут и што су га обманули! Урбе-
њин јој је силно стегао руку, и то је изазвало скандалозно бекство у
грофовоку кућу, а сад је пред њеним очима пијани и неморални богаљ
прљао поштено име и просипао помије на човека који је у исто време
морао да умире од туге и неизвесности, видећи да је преварен, а она
ни обрвом да мрдне!
Док је гроф изливао свој гнев, а Олга брисала сузе, момак је донео
печену јаребицу. Гроф је ставио пред гошћу пола јаребице... Она је
одречно климнула главом, а онда је одмах махинално узела виљушку
и нож и почела да једе. За јаребицом је уследила велика чаша вина, и
ускоро од суза није остало ни трата, осим црвенкастих мрља око очију
и ретких дубоких уздаха.
Убрзо зачусмо смех... Олга се омејала као утешено дете које је за-
боравило увреду... Гроф, гледајући у њу, такође се смејао.
— Знате шта сам смислио? — поче он примичући се њој. — Хоћу да
створим аматерско позориштпе. Даћемо комад са добрим сценским
улогама. А? Шта ви мислите?
Почели су да причају о аматерском позоришту. Како се овај глупи
разговор није уклапао у недавни ужас који је био написан на Олгином
лицу кад је пре једног часа, утрчала бледа, заплакана, расплетене ко-
се! Како је јефтин овај ужас, ове сузе!
А време је, међутим, пролазило. Откупало је дванаест. Поштене
жене у то време иду да спавају. Олги је већ било време да иде. Али
откуцало је дванаест и по, откуцао је један, а она је стално седела и
разговарала с грофом.
— Време је да се слава — рекох ја погледавши на сат. — Ја одла-
зим... Дозволите да вас отпратим Олга Николајевна?
Олга је погледала у мене, па у грофа.
— Куда да идем? — прошапта она. — Њему не могу да идем.
— Да, да, разуме се, њему ви више не можете — рече гроф. — Ко
гарантује да вас неће истући још једном? Не, не!
89
Ја се прошетах по соби. Наста тишина. Ишао сам из угла у угао, а
мој пријатељ и моја љубавница следили су моје кораке. Чинило ми се
да разумем и ту тишину и те кораке. У њима је било неког
ишчекивања, неког нестрпљења. Оставих шешир и седох на диван.
— Тако — мрмљао је гроф с нестрпљењем трљајући руке. — Тако...
Такве су ствари...
Откуцало је један и по. Гроф брзо погледа на сат, намршти се и
закорача по соби. По погледима које ми је упућивао видело се да је
желео да ми каже нешто потребно, нешто шкакљиво, непријатно.
— Чуј, Серјожа — одлучи се он најзад, седајући поред мене и
шапћући ми на уво. — Ти, голубе, немој да се љутиш... Ти ћеш, разуме
се, схватити мој положај и теби се неће учинити чудна и дрска моја
молба.
— Говори брже! Немој да млатиш празну сламу!
— Видиш у чему је ствар... овај... Иди, голубе! Ти нам сметаш! Она
ће остати са мном... Ти ми опрости што те терам, али... схватићеш моје
нестрпљење.
— Добро.
Пријатељ ми је био одвратан. Да нисам гадљив, ја бих га можда
удавио као бубу кад ме је молио, дрхтећи као у грозници, да га оста-
вим са Урбењиновом. Поетску „девојку у црвеном", која је маштала о
ефектној смрти, коју је васпитала шума и бесно језеро, хтео је да узме
он, изнурени пустињак,скроз натопљен алкохолом и болестан! Не, не
би требало да му се она приближи чак ни на врсту!
Пришао сам јој.
— Ја одлазим — рекох. Она климну главом.
— Да одем одавде? Да? — упитах, трудећи се да прочитам истину
на њеном лепушкастом, зажареном лицу. — Да?
Једва приметним покретом својих дугачких црних трепавица она је
одговорила: „Да".
— Јеси ли размислила?
Она се окрену од мене, као што се окрећу од ветра који је досадан.
Није желела да говори. А и због чега је требало да говори? Не може се
на дугачко питање одговорити кратко, а за дуге приче није било ни ме-
ста ни времена.
Узех шешер и, не опростивши се, изађох. Касније ми је Олга
причала да ју је одмах после мога одласка, чим су се звуци мојих кора-
ка помешали са шумом ветра у врту, пијан гроф привукао у свој за-
грљај. А она, затворивши очи, зачепивши уста и ноздрве, једва је стаја-
ла на ногама од осећања одвратности. У једном тренутку умало се ни-
је отела из његовог загрљаја и побегла на језеро. Било је тренутака
кад је чупала косу и плакала. Није лако продавати се.
Кад сам изашао из куће, упутио сам се према коњушници, где се на-
лазила моја Зорка, а морао сам проћи перед управникове куће. Зави-
90
рио сам кроз прозор. При слабој светлости јако одврнуте лампе, која је
чадила, за столом је седео Петар Јегорич. Лице му нисам видео. Било
је заклоњено рукама. Но из целе његове дебеле, незграпне појаве из-
бијало је толико бола, туге и очајања да није било потребно видети
лице да би се схватило његово душевно стање. Пред њим су стајале
две боце. Једна празна, друга тек начета. Обе су биле од вотке. Јад-
ник, тражио је смирење не у себи, не у људима, него у алкохолу.
После пет минута јахао сам кући. Помрчина је била страшна. Језе-
ро је љутито хујало и као да се срдило што се ја, такав грешник, који
сам сад био сведок грешног дела, усуђујем да нарушаеам његов су-
рови покој. У мраку нисам видео језеро. Изгледало је да урла невид-
љиво чудовиште, да је урлала сама помрчина која ме је обмотавала.
Зауставих Зорку, затворих очи и замислих се уз хуку чудовшнта.
— А шта ако се одмах вратим па их побијем? Чудан гнев је беснео у
мојој души... Све оно мало доброг и поштеног што се сачувало од тру-
љења, што сам сачувао, неговао, чиме сам се поносио било је повре-
ђено, испљувано, попрскано блатом!
Раније сам познавао жене које се продају, куповао сам их, изучавао,
али оне нису имале руменила невиности и искрене, плаве очи, које
сам ја угледао оног мајоког јутра кад сам кроз шуму ишао на тењевски
вашар... И сам, искварен до коштане сржи, праштао сам, проповедао
трпељивост према свему исквареном, понижавао се до слабости... Мо-
је је убеђење било да не треба од прљавштине тражити да не буде
прљавштина и да не треба кривити онај новац који, силом околности,
пада у блато... Али раније нисам знао да се новац може растворити у
блату и с њим се измешати у исту масу. Можда да се раствори, дакле,
у злато!
Снажан удар ветра збаци ми с главе шепшр и однесе га у мрак који
ме окружавао. Шешир, који је летео, лупи по њушци Зорку. Она се пре-
паде, пропе се и јурну познатим путем.
Кад сам стигао кући, извалих се у постељу. Поликарп, који ми је
предложио да се свучем, био је, ни крив ни дужан, испсован и отеран
до ђавола.
— Сам си ђаво — промрмља Поликарп одлазећи од кревета.
— Шта си рекао? Шта си то рекао? — скочих ја.
— У воденици се само два пута говори.
— Ааа... ти још смеш да ми дрско одговараш! — задрхтах ја
просипајући сву своју жуч на јадног лакеја. — Напоље! Да ти траг овде
више не видим! Напоље!
Не чекајући да човек изађе из собе, ја се завалих у постељу и
заплаках као малишан. Напрегнути живци нису издржали. Немоћна
срџба, увређено осећање, љубомора — све је морало да се излије
онако или овако.
— Муж убио жену! — мумлао је мој папагај кострешећи своје ретко
91
перје.
Под утицајем тога узвика синула ми је мисао да Урбењин може да
убије овоју жену.
У сну сам видео убиство. Мора је била страшна, тешка... Чинило ми
се да моје руке милују нешто хладно и да је требало само да отворим
очи па да угледам лет... Причињавало ми се да више моје главе стоји
Урбењин и да ме гледа молећивим очима.
После описане ноћи наступило је затишје.
Засео сам у кући дозвољавајући себи да излазим и одлазим само
службено. Посла се нагомилало много, и није могло да ми буде до-
садно. Од јутра до мрака седео сам за столом и марљиво писао или
испитивао људе који су допали у моје иследничке канџе. У Карнејевку,
на грофовско имање, ништа ме више није вукло.
Од Олге сам дигао руке. Што је с кола пало, то је пропало; а она је
била баш то што је пало са мојих кола и, како сам мислио, пропало без
трага. Нисам о њој мислио и нисам хтео да мислим.
— Глупа, развратна стрвина! — мислио сам о њој сваки пут кад се
појављивала у мојој машти за време напорног рада.
Само понекад, кад сам хтео да заспим или кад сам се ујутро будио,
падали су ми на памет разни моменти из мот познанства и кратког
живота с Олгом. Сећао сам се: Каменог гроба, шумареве кућице, у ко-
јој је живела „девојка у црвеном", пута у Тењево, састанка у пећини... и
моје срце почело је јаче да удара... Осећао сам бол који гризе... Али
све је то било кратко... Светле успомене брзо су се гасиле под прити-
ском тешких успомена. Каква би поезија прошлости могла да надјача
прљаву садашњост? И сада, кад сам прекинуо с Олгом, ја ни при-
ближно нисам гледао на ту „поезију" као пре... Сад сам гледао на њу
као на оптичку варку, на лаж, лицемерје-----и она је у мојим очима изгу-
била половину лепоте.
Гроф ми се коначно огадио. Било ми је драго што га не видим, и
увек сам се љутио кад се његова брката њушка појављивала у мојој
машти. Он ми је сваки дан слао писма у којима ме молио да не луду-
јем и да посетим „више него усамљеног пустињака". Послушати позив
из његових писама значило би налравити себи непријатност.
„Готово!" мислио сам... „И хвала богу... Дозлогрдило..."
Одлучио сам да са грофом прекинем све везе, и та одлука ме није
стајала ни најмање борбе. Сад више нисам био тај који је, као пре три
недеље после свађе због Пшехоцког, једва седео код куће. Мамца
више није било.
Док сам седео код куће, било ми је досадно, па сам написао докто-
ру Павлу Ивановичу писмо с молбом да дође да поразговарамо. Одго-
вор на писмо због нечега не добих, па послах друго. На друго је био
исти одговор као и на прво... Очигледно, мили Шћур се правио да се
љути... Јадник, због одбијања Нађенке Калињине, мене је сматрао раз-
92
логом своје несреће... Имао је право да се љути, а то што се пре није
љутио, било је због тога што није умео.
„Па кад он то стиже да се научи?" размишљао сам, не добивши од-
говоре на своја писма.
Треће недеље мог упорног седења, без изласка, посети ме гроф.
Пошто ме испсовао што му не долазим и што не одговарам на његова
писма, он се извали на мој диван и пре него што поче да хрче,
расприча се о својој најомиљенијој теми — о женама...
— Ја разумем — рече он уморно жмиркајући очима и ставивши руке
под главу — ти си деликатан и нежан. Ти ми не долазиш да не би
нарушио наш дует... да нам не сметаш... Гост у невреме је гори од Та-
тарина, гост за време меденог месеца гори је од ђавола рогатог. Ја те
схватам. Али, пријатељу мој, ти заборављаш да си ти пријатељ, а не
гост, да те воле, да те цене... Ти својим присуством само допуњаваш
хармонију... А што је хармонија, брате мој! Таква хармоиија да не умем
(ни да је опишем!
Греф извуче испод главе руку и одмахну.
— Сам не знам да ли добро или ружно живим с њом. Ни ђаво не би
могао то да зна! Има тренутака над бих пола живота дао за „бис" али
зато има дана када ходаш из угла у угао као бесан и готов да
заплачеш...
— А због чега?
— Не разумем ја, брате, ту Олгу. Грозница нека, а не жена. Као код
грознице, час врућина, час студен, тако и код ње, пет промена на дан.
Час је весела, час јој је толико досадно да гута сузе и моли се... Час ме
воли, час не воли... Има тренутака кад ме милује како ме од рођења
ниједна жена није миловала. Али зато бива и онако. Пробудиш се слу-
чајно, отвориш очи и видиш њено лице окренуто према теби... некако
страшно, дивље... лице искривљено од злобе, одвратности... Кад
утледаш тако нешто, сав чар пропада... И често ме она тако гледа...
— С одвратношћу?
— Па да!... Не могу да схватим никако... Везала се са мном, како
тврди, само из љубави, а међутим не прође ноћ а да ја не видим такво
лице. Чиме то објаснити? Мени се понекад учини, у шта ја, дабоме, не
желим да верујем, да она не може да ме подноси, а подала ми се само
због крпа које јој сад купујем. Страшно воли крпе! У новој хаљини у
стању је да стоји пред огледалом од јутра до мрака; због поквареног
карнера у стању је да плаче дан и ноћ... Страшно је сујетна! Више од
свега њој се свиђам зато што сам гроф. Да нисам гроф, не би ме заво-
лела. Не прође ручак ни вечера а да ме са сузама не прекори што не
окупљам аристократско друштво. Она би хтела, видиш, да царује у том
друштву... Чудна!
Гроф упери свој мутни поглед у таваницу и замисли се. На моје ве-
лико чуђење приметих да је овог пута, мимо обичаја, трезан. То ме је
93
пренеразило и чак дирнуло.
— А ти си данас нормалан — рекох — ниси ни пијан и вотке не
тражиш. Шта то треба да значи?
— Ма тако! Нисам имао кад да пијем, све време мислим... Ја сам
се, морам да ти ккажем, Серјожа, озбиљно заљубио, нема ту шале.
Она ми се веома свиђа. Ма то је и разумљиво... Ретка је она жена, нео-
бична, да већ не говоримо о спољашњости. Памет јој није нарочита,
али колико осећања, грациозности, свежине!... Немогуће је упоредити
њу с мојим обичним Амалијама, Анђеликама и Грушама, чију сам љу-
бав досад уживао. Она је нешто из другог света, света који нисам по-
знавао.
— Филозофирај! — насмејах се ја.
— Загрејао се као да сам се заљубио! Али сад видим да се узалуд
трудим да нулу дигнем на квадрат. То је била маска која је у мени иза-
звала лажну узбуну. Јарко руменило невиности је мамац, љубавни
пољубац — молба да јој се купи нова хаљина... Довео сам је у кућу као
жену, а она се понаша као љубавница коју новцем плаћају... Али сад је
пропало све! Смирујем у души узбуну и почињем да гледам у Олги
љубавницу... Пропала ствар!
— А, шта? Како муж?
— Муж? Хм... А што ти мислиш шта је с њим?
— Ја мислим да је несрећнијег човека од њега тешко замислити.
— Хи мислиш? Вараш се... То је такав нитков, таква лопужа да га ја
нимало не жалим... Лопужа никад не може да буде несрећна, она себи
излаз увек нађе.
— Због чега ти њега тако називаш?
— Зато што је лопов. Ти знаш да сам га поштовао, да сам му веро-
вао као пријатељу... Ја, чак и ти, сви уопште, сматрали смо га за по-
штена човека, часног, неопособног да превари. А међутим,он ме пот-
крадао, пљачкао! Користећи се положајем управника, он је располагав
мојим добром како је хтео. Није узимао само оно што се није могло са
места да макне.
Ја, који сам познавао Урбењина као човека у највећем степену по-
штена и некористољубива, чувши грофове речи, скочих као опарен и
приђох грофу.
— Јеси ли га ухватио у крађи? — упитах.
— Не, а ли ја знам о његовим лоповлуцима из поузданих извора.
— Из каквих извора, дозволите да упитам?
— Не узбуђуј се, нећу бадава да окривљујем човека. Мени је Олга
све о њему испричала. Док још (није била његова жена, видела је ро-
ђеним очима како у град шаље кола кљуканих кокошака и гусака. Није
она једном видела како су моје кокошке и гуске ишле као дар неким
добротворима код којих је становао његов син гимназијалац. Не само
то, видела је она како је он слао тамо брашно, просо, сланину. Претпо-
94
ставимо да су то све ситнице, али зар њему припадају те ситнице?
Ствар није у вредности, већ у принципу. Принцип је повређен! Затим,
она је видела у његовом ормару свежањ новца. На њено питање чији
су то новци и одакле их је узео, он ју је замолио да се не избрбља да
он има новаца. Мили мој, ти знаш да је он го као пиштољ! Његова пла-
та једва стиже за храну. Објасни ми, откуд њему тај новац?
— И ти, глупаче, верујеш речима те мале покваренице? — повиках
ја увређен до дна душе. — Њој је мало што је побегла од њега, што га
је пред целим срезом обрукала. Још јој је требало да га изда! Такво
мало ситно тело, а колико се у њему крије гнусности... Кокошке, гуске,
просо... домаћин! Твоје политичко-економско осећање, твоја пољопри-
вредна глупост повређени су тиме што је он за празник као дар слао
кљукану птицу коју би појеле лисице и твор кад је не би кљукали и по-
клањали, али да ли си ти бар икада проверавао оне огромне
извештаје које ти је слао Урбењин? Да ли си рачунао хиљаде и десе-
тине хиљаде? Не. Ма, шта да разговарам с тобом! Ти си глуп као
животкња. Хтео би да се ослободиш мужа своје љубавнице, па не
знаш како ћеш!
— Моја веза с Олгом с тим нема ништа. Је ли он њен муж или није,
али кад је украо, морам отворено да га назовем лоповом. Него остави-
ло лоповлук на страну. Реци ми: да ли је поштено или непоштено при-
мати плату и данима се непрестано ваљати пијан? Он је пијан оваки
дан! Нема дана да ја нисам видео како прави осмице! Гадно и подло!
Тако посао не обављају поштени људи!
— Због тога он и пије, што је поштен — рекох ја.
— Ти уживаш да браниш сличну господу. Али ја сам решио да бу-
дем свиреп. Данас сам му послао рачун и замолио га да ослободи ме-
сто за другог. Издало ме стрпљење.
Да убеђујем грофа у то да је неправедан, непрактичан, глуп, сма-
трао сам сувишним. Не треба пред грофом бранити Урбењина.
После пет дана чуо сам да је Урбењин са сином гимназијалцем и са
кћерком прешао да живи у граду. Причали су ми да је у град ишао пи-
јан, полумртав и да је два пута пао са кола. Гимназијалац и Саша
целим путем су плакали.
Извесно време после Урбењинова одласка догодило се да против
своје воље одем на грофовско имање. На једној коњушници лопови су
обили браву и украли неколико скупоцених седала. Саопштили су суд-
ском иследнику, то јест мени, и ја сам volens nolens28 морао сам да
идем.
Грофа сам затекао пијаног и љутог. Шетао је по свим собама,
тражио је уточиште од своје туге и није га налазио.
— Намучио сам се с овом Олгом! — рече одмахнувши руком. — На-
103
био необјашњив... Нисам се бојао ни привиђења, ни вампира, чак ни
портрета мога претходника Поспелова, који виси над мојом главом. Он
није окидао с мене своје мртве очи, колутао је њима, али ме то није ни-
мало узнемиравало кад сам га гледао. Будућност моја није била свет-
ла, али се ипак могло са великом вероватноћом рећи да ме ништа не
угрожава, да у близини нема црних облака. Смрт неће скоро, болести
ме не плаше, личној несрећи нисам придавао значај... А чега сам се
бојао, од чега су ми цвокотали зуби?
Није био разумљив ни мој гнев... Грофова тајна није могла тако јако
да ме наљути. Није ме се тицао ни гроф ни његова жевидба, коју је са-
крио од мене.
Остаје да се објасни тадашње моје душевно стање нервним ра-
стројством и умором. Другачије нисам у стању да то објасним.
Кад је Поликарп отишао, покрио сам се по глави намеравајући да
заспим. Било је тамно и тихо. Немирно се вртео папагај у свом кавезу,
и чуло се равномерно откуцавање зидног сата у Поликарповој соби,
иначе свуда су даровали мир и тишина. Физички и душевни умор су
надвладали, и ја сам почео да заспивам... Осећао сам како са мене
постелено спада неки терет, како омражене ликове замењује у свести
магла... Сећам се, почео сам да сањам. Сањао сам да сам у светло,
зимско јутро ишао по Невском у Петербургу и из доколице загледао у
излоге радњи. У мојој души је било лако, весело... Нисам имао куд да
журим, нисам имао шта да радим — апсолутна слобода... Сазнање да
сам далеко од свога села, од грофовског имања и љутитог, хладног је-
зера још више је изазивало у мени мирно, весело расположење. Зау-
ставио сам се крај највећег излога и почео да разгледам женске
шешире... Шешири су ми били познати... У једном сам угледао Олгу, у
другом Нађу, трећи сам видео на дан лова на плавој глави Созје, која
је изненада дошла... Испод шешира, осмехмвала су се позната лица.
Кад сам хтео нешто да им кажем, сва три су се слила у једво, велико
црвено лице. Оно је љутито заколутало очима и исплазило језик...
Неко отпозади ме стеже за гушу...
— Муж убио своју жену! — узвикну црвено лице. Уздрхтах, викнух
као убоден и скочих из постеље... Моjе срце је страшно лупало, по
челу ми изби хладан зној.
— Муж убио своју жену! — понови папагај — Дај ми шећера! Што
сте ви глупи! Будало!
— То је папагај... — умирих себе лежући у постељу. — Хвала богу...
Чуло се монотоно добовање... То су по крову ударале капи кише...
Облаци, које сам видео на западу кад сам ишао обалом језера, прекр-
или су сад цело небо. Слабо је синула муња и осветлила портрет по-
којиог Поспелова... Изнад саме моје главе загрме...
„Последња олуја овога лета", помислих.
Пала ми је на памет једна од првих олуја... Тачно тако је загрмело
104
онда у шуми, кад сам први пут био у шумаревој кућици... Ја и девојка у
црвеном стајали смо крај прозора и гледали борове које је осветљава-
ла муња... У очима дивног бића блистао је страх. Она ми је рекла да је
њена мајка погинула од грома и да и сама жели ефектну смрт...
Желела је да се обуче тако како се одевају најбогатије аристократ-
киње у срезу. Осећала је да њеној лепоти одговара раскош. И свесна
своје сујетне величине, поносећи се њоме, хтела би да се попне на Ка-
мени гроб и да тамо ефектно умре.
Њена машта се об.........премда не на Камен...32
Изгубивши сваку наду да ћу заспати, подигао сам се и сео на кре-
вет. Тихо лупкање кише постепено се претворило у љутиту хуку, коју
сам тако волео над ми је душа била слободна од страха и злобе... Сад
ми је ова хука изгледала злосутна. Ударао је гром за громом.
— Муж убио своју жену! — крикну папагај.
То је била његова последња реченица... Затворивши у малодушном
страху очи, напипах у мраку кавез и звизнух га у угао...
— Ђаво нека те носи! — узвикнух чувши лупу кавеза и писак папа-
гаја...
Јадна, племенита птица! Лет у угао није прошао тек тако... Другог
дана у његовом кавезу налазио се хладан леш. Због чега сам га убио?
Ако његова омиљена реченица о мужу који је убио своју жену, на-
пом..,33
Мајка мога претходника Поспелова, уступајући ми стан, узела је од
мене новац за цео намештај, чак и за фотографије које представљај у
мени непознате људе. Али ни копејку није узела за скупог папагаја.
Уочи овог одласка у Финску, целу ноћ се опраштала од своје племени-
те птице. Памтим шмркање и набрајање којим је било пропраћено то
опраштање. Памтим сузе којима је мене молила да јој сачувам прија-
теља до њаног повратка. Дао сам јој часну реч да њен папагај неће за-
жалити што се са мном упознао. И нисам одржао реч. Убио сам птицу.
Замишљам шта би рекла старица кад би сазнала за судбину свога па-
пагаја!
Неко опрезно закуца на мој прозор. Кућица у којој сам живео била је
поред пута, готово на крају, и лупу у прозор имао сам прилику да често
слушам, нарочито кад је ружно време и кад су пролазници тражили
преноћиште. Овога пута нису лупали пролазници. Пришавши прозору,
сачеках док блесне муња и угледах тамну силуету високог и мршавог
човека. Стајао је пред прозором и као да се јежио од хладноће.
Отворих прозор.
32 Овде је, на жалоот, опет прецртано. Види се да је Камишев ово прецртао не за време
писања, него касније.... На крају приповетке ја ћу на ова прецртана места обратити
нарочиту пажњу — А. Ч.
33 Овде је намерно прецртана цела страница. Остављено је само неколико речи, које не
дају кључ да се разуме оно што је прецртано. — А. Ч.
105
— Ко је то? Шта треба? — упитах.
— Сергеје Петровичу, то сам ја — чух тужни глас каквим говоре
веома промрзли и заплашени људи. — То сам ја! К вама ћу, мој драги!
У тужном гласу тамне силуете препознах, на своје велико чуђење,
глас свога пријатеља, доктора Павла Ивановича. Посета Шћура који је
живео уредним животом и легао пре дванаест, била је несхватљива.
Шта је могло да га натера да измени своје правило и да дође к мени у
два сата ноћу, и још по таквом ужасном времену?
— Шта требате? — упитах ја пославши у дубину душе незваног го-
ста до ђавола.
— Извините, голубе... Хтео сам да закуцам на врата, али ваш Поли-
карп сигурно сад спава као заклан. Одлучио сам да закуцам на гаро-
зор.
— Ма шта вам треба?
Павле Иванович примаче се ближе мом прозору и замрмља нешто
неразумљиво. Дрхтао је и личио на пијавца.
— Слушам вас! — рекох губећи стрпљење.
— Ви... ви, видим, љутите се, али... Кад бисте знали све шта се де-
сило, онда бисте престали да се љутите због таквих ситница као што
је прекинути сан и посета у невреме... Није до сна сад! Господе боже
мој! Живео сам на свету три деценије и тек сам данас тако страшно не-
срећан! Ја сам несрећан, Сергеје Петровичу!
— Ох, па шта се догодило? И шта ме се тиче? И сам једва стојим на
ногама... Није ми до људи!
— Сергеје Петровичу! —проговори Шћур плачним гласом,
пружајући према моме лицу руку мокру од кише. — Поштени човече!
Пријатељу мој!
И затим зачух мушки плач. Плакао је доктор.
— Павле Иваничу, идите кући — рекох после краћег ћутања. — Сад
не могу да разговарам с вама... Бојим се и вашег и свога располо-
жења. Нећемо схватити један другога...
— Драги мој! — проговори доктор молећивим гласом. — Ожените
се њоме!
— Ви сте полудели! — рекох и залупих прозор...
После папагаја доктор је био други који је настрадао због мог нерас-
положења. Нисам га позвао у собу и пред носом сам му залупио про-
зор. Два груба, непристојна испада због којих бих ја позвао на двобој
чак и жену.34 Али мирни и добри Шћур појма није имао о двобоју. Он
није знао шта значи наљутити се.
После два минута севнула је муња и ја, погледавши кроз прозор,
угледах погурену прилику свога госта. Његова поза, овога пута, била је
38 Морам да обратим пажњу читаоцима на још једну врло важну околност. У трајању од
2—3 часа г. Камишев се бави само тиме што иде из собе у собу, згража се са лекаром
због послуге, издашно дели шамаре и слично... Препозиајете ли ви у њему судског
иследника? Он, очигледно, не жури и труди се да некако убије време. Очигледно, „њему
је убица познат". Затим, претрес код Сичихе, ничим мотивисан, и испитивање Цигана,
више налик на спрдачину него на саслушање, могао је да буде направљен само због
добитка у времену. — А. Ч.
114
— Тешко је очекивати да ће доћи к свести! — уздахну Павле
Иванович. — Много је крви изгубила, а сем тога, удар по глави неким
тупим предметом сигурно је проузроковао потрес мозга.
Да ли је био или није био потрес мозга, није моје да одређујем, али
је Олга отворила очи и затражила воде... Узбуђујућа средства делова-
ла су на њу.
— Сада можете да питате шта вам треба... — гурну ме Павле
Иванович. — Питајте.
Приђох кревету... Олгине очи биле су уперене у мене.
— Где сам ја? — улита она.
— Олга Николајевна! — почех. — Познајете ли мене?
Олга ме је неколико секунди гледала, и затвори очи.
— Да! — простења она. — Да!
— Ја сам Зиновјев, судски иследник. Имао сам част да будем по-
знаник и чак, ако се сећате, био сам девер на вашој свадби...
— То си ти? — прошапута Олга пружајући леву руку. — Седи.
— Бунца! — уздахну Шћур.
— Ја сам Зиновјев, иследник... — наставих ја... — Ако се сећате,
био сам у лову... Како се осећате?
— Постављајте питања о битним стварима — шапну ми срески ле-
кар. — Не гарантујем да ће свесно стање дуго трајати.
— Молим, извините, немојте ме учити! — увредих се ја. — Знам
шта треба да говорим... Олга Николајевна — продужих обраћајући се
Олги — потрудите се да се сетите догађаја прошлог дана. Ја ћу вам
помоћи... У један сат узјахали сте коња и пошли са друштвом у лов...
Лов је трајао око четири часа... Онда је био одмор на ивици шуме...
Сећате се?
— И ти... и ти си... убио?
— Шљуку? После тога кад сам дотукао уловљену шљуку, ви сте се
намрштили и напустили друштво... Ви сте отишли у шуму...39 сада при-
купите сву своју снагу и присетите се. У шуми за време шетње били
сте нападнути од непознатог нам лица. Питам вас, као иследник, ко је
то био?
Олга отвори очи и погледа у мене.
— Реците нам име тог човека! Овде је, осим мене, троје...
Олга одречно климну главом.
— Морате да кажете ко је то — наставих ја. — Он ће бити строго
кажњен. Закон ће бити немилосрдан због његовог зверства! Отићи ће
39То избетавање питања од првостепеног значаја имало је за циљ само једно: развући
време и сачекати губљене свести да Олга не би могла да каже име убице.
Карактервстичан начин и чудно како га лекари нису оценили према његовој вредности.
— А. Ч.
115
на робију ..Ја чекам.40
Олга се осмехну и одречно махну главом. Даље испитивање није
довело ни до чега. Више од Олге нисам ишчупао ниједну реч, ниједан
покрет. Четврт до пет она је умрла.
Око седам сати ујутро стигоше из села кмет и сведоци, које је по-
звала власт на моје тражење. Отићи на место злочина било је
немогуће: киша, која је ноћу почела да пада, још је лила као из кабла.
Мале барице претвориле су се у језера. Сиво небо гледало је строго и
није обећавало сунце, покисло дрвеће, тужно спустивши гране, проси-
пало је безброј крупних капљи при сваком налету ветра. Било је
немогуће ићи, а заправо није имало ни због чега: трагови злочина, као:
крваве мрље, људске стопе и остало, вероватно су у ноћи били спрани
кишом. Али је формалност захтевала да се место злочина прегледа, и
ја сам одложио тај одлазак док не стигне полиција, а за то време почео
сам да састављам записник и саслушање. Пре свега сам саслушао
Цигане. Несрећни певачи су целу ноћ преседели у салама, очекујући
да им дају коње да отпутују на станицу. Али коње им нису дали, а по-
слуга их је слала грофу, у исто време упозоравајући их да је његова
светлост наредила да се нико, њему не пушта". Нису им дали ни чај,
који су ујутро тражили. Такав више него необичан, неодређен положај
у туђој кући, где је лежала покојница, неизвесност у односу на одлазак
и влажно, чемерно време — све је то бацило несретне Цигане у такву
тугу да су за једну ноћ омршали и побледели. Они су се вукли из узла
у угао као преплашени или као да су очекивали тешку пресуду. Својим
саслушањем још сам више повећао њихове душевне патње. Прво, мо-
је дуго саслушање је неодређено одложило њихов одлазак из „прокле-
те куће" и, друго, преплашило их је. Обични људи мислили су да их
сумњиче за убиство, плачући су ме уверавали да они нису криви и да
не знају ништа. Тина, видевши у мени службено лице, сасвим је забо-
равила наше раније односе, и, говорећи са мном, дрхтала је и обами-
рала од страха као тучена девојчица. На моју молбу да се не узбуђује
и на уверавања да ја у њима гледам само сведоке, помоћнике право-
суђа, они су ми у један глас рекли да никад нису били сведоци, да
ништа не знају, да се надају да ће их бог и убудуће сачувати од ближег
познанства са судским особљем.
