Srpska Prica 3 - Za Stampu

Александар М.
Милошевић
СРПСКА ПРИЧА
Сећања из рата и револуције 1941–1945.
Библиотека
Саборник
Уредник
Борисав Челиковић
Главни и одговорни уредник

Др Јелена Триван
Рецензенти
Др Коста Николић
Др Бојан Димитријевић
Др Милош Тимотијевић
На корицама:
Генерал Драгољуб Михаиловић и мајор Александар Милошевић
поздрављају дефиле трупа 1. и 2. шумадијског корпуса ЈВуО
у Прањанима, августа 1944. године.
Александар М. Милошевић
СРПСКА ПРИЧА
Сећања из рата и револуције
1941–1945.
Приредио Немања Девић
Треће издање
© ЈП Службени гласник, 2019
www.slglasnik.com
Садржај
Реч на почетку[11]
Немања Девић
БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА МИЛОШЕВИЋА
Први део (1910–1945) [33]
У ВРТЛОГУ УКРШТЕНИХ ИНТЕРЕСА МОЋНИХ [149]
У вихору ужаса – голгота побеђених [151]
Пробијање на сопствене територије [154]
Стање на сопственој територији [160]
У неизвесности и стању колебања [175]
Узмицање испред трупа Црвене армије [182]
Конференција у Ивањици [188]
Отискивање ка Санџаку [196]
У БОСНИ – НА ИДЕЈНОМ БЕСПУЋУ ДО ГОЛГОТЕ [205]
У Горажду [207]
Калиновачка операција (одисеја) [209]
Преко Романије и Звијезде, ка Озрену [228]
На Озрену [235]
На Вучјаку [250]
Окупљање колаборације у Словенији [262]
Једна слика несреће у Босни [270]
Назад – у Србију [280]
На планини Битовњи 6. маја 1945. – Васкрс и Ђурђевдан [294]
БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА МИЛОШЕВИЋА
Други део (1945–2009) [325]
ПРИЛОЗИ[425]
Прилог I:
Александар М. Милошевић, САБОРЦИ [427]
Прилог II:
Александар М. Милошевић, СТУДИОЗНО РАЗМАТРАЊЕ [445]
6| Прилог III:
Немања Девић [451]
Хронологија живота и рада Александра Милошевића [451]
Прилог IV:
Извори и литература [459]
Регистар[465]
Мајор Александар Милошевић,
као командант Западно-моравске групе корпуса ЈВуО,
у Прањанима августа 1944. год.
Стефану и Саши,
новом поколењу
Реч на почетку
„Ми не можемо писати историју. То може учинити само онај који

има све у рукама, а то је увек и само дело будућности. Али ми мо-
жемо дати податке за историју, пишући само о ономе у чему смо
били директни сведоци“ – тако је писао главни јунак ове приче
једном свом ратном другу далеке 1981. године.1 Као да је и сам знао
за начела критичке историографије и златно правило историчара
да мемоарски записи сами по себи не представљају историју, већ
пишчево виђење прошлости, а да су таква сведочења поуздана и
употребљива једино онамо где је писац једновремено и очевидац.
Година када је то писмо написао била је тачно на средини временске
праве између ратних и наших дана. За све то време, ране из грађан-
ског рата 1941–1945. никада до краја нису зарасле, нити је у српском
друштву нестало деоба које су сведене на „четнике“ и „партизане“.
Стара је Цицеронова реч: „Све је јадно у грађанским ратовима,
али ништа није јадније него сама победа“. Kомунисти су као побед-
ници у грађанском рату у Југославији сматрали да имају монопол
над истином о сложеним историјским догађајима и задржали су га
готово пола века. Српско-српски судар представљали су као сукоб
назадног и напредног, српског – шовинистичког и југословенског
– еманципаторског, коначно и као сукоб добра и зла, у коме је, напо-
слетку, добро победило. „Четници“, иако људи из њиховог суседства
и најближег окружења, били су дехуманизовани, а њихов командант,
генерал Драгољуб Дража Михаиловић, у средствима пропаганде,
којима је била подређена и историографија, представљен је као
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Никанору Паљићу,

5. октобар 1981. године.
Српска прича
12 | нечастиви лично.1 Слика „четника“ са ножем, као брадате и крво-
жедне сенке (мрачне) прошлости која прети (светлој) будућности,
креирана је тако да и за долазеће генерације представља опасност
и буде друштвено неприхватљива. Све друге слике из породичних
шкриња, које су се разликовале од ове, склоњене су у подруме, као
да тамо треба закључати и сва забрањена сећања, духове прошлости
и узнемирујуће успомене. Пред пораженима у грађанском рату
стајале су само две могућности: да у дубини душе сачувају убеђе-
ња и изолују се из новог друштва, бирајући тако да се и на њихове
потомке преноси жиг „издаје“ – или да се и сами препусте новој
струји и наставе да живе прихватајући нова схватања.
После свега, колективно сећање на Другу Југославију сведе-
но је готово на манихејски принцип. Они који су је памтили као
најлибералнију земљу у Источном блоку сметнули су с ума период
1944–1949, када је сматрана за најригиднију у стаљинизму. Генера-
ција која је стасала у социјализму, одгојена на партизанском миту и
филму, носила је штафету за Дан младости и, бар у Србији, већином
истински веровала у „братство и јединство“ југословенских народа.
Нови регрути полагали су заклетву Титу у Југословенској народној
армији, према којој се гајио посебан култ. Они су ишли на радне
акције, упознали и заволели Јадранско море, с црвеним пасошем
обилазили Европу и радовали се „шопинг–турама“ у Трсту, имали
су сигуран посао, солидно здравство и услове за образовање своје
деце. Лагодног живота из социјалистичке Југославије потом су се
сећали са носталгијом. У исто време, док су гушене грађанске сло-
боде и разарани витални српски национални интереси – глас те
генерације није се чуо. „Дивља чишћења“ из 1944. и терор на селу
током колективизације у првим послератним годинама били су за
њих углавном непознати појмови, јер их нису памтили, нити су им
их њихови васпитачи помињали. Али, земља у којој се говорило и
певало шапатом није била слободна земља. Када се после четири и по
деценије систем самоуправљања урушио, а држава која је почивала на
идеологији братства и јединства у крви распала, на новим изворима
и уз нова сазнања, у историографији су почела све гласније да се
1 Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, историја

равногораца чачанског краја, књига I, Чачак – Горњи Милановац, Краљево, 2002,
стр. 6–10; Ђорђе Станковић, Љубодраг Димић, Историографија под надзором,
прилози историји историографије, Београд, 1996, стр. 146–147, 218.
постављају питања која су за циљ имала преиспитивање прошлости | 13
и коначно суочавање са њом. Тиме се и слика Другог светског рата
у бити мењала. Чувари наслеђа Јосипа Броза Тита сваки дисонантни
тон означавали су као покушај ревизије историје.1 Међутим, као што
су равногорци били потучени у рату, и комунисти су на крају века
поражени у миру, онда када су њихове идеје пале на испиту историје.
Поред равногораца, који су углавном остали без својих споменика,
тужна је чињеница да су и спомен-обележја партизанским борцима
2017. зарасла у коров и, осим о важним годишњицама, напуштена.
Ипак, одсуство или бар слабљење притиска прошлости допринеће
могућности да се она рационализује – и коначно постане историја.
Српска историографија је још 1980-их година одредила ка-
рактер и улогу Југословенске војске у Отаџбини и Равногорског
(„четничког“) покрета. Суштински, још од тада они су на особен
начин рехабилитовани у историографији, а потом добрим делом и
у јавности. Испитивања јавног мњења од пре неколико година пока-
зала су пак да је свега трећина анкетираних у Србији уопште имала
некакав став о грађанском рату и његовим судеоницима.2 Истина
је да они који тај став поседују углавном и остају „ушанчени“ у сво-
јим позицијама, али после 70 година, занети проблемима из своје
мучне свакодневице, све је мање људи који уопште промишљају о
историји. Чињеница је да међу грађанима и даље живе два наратива
1 Вишедеценијски притисак комуниста и потискивање истине о догађајима из

Другог светског рата учинили су да од 1990-их приче поражених „пробију одоздо“,
с тим да су тада и оне често бивале црно-беле и сведене на нереалну, романтичну
слику Равногорског покрета. Међутим, иако је у јавности створена слика да се у
историографији и публицистици идеолошко клатно једноставно пребацило с лева
на десно, анализа постојеће историографске продукције о Равногорском покрету
у земљи говори да су жртве овог покрета пописане на свега нешто више од 5%
територије Републике Србије. Насупрот партизанским хроникама, које су писане
посебно за сваку општину и сваки крај, локална истраживања која су за за предмет
имала деловање ЈВуО рађена су тек у ваљевском, чачанском и смедеревском крају,
периферно у Шумадији (Гружа, у процесу су Космај, Топола и Аранђеловац), на
југу Србије (околина Ниша, Алексинац, Крушевац), и донекле у западној Србији:
у Чајетини, Косјерићу, Ариљу, а у току су и истраживања у Ивањици и Драгачеву.
Библиографија радова о Равногорском покрету у Србији напослетку би се бројала
у стотинама, док спрам ње стоји богата продукција о комунистичком покрету:
само до 1989, по прецизним подацима З. Панајотовића, објављено је близу 9.000
монографија, хроника и чланака.
2 Чедомир Антић, предговор у: Звонимир Вучковић, Сећања из рата, Београд,
2015, стр. 15.
14 | о вођама покрета отпора: генерала Драже Михаиловића као ратног
команданта и Јосипа Броза Тита као државника. Обојица су исто-
ријске личности који око себе имају круг поштовалаца и следбеника.
Питање је, међутим, да ли ће ти наративи и у будућности морати
да остану тако оштро супротстављени у нашој колективној свести,
или ће, када нестане учесника рата и њихове деце, на заједничком
темељу ослободилачке борбе, они моћи да се донекле и помире.
У међувремену, појединац који је проживео рат и смрт државе
у коју је веровао 1990-их, хиперинфлацију и турбулентне политичке
процесе, смене режима и никад окончану транзицију, све чешће
себи поставља питање: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Шта ми се то де-
сило?“. Чини се да историографија и поред тако богате продукције
није дала јасне одговоре на та питања – по чему је 1945, односно
у Србији 1944, постала вододелница српске историје. За целовит
одговор историчару је потребна помоћ и других наука: психолога,
социолога, антрополога. Један од путева за тражење одговора на
таква питања јесте мисаони повратак изворишту догађаја и поновни,
својеврстан „дијалог“ историчара и савременика, чији су мемоарски
записи у међувремену постали историјски извори.
У том смислу, мемоари Александра Милошевића могли би имати
важно место. Ко је уопште био тај човек? Типични изданак слободар-
ске шумадијске лозе – сасушене и готово закоровљене након 1918,
официр војске Краљевине Југославије до гроба веран датој заклетви
и предачким заветима – који не признаје капитулацију 1941. године.
Устанички вођ у Шумадији и сведок првог чина на позорници гра-
ђанског рата; командант корпуса и групе корпуса ЈВуО, поверљиви
сарадник Драже Михаиловића и последњи сведок слома његове
војске на Зеленгори 1945. године. Невољни изгнаник из отаџбине
и канадски емигрант, физички радник и једно од првих пера српске
емиграције, бескомпромисни равногорски идеолог и песничка душа
– вечито рањена због судбинског удеса његовог народа и земље од
којих је био вечито раздвојен супротно својим хтењима. Човек који
је, као и његов ратни командант „много хтео и много започео“, али је
вихор светски однео њега и његов рад... Поживео је готово стотину
година и кроз његову се судбину oсликала историја српског XX века.
Тако, покушај осветљавања животног пута овакве личности води нас
неминовно и у проучавање процеса и сложених догађаја, анализу
доминантних идеја и заблуда тог доба, дела његових савременика
и средине у којој је оставио трага. Зато, његова животна прича не | 15
може представљати тек микроисторију или (ауто)биографију – већ
аутентичну илустрацију једног бурног историјског периода.1
То је и основна идеја за објављивање ове књиге: да читаоцу
који промишља о прошлости представимо биографски медаљон
Александра Милошевића, до сада готово анонимне личности у исто-
рији Србије, а да за оне који се налазе на раскршћима будућности
његово богато животно искуство послужи и као користан путоказ.
Почетком 1971. на адресу Александра Милошевића у Виндзору

стигло је писмо историчара Ивана Авакумовића. Њих двојицу је у
том тренутку везивало заједничко порекло, али изнад тога и инте-
ресовање за догађаје који су претходили комунистичкој победи у
грађанском рату у њиховој Отаџбини, што је, између осталог, имало
за последицу да се и научник и бивши мајор нађу у емиграцији у
Канади. Иван Авакумовић, син југословенског дипломате, истори-
чар који је факултетску диплому стекао на Кембриџу, а докторат
одбранио на Оксфорду, од 1950-их година је проучавао политичке
феномене, идеје и покрете у Источној Европи. Као предавач на
„Универзитету Бритиш Колумбија“ (UBC) у Ванкуверу, истраживао
је и проблеме из савремене историје Балкана. Једно од најконтро-
верзнијих питања из Другог светског рата у Југославији анализирао
је 1969. у монографији Михаиловић према немачким документима.
Књига је у српској политичкој емиграцији наишла на велики одјек,
будући да су Авакумовићеви закључци, на бази немачке грађе, убе-
дљиво указивали на антифашистичко опредељење генерала Миха-
иловића и исту такву суштину Равногорског покрета. Александар
Милошевић, и сам један од официра ЈВуО, сматрао је да се ради о
делу које доноси пробој значајних историјских чињеница у јавност
и зато је високо вредновао и књигу и њеног аутора. Између њих
двојице ускоро је уследила преписка и, како смо већ напоменули,
професор Авакумовић се 1971. обратио Милошевићу с молбом да му
достави његова ратна сећања. Упутио му је низ конкретних питања
1 Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, Токови историје

1–2, Београд, 2007, стр. 198–199. Милош Тимотијевић, Звонко Вучковић, Ратна
биографија (1941–1944), расправа о проблемима прошлости и садашњости, Београд,
2015, стр. 25–28.
16 | о догађајима којима је Милошевић био очевидац и директан сведок,
посебно му поклањајући поверење пошто је прочитао његов есеј
„Голгота“ – веродостојан опис збивања из 1945. године.
Једно од првих питања историчара, с тим у вези, гласило је: „Да
ли сте објавили Ваше успомене у емигрантској штампи сем студије
у Књига о Дражи? Где?“ На ово и друга питања Милошевић му је
одговорио марта 1971:
„Сем онога што је изашло у Књизи о Дражи, више ништа

и нигде није објављивано. Овако је испало зато што је еми-
грантска штампа постала оруђе групација, па ако сте њихов,
тј. делите њихово мишљење, изаћи ће вам у сусрет и штампаће,
иначе не. (...) Још онда, када није било ове и овакве емигрантске
испарчаности, имао сам сличне незгоде и са уредником Књи-
ге о Дражи. Он је Равногорском покрету желео да дâ једино
војничко обележје. Ствар је на своје место поставио покојни
Адам Прибићевић, и ја сам, ипак, испунио обећану сарадњу,
али не онако како сам на почетку желео. Зато су она излагања
више–мање летимична и нецелинска. Касније, поготову када
се свашта појавило у емиграцији, у мени је сазрело мишљење
да треба, оно што је у мом знању, ставити целински на папир.
Тако и чиним, али често и по каткад и на дуже, прекидан неда-
ћама емиграције. Пуно је забележака, али је материјал далеко
од сређености.“1
Нетом, уследио је и сусрет најбољег заграничног историчара и

његовог саговорника – јединог сведока многих догађаја из „затамње-
не прошлости“. Авакумовић је посетио Милошевића у јуну 1971. у
његовом дому у Виндзору и, након вишечасовног разговора, између
њих двојице родило се пријатељство. Закључујући пак колико тога
некадашњи командант ЈВуО из Шумадије зна о ратним збивањима,
а та сећања нигде није објавио, Авакумовић му у наредном писму
саветује да почне да пише мемоаре:
„Из мојих питања Ви сте могли лако да оцените колико се

мало ствари зна чак и код оних који су уложили много времена
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Ивану Авакумовићу,

март 1971. године.
и труда да проучавају догађаје за време рата. И, из тог разлога, | 17
сматрам да би било врло корисно ако би ставили на хартију
Ваше ратне успомене и бар неке епизоде објавили. То говорим
из више разлога:
1) Ви сте један од ретких преживелих команданата који су
били у покрету од самог почетка па до краја.
2) Ви уживате врло добар углед у емиграцији и то чак и
код људи који се на извесним питањима са Вама не сла-
жу. И зато оно што будете објавили, биће примљено са
захвалношћу и користиће даљим историчарима.
3) Комунисти, колико ја могу да утврдим, не могу ништа
да Вам припишу што би шкодило Вашем угледу. Исто
тако, у немачким војним архивима ништа нисам нашао
што би било ко могао да користи против Вас.
Ако ти чланци буду исто тако корисни као Ваша студија
о Босанској голготи у Књизи о Дражи, учинићете своме роду
велику услугу.“1
Из приложеног се јасно види колико је професор Авакумо-

вић ценио јунака ове књиге и колико је пажње поклањао његовим
мемоарским забелешкама. Зато је непрекидно, у дугом периоду,
наставио да га охрабрује да их среди и објави. Милошевић му је на
таква писма одговарао:
„Ваша замерка што се пред јавношћу писаним докумен-

тима нисам појављивао, после свега, на свом је месту. Верујте
ми, до тога није дошло због помањкања ни воље ни жеље, још
мање што би неко, било ко, то могао користити противу мене,
већ зато што ми се згадило на оно што је угледало видело дана.
Има ту за мене несхватљивости, а по извртању истине – дела
више но равних злочину. То је са једне стране изазвало такву
смућеност, а са друге одвратност, да је добронамерног довело
у положај да више ни у шта није веровао. Уверио сам се био да
је у таквом стању, у таквој каљузи, и истина била равна и свему
осталом. Природно је, да ми није баш нимало било пријатно да
се и ја нађем у томе свему. У немоћи, човек препушта ствари
времену. Онда, можда плански, да се истрче они којима је до
1 Исто, писмо Ивана Авакумовића, 26. јун 1971. године.
18 | тога стало. И једно и друго је сазрело, а Ваша књига Михаило-
вић према немачким документима (...) учинила је прекретницу,
ствар извукла из каљуге и учинила један гигантски корак на путу
велике и светле истине. С обзиром на све, изгледа ми да су време
и околности учинили своје и да је сазрело да се послу прилегне.
Живим у нади да ћу успети да у потпуности свој дуг одужим.“1
Нажалост, мајор Александар Милошевић никада није завршио

своје мемоаре. Сада можемо са сигурношћу да утврдимо у ком пе-
риоду су настајали његови историјски списи. Милошевић је кратке
дневничке белешке водио још током повлачења ЈВуО кроз Босну
1944/1945. године. Очигледно, још тада је исказао жељу да, уколико
преживи голготу у којој се нашао, сачува успомену на саборце, људе
и догађаје из ратног периода, па му је бележница коју је са собом
носио послужила као нека врста подсетника за будуће мемоарске
записе; тада је бележио тек имена села и датуме када је кроз њих
пролазио. Та његова бележница, малог формата, остала је сачувана.
Сећања је први пут ставио на папир и допунио их за време боравка
у Грчкој, у октобру 1946. године. Два месеца касније, прекуцао их
је на писаћој машини и опет допунио, стављајући акценат на Бо-
санску голготу, коју је изгледа сматрао за најважнију епизоду свог
војевања. Оба есеја, у форми ратних извештаја, сачувана су и могло
би се рећи да су она послужила као добра подлога да 1955–1956,
када се већ налазио у емиграцији у Канади, та сећања уобличи у есеј
под називом „Голгота“, који је потом објављен у зборнику сећања
преживелих официра и политичких вођа Равногорског покрета, на-
званом Књига о Дражи. Овај мемоарски запис мајора Милошевића,
обима 38 страница, више пута цитиран и код домаћих историчара и
публициста који су се бавили проучавањем Равногорског покрета,
окосница је и његовог рукописа који је пред нама.
У допуњеном делу, насловљеном са „У укрштеним интересима
моћних, сећања из рата и револуције 1941–1945“, на 131 страни,
Милошевић детаљно описује збивања у којима је учествовао од сеп-
тембра 1944. до маја 1945. године. Тај део својих мемоара завршио
је око 1962, и он до сада није објављиван. Том рукопису придодао је
касније и текст „Септембар 1939“ (три странице) – његова сећања
на почетак Другог светског рата и одлазак на службу у Призрену,
1 Исто, писмо Ивану Авакумовићу, 15. јул 1971. године.
који је објавио 1979; делом објављени есеј „Пад“ (50 страна) где | 19
описује Априлски рат и војни слом, све до маја 1941. и есеј „После
Зеленгоре“ (77 страна) који покрива период од маја до октобра
1945. и који такође није објављиван, а написан је 1980-их година.
Све те целине требало је да буду део једне књиге, али будући да Алек-
сандар, како смо већ навели, никада није завршио своје мемоаре,
замишљена и стилски неуједначена поглавља остала су неповезана.
Тако, он описује предвечерје рата, након чега у излагању следи
краћа пауза, потом детаљно описује месец дана из 1941, па онда
опет следи дуг период, од маја 1941. до септембра 1944, о којем
мемоарист није написао ни речи. Затим приповеда о једној години
свог живота, детаљно и у континуитету, да би и то излагање нагло
прекинуо. Сви текстови куцани су на писаћој машини, латиничним
писмом, прегледно и уредно, са тек понеком белешком на маргини.
Пред приређивача се поставио задатак да одабере начин на који
ће мемоари бити објављени. Да ли их објавити управо овако како
их је, недовршене, хронолошки сложио и аутор, да ли се упустити
у изазов да се на основу свих доступних извора приступи писању
животне приче А. Милошевића у слободнијој форми, без научног
апарата или пак написати његову сажету биографију као увод у ме-
моарске записе из Босне – и потом објавити само њих, јер само они
и дају једну заокружену слику? Да ли можда треба размислити и
о две књиге – једне у којој би приређивач на основу историјских
извора написао биографију мајора Милошевића, а друге у којој би
били сабрани његови списи и изводи из богате кореспонденције? На
крају смо се одлучили за композицију која је пред читаоцем: да ово
уједно буде и књига Александра Милошевића и књига о Александру
Милошевићу. Поред предговора, она ће имати три целине и адекват-
не прилоге. У првој целини, на бази различитих историјских извора,
представљамо његову биографију до 1945; на њу би се надовезала, као
друго поглавље, Милошевићева прича о Босанској голготи ЈВуО, док
би треће приказало његов живот после 1945, укључујући и боравак
у емиграцији. Као посебне прилоге, издвајамо и један програмски
говор из 1986. којим Милошевић објашњава свој поглед на суштину
Равногорског покрета, затим неколико упечатљивих портрета људи
с којима је војевао, и на крају сажету хронологију – временску линију
његовог живота са најважнијим моментима. Осим прве и треће главе
и поменуте хронологије, све друге целине и текстови представљају
интелектуалну својину Александра Милошевића.
20 | Прва и трећа глава, настале истраживањем приређивача, имају
за циљ да осветле дело готово непознатог мајора Милошевића у
историји Србије, али и како се историја Србије одразила на његову
судбину. Да би се до тог резултата дошло, требало је да прикупимо
и класификујемо бројне историјске изворе, од којих је посебно
значајна Милошевићева приватна архива. У тој заоставштини, која
је непознаница за домаћу историографију, сачувани су сви његови
записи и приватна размишљања, али и више хиљада писама које је
написао или примио живећи у емиграцији. За истраживање тако
богате грађе, која је и важан историјски извор, како за ратне дане,
тако и за историју српске политичке емиграције у другој половини
ХХ века, било је потребно доста времена, али је она надопунила по-
стојеће изворе и готово све важне моменте чији су описи изостали
у мемоарима. Тиме су испуњене све веће белине у Милошевићевој
биографији. Настојали смо да све поткрепимо и научним апаратом,
како би изнете тврдње биле веродостојније и проверљивије. Сматра-
ли смо да овакав рукопис заслужује да буде приказан и вреднован
као релевантно историјско штиво, иако би као роман вероватно
наишао на ширу читалачку публику. Коначно, упознајући се детаљно
са ликом мајора Александра Милошевића, дошли смо до закључка
да би композиција књиге на коју смо се одлучили вероватно пред-
стављала и Милошевићев лични избор, будући да је он сматрао да
само историја и историјско штиво могу тако снажно да поучавају
и допринесу катарзи његовог народа.
Рукопис који је пред нама штампа се аутентично, онако ка-
ко је и написан. Сви наслови и поднаслови су ауторови, као и ток
излагања и подела на пасусе. Задржане су све особености језика и
правописа времена у којем је настао. У том смислу смо ретко одсту-
пали и интервенисали, као на пример у употреби великог слова, где
Милошевић пише „Ађутант“, „Начелник штаба“, „Командант групе“,
„Лева и Десна колона“ и друго. У таквим случајевима водили смо се
правилима важећег правописа. Измењене су, ради боље читљивости,
и честе војне скраћенице, попут: „пл.“ – планина, „п.пук.“ – потпу-
ковник, „к–т“ – командант, „с–з“ – северозапад, „п. поручник“ –
потпоручник, „с.“ – село, „жел. ст.“ – железничка станица. Понегде
смо били слободни да додамо и запете, али увек уважавајући дух
излагања приповедача. Када прави дуже дигресије или завршава
једну и прелази на другу причу, опет ради боље читљивости, додали
смо ознаку „*“. У свега три случаја изостављена је, и јасно обележена
знаком „(...)“, по једна реченица у основном тексту, где се радило о | 21
понављањима – двоструком и истоветном писању о једном истом
догађају које писац није уочио; исто тако, из сличних разлога, из-
остављене су његове три краће напомене. Поред тих мањих, рекли
бисмо неприметних измена, које нипошто не нарушавају изворну
вредност и композицију рада, рукопис Александра Милошевића
садржи још неке додатке приређивача. Најпре, то су везници које је
он ненамерно изоставио, а ми смо их додали и обележили угластим
заградама „[ ]“. Исто то смо понекад учинили код навођења пуног
имена официра које он наводи само по имену или презимену, онда
када их први пут помиње и уводи у фабулу. Негде је и сам аутор,
поред личних имена или чинова и звања особа о којима је писао,
оставио празан простор, у немогућности да, после толико годи-
на и одвојен од отаџбине и савременика, провери тачан податак.
И ту би га приређивач допунио. Ретко се, свега у три случаја, де-
сило и да га коригујемо, као када је нпр. уместо имена свештеника
Николе Пејовића по сећању за исту личност навео да се радило о
„свештенику Николићу“.
Угластим заградама обележене су и све напомене и појашње-
ња приређивача. Настојали смо да интервенције те врсте чинимо
искључиво онамо где је заиста неопходно да се нека од изнесених
пишчевих тврдњи допуни, појасни. Приређивач није прихватио
изазов да свим ликовима, који кроз овај рукопис искрсавају пред
читаоцем, придода и одговарајући биографски медаљон. Мада при-
хватамо и такав приступ и критику као правилне, свесни да би пор-
трети историјских личности које писац помиње додатно обогатили
његове мемоаре, били смо крајњег мишљења да би десетине таквих
напомена ипак донекле и оптерећивале и скретале главне токове
приче, а уједно и замутиле догађаје којих је Александар Милошевић
био сведок и историјски извор првог реда. Речју, од такве замисли
смо одустали да би његова прича била што аутентичније предста-
вљена, а њему као сведоку била дата пуна пажња. Такође, били смо
мишљења да је заинтересовани читалац, иоле упућен у историјска
збивања у Србији 1941–1945, углавном упознат и са личностима о
којима мемоарист Милошевић говори. Калабић, Рачић, Палошевић,
Раковић, Драгиша Васић, Звонко Вучковић, Марко Музикравић,
Душан Дуја Смиљанић – већ безмало три деценије нису табу тема у
Србији, њихове биографије више нису непознаница за историчаре,
а у Шумадији они имају и посебно место у колективном сећању и
22 | историјској свести генерација рођених након 1945. године. То је
био и разлог више да одустанемо од првобитне замисли да у научном
апарату појашњавамо улогу сваке личности и команданта који се
помиње на страницама овог рукописа.
Зашто су мемоарски списи Александра Милошевића и књига
о њему, поред свих препорука др Ивана Авакумовића, битни за
историчаре и љубитеље историје 2017. године? Ово је на неки начин
микроисторија, али кроз коју се прелама низ сложених историјских
процеса, књига о догађајима чије последице и данас живимо. Пово-
дом стогодишњице стварања југословенске државе и новим проми-
шљањима на ту тему, његова сећања упечатљиво говоре о периоду
формирања и сазревања првог постсолунског и југословенског
нараштаја. Затим, причајући своју животну причу, он представља
судбину Срба – југословенских официра, њихово родољубље и ра-
зочарања, стремљења и заблуде, и несвесно већ тада даје одговор
зашто је постао равногорац. Милошевићеви записи представљају
и важан историјски извор о устанку и антинемачком отпору 1941,
а затим и о отпочињању грађанског рата у Шумадији. Говори о
замишљеној, неуспелој „народној равногорској револуцији“ која је
требало да доведе до препорода државе и друштва. Његова најде-
таљнија сведочанства о Равногорском покрету јесу и слика његовог
краха, а то је период о којем постоји јако мало описа, поготово из
пера личности из првог ешалона. До детаља описује како је дошло
до повлачења ЈВуО према Босни у јесен 1944, описује борбе против
Немаца око Краљева; реконструише марш ЈВуО од села до села,
тако да се на основу његових бележака може реконструисати читава,
још недовољно истражена Босанска голгота и судбина последњих
ројалиста. По Милошевићевим описима, то је и у моментима расула
била војска која је задржала идеале и ентузијазам и поштовала законе
и правила ратовања, коју су до последњег дана пратили литургија и
причешће. Из његових сећања искрсавају ликови малих људи у ве-
ликим догађајима; непрестано се преплићу трезвене анализе војске
и ратишта и емотивне слике сељака и војника, уз готово уметнички
осећај за приказ детаља.
Милошевић без увијања пише и о лошим односима између
јединица и команданата, бољке од које је организам Равногорског
покрета дуго боловао и коначно био затрован. Осликавање портрета
официра и вредновање њихове историјске улоге код Милошевића
је неретко обојено личним утисцима. Кроз мемоаре се овде огледа
и лични портрет писца, који је генерално, кроз живот, заиста био | 23
оштар у оценама људи и њихових особина. Мучна сећања на рат
код њега су по свему судећи изливала горчину и после две или три
деценије, па и у својим мемоарима он страствено расправља и из-
риче вредносне судове о догађајима и људима, с којим се савремени
историчар можда неће увек сложити. Међутим, Милошевићеви
описи, углавном сагласни и са другим историјским изворима, у
том смислу су за историчара и корисни, будући да његови саборци
нису представљени као јунаци из епских песама, већ огољени и
реални, са свим људским слабостима и манама. Жестоко је крити-
ковао рад Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића, вођа покрета
у НДХ, посебно због колаборације у коју су се упустили, не улазећи
у нијансе проблема и особености подручја у којем су деловали и
чињеницу да су се они, поред борбе за слободу нашли и у борби за
голи опстанак, принуђени и да пактирају са непријатељем не би ли
спречили усташки геноцид. За њега, они се као такви јесу номинал-
но налазили под Михаиловићевом командом, али суштински нису
следили његову визију.
Тај приступ се посебно огледа у његовом опису Павла Ђури-
шића, чију је контроверзну историјску улогу настојао да расветли.
Милошевић команданта црногорских снага ЈВуО уводи у причу већ
приликом анализирања конференције у Ивањици октобра 1944, када
аргументима побија Ђуришићев тадашњи предлог да јединице не
одступају према Босни, већ према Црној Гори. Осврт на његов рад
чини и касније, када анализира штетност осветничких похода ЈВуО
против муслиманског живља у источној Босни 1942–1943, када су,
како пише, у „Павловој истрази потурица“ страдали многи невини.
Напослетку, он прати и Ђуришићево одвајање од главнине и напу-
штање генерала Михаиловића, које је окарактерисао као „издајство“.
У овом приказу кретања црногорских снага ЈВуО Александар Мило-
шевић понекад има материјалних грешака, некада се чини да је био
тек ускогруди Шумадинац који је тешко разумевао сву сложеност
живота Срба ван Србије у условима окупације, али све то не умањује
погубност Ђуришићевог одступања од заједничкe маршруте, које се
уистину догодило 1945. године. Његови ставови и оцене јесу тешки
и оптужујући, али су део реалног искуства и Милошевићу се, после
свега проживљеног, на то не може ускратити право. Притом, он
износи речи оптужбе на рачун црногорског војног и политичког вођ-
ства, али не негира блискост између „Србијанаца“ и „Црногораца“
24 | („једнокрвном браћом“) приликом њихових сусрета. Штавише, он
више пута наглашава повезаност сународника из Србије, Црне Горе
и Босне и Херцеговине.
И његова слика босанских муслимана битно се разликује од
оне које су комунисти учитали Равногорском покрету: пролазећи
кроз Санџак и Босну и крајеве настањене муслиманима, Милошевић
нигде не наводи крвну мржњу која их је раздвајала, већ, напротив,
њихове контакте, где-где и сарадњу, али најчешће међусобно не-
поверење и непознавање. За многе муслиманске прваке, посебно
оне на северу Босне, била је ово прилика да се увере да Михаило-
вићева ЈВуО не планира да их истреби или протера – у целом овом
полугодишњем кретању дуж Босне није забележен ниједан масовни
злочин над њима – већ да уважава њихов идентитет и посебности.
Слика о генералу Михаиловићу и његовим војницима мењала се
тако и међу муслиманима, али је било доцкан: рат се ближио крају,
а победници који су писали историју створили су стереотипе који,
умножавани пропагандним средствима, после седам деценија више
не могу да ишчезну.
Рукопис Александра Милошевића дефинитивно разбија и мит о
„националним снагама“ (о обједињавању ЈВуО и Љотићевих добро-
вољаца) и перспективама њиховог заједничког деловања у антикому-
нистичком фронту на крају рата. Показује да се генерал Михаиловић
никада није носио овом мишљу, већ да се доследно држао правца
који је зацртао 1941. одлуком да не призна капитулацију и коју је
1945. само потврдио. Исто тако, указује и на контакте појединих
представника ЈВуО са штабом немачког генерала Лера у Загребу у
пролеће 1945, али не да би се равногорци укључивали у снаге кола-
борације, већ да би размотрили могућност предаје Лерових снага
ЈВуО, коју је иницирала немачка страна у уверењу (показало се да
је оно било погрешно) да ће тако успети да успоставе контакт са
Американцима и тако изнађу повољнији начин за излазак из рата... За
историчара је вредан и Михаиловићев портрет каквим га мемоарист
даје, и у Свилеуви 1944, и у Посавини почетком 1945. и на Зелен-
гори у пролеће те године. Сматрамо да ће тај прилог допринети
употпуњавању мозаика којим се историјски вреднује лик генерала
Михаиловића. Мало је ко од преживелих команданата из редова
ЈВуО био тако добро упознат са читавом драматиком догађаја у
Босни 1944/1945. као што је то био мајор Милошевић, а показало
се и да нико од њих није био кадар да их опише на начин како је он
то учинио; његова улога, интелектуална снага и надасве поштен | 25
приступ у тумачењу минулих догађаја дали су његовим записима
посебну историјску вредност.
Александар Милошевић ништа није сакрио од нас, нити је игде
улепшавао стварност. У његовим мемоарима описан је и сусрет са
Немцима у Горажду у јануару 1945, који му је један саборац савето-
вао да изостави. На тим страницама налази се и прича о заплашеним
муслиманима које среће у селима крај Дрине, који су се бојали да
им се не понове страдања и покољи које су преживели претходних
година, а који су вршили Милошевићеви саборци са којима је он
уистину имао мало тога заједничког. Тако компромитујуће догађаје
прећуткивао би много који мемоарист, али нипошто и онај који је
говорио да је „истинољубиво равногорство“ смисао његовог живота.
Он није био слепи апологета својих ратних другова, напротив, често
је и најстрожи судија равногорцима самим, чији је сваки злочин без
устручавања жигосао и отворено га називао злочином.
Повремено, описујући неке догађаје, он сучељава своја сећања
са делима појединих историчара или описима других учесника.
После свих искустава, није показивао вољу да подилази својој по-
тенцијалној читалачкој публици, нити да на себе скреће пажњу јав-
ности. Можда би се једина слабост у раду, која срећом не долази до
изражаја, могла тражити у опису оних догађаја којима Милошевић
није био очевидац, већ представљају уношење накнадних сазнања
која би појаснила догађаје о којима је сведочио. Ипак, такве ситуа-
ције су у овој књизи заиста ретке и зато смо става да она представља
штиво које ће бити значајно у сваком будућем покушају тумачења
улоге ЈВуО и Равногорског покрета.
Стил којим су писани мемоари Александра Милошевића нети-
пичан је за једног официра. Ово није суво историјско, још мање вој-
но штиво. Цело његово писаније снажно је прожето сликом живота
и свих радости и падова у једном веку. Истина, они јесу дело једног
војника, али војника са снажним личним идентитетом и свешћу о
сељачком пореклу, који је одрастао на приповеци српског реализма
и Шантићевој поезији. Такав, он је имао дар да опази, забележи и до
танчина ослика ратне сукобе и све људске драме које су их пратиле,
али и вршај у свом селу, растанак од породице приликом одласка
у град, прилике у Војној академији, мучан, а опет поносан живот
српске породице у Босни и друго. Он пише лепим српским језиком,
уз понеки анахронизам из времена и поднебља у којем је одрастао.
26 | Међутим, чињеница да је упркос присутном таленту заиста мало
објављивао, говори да није имао изражену литерарну амбицију – у
његовом карактеру су и све друге амбиције, као и војне и политичке,
биле у другом плану или потпуно потиснуте.
Он није патетичан, али у погледу на ратно доба понекад јесте
поетичан. То се поготово да уочити у његовим описима села и сеља-
ка. Иако је у појединим писмима оставио трага да се на шумадијском
селу живело тешко и сурово, те да је и његова борба од 1941. кроз
Равногорски покрет била, између осталог, усмерена на преображај
и препород села, у његовим описима Лепенице и тамошње народ-
не културе уочавају се идиличне и романсиране слике, а уз њих и
одређене социјалдемократске и егалитаристичке идеје. Његова
слика села и патријархалне културе је, пре свега, на трагу његових
књижевних узора, попут Лазе Лазаревића и Јанка Веселиновића.
Притом, треба имати у виду да се ради о сећањима која је Алек-
сандар Милошевић писао у Канади, док је чезнуо за својом никад
досањаном, васкрслом отаџбином, за завичајем, породицом, драгим
људима и настрадалим саборцима. Можда се неки историчари неће
сложити са појединим његовим оценама или прихватити све њего-
ве вредносне судове, али мајор Милошевић није историчар, већ
историјски извор, гласноговорник поражених који дуже од четири
деценије у Србији нису смели да изрекну реч у јавном простору,
посебно ако би се она односила на прошлост. Тако и његова књига
није објективна историја Другог светског рата, него поглед на ратна
збивања из једног, српског и равногорског угла. Међутим, оно што
је чини вредном и даје јој предност у односу на прегршт сличних
списа јесте чињеница да је писана без мржње и пристрасности.
Кроз њену употребу и цитирање, али и кроз укрштање са другим
историјским изворима, биће у будућности одређена њена права и
пуна вредност.
Остаје само жал што такав писац и историк, са широким захва-
том у опису догађаја, није завршио мемоаре и тиме описао читав
ратни период. У томе га је омело беспуће емиграције, сва тамошња
обесхрабрења и расколи, обавезе око посла и решавање питања
егзистенције, али и стална преписка коју је водио са емигрантима
расутим широм света. Преписка Александра Милошевића је богата
и без сумње значајна као историјски извор, али је сигурно и да га је
толики посао стално скретао и коначно скренуо ток са писања мемо-
ара, који су морали да му буду приоритет. По стилу, објективности и
уопште по природи догађаја које описује, Милошевићеви мемоари | 27
су најсличнији сећањима Звонка Вучковића, који су и данас високо
вредновани међу историчарима.1 Вучковићеве две књиге, објављене
у емиграцији 1977. и 1980, штампане су у више наврата и у Србији,
почев од 1990-их година. Тако се и овдашња јавност упознала с
делом и ликом овог Михаиловићевог команданта, а многи његови
закључци и опсервације били су цитирани у радовима историчара.
Он детаљно описује рат 1941–1944, док Милошевић акценат ставља
на 1944–1945. и тиме га на неки начин наставља и надопуњује, па
читалац који као историјски извор буде користио њихове мемоаре
сада може да, из визуре Равногорског покрета, пред собом има
заокружену ратну слику.
Мемоари и записи Александра Милошевића, које први пут об-
јављујемо 2017, четири деценије после Вучковићеве књиге, отварају
једно друго питање – колико је заправо мемоарске или оригиналне
архивске грађе у дијаспори тренутно препуштено зубу времена.
Без јединствене институције која брине о богатом наслеђу српске
политичке емиграције, раскошне приватне збирке и породичне би-
блиотеке неретко завршавају код страних колекционара или чак на
депонијама, а узбудљиве и поучне животне приче тако заувек остају
неиспричане. Тешко да ћемо икад сазнати колико је драгоценог
материјала ишчезнуло небригом државе и надлежних институција,
или колико неискоришћених докумената чаме у некаквом подруму
приватне куће, немаром далеких потомака утопљених у нову сре-
дину. Ова књига само наговештава опасност да ће бројни трагови
о животу српске емиграције на Западу у другој половини XX века
нетрагом нестати уколико се у најскорије време нешто озбиљно
не буде учинило по том питању. Указујемо на необјављена сећања
шумадијских официра Миливоја Обрадовића (Енглеска) и Милу-
тина Братковића (Аустралија), који су умногоме послужили и у
попуњавању празнина у овој књизи, у приликама које мајор Мило-
шевић није стигао да опише. Скрећемо пажњу и на архиву генерала
Миодрага Дамјановића, која представља право благо за историчара
1 Милош Тимотијевић је записао сведочење о томе како је Вучковић саста-

вио своје мемоаре: радећи у једној америчкој фирми, сваког дана у слободно вре-
ме писао би по једну страну будуће књиге. Увече би тај рукопис његова супруга
прекуцавала на писаћој машини – и тако су радили скоро десет година (Милош
Тимотијевић, „Звонимир Звонко Вучковић (1916–2004), биографија, документа,
сећања“, у: Зборник радова Народног музеја, бр. 45, Чачак, 2016, стр. 182).
28 | који изучава српску политичку емиграцију за период 1946–1956,
а која је срећом пре неколико година у целости пребачена у Београд.
Настојали смо да све описе илуструјемо фотографијама, од
којих се већина објављује по први пут. На њима видимо, као на вре-
менској линији, сељаче из Саранова које израста у човека, потом
официра и представника елите Краљевине, чија анонимност нестаје
када се 1941. ненадано нађе у средишту историјских збивања, уз
историјске личности; видимо и његове војнике, потчињене и надре-
ђене команданте, чије униформе, ознаке и наоружање анализирамо
– али и из чијих лица и погледа назиремо ко су они заиста били.
Мало ко од њих успео је да преживи рат, одреда су сврстани међу
народне непријатеље, па су зато њихове фотографије морале да
буду склоњене на скровита места, где су многе остале све до данас.
Један број њих тако је тек последњих година пронађен у Шумадији,
док су друге сачуване у архиви Александра Милошевића у Канади.
Оне ће нам приказати Милошевића и као команданта и војника, и
као емигранта и једног од политичких вођа Срба у Канади, али и
изблиза, као породичног човека, оца, деду.
Док читамо о његовој судбини, анализирамо ставове које је из-
носио и проблеме на које је упозоравао, непрестано над нама лебди
питање: можда смо као држава и народ у минулом столећу и могли
другачије? И да бирамо, и да сносимо последице својих избора. На-
жалост, државотворни Шумадинци попут њега до 1941. нису успе-
ли да се приближе управљачким елитама које су скројиле судбину
нације, а 1945. их је одувала олуја победника у грађанском рату, да
се по белом свету злопате као емигранти, а у својој земљи буду дуго
жигосани као издајници. Животна прича Александра Милошевића
јесте типична српска прича која говори о великом паду једног народа
и непрекидној борби за његовим поновним усправљањем. Зато тре-
ба да је прочитају и они који нису историчари. Његово искуство и
размишљања нам помажу да и у садашњем времену одгонетнемо ко
смо ми заиста, које су наше вредности и наша истинска упоришта и
исходишта. И да коначно докучимо шта нам се то десило у XX веку,
„веку изгубљене историје“. Она не даје дефинитивне одговоре, али
зацело подстиче на размишљање. Уколико међу онима који је буду
читали и вредновали буде пробудила и потребу за разговором или
полемикама о будућности Србије, онда ће у пуној мери остварити
циљ с којим је писана и објављена.
* | 29
Комплетну преписку и мемоарске записе Александра Милошеви-

ћа добио сам приликом једне посете Канади у новембру 2013, не
знајући шта ћу све у тим кутијама и фасциклама наћи. Требало је да
прођу дани дa само ишчитам сав тај материјал и на крају констатујем
оно што до тада нисам знао: да командант шумадијских равного-
раца на своја ратна сећања никада није ставио тачку. Вратио сам
се у Србију са копијом мемоара и најважнијих писама која би их у
појединим сегментима допунила. Предстојао је период истражи-
вања и укрштања ових списа са другим историјским изворима, који
се понекад тешко усклађивао са студентским обавезама. Најпре је
требало прекуцати – пренети у електронску форму мемоаре и ве-
лики број писама. Затим, проверавати наводе из њих и прибавити
све додатне информације које би употпуниле слику о Александру
Милошевићу као ратном команданту. Поред уређивања мемоарских
записа, како је већ речено, одлучио сам да напишем и његову био-
графију, која је овде представљена у два дела, са по 11 мини-есеја с
њим у главној улози.
Хронолошки, пратио сам његов развој, школовање и изградњу
војничке каријере, настојећи да оцртам и контуре епохе у којој је
живео и делао. Трагајући за детаљима из његовог живота, најпре сам
вршио истраживања у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу;
ту се чувају Милошевићеви ученички досијеи и сведочанства, из
времена када се тек уобличавао као личност. Наставио сам у Војном
архиву у Београду, са досијеима персоналних података официра
војске Краљевине Југославије, где су забележени сви подаци о карак-
теру, служби и каријери како Милошевића, тако и његових колега
и сабораца. У истом архиву пратиo сам и његове ратне активности
кроз фонд Четничка архива, односно документацију Другог шума-
дијског корпуса ЈВуО. Како су на те акције гледали органи српских
власти под окупацијом настојао сам да прикажем коришћењем
фонда Недићева архива; копије тих докумената које се односе на
Крагујевачки округ чувају се у Народном музеју Крагујевца. У том
истраживању имао сам свесрдну помоћ људи „са терена“: директора
Народног музеја Крагујевца Ненада Ђорђевића и његовог колек-
тива, где посебно треба издвојити надареног и прерано премину-
лог Дејана Обрадовића; директора Спомен-музеја „21. октобар“
30 | Славољуба Јовановића и колеге Предрага Илића из Историјског
архива Шумадије. Ово је скроман начин да им захвалим.
Перцепција окупатора у вези са збивањима у Шумадији 1941–
1944. назире се након истраживања грађе заостале од немачких
власти и безбедносних структура, коју сам налазио у фонду БДС
(Befehlshaber der Sicherheitpolizei) у Историјском архиву Београда.
Нажалост, документа партизанских јединица из овог краја сачувана
су само за 1941, и то у јако скромном обиму, док у наредном пери-
оду у зони одговорности мајора Милошевића ових снага више није
ни било. Зато сам њихов угао посматрања настојао да надоместим
богатом литературом (мемоарима и хроникама НОБ-а) насталом у
послератном периоду. Овоме треба додати и протоколе умрлих за
период 1941–1945, расуте широм општина у којима је Милошевић
оперисао, те архиву генерала Миодрага Дамјановића и Удружења
бораца краљевске југословенске војске „Дража Михаиловић“ из
Лондона. Причу сам допунио и консултовањем бројне и разноврсне
научне литературе. Напослетку, одређене допуне добио сам и од
породице и потомака Александра Милошевића, као и од неколицине
савременика и завичајаца упућених у ратна збивања. Ту бих истакао
подршку Владете Стевановића, Горана Ристића, Зорана Недељко-
вића, Слободана Ћировића и Небојше Радосављевића, који су овај
рад обогатили многим фотографијама, документима и сећањима
које су, сваки у својој средини, прикупљали и бележили и потом нам
их несебично ставили на располагање. На крају им се придружио и
Милош Лојовић, са збирком упечатљивих фотографија – својеврсних
докумената из Босанске голготе, којој је мајор Милошевић посветио
највише простора у својим сећањима. Ништа мању благодарност
не дугујем ни породици и потомцима Душана Бранисављевића
(1927–2016), синовца мајора Милошевића, који су ми, отворивши
врата свог домаћинства и породичне шкриње, умногоме помогли
да разумем у каквом је амбијенту и окружењу у Саранову стасао
потоњи шумадијски герилски командант и народни вођ.
У фебруару 2017, када је биографија већ највећим делом била
написана, поновио сам истраживање заоставштине Александра
Милошевића у Канади, са акцентом на његову богату кореспонден-
цију. Тада је биографија додатно обогаћена неким новим детаљима
његовог живота у емиграцији. Уједно, одабране су и фотографије
које ће илустровати ову књигу. Имена свих оних који су, било каквим
прилогом (изјавом, фотографијом, документом) помогли овај рад
налазе се на крају књиге, али би овде требало посебно издвојити и | 31
породице Живке Дробац (1925–2014) и Милана Миће Петровића,
који су ми приликом сваког доласка у Канаду пружили гостоприм-
ство, уз пуно љубави и разумевања. Наравно, ове књиге не би ни мо-
гло да буде да син нашег јунака није изразио спремност да се упусти
у овакав подухват и омогући ми коришћење очеве заоставштине. Са
мноштвом сугестија и одговора на непознанице, али и уз сопстве-
не запитаности, Горан Милошевић је онда и сам дао печат овој
књизи. Упознајући се детаљније с појединим сегментима из војне
и политичке биографије свог оца, био је свагда вољан да помогне у
истраживању и решавању дилема које су пратиле дуг пут од идеје до
реализације, али никада не показавши жељу да задре у нешто што
би требало да остане у домену науке или на било који начин доведе
до улепшавања стварности. Он није желео да пред читаоцем буде
романсирана биографија његовог оца нити апологија његових сабо-
раца, већ што реалнија слика једне епохе која ће допринети видању
рана из братоубилачког рата 1941–1945. и успостављању дијалога о
будућности српског народа. Као приређивач ове књиге, дугујем му
немерљиву захвалност јер ми је поклонио поверење и до краја остао
добронамерно, пријатељски наклоњен. Благодарим и рецензентима
– др Кости Николићу, др Бојану Б. Димитријевићу и др Милошу
Тимотијевићу – који су с пажњом ишчитали рукопис и пружили ми
бројне корисне сугестије и допуне. Сваки разговор са њима био ми
је вредан, понајпре јер је отварао нова поља за размишљање у вези
са темама којима се професионално бавим. Коначно, захвалност
осећам и према Борисаву Челиковићу и Службеном гласнику, без
чије помоћи би овај материјал вероватно дуго остао у рукопису.
Читав рад на књизи представљао је крајње необично и драгоце-

