BORIS MALAGURSKI Nepodnošljiva lakoća

istine
Intervju | Mara Kneţević Kern | maj 26, 2011 at 22:11

Razgovarala Mara Knežević Kern

„Težina lanaca“, drugo filmsko ostvarenje ovog mladog umetnika, posle

međunarodne promocije sa velikim uspehom je prikazan i
Beograđanima, a u filmu prisutna doza ironije i crnog humora, tako
karakteristična za dela Majkla Mura, učvrstila je ovog puta uverenje da
našeg autora publika s dobrim razlogom zove „srpskim Majklom
Murom“

Srpski reditelj Boris

Malagurski (1988) studirao je u Kanadi filmsku reţiju na UBC Univerzitetu
„Britsh Columbia“ u Vankuveru i već prvim filmom „Kosovo: Can You
Imagine?“ (2009) osvojio kritiku, koja ga je proglasila najboljim filmom na
danima filma Britanske Kolumbije. Posle toga kreće na festivale širom sveta,
prikazan je u 80 zemalja, dobio nekoliko značajnih nagrada – ali u Srbiji još
nije prikazan.
Film „Kosovo: Moţete li zamisliti?“ bavi se stanjem na Kosovu posle priznanja
nezavisnosti i moţe se reći da je to prva ozbiljna analiza stanja duha
„oslobođenih“ stanovnika Kosova, čije sudbine više nikog ne zanimaju.
Agresija na Jugoslaviju je postigla svoj cilj, na udarnim vestima su druge
teme, a stanovnici razorene zemlje ostavljeni su da na miru prebrojavaju
svoje mrtve.
Teţina lanaca“, drugi film Malagurskog koji on potpisujete u svojstvu
producenta, scenariste, snimatelja, reditelja i montaţera, imao je više sreće:
posle međunarodne promocije stigao je u Srbiju da bi – zahvaljujući
organizatorima BELDOCS-a – sa velikim uspehom bio prikazan
Beograđanima.
Nepodeljeno uverenje kritike je da zapanjuje zrelost kojom je ovaj umetnik
prišao obimnom i zahtevnom istorijskom materijalu, kao i istraţivačka
upornost da pronađe sjajne sagovornike koji su godinama pratili tragove
zločina nad Jugoslavijom, da bi mu pomogli da sklopi nedostajuće kockice.
Među njima su: penzionisani kanadski general Luis Mekenzi, bivši kanadski
ambasador u Beogradu Dţejms Biset, Mišel Čosudovski, Sunil Ram, Skot
Tejlor, Dţon Perkins… Madlen Olbrajt je u poslednjem trenutku odustala,
tako da je publici uskraćeno jedno „zanimljivo“ svedočenje.

Vaši filmovi se bave razbijanjem tabua i stereotipa koje zapadni mediji

konstruišu već više od dve decenije. Izbor tema i izvesna doza ironije i
crnog humora, karakteristični za filmove Majkla Mura, doprineli su da
vas publika nazove „srpskim Majklom Murom“. Verovatno vam to ne
smeta !?
Drago mi je ako moji filmovi ostavljaju takav utisak na gledaoce. Majkl Mur
je sjajan reditelj i veoma hrabar čovek, ne preza od demaskiranja
najosetljivijih tema, bez straha za sopstvenu bezbednost. A sve to radi kako
bi došao do istine i bar malo doprineo da ovaj svet bude humaniji i
podnošljiviji… I moj filmski debi je bio iniciran potrebom da se raskrinka
velika planetarna laţ o mojoj zemlji i agresiji koja je na nju izvršena. Kad
kaţem moja zemlja mislim i na Jugoslaviju i na Srbiju.

Kako je započeo vaš rediteljski debi?

Već u osmoj godini dobio sam od roditelja kameru i od tada nisam prestao
da snimam. Onom takozvanom „ozbiljnom snimanju“ pristupio sam po
odlasku u Kanadu. Moja majka je bila veoma aktivan član Kongresa srpskog
ujedinjenja i podrţala me je u odluci da kamerom potraţim istinu o raspadu
Jugoslavije i nalogodavcima koji su finansirali ovaj bratoubilački rat. Nismo
ţeleli da budemo samo pasivni posmatrači.