Питао сам их којим путем су дошли са станице, да нису ишли кроз
шуму у којој се десило убиство, да се није неко од њих одвајао од њи-
ховог друштва, макар и на кратко и да нису чули Олгин врисак, од којег
се срце парало.41 Ово саслушање није довело ни од чега. Цигани,
42 Зашто? Претпоставимо да је све то урадио иследник јер је био пијан или сањив, онда
зашто о томе пише. Зар није боље да сакрије од читаоца те грубе грешке. А. Ч.
43 Шеснаестина аршина.
117
и рукавице, које су се налазиле у том џепу, личиле су на два без-
облична замотуљка боје рђе. На читавој сукњи од појаса до доње
ивице биле су крваве мрље различитог облика и величине... Већином
су то били отисци крвавих прстију и шака који су припадали, како се то
показало на саслушању, кочијашима и лакејима који су носили Олгу...
Кошуља је била крвава, највише на десној страни, где се налазила ру-
ла направљена оштрим предметом... Исто тако као на капутићу, на ле-
вом рамену и око шаке биле су подеротине... Манжетна је била напола
откинута.
Ствари које су се налазиле код Олге као: златни сат, дугачки златни
ланац, брош са бриљантом, минђуше, прстење и новчаник са сребр-
ним новцем, нађени су са одећом. Јасно да се злочинац није руково-
дио користољубљем.
Судско-медицинска обдукација, коју су у мом присуству други дан
извели Шћур и срески лекар, дала је као коначни резултат — веома
дут записник, који овде наводим у општим цртама. При спољашњем
прегледу лекари су нашли следеће повреде: на глави, између леве
слепоочнице и темене кости — рана која је била један и по палац
дугачка и простирала се до кости, крајеви ране нису равни и нису пра-
волинијски... Нанесена је тупим оруђем, како смо касније закључили,
дршком каме. На врату, у висини вратног пршљена, налазила се
црвена трака, која има облик полукрута и кружно обухвата задњу поло-
вину врата. На целој дужини овог појаса откривене су повреде коже и
незнатне отеклине. На левој руци, на један вршак изнад шаке, нађене
су четири модре мрље: једна на задњој страни, а друге три на пред-
њој. Изазване су стиском и, највероватније, прстима... Последње се
потврђује још и тиме што је на једној мрљи опажена огреботина напра-
вљена ноктом... Сходно месту где су се налазиле те мрље, као што
памти читалац, био је поцепан леви рукав капутића и напола подерана
лева манжетна кошуље. Између четвртог и петог ребра, на
замишљеној линији, вертикално од средине пазуха наниже, налазила
се велика отворена рана, дужиие једног палца. Њени крајеви су равни,
као да су срезали, натопљени житком и згрушаном крвљу... Рана је ду-
бока... Направљена је оштрим оруђем и, као што се види из претходно
прикупљених података, камом, чија ширина у потпуности одговара ве-
личини ране!
Унутрашњи преглед је показав рањавање десног плућног крила и
плућне марамице, запаљење плућа и излив крви у део плућне
марамице.
Лекари, колико се сећам, дали су приближно овакав закључак: а)
смрт је уследила због малокрвности, која је наступила услед знатног
губитка крви; губљење крви се објашњава присуством отворене ране
на десној страни прса; б) рану на глави треба сматрати тешком повре-
дом, а рану на прсима смртоносном: последњу треба сматрати као не-
118
посредни узрок смрти; в) рана на глави нанета је тупим предметом, а
рана на грудима оштрим оруђем и уз то, вероватно, са два сечива; г)
све наведене повреде нису могле да буду нанете покојничином руком
и д) покушаја обешчашћења жене, изгледа, није било.
Да не бих много одлагао и да не бих понављао, одмах ћу читаоцу
дати слику убиства коју сам набацао под првим утисцима увиђаја, два-
три саслушања и читања записника о обдукцији.
Кад се одвојила од дружине, Олга је шетала у шуми. Сањарећи или
предајући се тужним мислима (читалац се сећа њеног расположења те
кобне вечери), она је отишла далеко у шикару. Ту је срео убица. Док је
стајала под дрветом и размишљала, пришао јој је човек и почео с њом
да разговара... Тај човек није био сумњив, обрнуто, она би вриснула за
помоћ, али тај врисак не би био исти као онај који раздире душу.
Поразговаравши с њом, убица ју је ухватио за леву руку, и то тако
снажно да је поцепао рукав капутића и кошуље и оставио траг у обли-
ку четири мрље. Тада је она, гаероватно, вриснула оним криком који је
друштво чуло — вриснула од бола и, сигурно, прочитавши на лицу и
покретима убице његову намеру. Настојећи да она не врисне још јед-
ном или под утицајем, можда, крвожедног осећања, он ју је ухватио за
груди близу оковратника, о чему оведоче два откинута горња дутмета
и црвена трака коју су лекари нашли на врату. Хватајући је за груди и
дрмајући је, убица је затегао златан ланчић, који јој је био о врату... Од
трења и стиска ланчића остала је трака. Онда јој убица наноси ударце
по глави неким тупим предметом, на пример, мотком или, можда
дршком каме, која је висила о Олгином појасу. Падајући у ватру или
сматрајући да ова једна рана није довољна, он вади каму и снажно је
забада у десну слабину — ја кажем снажно, јер је кама била тупа.
Тако изгледа та страшна слика коју сам имао право да оцртам на
основу наведених података. Питање: ко је убица, није било тешко и
решавало се само по себи. Прво убица се није руководио користо-љу-
бивим циљевима, него неким другим... Бацити сумњу на неку скитницу
или гољу који се на језеру бави риболовом, није било потребно. Ври-
сак жртве није могао да омете пљачкаша: да скине брош или сат — то
је посао једне секуиде.
Друто, Олга намерно није навела име убице, што би учинила да је
убица био разбојник. Очигледно, убица јој је био драг и није хтела да
га због ње тешко казне... То су могли да буду: њен луди отац, њен муж,
кога она није волела, али пред ким се, сигурно осећала кривом, гроф,
према коме се она, можда, у души осећала обавезна... Луди отац у
часу убиства, како је касније доказала послуга, седео је у шумској
кућици и читаво вече писао писмо пандуру, молећи га да обузда
измишљене лопове, који, бајаги, и дан и ноћ опкољавају лудаков стан..
Гроф до момента убиства није се одвајао од друштва. Остало је да се
ова тежина сумње свали само на несрећног Урбењина. Његова изне-
119
надна појава, и све остало могли су да служе као добар доказ.
Треће, Олгин живот у последње време био је непрекидни роман. Тај
роман је био такве врсте која се неминовно завршава кривичним де-
лом. Стари, заљубљени муж, неверство, љубомора, туча, бекство љу-
бавнику месец-два после свадбе... Ако је дивна јунакиња таквог ро-
мана убијена, онда не тражите лопове и разбојнике, а испитајте хероје
романа. По тој трећој тачки најприкладнији херој убица био је опет Ур-
бењин.
Претходна испитивања вршио сам у гостинској соби са мозаицима,
у којој сам некад волео да се ваљам по меким диванима и да удварам
Циганкама... Први кога сам саслушао био је Урбењин. Довели су га к
мени из Олгине собе, где је стално седео у углу на столици, не
окидајући очи са празног кревета... Минут је стајао преда мном ћутке,
гледајући ме равнодушно, а онда досетивши се, сигурно, да ја имам
намеру да разговарам с њим службено као иследник, он проговори
гласом уморног, обрваног болом и тугом човека:
— Саслушајте, Сергеје Петровичу, друге сведоке, а мене касније...
Не могу...
Урбењин је сматрао себе сведоком или је мислио да њега за таквог
сматрају...
— Не, мени је потребно да вас саслушам баш сад — рекох ја. — Из-
волите сести...
Урбењин седе насупрот мени и обори главу. Био је уморан и боле-
стан, нерадо је одговарао и ја сам с муком од њега ишчуоао признање.
Он је изјавио да је он — Петар Јегорич Урбењин, племић, 50 година
стар, православне вере. Поседује имање у суседном к-м срезу, где је
служио као изабрано лице и шест година је био почасни мировни суди-
ја. Банкротиравши, заложио је имање и нашао за потребно да ступи у
службу. Као грофов управник почео је да ради пре шест година. Волео
је агрономију и није се стидео да ради код приватног лица и сматрао је
да се само глупаци стиде рада. Плату од грофа је редовно примао и
није имао ни на шта да се жали. Из првог брака има сина и кћер итд.
итд.
Олгом се оженио из страсне љубави. Са својим осећањем он се ду-
го и тешко борио, али ни здрави смисао ни логика практичног ума —
ништа није помогло: савладало га је осећање и морао је да се ожени.
Да се Олга не удаје за њега из љубави, он је знао, али сматрајући је
високо моралном, он је одлучио да се задовољи само њеном
верношћу и пријатељством, које ће, надао се, заслужити.
Дошавши до овога места где почињу разочарања и вређања седе
косе, Урбењин је замолио за дозволу да не говори,,о прошлости, коју
ће бог да јој опрости", или да бар разговор одложи за касније.
— Не могу... Тешко ми је... Па и сами сте видели.
— Добро, оставићемо за други пут... Сад ми само реците: да ли је
120
истина да сте тукли своју жену? Причају да сте је, кад сте нашли код
ње грофово писмо, ударили...
— То није истина... Само сам је ухватио за руку, она је заплакала и
те вечери побегла да се жали...
— Јесу ли вама били познати њени односи са грсфом?
— Молио сам за одлагање тог разговора... А и зашто ће он?
— Одговорите ми само на једно питање, које има велику важност...
Да ли су вам били познати односи ваше жене са грофом?
— Дабоме...
— Тако ћу и да запишем, а о осталом, што се тиче неверства ваше
жене, други пут... Сада да пређемо на друго, а то је, замолићу вас да
ми објасните како сте јуче стигли у шуму где је Олга Николајевна била
убијена... Јер сте ви, како кажете, били у граду... Како сте се нашли у
шуми?
— Да, ја живим у граду, код сестре од стрица, од оног дана кад сам
изгубио место... Бавио сам се тражењем посла и пијанчио од туге...
Нарочито много сам пио овог месеца... Прошлу недељу уопште не
памтим, јер сам увек био пијан... Прекјуче сам се такође напио... јед-
ном речју, пропао сам... Пропао сам потпуно!
— Ви сте хтели да испричате како сте се нашли у шуми јуче...
— Н-да... ујутро сам се рано пробудио, у четири сата... Глава ме бо-
лела од јучерашњег пијанства, тело ме болело као у врућици... Лежим
ја у постељи, гледам кроз прозор како сунце излази и присетим се...
свега... Тешко ми је... Зажелео сам одједном да је видим, да је видим
бар једном, можда последњи пут. И злоба ме обузела, и туга... Извукох
из џепа сто рубаља које ми је гроф послао, погледах у њих и почех да
их газим ногама... Газио сам, газио, а ондасе одлучих да одем и ту му
милостињу бацим у лице... Колико год сам гладан и поцепан, своју
част не могу да продајем и сваки покушај да је неко кули оматрам вре-
ђањем своје личности. Ето, пожелео сам да видим Ољу, а њему, за-
воднику, да бацим у лице паре. И тако ме је обузело то осећање да за-
мало нисам полудео. Да дођем овамо, нисам имао пара. Његових сто
рубаља нисам могао на себе да утрошим. Пошао сам пешице. Хвала
богу, уз пут сам наишао на познатог мужика, који ме је за гривеник44
возио осамнаест врста, без њега бих још сад пешке ишао. Мужик ме
оставио у Тењеву. Одатле сам пошао пешке овамо и стигао сам око
четири сата.
— Да ли вас је неко видео у то време?
— Да. Чувар Николај је седео крај врата и рекао ми да господа нису
код куће и да су у лову. Малаксао сам од умора, али жеља да видим
жену била је јача од болова. Морао сам, без одмора, да идем на место
где је био лов. Путем нисам пошао, већ сам се упутио кроз шумарке...
47Улога која више одговара г. Камишеву него улога иследника: у делу Урбењина он није
могао да буде иследник — А. Ч.
134
обраћао је нарочито пажњу на зверство убице, на његову свирепост...
„Стари, иживели сладокусац угледао је девојку, лепу и младу.
Познајући сву страхоту положаја у кући лудог оца, он је мами комадом
хлеба, станом и шареним крпама... Она пристаје: богати старац-муж
ипак је подногаљивији од лудог оца и сиротиње. Али она је млада, а
младост, господо поротници, има своја неотуђива права... Девојка вас-
питавана романима и у природи пре или касније мора да се заљуби..."
итд., у том смислу. Завршава се тиме да он, не давши јој ништа осим
своје старости и шарених крпа, видевши плен који измиче, пада у бе-
снило животиње којој су под нос примакли усијано гвожђе. Волео је он
животињски, и мрзети је морао као животиња и остало.
Оптужујући Урбењина за убиство Кузме, Полуградов је указивао на
оне лоповске начине, добро смишљене и одмерене, који су пратили
убиство „човека на спавању, који није био довољно опрезан да то ра-
није открије. А да је Кузма хтео да исприча сведоку баш о њему, у то
ви, сматрам, не сумњате."
Бранилац Смирњајев није порицао Урбењинову кривицу; он је мо-
лио само да се призна да је Урбењин деловао под утидајем афекта и
да му се то узме као олакшавајућа околност. Описујући како је тешко
осећање љубоморе, он је навео као пример Шекспировог Отела.
Погледавши на тај „општечовечански тип" свестрано, наводећи цитате
из разних критика, зашао је у такав густиш да је председавајући морао
да га прекине примедбом да познавање стране литературе за поротни-
ке није обавезно".
Искористивши последњу реч, Урбењин је позвао бога за сведока да
он није крив ни делом ни помишљу.
— Лично мени је свеједно где ћу бити: да ли у овом срезу, где ме
све подсећа на моју незаслужену срамоту и жену, или на робији, али
ме забрињава судбина моје деце.
И, окренувши се публици, Урбењин заплака и замоли да се побрину
о његовој деци.
— Узмите их. Гроф, наравно, неће пропустити прилику да се похва-
ли својом великодушношћу, али ја сам већ упозорио децу: они од њега
неће узети ни мрвице.
Приметивши мене у публици, он ме погледа молећивим очима и
рече:
— Заштитите моју децу од грофовог доброчинства.
Он је, очигледно, био заборавио на предстојећу пресуду и сав се
предао мислима о деци. Говорио је о њима све док га председавајући
није прекинуо.
Поротници се нису дуго саветовали. Урбењин је био категорички
проглашен за кривца и није добио олакшицу ни по једној тачки.
Осуђен је био на губитак ових права и на прогонство са принудним
радом у трајању од 15 година.
135
Тако је скупо платно сусрет једног мајског јутра са „девојком у
црвеном"...
Од времена описаних догађаја прошло је више од осам година. Не-
ки учесници драме су умрли и већ су иструлили, други издржавају
казну за свој грех, трећи животаре борећи се са свакодневном доса-
дом и чекајући из дана у дан смрт.
За осам година много се променило... Гроф Карнејев, који није пре-
стао да гаји према мени најискреније пријатељство, дефинитивно је
ове пропио. Његово имање, које је било место драме, прешло је од
њега у руке жене и Пшехоцког. Сада је сиромах и живи на мој рачун.
Понекад увече, лежећи у мојој хотелској соби на дивану, воли да спо-
мене прошлост.
— Добро би било да сада слушамо Цигане! — Мрмља он. —
Пошаљи, Серјожа, по коњак!
Ја сам се такоће променио. Снага ме постелено напушта и ја осе-
ћам како из мога тела излази младост и здравље. Нема више оне
физичке снаге, нема брзине, нема издржљивости којом сам се некад
разметао јуначећи се неколико ноћи узастопце и пијући количину коју
бих једва сада могао да подигнем.
На лицу, једна за другом, појављују се боре, коса се проређује, глас
постаје груб и слаб... Живот је прошао...
Прошлост памтим као јучерашњи дан. Као у магли видим места и
ликове људи. Да се према њима односим равнодушно, немаш снаге;
волим их и мрзим ранијом снагом, не пролази дан да се, обузет
осећањем љутње или мржње, не хватам за главу. Гроф ми је као и ра-
није гадан, Олга одвратна, Калињин смешан са својом блесавом
охолошћу... Зло сматрам злом, грех грехом.
Али чести су тренуци када, загледавши се у портрет који стоји на
омом столу, осећам неодољиву жељу да се прошетам са „девојком у
црвеном" по шуми уз шушкање високих борова и да је привучем на гру-
ди, без обзира на све. У таквим тренуцима опраштам и лаж; и пад у
прљаву провалију, спреман сам да опростиом све а да се понови још
једном макар делић прошлости... Уморан од градске досаде, хтео бих
још једном да чујем хуку језера џина и да пројурим по његовој обали
на овојој Зорки... Опростио бих и заборавио бих све да још једном про-
ђем тењевским путем и да сретнем вртлара Франца са његовим
буренцетом вотке и џокејским качкетом. Има тренутака кад сам спре-
ман чак да стиснем руку, обојену крвљу, и да попричам са добродуш-
ним Петром Јегоричем о религији, летини, народном образовању. Хтео
бих да се видим са Шћуром, са његовом Нађенком...
Живот је бесан, лакоуман и немиран као језеро августовске ноћи...
Много жртава нестало је заувек у његовим тамним валовима... На дну
лежи тежак талог..,
Али зашто га ја понекад волим? Зашто му праштам све и јурим му
136
душом као нежни син, као птица пуштена из кавеза?...
Живот, који сад гледам жроз прозор овоје хотелске собе, подсећа
ме на сиви круг: сива боја и никаквих нијанси, никаквих јасних пресија-
вања... Али, кад затворим очи и сетим се прошлости, видим дугу какву
даје сунчев спектар... Да, тамо је немирно, али светлије.
С. Зиновјев
КРАЈ
Испод рукописа је написано:
Поштовани господине уредниче! Роман који предлажем (или припо-
ветка, како хоћете) молим да се штампа, по могућности, без
скраћивања, исечака и додавања. Уосталом, измене се могу правити у
сагласности с аутором. У случају да вам рукопис не одговара, молим
да га сачувате и вратите. Место боравка (привремено) Москва, Твер-
скаја, хотел „Енглеска". Иван Петрович Камишев.
П. С. Хонорар — по нахођењу редакције.
Година и датум
Сада, пошто сам упознао читаоца са романом Камишева, наста-
вљам прекинути разговор с њим. Пре свега морам да упозорим да није
одржано обећање које сам дао читаоцима у почетку приповетке:
Камишевљев роман је одштампан не без изостављања, не in toto,48
како сам обећао, него са знатним скраћивањем. Ствар је у томе што
„Драма у лову" није могла да буде штампана у новинама о којима се
говорило у првој глави ове приповетке: новине су престале да излазе
када је рукопис отишао на слагање... Садашња редакција, која је при-
мила Камишевљев роман, нашла је да је немогуће штампати га без
изостављања. Сваки пут, за време штампања, слала ми је коректуру
појединих делова с молбом „изменили". А ја нисам хтео да узмем грех
на своју душу да мењам туђе и сматрао сам да је боље и корисније да
незгодна места сасвим изостављам него да их мењам. У сагласности
са мном, редакција је изоставила многа места која изненађују својим
цинизмом, дужином и нехатом у литерарној обради. Та изостављања и
скраћивања су захтевали обазривост и време — разлог због чега су
многе главе закашњавале. Ми смо изостављали, између осталог, два
описа ноћних оргија. Једна оргија одиграла се у грофовском дому, а
друга на језеру. Изостављен је опис Поликарпове библиотеке и његов
оритинални начин читања: то место је сматрано сувише развученим и
претераним.
Највтпе сам браниио, а редакција је највише нападала главу у којој
се описује очајничко коцкање које је дивљало међу грофовском послу-
гом. Најстраственији играчи били су вртлар Франц и старица Сичиха;
играли су они обично ајнца и три листића. За време истраге Камишев
48 У целини (лат.).
137
је, пролазећи једном поред кућице и провиривши, угледао луду игру:
играли су Сичиха, Франц и... Пшехоцки. Играли су ајнца с улогом од 90
копејки; улог је допирао и до 30 рубаља. Камишев је сео с њима и
„очистио их" као мишеве. Франц, који је био изгубио, желећи да на-
стави игру, упутио се језеру, где је крио своје паре. Камишев га је пра-
тио и, видевши где крије паре, покрао је вртлара, не оставивши му 'Ни
!пребијене паре. Украдени новац дао је рибару Михеју. Ово чудно
доброчинство дивно карактерише ветропирастог иследника, али је
описано тако слабо и дијалози партнера шарене се таквим бисером
псовки да редакција није пристала чак ни на измене.
Изостављено је неколико састанака Олге са Камишевим;
пропуштено је једно његово објашњење са Нађењком Калињином итд.
Али сматрам да је и оно што је штампано довољно за карактеристику
нашег хероја. Sapienti sat...49
Тачно после три месеца редакцијски чувар Андреј известио ме да је
дошао „господин са кокардом".
— Замоли га да уђе! — рекох.
Ушао је Камишев, румених образа, здрав и леп као и пре три
месеца. Његови кораци су, као и пре, били нечујни... Он стави на про-
зор свој шешир тако обазриво да је човек могао помислити да спушта
неки терет... У његовим плавим очима било је нешто дечје, бескрајно
благо...
— Опет вас узнемиравам — поче он осмехујући се и седајући по-
лако. — Извините, молим! А шта? Каква је пресуда изречена моме ру-
копису?
— Крив је, али заслужује снисходљиваст — рекох ја.
Камишев се насмеја и шмркну у своју намирисану марамицу.
— Дакле, изгнанство у ватру камина? — упита он.
— Не, зашто тако оштро? Казнене мере он не заслужује,
употребићемо само поправке.
— Поправити треба?
— Да, понешто... уз узајамну сагласност... Ћутали смо неколико се-
кунди. Моје срце је снажно лупало и ударало у слепоочницама, али да
покажем да сам узбуђен, није било у мом интересу.
— На основу узајамне сагласаости — понових ја. — Прошли пут сте
ми рекли да сте за фабулу приповетке узели истинит догађај.
— Да, и сад сам спреман да то исто потврдим. Ако сте читали мој
роман, онда... имам част да се представим Зиновјев.
— Значи, ви сте били девер Олги Николајевној?...
— И девер и кућни опријатељ. Зар нисам симпатичан у рукопису?
— насмеја се Камишев гладећи колено и црвенећи. — Добар? Треба
ме тући, ал' нема ко.
53 Збогом (франц.).
144
тога произилази да и Павла Николајевича можеш да уједеш? Тачно?
Пред Павлом Николајичем сви падају ничице, а шта он за тебе пред-
ставља, било шта све ти је једно? Треба ли тако да те схватим? Ааа...
Значи, ти си социјалист. Чекај, одговори ми... Јеси ли социјалист?
— Ррр... ав! ав!
— Чекај, не уједај... О чему, оно, ја?.. Ах, да, о пепелу. Дунути и...
нема га! Пффф!... А ради чега, живимо, питају? Мајке се муче док нас
роде, једемо, пијемо, учимо, умиремо... а ради чега све то? Пепео!
Човек ништа не вреди! Ти си, ето, пас и ништа не разумеш, а када би
ти могао.. продрети у интимна осећања! Када би ти могао докучити
психологију!
Романсов је завртео главом и пљунуо.
— Нискост... Теби изгледа да сам ја Романсов, секретар колегије...
цар природе... Грешиш! Ја сам људождер, подмитљивац, лицемер!...
Ја сам гад!
Алексеј Иванич удари песницом себе у груди и заплака.
— Потказивач, доушник... Мислиш ли да Јегорку Корњушкина нису
због мене отерали? А? А ко је, дозволите да вас упитам, утајио
комитетских двеста рубаља и свалио на Сургучова? Као да нисам ја?
Гад, фарисеј... Јуда! Подлац, лицемер... олош!
Романсов обрита рукавом сузе и заплака.
— Уједај! Гризи! Нико ми никада честиту реч није рекао... Сви ме у
души сматрају само подлацем, а у лице осим похвала и осмеха, ни
словца! Кад би ме макар једанпут неко одаламио по лицу и исмејао!
Гризи, псето! Уједај! Кккидај! Ждери издајника!
Романсов се поведе и паде преко пса.
— Тако, баш тако! Кидај наказу! Не жали! Мада и боли, не штеди.
Ево, и руке гризи! Аха, крв тече! Тако ти и треба, Швабове! Тако!
Хвала, Гарове... или како ти је име? Хвала... Кидај и бунду. И то је
мито... Продао сам ближњега и купио за добијене новце бунду... И
качкет с кокардам такође... Ипак,
о чему оно, а?.. Време је да се иде... Збогом, псето... лопужо...
Романсов помилова пса и, допустивши му да га још једанпут уједе
за лист, уви се у бунду и, поводећи се, затетура се према својим вра-
тима...
Када се пробудио сутрадан у подне, Романсов угледа нешто нео-
бично. Глава, руке и ноге биле су у завојима. Поред кревета стајали су
уплакана жена и брижан лекар.
У КУПАТИЛУ (6)
— Еј, ти, слико! — викну дебео господин беле пути, кад угледа у па-
ри високог и мршавог човека ретке брадице и с великим бакарним кр-
стом на грудима. — Пуштај пару!
— Ја, господине, не радим у купатилу, ја сам фризер. Није моја дуж-
145
ност да пуштам пару. Желите ли, можда, купице да вам метнем.
Дебели господин помилова своја црвена бедра, промисли и рече:
— Купице! Па добро, метни их. Не жури ми се.
Брица отрча у предсобље купатила по своје инструменте, и после
једно шест минута по грудима и леђима дебелог господина већ се
црнело десет купица.
— Ја се сећам ваше благородство — поче берберин стављајући је-
данаесту кугшцу. — Ви сте се код нас прошле суботе изволели купати,
и ја сам вам тада жуљеве секао. Ја сам фризер Михаило... Сећате ли
се? Тада сте још изволели да се распитујете за удаваче.
— Аха... И шта онда?
— Па ништа... Ја сад постим и огрешићу се ако оговарам, и осуђу-
јем, али не могу, ваше благородство, да вам поштено не кажем. Нека
ми бог опрости моје замерке, али свака вам је удавача данас раска-
лашна и неразумна... Некада је удавача желела да се уда за солидна,
озбиљна човека, с капиталом, који може о свему да расправља и који
је побожан, а ова данашња се лакоми само на образовање. Она хоће
образованог, а господина чиновника или трговца не смеш јој ни поме-
нути... наругаће ти се! А образовања има свакојаког... Неки образова-
ли, наравно, до високог чина дотера, а други целог века остане писар,
и када умре, немаш га чиме сахранити. Зар је мало таквих данас? Ето,
код нас долази један од тих образованих. Телеграфист... ове је
превазишао, депеше може сам да саставља, а купа се без сапуна.
Жалост га потледати!
— Скромах, али поштен! — зачу се с горње полице један промукао
бас. — Таквим се људима треба поносити. Образовање, удружено са
сиромаштвом, сведочи о високим друштвеним квалитетима. Цепаницо!
Михаило погледа попреко према горњој полици... Тамо је седео и
шибао се брезовом метлицом по трбуху мршав човек, испалих костију
по целом телу, а изгледало је као да је сав од коже и ребара. Лице му
се није могло видети, јер је цело било покривено опуштеном дугом ко-
сом. Видела су се само два ока, пуна пакости и презира, уперена на
Михаила.
— И он је од тих... дугокосих! — намигну Михаило. — Са идејама...
Страшно се данас намножило свега тога! Не можеш их све похватати...
Гле, какву је косурину пустио, стока једна! Од хришћанског разговора
бежи као ђаво од крста! Устаје у одбрану образован.а! Ето, такве ти во-
ли данашња удавача. Баш такве, ваше благородство! А зар то није од-
вратно? Зове ме јесенас једна свештеничка кћи. „Нађи ми, каже, Ми-
шел", мене по кућама Мишелом зову, јер ја и дамама увијам косу,
„нађи ми, каже, Мишел младожењу, али да буде писац." А ја сам, на
њену срећу, једног таквог имао... Долазио је у крчму код Порфирија
Јемељанича и вечито га плашио да ће о њему у новинама писати. При-
ђе му келнер, тражи да плати вотку што је попио, а он њему шамар...
146
„Шта? Ја да платим? А знаш ли ти ко сам ја? Знаш ли ти да могу у но-
винама објавити да немаш ни срца ни душе?" А тако неугледан и сав
одрпан. Примамио сам га поповским парама, показав му девојчину
слику, и одвео га. Одело сам му набавио на послугу... Није се свидео
госпођици! „Лице му је, каже, недовољно меланхолично." Ни сам не
знам који јој ђаво треба.
— То је клевета против штампе! — зачу се промукао глас са исте
полице. — Гаде!
— Је л' ја гад? Хм!... Срећа ваша, господине, што ја ове недеље по-
стим, а ја бих вама за то „гаде" већ очитао буквицу... И ви сте, изгледа,
такође неки писац?
— Ја ако и нисам писац, али ти да се ниси усудио да говориш о оно-
ме што не разумеш. Писаца је у Русији било много, и били су корисни.
Они су просветили земљу и зато смо дужни да их поштујемо, а не да
их вређамо. Мислим на писце како световне, тако и духовне.
— Духовне особе се неће бавити таквим пословима.
— Шта се ти, цепаницо, у то разумеш! Димитрије Ростовски, Ино-
кентије Херсонски, Филарет Московски и остали светитељи правосла-
вие цркве много су својим списима допринели просвећивању.
Михаиле опет погледа попреко свог противника, Одмахну главом и
накашља се.
— То ви сад, господине, нешто онако... — прогунђа он чешући зати-
љак — нешто преко мере паметно... Није вам залуд толика коса. Није!
Ми све врло добро разумемо, и одмах ћемо вам показати какав сте ви
човек... Нека, ваше благородство, купице још мало на вама постоје, а
ја ћу одмах... идем на тренутак...
Подижући у ходу своје мокре чакшире и бучно шљапкадући босим
ногама, Михаило изађе у предсобље купатила.
— Сад ће изаћи из купатила онај дугокоси — рече он момку који је
стајао за тезгом и продавао сапун — а ти... овај... припази на њега.
Буни народ... Са идејама... Требало би да неко тркне по Назара
Захарича...
— Па реци дечацима.
— Сад ће изаћи онај дугокоси — поче да шапуће Михаило
дечацима који су чували одела. — Народ буни. Припазите на њега и
тркните до газдарице да пошаље неког по Назара Захарича... да са-
чини записник. Разне речи говори... Са идејама
— Који то дугокоои? — узнемирише се дечаци. — Овде се нико од
њих није свлачио. Свега су се шесторица скинула. Ту су, ево, два Тата-
рина, па се један господин скинуо, па два трговца па, ђакон... и више
нико... То се теби, значи, за оца ђакона учинило да је један од
дугокосих?
— Не трабуњајте, ђаволи! Знам шта говорим! Михаиле погледа ђа-
конову одеђу, опипа руком
147
мантију, и слеже раменима... Лице му обли крајња недоумица.
— А како изгледа?
— Па један мршав, плав... Браде једва неколико длака... Стално
кашље.