но искуство, у неку руку и интелектуалну вежбу за младог истори-
чара који се тек учи „тајнама заната“. Успут сам се, колико год је то
било могуће, клонио реалне замке за биографа – да се идентификује
са историјском личношћу о којој пише, па да јунак и биограф повре-
мено не проговоре један кроз другог. Колико ми је све то пошло за
руком, оцениће читаоци и стручна јавност.
У Шумадији, уочи Ђурђица 2017,

БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА
МИЛОШЕВИЋА
Први део
(1910–1945)
Официрска легитимација капетана Александра Милошевића,

март 1941. год.
Карактеристике капетана Милошевића
са потписом мајора Душана Смиљанића, 1942. год.
I
„Историја у једнини“, оличена у биографији Александра Милошеви-

ћа, почиње у селу Саранову, среза Лепеничког и окружја Шумадиј-
ског. Како је писао етнолог Боривоје Дробњаковић, „куће овога села
налазе се по странама брда Звездана, Покозице и Јелена и спуштају
се до у долину Јасенице, где су школа и црква. Услед деоба куће се
пењу све више уз ова брда. На левој обали Јасенице, у њеној доли-
ни, на месту где се укрштају путеви из Раче и Наталинаца и одатле
воде за Паланку, налази се крај Поља“.1 Баш ту, у равници засеока
Поље, населили су се почетком XIX века, бежећи пред Турцима из
области Сјенице, и преци Александра Милошевића. Побијајући
колац у Шумадији, његови чукундедови одредили су судбину пото-
мака: у миру ће дане проводити као ратари са плугом, обрађујући
свој мали комад земље, а у рату као војници са пушком, исти тај посед
бранећи, у времену када је „земља“ била синоним за њиву и oтаџбину.
Стари Милошевићи, испрва под презименом Бранисављевићи,
као крсно име славили су пренос моштију Светог Ђорђа – Ђурђиц.
Војнички светитељ штитио их је, дакле, и у раду и у рату, а војева-
ње „за крст часни и слободу златну“ било је усуд за три колена ове
породице узастопно. Деда Ђурђе је био учесник српско-бугарског
рата 1885. и мали Александар Милошевић сећао се споменице
на његовим грудима из те неславне српске војне. Отац Михаило,
као типични изданак генерације учесника ратова за ослобођење и
уједињење 1912–1918, борио се најпре у Балканским ратовима, а
затим у Првом светском рату учествовао у одбрани земље 1914, па
1 Боривоје Дробњаковић, Јасеница, антропогеографска испитивања, Београд,

1923, стр. 348.
36 | одступао преко Албаније и борбу наставио на Солунском фронту.
Ни званично примирје ни ослобођење земље нису за њега значили
демобилизацију, будући да се нашао у јединици која је 1919. гушила
албанску побуну на Косову. Одатле је донео четири медаље, али и
мноштво ратних прича које су се у најранијем добу уткале у свест
његових наследника.1
Ако су војнички позив оца и деде, њихова блистава одличја и
беспоговорно и безусловно служење отаџбини, били од првора-
зредног утицаја на формирање карактера Александра Милошевића,
одмах затим у том процесу долазила је улога одрастања у тради-
ционалној српској породици у Шумадији, „српском Пијемонту“,
недалеко од Карађорђевог родног села Вишевца, Тополе и Опленца.
Коначно, као да је баш дан када је дошао на свет условио и његову
будућност: био је то национални празник Видовдан, 28. јун 1910.
године. Село са око 500 домова у којем је поникао, као и цела област
Лепенице, било је сиромашно; доминирали су мали поседи од којих
су се сељаци једва прехрањивали. Прва сећања била су му везана
за рат, страдање сељака и црне барјаке на капијама, мајку и баку
које ћутке плету и плачу не знајући судбину свог војника, збегове
из Мачве који су пролазили кроз Сараново. Отац му је отишао у
рат 1912, у време када још није могао ни да га запамти, а вратио се
када је већ био напунио девет година. У свим тим годинама, брига
о домаћинству је највећим делом пала на жене, а тешких послова у
најранијем узрасту прихватала су се и деца. Те, 1919, када се породи-
ца после свих тегобних година поново нашла на окупу, Александар
је прележао и тешко запаљење плућа, које је у недостатку адекватне
медицинске помоћи могло да буде и кобно по њега.2
1 На тај начин, формирао се и јединствени живи ланац између дедова, очева
и унука, који је непроменљивим заветима спајао српску прошлост и будућност.
Међутим, како указује Милош Ковић, у годинама пред Први светски рат „довр-
шен је процес претварања српске ’заветне нације‘, засноване на вери, култовима и
предању, у ’републиканску нацију’ која је своја упоришта проналазила у народном
суверенитету, владавини права и демократији“, а „слабљење верских везаности и
симбола и усвајање (...) језика као мерила припадности, олакшавали су окретање
српског националног покрета ка југословенској идеји“. У тим условима стасавала
је и формирала се и генерација јунака ове приче (Милош Ковић, „Национализам“,
Срби 1903–1914, Историја идеја, приредио Милош Ковић, Београд, 2015, стр.
258–259).
2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Душану Бранисављевићу,
24. фебруар 1993. Према истраживању Владете Стевановића, од око 480 учесника
У миру, успомeне на детињство и одрастање у сенци брижних | 37
родитеља, тежака Михаила и Милице, одисале су спокојем. Од ми-
ља су га називали Зричак и Зрика, што је био надимак који га је у
завичају дуго пратио. Александар Милошевић је према родитељима
гајио велико поштовање, па их је и у зрелом добу ословљавао са
„оцика“ и „мама“. Мајку Милицу – Миљу памтио је као душевну
српску сељанку, мученицу стално упослену и у кући и на пољу; тиху,
благу и одану свом супругу, од којег су средина у којој је поникао
и дуго војевање начинили радног, честитог, али и човека строгог
карактера и наизглед сурове природе. Уз оца, чије су лице рано
ишарале боре, мали Александар се научио свим сеоским пословима,
док је са дедом, који га је и уписао у школу, радо одлазио у виноград
и ту стицао прва знања о справљању вина. Бака и мајка водиле су га
још у ратним годинама у цркву, на литургију недељом, а крај њих
ће у дечачком добу спознати и свете тајне исповести и причешћа. У
најлепшој успомени из тог периода остале су му мобе и летње жетве,
када је и сам жњео жито српом, а пољима његовог села одјекивала
песма жетелаца и упосленика. Напослетку, може се рећи да се у
малој породичној задрузи, где је деда остао глава породице, потоњи
официр приликом поделе послова по први пут, и за сва времена,
научио поштовању ауторитета и хијерархије.1
Време одрастања и школовања у основној школи у оближњој
варошици Наталинци поклопило се с годинама обнове и оптими-
зма после преживљених ратних страхота, када се веровало да је
национална мисија окончана стварањем југословенске државе. Та-
кав полет осећао се и у дому Бранисављевића, али је тражио рад и
упошљавање свих чланова домаћинства. Иако је од дечачког доба
Александар обављао разне послове, почев од чобанских, па до све
ратова 1912–1918. из Саранова, њих 340 је изгубило живот у ратним окршајима

или су подлегли болестима. Били су то страховити губици за једно село, који су се
морали одразити на свест читаве „постсолунске“ генерације.
1 Мајка Александра Милошевића, Милица, рођ. Гавриловић, умрла је 7. јуна
1942, у 56. години живота – већ оболела, „није могла сирота да издржи сталне
препаде Немаца и кад-кад комунистичких тројки на кућу, пресвисла је“. Оца му
Михаила (1883–1950) дотукле су пак дажбине према држави и слика његових
празних обора и амбара, у време колективизације и тзв. принудног откупа који су
комунистичке власти вршиле на селу, обрачунавајући се са „кулацима“ (Архива
Александра Милошевића, Преписка, писмо Живану Кнежевићу, 2. мај 1957; писмо
Драгославу Бранисављевићу, 30. септембар 1960).
38 | захтевнијих физичких, у школи се показао као бистар и марљив
ученик. У време прављења породичних планова о будућности де-
це то му је дало предност у односу на брата Драгослава који, три
године старији, није „дат на школе“ и који је баш због те разлике у
годинама био потребнији и укљученији у све сеоске послове, као
очева главна испомоћ. Тако је деда, домаћин, а мимо очеве воље и по
препоруци сеоског учитеља, одлучио да настави да школује унука у
гимназији у Крагујевцу и да га на тај начин, као најписменијег, који
ће наредне године провести у вароши, издвоји од остатка породице.
До тада је било предвиђено да оба брата остану на земљи, делећи
посед од свега четири хектара. О тим догађајима, тако драматичним
за породицу, док у исто време сликају прилике на селу и у граду и
њихове контрасте раних 1920-их година, сведоче најранији записи
Александра Милошевића:
„У свежем су ми сећању ти моменти у мом родитељском

дому, који су мене упутили једним новим путем, који ме је довео
да узмем видног учешћа у свим скорашњим, тако судбоносним
збивањима наше нације. Да тога није било, моје село било би ми
све; (...) близина свему ономе чедном и узвишеном, без ситне
људске злобе и пакости. Било је то у лето 1922. Завршио сам
био основну школу. Решавало се: да ли ћу ја остати на селу или
ћу поћи даље на школовање. Деда, тада домаћин куће, изра-
жавао је жељу да ја продужим школу. Отац је после доласка са
Солунског фронта нашао и оно мало сиротиње, све разривано
ратним страхотама. Желео је да останем на селу (...) и будем
једна снага, тада у обнови и изградњи свега. Мајка, увек уз мужа,
била је само за то да се ја не одвајам од старијег брата: или оба на
школовање, или оба на село. Имала је пуно сажаљења за старијег
сина, на кога већ беше, иако врло младог, пао добар део терета
једне сироте и инокосне фамилије нашег села. Мајка га је већ
видела како без мене пати у једном страховито напорном раду,
па би увек додавала: ’Ако ти одеш, ја ћу се удавити у Мицином
виру‘. Некакав необјашњив страх, од много чега необјашњивог
тада за мене, чинио је да са мајком делим бол. Кад год је она
плакала, плакао сам и ја. И све то чинило је да сам и ја био за то
да останем на селу. Али деда, противно свима, био је упоран, и
ја сам морао на школовање. Мој учитељ Чеда Петровић имао је
јаког утицаја на њега и његов савет подржао је дедину упорност.
Ваљда најболнији моменат у мом животу, онако чедном и | 39
непорочном како то може бити у том добу, јесте тај растанак,
на путу у Крагујевац у гимназију. Сав црвен од суза, ридајући
просто, док је отац љут наређивао, пео сам се у кола, закован
свим својим бићем за мајку, која не могаше да издржи тај моме-
нат и беше се удаљила. Отац је био љут. Чинио је оно са својим
млађим сином противу чега је био. Одмицали смо полако пут
Крагујевца. Оба смо ћутали. (...) Нека благост угурана у оне
његове јаке боре лица (...) одавала је у његовом изразу једновре-
мено и бригу и бол и неку радост. Знам, закључио сам касније,
било му је ипак мило што ја идем на школовање. Било је и ње-
му жао што се удаљавам од куће. Осећао је и он као мајка ми.
Али брига – она је надмашивала све. Стари ратник са Косова,
Битоља, Брегалнице, са Цера, Мачковог камена, са Солунског
фронта и Албанске побуне (...) ко зна каквим се ружичастим
мислима о сутрашњици напајао. Данас, горка стварност: треба
свој лични дом, своју кућу и све у њој обновити, ојачати и те-
шкој сиротињи [стати] на пут. Отац и мајка му већ застарели.
(...) Старији брат тек дечак. Сув и доста џгољав. Једино кора
сухе проје у току ропства имала је свакако утицаја на његово
физичко биће. И у тим, тако слабим околностима, мене одвајају
у школу. Како све издржати – беше питање које, свакако, у оном
онаквом његовом изразу лица, заузимало прву мисао... Бринуо
је, али сигурно ишао напред... И тада је сигурно ишао напред
Победник и Ујединитељ...
Ишли смо путем којим ја до тада никада нисам прошао.
Детиња радозналост чинила је своје. Све ме интересовало и
пред тим се жалост полако повлачила... Мислио сам и о великој
вароши. Никада ни у једној нисам био. Мала варошица Ната-
линци била је једина коју сам добро познавао. Тамо сам учио
основну школу. Но, то место се разликовало од села само по
једној улици ушореној, око 200 метара дугој, са дућанима и пуно
кафана. Био сам и у Рачи, али пре основне школе. Болесног од
запаљења плућа, одвезли су ме тамо на волујским колима лекару.
Сећам се ње исувише као уз сан. То је било све. Али сада је био
преда мном Крагујевац... Како ћу се ја тамо снаћи? Како ћу са
варошком децом? Она су ми уз основну школу остала у врло
рђавој успомени. Нису нас волела. Исмевала су нас, сељаке. Ми
смо увек били сирото обучени. То, па и домаће васпитање, јер
40 | су се сељаци увек према варошанима осећали некако инфери-
орнијим, а то се преносило и на децу, чинило је да се ми њима
склањамо, ма колико ми били у праву. Осећали смо према њима
и некакав стид. (...) Сећам се како смо у времену ручка морали
да се скривамо (ручавали смо због даљине у школи) јер су нас
исмејавали, дајући нам неку суху проју и лук у највећем броју
случајева. Све у свему, она нас нису волела и ми смо, њих, бо-
гами, чак и мрзели. (...) Све то још више је чинило да се питам
како ћу са свима њима у гимназији. А сама гимназија? Каква је то
школа и како се тамо учи? Код куће никада нисам учио. Мени то
није било потребно, јер ми је било довољно оно у самој школи
– на часовима. Али и да сам хтео било је немогуће, јер ме увек
чекао посао, а он је, без поговора, био пречи. То је учинило да
се код мене створи убеђење да се тако уопште школа учи, па и
гимназија – оно што на часу остане у глави. То ме је у првом
тромесечју стало опомене из српског језика.
Тако, у тим мислима, негде око великог заранка, уђосмо
у Крагујевац... Велика варош! Чудо Божје за моје ондашње
познавање. (...) Осећао сам се страховито нелагодно. Није
ми – у оном стиду према варошанима – било некако згодно
да се возам у волујским колима. Све сам мислио [да] сви нас
гледају с подсмехом, па сам једва чекао да стигнемо до теткине
(очеве сестре) куће, код које сам имао да станујем. Никад краја!
Истина, случај је хтео да тетка станује на сасвим другом крају
вароши – на Пивари. Најзад дођосмо и до Пиваре. Даље, преко
жељезничке пруге, требало је узбрдо. Доста млитаве краве већ
беху [по]сустале. Отац нареди да се скинем. Питао је некога
где се налази улица где тетка станује. Ка њој, требало је сасвим
узбрдо, једном непоплочаном и каљавом улицом. (...) Деца, боса
и мршава, у најчешћем случају изгледа са улице, купила се око
нас, и што смо ми [ишли] даље узбрдо, бивало их је све више.
Нису ми остављали утисак варошчића, и то је било тачно. То
беху деца, у највећем броју, оних који су са села појурили за
лакшим животом у варош – и ту дефинитивно пропали.
Најзад, када узбрдица постаде мало блажа, заокрет на лево
у једну тек трасирану улицу, са неколико кућа само, и дођосмо
пред кућу где су тетка и теча становали. Отац заустави умор-
не краве, и сам веома уморан. Из уста му се оте уздах, а мене
ошину једним тешким погледом који је говорио: све је ово због
тебе. Најбоље бих се осећао да сам могао да се сакријем – али | 41
ја сам крио поглед, потпуно осећајући да сам ја свему томе
узрок. Никад то нисам заборавио – а био сам потпуно свестан
колико је то све, моје школовање и моје одсуство, погађало
нашу кућу. Зато сам увек гледао да што мање мука осете због
мог школовања.“1
Одлазак у Прву мушку гимназију 1922. значио је и да ће Алек-

сандар касније препустити свој део земље брату – да пошто сам
наставља да гради образовање и каријеру, њему даје на уживање
и своју половину. Од оца је у вези са школом добио једноставно
упутство: „Ако буду рђаве оцене, Лепеницу немо’ да прелазиш“.
Следиле су године живота у Крагујевцу, заједно са тетком и течом,
и стицање многих нових пријатеља, знања и искустава. Ту је упознао
и свог потоњег кума и ратног друга Миливоја – Мићу Обрадовића,
такође сељачког сина из рудничког села Влакча. Будући да су потекли
из сличних породица и готово истог социјалног миљеа, међу њима
двојицом родило се блиско пријатељство.2
Да је разумео и послушао очеве речи, говоре и сачувана сведо-
чанства из периода његовог школовања. Из тих докумената сазна-
јемо да је похађао одељење I-1, којем је разредни старешина био
професор Станислав Стајић. Као старатељ је уписан његов теча
Александар Трифуновић, надзорник у Војно–техничком заводу, са
станом у улици Пиварска 11, где је живео и мали Александар. На
крају године имао је готово све врло добре оцене, осим из српског
језика и певања, где су му закључене тројке. Код овог ученика још
тада долази до изражаја склоност ка цртању, што је био један од
ретких предмета из којих је имао петицу, и то сваке године. За дете
1 Архива Александра Милошевића, Записи, „Растанак при поласку у гимна-

зију“, стр. 1–5.
2 Изјава Душана Бранисављевића, синовца Александра Милошевића, дата
аутору децембра 2013. у Саранову. Миливоје (Михајла) Обрадовић рођен је 25.
јануара 1910. у Влакчи. Током Другог светског рата био је најпре организатор Рав-
ногорског покрета у Опленачком срезу, а затим именован за команданта бригаде
и корпуса у том крају. У новембру 1942. ухапсио га је Гестапо и одвео у заробље-
нички логор у Немачкој, одакле је после ослобођења 1945. отишао у емиграцију,
настанивши се у Лондону. Један брат му је у редовима ЈВуО погинуо, а други постао
инвалид. Капетан Обрадовић је живео до 1972, а за живота је написао мемоаре
који су врло драгоцен извор за проучавање Србије током 1941. године.
42 | са села, са потпуно другачијим навикама и назорима, то би могло да
се тумачи као успех. Напомена у сведочанству од 25. јануара 1923.
говори нам да је дванаестогодишњи Александар Милошевић тог
дана био кажњен „једночасовним затвором“ у школи због изазива-
ња немира на часу. То га је на крају стајало и четворке из владања.
Међутим, како је сазревао, његов успех се из године у годину по-
прављао. У завршној години гимназије био је „примерног владања“
и „похвалне вредности и хигијене“. Посебно, тада, запажамо његово
познавање француског и латинског језика, које је оцењено врло
добром оценом, али и петице из природних (физика, математика)
и друштвених дисциплина (историја, филозофија).1
Немамо много илустрација живота Александра Милошевића
у том периоду, несумњиво значајном за његово сазревање и даље
уобличавање. Како је живео, колико је времена тих година проводио
у родном месту и какав је био даљи утицај средине на њега, кога је
волео и у које идеје веровао – питања су на која немамо одговор.
Без сумње, порекло, немаштина и добрим делом препуштеност себи
самом у крчењу путева у граду, уз свест да нема право на неуспех,
исковали су га као човека и уобличили његов карактер: дали су му
чврстину и одлучност, правдољубивост и презир према протекцијама
сваке врсте, уз посебно поштовање према знању и истини; сажи-
вљавање са селом и сељацима, које је сматрао за најздравију ћелију
друштва. Те су особине остале изражене у личности Александра
Милошевића до краја његовог живота. Савременици говоре да је
време летњих распуста проводио у радовима на пољу и у винограду;
у слободно време мање надарене ученике из Саранова подучавао
је математици. У његовим записима остало је и краће сведочан-
ство на успостављање Шестојануарске диктатуре 1929. и личног
режима краља Александра Карађорђевића, којем је претходила
дуга криза парламентаризма. „Био сам тада у седмом разреду гим-
назије у Крагујевцу и сећам се свега исувише добро. Народ се био
просто разболео од онога што се дешавало у скупштини, а када је
Краљ издао прокламацију о узимању власти, настало је весеље коме
није било краја“, записао је Милошевић много година касније.2
1 Историјски архив Шумадије, фонд Крагујевачке гимназије, уписнице 1922–

1929. године.
2 Архива Александра Милошевића, Говори, „О 30-годишњици Равногорског по-
крета“ (1971); Преписка, писмо Душану Бранисављевићу, 13. децембар 1985. године.
Била је то и последња година његовог школовања и живота у гра- | 43
ду на Лепеници, након које је уследило отварање новог животног
поглавља.1
II
По завршетку седмог разреда гимназије, следило је ново раскршће

и бирање животног позива. Међу потомцима постоји сећање да је
жеља Александра Милошевића у раној младости била да постане
инжењер и да је за то занимање показивао склоности, али да је с об-
зиром на материјално стање породице о томе могао само да машта.
Већ смо поменули утицај Видовдана, шумадијског порекла, предака
ратника и њихових завета на младог Александра, па можда зато не
треба да чуди и његов коначни избор у пролеће 1929. – да упише
Нижу школу Војне академије Краљевине Југославије. Такође, није
без значаја и чињеница да је Академију годину дана раније уписао
и његов најближи пријатељ Миливоје Обрадовић. Строг лекарски
преглед и захтеван пријемни с полагањем испита из математике,
географије, националне историје, српско-хрватског и још једног
страног језика по избору, били су предуслов за упис. Свакако, то
је утицало и да потоњи официри по изласку из Војне академије
одиста постану део елите Краљевине. Процентуално, петорица
од шест кандидата за пријем у академију 1929. били су Срби, чиме
се на посебан начин изражавало поштовање традиција победнич-
ке војске из минулог рата.2 Пријемни испит наш је јунак уредно
положио, а показало се да је испуњавао и физичке предиспозиције за
официрски позив. Од 2.000 кандидата, ушао је међу одабраних 600.
У јесен је уследио његов упис у 57. класу Војне академије и пресе-
љење за Београд. Нажалост, ни о овим догађајима Милошевић није
оставио забелешке. У Саранову памте тек да га је приликом уписа
и прве године школовања материјално помогао један крагујевачки
1 Из школских и гимназијских дана, датира познанство и пријатељство Алек-

сандра Милошевића са већим бројем потоњих официра и команданата из редова
ЈВуО: Миланом Стојановићем Цигом из Наталинаца (од основне школе), Светом
Богићевићем из Клоке, Богољубом Мијатовићем из Драче, Миливојем Обрадови-
ћем из Влакче, Божидаром Миловановићем из Десимировца и другима.
2 Споменица официра 57. класе Ниже школе Војне Академије Краљевине Југославије
1929–1979 (у даљем тексту: Споменица), Виндзор, 1979, стр. 13, 18.
44 | трговац, отац његовог школског друга, који је и сам знао какве му-
ке и искушења носи живот у великом граду за младог човека који
намах остаје сам.1
„Ма одакле да су, сви су њени [Војне академије – прим.

прир. Н. Д.] слушаоци били деца једног бурног доба. Рођена
у раздобљу између 1909–1913. године, они су угледали светло
дана у овим или оним припремама за рат или самом рату. Прве
свесне утиске, као деца, запамтили су из Првог светског рата
и његових страхота. (...) Што се тиче друштвених слојева, из
којих је ова класа попуњена, мирне душе се може рећи да је
била плебејска. Сем врло малог броја, једва до десетак, који су
били синови по положају упадљивих личности, сви остали су
били деца сељака у највећем броју, занатлија и ситних трговаца
и чиновника. У ту особеност класе, баш такву каква је била,
изразито је било уткано нарочито осећање патриотизма, сте-
ченог делом кроз рат, а онда, по завршетку рата, у родитељском
дому. Многи од њих, вероватно и највећи број из класе, били су
синови ратника из ратова за ослобођење и уједињење. Такви,
тако запојени, конкурисали су за Војну академију, не да би у
решавању животног питања дошли до ’државних јасала‘; не
то, већ да на најбољи начин одговоре свом патриотизму, иако
је међу њима био знатан број, ако не и врло велики, за које је
први ручак у Војној академији био и прва гозба, а спаваћа соба
и кревет у њој и најудобније место до тада у животу.“2
На тај начин, Александар Милошевић описивао је „карактер

и менталитет једног поколења“ и новог окружења у којем се нашао
од 1. октобра 1929. године.
„Била је то по бројном стању друга по величини класа Војне

академије. Све те такве младиће скупио је Стари завод Војне
академије, тада под именом Први завод, под један кров. Групи-
шући их у шест оделења од по сто, измешао их је по спаваћим
собама и учионицама и сваког дана најмање три пута постројавао
на зборном месту. Тако измешани спавали смо кревет поред
1 Изјава Душана Бранисављевића, дата аутору децембра 2013. у Саранову.

2 Споменица, стр. 39.
кревета, седели у клупама један поред другог, а у строју стајали | 45
један уз другог. У таквој близини почели смо да се упознајемо
и није дуго прошло а ми смо сазнали и ко смо и шта смо и какви
смо. (...) Животна промена ступањем у Војну академију била
је тешка, да не кажем и страшна. (...) Одвојени зидовима и чак
закреченим прозорима од спољног света, те и њеног утицаја, и
укалупљени у један перфектан ред, како у погледу живота тако
и у погледу васпитања и учења, успех је био потпуно обезбеђен.
Он је водио тачно путем којим војска живи и ради.“1
Настава у академији, која је трајала три године, састојала се од

општег курса током прве две године и стручних курсева на завршној.
Свака година курса делила се на теоријски и практични течај; прак-
тични је започињао сваке године 1. јула и одвијао се током лета, три
месеца, на терену. Стручни курсеви, попут специјализације, били су
организовани према роду војске у који су кандидати распоређивани,
а у складу са њиховим жељама и показаним успехом. До почетка
друге године добијали су и прве, подофицирске чинове: Александар
је 1. априла 1930. постао каплар, 1. октобра исте године поднаред-
ник, а 1931. наредник. Уз бројне успоне и падове, збир већине ових
младића временом је све више попримао изглед дисциплиноване и
способне трупе: „Крај треће године ми смо дочекали са сликом у
којој се оне почетне разлике више нису осећале и још мање виделе.
Ми смо сви били и духовно и знанствено униформисани. Исто смо
осећали, исто знали, исто желели и за исто спремни били. Зато су
растанци после ручка у Двору, по унапређењу у чин потпоручника,
били дирљиви и више но братски блиски“.2
Иако у покушају расветљавања овог дела живота Александра
Милошевића недостају бројне чињенице, његови записи о школова-
њу у Војној академији дозвољавају нам да бар назремо, како је и сам
1 Исто. У свим протоколима, као и током школовања у гимназији (све до 1939),
Александар Милошевић је био заведен са два презимена, па му је уз рођено допи-
сивано и старо породично презиме Бранисављевић.
2 Војни архив, Досијеи персоналних података официра Војске Краљевине Југо-
славије (даље: ВА, ДПП), досије 1104/116; Споменица, стр. 34–35, 40. „Култ кла-
сног другарства остао је важна окосница идентитета свих официра, и није се угасио
до краја живота генерације којој су припадали. Самим тим тешко су подносили
сукобе по националној и идеолошкој линији током Другог светског рата“, закључак
је историчара Милоша Тимотијевића (М. Тимотијевић, Звонко Вучковић, стр. 46).
46 | насловио један есеј на ову тему, „општу слику 57. класе“. Завидан
успех који је показао у овом делу школовања никада није истицао,
иако је рангиран као 54. од 566 свршених питомаца.1 Већина њих
је завршавала у пешадији, док је Милошевић био преведен у арти-
љеријску струку. Овај моменат је за њега и његово окружење имао
посебан значај, с обзиром на култ артиљерије и „артиљераца“ у срп-
ској народној традицији.2 Пошто је 1. октобра 1932. произведен
у чин артиљеријског потпоручника, распоређен је за водника у 3.
батерији 2. дивизиона коњичке артиљерије у Смедеревској Паланци.
Међутим, после само неколико месеци цео овај дивизион бива пре-
командован у Ниш, где ће Александар Милошевић живети наредних
неколико година. Kao и већина његових колега, младих официра,
живео је скромно, у касарни. Пишући о првим месецима и годинама
изградње војничке каријере, износио је сведочење и о мање познатим
искуствима и проблемима официра Војске Краљевине Југославије:
„Распоредом по јединицама, по завршетку Војне академије,

нестало је заводске стеге. (…) Као и увек, тој доброти постојала
1 Архива Александра Милошевића, Документи, Сведочанство Ниже школе Вој-

не академије Краљевине Југославије питомца Александра Милошевића-Браниса-
вљевића. Из ове класе потекао је већи број потоњих истакнутих команданата ЈВуО,
између осталих и: Валентин Вертић, командант 3. београдског корпуса, Милијан
Јовановић, командант Јастребачког корпуса, Живојин Жика Марковић, командант
2. косовског корпуса, Живадин Младеновић, командант 2. далматинског корпуса,
Милорад Момчиловић, командант Романијског корпуса, Драгиша Нинковић, ко-
мандант Рудничког корпуса, Радоман Раилић, командант 1. милешевског корпуса,
Милан Стојановић, командант Топличког корпуса, Милорад Митић, командант
Златиборског корпуса, Светозар Богићевић, помоћник команданта Горске краљеве
гарде, Данило Салатић, начелник штаба Команде Источне Босне и Херцеговине,
Добривоје Милановић, заменик команданта Књажевачког корпуса, и низ других
команданата бригада и чланова штабова корпуса. На разним дужностима при Вр-
ховној команди били су: Јожеф Певец, Илија Пажин, Радослав Доса Филиповић,
Аћим Слијепчевић, Михаило Стојадиновић. Из ове класе поникли су и Борислав
Тодоровић, Михаиловићев изасланик при страним војним мисијама, и „војвода
Морачки“ Мило Ракочевић. Александар Милошевић се у поређењу са њима 1944.
нашао на највишој позицији у командном ланцу, када је постао командант групе
корпуса. Такође, 57 некадашњих питомаца ове класе погинули су као официри
ЈВуО, док су у партизанима погинула свега шесторица, а у СДС/СДК њих двојица.
2 О новијим тумачењима значаја артиљерије у српском идентитету видети код:
Данило Шаренац, Топ, војник и сећање, Први светски рат и Србија 1914–2009,
Београд, 2014, стр. 33–36.
је противтежа, садржана у многим незгодама о којима смо сада, | 47
само ми и нико други, имали да водимо рачуна. Настала је она
брига о животу о којој је у заводу други мислио. (…) Сваки је
од нас морао да води рачуна о својим финансијама. Нико, међу-
тим, сем оних које су родитељи помогли, није изашао из Војне
академије без дуга, у најмању руку у износу од 10.000 динара.
Томе су се додали и други, куповином ратне спреме и коња, ако
је био у артилерији или коњици. Са друге стране, служба је била
и тешка и напорна. То је тражило добру исхрану и смештај, а
то је опет била само наша брига. Ако се пак морало штедети,
а тога је и те како било, онда се то увек чинило у исхрани, што
је водило физичком опадању па и оболењима. ’Државне јасле‘,
супротно мишљењу улице, биле су плитке да покрију све по-
требе, па и репрезентацију официрског кора. (…) У трупи нас
је чекало претерано залагање. Често у томе није био толико у
питању посао, колико оно усађено у нас у Војној академији да
ми више себи не припадамо. Природно, тако научени, сваки се
од нас, ко више ко мање, трудио да то и докаже. То се уливало у
иницијативу, а ова у амбицију, па је све добијало однос управне
пропорције: напора без граница. Са друге стране, као млади
људи, желели смо и да проживимо, а то се нудило само ноћу.
Отуда су многе непроспаване ноћи биле. Сигурно никада у
складу са оним што је служба од нас тражила. У таквом стању,
ништа лакше није било но склизнути низбрдо у амбис.“1
1 Споменица, стр. 79. У очима сиромашног окружења, официр је био део вла-
дајуће буржоазије. По резултатима истраживања историчара Милета Бјелајца,
могло би се рећи да је тај позив у Краљевини више представљао статусни симбол;
у поређењу са својим колегама из страних армија, он је био „сиромашак“. Гене-
рацију Александра Милошевића, која је ступила у службу 1932, одмах је погодио
закон о смањењу принадлежности, чиме је плата артиљеријском потпоручнику
смањена на 1.700 динара. Поређења ради, у то време само једне лаковане чизме
коштале су 1.100 динара; на отплате и чланарину у Официрској задрузи одлазило
је месечно 400 динара, отплата коња и јахаћег прибора стајала је и до 6.250 динара.
Потпоручници су са платама стајали тек нешто боље од младих учитеља, али су се
зато налазили иза факултетски образованих почетника у државној служби, или
младих банкара који би имали и троструко већу плату од њих. „Принадлежности
официра – нарочито нижих – нису довољне ни за скромни и колико-толико при-
стојни живот“, констатовао је тада командант 3. армијске области, генерал Милан
Недић (Миле Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије,
1922–1935, Београд, 1994, стр. 173–174).
48 | III
У нишки гарнизон у октобру 1934. стиже вест која изазива тугу и

неверицу: краљ Александар Карађорђевић убијен је у атентату у
Марсеју. Сви у околини потпоручника Милошевића били су истин-
ски ожалошћени; на парастосу краљу у нишкој Саборној цркви
видео је мноштво уплаканих жена у црнини, али и некадашњих рат-
ника – солунаца у истом душевном стању. Зебња и неизвесност су
код људи посебно настали по питању куда даље. Дошло је до кризе
политике интегралног југословенства, чији је краљ Александар био
главни заговорник, а све јасније су се уочавале и наизглед поти-
снуте етничке различитости и антагонизми – тако и међу нишким
„чизмашима“ који су били различитих народности. Милошевић је
тада био и виновник једног инцидента који се десио на националној
основи. Наиме, пошто је „група Хрвата кадроваца“ намерно сломила
седло свом команданту Лашићу, Србину из Црне Горе, Милошевић,
који их је открио, упустио се с њима најпре у расправу, а потом и
у тучу, у којој су изазивачи инцидента извукли дебљи крај. Да не
дође до скандала ширих размера постарао се командант дивизиона
Д. Марковић, такође Србин, који је Милошевића уз прекор узео
у заштиту и затим заташкао цео случај. У његовом војном досијеу
такође нема трагова о овом непријатном догађају. Ипак, млади
потпоручник је, како сам пише, задржао осећај помешаног беса и
очаја због целокупне ситуације у земљи коју је изазвало краљево
убиство, а на које су, додуше прикривено, официри Срби и Хрвати
неретко другачије гледали.1
За Александрову каријеру била је важна 1936. година: тада је при
војсци завршио топографски курс и био унапређен у чин поручника,
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Миливоју Обрадовићу,

22. јул 1958. Изјава Горана Милошевића, дата аутору фебруара 2017. у Торонту.
„У настојањима [српских елита] да наметну идеологију интегралног југословенства
и националног унитаризма, која је од сва три племена захтевала знатна национална
одрицања, све је пуцало у односима са Хрватима. (...) Из дана у дан бивало је све
очигледније да идеје југословенства, (...) нису нашле место ни у њиховим главама
нити у срцима. У њих је била дубоко укорењена мисао велике, независне и етнички и
верски – римокатолички чисте хрватске државе. Како су Хрвати били главни партне-
ри Србима у стварању државе, та држава, са таквим партнером, није могла опстати.
Напротив, она је морала пропасти“ (Василије Ђ. Крестић, „Југословенство“: Срби,
Историја идеја 1903–1914, приредио Милош Ковић, Београд, 2015, стр. 151).
aли и први пут одликован, Медаљом за војничке врлине. Све више се | 49
укључивао у културни и друштвени живот места у којем је службо-
вао. У Нишу ће му се десити и прва велика младалачка љубав, коју је
прекинула његова прекоманда – неопходност да официрску службу
настави у другом граду.1 Од 1. октобра 1937. Александар Милошевић
постаје слушалац 39. класе Више школе Војне академије. Те године
у њу је било примљено двоструко више полазника него ранијих
година – према причи која је до њега дошла – због једног младог
официра који је био рођак министра војног, а који се нашао далеко
„испод црте“, па је граница померена довољно да буде примљен и тај
младић и још један број кандидата, тек толико да ствар не испадне
сумњива.2 Иако су због великог броја полазника школе смештај и
праћење наставе били отежани, она је за њих представљала огроман
искорак у стицању нових знања и искустава. Милошевићеви записи
– сећања на те године, посебно су значајни због њихове изворне
вредности уочи отпочињања велике светске драме.
„Што смо пак дубље улазили у само трајање школе, све

смо више остављали утисак да смо ’неко‘. То је доводило да у
чисто војним разматрањима превидимо нашу војничку и држав-
ну стварност. Због тога се једном умешао помоћник за Вишу
школу (...) ђенерал Милорад Мајсторовић и на завршетку, са
пуним призвуком родитељског савета, рекао: ’Е, децо! На нашу
ногу не иде енглеска ципела, већ наш опанак‘. (...) Исто тако је
незабораван и бригадни ђенерал за ђенералштабне послове Че-
домир Шћекић. Био нам је наставник, по успех најосетљивијег
предмета, тактике и решавања тактичких задатака. Као такав,
био је и руководилац на ђенералштабном путовању обе годи-
не. Он је био онај који је, у највећем броју случајева, пењући
се на подијум катедре, нарочито повијен због ишијаса, нама
рекао: ’Благо вама док је нас живих‘. Мислио је на преживеле
из ратова за ослобођење и уједињење и њихово ратно искуство
које преносе на нас. (...)
Политичко стање у Југославији са Хитлеровим дизањем
главе бивало је све ровитије, нарочито после аншлуса Аустрије
1 ВА, ДПП, досије 1104/116; изјава Душана Бранисављевића, дата аутору
децембра 2013. године.
2 Споменица, стр. 74.
50 | и ликвидирања Чехословачке. Осећало се то и међу нама на
Вишој школи. Хрвати, свакако међу њима и усташки настројени,
нису прикривали своје расположење и радост. То је доводило
до очитог сукобљавања, али не и до неке експлозије, све до
историског путовања. Историју наших ратова предавао нам
је ђенерал Урош Тешановић. Он нас је водио и на историско
путовање у обиласку бојишта: Цер, Чеврнтија и Мачков Камен.
Било је то 1939. године и баш у времену када је прославља-
на 25–годишњица Церске битке. И ми смо тој прослави прису-
ствовали. Свакако није била случајност, јер је и он учествовао у
том рату, да на прослави одржи говор ђенерал Тешановић. Са
пиједестала споменика и некако окренут падини Иверка, он је
говорио сликовито и снежно и све више тонуо у преживљавање
стварности. У једном тренутку он се био и саживео не само
са моментом битке, но и болом све невине крви проливене
по Мачви од наше сада ’сабраће Хрвата‘. У једном тренутку
таквог заноса, из његових груди, пружајући руком ка пади-
нама Иверка, оте се: ’А црно-жута домобранска онде...‘ Била
је у питању хрватска дивизија у саставу аустроугарске војске,
која је учествовала у Церској бици. Варница за експлозију у
нашим односима са Хрватима била је убачена. (...) Остали део
историског путовања био је у том ефекту. На Мачковом Ка-
мену достигао је кулминацију. Ту, крај костурнице препуњене
костима, дошло је до жучних сукоба. Поручник Рудолф Левак
ни најмање се није устручавао да покаже и неку врсту задовољ-
ства у призору још непокупљених људских костију, које су се
белеле целом заравни врха Мачковог Камена... Не! Те кости,
и једних и других, нису биле темељ нове заједничке државе.“1
Историја се убрзавала. Немачки аншлус Аустрије 1938, чиме је

избила на југословенску границу и окупација Чехословачке следеће
године, исте оне када се и Италија пробила у Албанију, доносили
су све већу опасност од рата. На унутрашњем плану на видело је
изашао сплет сепаратистичких тежњи – „побуна свих удова про-
тив мозга и срца“. Покушај постизања политичког компромиса са
хрватским политичким вођством, који је у августу 1939. довео до
стварања Бановине Хрватске, само је оспорио ауторитет Београда
1 Исто, стр. 74–75.
и изазвао фрустрацију у делу српске елите. Записи о том добу из | 51
пера Александра Милошевића, који је и себе самог сврставао међу
незадовољнике након одлука врха о новом моделу уређења државе,
не осликавају само драматичност политичких процеса и подела које
су се појачавале у Југославији, већ и то да су их постајали свесни и
они млади људи који су били припремани да је бране.
У септембру 1939, како Милошевић пише, „предратна психо-
за осећала се свуда“. Виша школа Војне академије коју је похађао
окончана је раније него што је било уобичајено. Дипломе нису би-
ле уручене полазницима, већ је требало да накнадно буду послате
сваком понаособ у његово место службе. Свечаности су изостале.
Нови распоред поручника Милошевића водио је у Призрен, где је
постављен најпре за водника, а затим и за командира батерије у 2.
дивизиону 28. артиљеријског пука. Стрепећи од сукоба с Италија-
нима, пожурио је у ново место службе, па се укрцао у први воз, који
га је преко Крагујевца, града његове младости, возио до Урошевца.
Занимљива су и значајна размишљања њега као младог официра,
у опису предвечерја Другог светског рата:
„Трчало се само око Министарства војног, да се сазна ме-

сто јединице где је ко био распоређен. И док је једна огромна
већина мирно примала сазнање о свом гарнизону, дотле је она
мањина повлашћених, или са теткама и стринама, унезвереног
изгледа трчала горе-доле степеништима министарства... Ово-
га пута били су немилосрдни. Чак ни милоснице ништа нису
помогле. Сваки је имао да иде тамо где је била потреба. Хвала
Богу – баш сада! Рок за јављање на место определења био је
кратак. То, а онда и оно предратно расположење, одражавано
више у души, учинили су све ужурбаним и кратким. Другарски
растанци сводили су се на појединачне. Кратки сусрети, неуго-
ворени и случајни, стисак руке и пожељена срећа било је све...
Наоружане знањем и задовољне успехом, веселе и наизглед без-
брижне, разносили су нас возови широм целе Југославије. (...)
Воз је јурио Косовом... Славним освећеним Косовом.
И док је пред мојим погледом пуцала равница, мисли су навира-
ле кроз древну српску прошлост: успон, страшан пад и – освеће-
но Косово! Душа ми је поигравала поносом засићена, али склад
нисам осећао. Увек бих тражио нешто што би на други начин
задовољавало чежњу, сем стварности: да треба само бранити
52 | и сачувати оно што се већ има. Није то некако одговарало ни
нашем душевном бићу. Слаби смо за одбрану. Много јачи у
офанзиви. Знак неформираности или вековима створена навика
да увек за нечим чезнемо. То је ваљда утицало да се чак и сва
војничка обука и правила саобразе том духу – офанзивном духу.
Увек напред! Садашњици то није било складно, јер, изгледало
је бар, све су аспирације биле постигнуте и створена велика
држава. Требало је сада то сачувати и одбранити. Стварност,
међутим, није била тако проста и једноставна. Скора будућност
показаће то у свој својој горчини.“1
IV
Први сусрет с Призреном, градом од посебног значаја у српској

историји и епици, био је за поручника Милошевића суморан:
„Забачен овако у страну, опкољен турским гробљима и запуштен,
Призрен ми је изгледао као нешто што се прокисло руши. И све у
њему изгледало је долично. Само висине планина наднешених над
њим, као да би хтеле да га заштите и скрију, и древна прошлост,
уливали су осећање величине и славе“. Са овим градом он ће се
добро упознати, са неким његовим становницима и сродити, буду-
ћи да ће овде провести све време до слома 1941. године. У вароши
настањеној претежно Албанцима, у приличној мери ненаклоњеним
југословенској држави и војсци, а у сталном ишчекивању напада из
Албаније, време је пролазило споро. У току службовања у Призрену,
Александар Милошевић је 1. октобра 1940. унапређен у чин арти-
љеријског капетана II класе, а месец дана пре тога и по други пут
одликован Медаљом за војничке врлине.2 Како пише историчар М.
Тимотијевић, у командном саставу Војске Краљевине Југославије
„доследно је спровођена мешовита национална структура, а регрути
су долазили из свих војних округа. Војска је настојала да пази на
своју националну структуру, с циљем да буде што боље прихваћена у
народу. Тај напор био је посебно видљив пред Други светски рат“.3
1 ВА, ДПП, досије 1104/116; Споменица, стр. 84–85. Ове делове, објављене
у споменици, Милошевић је предвидео да без измена унесе и у своје мемоаре.
2 Исто, стр. 86; ВА, ДПП, к. 1104, досије 1104/416.
3 М. Тимотијевић, Звонко Вучковић, стр. 50.
| 53
Породица Александра Милошевића испред породичне куће у Саранову,

око 1920. године. Стоје, слева надесно: Александар, тетка Перса
(очева сестра, код које ће становати као гимназијалац у Крагујевцу),
стриц Никола и стрина Јуца, теча Александар Трифуновић, отац
Михаило. Седе деда Ђурђе и бака Станица, а до њих су рођаци
Бошко и Брана Марковић.
Александар Милошевић Бранисављевић као ученик гимназије

у Крагујевцу и питомац НШВА.
54 |
Питомци петог одељења 57. класе на војној вежби код Власотинца 1930.
године. На коњу је класни старешина, пуковник Бошко Тоскић.
Соколске свечаности у Нишу. Потпоручник Александар Милошевић

белом коњу, на челу поворке.
| 55
Александар Милошевић, на белом коњу, као водник у коњичкој

артиљерији, приликом једног коњичког слета, око 1935. године.
56 |
Млади потпоручници војске Краљевине Југославије:

Александар Милошевић, Немања Елезовић и Зоран Панић,
у Нишу, новембра 1933. год .
Александар Милошевић
као поручник, у годинама
службовања у Призрену.
Миливоје Обрадовић и Александар

Милошевић , другови од гимназијских
дана. Као официри су се окумили,
а од 1941. на задатку формирања
четничких одреда у Шумадији.
Тако се и у батерији капетана Милошевића, над којом је добио ко- | 57
манду после унапређења, нашао већи број Албанаца, а у командном
ланцу и официри других националности.
У марту 1941. долази до судбоносне прекретнице. Незадовољна
политиком споразума са силама Осовине, и, посебно, потписивањем
протокола о придруживању Тројном пакту 25. марта, група срп-
ских официра извела је пуч 27. марта, збацила намеснички режим
и власт предала новој влади и малолетном краљу Петру Другом
Карађорђевићу. Иако су га, доказано, подстицали Британци, пуч
је симболизовао општенародни српски устанак, који је имао нај-
јаче упориште у цркви, војсци и на селу. Београд је 27. марта био
преплављен људима који су давали подршку политичким промена-
ма и прослављали ступање краља на престо. Капетан Александар
Милошевић је, наравно, могао да буде само посматрач догађаја
са периферије, али је по том питању имао врло јасан став, који је
изложио у више наврата, а најдетаљније у мемоарским записима и у
преписци са ратним другом, у то време такође капетаном Сергијем
Живановићем.
У основи, пучисте је водио Косовски завет – стремљење ка
високим идеалима слободе, којим је и Александар Милошевић био
задојен још од дечачких дана. Живановићу, који је био критички
настројен према одлукама од 27. марта, а нарочито према њиховим
последицама, његов саборац је много година после ових догађаја пи-
сао са великим жаром, задржавајући став који је имао и 1941: „Оно
расположење народа противу 25. а за 27. март било је оно исто које
је после, у Србији, прихватило Дражу и понело Равногорски покрет.
Ти, говорећи о догађајима 25. и 27. марта, ни једном речи то не до-
дирујеш, па се има потпун утисак како је народ био за политику 25.
марта, али се нашла група ’мангупа‘ и извела 27. март. То, међутим,
као што већ рекох, није тачно. (...) У тој одлуци било је само то једно
те исто расположење: антинемачко изнад свега и противу несрећне
унутрашње политике. (...) Да није било таквог расположења, ја не
знам каква група ’мангупа‘ и са не знам ким позади себе, би се усу-
дила на пуч?“ Уосталом, сматра Милошевић, нико не зна шта би се
десило са српским народом у свим преломним ратним годинама,
чак и да је остао доследан политици 25. марта. Он није веровао у
Хитлерова уверавања да ће поштовати неутралност Југославије, нити
уопште у могућност да би српски народ, ако не 1941. а онда у наред-
ној фази рата, избегао црну судбину каква се спремала словенским
58 | народима. Напротив, у послератној преписци са С. Живановићем
Александар Милошевић је тврдио да би Хитлер у првом погодном
моменту свакако разбио и Југославију.1 О мартовским збивањима
и дубоким проблемима државе и војске, који су се испољили 1941,
писао је и присећајући се првог дана Априлског рата.
„Шести април 1941. Била је недеља. Освануо је леп пролећ-

ни дан. Већ у рано јутро Радио Београд је јављао о бомбардова-
њу, да би убрзо замукао јер је радио станица била оштећена. Рат
је био почео. Немци су нас били напали, почињући то мучким
и терористичким бомбардовањем Београда из ваздуха. Код
нас је настала природна узнемиреност и ужурбаност. (...) Код
моје батерије, смештене у Соколском Дому, требало је још
оспособити за пренос и употребу и два митраљеза ’Svarcloze‘,
која служе за непосредно обезбеђење и самоодбрану батерије.
Рамове за њихово товарење сами смо импровизирали, а уље
за зејтињаче купио сам код продавнице сингерових шиваћих
машина. Батерија је тако била потпуно оспособљена за покрет
и употребу.
Чекало се само на наређење за покрет, али га није било.
Очито се са те стране запажала нека несигурност и оклевање,
неко ишчекивање, тада и мени и многим другим необјашњиво.
Међутим, такво стање је потицало одозго. Влада 27. марта, иако
је онаквом својом појавом значила само једно – рат са Немцима,
оклевала је и тражила неки излаз. Ни до нормалног поступ-
ка у вези са мобилизацијом није дошло. (...) А када су Немци
изненадно и онако крволочно напали из ваздуха престоницу,
она је изгубила и главу. У целом том смућеном, неодређеном
и неодлучном држању Владе и лежи онакав наш ратни изглед,
а тек онда на антидржавном раду ових и оних и нашој спрем-
ности уопште. Да је благовремено, а то ће рећи одмах, још
дана по ступању на власт, предузета мобилизација, јединице
и људство у њима било би колико-толико укомандовано, из-
вршена концентрација донекле, те би и сасвим другачији от-
пор Немцима био дат, па и много шта друго имало други ток.
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Сергију Живановићу 2.

