УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Одсек за педагогију

Основне академске студије

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Историја педагошких идеја 2

ТЕМА:

„Педагошки инструментализам Џона Дјуја”

Ментор: Студент:

Проф. др. Јасна Парлић-Божовић Дина Тутић 443/2019

КОСОВСКА МИТРОВИЦА, 2021. ГОД.

 САДРЖАЈ

1. УВОД .................................................................................................................................. 3
2. O ЏОНУ ДЈУЈУ .................................................................................................................. 4
3. ФИЛОЗОФСКЕ ОСНОВЕ ПРАГМАТИСТИЧКЕ ПЕДАГОГИЈЕ ................................... 5
4. ПСИХОЛОШКЕ ОСНОВЕ ПРАГМАТИСТИЧКЕ ПЕДАГОГИЈЕ ................................. 5
5. ОДНОС ШКОЛЕ И ДРУШТВА ........................................................................................ 6
6. ИДЕЈЕ ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ, МЕЊАЊЕ И РЕФОРМИСАЊЕ ШКОЛА..................... 7
7. ПРИХВАЋЕНОСТ, ПРЕУЗИМАЊЕ И ШИРЕЊЕ ИДЕЈА ЏОНА ДЈУЈА ...................... 8
8. НАГОНИ КОЈЕ РАЗЛИКУЈЕ ЏОН ДЈУЈ ......................................................................... 8
9. ЗАКЉУЧАК ....................................................................................................................... 9
10. ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................11
11. ИНТЕРНЕТ АДРЕСЕ ......................................................................................................11
1. УВОД
Прагматична филозофија се изграђивала у пуном складу са такозваним
„америчким начином живота“ који је доживео свој успон у другој половини XIX и
првој половини XX века.
Један од извора ове филозофије је свакако енглески емпиризам и утилитаризам,
док је други извор онај који смо упознали у Маховом и Авенаријусовом
емпириокритицизму. За онај први извор прагматизам се везује својим полазним
предпоставкама о сваком знању, као знању које се стиче чулним искуством, а важност
добија у домену животног искуства. За други извор се везује прихватањем претпоставке
да је мишљење у својој основи функције живог организма и да сва мисаона надградња
треба да се заснује као средство за побољшање ефикасности животних активности и
квалитета живота. Оно што називамо прагматизмом у филозофском смислу речи,
творевина је три америчка аутора: Чарлса Сандерса Перса (1839-1014), Вилијама
Џемса (1842-1910) и Џона Дјуја (1859-1952).

3
2. O ЏОНУ ДЈУЈУ

Џон Дјуј је рођен 1859, а умро 1952,

Слика 1. Џон Дјуј
(Džon Djui, andragog - Penzin).
творац прагматистичке концепције
васпитања био је важан филозофски,
педагошки и политички ангажован
теоретичар, практичар и реформатор.
Захваљујући њему прагматизам је постао
утемељена и развијена филозофска и
педагошка теорија, а он му је дао
најбољу основу и објашњење. Штавише,
прагматизам је у највећој мери заслугом
Дјуја један од најинтересантнијих,
најутицајнијих и најзначајнијих праваца
у филозофији и педагогији у прошлом
веку. Ипак, на нашем говорном подручју
није било темељних и свеобухватних
истраживања посвећених анализи
прагматистичке концепције васпитања
Џона Дјуја и њеног утицаја (Дјуj, 1970).