— Хм!... — промрмља Михаиле. — Хм!... то сам ја, значи, духовну
особу олајао... Нађе ме напаст. Огреших се! Огреших! Та ја постим да
се причестим, браћо моја! Како ћу сад на исповест, кад сам духовно
лице увредио, Господе, опрости мени грешном! Идем да га молим за
опроштај...
Михаиле се почеша по потиљку, и кад му лице доби тужан израз,
уђе у купатило. Оца ђакона на горњој полици више није било. Стајао је
доле код славина и јако раскорачених ногу точио себи у ведрицу воду.
— Оче ђаконе! — обрати му се Михаиле плачним гласом. — Опро-
стите мени, несрећнику, тако вам бога!
— А што?
Михаиле дубоко уздахну па се поклони ђакону до земље:
— Што сам помислио да имате идеје у глави!
II
— Чудим се како то да се ваша кћи, и поред све своје лепоте и
честитог владања, све досад није удала! — рече Никодим Јегорич
Потичкин пењући се на горњу полицу.
Никодим Јегорич је изгледао го као и сваки го човек, само је на
ћелавој глави имао капу. Бојећи се прилива крви у главу и срчане капи,
он се увек парно у капи. Његов сабеседник, Макар Тарасич Пјешкин,
мален старчић, танких модрих ножица, на питање слеже раменима и
рече:
— А зато се није удала што је мене бог карактером казнио. Кротак
сам и благ много, Никодиме Јегоричу, а данас се благом нарави ништа
не постиже. Младожења вам је данас зао и безобзиран, па се према
њему исто тако и треба понашати.
— А како то зао? Са каквог ви то гледишта?
— Младожења је размажен... И како са њим треба? Строгост је по-
требна, Никодиме Јегоричу. Не треба се са њим устручавати, Никоди-
ме Јегоричу. На суд, по њушци, позвати полицију... ето како треба! Га-
дан је то свет. Ништарија.
Пријатељи легоше на горњу полицу један поред другог и почеше да
се лупкају брезовим метлицама.
— Ништарија... — настави Макар Тарасич. — Напатио сам се од тих
хуља. А да сам мало чвршћег карактера, моја би Даша већ давно била
удата и децу рађала. Да, да... Данас има уседелица у женском полу, го-
сподине мој, ако ћемо право да говоримо, равно половина, чистих пе-
десет процената. А имајте на уму, Никодиме Јегоричу, да је свака од
тих девојака у младим годинама имала просиоца. Па зашто се, питате,
148
није удала? Који је разлог? Па, ето, зато што тога младожењу родите-
љи нису умели да задрже... пустили га да се извуче.
— То је тачно.
— Мушкарац је данас размажен, глуп, слободоуман. Воли само да
лети на превару и да ушићари. Неће бесплатно ни корака да крочи. Ти
њему пружаш звдовољство, а он ти паре тражи. А и жени се, исто тако,
из рачуна. Ожениће се, вели, и паре згрнуги. И то још није оно најгоре,
нека ђаво носи, једи, ждери, носи моје паре, само се ожени мојом
кћерком, молим те. Али дешава се и пошто даш паре, сит се наплачеш
и напијеш јада и чемера. Понеки проси девојку, проси, али над дође до
венца, он налевокруг, и иде да проси другу...
А лепо ти је бити младожења... право уживање. И нахране га, и на-
поје, и паре му на зајам дају, куд ћеш бољи живот? И тако ти изиграва
младожењу све до старости, док се смрт непримакне и више му не
треба женидба. И већ му сва глава ћелава, сасвим поседео, и колена
му клецају, а он још увек младожења... А има и таквих који се из глупо-
сти не жене. Глупак, ни сам не знам шта хоће, па пробира: те ово му
не ваља, те оно није у реду... Долази ти, долази, проси девојку, проси,
одједном с неба па у ребра: „Не могу, каже, и не желим." Да узмемо, на
пример, господина Катавасова, првог Дашиног младожењу. Професор
гимназије, титуларни саветник. Све науке изучио, француски,
немачки... математичар, а кад погледаш, тикван, глупак... и ништа
више. Спавате ли, Никодиме Јегоричу?
— Не, какво спавање! Само сам оклопио очи од уживања...
— Е, па ево... почео он да се врти око моје Даше... А да вам узгред
кажем, моја Даша тада још ни двадесет година иије имала. Било вам је
то девојче да су јој се просто сви дивили. Смоквица! Пуноћа, формали-
стика у телу, и све остало. Саветник Цицеронов — Гравијански, у ду-
ховној је служби, клечећи је молио да му дође за гувернанту, а она ни-
је хтела...
Поче Катавасов к нама да долази. Долази сваки дан и до поноћи се-
ди, и вечито с њом о разним наукама, о физикама... Књижице јој доно-
си, слуша њену музику... Али све више књигама наваљује. А Даша вам
је моја и сама учевна, књиге јој уопште нису потребне, то ти је обично
измотавање, а он заинтачио... те ово прочитај, те оно прочитај,
страшно јој дојадио... Заволео је, видим. А и она, знате, није од ра-
скида. „Не свиђа ми се, каже, татице, што није војно лице." Није војно
лице, али ипак није лоште. Чин има, племенит човек, обезбеђен, тре-
звен.., шта ћеш више? И запроси је. Ми их благословимо... За мираз
чак није ни питао. Ни реч... као да није човек, него дух бестелесни, па
може и без мираза. Одредисмо и дан када ће се венчати... И шта
мислите? А? На три дана пред венчање долази ми у дућан исти тај Ка-
тавасов. Очи црвене, лице бледо и као да се боји, сав дршће. „Шта
желите?" — „Извините, каже, Макаре Тарасичу, али ја се Дарјом Мака-
149
ровном не могу оженити. Ја сам се, каже, преварио. Ја сам, каже, с об-
зиром на њену младост у пуном јеку и безазленост, мислио да ћу наћи
у њој ослонац, тако рећи, душевну свежину, а она је, каже, већ стигла
да стенне навике. Она је, каже, склона кинђурењу, не зна за рад, и с
мајчиним млеком је посисала..." А не сећам се шта је рекао да је поси-
сала... Говори, а и сам плаче. А ја? Ја сам га, господине мој, само ма-
ло изгрдио и пустио га. Ни у суд нисам отишао, нисам се жалио њего-
вим старешинама, нити сам га по вароши брукао. А да сам пошао у
суд, он би се, свакако, уплашио срамоте и оженио. Његове старешине
не би питале шта је она ташо посисала. Кад си саблазнио девојку,
онда се жени...
Ето, трговац Кљакин, јесте ли чули за њега? Да видите како је он
вешто извео ствар, иако је сељак! И код њега младожења почео да се
нећка да је, тобоже, опазио како с миразом нешто није у реду, али ти
га мој Кљакин уведе у собу за оставу, закључа врата, извуче, знате, из
џепа огроман револвер, напуњен куршумима као што треба, и каже:
„Закуни се, каже, пред иконом да ћеш се оженити њоме, иначе ћу те
овог тренутка убити, хуљо једна. Овог тренутка!"... и он ти се, соко, за-
кле и... узе девојку. Ето, видите. А ја тако нисам могао. И да се тучем
нисам баш...
Видео после моју Дашу један чиновник из конзисторије, Украјинац
Брјузденко. Такође из духовне струке. Видео и заљубио се. Облеће
око црвен као рак, мрмља разне речи, а из уста му ватра бије Дању
код нас седи, а ноћу испод прозора шета. И Даша њега заволе. Свиђа-
ле јој се његове украјинске очи. У њима је, каже, ватра и тамна ноћ.
Долазио Украјинац, долазио, и запросио је. Даша, може се рећи, с
одушевљењем и заносом, даде свој пристанак. „Ја, вели, татице, разу-
мем, он није официр, али је ипак из духовне струке, а то вам је исто
што и интендантска, и зато га много волим." Девојка, али, види ти, и
она се данас разуме: интендантска струка! Видео Украјинац мираз,
ценкао се мало са мном и тек носом мрднуо... на све пристаје, само да
свадба буде што пре. Али на сам дан веридбе, погледа госте, па се
ухвати за главу. „Господе боже! рече, колико само имају родбине! Не
пристајем, не могу! Не желим!" И ово и оно... Ја почех овако, онако...
Ама јеси ли ти, кажем, господине, полудео, шта ти је? Па утолико више
части за тебе што је више родбине! Али он се не сложи! Узе капут, и
маглу!
А догодио се и овај случај. Запросио моју Дашу шумар Аљаљајев.
Заволео је што је паметна и што се лепо влада... Па и Даша њега заво-
лела. Свидео јој се његов озбиљни карактер. А човек је одиста добар и
племенит. Запросио девојку, и све озбињно. Мираз сав до ситница пре-
гледао, све сандуке испретурао, Матрјону изгрдио што женски огртач
није сачувала од моњаца. А мени је списак свог имања доставио. Пле-
менит човек, грехота би било нешто рђаво о њему рећи. Свиђао ми се
150
невероватно, морам признати. Ценкао се са мном цела два месеца. Ја
му дајем осам хиљада, а он тражи осам и по. Ценкали омо се и
ценкали. Дешавало се, седнемо да пијемо чај, попијемо и по петнаест
чаша и непрестано се ценкамо. Ја му још двеста додадох... неће
човек! Те се тако због триста рубаља и разиђемо.
Отишао је сиромах плачући... Много је Дашу волео! Сад грдим се-
бе, погрешио сам, истину вам кажем. Требало му је дати још тих три-
ста рубаља или га заплашити, по целој вароши обрукати, или га увести
у неку мрачну собу па... по њушци. Погрешио сам, сад видим да сам
погрешио и учинио глупост. Али шта сад могу, Никодиме Јегоричу:
мирне сам нарави!
— Мирни сте много. То је тачно. Него ја идем, време је... Глава ми
је нешто отежала.
Никодим Јегорич се последњи пут шибну брезовом метлицом и си-
ђе с полице. А Макар Тарасич уздахну, и још свесрдније замаха метли-
цом...
ПРАВИЛА ЗА ПИСЦЕ ПОЧЕТНИКЕ (7)
(Јубилејни дар — уместо поштанског сапдучета)
Свако новорођенче чим утледа свет треба брижљиво умити и,
допустивши му да предахне од првих утисака, немилице избрусити:
„Не пиши! Не пиши! Не буди писац!" Ако, пак, и поред такве наредбе,
дотично новорођенче почне да иопољава списатељске склоности,
тада треба прибећи ласкању. Ако ласкање не помогне, онда
одмахните на новорођенче руком и пишите „пропало". Списатељски
занос је неизлечив.
Пут оног који пише од почетна до краја посут је трњем, чавлима и
копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе
да се бави писањем. Ако неумољива судбина, упркос свима пред-
острожним мерама гурне кога на пут стваралаштва, тада, да би
ублажио своју судбину, такав несрећник треба да се придржава
следећих правила:
1. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво
а propos54 боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише
стихове живи боље од песника који не ради као кондуктер.
2. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту
хиљаду пута бољи од успеха. Први кажњава само разочарањем и
увређеним незатварањем поштанског сандучета, други пак повлачи за
собом одлажење по хонорар, примање хонорара на купоне из 1899. го-
дине, „последице" и нове покушаје.
3. Писање, као „уметност ради уметности", захвалније је од ствара-
54
151
лаштва за презрени метал.
Између осталог.
Они који пишу не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју
рулет и не једу чорбу од кечиге. Њихова храна су мршава јела која
препоручује Саврасенкова, дом — меблиране собе, начин кретања —
пешачење.
4. Слава је упадљива закрпа на олињалим дроњцима певача,
књижевки углед је остварљив само у оним земљама где ради разуме-
вања речи „публицист" не завирује у „Речник од 30.000 страних речи".
5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на звања, вероисповести,
узраст, пол, школске квалификације и породичне прилике. Не забрању-
је се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и
онима који су лишени свих права. Пожељно је, уосталом, да они који
се веру на Парнас буду по могућности зрели људи, који знају да се
речи ехать и хл'ћб пишу са „јат".
6. Пожељно је да они, по могућтсву, не буду јункери и гимназијалци.
7. Сматра се да онај који пише, осим уобичајених умних способно-
сти, мора да располаже искуством. Највиши хонорар добијају људи ко-
ји су прошли кроз ватру, воду и бакарне цеви, најнижи — чедне и не-
вине природе. Првима припадају: они који су се женили три пута, они
којима није било суђено да се уврсте у самоубице, они који су
прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су
побегли од дугова и сл. Другима: они који немају дугова, младожење,
они који не пију, ученице виших школа и сл.
8. Постати писац је веома лако. Нема тога наказе који не би себи
нашао пара, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег
читаоца. И зато не кукумачи... Стави преда се хартију, узми перо у руке
и, подстакашни мисао која те је опсела, развежи. Развежи о чем ти
драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану,
сатној казаљки, прошлогодишњем снегу... Пошто нашкрабаш, узимај у
руке рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију.
Скинувши у чекаоници каљаче и упитавши: „да ли је ту г. уредник?"
улази у храм и, пун наде, предај СВОЈУ творевину... После тога лежи
недељу дана код куће на отоману, пљуј на таваницу и наслађуј се сно-
вима, а кроз недељу дана иди у редакцију и прими назад свој рукопис.
После овога следи обијање прагова по другим редакцијама... Када
обиђеш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у
посебном издању. Читаоци ће се наћи.
9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога:
буди безусловно писмен и поседуј таленат, величине макар зрна
сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали.
10. Буди поштен. Не представљај украђено као своје, не штампај
једну исту ствар у два издања одједном, не представљај се као
Курочкин и не представљај Курочкина као себе, оно што је инострано
152
не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести.
11. У издавачком свету постоји ред. Овде је исто као и у животу, не
препоручује се да се дирају болна места, да се усекњује у туђу
марамицу, да се граби из туђег тањира итд.
12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери пр-
во тему. Ту ти је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи
или тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по дру-
ги пут пронашао барут, избегавај теме које су одавно исцрпене.
13. Пошто изабереш тему, узимај у руке незарђало перо и читким,
не сврачијим рукописом пиши оно што желиш на једној страни листа,
остављајући другу празну. Последње је пожељно не толико да би се
повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, виших
циљева.
14. Препуштајући се машти, задржи руку. Не дозволи јој да се пово-
ди за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и
чешће штампају. Краткоћа уопште не квари дело. Растегнута гума не
брише оловку нимало боље од нерастегнуте.
15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да будеш познат
и бојиш се да те не истуку, употреби псеудоним. Али води рачуна да те
какав бедем не скрива од читалаца, твоје име и твоја адреса морају
бити познати редакцији. То је неопходно у случају да уредник зажели
да ти честита Нову годину.
16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да примаш
аконтацију. Аконтација је закидање од будућег.
17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи паро-
брод, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, продужи
троструко женин турнир55... једном речју, што год ти драго. Редакција,
дајући хонорар, даје и пуну слободу деловања. Уосталом, ако сарад-
ник жели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је
утрошио овој хонорар, редакција неће имати ништа против.
18. На крају прочитај још једанпут прве редове ових „Правила".
НИШТАРИЈА (8)
„Милостиви господару, оцу и доброчинитељу!" — писао је чиновник
Невиразимов концепт честитке. „Желим Вам да овај благдан, као и
многе будуће, проведете у добром здрављу и благостању. А то исто
желим и Вашој породици..."
Лампа у којој је петролеј већ био на измаку чађавила је и смрдела
на гар. По столу је, поред руке Невиразимова којом је писао, трчкара-
ла узнемирена, изгубљена бубашваба. Две собе даље од дежурног, по-
ртир Парамон чистио је већ трећи пут своје парадне чизме с таквом
упорношћу да су његово пљување и шум четке за ималин могли да се
56 Objet
154
— Наш генерал је такође био без икакве школе, па ипак...
— Ма, генерал је, пре него што је то постао, украо сто хиљада. И
његово држање, драги мој, није као моје... С мојим држањем не можеш
далеко доспети! И презиме ми је више него подлачко: Невиразимов!
Једном речју, драги мој, безизлазан положај. Хоћеш ли — живи, нећеш
ли — обеси се...
Невиразимов се удаљио од прозорчића и од туге поче да шета по
соби. Одзвањање звона постајало је све јаче и јаче... Да би се чуло,
није се морало стајати крај прозора. И уколико се јасније чуло зво-
њење, уколико су јаче тандркале кочије, уколико су мрачније изгледа-
ли мрки зидови и почађавеле гарнишне, утолико јаче је чађавила лам-
па. „Да ми је да збришем с дежурства?" помисли Невиразимов.
Али ово бекство није обећавало ништа добро... Пошто би изашао из
надлештва и лутао неко време по граду, Невиразимов би отишао у свој
стан, а у његовом стану било је још сивље и горе него у соби дежур-
ног... Претпоставимо да он овај дан проведе лепо, угодно, али шта да-
ље? Опет ти сиви зидови, опет та дежурства у најам и честитке... Не-
виразимов стаде усред собе дежурног и замисли се.
Потреба за новим, бољим животом неподношљиво мучно притиска-
ла му је срце. Страсно је желео да се нађе наједном на улици, да се
слије са живом гомилом, да буде учесник човечаности, због које су од-
звањала сва ова звона и тандркале кочије. Желео је оно што је
преживљавао некада у детињству: породични круг, свечана лица уку-
ћана, бео чаршав, светлост, топлоту... Присетио се каруца, у којима
само што се провезла госпођа, капута у коме се шепури егзекутор,
златног ланчића који украшава прса секретара... Сетио се топлог кре-
вета, Станислава, нових чизама, цивилне униформе без пробијених
лактова... сетио се затим да свега тога није имао...
„Украсти нетшо?" помисли он. „Украсти, претпоставимо, није тешко,
али је тешко сакрити. У Америку, веле, беже са украђеним, а ђаво ће
га знати где је та иста Америка! И за то да би човек украо треба бити
школован."
Звоњење је престало. Чула се само далека бука кочија и Парамо-
нов кашаљ, а сета и јед Невиразимова постајали су све јачи,
неподношљивији. У надлештву је сат откуцао пола један.
„Доставу да напише, а? Прошкин је доставио, и напредовао..."
Невиразимов седе за свој сто и замисли се. Лампа, у којој је петро-
леј већ сасвим изгорео, јако је чађавила и претила да се угаси.
Бубашваба која је залутала непрестано је трчкарала по столу и није
налазила уточиште...
„Доставити се може, али како да то напишем! Треба са свим двос-
мислицама, вично, као Прошкин... А откуда ћу ја! Тако ћу написати да
ћу после и одлетети. Бена сам, ђаво ме однео!"
И Невгаразимов, разбијајући главу како да изађе из безизлазног
155
положаја, упре поглед у концепт писма које је написао. Ово писмо пи-
сао је човеку кога је мрзео из дна душе и бојао га се, од кога је већ де-
сет година тражио да га премести с места од шеснаест рубаља на ме-
сто од осамнаест рубаља...
— А... бежиш, ђаволе! — лупи он јетко шаком бубашвабу, која је на
несрећу доспела пред његове очи. — Гадости!
Бубашваба паде на леђа и очајно закопрца ногама... Невиразимов
је узе за једну ногу и тресну о стакло... Стакло запламса и зазвони...
И Невиразимову би лакше.
ОБА НАЈБОЉИ (9)
— Неизоставно, mes enfants57, свратите код баронесе Шепплинг (са
два „п")... — поновила је десети пут ташта смештајући мене и моју
младу жену у каруце. — Баронеса је моја стара пријатељица... Посети-
те узгред и генералицу Жерепчикову... Она ће се увредити ако је не по-
сетите...
Ми смо сели у каруце и кренули у посете после венчања. Лице моје
жене, чинило ми се, добило је свечан изглед, а ја сам обесио нос и пао
у меланхолију... Много разлика постојало је између мене и жене, али
ниједна од њих није ми причињавала толико душевних патњи као раз-
лика у нашим познанствима и везама. У описку жениних познаника
превагнуле су пукковнице, генералице, баронеса Шепплмнг (са два
„п"), гроф Дерзај-Чертовшчинов и сијасет пријатељица-аристократ-
киња из више школе; међу мојима био је сам го простак ујак, управник
затвора у пензији, сестра од ујака која је држала кројачку радионицу,
чиновници-колеге — све тешке пијанице и бекрије, од којих ниједан ни-
је имао веће звање од IX групе, трговац Плевков и други. Било ме је
стид... Да бих избегао срамоту, требало би да уошпте не одлазим код
мојих познаника, али не отићи, значило би навући на себе много огова-
рања и непријатности. Сестру од ујака сам још, можда, и могао зане-
марити, посете ујаку и Плевкову биле су неминовие. Од ујака сам узео
новац за свадбене трошкове. Плевкову сам дуговао за намештај.
— Сада ћемо, душице — улагивао сам се својој супрузи — отићи до
мог ујака Пупкина. То је човек старовремски, племићког порекла... ње-
гов ујак је викар у некој епархији, али је особењак и живи свињски; наи-
ме, не живи свињски викар, већ он лично, Пупкин.... Водим те тамо да
ти пружим прилику да се насмејеш... Страшни букван...
Каруце су се зауставиле пред омањом кућом са три ирозора и си-
вим зарђалим капцима. Изашли смо из каруца и зазвонили... Зачуо се
гласан лавеж пса, после лавежа пригушено „пст, рђо!", цичање, граја с
друге стране врата... После дуге граје врата су се отворила, и ми смо
ушли у предсобље... Дочекала нас је моја сестра од ујака Маша, ма-
57 Децо
156
лена девојка у мајчиној блузи, убрљана носа. Направио сам се да је не
познајем, и упутио се према чивилуку, на којем су, поред ујакове
лисичје бунде, висиле нечије панталоне и уштиркана сукња. Скидајући
каљаче, бојажљиво сам погледао у салон. Тамо је за столом седео мој
ујак у домаћој хаљини и у папучама обученим на босу ногу. Нада да га
нећу затећи код куће показала се као заблуда... У чкиљивши очима и
брекћући да се чуло по читавој кући, вадио је жицом из боце с ракијом
коре од поморанџе. Изглед му је био забринут и усредсређен, као да је
проналазио телефон. Ушли смо... Опазивши нас, Пупкин се постиде,
испусти из руку жицу и, подигавши скутове домаће хаљине, брже-бо-
ље побеже из салона...
— Одмах ћу! — новика он.
— Дао се у бекство... — насмејах се ја црвенећи од стида и бојећи
се да погледам жену. — Зар није, Соња, смешно? Страшни особењак...
А погледај какав је намештај! Сто на три ноге, парализован клавир, сат
с кукавицом... Може се помислити да овде не живе људи, већ мамути...
— Тамо је нешто нацртано? — упита жена разгледајући слике које
су висиле наизменично са фототрафијама.
— То стари монах Серафим у Саровској пустињи храни медведе...
А оно је викарев портрет, док је још био инспектор богословије...
Видиш, има „Ану"... Уважена личност... Ја... (ја сё ушмркнух).
Али ме ничег није било тако срамота као мириса... Мирисало је на
ракију, прокисле поморанџе, терпентин, који је ујак унотребљавао про-
тив мољаца, кафени талог, што је заједио давало отужну киселину...
Ушао је мој брат од ујака Митја, малени гимнааијалац с великим,
начуљеним ушима и загребао ногам... Покупивши коре од поморанџе,
узео је с отомана јастук, обрисао рукавом прашину с клавира и
изишао... Очитледно, послали су га да „поспреми"...
— А ево и мене! — проговори, најзад, ујак улазећи и закопчавајући
прслук. — Ево и мене! Необично ми је драго... веома! Седите, молим
вас! Само немојте седати на отоман: задња нога је сломљена. Седи,
Сења!
Сели смо... Завладала је тишина, за време које је Пупкин гладио ко-
лено, а ја сам се трудио да не гледам у жену и био сам сав сметен.
— М-да... — отпоче ујак палећи цигару (у присуству гостију он је
увек пушио цигаре). — Оженио си се, дакле... Тако значи... С једне
стране, то је добро... Дражесно биће је поред тебе, љубав, романсе; с
друге, пак, стране, када деца почну да се рађају, завијаћеш гласније од
вука! Једном чизме, другом панталонице, трећем треба платити гимна-
зију... сачувај ме боже! Мени је, хвала богу, жена рађала половину
мртворођенчади.
— Како сте са здрављем? — упитах ја желећи да Променим разго-
вор.
— Лоше, драги мој! Ономад сам се читав дан превијао. Кида ме у
157
прсима, дрхтавица, температура... Жена вели: узми кинин и не нерви-
рај се... А како да се не нервирам? Још јутрос сам наредио да се почи-
сти снег испред степеништа, и мислиш да ме је ко послушао! Ниједна
битанга да се помакне с места... Не могу ја да чистим! Ја сам
болешљив, слаб... Мени унутрашњи хемороиди не дају мира.
Ја сам се смео и почео гласно да се исекњујем.
— Или, можда ми је то од купања... — настави ујак, замишљено
гледајући кроз прозор. — Можда! Био сам, знаш, у четартак на ку-
пању... два-три сата сам се парио. А од паре хемороиди још више на-
растају... Лекари говоре да купање није добро за здравље... То, госпо-
ђо, није тачно... Ја сам од малена навикао, јер је мој отац у Кијеву на
Крешчатику држао купатило... Понекад сам се по читав дан парно... То
вреди злата...
Било ме је неиздржљиво срамота. Устао сам и, муцајући, почео да
се опраштам.
— Куда ћете тако? — изненади се ујак хватајући ме за рукав. —
Сада ће ујна доћи! Презалогајићемо што је бог дао, попићемо ликер!...
Имамо говедину из саламуре, Митја је отрчао по кобасице... А ви се,
одиста, устручавате! Уобразио си се, Сења! То није лепо! Венчаницу
ниси наручио код Глаше! Моја кћи, госпођо, држи радионицу рубља...
Вама је шила, знам, мадам Степанитка, та зар се Степанитка може
упоредити с нама! Ми би то и јефтиније урадили...
Не сећам се како сам се опростио од ујака, како сам се домогао
каруца... Осећао сам да сам згромљзен, окаљан, и очекивао сваког
часа да чујем презриви смех жене која је завршила вишу школу...
„А какав нас простаклук очекује код Плевкова!" помислио сам
ледећи се од ужаса. „Кад бих их се што пре отарасио, ђаво их однео! И
на моју несрећу? Ни једног познаника генерала! Имам једног познани-
ка пуковника у пензији, а и тај точи пиво! Баш сам ти ја злосрећник!" —
Ти, Соња — обратих се жени плачним гласом — извини што сам те ма-
лочас водио у ову шталу... Мислио сам да ти пружим прилику да се
насмејеш, да упознаш типове... Нисам ја крив што је испало тако ба-
нално, огавно... Извињавам се..
Ја сам бојажљиво погледао жену и видео више него што сам могао
очекивати уз сву своју подозривост. Женине очи биле су пуне суза, об-
рази су јој горели или од стида, или од срџбе, руке су грчевито чупкале
кадифу на прозору каруца... Обузела ме је грозница и цептао сам...
„Па, почиње моја срамота!" помислио сам осећајући како ми руке и
ноге постају тешке као олово.
— Али ја нисам крив, Соња! — отрже се вапај из мене. — Како је то,
одиста, глупо у односу на твоје рођаке! Свиње су они, простаци, али,
забота, нисам их ја уврстио у своју родбину!
— Ако се теби не допадају твоји простаци — зајеца Соња гледајући
ме преклињућим очима — онда ти се моји тим пре неће допасти...
158
Мене је срамота, и ја се нипошто не усуђујем да ти се поверим... Драги
мој, мили... Сада ће ти баронеса Шепплинг почети причати како је
мама служила код ње као домаћица и да мама и ја нисмо захвалне, не
узвраћамо јој негдашња доброчинства сада када је она
осиромашила... Али ти јој не веруј, молим те! Та безочница воли да
лаже... Кунем ти се да јој за сваки празник шаљемо главу шећера и
фунту чаја!
— Ма ти се шалиш, Соња! — изненадих се ја осећајући како ми
олово напушта зглобове и како ми се по читавом телу разлива
животворна лакоћа.
— Баронеси главу шећера и фунту чаја!... Ах!
— А када видиш генералицу Жерпчикову, не подсмевај јој се, мили
мој! Она је тако несрећна! Ако једнако плаче и прича, то је ради тога
што ју је покрао гроф Дерзај-Чертовшчинов. Она ће се жалити на своју
судбину и молиће да јој позајмиш новац; али ти... овај... не дај... Било
би добро када би она сама то потрошила, али ће она ипак дати грофу!
— Мамице... анђелу! — почех ја од одушевљења да грлим жену. —
Плачљивко мој! Та то је изненађење! Реци ми да твоја баронеса
Шепплинт (са два „п") иде гола улицом, још би ме више запањила!
Ручицу!
И мени наједном би жао што сам одбио код ујака говедину из сала-
муре, што нисам тандркао на његовом парализованом клавиру, што
нисам пио ликер... Али се тада сетих да код Плевкова нуде добар ко-
њак и прасетину с реном.
— Терај код Плевкова! — новиках кочијашу колико ме грло носи.
НАТЕЗАЊЕ (10)
За певницом стоји појац Отлукавин и држи у испруженим дебелим
прстима очерупано гушчје перо. Његово мало чело је наборано, а по
носу му се преливају пеге свих могућих боја, почев од ружичасте па до
тамномодрикасте. Пред њим, на црвенкастом повезу „Цветног триода",
налазе се две цедуље. На једној пише „за здравље", а на другој „за
упокој", и испод оба наслова нижу се имена... Крај певнице стоји ситна
старица брижна лица и с торбом на леђима. Замислила се...
— Кога ћеш још? — пита појац чешући се лено иза увета. — Мисли
брже, јер немам времена. Сад морам часове да читам.
— Одмах, баћушка... Де, пиши... за здравље рабова божјих: Андреја
и Дарија с пародом... Митрија, па опет Андреја, Антипа, Марије...
— Чекај, не жури... Не тераш зеца, полако!
— Јеси ли написао Марију? Садек пиши Кирила, па Гордија, па не-
давно упокојено детенце Герасима, па Пантелеја... Јеси л' записао
почившег Пантелеја?
— Чекај... Је ли Пантелеј умро?
— Умро је... — уздише старица.
159
— Јесте, па што онда тражиш да га „за здравље" запишем? — љути
се црквењак прецртавајући Пантелеја и преносећи га на другу цедуљу
— „за упокој". — Гле ти ње... људски говори, немој да бркаш. Кота ћеш
још „за упокој"?
— „За упокој"?... Чекај... одмах ћу... хајде пиши... Ивана, Авдотју, па
Дарју, Јегора... запиши... војника Захара... Како је отишао у војску пре
четири године, од тог доба ни гласа ни јава од њега...
— Значи, умро је?
— А ко га зна? Можда је умро, можда је жив, ти га запиши...
— А где да га запишем? Ако је, рецимо, умро, онда „за упокој", а ако
је жив, онда „за здравље"... Враг ће вас разумети!...
— Хм... ти га, драги, на обе хартије запиши па ћемо касније видети.
Њему ти је свеједно, ма где га записао: он је ионако пропалица, раска-
лашан човек... Јеси л' записао? Садек за упокој Марка, Левонтија,
Арину... па и Кузму и Ану... Па болесну Федосју...
— Је ли болесну Федосју „за упокој"? Ух!
— Зар мене „за упокој"? Јеси л' ти пошашавио, шта ти је?
— Ух, сотоно! То си ме ти, купусаро, збунила! Кад још ниси умрла,
онда тако и кажи да ниси умрла, а не наваљуј у „за упокој"! Замрсила
ту! Ето, сад морам да бришем Федосју, и на друго место да је запису-
јем... Целу сам хартију ижврљао!