јула 1962. О Дражи Михаиловићу и духу 27. марта који је и његов покрет водио,
детаљно је писао и Миливоју Обрадовићу 20. августа 1962. године.
У прилог томе и као доказ иде држање батерија мог дивизиона, | 59
поготово моје батерије, чије ми је стање познато у танчине,
иако је састав њеног људства био више него очајан. Очајан, али
је било укомандовано, те и посве употребљиво.
Но, и друго нешто је такво стање чинило још горим. Не
може се рећи да вођство политике 25. марта није имало својих
присталица у војсци, или да их оно није стварало. Природно је
да таквима 27. март није био добро дошао и они су, ако ништа
више, а сигурно није било само то, извршавању нових наређења
прилазили са кудикамо мање воље, ако не и саботирања. Такве
појаве нашле су повољно тле, тамо где га је било, нарочити
код вишег командног особља. Политика 25. марта, ма како да
је такви нису у души одобравали, била је у складу са старач-
ким осећањем, благодетима положаја и засићеношћу ратним
страхотама кроз минуле ратове. (...) Бацање кривице на сав
старешински кадар велика је неправичност и грех. Нико ко хоће
право да говори, не може да спори елан и пожртвованост код
млађих. Када се отпише антидржавним – усташама и мањинама
њихово, а комунистима своје – и има у виду странпутица нашег
унутрашњег живота, онда се и код овог младог поколења да
јасно видети сва кристална доследност великим прецимa.“1
„Да је неким случајем било среће и овај би рат осветлио јунаке

и херојске јединице равне онима из минулих ратова“, био је крај-
њи закључак Александра Милошевића о Априлском рату и отпору
који је краљевска војска пружила Немцима 1941. године. Он је рат
дочекао као командир батерије у 31. артиљеријском пуку. Његова
јединица, у рату у саставу Косовске дивизије, извршила је 6. априла
из правца Призрена упад у Албанију и имала успеха у првим борбама
са Италијанима. О предстојећим догађајима писао је детаљно, те
његова сећања овде доносимо уз извесна скраћења.
„Око три поподне 6. априла 1941. прешло се у напад. Пр-

ви кретоше граничари. Отпора није било уопште. Први ред
италијанских граничних стража предаде се одмах. Остали од
њих, ешалонирани по дубини, нагоше се у бекство. Сем што
неки од наших, тек уз шенлук, опалише пушку – од Италијана
1 Архива Александра Милошевића, Мемоари, „Пад“, стр. 1–2.
60 | баш нико. Удаљавајући се од границе све дубље у Албанију
наилазили смо на оружје и војну спрему, растурену и побацану
ту и тамо. Пружало је то бедну слику једне разбијене војске.
Наши су жељни трофеја а и опреме – купили, да и сами ускоро,
сувише оптерећени, то баце потоњима на расположење. Иако
сам у томе осећао радост победника, ипак ме је целинско раз-
мишљање нелагодно дирало, као да ми је наговештавало скору,
готово исту слику наше несреће.“1
Заиста, већ код варошице Кукс дочекани су јаком ватром ита-

лијанске артиљерије. Војници Косовске дивизије пружили су им
отпор и наставили борбу на том простору; очекивали су да ће им
ускоро стићи и појачање с Косова. Међутим, у исто време војска је
и тамо пролазила кроз апокалиптичне моменте. Немци су 7. априла
заузели Скопље, па се преко Качаничке клисуре пробили и на Ко-
сово; сутрадан је њихова претходница банула у Призрен и изазвала
расуло војске. Официре су похапсили, а власт у граду препустили
Албанцима. Узалуд су југословенске снаге у Албанији чекале помоћ и
појачање. Зато их је, не знајући шта се у Призрену збило, вест да тре-
ба да се повуку са положаја погодила, како је писао А. Милошевић,
„као гром из ведра неба“. И они су, поштујући наређење, кренули
назад у Призрен. Како су били ближи граду, био им је ближи и звук
неке „потмуле тутњаве“. Близу Кури-чесме, пошто је узнемирујући
звук постајао све ближи и јаснији, Милошевић се на коњу попео на
једно узвишење – и уочио целу немачку оклопну јединицу како им
иде у сусрет. Истог момента засула их је артиљеријска ватра.
„Простором се на једном разлегао кркљанац звука коме

је било тешко дати обележје. Изгледало је као да земља по-
дрхтава, уши су глухнуле, а језа је човека подилазила. Трену-
ци су значили живот или смрт. Слетех с коња. Крај мене су
била оба штабна официра. Наредих одмах обема батеријама
паљбу из колоне, са места где се која била нашла. Одстојање
између нас и немачких оклопа, и онако мало, изгледало је да
се муњевито смањује. У свом том очају склапање брдских то-
пова ишло је још теже. Немци већ и на нас отворише ватру.
Две-три гранате ударише посред пете батерије, која је била
1 Исто, стр. 4.
на челу дивизиона. Врисак узнемирених коња и јаук рањених | 61
разлеже се. Неки се коњи отеше, вукући за собом или носећи,
на трбух окренуте, упола разнешене делове топова, док су се
други, смртно погођени или рањени, обарали на земљу, сва-
љујући под себе и све оно што би се на правцу њиховог пада
нашло. Поче по нама, по штабу дивизиона и по петој батерији,
и ватра тешких пешадиских оруђа. То учини већ тешко стање у
петој [батерији] хаотичним и немогућим. Ниједно оруђе не би
склопљено, нити ватра отворена. Али зато је зачелни вод шесте
батерије потпоручника Прлинчевића успео да отвори ватру.
(...) [Пуцњава] као да раздражи Немце. У тренутку, били смо
обасути ватром из свих могућих оруђа и потпуно онемогућени.
Немачки тенкови су били већ на око 150–200 метара испред
нас. За Арнауте беше дошао тренутак. Немогућност контроле
пружила им је да чине оно што је ко од њих хтео или, још боље,
нашта је кога страх нагонио. Свлачећи чакшире и блузе бегали
су на све стране. Било је немогуће ма и једно оруђе спасти.
Зато наредих онеспособљавање, а људство да [се] са митраље-
зима за непосредну заштиту батерија, уз међусобни прихват,
повуче у планину – уз Цвиљен, на огранке Шаре, где и сам
лично кретох.
А доле на друму, пешаци су били у очају. Истуренији од
дивизиона, те и ближи непријатељу, у рупи, без икаквог обез-
беђења и извиђања, били су самртнички изненађени. Музичари
су скакали у Бистрицу, а маса осталих са чела, избезумљена,
се збијала у једну чудну и неодређену гомилу: тешко се могло
уочити да неко зна шта хоће и шта наређује. Али, насупрот томе,
са зачеља су се убрзо чуле команде и видело развијање у лево за
борбу. Рекао бих да је то био батаљон мајора Ђуре Поповића,
јер се дуго (...) чула његова команда и он видео како на свом
коњу јури лево и десно. Но, све је то био моменат, сви покушаји
узалудни, јер ни пешадиски пук ни артилериски дивизион нису
имали ниједно оруђе које се могло супротставити тенковима.
Ваљда ни један сат није трајало и све је било уништено.
Све! Нашем погледу, одозго са Цвиљена, пружао се ужасан
призор доле крај Бистрице, у Призренском пољу. Слика ра-
збојишта! Растурена опрема, поубијани и рањени коњи и људи
лежали су једни преко других. Такве гомилице прекривале су
огроман простор. Трк без циља, и вриска коња без господара,
62 | имало је обележје и онај чудан призвук запомагања човеку верне
животиње. Мноштво људства, без реда разбијено, хрлило је ка
Цвиљену и уз Цвиљен. Немачка ватра, уперена углавном ка нама
– ка падини Цвиљена – убадајућа, те неефикасна, малаксавала
је. Они су се полако сакупљали ка друму, без помисли, а и у
сигурној немогућности да нас следе уз стрми Цвиљен, и убрзо
продужили ка Албанији. Тако је наша колона била растројена
и њене јединице за даљу употребу уништене. Колико је било и
жртава (можда и не) верујем да нико не зна нити ће сазнати.“1
Био је то и завршетак војевања Александра Милошевића у

Априлском рату. Брз и неочекивани слом навео га је на сузе, да
се, како је писао, нађе „душевном ропцу“, иако сам није могао да
допринесе другачијем исходу. Већ у тим моментима, када је постао
свестан озбиљности ситуације, одлучио је да продужи отпор окупа-
тору из шуме, макар и сам. Праћен групом својих војника, тражио
је стабилнији фронт и повео их према централној Србији, како би
се ставили на располагање првој већој јединици која води борбу са
Немцима. О томе, наравно, није било ни говора, јер се војска свуда
налазила у сличном стању, а војни се врх припремао на капитулацију,
до које је и дошло 17. априла. Милошевићева група је код Косовске
Митровице на кратко пала у руке Немцима, али су се, користећи
општу анархију, брзо и избавили. Његов утисак из Митровице био
је карактеристичан за Косово и Метохију у целини: „У Митровици
мноштво Арнаута. Срби, уколико су се могли срести, збуњена изгле-
да, ретко су разговарали. Њихове радње су биле затворене. Улицама
гамиже светина, а у кафанама и хановима је било бучно. За многе је
ово, изгледа, био давно прижељкивани тренутак“. Са својом групом
наставио је пут до Краљева и притом био сведок расула. У Краљеву је
у групи виших официра препознао и генерала Предића, помоћника
управника Више школе Војне академије из времена када је и сам био
њен полазник. Од њега је добио савет да се преда Немцима и оде у
заробљеништво, али је то у њему само појачало жељу за отпором.
Отпустио је преостало људство, претежно косовске Србе који су
страхујући за своје породице желели натраг у завичај, и остао само
у пратњи наредника Тихомира Здравковића.2
1 Исто, стр. 11–12.

2 Исто, стр. 24–26.
Тада је дошло до преокрета: „Не знам ни сам како, али на путу | 63
преко Косова беше ми се појавила жеља да се вратим у Призрен.
(...) Мисао се није скидала с ума. Напротив, постајала је све јача и
јача и некако чудна, болесна. Као [да] цела моја батерија још увек
стоји код Кури Чесме и чека на мене. Само мене нема. Отишао
сам, побегао, издао... Жеља да се вратим и извидим то, беше силна
и неодољива“. Он и наредник Здравковић пошли су тако поново
пут Призрена. Ишли су возом и тиме били у прилици да ослушну и
уздисај и одисај многих, који су различито реаговали на трагедију
Југославије.
„На станицу су стално пристизали нови. Махом су то били

људи са југа. Војници или они који су се због било чега нашли
овамо, у Србији, па сада журе у свој крај или својим кућама. Код
већине су разговори, наравно уз пуну критику свега и свачег,
показивали сву брижност у вези са несрећом у коју се запало.
Било их је и веселих, раздраганих и са пуно наде у ново. То
су бугараши прижељкивали Бугарско царство или арнаутлук
Велику Албанију. Али, надасве, истицала би се, истина ретко,
критика неких појединаца. Рекло би се да су то интелектуалци,
али је критика била чудна. Њоме ништа одређено није засту-
пано, али све није ваљало, све је требало да се промени а кад су
се дотицали Немаца, из њих, опет, није избијала срџба противу
силника и завојевача. Све је код ових било чудно, анархистичко.
Касније, пуно пута сам се сећао тих разговора, јер сам их после,
поново, био добро упознао. Били су то комунисти.“1
Користећи раније познавање терена и људи, двојица старешина

успели су да се релативно лако пробију до Призрена. Претходно
су добавили арнаутска народна одела и у град ушли у њима, с белим
кечићима на глави. На лицу места сазнали су да њихова јединица
више не постоји – да је у расулу, док су им претпостављени у роп-
ству. Пошто их је неколико људи препознало, а вест о њиховом
повратку се проширила градом, нашавши се у опасности да их неко
и пријави властима, били су принуђени да опет, после свега дан
или два, напусте Призрен. Идеја Александра Милошевића била је
да пођу у Грчку, надајући се да ће бар тамо моћи да наставе борбу
64 | против Немаца. Успели су да некако стигну јужније од Скопља, али
су утисци успут могли да изазову само страх и тугу. Значајан је и
Милошевићев опис Скопља, у којем су управу формирали Бугари.
„Једни, утучени, ћутљиви и забринути и некуда журни.

Други, беспосличарски весели, на сав глас причљиви, у слици
људи који су дочекали по њих крупан и весео догађај. То су
били бугараши, запажени нарочито по кафанама. Тамо се пило
и певало, а фукара сваке врсте, почев од јефтиних певаљки до
оних који су користили прилику да дођу муфте до чашице пића,
увећавала је број и гужву. Али [су] се у овом, појавом и изразом,
уочљиво издвајали они чије је време било дошло. ВМРО-овац
је јасно одударао у гомили: очи су му примитивачки крвожед-
но сијале. (...) На улици нема војске. Да се видети тек по неки
Немац који је поносно, у пуној стварности победника, а ипак
и некако достојанствено, некуда корачао. А Бугарин? И њих је
било, само још ређе и у посве другој појави. Чудно и опрезно,
рекло би се као лопов, испадао би иза неког угла. Кретао се
несигурно као човек, незван и нежељен, у туђој средини. А оно
тешко прожућкасто, изанђало и редовно, некако незграпно
скројено војничко одело, чинило је његову појаву још тежом
и јаднијом. Таман слика хијене, која после вукова долази да
оглође заоставштину. (...) У вароши ми је изгледало некако
тесно и несигурно. Навратив у једну пекару по хлеб, одмах смо
продужили ка југу у основној намери да се некако пребацимо за
Грчку. На излазу из Скопља, велики транспарент на бугарском:
’Слава и хвала на велики немачки Рајх што нам донесе слободу!‘
Душаново Скопље и вечите бугарске аспирације!“1
Даље, на југ, није се могло још далеко. Користећи недовољну

будност окупаторских власти које су биле у настајању, капетан и
наредник пребацили су се назад у централну Србију. За привремено
склониште изабрали су Здравковићево село Горњи Матејевац код
Ниша. Обојица су остали при одлуци да се нипошто не предају, већ
да међу родољубима рашире идеју о отпору Немцима. Тако су у
Матејевцу формирали прву групу следбеника, која се прикупљањем
заостале ратне опреме била и наоружала. У мају 1941, Александар
1 Исто, стр. 33, 37–40.
Милошевић коначно креће у свој завичај. Возом је дошао до Сме- | 65
деревске Паланке, свог првог места официрске службе, па се ода-
тле, избегавајући прометне друмове и сваку могућност сусрета с
Немцима, пешице упутио у родно Сараново. Како пише, код људи
које је успут сретао, од некадашњих војника до крчмара, владало је
једнодушно осећање: „Овако не може остати! Нешто се мора де-
сити!“. То му је оснажило оптимизам и учврстило га у уверењу да је
донео добру одлуку – да се борба против окупатора мора наставити.
После дуго времена, у сумрак, био је пред својом родном кућом.
„Сигурности ради, прво навирих кроз прозор. Мала петро-

лејска лампа је осветљавала простор. Тек што беху вечерали.
Отац је лежао на кревету обучен и замишљено пушио. Мајка и
снаја Софија распремале су софру. Синовци, Душан и Дарко,
седели су крај шпорета и нешто ћућорили. Деде ни брата ми
Драгослава није било. Закуцах на врата, тек да дам знак да неко
долази, па не чекајући отворих и уђох. Моја појава изазвала је,
сем код мајке, пре запрепашћење, но ма шта друго. Прво при-
ђох оцу да му пољубим руку, а он у једном безмало немогућем
положају, ни лежећем ни седећем (...) то не дозволи. Солунац,
ратник свих ратова за ослобођење и уједињење, одмери ме
добро, а поглед је говорио више но његове речи.
– Срамота! За три дана упропастисте све оно што смо ми
са толико мука, страдања и жртви створили. Теби није
место овде!
Мајка се умеша, те отац остаде на само изреченом, а имао
сам утисак да и није хтео ма шта још рећи. У кући наста тајац,
изазван сукобом свакаквих осећања које је изазвао мој долазак.
(...) Ја то прекидох објашњењем да никако не мислим да код
куће и останем, и замолих да мој долазак остане тајна.
Ноћ је некако прошла. Тешко да је ико спавао, сем деце.
(...) Освануло је лепо пролећно јутро, али у кући мојих роди-
теља није донело ону уобичајену живост коју то доба године са
односним пољским радовима изазива. На већ суморно стање,
које беху изазвали остали догађаји са немачком војском у На-
талинцима и братом у њиховом ропству, мој долазак је испао
још један тежак додатак. Отац је највише бринуо. Њему, као
глави куће, све је и најтеже долазило. Зато је већ у свитање
био на ногама. Дубоко замишљен ишао је кућним двориштем.
66 | Сатрвен психички, а и заморен, подлегао сам дубоком сну.
Ипак сам се рано пробудио и одмах устао. Морало се бити на
опрези, да неко неочекивано не наиђе. Убрзо ме и отац позва
к њему, па одосмо на једно склонито место позади куће. Није
више изгледао као синоћ. Оно тренутно расположење било је
отишло, а надоместила га сва збиља стварности и он је од ње
полазио и гледао ју је тачно онаквом каква је била. Говорио ми
је прво како се ту недалеко од наше куће, код јасеничке ћуприје,
водила кратка борба, а онда и код саме варошице Наталинаца.
(...) Онда је изражавао силно чуђење о онаквом војничком
расулу и у чуду се питао како је и због чега до тога дошло.
А имао је шта и да види, јер се на том простору распала поза-
дина једне армије.
Стварно, све се било чудно растројило и наша војна сила
није више постојала. Али она није била тучена. Она се само
расула. Расула се тако рећи обноћ, без иједног озбиљнијег и
уређеног сукоба. Зато је све то изгледало невероватно, просто
немогуће, те доводило добре патриоте у забуну; у неку врсту
ошамућености и неверице у оно што је била чемерна стварност.
А пропаст је стварно била таква да се равнала са немогућим.
Била је то експлозија расула, која је имала дубоког и разностра-
ног корена у животу нашег друштва и националног и државног.
Колико је све то тешко моме оцу дошло, тек сам касније
од брата чуо. Отац је тих дана био ван себе. Нити је јео, нити
спавао, нити са укућанима говорио. Стално је био на ногама,
са рукама под пасом. Силна војничка опрема, разбацана у том
крају да се на сваком кораку могло наићи на неки њен део, још
више га је подсећала на расуло и несрећу. Једнога дана, каже
брат, био је донео кући једну кожну кесу са резервним коњским
ковом. Она му још више није давала мира. Најзад, узео ју је и
однео од куће. Вероватно на исто место где ју је био и нашао.
На питање зашто је то урадио, одговорио је да је то државно.
Невероватно осећање поштовања према држави држало га је
и онда када она више није ни постојала. (...)
И он је истицао да ’овако не може остати‘ и да се ’нешто
мора десити‘. Али у оно време, било је већ при крају маја, отац
је увиђао и сву збиљу ситуације и окрутност Немаца. Већ
су били отпочели да купе све обвезнике и да их употребља-
вају за своје послове и оправку друма који је пролазио кроз
Наталинце. То купљење обвезника погодило је, поред осталих, | 67
и мога брата, који се био вратио кући после расула његове војне
јединице. Све те обвезнике, сада као заробљенике, Немци су
преко ноћи чували затворене у наталиначкој цркви. (...) Убијали
су без много разлога. Потребан им је био страх, да би имали
што бољу безбедност.
Кућа мојих родитеља удаљена је од Наталинаца једва два
километра. Отац, на крају разговора, дотаче се и те околности,
која је сама собом указивала на сву опасност, па ме, у једном
силном сукобу жеља (...) после упечатљиве паузе додаде: ’Уо-
сталом и ти сам знаш!‘ Разумео сам оца. Итекако разумео! Али
у мојој глави, тренутно, ништа одређено није било шта и како
треба радити. Само ми је сада, после свега, моја одлука да се не
предам некако изгледала и као жеља свих. У мени је то стварало
осећање неке нарочите одлучности и полетности. Баш као да
је све било јасно и одређено, само да се приступи остварењу
једног узвишеног патриотског посла. У том заносу, понових
оцу синоћње: да код куће нећу остати, али да се нећу ни преда-
ти. На његовом лицу се, избораном од патњи и тешких брига,
тренутно разли одраз једног задовољства. (...) Наш разговор
је био завршен и отац оде да сада лебди и у бригама које сам
ја собом донео. Ја остадох на истом месту и, размишљајући о
свему, само собом ми се испостави: да у околини потражим да
ли има још неко да је поступио као ја. Код куће мојих родитеља
остао сам три дана. Потребно је било да се још боље опоравим,
јер у ономе што сам даље намеравао ко зна шта ме је у сми-
слу напора могло чекати. Онда, хтео сам још боље да упознам
ситуацију пре него ма куда кренем. Наравно, моје присуство
остало је строга тајна.
Отац је био у сталном покрету. Прихватио је моје, да
старијег сина извуче из немачких руку као потребног за рад,
и успео је у томе. Онда, био је и у некој врсти посведневног
извиђања. Увече, када падне мрак, он ми је причао о свему што
је видео и запазио. Вести о ономе што ме највише интересова-
ло биле су позитивне. Човек се могао безмало слободно кре-
тати. Немци никога нису заустављали на друму. Али је, као
карактеристично, запажао једну за њега чудну појаву, како
појединци нарочито подижу главу. Неки су од таквих, приметио
је у варошици Наталинцима, чак и весели. Његово запажање
68 | било је тачно. Ратна катастрофа постаће подесно тле из кога
ће исклијати опаке клице.“1
Месец мај је био на заранку када је капетан Милошевић, који је до

тада углавном боравио код куће и испитивао прилике на терену,
заиста кренуо да реализује своје замисли о окупљању непредатих
официра и наставку борбе: „После само три дана одмора, успео
сам да пронађем у срезу Крагујевачком и Опленачком непредате
официре: капетана Гачића Прокопија, учитеља Миливојевића, по-
ручника Димитријевића Драгутина, потпоручнике Станојловића
и Миловановића. Заједнички смо решили да се не предајемо: да
повраћамо морал код народа и да уздижемо веру да ће Немац да
изгуби рат; да прикупљамо оружје и да стално будемо у вези“. Био је
то начелни договор официра војске која је капитулирала – а који ту
капитулацију нису признали – и који су сада, продужавајући отпор,
постајали и народни вођи. Герилска борба коју су замислили значила
је, према војној пракси, да ће формирати четничке одреде. Међутим,
у првим недељама остало је само да се виђају и шире круг сличноми-
шљеника. Сви ови официри остали су доследни националној идеји,
осим потпоручника М. Станојловића, који ће се ускоро придружити
комунистима. Готово нико од њих није ни преживео рат.2
У јуну, Александар Милошевић преко једног класног друга
дознаје да се на Равној гори, у брдима Таковског среза, налази пуков-
ник Драгољуб – Дража Михаиловић, који са својим војницима није
признао капитулацију – и са чијом се визијом поклапају и његове
идеје. Следећи важан корак био је да се повеже са гимназијским
другом Миливојем Мићом Обрадовићем, који му је у међувремену
постао и колега и кум, а који је и сам недавно био приспео у родно
село Влакчу, у Опленачком срезу. До њиховог сусрета дошло је,
1 Исто, стр. 46–50. Овом реченицом Александар Милошевић је завршио по-
главље „Пад“ у својим мемоарима. Надаље, од маја 1941, па све до септембра 1944,
у мемоарима постоји празнина. Зато његову ратну биографију, такође уз одређене
белине, реконструишемо на основу других извора.
2 Архива Александра Милошевића, Записи, „Лични подаци уз летимично про-
праћене догађаје“, (Солун, 31. октобра 1946), стр. 1–2; Преписка, писмо Сергију
Живановићу 26. новембра 1960. године.
према Обрадовићевим сећањима, 12. јула у Влакчи. Тада су се саста- | 69
ли он, Милошевић и потпоручник Миливоје Миловановић Фикус.
И они су се усагласили око даљих корака: не јављати се Немцима и од
тога одвраћати и друге официре и подофицире у околини, ширити
контакте са другим „истакнутим појединцима у шуми“ и, конач-
но, ступити у везу са пуковником Михаиловићем на Равној гори.
У међувремену, да се свако врати у своје село и настави с радом, а
да тамо где има могућности, наоружају своје рођаке и поверљиве
пријатеље – и да се за неко време опет окупе у Влакчи која је, на
падинама Рудника, могла да буде сигурно и скровито уточиште.1
Ова тројка, која ће постати језгро националног покрета отпора
и његову луч проширити дуж Шумадије, радила је наредних дана
придржавајући се договора из Влакче. Истовремено, тражили су
начин како да дођу до пуковника Михаиловића. У Влакчи су се по-
ново састали око 25. јула и, пошто су разменили сазнања, одлучили
су да сва тројица крену према Равној гори.2 Држећи се упутстава
које су добили од официра који су већ били у вези с Михаиловићем,
пробили су се до његовог „горског штаба“. Преноћили су тамо, а
ујутру уз обед имали и први сусрет и разговор са Драгољубом Ми-
хаиловићем. Према сећању А. Милошевића, то је било 30. јула. На
Равној гори све је било скромно: и смештајне прилике и исхрана,
а и појава Михаиловићева. Скупа су доручковали качамак, а онда
започели разговор, најпре о приликама у срезовима Опленачком и
Лепеничком. Пуковник им је саопштио да ни он ни његови људи не
намеравају да се предају, а да њима оставља право избора; на Равној
гори не може да их задржи иако је рад да заједнички организују
отпор – али опет њима препушта одлуку хоће ли у борбу под истим
барјаком. Милошевић је позитивно оценио овај сусрет: „Разговори
1 Миливоје Обрадовић, мемоарски записи, рукопис, стр. 82–83. О капета-

ну Обрадовићу и његовој блискости са А. Милошевићем већ је било речи – по
његовим речима они су били „једна душа а два тела“. М. Миловановић, такође
пореклом из Влакче, најпре је студирао права, одакле одлази у 62. класу Војне
академије, коју је свршио 1937. године. У Априлском рату 1941. учествовао је у
одбрани Качаничке клисуре. По повратку у завичај ступа у Равногорски покрет,
да би доцније, када је формирана ЈВуО, био командант Опленачке бригаде, па на
командним дужностима на Космају.
2 М. Обрадовић, н. д., стр. 85. Обрадовић је тврдио да су код пуковника Ми-
хаиловића на разговору били 25. јула, што је Милошевић одлучно демантовао
(Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Миливоју Обрадовићу 12.
децембра 1970).
70 | по чисто војничким питањима били су кратки и јасни. Млађи су се
стављали, сходно војничким прописима, пуковнику Михаиловићу на
расположење. Он је издавао директиве: капитулацију не признајемо;
за сада сви на посао да се народ повеже и организује са циљем, у
првом реду, самозаштите и онда припреме оружаног обрачуна са
окупатором. (...) С једне стране, говорило се, ми као народ морамо
се исправити и препородити се, а с друге, све вође под суд. Неки од
њих, и за наук потоњима, морају висити обешени на Теразијама“.1
Михаиловићева харизма придобила је младе официре. Како је
то сумирао Миливоје Обрадовић, „код нас тројице одлука је зрила
и истог дана паде: са Дражом у воду и ватру“.2 У благом спорењу
са кумом око детаља овог сусрета, у преписци много година после
рата, Милошевић је закључио да су после овога од Михаиловића
„уследила овлашћења, али ни са каквим нарочитим инструкцијама,
до да духовно повезујемо људе вером да ће Немац изгубити рат“.
Једноставно, требало је да продуже све оно што су до тада радили,
само признајући подређеност штабу на Равној гори: да окупљају
људе и оружје, да шире антинемачко расположење и припремају се
за акцију против окупатора. Самоникли покрет официра у Шумадији
постаће тако органски део Равногорског покрета. Милошевић је
тада од пуковника Михаиловића добио овлашћење за организацију
покрета отпора у Лепеничком, а Обрадовић и Миловановић за исто
то у Опленачком срезу. Одмах по повратку у крај који је за њих већ
постајао зона одговорности, ови официри су наставили активности:
обилазили су околна села, углавном ноћу, и ширили мрежу сарад-
ника. Капетан Милошевић је одређене активности на овом плану
предузимао и у Јасеничком и Опленачком срезу.3
У таквим припремама, Милошевић и његови сарадници провели
су цео август. За то време и политичка ситуација у Србији постала
је доста сложенија. Користећи пасивност равногорских официра,
комунисти су још од јула преузели иницијативу на терену који пре
рата није важио за њихово упориште. У Лепеници су их предводили
1 М. Обрадовић, н. д., стр. 88–89; архива Александра Милошевића, Преписка,

писмо Миливоју Обрадовићу 27. априла 1961; Говори, „О 30-годишњици Равно-
горског покрета“ (1971).
2 М. Обрадовић, н. д., стр. 90.
3 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Миливоју Обрадовићу
12. децембра 1970; писмо Сергију Живановићу 26. новембра 1960. године.
браћа Марковић из Поповића – Богосав, бивши жандарм, и Ђорђе, | 71
апсолвент математике, а уз њих и студент Петар Живић. У првим
месецима живота под окупацијом примали су нове чланове у партију
и ширили њене идеје по селима, али када је отпочео рат Немачке
и Совјетског Савеза, комунистички вођи и у овом крају почињу да
говоре „о устанку и помоћи СССР-у“. Трећег јула 1941. донели
су одлуку да се дигну на оружје, а у свести многих тај дан био је не
само почетак борбе против окупатора, него и почетак револуције
и рушења постојећег поретка.1 Команданти новооснованих парти-
занских одреда (Првог и Другог шумадијског) на овом подручју
постали су Милан Благојевић и Богосав Марковић. Обојица су
имали одређеног искуства које би им помогло у герилском рато-
вању: Благојевић је у Шпанском грађанском рату постао официр
републиканске армије, што је у околностима насталим 1941. значило
примењивање не само војних, већ и револуционарних искустава. Б.
Марковић је, као што је речено, до 1938. био у жандармерији и, као
такав, добар познавалац прилика и људи у Лепеници. Тих дана, први
младићи из Раче напуштају варош и „одлазе у партизане“, који свој
први бивак формирају у Вишевцу, родном селу вожда Карађорђа,
симболишући нов устанак против завојевача. Из дана у дан, њихов
број се повећавао, и то је у Лепеници довело до формирања Рачанске
партизанске чете.2
Партијско руководство 2. шумадијског одреда одлучило је да
њихове јединице у прво време иступају без идеолошких обележја.
Комунистима је било забрањено да на капама истичу петокраке
звезде како би им пришли и родољуби који нису делили њихова
идеолошка уверења. Политички комесар Другог шумадијског одреда
Танасије Младеновић је, пишући у јулу 1941. један проглас, уста-
нак окарактерисао као „национално ослободилачку борбу српског
радног народа“, а настајући партизански одред именовао као „на-
родно револуционарни одред за Шумадију“. Помена КПЈ у овом,
нити у неким потоњим документима – нема. Народноослободи-
лачки одбори, које комунисти оснивају по селима да би суспен-
довали и заменили старе општинске управе, некада се називају и
1 Десимир Живановић, Записи из Лепенице, Нови Сад, 1967, стр. 112; Зорица
Павловић Томашевић, Миодраг Милић, Град на Јасеници, Београд, 1972, стр. 205.
2 Д. Живановић, н. д., стр. 114–117.
72 | национално-ослободилачким.1 Комунисти су ширили глас да су
међу њима и официри југословенске војске – заменик команданта
одреда, предратни чиновник Андра Ђорђевић, представљао се као
„гардијски мајор Дејан из Старе Србије“. У првим месецима борбе, у
овом делу Шумадије била су у народу раширена уверења које кому-
нисти нису демантовали: да су шумадијски партизани заправо војска
принца Ђорђа Карађорђевића.2 Јавно, партизански одред окупљао
је све борце за слободу, док су тајно унутар њега деловале мале али
утицајне партијске ћелије које су спроводиле линију комунистичке
партије и тако усмеравале ток и дефинисале циљеве борбе. Таква
политика је постигла успех: испрва попуњени само комунистима,
одреди су брзо појачани сељачким синовима.
Ноћу 10/11. јула партизани су се осмелили на прву акцију, када
су упали у среско начелство у Рачи, разоружали тамошње жандарме
(Немаца није било) и испразнили општинску касу. Ова акција иза-
звала је велики одјек у околини, али и реакцију окупаторских власти.
Пратећи активности комуниста, Немци су већ 17. јула узвратили
опколивши њихов слабо чувани бивак у Вишевцу и, користећи вој-
ничко неискуство већине бораца, нанели им тешке губитке: што
убијених у борби, што заробљених и нетом стрељаних, било је 28
мртвих партизана, од чега су половина били предратни партијци.3
Од тада, пошто је и командант одреда Марковић смењен, партизани
мењају стратегију и оштрицу своје борбе усмеравају против српских
власти под окупацијом. Тако су 14. августа у Великим Крчмарима
спалили општинску архиву и одржали збор, па исту акцију поновили
22. августа у Губеревцу и потом у Јарушицама и у Ђурђеву.4
1 Никола Владисављевић, Други шумадијски партизански одред, Смедеревска

Паланка, 2005, стр. 28; Немања Девић, Смедеревски крај у Другом светском рату,
Људи и догађаји, Београд, 2015, стр. 65.
2 Архива Александра Милошевића, Записи, „Првоборци са Лепенице“ (1991),
Боривоје Перић, Моравска свитања, Велика Плана 1986, стр. 131.
3 Н. Девић, н. д., стр. 73.
4 Д. Живановић, н. д., стр. 139. Дневни извештаји служби безбедности говорили
су већ од јула о појачаној ратној динамици, која је доносила и веће жртве по сре-
зовима. Прве саботаже и препади које су устаници вршили према окупаторским
посадама изазивали су и репресалије окупатора: стрељања цивила, одвођење талаца,
паљевину кућа. Иако је шири круг престоничких интелектуалаца потписао „апел
српском народу“, тражећи да се по сваку цену сачува нарушени мир, тих дана из-
вршено је и вешање петорице Срба на Теразијама, као упозорење становништву
престонице и целе Србије. Усложњавање политичке ситуације изазваће потребу
Приближно у исто време, на Букуљи се појавио генерал Љу- | 73
бо Новаковић. Великих амбиција, поред пуковника Михаиловића
и војводе Косте Пећанца, он се на терену представио као трећа
личност која је предводила националисте и формирала четничке
одреде.1 Новаковићева акција у Шумадији, као и његов нејасан став
према Михаиловићу и, исто тако, непозната веза са старим војводом
Пећанцем, за чију се славну прошлост знало – али не и за везе које је
у августу 1941. остварио са окупатором, заинтересовале су и младе
официре Александра Милошевића и Миливоја Обрадовића. Погото-
во, важност њиховог успостављања контакта са генералом Новакови-
ћем долазила је због збуњености коју је овај изазивао међу сељацима
на терену на ком су и они радили, представљајући се вођом „на-
родног устанка“ у Шумадији. Како су Пећанац и Новаковић за 24.
август припремали велики збор четничких војвода на Букуљи, ка-
петан Милошевић се упутио тамо да лично испита ствар. Сабор
на Букуљи, који је окупио око 300 четничких војвода и првака из
Шумадије и западне Србије, али и неке локалне политичаре који
су пре рата нагињали комунистима и доцније им се и придружили,
рашчистили су видике код Александра Милошевића да је са њима
постизање било каквог споразума неизводљиво.
Суштински, закључци са сабора су према Милошевићевом
тумачењу били против устанка, против комуниста, против пуков-
ника Михаиловића и, коначно, за споразум између Пећанца и ње-
гових следбеника са окупатором. Не задржавајући се сувише на
појединостима у опису ових догађаја, Александар Милошевић нас
обавештава да је са Букуље одмах отишао свом куму капетану Об-
радовићу у Влакчу. Пренео му је утиске са сабора, па су одлучили
да опет крену пут Равне горе и о свему томе известе Михаиловића.
На Равну гору су дошли око 6. септембра и ту се поново срели са
Дражом Михаиловићем.2 Разговор је био подједнако присан као и
први, али и кратак – и из њега се као први наметнуо закључак да са
окупатора за далеко снажнијим, енергичнијим и утицајнијим кругом људи у кви-

слиншкој управи. Тако је у Београду 29. августа 1941. образована српска Влада под
окупацијом са председником генералом Миланом Недићем, бившим начелником
главног Генералштаба и министром војним.
1 Момчило Павловић, Божица Младеновић, Коста Миловановић Пећанац,
биографија, Београд, 2006, стр. 210–215.
12. децембар 1970. године.
74 | Пећанцем и његовим људима треба избегавати ма какву везу, јер,
како је Михаиловић закључио, после споразума са окупатором они
„улазе у историју као Вук Бранковић после Косова“.1 Михаиловић
је младе официре који су му потврдили оданост вратио у њихове
срезове, са задатком да продуже рад и наставе са окупљањем људства,
које ће у погодном моменту бити активирано.
Одмах по повратку са Равне горе, Милошевић је једног пијачног
дана у варошици Наталинци забележио најдрагоценији сусрет – са
свештеником Андрејом Божићем, утицајним народним прваком из
Бадњевца, села на другом крају Лепеничког среза. Њих двојица су
од раније били у контакту преко посредника, али су се тада упозна-
ли и постигли неку врсту споразума и поделе терена за даљи рад:
Милошевић ће радити у северном, а Божић у јужном делу среза.2
Занимљиво, као и 27. марта, људство ће у побуни против окупатора
предводити официр и свештеник.
У кући свештеника Божића, популарног „попа Андре“ у Бад-
њевцу, одржан је 18. септембра 1941. године и до тада најважнији
1 М. Обрадовић, н. д., стр. 129. Генерала Новаковића, као Пећанчевог војводу
Шумадијског и, после сабора на Букуљи, једног од његових ближих сарадника,
немирна природа водила је у долазећим збивањима час лево, час десно. Крајем
1941. напустио је Србију и чак преговарао са Титом. Напослетку је у Црној Гори
пао као жртва комуниста (М. Павловић, Б. Младеновић, н. д., стр. 218).
2 Божићи су стара свештеничка породица из Бадњевца. Поп Андра је пре рата
стекао популарност у друштвеном животу Лепенице, док му је брат био утицајан
политичар и краљев сенатор. По сећању Звонимира Вучковића, Божић је већ у
јулу 1941. заказао збор у свом селу, на којем су говорили њих двојица и мајор
Палошевић: „Поп Андрин говор (...) имао је и смисла и садржине и оно што сам
те вечери из његових уста чуо није ми избледело из сећања. Без ватрене реторике
(...) његова самокритика и одсуство демагогије освежавајуће су деловали те топле
летње вечери. Борба за слободу, по попу Андри, скоро не би имала смисла кад
би наставили путем којим смо до тада ишли. Подвлачећи социјалне и економске
неправде од којих је трпело наше друштво пре рата, он је апеловао да се одмах
приступи изради програма који би нам обезбедио праведније и боље сутра. Тражио
је политичке слободе које је диктатура одузела народу и кривио је све присутне, а
себе више од осталих, за пропусте који су годинама чињени. Кад је завршио изла-
гање, постало ми је сасвим јасно зашто партизани нису имали много успеха у поп
Андрином крају. (...) Иако смо у свему оскудевали, мени се чинило да је на Равној
гори потреба за људима какав је био бадњевачки парох била још већа него потреба
за намирницама, које смо следећег јутра повезли из села“ (Звонимир Вучковић,
Сећања из рата, Лондон, 1980, стр. 89–90).
„ноћни састанак“ официра и народних вођа, присталица Равногор- | 75
ског покрета. Поред домаћина, скупу су присуствовали и капетани
Милошевић и Обрадовић, као организатори акције у том крају,
капетан Милутин Братковић из Бадњевца, капетан Тадија Вуловић
из Малих Крчмара, учитељ Александар Домановић из Јарушица и
још неколико угледнијих сељака, који су од раније били укључени у
Равногорски покрет. Састанку је присуствовао и поручник Драган
Сотировић, који је у то време представљао неку врсту споне између
области Крагујевца и Равне горе.1
Упечатљив је опис лика свештеника Божића, како га је видео М.
Обрадовић: „То беше човек висок, крупан, импозантан, слаткоречив,
лично богат и веома дарежљив, популаран у целом срезу и добро
познат и у Крагујевачком округу. (...) Глас му је био врло пријатан
и звонак, а мисли своје избацивао је невероватном брзином, које
би масу приковале и убедиле; сви га слушамо а ја га већ видим како
са заставом у руци јури кроз села и диже народ на устанак“.2 Оку-
пљенима, курирка са Равне горе тада преноси наредбу команданта:
да на терену на којем су претходно били у политичко-пропаганд-
ној мисији формирају четничке одреде. Од људства – некадашњих
сарадника који треба да пођу у шуму из околине Раче, према овој
инструкцији, формираће се Лепенички, а од оних из Опленачког
и Крагујевачког среза Руднички одред. Ови одреди окупиће и све
оне официре са којима су Милошевић и Обрадовић одраније били у
контакту. За команданта Рудничког одреда, договором у Бадњевцу,
изабран је по чину најстарији капетан I класе Прокопије Гачић из
Чумића, док је његов начелник штаба постао капетан М. Обрадовић.
За команданта Лепеничког одреда капетан Милошевић је, вођен
1 О овим догађајима учесници су у емиграцији полемисали и спорили се и

после 40 година. Драган Сотировић се у емиграцији, али и у својим сећањима,
легитимисао као главни организатор Равногорског покрета за Шумадију – као
начелник штаба Шумадијских четничких одреда који нису имали команданта, па
је он преузео све дужности; капетану Милошевићу је у сећањима оспоравао ди-
ректну везу са Равном гором, чак и команду над Лепеничким одредом. Многе
његове тврдње немају потврду у документима и делују неуверљиво. Супротно,
Милошевић је објашњавао да команда шумадијских одреда није ни постојала, а
да је Сотировић био тек човек за везу између Крагујевца и штаба на Равној гори
(Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Д. Сотировићу 17. марта
1981, писмо М. Обрадовићу 12. децембра 1970).
76 | тим примером, предложио по чину старијег Тадију Вуловића, али
је на инсистирање окупљених команду ипак преузео он. Начелник
штаба постао му је класни друг и сарадник од првих дана капетан
Милутин Братковић. Наредних дана, њихове замисли спровођене
су у дело: сваки одред имаће по две чете и њима ће командовати
официри и подофицири ВКЈ.1
Тако се, без велике еуфорије, али следствено дотадашњем раду
и као последица већ драматичне политичке ситуације, формирају
четнички одреди у овом делу Шумадије. Руднички одред је имао за
склониште гребене те планине, али је људство Лепеничког одреда,
у равници испресецаној друмовима и пругом, у случају ма каквог
сукоба са окупатором било у прилично неповољној ситуацији. Стога,
официри доносе одлуку да се ова два одреда споје, до чега ускоро и
долази, у селу Велики Шењ. Надаље, официри оба одреда, праћени
групом војника и подофицира, заједно су обилазили села у околини
Раче и Крагујевца. Одржавали су зборове на којима су официри
говорили о ситуацији у земљи и потреби да народ ступи у акцију
против окупатора, па се бројно стање одреда из дана у дан увећавало.
До октобра су окупили око 200 људи. Командири чета у Рудничком
одреду постали су потпоручник Миливоје Миловановић из Влакче
и поручник Милован Живић из Ресника. У Лепеничком одреду ко-
мандири чета били су капетан Тадија Вуловић и наредник-водник
Живомир Дугић Хусар, Милошевићев земљак из Саранова.2
Иако још увек није било непријатељстава између њих, комуни-
сти су територију Лепеничког среза сматрали за своју базу, те су већ
од почетка формирања четничког одреда, који је нарастао брзо и
нагло, гледали на њих са подозрењем. Тако, већ за август 1941, код
партизанског хроничара налазимо податак: „Поп Андра Божић
из Бадњевца послао је поверљивог човека код Живорада Радоса-
вљевића Дроце у Рачу са задатком да створи четничко упориште.
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Миливоју Обрадовићу

27. априла 1961, писмо Сергију Живановићу 26. новембра 1960. године.
2 Ова два одреда окупила су и око 30–40 подофицира. Поред командира чета,
од првих дана борбе, као истакнуте старешине треба поменути и ваздухопловног
поручника Драгутина Димитријевића Гуту из Чумића у Рудничком, и наредника
Владислава Лацу Симића из Губеревца у Лепеничком одреду. Они су такође били
не само блиски сарадници, већ и пријатељи капетана Милошевића (Архива Алек-
сандра Милошевића, Записи, „Првоборци са Лепенице“ (1991); писмо Сергију
Живановићу 26. новембра 1960).
Живорад је отпочео са разговорима у том правцу, али су у Одреду | 77
за то сазнали. (...) Богосав [Марковић – партизански командант,
прим. аут. Н. Д.] је дошао у Рачу и разговарао са Живорадом. Овај
је после тога одустао од те намере“. У септембру, на вест да се у селу
Сипићу ствара клица равногорске организације, привели су сељака
који их је предводио у штаб одреда и, после разговора са комесаром,
упркос њиховим идеолошким разликама, група четника из Сипића
им се придружила. Извесно, у овом „придобијању“ примењиване
су методе принуде и застрашивања.1
У исто време, партизани започињу и с убиствима неистомишље-
ника у околини Раче и Крагујевца. У Рачи су, усред вароши, изреше-
тали Боривоја Миладиновића из Сепаца, под оптужбом да је помагао
покрет Збор, а у Ђурђеву су убили Буду Мијаиловића Дубочарца,
пошто је одбио да им се придружи. Крвави низ се и наредних дана
настављао, ширећи страх према свима који се са комунистима из
било ког разлога нису слагали.2 Коначно, 21. септембра, користећи
тренутак када у Рачи није било Немаца и када је пажња грађана била
заузета фудбалском утакмицом, а жандарма једном свадбом, парти-
зани поново упадају у варош. Жандарми су се повукли, побегао је
и срески начелник и постојеће власти су суспендоване. Истог дана,
млади партизани су уз претњу оружјем обили радње и магацине и
одатле поделили грађанима намирнице. Из општинске касе присво-
јили су сав новац, а део суме, по 100 динара, делили и сиротињи. На
вечерњем митингу, који је окупио велики број грађана, говорили су
партизански командант Богосав Марковић, политички комесар Та-
насије Младеновић и једна партизанка – да представи жене које су у
борби равноправне са партизанима. Био је то врхунац партизанских
активности у овом крају и почетак једномесечног живота „Рачанске
републике“, коју су тада тријумфално прогласили.
Пошто су попунили одред омладинцима, међу којима је био и
већи број малолетника, партизани су већ пред зору напустили Рачу.
За одмазду, Немци су гранатирали варош и том приликом погодили
и цркву. Народ се дао у бежанију пред долазећом немачком војском,
али су ови ипак успели да похапсе већи број мушкараца и одведу их
1 Д. Живановић, н. д., стр. 140–141, 159.