Potreba da budete „izvođač“ odvela vas je na proteste protiv namere

kanadske vlade da prizna Kosovo 2008. godine. Bili ste jedan od
organizatora?
Čim sam stigao u Kanadu zainteresovao sam se i uključio u lokalnu srpsku
zajednicu, kako bih doprineo širenju naših interesa. Kada su separatisti na
Kosovu proglasili otcepljenje, inicirao sam i uz pomoć Kongresa srpskog
ujedinjenja organizovao proteste protiv odluke o otcepljenju Kosova. Tog 24.
februara 2008. godine na ulice je izašao neočekivano veliki broj ljudi, tako da
je policija bila zatečena. Srećom, nije bilo incidenata, pa smo dobili dozvolu
za sledeće protestno okupljanje, kada su govorili Dţejms Biset (bivši
ambasador u Srbiji) i Skot Tejlor (kanadski novinar) koji je apelovao na
kanadsku vladu da ne prizna Kosovo. Kad je kanadska vlada – pod
međunarodnim pritiskom – priznala Kosovo, poţeleo sam da odem tamo i na
licu mesta snimim film koji bi pokazao Kanađanima šta su uradili i kakve su
posledice tog neodgovornog čina… A što se tiče naših mladih u Kanadi –
razočarao sam se kad sam video da su u većini slučajeva nemarni prema
negovanju srpskog jezika i pokušavao sam da im objasnim koliko su jezik i
poznavanje kulture vaţni za očuvanje identiteta.

Vaš ambiciozni filmski projekat nije mogao biti izveden bez jake
logističke podrške. Ko vam je u početku najviše pomogao?
Bio je to sklop povoljnih okolnosti koje su me preko Skota Tejlora dovele do
Linde Karađorđević; Linda me je povezala sa svojom prijateljicom, irskim
diplomatom Meri Volš. Meri je izuzetno hrabra ţena i ona me je svojim
kolima provela kroz Kosovo. Tokom putovanja sam upoznao i Dţona
Hatorna, zvaničnika UNMIK-a, od koga sam dobio značajne informacije i koji
je – zbog saradnje sa mnom – posle prikazivanja filma ostao bez posla…
Znate, ti ljudi kad dođu na Kosovo ne znaju ništa o stvarnoj situaciji, niko ih
ne priprema na ono što će zateći. Suočavanje sa istinom za njih je veoma
neprijatno iskustvo, posle nekoliko meseci postaje im potpuno jasno o čemu
se radi i shvate da su obmanuti. Zbog toga do njihove smene dolazi svakih
šest meseci.

Vaš dokumentarni zapis sa Kosova predstavlja dragocen istorijski

dokument, ali je pre svega poslužio kao moćno sredstvo komunikacije
sa ljudima širom sveta koji su jedini kontakt sa događajima na
Balkanu ostvarivali preko medija.
Film je pre svega upućen publici na Zapadu, koja usled površnosti i
jednostranosti medijskih izveštaja nije imala prilike da sagleda i razume
uzroke i posledice raspada Jugoslavije. Izbor dokumentarnih priloga iz ratom
zahvaćene Jugoslavije, serviranih zapadnoj javnosti, nije bio u cilju
informisanja već u funkciji propagande, pa sam – znajući da snimljenih, a
neobjavljenih materijala još ima – krenuo u potragu za nedostajućim delom
koji bi osvetlio stvarne uzroke razaranja Jugoslavije i skrenuo paţnju na
katastrofalne posledice egoističke i moţe se reći zločinačke politike. Posle
prikazivanja filma u Srbiji pokazalo se da su mnogi segmenti ove politike bili
nepoznati čak i našoj publici, koja je na svojoj koţi preţivela sve faze
nepotrebnog i besmislenog rata.

Kako je došlo do saradnje sa Čosudovskim?

Mišela Čosudovskog, direktora „Global Research“ instituta upoznao sam
tokom jednog foruma o Kosovu u Montrealu. Tada je Čosudovski pokazao
spremnost da podrţi moje buduće projekte i kada sam počeo sa radom na
filmu „Teţina lanaca“ kontaktirao sam ga i otpočeli smo saradnju. Otputovao
sam u Montreal kako bi mi dostavio mnoštvo materijala neophodnih za
istraţivanje teme koju obuhvatam u filmu, a takođe sam ga i intervjuisao.
Moram napomenuti da su Čosudovski i njegova organizacija postali prvi
zvanični sponzori filma – dali su 1.000 dolara.