Слушај сад,- да ти прочитам.....За здравље:" Андреја, Дарју, са
дечицом, опет Андреја, Антипија, Марију, Кирила, недавно преминулог
анђелка, Гера... Чекај... како је доспео овамо тај Герасим? Недавно
преминули, а одједном „за здравље"! Збунила си ме, јадна жено! Сас-
вим си ме збунила, бог с тобом! — Појац маше главом, прецртава Ге-
расима и преноси га у одељак „за упокој".
— Слушај сад! „За здравље": Марију, Кирила, војника Захара... Кога
још?
— Јеси л' записао Адвотју?
— Адвотју... Хм!... Адвотју... Јевдокију... — прегледа црквењак обе
хартије. — Сећам се да сам је записао, а сад, ђаво да је носи... Никако
не могу да нађем... А, ево је! „За упокој" је записана!
— Авдотју „за упокој"? — чуди се старица. — Још нема ни годину
дана како се удала, а ти јој смрт дозиваш! Ти, драги мој, сам правиш
збрку, а на мене се љутиш! Ти побожно пиши, ако будеш у срцу злобу
носио, то је ђаволу на радост. То тебе ђаво мрси и збуњује.
— Чекај, не сметај ми...
Појац се мршти, и пошто је размислио, полако прецртава Авдотју на
„за упокојеном" листићу. Перо на слову „п" запара и начини велику
мрљу. Појац се збуњује и чеше затиљак.
— Авдотју ћемо, значи, одавде да избришемо... — мрмља он збу-
њено — да је запишемо тамо... Је ли тако? Чекај... Ако је метнемо та-
мо, то ће бита „за здравље", а овамо је „за упокој"... Сасвим си ме збу-
160
нила! Па и овај војник Захарије сад запао овде... Ђаво га однео...
Ништа не разумем! Треба све изнова...
Појац отвара фиоку и узима отуда лист чисте хартије.
— Избаци Захарију, кад је већ тако... — рече старица — нек иде с
милим богом, избаци га...
— Ћути сад!
Појац полако умаче перо у мастило и преписује имена на нови лист.
— Ја ћу их све заједно записати — рече он — а ти носи ово оцу ђа-
кону... Нека он разбере ко је овде жив, а ко је мртав. Он је учио бого-
словију, а ја се у ове ствари... да ме убијеш, ништа не разумем.
Старица узе хартију, даје појцу стари новчић од једне и по копејке и
одмиле олтару.
ШЕТЊА ПО СОКОЉНИЦИМА (11)
Спуштало се вече 1. маја. Шуштање сокољничких јела и цвркутање
птица које је пригушивала бука кочија, разговор и музика. Шетња је би-
ла у пуном јеку. За једним столом за чај Старог шеталишта седео је
пар: мушкарац у изношеном цилиндру и дама у плавом шеширу. Пред
њима на столу узаврели самовар, празна боца од ракије, чаше,
чашице, изрезана кобасица, коре од поморанџе и остало. Мушкарац је
мртав пијан... Он усредсређено гледа у кору од поморанџе и бесми-
слено се осмехује.
— Нашљокао си се, зврндовчино! — гунђа дама љутито, збуњено
се осврћући. — Требало би, пре него што почнеш да пијеш, да
размислиш, безочниче. Не само да је људима огавно да те гледају већ
самом себи поквариш свако задовољство. Пијеш, рецимо, чај, а какав
укус имаш сад? За тебе је сада, било мермелада, било кобасица, све
једно... А ја сам се трудила, куповала све најбоље...
Бесмислени осмех на лицу мушкарца замењује израз крајње туге.
— М-маша, куда то одводе људе?
— Никуда их не одводе, већ они сами шетају.
— А зашто иде стражар?
— Стражар? Да би чувао ред, а можда и шета... Ето, колико си се
натрескао, ништа не можеш да схватиш!
— Ја... ја ништа... Ја сам сликар... специјалиста за жанр-слике...
— Умукни! Нашљокао си се и кушуј... Пре него што почнеш да
блебећеш, размисли ваљано... Наоколо су зелено дрвеће, биљке,
птице које цвркућу разним гласовима... а ти си одсутан, као да ниси
ту... Гледаш као кроз маглу... Сликари се сада труде да уоче природу, а
ти си мортус пијан
— Природа... — говори мушкарац и клима главом. — Пр-рирода...
Птице цвркућу... кроко-дили гамижу... лавови... тигрови...
— Мељи, мељи.... Сви људи су као људи шетају испод руке,
слушају музику, само ти тераш своје. И кад си пре то успео? Како то
161
нисам предвидела?
— М-маша — мрмља цилиндар, бледећи. — Пожури...
— Шта ти је?
— Хоћу кући... Пожури...
— Причекај... Пашће мрак, онда ћемо поћи, а сада је срамота ићи:
поводићеш се... Људи ће се смејати... Седи и чекај...
— Н-не могу! Ја... ја ћу кући... Мушкарац хитро устаје и, поводећи
се, одлази
од стола. Посетиоци који седе за другим столовима почињу да се
подсмевају... Дама се збуњује...
— Убио ме бог ако још једанпут пођем с тобом — мрмља она
придржавајући мушкарца. — Само ме је срамота... Кад би ми бар био
законит, а не овако... нанео га ветар...
— М-маша, где смо ми?
— Ћути! Како те није стид, сви људи упиру прсте. Тебе баш брига, а
како је мени? Кад би ми бар био законит, а оно... онако... Да рубљу и
месец дана пребацује: „Храним те! Издржавам те!" Баш ми је стало!
Брига мене за твој новац! Ма отићи ћу код Павла Иванича...
— Ммаша... кући... Изнајми фијакер...
— Дела, иди... Иди право алејом, а ја ћу поћи са стране... Срамота
ме је да идем са тобом... Иди право!
Дама постави овога „незаконитога" окренутог према излазу и лако
га муну у слабину. Мушкарац крену напред и, поводећи се, налећући
на пролазнике и клупе, жури... Дама иде позади и прати његово кре-
тање. Збуњена је и узнемирена.
— Желите ли штап, господине? — обраћа се мушкарцу који прола-
зи човек с нарамком дрвених и тршчаних штапова. — Најбољи...
тршчани... бамбусови, господине...
Мушкарац тупо гледа у продавца штапова, затим се окреће натраг
и полази на супротну страну. На лицу му израз страве.
— Куда си навро? — зауставља га дама хватајући га за рукав. —
Па, куда?
— Где је Маша?.. М-маша је отишла...
— Па ко сам ја?
Дама узима мушкарца под руку и води га према излазу. Срамота је.
— Убио ме бог ако макар још једанпут пођем с тобом — мрмља
она, сва црвена од стида. — Последњи пут подносим овакву срамоту...
Убио ме бог... Сутра ћу отићи код Павла Иванича!
Дама бојажљиво подиже очи према посетиоцима очекујући да види
подругљиве осмехе на лицима. Али види само пијана лица. Сви се по-
воде и дремају. И њој бива лакше.
ПОСЛЕДЊА МОХИКАНКА (12)
Jа и спахија Докукин, коњички капетан у пензији, код кога сам био
162
пролетос у гостима, седели смо једног дивног пролетњег јутра у ста-
ринским фотељама и лењо гледали кроз прозор. Било је страшно до-
садно.
— Пфуј? — гунђао је Докукин. — Тако је досадно да би се човек чак
и судском извршитељу обрадовао!
„Да ли да легнем и спавам?" мислио сам ја.
И дуго смо размишљали о досади, веома дуго, све док не примети-
смо кроз давно неопрана прозорска стакла, која су се преливала дуги-
ним бојама, малу промену у току васионског кретања: петао који је ста-
јао код капије на гомили прошлогодишњег сувог лишћа и подизао час
једну, час другу ногу (желео је да подигне обе ноге одједном), изненада
залепрша крилима и, као да га је нешто ујело, одскочи од капије.
— Неко иде, или долази колима... — осмехну се Докукин. — Кад би
макар госте ђаво донео! Било би ипак веселије...
Петао нас није преварио. На капији се појави најпре коњска глава
са зеленим луком, затим цео коњ, и најзад гломазан фијакер с вели-
ким, неукусним крилима, налик на крила гундеља који се спрема да по-
лети. Фијакер уђе у двориште, окрену неспретно налево и са шкрипом
и труцкањем откотрља се према коњушници. У њему су седеле две
људске прилике: једна жеиска, друга, мања — мушка.
— Ђаво да их носи... — прогунђа Докукин гледајући ме преплаше-
ним очима и чешући слепоочницу. — Звали зло без потребе, и дозна-
ли! Нисам залуд сањао ноћас пећ.
— А што? Ко је то дошао?
— Сестра с мужем, дабогда их... Докукин устаде и нервозно
прошета по соби.
— Чак ми је на срцу хладно... — прогунђа. — Грех је не имати
према рођеној сестри родбинског осећања, али, верујте, радије бих се
срео с разбојничким арамбашом у шуми него са њом. Како би било да
се сакријемо? Нека Тимошка слаже да смо отишли на скупштину.
Докукин поче из свег гласа да дозива Тимошку, Али било је већ до-
цкан да се лаже и скрива. Тренутак касније у предсобљу се већ зачу
неко шапутање: женски бас је шапутао с мушким тенорчићем.
— Поправи ми доле карнер! — говорио је женски бас. — Опет ниси
обукао оне панталоне!
— Плаве панталоне сте дали ујка-Василију Античу, а кариране сте
наредили да оставим до зиме — правдао се тенорчић. — Да ли да по-
несем шал, или заповедате да га овде оставим?
Врата се најзад отворише и у собу уђе дама од својих четрдесет го-
дина, висока, пуна, у плавој свиленој хаљини. На њеном руменом и пе-
гавом лицу било је исписано толико глупе важности да сам ја одмах
некако осетио зашто је Докукин не воли. Иза пуне даме ситно је
корачао мали, жгољав човечуљак у шареном капутићу, широким панта-
лонама и сомотском прслуку — уских рамена, обријан, црвеног носића.
163
На његовом прслуку клатио се златан ланац, налик на ланац с канди-
ла. Његово одело, покрети, носић, цела нескладно развијена појава
ставали су нешто ропски понизно, утучено. Госпођа уђе, и као да нас
није приметила, упути се иконама и поче да се крсти.
— Крсти се! — окрете се она мужу. Човечуљак црвеног носића се
трже и поче да се крсти.
— Добро дошла, сестро! — рече Докукин обраћајући се дами кад је
престала да се крсти, и уздахну. Дама се отмене осмехну и пружи своје
усне према Докукиновим уснама. Човечуљак приђе такође да се пољу-
би.
— Дозволите да вас упознам... Моја сестра, Олимпијада Јегоровна
Хликина... Њен муж, Доситеј Андрејич. Ово је мој добар пријатељ...
— Мило ми је — рече отегнуто Олимпијада Јегоровна не пружајући
ми руку. — Мило ми је...
Сели смо и поћутали.
— Изгледа ниси очекивао госте? — поче Олимпијада Јегоровна
обраћајући се Докукину. — Ни сама нисам мислила да ти дођем, бра-
те, али, ето, идем вођи племства, па онако узгред...
— А зашто, идеш вођи? — упита Докукин.
— Зашто? Да се жалим, ето, на овога! — и госпођа показа главом
на овога мужа.
Доситеј Андрејич обори очи, скупи ноге под столицу и збуњено се
накашља у шаку.
— А зашто да се жалиш на њега? Олимпијада Јегоровна уздахну.
— Заборавља свој положај! — рече она. — Шта ћу? Жалила сам се
и теби, брате, и његовим родитељима, водила сам га и оцу Григорију
да му очита предику, и досад сам све мере предузела, и ништа не
помаже! Морам, хтела-не хтела, да узнемирим господина вођу плем-
ства.
— А шта је то урадио?
— Ништа није урадио, већ не води рачуна о свои положају. Он,
рецимо, не пије, миран је, пун поштовања, али шта све то вреди кад не
води рачуна о свом положају. Погледај само! Згрчио се, седи као да не-
што моли или као да је плебејац! Зар тако седи племић? Седи како
треба! Чујеш!
Доситеј Андрејич испружи врат, подиже увис браду, вероватно да би
седео како треба, и испод ока пажљиво погледа жену. Тако гледају ма-
ла деца када су за нешто крива. Видећи да разговор узима интиман и
породични характер, ја устадох да изаћем Хликина то опази.
— Само ви седите! — заустави ме. — За младе људе је корисно
ово да чују. Иако нисмо учени, ипак смо искуснији, дуже смо живели од
вас. Дај боже да сви тако проживите, као што смо ми проживели А ми
ћемо, брате, код вас да ручамо... — окреће се Хликина своме брату. —
Али, да ли се код вас данас кува мрсно? Вероватно се ниси сетио да је
164
данас среда... — и она уздахну. — Нареди да за нас кувају посна јела.
Ми не мрсимо, а ти, брате, како хоћеш.
Докукин позва Тимошку и нареди да се кува постан ручак.
— Ручаћемо, и идемо вођи племства... — продужи Хликина. —
Молићу да обрати пажњу. Његова је ствар да пази да племићи не губе
углед.
— А зар га је Доситеј изгубио? — улита Докукин.
— Ти као да први пут чујеш — намршти се Хлккина. — А истину да
говоримо, теби је то свеједно. Ти ни сам баш много не пазиш на свој
утлед... А, ево, да упитамо младог господина. Млади господине — об-
рати се она мени — шта ви мислите, је ли то лепо када се племић
дружи са сваким олошем?
— Зависи с ким... — збуних се ја.
— Па ето, с трговцем Гусевим. Ја тог Гусева ни на праг не пуштам,
а он с шим игра „даме" и одлази његовој кући на закуску. Зар њему
приличи да иде с писарем у лов? О чему он може да разговара с пи-
сарем? Писар не би смео ни да писне пред њим, а не да разговара...
ако хоћете да знате, милостиви господине!
— Слабог сам карактера... — прошапута Доситеј Андрејич.
— Даћу ја теби карактер! — припрете му жена, љутито лупајући пр-
стом по наслону столице.— Ја нећу дозволити да срамотиш наше име.
Иако си ми муж, ја ћу те обрукати! То мораш имати на уму! Ја сам од
тебе учинила човека! Њихова породици Хликина, господине,
осиромашила је, и када сам се ја, из куће Докукина, удала за њега, он
мора да то осећа и цени! Он мене скупо кошта, ако хоћете да знате, го-
сподине. Колико ме је само коштало да га приме у службу! Питајте га!
Ако желите да знате, само његов испит за прво звање коштао ме је
триста рубаља. А за кога се мучим? Ти мислиш, тетребе један, да се ја
за тебе мучим? Врага! Ја чувам углед наше породице. А да није тога,
ти би код мене одавно у кухињи скапавао, ако хоћеш да знаш!
Јадни Доситеј Андрејич је слушао, ћутао и само се грчио — не знам
само од чега: од страха или од стида. Строга супруга није га оставља-
ла на миру ни за време ручка. Гледала га је нетремице и пратила сва-
ки његов покрет.
— Посоли супу! Не држи тако кашику! Одмакни од себе ту салату,
јер ћеш закачити рукавом! Не трепћи очима!
Од је брзо јео и јежио се под њеним погледом као кунић кад га
гледа змијски цар. Јео је са женом посно и сваког часа са чежњом по-
гледао у наше котлете.
— Моли се богу! — рече му жена после ручка. — Захвали брату!
По ручку Хликина оде у славаћу собу да се одмори; кад она оде,
Докукин се ухвати за косу и поче да хода по соби.
— Е, брате, баш си ти несрећан човек! — рече он Доситеју, тешко
дишући. — Ја сам, ево, само сат поседео са њом... и намучио сам се, а
165
како је теби са њом и дан и ноћ... Ах, мученик си ти, мученик несрећан!
Витлејемско дете које је Ирод убио...
Доситеј затрепта очима и рече:
— Они су строги, то је тачно, али ја треба за њх и дању и ноћу да се
молим богу зато што ме само доброчинствима и љубављу обасипају.
— Пропао човек! — одмахну руком Докукин. — А некада је овај исти
држао говор на племићким окуповима и проналазио нову сејачицу.
Упропастила вештица човека! Хеј!
— Доситеју — зачу се женски бас. — Где си? Ходи овамо да тераш
од мене муве!
Доситеј Андрејич се трже и на врховима прстију потрча у спаваћу
собу.
— Пфуј! — пљуну за њим Докукин.
У ХОТЕЛУ (13)
— Слушајте, молим вас! — нападе домаћииа црвена и ватрена
пуковниковица Нишатирина, из собе број четрдесет седам. — Или ми
дајте другу собу или ћу се сасвим одселити из вашег проклетог хотела!
Ово је страшна јазбина! Побогу, ја имам одрасле кћери, а код вас се
даноноћно чују само ружне речи и одвратне приче! На шта то личи?
Даноноћно! Понекад тако нешто извали да се просто не може слушати!
Прави кочијаш! Срећа је што моје сироте девојке ништа не разумеју,
иначе, просто да човек са њима на улицу побегне... Ето, и сад нешто
говори! Слушајте само!
— Знам ја, брајко, један још лепши случај — зачу се промукли бас
из суседне собе. — Сећаш ли се поручника Друшкова? Е, једном ти тај
исти Друшков, пљас, билијарским таком по жутој лопти, па, већ по
свои обичају, измакну ногом увис... Одједном нешто: дррц! У почетку
смо помислили да је исцепао чоху на билијару, кад оно, погледај, мој
брајко, а њему ти пукао шав на сједињеним државама. Тако је,
животиња, високо издигао ногу да су сви шавови попуцали. Ха-ха-ха!
Ту је било и дама... између осталих и жена оног смоље, потпоручника
Окурина... Окурин се помами... Како сме, вели, да се понаша тако не-
пристојно пред његовом женом? Реч по реч, знаш већ наше!... Шаље
ти мој Окурин Друшкову секунданте, а Друшков духовито поручује...
Ха-ха-ха! Поручује: „Нека не шаље мени, већ кројачу, који ми је шио
панталоне. Јер он је крив!" Ха-ха-ха!
Љиља и Лила, пуковниковичине кћери, које су седеле крај прозора
наслањајући своје меке образе на песнице, оборише поднадуле очи и
поцрвенеше.
— Јесте ли чули сад? — настави г-ђа Нишатирина обраћајући се
домаћину. — И то, по вашем мишљењу, није ништа? Ја сам, пошто-
вани господине, пуковниковица! Мој муж командује пуком, и нећу до-
зволити да, тако рећи, у мом присуству, некакав кочијаш говори такве
166
бљувотине!
— Он, госпођо, није кочијаш, већ капетан друге класе. Кикин...
Племић...
— Ако је он до те мере заборавио своје племићко порекло да се
изражава као какав кочијаш, онда заслужује још више презрења! Јед-
ном речју, немојте ми ту мудровати већ изволите предузети потребне
мере!
— Али шта ја могу да учиним, госпођо? Не жалите се само ви... сви
се жале... али шта да радим с њим? Дођем — њему у собу и почнем
да га корим: „Ханибале Иваничу! Имате ли образа? Срамота!" А он
одмах мени песнице под нос... и разне речи: „Ево теби, братац, шипак!"
и све тако. Безобразлук један! Пробуди се ујутру и почне да се шета по
ходнику, да извинете, само у... доњем рубљу. Или, кад је пијан, узме
револвер, и почне да гађа у зид. Дању шљема ракијчину, ноћу игра
карте. После картања свађа и туча... Срамота ме од гостију!
— Зашто онда не откажете тој битанги?
— Тога нико не може избацити. Дужан ми је за три месеца, али ја
му и новац не тражим, само да ми иде с очију... Судија му наредио да
ослободи собу, а он се тужио и апелацији и касацији, и тако отеже
ствар! Несрећа, па то вам је! А што је момак, господе! Млад, леп, наме-
тан... Кад није пијан... не треба ти бољег човека. Прекјуче није био пи-
јан и цео дан је родитељима писао писмо.
— Јадни родитељи! — уздахну пуковниковица.
— Јадни, него шта! Зар је неком пријатно имати такву битангу сина?
И грде га, и из стана терају, и нема дана да се не суди због неког скан-
дала. Невоља једна!
— Јадна, несрећна његова жена! — уздахну пуковниковица.
— Није он, госпођо, жењен. Шта ће њему то? Доста му је што носи
главу на раменима!... Треба и за то богу да захвали...
Пуковниковица прошета тамо-амо по соби.
— Нежењен, кажете? — запита она.
— Да, нежењен, госпођо! Пуковниковица опет прошета тамо-амо по
соби, па се мало замисли.
— Хм!... Нежењен... — проговори она у размишљању. — Хм!... Љи-
љана и Лила, немојте седети код прозора... промаја је!... Каква штета.
Још млад човек, и тако распуштен! Због чега све то? Нема доброг
утицаја! Нема мајке, која би... Нежењен? Па да... наравно... молим вас
будите тако добри — настави Пуковниковица благо, пошто размисли
— пођите до њега и замолите га у моје име да се... уздржава од изра-
за... Реците: Пуковниковица Нишатирина вас молила... Са кћеркама,
реците, станује у броју четрдесет седам... Допутовала са свога
имања...
— Разумем.
— Тако му кажите: Пуковниковица са кћеркама. Нека дође макар да
167
се извини... Ми смо после ручка увек у соби. Ах, Лила, затвори прозор!
— А шта ће вам, мама, сад та... пијаница? — отегну Љиљана пошто
домаћин оде. — Баш сте нашли кога ћете звати! Пијаница, кавгаџија,
одрпанац!
— Ах, не говори тако, ma chere!... Ви увек тако говорите, па зато ето
и... седите! Шта мари? Какав је да је, ипак га не треба потцењивати...
На овом свету треба сваког зеља. Ко зна? — узнахну пуковниковица и
брижно се загледа у своје кћери. — Можда вам је суђеник. Обуците се
лепо... За сваки случај...
ДИПЛОМАТА (14)
(Цртица)
Жена чиновник IX групе Ана Љвовна Кувалдина је издахнула.
— Шта сада да се ради? — почели рођаци и познаници да се саве-
тују. — Требало би обавестити мужа. Мада није живео са њом, ипак је
волео покојницу. Ономад је долазио к њој, пузио на коленима и јед-
нако: „Аничка! Када ћеш ми опростити тренутке заборава?" И све, зна-
те, у том духу. Треба га обавестити...
— Аристархе Иваничу! — обрати се уплакана тетка пуковнику Пи-
скареву, који је узео учешће у саветовању рођака. — Ви сте пријатељ
Михаилу Петровичу. Будите тако добри, отидите код њега у надлештво
и обавестите га о овој несрећи... Само ви, драги мој, немојте с неба па
у ребра, да се и њему штогод не би десило. Болешљив је. Ви га најпре
припремите, а затим већ...
Пуковник Пискарев стави шапку и оде у управу путева, где је радио
новопечени удовац. Затекао га је како своди биланс.
— Михаиле Петровичу — поче он, седајући уз Кувалдинов сто и
бришући зној. — Здраво, драги мој! Па и попио сам напољу, нека ми
бог опрости! Пиши, пиши. Нећу ти ометати... Поседећу и отићи... Про-
лазио сам, знаш, овуда и помислим: та овде ради Миша! Дела да свра-
тим! А осим тога, овај... имам и нешто да свршим...
— Поседите, Аристархе Иваничу... Причекајте... Ја ћу кроз четврт
сата завршити, онда ћемо и поразговарати...
— Пиши, пиши... Та ја сам само шетајући пар речи ћу ти рећи и пут
под ноге!
Кувалдин остави перо и припреми се да чује. Пуковник се почеша
иза оковратника и настави:
— Загушљиво је код вас овде, а напољу је прави рај... Сунашце,
ветрић такав, знаш ли... птичице... Пролеће! Идем булеваром, и тако
ми је, разумеш, пријатно!... Свој сам човек, удовац... Куда хоћу, тамо и
идем... Хоћу ли у пивницу, свратићу, хоћу ли да се провозам запреж-
ним трамвајем тамо-амо, нико ме не сме спречити, нико за мном код
куће не плаче... Не, драги мој, боље се живи него као момак... Према
168
нахођењу! Слободно! Дишеш и осећаш како дишеш! Дођем сада кући
и никаквих... Нико се не сме усудити да ме упита куда сам ишао... Сам
сам себи газда... Многи, драги мој, хвале породични живот, по моме, он
је гори од робије... Та мода, турнири, сплетке, пика... непрестано го-
сти... деца једно за другим просто гамижу на божји свет... трошкови...
Фуј!
— Ја ћу одмах — рече Кувалдин лаћајући се пера. — Завршићу и
онда...
— Пиши, пиши... Добро је ако се не задеси жена ђаво, али ако је са-
тана у сукњи? Али ако је таква, да је по васцели дан не држи место и
зановета?.. Пропиштаћеш! Узмимо ето тебе, на пример... Док си био
момак, личио си на човека, а чим си се оженио својом, испекао си се,
постао си меланхоличан... Осрамотила те је у целом граду... из куће те
је истерала... Чега ту има доброг? И нема се зашто жалити таква
жена...
— За наш раскид крив сам ја, а не она — уздахну Кувалдин.
— Прођи се, молим те! Знам је ја! Зла, својеглава, подмукла! Про-
збори ли, отровна жаока, погледа ли, сечиво ножа... А што је код ње,
покојнице, пакости било, не може се речима исказати.
— Како то покојнице? — разрогачи очи Кувалдин.
— Зар сам тако казао: покојнице? — трже се Пискарев црвенећи. —
Нисам уошпте то рекао... Шта ти је, бог с тобом... Већ си побледео! Хе-
хе... Немој да седиш на ушима!
— Да ли сте били данас код Ањуте?
— Навраћао сам јутрос... Лежи... Малтретира послугу... Те ово јој
нису принели како треба, те оно... Неподношљива жена! Не схватам
због чега је волиш, нек иде с милим богом... Нек да бог да те она,
несрећника, остави на миру... Поживео би на слободи, провео би се...
другом би се оженио... Де, де, нећу! Не мршти се! Та ја само онако, ко
сви стари људи... Што се мене тиче, како знаш... Хоћеш, воли је,
хоћеш, не воли је, а ја само онако... желећи добро... Не живи са тобом,
не жели да чује за тебе... каква је то жена? Није лепа, болешљива, па-
косна... Нема се зашта ни жалити... Кад би...
— Ви лако изводите закључке, Аристархе Иваничу! — уздахну Ку-
валдин. — Љубав није длака, не може се напречац ишчупати.
— Имаш је ради чега волети! Осим пакости ништа ти није пружила.
Опрости ми, старцу, нисам је волео... Нисам је могао очима видети!
Пролазим поред њаног стана и затварам очи да је не бих видео... Нек
иде с милим богом! Нека јој је царство небеско, вечни покој, али... ни-
сам је волео, нека ми бог опрости!
— Чујте, Аристархе Иваничу... — побледе Кувалдин. — Ви сте се по
други пут изрекли... Да није она умрла?
— Како умрла? Нико није умро, само ја њу, покојницу, нисам во-
лео... Фуј! Ма не покојницу, већ њу... Твоју Анушку...
169
— Да ли је она умрла? Аристархе Иваничу, не мучите ме! Ви сте не-
како чудно узбуђени, грешите... момачки живот хвалите... Да ли је умр-
ла? Јесте?
— Па умрла је! — промрои Пискарев кашљући. — Како ти, драги
мој, све одмах... Па и да је умрла!
Сви ћемо умрети, па и она, дакле, мора да умре. И ти ћеш умрети,
и ја...
Кувалдинове очи поцрвенеше и напунише се сузама.
— Када? — упита он тихо.
— Никада... Ти већ цмиздриш! Та није умрла! Ко ти је рекао да је
умрла?
— Аристархе Иваиичу, ја... ја вас молим. Не штедите ме!
— С тобом се, драги мој, ни говорити не може, као да си мали. Та
зар ти нисам рекао да је издахнула? Зар ти нисам рекао? Зашто
слиниш? Пођи, науживај се трком! Када сам навраћао код ње, свађала
се с тетком... Затим је отац Матвеј служио заупокојену молитву, а она
се драла да се сва кућа орила.
— Какву заупокојену молитву? Зашто је служио?
— Заупокојену молитву? Па онако... Биће место молебна. Наиме...
никакве заупокојене молитве није било, већ нешто слично... ништа ни-
је било.
Аристарх Иванич се збуни, устаде и, окренувши се прозору, поче да
кашље.
— Кашљем, драги мој... Не знам где сам се прехладио...
Кувалдин исто тако устаде и нервозно поче да шета крај стола.
— Правите ме будалом — рече он чупкајући дршћућим рукама
брадицу. — Сада ми је јасно... све ми је јасно. И не знам, чему сва та
дипломатија! Зашто одмах не кажете? Да ли је умрла?
— Хм... Како да ти кажем? — слеже раменима Пискарев. — Ма није
умрла, већ онако... Ето ти већ и плачеш! Та сви ћемо умрети! Није
само она смртна, сви ћемо на онај свет! Зашто плаката у присуству
људи, боље да јој пожелиш рајско насеље! Да се прекстиш!
Пола минута Кувалдин је тупо гледао Пискарева, затим је страшно
побледео и, сваливши се у наслоњачу, почео хистерично да плаче...
Од столова поскакаше његове колеге и притрчаше му у помоћ. Писка-
рев почеша затиљак и намршти се.
— Невоља с таквом господом, богами! — промрси он раширивши
руке. — Плаче... па, зашто плаче, да га пита човек? Мишо, јеси ли при
чистој свести? Мишо — стаде он да гура Кувалдина. — Та још није
умрла! Ко ти је рекао да је умрла? Напротив, доктори кажу да још има
наде! Мишо! Хеј Мишо! Кажем ти да није умрла! Ако хоћеш да заједно
одемо до ње? Стићи ћемо још и на заупокојену молитву... ма, шта је
мени? Не на заупокојену молитву, већ на ручак. Мишењка! Уверавам
те да је још жива! Бог ме убио! Црко дабогда! Не верујеш? У том
170
случају хајдемо код ње... Рећи ћеш што год хоћеш, ако... И одакле је он
то измислио, не разумем? Лично сам данас био код покојнице ма не
код покојнице, већ... фуј!
Пуковник одмахну руком, пљуну и изађе из надлештва. Кад дође у
стан покојнице, опружи се на отоман и ухвати за косу.
— Идите сами код њега! — рече од очајно. — Сами га припремите
за вест, а мене поштедите! Не желим, господо! Пар речи сам му ре-
као... Тек што сам му натукнуо, замислите шта се с њим десило! Уми-
ре! Пресамитио се! Други пут ни за живу главу!.. Идите сами!..
КУЛАЧКО ГНЕЗДО (15)
Око напуштене, не богзна какве спахијске куће налазило се дваде-
сетак дрвених, надвоје натроје саграђених летњиковаца. На највишем
и најупадљивијем беласа се натпис „Гостионица" и злати се на сунцу
нацртани самовар. Наизменично с црвеним крововима летњиковца ов-
де-онде суморно се помаљају оронули и обрасли риђом маховином
кровови спахијских коњушница, стаклених башти и амбара.
Мајско подне. У ваздуху се осећа мирис посних чорби и чађи само-
вара. Управник Кузма Фјодор, високи, у одмаклим годинама сељак, у
кошуљи преко панталоиа и у набораним чизмама, хода око лет-
њиковаца и показује их закупцима за летовање. На лицу му се огледа
тупа леност и равнодушност: хоће ли бита закупаца или неће, њему је
свеједно. Иза њега корачају троје: риђи господин у униформи саобра-
ћајног инжењера, мршава дама у другом стању и гимназијалка.
— Како су ипак код вас скупи летњиковци — мршти се инжењер. —
Сви по четири стотине и три стотине рубаља... претерано! Покажите
нам нешто јефтиније.