2 Исто, стр. 141; Црквена књига умрлих за парохију Рача. О овим догађајима
више видети и у критичком погледу једног партизанског „првоборца“: Антоније
Степковић, Бунтовник са Градишта, Крагујевац, 2003.
78 | са собом у Лапово. За њих се тамо заузео апотекар Рајко Прешић
који је уживао углед код Немаца, па су их све пустили кућама. Истог
тог апотекара Прешића партизани ће касније стрељати, тумачећи
овај чин тек као колаборацију.1
Рача је по одласку Немаца опет била пуста, те су је партизани
повратили пре него што је у њу ушла било која друга војска. Неколи-
ко дана касније, на исти начин „ослободиће“ и Доњу Рачу, где им се
придружио и учитељ Света Нешић, чији се брат, капетан Слободан
Нешић, у исто време налазио код Михаиловића на Равној гори. У
селима у којима су проширили утицај комунисти су стварали На-
родноослободилачке одборе, клице нове револуционарне власти.
Класна борба комуниста и социјална револуција коју планирају све
се више обелодањивала. Партизани су уједно и прокопали друмове
према Рачи, спалили мостове и тако блокирали све комуникације. У
пропаганди, којој су посветили велику пажњу, распаљујући традици-
онално русофилство у народу, величали су улогу Совјетског Савеза
и ширили вести да се ишчекује моменат када ће руски падобранци
да се спусте у Србију.2
Стварао се утисак да ће ова територија заувек остати у парти-
занским рукама и да људи, уколико желе да се боре за слободу, немају
другог избора до да се придруже њима. Све чешћа појава била је да
у шуму одлазе и девојке, што је уједно значило и њихов раскид веза
са традиционално настројеним шумадијским породицама. Упорном
политичком наставом, распламсавала се револуционарност тих
младих људи, који су и по природи ствари били слободољубиви и
бунтовни. Један од тих младића, Десимир Живановић из Вишевца,
и сам је писао о погубној пракси КПЈ: „Тих дана у Одред су се при-
јавили Аца Радошевић, шофер и Стојан Радојевић, кочијаш. Пошто
је навала за одлазак у партизане била прилично велика, практикова-
ло се покаткад да се одмах испробају борци колико су спремни да
изврше задатке, јер је примећено да понеки од њих пође у борбу и
из авантуризма. Зато је командант одреда овој двојици дао задатак
да ликвидирају Душана Поповића, петоколонаша из Марковца.
Обојица су га добро познавали, па је било могуће извршити овај
задатак док се не сазна за њихов одлазак у Одред. Када су добили
1 Д. Живановић, н. д., стр. 144–147; Драгољуб Милановић, Милан Станковић,

Лапово, Лапово, 1991, стр. 597.
задатак, обојица су се замислили. Видели су да одлазак у партизане | 79
значи самоодрицање, борбу. Нису били на то спремни и вратили
су се својим кућама“.1
У таквој ситуацији, осећање конкуренције и подозрење по-
стојали су и код до недавно пасивних четничких официра, којима
су партизанска револуционарна пракса, поготово њихова склоност
ка борбеном атеизму и републикански циљеви, били попут јереси.
Зато су у својим наступима одвраћали младиће од одласка у парти-
зане, а капетан Миливоје Обрадовић није се устручавао да на збору
у Пајазитову 25. септембра јавно упозори на „вукове у јагњећој
кожи“ и ускликне против „комунистичке немани“.2 Тада официри
још увек нису знали за састанак Драже Михаиловића и Јосипа Броза
Тита, до којег је дошло неколико дана раније у Струганику, као и
до успостављања сарадње између два покрета. Касније, када су о
томе били обавештени, официри су се придржавали инструкција,
па су на наредним зборовима у лепеничким селима наглашавали да
„данас чине један фронт четници Д. М. и партизани, а други фронт
окупатор, Недић, Љотић, Пећанац и њима слични“.3
Руднички четнички одред је ујутру 2. октобра, крстарећи се-
лима од Крагујевца према Тополи, код села Чумића пресекао друм
на овом правцу, када је од Тополе наишло шест немачких камиона.
Четници су на њих отворили ватру и успели да запале два камиона
и упуцају неколико Немаца. Потом су се повукли из овог краја.
Немци су се након неколико сати поново појавили на попришту
борбе и попалили све куће које су се налазиле у близини.4 Овај до-
гађај – ватрено крштење четника из околних села, с једне стране
је војницима улио самопоуздање и појачао морал показујући да је
и окупатор итекако рањив, али с друге показао и какве опасности
овакве авантуре носе са собом. Срећом, у одмазди није било уби-
јених сељака. Тих дана четници су обишли и села Лужнице, Ресник,
Бадњевац и након зборова попуњавали одред новим војницима.
У једном таквом вечерњем покрету, у шумарку под брдом Ви-
сак, четнички официри су се у октобру 1941. први пут срели и са
партизанским вођством – и то на тражење Богосава Марковића.

2 М. Обрадовић, н. д., стр. 166, 168.
4 Сергије Живановић, Трећи српски устанак 1941, књига II, Чикаго, 1962, стр. 75.
80 | Како је Александар Милошевић доцније забележио, „сусрет је био
у потпуно нормалном односу и није дуго трајао. Као битност су-
срета испало је да уговоримо знаке распознавања. И учинили смо
то за трајање од недељу дана“.1 Миливоје Обрадовић, који је такође
у својим сећањима забележио овај сусрет, тврдио је да су састан-
ку присуствовали он и капетан Милошевић у пратњи неколицине
четника и Богосав Марковић, студент Живић и учитељ Нешић
као представници партизана. И Обрадовић је сагласан да су тада
усагласили само знаке распознавања за даље сусрете на терену.2
Следили су успешни зборови које су четници организовали у
Сипићу, у Великим Крчмарима, па 5. октобра код школе у Горњим
Јарушицама, где се, у присуству локалних учитеља Александра и
Ђорђа Домановића, већ укључених у рад Равногорског покрета,
председника општине и сеоског свештеника, окупило више стотина
сељака из овог и околних места. То су били и први сусрети Лепени-
чана и непредатих официра краљеве војске праћених наоружаним
одредом, што је након пола године живота у немачком ропству
изазивало и овације и дирљиве сусрете. „Копља на пропагандном
пољу ломе се већ на штету партизанске и комунистичке акције. За
сада, наш ’одред‘ је скоро од самих официра и подофицира, сјајно
обучен и наоружан, и где год се појави оставља снажан утисак на
народне масе. Дирнута овим, једна мајка даје нам униформу свога
сина официра, који паде на пољу часном априла 1941. године“ –
навео је у мемоарским записима капетан Обрадовић, сећајући се
боравка у Лепеници.3
У Јарушицама, одреду се придружују и јеромонах Гаврило (Ми-
лован Јанићијевић) из Пајазитова и ваздухопловни поручник Вучко
Вучковић из Крагујевца. Исте вечери, у шуми изнад села поново су
се састали команданти две војске. Са партизанским вођом Андром
Ђорђевићем, који се и њима представио као „мајор Дејан“, Обрадо-
вић и Милошевић тумачили су споразум Михаиловић–Тито. Упркос
свим разликама, официри су уважили партизанске представнике и
према њима су се поставили као према равноправним саговорни-
цима. Закључили су да имају „начелан договор“ о акцији против
„заједничког непријатеља“. Такође, да и слободно опредељивање
1 Архива Александра Милошевића, Записи, „Првоборци са Лепенице“ (1991).

народа и прелазак из једне у другу војску буде дозвољен. „Све је | 81
прошло у реду, иако код њих нисмо осетили пријатељску склоност“,
закључио је Александар Милошевић.1
VI
Сарадња два покрета била је крхка, са пуно неповерења на обе

стране. Реторичко надметање по селима претворило се у отворени
сукоб када је руководство КПЈ почело да тумачи да „агитација за
четнички покрет“ значи „ометање партизанских акција“. На то им
је скренуо пажњу инструктор Покрајинског комитета (највишег
партијског форума у земљи) Петар Стамболић, који је повремено
долазио у овај крај и усмеравао локалне комунисте. У послератним
тумачењима комуниста, кривица за расцеп у устаничком табору
приписивана је четничкој команди, која је наводно била неискрена
у сарадњи. Наводи се и да су лепенички партизани са радошћу при-
хватили одлуку партијског руководства да нападну равногорце.2 У
суштини, радило се о борби за превласт на терену, коју су појавом
националних одреда комунисти почели да губе. Како је оценио
Александар Милошевић, споразум је за обе стране значио у пракси
„надмудривање док се војнички не постане јачим. Споразум је до-
вео до једног страховитог трчања од села до села и једних и других.
Држања говора, уписивања и издавања легитимација“. Уколико би
равногорци продужили са радом, комунисти би били угрожени на
читавој територији одреда. Сама та чињеница је, по свему судећи,
одредила правац којим ће они наступати. Ни четници нису били
загрејани за заједничку борбу, јер су њихове присталице по селима
на споразум са комунистима гледале „врло, врло хладно“. Прелазак
групе партизана (вода?) у Лепенички четнички одред који се десио
тих дана посебно је затегао међусобне односе. Затим су партизани
око 10. октобра под Рудником пресрели официра Вучка Вучковића,
који је на Равну гору носио писмо његових надређених из Лепенице
1 Исто, стр. 179–180. Архива Александра Милошевића, Записи, „Првоборци са

Лепенице“ (1991). Партизанска страна сачувала је сећања да су овом приликом са
четницима преговарали Андра Ђорђевић и Танасије Младеновић и да су постигли
усмени споразум да не нападају једни друге на зборовима, као и да се народ сло-
бодно изјашњава у коју ће војску ступити (Б. Перић, н. д., стр. 223).
82 | са поруком да овдашњи четнички одреди нису вољни да даље сара-
ђују са комунистима.1
У међувремену, припадници Рудничког и Лепеничког четничког
одреда после Јарушица обишли су и Мирашевац и Ђурђево, па онда
увече 11. октобра одржали народни збор код школе у Сепцима и,
коначно, за сутрашњи дан предвидели исте активности и у Сара-
нову, родном селу капетана Милошевића. Збор је требало да буде
одржан на брду Хумка, у дворишту Драгољуба Ивошевића. Оно
што се равногорцима догодило 12. октобра 1941. у Саранову било
је увертира за крвави грађански рат у Србији.
„Сутрадан, 12. октобра 1941, била је недеља. Освануо је

облачан дан, јесењег изгледа, да већ пред подне почне и она
ситна, тиха, јесења киша. Извештаји са свих страна били су
повољни и ми смо кренули пут Саранова, истављајући обез-
беђења на правцу од Наталинаца и исто тако од Раче. Ово ка
Наталинцима, које је вршила чета поручника Милована Живи-
ћа, имало је да се претвори у стално обезбеђење док збор траје.
На Хумку (к. 262) стигли смо нешто после један сат. Већ је
било доста окупљеног света, да се убрзо то попне на више сто-
тина. (...) Пало је било мени у део да одржим говор и ја сам се,
да би било прегледније и згодније, био попео на подијум уласка
у кош за кукуруз. Имао сам добру прегледност целог простора.
И, тек што сам био почео говор, приметио сам на правцу моје
окренутости прилазак ка огради дворишта неколико наоружа-
них људи, који нису били наши, и како уз ограду заузеше лежећи
став, са пушкама окренутим ка нама. У исто време настала је
тамо и нека узнемиреност. Ја сам престао да говорим и сишао
са подијума. У том тренутку, у оној маси окупљеног народа, који
је у тренутку предосетио неку несрећу, настала је узбуна која
се претворила у бекство на све стране, прескачући и ломећи
ограду. За неколико секунди, такорећи, све се рашчистило. У
дворишту је био само део наших одреда и избезумљени домаћин
са својим укућанима. А око ограде, са свих страна, партизани
у лежећем ставу и са пушкама упереним ка нама. Било ми је
све јасно, али сам био смирен, јер је био прошао онај фатални
тренутак у коме је неко од тих војнички необучених младића
1 Архива Александра Милошевића, Записи, „Првоборци са Лепенице“ (1991).
сасвим случајно могао да опали своју пушку. То би изазвало | 83
плотун и код свих осталих партизана и трагедији, у онако оку-
пљеној и збијеној маси, не би било краја. (...)
Настало је онда са једним од партизана објашњавање у
коме је, јако узрујан, учествовао капетан Прока Гачић. Истицао
је да имамо споразум удруженог односа и откуда сада ово што
се сводило на њихово тражење да оружје положимо? Пришли
смо онда капетан Мића и ја и затражили да се видимо са њи-
ховим командантом. Он је на то пристао и са њим смо пошли
у суседну кућу. На уласку у кућу капетан Мића је био испред
мене; чим смо прескочили праг, по двојица су нас мучки згра-
били са стране, увили руке и позади ставили лисице. И капетан
Мића и ја, свесни да радимо тачно оно што нам наређује наш
Врховни штаб, били смо потпуно смирени и чак са осмехом
презрења, питали шта ово значи? Нисмо добили никакав одго-
вор. Убрзо, исто се десило са капетаном Гачићем и капетаном
Братковићем, па онда и са капетаном Тадијом Вуловићем и
поручником Драгутином Димитријевићем. Нешто касније
довели су и поручника Миливоја Миловановића и најзад поруч-
ника Милована Живића. Наравно, свима њима било је подло
речено да их позивамо на састанак у дотичну кућу. Лишили су
слободе и монаха Милована из Пајазитова и прикључили нама.
Тако је нас осам официра пало у комунистичке руке. Касније
у нашем путешествију, када смо се нашли у селу Мирашевцу,
прикључен је нама и поручник Вучко Вучковић из Крагујевца,
кога су партизани били лишили слободе у селу Влакчи.
У кући, где смо се нашли сви повезани, било је неколико
партизана који су у везивању одиграли улогу. Међу њима, у
њиховом опхођењу, једном је указивана пажња. Касније смо
дознали да је то Ђорђевић Андра – Дејан, за кога се причало
да је гардиски мајор. На наша питања није било никаквог одго-
вора, али се међу њима, сем код Дејана, осећала она простачка
радост коју им је пружао догађај разоружања и лишења слободе
официра.
И ми смо ћутали. И сем немуштих погледа један у другог,
ничег није било. Али се у сваком од нас полако бистрило чиње-
нично стање. Ми у то време ни на изглед нисмо били дорасли
комунистима, још мање њиховим подлостима. Уз то, још увек
смо одисали касарнском дисциплином, па је за нас упутство
84 | Врховне команде ’са партизанима споразуман рад‘ било и наре-
ђење. Одвојени пак масивом Рудника од Сувобора, те и Равне
Горе, а били смо и у тешкој и врло спорој вези, једино курири-
ма, са Врховном командом, па нисмо знали ни психу односа са
партизанима нити да ли се овако што већ десило, што би нашу
опрезу и однос учинило сасвим другачијим. Али ми ниједног
тренутка, па ни овог критичног, нисмо губили из вида да смо у
служби за добро свог народа. Ми смо тако избегли страховито
крвопролиће. Жртвовали смо се нас осам официра, сви сељачки
синови из срезова Лепеничког, Крагујевачког и Опленачког.
Нас је тада страховито пекао догађај са чисто војничке стране,
да нам ни на памет није падало колико је та пожртвованост била
велика и шта је то политички значило. Уистини, комунисти су
тим догађајем себи били ударили глогов колац у Лепеници и
околини, и тиме они, не ми, почели грађански рат.“1
Тако су четнички одреди у Лепеници разоружани још пре зва-

нично забележеног почетка грађанског рата у Србији. Ова искра,
једна од неколико које су комунисти изазвали у Шумадији и По-
морављу, значила је уистину незаустављиви сукоб између четника
и партизана. Миливоје Обрадовић је, сећајући се овог догађаја,
забележио да се разоружавање одиграло уз нескривену мржњу са
партизанске стране, уз грдњу и псовке, те свлачење војника који су
тог хладног јесењег дана чак остајали и боси. Да их додатно понизе,
наставља Обрадовић, комунисти су наложили да официрима лисице
стави један млади Циганин.2 У сукобу су, по први пут, учествова-
ли сељаци који су се са онима „на другој страни“ познавали целог
живота – и који су им постали непријатељи само зато што је пар-
тија која их је брзо индоктринирала то захтевала од њих. Посебно
су као сурови морали да се доказују млади кандидати за пријем у
КПЈ. Партизански хроничар Десимир Живановић је ове трагичне
догађаје описивао са ироничним смешком: „Док су разоружавали
четнике, Миливоје Ранковић је наишао на свог земљака Драгољуба
Јовановића, деловођу из Ђурђева. (...) Бојећи се за живот, мало му
је лакнуло кад га је угледао младић из његовог села па му је рекао:
1 Исто.
2 М. Обрадовић, н. д., стр. 189–190.
– Је л‘ ти беше чика Ђурин? – Да – рекао је Миливоје. – Много добро | 85
сам живео са њим – рекао је деловођа. –Добро, добро, одговорио
је младић и разоружао га.“ Напослетку, комесар одреда Танасије
Младеновић је написао проглас народу Лепенице, у којем је „акција
разоружавања четника политички објашњена“.1 Започињање гра-
ђанског рата комунисти су у овом напису правдали објашњењем да
је одред који су разоружали заправо припадао војним структурама
генерала Недића, а не Михаиловићевим четницима.
„Ноћ се спуштала, а киша је почела лагано да пада, која је про-
дирала до коже. Комунисти су нас везане, са упереним оружјем на
нас, потерали раскаљаним сеоским путем. Куда? Нисмо знали“, сећао
се још један тада заробљени равногорски официр, Милошевићев
начелник штаба капетан Милутин Братковић.2 Прва станица за
заробљенике била је качара Степковића у суседном селу Ђурђеву.
Ту су их саслушавали целе ноћи, а придружили су им и Косту Дам-
њановића из Малих Крчмара, истог оног који је раније предводио
групу партизана која је прешла у четнички одред. Неколико дана
касније, овог младића су сурово убили. Официре су предали Главном
штабу партизанских одреда Србије, који се у то време, у одступању,
нашао у околини Крагујевца.3
Највише времена, од 20. октобра до 5. новембра, провели су у
партизанском штабу у Дуленима. Ту су их свакодневно саслушавали
комунистички функционери, истовремено нудећи примамљива
обећања уколико им се придруже и претећи уколико не буду сара-
ђивали са њима. Наводно, Мијалко Тодоровић је нудио и командне
положаје Милошевићу и Обрадовићу уколико се ограде од покрета
пуковника Михаиловића. Пошто се нису поколебали, официри су
пешице пребачени у партизански затвор у Чачку, а одатле после два
дана, 19. новембра, одведени у Ужице – центар партизанске слобод-
не територије. Надаље, боравили су у просторијама некадашњег
Окружног суда, који је у „Ужичкој републици“ претворен у затвор
за политичке неистомишљенике. Одузели су им личне ствари и
приморали их да спавају на бетону. Били су држани у нехигијенским

2 Милутин Братковић, Развејани пепео равногорско-светосавских неимара, ру-
копис.
3 Д. Живановић, н. д., стр. 163; Црквена књига умрлих парохије Мало Крчмаре.
86 | условима, слабо храњени, а код неких од њих су се и запатиле ва-
ши. Овде их је више пута саслушавао и Слободан Пенезић Крцун,
„песница партије“ за борбу против „пете колоне“ у граду. Алексан-
дар Милошевић је био и један од сведока „црвеног терора“ што је
погодио ужички крај: „Ноћу 26/27. побили су све што су хтели,
изводећи их из ћелија само у двориште. Ујутро 27. саопштили су
нам да је закључено примирје са четницима. Одмах су променили
третман и дозволили већу слободу. Мало касније саопштили су нам
да ће данас доћи заједничка комисија ради размене заробљеника.
Зато су они пожурили да у току протекле ноћи побију све оне које
су хтели“. Истог дана су преостале затворенике пребацили у зграду
гимназије, где су им вратили одузете ствари и поправили услове:
исхрана им је побољшана, а сваки од њих је сада имао свој кревет и
ћебе.1 Међутим, истог дана дошло је до новог преокрета. Око града
се већ појачавала пуцњава, па је један партизански командант окупио
све затворенике, како би им одржао говор. Према Милошевићевом
сећању, био је то Сретен Жујовић Црни, командант Главног штаба
партизанских одреда Србије.
„Тада нам наредише да сви одемо у гимназиску салу. Било

је ако се не варам нас око две стотине. Узрујаност код парти-
зана била је све већа. У салу упаде један и попе се на катедру.
Имао је на себи гуњ и преомбрачену пушку. Судећи по пратњи,
био је неки црвени главар. Поче говор, ословљавајући нас и
са ’браћо‘. Рекао је да је између партизана и четника дошло до
примирја и споразума, да смо сви у једнакој опасности, а да је
сасвим свеједно одакле се боримо: да [ли] одавде са њима или
са четницима. Он је запитао хоћемо ли да се боримо. Одговор
је био, природно, ДА! Одједном, мукла тишина и у тој тишини,
ваљда због спорог мишљења, запита капетан Братковић, био је
у мом одреду: ’А противу кога?‘ (...) Са њим је Братковић хтео
да каже да ми нећемо са њима, па макар ко био испред нас.
Онај је то разумео и пре него што је то до краја било изгово-
рено. И пријатељски тон се на тренутак променио у више него
непријатељски, у зликовачки. Неко упаде од њихових и попе
1 Архива Александра Милошевића, Записи, запис о боравку у Ужицу 1941.

године.
се на катедру, шапну му нешто и овај изађе. Одмах се врати и | 87
заурла: ’Све ћемо вас пострељати!‘ Он је отишао, а то је био
миг маси њихових да кидишу на нас и да скидају оно шта се
коме свидело. Пао ми је у очи г. Страњаковић [Сретен, пот-
пуковник – прим. Н. Д.]. Имао је на себи лепе чизме, те више
њих навалише. Он је био миран и прибран, па ће једном: ’Са-
мо са мене мртвог, синко!‘ Не знам да ли [су] му их на крају
скинули. Одмах су нас сатерали доле на улицу и постројили
све у двојне редове. Лево и десно од нас била је њихова прат-
ња, силно наоружана, чак и тешким митраљезима. Међу нама
наста комешање. Сваки је и више него стварно имао утисак
да ће нас побити, па нико неће на чело колоне. Мој кум Мића
Обрадовић и ја стадосмо први, а онда, спонтано, сви наши са
нама, и тако прва три четворна реда бесмо ми, онда остатак за
нама. Наредише покрет.“1
Међутим, партизани су за затворенике имали друге планове; ни-

су их повели на стрељање, већ су им доделили послове око евакуације
града, чија је одбрана попуштала пред налетима Немаца. После тога
сместили су их у просторије некадашњег Црвеног крста. Користећи
непажњу стражара, капетан Прокопије Гачић успео је да побегне.
Милошевић је тог дана, за који му се учинио као да нема краја, реги-
стровао колоне волујских кола које су стизале из околине и масовни
збег који се спремао. Заједно са партизанима који су напуштали
Ужице, шумадијски официри су 28. новембра пошли возом према
Кремнима. Одатле су, пешице, кренули шумама ка Златибору. Успут
су се шапатом договорили да беже и чак једну осамљену воденицу,
коју су успут приметили, одредили за зборно место. Под окриљем
ноћи и слабе будности стражара, за које су приметили да у новона-
сталој ситуацији, пред поразом, „више мисле о својој судбини него
о нашој“, искористили су погодан моменат и успели да побегну – и
тако се спасу смртне опасности и робовања које је трајало месец и
по дана.2 Окупљени на одређеном зборном месту, официри су онда
одлучили да крену према Равној гори и реферишу свом команданту
о свему што их је задесило и што су у затворима видели.
1 Исто.
2 Исто; М. Братковић, н. д., рукопис; ВА, ЧА, к. 48, док. 15/1-55.
88 | VII
Према Равној гори пошли су Александар Милошевић, Миливоје

Обрадовић, Миливоје Миловановић и Милутин Братковић, a остале
официре послали су у Шумадију.1 Тамо су стигли 4. децембра уве-
че, заноћили и ујутру се поново срели са Дражом Михаиловићем.
Имали су времена тек да га кратко известе о мукама кроз које су
прошли и приме инструкције о даљем раду. Околином се пронела
вест да нападају Немци. Већ сутрадан, пошто су шумадијски офи-
цири напустили Равну гору и преко Рајца и Рудника пошли на свој
терен, а Михаиловић се спустио у Струганик, у ова брда су бануле
јаке немачке јединице, које су у оквиру операције „Михаиловић“
покушавале да униште четничке одреде на овом простору и изведу
заробљавање „горског цара“, чијој је потери он уистину о концу из-
макао. Немци су могли тек да у немоћи запале колибе и склоништа
на Равној гори. Михаиловић после овога постаје први вођа покрета
отпора у Европи чију су главу Немци уценили, испрва на 200.000
динара. Тих дана, влада у Лондону унапредила га је у чин генерала,
а недуго потом именован је и за њеног министра војног.2
Шта се у међувремену догађало у области Крагујевца? О заро-
бљавању својих официра пуковник Михаиловић је био обавештен
већ после неколико дана. Поручник Драган Сотировић, један од
официра непосредно укључених у организовање Равногорског по-
крета у Шумадији, пише да га је 28. октобра затекао на Равној гори,
у друштву британског капетана Хадсона, шефа савезничке војне ми-
сије у Југославији. Њих двојица су том приликом повели разговор и
о официрима заробљеним у Саранову 12. октобра: „Он ми рече да га
1 Судбина ових официра у рату је била различита: М. Обрадовића, М. Брат-

ковића и П. Гачића су ухапсили Немци; одведени су у ропство и по ослобађању
на крају рата наставили живот на Западу као политички емигранти, В. Вучковића,
Т. Вуловића и Д. Димитријевића су ликвидирали комунисти, М. Миловановић и
монах Јанићијевић погинули су при одступању ЈВуО кроз Босну, док су М. Живића,
због сумње да је тајно помагао партизане, ликвидирали равногорци у околини
Смедерева 1944. године.
2 Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима (приредио
Коста Николић), Београд, 2004, стр. 78–79; Коста Николић, Бојан Б. Дими-
тријевић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893–1946, биографија, Београд, 2011,
стр. 176, 210; Народни музеј Крагујевца (даље: НМК), четничка архива, КО-4-
787; Архива Александра Милошевића, писмо Сергију Живановићу, 1. фебруар
1958. године.
је Броз обавестио да су сви они пуштени на слободу још 20. октобра. | 89
Приметио сам одмах да је Броз узео за датум 20. октобар из разлога
да би могао рећи: ’Ја сам их ослободио али су их Немци похватали и
одмах стрељали‘. Додао сам да би њихов нестанак изазвао отворени
сукоб и борбу између нас и комуниста“. И Михаиловић и Хадсон су
као противници грађанског рата негодовали због тога. „На то ми
пуковник Михаиловић рече да је он већ наредио капетану Митићу
да прегледа затворе у Ужицу.“ Међутим, како се показало, све је
то било обмана у коју је Михаиловић поверовао; комунисти нису
били вољни ни да до краја октобра ослободе шумадијске официре,
упркос томе што сукоб између њих и Михаиловићевих одреда још
увек није био попримио веће размере. По свему судећи, њима се
спремала црна судбина, или су пак држани као таоци, све док се
бекством сами нису ослободили.1
Четнички одреди из других делова Шумадије, из области ју-
жније од Крагујевца и Груже, предвођени капетаном Душаном
Смиљанићем, имали су ватрено крштење у борби са Немцима 9.
октобра код тунела Вучковица. Није било много времена за предах,
када су уследили вишедневни окршаји са окупаторским снагама на
друму Крагујевац – Горњи Милановац, од 14. до 17. октобра. По-
себно су огорчене борбе вођене на брду Думача, када су удружени
четнички и партизански одреди нанели Немцима губитке од 10
мртвих и 26 рањених. На страни четника забележени су губици од
девет погинулих, међу којима су били и два команданта – поручници
Миша Мојсиловић и Благоје Стојанчић. У тим борбама учествовали
су и неки припадници Рудничког четничког одреда који су само
неколико дана раније избегли разоружавање у Саранову; упркос
свему наставили су борбу против окупатора без изазивања даљих
сукоба са комунистима.2
Немци су због претрпљених губитака 21. октобра спровели
застрашујуће мере одмазде у Крагујевцу. У граду и околним сели-
ма за три дана су убили 2.800 цивила. Међу стрељанима су били и
истакнути равногорци: капетан Божидар Васикић, свештеник Јован
1 Драган Сотировић, Србија и Равна гора (приредио Бојан Б. Димитријевић),

Београд, 2004, стр. 183–184.
2 Станиша Бркић, Име и број, крагујевачка трагедија 1941, Крагујевац, 2007,
стр. 36–37; Милослав Самарџић, Разговори са равногорцима, том I, Крагујевац,
2011, стр. 304.
90 | В. Кнежевић, адвокат Драгољуб Бена Миловановић и други, али
и свештеник Андреја Божић из Бадњевца, у чијој кући је и донета
одлука да се формирају четнички одреди у срезовима Лепеничком
и Крагујевачком. Сматра се да је његовој смрти кумовао Марисав
Петровић, командант Љотићевог добровољачког одреда из обли-
жњег села Граца, који ће постати смртни непријатељ шумадијских
равногораца. Када му је приликом спровођења на стрељање Петро-
вић цинично рекао да му он може и спасити живот, „поп Андра“
му је наводно одговорио: „Вала Марисаве, кад мој живот зависи
од тебе, и не треба ми! Више волим да будем стрељан но да живим
твојом милошћу“ – и отишао у смрт.1
Тих дана црна судбина задесила је и партизане у Лепеници.
Опкољени од Немаца и одреда генерала Недића у Рачи 25. октобра,
били су први пут принуђени да фронтално воде борбу. Сељаци које
су претходних дана мобилисали једноставно су се разбежали. У бор-
би за Рачу која је уследила, партизани су претрпели тешке губитке
у људству, док су Немци и Недићеви одреди имали по једног поги-
нулог војника. И овде је за одмазду било стрељаних сељака и спа-
љених кућа. Само у црквену књигу умрлих у Рачи под тим датумом
убележено је 12 лица, мада је збир мртвих, када се у њега урачунају
и жртве из околних села пале тих дана, можда и вишеструко већи.2
Готово преко ноћи, старе власти су рестауриране. У Карађорђевом
дому у Рачи се тада сместио добровољачки одред под командом
поручника Будимира Никића, који је био активан у откривању и
гоњењу остатака партизанског одреда. Неколицина партизанских
дезертера ставила се у службу нових власти и тиме олакшала њихов
1 Д. Сотировић, н. д., стр. 170–180; С. Бркић, н. д., стр. 52. Стрељани професор
и директор Женске учитељске школе у Крагујевцу Милоје Павловић је после рата
проглашен и Народним херојем, иако он „није имао никакве везе са комунизмом“
(С. Бркић, н. д., стр. 57). Павловић је потицао из богате породице из Јаруши-
ца, а у Београду је завршио два факултета и савладао четири језика. У ратовима
1912–1918. истакао се храброшћу као резервни официр, а у периоду обнове, у
Краљевини, водио је Народни универзитет у Крагујевцу и Соколско друштво.
Тридесетих година налазио се на челу одбора за подизање споменика палим Шу-
мадинцима. У протестима 27. марта у граду био је једна од водећих фигура. Све
то га је удаљавало од КПЈ, која је заступала потпуно другачију политику. Његови
рођаци у Јарушицама били су најближи ратни сарадници капетана Александра
Милошевића у цивилним структурама покрета.
2 Зборник НОР, том I, књига 21, стр. 149; Д. Живановић, н. д., стр. 166–170;
Црквена књига умрлих парохије Рача, уписи за октобар 1941. године.
обрачун са некадашњим саборцима. Бивши партизански сарадници | 91
и рођаци одбеглих са комунистима били су немилосрдно хапшени и
изложени тортури приликом ислеђивања, а њиховим признањима се
клупко све даље одмотавало. На десетине партизанских активиста
и некадашњих бораца из овог краја стрељани су током 1941–1943.
на Метином брду у Крагујевцу. И партизански вођи доживели су
неславан крај. Богосав Марковић је погинуо крајем децембра 1941.
у борби са жандармима у Десимировцу, док је Андра Ђорђевић за-
робљен и убијен у Крагујевцу. Тако, на почетку 1942, ниједан члан
КПЈ у Лепеничком срезу није се више налазио на слободи, нити је
на терену остала ма која партизанска група.1
Са равногорцима је ствар стајала другачије. Крајем децембра,
они из њиховог главног штаба, према сећањима капетана Братко-
вића, добијају наредбу за реорганизацију: да се све постојеће бор-
бене групе у Гружи и околини Крагујевца обједине у један одред,
којим ће убудуће командовати капетан Душан Смиљанић.2 Овај
процес, у оквиру тзв. легализације, окончан је јануара 1942. форми-
рањем „Самосталног четничког одреда“ са седиштем у Топоници.
Део људства, које је било мање експонирано у борби са Немцима у
претходном периоду, капетан Смиљанић успева да убаци у одред
(неке официре чак и у команду) Недићеве Српске државне страже
(СДС) у Крагујевцу. У томе им је помогао и некадашњи коман-
дант Недићеве Колубарске групе одреда, а тада начелник округа у
Крагујевцу, Милан Калабић.3 Пред зиму и под сталним потерама,
равногорцима је легализација била средство да преживе. За Неди-
ћеве власти корисно је пак било то што је њиховим укључивањем у
сопствене структуре пацификован терен, а опасност од наоружаних
побуњеника-националиста отклоњена. Они су се пред Немцима
1 Д. Живановић, н. д., стр. 181, 191, 202.

2 М. Братковић, н. д., рукопис; Д. Сотировић, н. д., стр. 222. Пошто је у Кра-
гујевцу остао сам и компромитован, поручник Драган Сотировић преживео је
комунистички атентат, па се склонио у Београд, где га у новембру хапсе Немци.
После тортуре у Специјалној полицији, где не открива ниједног сарадника, бива
интерниран у логор у Пољској. Сотировићу је касније пошло за руком да побегне
из логора и борбу против Немаца настави при пољском покрету отпора. На крају
рата успеће да се избави и из совјетског ропства и да живот настави у емиграцији
у Француској, где је наставио да политички делује.
3 Војни архив, Четничка архива (даље: ВА, ЧА), кутија 48, док. 15/1; Д. Жи-
вановић, н. д., стр. 194.
92 | заузели за поједине равногорске официре, правдајући се да им они
могу бити од користи у борби против комуниста. Међутим, како је
време пролазило, ови одреди, фиктивно под Недићевом командом
(а под том маском су се и наоружавали и опремали) испуњени рав-
ногорцима постајали су све самосталнији, чак вршећи и диверзије
против окупатора.1
Као командант четничког одреда у Топоници помиње се у
изворима најпре капетан Смиљанић, а потом капетан Александар
Андрејевић из Крагујевца. Сећајући се Душана Дује Смиљанића,
рођеног 1893. у Јабучју код Уба, официра који ће израсти у воде-
ћу фигуру ЈВуО у Шумадији, Александар Милошевић је записао:
„Он се у Првом светском рату прикључио четницима Воје Тан-
косића. (...) Као такав је преживео Албанску голготу, збивања на
острву Крфу и после учествовао на Солунском фронту. Али је у
том времену завршио и подофицирску школу у Бизерти. После
рата је положио официрски испит и догурао до капетана I класе.
(...) У току мира битисао је стално као командир граничне чете на
бугарској граници“.2 На Равној гори и под командом пуковника
Михаиловића Смиљанић се нашао већ у јуну 1941. године. Претход-
но је, као и Милошевић, организовао отпор у свом срезу, да би по
задатку са групом официра дошао у Шумадију у августу, да најпре
командује одредом, а од јесени 1942. и Другим шумадијским корпу-
сом ЈВуО.3
Током легализације, и други официри блиски Александру Ми-
лошевићу прилазе СДС, да би тако прикрили своју улогу у Равногор-
ском покрету и наставили да илегално делују. Тако, капетан Вучко
Вучковић одлази у СДС у Крагујевцу; капетан Тадија Вуловић у
СДС у Рачи; капетан Миливоје Обрадовић у СДС у Краљеву, где по-
стаје помоћник окружног команданта ових снага; капетан Прокопи-
је Гачић у СДС у Ариљу, где је испрва био командант места, а потом
1 До које мере су били „избушени“, говоре и сећања Божидара Панића о дивер-
зији на прузи између Брзана и Багрдана 1942. године. Легализовани, „дању смо,
као недићевци, чували пругу, а ноћу смо били равногорци и минирали смо је“.
Када су њихове активности откривене, а они ухапшени и оптужени, легализовани
капетан Прокопије Гачић је интервенисао па су сви били пуштени на слободу (М.
Самарџић, н. д., стр. 306).
2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Милутину Милутиновићу,
4. август 1992. године.
3 ВА, ЧА, к. 48, док. 15/1.
и он прелази у Крагујевац итд. Сам Милошевић, који је од почетка | 93
рата заузео врло тврд став према окупатору и „српским пријатељима
Новог поретка“ – са којима се гледао само преко нишана – одбио
је идеју о легализацији и раду у њиховој близини. Срећна околност
његовог заробљавања од партизана у октобру 1941. била је та што
се његови људи нису нашли на мети Немаца и добровољаца када су
они повратили утицај у Лепеници, будући да је Лепенички четнички
одред пре тога, одмах по заробљавању официра, био распуштен, а
ни пре тога није дуго деловао да би изазвао реакцију окупатора.
И официри који су се придружили СДС су свакако заштитили своје
некадашње војнике. Пошто се у децембру 1941. поново појавио у
Саранову, капетан Милошевић је према сећању његовог синовца
рекао укућанима: „Ја више жив нећу комунистима у руке. Дошло
време да се бијемо“. Затим је отишао на терен и неко време се није
појављивао у селу. У друштву наредника-водника Живомира Дугића
Хусара и још неколицине војника, Александар Милошевић је постао
симбол покрета који је у Шумадији продужио герилски отпор. Тако
је постао и један од ретких истакнутијих Михаиловићевих команда-
ната у Србији који се нису легализовали. У зиму 1942. се разболео,
па је дуже од месец дана провео у изолованој колиби у Саранову,
лечећи се од тешке упале плућа. Осим његових укућана и неколицине
сарадника ретко ко је тада знао где се капетан Милошевић налази.
Како је касније писао, у периоду фебруар–јун често је боравио
у околини манастира Враћевшница и рудничко-таковском крају,
некадашњем упоришту Равногорског покрета, где је у исто време
налазио и сигурно уточиште пред потерама и обављао одређене
задатке. Тако се, у Враћевшници или Теочину, срео још једном са
генералом Михаиловићем, који му је последњи пут доделио задатке
пре него што ће се са Врховном командом привремено склонити у
Црну Гору. У међувремену, тражећи капетана Милошевића у зави-
чају, Немци су вршили честе претресе његове куће и малтретирали
му породицу: у једној таквој преметачини, услед сталног стреса, од
срчаног удара умрла је и његова мајка Милица. Због опасности од
потера, он је на њеној сахрани успео да се појави тек на кратко и да
на ковчег баци један грумен земље.1
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Божидару Мрдаковићу,

15. фебруар 1957; писмо Сергију Живановићу, 6. април 1960; Изјава Душана
Бранисављевића, дата аутору децембра 2013. у Саранову.
94 | У јуну 1942, када је гора поново олистала, капетан Душан Сми-
љанић у манастиру Драчи сазива састанак равногорских официра
из крагујевачке области, било да су легализовани или илегални.
И Смиљанић се тада већ био поново одметнуо у шуму, изван утицаја
СДС. Упознаје их са ситуацијом у земљи и наговештава да долази
до новина у раду. Међу присутнима је био и капетан Милошевић.1
О чему се овде радило? Пролеће 1942. донело је нову реорганиза-
цију Равногорског покрета. Како би се оживела герилска акција,
активирано је шумско људство. Некадашњи четнички одреди пре-
растали су у бригаде, а од више бригада формирали су се корпуси
ЈВуО. У „слободне српске планине“ одлази и део до тада легализо-
ваног људства, Михаиловићевих одреда који су се раније спасили
инфилтрирањем у снаге генерала Недића. Процес реорганизације
окончан је у јуну 1942. и од тада се, уместо некадашњих четнич-
ких герилских одреда, може говорити о стварном постојању ЈВуО.
Истовремено, Михаиловић је постављен за начелника штаба Вр-
ховне команде Југословенске војске која је, одлуком краља и владе
у Лондону, премештена из Каира у окупирану отаџбину. У новим
околностима, приоритетан задатак био је стварање војске која ће
чувати стратегију гериле, али истовремено и представљати окосницу
једне регуларне и признате армије. Тада, највероватније у августу
1942, долази и до стварања Другог шумадијског корпуса ЈВуО, који
ће покрити територију од Лепенице и Левча, преко Крагујевца и
Груже – до надомак Краљева. У таквој подели, капетан Александар
Милошевић постаје командант Лепеничке бригаде.2
Најпре је требало оживети акцију на терену и поново оку-
пити део људства. У августу 1942. капетан Милошевић активира
илегалне тројке које ће крстарити околином Раче. У сарадњи са
представницима власти који су му били наклоњени, долази и до
спискова војних обвезника, који ће му доцније помоћи при извођењу
мобилизације. После скоро годину дана, долази у Јарушице и оку-
пља старе сараднике: председника општине Живадина Павловића,
Исаила Павловића, Душана Лазаревића, учитеље Ацу Домановића
1 М. Братковић, н. д., рукопис.

2 Коста Николић, Историја Равногорског покрета 1941–1945, књига I, Београд,
1999, стр. 216–223. Павле Милошевић, Југословенска војска у отаџбини 1941–1945,
Београд, 2005, стр. 69.
и Ђоку Домановића. Уз њихову помоћ, у Јарушицама у наредном | 95
периоду формира „горски штаб 57“, што је било конспиративно
име за Лепеничку бригаду, а касније и за цео корпус. По сећањима
савременика, овде ће сместити и илегалну радио-станицу. У Крч-
марима се јавља Воји Цукићу, такође једном од сарадника из 1941,
па окупља и друге угледније сељаке. Одатле, организација се шири
и према другим селима.1 О резултатима тог рада сазнајемо из са-
чуваних докумената – извештавајући 1. септембра 1942. генерала
Михаиловића о ситуацији у Шумадији, поручник Звонко Вучковић
се кратко осврће и на Лепеничку бригаду: „Организација завршена.
Комунисти без акције“. Да свима покажу да су присутни на терену, за
дочек краљевог рођендана, у поноћ 5/6. септембра, Милошевићеви
људи пале ватре у брдима широм Лепеничког среза.2
За кратко време, овај официр постиже пун успех. Сталног
шумског људства није имао много, али је организацију спровео у
потпуности, чекајући само моменат када да активира обвезнике
који су боравили код својих кућа и имања. Ово, међутим, тешко да
би било могуће да није постојала нека врста толеранције среских
власти у Рачи. Објашњење овоме треба тражити у чињеници да се
на месту команданта среског одреда СДС овде нашао нико други
до Тадија Вуловић, капетан којег је Александар Милошевић 1941.
предложио за команданта Лепеничког четничког одреда – и који се
после разоружавања, бекства са Златибора и повратка у Шумадију,
придружио војсци генерала Недића. Поуздан сарадник још од тог
времена, остао му је одан и када су се њих двојица привидно нашли
на супротним странама. Како је Милошевић обавестио генерала
Михаиловића у септембру 1942, одреди СДС у овој области „из-
бушени су и у огромној већини наши су“. Међутим, није прилику
пропустио и да му се пожали: „Кријем се на своме терену – у шуми,
као и од пропасти, али због теже везе изгледа да сам заборављен“.3
Изгледа да је Михаиловић реаговао на ову притужбу, па му је убрзо
послао у сусрет надређеног капетана Душана Смиљанића. Своје
утиске о овом крају и успесима његовог организатора, Смиљанић
је Михаиловићу изнео у писму од 9. октобра:

2 ВА, ЧА, к. 21, док. 12/5.
3 ВА, ЧА, к. 119, док. 1/5.
96 | „Извршио сам преглед среза Лепеничког, да видим (...)
како је организација у истом спроведена, том приликом нашао
сам стање следеће:
а) при наиласку у село Јарушице, нашао сам команданта
Лепеничке бригаде, капетана Милошевића Александра,
на своме реону. Капетан Милошевић почео ме одмах
упознавати са стањем у срезу и новостима које су тамо
наступиле.
б) организација је спроведена на опште задовољство. Ко-
мандант бригаде капетан Милошевић придржава се
строго свих наређења и упута, која су издата за вршење
организације и формирање бригаде.
в) народ у овоме срезу сав је придобио за нашу ствар и
народ му је потпуно одан и излази му у сусрет у сваком
погледу.
г) капетан Милошевић, за кратко време прикупио је око
80 највиђенијих грађана, који су ми одмах на лицу места
изложили ситуацију и стање у народу. После тога про-
дужио сам за село Велико Крчмаре, где сам одсео код
куће Александра Цукића, ту се за кратко време скупило
доста људи, који су из радозналости хтели да ме виде,
међу којима је био и свештеник Радић, који се обратио
нама свима са речима: ’Драга браћо Равногорци, ми вас
већ одавно очекујемо. Ми смо наређења капетана Мило-
шевића свесрдно извршавали, ми само чекамо да куцне
час и изда се наређење да трећи устанак извршимо под
вођством нашега хероја Драже Михајловића. Ми ћемо
сви као један кренути у свету борбу против непријатеља
и угњетача нашега народа.‘ Том приликом одржао сам
кратак говор, захвалио се народу на његовој решености
и готовости што је решен да у даном моменту пође сав
у борбу, па и своје животе да жртвује за слободу и спас
своје части и свога народа. После тога домаћин куће
Цукић отпевао је неколико јуначких песама уз гусле,
па чак неколико и наших Равногорских.
д) после тога обишао сам остала села среза Лепеничког и
свуда сам био лепо примљен и дочекан.
ђ) опште стање у срезу Лепеничком је врло добро. Сав
народ је одан нама и нашој ствари. У свако село када
сам наишао дочекало ме увек 10–15 људи наоружаних | 97
са пушкама који су ме чували за време мога бављења у
срезу.
е) капетан Милошевић Александар илегалан је и налази
се увек у покрету. Са потписатим одржава тесну везу.“1
VIII
Равногорска организација је оживела и у другим срезовима који су

били поверени Душану Смиљанићу. Тих дана, тачније 7. децембра
1942, долази и до реорганизације Другог шумадијског корпуса ЈВуО,
када Александар Милошевић преузима команду над целом овом је-
диницом. Било је ово велико признање раду капетана Милошевића,
који је постао командант корпуса са највећом зоном одговорности
у Шумадији и једном од већих у Србији. Уједно, ово је и једна од
кључних тачака у његовој биографији.2
У исто време, раслабљено окружно руководство КПЈ је слало на
терен више диверзантских група, које су у први план ставиле атен-
тате на политичке противнике. Тако је једна њихова тројка убачена
у Крагујевачки срез у селу Чумићу 4. децембра 1942. ликвидирала
официре ЈВуО Стојана Маровца и Драгутина Димитријевића Гуту.
Поручник Маровац, избеглица из НДХ, настањен у Крагујевцу, био је
у то време ађутант капетана Смиљанића, док је поручник Димитрије-
вић, равногорски „првоборац“ и Милошевићев близак сарадник, био
на дужности команданта 3. батаљона 2. крагујевачке бригаде ЈВуО.3
И Немци су осетили да им се иза леђа припрема нека илегална
акција, али у прво време, изгледа не знајући за њен обим, нису ин-
тервенисали у селима. Посао истраге препустили су следбеницима
Димитрија Љотића у које су имали поверење. Тако почетком 1943. у
Лепенички срез стиже један јачи добровољачки одред, а некадашњи
командант Будимир Никић прелази у цивилне власти, постајући
срески начелник у Рачи.4 Они су енергично потискивали и СДС и
1 ВА, ЧА, к. 119, док. 2/5.

2 П. Милошевић, н. д., стр. 69.
3 ИАБ, БДС, А-324; М. Братковић, н. д., рукопис; изјава Миодрага Димитри-
јевић из Чумића, дата аутору јуна 2016. године.
4 Д. Живановић, н. д., стр. 232.
98 | цивилне власти наклоњене генералу Недићу. Према извештају ко-
манданта СДС у Крагујевачком округу мајора Мирка Станковића,
Никић је у целом срезу био завео терор и систем телесних казни за
све непослушне. Притом је по селима смењивао старе председнике
општина и на њихово место постављао збораше.1 А када су устано-
вили везе окружног начелника у Крагујевцу Милана Калабића (оца
Николе Калабића) са Дражом Михаиловићем, као и да је активно
помагао ЈВуО у овом крају, Немци су га у децембру 1942. бацили на
тешке муке, а потом погубили на Бањици.2 И други официри СДС
у Крагујевцу у чију се оданост Немцима сумњало су прогоњени и
сурово кажњавани; међу њима је био и капетан Прока Гачић, који је
интерниран у логор у Немачкој. У Лепеници се то није догодило због
природе личних односа између среског начелника, команданта СДС
и вође герилаца ЈВуО. Једноставно, љотићевац Никић је покривао
свог блиског пријатеља капетана Вуловића, за чије активности није
знао у потпуности, док је овај обављао високо ризичне обавештајне
и војничке послове у корист Александра Милошевића. Веза са Ву-
ловићем временом се обзнанила до те мере да је у народу испевана
песма: „Ој Никићу шашави, Вуловић те превари, наоруж‘о српску
стражу, па сад чува Чича Дражу.“3
Према дневнику који је некадашњи калуђер, а тада Милоше-
вићев обавештајац и пратилац Никанор Паљић водио од 1. јануара
до 17. августа 1943, види се да је командант Другог шумадијског
корпуса ЈВуО био у свакодневној теренској акцији. Из дана у дан
одржавао је састанке са сарадницима и присталицама у селима,
док се са официрима СДС Душаном Спајићем из Наталинаца и
Тадијом Вуловићем виђао једном недељно. Равногорци су се кре-
тали у малим групама; Милошевић је најчешће био само у пратњи
1 ВА, Недићева архива (НДА), к. 26, док. 12/9.