Џон Дјуj је радио на универзитетима у Мичигену, Минесоти, Чикагу и

Универзитету Колумбија у Њујорку. Док је радио на Универзитету у Чикагу трудио се
да педагогија постане посебан одсек. Намеравао је да уједини или барем што више
зближи филозофију, психологију и студије педагогије (био је руководилац сва три
одсека), јер се залагао за мултидисциплинарни приступ људским делатностима.
Последњих година XIX века Дјујева дела почињу да рефлектују његов разлаз са
сопственим неохегеловским идеалистичким погледима и померање ка новим
филозофским позицијама, тј. прагматизму. Посебно је важан рад Лабораторијске школе
при Универзитету у Чикагу (1896–1904) коју је Дјуj основао и осмислио њен рад. У то
време, Дјујево писање о васпитању и образовању, учинило га је препознатим и
признатим лидером у америчкој филозофији образовања. Веома су значајна искуства
Дјуја за време боравака у иностранству, а посебно она 1919. године у Јапану и
1919–1921. године у Кини, где је био предавач. Истраживао је 1924. године образовање
у Турској, 1926. године у Мексику, а 1928. године посетио је школе у Совјетском
Савезу. Био је почасни предавач на бројним значајним универзитетима: Јејл, Единбург,
Стенфорд, итд., а на многима је добио почасне докторате (Национални Универзитет у
Пекингу, Паризу, Харварду, Ослу, итд). Значајно је и то да је био председник и оснивач
многих удружења и организација (председник Америчког удружења за психологију,
Америчког удружења за филозофију, Америчког удружења универзитетских професора,
Националног удружења за образовање, итд.). О значају Дјујевог дела посебно говори
чињеница да је за његовог живота, 1935. године, у САД основано Удружење Џон Дјуј.
Главна дела: „Како мислимо“, „Демократија и васпитање“, „Либерализам и
друштвена акција“, „Логика“, „Тражење извесности”, „Слобода и култура“, „Утицај
Дарвина на филозофију“, „Есеји из експерименталне логике“, „Школа и друштво“,
„Школа и ученик“, „Школа будућности“ и др (Дјуj, 1970).

4
3. ФИЛОЗОФСКЕ ОСНОВЕ ПРАГМАТИСТИЧКЕ
ПЕДАГОГИЈЕ
Дјујева филозофска мисао је извор његове концепције васпитања и образовања.
Суштина његове филозофије је у инструменталистичком и експерименталистичком
изразу прагматизма, критици традиционалног појма истине и разумевању логике као
теорије истраживања. Основу Дјујеве филозофије представља инструментализам који
се темељи на ставу да се идеје и теорије проверавају у раду са жељеним последицама у
пракси, те стога имају инструменталну вредност. Видео је искуство као нешто, пре
свега, друштвеног карактера, а придавао важност експериментисању не само као методи
у научном истраживању, већ примарно као начину људске ангажованости у односу на
свет који нас окружује, тј. схватао га је као општу методологију друштвене праксе, при
чему му не придаје апсолутну важност као основи целокупног људског деловања и
стваралаштва. Дјујева усмереност ка друштвеним делатностима и образовању дала је
његовој филозофији у значајној мери практичну оријентацију:
- Филозофија мора да се бави практичним и свакодневним људским проблемима у
променљивом и несигурном свету, те и сама да се мења, буде подвргнута искуству,
критична, али и самокритична;
- То је виђење обнове света и живота и реконструкције филозофије, коју заснива у
области теорије сазнања;
- Тако она може постати егзактна наука која омогућава остварење реалних људских
тежњи и пут ка истраживању истине (Зорић, 2010).
Суштина Дјујеве критике традиционалног појма истине је у трагању за
извесношћу инсистирањем на практичној умешности и верификацији. Видео је логику
као економију мишљења, називајући је теоријом истраживања, а описујући као
емпиријску, динамичку и експерименталну науку. Наиме, у складу са својим ставовима,
као главни појам логике и теорије сазнања ставља уместо истине – истраживање.
Дјујева одредба искуства као процеса интеракције организма и околине, веома је блиска
његовом схватању истраживања, као планског и системског коришћења оруђа и
инструмената за предвиђање будућности. Сматрао је да је мишљење укључено у чулно
опажање тако да искуство даје не само елементе сазнања, већ и принципе повезивања
тих елемената, што је веома значајно становиште за његову концепцију васпитања и
образовања.
Дјуј је своја филозофска схватања живота и света пренео у педагогију. Сматрао
је да је педагошко искуство темељ испитивања и провере за научне и филозофске идеје
(попут лабораторије), те тиме говори и о утицају филозофске теорије на промене у
пракси васпитног деловања. Без јасног и суштинског разумевања Дјујеве филозофије
није могуће анализирати и интерпретирати ни његову педагогију, нити процењивати
њен утицај (Зорић, 2010).