Džejms Biset je takođe bio veliki pobornik istine o razbijanju

Jugoslavije. Da li je imao neke posledice zbog saradnje na ovom
projektu?
Ne, ne verujem da je imao neke posledice, s obzirom na to da više ne drţi
zvanične funkcije u kanadskoj vladi. Međutim, apsolutno bih se sloţio da je
on jedan od retkih diplomata koji je mislio svojom glavom kada je obavljao
duţnosti ambasadora i svakako doprineo tome da se prava istina sazna,
umesto da bude obična produţena ruka vlasti drţave koju predstavlja.

S generalom Luisom Mekenzijem sreli ste se u Otavi, pod zanimljivim

okolnostima.
U Otavu sam stigao bez sredstava i smestio se u jeftinom hotelu
„EconoLodge“, kakve viđamo u Tarantinovim filmovima. Posle telefonskog
razgovora sa Mekenzijem, general je predloţio da se nađemo u mom hotelu.
Zamislite scenu – dostojanstveni, markantni general prilazi recepciji
trećerazrednog svratišta – čovek na recepciji je zanemeo. Mekenzija svi
znaju, veoma je popularan u javnosti… Poznato je da su muslimani u
Sarajevu bili nezadovoljni njegovim „prosrpskim“ stavom, a on je samo bio
objektivan. Imam neograničeno poštovanje prema tom čoveku i zaista sam
počastvovan što je prihvatio da bude deo ovog ambicioznog projekta.

U filmu ima dokumentarnog materijala koji je prvi put objavljen. Kako

ste došli do ovih filmskih zapisa?

Ako mislite na onaj deo o odlasku muslimana iz

muslimansko-srpskog sela Vrbarje kod Sokoca, taj materijal mi je ponudio
predsednik „Mirovne akcije humanista“ iz Sarajeva – Jezdimir Milošević. Na
tom snimku se vidi ono što se u jeku ratnih operacija nije prikazalo ni na
jednoj televiziji. Bila je to scena ispraćaja muslimanskih porodica iz
zajedničkog sela – verovatno kao posledica lokalnih pregovora ili iz straha
koji je ljude sabijao u etničke enklave. Srbi su sa suzama ispraćali
dojučerašnje komšije, prijatelje, kumove… a muslimani su sa suzama u
očima mahali iz nekog autobusa nakrcanog stvarima. Poslednji zagrljaji pred
polazak, tuga i put u neizvesnost. Ova sekvenca najbolje svedoči o odnosu
dva naroda i veštački izazvanom konfliktu sa nesagledivim posledicama.
Ţeleo sam da poručim svetu da ovo nije bio naš rat, već rat koji je vodio Vol
Strit za sopstvene interese. Nekom je u interesu da se u Srbiji ova priča ne
širi… Posle scene iz Sokoca počeli smo da sakupljamo materijal za priču o
Josipu Kiru, Milanu Levaru, Srđanu Aleksiću… To su bili pravi heroji ovog
rata, koje nije zahvatila bratoubilačka groznica, stavljali su ţivot na kocku
da bi zaštitili drugog čoveka bez obzira na veroispovest i nacionalnu
pripadnost. Oni su heroji ovog rata, a ne političari, generali, ratni profiteri,
„mirovnjaci“! U filmu smo intervjuisali Radeta – oca Srđana Aleksića iz
Trebinja, udovicu Josipa Kira, Jadranku Rajhl-Kir, kao i Vesnu Levar,
udovicu Milana Levara iz Gospića.

Značajni su i dokumenti koje ste objavili o ulozi i motivima američke

administracije u ovom pljačkaškom poduhvatu.
Pretpostavljam da je većini stručne javnosti nepoznat dokument iz 1984.
godine sa potpisom Ronalda Regana, čiji sadrţaj potvrđuje tezu da je glavna
meta zapadnih sila bila jugoslovenska ekonomija. Objavio sam i zvanični
dokument iz novembra 1990. godine kojim se Jugoslaviji ukida sva pomoć,
da bi se ta sredstva preusmerila ka republikama koje se odluče na secesiju.
Učinili ste izuzetan napor da ceo „slučaj Jugoslavija“ stavite u širi istorijski
kontekst, kako bi ljudi shvatili zbog čega se rat desio.
Moţda sam u početku imao ideju da prikaţem samo pojedinačne sudbine
ovih heroja, ali sam tokom rada na filmu shvatio da ljudi koji nisu sa ovih
prostora neće shvatiti dimenzije drame pojedinaca ako budu izvučene iz
konteksta ekonomskih i geopolitičkih interesa… Kad se mozaik sloţio došli
smo do zaključka da je ceo prostor bivše Jugoslavije kolonizovan.