2 К. Николић, Историја, књига I, стр. 151; Д. Милановић, М. Станковић, н. д.,
стр. 397. Нешто касније, у Крагујевцу су ухапшени равногорски официри, уједно
постављени за команданте бригада ЈВуО и легализовани у СДС: мајор Милован
Симовић, који је због својих илегалних активности кажњен смрћу, и капетани
Александар Андрејевић и Александар Блазнавац, који су депортовани у логоре у
Немачкој (ИАБ, БДС, А-324; Б-1465). У новембру 1942. Немци су, издајом љо-
тићеваца, ухапсили и Милошевићевог кума, легализованог капетана Миливоја
Обрадовића, па и њега послали у логор.
3 Изјава Душана Бранисављевића, дата аутору у Саранову децембра 2013.
године.
Паљића и наредника-водника Живомира Дугића. Он је и даље ре- | 99
довно одржавао везу са надређеним капетаном Смиљанићем, било
да је одлазио код њега у Гружу или је овај навраћао њему. Скоро
читав мај 1943. Милошевић и његови најближи сарадници про-
вели су ван матичног среза, обилазећи команданте и сараднике у
Гружи и Левчу.1
Почетком 1943. Окружни комитет КПЈ у Лепенички срез уба-
цује нову групу илегалаца. Како су пак почели са активностима које
су и власти и сељаке подсетили на 1941, нису се дуго одржали на
терену. Најпре су 10. фебруара у Мирашевцу убили среског начел-
ника Батрића Зечевића и његовог претходника Радована Златића
– чији је син био Милошевићев војник. Онда су поново почели
да пале општинске архиве и исписују пароле по селима. Реакција
СДС је била брза и партизанска група је у једној борби уништена.
Међутим, њихове потезе платили су недужни сељаци, јер су за од-
мазду због убијених начелника и сумње да су и они помагали акцију
комуниста, Немци у Крагујевцу стрељали њих 20, међу којима и
председника и деловођу из Мирашевца.2 У Лапову, где се равно-
горска ћелија све више развијала, а затим и почела са диверзијама
на прузи, Немци су похапсили и већи број сарадника ЈВуО, а неке
од њих, попут железничара Добрице Маринковића и Владислава и
Љубомира Којића, и стрељали на Јајинцима. У мају 1943. партизани
у селу Чумићу ликвидирају Драгољуба Ивановића, једног од људи
који су највише материјално помагали Равногорски покрет, а у
јуну Немци у Бадњевцу хапсе и капетана Милутина Братковића,
начелника штаба Лепеничке бригаде, и спроводе га у Бањички логор
и потом у Пољску.3 Равногорски покрет се у лепеничкој равници
нашао између чекића и наковња – и то ће бити његова судбина до
краја рата.
У овом периоду, дугом безмало годину или чак годину и по
дана, о животу и раду капетана Александра Милошевића знамо
тек у фрагментима. Он о овим догађајима, на жалост истраживача,
уопште није писао. Ништа конкретније не казују нам ни, иначе
углавном педантни, извештаји Недићевих органа власти, будући да
1 НМК, Четничка архива, КО-4-787.

3 Д. Милановић, М. Станковић, н. д., стр. 397; М. Братковић, н. д., рукопис;
НМК, Четничка архива, КО–IV–1525.
100 | су официри СДС пред надређенима прикривали и минимизовали
активности равногораца.1 Није сачувана чак ни архивска грађа на
основу које би закључили када је тачно активирано људство Другог
шумадијског корпуса ЈВуО, нити када је коначно дефинисана његова
територија. Претпоставке упућују на закључак да се то догодило у
лето 1943. године. Никанор Паљић, који је био у непосредној бли-
зини команданта корпуса и у првих осам месеци 1943. све догађаје
уносио у свој дневник, за 14. август записује да је тада Милошевић
„добио наређење да 2. шумадијски корпус ступа на снагу“. Можда
је баш тог дана Милошевић добио наређење да коначно активира
људство и заврши формирање корпуса и бригада? Како било, он по
свему судећи тада дефинише своју зону одговорности: Други шума-
дијски корпус захватаће Лепенички и Крагујевачки срез. Састојаће
се из три бригаде: Лепеничке, над којом је команду преузео резервни
поручник Радосав Ивановић Судија, Друге крагујевачке, чији је
командант био капетан Димитрије Ђорђевић, и Треће крагујевачке,
на чијем је челу био капетан Мирко Смиљанић. Свака бригада била
је састављена од три или четири батаљона, којима су командовали
активни и резервни официри или наредници.2 Територија Гружан-
ског и Левачког среза припашће Првом шумадијском корпусу, над
којим је команду преузео капетан Марко Музикравић.
Будући да је период 1941–1943. капетан Александар Милоше-
вић провео углавном у околини Раче, то се доцније одразило и на
1 Ово су запазили и немачки обавештајци из Крагујевца, па су у извештајима

Београду наводили „да се капетан Ђорђевић, обавештајни официр СДС у Крагу-
јевцу слабо интересирао за сакупљање података о акцијама Драже Михаиловића“
(ИАБ, БДС, регистратор 15, Ђорђевић М. Љубиша). Међутим, из других докуме-
ната, из архиве ЈВуО, дознајемо да је капетан Љубиша Ђорђевић, паралелно са
командном дужношћу у СДС, једно време у тајности био и на позицији помоћника
команданта Другог шумадијског корпуса ЈВуО.
2 Као команданти батаљона у Лепеничкој бригади помињу се: наредник Вла-
дислав Лаца Симић, наредник Љубодраг Рафаиловић, потпоручник Душан Спаић
и наредник Милан Радосављевић Пилот. У 2. крагујевачкој то су били наредници
Никодије Јовановић, Павле Ђорић и Стојан Познановић, као и потпоручници
Војислав Павловић, Јездимир Миљковић и Владимир Сретеновић, а у 3. крагује-
вачкој резервни поручници – учитељи Божидар Јанковић и Младен Ерић, поручник
Марко Аксентијевић, потпоручник Добрица Јаковљевић и наредници Јован Илић
и Игњат Облак. Они су, поред команданата бригада, били најближи и најборбенији
сарадници капетана Александра Милошевића.
физиономију целог корпуса, па су ван тог среза команданти бригада | 101
и даље задржали аутономност у раду. Међутим, када је прокрстарио
селима и срео се са тамошњим командантима и народним првацима,
капетан Милошевић је изградио ауторитет и у крају који му је био
припојен. Његове војничке, али и реторичке способности, дубина
идеала која је извирала из његове личности и дуг аскетски живот у
илегали, стварали су одане сараднике при његовом првом сусрету
са људима. Били су то његови Лепеничани, по навикама, врлинама
и манама истоветни његовој породици; истог социјалног статуса и
углавном истих хтења као и они међу којима је поникао. Од првог до
последњег дана са њим су, између осталих, били и потомци највећих
завичајаца – војводе Павла Цукића и писца Радоја Домановића. Зато
се избор генерала Михаиловића да баш њега постави за команданта
корпуса на терену где је био „укорењен“, што је чинио ретко где у
Србији, показао као успешан. Тих летњих дана 1943. и Александар
Милошевић симболично пушта браду, као и други официри ЈВуО,
у знак жалости за разореном отаџбином, коју неће бријати док по-
ново не дочекају слободу.
Правичност Александра Милошевића као команданта и народ-
ног вође који је готово преко ноћи постао и војник и полицајац и
судија на великој територији, где његови војници нису терорисали
становнике ратом измучених села, донели су му све већу популарност.
Још је један догађај врло значајан у учвршћивању ауторитета капетана
Милошевића на терену: крајем августа 1943, обилазећи положаје у
Саранову једног кишног дана, нетипичног за лето, он је наишао на
уплакану и промрзлу децу. Познајући ту породицу, Милошевић се
упутио њиховој кући. Отац им је био у немачком логору, а мајка се
саживела са Милошем С., циркуским артистом, који се настанио у
селу. Капетан је упао у кућу уз речи: „Шта је аго, уживаш док деци
отац труне у ропству?“ Милош С. га је напао, али је он брже запуцао
и убио га на лицу места.1 Овај случај, а и неки каснији, када је умео да
се у критичним моментима лати оружја и због својих недисципли-
нованих војника и старешина, што је за кратко време у свом крају
искоренио криминал, црну берзу и сваки други неморал, додатно су
1 Драгољуб Петровић, На развођу под планином, Нови Сад, 1965, стр. 257;
Црквена књига умрлих парохије Сараново; изјава Душана Бранисављевића, дата
аутору децембра 2013. у Саранову.
102 | му подигли ауторитет у народу. Ускоро, указом Врховне команде,
биће и ванредно унапређен, у чин капетана I класе.
Новембар треће ратне године је у Шумадији био посебно бу-
ран. Најпре, у околину Раче је упала нова партизанска група, која је
починила неколико убистава сељака – националиста. Пострадали су
у борби у Брзану 16. децембра, када су их опколили СДС и војници
Мирка Смиљанића. Како је након увиђаја навео командир одреда
СДС, „код убијених пронађен је списак четника ДМ које је требало
да побију“. Директна последица партизанске акције је била та што
је и народ поново, као у фебруару, био изложен страдању. Уследила
су нова хапшења партизанских помагача, а групу њих из села Вучића
окупационе власти казниле су смрћу.1
Онда су Немци у једној случајној рацији у Саранову открили
курира ЈВуО и једног припадника СДС који је био са њим у дру-
штву. Курир је успео да побегне, док је „недићевац“ на саслушању
у Гестапоу открио све контакте Тадије Вуловића са ЈВуО, у које је
судећи по исказу био добро упућен јер је и сам био повезан са иле-
галцима. Тако је, да би скинуо одговорност са себе, свом команданту
пришио тешке оптужбе, за преступе које су Немци најсуровије
кажњавали. Осмог новембра уследило је и Вуловићево хапшење.
Он је одлучно демантовао ма какву везу са равногорцима, али су
иследници Гестапоа имали испред себе јасне доказе: документе и
легитимације издате од команде илегалцима заробљеним у акцији.
Није помогло ни то што је командант СДС у Србији, генерал Јонић,
лично гарантовао за њега и затражио пуштање. Тадија Вуловић
је депортован у Бањички логор. Био је то тежак ударац за ЈВуО у
Лепеници, иако су јединице из овог састава сада биле потпуно са-
мосталне и чак контролисале добар део територије. Ипак, овим су
изгубили оданог човека који их је помагао на сваки начин и у свакој
прилици, поготово кроз достављање информација и, у последње
време, изгледа и оружја и муниције.2
1 ИАБ, БДС, Б-1525; Д. Живановић, н. д., стр. 235–236, 246, 251; Д. Петровић,
н. д., стр. 267; Таме и свитања, грађа за историју Лепенице у НОБ и револуцији
1941–1945, приредио Живојин Андрејић, Рача, 1984, стр. 140.
2 Историјски архив Београда, фонд немачке обавештајне службе (БДС), досије
В-192. У августу 1944. за Вуловића је гарантовао Будимир Никић и затражио од
Немаца да га пусте из логора. Преко њега, како је писао немачким официрима,
планирао је да дође до Александра Милошевића.
Сукоб са Немцима и добровољцима овим није био готов, већ | 103
се само интензивирао. Патрола СДК ликвидирала је 14. новембра
у Губеревцу војника Лепеничке бригаде Миодрага Симића, а већ
следеће ноћи, у знак одмазде, његови саборци посекли су телефонске
стубове и покидали везе у свим околним селима. После неколико
дана, Немци су у Церовцу, надомак Крагујевца, на једној вечери
изненадили и заробили наредника Павла Ђорића, команданта бата-
љона у 2. крагујевачкој бригади ЈВуО, са групом војника и сарадника
које је овде окупио. Спровели су их у Крагујевац и стрељали их 26.
новембра, а потом њихова беживотна тела обесили код Бојаџића
млина. Међу 20 војника и сарадника Равногорског покрета, обе-
шених тада у Крагујевцу, били су и кафеџија Марковић, командант
села Десимировац и Милентије Павићевић, командант села Нови
Милановац. Опет су у спровођењу жртава на губилиште, и потом у
њиховом обезбеђивању (четири дана су висили на вешалима усред
града) улогу одиграли добровољци. Према сећању савременика,
тада се шапатом у Лепеници певала песма: „Ветар дува па их љуља,
а Немац им стражу чува. То не беше прави Немац, већ то беше
љотићевац.“1
Коначно, после свих искушења и страдања, у новембру 1943.
у Шумадију, у инспекцију снага ЈВуО, долази и савезничка војна
мисија (о детаљима видети у прилогу „Саборци“, Џорџ Мусулин).
Мисија која је тада била при штабу генерала Михаиловића, а у којој
су били амерички официри, пуковник Алберт Сајц и капетан Валтер
Менсфилд, те британски капетан Хадсон, обишла је 25. новембра је-
динице Првог и Другог шумадијског корпуса ЈВуО постројене у селу
Каменици. Ту их је дочекао мајор Душан Смиљанић са потчињеним
официрима, међу којима је био и Александар Милошевић. Сутрадан
су их у Љуљацима сељаци обасули цвећем. У Коњуши, планинском
селу у Гружи, организована је централна прослава америчког Дана
захвалности, где су домаћини чак пронашли и ћуране, не би ли на
1 ИАБ, БДС, Б-1525; Миодраг Бељаковић, Под облацима Србије, Крагујевац,
2004, стр. 154–157; архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Благоја
Божића, 8. мај 1986; Раде Рончевић, Четници Опленачког, Гружанског и Космајског
среза, „Шумадија“, 11. март 1992; Слободан Ћировић, Гружа у четницима, Крагује-
вац 2000, стр. 337; Јован Вулетић, Заклетва у зору, хроника о Белошевцу, Крагујевац,
1981, стр. 112; Црквена књига умрлих парохије Јарушице.
104 | најбољи начин угостили савезничке официре.1 Као да се у Србији
не ратује и као да само пре коју годину, или пре који месец, не-
ка од ових села нису била спаљена – и то баш оних дана када су
у Техерану западне силе Михаиловића и његову војску пустили
низ воду... Кратки записи капетана Милошевића о овом периоду
говоре да се анализирајући потезе савезника и сам нашао у чуду:
његов командант оптуживан је за пасивност у борби, а када су се
јединице ЈВуО сударале са немачким и добровољачким снагама у
оближњој Гружи, те борбе су у вестима Радио Лондона приписане
партизанима. Мислили су, међутим, да је таква политика кратког
даха и да ће моћни који су кројили судбину малих можда некада
узети у обзир и истину и правду и да напослетку Југославију неће
препустити комунистима; савезничку мисију испратили су пуни
надања. Долазећи догађаји све су те наде развејали.2
У даљем раду на терену, пошто је окончао формирање једи-
ница, капетан Милошевић је почео са организовањем позадине
– паралелних органа локалне власти са постојећом администра-
цијом генерала Недића. У свим селима постављени су општински
команданти и образовани Народни равногорски одбори. Током
1944, када ова мрежа буде изграђена у потпуности, биће имено-
вани и војни команданти области и срезова. Дужност команданта
1 К. Николић, Историја, књига II, стр. 157–158. Слободан Ћировић, На трагу
злочина, Крагујевац, 2003, стр. 30–31.
2 Архива Александра Милошевића, Записи, „Сећање на Ђорђа Мусулина“
(1987). „У Каменици је био прикупљен знатан број и наоружаног и ненаору-
жаног људства са територије оба корпуса. Било је то ради обезбеђења, а и да
им покажемо снагу. Међу људством Лепеничке бригаде био је и Ђорђе Голо-
бочанин из села Саранова. При женидби краља Александра био му је наконче.
Хтели смо, при смотри, да се то пуковнику Сајцу каже. (...) Сајц је, међутим,
остао више мање при томе безизражајан, на повећу ганутост свих присутних.
Знам, он вероватно није знао ко је краљ Александар, још мање шта је наконче.
После смотре мајор Душан Смиљанић (...) имао је сусрет са капетаном Менс-
филдом ради података. Није се дуго задржао. Договорно, ја сам имао да дам
податке који су Менсфилда интересовали. (...) Колики смо значај овоме су-
срету придавали, најбоље илуструју околности: још увек смо се надали другом
фронту преко Балкана, за шта смо се већ увелико били припремили, а онда, да-
леко смо били од познавања црне околности која се већ била наднела над нас
на пољу међународних односа“ (Исто, Преписка, писмо Радоју Л. Кнежевићу,
8. октобар 1974).
корпусне области обављао је пуковник Никола Радовановић, док су | 105
срески команданти били мајор Миодраг Дачко Грујић у Лепеници
и капетан Милентије Карасовић у околини Крагујевца. Капета-
на Милошевића је подржао већи број интелектуалаца и народних
првака (свештеника, учитеља, лекара) и тако је Равногорски по-
крет временом све више постајао укорењен у овој области. Према
унапред припремљеним списковима војних обвезника, у готово
свим селима извођена је обука регрута, а касније и њихова заклетва
у цркви. Преко зиме, ти младићи су, попут народне војске, били
отпуштани кућама, да би онда када затребају били мобилисани и
припремљени за борбу. А када је у фебруару 1944. проглашена мо-
билизација за попуњавање СДК, капетан Милошевић, сада са већ
великим утицајем на терену, ометао ју је на сваки начин. У сарадњи
локалних команданата и општинских власти, младићи су, благовре-
мено упозорени, бежали у шуму. Добровољци су били принуђени
да зађу по селима и сами приводе оне које пронађу код куће или да
одбегле уцењују хапшењем чланова породице. И када би се јавили
на дужност, они су користили прву прилику да дезертирају, а онда
да се све чешће под оружјем придружују јединицама ЈВуО. Тако
се, примера ради, команданту батаљона нареднику Милану Радо-
сављевићу Пилоту у марту 1944. придружило 20 његових земљака
из Лапова.1
Све то чинило је да се снаге ЈВуО у Шумадији већ од фебруара
1944. нађу на жестоком удару окупаторских и добровољачких снага;
сукоби између њих, паралелно са немачком операцијом „Хајка“ у су-
седним срезовима, прелили су се дуж читаве територије Другог шу-
мадијског корпуса. Најпре су добровољци у једној акцији у Вишевцу
15. фебруара убили Доситија Досу Јовановића, команданта села при
цивилним структурама ЈВуО. У немогућности да у Крчмарима ухапсе
команданта села Воју Цукића, његову кућу су опљачкали и затим
је, шенлучећи, сву изрешетали куршумима. Даље, према телеграму
који је командант СДС из Крагујевца упутио надређеном генера-
лу Боривоју Јонићу фебруара 1944, „22. овог месеца око 7 часова
милиција из Градца убила је у Жировници, срез Крагујевачки, једног
четника, наводно зове се Миливоје, бивши подофицир из Рековца,
командант батаљона ДМ“. Према сачуваним документима, био је
1 Д. Живановић, н. д., стр. 252; Д. Милановић, М. Станковић, н. д., стр. 401.
106 | то поднаредник Миливоје Миленковић из Доњег Крчина, заменик
команданта 2. батаљона 3. крагујевачке бригаде.1 Опсежну акцију
против присталица Равногорског покрета добровољци су 26. фебру-
ара спровели и у Саранову, родном селу команданта корпуса, где су
нешто пре тога равногорци пуцали на немачки камион. Опкољен
од знатно бројнијих снага СДК, командант села Марко Марковић
извршио је самоубиство, да им не падне жив у руке. Тог дана су у
овом селу ухапсили 17 виђенијих људи, међу којима и председника
општине Велимира Степковића и учитеља Домановића, али и не-
ке рођаке капетана Милошевића. Сви су били упућени у бањички
логор, да тамо у сужањству проведу неколико месеци.2 Друга фаза
офанзиве СДК у Лепеници трајала је од 4. до 12. марта 1944. годи-
не. Због страдања и оданости села Горње Јарушице у тим данима,
као и због чињенице да је ово место било „у целој околини први
носилац Равногорске идеје“, Александар Милошевић је предложио
генералу Михаиловићу да цело село одликује орденом Белог орла
са мачевима.3
IX
Поприште сукоба била је и територија под контролом капетана

Мирка Смиљанића. Овај командант је, иначе, представљао особену
појаву у животу ЈВуО у Крагујевачком округу. Рођен 1904. у селу
Прокике у Лици, пре рата је био официр Краљеве гарде у Београду.
У Априлском рату 1941. учествовао је у борбама против Немаца у
Босни. Не признајући капитулацију, бежи из заробљеничког ло-
гора у Сарајеву и пребацује се у западну Србију, где у лето 1941.
1 ВА, НДА, к. 31, док. 15/22; ЧА, к. 106, док. 37/7.
2 Логор Бањица, логораши, књиге заточеника Концентрационог логора Београд–
Бањица 1941–1944, књига II, Београд, 2009, стр. 446–449; Архива Александра
Милошевића, Записи, полемике са следбеницима Димитрија Љотића (1981),
стр. 19–20.
3 Овај документ, као предлог лица за унапређење и одликовање са територије
Другог шумадијског корпуса ЈВуО, а који је у пролеће 1944. капетан Милошевић
упутио Дражи Михаиловићу, објавио је Живојин Андрејић 1984. у наведеном делу
Таме и свитања. Копије документа, чији се оригинал чувао у Народном музеју
Крагујевца, добротом Ж. Андрејића налазе се и у поседу аутора.
од људства које је окупио за борбу против Немаца формира три | 107
чете и са њима се ставља под команду Драже Михаиловића. Управо
Смиљанић 29. августа 1941. заробљава и Николу Калабића, тада
Пећанчевог војводу, и спроводи га на Равну гору. У сарадњи са
потпуковником Веселином Миситом, крајем августа и почетком
септембра истакао се у борби против Немаца око Лознице и За-
влаке, када је већи број немачких војника разоружан, а ова терито-
рија, скупа са градом Лозницом, постала прва у Европи ослобођена
од Немаца. Мирко Смиљанић је затим учествовао и у устаничкој
опсади Шапца, где се први пут, тада само вербално, сукобио са
комунистима. У првим великим борбама са партизанима учество-
вао је у новембру, приликом одбране Равне горе, а онда и у Таков-
ском срезу. Крајем године, пошто је Михаиловић напустио Равну
гору, Смиљанић је легализовао свој одред. Тако је, током 1941,
прошао кроз све изазове и искушења које су имали Михаиловићеви
официри.
У пролеће 1942, када су Немци сазнали за његов илегални рад,
био је принуђен да поново бежи у шуму, па се тако нашао у селу
Кијеву у Крагујевачком срезу, где му је сестра била удата. На том
терену, у близини Љотићевих упоришта, наставиће да спроводи
организацију Равногорског покрета, из које ће у лето 1943. израсти
3. крагујевачка бригада ЈВуО. Мирко Смиљанић ће постати коман-
дант ове бригаде, хијерархијски подређен капетану Александру
Милошевићу.1 Његова зона одговорности, на којој је деловао при-
лично аутономно, обухватила је део од Баточине према Крагујевцу,
са седиштем у брдима Доњих Комарица. Ту је завео строг режим,
наредивши чак и неколико убистава сељака који су му се из разли-
читих разлога супротставили. Чим се овде учврстио, „он је отворено
ставио до знања и љотићевцима и недићевцима да не жели више да
их види и среће на свом терену. Пољска стража је морала да иде из Д.
Комарица.“ У селима где је проширио утицај паралисао је окупацио-
ну управу, чак понегде смењујући општинске власти и спречавајући
људе да одлазе на кулук. Среске власти су предузимале више акција
против њега, гониле га и хапсиле му сараднике, али нису успели да
му уђу у траг. Штавише, он је 21. септембра у Доњим Комарицама
1 ВА, ЧА, к. 48, док. 1/2, Зоран Недељковић, „Мој отац, капетан Мирко Сми-
љанић“, Погледи, мај 2001. године.
108 | организовао велику смотру и заклетву људства бригаде, којој је
присуствовао и капетан Александар Милошевић.1
Добровољци су почетком маја 1943. први пут покушали да
ликвидирају Мирка Смиљанића, када су у Доње Комарице убацили
групу прерушених војника који су се наводно интересовали о њему
и изразили жељу да се придруже ЈВуО. Успели су да дођу до куће
Данила Лазаревића, где је у то време био Смиљанићев штаб, али не
и до њега, јер се тада није налазио у селу. Када су његови војници
посумњали у „госте“ и почели да их проверавају, уследила је пуцњава
у којој су добровољци убили домаћина и потом некако утекли пут
Крагујевца. У Кијеву су ноћу 10. маја опет опколили кућу у којој се
Смиљанић скривао, али им је он и тада измакао. Добровољци су и
ту убили домаћина Драгутина Јанковића, мајора који је у Првом
светском рату стекао Карађорђеву звезду. Истим поводом, у Кијево
су у августу банули и Бугари, а 5. октобра и два камиона Немаца
– када су заробили Десана Благојевића и Мирковог брата Бранка
Смиљанића, те запалили кућу где се скривао. Обојицу су их спровели
у Крагујевац, где је Б. Смиљанић доцније стрељан.2
Ни капетан Смиљанић и његови „четници“ нису мировали: ноћу
20/21. новембра упали су у магацин Националне службе у Грошници
и покупили сву ћебад коју су тамо пронашли. У Комарицама су убили
једну жену под оптужбом да их је потказивала Немцима, а у Јованов-
цу и Десимировцу су, једновремено, 9. фебруара 1944, ликвидирали
председнике општина које су такође теретили за сарадњу са окупа-
тором. У Брзану су заклали Милицу Пајић јер су код ње навраћали
Немци, а Владислава Петровића, припадника СДК, изрешетали
пред кућом када је дошао на одсуство. Приближно у исто време,
четници 2. крагујевачке бригаде су и у Лужницама ликвидирали
тројицу „петоколонаша“, а убистава је било и у другим селима.3 Овај
1 Д. Петровић, н. д., стр. 241, 260.

2 ВА, НДА, к. 26, док. 59/8; к. 24, док. 34/2-1; Д. Петровић, н. д., стр. 266.
3 Света Маџаревић, Голуб Лазаревић, Лужнице кроз векове, хроника села, Кра-
гујевац, 2009, стр. 135; Д. Петровић, н. д., стр. 265–267; ИАБ, БДС, М-234; Архив
Србије (АС), фонд БИА, II-30. Документ из архиве БИА-е, који даје списак стре-
љаних Смиљанићевих војника и сарадника, добили смо добротом Ратка Лековића.
Немци наводе да је Смиљанићева група стрељана у знак одмазде због тројице
председника општина у овој области (Винча, Јовановац, Десимировац), које су
ликвидирали равногорци током фебруара и марта. Пошто су Немци због њихове
смрти вршили репресалије, они по свему судећи јесу били њихови поуздани
сукоб је достигао врхунац када су, према сећању Александра Мило- | 109
шевића, војници 3. крагујевачке бригаде, у дослуху са сарадницима
у железничкој станици Лапово, код Баточине ускочили у немач-
ки транспорт и из воза у покрету избацили око 400 италијанских
пушака, 20 митраљеза „бреда“ и веће количине намирница. Насртај
на Немце био је кап која је прелила чашу.1
Добровољци су, поготово после заробљавања једног Смиља-
нићевог војника, све више стезали обруч око њега. Након више
неуспелих покушаја, ушли су су му у траг; када су лоцирали кућу у
којој се крије, батаљон СДК под командом Васе Јеличића одмах је
пошао у акцију. Ноћу 11/12. фебруара упали су у Доње Комарице,
а група њихових војника са шубарама, који су се представили као
припадници ЈВуО, на препад је заробила и разоружала стражаре
око куће Грбовића, где је капетан Смиљанић ноћио са женом и
дететом. Када се запуцало, било је касно. Смиљанић је при поку-
шају да се извуче из куће био рањен у обе ноге. Добровољци су те
ноћи славили успех, а од силног шенлучења један њихов лутајући
метак убио је 14-годишњег дечака Данила Јанковића. Сутрадан су
капетана Смиљанића, његову супругу и пратиоце у пратњи музике
одвели у Крагујевац. Њега су прво сместили у болницу, где је лан-
цем био везан за кревет. Заробљене, којима су придружили и групу
сарадника Равногорског покрета из Комарица и Брзана, у затвору су
свакодневно тукли и мучили. Капетану Мирку је у болници, наводно
због сепсе, била одсечена нога. На крају су Смиљанића и његових
14 војника и сарадника извели на стратиште: сви су стрељани 19.
априла 1944. на Метином брду у Крагујевцу. Други ухапшени су,
са лакшим оптужбама, били депортовани у логоре.2
сарадници. Међутим, после 1945, градећи слику о „четничком терору“, комунисти

су и ове људе приказали као жртве, па се име Р. Нешића, ликвидираног председ-
ника општине у Јовановцу, нашло на споменику посвећеном „палим борцима и
жртвама фашистичког терора“, док је председник општине Винча М. Радовано-
вић уписан на спомен-плочу у његовом селу, са натписом „пали за ослобођење
отаџбине и изградњу социјализма“. Радило се, очито, о још једној манипулацији
жртвама коју су починили комунисти: праве жртве „фашиста“ окарактериса-
ни су као сарадници окупатора, а њихови истински сарадници проглашени су
за жртве.
1 Архива Александра Милошевића, Записи, полемике са следбеницима Дими-
трија Љотића (1981), стр. 19–20.
2 ВА, ЧА, к. 106, док. 37/7; АС, БИА, II-30; Д. Петровић, н. д., стр. 282–285;
Зоран Недељковић, „Мој отац, капетан Мирко Смиљанић“, Погледи, мај 2001.
110 |
Капетан Миливоје Мића Капетан Тадија Вуловић, један

Обрадовић, Милошевићев кум од првих Милошевићевих
и саборац. Ухапшен 1942. сарадника. Легализован и
и интерниран у немачки логор. постао командант СДС за срез
Лепенички – све до хапшења
1943. год.
Прота Андра Божић, Поручник Драгутин

организатор Равногорског Димитријевић, официр у
покрета у Лепеничком срезу. Рудничком одреду и командант
Стрељан у Крагујевцу 21. батаљона у 2. крагујевачкој
октобра 1941. год. бригади ЈВуО. Убили га
партизани 1942. год.
| 111
Поручник Вучко Вучковић, Капетан Милутин Братковић,

Милошевићев официр, Милошевићев класни друг.
легализовао се 1942. у СДС. Начелник штаба Лепеничког
Наставио је сарадњу са четничког одреда од 1941.
Равногорским покретом до 1944, год. Ухапшен 1943. и одведен у
када су га комунисти заробили и немачки логор. После рата живео
стрељали. у Аустралији.
Потпоручник Миливоје Миловановић Фикус, сарадник Александра

Милошевића, а од 1943. у Горској краљевој гарди. Комунисти су га
заробили и стрељали у Босни 1945. год.
112 |
Александр Милошевић као „Успомена из шумског живота“

командант Лепеничке бригаде 1942. године.
ЈВуО, 1942. год. Стоји крајње
лево, до њега је капетан Душан
Дуја Смиљанић.
Капетан Александар Милошевић (трећи слева, са шајкачом) у

Јарушицама, 1942. год. Други десно од њега, у прслуку, Живадин
Павловић, затим Владислав Лаца Симић, па Владета Милошевић.
| 113
Диверзантска група 2. шумадијског корпуса ЈВуО. Други с десна стоји

командант Никанор Паљић, некадашњи калуђер.
Сарадници ЈВуО које су Немци обесили у Крагујевцу,

новембар 1943. год.
114 |
Мајор Душан Дуја Смиљанић, командант

Шумадијске групе корпуса ЈВуО.
Капетан Александар Милошевић (у средини)

по постављењу за команданта 2. шумадијског
корпуса ЈВуО, лето 1943. год.
| 115
Капетан Мирко Смиљанић, командант 3. крагујевачке бригаде.

Рањен и заробљен у борби са добровољцима Д. Љотића који су
га предали Немцима. Стрељан у Крагујевцу априла 1944. год.
116 |
Списак стрељаних војника и сарадника капетана Мирка Смиљанића

у Крагујевцу априла1944. год. Из документа се види да су Немци ову
егзекуцију извршили као одмазду за своје сараднике, које су равногорци
раније ликвидирали у околини Крагујевца. После рата, ти исти
људи, које су Немци третирали као „своје“, проглашени су за жртве
„фашистичког терора“.
| 117
Указ о унапређењу Александра Милошевића у чин мајора,

јул 1944. год. Потпис генерала Драже Михаиловића.
Ратна легитимација Александра Милошевића којом се потврђује

његово припадништво ЈВуО.
118 |
Капетан Александар Милошевић Слева надесно: наредник

по постављењу за команданта Владислав Лаца Симић, поручник
2. шумадијског корпуса ЈВуО, Антоније Огњановић, мајор
1943. год. Александар Милошевић,
потпоручник Живомир Дугић.
Мајор Александар Милошевић, у врху софре, о Васкрсу 1944. у околини

Раче. На фотографији су и потпоручник Жика Павловић, мајор
Миодраг Дачко Грујић, Миле Сарамандић, потпоручник Живомир
Дугић, поручник Радосав Ивановић.
| 119
Капетан Димитрије Ђорђевић, Поручник Радосав Ивановић

командант 2. крагујевачке Судија, командант Лепеничке
бригаде. Емигрирао је у Грчку бригаде. Смртно рањен у
1946, заједно са мајором борбама са партизанима и
Милошевићем; доцније се преминуо у болници у Рачи,
настанио у Новом Зеланду. септембра 1944. год.
Капетан Милутин Бошко Марковић, брат од тетке

Милутиновић, на предратном Александра Милошевића и
снимку. Од пролећа 1944. био његов војник. Прошао са њим
је командант 3. крагујевачке цео марш кроз Босну и пробио
бригаде и један од најближих се у Шумадију у јесен 1945.
сарадника мајора Милошевића. год. Заробљен у околини Раче и
осуђен на вишегодишњу робију.
120 |
Вера Сарамандић, шеф ЖРОС Вера Арсеновић, студенткиња

у Шумадијској групи корпуса. из Крагујевца и вереница
Током повлачења кроз Босну А. Милошевића, у једном од
1945, рањена је, заробљена околних села 1943, након бекства
и потом пребачена у затвор од немачке потере.
у Крагујевцу. Осуђена на
вишегодишњу затворску казну.
Равногорска спомен-капела у селу Пајазитову, освештана на Тројице

1944. год. Градили су је војници мајора Милошевића.
Свештеник Михаило Мића Радић,
војни свештеник 2. шумадијског | 121
корпуса, са породицом.
Са главнином ЈВуО повукао се у
Босну, где је погинуо у пролеће
1945. год.
Учитељ Душко Најдановић (лево),

као резервни официр командир
штабне чете 2. шумадијског
корпуса. Погинуо у Босанској
голготи у пролеће 1945. год.
Наредник Милан Радосављевић

Пилот, командант батаљона
у Лепеничкој бригади, нестао
приликом повлачења ЈВуО кроз
Босну 1945. год.
122 |
Омладинци 2. крагујевачке бригаде. Светолик Срећковић из Великог

Стоје (у средини и десно) браћа Крчмара, солунац (стоји лево),
Ђорђевић из Пајазитова, Арсеније близак сарадник Александра
и Драгољуб. Погинули у Босанској Милошевића и командант села.
голготи. Комунисти су га стрељали
1944. год.
Бранислав Срећковић, из Великог Крчмара, син Светоликов

(лежи лево), војник у Лепеничкој бригади. Убили га комунисти
1945. год.
X | 123
Смрт капетана Смиљанића није загасила Равногорски покрет у Кра-

гујевачком срезу, већ га је само распламсала. На место команданта 3.
крагујевачке бригаде тада је дошао капетан Милутин Милутиновић.
Он ће постати не само близак сарадник, већ и нераздвојни прија-
тељ капетана А. Милошевића.1 Затим је уследила и борба против
добровољаца и њихових агената на терену – одсуство комуниста
и обрачуна са њиховим присталицама усмеравало је оштрицу рав-
ногорске борбе у грађанском рату управо на њих. Иако је овај крај
био лишен репресије снага ЈВуО и у њему нису забележене групне
ликвидације сељака од припадника Другог шумадијског корпуса,
што га је чинило заиста јединственим у Србији, списак лица ко-
ја су ликвидирана због колаборације током 1943–1944. могао би
бројати и до 20–30 имена. Тако, према протоколу умрлих из Раче,
жандармеријски поднаредник Милан Пантовић бива „убијен камом“
у вароши од непознатих лица, а исто тако, од непознатих почини-
лаца је (а сумња пада на припаднике ЈВуО) 21. марта у Вишевцу
„убијен из машинске пушке“ и редов СДК Светислав Милошевић.
У априлу 1944. је једна „осветничка група“ ЈВуО, предвођена жан-
дармеријским наредником Николићем, у Рачи усмртила љотићевца
Богомира Маринковића и пољопривредног инжењера Тољу, руског
емигранта, док су у Вишевцу ликвидирали председника општине,
љотићевца Драгољуба Вићентијевића. У Лапову су припадници
корпуса убили Лепосаву Гајић која их је откуцавала Немцима и
припадника добровољачке милиције Чедомира Јовановића, а у селу
Реснику и Милоша Антонијевића званог Кенгур, који је означен
као истакнути припадник тзв. српског Гестапоа. У марту 1944, за
освету због хапшења капетана Смиљанића и других равногораца,
1 Милутин Милутиновић (1911–1994), син Светолика и Љубице, родио се у

Багрдану код Јагодине. По свршетку Априлског рата вратио се у родно место, где
је већ после неколико месеци дознао за акцију Драже Михаиловића, којој се и сам
придружио. Постао је командант батаљона ЈВуО у Гружи 1942, одакле је 1944.
дошао у Други шумадијски корпус. Важио је за одважног, али и строгог старешину;
„увек готов да дивно запева и направи шалу, он је освајао средину и тако ју је, нео-
сетно, водио ка узвишеним националним идеалима“. Током одступања кроз Босну,
па све до октобра 1945, био је нераздвојни и незаменљиви сарадник Александра
Милошевића. После рата успео је да се пребаци у иностранство.
124 | припадници илегалне тројке у Крагујевцу бацили су бомбу на стан
Васе Јеличића.1
У мају се активира и диверзантска група Никанора Паљића.2
Паљић, некадашњи калуђер, одабрао је 30–40 људи, са којима ће
вршити нападе на немачке транспорте. Најпре се повезао са шефом
станице у Лапову, који је њему и његовим пратиоцима издао лажне
легитимације како их Немци не би открили. Група отправника во-
зова обавештавала га је када који воз пролази кроз Лапово и шта
би се вредно у њему могло запленити. Потом су Паљићеве екипе
упадале у композиције у покрету и у муњевитим акцијама избацивали
робу из њих; тако су запленили веће количине оружја и муниције за
потребе корпуса. Опљачкали су и немачки војни магацин у Лапову.
Сам Паљић је доцније, присећајући се ових догађаја, сумирао ре-
зултате акција: заробили су 700 италијанских пушака, „запленили
смо више немачких пушака, машингевера, збројовки, запленили смо
једне ноћи немачку муницију и то све запаљиву, вама је на положај
много достављено, а натоварио сам преко 80 воловских и коњских
кола, (...) запленили смо бугарског дувана, и ту око 80 кола, шеће-
ра преко 1000 великих џакова, (...) запленили преко 100 буради
зејтина“. Од заплењених намирница, гардеробе и санитетског ма-
теријала снабдели су и војну болницу у Рачи, а храну и одећу су, по
наређењу команданта корпуса, делили и сиротињи. Како је Паљић
наводио, у септембру 1944. његови људи су ослободили и већу групу
заробљених Италијана, чиновника Бадољеве владе, а које су Немци
наводно спроводили у Грчку; „заробио сам (...) и један коњички
немачки вод у јачини 40 војника и једног мајора, чијег сам вранца
задржао за себе, а због кукњаве наших из Лапова и Раче, морао сам
да их све пустим на слободу“. Због таквих акција више пута су били
принуђени да се упусте у борбу са Немцима, али и да ликвидирају
немачке стражаре. Забележено је да су Паљићеви војници у пролеће
1944, приликом заплене оружја, заклали два немачка војника, а у лето
су убили и једног Немца из групе која је хапсила таоце у Лапову.
1 АС, БИА, I-155; Црквена књига умрлих парохије Рача; Д. Живановић, н.
д., стр. 258; Д. Милановић, М. Станковић, н. д., стр. 409; С. Ћировић, На трагу
злочина, стр. 78.
2 Лазар/Никанор (Божидара) Паљић се родио 1912. у Сепцима код Раче. Ње-
гова породица, чији се дом налазио близу родне куће А. Милошевића, носила је и
презиме Милић. Тако су се Лазар и Александар дружили још у детињству, да би им
се у наилазећим годинама животни путеви раздвојили. Лазар се није школовао и
Опасне и упорне противнике окупаторски истражитељи назвали | 125
су „вагонским пацовима“.1
У мају 1944, када је наступила нова мобилизација за попуну СДК,
органи Равногорског покрета у Лепеничком срезу су јој се, према
наредби капетана Милошевића, енергично супротставили. Под тим
утицајем, одзив је био још нижи него у фебруару. Сукоби на терену
су се наставили, а у борби у Црном Калу добровољци су имали више
погинулих. Према Милошевићевом извештају од 7. јуна 1944, „крџа-
лије крстаре још увек по Лепеници. После борбе у Сипићу и Црном
Калу, ових дана пронађено је још двојица који су тада погинули. (...)
У Лапову је ликвидиран један од њихових злогласних официра, који
је био круна њиховога терора за Лапово и околину.“ Истраживањем
дознајемо да се радило о потпоручнику СДК Радомиру Миленкови-
ћу, командиру добровољачке милиције у Лапову, на којег је атентат
извршила тројка М. Радосављевића Пилота. Добровољци су, трпећи
последње поразе у Лепеници, успели тек да убију Милошевићевог
курира Ђорђа Ђорђевића. Тих дана, према речима капетана, напад
четника очекивали су и органи немачке управе у Крагујевцу.2
остао је на селу – али се после смрти младе супруге замонашио. Од првих дана рата
пришао је Равногорском покрету. Као калуђер манастира Враћевшнице, у зиму
1941/1942. био је близак сарадник генерала Михаиловића и старао се о снабдевању
његовог штаба. Потом се вратио у завичај и постао најпре војни свештеник, а по-
том и обавештајац Лепеничке бригаде ЈВуО. Храбар колико и виспрен, био је два
пута заробљен (од добровољаца 1944. и од комуниста 1945) и оба пута се спасао
бекством из затвора. Продужио је герилски отпор комунистима и по завршетку
рата. Нераздвојан од мајора Милошевића, венчао га је и са њим напустио земљу
1946. године. Настанио се у САД, где је наставио свештеничку службу. Средином
1950-их година коначно је напустио службу и засновао породицу. У рату је, у редо-
вима ЈВуО, изгубио брата Миленка, па је његово име наденуо свом сину јединцу.
1 Д. Милановић, М. Станковић, н. д., стр. 405; Архива Александра Милошевића,
Записи, „Лични подаци јеромонаха Никанора-Лазара Паљића“ (198?); Преписка,
писмо Никанора Паљића, 25. јул 1971. На деоници пруге Баточина–Багрдан слич-
ну диверзантску групу предводио је поручник Марко Аксентијевић. Заплењени
материјал његови људи депоновали су у магацинима у Комарицама.
2 ВА, ЧА, к. 48, док. 18/3; к. 106, док. 25/7; Д. Живановић, н. д., стр. 259–260;
Д. Милановић, М. Станковић, н. д., стр. 408; Црквена књига умрлих парохије Рача.
На друму према Крагујевцу, код Крчмара, Александар Милошевић је пресрео и
групу добровољаца која је спроводила у затвор жену и децу учитеља –партизанског
вође Светолика Нешића. Под претњом оружјем, цивиле је ослободио и вратио их
кући, док је добровољцима дозволио да наставе пут. Ова акција испуњена чојством,
где ослобађа незаштићену породицу свог непријатеља, а о којој нажалост немамо
126 | Након ових сукоба, у јуну 1944, долази до осеке добровољачких
акција на већем делу територије Другог шумадијског корпуса. На
том фронту дошло је до привременог затишја. Пошто се одржао
на терену упркос свим потерама и успео да потисне утицај покрета
Димитрија Љотића и, потом, тај предах у борбама искористио да
додатно развије цивилне структуре Равногорског покрета; пошто
је био дисциплинован официр за чији се рад нису везивале кон-
троверзе и који је свој терен од некадашње партизанске „Рачанске
републике“ претворио у упориште ЈВуО, Александар Милошевић
је у мају 1944. одликован орденом Белог орла са мачевима, а 28.
јуна, случајем баш на његов 34. рођендан, добија и указ са потписом
генерала Михаиловића о унапређењу у чин мајора.
У пролеће 1944. Милошевић и његови људи имали су пред собом
нови задатак: спашавање и евакуацију савезничких авијатичара, иако
су Западне силе већ направиле заокрет у политици у Југославији и тиме
ројалистичке снаге пустили низ воду. Тај утисак је сумирао командант
3. крагујевачке бригаде, капетан Миле Милутиновић, пошто је око
Ваксрса пред бугарско-немачком потером извукао 11 америчких пило-
та из авиона који су Немци оборили код Доњих Комарица, у области
коју је он контролисао. Тада је дошло и до сукоба са окупаторским
војницима, па је Милутиновић ризиковао и сопствене губитке како
би мисију извршио успешно. Авијатичаре је, уз сву пажњу, обукао у
сељачка одела и разместио их по кућама код поузданих домаћина.
„Важно је да се напомене да су ти амерички авијатичари изазвали
неописиво народно весеље и општу радост. Јели су се само јагањци
и прасад, а пило се вино што се на свадби пије. (...) Јадан наш народ,
он није ни сањао да је већ продат и осуђен“ – присећао се касније
„капетан Миле“.1 Према наређењу команданта Лепеничког среза ма-
јора Грујића, сви команданти места имали су тих дана на располагању
посебно припремљено и обучено, мобилно људство за спасавање, са
мобилисаним коњима и колима за ту намену.2 Ти догађаји су оставили
видног трага и у сећањима Александра Милошевића:
више детаља, несумњиво му је донела још већу популарност у народу (Архива

Александра Милошевића, Записи, „Првоборци са Лепенице“ (1991); изјава Душана
Бранисављевића, дата аутору децембра 2013. у Саранову).
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Ивану Авакумовићу, март
1971; писмо Милутина Милутиновића, 22. јул 1971. године.
2 ВА, ЧА. к. 48, док. 49/3.
„У лето 1944. почели су појединачни савезнички ловци, | 127
са апаратима врло брзим и лако покретљивим као што је био
Спитфајер, да надлећу Југославију. Циљ им је био митраљирање
колона сваке врсте и железничких возова. Обично су ишли у
ниском лету долинама и над циљем [се] у тренутку појављивали.
Због такве скривености народ их је прозвао ’кукурузарима‘,
јер је изгледало као да из кукуруза излећу. Такав један је у јулу
1944. митраљирао железничку станицу у Лапову. Авион му је
био повређен и пилот је био принуђен да парашутира на брдо
Гвоздењак недалеко од Лапова. Немци и Бугари су појурили
на лице места. Дошло је до окршаја са једним одредом под ко-
мандом команданта среза Лепеничког. Авијатичар је спашен.
Био је то Американац, учитељ из Тексаса.
Појавом тих ’кукурузара‘ појединачни немачки авиони,
нарочито транспортни, били су принуђени да лете у ниском
лету и да се удолинама провлаче. То их је довело у другу
опасност, а нас у могућност да их чак и са пушкама гађамо и
обарамо. Било је више успешних случајева. Један се десио у
августу 1944. у срезу Лепеничком, у области села Крчмара.
Док су Немци стигли на лице места авион је већ био изгорео,
запаљен од нашег среског одреда. Наравно, он се изгубио са
лица места и Немци су остали у уверењу да је све што се десило
последица онога што је било у ваздуху. (...) Тако су репресалије
избегнуте.“1
Како је приметио историчар Димитрије Ђорђевић, Равногор-

ски покрет је 1944. бујао – приближавајући се свом уништењу. У
суштини, то је био покрет малог човека. Вођен епским духом, који
је изразио и 27. марта, сиромашни сељак који је испуњавао његове
редове сматрао је своју борбу за патриотску обавезу, испуњавање
предачког завета о слободи и служењу краљу и отаџбини. Тако, снаге
ЈВуО до пролећа 1944. нису посвећивале готово никакву пажњу
политичком или пропагандном раду. Од тог периода, приметна је
све јаснија идеолошка борба, будући да су ривалски покрети на те-
рену знали да окупатору предстоји слом и повлачење, а њима борба