5
4. ПСИХОЛОШКЕ ОСНОВЕ ПРАГМАТИСТИЧКЕ
ПЕДАГОГИЈЕ
Дјујева обнова и поставке филозофије и педагогије имају корене у његовом
поимању експерименталне психологије, те су стога важна питања инструменталистичке
психологије ума, функционалистичке психологије и педагогије, односа сазнања и
језика, конструктивистичке теорије и образовног процеса, природе и искуства, навике,
интереса, итд. Увек је наглашавао важност психологије за филозофију, педагогију и
генерално процес и теорију сазнања, те имао амбицију нове удружености психологије са
филозофијом, што је у великој мери усмеравало развој његове педагошке мисли.
Дјујева инструменталистичка психологија ума заснива се на ставу да су ум и
знање инструменти за човеково одношење према ситуацијама у животу, тј. да искуство
води ка знању и да знање резултира из осећања потреба. Она је такође називана и
експериментализмом, пошто индивидуа експериментише са начинима делања у
покушајима да нађе оно које је успешно. Самим тим процес образовања мора бити
заснован и конципиран на основи која је најближа животу и свакодневним проблемским
ситуацијама (Зорић, 2010).
Дјујева концепција васпитања и образовања је у вези са функционалистичком
психологијом која менталне процесе сматра функцијама или операцијама организма у
процесу прилагођавања, односно модификације у односу на околину. Дјуј је разматрао
језик као средство мишљења и у склопу процеса сазнавања. У анализи језика истицао је
важност физичких објеката, јер би у супротном имали поучавање, а не учење, копију, а
не креацију, преузимање, а не истраживање, што је био израз Дјујевог критичког односа
према вербализму у школама.
Веровање да се истина заснива на предвиђању последица водило је Дјуја ка идеји
да је истина оно што функционише. По њему, знање није нешто што ми откривамо, већ
нешто што конструишемо, а ако је функционално, онда је оно и истинито. Стога,
интеракција са светом унутар специфичног социокултурног контекста, уз претходна
искуства и знања, доводи до процеса учења на основу личне конструкције и
реконструкције знања.
Проучавање личности било је веома значајно за Дјуја и прагматистичку
концепцију васпитања и образовања, а унутар ње и његово виђење навике, које се
показало важним за проблемске ситуације, методу и наставу. Веома је значајно и
Дјујево схватање импулса и разматрање могућности и начина утицања на њих. Наиме,
импулси су за Дјуја, као и са њима повезане навике, веома битни за процес образовања.
Препознао је важност стреса као могуће последице друштвене интеракције, значајне у
процесу развоја личности и навика. По Дјују, вољна активност је основа свести и
суштина личности, а интересовања ученика веома битна у процесу образовања.

5. ОДНОС ШКОЛЕ И ДРУШТВА

Дјуј је настојао да од школе створи „једну почетну животну заједницу, пуну
типова радних занимања у којима се огледа живот зрелог друштва и скроз прожету
духом уметности, историје и науке. Кад школа свако дете уведе и васпита за чланство у
кругу те мале школске заједнице и када га засити, обдари духом службе другима и
снабде оруђима правог самоопредељења, онда ћемо имати најјачу и најбољу гаранцију
да ће доћи једно боље друштво, пуно љубави и слоге.“ Васпитање деце мора бити
средишњи проблем друштва. Друштво се према деци мора односити родитељски. „Све
што најбољи и најмудрији родитељ жели свом детету, то мора и друштво пожелети свој

6
својој деци.“ Школа не сме остати „скровито место за учење лекција“, него место праве
„активности друштвеног живота“, место заједничког стваралачког рада. Тиме Дјуј жели
да из основа промени дух школе. Школа треба да постане дечији дом у којем деца уче
„путем упућеног живота“, а за место где се „уче лекције апстрактних и невидљивих веза
са неким могућим начином живота којим ћемо живети тек у будућности.“ Школа треба
да омогући да ученик успостави везу са животом, па је тако треба и организовати како
је организован друштвени живот (Недовић, 1991).