Pokrenuli ste i Džona Perkinsa, autora knjige „Ispovesti ekonomskog

ubice“, da progovori o ekonomskim aspektima uništenja jugoslovenske
privrede.
Da, Perkinsa smo intervjuisali na Floridi i on je ovim povodom prvi put
govorio o Jugoslaviji i Srbiji, jer obično priča o Latinskoj Americi, što smo
videli, recimo, u filmu „Zeitgeist“. Što se tiče istraţivanja, najviše vremena
sam proveo u „Carleton library“ u Otavi; oni imaju najveću kolekciju
transkripta sa zasedanja u vezi sa događajima koji su nas zanimali.
Fotokopirali smo sve što se odnosilo na prostor bivše Jugoslavije i na taj
način došli do veoma zanimljivog materijala, u čijem tumačenju nam je,
između ostalih, pomogao i Zvonimir Trajković – bivši saradnik Slobodna
Miloševića. Koristili smo i nedavno deklasifikovane dokumente, iz kojih se
vidi uloga MMF i metode kojima su se sluţili kako bi opljačkali zemlju.
Propagandni rat je njihova specijalnost, rezultat je evidentan – posvađali su
nekad sloţne narode i nahuškali ih jedne na druge, da bi uz pomoć političkih
marioneta pljačku doveli do kraja.

Posebno je intrigantan deo filma koji govori o ulozi grupe G17 u

nastavljanju pljačke Srbije .
Iz dokumenata se vidi da je National Endowment for Democracy (Nacionalna
zaduţbina za demokratiju, prema osnivaču „nevladine organizacije“ satelit
CIA-e) odabrala 17 ljudi sa zadatkom da oforme grupu G17, koja bi se uz
logističku pomoć nalogodavaca dokopala vlasti. Ostalo je već istorija. Ono što
je većina gledalaca u Srbiji prvi put čula, odnosi se na dogovor koji je Labus
postigao sa MMF-om – posle deobe između otcepljenih jugoslovenskih
republika – prema kojem se Srbija obavezala da će plaćati kamate i zatezne
kamate na dug koji su na sebe primile te – već uveliko nezavisne i
međunarodno priznate – drţave. Srbiji se od tada dug prema stranim
kreditorima povećao sa početnih 5,7 na 14 milijardi dolara… I privatizacija je
obavljena prema uputstvima istih nalogodavaca, tako da je ţelezara u
Smederevu – u čiju izgradnju je uloţeno više od 600 miliona dolara – prodata
strancima za 23 miliona dolara.

U „Težini lanaca“ ste prozvali i Evropsku uniju, razotkrivši niz

nečasnih političkih poteza povučenih u funkciji produbljivanja
jugoslovenskog konflikta.
Evropska unija je prilično doprinela u tom medijskom ratu i s njom treba biti
oprezan… U Srbiji su ljudi kritički nastrojeni prema EU što je dobar znak, ne
treba hrliti u tu prilično nedefinisanu zajednicu koja još nije spremna da se
suoči sa sopstvenom krivicom. Oni Srbiju dele na proevropsku i onu drugu
„nazadnu“, a za mene postoji samo jedna Srbija, u kojoj ţivi narod koji se
nada boljem ţivotu i pre svega ţeli da ga ostave na miru.

Svako ko argumentovano brani Srbe dobija etiketu „nacionalista“. Da

li je bilo pokušaja da i vas svrstaju u tu kategoriju?
Na kritici nacionalizma mnogi u Srbiji sakupljaju političke poene, kako u
zemlji, tako i van nje. Moguće je da će i mene – iz praktičnih razloga – neko
od njih etiketirati kao nacionalistu. Ne ţelim da se upuštam u motive koji ih
nagone da love „nacionaliste“ po Srbiji, niti imam potrebu da se pravdam.
Ako je neophodno da definišem ono što osećam prema Srbiji, onda je to
patriotizam. A svaki patriotizam podrazumeva dozu zdravog nacionalizma.
Evropejstvo je sasvim druga stvar, moţe se reći stvar ukusa. Patriotizam bi
trebalo delima dokazati, a nacionalizam ne obavezuje – dovoljne su okolnosti
u kojima si rođen. Izgleda da je mnogo komotnije biti nacionalista.

Kako procenjujete poziciju nezavisnog, u odnosu na vlast kritički

nastrojenog umetnika u Srbiji danas?