— Имамо и јефтиније... Од јефтинијих остала су само два... Изволи-
те!
Фјодор води закупце кроз спахијски врт. Ту штрче пањеви и ретки је-
лик бива све ређи; остало је само једно високо стабло — то је витка
стара топола, коју је поштедела секира, рекло би се само ради тога да
би оплакивала несрећну судбину својих вршњака. Од камене ограде,
сеница и пећина остали су само трагови, разбацани црепови, креч и
труле греде.
— Како је све запуштено! — каже инжењер гледајући с тугом траго-
ве минуле раскоши. — А где сада живи ваш спахија?
— Он није спахија већ трговац. Издаје у граду меблиране собе... Из-
волите, господо!
Закупци се сагињу и улазе у зградицу од камена са три решеткаста,
рекло би се затворена прозорчића. Њих запахњују влага и задах
трулежи. У кућици је једна четвртаста собица, подељена новом прегра-
дом од летава на две. Инжењер шкиљи очима у мрачне зидове и чита
на једном од њих натпис оловком:,,У овом боравишту мртвих,
171
поручника Фиљдекосова обузела је меланхолија и покушао је да се
убије."
— Овде се, ваше благородство, не сме држати капа на глави —
обраћа се Фјодор инжењеру.
— Зашто?
— Не сме се, господине. Овде је била гробница, сахрањивали су го-
споду. Ако се подигне која даска и погледа испод пода, видеће се гро-
бови.
— Каква обавештења! — ужасава се мршава дама. — Да и не гово-
римо о влази, ту ће те и подозривост отерати у гроб! Не желим да
живим с мртвацима!
— Мртваци се, госпођо, неће покренути у гробу! Нису пробисвети
никакви сахрањени, већ такви као што сте ви, господа. Прошлога лета
овде, у овој гробници, живео је господин официр Фиљдекосов и био је
сасвим задовољан. Обећао је да дође и ове године, али ево из неког
разлога не долази.
— Да ли је он покушао да се убије? — упита инжењер поводом на-
тписа на зиду.
— Откуда знате? Одиста, десило се то, господине. И због чега се
догодила та заврзлама! Он није знао да овде испод пода, нека им је
царство небеско, леже мртваци, и пало му је на ум, дакле, једанпут
ноћу да испод патоса сакрије фртаљ вотке. Подигао је ову даску, и кад
је угледао гробове, сишао је с ума. Истрчао је напоље и стао да
запомаже. Избезумио је све који су били на летовању. Затим је почео
да сахне. Није имао чиме да отпутује, а живети било је страшно. На
крају, господине, није издржао, покушао је да се убије. Моја срећа што
сам му унапред узео сто рубаља за летовање, иначе би, по свој
прилици, отпутовао из страха. Док је лежао и лечио се, привикао се...
прилично се... Обећао је да опет дође: „Ја, вели, такве авантуре
страшно волим!" Особењак!
— Не, покажите нам друти летњиковац.
— Изволите, гооподо. Имамо још један, само је лошији, господо.
Кузма поведе закупце на другу страну опахијског мајура, према ме-
сту где се нахерило оронуло покривено гумно... Иза гумна пресијавао
се травом обрасли рибњак и назирале су се спахијске шупе.
— Може ли се овде ловити риба? — улита инжењер.
— До, миле воље, господине... Платите пет рубаља за сезону и ло-
вите колико вам душа хоће. Наиме, удицом у реци се може, а ако
зажелите да у рибњаку ловите караше, онда се мора посебно платити.
— Риба је споредна ствар — примећује дама — и без ње се може
проћи. Како је с храном. Доносе ли овамо сељаци млеко?
— Сељацима овамо није дозвољено да долазе, госпођо. Закупци
морају да набављају намирнице код нас на фарми. Такав услов поста-
вљамо. Ми не наплаћујемо скупо, господо. Четврт литра млека пара,
172
јаја, као и обично, десет комада три гроша, маслац пола рубље...
Зелениш и поврће се такође мора код нас набављати.
— Хм... А могу ли се брати печурке негде код вас?
— Ако је лето кишно, има и печурака. Могу се брати. Платите за се-
зону шест рубаља по особи и берите не само печурке већ и јагоде. То
се може господо. До наше шуме пут води преко реке. Ако желите,
можете прећи газом, ако не желите, идите преко брвна. Свега пет пара
кошта прелаз преко брвна. Тамо пет пара и овамо пет пара. А ако нека
господа желе да лове, да уживају у гађању из пушке, наш газда нема
ништа против. Пуцај колико год желиш, само треба да имаш
признаницу да си платно десет рубаља. И купање је код нас дивно.
Обала је чиста, на дну је песак, дубина је различита: и до колена и до
врата. Ми се не устручавамо. За свако купање пет пара, а ако се хоће
за сезону, онда четири и по рубље. Седи ако хоћеш и читав дан у води!
— А певају ли славуји код вас? — пита девојка.
— Ономад је с друге стране реке један певао, али га је мој син
ухватио, продао га је гостионичару. Изволите, господо.
Кузма уводи закупце у оронулу шупицу с новим прозорима. Унутра
је шупица подељена преградама на три одајице. У двема одајицама
налазе се празна окна за жито.
— Не, како се ту може живети! — изјављује мршава дама с гађе-
њем загледајући мрачне зидове и окна за жито. — То је шупа, а не
летњиковац. Не вреди ни гледати, Жорж... Ту сигурно и прокишњава и
ветар дува. Не може се живети!
— Људи живе! — уздише Кузма. — Боље врабац у руци, како веле,
него птица на грани, а када нема летњиковца, онда ће и ово доћи као
поручено. Ако ви не закупите, онда ће други закупити, та неко ће у ње-
му живети. По мом мишљењу, овај летњиковац је за вас душу дао, уза-
луд ви, ето, само... слушате своју супругу. Бољи нећете нигде наћи. А
ја бих вам дао и јефтиније. За њега се плаћа сто педесет, а ја бих га
дао за сто двадесет.
— Не, драги мој, не одговара. Збогом, извините што смо вас узне-
мирили.
— Не мари, господо. Остајте здраво, господо.
И пратећи погледом закупце који су одлазили, Кузма се искашљује
и примећује:
— Могли бисте ми дати напојницу, господо. Два-три сата сам вас си-
гурно водао. Зар не можете частити пола рубље!
УКИНУЛИ (16)
Недавно, за време поплава, спахија Вивертов, заставник у пензији,
гостио је геометра Катавасова који је свратио код њега. Пили су, јели и
разговарали о новостима. Катавасов, као човек из града, знао је о све-
му: о колери, о рату, чак и о повећању трошарине на пиће на једну ко-
173
пејку по граду. Он је говорио, а Вивертов је слушао, чудио се, и сваку
новост пресретао узвицима: „Ма шта кажеш! Вида, молим те! А-а-а."
— А зашто ви сад не носите еполете, Семјоне Антипичу? — упита
он радознало, између осталог.
Геометар не одговори одмах. Оћута, испи чашицу ракије, одмахну
руком и тек тада рече:
— У кинули!
— Гле, молим те! А-а-а! Ја не читам новине и ништа не знам о то-
ме. Значи, цивилна лица не носе више еполете? Ма шта кажете! А то
је, знате, донекле добро, војници (вас неће више бркати с господом
официрима и неће вас поздрављати. А донекле, мора се признати, и
није добро. Нема више код вас оног изгледа, достојанства, нема оне
господствености.
— Е, врло важно! — рече геометар и одмахну руком. — Спољни из-
глед није важан. Да ли си с еполетама или без еполета... то је све-
једно, само ако си сачувао свој положај. То нас нимало не вређа. А,
ето, вас су заиста увредили, Павле Игњатичу. Могу да изјавим
саучешће...
— То јест, како? — упита Вивертов. — Ко мене може да увреди.
— Ја поводом факта што су вас укинули... Иако је заставник мали
чин, мада није ни то ни ово, али он је ипак слуга отаџбине, официр...
Крв је проливао... Зашто да га укину?...
— То јест, извините. Ја вас не разумем баш сасвим... — замуца Ви-
вертов бледећи, и разрогачи очи. — Ко је мене укинуо?
— Па зар нисте чули? Објављен је указ да заставника уопште више
не буде. Да не буде више ни једног заставника! Да им ни трага не
остане! Па зар ви нисте чули? Наређено је да се они активни
заставници произведу у потпоручнике, а ви резервни, како знате. Ако
хоћете, будите заставник, ако нећете, и не морате.
— Хм... А шта сам ја сада?
— А бог би вас знао. Ви сте сад... ништа, нешто неодређено, етар!
Сад и ви сами не знате шта сте.
Вивертов је хтео да запита нешто, и није могао. Нешто хладно осе-
ти на лажичици, ноге му се пресекоше, језик се одузео. Како је јео са-
ламу, тако му она и остаде у устима несажвакана.
— Ружно су с вама поступили, нема говора! — рече геометар и уз-
дахну. — Све је лепо, али ту меру ја не могу да одобрим. Сад сигурно
о томе пишу у страним новинама! А?
— Па ипак ја не разумем... — рече Вивертов. — Ако ја сад нисам за-
ставник, онда шта сам? Нико и ништа? Нула? Према томе, ако сам вас
добро разумео, сада свако може да ме изгрди, да ми каже ти?
— То већ ја не знам. Нас већ сматрају кондуктерима! Ту недавно,
путује овом релацијом шеф саобраћаја, знате, у инжењерском
шињелу, по садашњем без еполета, а некакав генерал викне му: „Кон-
174
дуктеру, хоће ли скоро да пође воз?" Посвађали се! Скандал! О томе
се не сме писати у новинама, али то сви знају. Шило у џаку не можеш
сакрити.
Запрепашћен новошћу, Вивертов више није ни јео ни пио. Једном
покуша да пије хладног кваса да би дошао к себи, али му квас застаде
у грлу и — натраг.
Када је испратио геометра, укинути заставник је ишао по свим со-
бама и размишљао. Мислио је, мислио, и ништа није смислио.
Преконоћ је лежао у постељи, уздисао и стално мислио.
— Немој да ми предеш ту ко мачак! — рече му жена, Арина Матве-
јевна, и муну га лактом. — Јаучеш као да ћеш се породит! Можда то и
није истина. Отиди сутра некоме и питај, Дроњо!
— Чекај, кад останеш без звања и титуле, и бићеш дроња.
Раширила си се ту ко крава... и она неком да каже дроња! Ти си ми крв
проливала!
Сутрадан изјутра, пошто целе ноћи није спавао, Вивертов упрегну
свог мркова у кочије и пође да тражи обавештења. Одлучио је да оде
неком суседу, а ако буде потребно, онда и самом вођи племства.
Пролазећи кроз Ипатјево, срео се с протом Пафнутијем Амаликитјан-
ским. Отац прота је ишао из цркве кући и, љутито размахујући штаком,
сваки час се окретао црквењаку који је ишао за њим и мрмљао: „Е, ала
си ти будала, брате! Права будала!"
Вивиртов сиђе из кола и приђе да тражи благослов.
— Срећан празник, оче прото! — честита он љубећи му руку. — Ви
то литургију служили?
— Да, литургију.
— Тако... Свако има свој посао! Ви пасете духовно стадо, а ми об-
рађујемо земљу колико смо кадри... А зашто сте данас без ордења?
Прота се намршти уместо одговора, одмахну руком и пође даље.
— Забранили им! — објасни црквењак шапатом.
Вивертов је погледом пратио проту који је љутито корачао, и срце
му се стеже од горког предосећања: оно што му је рекао геометар, из-
гледало је сада близу истине.
Пре свега сврати код свог суседа мајора Ижице, и кад су његове
кочије улазиле у мајорово двориште, он угледа овај призор: Ижица у
собном огртачу и турском фесу стајао је насред дворишта, љутито лу-
пао ногама и размахивао рукама. Поред њега, кочијаш Филка је прово-
дио тамо-амо коња који је храмао.
— Ниткове — беснео је мајор. — Хуљо! Гаде! Мало би те било обе-
сити, проклетињо! Татарине! О, моје поштовање! — рече он над угледа
Вивертова. — Врло ми је драго што вас видим. Како вам се ово свиђа?
Већ недељу дана како коњ храмље, а он хуља ћути! Ни речи! Да нисам
видео, отишло би копито до ђавола. Какав је то свет? А? И зар да га
човек не туче по њушци? Зар да га не млати? Зар да не бије, питам ја
175
вас?
— Диван коњ — рече Вивертов прилазећи Ижици. — Штета. Ви, ма-
јоре, пошаљите по ветеринара. Ја имам у селу, мајоре, одличног вете-
ринара.
— Мајор — прогунђа Ижица и осмехну се презриво. — Мајор... Није
мени до шале! Мени се коњ разболео, а ви: мајор! мајор! Као чавка: га!
га!
— Ја вас, мајоре, не разумем. Зар се може угледан чавек упорећи-
вати са чавком?
— Ама какав сам ја мајор? Зар сам ја мајор?
— А шта сте ви?
— А ђаво би ме знао шта сам! — рече Ижица. — Већ више од го-
дину дана како нема мајора. А што се ви чудите? Као да сте се јуче ро-
дили.
Вивертов с ужасом погледа у Ижицу и поче брисати зној с лица
предосећајући неко зло.
— Ипак, дозволите... — рече он. — Ја вас ипак не разумем... Па ма-
јор је важан чин...
— Да, господине!
— Па како то? И ви... ништа?
Мајор само одмахну руком и поче да му прича како је нитков Филка
повредио коњу копито. Причао је дуго, и на крају крајева, поднесе му у
лице оболело копито с гнојавом раном намазано балегом, али Вивер-
тов није схватао ништа, није осећао и гледао је на све као кроз неку
решетку. Он се некако несвесно опрости, попе у кочије и викну очајно:
— Вођи племства! Брзо! Шибај!
Вођа племства, државни саветник Јагодишев, живео је близу. Већ
после једног сата Вивертов је улазио у његов кабинет и клањао се.
Вођа је седео на дивану и читао „Ново време". Кад угледа посетиоца,
он климну главом и показа фотељу.
— Требало је, ваше превасходство — рече Вивертов — да се пред-
ставим, али налазећи се у неизвесности што се тиче мог звања, усуђу-
јем се да се обратим вашем правосходству за објашњење...
— Допустите, поштовани господине — прекиде га вођа. — Пре све-
га, не називајте ме превасходством. Молим вас!
— Шта кажете... Ми смо ситни људи...
— Није ствар у томе! Овде пишу... (вођа куцну прстом „Ново време"
и прободе га) да ми, државни саветници, нећемо бити убудуће
превасходства. Јављају као поуздано! Па шта? И не треба, поштовани
господине! Не треба! Не називајте ме! И не треба!
Јагодишев устаде и гордо прошета по кабинету... Вивертов уздахну
и капа му испаде из руке на под.
„Када су и до њих дошли", помисли он, „онда не треба ни питати за
заставнике и мајоре. Боље да идем..."
176
Вивертов промуца нешто и изађе, заборавивши у Јагодишевом ка-
бинету капу. После два сата стигао је својој кући, блед, без капе, с ту-
пим изразом ужаса на лицу. Силазећи из кочија, погледа бојажљиво у
небо: да нису већ и сунце укинули? Жена, запрепашћена његовкм из-
гледом, засу га питањима, али иа сва питања он је само одмахивао ру-
ком...
Недељу дана није јео, ни пио, ни спавао, већ је као махнит корачао
по соби, мислио. Омршавио је у лицу, очи су му потамнеле. Ни са ким
'није разговарао, ником ништа није тражио, а кад би Арина Матвејевна
наваљивала с питањима, он би само одмахнуо руком и — ни речи...
Шта све нису радили да га поврате! Давали му да пије сок од куване
зове, зејтина из кандила, седали га на врелу циглу — али ништа.није
помогло, он је венуо и ни са ким није говорио.
Позвали су најзад оца Пафнутија да га уразуми. Протојереј се пола
дана бактао с њим, објашњавао му да све иде данас не ка укидању,
већ ка унапређењу. али његово добро семе пало је на незахвалну њи-
ву. Узео је пет рубаља за труд и отишао без икаква резултата.
Пошто је прећутао недељу дана, Вивертов поче да разговара.
— Шта ћутиш, њушко? — кидиса изненада на слугу Иљушу. — Грди!
Ругај се! Говори „ти" укинутоме! Ликуј!
Казао је па заплакао, и опет ућутао недељу дана. Арина Матвејевна
је одлучила да му пусти крв. Дошао је лекарски помоћник, наточио од
њега два тањира крви, и као да му је од тога лакнуло. Сутрадан после
„крвопролића" Вивертов приђе кревету на коме је лежала жена и рече:
— Ја ово, Арина, нећу овако оставити. Сад сам спреман на све. Ја
сам свој чин заслужио, и нико нема права да ми га одузима. Ево шта
сам наумио: написаћу молбу неком великодостојнику и потписаћу се:
заставник тај и тај. Разумеш ли? За инат? Заставник. Нека види! За
инат!
Она мисао се толико свидела Вивертову да је сав озарен чак
затражио да једе. Сада, очаран новом одлуком, иде по собама, злобно
се смешка и сањари:
— Заставник... За инат!
ЧИЗМЕ (17)
Клавирштимер Муркин, обријан, са жутим лицем, носем боје дувана
и с ватом у ушима, изашао је из своје собе у ходник и дршћућим гла-
сом повикао:
— Семјон! Портир!
И гледајући на његово преплашено лице, могло се помислити да му
је пао малтер, или да је овога часа у својој соби видео авет.
— Забога, Семјоне! — повика он кад опази портира који је трчао
према њему. — Шта то треба да значи? Ја сам реуматичар,
болешљив, а ти ме нагониш да излазим бос! Зашто ми досад ниси до-
177
нео чизме? Где су?
Семјон уђе у Муркинову собу, погледа на оно место где је имао оби-
чај да оставља очишћене чизме и почеша затиљак: чизама није било.
— Где могу да буду проклете? — рече Семјон. — Синоћ сам их,
чини ми се, чистио и ту оставио... Хм!... Јучер сам, морам признати,
био пијан... По свој прилици сам их оставио у друтој соби. Сигурнр је
тако, Афанасије Јегоричу, у другој соби! Много је чизама, а како ћеш их
разликовали кад си пијан, кад не знаш за себе... Сигурно сам их код го-
спође оставио, што до вас стану је... код глумице...
— Зар ћу ја сада због тебе ићи код госпође да је узнемиравам! Зар
ћу ради ситнице да будим честиту жену!
Уздишући и кашљући, Муркин приђе вратима суседне собе и
опрезно закуца.
— Ко је тамо? — зачу се кроз часак женски глас.
— То сам ја, госпођо! — поче тужним гласом Муркин, заузимајући
позу каваљера који разговара с отменом дамом. — Извините што вас
узнемиравам, госпођо, али сам ја болешљив, реуматичар... Мени су,
госпођо, доктори наредили да утопљавам ноге, тим пре што сада мо-
рам ићи да штимујем клавир код генералице Шевалицине. Не могу к
њој ићи бос!...
— Ма шта вам је потребно? Какав клавир?
— Не клавир, госпођо, у питању су чизме. Бена Семјон чистио је мо-
је чизме и грешком их је оставио у вашој соби. Будите, госпођо, тако
љубазни, дајте ми моје чизме!
Зачуло се шуштање, скок с кревета и шљапкање папуча, а затим су
се врата одшкринула, и пуначка женока рука избацила пред Муркинове
ноге пар чизама. Штимер захвали и упути се у своју собу.
— Чудно... — промрмља он облачећи чизме. — Као да ово није
десна чизма. Па ово су две леве чизме! Обе леве! Чуј, Семјоне, та то
нису моје чизме! Моје чизме су са црвеним врпцама и без закрпа, а
ово су некакве поцепане, без врпци за навлачење!
Семјон подиже чизме, обрну их неколико пута пред очима и намр-
шти се.
— То су чизме Павла Александрича... — прогунђа он гледајући
постранце.
Он је био разрок на лево око.
— Код Павла Александрича?
— Глумац... сваког уторника долази овамо... Значи да је он место
својих обукао ваше... Ја сам, значи, код ње у соби оставио оба пара:
његове и ваше. Тешко мени!
— Иди онда и промени!
— Наздравље! — осмехну се Семјон. — Иди и промени... А где да
га нађем сада? Отишао је пре једног сата... Наћи ћеш га на куково
лето!
178
— Где станује?
— А ко га зна! Долази овамо сваког уторника, а где станује, не знам.
Дође, преноћи и чекај до следећег уторника...
— Ето видиш, свињо, шта си направив! Па шта сада да радим! Вре-
ме ми је да идем код генералице Шевелицмне, рђо божја! Ноге су ми
озебле!
— Заменити чизме није проблем. Обуците ове чизме, идите у њима
до навече, а навече у позориште... Потражите тамо глумца Блистано-
ва... Ако не желите у позориште, мораћете да чекате до уторника.
Само уторником долази овамо...
— Али зашто су овде две леве чизме? — улита штимер с гађењем
хватајући чизме.
— Какве је бог дао такве и носи. Из немаштине... Како да их глумац
купи?... „А и чизме су вам, велим, Павле Александричу! Права срамо-
та!" А он вели: „Умукни, каже, и покриј се ушима! У овим истим
чизмама, вели, играо сам грофове и кнежеве!" Чудни људи! Једном
речју, глумац. Да сам губернатор или некакав главешина, покупио бих
све ове глумце... и у затвор.
Непрестано стењући и мрштећи се, Муркин обу две леве чизме и,
гегајући се, упути се генералици Шевелицганој. Цео дан ходао је по
граду, штимовао клавире и цео дан му се чинило да сви гледају у ње-
гове ноге и виде на њима чизме са закрпама и искривљеним потпети-
цама! Осим моралних мука, морао је да поднесе и физичке: добио је
жуљ.
Навече је био у позоришту. Давали су „Плавобрадог". Тек пред по-
следњи чин, и то захваљујући протекцији познаника флаутмсте, пусти-
ли су га иза кулиса. Кад је ушао у мушку гардеробу, затекао је у њој
цео мушки ансамбл. Једни су се пресвлачили, други су се шминкали,
трећи су пушили. Плавобради је стајао с краљем Бобешом и покази-
вао му револвер.
— Купи! — говорио је Плавобради. — Лично сам купио у Курску сас-
вим случајно за осам, али ћу теби дати за шест... Изванредно гађа!
— Пажљивије... Напуњен је!
— Могу ли да видим господина Блистанова? — упита штимер
улазећи.
— Ја сам! — окрену се према њему Плавобради. — Шта желите?
— Извините, господине, што вас узнемиравам — поче штимер пре-
клињућим гласом — али, верујте... ја сам болешљив, реуматичар. Док-
тори су ми наредили да утопљавам ноге...
— Вас лично питам, шта желите?
— Знате, господине... — настави штимер обраћајући се Плавобра-
дом. — Дакле, господине, синоћ сте боравили у меблираним собама
трговца Бухтејева... у соби 64...
— Па, да не лаже! — осмехну се краљ Бобеш. — У соби 64 живи
179
моја жена!
— Жена, господине? Веома ми је драго, господине... — Муркин се
осмехну. — Онда ми је то ваша супруга лично дала његове чизме...
Када је он — штимер показује на Блистанова — отишао од ње, госпо-
дине, ја, опазивши да ми нема чизама... повичем, разумете, портира, а
портир вели: „Да, ја сам, господине, оставио ваше чизме у суседној со-
би!" Он је грешком, будући пијан, оставио у соби 64 моје чизме и ваше,
господине — обрати се Муркин Блистанову — и ви сте, одлазећи од су-
пруге уваженог, обукли моје, господине...
— Ма шта је вама? — прослови Блистанов и намршти се. — Дошли
сте овамо да сплеткарите, а?
— Нипошто, господине! Не дај боже, господине! Нисте ме схватили,
господине... О чему ја говорим? О чизмама! Ви сте ноћили у соби 64?
— Када?
— Синоћ, господине.
— Јесте ли ме видели тамо?
— Не, господине, нисам вас видео, господине — одговори Муркин
страшно збуњен седајући и брзо скидајући чизме. — Нисам вас видео,
господине, али ми је ваше чизме супруга уваженог избацила... И то ме-
сто мојих, господине.
— С каквим правом можете, поштовани господине, тврдити такве
ствари? Не говорим о себи, али ви вређате жену, и то у присуству ње-
ног мужа!
Иза кулиса се зачу страшна бука. Краљ Бобеш, увређени муж, нај-
едном поцрвене и свом снагом тресну песницом о сто, тако да у сусед-
ној гардероби двема глумицама позли.
— И ти верујеш? — довикивао му је Плавобради. — Ти верујеш ово-
ме ниткову? О-о! Ако хоћеш, убићу га, као пса? Хоћеш ли? Направићу
бифтек од њега! Згромићу га!
И ови шетачи те вечери у градском парку поред летњет позоришта
причају сада да су видели како је пред четврти чин из позоришта глав-
ном алејом пројурио босоноги човек бледог лица и с очима препуним
страве. Јурио га је човек у костиму Плавобрадог, с револвером у руци.
Шта се догодило даље, нико није видео. Познато је само да је Муркмн
затим, после познанства с Блистановим, лежао болестан две недеље
и речима „ја сам болешљив, реуматичар", почео да придодаје и „рање-
ник"...
МОЈА „ОНА" (18)
Она се, како ауторитативно тврде моји родитељи и претпоста-
вљени, родила пре мене. Јесу ли они у праву или нису, тек ја знам да
се не сећам ни једног дана свог живота када нисам припадао њој и
осећао да она влада мноме. Она ме даноноћно не напушта; ја исто
тако не показујем намеру да побегнем од ње, веза је, значи, чврста,
180
трајна... Али не завидите, млада читатељице!... Ова дирљива веза ми
не доноси ништа осим несреће. Прво, моја „она" ме даноноћно не
напушта, не дозвољава ми да радим. Смета ми да читам, пишем, да
шетам, уживам у природи... Ја пишем ове редове, а она ме тура лак-
том и свакога часа, као древна Клеопатра не мање древног Антонија,
наводи на лаж. Друго, она ме упропашћује, као француска кокота. Ра-
ди њене љубави жртвовао сам јој све: каријеру, славу, комфор...
Захваљујући њој, ја идем го, живим у јефтиној соби, храним се свим и
свачим, пишем избледелим мастилом. Све, све прождире она, ала!
Мрзим је, презирем... Одавно је време да се разведем од ње, али се
све до дан-данас нисам развео, зато што московски адвоката узимају
за развод четири хиљаде... Деце за сада немамо... Желите ли да саз-
нате њено име? Молим... Оно је поетско и подсећа на Лиљу, Лелију и
Нели...
Име јој је — Леност.
ЖИВЦИ (19)
Архитекта Димитрије Осипович Ваксин вратио се из града у своју
вилу под свежим утиском тек доживљене спиритистичке сеансе.
Свлачећи се и лежући у своју самачку постељу (мадам Ваксина беше
отпутовала у манастир Свете Тројице), он поче и нехотице да се сећа
свега што је чуо и видео.
Сеансе управо није ни било, већ је цело вече прошло у страшним
разговорима. Некаква госпођица је изнебуха почела да говори о пога-
ђању туђих мисли. Са мисли су неприметно прешли на духове, од
духова на привиђења, а од привиђења на живе сахрањене људе...
Некакав господин је прочитао страшну причу о мртвацу који се пре-
врнуо у гробу. И сам Ваксин је затражио тацну и показао госпођицаода
како треба говорити с духовима. Између осталих, он дозва и свог покој-
ног ујака Клавдија Мирновича и у мислима га запита: „Је ли време да
препишем кућу на женино име?" а ујак му на то одговори: „Све је до-
бро што се на време учини."
„Много тајанственога и... страшнога има у природи..." размишљао је
Ваксин покривајући се јорганом. „И нису толико страшни мртваци ко-
лико та неизвесност..."
Откуда један сат после поноћи. Ваксин се преврну на другу страну
и погледа испод јоргана на пламичак кандила. Пламен је тињао, једва
осветљавао иконе и велики портрет ујака Клавдија Мирововича који је
висио наспрам постеље.
„А шта да радим ако се у оком полумраку сада појави ујкина сен?"
'Сину Ваксину у намети. „Не, то је немогуће!"
Привиђења су предрасуда, плод незрелих умова, али Ваксии ипак
навуче јорган преко главе и још јаче зажмури. У машти му промаче
леш који се у гробу преврнуо, почеше да наилазе гласови: покојне
181
таште, друга који се обесио, девојке утопљенице... Ваксин поче да гони
од себе те мрачне мисли, али што их је енергичније гонио, ликови су
бивали све јаснији, а мисли све страшније. Поче језа да га подилази.
„Ђаво би знао шта је ово!... Бојим се као дете... Глупо!"
„Тик... так... тик", куцао је сат у другој соби. У сеоској цркви на гро-
бљу поче да звони ноћни чувар. Звонило је полако, тужно, чисто је
човеку срце кидало... Ваксина по потиљку и леђима подиђе хладна је-
за. Учини му се да изнад његове главе неко тешко дише, баш као да је
ујак изишао из оквира на зиду и нагнуо се над њим... Ваксину постаде
неиздржљиво, страшно. Од страха стисну зубе, притаји дисање. Нај-
зад, кад је кроз отворени прозор улетео бумбар и почео да зуји изнад
његове постеље, није издржао, и сав очајан поче да трза гајтан од соб-
ног звонцета.
— Димитрије Осипичу, was wollen sie? — зачу се тренутак касније
иза врата гувернантин глас.
— Ах, то сте ви, Розалија Карловна? — обрадова се Ваксин. — Не-
мојте се, молим вас, узнемиравати. Могао је и Гаврило...
— Хаврилу ви сами у варош отпустил, а Глафира некуд синоћ
отишла... Никога нема код куће... was wollen sie noch?
— Ево, шта сам хтео да кажем... Овај... Ама уђите, немојте се
женирати! Код мене је мрак.
У спаваћу собу уђе дебела, црвена Розалија Карловна и застаде у
ставу ишчекивања.
— Седите! Видите у чему је ствар...„Шта бих је питао?" помисли
Ваксин гледајући попреко ујаков портрет и осећајући како се постеpено
умирује. — Ево шта сам управо хтео да вас питам... Кад сутра слуга
пође у варош, немојте заборавити да му кажете да... овај... купи чауре,
а зашто не седнете?
— Чаур? Добро, was wollen sie noch?
— Ich will... Ништа ја нећу, али... Ама седите, брате, још ћу се нечег
сетити...
— Није пристојно да девојка седи у мушкој соби... Ви сте, као што
видам, Димитрије Осипичу, несташко... Ја разуме... Због чаур човека
не буде... Ја разуме...
Розалија Карловна се окрену и изађе. Ваксин, малко умирен разго-
вором са њом и стидећи се своје малодушнoсти, навуче преко главе
јорган и зажмуре. Десетак минута осећао се доста добро, али му после
опет навалите у главу оне исте глупости... Он отпљуну, напипа
шибице, и не отварајући очи, упали свећу. Али му ни светлост није по-
могла. Ваксиновој уплашеној уобразиљи се чинило да из једног угла
неко гледа, и да ујак на зиду трепће.
— Позвонићу опет, ђаво да је носи... — одлучи он. — Рећу ћу јој да
сам болестан. Замолићу је да ми донесе капљице.
Ваксин зазвони. Одгавора није било. Он зазвони још једном, и као у
182
одговор на његово звоњење, зазвони и на гробљу! Обузет страхом,
хладан као лед, он истрча као без главе из спаваће собе, па крстећи
се и грдећи себе због малодупшости, полете онако бос и само у пиџа-
ми, ка гувернатиној соби.
— Розалија Карловна! — поче дрхтавим гласом, куцајући на врата.
— Розалија Карловна! Спавате ли? Ја сам... овај... болестан... Има ли
капљица?