6. ИДЕЈЕ ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ, МЕЊАЊЕ И

РЕФОРМИСАЊЕ ШКОЛА
Дјуј је покретач многих идеја за унапређивање, мењање, па и реформисање
школа и то не само у САД, него и у многим другим земљама света. Дјуј као основни
принцип за изградњу нове школе узима корисност. За остварење овог принципа он
тражи да васпитање полази од дечијих интереса и практичног дечијег искуства. Зато у
центар пажње треба ставити дете и око њега се мора окретати цео педагошки процес,
као што се „платене окрећу око Сунца“. Дјујево схватање природних интереса код деце
(за разговор и додир са људима, за истраживање, за рад, стварање и грађење и за
уметничко истраживање) је изграђено под утицајем Хербарта, а идеје развоја детета је
црпео од Фребела и Дарвина. Васпитање представља мењање и богаћење искуства,
односно: „Васпитање је реконструкција и реорганизација искуства.“ Будући да је Дјуј
заједно са својом супругом, основао у Чикагу (1896) лабораторијску школу, као прву
експерименталну школу у Америци, у којој је остварио своје филозофске и педагошке
идеје, његов педагошки прагматизам је остао познат као и експериментализам
(експериментална педагогија, експериментализам у педагогији, а представници
експериментализма – експерименталисти). Искуство стварају два фактора: појединац и
околина, при чему су ти фактора у међусобној функционалној зависности – појединац
мења околину, околина мења појединца, а сваки од њих мења и самог себе. Другим
речина у педагогији се не тежи ка сазнању спољњег света (јер објективни свет не
постоји) него ка сазнању свог доживљавања, свог искуства (при чему се такво искуство
узима као једини критеријум тачности онога што је сазнао). Тако се долази до саме
суштине ове педагогије: корист поједница је критеријум истинитости и сазнања.
Дјуј одбацује идеју да је педагогија, односно школа, примала васпитне циљеве од
друштва. „Васпитни циљеви се морају рађати, они морају постојати у практичним,
стварним, конкретним васпитним ситуацијама.“ Па ипак, насупрот бројним, оправданим
критикама да процесу васпитања прети стихијност, Дјуј свом васпитању поставља циљ:
да се дечје искуство што више богати у свим конкретним животним ситуацијама. То
значи, да те конкретне животне ситуације и коначно – корист поједница, намећу циљ
васпитног деловања. Штитећи васпитање од наметања циљева споља, Дјуј истиче
слободу детета, жели да га ослободи свега што га спутава. Саму суштину везе између
демократије и васпитања Дјуј види у томе да се васпитни циљеви „рађају из дечјег
искуства“, а не да буду наметнути од друштва (Качапор, 2003).
У Дјујевој теорији школу и наставне садржаје не треба одређивати споља ( од
друштва, од просветних органа итд.). Наставне садржаје, у складу са потребама ученика
и њиховим интересовањима, треба да одреди сам учитељ. С тим у вези је и питање
уџбеника, који се може користити само као један у низу извора знања. Примарни извор
знања је непосредни свет, из кога се сазнаје директно, путем посматрања.
На школу је Дјуј гледао као на место систематског васпитног деловања. У тој
школи треба до пуног изражаја да дође спонтани развој детета, заснован на његовом

7
интересовању, у циљу припреме за живот у постојећем друштвеном поретку. У складу
са таквом концепцијом, у школи нема разреда, наставни рад није „исецкан“ на наставне
часове, нема оштре поделе на наставне предмете, наставне теме и наставне јединице.
Школа треба да припрема, за садашњост, а не за будућност. У циљу припреме за живот,
школа треба да располаже радионицама, лабораторијама, школском кухињом и
школским вртом. Поред тога свака школа треба да има музеј и библиотеку.

7. ПРИХВАЋЕНОСТ, ПРЕУЗИМАЊЕ И ШИРЕЊЕ ИДЕЈА

ЏОНА ДЈУЈА
Својим идејама и практичним педагошким радом Дјуј је себе уврстио у ред
најчувенијих педагога у свету. Та његова прихваћеност и педагошка величина производ
су пре свега чињенице да је он у једном друштвено – историјском тренутку пронашао
идејне поставке васпитања које су у потпуности одговарале америчком гледању на свет,
на друштво, на човека, поготову на друштвену организацију. Дјујева педагошка мисао и
практични педагошки рад, извршили су, па и сада врше, најснажнији утицај на
педагогију у САД (Качапор, 2003)..