U mom slučaju bilo je

neprijatnih iznenađenja. Posle prikazivanja „Teţine lanaca“ u Pertu,
Melburnu, Adelajdu, Sidneju… dobio sam obaveštenje od Kusturičinog štaba
da mu se moj film veoma dopao i da ga je uvrstio u program „Kustedorf“
festivala 2011. godine. Dogovor je bio da će mi platiti putne troškove i
boravak na Mokroj gori. U međuvremenu, nešto se desilo što je primoralo
Kusturicu da odustane od prikazivanja mog filma. Na insistiranje da saznam
razlog za otkazivanje dobio sam odgovor: „Stvari su se iskomplikovale, to više
ne zavisi od nas“… Drago mi je što film ipak nastavlja svoj put: „Rain Dance“
festival u Londonu uvrstio je „Teţinu lanaca“ u svoj program.

Srbiji, pod težinom lanaca, nije dozvoljen manevarski prostor da se

suoči sa autorom vašeg senzibiliteta. Ali je zato film o Kosovu na
velika vrata ušao u Moskvu.
I sam sam bio zatečen neobičnim sledom događaja oko moskovske premijere.
Posle prikazivanja filma o Kosovu u Australiji, vojnopolitički analitičar Sunil
Ram prosledio je film u Moskvu. TV stanica „Rusija danas“ prikazala je film
posle urgencije jednog visokog zvaničnika. Kasnije sam saznao da je to bio
Putin.

Bavite se temama koje su do sada obrađivali ljudi iz generacije vaših

roditelja. Vi ste na izvestan način zaslužni za smenu generacija.
U pravu ste, čitav posao – od prikupljanja podataka do pronalaţenja
sagovornika – obavljali su izuzetno mladi ljudi. Radeći na filmu i mi smo
učili, a osnovna ideja se iskristalisala tokom vremena, kad smo počeli da
dobijamo odgovore na pitanja o ulozi Amerike i interesima koje je ţelela da
ostvari… Dţordţ Bogdanić je napravio film „Rat koji se mogao izbeći“, ali je u
njemu umanjena uloga Amerike na račun Nemačke. Mi smo imali daleko
radikalniji prilaz temi i dokazali smo da je Amerika – osim koristi od prodaje
oruţja imala udela i u razaranju jugoslovenske industrije, kako bi je kupili u
bescenje. A bavimo se i pitanjem: gde je otišao novac za rekonstrukciju
ratom pogođenih područja… Mi smo smatrali da je Zapad uloţio milione evra
da svrgne Miloševića kako bi pomogao Srbima, sve dok Zapad nije naterao
novog potpredsednika Vlade Labusa da prihvati osam milijardi evra duga na
ime kamata koje nismo mogli da plaćamo tokom sankcija…Sad je i
Klintonova došla da nam pomogne!

Da li se može reći da mladi aktivisti, pri proevropskim političkim

partijama u Srbiji, misle svojom glavom?
Sudeći po slučajnom susretu na ulici sa omladincima LDP-a u Zrenjaninu
ne bih rekao da misle svojom glavom. Kad sam im se obratio, povodom
njihovog agitovanja za ulazak u EU, pitajući (na engleskom) zbog čega toliko
ţele da uđu u EU, dobio sam do te mere naivne odgovore da mi je bilo jasno
da nemaju pojma o čemu govore. Insistirao sam da uđemo u dijalog u vezi sa
„slobodnim protokom radne snage, robe, kapitala…“, ali momak tome nije
bio dorastao. Zbunio se i pozvao drugara da mu pomogne: „Ej, Mile, ajd’
objasni ovom zašto ţelimo u Evropsku uniju“… „EU nema alternativu“ je
običan propagandni slogan kolonizatora koji mnogi mladi ponavljaju kao
svoje mišljenje. Pa ipak, sve je očiglednije da je većina naroda protiv sadašnje
vlasti i tu činjenicu teško moţe da sakrije čak i „proevropski“ „B92“.

Pred vašom generacijom stoji zadatak primopredaje onog što je ostalo

od otadžbine. Šta biste im ovom prilikom poručili?
Tomas Dţeferson je jednom rekao: „Duh otpora prema vlasti je toliko
dragocen u određenim prilikama, da ţelim da se uvek odrţi u ţivotu. Svakoj
generaciji je potrebna revolucija!“ I ja se zalaţem za revoluciju, ali ne
oruţanu već revoluciju svesti. Revolucija treba da se desi u nama, a naša
revolucija tek dolazi. Zbog toga sam i počeo da snimam filmove koji će
naterati ljude, a pre svega moju generaciju da počnu da misle svojom
glavom.