Одговора није било. Наоколо је владала тишина.
— Ја вас молим... разумете ли? Молим! И чему та ваша
бојажљивост, не разумем, нарочито кад је човек... болестан? Каква сте
ви то цирлих-манир-их. У вашим годинама...
— Ја вашој жени буду казат... Не да мира поштена девојка... Кад
сам живела код барон Анциг, па је барон хтео доћи код мене за шибиц,
ја разуме... ја одмах разуме какав шибиц, и казала баронес. Ја сам по-
штен девојка...
— Ах, ког ће ми врага ваше поштење? Ја сам болестан... и молим
вас да ми дате неке капљице. Разумете ли? Болестан сам.
— Ваша жена је поштен, добар жена, и ви треба да је волите. Да!
Она је племенит. Ја не жели бити њен непријатељ!
— Ви сте будала, и то је све! Разумете ли? Будала!
Ваксин се наслони на довратак, прекрсти руке преко груди и поче
чекати да га прође страх. Да се врати у своју собу где је тињало канди-
ло и ујак са зида гледао у њега — за то није имао снаге, а да стоји
овако крај гувернантиних врата само у пиџами — било је незгодно у
сваком погледу. Па шта да ради? Откуда два сата, а страх нити је про-
лазио нити попуштао. У ходнику помрчина, и из сваког угла је гледало
нешто мрачно и нејасно. Ваксин се окрену лицем према довратку, али
му се одмах учини као да га неко отпозади повуче за кошуљу и до-
дирну за раме...
— Их, до ђавола!... Розалија Карловна! Одговора није било. Ваксин
неодлучно отвори
врата и завири у собу. Морална Швабица је спокојно спавала. Мала
лампа је осветљавала рељеф њеног позамашног, једрог тела. Ваксин
уђе у собу и седе на плетени кофер до врата. У присуству заспалог,
али ипак живог бића, било му је некако лакше.
„Нека спава Швабурина..." помислио је. „Поседећу овде код ње, и
кад сване, отићи... Сад рано свиће."
Очекујући свануће, Ваксин прилеже малко на кофер, подметну руку
под главу и замисли се:
живци 281
„Шта ти значе растројени живци! Човек образован, паметан, а
илак... ђаво би га знао! Просто ме је срамота!"
У скоро, слушајући мирно, равномерно дисање Розалије Карловне,
и он се сасвим умири...
183
Кад се у шест часова изјутра Ваксинова жена вратила из манастира
и није нашла мужа у спаваћој соби, упутила се гувернанти да затражи
од ње ситан новац да плати фијакер. Кад је ушла у Немичину собу, ви-
дела је ову с лику:
Сва разузурена од врућине, спавала је на кревету Розалиј а Кар-
ловна, а два корака од ње, на плетеном коферу, згрчио се њен муж и
спавао сном праведника. Био је бос и само у пиџами.
Шта је рекла жена и како је изгледао муж кад се пробудио, то
препуштам да опише неко други.
Ја признајем своју немоћ и полажем оружје.
ЉУДИ НА ЛЕТОВАЊУ (20)
На перону летовалишта тамо-амо шетао је брачни пар недавно
ожењених супруга. Он ју је држао око струка, а она се приљубљивала
уза њ и обоје су били срећни. Кроз крајичке облака гледао их је месец
и мрштио се: вероватно им је завидео и био киван на своје самотно,
никоме потребно бећарство. Непомични ваздух био је густо засићен
мирисом јорговава и дивље трешње. Негде с друге стране пруге
кричао је ћира...
— Како је лепо, Саша, како је лепо! — говорила је жена. — Прво,
могло би се помислити да човек све ово сања. Погледај како пријатно
и умилно изгледа овај шумарак! Како су дражесни ови чврсти, ћутљиви
телеграфски стубови! Они, Саша, оживљавају пејзаж и говоре да тамо
негде постоје људи... цивилизација... А зар се теби не допада када до
твога уха ветар слабо доноси шум воза који долази?
— Да... Како су ти, ипак, руке вреле! То је зато што се узбуђујеш,
Варја... Шта данас код нас спремају за вечеру?
— Окрошку и пиле... Пиле је довољно за нас двоје. Теби су из града
послали сардине и сушену моруну.
Месец као да је осетио мирис дувана, скрио се иза облака. Људска
срећа подсетила га је на његову усамљеност, на усамљену постељу
иза шума и долина...
— Иде воз! — рече Варја. — Ваш добро!
У даљини се појавише три пламена ока. На перон изађе шеф поста-
је. На прузи овде-онде засјаше сигнални знаци.
— Испратићемо воз и поћи ћемо кући — рече Саша и зевну. — Ти и
ја лепо живимо, Варја, тако лепо да човек не поверује!
Мрачни баук бешумно допуза до перона и стаде. У полуосветљеним
прозорима вагона указаше се сањива лица, шешири, рамена...
— Ах! Ах! — зачу се из једног вагона. — Варја је изашла с мужем да
нас дочека! Ено их! Варењка!... Варечка! Ах!
Из вагона искочише две девојчице и обиснуше се Варји о врат. За
њима се појавише, пуна, у године поодмакла дама и високи, мршави
господин са седим бакенбардима, затим два гимназијалца, натоварена
184
стварима, иза гимназијалаца гувернанта, иза гувернанте бака.
— А ево и нас, а ево и нас, драги мој! — поче господин с бакенбар-
дима стежући Сашину руку. — Сигурно си се начекао! По свој прилици
си грдио ујака за то што не долази! Коља, Костја, Нина, Фифа... децо!
Пољубите брата од ујака Сашу. Сви смо ти дошли, читава тевабија, на
три-четири дана. Надам се да нећемо сметати? Ти, молим те, без
церемонија.
Кад су опазили ујака са породицом, супрузи су се ужаснули. Док је
ујак говорио и љубио се, у Сашиној свести синула је слика: он и жена
уступају гостима своје три собе, јастуке, јоргане; сушена моруна, сар-
дина и окрошка нестају у трен ока, браћа од ујака кидају преће, проси-
пају мастило, граје, ујна читавог дана прича о својој болести
(пантљичара и бол испод лопатице) и како је она по рођењу баро-неса
фон-Финтих...
И Саша је већ с мржњом гледао своју младу жену и шапутао јој:
— То су они код тебе допутовали... нека их ђаво носи!
— Не код тебе! — Одговара она, бледа, исто тако с мржњом и са
срџбом. — То нису моји, већ твоји рођаци!
И окренуши се гостима, она рече с предусретљивим осмехом:
— Изволите!
Из облака поново изрони месец. Чинило се да се осмехује; чинило
се да му је било драго што нема рођака. А Саша се окренуо како би
скрио од гостију своје љутито, очајно лице, и рече дајући гласу ра-
досни благи тон.
— Изволите! Изволите, драги гости!
УЗ СТЕПЕНИЦЕ (21)
Провинцијски саветник Долбоносов, боравећи једном приликом
службеним послом у Питеру, доспео је случајно на посело код кнеза
Фингалова. На том поселу је, између осталих, на велико своје изнена-
ђење, срео студента права Шчепоткина, који је пре пет година био ин-
структор његовој деци. На поселу није било његових познаника и, да
би скратио време, пришао је Шчепоткину.
— То сте ви... овај... како сте доспели овде?
— Упита он зевајући у песницу.
— Исто као и ви...
— Наиме, претпостављам, не овако као ја... — намршти се Долбо-
носов одмеравајући Шчепоткина.
— Хм... па... како сте?
— Како се узме... Завршио сам студије на универзитету и радим као
чиновник за изванредне послове код Подоконикова...
— Тако? То за прво време није лоше... Али... ее... опростите за не-
скромно питање, колико вам доноси ваш посао?
— Осам етотина рубаља...
185
— Хм!... Није довољно ни за дуван... — промрмља Долбоносов,
опет узимајући понизно-покровитељски тон.
— Наравно, да се безбрижно живи у Петербургу, то није довољно,
али, осим тога, его, ја обављам дужност секретара у управи Угаро-
Дебоширске железнице... То ми доноси хиљаду и по...
-— Дааа, у том случају, наравно... — прекиде Долбоносов, при том
се његово лице готово озари. —
Узгред буди речено, драги мој, како сте се упознали са домаћином
ове куће?
— Веома просто — равнодушно одговори Шчепоткин. — Упознао
сам се с њим код државног секретара Лодкина...
— Ви... посећујете Лодкина? — разрогачи очи Долбоносов.
— Веома често... Ожењен сам његовом рођаком...
— Ро-ђа-ком? Хм... Молим вас... Ја сам, знате... овај.... вама увек
желео... прорицао блиставу будућност, многопоштовани Иване
Петровичу...
— Петре Иваничу...
— Наиме, Петре Иваничу... А ја, знате, гледам малочас и видим...
некакво познато лице. У трен ока сам се сетио... Дај, мислим, да га по-
зовем на ручак... Хе-хе... Старики, мислим, сигурно неће одбити! Хотел
„Европа", соба 33... од један до шест...
СТРАЖА ПОД СТРАЖОМ (22)
Јесте ли видели некад како товаре магарце? Обично на јадног
мулца трпају ове што човеку падне на памет и не устручавају се ни
што је много нити што је кабасто. Трпају кухињске ствари, намештај,
кревете, бурад, колица с малом децом.. и тако натоварени азинус
представља огромну, безобличну гомилу из које једва вире врхови
магарећих коpита.
Некако слично је изгледао и тужилац Хламовског окружног суда,
Алексеј Трофимович Балбински, кад је после трећег звона јурио да за-
узме место у вагону. Био је натоварен од главе до пете... Завежљај с
храном, кутије, конзерве, кофери, флаше с нечим, женска пелерина
и... враг би знао чега све на њему није било! С његовог црвеног лица
лио је зној потоцима, ноге су клецале, у очима се огледала патња. За
њим је ишла, са шареним сунцобраном у руци, његова жена Настасја
Лвовна, малена, пегава плавуша истурене браде и буљавих очију —
права млада штука када је на удици вуку из воде... Кад је после дугог
лутања по вагонима сео и збацио на клупе багаж, тужилац обриса зној
с чела и упути се вратима.
— Куда ћеш? — упита га жена.
— Идем, душо, на станицу... да попијем чашицу вотке...
— Не измишљај ту, него седи... Балбински уздахну и покорно седе.
— Узми у руке ову корпу... У њој је посуђе... Балбински узе велику
186
корпу и с тугом погледа кроз прозор...
На четвртој станици жена га посла по врелу воду и он се тамо код
бифеа срете са својим пријатељем, помоћником председника Плин-
ског окружног суда, Флашкином, који се договорио с њим да заједно пу-
тују у иностранство.
— Шта је ово, драги мој?! — насрну на њега Флашкин. — Па ово је,
најблаже речено, свињарија. Договорили смо се да путујемо заједно, у
истом вагону, и одједном вас ђаво однео у трећу класу! Зашто путујете
трећом класом! Немате новаца, ваљда?
Балбински одмахну руком и затрепта очима.
— Мени је сад свеједно... — прогунћа он — ако хоћеш и на тендеру.
Све нешто мислим, мислим, и чини ми се да ћу завршити тако што ћу
себи одузети живот... бацићу се под воз... Ви, драги мој, не можете ни
замислити колико ме је намучила моја законита! То јест, толико ме је
намучила да је просто чудо како сам и жив досад. Боже мој! Време је
дивно... овај ваздух... ширина, природа... сви услови за миран и без-
брижан живот. Сама мисао да путујемо у иностранство требало би, ми-
слим, да изазива у нама усхићење... Али, хоћеш, врага! Зла судбина
ми је натоварила на врат ово злато од жене! И како ми се судбива
подсмехнула! Да бих се избавио од жене, намерно сам измислио бо-
лест јетре... Хтео сам да умакнем у иностранство... Целу зиму сам са-
њао о слобода и видео себе самог и у сну и на јави. И шта је испало?
Залепила се као чичак да путује са мном! Ја сам покушавао и овако и
онако да је одвратим... и ништа није помогло! „Идем и идем, па макар
ти цркао!" И ето, крену ли смо...
Предлажем јој да путујемо другом класом... Ни говора! Како се, ве-
ли, могу тако разбацивати паре? Ја њој све разлоге наводим... кажем...
и новаца имам и углед наш опада ако будемо путовали трећом кла-
сом, да је загушљиво и смрдљиво... Ни да чује! Обузела ју је манија
штедње... Узмимо, на пример, овај пртљаг... Зашто ми толику масу
ствари вучемо са собом? Шта ће нам сви ти завежљаји, кутије,
коферчићи и остало ђубре? Не само што смо у вагон за пртљаг дали
десет пудова него смо у нашем вагону заузели четири клупе. Кодукте-
ри нас сваки час моле да ослободимо место, путници се љуте и она се
свађа с њима... Срамота ме! Верујете ли, умирем од стида! А да се
макнеш од ње... сачувај боже! Ни корака од себе не пушта. Седи крај
ње и држи у крилу огромну котарицу. Ево, сад ме послала по врелу
воду. А да ли приличи државном тужиоцу да иде с бакарним чајником у
рукама? Јер овим возом путују сведоци и моји оптужени! Престиж је
отишао до ђавола! А то ми је, брајко мој, поука за убудуће? Да знам
шта значи лична слобода! Понекад се човек, знаш, занесе и ни за шта
човека ухапсиш. Е сад разумем... осетио сам... Разумем шта значи би-
та под стражом! Ох и те како разумам!
— Радо би се, изгледа, откупио? — рече Флашкин и осмехну се.
187
— С највећим задовољством! Верујете ли? И поред свег сиромаш-
тва, уплатио бих десет хиљада залога... Али да идем... Вероватно већ
бесни и биће рибања!
У Вержбалову, шетајући рано ујутру по перону, Флашкин угледа на
прозору једног вагона треће класе сањиву физиономију Балбинског.
— Само на тренутак — позва га главом тужилац. — Моја још спава,
није се ни будила. Кад она слава, ја сам релативно слободан... Изаћи
из вагона не могу, али зато могу да ставим котарицу на под... И на то-
ме хвала. Ах, да! Нисам вам рекао своју радост!
— Какву?
— Украли су нам две кутије и један мали пак... Ипак, лакше ми је...
Јуче смо појели гуску и све колаче... Намерно сам јео што више да би
остало што мање пртљага... А какав је ваздух у нашем вагону! Дисати
се не може... Пих... Ово није путовање, већ чисто мучење...
Тужилац се окрену назад и са мржњом погледа своју жену која је
спавала.
—Варварко! — поче он шапатом. — Мучитељко, Иродијадо једна!
Да ли ћу се икад ја, несрећник, ослободити тебе, Ксантипо? Верујете
ли, Иване Никитичу, понекад зажмурим и сањарим: кад би дошла у мо-
је шаке као оптужена. Чини ми се, отерао бих је на робију! Али... ево
се буди... Пст!
Тужилац за трен ока врати невин израз лица и узе корпу у руке. У
Ејткенену, идући за воду, изгледао је још веселије.
— Украли су нам још две кутије! — похвали се Флашкину. — И већ
смо све колаче појели... Ипак ми је лакше...
А у Кенингсбергу се сасвим преобразив. Кад је утрчао изјутра у ва-
гон Флашкину, он паде на диван и сав срећан се насмеја.
— Драги мој, Иване Никитичу! Дај да те загрлим! Извини што те са
„ти" ословљавам, али ја сам тако радостан, тако срећан! Слободан
сам! Разумеш ли? Сло-бо-дан! Жена ми побегла!
— Како то побегла?
— Изишла ноћу из вагона, и нема је све досад. Да ли је побегла, па-
ла под воз или, можда, негде на станици остала... Једном речју, нема
је... анђеле мој.
— Ама слушај ти — узнемири се Флашкин — у том случају треба те-
леграфисати.
— Сачувај ме, боже! Како сад осећам слободу, не умем ти описати!
Хајде да прошетамо по перону... да подишемо мало на слободи!
Пријатељи изађоше из вагона и почеше да шетају.
Тужилац је корачао и сваки корак пропраћао ускликом: — Како је
лепо! Како лако дишем! Је ли могуће да има таквих људи који увек
тако жжве?
— Знаш шта, брате? — одлучи он. — Одмах ћу прећи у твој вагон.
Наместићемо се и почети момачки живот.
188
И тужилац наврат-нанос потрча у свој вагон по ствари.
После два-три минута изашао је из свог вагона, али не радостан и
насмејан, већ блед, запрепашћен и с бакарним чајникои у рукама. По-
сртао је и држао се за срце.
— Вратила се! — Одмахнуо је руком кад је срео Флашкинов упитан
поглед. — Ноћу је погрешила вагон и ушла у туђ. Немам среће, брате!
Тужилац се заустави пред Флашкином и упи се у њега погледом пу-
ним туге и очајања. На очи су му навирале сузе.
Тренутак прође у ћутању.
— Знаш шта — рече му Флашкин хватајући га нежно за дугме од ка-
пута. — Да сам на твом месту... ја бих сам побегао...
— Како то?
— Бежи, и то ти је! Иначе ћеш овако увенути!
— Да бежим... да бежим... — замисли се тужилац. — Па то је добра
идеја! Ево шта ћу, брате, урадити: сешћу на први воз и до виђења!
Рећи ћу јој касније да сам погрешио... Е па, збогом... Срешћемо се у
Паризу...
МОЈЕ ЖЕНЕ (23)
(Писмо редакцији Раула Плавобрадог)
Милостиви Господине!
Оперета „Плавобради", која изазива смех код ваших читалаца и
омогућује господи Лодију, Чернову и другима да убиру ловорике, побу-
ђује у мени само горко осећање. Ово осећање није увреда, не, већ
сажаљење... Искрено ми је жао што штампу и позориште у току
последњих десетину година привлачи плесањ Адамовог греха, лажи.
Не улазећи у суштину оперете, не дотичући чак ту околност да аутор
није имао никаквог права да се меша у мој приватни живот и да износи
на видело дана моје породичне тајне, осврнућу се само на појединости
на којима гледаоци заснивају своје судове о мени, Раулу Плавобра-
дом. Све ове појединости су гнусна лаж, коју сматрамо за потребно,
м.г., да оповргнем уз помоћ вашег цењеног часописа пре него што ми
гоњење путем суда које сам покренуо не пружи могућност да разобли-
чим аутора у дрској лажи, а господина Лентовског за повлађивање
овом срамном пороку и за саучесништво. Пре свега, м.г., ја уопште ни-
сам љубитељ жена, како је аутору одговарало да ме прикаже у својој
оперети. Ја не волим жене. Волео бих да их уопште не познајем, али
јесам ли ја крив што homo sum esthumani nihil a me alienum puto58?
Осим изборног права, човека притиска и „закон нужде". Ја сам морао
изабрати једно од двога:
или ступити у ред небојши које толико воле лекари, који објављују
58Ја сам човек и ништа људско није ми туђе (лат. пословица).
Приметићу узгред, да сам у гимназији из латинског увек имао петице. — (Прим, писца).
189
своје огласе на првим страницама новина, или оженити се. Средине
између ове две крајности нема. Као човек практичар, задржао сам се
на другој. Оженио сам се. Да, оженио сам се и за све време свог брач-
ног живота даноноћно завидео том мекушцу, који у самом себи
оваплоћава мужа, жену, а према томе и ташту, таста, свекрву... И који
нема потребе да тражи женско друштво. Сложићете се да све ово не
личи на обожавање жена. Даље, аутор приповеда да сам ја тровао
своје жене другога дана после свадбе — post primam noctem59. Да ми
не би приписивао тако невероватну неистину, требало је да аутор по-
гледа у матичне књиге или у мој службени лист, али он то није у радио
и нашао се у положају човека који говори лаж. Ја сам тровао своје
жене не другог дана меденог месеца, не pour plaisir60, као што би аутор
хтео, и не без припреме. Бог зна колико моралних патњи, тешких
сумњи, мучних дана и недеља сам морао да проживим пре него што
сам се одлучио да почастим једно од тих малених, слабашних бића
морфијем или фосфорним шибицама! Нису ме ни изопаченост, ни
похотљивост оленелог и презасићеног витеза, ни окрутност, већ читав
комплекс вапијућих узрока и последица нагнали да се обратим пред-
усретљивости мога лекара. Не оперета, већ читава драматична,
раздирућа опера збивала се у мојој души када сам се после мукотрп-
ног заједничког живота и после дугах тегобних размишљања слао у
радњу по шибице. (Нека ми жене опросте! Ја сматрам да револвер
њима нимало не доликује. Уобичајено је да се жене и пацови трују
фосфором.) Из наведене карактеристике свих породица жена које сам
отровао, читаоче и вама, м.г., биће очигледно колико нимало оперет-
ски нису били узроци који су ме нагонили да прибегавам последњем
средству породичне среће. Описујем своје жене оним редом по коме
су оне заведене у бележницу под рубриком: „издаци за купање,
цигарете, свадбу и фризерку",
№ 1. Мала плавуша с дугом, коврџавом косом и великим, као у
ждребета очима. Витка, гипка као опруга и лепа. Мене су дирнуле сми-
реност и лепота којом су биле пуне њене очи, и вештина да непре-
стано ћути, редак таленат који ја ценим код жена више од свих
уметничких талената! То је било кратковидо, ограничено биће, али у
коме је било много истине и искрености. Бркала је Пушкина с Пугачо-
вим, Европу с Америком, ретко је читала, никада ништа није знала,
свему се увек чудила, али зато за све време свога битисања није ре-
кла свесно ни једне речи лажи, није начинила ни један извештачен по-
крет: када је било потребно плакатi — плакала је, када је било по-
требно смејати се — смејала се, не устручавајући се ни места, ни вре-
мена. Била је природна као глупо, младо јагње. Снага мачје љубави
61 Хтео-не хтео.
62 Прецима
192
своју убиствену навику да свира скале и да пева романсу „Поново сам
пред тобом..." Када није спавала и није јела, свирала је, када није сви-
рала, онда је певала. Скале су истегле у мени све моје јадне жиле (ја
сам сада без жила), а речи обожаване романсе „стојим очаран" певала
је с тако заглушујућим писком да ми се у ушима одвалио сав малтер и
размонтирало ми се чуло слуха. Дуго сам трпео, али пре или касније,
саосећање према самом себи морало је да превагне: дошао је доктор
и скале су престале...
№ 5. Жена с великим носом, са заглађеном косом и строгим лицем
које се никада не осмехује. Била је кратковида и носила је наочаре.
Услед недостатка укуса и сујетне жеље да се допадне, одевала се про-
сто и необично: црна хаљина са уским рукавима, широки појас... на
свим хаљинама некаква равнина, глаткоћа, ни једног рељефа, ни јед-
ног немарног набора! Допала ми се она својом оригиналношћу: није
била глупа. Школовала се у иностранству, негде код Немаца, прогута-
ла је све Боклеје и Милеје, и маштала о научној каријери. Говорила је
само о „интелигентном"... Спиритуалиста, позитивиста, материјалиста
била су јој пуна уста... Док сам разговарао с њом први пут, трептао сам
и осећао се као тикван. По мом лицу досећала се да сам глуп, али ме
није гледала с висине, већ, напротив, наивно је почела да ме учи како
да престанем да будем тикван... Интелигентни људи, када су пред-
усретљиви према неукима, необично су симпатични!
Када смо се враћали из цркве у свадбеним каруцама, она је за-
ммшљено гледала кроз прозор каруца и причала ми о свадбеним
обичајима у Кини. Прве ноћи открила је да моја лубања подсећа на
монголску: ту ме је узгред научила да мерим лубању и доказала да
френологија, као наука, нема никаквог значаја. Ја сам слушао,
слушао... Наш даљи живот састојао се из слушања... Она је говорила,
а ја сам трептао очима плашећи се да испољим да ништа не разу-
мем... Ако ми се дешавало да се пробудим ноћу, видео сам два ока
усредсређена на таваници или на мојој лубањи...
— Не сметај ми... Размишљам... — говорила је када сам почињао
да је обасипам нежностима...
Недељу дана после свадбе, у мојој тинтари уврежило се убеђење:
интелигентне жене су тешке за овакве као што сам ја, ужасно тешке!
Вечито се осећати као на испиту, видети пред собом озбиљно лице,
бојати се рећи глупу реч, признаћете, ужасно је тешко! Као лопов, при-
крао сам се једанпут к њој и ставио јој у кафу комадић цијанкалија.
Шибице нису достојне такве жене!
№ 6. Девојка која ме је очарала својом наивношћу и чедношћу при-
роде. То је било дражесно, безазлено чедо, месец дана после свадбе
испоставило се да је чигра, луда за модом, сплеткама вишег друштва,
манирима и посетама. Малени гад, који је безобзирно расипао мој
новац и у исто време строго мотрио на моје пословне књиге. Трошила
193
је код модискиња стотине и хиљаде и читала вакелу куварици због ко-
пејки којима је преплатила кисељак. Честе хистеричне нападе, тешке
мигрене и шамарање собарица сматрала је за грандшик. Удала се за
мене само због тога што сам ја углађен, и преварила ме два дана по-
сле свадбе. Онако, трујући пацове у својој остави, узгред сам отровао
и њу...
№ 7. Ова је грешком умрла и случајно је попила отров који сам при-
премио за ташту. (Таште ја трујем течним амонијаком.) Да се тако шта
није десило, она би, можда, живела и дан-данас.
Завршио сам... Мислим, м. г., да је све горе исложено довољно за
то да би се пред читаоцима разоткрила сва несавесност аутора опере-
те и господина Лентовског, који се нашао у шкрипцу, вероватно из
необавештености. У сваком случају очекујем од господина Лентовског
објашњење преко штампе. Постарајте се и за остало.
Раул, Плавобради.
Потврдио: А. Чехонте.
ИНТЕЛИГЕНТНА ЦЕПАНИЦА (24)
Архип Јелисејич Помојев, пензионисани наставник, стави наочаре,
намршти се и прочита: „Мировни судија... округа... кварта позива вас и
тако даље... у својству оптуженог због увреде сељака Григорија Власо-
ва... Мировни судија П. Шестикрилов."
— Од кога је ово? — упита Помојев подижући поглед на разносача
позива.
— Од господина мировног судије Петра Сергејича...
Шестикрилова...
— Хм... Од Петра Сергејича? Зашто ме позива?
— Вероватно у суд... Тамо је написано. Помојев прочита још једном
позив, погледа зачуђено разносача позива и слеже раменима.
— У својству оптуженог... Е баш је шаљивџија онај Петар Сергејич!
Па, добро, реци му: у реду... Кажи му само да спреми побољи дору-
чак... Реци му да ћу доћи. Поздрави Наталију Јегоровну и дечицу!
Помојев потписа да је примио позив и упути се у собу где се нала-
зио његов шурак, поручник Никитин, који је дошао код њега на одсу-
ство.
— Види ти какву ми је цедуљу послао Пећка Шестикрилов — рече
пружајући Никитину позив. — Позива ме у четвртак... Хоћеш ли поћи
са миом?
— Ама он те не зове у госте — рече Никитин над прочита позив. —
Он те позива у суд у својству оптуженог... Судиће ти...
— Мени? Хи-хи-хи... Мали је он да мени суди... Слабо је то... Он се
то само шали...
— Уошпте се не шали! Зар ти не разумеш? Овде се јасно каже: због
увреде... Ти се Гришку изударао и ево те сад зову у суд.
194
— Ти си прави чудак, богами! Како он мени може судити, кад смо ја
и он, може се рећи, пријатељи? Какав ти је он судија мени, кад смо за-
једно играли карте, пили, и ђаво сам зна шта све нисмо радили? И ка-
кав ми је, уопште, он судија? Ха-ха-ха! Пећка... судија! Ха-ха-ха!
— Смеј се ти само, смеј, а кад те он, не као пријатељ, већ на основу
закона стрпа у затвор, онда ти неће бита до смеха!
— Ти си пошашавио, брајко! Какви сад закони, кад је он мога Вању
крстио? Идемо заједно к њему у четвртак и видећеш, какви закони и
прича...
— А ја бих ти саветовао да уопште не идеш, иначе ћеш довести у
незгодан положај и себе и њега... Нека решава ствар у твом одсуству...
— А не, зашто у одсуству? Отићи ћу да погледам како он то суди...
Занима ме да видим какав је судија испао Пећка... А, уосталом, одавно
код њега нисам био... незгодно ми је...
У четвртак су Помојев и Никитин отишли Шестикрилову. Затекли су
га у сали за претресе парница.
— Здраво, Пећка! — рече Помојев прилазећи судском столу и
пружајући руку. — Судиш помало? Пискараш? Суди, суди... ја ћу
причекати и погледати... Ово је мој шурак... Како је твоја жена са здра-
вљем?
— Па здрава је... Поседите тамо... са публиком...
Кад то промрмља, судија поцрвене. Уопште узев, судије почетници
се увек збуњују кад угледају у својој соби познанике, а кад морају да
суде својим познаницима, онда остављају утисак људи који од срама у
земљу пропадају.
Помојев се одмаче од стола и седе «а прву клупу поред Никитина.
— Гле, како се прави важан, стока једна! — поче да шапуће на уво
Никитину. — Не може га човек познати! Неће ни да се осмехне! Златан
ланац преко груди! Пих! Као да није у нашој кухињи сањиву Агашу
цртао тушем. Смешно! Зар овакви људи могу да суде? Питам ја тебе...
зар могу такви људи да суде? За то треба човек високог чина, озби-
љан... да улива страх, а овако поставе тамо неког, и ето ти... суди! Хе-
хе...
— Георгије Власов! — прозва судија. — Господин Помојев!
Помојев се осмехну и приђе столу.
Из публике изађе лакеј у изношеном капуту на струк, пругастим пан-
талонама увученим у кратке и риђе саре, и стаде поред Помојева.
— Господине Помојеве! — поче судија обарајући поглед. — Ви сте
окривљени да сте-е-е увредили речју и делом вашег слугу... Гриторија
Власова. Осећате ли се кривим?
— Таман посла! Откад си ти постао тако озбиљан? Хе-хе...
— Не осећате? — прекиде га судија врпољећи се од збуњености на
столици. — Власове, испричајте како се десила ствар.
— Сасвим просто. Ја сам код њих, знате, служио као лакеј, а у ства-
195
ри, као собар... Зна се, наша служба је робијашки посао, ваше ве...
Они устају у девет сати, а ја морам бити на ногама од ране зоре... Бог
ће знати да ли ће обући чизме или ципеле, или ће можда цео дан вући
папуче, али ја морам да чистим све... и чизме и ципеле... Али добро,
де... Зову ме они ујутру да се обуку. Ја сам, зна се, пошао... Обукао им
кошуљу, чакшире, чизмице... све како треба... Почео сам да им обла-
чим прслук... И тада ми они веле: „Додај, Гришка, чешаљ. Ено га у боч-
ном џепу од капута." Добро... Претурам ја по џепу, а чешља нема... као
да су га ђаволи однели! Претурао сам, претурао и кажем: „Па овде
нема чешља, Архипе Јелисејичу!" Они се намрштише, приђоше капуту
и извукоше чешаљ, али не из бочног џепа, као што су рекли, већ из
предњег. „А шта је ово? Зар није чешаљ?" кажу и мене пљас по носу.
Свим зупцима преко носа... Читав дан ми после крв текла из носа. И
сами видите како ми је сав нос натекао... Имам сведоке. Сви су виде-
ли.
— Шта можете рећи у своје оправдање? — подиже судија поглед на
Помојева.
Помојев погледа упитно судију, затим Гришку, па опет судију и по-
црвене.
— Како треба ово да схватим? — прогтунђа. — Као исмевање?
— Нема овде никаквог подсмевања — примети Гриша. — Немојте
се тући!
— Ћути! — и Помојев лупну штапом о под. — Будало! Олошу један!
Судија брзо скиде ланац, устаде од стола и одјури у своју
канцеларију.