8. НАГОНИ КОЈЕ РАЗЛИКУЈЕ ЏОН ДЈУЈ

Рођењем деца на свет доносе нагоне (инстикте), од којих Дјуј разликује четири.
То су: социјални, конструктивни, истраживачки и уметнички нагон.
Социјани нагон је изражен у контакту са људима; у разговору, дружењу и
различитим заједничким активностима. Дете увек тражи заједницу, друштво.
Прикључење му је неопходно, јер иначе не би научило говорити.
Конструктивни нагон испољава се код деце у грађењу различитих предмета од
песка, блата, папира, дрва и другог прикладног материјала. То је нагон за грађењем,
изражен је и у различитим покретима, у игри и радњама које су измишљене.
Истраживачком нагону треба приписати појаву сталног проналажења,
испитивања ствари, предмета, играчака и др. Деца проверавају оно што су видела и
искусила. Не задовољавају се тиме да буду мајстори, већ траже да буду градитељи
(конструктори). Обавеза је школе да ту врсту активности што више и што ефикасније
развија, јер школа не сме бити институција која развија само мануелну већ и
интелектуалну активност.
Уметнички нагон произилази из наведених нагона, а огледа се у томе што дете
воли обликовати, цртати, украшавати предмете различитим бојама и шарама. И ту врсту
нагона треба да развија на најбољи могући начин.
Учењем о нагонима Дјуј тежи да докаже да склоности деце према раду не треба
тражити само у нагонима, већ и у друштвеним условима у којима дете живи, као и у
систему васпитања и образовања. (Качапор, 2003)

8
9. ЗАКЉУЧАК
Дјуј је оставио неизбрисив траг у домену филозофије васпитања, говорио је о
важности васпитања за човеков живот, али и за целокупну цивилизацију. У својој
филозофији васпитања, посебно истакнутој у делу „Васпитање и демократија“ Дјуј је
највише времена посветио формалном образовању, тј. школском образовању, а
захваљујући својим револуционарним идејама остварио је глобални утицај и
популарност.
Иако је Дјујева педагошка концепција била под многобројним утицајима који
нису занемарљиви приликом анализе њене оригиналности, суштине и вредности, она
целовито представља нови приступ у филозофији васпитања. Уз сва њена ограничења,
ваља је схватати, анализирати и вредновати као експериметалну, контекстуалну и
развојну, а не као збир коначних одговора и поступака којих се морамо придржавати у
процесу васпитања и образовања.
Џон Дјуј је својим педагошким идејама знатно утицао на своје савременике,
образовне реформе у многим земљама, теорију и праксу свога доба, а такође и на
данашњу педагошку мисао. Његова вера у друштвени прогрес, позив ка објективној и
критичкој процени стварности, брига о развоју активног и креативног мишљења деце
одговарају данашњим захтевима и све више су у функцији образовних потреба
савременог човека и друштва. Дјујеви погледи и даље имају велики утицај на
дизајнирање иновативних приступа у формалном образовању, као и у неформалном,
информалном, односно перманентном образовању.
Као што знамо да је васпитање друштвени процес, истакао је значај и важност
школе као друштвене установе. Рад у школи мора да представља сам живот, а не
припрему за живот, тј. школа мора ујединити свој рад са животом ван школе, односно
активности у школи требају бити повезане са активностима у кући, на игралишту или у
околини.

9
„Образовање
није
припрема за
живот;
Образовање
је сам
живот“

ЏОН ДЈУЈ
Слика2. Џон Дјуј „Образовање није припрема за живот;
Образовање је сам живот“
(John-Dewey-education-quotes - makouk).

10
10. ЛИТЕРАТУРА
1. Качапор, С. (2003): „Садржаји из опште историје педагогије“, Панчево: Grafos
Internacional.

2. Зорић, В. (2010): “Прагматистичка концепција васпитања Џона Дјуја“, Педагогија,

вол. 65, бр. 3.

3. Недовић, В. (1991): „Прилози теорији образовања“, Краљево: Слово.

4. Качапор, С. (2003): „Садржаји из опште историје педагогије“, Панчево: Grafos

Internacional.

11. ИНТЕРНЕТ АДРЕСЕ

1. 20210923110705.pdf

2. (PDF) Pragmatistička koncepcija vaspitanja Džona Djuija (researchgate.net)

3. John Dewey - "Education is not preparation for life; educatio..." | John dewey quotes,
Education quotes, Education (pinterest.com)

4. PedagogijaDjuija - PDFCOFFEE.COM

5. (PDF) Pravna i politička filozofija Džona Djuija | Bojan Spaić - Academia.edu

11