март 1971. године.
128 | за власт и извођење револуције онаквом каквом су је они, сваки за
себе, замислили. Други шумадијски корпус ЈВуО је од маја 1944.
издавао пропагандни билтен „Свитање“, који је уређивао резерв-
ни капетан–судија Славомир Здравковић. Лист, мањег формата и
обима 8–12 страна, излазио је два пута месечно и дотицао се свих
војних и политичких питања значајних за следбенике Равногорског
покрета у Шумадији. Анализа садржаја сачуваних девет бројева овог
гласила показује нам да су у њему, поред пропагандних, објављива-
ни претежно антинемачки текстови, што такође на посебан начин
сведочи о приоритету борбе мајора Александра Милошевића и
његових војника. Према нашој процени, текстови уперени против
окупатора и домаћих „пријатеља Новог поретка“ били су двостру-
ко заступљенији у овом равногорском листу од оних који су били
антикомунистичке садржине.1
Пропагандни рад на територији под контролом мајора Мило-
шевића био усмерен и ка својеврсној духовној обнови. У јуну месецу,
он је најпре одредио војне свештенике при свакој бригади: Михаило
Радић, парох из Крчмара био је корпусни свештеник, Никола Пе-
јовић, парох из Ђурђева – при Лепеничкој, Бошко Живадиновић,
теолог из Баљковца – при 2. крагујевачкој, а Владимир Павићевић,
парох из Кијева, свештеник 3. крагујевачке бригаде.2 Сви до једног,
1 ВА, ЧА, к. 106, док. 2/4, 3/4, 7/4, 8/4, 9/4, 11/4; Милан Б. Матић, Равногорска
идеја у штампи и пропаганди, Београд, 1995, стр. 107. Приликом једне евакуације
групе авијатичара до Равне горе и Прањана, Милошевић је забележио и инцидент
са Американцима – какав би се у колективној свести Срба углавном приписивао
Русима у јесен 1944: „Они су јахали и један из Тексаса би често галопирао поред
колоне вичући неке од погрдних речи на нашем језику које је био научио. То ме
је наљутило и, наравно, уследио је ред. Још више сам био љут када смо стигли у
Таково, већ касно у ноћ. Кишица је падала. Требало је да преноћимо у школи. Чим
смо остали, Американци су нагрнули унутра и на несрећу право у собу учитељице.
Обавештен, утрчао сам и сам тамо. Никада ону слику нећу заборавити. Крај кревета
стајала је бледа, повисока, само у дугачкој, рекао бих, сељачкој кошуљи, скрштених
руку да сакрије прса, сва избезумљена женска појава. А Американци? Тек када сам
стигао овде и упознао ову средину могао сам да разумем њихово обличје које је
говорило само једно: женска... Разјарен, пре бесан, истерао сам их напоље. (...)
Пред школом је била липа, а у дворишту свуда већ добро блато. Сви су под липом
као по команди поседали у блато...“ (Архива Александра Милошевића, Преписка,
писмо Милутину Милутиновићу, 12. август 1971)
2 ВА, ЧА, к. 106, док. 19/7. Михаило Радић – Поп Мића, рођен је 1911. у гру-
жанском селу Брњица, у угледној националној породици, од оца Косте и мајке
ови духовници, појачавајући морал јединицама у којима су служили, | 129
изгинуће на голготном путу ЈВуО. Несвакидашња појава на Мило-
шевићевом терену је била и изградња цркава брвнара, које су његови
војници подигли на најмање три локације: једној у Лепеничком и
две у Крагујевачком срезу.
Најпознатија од њих, једина сачувана у свом првобитном из-
гледу, јесте црква у Пајазитову. Ово мало село, удаљено од Крагу-
јевца свега двадесетак километара, било је од 1941. одано покрету,
због чега је у народу називано и „Равногорска тврђава“. Радови на
изградњи цркве брвнаре, заправо јединствене равногорске спомен-
-капеле у Пајазитову, посвећене Светој Тројици, започели су 1943.
године. Изводили су их сељаци из овог и околних места, а органи
ЈВуО, путем прикупљања добровољних прилога, обезбедили су им
и наднице. Трајали су готово годину дана, а освећење је заказано
за Тројичиндан – 11. јун 1944. године. Један од присутних омла-
динаца на дан освећења записао је: „У живописној долини, која је
била препуна народа у јутарње часове, угледали смо црквицу. На
њој су се поносно лепршале наше тробојнице. То – у ствари – није
никаква монументална грађевина, већ скромни малени храм, који
је доказ великог народног духа, у коме је религиско осећање чврсто
усађено.“ На свечаности су говорили мајори Душан Смиљанић и
Александар Милошевић, уз присуство већег броја официра и пред-
ставника цивилних структура покрета из целе Шумадије. Освећење
је увеличао и импозантан народни скуп. У зони Милошевићевих
дејстава, у Грошници је 15. августа освећена брвнара подигнута на
темељима средњовековне цркве Светог Стефана, а тај чин пратио је
богат програм, уз рецитале, гусле и позоришне комаде. Ову цркву
су комунисти после рата запалили. Милошевићеви војници су у лето
1944. припремили грађу за градњу цркве брвнаре у Губеревцу и у
Вишевцу (на Градишту), али у првом случају, како је јетко закљу-
чио партизански хроничар, „ослобођење је прекинуло ову акцију“,
Насте. По завршетку богословије у Призрену, као парох, служећи у неколико лепе-

ничких села, живео је од почетка 1930–их година у Великим Крчмарима. Ауторитет
који је уживао код мештана без сумње је утицао на то да народ овог краја постане
део „шумадијске Вандеје“ – пошто се и сам придружио Равногорском покрету.
Уз мајора Милошевића, који га је у извештајима Врховној команди предлагао за
унапређење и притом описивао бираним речима, био је од првих дана равногорске
акције, све до трагичне смрти у Босни у пролеће 1945. године.
130 | док је у другом грађа после рата од нових власти употребљена за
изградњу задружног дома.1
У другој половини 1944. равногорци су у већем броју села на
територији Другог шумадијског корпуса поставили своје људе и у
општинске управе; више није било паралелних структура са админи-
страцијом генерала Недића, већ су сарадници мајора Милошевића
уједно постајали и председници општина. Непознатог датума, ве-
роватно у јулу месецу, снаге ЈВуО су након повлачења одреда СДС
из Раче умарширали и у варош, чиме се „слободна територија“ под
њиховом контролом проширила на цео Лепенички срез. Нажалост,
о преузимању управе над Рачом не постоји више детаља у доступ-
ним изворима. Једномесечно постојање партизанске „Рачанске
републике“ 1941. било је после рата предмет истраживања научних
радника и писања посебних зборника, док је период равногорске
власти над овом вароши остао тек у избледелим сећањима поједи-
них савременика. Зна се тек да се овде привремено била сместила
среска команда на челу са мајором Грујићем, да је у Карађорђевом
дому била стационирана равногорска болница, а да је за команданта
ослобођене вароши именован мајор солунац Недељко Крстић.
У оба среза формирани су крстарећи одреди (Висачки и Гради-
штански), који су на неки начин на терену преузели улогу жандар-
мерије. Према писању команданта Крагујевачког среза капетана М.
Карасовића, по селима су образовани активи Равногорске омладине,
која „сваког празника даје јавне приредбе у духу Равногорског по-
крета“. У школама у овом делу Шумадије држан је и „час равногор-
ских песама“ за ученике. Вршена је и војна обука регрута и њихова
припрема за офанзивна дејства; крајем августа израђен је и детаљан
план за „запречавање и рушење објеката“ и пруга у тренутку опште
1 ВА, ЧА, к. 54, док. 33/2-1, к. 106, док. 4/4, 8/4, 10/4; Архива Александра
Милошевића, Преписка, писмо Душану Бранисављевићу, 12. октобар 1996; Д.
Живановић, н. д., стр. 269; С. Ћировић, На трагу злочина, стр. 17–19; Милутин
Миловановић, Доње Јарушице, Борци, Ђурђево: села у Лепеници, Београд–Кра-
гујевац, 2005, стр. 108; Драгомир Антонић, Српски народни календар за годину
2017–7525, Београд, 2017, стр. 225–226; изјава Богољуба Ђорђевића, дата аутору
јуна 2017. у Пајазитову. Шест деценија касније, мештани Грошнице, на иниција-
тиву привредника Слободана Срећковића, обновили су цркву Светог Стефана.
Такође, у локалној хроници се наводи податак да су и добровољци Будимира Ни-
кића током рата започели градњу цркве од тврдог материјала у селу Ђурђеву, али
да су је комунисти већ 1947. разнели динамитом и потом порушили до темеља
(М. Миловановић, Села у Лепеници, стр. 421).
акције против окупатора. Тако, радом су били захваћени најшири | 131
слојеви становништва. Живот се, упркос окупацији, одвијао према
својим законитостима. У селима, на такорећи слободној територији,
обновљене су народне светковине у којима су учешће узимали и
припадници ЈВуО.
Посебно је била активна женска омладина, првобитно окупље-
на око организације „Црне шамије“, настале као реакција жена на
масовна стрељања у Крагујевцу октобра 1941. и из жеље за отпо-
ром и осветом. Раније самостални одред „Црних шамија“ најпре
је у Крагујевцу и околини деловао илегално, да би 1944. постао
део Женске равногорске омладине санитета (ЖРОС). Оне су у
лето, под вођством Вере Сарамандић из Крагујевца, организовале
и течај за болничарке при ЈВуО. Цела породица Сарамандић се
обрела у Равногорском покрету: Вера је била председница ЖРОС-а
у корпусу, а њена сестра, учитељица Радмила Миливојевић, удова
учитеља Момчила Миливојевића (којег су као команданта бата-
љона ЈВуО Немци стрељали у Крагујевцу 1943) и снаха Душанка
Шана – активисткиње исте организације; њихов брат Миодраг
био је командир чете.1 У овој организацији била је од оснивања и
Вера Арсеновић, студенткиња филозофије из Крагујевца, која је
средином 1944. напустила град пред потером добровољаца. Она се
са мајором Милошевићем познавала још из Призрена, из времена
када је њен отац тамо био старешина среског суда, а млади официр
Милошевић командант батерије. Иако је била млађа 12 година,
између ње и Александра Милошевића се родила љубав, можда и
у предратним годинама. Њихова емотивна веза је настављена и
током рата, у Шумадији, а неколико година касније је и крунисана
браком.2 Међу активисткињама ЖРОС-а у Другом шумадијском
корпусу биле су и: Рада Радисављевић из Јарушица, Рада Савић
из Раче, Радмила Топаловић из Чумића, Горица Добривојевић и
Радмила Шпиљевић из Лужница, Радмила Божић, гимназијалка и
песникиња из Бадњевца, итд.
1 Миодраг Миле Сарамандић је, заједно са супругом Шаном и сестром Радми-
лом, настрадао током повлачења ЈВуО кроз Босну 1945. године. Вера Сарамандић
је, после заробљавања и вишегодишње робије, била једина која је преживела рат – и
тако заиста цео свој животни век провела под „црном шамијом“.
2 ВА, ЧА, к. 131, док. 2/1, 48/1; С. Ћировић, Гружа, стр. 168–170; архива Алек-
сандра Милошевића, Преписка, писмо Ивану Авакумовићу 15. јануар 1985; изјава
Горана Милошевића, дата аутору у Торонту новембра 2013. године.
132 | XI
Док је Равногорски покрет у области Крагујевца доживљавао зенит,

гранајући капиларну мрежу на терену, ситуација у Србији се усло-
жњавала. Следио је судар између два ривалска покрета – и одсудна
битка за Србију. Искрцавањем западних савезника у Нормандији
ишчезнула је свака нада о могућности отварања другог фронта на
Балкану, а видљив политички заокрет Запада на овом подручју, који
се манифестовао најпре у наоружавању партизана, није произвео
само пропагандни ефекат, већ и чињеницу да се ЈВуО на појединим
тачкама у Србији по први пут после дуго времена нашла у дефанзи-
ви. Александар Милошевић је о тим данима оставио фрагментарна
сећања, која нам дозвољавају да назремо општу слику прилика у
Србији концем пролећа 1944:
„Половина 1944. била је, неоспорно, сасвим видљиво обе-

лежила којој се страни у сукобу Другог светског рата ближи
катастрофа. Скора победа на бојном пољу била је посве јасна.
Није се само знало шта ће ко и како заграбити. Али се јасно
оцртавало да Совјети знају шта хоће и да добро припремају
околности да своја хтења претворе у стварност. Наравно, стре-
мљења Силних, горе, одражавала су се и код Малих, доле. То је
довело и до нарочитих подузећа и на терену код нас. Комунисти
су покушавали да се концентришу и продру у Србију, из које
су били протерани, и безмало уништени, још у зиму 1941/42.
Чича је, пак, са својим сарадницима и командантима, приступио
мерама у складу са тим општим развојем: предвидети све да се
и на нашем простору Немцима да одлучан завршни ударац, а
са комунистима изврши последњи обрачун.
Такав развој ситуације и истављени циљеви, сходно њој,
захтевали су и нарочите војне формације, као и њихово групи-
сање. Чича је 27. маја 1944. наредио формирање Четврте групе
јуришних корпуса. За команданта је одредио мајора Драгослава
Рачића, команданта Церско-мајевичке групе корпуса; за ње-
говог помоћника мајора Душана Смиљанића, команданта
Шумадиске групе корпуса; а за начелника штаба капетана
Нешка Недића, команданта Ваљевског корпуса. Ову групу
јуришних корпуса сачињавале су следеће снаге: Летеће бригаде
Првог и Другог шумадиског корпуса, део снага Опленачке | 133
групе корпуса (Горске Гарде), Церског корпуса, Пожешког
без неких делова, Првог и Другог равногорског, као и из Ра-
синско-копаоничке групе корпуса потпуковника Драгутина
Кесеровића, под чију команду је био стављен и Други косов-
ски корпус капетана Жике Марковића. Све ове снаге су биле
груписане у пет јуришних корпуса.
Ова група корпуса била је, већ истог месеца, концентри-
сана у области Копаоника и Топлице. Тако, у једном подесном
положају за дејство: према Моравској долини на Немце, а на
запад противу комуниста, који су већ показивали смер ка том
простору, у покушају да тим правцем из Црне Горе продру у
Србију. Уистини, ускоро је и дошло до окршаја са комунистима
на овом простору.“1
У новој реорганизацији снага, пред предстојеће борбе са парти-

занима, мајор Милошевић је из свог корпуса издвојио две „летеће“
бригаде – јединице попуњене одабраним људством и спремне за
најтеже операције. Летећом бригадом „Вожд Карађорђе“, саста-
вљеном од људства из Лепеничког среза, командовао је један од
његових првих и најоданијих сарадника, потпоручник Живомир
Дугић Хусар, а другом летећом, под именом „Војвода Путник“, од
војника из Крагујевачког среза, потпоручник Војислав Павловић.2
1 Књига о Дражи (уредио Радоје Л. Кнежевић), књига II, Виндзор 1956, стр.
207–208. Овај текст, под насловом „Голгота“, Александар Милошевић је написао
за потребе Књиге о Дражи, првог пројекта ове врсте који је окупио учеснике рата
из Равногорског покрета и ЈВуО у емиграцији.
2 Живомир (Милутина) Дугић, рођен 1909. у Саранову, по завршетку коњичке
подофицирске школе нашао се на служби у Земуну. Отуд је, из времена службе у
коњици, и понео надимак Хусар. Године 1933. био је одликован Сребрном, а 1939.
и Златном медаљом за ревносну службу, што је била реткост за једног подофицира
– то је било одличје обично предвиђено за официре. Након окупације вратио се у
родно село и, убрзо, укључио у Равногорски покрет, којем је, кроз разне командне
дужности, остао веран до погибије крајем 1944. У лепеничким селима се певало: „Ја-
рушице, Губеревац и оба Крчмара, то је реон Дугића Хусара“. Војислав (Чедомира)
Павловић, рођен 1917. у Лужницама, придружио се Милошевићу приликом фор-
мирања одреда 1941. Пре и после ове дужности, командовао је једним батаљоном
у оквиру Друге крагујевачке бригаде. Погинуо је у Босни почетком 1945, заједно
са млађим братом Василијем.
134 | Пред полазак у борбу са надирућим партизанима у Топлици и на
Копаонику, што је било прво веће борбено искуство и одвајање
од завичаја за људство овог корпуса, војницима се обратио њихов
командант мајор Александар Милошевић. Лист „Свитање“ објавио
је његов говор припадницима летеће бригаде „Карађорђе“, где их је
командант најпре осоколио, па им изложио и своју визију:
„И кад год кренете напред, идите стопама својих предака,

путем славе и поноса, путем достојанства и части, јер то је Ср-
биново... Ми гинемо и умиремо, ми ћемо гинути и умирати, али
са осмехом на уснама, часно, поштено, мирне савести и гордо.
Једнога дана свако од нас мора умрети, па нека то онда буде
славно за своју слободу, своју Отаџбину, свога Краља и свој дом.
(...) Ја имам вере у вас. Ја знам како куцају ваша срца, како ври
ваша крв. Јер сте ви изданак Карађорђев, јер сте ви крв Црнога
Ђорђа! Пред вама нема препреке, јер сте ви и без оружја непо-
бедиви, јер ви нисте ни плаћеници, ни најамници; ни јаничари
ни измећари; ни комунисти ни пробисветски олош... јер сте
честити Срби, јер знате како је лепо Србин бити, српско име
носити и србовати. То зна наш Краљ, то види наш чика Дража...!
Ви сте такви данас, ви ћете такви бити сутра, прекосутра и онда
када будемо ушли у задњи крвави бој, с ваших усана увек, како
они што гину, тако и оних што иду напред, лебдеће осмејак и
хориће се песма Србинова... и биће, биће наша победа!“1
Нажалост, ни о овим борбама није сачуван готово ниједан доку-

мент у архиви корпуса, нити нам неки други историјски извори дају
значајније информације на ту тему. Према карактеристикама потпо-
ручника Дугића, које је један официр доставио мајору Милошевићу,
дознајемо да су он и његови војници веће борбе, са променљивом
ратном срећом, водили на Огледну 5. јула, на Лепој Гори 7. јула, код
Горњих и Доњих Точана (Куршумлија) 12. јула. Још жешћи сукоби
уследили су после три недеље – на Гајтану, Јаворцу и опет Огледну,
па у Жупи и у околини Александровца, током 27–30. августа. У
последњим борбама, према црквеним књигама умрлих, претрпели
су и осетније губитке у људству, посебно у борби на Вељој Глави.
1 ВА, ЧА, „Свитање“, 15. јун 1944. године.
Партизански хроничар Десимир Живановић навео је податак да | 135
су у борбама на Копаонику и у Топлици током јула и августа 1944.
живот изгубила 23 припадника ЈВуО из Лепеничког среза. По свему
судећи, губици у бригади потпоручника Павловића били су мањи.
Био је то и сукоб са дуго потцењиваним непријатељем, који је тада,
и изгледом и спремношћу, рушио предрасуде и изазивао бојазан
код дела мобилисаног састава ЈВуО, који се у завичај вратио колико
изнурен толико и поколебан.1
У исто време, док су летеће бригаде крајем јуна кретале према
југу Србије, остатак Другог шумадијског корпуса се према наређењу
Врховне команде упутио према Левчу и сместио у околини манасти-
ра Каленић, где се спојио са Првим шумадијским корпусом. Скупа
су, после десетак дана, пошли према Равној гори. Овим јединицама
командовао је лично мајор Милошевић, који се по доласку у Пра-
њане 16. јула нашао на новој дужности – команданта новоосноване
Западно-моравске групе корпуса ЈВуО. Како је Милошевић запи-
сао, „у састав ове групе ушле су следеће јединице: Први и Други
шумадиски корпус, без Летећих бригада, и делови Првог и Другог
равногорског, Пожешког и Ваљевског. Задатак Западно-моравске
групе био је: да се нађе ту, у једном централном положају, непо-
средно при руци Врховне команде, а и на њеном обезбеђењу.“ Ова
јединица, са око 2.000 људи, примиће најодговорнију дужност: да
у јеку борби уједно обезбеђује и Врховну команду, али и аеродром
у Прањанима, одакле ће бити извршена евакуација савезничких
авијатичара које су раније спасиле снаге генерала Михаиловића.
Та заслуга мајора Милошевића и његових војника мање је позната
у историографији. Како је наш јунак тај подухват помоћи „саве-
зницима“ оценио, „нечувено у историји: помагали смо онога ко је
омогућио, муницијом, оружјем, опремом, и моралном подршком
нашем непријатељу да нас, баш ту и тих дана, надвлада“.2
1 ВА, ЧА, к. 49, док. 18/1; Д. Живановић, н. д., стр. 265.
2 ВА, ЧА, к. 5, док. 26/1-1. Књига о Дражи, књига II, стр. 208, 212. У Прањани-
ма су равногорци изградили импровизовани аеродром, на који су потом слетали
савезнички авиони и који су, у операцији великог стила под именом „Ваздушни
мост“, почев од ноћи 9/10. августа, извршили евакуацију свих авијатичара (према
А. Милошевићу њих 252) које су спасиле Михаиловићеве јединице. Операција се,
сарадњом Михаиловићевих и савезничких снага, наставила и у наредних неколико
месеци, па је до краја 1944, у седам наврата, у базе у Италији пребачено укупно 417
136 | Сусрет мајора Милошевића и његовог команданта генерала
Драже Михаиловића морао је бити срдачан; војницима, који су се
нашли на Равној гори и после три године борбе први пут срели са
својим командантом, остао је у трајном сећању. Никанор Паљић
предао му је скромне дарове из Лепенице, међу којима и равно-
горски амблем који су израдиле девојке из Јарушица и који је Ми-
хаиловић потом пришио на своју униформу. Краћи запис о овим
догађајима проналазимо у Милошевићевој послератној преписци:
„Чича је дојахао на аеродром на коме су били постројени Први и
Други шумадиски корпус, сада у саставу Западно-Моравске групе,
окупљена маса на једној страни и амерички авијатичари на другој.
Ја сам сачекао Чичу и предао му рапорт. Онда је он, јашећи, обишао
и јединице и народ и авијатичаре. После тога је сјахао и обраћајући
се шумадиским корпусима одржао један и потресан и ситуацији
необично близак говор. По завршеном говору, оба корпуса су уз
поздрав продефиловала испред њега.“1
Први кадрови нове ратне епизоде мајора Милошевића одигра-
ли су се крајем августа у области Пожеге. Офанзива партизанских
снага, подржана од савезника и са Запада и са Истока, уздрмала је
линије одбране јединица ЈВуО у свим рубним пределима Србије.
Територија под контролом комуниста убрзано се ширила на југо-
истоку земље, док је све озбиљнији притисак долазио и са запада,
са Лима и Дрине. Појачана опасност од комуниста зближавала је
српске националисте и од дојучерашњих крвних непријатеља пра-
вила каткад и невољне савезнике. Ишчекујући удар партизана, мајор
Милошевић је забележио један такав необичан сусрет:
„Августа месеца 1944. године налазио сам се са штабом

Западно-Моравске групе корпуса у селу Горње Добриње из-
над Пожеге. У Пожеги је било нешто Немаца и један батаљон
љотићеваца. Једнога дана стража штаба је зауставила један лаки
савезничких ваздухопловаца. Операција „Ваздушни мост“ била је „највећа акција

спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату“.
У њеној реализацији, првенствено кроз обезбеђивање аеродрома у Прањанима,
истакнуту улогу имало је и људство Западно-моравске групе корпуса (К. Николић,
Историја, књига II, стр. 388–391).
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Живану Кнежевићу, 31.
август 1981. године.
камион који је долазио са правца Пожеге. До мене су спрове- | 137
ли личност у добровољачкој униформи, која се представила
као [Павле] Богићевић, командант љотићевског батаљона у
Пожеги. Нисам га познавао, али сам знао да је из гружанског
Кнића и да је један од умерених љотићеваца. Запитао сам га
шта тражи овде и кроз то рескира и живот? Одговорио је са
осмехом: ’Пропадамо и ми и ви, те не би требало да је непри-
јатељски однос‘. Одговорио сам му: ’То је, можда, тачно. Али
оно што сте ви и што смо ми никада не може бити заједно‘ – и
да је боље да се што пре изгуби. Био је одмах спроведен до
камиона и упућен назад у Пожегу.“1
Био је то једини сусрет Александра Милошевића са припадни-

цима СДК ван бојног поља. Остао је, као и за окупатора, посебно
после масакра у Крагујевцу октобра 1941. и улоге Марисава Петро-
вића у њему, њихов непомирљиви непријатељ до краја рата. Док је
боравио у селу Глумач код Пожеге, мајор Милошевић је примио и
наређење Врховне команде о општој мобилизацији војних обвезни-
ка у Србији, која би започела у поноћ 1. септембра. Сачувани су и
његови описи наступајућих догађаја:
„Дошла је ноћ уочи 1. септембра. Тачно у 0 часова забруја-

ла су звона. Тамо где њих није било, заклепетала су клепала, или
се разлегао одјек гонгова. Још од раније, у сваком месту било
је понешто од тога спремљено за узбуну. (...) Била је то дивна,
већ јесењег мириса ноћ. Свемиром се разлегала песма цврчака,
а у дубини на западу чула се потмула пуцњава. Иначе, ноћ је
била тиха и чудно тајанствена. Као да је и она слутила почетак
једне, срамом без такмаца, припремљене трагедије. Звук звона је
изгледао тужан и жалостан. Као да је већ оглашавао душе оних
који су већ били живи... Неки сат само, и све је било оживело.
Као у најбољој мирнодопској припреми, равногорски борци
журили су сваки на своје зборно место. Био је то цео народ
нашег села, све што је у овом хаосу могло макар како да користи
борби противу окупатора и противу комуниста. Сакупљало се

трија Љотића (1981), стр. 9.
138 | на збориштима и чекало. Али, опреме, оружја и муниције није
било... Вести о продору комуниста, преко Лима и Дрине, сти-
гле су већ сутрадан, 2. септембра. Подрински корпус и Први
милешевски нису их могли зауставити у њиховом продору, и
већ 3. септембра беху пред Ужичком Пожегом. Посада, један
батаљон љотићеваца и нешто Немаца, напустила је возом одмах
поподне варошицу, а комунисти уђоше у њу.
Били смо на положајима северно од Пожеге. У току ноћи
нас нападоше с леђа. Повукли смо се ка положајима у висини
села Јежевице у току 4. септембра, да сутрадан ујутро дође до
крваве борбе. Били су потучени, и уз страховите губитке по-
вукли су се назад. Пожегу смо повратили и у њој осванули 6.
септембра 1944. Тога дана, наше надирање они су зауставили
северно од Пожеге, код Рупељева. Чим је ноћ пала, из даљине су
се чули звуци авионског мотора. Били су то транспорти оружја
и муниције за комунисте. Будући да нас је ноћ затекла на бли-
ском одстојању и у борбеном распореду, све бачено из авиона
пало је нама у руке: 42 пушкомитраљеза – бренгала, нових,
нетакнутих, још конзервираних машћу, десетак лаких бацача
и огромна количина муниције. Наш човек је мрдао главом и
гласно мислио: ’За нас наши комунисти ништа не значе. Али
се борити против енглеских магацина, немогуће је‘.“1
У борби код Јежевице, предводећи своје војнике, тешко је ра-

њен и поручник Радосав Ивановић, командант Лепеничке бригаде
и један од најближих сарадника мајора Милошевића. После две
недеље подлегао је ранама у војној болници у Рачи. На месту коман-
данта заменио га је потпоручник Живомир Дугић Хусар.2 Према
Милошевићевим записима, „у току 6. септембра у околину Пожеге
пристигли су делови Четврте групе јуришних корпуса. Ситуација у
Топлици и на Копаонику била је изгубљена. Силна помоћ у оружју
и муницији, коју су савезници партизанским снагама дотурали сваке
ноћи, била је пресудна да реши питање у њихову корист. Доласком
ових снага расформирана је Западно-моравска група корпуса, на
1 Књига о Дражи, књига II, стр. 210–211.

2 Црквена књига умрлих парохије Башин; изјава Милосава Ивановића, дата
аутору октобра 2013. у Смедеревској Паланци. Више о Ивановићу видети у одељку
„Саборци“.
дан 7. септембра. Из Групе јуришних корпуса враћене су Летеће | 139
бригаде у свој органски састав, па је од Првог и Другог шумадиског
и Другог равногорског корпуса формиран Шести јуришни корпус.“1
Другим речима, након непуна два месеца командовања Запад-
но-моравском групом корпуса, а пошто су се све његове бригаде
поново окупиле у области Пожеге, Александар Милошевић је пре-
шао на другу дужност, поставши командант 6. јуришног корпуса,
са снагом од преко 3.000 људи. Ово именовање је било својеврсно
признање његовом раду, али је у предстојећим одсудним сукоби-
ма доносило и све већу одговорност. Људство корпуса је било
наоружано углавном пушкама, са свега 130 комада аутоматског
оружја и недовољно муниције.2 У предстојећим борбама са добро
опремљеним партизанским јединицама то је представљало кључну
инфериорност. Следила је битка на Јеловој гори у којој су, како је
то записао један књижевник, комунисти „развалили врата Србије“.
Сведочење мајора Александра Милошевића је једно од ретких са
стране ЈВуО:
„Настале су крваве и ужасне борбе на простору од Ваљева

до Ужичке Пожеге, са циљем да се заустави продор комуни-
ста из Босне и Санџака у Србију, и они потуку. И ту, на том
простору, на Јеловој Гори, вођена је у неку руку главна битка
за продор у Србију. (...) Са правца села Рибашевине, био је
упућен Шести јуришни корпус. У току 7. септембра увече, он
је био подишао Јеловој Гори и без контакта са комунистима ту
и заноћио. У току 8. септембра, још од јутра, Шести јуришни
продужава подилажење Јеловој Гори, убрзо долази у додир са
комунистима, и прелази у напад. Комунисти су је били посели,
па се лако и утврдили. Напад Шестог јуришног био је силовит,
али су они издржали све до мрака. Тада, уз припомоћ делова
Пожешког корпуса, борба се претворила у борбу гушу за гу-
шу, и Јелова Гора је пала. Али, комунистичке снаге нису биле
тучене, јер су оне ишле за тим да се повуку, са циљем да што
јаче ухвате контакт са совјетском војском. Зато су избегавале
1 Књига о Дражи, књига II, стр. 211.

2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Ивану Авакумовићу, март
1971. године. Овај корпус, формиран током одсудних борби при крају грађанског
рата у Србији, постојао је свега десетак дана.
140 | јаче борбено укопчавање. (...) Наше снаге груписане у том
пределу биле су бројчано јаче од комунистичких. Али, њихов
циљ провлачења и избегавања борби, учинио је да се на једном
великом простору створи низ мањих сукоба и да нас натера на
поделу снага. Помоћ у оружју и муницији од стране Западних
савезника чинила их је увек способним за борбу. И они су жу-
рили, провлачећи се тако, а борбу су водили само тамо где је
било неизбежно или са циљем да то покажу страним мисијама,
као што је то био напад на Ваљево. И у тим таквим сукобима,
цела маса, и једних и других, померала се ка северу.“1
После борби на Јеловој гори, снаге ЈВуО су непрестано поку-

шавале да принуде партизанске на фронталну борбу, док је њихова
стратегија била да такав сукоб, на све или ништа, по сваку цену
избегну – будући да им је Црвена армија већ ишла у сусрет. Шести
јуришни корпус мајора Милошевића је продужио борбу са кому-
нистима у области Ваљева. Међутим, увече 14. септембра, „при
прелазу Колубаре на путу за село Попучке, дошло је до окршаја са
Немцима. Повукли су се у варош, а ми смо се окупили у поменутом
селу и ту преноћили. Сутрадан је стигло наређење да кренемо пре-
ко Ваљевске Каменице ка Коцељеви. У покрету, прошли смо кроз
источни део Ваљева. Опет је дошло до чарки са Немцима а, свакако,
било је ту и Љотићеваца.“2 Усиљеним маршом, већ после неколико
дана, стигли су у Тамнаву. Тамо се, у селу Свилеуви, Александар
Милошевић срео са генералом Михаиловићем, који му је наложио
да се са шумадијским јединицама, после дужег одсуства, врати на
свој терен, у област Крагујевца.3
На терену, где je требалo да дођу, стање је било у многоме другачи-
је у односу на време кад су га напустили. Пошто су јединице Црвене ар-
мије („Руси“) прешле на територију Србије, помажући њима ривалски
1 Књига о Дражи, књига II, стр. 211–212.

март 1971. године. У овим борбама против Немаца мајор Милошевић умало није
изгубио живот. О томе је, доста касније, писао једном свом саборцу: „Силно волим
Шантића и његове песме су увек биле мој садруг. У борби код Ваљева, село Попуч-
ке, септембра 1944, са војним секцијама и осталим хартијама у торби, књига песама
Шантићевих спасла ми је живот. Метак није пробио хартију“ (Архива Александра
Милошевића, Преписка, писмо Милошу Аћину Кости, 18. новембар 1957. године).
3 Књига о Дражи, књига II, стр. 214.
покрет у учвршћивању на власти и, посебно, после говора краља Пе- | 141
тра Другог преко Радио Лондона, када је 12. септембра позвао своје
војнике да се придруже НОВЈ, људство ЈВуО се поколебало, па су
све чешћа била и дезертерства или неодазивања на мобилизацију.
Према речима мајора Миодрага Грујића, до ових појава долазило је
отуд што су се у селима Лепеничког и Крагујевачког среза поново,
после дуго времена, појавиле партизанске диверзантске тројке, које
су шириле пропаганду да су четници потучени на свим фронтовима и
тако вршиле утицај на младе регруте да се не одазивају мобилизацији,
већ да се придружују победничкој Народноослободилачкој војсци.
Будући да се главнина ЈВуО у то време налазила у западној Србији,
њихов утицај сузбијали су тек Висачки и Градиштански одред, који
су једини остали на терену и вршили неку врсту полицијске службе.
Ипак, ни у наредних месец дана партизанске јединице нису продрле
у овај крај, а капетан Милентије Карасовић је у извештају команданту
корпуса и 7. октобра гарантовао да у Крагујевачком срезу влада мир. 1
Још увек, у неизвесном исходу грађанског рата, народ је у Шумадији
већински стајао уз ЈВуО. Живети у држави у којој су Бог, краљ и
отаџбина – којима су полагали заклетву – забрањени појмови, било
је незамисливо за сељачки састав који је попуњавао редове ове војске.
Притом, није се радило ни о каквим снагама „контрареволуције“, бу-
дући да су и они веровали да „нема повратка на старо“, већ о наставку
идеје и борбе слободарског српског села, започете 1912. у Куманову,
1914. на Церу и 1918, стварањем Југославије.
Шавови су, свеједно, попуштали. Промене на спољном плану,
у сфери геополитике, драматично су се одразиле и на простору
Шумадије. Међутим, овде су се активирали и добили на важности
и неки унутрашњи процеси „дугог трајања“. Српско село није било
тек место у којем су се осунчани пропланци и бистри потоци спајали
са белим стадима и спокојним и доброћудним пастирима. Традици-
онализам који је свакако представљао оквир за преношење епова и
националних завета с колена на колено (како је стасао и Александар
Милошевић) био је и шестар који је описивао зачарани и затворени
круг необразовања и сиромаштва. То наслеђе се, уз отпор према
модернизацији и нагомилани социјални притисак, у малој среди-
ни каткад носило попут букагија, а посебно је било оптерећујуће
за младе људе пред којима су се у предратним и ратним годинама
1 ВА, ЧА, к. 48, док. 34/5; к. 49, док. 3/1.
142 | отварали нови хоризонти. Многи од њих више нису желели да живе
тегобним животом својих предака и у јесен 1944, у револуцији коју
су заговарали комунисти, видели су и шансу за сопствени искорак и
ослобођење од свих стега које су их притискале. Српски национални
идеали, који су били водиља генерацијама њихових предака, за добар
део новог нараштаја који је стасао не у српским, већ у југословен-
ским оквирима, били су замућени и теже препознатљиви, па тако и
ређе прихватани. Карика у ланцу је дефинитивно пукла 1918. и то
се у свој збиљи показало две и по деценије касније.
Можда је најбољи закључак о тим односима извео историчар
Милош Тимотијевић: „Однос оца и сина представља кључ за ра-
зумевање и опстајање патријархалне културе на Балкану. Док је
син показивао поштовање према оцу и спремност да се повинује
његовом ауторитету, патријархални поредак био је нетакнут. Такви
односи због динамике целог друштва изменили су се у међурат-
ном периоду. Вредности духа, идеја, осећаја, из којих треба да се
роде љубав и дужност према отаџбини, биле су идеалистичке, али
нису имале упориште у стварности. Такав политичко-идеолошки
став био је осуђен на неуспех, како због неповољних међународних
околности, тако и због закаснеле културне акције која је прерасла
у испразну националну пропаганду темељену на традиционализму.
Све је то створило велики јаз међу генерацијама, тако видљив у
грађанском рату унутар српског народа.“1 Пораз Равногорског по-
крета и традиционализма српског села био је повезан и међусобно
условљен. Показало се да је село било упориште покрета и његова
задња узданица пред продор партизанских јединица у Србију, док је
ЈВуО била главна брана очувања његове патријархално-православне
културе, кроз коју се чуо и њен последњи вапај.
У валу крупних промена, и у Шумадији је било све мање идеа-
листа спремних на жртву. Међу мобилисанима су се већ могле чути
пароле да „неће да се боре против своје браће и против Руса“. Село
се, измучено грађанским ратом, приклањало тренутно најјачој сили.
Обелоданиле су се и његове слабости, као што су на површину из-
биле све грешке у раду ЈВуО и недостаци идеологије Равногорског
покрета. По први пут, тада на терену Другог шумадијског корпуса у
циљу завођења дисциплине међу војницима долази и до репресивних
појава које су произвеле јединице ЈВуО. Забележена су имена већег
1 М. Тимотијевић, Звонко Вучковић, стр. 60, 456–461.
броја батинаних војних обвезника и њихових очева, али и осморице | 143
сељака који су тих дана стрељани због дезертерства, недисциплине
или чак планирања побуне унутар бригада.1 Ма како оштре биле, те
мере су у ратним условима спречиле анархију и сачувале стабилност
трупе којој је претило осипање. Поновна појава мајора Алексан-
дра Милошевића на терену корпуса пресудно је утицала на стаби-
лизовање прилика у крају. И људство и народ тражили су од њега
објашњење ситуације у којој се налазе, а он није улепшавао истину.
На зборовима по селима без увијања је говорио да равногорцима
предстоји пут „голготе“, али истичући и да је то „пут предачки“.
О догађајима који су следили, најпре у Шумадији, а потом и о
узмицању пред снагама Црвене армије према југозападу и, даље, о
Босанској голготи ЈВуО, белешке Александра Милошевића, у форми
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Милутина Милутиновића,

22. јул 1971; Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина, 1988, стр. 175; Д.
Милановић, М. Станковић, н. д., стр. 413; Д. Живановић, н. д., стр. 266. У време док
је мајор Милошевић боравио у околини Пожеге, на његовом терену се десио језив
злочин над цивилима из Сепаца, чију су смрт скривили припадници Горске краљеве
гарде ЈВуО. Оптужени да помажу партизане, у селу Клока су 2. септембра заклани
Сава Сремчевић, Милија Јаковљевић, Лука Николић и учитељ Коста Војиновић.
Њиховом убиству претходило је стравично мучење, чије су методе подсећале на
инквизиторске. Од последица мучења, након свега неколико дана, преминули су и
Велимир Благојевић и Илија Радојевић (Д. Живановић, н. д., стр 275–276). Када се
вратио у завичај и дознао за злочин који је бацио сенку и на његов рад у Лепеници,
мајор Милошевић је повео истрагу, а крвави трагови водили до његовог класног
друга из гарде. „Случај у селу Сепцима је претежак злочин и као такав вечно ће
остати везан за Калабићево име. Да сам тада био у Лепеници било би немогуће
да се то деси. Све приче о учитељу избеглици Кости Војиновићу и осталих, њему
блиских, биле су ми познате и ислеђене. Ни најмање Равногорском покрету није
сметало што је учитељ био републиканац. У том вишеструком злочину, од кому-
ниста и самопрестижа инспирисаном, настрадала су и два изврсна Равногорца
Мицко Јаковљевић и ковач Илија Радојевић. Долазак комуниста на власт спасао је
праведне казне одговорне за злочин у Сепцима“ (Архива Александра Милошевића,
Записи, „Првоборци са Лепенице“, 1991). „Замисли колико је то страшна ствар
била када је међу тим људима убијен мој први сарадник, а живи печени остали из
најужег круга. А њихова сарадња датира из јуна 1941. (...) Пред покретом је то
једна тако тешка мрља коју никада и ништа неће избрисати“, писао је Милошевић
једном преживелом саборцу (Архива Александра Милошевића, Преписка, писма
Милошу Аћину Кости, 17. јун и 16. јул 1956). Сличан злочин припадници Горске
гарде починили су и над породицом Вукићевић у Светлићу, селу на граници зона
одговорности Гарде и Другог шумадијског корпуса, а више особа, након мучења,
усмртили су у одсуству мајора Милошевића и у Чумићу и Лужницама.
144 | мемоара, теку у континуитету. Навешћемо само, на основу тог тек-
ста и других извора, неке важне моменте из његове биографије:
– У саставу Шумадијске групе корпуса, под командом мајо-

ра Душана Смиљанића, снаге ЈВуО почетком октобра 1944.
напуштају терен корпуса. Остао им је неостварен сан да Цр-
вену армију сачекају у слободној Рачи, о чему је Милошевић
оставио запис: „Како ми је касније причао баш сам срески
командант, мајор Грујић, све је било припремљено. Напра-
вљени су славолуци, истакнуте заставе, а на видна места ста-
вљене су слике Њ. В. Краља Петра II. Очекивао се само улазак
савезника – улазак ослободилаца. На лицима грађана није се
видела радост дочекане слободе. (...) На њиховим лицима
осећала се збуњеност и изневереност, зебња и страх. (...) Укр-
штени звуци ослободилачких топова и оних једновремених
из сопствене несреће – из грађанског рата (...) дочаравали
су потомцима Карађорђевог родног краја праскозорје нове
несреће.“ Најпре, совјети су стрељали двојицу Милошевићевих
официра (мајора Крстића и капетана Вукићевића) који су у
име ЈВуО покушали да преговарају са њима.1 Убрзо је, одмах
након ослобођења ових места, дошло и до обрачуна домаћих
комуниста са „народним непријатељима“; махом их је хапсила
Озна и ликвидирала у Крагујевцу. Број убијених у Крагујевцу и
околини током 1944–1945. мери се у стотинама. Међу њима су
били и бројни сарадници Александра Милошевића, углавном
из цивилних структура ЈВуО: Воја Јовановић Ресавац из Раче,
Воја Цукић, Светолик Срећковић и Љубодраг Рафаиловић из
Великих Крчмара, Живота Јањић из Саранова, Александар
Јовичић из Бошњана, Властимир Трифуновић из Поповића,
Тодосије Јовановић из Вишевца, Бошко Живадиновић из
Баљковца, Драгутин Јанковић из Горњих Комарица, Радомир
Којић из Лапова и многи други.
– Према наређењу Врховне команде, корпуси ЈВуО су се, избе-
гавајући сукобе са Црвеном армијом, склањали у планинске
пределе на југозападу земље, да ту, привремено изоловани,
сачекају да совјети „протутње“. Надали су се да њихова судбина
1 Архива Александра Милошевића, Записи, „Лични подаци уз летимично

пропраћене догађаје“, (Солун, 31. октобар 1946), стр. 3–4.
још није запечаћена и да ће западни савезници интервени- | 145
сати у њихову корист. Тако и мајор Милошевић средином
месеца стиже у област Краљева, где са војницима учествује
у борбама против Немаца. У даљем одступању, остала му је
упечатљива слика из села Каона: „Били смо свесни да треба на-
пустити свој крај, напустити своје миле и драге. Отићи оданде,
где смо кроз пуне три и по године кроз толику проливену крв
штитили своја огњишта, чували част и понос Шумадије од
нацистичких завојевача. А сада, сада треба пред савезницима
друге идеологије одрећи се свега тога. (...) Тада сам гледао
гнев простога човека – гнев равну гневи рањене звери. Само
је ћутао занет и замишљен. Из очију му је севао огањ, а руке
су грчевито стезале оружје. (...) Хтели смо се натраг вратити,
да у гневу и очају свесно на своме огњишту нађемо смрт!
И ми смо је хтели као никада до тад: бесну... дивљу смрт!“1 У
међувремену, од најспремнијег људства, мајор Милошевић је
формирао још једну (четврту) бригаду у корпусу, под именом
Ударна, на чије чело је поставио поручника Живадина Жику
Павловића, истакнутог команданта још од 1941, који је код
њега дошао из Смедеревског корпуса.
– Након конференције команданата из редова ЈВуО, која је
одржана у Ивањици 21. октобра, равногорске трупе проду-
жавају марш према Санџаку. Одатле, требало је да наставе
кроз Босну, где би се спојили са Врховном командом. Циљ
је био „борба до краја, а не бекство.“2 Одступају правцем
Пријепоље–Пљевља–Чајниче и тако прелазе у Босну. Прет-
ходно, мајор Милошевић је 1. новембра упутио из Санџака на
терен корпуса три борбене групе, да продуже герилску борбу
против комуниста. Пред долазак у Фочу, 27. новембра, Други
шумадијски корпус ЈВуО имао је у строју 370 људи. Месец
дана касније, након првих већих борби и већих дезертерстава,
било их је 308; од тога је било 29 рањених и тешко болесних.
Били су наоружани претежно пушкама, изузев Ударне бри-
гаде и штабне групе корпуса, које су поседовале већи број
аутоматског наоружања. Зимски марш према северу Босне, уз
тифус и присуство бројних непријатеља, додатно је проредио

2 К. Николић, Б. Димитријевић, Генерал, стр. 406.
146 | снаге корпуса – марта 1945. једва да их је остало нешто више
од 100. Притом, често је долазило и до промена у командном
кадру.1 Све то је довело до реорганизације снага на плани-
ни Вучјаку 14. марта, када је од остатака Шумадијске гру-
пе корпуса формирана јединица под називом Шумадијски
јуришни корпус, на чијем челу је остао Душан Смиљанић.
Дотадашњи корпуси су се истопили у јуришне бригаде, док
су старе бригаде постале само батаљони (Лепенички, Други
и Трећи крагујевачки батаљон).2
– Александар Милошевић се од мартовске реорганизације на-
лазио на дужности начелника штаба Шумадијског јуришног
корпуса. На месту команданта корпуса који је сведен на (2.
шумадијску) бригаду, заменио га је капетан Миле Милутино-
вић. По први пут, тако, мајор Милошевић је у рату одвојен од
трупе и војника, у исто време када је над њим при Врховној
команди због изазивања једног инцидента вршена истрага.
– У наступању према Србији, у априлу 1945, Милошевић и
његово људство налазили су се у саставу леве борбене коло-
не, под командом Драгослава Рачића. Најпре су у Посавини
водили борбе против усташа, да би се 27. априла нашли под
жестоким ударом комунистичких снага, у атару села Млади-
ковине код Теслића. Како је Милошевић забележио, његови
губици претрпљени у самој борби нису били велики, али је
комунистима пошло за руком да у овој борби заробе и до
150 припадника Шумадијског јуришног корпуса, укључујући
и добар део позадине. За старешине је заробљавање значи-
ло и смрт по кратком поступку. Међу њима су били и стари
Милошевићеви сарадници: пуковник Никола Радовановић,
капетан Божидар Миловановић, поручник Душан Савић,
учитељ Ђорђе Домановић и други. Били су заробљени и
Никанор Паљић и председница ЖРОС Вера Сарамандић,
али су њима, као и још неким војницима и цивилима у збегу,
комунисти поштедели животе.
1 ВА, ЧА, к. 49, док. 25/1, 16/2, 13/4. У децембарским борбама код Калиновика
гину и Милошевићеви најспособнији команданти: поручник Живомир Дугић и
поручник Жика Павловић. У јануару пак, у околини Горажда, настрадали су и пот-
поручник Драгослав Благојевић и поручник Воја Павловић. Била су то четворица
команданта бригада – настрадала за свега три недеље.
2 Књига о Дражи, књига II, стр 226–227.
– За све време тзв. Босанске голготе, Александар Милошевић | 147
је био сведок – један од ретко тако добро упућених, а пре-
живелих – свих сцена смрти и патње равногорских бораца.
Његово сведочанство о тим догађајима је потресно колико
и аутентично. И већина његових официра изгубила је на том
путу своје најближе сроднике. Сећање на те догађаје из пера
капетана М. Милутиновића, који је и сам изгубио старијег
брата, оца шесторо деце, могло би се сврстати у „примере
чојства и јунаштва“ новијег доба: „Мој брат Младен је по-
гинуо 13. маја, под оним брежуљком где смо ми били. (...)
О случају са мојим братом обавестио ме Павловић, кад сам
међу последњима стигао тамо горе, где је био растанак са
Чичом. Шта сам могао? И данас, често мислим о томе. Могао
сам да се вратим и по цену великих жртава да га тражим. А то
су били моменти кад ти је сваки војник брат. И шта би рекли
остали?“1 Тако, гробови хиљада војника остали су вечита тајна
– зато је Михаиловићеву војску у одступању песник назвао
„безгробном војском“. У завичају, породице су их очекивале
и деценијама касније. Они се и данас воде као „нестали“.
– Током 12–13. маја 1945. Милошевић учествује у одсудној
бици на Зеленгори, у којој ЈВуО доживљава коначни слом.
Још увек у историографији постоје контроверзе о броју тада
усмрћених равногораца, у борби или по заробљавању, у време
када је рат у Европи већ званично био окончан. Свакако, број
усмрћених мери се у хиљадама; сматра се да је међу њима било
и око 300 официра ЈВуО. Са преосталим људством из своје
десетковане јединице, мајор Александар Милошевић прима
од генерала Михаиловића наређење о „осипању у герилу“ и
продужетку борбе против комуниста у Србији.
Ту би требало завршити и први део биографије нашег јунака и

коначно дати простора његовом узбудљивом сведочанству.
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Милутина Милутиновића,

3. март 1993. године.
У ВРТЛОГУ УКРШТЕНИХ
ИНТЕРЕСА МОЋНИХ
Александар Милошевић у време када

се вратио из Априлског рата у завичај
и започео организацију покрета отпора
у Шумадији, пролеће 1941. год.
Територија Лепеничког и Рудничког четничког одреда,
а од 1942. и Другог шумадијског корпуса ЈВуО.
У вихору ужаса – голгота побеђених
После крваве борбе на Јеловој Гори, 8. септембра 1944. године,