— Прекидам заседање на пет минута — довикну уз пут.
Помојев пође за њим.
— Чујеш — поче судија и пљесну рукама — хоћеш да ми приредиш
скандал, је ли? Или ти је пријатно да слушаш како ће те у својим иска-
зима удешавати твоје куварице и лакеји, магарца једног? Зашто си до-
лазио? Зар нисам могао без тебе свршити ствар?
— Ето, сад сам ја испао крив! — рашири руке Помојев. — Сам је
приредио ову комедију и сад се љути на мене! Ухапси Гришку... и
свршена ствар!
— Гришку да ухапсим! Фуј! Каква си био будала, таква си и остао!
Како могу Гришку ухапсити?!
— Ухапси, и готово! Нећеш, ваљда, мене!
— Зар су данас стара времена? Он Гришку изударао, и Гришку у за-
твор! Чудновата логика! Имаш ли ти било каквог појма о данашњем
суду?
— Откад знам за себе, нисам се судио нити био судија, али ја овако
мислим: кад би овај Гришка дошао да се жали мени на тебе, ја бих га
тако удесио да би он и унуцима својим забранио да се жале, а не да
му дозвољавам да своје простачке исказе даје. Реци једноставно да
196
хоћеш да се подсмехнеш... да изводиш бургије... и готово! Кад је жена
прочитала позив и видела да си упутио позиве свим куварицама и
чобаницама, зачудила се. Није очекивала од тебе тако нешто, Пећа!
Тако пријатељи не раде.
— Али схвати мој положај!
И Шестикрилов поче да објашњава Помојеву свој положај.
— Ти поседи овде — заврши он — а ја ћу у твом одсуству решити
ствар. Кумим те богом не долази! Јер ти ћеш са својим препотопским
схватањима тако нешто извалити да ћу, не лези враже, морати запис-
ник састављати.
Шестикрилов се врати у дворану и настави претрес.
Седећи за једним столом у канцеларији и прелиставајући докон тек
завршена судска решења, Помојев је чуо како је судија наговарао
Гришу да се измири. Гриша се дуга нећкао, али најзад пристаде
тражећи за увреду десет рубаља.
— Е, хвала богу! — рече Шестикрилов улазећи у канцеларију после
прочитане пресуде. — Хвала богу што се овако ствар свршила... Као
да ми је терет од хиљаду пудова спао с рамена. Платићеш Гриши де-
сет рубаља, и бићеш миран.
— Ја Гришки... десет... рубаља?! — зину од чуда Помојев. — Јеси
ли ти при себи?
— Добро, платићу ја за тебе — одмахну руком Шестикрилов и намр-
шти се. — Ја бих и сто рубаља дао само да се не љутиш. Не дај, боже,
ником да суди познаницима. Уместо што тучеш Гришу, боље је, брате,
увек дођи и истуци мене! То ми је хиљаду пута лакше. Хајдемо код
Наташе да презалогајимо!
После десет минута пријатељи су седели у стану мировног судије и
доручковали печене рибе.
— Па добро — поче Помојев испијајући трећу чашу — ти си Гришки
досудио десет рубаља, а на колико дана си га отерао у хапс?
— Ја њега нисам ни терао. Зашто да га хапсим?
— Како зашто? — узбуки се Помојев. — Зато да се више не жали!
Откуд он сме да се жали на мене?
Судија и Никитин почеше да објашњавају Помојеву, али он их није
схватао и остајао је при своме.
— Причај шта хоћеш, али Пећка није за судију! — уздахну он
разговарајући у повратку с Никитином. — Он је добар човек, образо-
ван, услужан, али... није за судију! Не уме да суди како треба... Иако
ми је жао, ипак ћемо га морати удаљити за идуће три године!
Мораћемо!...
ИЗ УСПОМЕНА ИДЕАЛИСТЕ (25)
Десетога маја узео сам 28 дана годишњег одмора, измолио од на-
шег благајника сто рубаља аконтације и одлучио да по сваку цену „про-
197
живим", проживим боговски, како бих потом читавих десет година мо-
гао да живим само од успомена.
Да ли знате шта значи то „проживети" у најбољем смислу те речи?
То не значи отићи у летње позориште на оперету, повечерати и ујутру
се вратити кући накресан. То не значи отићи на изложбу, а отуда на
коњске трке и шепурити се тамо с новчаником око кладионице. Ако
хоћете да проживите, тада седните у воз и крените тамо где је ваздух
прожет мирисом јоргована и дивље трешње, где, милујући ваш поглед
својом нежном белином и блеском днјамантске росе, утркујући се
цвату ђурђевак и дан и ноћ. Тамо, у слободном простору, под плавим
сводом, надомак зелене шуме и жуборавих поточића, у друштву птица
и зелених бубица, схватићете шта је то живот! Додајте томе два-три су-
срета са шеширом са широким ободом, хитрим очицама и белом
кецељицом... Рећи ћу отворено, о свему томе сам маштао док сам с
решењем о годишњем одмору у џепу, обасут дарежљивошћу благајни-
ка, путовао на одмор у природу.
Одмор сам, по савету једног пријатеља, решио да проведем код Со-
фије Павловне Книгине, која је у свом летњиковцу издавала сувишну
собу са храном, намештајем и другим удобностима. Погодбу за лето-
вање постигли смо брже но што сам могао и помишљати. Када сам до-
путовао у Перерву и пронашао летњиковац Книгине, пошао сам, сећам
се, на терасу и... збунио се. Терасица је била пријатна, дражесна и за-
носна, али је још дражеснија и (дозволите да се тако изразим) пријат-
нија била млада, пуначка дамица, која је седела за столом на тераси и
пила чај. Она је зачкиљила у мене очицама.
— Шта желите?
— Извините, молим... — отпочео сам ја. Ја... ја, по свој прилици, ни-
сам доспео на право место... Тражим летњиковац Книгине...
— Ја сам Книгина... Шта желите?
Ја се сметох. Газдарице и власнице соба у летњиковцима навикао
сам да замишљам као старије, реуматичне особе, од којих се осећа
соц кафе, али овде је.....спасите нас, о небески херувими!" како је ре-
као Хамлет, седела чудесна, прекрасна, заносна, бајна особа. Ја,
замуцкујући, објасних шта желим.
— Ах, необично ми је драго! Изволите сести! Мени је ваш пријатељ
већ писао. Хоћете ли чаја? Желите ли са павлаком или са лимуном?
Постоји такав род жена (махом плавуша) с којима је довољно да по-
седите два-три минута па да се осетите као код своје куће, као да се
одавно познајете. Баш таква је била и Софија Павловна. Пошто сам
попио прву чашу, већ сам знао да није удата, да живи од процента од
иметка и чека да јој тетка дође у госте; сазнао сам разлоге који су наг-
нали Софију Павловну да издаје једну собу. Прво, било јој је тешко да
сама плати сто двадесет рубаља за летњиковац, друго, како је то
страшно: изненада се лопов прикраде ноћу или дању бане грозни се-
198
љак! И нема ничег неприлично? у томе ако у побочној соби буде
живела нека усамљена дама или мупгкарац.
— Али боље мушкарац! — уздахну газдарица лижући слатко са
кашичице. — С мушкарцем је мање бриге и није тако страшно.
Једном речју, кроз непун сат ја и Софија Павловна били смо већ
пријатељи.
— Ах, да! — сетих се опраштајући се од ње. — О свему смо пораз-
говарали, а о главном ни речи.
Колико ћете ми тражити? Бићу код вас само 28 дана... Ручак, на-
равне... чај и остало...
— Ех, баш сте нашли о чему да говорите! Колико узмогнете, толико
и дајте... Па ја не издајем собу да бих извлачила добит, већ онако да
не бих била сама... Можете ли дати 25 рубаља?
Ја сам, наравне, прихватио, и тако је отпочео мој живот на лето-
вању... Тај живот је интересантан по томе што је дан налик на дан, ноћ
на ноћ, и... колико је лепоте у тој једноличности, какви дани, какве
ноћи! Читаоче, ја сам усхићен, дозволите да вас загрлим! Јутром сам
се будио и, не мислећи уопште на службу, пио чај са павлаком. У једа-
наест сам одлазио до газдарице да јој пожелим добро јутро и пио код
ње кафу с дебелим слојем павлаке. Од кафе до ручка смо ћаскали. У
два је био ручак, али какав ручак! Замислите да сте гладни као пас, се-
дате за сто, узимате велику чашу ликера и мезите врућу говедину из
саламуре са реном. Затим замислите окрошку или шчи од зелени са
милерамом итд. итд. После ручка спокојно лешкарење, читање романа
и скакање сваког часа, јер газдарица непрестано промиче крај врата и
„лезите!", „лезите!"... Затим купање. Навече до касно у ноћ шетња са
Софијом Павловном... Замислите да у вечерњи час, када све спава,
сем славуја и чапље која с времена на време крикне, када слабашан
дашак једва чујно доноси до вас шум удаљеног воза, шетате по
шумарку или по насилу железничке пруге с пуначком плавушом која се
кокетно стреса од вечерње свежине и стално управља к вама своје на
месечини бледо лишце... Дивота!
Није прошло ни недељу дана, а догодило се оно што ви већ давно
очекујет од мене, читаоче, и без чега нема ниједне ваљане приче... Ни-
сам одолео... Моју изјаву љубави Софија Павловна је саслушала рав-
нодушно, скоро хладно, као да ју је већ давно очекивала, само је дра-
жесно напућила усне, као да је желела да каже:
— Не разумом о чему ту има дуго да се прича! Двадесет осам дана
су пролетела у трен ока. Када је истекао рок мог годишњег одмора, ја
сам се, тугујући, незасићен, опраштао од летовања и Соње. Газдарица
је док сам паковао кофер седела на отоману и брисала очи. Ја сам је,
једва пригушујући сузе, тешио обећавајући јој да ћу навраћати код ње
у летњиковац празником и долазити код ње преко зиме у Москву.
— Ах, када ћемо се, мила моја, ти и ја раскусурати? — сетих се. —
199
Шта сам дужан?
— Касније, има времена... — проговори моје „врело љубави",
јецајући.
— Зашто касније? Пријатељство за пријатељство, а сирење за па-
ре, каже пословица, и уз то ја нипошто не желим да живим на твој ра-
чун. Не пренемажи се, Соња... Шта сам дужан?
— Ах... ништа нарочито... — рече газдарица јецајући и извлачећи
фиоку из стола. — Могао би и касније платити...
Соња је потражила по фиоци, узела отуда цедуљу и пружила ми је.
— Да ли је то рачун? — упитах ја. — Е баш добро... баш добро... (ја
ставих наочаре) раскусураћемо се и ствар је у реду... (прелетех погле-
дом рачун). Укупно... Чекај, шта је то? Укупно... Ма то није то, Соња!
Овде је „укупно 212 р. 44 к". То није мој рачун.
— Твој, Буцо! Погледај боље!
— Али... откуда толико? За стан и храну 25 р.
— слажем се. За послугу Зр. — па, слажем се и са тим...
— Не разумем, Буцо — рекла је стегнуто газдарица, погледавши ме
зачуђено, уплаканим очима.
— Зар ми не верујеш? Провери онда! Ликер си пио... та нисам ти
могла давати за ручком вотку за ту цену! Павлаку у чају и кафи... затим
јагоде, краставци, вишње... То исто важи и за кафу. Нисмо се били до-
говорили да је пијеш, а пио си сваког дана! Уосталом, све су то такве
ситнице да ја, ето, могу снизити за 12 рубаља. Нека буде само 200.
— Али... ту пише 75 рубља а није назначено за шта... За шта је то?
— Како за шта? Па то је за драгање!
Ја јој се загледах у лишце. Оно је изгледало тако искрено, чисто,
зачуђено, да преко мог језика није могла да пређе ниједна реч. Дао
сам Соњи сто рубаља и меницу на исто толику своту, упртио кофер и
кренуо на станицу.
Да нема неко од вас, гооподо, да ми позајми сто рубаља?
СИМУЛАНТИ (26)
Једног уторка, маја месеца, генералица Марта Петровна Печонкина
или, 'како је сељаци зову, Печончиха, која се већ десет година бори на
попришту хомеопатије, примала је болеснике у свом кабинету. Пред
њом су на столу хомеопатска апотечица, приручник за лечење и ра-
чуни хомеопатеке апотеке. На зиду, у златним оквирима и под стаклом
висе писма неког петроградоког хомеопата, по мишљењу Марте Пе-
тровне веома знаменитог, чак и великог, портрет оца Аристарха, коме
генералица има да захвали за евоје спасење: одрицање од штетне
алопатије и упознавања истине. У шредсобљу седе и чекају пацијенти,
већином сељаци. Изузев двојице-тројице сви су боси, јер је
генералица наредила да смрдљиве чизме остављају напољу.
Марта Петровна је већ примила десет пацијената и прозива једа-
200
наестог:
— Таврило Грузд!
— Врата се отварају и уместо Гаврила Грузда у кабинет улази
Замухришин, генераличин сусед, пропали спахија, ситан чичица кисе-
ла погледа, с племићком капом под пазухом. Он оставља штап у утао,
прилази генералици и ћутке пада пред њом на једно колено.
— Шта вам је! Шта то радите, Кузмо Кузмичу!
— ужасава се генералица, сва обливена руменилом.
— Ако бога знате!
— Док сам жив, нећу устати! — рече Замухришин љубећи јој руку.
— Нек сав свет види како падам на колена, анђеле чувару наш, добро-
творко рода људског! Нека види! Пред овом милостивом вилом која ми
је даровала живот, указала ми пут истинити и просветила мој скеп-
тични ум, пред њом ја пристајем не само да клечим него бих и у отањ
скочио, исцелитељко наша чудотворна, мајко сиротињска. Оздравио
сам! Васкрсао сам, чаробнице!
— Веома... Веома ми је драго... — мрмља генералица руменећи од
задовољства. — То ми је тако пријатно да чујем... Седите, молим вас!
Па ви сте прошлог уторника били тако тешко болесни!
— И те како болестан! Страх ме хвата кад се сетим! — каже
Замухришин и седа. — Имао сам реуматизам у свим удовима и орга-
нима. Осам година сам се мучио, мира нисам имао... Ни дању, ни ноћу,
добротворко мој а! Лечио сам се код доктора, одлазио сам професо-
рима универзитета у Казан, лечио се разним блатом, воде разне пио, и
шта само нисам испробао! Имање сам за лекове упропастио, лепотице
драга. Од доктора ништа нисам имао осим штете. Они су ми само бо-
лест унутра утерали. Да утерају, то су знали, али да истерају, то
њихова наука још није постигла...
Само паре маме, разбојници, а да ли ће користити људима, за то се
уопште не секирају. Препише ти тамо неку хиромантију, а ти после пиј!
Једном речју, убице. Да није било вас, анђеле наш, ја бих данас лежао
под земљом!... Враћам се од вас прошлог уторка, гледам у она зрнца
што сте ми их дали и мислим: „Каква вајда од њих? Зар те мрвице, које
се једва виде, могу да излече моју страшну, застарелу бољку?" Ми-
слим тако, вечити неверник, и смешим се, али кад сам прогутао једно
зрнце, као руком однесено. Жена избуљила очи, гледа ме, и не верује:
„Ама јеси ли ти то, Коља!" „Ја главом", одговарам. И обоје клекосмо
пред иконом и почесмо се молити за анђела нашег: „Дај јој, господе,
све оно што јој ми желимо!"
Замухришин брише рукавом очи, устаје са столице и намерава да
клекне на једно колено, али га генералица зауставља и посади на
столицу.
— Немојте захваљивати мени! — рече она руменећи од узбуђења и
усхићеио гледајући у портрет оца Аристраха. — Не мани, јер ја сам ту
201
само слепо оруђе... А то је стварно чудо! Застарео, осмогодишњи реу-
матизам... од једног зрнцета лека!
— Изволели сте ми дати три зрнца. Једно од њих сам узео о ручку...
тренутно! Друго увече, а треће сутрадан, и од тада... ни помена од бо-
лести! Чак ни да ме жигне негде! А већ сам се био спремио да мрем и
сину у Маскву написао да дође! Господ вас мудрошћу обдарио,
исцелитељко наша! Сад, ето, идем, и као да сам у рају... Оног уторка,
кад сам био код вас, храмао сам, а сад бих могао зеца стићи... Још сто
година могу живети. Једно је само невоља... оскудица наша! Здрав
сам, ал' шта ће ми здравље кад немам од чега да живим. Немаштина
ме сломила горе од болести... Ето, на пример, да узмемо ову ствар...
Време је да се сеје овас, а како да га посејем кад семена немам? Тре-
ба га купити, а пара немам... Наравно, одакле нама паре...
— Ја ћу вам дати овса, Кузмо Кузмичу... Седите, седите! Ви сте ме
тако обрадовали, тако сте ми задовољство пружили да ја вама треба
да захвалим, а не ви мени!
— О, радости наша! Како господ створи такву доброту! Радујте се,
мајчице, гледајући своја добра дела! А ми, грешници, немамо код куће
чему да се радујемо... Ситки смо људи, малодушии, некорисни...
Ситнеж... Само по титули смо племићи, а у материјалном погледу исто
што и сељаци, чак и горе... Живимо у дворцима од камена, а испада
гола обмана зато што кров прокишњава... Немам за шта даске да ку-
пим.
— Па ја ћу вам дати даске, Кузмо Кузмичу... Замухришин измоли
још краву, писмо с препоруком за кћер коју је намеравао да упише у
институт за племићке девојке и... ганут генераличином дарежљивошћу,
поче да јеца и од наврелих осећања, уста му се криве, завуче руку у
пел да узме марашицу... Генералица виде како му се заједно с мара-
мицом из џепа помољава некаква црвена хартијица и нечујно паде на
под.
— Вовјеки вјекова нећу заборавити... — мрмља он. — И деци ћу у
аманет оставити да се вас сећају, и унуцима с колена на колено... Ето,
децо, она ме је спасла од смрти, која је...
Пошто је испратила свог пацијента, генералица за тренутак гледала
очима пуним суза у оца Аристарха, затим нежним погледом, пуним пи-
јетета посмараше апотечицу, приручнике за лечење, рачуне, фотељу у
којој је домалопре седео човек кога је спасла од смрти, и поглед јој па-
де на хартијицу коју је пацијент испустио. Генералица диже хартијицу,
размота је и утледа у њој три зрна лека, она иста зрна која је прошлог
уторника дала Замухрипжну...
— Ово су она иста... — рече у недоумици — чак је и хартијица
иста... Он је није ни размотавао! Шта ј е онда у зимао? Чудновато...
Неће ме, ваљда, обмањивати!
И генераличину душу, први пут за пуних десет година рада, обузме
202
сумња... Она прозове редом болеснике и, говорећи с њима о боле-
стима, запази оно што је раније неприметно пролазило мимо њених
ушлју. Болесници је ови до једног, као да су се договорили, најпре
дижу у небеса због чудотворног исцељења, усхићују се њеном меди-
цинском мудрошћу, грде докторе — алопате, а затим, кад она пору-
мени од узбуђења, почињу да излажу своје невоље. Један моли да ма-
ло земље пооре, други мало дрва, трећи за дозволу да може ловити
по њеним шумама, и тако даље. Она се загледа у широко доброћудно
лице оца Аристарха који јој је открио истину, и нова истина почиње да
јој нагриза душу. Ружна и тешка истина...
Лукав је човек!
МАНИЋ (27)
Летње јутро. У ваздуху тишина; само на обали зриче зрикавац и не-
где бојажљиво кликће орлица. На небу стоје непомично паперјасти
облаци, налик на растресит снег... Крај купатила у изградњи, испод зе-
леног врбовог грања, бућка по води дрводеља Герасим, висок и мршав
сељак, риђе коврџаве косе и лица обраслог длакама. Он стење, дува и
често трепће, трудећи се да дохвати нешто испод врбових жила. Лице
му обливено знојем. На хват од Герасима, до грла у води, стоји дрво-
деља Љубим, млад, грбав сељак троугласта лица и уских кинеских
очица. И Герасим и Љубим су у кошуљи и гаћама. Обојица помодрели
од хладноће, јер већ више од сата стоје у води...
— Ама шта стално гураш руком? — виче грбави Љубим дрхтећи као
у грозници. — Букова главе! Држи га, држи, јер ће побећи, проклетиња
једна! Држи, кад ти кажем!
— Неће побећи... Куда да побегне? Забио се под корен... — рече Ге-
расим промуклим, потмулим басом који не долази из грла, већ из ду-
бине трбуха. — Љигав је, ђаво, и нема се за шта ухватити.
— Ти га хватај за шкрге, за шкрге!
— Не могу доћи до шкрга... Чекај, ухватио сам за нешто... За
вилице сам га ухватио... Уједа ђаво!
— Не вуци га за вилице, не вуци... испустићеш! За шкрге га хватај,
за шкрге! Опет си почео да гураш руком! А глупа ли гејака, сачувај ме,
боже и Царице небесна! Хватај га!
— „Хватај"... — обрецну се Герасим. — Вида ти команданта... Изво-
ли, хватај га сам, ђаволе грбави... Шта си стао?
— Ухватио бих га ја, кад би се могло... Како ја овако малог раста
могу да стојим под обалом? Тамо је дубоко!
— Ништа не мари што је дубоко... Ти допливај...
Грбавко размахује рукама, доплива до Герасима и хвата се за
гране. Чим је покушао да стане на ноге, потонуо је преко главе и почео
да пушта клобуке.
— Ама, рекао сам ти да је дубоко! — каже он и љутито колута
203
очима. — Хоћеш да ти узјашим за врат?
— А ти стани на жилу...
— А ти стани на жилу... Жила има много, као степенице су...
Грбавко напипа петом жилу и, ухвативши се чврсто за неколико
грана одједном, стаде на њу... Кад је ухватио равнотежу и учврстио се
на новом положају, саже се и, пазећи да му вода не уђе у уста, поче
десном руком да пила међу жилама. Заплићући се у воденој трави,
клизећи по маховини која је покривала жиле, његова рука натрапа па
оштре клеште рака...
— Само си нам ти недостајао, ђаволе! — рече Љубим и љутито
избацује рака на обалу.
Најзад његова рука напила Герасимову, и милећи по њој, дође до
нечега љигавог, хладног.
— Ево га!... — смеши се Љубим. — Крупан је, ђаво! Помакни прете,
сад ћу ја њега... За шкрге... Стани... не гурај се лактом... сад ћу ја
њега... сад... чекај само да га докопам... Далеко се, ђаво, завукао, чак
под жиле, нема се за шта ухватити... Не могу да му дођем до главе...
Само му трбух осећам... Убиј ми на врату тог комарца... уједа ме! Сад
ћу ја... њега за шкрге... прићи са стране, боди га, боди! Гурај га прстом!
Надутих образа и притајена даха, Грбавко избечи очи и изгледа да
већ зарива прсте „под шкрге", али се у том тренутку гране, за које се
држао левом руком, ломе, и он, изгубивши равнотежу — бућну у воду!
Као поплашени, кружни таласи беже од обале, и тамо где је пао, изби-
јају клобуци. Грбавко изрони и фркћући поче да се хвата за гране.
— Још ћеш се удавити, ђаволе, па ћу морати да одговарам за
тебе!... — рече промукло Герасим. — Излази, ђаво да те носи! Сам ћу
га извући!
Поче псовање... А сунце пече ли пече. Сенке постају краће и увлаче
се у себе као рогови у пужа... Висока трава, загрејана сунцем, почиње
да испушта тешки отужно-медени мирис. Већ је скоро подне, а Гера-
сим и Љубим се још увек муче под врбом. Промукли бас и прозебли,
пискави тенор непрестано ремете тишину летњег дана.
— Вуци га за шкрге, вуци! Чекај да га гурнем. Ама, куда трпаш ту
песницу? Прстом ти њега, а не песницом, љушко! Приђи са стране.
Слева зађи, слева, јер здесна је рупчага! Отићи ћеш ђаволу на вечеру!
Вуци га за вилице!
Чује се пуцање бича... Благом обалом према појилу лено се вуче
стадо, које тера пастир Јефим. Пастир, оронуо старчић с једним оком
и искривљеним устима, иде оборене главе и гледа преда се. Прве
стижу на воду овце, за њима коњи, за коњима краве.
— Погурај га одоздо! — чује он Љубимов глас. — Провуци прст!
Ама, јеси ли ти глув, ђаволе један? Уф!
— Шта ви то, браћо, ловите? — виче Јефим.
— Манића! Никако да га извучемо! Завукао се под жиле! Приђи са
204
стране! Приђи, де приђи! — Јефим за тренутак жмирка својим једним
оком на рибаре и лов, затим изува опанке, скида торбу с рамена и
свлачи кошуљу. Да скине гаће, нема времена, и, крстећи се и
балансирајући мршавим, поцрнелим рукама, загази у гаћама у воду...
Једно педесет корака гази по муљевитом дну, а затим почиње да пли-
ва.
— Чекајте, децо! — довикну он. — Чекајте! Не вуците га насумице,
склизнуће вам. Треба то вешто!...
Јефим се придружује дрводељама и ова тројица, мувајући један
другог лактовима и коленима, стењући и псујући, гурају се ка истом ме-
сту... Грбави Љубим се загрцнуо водом и у ваздуху одјекује његов
оштри, грчевити кашаљ.
— Где је чобанин? — чује се вика са обале. — Јефиме! пастире!
Где си? Стока ти ушла у башту! Терај, терај из баште! Терај! Ама где је
тај матори разбојник?
Чују се мушки гласови, па затим женски глас... Иза ограде спихијске
баште појављује се спахија Андрејич у огртачу од персијске тканине и
с новинама у руци... Он упитно гледа у правцу вике која допире с реке,
а затим се брзим, ситним корацима упути купатилу.
— Шта је то овде? Ко се то дере? — пита он строго кад угледа кроз
врбово грање три мокре главе риболоваца. — Шта ту гмижете?
— Ри... рибицу ловимо... — муца Јефим не дижући главе.
— Даћу ја теби рибицу! Стока му ушла у башту, а он рибицу!... А кад
ће купатило бити готово, ђаволи? Два дана како радите, а шта сте ура-
дили?
— Би... биће готово... — стење Герасим. — Дуго је лето, стићи ћеш,
ваше благородство, да се накупаш... Пфрр... никако са овим манићем
да изађемо накрај... Завукао се под жилу, па као у рупи: ни тамо ни
амо...
— Манић? — улита спахија и очи му синуше. — Па вуците га што
брже!
— Даћеш по рубље... ако те обрадујемо... Крупан је манић као она
твоја трговкиња... Вреди дата, ваше благородство, по рубљу... За
труд... Не стежи га, Љубиме, не стежи, удавићеш га! Гурај одоздо! Вуци
ту жилу горе, пријатељу... како ти оно беше име? Горе, а не доле, ђаво-
ле! Не млатарајте ногама!
Пролази пет минута, десет... господин већ губи стрпљење.
— Василије! — виче он окренувши се жући. — Васка! Зовните ми
Василија! — Дотрча кочијаш Василије. Он нешто жваће и тешко дише.
— Улази у воду — заповеди му спахија — помози им да извуку
манића... Манића не могу да извуку!
Василије се брзо свлачи и улази у воду.
— Сад ћу ја... — мрмља он. — Где је манић? Сад ћу ја... Зачас ћемо
ми њега! А ти, Јефиме, изађи. Шта се ти, стар човек, мешаш у оно што
205
није твој посао! Где је тај манић? Сад ћу ја њега... Ево га! Одмакните
руке!
— Зашто да одмакнемо? Знамо и ми: одмакните руке! Него, ти њега
извуци!
— Пази да га тако не извучеш! Њега треба за главу!
— А глава му је испод жила! Као да ми не знамо, будало!
— Де, не лај, иначе ћеш добити! Хуљо!
— Зар пред господином спахијом такве речи,.. — муца Јефим. —
Не извукосте ви њега, браћо. Тај се вешто тамо угнездио!
— Причекајте, сад ћу ја... — каже спахија и почиње ужурбано да се
свлачи. — Четири будале, и нисте у стању да извучете манића!
Пошто је скинуо одело, Андреј Андрејич причека да се расхлади и
уђе у воду. Али ни његова помоћ није водила ничему.
— Треба подсећи жилу! — одлучи напослетку Љубим. — Герасиме,
иди по секиру! Додајте секиру!
— Пазите да не одсечете себи прете! — рече спахија кад се зачуше
подводни ударци секире о жилу. — Јефиме, излази напоље одавде!
Чекајте, ја ћу извући манића... Нисте ви баш...
Жила је пресечена. Полако је ломе и Андреј Андрејич, на своје ве-
лико задовољство, осећа како завлачи прете манићу у шкрге.
— Вадим га, браћо! Не скупљајте се... стојте... вадим га!
На површини се указа крупна манићева глава и за њим црн, цео
аршин дуг труп. Манић снажно замахује репом и упиње се да се отме.
— Мани ти то... Мућак, брајко! Долијао си! Аха!
По свим лицима разлива се меден осмех. Пролази тренутак у не-
мом посматрању.
— Крупан манић! — муца Јефим чешући се испод кључних костију.
— Имаће, мислим, једно десет фунти...
— Да-а... — слаже се спахија. — Џигерица му се све надима... Све
се нешто напиње изнутра. А... ах!
Манић се одједном неочекивано праћакну репом увис и рибари
чуше снажан пљесак... Сви раширише руке, али је било каоно: од
манића ни трага ни гласа!
У АПОТЕЦИ (28)
Било је касно вече. Домаћи учитељ Јегор Алексејич Својкин, да не
би узалуд губио време, упутио се право од лекара у апотеку.
„Као да идем богатој наложници или железничком службенику", ми-
слио је он пењући се уз зацакљене и скупоценим ћилимима застрте
апотекарске степенице. „Човек се боји да стане!"
Кад уђе у апотеку, Својкина запахну мирис својствен свим апоте-
кама иа свету. Наука и лекови мењају се из године у годину, али је апо-
текарски мириси вечит, као материја. Њега су удисали наши дедови,
удисаће га и унуци. Захваљујући томе што је било касно, у апотеци ни-
206
је било људи. Иза жуте, уцакљене тезге, на којој су биле поређане
бочице са сигнатурама, стајао је високи господин с јако забаченом гла-
вом, са строгим лицем и негованим бакенбардима, по свој прилици
апотекар. Почев од малене ћеле на глави па све до дугих, ружичастих
ноктију, све је на том човеку било брижљиво углађено, очишћено и, ре-
кло би се, зализано, као да се стрема за венчање. Његове смркнуте
очи гледале су одозго надоле, на новине које су се налазиле на тезги.
Читао је. Са стране, иза жичане решетке, седео је касир и лено бројао
ситнину. Иза тезге која је делила лабораторију од света, у полумраку
врзмале су се две мрачне прилике. Својкин приђе тезги и предаде
углађеном господину рецепт. Овај, не гледајући га, узе рецепт, дочита
новине до тачке и, лако окренувши главу удесно, промрмља:
— Calomeli grana duo, sacchari albi grana quin-que, numero decem.63
— Ја! — зачу се из дубине апотеке оштар, метални глас.
Апотекар издиктира истим потмулим, равномерним гласом миксту-
ру.
— Ја! — зачу се из другог утла.
Апотекар написа нешпо на рецепту, намршпи се и, забацивши главу
уназад, опусти очи на новине.
— Биће готово за један сат — процеди кроз зубе тражећи очима
тачку до које је стао.
— Зар не може пре? — промрмља Својкин. — Нипошто не могу да
чекам.
Апотекар не одговори. Својкин седе на отоман и стаде да чека. Ка-
сир престаде да броји ситнину, дубоко уздахну и шкљоцну кључем. У
дубини једна тамна прилика поче да послује око мермерне ступице.
Друга прилика је нешто мешала у сивој теглици. Негде је равномерно и
опрезно куцао сат.
Својкин је био болестан. Грло му је било запаљено, раздирући бо-
лови обузели су му ноге и руке, у отежалој глави низале су се маглови-
те слике, налик на облаке и умотане људске прилике. Апотекара,
полице с теглицама, инструменте... видео је кроз измаглицу, а једно-
лична лупа мермерне ступице и споро куцање сата, чинило му се, нису
одзвањали ван, већ у његовој глави... Малаксалост и помрачење све-
сти све више и више су обрвавали његово тело и зато, причекавши ма-
ло и осећајући да му је мука од лупе мермерне ступице, да би
охрабрио себе, одлучи да заподене разговор са апотекаром...
— По свој прилици, обузима ме грозница — рече он. — Доктор је
рекао да је још тешко закључити од чега болујем, али сам јако малак-
сао... Срећа моја што сам се у престоници разболео, а не дао бог зло у
селу где нема лекара и апотека!
Апотекар је нетактично стајао и, забацивши главу, читао. На Својки-
227
у пензији Перегарин. Како је дошао после ручка и како је сео на от-
оман, од тога часа ниједанпут није устао, као да се прилепио. Седео је
и прозуклим, уњкавим гласом причао како га је 1842. г. у граду
Кременчугу ујео бесан пас. Испричао је и поново поче из почетка. Зељ-
терског је обузело очајање. Шта све није радио не би ли се ратосиљао
госта. Сваког часа је гледао на сат, говорио да га боли глава, сваког
часа излазио из собе у којој је седео гост, али ништа није помагало.
Гост није схватао и настављао је о бесном псу.
„Ова матора пањина ће до јутра преседети!" љутио се Зељтерски.
„Какав балван! Па, ако он не схвата обична натукивања, онда треба
прибећи простијим методама." — Чујте — рече он гласно знате ли за-
што ми се допада живот у летњиковцу?
— Зашто, господине?
— Зато што се овде живот може подесити. У граду је тешко при-
државати се некаквог одређеног режима, овде пак, напротив. Устајемо
у девет, ручамо у три, у десет вечерамо, у дванаест спавамо. У двана-
ест сам увек у кревету. Не дао бог да легнем касније: другог дана се не
могу избавити од мигрене.
— Ма шта кажете... То је одиста како је ко навикао. Имао сам ја јед-
ног, знате, познаника, некаквог Кљушкина, капетана друге класе. Упоз-
нао сам се са њим у Серпухову. Па, господине, ето тај Кљушкин...
И пуковник штуцајући, цмокћући и гестикулирајући меснатим пр-
стима, поче да гарича о Кљушкину. Откуцало је дванаест, казаљка је
већ била близу пола један, а он је једнако причао. Зељтерског поче да
облива зној.
„Не схвата! Глупак!" љутио се он. „Зар мисли да ми својом посетом
причињава задовољство? Ма како да га се отарасим?" — Чујте — пре-
киде пуковнмка — шта да радим? Ужасно ме боли гуша! Ђаво ме нате-
ра да свратим јутрос до једног лознаника, чије дете лежи болесно од
дифтерије. Вероватно сам се заразно. Да, предосећам да сам се за-
разно. Имам дифтерију!
— Дешава се! — лежерно промрмља Перегарин.
— Болест је опасна! Не само да сам ја болестан већ могу још и дру-
ге да заразим. Болест је у великој мери заразна! Да не заразим и вас,
Парфеније Савичу!
— Мене? Ки-ки! Живео сам у болницама с тифусарима, нисам се
заразно, а од вас одједном да се заразим! Хе-хе... Мене, драги мој,
старог кочања, никаква болест не може да савлада. Крепак сам ја
старац. Био је код нас у бригади један старац у дубоким годинама, пот-
пуковиик Требјен... Француз по пореклу. Па, господине, ето тај Тре-
бјен...
И Перегарин поче да прича о виталности Требјена. Сат откуда пола
један.
— Опростите што вас прекидам, Парфеније Савичу — зајаука Зељ-
228
терски. — Када ви лежете?
— Понекад у два, понекад у три, а каткад се дешава да уопште не
легнем, особито ако седим у добром друштву или ми реуматизам не
да мира. Данас, на пример, лећи ћу у четири сата, јер сам се испавао
до ручка. Ја сам у стању да уопште не спавам. У рату по читаву
седмицу нисмо спавали. Десио се овакав случај. Стајали смо крај
Ахалциха
— Опростите. А ја увек лежем у дванаест. Устајем у девет сати,
тако да, хтео -не хтео, морам раније да легнем.
— Наравне. Раније устајање добро је и за здравље. Па, господине,
тако, ето, господине... стојимо ми крај Ахалциха...
— Ђаво ће га знати шта је. Прожила ме језа, сав цептим. Увек то
тако бива код мене пре напада. Треба да вам кажем да понекад доби-
јам необичне нервне нападе. Обично око један час по поноћи... дању
немам нападе... изненада у глави почиње да ми шуми: жжж... Ја губим
свест, скачем и почињем да гађам укућане свим што ми падне под ру-
ку. Падне ли ми под руку нож, ја ножем, столица, ја столицом. Сада ме
прожима језа, вероватно, пред напад. Увек почиње језом.
— Шта кажете... Требало би да се лечите!
— Лечио сам се, не помаже... Ограничавам се тиме да извесно вре-
ме пре напада упозорим познанике и укућане, како би изашли, а
одавно сам престао да се лечим...
— Псс... Каквих све болести нема на свету! И куга, и колера и разни
напади...
Пуковник заврте главом и замисли се. Завлада тајац.
„Да му прочитам овоје дело?" науми Зељтерски. „Тамо ми негде
лежи роман, писао сам га још у гимназији... Можда ће бити од кори-
сти..." — Ах, узгред буди речено — прекиде Зељтерски размишљања
Перегарина — ако желите, прочитаћу вам своје дело? Из досаде сам
некако склепао... Роман у пет глава с прологом и епилогом...
И не сачекавши одговор, Зељтерски скочи и извади из стола стари,
посивели рукопис, на коме је крупним словима било написано:
„Намрешкано море. Роман у пет глава".
„Сада ће, сигурно отићи", мислио је Зељтерски листајући грехове
своје младости. Читаћу му дотле док не почне да урла..." — Па, чујте,
Перфеније Савичу...
— Са задовољством... ја волим, господине... Зељтерски поче.
Пуковник пребаци ногу преко ноге, намести се удобније и направи
озбиљно лице, очигледно, припреми се да слуша дуго и савесно...
Читач поче са описом природе. Када сат откуца један, природа уступа
место опису дворца, у коме је живео херој романа, гроф Валентин Бле-
ноки.
— Да ми је да поживим у таквом дворцу! — уздахну Перегарин. — И
како је добро написано! Читав живот бих седео и слушао!
229
„Сачекај само!" помисли Зељтерски. „Почећеш да урлаш!"
Око пола два дворац уступи место лепој спољашности хероја...
Тачно у два читач је тихим, пригушеним гласом читао:
— „Ви питате, шта ја желим? О, ја желим да тамо, далеко, под сво-
дом јужног неба, ваша ручица чежњиво подрхтава у мојој руци... Само
тамо, тамо ће живље затрептати моје срце испод сводова мог душев-
ног здања... Љубави, љубави!" — Не, Парфеније Савичу... немам сна-
ге... Изнемогао сам!
— А ви прекините! Сутра ћете довршити, а сада да поразговара-
мо... Тако, господине, нисам вам још испричао шта је било код
Ахалциха...
Посустали Зељтерски завали се на наслои отомана и, затворивши
очи, поче да слуша...
„Испробао сам сва средства", мислио је он. „Ниједан метак није по-
годио овог мастодонта. Сада ће седети до четири сата... Господе, дао
бих сада сто рубаља да могу да се опружим и спавам до миле воље...
Ах! Затражићу од њега новац на зајам! Изврсно средство..." — Парфе-
није Савичу! — прекиде пуковника. — Опет вас прекидам. Желим да
вас замолим за једну ситну услугу... Ствар је у томе да сам се у по-
следње време, живећи овде у летњиковцу, страшно истрошио. Немам
ни пребијене копејке, а, међутим, крајем августа треба да имам при-
мања.
— Ипак... сам се задржао код вас... — поче да дашће Перегарин
тражећи очима капу. — Већ је три сата... А о чему оно ви, господине?
— Желео бих да од некога позајмим двеста, триста рубаља... Да не
познајете ви таквог човека?
— Како бих могао да познајем? Ипак... треба да легнете... Остајте
здраво... Вашој супрузи...
Пуковник узе капу и крочи према вратима.
— Ма куда ћете?... — узнемири се Зељтерски. — А ја сам желео да
ваС замолим... Знајући колико сте добри, надао сам се...
— Сутра, а сада морам да се губим код жене!
По прилици се начекала вољеног пријатеља... Хе--хе-хе... Збогом,
анђеле... На спавање!
Перегарин се брзо поздрави са Зељтерским, стави капу и изађе.
Домаћин је ликовао.
МИСЛИЛАЦ (36)
Подневна жега. У ваздуху ни звука ни покрета... Цела природа личи
на неко огромно спахијско имање, заборављено и од бога и од људи. У
хладу спарушеног лишћа старе липе, која се налазила близу стана
тамничког надзорника Јашкина, за троногим сточићем седе Јашкин и
његов гост, директор грађанске школе Пинфов. Обојица су без капута
и расопчаних прслука, лица знојава, црвена, непомична — жега је па-
230
ралисала њихову способност да ма шта кажу... Пинфовљево лице се
сасвим опустило и обамрло од лености, очи му дошле сањиве, доња
усна му се отромбољила. По Јашкиновим очима и челу опажа се да
његов мозак ипак помало ради; он очевидно мисли о нечему...
Гледају се тако њих двојица, ћуте и изражавају своје муке стењући
и тукући шакама муве. На столу, пред њима флаша ракије, кувана го-
ведина, налик на лику, и кутија од сардина са сивом сољу. Већ су по-
пили прву, другу, трећу и...
— Да! — рече изненада Јашкин, и то тако неочекивано да се пас ко-
ји је дремао недалеко од стола тргао и побегао повијена репа. — Да-а!
Причајте шта хоћете, Филипе Максимичу, али у руском језику има мно-
го сувишних знакова интерпункције.
— То јест, како то, молим вас? — скромно га пита Пинфов вадећи
из чашице крило од муве. — Има их много, додуше, али сваки од њих
има своје значење и своје место.
— Оставите ви то. Немају ти ваши знаци никаквог значења. Само
голо мудровање... Наређа по десет запета у једном ретку, и мисли да
је паметан човек! Ето, на пример, заменик државнот тужиоца Мерин-
ков после сваке речи ставља запету. А зашто то? Поштовани госпо-
дине, запета, посетивши тамницу тог и тог дана, запета, приметно
сам... запета, да затвореници... запета... Пих! Почне да игра пред
очима од запета! Па и у књигама... исти ђаво... Тачка и запета, две
тачке, разни наводници! Одвратно ми је да читам! А по неком кицошу
је мало једна тачка, него узме па их напише читав низ... А зашто то?
— То наука захтева... — уздише Пинфов.
— Наука?... Није то наука, него лудило... Измисле, да се праве
важни... бацају прашину у очи... Ето, на пример, ни у једном странам
језику нема „јата", а ми Руси имамо... Шта ће нам то „јат", питам ја вас?
Напиши хлеб са „јат" или без „јат", зар није свеједно?
— Бог би знао шта ви то говорите, Иља Мартиничу! — вређа се
Пинфов. — Каже се може хлеб писати са обичним е? Причате којешта,
просто не могу да вас слушам.
Пинфов испи чашицу и увређено, трепћући, окреће главу.
— А колико су ме пута ишибали због тог „јата"! — наставља Јашкин.
— Сећам се тога: прозвао ме једном учителу на таблу, и диктира: „Ле-
кар уехал в город." Лекар је отпутовао у град. Ја ти напишем лекар са
е. Он ме ипшба. После недељу дана опет на таблу, и опет пиши: „Ле-
кар уехал в город." Овог пута напитем са „јат". Опет хоће да ме бије.
Зашто, Иване Фомичу? Сами сте, молим вас, казали да овде треба
„јат"? „Е, онда сам, вели, грешно, а јуче сам прочитао чланак неког ака-
демика о слову,јат' у речи лекар, и слажем се са академијом наука. А
шибам те, јер сам се заклео да служим часно", и опет ме ишиба! А ето
и мом Васјутки је уво увек отечено због тог „јата"!... Да сам ја министар,
ја бих вама наставницима забранио да завитлавате свет с тим „јат".
231
— Збогом — уздише Пинфов трепћући и облачећи капут. — Не могу
да слушам кад о наукама тако...
— Де, де, де... што се љутите? — вели Јашкин хватајући Пинфова
за рукав. — Ја ово тек онако, ради разговора... Хајде седите, да попи-
јемо коју!
Увређени Пинфов седе, попи чашицу и окрену главу. Настаје ти-
шина. Куварица Феона пронесе поред њих лавор помија. Чује се пље-
сак просутих помија и скичање поливеног пса. Оборено Пинфовљево
лице још више се расплињује; још само мало па ће се растопити од
врућине и потећи низ прслук. На Јашкиновом челу се набирају боре.
Он нетремице гледа жилаву говедину и размишља... Столу прилази ин-
валид — служитељ, испод око гледа мрко флангу и видећи да је
празна доноси нову... Они опет пију.
— Да-а! — рече изненада Јашкин.
Пинфов се трже и преплашено погледа Јашкина. Чека од њега нову
јерес.
— Да-а! — понавља Јашкин гледајући замишљено у флашу. — По
мом мишљењу, и наука има одвише.
— То јест, како то, молим вас? — тихо га пита Пинфов. — Које науке
сматрате сувишнима?
— Разне... Што год човек више наука зна, све више уображава. Све
више је охолости... Ја бих повешао све те... науке... Де, де... ето га,
опет се вређа! Како сте ви увредљив човек, сачувај боже, не сме човек
реч да каже! Седите да попијемо!
Прилази Феона и, љутито размахујући овојим пуначким лактовима,
ставља пред пријатеље зделу чорбе од зелени. Почиње гласно
крцкање и мљацкање. Као из земље никоше три пса и мачка. Стоје
крај стола па умилно гледају у уста што жваћу. После чорбе дође
млечна каша, коју Феона тако љутито постави да са стола падају
капшке и корице хлеба. Пре него што ће почети да једу кашу, пријате-
љи ћутке пију.
— Све је на овом свету сувишно! — примети изненада Јашкин.
Пинфов испусти кашику у крило, престрављено гледа Јашкина,
хоће да протестује, али му се од пића одузео језик и заглавиесе у гу-
стој каши... Уместо уобичајеног „то јест, како то молим вас?" испада
само мукање.
— Све је сувишно... — наетавља Јашкин. — И наука, и људи... и
тамнице, и муве... и каша... И ви сте сувишни... Иако сте добар човек, и
у бога верујете, ипак сте ви сувишни.
— Зботом, Иља Мартиничу! — тепа Пинфов упињући се да обуче
капут, али никако не може да погоди у рукав.
— Ето, налокали смо се, накркали... а зашто? Ето тако... Све је не-
потребно... Једемо, а ни сами не знамо зашто?... Де, де... ето га, опет
се увредио! Ама, ја то само... ради разговора! Та куда ћете? Седите да
232
поразговарамо.. да попијемо!
Настаје тишина коју само понекад наруши куцање чашица и пијано
искашљалвање... Сунце већ почиње да се клони западу и сенка липе
постаје све дужа. Долази Феона па љутито дувајући и размахујући ру-
кама, простире ћилимче поред стола. Пријатељи ћутке испијају — по-
следњу, лежу на ћилим и окренути један другом леђима, почињу да
тону у сан...
„Богу хвала", мисли Пинфов, „данас није дотерао до стварања све-
та и хијерархије, иначе ми се коса дигне на глави, дође ми да полу-
дим!"
КОЊ И КОШУТА (37)
Три сата ујутро. Муж и жена Фиброви не спавају. Он се преврће с
бока на бок и непрестано пљује, она омалена, мршава плавуша, лежи
непомично и замишљено гледа кроз отворен прозор, у коме се пусто и
сурово огледа зора...
— Не могу да спавам! — уздише она. — Мука ти је?
— Да, мало.
— Не схватам, Васја, како ти не додија да сваког дана долазиш
кући у таквом стању! Не прође ноћ коју ти не одболујеш. Срамота!
— Па, извини... Нисам имао намеру. Попио сам у редакцији флашу
пива, па у „Аркадији" сам мало претерао. Извини.
— Шта имам да извињавам? Теби самом би требало да буде мрско
и огавно. Пљујеш, штуцаш... Богзна на шта личиш. И то из ноћи у ноћ!
Не памтим када си дошао кући трезан?
— Ја не желим да пијем, али то иде некако само од себе. Зани-
мање ми је проклето. Читав дан лутам по граду. Овде попијеш чашицу,
на другом месту пиво, а на следећем, ето, сретнеш пријатеља који пи-
је... не можеш да не попијеш. А понекад не можеш да добијеш
информације ако с некаквом свињом не слистиш флангу вотке. Данас,
на пример, за време пожара морао сам да попијем са агентом.
— Да, проклета дужност! — уздише плавуша. — Што је не
напустиш, Васја!
— Да је напустим? Како је то могуће!
— Лако је могуће. Било би добро да си прави писац, да пишеш до-
бре песме или приче, а не некакав репортер који нише о крађама и
пожарила. О таквим тричаријама пишеш да је понекад човека и стид
да чита. Било би добро, можда, када би много зарађивао, неких две-
ста-триста рубаља месечно, а ти добијаш некаквих несрећних педесет
рубаља, и то нередовно. Живимо ми бедно, у прљавштини. У стану се
осећа мирис вешернице, око нас живе саме занатлије и развратне
жене. Читав дан само слушаш непристојне речи и песме. Ни
намештаја немамо, ни рубља. Не приличи ти да идеш тако бедно обу-
чен, тако да газдарица прстом указује на тебе, а ја се носим горе од
233
сваке модисткиње. Хранимо се горе од било каквих надничара... Ти не-
где ван у крчмама једеш некакве сплачине, и то, вероватно, не на свој
рачун, ја... само бог зна шта ја једем. Па, да смо некави плёбејци, нео-
бразовани, тада бих се помирила са оваквим животом, али ти си
племић, завршио се универзитет, говорит француски. Ја сам завршила
вишу школу, размажена сам.
— Стрпи се, Каћуша, позваће ме у „Кокошије слепило", у хронику
вести, онда ћемо друкчије почети да живимо. Изнајмићу тада собу.
— Ти ми то већ три године обећаваш. Каква вајда и да те позову?
Ма колико да примиш, све ћеш пропити. Нећеш престати да се
дружиш са својим писцима и глумцима! А знаш шта, Васја? Да напи-
шем ујаку Дмитрију Фјодоричу у Тулу. Нашао би ти он дивно место не-
где у банци или државној установи. Хоћеш, Васја! Одлазио би ти као и
ови људи на посао, примао би сваког 20. плату... и ни по јада! Изнајми-
ли бисмо засебну кућицу с двориштем, са шупама, са оставом. Тамо
се за двеста рубаља годишње може изнајмити одлична кућа. Купили
бисмо намештај, посуђе, чаршаве, изнајмили бисмо куварицу и
ручавали бисмо оваког дана. Ти би долазио са посла у три сата, бацио
поглед на сто, на њему чист прибор, ротквице, разна предјела. Запати-
ли бисмо кокошке, патке, голубове, купили бисмо краву. У провинцији
се, ако се не живи на великој нози и не траћи на пиће, све то може при-
бавити за хиљаду рубаља годишње. И деца нам не би умирала од вла-
ге, као сада, и не бих марала непрестано да одлазим у болницу, Васја,
молим те као бога, хајдемо у провинцију да живимо!
— Тамо ћеш с дивљацима црћи од досаде.
— А зар је овде весело? Немамо им друштва, ни познаника...
Честите, колико-толико поштене људе познајеш само службено, а по-
родичне везе ни с ким не одржаваш. Ко код нас долази? Па, ко? Та
Клеопатра Сергејевна. По твом мтшвењу, она је цењена личност, пише
музичке фељтоне, а по мом, она је наложница, развратна жена. Па,
може ли жена да пије вотку и да у присуству мушкараца скида мидер.
Пише чланке, говори непрестано о чести-гости, а како је прошле го-
дине позајмила од мене рубљу, тако ми до дан-данас није вратила. За-
тим долази код тебе тај твој омиљени песник. Ти се поносиш што
познајеш тако значајну личност, а реци по савести: да ли је он достојан
тога?
— Честит човек!
— Али је мало веселости у њему. Долази код нас само ради тота да
се напије... Пије и прича непристојне анегдоте. Прекјуче, на пример,
нашљемао се и преспавао читаву ноћ овде на поду. А глумци! Када
сам била девојка, обожавала сам ове цењене људе, а откако сам се
удала за тебе, не могу да гледам равнодушно на позориште! Вечито
пијани, груби, не умеју да се опходе у женском друштву, надмени, иду
у прљавим чизмама. Ужасно тешки људи! Не схватам какво задовољ-
234
ство налазиш у њиховим анегдотама које причају с гласним, прозуклим
смехом! И гледаш их с некаквом завишћу, као да ти те цењене лично-
сти чине част што те познају... Фуј!
— Прекини, молим те!
— А тамо, у провинцији, долазили би к нама чиновници, гимназијски
професори, официри. Све васпитани људи, кротки, без претензија. На-
пију се чаја, попију по чашицу вотке, ако им даш, и оду. Ни буке, ни
анегдота, све је тако достојанствено, деликатно. Седе, схваташ, у фо-
тељама и на отоману и расправљају о које чему, а собарица им нуди
чај са слатком и двопеком. После чаја свирају на клавиру, певају, игра-
ју. Хоћеш, Васја У дванаест сати лака закуска: кобасица, сир, печење,
што је остало од ручка... После вечере ти идеш да испратиш даме, а ја
остајем код куће да поснремим.
— Досадно, Каћуша!
— Ако је код куће досадно, онда иди у клуб или у шетњу... Овде кад
изађеш да шеташ, не можеш да сретнеш познаника, од муке се
напијеш, а тамо, ма кога да сретнеш, сваког познајеш. С ким хоћеш с
тим и разговарај... Професори, правници, доктори... имаш с киме па-
метну реч да прозбориш... Тамо показују јако интересовање за учене
људе, Васја! Ти би тамо био један од најугледнијих...
И дуго Каћуша гласно машта.... Оловносива боја испред прозора по-
степено прелази у белу... Тишина ноћи неприметно уступа овоје место
јутарњој живахности. Репортер не спава, слуша и непрестано придиже
своју отежалу главу да би пљунуо... Изненада, неочекивано за Каћушу,
нагло устаје и скаче с кревета... Лице му је бледо, на челу зној...
— Ђаволски ми је мука — прекада он Каћушина маштања. —
Причекај, сад ћу...
Пребацивши преко рамена ћебе, брзо истрча из собе. Он
доживљава ону непријатност, тако добро познату по својим јутарњим
посетама људима који пију. После неколико минута, (враћа се блед,
мрачан... Поводи се... На лицу му израз гађења, очајања, готово ужаса,
као да је тек,сада схватио сву спољашњу рутобу свог начина живота.
Дневна светлост осветљава пред њим убогост и прљавштину његове
собе и израз безнадежности на његошом лицу постаје још изразитији.
— Каћуша, напиши ујаку! — мрмља он.
— Пристадеш? Слажеш сё? — ликује плавуша — Сутра ћу написа-
ти и дајем ти часну реч да ћеш добити дивно место! Васја, ти то... не
чиниш хотимично?
— Каћуша, молим те... бога ради:...
И Каћуша опет почиње да машта гласно. Звук њеног властитог гла-
са је успављује. Сања засебну кућу и двориште по коме гордо шетају
њене властите кокоши и патке. Она види како кроз баџу гледају у њу
голубови, и чује како муче крава. Наоколо је потпуно тихо, нема ни су-
седа ни станара, ни прозуклст смеха, не чује се чак ни она одвратна,
235
брза шкрипа пера. Васја достојанствено и племићки отмено корача по-
ред баште испред куће према капиџику. То он одлази на посао. И њену
душу рбузима осећање спокојства када човек ништа не всели, мало
размишља...
Око подне она се буди са дивним расположёњем. Сан је благо-
творно деловао иа њу. Али гле, прогревши очи, она гледа у оно место
где се тако недавно превртао Васја, и осећање радости које ју је обузе-
ло пада са ње као тешко тане. Васја је отишао да се врати касно ноћу
пијан, као што се враћао јуче, прекјуче... увек... Опет ће она маштати,
опет ће преко његовог лица прелетети гдђење.
— Немам ради чега да пишем ујаку! — уздише она.
ДАВЉЕНИК (38)
(Цртица)
На кеју велике пловне реке гужва каква обично бива у летње подне.
Утовар и истовар чамаца је у пупом јеку. Чује се, без престанка, псовка
и писак пароброда.
— Тирли... тирли — стењу чекрци-дизалице.
У ваздуху сё осећа мирис сушене рибе и катрана. Агенту паробро-
дарског друштва „Шкрабало", који седи на обали поред саме воде и
очекује пошиљаоца робе, прилази омален човек, са ужасно испијеним,
подбулим лицем, у поцепаном капуту и крпљеним пругастим пантало-
нама. На глави му олињали качкет с одваљеним ободом и с трагом од
некадашње кокарде... Машна му је еклизнула са оковратника и шета
се по врату...
— Живели, господине трговче! — вели, промуклим гласом човек
поздрављајући војнички. — Живео! Да ли желите, ваше благородство,
да видите дављеника?
— А где је дављеник? — пита агент.
— Уистину, дављеник не постоји, али вам га ја могу представити.
Скок у воду и пред вама смрт дављеника! Призор није толико тужан ко-
лико је ироничан у смислу њених одлика као комедије... Дозволите, го-
сподине трговче, да вам представим!
— Ја нисам трговац.
— Опростите г.. Милион пардона... Сада су и трговци почели да но-
се цивилно одело, тако да ни сам Ноје не би могао да разликује праве
од патворёних. Али утолико боље што сте ви интелектуалац... Ми ћемо
разумети један другог... И ја сам племићког порекла... Обёр-официрски
син и својевремено сам био произведен у XIV класу-----Дакле, милор-
де, глумац уметник нуди вам своје услуге... Један скок у воду, и пред
вама је призор.
— Не, хвала вам...
— Ако вас забрињавају околности материјалне природе, хитам да
236
вас умирим... Од вас нећу узета много... За властито дављење у
чизмама две рубље, без чизама, само рубљу...
— Зашто је таква разлика?
— Зато што чизме глредстављају најскупљи део одеће, и веома их
је тешко осушити. Еrgo ви дозвољавате да зарадим?
— Не, ја нисам трговац и не волим тако јака узбуђења...
— Хм... Ви, уколико вас ја разумем, вероватно, не знате суштину
ствари... Ви сматрате да вам ја предлажем не[то грубо, неспретно, али
овде осим хумора и сатире ничег другог неће бити господине... Ви ћете
то пропратити осмехом и то је све... Та смешно је видети как» човек
плива у одећи и бори се против таласа! И уз то... омогућићете ми да
зарадим.
— А ви бисте могли, уместо да представљате дављеника, нешто да
радите.
— Да радим... Шта да радом? Достојно занимање ми неће дати
захваљујући мојој склоности алкохолизму, а и протекција је неопхолна,
господине, а простог тешког рада не дозвољава ми да се прихватим
моје племићко порекло.
—- А ви пљуните на ваше племићко порекло.
— Како то да пљунем? — пита човек, гордо подижући главу и
осмехујући се. — Ако птица схвата да је птица, како онда човек
племићког порекла да не схвата ком сталежу припада? Мада сам и
сиромах, поцепан, убог, али ја сам горд... Горд на своју плаву крв!
— Ипак вам гордост не смета да пливате у оделу...
— Стадим се! Ваша примедба садржи делић горке истине. Одмах
се види образовани човек! Али пре него што баците камен на
грешника, морате саслушати... Тачно, међу нама постоји много људи
који, заборавишни на своје достојанство, доавољавају неуким трго-
вцима да мажу главу слачицом, да се мазну у купатилу чађу и
опонашају ђавола, да облаче женску одећу и изводе простак луке,, али
ја... ја сам далеко од свега тога! Ма колико да ми трговац да новца, не
бих дозволио себи да намажем главу слачицом и другом, макар блато-
творном ствари. У извођењу дављеника ја не видим ничег стидног...
Вода је мокра ствар, чиста. Од зароњавања сё човек неће умазати,
већ напротив, постаће још чистији. И медицина је против тога... Уоста-
лом, ако ви не прихватате, ја могу пристати и јефтиније...Молим, ја ћу
за рубљу у чизмама...
— Не, није потребно...
— Зашто, господине?
— Није потребно, и квит...
— Видели бисте како се загрцујем... Боље од мене на читавој реци
нико не уме да се дави... Када би господа доктори могли да се увере
како се ја пресамићујем, они би ме ковали у звезде... Изволите, узећу
вам само шездесет копејки! Важно је сефте, за паре колај работа... Да
237
је неко други ја не бих пристао ни за три рубље, али по лицу видим да
сте ви честит господин... Од учених узимам мање...
— Оканите ме се, молим вас!
— Како хоћете!... Ви за то хајете ко за лањски снег, без икаквог раз-
лога не пристајете... Другом приликом ћете зажелети да дате и десет
рубаља, али нећете наћи дављеника...
Човек седа на обалу изнад агента и, гласно фркћући, почиње да
претура по џеповима...
— Хм... до ђавола..- мрмља он. — Где ми је дуван? Значи, забора-
вио сам га на пристаништу... Упустио сам се у препирку са официрем о
политици и негде сам онако у ватри ћушнуо табакеру.. Данас је у Ен-
глеској промена владе... Чудни људи! Будите тако љубазни, ваше ви-
сокоблагородство, и дајте ми једну цигарету!
Агент пружи човеку цитарету. У тај мах на обали се појави трговац
пошиљалац робе, кога је агент очекивао. Човек скочи, сакри цигарету у
руку и поздрави војнички;
— Живели, ваше благородство! — каже промуклим гласом. —
Живео!
— А-а-а... То сте ви? — каже агент трговцу.. — Дуто сам вас морао
чекати! А овде ми је у вашем одсуству овај крпељ задао муке! Салетео
ме са овојим представама! Предлаже да прикаже дављаника за
шездесет копејки....
— Шездесет копејки? Е па, драги мој, ти просто дереш:— вели
тртовац. — Највише што се може дати је двадесет пет копејки. Синоћ
нам је тридесет људи на реци представљало бродолом, и све у овему
узели пет рубаља, а ти... пази ти њега! Шездесет копејки!
Човек пући образе и.презриво се осмехује.
— Тридесет копејки — Данас кочање купуса толико кошта, а ви
желите дављеника... Мало превише.;.
— Па, не треба... Немам времена да се са тобом...
— Ма у реду, за сефте... али не причајте трговцима да сам пристао
за тако јефтину цену.
Човек 'Скида чизме и, намрштивши се, истуривши подбрадак, лри-
лази води и невична скаче... Чује ее пљесак пада тешког тела у воду...
Испливавши на површину, човек несувисло размахује рукама, млатара
ногама и настоји да на лицу изрази страх — Али уместо страха испада
подрхтавање од хладноће...
— Дави се! Дави! — виче трговац — доста пливања, дави се!...
Човек трепће и, раширивши руке, рони главом. На томе се и
завршава читава представа. „Удавивши се", човек излази из воде и, по-
што је добио својих тридесет копејки, мокар и тресући се од хладноће,
наставља свој пут дуж обале.
КРАЈ
238