у нашим напорима да партизане, у заплави на широком фронту
њиховог продора у Србију, присилимо на једну одлучујућу битку,
ја сам се са Шестим јуришним корпусом нашао око 17. септембра
у борбама у области источно од Коцељеве. Везе са мајором [Дра-
гославом] Рачићем није било, иако је једно време у оперативном
погледу и Шести јуришни корпус био под његовом командом. При
таквој ситуацији, решио сам да одем до Врховне Команде. Она је још
увек била недалеко одатле, у селу Свилеуви, у једној сеоској кући.
Било је то првих поподневних часова. Чичу сам нашао на самом
улазу у кућу. Седео је сам на платформи степеништа. У дворишту
куће, кућевна чељад је нешто пословала. Пред њим су били једна мала
бела кокица и петлић; „цврце“, како их на селу називају. Играли су се.
Чича је гледао у њих, али није био присутан збивању. Брижно чело
је више него ишта говорило да су његове мисли предалеко; у збрци
свега што се збива; у вихору ужаса у коме је тешко било рећи ко нам
је већи непријатељ – истомишљеници по уверењу и убеђењу, или
стварни непријатељ. И свакако му се кроз онакве догађаје натурао
закључак: да пријатељства међу народима нема; да су та времена
прошла, а да постоји само сува себична рачуница, која, само покад-
што одражена у истом смеру, тренутно остави утисак пријатељства.
Нисам могао ни наизглед да замислим у како тешкој ситуацији
смо били. Ја сам тада, иако сам делимично знао став енглеске владе
према нама, све везивао за Краљев говор, који је на масу, за народ,
имао врло тешко морално дејство, нарочито због позива да се сви
152 | сврстамо под Титову команду, јер је ово, у вези свега на лицу ме-
ста, било несхватљиво. Међутим, Чичи је све, више или мање, било
познато. Он је био свестан у какву смо ситуацију, околностима са
свих страна, баш тих дана били доведени.
Он је знао да је наш Рузвелт, занет мегаломанијом уређења
света и веровањем Стаљину, нас сасвим препустио Черчилу.
Он је знао да је нас Черчил, због својих уских и себичних ин-
тереса, а можда и због неке мржње, какав се утисак има, жртвовао
комунистима. И не само то, него се, поред свестране материјалне
помоћи, и живом силом, стварањем „Балканског ваздухопловства“
ставио у нашем грађанском рату на њихову страну.
Он је знао да смо од стране Западних савезника били потпуно
остављени сами себи, јер сви покушаји, чак и понуда стављања под
њихову директну команду, нису уродили ни са каквим плодом.
Али тих дана, можда баш тога дана, сазнао је и за најцрње што
се могло десити, да трупе Црвене армије улазе у Србију. Како ће
њихово држање према нама бити није било испитано. Иако је, по
логици, било неке наде да ће се она опходити само као савезничка
војска и једино заузети да се дотуче заједнички непријатељ, помисао,
међутим, да ће помоћи наше комунисте да се дочепају власти, до-
лазила нам је као Дамоклов мач. У већ створеним од раније тешким
околностима, ово би испало најтеже. И, као што се то временом
разоткрило, уистину то је био подло смишљен план, да се нашим
комунистима пружи помоћ, Србија освоји и омогући успостављање
комунистичке власти. То се и десило.
Уз све то, Чичу је у овом тренутку, свакако, највише мучила
наша војна ситуација. Комунистички план са трупама Црвене армије
разјашњавао је потпуно и сву слику продора партизана у Србију.
Циљ им је био да се што пре са њима споје. Отуда су је, избегава-
јући одлучно укопчавање у борбама, били преплавили, и баш у ово
време, када сам био код Чиче, то је била свршена ствар пред којом
смо се нашли. Интереси Запада и Истока били су се фатално по нас
укрстили, над нашом главом.
Крај свега тога, ми смо били у немогућности снабдевања и му-
ницијом и оружјем. Куповина, и друге могућности, ту и тамо, нису
задовољавале, нити временски биле ефикасне, насупрот ономе што
су партизани имали дотуром авионима са стране Запада.
Све то скупа, страховито је утицало на борбену вредност на-
шег војника, равногорског борца. Није био редак случај да се чује:
„За нас наши комунисти не представљају никакав проблем, али се ми | 153
противу енглеских магацина не можемо борити.“ Наравно, борбени
елан је био попустио. Овде и онде дошло је и до осипања. Чуло се
и ту: „Идем кући да бар моји знају где ми је гроб.“
У ситуацији каква је свеукупно била, није била могућа ни сама
помисао да се окупатору врати „мило за драго“, а околности су за то
биле више него повољне. Нашим комунистима је то било последње
о чему су мислили. Биле су ту трупе Црвене армије за то, а они су, уз
њих, гледали само да побију или изложе погибији оне који им могу
сутра на власти сметати.
Јасно је било, да су све околности у овом тренутку наметале
једну прекретницу у даљем физичком битисању Равногорског по-
крета. Чича је, онако брижан и замишљен, каквог сам га нашао,
сигурно сав био у томе. Тражио је најбољу могућу оријентацију и у
њој најповољнији излаз, увек у уверењу да је оно што чинимо наше
најсветије право, право човека које се ни у које рачуне не може
уденути; и, као и увек, уверен свим својим бићем да је то ток и су-
трашњице, ма какве тренутне ситуације и промене биле. Зато је био,
и сад у овом ужасном болу страдања његовог народа, као и доцније
и на „суду“, и онда када су му џелати приносили нож грлу, миран и
узвишен. Велики. Јер га је Провиђење за велико и предодредило.
Тог тако мучног тренутка, без сваке сумње, зачела се је у Чичи
и одлука нашег даљег рада, сигурно складна величини и његове моћи
и његовог духа. Нашом недоследношћу, личним циљевима по цену
свега и, нарочито, недозрелошћу националне свести, изродићемо
Босанску Голготу и трагичну Зеленгору. Пустимо да то потоња
збивања осветле и да као наук нараштајима оставе.
Као што рекох, Чичу сам нашао на самом улазу у кућу. Седео је
сам на платформи степеништа... брижан и замишљен... Када сам му
пришао, поздравио и рапортирао, душевне одсутности у секунди
је нестало. Пружио ми је руку, а појава са благошћу у изразу и по-
гледу, која не само да је одједном стварала пријатеља, него и толико
освајала да је присутном било драго и у смрт поћи, била је опет ту.
Снажна духовна фигура, за коју је народ саткао своје миље у имену
„Чича“ којим га је звао.
154 | Изнесох му ситуацију. Људство је имало много губитака и пре-
морено је. Муниције није било. Потребна је била попуна и замена.
– И остале јединице имају исту потребу. Евакуацију и ове групе
америчких авијатичара извршили смо данас. Рачић се са својима
већ упутио у Поцерину ради попуне и замене. И ја ћу са Врховном
Командом кренути тамо – ка западу. На директном обезбеђењу
Врховне Команде остаће преостале снаге Смедеревског корпуса
капетана Жике Лазовића. Ваша јединица није више потребна за
обезбеђење. Расформирајте Шести јуришни корпус и пробијте се
на свој терен са Шумадиском групом, ради попуне и замене. За даљи
рад уследиће наређење. Збогом и срећан пут!
Поздрависмо се, и ја поред њега уђох у кућу да бих се видео са
осталима. Нађох потпуковника Луку Балетића. Тек пробуђен, лежао
је на кревету у једној соби. Згодно му пребацих околност да се Чича
не одмара. Учинио је један гест, који сам разумео тек када сам се са
њим, без Чиче, видео у Фочи децембра исте године. Није био више
Помоћник, јер „не желим да сносим одговорност за његова дела“.
Слични погледи су одвели сво црногорско вођство у издајство. Тако
је и било када је ситуација била тешка...
Пробијање на сопствене територије
По повратку из Врховне Команде, одмах сам ставио до знања непосред-

но потчињеним командантима да је оперативна група Шести јуришни
корпус расформирана и да се њихове јединице враћају у своје стално
формацијско стање. Тако су командант Првог шумадиског корпуса
капетан Марко Музикравић и заступник команданта Другог равно-
горског корпуса мајор Трифун Ћосић испали испод моје команде. У
даљем, они су имали да воде рачуна о својим корпусима по сталној
формацији, а ја о мом. По наређењу Врховне Команде, имали смо ради
попуне и замене најкраћим путем да се упутимо на своје надлежне
територије, и да ћемо за даљи рад добити директна наређења.
У вези таквог наређења и ситуације на простору на коме смо
били, требало је решити којим правцем да се упутимо на своје на-
длежне територије.
После борби из дана у дан и мешавине каква се створила, није | 155
нам било познато каква је ситуација у другим пределима. Најкраћи
правац повратка водио је пределом на коме смо ових дана били у
борби. Са циљем да избегнемо даљу борбу, изгледало је као нај-
пробитачније да се одатле упутимо ка Космају, а из тог предела да
скренемо на југоисток и, обилазећи Букуљу и Рудник са источне
стране, да се спустимо пределу Крагујевца, у чијој су околини на
једној страни Гружански и Левачки срез, надлежни за Први шумади-
ски, а на другој Крагујевачки и Лепенички срез, надлежни за Други
шумадиски корпус. Преко Груже би се упутио Други равногорски
корпус ка Чачку, у чијем пределу је његова надлежна територија. Та
одлука је била прихваћена и истога дана, у касно поподне, кренули
смо из предела источно од Коцељеве.
Сутрадан, у одмакло јутро, стигли смо у пространо село Јабучје.
У покрету нисмо наишли ни на партизане ни на Немце. Ту смо се
задржали ради одмора и једног колико-толико уредног оброка хране.
У том селу, богате Тамнаве, националном и антикомунистич-
ком, били смо добро прихваћени и релативно добро обавештени
о ситуацији. Комунистичке јединице још нису биле достигле ту
висину. Нешто немачких јединица било је у Лазаревцу и Лајков-
цу, са циљем обезбеђења комуникације. [...] Срећна је околност
била да наиђемо на кућу рођака нашег команданта групе корпуса
потпуковника Душана – Дује Смиљанића, који је био родом из тог
села. Брзо се то рашчуло и домаћинства су се такмичила у прихвату.
Према обавештењима која смо ту добили, командант Првог
шумадиског и заступник команданта Другог равногорског корпуса
одлучили су да напусте правац ка Космају и да се упуте правцем ка
Аранђеловцу, преко села Барошевца и Жутог Оглавка, заобилазећи
Лазаревац са северне стране. Било им је то ближе, али не и сигурније.
Ја сам остао при старом правцу.
После два-три сата одмора и обеда, кренули смо свако својим
правцем. Други шумадиски, мој корпус, преко села Вреоци ка селу
Јунковцу. У први мрак, у селу Вреоци набасасмо на немачку посаду,
која је тамо чувала електричну централу. После краће укрштене
ватре, корпус се удаљио својим правцем, јер нам до борбе није било.
Са потпуним обезбеђењем и пуном мером опреза, покрет је про-
дужен и ноћу. Стало нам је било да се што пре извучемо из овог про-
стора и не западнемо у борбу, за коју нисмо били и због преморености
и још више због немања муниције и знатно смањеног бројног стања.
156 | Од села Вреоци скренули смо ка истоку и, држећи се јужних
огранака села Јунковци и Миросаљци, продужили правцем ка селу
Венчане у коме нас је 19. IX поздравило свитање следећег дана. Када
смо стигли на домак огранака Ковионе, чувене Ковионе, потпуно
се одјутрило. Ту смо стали ради одмора и обеда.
Освануо је диван дан. Ваздух испуњен мирисом зрелине нудио
је оно јесење благостање збирања плодова. Али се то ни код нас ни
на лицима мештана није ни видело нити осећало. Суморна брижност
се код сваког образовала.
У пределу је било мирно. Није било никаквих оружаних снага,
па ни комунистичких од мештана, који су успевали да се у овом
пределу увек одрже. Сигурно су они били појурили у сусрет дола-
зећим. Али смо ту убрзо чули борбу са правца Жутог Оглавка. То
су сигурно Први шумадиски и Други равногорски корпус, у свом
покрету правцем ка Аранђеловцу, наишли на партизане. Касније
сам сазнао да је у самом Аранђеловцу и околини дошло до тежих
борби у коме се нашао и део Горске Гарде.
Мештани су нам, из јужног дела села Рогаче, добродушно
изашли у сусрет, те смо се, онако неиспавани и преморени, добро
поткрепили и храном и одмором.
Поглед на предео Ковионе бацио ме у сећања. Верујем да ни
једна класа, ни Ниже ни Више школе Војне академије, није прошла,
а да јој није пало у део да решава по неки тактички задатак у пределу
Космаја и Ковионе са Лупоглавом. То је увек било у свој логици и
неке стварности и војне науке. Горка стварност, у којој смо, нагони
ме да се запитам, да ли икада оно школско има неке везe са збиљом
у коју се западне?
Опет са пуним обезбеђењем и извиђањем да ма какву борбу
избегнемо, продужили смо јужним падинама Ковионе и Лупоглава
ка селу Кораћици. Одмор и предах, јер се свако потрудио да му сан,
колико толико, пређе преко очију, као и обед, учинили су своје.
Очеличеност у дотадашњим борбама, са друге стране, у пуној мери
се осећала. То је у мени учврстило самопоуздање. Ако до неке борбе
и дође, можемо имати ситуацију у својим рукама.
У предео села Кораћице стигли смо предвече. Ту смо застали
ради обеда и одмора и да ближе испитамо ситуацију у вези прела-
за друмом: Београд–Младеновац–Топола–Крагујевац и промене
правца нашег даљег кретања. По свему, ту је требало да скренемо
на југоисток и да се општим правцем упутимо ка Крагујевцу.
Ни овде нисмо наишли ни на које оружане снаге. Друмом су се | 157
запажали слабији обострани покрети. Била су то углавном немачка
возила и ваљда по неко од њихових сарадника. Провлачење парти-
занских снага још није било доспело у овај крај. У ширем, ситуација
нам је била потпуно непозната. У вези таквог стања, позвао сам
команданте бригада и команданта Штабне групе корпуса у штаб
корпуса, ради заједничког договора о даљем кретању и упутстава
шта и како урадити у било каквој евентуалији.
Убрзо су ту били: командант Лепеничке бригаде потпоручник
Живомир Дугић – Хусар, командант Друге крагујевачке бригаде
капетан Димитрије Ђорђевић, командант Треће крагујевачке ка-
петан Милутин Милутиновић – Коце и командант штабне групе
корпуса потпоручник Душко Најдановић. Скрећући им пажњу на
обезбеђење, поновио сам да ћемо се овде задржати док боље не
испитамо ситуацију на правцу нашег даљег кретања. Потом смо
глобално у разматрању узимали ове и оне претпоставке, на шта
је ађутант корпуса, поручник Антоније Огњановић, по занимању
железнички чиновник, оставио могућност да се он спусти до желе-
зничке станице у Младеновцу и тамо распита о ситуацији код свог
блиског пријатеља, који је ту са службом. Сложио сам се са тим и
„Ађа“, како смо га сви звали, преудешен у одећи и изгледу уопште,
упутио се на железничку станицу.
Вратио се брже него што сам рачунао. Изразом свога лица
никада није био у стању да прикрије своја душевна осећања. И овога
пута се то десило. Пре него што је и једну реч изустио, сви смо били
у уверењу да је по среди нешто повољно.
На станици је нашао свога пријатеља и овај, и сам припадник
Равногорског покрета, не само да је „Ађи“ изашао у сусрет по пи-
тању свих потребних обавештења, него је и предложио, по његовом
схватању, и најбоље решење нашег даљег покрета ка надлежној
територији корпуса.
Путем телефонске и телеграфске везе, испитали су ситуацију у
пределу који је за нас био од интереса. На том простору нису се чак
осећали ни мештански партизани, које је била оживела ситуација
у њихову корист. Такви су, свакако, били заузети хватањем везе са
њиховим у Србију продирућим јединицама, ради даље оријентације.
Немци су били још увек посве прибрани и, као и увек, стриктно ори-
јентисани правцем који је ситуација диктирала и, типично њиховој
склоности, ништа их се друго није тицало ако није било опипљиво
158 | физички уперено противу њих. Недићевци, и нарочито љотићевци,
војнички су били под директном немачком командом, те су и они
у овој оваквој ситуацији били стриктно на расположењу немачких
директива и наређења. Железничка пруга Београд – Младеновац
– Смедеревска Паланка – Лапово – Крагујевац била је у потпуно
употребљивом стању, али због ситуације безмало без икаквог са-
обраћаја. У вези свега, будући да је „Ађа“ свом пријатељу на крају
открио наш циљ, он је предложио да се возом пребацимо до наше
територије. Уз то, предложио [је] и како да се ту на станици, где је
било и немачке посаде, укрцамо. Договорно са „Ађом“, то је било
до у детаље предвиђено.
Ни на крај памети ми није дошла ова могућност. Зато сам био
веома изненађен и суздржан. Али, када смо проценили све околности
и, нарочито, да и у том положају, положају вожње возом, будемо
у некој борбеној могућности и готовости, прихватио сам предлог,
с тим да овај последњи услов, борбена могућност и готовост, буду
нарочито заступљени. То је тражило да будемо укрцани у већи број
отворених вагона. Само пак укрцавање, обзиром на подесан поло-
жај станице и споредних колосека, није представљало, такорећи,
никакав проблем.
Са потребним упутствима „Ађа“ се вратио назад свом прија-
тељу, те да се изврши припрема.
Мрак је падао, и својом тамнином и ноћном тишином лепе
пројесење вечери, у ситуацији каква је била, чинио је збивање и
мистериозним. Уистини, и у нормалним околностима једног рата,
тешко је било и замислити једну могућност овакве операције.
Када је ноћ посве овладала, са косе села Кораћице спуштале су
се у највећој тишини силуете људског обличја ка железничкој ста-
ници и једној композицији отворених вагона, на једном споредном
колосеку. Укрцавање је изведено брзо, по унапред предвиђеном
распореду. У сваки отворени вагон ушао је само одређени број, с тим
да покрије и леву и десну страну вагона. У случају борбе, једна страна
ватром потпомаже искакање друге. Иначе, сви су у току вожње кроз
насељена места имали да буду у лежећем ставу на патосу вагона.
У личном контакту са пријатељем ађутантовим, који је ово пре-
дложио и извршио све припреме, заинтересовао сам се о сигурности
у даљем покрету ка циљу. Рекао ми је да ће се воз кретати са свом
мером опрезе и да је композиција уденута у потпуно повезан ланац
наших људи као празна, која се упућује преко Лапова у Крагујевац. У | 159
ситуацији каква је била, ова претпоставка је имала итекакву основу.
Онда, као „празна композиција“, удесио је да кроз мање станице
прође без заустављања, а да на већим, ако треба, буде пропуштена
спореднијим колосеком. Наш циљ је био железничка станица Мар-
ковац, где ћемо бити већ у срезу Лепеничком.
Односни железнички чиновник, чијег се имена више не сећам,
показао је сву дораслост и ситуацији и патриотској пожртвовано-
сти. Захвалио сам му се, истичући да у ситуацији каква је, оно што
у његовој души изазива дело које чини – ни са чим се као наградом
не може заменити. Једино се може тај подвиг нечим обележити
и, ако среће буде, то неће изостати. Бурни догађаји у којима смо
испали жртва интереса моћних то је онемогућила, али никако не
верујем да је то и сахранила. У предању, у тој појави која је наш на-
род кроз многа страдања очувала, сигуран сам да је тај подвиг још
увек жив.
Воз је убрзо кренуо. Бректање локомотиве и ритмичко клопарање

точкова једино су реметили дивну опојну ноћ, а људство, прострто
по патосу вагона, уморно и исцрпљено успављивало. Машиновођа,
са два пушкомитраљесца добро прикривена у приколици за угаљ,
опрезно је одмицао. Ређале су се станице, ту и тамо са застојима,
али нигде са сигурносним незгодама. У Старом Аџибеговцу нас
је будило свитање, а у Марковцу поздравило лепо, свеже и ве-
дро јутро.
По обавештењима које смо имали, у Марковцу није било ника-
квих околности које су тражиле у ма ком погледу нарочиту опрезу.
Онда, ту је већ био теренски део мога корпуса. Чим је „празна“
композиција стигла, из њених је вагона, као по команди, искочило
неколико стотина наоружаних равногораца Југословенске војске у
отаџбини. И док су предвиђени за обезбеђење заузели своја места,
остали су се, такорећи у секунди, постројили испред железничке
станице. Други шумадиски корпус био је спреман за даљи покрет
или другу употребу. Иако се путовало безмало целу ноћ, ипак је то
био и одмор, јер се, сем оних на опрези, могло и спавати.
160 | Стање на сопственој територији
Подаци, које смо овде на лицу места добили, били су у ма како не-
згодној општој ситуацији – повољни. Немаца је било само у Лапову
и [били су] исувише заузети сопственим бригама. Комунистичких
снага уопште није било. Рача крагујевачка, као седиште среза Лепе-
ничког, била је у нашим рукама. Љотићеваца није било. Они су се и
одавде били повукли и груписали како је то било складно, и неким
предвиђањима у судбини везаној за Немце, којима су очито били
избројани ако не дани, а оно сигурно месеци.
У таквој ситуацији, али опет са пуном мером обезбеђења, кре-
нули смо друмом, правцем ка Рачи. Успут се издвојила Трећа крагу-
јевачка бригада капетана Милутиновића и кренула ка свом терену,
правцем ка селу Баточина. По пристизању у Рачу, Друга крагујевачка
бригада капетана Ђорђевића продужила је правцем на свој терен,
део крагујевачког среза северно од Крагујевца. Лепеничка бригада
са штабном групом корпуса задржала се у Рачи.
Наш долазак унео је, у мучној неизвесности, неку врсту спо-
којства и осећања неке сигурности. На челу са командантом Прве
чете Војом Јовановићем, сви су потрчали да нам у сваком погледу
изађу у сусрет. Позади Раче, на пољани, идући ка реци Рачи, одмах
је предузето спремање обеда – и ватре под казанима брзо [су] се
запушиле.
Код народа, коме није била позната суштина наше ситуације,
осећала се и на лицу и у души нека ведрина. Разумљиво, јер су и
сами и увиђали и осећали скори крај рата, те и крај свим мукама
које је изазивала и окупација и грађански рат. Али они упућени
колико-толико у збиљу наше несреће, прилазили су брижна лица и
са упитношћу без речи. Онда, у необавештености и предалеко од
познавања опаке стварности, истицао сам да смо ми и сада, као и на
почетку, на правом путу. Немцу је близу крај, а Западне демократије
никако нас неће препустити комунистима, јер то ни њима не иде
у рачун. Био сам у страшној заблуди, јер су они били предалеко од
неких и по себе корисних предвиђања.
У даљем разговору са присутнима додадох да је у Карађорђев
дом досељено једно оделење Опште државне болнице из Београда.
Тај свршени чин пресељења присетио ме једног разговора у Врховној
Команди у току лета са инжењером Радованом Благојевићем. Наиме, | 161
он ме је питао да ли имам шта против да његов брат, доктор Цура
Благојевић, као Управник једног оделења, мислим унутрашњег,
пресели своје оделење у Карађорђев дом у Рачи, која је припадала
срезу Лепеничком, а овај као територија мом корпусу. Потреба за
тим је настала после бомбардовања Београда на Ускрс од стране
Западних савезника.
Ја сам се са тим не само сложио, већ и стављао на расположе-
ње ако у нечем могу да помогнем. Благојевићи су били родом из
Наталинаца, где сам ја учио основну школу. Отуда сам ја за њих
знао, а њихову мајку и лично познавао, па је и то утицало на моје
позитивно расположење. Уз то доктор „Цура“, надимак из милоште,
био је необично омиљен у целом крају. И ја из тих стопа кретох ка
Карађорђевом дому, да обиђем тај део болнице. Успут, дознадох од
командира Прве рачанске чете Воје Јовановића, да је ту у болници
мајор Света Богићевић, помоћник команданта групе корпуса Гор-
ске гарде, иначе мој класни друг са Ниже школе Војне академије.
Карађорђев дом је солидно озидана зграда, као тврђава на два
спрата, са две огромне просторије – дворане, и на ћошковима, као
турелама, са по једним мањим оделењем. Као таква, није имала по-
десности у погледу докторских интервенција. Исто тако и у погледу
смештаја тежих и лакших болесника.
Избегавајући да моја посета болници добије изглед неке зва-
ничности, ушао сам на улаз са стране и упутио се на спрат, где је био
мајор Света Богићевић. Али, баш на улазу у пространу дворану на
спрату, преда мном се појавио доктор Цура. После поздрава и уоби-
чајене измене питања заједно смо се упутили ка кревету мајора Свете.
Огромна сала је била пуна болесника, углавном рањеника. Света
је био у једном ћошку. Пришао сам му, прихватио његове руке у знак
руковања и, по обичају, рекао: „Нека су ти срећне ране, Свето!“
Он је био упро поглед у мене и, како нисам знао да је његов вид
био поремећен безмало до слепила, чудно ми је било што ме није
препознао. Када му рекох ко сам, он подиже своје руке у положај
загрљаја и ја се сагох, те се пољубисмо.
Света је био страховито потрешен због поремећаја вида. При-
чао ми је како се то десило у борби код Аранђеловца. Једна граната
бацача га је осакатила.
У разговору са доктором Цуром обиђох још неке од болесника.
При томе, доктор се дотаче и смештајних незгода, јер су принуђени да
162 | врше и хируршке интервенције, па замоли да утичем да се једна од соба
на ћошку ослободи, у којој је смештен један лакше повређен официр.
Пришао сам тој соби. На вратима је стајао један пратилац са
машингевером у рукама. Врата су била отворена. Унутра на кревету
је седео потпуно обучен са мањим завојем на глави болесник – офи-
цир. Крај њега је стајала једна лепушкаста, по свему судећи девојка.
Испред свих, остављао је потпун утисак да је ту било непријатног су-
срета, у покушају, ваљда, доктора Цуре да се соба ослободи. Тако сам
ја упао у посве непознату ситуацију и [био] непријатељски дочекан.
Официра, као ни његовог пратиоца и присутну девојку, нисам
познавао. Непријатељски изглед није ми дозволио да запитам што је
било на свом месту, како је болесник и да се упознамо. Сасвим смирено
и прикладно рекао сам да ме је доктор замолио да интервенишем да се
ова соба ослободи као неопходна за хируршке интервенције. Болесник
официр, већ одраније накострешен, није ни дозволио да довршим своју
мисао, која се сводила на условљавање ако оболело стање болесника
официра то омогућава, он је просто скочио са кревета и у разјарено-
сти од љутње узвикнуо: „Ја нећу да напустим ову собу! Ово је Гарда!“
Запрепастило ме држање овога човека. Уз то и активног офи-
цира. Нисам хтео да употребим силу, иако сам био у могућности
да на тај начин лако ослободим собу. Али шта би било после када
се удаљим? У општој ситуацији, каква је била, само су нам требале
такве сцене. Погледао сам га са пуном мером презрења и без речи
се удаљио.
Рачунао сам, док се команданти бригада и командант штабне групе

корпуса позабаве довођењем својих јединица у актуелно стање, да
се видим са нарочито истакнутим сарадницима. У збиљи ситуације,
намера ми је била да се видим са њима и посаветујем шта је најбоље
да ураде. Међутим, догађаји су искључили ту могућност. Све се
свело само на моју поруку да је најбоље да се прикључе бригади
свога терена. Останак њихов код кућа, ако комунисти зграбе власт,
значио је или бекство у скривање или сигурну смрт.
Већ сутрадан поподне, стигао је извештај од команданта Треће
крагујевачке бригаде о једној новој појави, која се створила док смо
ми били одсутни. Питао је шта да ради и да ли ја могу да дођем на
лице места.
У питању је био „зелени кадар“, како су сами себе звали. То је | 163
било људство које није хтело да се одазове позиву у равногорске
редове и, кажу, исто тако ни у комунистичке. Девиза им је била „Ми
нећемо да проливамо братску крв!“ Тај такав потхват се нарочито
био одразио у селу Жировници. Напустили су село и окупили се,
са нешто оружја што су имали, у шумама Стражевице.
Пожурио сам на лице места и у току ноћи стигао, да би у личном
разговору са командантом бригаде капетаном Милутиновићем до-
био што јаснију слику целе појаве. Складно размотреној ситуацији
и донетој одлуци, сутрадан ујутру наређен је целом селу збор на
једном подесном месту. Одбегли у шуму, које је хватала обавеза да
ступе под оружје, нису дошли. После краћег испитивања, брзо се
добила слика да ту није посреди ма каква жеља „да се не пролива
братска крв“, већ да се избегне обавеза и да се, због неизвесности
ко ће зграбити власт, остане у ставу неопредељености. Није било
искључено да је у томе био и комунистички прст. Издао сам кратко
наређење: ако се до 11 и 30 часова не појаве на лицу места сви који
су позвани, да ће цело село претрпети страшну казну. Збор је био
распуштен. У разговору са неким од равногорских функционера
настало је ишчекивање резултата издатог наређења.
Народ се журно разишао, а многи су у трку појурили ка Стра-
жевици. „Зелени кадар“ се врло брзо појавио на лицу места. После
краћег упозорења, да се не играју сопственим животима, наредио
сам команданту бригаде да што пре изврши потребне припреме у
својој бригади и да се пребаци у Гружу, у предео села Драче. Ја ћу
пак из ових стопа кренути са Лепеничком бригадом и успут покре-
нути и Другу крагујевачку бригаду. Било је то наређење команданта
Групе корпуса, примљено у току прошле ноћи.
Вратио сам се у срез Лепенички и упутио правцем ка селу Горње
Јарушице, где је имала да ме сачека Лепеничка бригада и штабна
група корпуса, спремне за покрет.
Успут сам размишљао о ситуацији и тражио неку логичност која
би нудила неко сналажење позитивних изгледа. Али сам се у свему
вртео као у зачараном кругу. Јасно ми је било да је Радио Лондон
својом пропагандом у корист комуниста у многоме убио елан, али
се кроз то тешко стварало и уверење да ће Западни савезници нас
препустити комунистима. Онда, будући да таква пропаганда већ
подуже траје, постала нам је и обична и, у таквом уверењу, и као
нешто споредно, што у ратном вртлогу због нечега треба тако да
164 | буде. Краљев говор је, међутим, посве побркао то такво олако схва-
тање пропаганде Радио Лондона. Народне масе су биле нарочито
погођене, јер је до сада све било „У име Краља“ и са „Живео Краљ!“
Но, и тај удар убрзо би постао обичан, као и много што-шта што
се већ чудно десило, да није ове уљеске поплаве партизанске. Било
нам је необјашњиво куда се и са каквим циљем провлаче, примајући
борбу само тамо где је то било неизбежно.1 У томе свему, и пропа-
ганда Радио Лондона, која нам је била постала обична, реализовала
се пред наше очи, у свој по нас горкој збиљи.
У свом том по нас мучном замешатељству у овим оваквим окол-
ностима, једно је јасно било: смртна опасност свим истакнутим
сарадницима Равногорства, која није обухватила околност да су
под оружјем у јединицама. Увек ће се наћи слабића и опортуни-
ста који ће пружити прст, а код комуниста, нама већ добро знано,
ништа лакше него да нечија глава одлети. Зато сам, и сада успут, о
томе много бринуо. Хитност наређења команданта Групе корпуса,
да се корпус најхитније пребаци у Гружу, онемогућавала је оно
најбоље што се у том погледу могло урадити. Зато сам решио да,
путем наређења, командантима бригада и командантима срезова,
скренем на то пажњу и посаветујем да је најбоље да се такве особе
прикључе својим борачким јединицама.
Преко Бадњевца, Малих и Великих Крчмара, са много нела-
годног осећања што немам времена да се са овим и оним видим,
журно сам се докопао Горњих Јарушица. Сви су ме ишчекивали,
а у засеоку Павловића, окупљени код Исаилове куће, где је био са
штабом Лепеничке бригаде и њен командант „Хусар“, и учитељ Аца
Домановић, председник општине Живадин Павловић, Воја Цукић
из Великих Крчмара и, као и увек, сви Павловићи.
Видело се на свима да су једва чекали да се сретнемо. Израз
њихових лица је очито одавао питање, које нико од њих није упутио.
Ја сам их потпуно разумео и кратко рекао сиже мојих размишља-
ња успут, и на крају, гледајући отворено у стварност каква јесте:
1 Била су нам непознате све Стаљинове ујдурме са Титом по питању помоћи
Црвене армије да се комунисти у Југославији дограбе власти. Баш тих дана, ноћу
21/22. септембра, јединице Црвене армије прешле су Дунав и упале у источну
Србију. Зато су се Титови партизани, са циљем да што пре дођу у контакт са со-
вјетским јединицама, са онаквом брзином увукли у Србију.
борићемо се, па макар то било само „у се и у своје кљусе“, јер је пут | 165
на коме смо и наше уверење и наше опредељење – по цену свега.
Намеравао сам да обиђем и дом мојих родитеља, и да се са
оцем и братом Драгославом, који се био нарочито истакао радом
у Равногорском покрету, договорим шта је најбоље да брат уради.
Хитност наређења команданта Групе корпуса је то, међутим, оне-
могућила. Брат је остао код куће и сви су доживели тежак прогон,
а брат и робију, а ја сам доживео да их више никада не видим.
Још исте ноћи кренуо сам са Лепеничком бригадом пут Груже.
Успут смо прихватили Другу крагујевачку бригаду, која је, спремна
за покрет, ишчекивала у селима Лужнице и Пајазитово. Преко села
Грбица избили смо у предео села Кутлова и ту [се] задржали.
Командант Групе корпуса се са својим штабом налазио у се-
верном делу села Драче, крај друма Крагујевац – Горњи Милановац.
Ситуација је захтевала лични контакт, и ја се упутих к њему. Пријат-
но ме изненадило када сам команданта нашао у кући родитеља мог
школског друга из гимназије и класног из Војне академије – Бого-
љуба Мијатовића. То је онај исти, кога сам у ратној катастрофи и
расулу априла 1941. године срео на Косову. Није био код куће. У
распитивању сам дознао да је и он у нашим редовима.
Дуја, командант Групе корпуса, није могао у ситуацији каква
је била да ми пружи слику неке одређености, сем да имамо да се
супротстављамо комунистима у њиховом продирању. Сходно то-
ме, наредио је да мој корпус поседне подесан положај у простору
село Добрача – село Баре, затвори правац од Горњег Милановца и
лево [се] повеже са Првим шумадиским корпусом, који је затварао
правац од Краљева и Чачка у истој тој висини.
166 |
Мајор Александар Милошевић са својим старешинама и војницима

у порти манастира Каленић, пред одлазак у Врховну команду,
почетaк јула 1944. год.
Равногорци из Великог Крчмара, у пролеће 1944,

са америчкм пилотом којег су спасили од немачке потере
и потом евакуисали у Прањане.
Старешине и војници 2. шумадијског корпуса приликом сусрета са генералом Михаиловићем, август 1944. у Прањанима.
Лево од Михаиловића је мајор А. Милошевић, а десно поручник Р. Ивановић.
| 167
168 |
| 169
Мајор Александар Милошевић, као командант Западно-моравске групе

корпуса ЈВуО, августа 1944. у Прањанима, са мајорима
А. Слијепчевићем и М. Стојановићем. Аутор фотографија је
др Иван Попов, брат Душка Попова – историјске личности која је
инспирисала Ијана Флеминга да створи причу о Џејмсу Бонду – а који
је тада као сарадник ЈВуО такође боравио у Прањанима.
170 |
Смотра трупа: генерал Михаиловић испред постројених

бригада 2. шумадијског корпуса. Рапорт му предаје потпоручник
Живомир Дугић Хусар, командант летеће бригаде.
(Колекција Погледи/М. Самарџић)
Дефиле трупа 1. и 2. шумадијског корпуса ЈВуО

у Прањанима. Поздрављају их генерал
Михаиловић и мајор Милошевић.
| 171
Војници 2. шумадијског корпуса у Прањанима, приликом евакуације

савезничких авијатичара. На фотографији препознајемо поручника
Ивановића, капетана Милутиновића, наредника В. Симића,
свештеника М. Радића, наредника Љ. Рафаиловића.
Евакуација савезничких авијатичара из Србије,

у организацији снага ЈВуО. Према сећању Александра
Милошевића, ова фотографија настала је у Свилеуви
септембра 1944. године.
172 |
Генерал Д. Михаиловић и мајор А. Милошевић са официрима из Врховне команде и Шумадијске групе
корпуса у Прањанима 1944. године (колекција Симеон)
| 173
Фотографије генерала Драже Михаиловића са савезничким официрима,

сачуване у архиви мајора Милошевића. На доњој фотографији,
сасвим лево, клечи пуковник Роберт Макдауел, шеф последње
америчке војне мисије код Михаиловића.
174 |
Војници 3. крагујевачке бригаде на положају у Горњој Добрињи

код Пожеге крајем августа 1944, пред борбу са партизанима.
Поручник Радосав Ивановић, смртно рањен у борби против партизана

код Јежевице 4. септембра. Фотографија, настала у возилу којим
је транспортован у војну болницу у Рачи, овековечила је задње
моменте његовог живота.
У неизвесности и стању колебања | 175
Припрема за ово овакво ангажовање чудно ми је изгледала после

онога што смо доживели од Јелове Горе [и] у области Ваљева и Ко-
цељеве. Више то није значило борбу да се комунистима онемогући
продор у Србију, јер су је они сем већих места безмало били препла-
вили. Онда, они су избегавали укопчавање у борбе које би доводиле
до крајњег исхода – да буду или будемо потучени. Све се сводило
на циљ њиховог уништавања, без једне одређености у глобалном
општем смеру, као одговор на питање: шта сада у овој ситуацији?
Командант Групе корпуса још увек није имао поуздана обаве-
штења о општој ситуацији. Све се сводило на оно што се могло чути
преко радија, углавном Лондона. То је, међутим, све било у корист
комуниста, а како је то било проткано лажима, нама познатим на ли-
цу места, нисмо веровали ни ономе што је била истина. Отуда је вест
о уласку трупа Црвене армије у источну Србију била непоуздана; чак
и у неверици у вези неке вести да у Југославију неће улазити стране
трупе, било са Истока или Запада. Али, познавајући комунисте, ми
смо са великом зебњом безмало били уверени у могућност уласка
трупа Црвене армије, са циљем да [им] омогуће узимање власти.
Сходно наређењу команданта Групе корпуса, наредио сам да
се Друга крагујевачка бригада групише у селу Добрачи, а Лепенич-
ка бригада у простору села Баре и Љуљаци, хватајући лево везу са
снагама Првог шумадиског корпуса. Како на том правцу у близини
није било комунистичких снага, наредио сам командантима бригада
да предузму даљња извиђања. Трећа крагујевачка бригада, у покре-
ту ка нама, имала је да буде у резерви, у простору села Рогојевци
и Кутлово. Ја сам са штабном групом корпуса и даље остао у селу
Драчи, крај команданта Групе корпуса.
И овде, око Дујиног штаба, осећала се у народу она иста пси-
хоза, коју сам ја срео у Рачи и у селу Горњим Јарушицама. Истак-
нуте особе у Равногорском покрету окупљале су се око штаба са
истим питањем: шта сада? Шеф обавештајне секције Групе корпуса,
свештеник Богољуб Николић, „поп Грбички“, како смо га звали,
доносио је вести са свих страна. Најинтересантнија је била да се
„Недићева влада“ евакуисала из Београда и да је један њен део, на
челу са ђенералом [Миодрагом] Дамјановићем, стигао у Крагујевац.
176 | Да Немци брину своју бригу; организују одбрану Крагујевца и ни
најмање се не интересују ко се све креће улицама вароши. То је
посве препуштено органима колаборације. У тој целој живости у
вароши, која је ту и тамо остављала и утисак гужве у бризи шта је
најбоље у ситуацији пуној неизвесности, осећала се и безбрижност,
па и нека радост. Немцима су одбројани дани, са тим и несрећи
коју су донели. Шта ће после тога бити, видећемо! Оваква олакост
је била сасвим разумљива. Немац је био битна основа све несреће.
Негде око 2. октобра стигла је и једна депеша из Врховне Ко-
манде. Њена садржина, у мучној ситуацији каква је била, пружала
је и неку одређеност и чак зрачак неке наде. Јављала је да су трупе
Црвене армије ушле у источну Србију и даље: „Према трупама Цр-
вене армије опходити се као према савезничкој војсци. Приређивати
им дочеке као браћи Русима“. Будући да потпуковник [Велимир]
Пилетић није извршио наређење, да испита држање Црвене армије
према нама, ова депеша је уследила доследно логици исувише јасних
чињеница. Ми смо у њима гледали војску, као савезнике Западних
савезника, која се бори противу заједничког непријатеља. Сматрали
смо логичним, иако са великом зебњом, да је дошла и да уразуми
наше комунисте.
Ова депеша Врховне Команде прослеђена је даље Окружном
команданту, као и среским командантима, са потребним упутстви-
ма и упозорењима. Мој командант среза Лепеничког, мајор Дачко
Грујић, имао је срећу да на делу провери основаност оваквог обаве-
штења и наређења. У свом продирању у Србију, једна колона Црвене
армије избила је око 8. октобра 1944. године у предео Свилајнца и
ту [се] задржала. Даљи покрет водио је прелазу Велике Мораве, и
преко Марковца ка Рачи Крагујевачкој, тј. кроз срез Лепенички. На
извештај команданта среза Лепеничког о овој колони, наредио сам
да поступи по односној депеши Врховне Команде. Али, не знајући
тада још увек како се држе према нама, скренуо сам опрезу да се
једновремено извиди и њихово држање.
Командант среза, да то испита, упутио је прво једног капетана
који је говорио руски. Како се овај није вратио из Свилајнца у про-
цењеном времену, у коме је то требало да се деси, упутио је за њим
резервног мајора Крстића, равногорског команданта Раче. Како
се ни овај није вратио, командант среза мајор Грујић приступио је
чисто војничком испитивању. Упутио је једну оружану групу под
вођством Никанора Паљића, која је припадала одреду за операције
противу железничких транспората. Вођи групе је било наређено | 177
да трупама Црвене армије опрезно, али пријатељски и помирљиво
приђу. До тога није дошло, јер су црвеноармејци отворили ватру.1
Група се повукла и вратила у Рачу. Мајор Грујић је онда наредио да
наше оружане снаге напусте Рачу. Црвеноармиске јединице су 10.
октобра 1944. ушле у Рачу окићену транспарентима дочека, али је
од народа био тек понеко, више из радозналости, да и она ишчезне
када су видели шта црвеноармејци раде.
Тих дана, почетком октобра, било [је] још увек мирно и са правца
Горњег Милановца, као и Краљева. Било је то тренутно и добро-
дошло. Људству је био потребан одмор, и да се извесни послови
приведу крају, које је брзина била онемогућила.
Једнога дана, у то време, стигла је из Крагујевца жеља ђенерала
Миодрага Дамјановића, да командант Групе корпуса, потпуковник
Смиљанић, дође на састанак са њим. Образложење се везивало за
некакву помоћ. Командант Групе се двоумио. Начелно му се није
ишло у Крагујевац, где су Немци још увек били, али му је било стало
до помоћи која је нуђена. Најзад је решио да пођемо заједно, али
да се обезбеди тајност и сигурност – и уласка у варош и састанка.
Ја сам то категорички одбио. Никад нисам имао ма какву везу са
легалнима, па нисам хтео ни сада да је имам. Наравно, и командант
Групе је одбио да оде.
Са правца Горњег Милановца, око 8. октобра, наишли су парти-
зани и сукобили са Другом крагујевачком бригадом. Док су предњи
делови ступили у борбу, очито да вежу снаге на које су наишли,
1 Пропаст Немачке у рату била је више него сигурна. И док су се Западни са-
везници залагали, на добро срачунат захтев Стаљина, да овога пута немачку војну
силу туку до потпуног уништења, дотле су бољшевици вршили потезе складно
њиховим комунистичким циљевима. Црвена армија се била спустила на Дунав, са
циљем уласка у Бугарску и Југославију, под изговором заштите бока при нападу
на Пешту. У самој ствари, да тако обезбеде комунистичко узимање власти. Да се
то доведе и у међународни склад, Тито је тајно, совјетским авионом, одлетео бољ-
шевицима. Све је било удешено споразумом, као да он то одобрава. Уистини, он
је тражио интервенцију Црвене армије, јер је само тако могао да овлада Србијом
и успостави комунистичку власт у Југославији.
178 | дотле су главне снаге заобишле, рокирајући се под саме падине
огранака Рудника, и преко села Рамаће продужиле ка истоку. Тим
јединицама су се, прекидајући борбу, прикључили и остали. Очито је
било да журе неком циљу, тј. спајању са јединицама Црвене армије.
Баш тада, стигла је опет једна депеша из Врховне Команде у односу
на трупе Црвене армије. У њој је стајало: „Избегавати сукобе са
трупама Црвене армије. Од њих се удаљити у планинске пределе“.
Ова депеша је јасно указивала какво је држање Црвене армије.
Више није било двоумљења. Зебња се остварила. Црвена армија је
ушла у Србију да помогне Титу да се дочепа власти. И тако, док су
Западни савезници помагали наше комунисте морално и матери-
јално, Совјети су то учинили живом силом. Само, ова друга помоћ
беше посве логична, јер су – комунисти.
Већ први сусрети са снагама совјетске војске говорили су јасно
да су нам непријатељи и зашто су овамо дошли. Тући се са њима,
мада је и до тога долазило, било је ван сваке здраве логике. Ништа
друго није остајало, него се склањати од њих; чинити оно што је и
Врховна Команда наредила. Тако су замисао, да и на нашем про-
стору дамо одлучан задњи ударац окупатору, онемогућили они у
складу чијих интереса је то баш било. Демократски Запад је својом
помоћи комунистима разбуктао грађански рат, а Црвени Исток и
својом војском помогао.
У вези таквог стицаја околности, а и да би своје јединице до-
вео у подесан положај, командант Групе корпуса је наредио да се
Други шумадиски корпус пребаци на правац Краљево – Крагујевац,
у простор села Драгобраће и Вучковице. То је и извршено, с тим
што је штаб корпуса са Штабном групом био пребачен у село Дра-
гобраћу. Тако сам се ја опет нашао у близини штаба Групе корпуса,
смештеног у близини железничке станице Драгобраћа.
Ту смо заноћили. Био је 11. октобар 1944. године. Предвече
тога дана, у току ноћи и сутрадан изјутра, пристизали су позад-
њи делови у вези наређења Врховне Команде о склањању испред
трупа Црвене армије. Тако су се ту окупили команданти срезова
Лепеничког и Крагујевачког, мајор Дачко Грујић и поручник Кара-
совић. Команданти Висачког и Градиштанског одреда, наредници
Сарамандић и Душко Лазаревић. Стигао је ту и јеромонах Никанор
Паљић, са делом одреда за операције на железничкој прузи у пределу
Лапова. Са тим чисто војним деловима стигао је и известан број јако
у покрету истакнутих личности. Ту је био учитељ Аца Домановић са
слабуњавим јединцем сином. Сестра наредника Сарамандића, Вера | 179
омладинка, завршене гимназије, у покрету водеће улоге у женској
организацији. Са њом и њена сестра, учитељица Рада Миливојевић,
чијег су мужа, исто тако учитеља, стрељали Немци као припадника
Равногорског покрета. Са њима су пристигле и сестре Рада Савић
из Раче и Вера Арсеновић, која је радила као сестра у болници у
Рачи. Хитност је, међутим, онемогућила да многи од истакнутих у
покрету не буду обавештени, те су остали. Сви су они по кратком
поступку били поубијани, и то на такав начин какав само комунисти
могу смислити. То је било стављено у дужност олошу коме је до-
лазак комуниста на власт донео осећај царовања. Такви би обично
одлазили у кућу жртве ноћу. Тамо [се] гостили у јелу и пићу. Када
је алкохол узео маха, прелазило се у оргијање које се завршавало
најгрознијим убиством жртве на коју је комунистички суд пружио
прст. Касније, када је тај посао био свуда свршен, комунистичка
власт је све такве убице по њеној жељи оптужила и извела пред суд
и побила. Невероватна игра сатанских смерница, да се у народ унесе
забуна и онемогући јединство осећања те и физичке окупљености.
Те такве махинације биће битност у њиховој владавини, увек са
циљем да се народ противу њих не уједини.
Овакав развој је учинио да се позадњи делови прикључе борбеним

– оперативним, и да се тако и жене, чему сам у начелу био противан
и чега до тада није било, умешају у војничке редове. У томе свему,
и мени лично нарочито незгодна околност, појавила се и моја иза-
браница Вера Арсеновић, припадник организације Црних шамија
и Женске равногорске организације. Та околност ће учинити да се
у мени формира непорециво мишљење да команданти никако под
својом командом не би смели да имају рођаке или неке друге блиске
личности. При томе ретко долази до склада кога диктују војничке
околности. Ако је командант попустљив према таквим личностима,
ствара се опште незадовољство. Ако је, насупрот томе, стриктан и
према свима истоветан, као у мом случају, ствара се неразумљиво
незадовољство код рођака и блиских особа.
Сутрадан, 11. октобра, пред подне наишли су са правца Крагу-
јевца командант Србије ђенерал Мирослав Трифуновић, ђенерал
180 | Миодраг Дамјановић и са њима ђенералштабни мајор Жика Андрић,
у пратњи већег броја особа. Застали су у Драгобраћи, те смо се су-
срели у кафани близу железничке станице. Сусрету је био присутан
и командант наше Групе корпуса, потпуковник Дуја Смиљанић.
Командант Србије ништа нам више није могао рећи у вези
ситуације од онога што смо већ и сами знали. Све се сводило: „Ви-
дећемо како ће се даље ситуација развијати и шта ћемо у њој радити.
Свакако, то ће бити пропраћено обавештењима и наређењима за
ваш даљи рад“. Али, са стране ђенерала Дамјановића било је ново-
сти. Прво, показао је незадовољство што командант Групе корпуса
није отишао на састанак у Крагујевац. Када смо истакли да то није
учињено због Немаца као основног непријатеља, он је, полазећи
од свог колаборатерског односа, показао мало воље да то прин-
ципијелно разуме, већ се хватао за ситуацију у којој је дозвољено
све. Истакао је онда да је при томе сусрету имало да се реши једно
од најбитнијих питања и у овој ситуацији од необичне важности.
Наиме, у питању је било формирање једног артилериског дивизиона
од 105 мм дугачких наших предратних топова. Та оруђа су била
у Крагујевцу и Немци су их уступили љотићевцима. Дивизион је
имало да формира артилериски капетан Мома Ђорђевић, али није
могао доћи до људства, које је било не само под нашом апсолутном
контролом, него и против љотићевског расположења. То питање
ђенерал је сматрао необично важним и, по његовом, у ситуацији
каква је била и необично актуелним и хитним.
Како мој командант Групе корпуса (обзиром на све помирљив
и ћутљив човек) није иступио са својим мишљењем по том питању,
упао сам ја. Истичући оно што је у свему било најбитније, упитао сам:
– Да ли у овој ситуацији и у овим ратним приликама мислите,
господине ђенерале, да ти дугачки топови могу бити од неке кори-
сти? Какву покретљивост са тим оруђима можемо постићи?
Онда сам, и без његовог одговора, сам закључио: остаће на
првом положају где буду истерани и пашће у комунистичке руке.
Идеја о формирању дивизиона од тих оруђа, у овој ситуацији и овим
околностима, ван је сваке основаности.
Ђенерал ме је непомирљиво гледао, не зато, рекао бих, што сам
се по односном питању њему супротставио, већ како сам то смео ка-
да је у питању један ђенерал. Ипак је додао: „Нека буде како кажете!“
Продужио је онда о неком новцу Недићеве српске народне
банке. Била је у питању страховита сума новца, у новчаницама од
по 500 динара. То је прихваћено, издељено по јединицама и ноше- | 181
но на товарним коњима. Од тога је било уистини и неке у крајњој
линији фиктивне користи. Успут, све што смо добијали од народа
плаћали смо тим новцем, па је народ био захвалан. Нарочито се то
испољило тамо где је хрватска куна била у оптицају, јер је Недићев
динар био јачи.
Оно што је најбитније било у овом сусрету, то је утисак који
је ђенерал Дамјановић оставио. Он ни најмање није пружао слику
одговорног човека, складну ситуацији каква је била. На њему се
осећала пре безбрижност и нека олакост; чак помало и располо-
жење и, с времена на време, уз шаљиве доскочице. У разговору ми
смо за њега били „ви“ а они „ми“, иако је већ била протурена вест
да је ђенерал Недић све његове оружане снаге ставио под Дражину
команду. Али, најжалосније, из свег његовог држања могла се лако
запазити и црта злурадице: „Пропадамо сви, те неће бити разли-
ке између нас колаборатера и вас носилаца узвишених идеала –
’чистунаца‘!“
Убрзо су наставили пут правцем ка Краљеву и мени се није
пружила прилика за кратак обрачун са мајором Жиком Андрићем,
кога сам у лето 1941. покушао да увучем у равногорске редове. Но,
о томе у једном другом сусрету.
Истога дана, са правца Крагујевца наишао је са својим штабом
командант Опленачке групе корпуса (Горска Гарда), мајор Никола
Калабић. И он је, после краћег застанка, продужио ка Краљеву. У
том скупу био је и поручник Миливоје Миловановић Фикус из села
Влакче. Пружила ми се тако прилика да се са њим сретнем после
читаве две године. На почетку, већ у јулу 1941, па и у добром делу
1942, заједно смо, укључујући и капетана Мићу Обрадовића, радили
на равногорском организовању. После поделе организовања по
срезовима (он је припао Опленачком, а ја Лепеничком) нисмо се
сретали. Природно, наш сусрет је био пријатељски присан. Док смо
разговарали, недалеко од нас прошао је његов командант Калабић.
Када га је Фикус спазио, намах је прекинуо разговор и узвикнуо:
„Ух! Нас је видео Чика Пера!“ Готов сам! И, такорећи без поздрава
се удаљио.
Несрећа, коју увек међу људима стварају лични интереси и у
овима разне амбиције! Фикус је у Опленачком срезу, као домородац,
уживао добар глас. Онда, наш рад на организовању је био некако
близак и мио народу. То је после, када је Калабић довео са свих
182 | страна своје људе и њих поставио на командна места, постало као
укор њиховом раду, који је умного чему био кабадахиски. Чика Пера,
како је Калабић уобичајено називан, је то дознао, и Фикус је био у
некој врсти немилости и у највећем делу времена без команде, а ја
немио сусед. Отуда је дошло до онакве узнемирености код Фикуса
када је видео Чика Перу у пролазу поред нас. Никада се више нисам
срео са њим. Знам да је настрадао, али од кога и како – то ни ја ни
његове сестре нисмо дознали.
Узмицање испред трупа Црвене армије
После свих, и моја Група корпуса кренула је са пуном мером обез-

беђења друмом ка Краљеву. Командант Групе корпуса наредио је
покрет усмено, без икаквог објашњења да ли је то уследило по некој
заповести одозго или можда усмене препоруке команданта Србије
при сусрету овде.
Кренули смо и мучно и невољно и, обзиром на све, у неизве-
сност. Није нам се ни ишло, јер никако нисмо могли да се помиримо
са околношћу да сада, на завршетку рата, треба да напустимо свој
крај и да окупатору не кажемо „хвала“ за све недаће и жртве које
нам је нанео.
У неко доба ноћи, мој корпус је стигао у село Витковац. Ту смо
остали да преноћимо. Сутрадан, према, авизо-заповести, имали смо
да продужимо покрет са циљем да Западну Мораву пређемо преко
моста источно од Краљева, и да ово заобиђемо са северне стране
и даље продужимо преко села Каоне и Луке ка Ивањици. Тако је
узмицање испред Совјета и хватање планинских предела већ било
у процесу.
Напад на Краљево
И Краљево и Чачак били су важни немачки гарнизони због комуни-
кација које употребљавају и са истока и са југа. Изненадно, у ситуа-
цији у каквој смо били, било је наређено да их што пре нападнемо.
Наређење за напад издао је Рачић1, који је као командант Четврте | 183
групе јуришних корпуса продужио и даље да свима командује, иако
је ова [група] била престала да више постоји.
Напад на Краљево имала је да изврши Шумадиска група кор-
пуса. На Чачак [нападају] Други равногорски корпус, делови из
Јужноморавске групе са деловима из Источне Србије, који су се у
повлачењу испред Совјета ту нашли.
У нашем покрету из села Витковца и околине назначеним
правцем, стигли смо 15. октобра око подне у предео села Јарчујак,
северо-западно од Краљева. Некако у то време примљена је и за-
повест за напад. У вези хитности, напад је имао одмах да отпочне;
тог истог дана по подне.
Као полазни положај била је одређена линија: Ружинско бр-
до – село Јарчујак (кота 209), с тим да са правца Ружинског брда
напада Други шумадиски корпус. Али, и заузимање полазног поло-
жаја значило је напад на немачке трупе, које су биле у том пределу
смештене као обезбеђење комуникација Чачак – Краљево. Тај посао
је био брзо свршен, јер се због наше ситуације томе нису надали.
Њихова посада, ту на лицу места, била је врло брзо савладана. Код
њих је настала несхватљива забуна и док су се једни предавали, други
су нагли у бекство ка Краљеву. Заплењено је доста спреме и хране
код једне пољске кухиње. Исто тако и већи број коња, смештених у
пољској коњушници. При овоме, пала ми је у очи једна чудна појава
код наших војника. У доста јакој пушчаној и митраљеској ватри, не
водећи рачуна о томе, двојица су се отимала око једног лепог јахаћег
коња, са пуним рескиром да при томе изгину. Ово није било први
пут да запазим да је пљачка са циљем користољубља често преча и
од најстрашније животне опасности. Црта не баш много похвална
у односу на националне зрелости.
Једновремено са овим, пруга Чачак–Краљево била је брзо по-
рушена, као и возови који су пристизали од Чачка. Исто тако, у
току ноћи 15/16. октобра, под личним руководством команданта
Лепеничке бригаде, потпоручника Живомира Дугића Хусара, била
је порушена железничка пруга Краљево – Косoвска Митровица и
један воз оштећен. Друм Чачак – Краљево био је, такође, запречен
1 Ова је одлука уследила због повољних вести у вези Крушевца, који је био
потпуковник Кесеровић заузео и у њему ослобођеном дочекао совјетске трупе.
Однос је на почетку био ружичаст. Чак се био претворио у славље.
184 | и добро поседнут, да отуда нападом у леђа не будемо доведени у
велику незгоду.
После тако рашчишћене ситуације на полазном положају и
обезбеђења са правца Чачка, кренули смо у напад на само Краље-
во. Због саобраћајне важности било је добро брањено. Са нашим
оружаним средствима мало је било изгледа неком успеху. Ипак смо
у нападном распореду и акцији остали и у току ноћи.
На моје велико изненађење, из тако делимично опседнутог
Краљева, стигло ми је једно писмо. Слао га је капетан Петар Гајић,
тада у извршеној преформацији Српске државне и Граничне страже
у СУК (Српски Ударни Корпус), начелник штаба неке јединице,
иначе мој школски друг са Више школе Војне академије. Писмо је
било кратко: „Драги Ацо, ми смо овде. Не нападајте!“ Како смо ми
већ били чули да је ђенерал Недић напуштајући Београд са својом
владом све своје оружане снаге ставио Равногорском покрету на
расположење, због чега је и била извршена преформација у СУК,
одговорио сам му: „Драги Перо, продужићемо напад! Ви више ни-
сте у колаборацији! Шта ћете ту заједно са окупатором?!“ Не знам
да ли је тај одговор стигао у његове руке, нити, тада, шта је било са
СУК-ом, јер, исто тако, нисмо ни знали да је у Краљеву.
Сутрадан, напад је настављен. Када се беше већ увелико одју-
трило, извештен сам био да је примећена једна колона преко Ибра,
у покрету са правца од Крушевца. Осмотрио сам је и ја. По свему
судећи, није се дало закључити да су партизани. Бојазан да можемо
бити нападнути из позадине, с леђа, била је могућа. За сваку сигур-
ност, неколико тројки је кренуло да извиди ко су. Убрзо је стигао
извештај. Било је то људство из Топличког корпуса потпуковника
Јововића, из састава Кесеровићеве Групе корпуса. У покушају да
буду разоружани од стране бољшевика у Крушевцу успели су, чак
и уз борбу, да се извуку.1
Наш напад на Краљево био је обустављен истога дана по под-
не. Јединице су се свиле у маршевску колону, те продужисмо пут
1 Нападом на Немце, потпуковник Кесеровић је био ослободио Крушевац. У

њему је, са већим бројем заробљених немачких војника, тенкова, оружја и матери-
јала, сачекао совјетске трупе. Код споменика, усред Крушевца, одржани су говори
у славље победе и ослобођења. Говорили су потпуковник Кесеровић, Крамер,
Американац који је био код Кесеровића, као и руски командант. Потом је био
заједнички ручак. Док се то славље збивало, бољшевици су покушали да разоружају
Кесеровићеве јединице.
запада. Увече смо стигли у село Врдила. Ту је Други шумадиски | 185
заноћио, док су остали продужили у суседно село Каону, где смо
се сутрадан сви окупили.
Увече, што је било постало обавезно, слушали смо Радио Лон-
дон. Јављао је: „Јаке снаге народно-ослободилачке војске ослободиле
су Чачак и Краљево и воде огорчене борбе. Железничка пруга у
долини Ибра је порушена и исто тако Чачак – Краљево“. Лажима
није било краја, које је радио–станица „Слободна Југославија“ у
Тифлису, прихватала и преносила.
У селу Каони смо наишли на мајора Калабића. Он је ту био са
неким деловима својих јединица. И ми смо се ту задржали и разме-
стили. Није нам се даље ишло, док су поред нас пролазили делови
из Кесеровићеве групе корпуса и продужавали ка Ивањици и даље
преко Јавора ка Сјеници.
Дан касније, наишао је и штаб Команде Србије, као и сам коман-
дант ђенерал Мирослав Трифуновић. Задржао се краће, па истога
дана продужио ка Ивањици и даље. Стигао беше и мајор [Миодраг]
Палошевић, чувени Палош, и сакупљеном људству одржао један го-
вор; говор „Синовима крваве Шумадије“, како им се беше обратио.
У ситуацији каква је била, ништа окуражавајуће није могао рећи.
Али је истицао, везујући за нашу толико пута мучну прошлост, да
ћемо и овога пута изаћи победоносно...
Истовремено када је Шумадиска група корпуса обуставила
напад на Краљево, обустављен је био и напад на Чачак. Све једи-
нице које су тамо учествовале, сем Другог равногорског корпуса,
кренуле су такође ка Ивањици. Други равногорски корпус је остао
и продужио напад. По пристизању совјетских јединица, командант
капетан [Предраг] Раковић и судија Ђура Ђуровић, споразумели
су се некако са њима о заједничком садејству. Ту наивност врло
брзо скупо су платили.
Каона је била препуна. Нису ту биле само јединице на повлачењу у

планинске пределе испред трупа Црвене армије, већ и велики број
оних из колаборације. Попут мишева, чим су осетили да немачки
брод сигурно тоне, затражили су склониште, а оно је једино могло
да буде под окриљем Равногорства. Сваки је од таквих из џепа вадио
186 | већ давно, и за сваки случај, припремљен доказ о вези и учињеним
„услугама“. Такви су били махери да то припреме за све евентуалије
и све околности, да је врло често било тешко проверити да ли је
истина оно са чиме се појављују. Нашао се ту чак и начелник округа
Крагујевачког. У својим говорима преко радија он је уживао да се
увек бахато очеше о Чика Перу – Николу Калабића. Као и увек, и
овде у Каони Калабић је имао најбољи смештај, у сеоској школи.
Наравно, није изостајала ни добра храна, а о тулумини вина није
смело ни да се помисли да може да недостаје. Тако, и смештај и све
друге околности биле су повољне да начелника прими као госта. И
то се десило. Био је добро угошћен. А на крају гозбе, када је и винце
узиграло, дошло је до обрачуна у коме је Чика Пера лично учество-
вао. Начелник је своју игру преко радио станице платио смрћу на
тешко грозан начин. Ма како узвишени потхвати били, голотиња
суштина се не да сакрити. Увек дође моменат када се она обелодани!
У тако препуној Каони, народ је нас прихватио са сапатнич-
ким саосећањима и трудио се свим што има да изађе у сусрет. Ту, у
припланинском крају, где се сучељавају огранци Троглава и Јелице,
на земљи не баш много плодној, навикнут је био на муке и напор,
и кроз то да и свачије муке не само да разуме, већ и саосећа. Тај
такав живот у борби за кору хлеба, са једне стране, и слобода у тим
кршевима у којој се он осећао својим царем, са друге, учинили су
га најбољим равногорским борцем у овом хаотичном стању, после
априлског слома 1941. – са свом бедом нашег предратног интелек-
туалног пролетаријата, немачке окупације са наказним израслинама
(на челу са љотанима) на српском националном бићу и, на крају,
са грађанским ратом на челу са пробисветским олошем какви су
комунисти. Њега је и природа и живот у њој челичио. За њега ни
најмањи потрес није био ни сопствена крв када процури. Научио је
он на то чим изађе из куће, да му глогов или неки други трн пусти
крв, и да је он безбрижно обрише као да се ништа није ни десило.
Све то га је натерало да се још од малена, из пелена, оружа за један
такав живот. Оно чему сам био сведок 18. октобра, после пробдивене
ноћи, најбољи је доказ тога.
Било је хладно јутро. Хладно, да се вода по врху ледила. Предео
попала слана, а планински поветарац је секао. Пред кућом у којој
сам преноћио пушила се до потпуне замагљености топла вода из
коританцета. Махинално сам застао, у помисли да ли можда дома-
ћини због мене хоће да ошуре нешто од живине ради угошћавања.
Ту могућност, противу које сам у начелу одувек био, нисам ис- | 187
кључивао, јер су дознали да сам командант, а уз то сусрет у кући
и разговор, са пуним разумевањем њиховог живота будући да сам
са села, претворио се не само у пријатељство, но и у блискост. Док
сам, тако размишљајући, чекао крај коританцета да ствар разјасним,
намах сам угледао како кроз кућевна врата изађе једна млада, здрава,
дурашних покрета жена, држећи у рукама под мишкама потпуно го-
лог мушкарчића, свега неколико недеља старог. И од њега се, онако
голог, од хладноће дизала сумаглица. Али се оно радосно праћакало,
и гукало са очитом жељом да што пре, не због хладноће, већ из жеље
за купањем, буде спуштено у коританце. И мајка га спусти, те и ја
видех, крај пуног запрепашћења изазваног околностима хладноће,
колико је задовољство детенце показало не зато што је упало у топло,
већ зато што је то свакидашњи догађај пропраћен и свом његовом
физичком игром; игром која га је челичила за један напоран живот
његовог краја, али у сваком погледу пун и узвишен...
После бурне ноћи, Калабић је напустио Каону са свима својим,

продужио ка Ивањици и ту се спојио са осталима. Шумадиска група
корпуса је прешла у село Луке, на правцу ка Ивањици, и ту се задр-
жала, смештена делимично по кућама, а делимично по шаторима.
Са правца Ужичке Пожеге и Чачка били су већ пристигли Церски,
Пожешки, Авалски, Посавско-колубарска група корпуса као и део
Гарде који се тамо налазио.
Партизана није било, сем неких тројки од мештана који су сада
испољили своју опредељеност или симпатије. Њихов циљ, да се
споје са трупама Црвене армије, у овом времену био је потпуно
остварен. Ове су углавном надирале ка Београду. Колона која је
преко Марковца избила у Рачу поделила се на двоје. Један део је
продужио преко Наталинаца ка Тополи, а други друмом, правцем
преко села Крчмаре ка Крагујевцу. Наши су комунисти за њима као
„народни ослободиоци“ успостављали власт. Смрт је гутала све што
им се, било због чега, није свиђало.
Тако у времену 17. и 18. октобра 1944. године, у околини Ива-
њице и на правцу ка Сјеници, био је окупљен највећи део срби-
јанских јединица равногорског покрета тј. Југословенске војске у
188 | отаџбини, са оно људства што се у бури догађаја затекло у њима.
Недостајали су из ближе околине само Први и Други равногорски
корпус. Други је остао у нападу на Чачак, док се Први још раније,
убрзо по одласку капетана Звонка Вучковића у иностранство, био
по јединицама осуо и као корпусна целина није више постојао.
Присуство јединица Црвене армије дочаравало нам је ситуацију
у свој могућој грозоти. Било је јасно да су само зато ту да попну
наше комунисте на власт.
Питање „шта сада“, иако је постојало Чичино наређење да се
испред совјетских трупа склонимо, неминовно се наметало свако-
ме од нас, и војнику и старешини. Сваки је од нас тражио некакав
одговор који би уливао бар неку опипљиву позитивну одређеност
и наду, јер је склањање био само тактички и чисто војнички потез.
Али тога није било и никоме се није ишло даље.
Било је очајно тешко душевно стање код свих. До данас, пред
окрутним и зверским Немцима, били смо ту. Борили се и бранили
своја огњишта, своје миле и драге; свој завичај и своју отаџбину. А
сада, када се свим тим недаћама ближио крај, а окупатору сигурна
пропаст, ми морамо да одемо. Било је уистину више него очајно!
Али другога није било. Тући се са бољшевицима било је више него
лудост. У таквом стању, колебљивост је брзо сазрела у одлучност:
удаљити се од Совјета, од њихове Црвене армије! Та одлучност је
некако упрла поглед у другу страну. Можда ће у том таквом би-
тисању време и сада непознате околности створити некакав по
нас позитиван излаз. У потпуној неодређености и неизвесности
створила се тако и нека нада. Она је прикупила снагу и покренула
напред. Напред, у борбу за демократска права човека, каква је су-
штина Равногорског покрета била.
Конференција у Ивањици
Цело то такво стање, са свим превирањима, као и само окупљеност

јединица, тражило је и једну целинску одређеност, како војничку,
тако исто, у свој смућености, и политичку. То је све скупа довело
да потпуковник Драгослав Рачић, као командант операција, нареди
конференцију свих команданата група корпуса и корпуса чије су | 189
јединице биле ту у области Ивањице, или само они без јединица.
Та конференција је одржана 21. октобра 1944. године у Ивањици,
у једном хотелу „Српски Краљ“ или „Круна“.1 Њој су били присутни:
потпуковник Драгослав Рачић, командант Церско-Мајевичке групе
корпуса; потпуковник Душан Смиљанић, командант Шумадиске
групе корпуса; потпуковник Владимир Комарчевић, командант По-
савско-Колубарске групе корпуса; мајор Никола Калабић, командант
Опленачке групе корпуса (Горска гарда); потпуковник Синиша Оцо-
кољић, командант Млавског корпуса; потпуковник Света Трифковић,
командант Авалског корпуса; мајор Милош Марковић, командант
Пожешког корпуса; мајор Стева Јововић, командант Топличког
корпуса; капетан Марко Музикравић, командант Првог шумадиског
корпуса; мајор Александар Милошевић, командант Другог шумади-
ског корпуса; капетан Нешко Недић, командант Ваљевског корпуса;
капетан Драгомир Топаловић, командант Рудничког корпуса; капетан
Воја Туфегџић, командант Церског корпуса; мајор Блажа Брајевић,
командант Првог косовског корпуса (Други косовски корпус мајора
Жике Марковића остао је на свом терену и никуда није кретао);
потпуковник Миодраг Палошевић и Драгиша Васић.
На тој конференцији разматрана је ситуација која је, овде у
Србији, била свакоме јасна. Постављало се питање: Шта даље да
се ради? Сва разматрања сводила су се на две могућности: (1) Са
јединицама, овакве какве су, удаљити се од совјетских трупа и (2)
Остати и даље у Србији и продужити борбу.
Друга могућност, у складу са жељом да не напустимо народ,
тражила је као неминовно осипање у герилу. Код прве могућности
се, међутим, истављало два могућа поступка: радити онако како је
Чича наређивао, што је делимично већ било у поступку, или са свим
снагама кренути у Црну Гору. Ово је долазило из обавештења које
је на конференцији пружио потпуковник Рачић, што није имало
никакве везе са Чичиним мишљењем, управо за то он није ни знао
у то време. Рачић је био у вези са Павлом Ђуришићем и овај му је
то предлагао. Павле је тврдио да има спремљене хране и дувана (!)
1 [Према проверама података на терену, у сарадњи са истраживачима Мла-

домиром Ћурчићем и Милутином Велисављевићем, дошли смо до сазнања да је
ивањички хотел, у којем се одиграла ова важна конференција, носио назив „Ду-
брава“ – прим. прир. Н. Д.]
190 | за шест месеци за све србијанске снаге. Предлог је поткрепљивао
претпоставком: „Бићемо близу мора и можемо владати делом оба-
ле. На моменат искрцавања Западних савезника бићемо први ту“.
Никакве друге претпоставке није било, нити је могло бити у онаквој
општој ситуацији и нашем њеном познавању. Она, да се крене пут
Грчке у некаквом споразуму са Албанцима, појавила се тек у ино-
странству, код „војсковођа“ после изгубљене битке.
Ђуришићев предлог био је одбачен одмах, из више посве оправ-
даних разлога. Није био са знањем Чичиним. У могућност искрцавања
Западних савезника пре се могло неверовати него поверовати. Ићи
зими у провалије црногорског терена са великим снагама, значило
би дати црвенима могућност да нас лакше униште, јер бисмо били
лишени покретљивости. И, најзад, сумњало се и у постојање хране.
Рачићу се то супростављање некако није свиђало. Изгледа да
је код њега нада, да ће се приближавањем мору наћи неки повољан
излаз из ситуације у којој смо били, потискивала све исувише опи-
пљиве разлоге који су били против, те је се узрујао, чему код њега
није много било потребно. Онда је, у таквом стању, почео да говори
противу Драже, како он нас држи недовољно обавештеним, а у мо-
гућности је да то учини. Испадало је, по Рачићевом, да Дража нешто
зна што неће да нам каже. На крају тог његовог у узрујаном стању
излагања, очито на врхунцу свог нерасположења, предложио је да
ми сви присутни команданти са ове конференције упутимо Дражи
депешу: „У ситуацији каква је, и због недовољне обавештености са
Ваше стране, решили смо да наше јединице распустимо.“ Уистини,
онако како је то објаснио, то је требало да буде нека пресија на
Дражу да нам каже оно што ми не знамо.
Тренутно је настао тајац. Сви смо гледали у Рачића са пуним
изразом неслагања. На то је проговорио Драгиша Васић. У свом
краћем излагању углавном се дотицао Чичине личности и да би таква
депеша у ситуацији у каквој се Дража налази била један неоправдано
нанесен страховит душевни бол. После тога прихваћено је од свих,
па и Рачића, да се ради онако како је Чича наређивао.
Конференција је била завршена. У њој, најтужније је изгледао
капетан Вук Калаитовић. Он је тих дана, превозећи возом свој кор-
пус ка Вишеграду, упао у клопку и страшно настрадао.
Као и увек, мој командант Групе Дуја Смиљанић се задржао
са Калабићем, који је у том хотелу био и одсео и то у једној соби
одмах крај хола где је конференција одржана. Наравно, понудио
је чашицом ракије, и док смо разговарали из суседне собе појавио | 191
се сопственик хотела. Крупан, средовечан човек. Сатрвене појаве
од преморености и, свакако, душевне искиданости. Изгледао је
сањив и прошао је поред нас као да нас није ни запазио, што није
било искључено.
На његову појаву, Калабић је упитно погледао Дују и додао:
„Овај је могао чути све што смо говорили?“ Једновремено, једном
од пратилаца који су увек били на стражи крај њега, даде некакав
знак и продужи са нама разговор о ономе где смо били прекинути
на појаву сопственика хотела.
После краћег разговора са Калабићем упутили смо се назад ка
селу Луке, где су биле наше јединице. Одмах изнад хотела, у једној
вододерини, наишли смо на леш сопственика хотела. Био је заклан.
То је био резултат онога мига Калабићевог једном од својих прати-
лаца. Усмрћен је човек који није представљао, у ситуацији каква је
била, никакву опасност, таман и да је чуо све што се на конференцији
говорило. Сигурно је, међутим, било, судећи по ономе каквог смо
га видели, да он нити је прислушкивао, нити био у стању да ма шта
чује. Дуја и ја у чуду се погледасмо и ћутке продужисмо... Огледало
страшних чинова револуције!!!
Тек је било превалило подне када смо кренули из Ивањице. Село

Луке није много удаљено од Ивањице, неколико километара, те
је по повратку било још дана да се са окупљеним људством сврше
послови, које је сада, после конференције, изазивала у неку руку
једна одређеност.
Будући да је сваког појединца морила неизвесност и натурала
питање шта сада, то сам запазио код људства да су сви у положају
ишчекивања, а на лицу упитност. Ово тим пре што се никоме није
напуштао завичај, а опет останак се сусретао са непремостивим
опасностима. Сваки је у тој таквој ситуацији, у којој на лицу места
није било излаза, ишчекивао да ћемо на конференцији пронаћи
неко решење које ће да задовољи ту основну жељу свих нас, да не
напустимо Србију. Отуда оно онакво љубопитљиво ишчекивање.
Наредио сам да се сво људство корпуса искупи на једној про-
страној и подесној пољани, у котлинастој удолини села Луке.
192 | Принципијелно сам увек људство јединице држао обавештеним
са стварношћу, ма како тешка била. Ту околност сам једино заоби-
лазио у борби, када је требало издржати. Увидео сам био да је то,
у свој грозоти окупације и под њом грађанског рата, било добро.
Имао сам под командом свесне јединке. Није било дезертирања,
још мање осипања или неангажовања, до мере која је била могућа.
Ни Краљев говор, иако је морално тешко погодио, није пореметио
ову солидност. Десио се само један случај напуштања јединице.
На преноћишту у селу Врдила, после прекида напада на Краљево,
један Шапчанин је напустио своје стражарско место, али је пушку
са цедуљицом оставио. На њој је био написао: „У ситуацији каква
је, враћам се кући. Хоћу да моји знају где ми је гроб“.
Пред људством корпуса, са јединицама постројеним у кару,
изнео сам, са свом упечатљивошћу несреће каква је била, ситуацију
коју су и они већ знали.
– Наши партизани су се увукли у Србију, избегавајући одлучне
борбе. Улазак трупа Црвене армије онемогућио је да ми са
нашим комунистима дођемо у одлучујући однос по питању
Србије.
– Јединице Црвене армије су у непријатељском ставу према на-
ма. Ни са чим није оправдано да ми са њима ступамо у борбу.
Зато је Чича наредио да се испред њих повучемо у планинске
пределе. Такво њихово држање јасно говори да су овде дошли
да помогну наше комунисте.
– У таквој ситуацији, за сада, нама ништа друго не остаје већ да,
овако окупљени, избегавамо додир и радимо оно што Чича
наређује. Сви су изгледи да ћемо продужити покрет ка западу,
у Санџак, и даље према ситуацији.
– Ми знамо шта хоћемо и то се потпуно обелоданило у гра-
ђанском рату, кога су комунисти изазвали. Ми ћемо у томе
истрајати и под овим новим и врло тешким околностима које
је изазвао упад Црвене армије у Србију.
– Ја знам, јер и ја исто осећам, колико вам све ово тешко пада.
Али ту нема бирања. Морамо издржати, са олакшицом коју
чини уверење да се боримо за демократију, те и у сваком по-
гледу за слободу и лична права човека.
– На крају, хоћу да нагласим, да свако од вас може слободно
да ми приђе и каже ако има нешто што није у складу са овим
што сам рекао. Боље је да тако учини, а ја ћу прихватити
оправдане разлоге, него бекством да себе доводи до смртне | 193
одговорности.
– До даљег наређења остајемо овде, у овом селу.
– Збор је завршен. Нека команданти бригада дају вољно својим
јединицама.
По завршетку збора многи су се, нарочито истакнути у раду
у Равногорског покрета, били окупили око мене. Као први, ту су
били оба Домановића, и Аца и Ђорђе, учитељи и пореклом у срод-
ству са чувеним Радојем Домановићем, свештеник штаба корпуса
Михаило Радић, свештеници Лепеничке и Треће крагујевачке бри-
гаде Пејовић и Павићевић, доктор Милан Милосављевић – доктор
Миланче, лекар при штабу корпуса, као и доктор Стева Мирковић,
лекар Друге крагујевачке бригаде. Стигли су онда командант штабне
групе корпуса потпоручник Душко Најдановић, учитељ, командант
Лепеничке бригаде потпоручник Живомир Дугић Хусар, командант
Друге крагујевачке капетан Димитрије Ђорђевић, командант Треће
крагујевачке капетан Милутин Милутиновић, командант Удар-
не бригаде поручник Жика Павловић, као и јеромонах Никанор
Паљић, руководилац специјалних подхвата у области железничке
станице Лапово. На крају су пристигли и команданти срезова, мајор
Дачко Грујић – Лепеничког и поручник Милентије Карасовић –
Крагујевачког.
То је био сусрет пријатељски и саборачки. При таквим су-
сретима, што је био мој принцип, свако је могао сасвим слободно
и без икаквог војничког обзира, да покрене свако питање. И овај
однос, као и онај о упознавању са ситуацијом, ма како горка била,
био је необично подесан. Пружала ми се прилика да чујем свачије
мишљење и да кроз све дођем и до најбоље одлуке као заједничке...
Једино када је био чисто војнички подухват у процесу договор је
отпадао, иако је, било како, био могућ. Тада је врхунила чиста вој-
ничка дисциплина и извршавање заповести и наређења. Временом,
кроз догађаје, то се осведочило као најбоље, па је сасвим природно
отпало и оно рогушење које је проистицало из околности да је та
наша војска, војска Равногорског покрета, под именом Југословен-
ске војске у отаџбини, била уистини народна војска, организована
без икакве суштинске везе са Југословенском војском која је ушла
у рат априла 1941.
На том, тако спонтано учињеном скупу, разговарало се, при-
родно, о ситуацији у којој смо; о нашим комунистима који су, осути
194 | више-мање у герилу, били преплавили Србију; о трупама Црвене
армије, за чији се непријатељски став према нама сада поуздано
знало; и, наравно, о Западним савезницима и, нарочито, о држа-
њу Енглеза. Никоме није ишао у главу њихов став према нашим
комунистима. Њихову помоћ и пропаганду сваки је тумачио као
неки маневар; неку смишљеност тренутног обележја. Ја им ништа
више ни нисам могао рећи од онога пред стројем, али сам и ја де-
лио њихово мишљење и тумачио енглески став као акт неке високе
политике једне нације која је политички имала у својим рукама све
конце целог света и да, као непобитни непријатељ комунизма, има
да учини нешто чиме ће и нас сунце обасјати.1
Разговор и измена мисли унела је смиреност и ону решеност
после које није било оклевања, ма шта испред нас било. У тако ство-
реној атмосфери и мени је било лакнуло. Знао сам да под својом
командом имам једну компактност решености, те и спокојства.
На крају су дошла и чисто лична питања. Први се појавио док-
тор Милан Милосављевић, кога смо и због младости и изгледа сви
звали „доктор Миланче“. Иступио је слободно и отворено:
– Ја сам доктор и као такав потребан сваком, без обзира на
његово идеолошко опредељење – демократско или комунистичко.
Према томе, мислим да бих и комунистима био добро дошао. Али ја
хоћу да дође до изражаја и моје лично осећање, не само докторско.
Зато желим, обзиром на сву сметеност, поуздано обавештење да ли
код наших партизана, Народноослободилачке војске, и не знам како
се још зове, уистину руководе комунисти?
Одговорио сам му да у то ни најмање не треба да сумња. Да они
то, заодењујући овим и оним именом, чине из својих чисто тактич-
ких разлога, јер наш народ није за комунизам. Ако се, а за сада тако
изгледа, дочепају власти, она ће сва бити у комунистичким рукама.
На то је доктор Миланче са задивљујућом одлучношћу, кратко и
јасно одговорио:
– Ја са таквима нећу, ма какву ми повољност као доктору то
нудило. Ја остајем овде!
1 То такво самоуверење проистицало је из наше склоности да у расуђивању по-

лазимо од себе и да верујемо да ни други неће да учини оно што ми сами не би хтели
да учинимо. Међутим, како ће се истина разголитити, Черчил је поступао као да
није у питању једна нација; чак се његови поступци обасјавају у пуној мери мржње.
И остао је. Поднео је и све недаће, не само стојички, но и увек | 195
ведра чела и расположења. Такав је сигурно био и онда када му је,
пред Зеленгором, рафал комунистичких безумника одузео живот.
Иако млад, био је већ запажен као хирург, али га то није повукло
духовном странпутицом. Платио је то животом, али је остао на
путу узвишености.
После доктора Миланчета, по чисто личном питању, појавио
се учитељ Аца Домановић. Он је са собом био повео и сина једин-
ца. Повисоког раста, као што је био и отац, али физички врло сла-
бе конструкције. Иако је по добу старости требао да буде у стању
јарана, чувених јунака Јанка Веселиновића, он је изгледао као да
су му одбројани месеци, ако не и дани. Изгледао је као да је он
последњи изданак Домановића и да кроз њега они биолошки изу-
миру. На жалост, тако је и испало. И када ми је отац Аца рекао да
он никако не жели да се од њега одвоји, а да наш даљи пут, и све
скопчано са њим, има мало изгледа да то његов син може да издр-
жи, мени је све било јасно. Зато ме је питао, да ли је обзиром на
све боље да се са сином врати у своје село Горње Јарушице, па шта
[им] да Бог.
Потпуно сам разумео Ацину ситуацију и саосетио његову очин-
ску бригу и љубав. Одмах сам му рекао да ја немам ништа против
да се он врати, иако ми је то тешко падало, али сам му истакао шта
може да му се деси у налету у првим моментима комунистичке руље.
Због тога мора све да предузме да то преживи. И успео је, али је
срећа са сином била исувише кратког века.
Растанак са Ацом је био и болан и дирљив. Он је био човек
високих патриотских осећања. Добар познавалац свих наших пред-
ратних политичких незгода, присан и одан; поуздан и сигуран и уз
то, верујем, због претходника Радоја Домановића, склон у пуној
мери једном нашем и националном и државном препороду. Као
такав био ми је постао необично близак, толико да је свако питање
било заједнички разматрано. Такав, он ми је недостајао.
Нико се више није појавио са неким личним питањем. Али је
следећу ноћ искористио судски приправник из Доброводице и
побегао. Био је изданак оног међународног шљама, који се, као ин-
телектуалац, није стидео да то учини ни од осталих интелектуалаца
своје струке, а било их је неколико у корпусу, нити од масе сељачких
синова чије су удобности почивале једино на зноју лица свог.
196 | Отискивање ка Санџаку
Покрет пут Санџака и даље проистицао је само из неминовности да

се удаљимо од совјетских војних јединица. Али је у томе, поред само-
уверења да нас Запад неће напустити, било и неке неосноване наде.1
После конференције у Ивањици све јединице су се упутиле,
која пре која после, ка Сјеници. Једне друмом преко планине Ја-
вора, а друге уз Моравицу преко Хајдучке Воде и Ступске Чесме.
Борби је било на Јавору, где су извесни делови комуниста-мештана
правили заседе.
Шумадиска група корпуса кренула је последња из села Луке.
Просто нам се није ишло. Тек после два дана кренули смо и ми и
пребацили се у долину Моравице, а одатле уз Моравицу и даље
правцем: Хајдучка Вода – Ступска Чесма – село Брњица – Сјеница.
У засеоцима у висини Хајдучке Воде, Група корпуса је заноћила.
У току ноћи није било узнемиравања, али се са правца превоја плани-
не Јавора, онде где друм прелази, чуло у току ноћи стално пушкарање.
Прихват од мештана у овом планинском пределу био је при-
јатељски. У сваком поступку осећала се једносмишљеност, али, у
непознавању ситуације, и нека збуњеност. Сваки се интересовао
шта се ово дешава и куда ће ово да одведе.
Сутрадан смо продужили ка Ступској Чесми и преко ње ка
селу Брњици. Ја сам се са мојим корпусом ту у том селу задржао,
док је штаб Групе корпуса са Првим шумадиским продужио ближе
ка Сјеници.
Ту и око Сјенице задржале су се све јединице неколико дана;
неке и до две недеље. И, на наше велико изненађење, била је ту и
Српска државна и гранична стража – СУК. Из Краљева је, због
нашег напада, наврат–нанос, продужила возом на југ, за Косовску
1 Као лични изасланик председника Рузвелта био је код Чиче парашутиран
крајем августа 1944. пуковник Роберт Мак Дауел. Он је Чичи саопштио и поје-
диност да по споразуму савезника у Југославију неће ући ниједна страна војска.
Када су то Совјети учинили, он је уверавао да ће то учинити и Западни савезници.
И, саветовао је, да сву бригу посветимо да себе сачувамо. Могућност уласка трупа
Западних савезника могла је бити вероватна само на Јадранској обали. Наш покрет
ка Босни значио би покрет у сусрет. У том обавештењу, изгледа ненамерној обмани,
лежало је неоспорно и нешто опипљиве наде.
Митровицу. Дошли су до Рашке. Када се даље на југ, ваљда за Грчку, | 197
није могло због Арнаута, стоварили су се са воза и упутили у Нови
Пазар. Ту се задржали неки дан, сигурно у решавању куда даље1, да
онда крену преко Дуге Пољане ка Сјеници.
Ту, код Сјенице, примљено је наређење Врховне Команде, да
се упути назад у Србију потребно старешинско особље, са неоп-
ходном пратњом и средствима за везу, тако да буду покривена сва
места команданта корпуса и бригада.
На основу тог наређења одређени су били заступници коман-
даната корпуса и бригада и [1. новембра 1944] упућени у Србију.
То људство из Првог и Другог шумадиског корпуса отишло је скупа
са оним из Гарде.
За заступника команданта Другог шумадиског корпуса, и уједно
и команданта Лепеничке бригаде, био је упућен потпоручник Вла-
дислав – Лаца Симић. За заступника команданата Друге и Треће
крагујевачке бригаде, наредник Влада Сретеновић и наредник Јова
Илић Лисица.
У току зиме 1944–1945. сво то људство је безмало изгинуло.
Лаца је био рањен, ухваћен и спроведен за Крагујевац, где је по крат-
ком поступку био уморен. Његов случај је карактеристичан, како
су комунисти успевали да у то време омладину учине сопственим
оруђем до најтежих злочина. Лаца је био под Виском (к. 396), срез
Лепенички, опкољен. При извлачењу из обруча наишао је на једног
омладинца из села Горње Јарушице, са којим се познавао. Лаца није
употребио оружје. Објашњење је било кратко: „Ја нећу тебе! Немој
ни ти мене!“ Међутим, када се Лаца мало удаљио, он је, необучен
у руковању оружјем, ставио пушку у ракаљ једног дрвета и тешко
ранио Лацу. Наравно, он је о томе тих дана хвалисаво причао.
Једнога дана, док смо још били у Сјеници и околини, небом су се

заблистали либератори. Убрзо, њихов товар бомби поздравио је
1 У почетку, стицао се стварно утисак да је СУК стављен под Дражину команду.
Међутим, као што ће се то касније видети, тај нови однос и положај није прихваћен.
То је био, у ситуацији каква се стварала скором пропашћу окупатора, само пут да
за себе нађу неки излаз, што се на крају и десило.
198 | Сјеницу, у којој ни трага ни гласа није било од Немаца у том мо-
менту.1 Рушевине и многобројне жртве грађанског становништва
и равногорских бораца – био је резултат њиховог бомбардовања.
Поступно, вршен је покрет дубље у Санџак, правцем: Сјени-
ца – Пријепоље – Плевља. Шумадиска група корпуса била је међу
последњима.
Тих дана појавили су се и Немци, немачке војне јединице. По-
влачили су се из Грчке. Покрет преко Краљева био им је онемо-
гућен. Зато су од Рашке скретали ка Новом Пазару и даље преко
Дуге Пољане, Сјенице, Пријепоља, Рудог, Устипраче или Рогатице
[одступали] ка Сарајеву. Била је то по нас велика незгода, али не
и без извесних згода. Друмом више нисмо могли. Али нам се зато
пружила прилика, да се на разне начине, од прераде до најобичније
куповине, снабдемо оружјем, муницијом и другом ратном опремом.
То нам је касније изванредно користило.
Немачке јединице, у непрекидној колони, биле су у покрету и
дању и, готово увек, и ноћу. Били су изванредно обезбеђени, сталним
батеријама на подесним положајима крај правца њиховог кретања.
Углавном су се ватром из тих оруђа обезбеђивали. Ако се негде десио
напад на њихову колону, отварали су ватру из тих оруђа и рушили
и палили све куће у домету тих оруђа.
Шумадиска група корпуса кренула је 2. новембра из предела
Сјенице ка Пријепољу. Заноћила је у засеоцима на северним па-
динама Јадовник планине. Највећи део од нас био је под ведрим
небом. У току ноћи нити смо ми шта предузимали противу немачких
трупа, нити смо пак ми били узнемиравани ма од кога. Командант
Ударне бригаде поручник Жика Павловић је ипак те ноћи успео
са својим људством да се домогне два противавионска пушкоми-
траљеза; „електрична“, како смо их звали. Изванредно оруђе, али
никада довољно муниције.
Сутрадан је освануо доста леп, иако новембарски дан. Покрет
је настављен ка Пријепољу и при крају дана стигли смо у село Ко-
шевине, југоисточно од Пријепоља и над самим њим. Ради бољег
смештаја, командант групе потпуковник Дуја Смиљанић са својим
штабом спустио се у саму варошицу. Учинио је то исто и командант
1 У својој бездушној политици, Черчил је на крају био створио Балканско вазду-
хопловство и ставио га Титу на располагање. Овај га је употребио противу својих
противника у грађанском рату – противу нас.
Првог шумадиског, капетан Музикравић. Ја сам се, међутим, са мо- | 199
јим корпусом задржао у селу Кошевина. Без обзира на удобности,
из чисто принципијелних разлога, нисам хтео у варошицу. Уз то,
није ми се свиђала ни рупа у којој је било Пријепоље крај реке Лима.
Били смо ту мирни. Немци нису ни знали за наше присуство,
а ми, опет, нисмо имали потребе да их нападамо. У онаквој нашој
ситуацији било би то чак и глупо. Комуниста није било. Немачке
јединице су се кретале у непрекидној колони, и дању и ноћу, кроз
Вакуф и, остављајући Пријепоље лево, скретале су низ Лим ка Руду.
После неколико дана тешке јесење кише, беше се пролепшало.
Небо ведро и дивно плаво. Горе, на истоименом вису је Кошевина,
јесење сунце је мамило и његова топлина је необично годила бићима
искиданим физички и, необично, психички. Пред нама, доле у ували,
беласао се вијугави Лим. Изгледао је тих и миран. Као да је и он
уживао под топлим ивањским сунцем. Пријепоље под нама, лежало
је такође спокојно. Изгледало је да никог живог нема у њему. Само
што се над њим дизала блага замагљеност; нешто дима, а више паре
из кишом добро натопљене варошице. Све је то, тако, остављало
утисак смлаћених живаца. И уистини, пред грозним збивањима и
питањем без одговора – шта ће бити, тако је и било.
Једног таквог дана, тек што је подне било превалило, ту тиши-
ну је наједном пореметио звук авионских мотора. Прво у даљини,
па све ближе. На позадини плаветно чистог неба засветлуцали су
бомбардери, све ближе и све видније. А онда, када беху на вазду-
шном домету Пријепоља, свемиром се разлеже оно језиво ломљење
ваздуха које ствара лет бомби. Једна ескадрила, па друга. Са велике
висине, теписи њихових бомби сручише се на Пријепоље. Стару
касабу покри густ облак прашине и дима; диже се високо, високо у
плаво небо. Доле, у његовом дну, у разореној варошици, чули су се
вриска, вапај и запомагање смртника... У даљини се догледом добро
видела немачка колона, како мирно маршује низ Лим.
Ми на брду горе, пред тим призором, немо смо гледали једни
друге, а неумитно ми се натурала мисао: како мали и немоћни грозно
страдају под орканом укрштених интереса моћних; а онда, груба
сила је све – и право и правда!
Бомбардовање Пријепоља, после Сјенице, унело је тешку за-
бринутост и код оног последњег међу нама, који је био навикао да
само извршава наређења, а да о свему другом мисли онај који му
наређује и који га води. У великом је отпала и претпоставка, што се
200 | мислило за Сјеницу, да је то случајна омашка и да је бомбардовање
намењено Немцима. Добијао се утисак да смо у томе баш ми циљ,
као што је то уистини и било. Па иако је то тако изгледало, никоме
од нас није могло да падне на памет неко логично разјашњење.
И овде око Пријепоља није било јачих комунистичких снага, сем

мештана које су, у ситуацији каква је била, ојачавали опортунисти
– средоње, како смо их звали.
Околина је била сиромашна, те је наше снабдевање храном било
отежано. Највише изгледа нудила је долина Лима, јер је она у овом
планинском пределу једино била јаче насељена. Отуда су напори
у том погледу највише били усмерени уз Лим, ка Бродареву. Под
нама, у рупи доле, лежао је манастир Милешева. Тамо се није могло
ништа наћи, али нас је он бацао у сећања на нашу славну српску
историју, мучна збивања и још мучније напоре да себе уденемо у
организовано самосвојство.
Онде где је мој корпус био размештен, било је мало насеље, засеок
Висибаба села Кошевина. Тешка сиротиња, коју је рат и револуција
убацила и у беду, али добар и племенит народ. Тискао се око нас, браће
Србијанаца, онако радосно и присно, да ме подсећао на моје детиње
одласке у госте рођацима. Ту сам по први пут чуо да ратлук зову ″ло-
кум″, кроз разговоре са укућанима и међу њима са девојком стасалом
за удају. Она би рекла: „Нема више локума, па се ни љубав не може
водити“. Ваљда су такви сусрети били пропраћени и са ратлуком у џепу.
Иако је био тако сиромашан крај, ипак је мој брат од тетке
Бошко Марковић, склон пићу, успео да пронађе ракију крушковачу
(од дивљих крушака) и да се поднапије. Данас ми је жао што сам га
због тога тешко казнио. Али он, у ситуацији каква је била и тим пре
што је мој рођак, то није смео да учини.
Одавде, дубље у Санџак и правцем ка Босни, кренуло се после
неколико дана; једни низ Лим, а други ка Плевљима. Ка Плевљима
су се упутили Гарда, неки делови из Јужноморавске групе корпуса,
Шумадиска група корпуса и СУК, који је од Сјенице некако ушао
у наш састав.
Бомбардовање Пријепоља изазвало је извлачење свих једи-
ница које су биле у њему. То је убрзало и покрет даље наведеним
правцима. Ка Плевљима, у првоме ешалону, кренули су Гарда са | 201
Јужноморавцима, и са њима СУК. На плеваљској Јабуци се задржао
Козјачки корпус као стално обезбеђење, док су остали продужили
Плевљима и тамо [се] сместили.
У последњем ешалону ка Плевљима кренула је Шумадиска гру-
па корпуса. На челу ешалона је био Други шумадиски корпус. По
наређењу команданта групе имао је да испита ситуацију на Јабуци
и, ако треба, тамо задржи ради обезбеђења пролаза осталих.
Са пуном мером обезбеђења избили смо у предео села Јабука,
без икаквог узнемиравања. Ту смо се задржали, и у првом контакту са
неким нашим добили смо обавештења да су ту на обезбеђењу неке је-
динице из Козјачког корпуса, из састава Јужноморавске групе корпуса.
Да испитам ситуацију и извидим да ли је потребно да и мој
корпус ту остане ради обезбеђења, кренуо сам са најужом пратњом
ка команданту тих снага, капетану Булатовићу. Корпус је остао
под командом капетана Димитрија Ђорђевића, команданта Друге
крагујевачке бригаде.
У то време дан се већ ближио свом крају. Наишле су и остале
снаге наше групе корпуса. Капетан Ђорђевић није сачекао мој по-
вратак, већ је, испред осталих снага групе корпуса, полако одмицао
рачунајући да ћу ја стићи. И тако је продужио без икаквог обаве-
штења да ли наш корпус треба да остане на Јабуци ради обезбеђења.
Мени је узело дуже времена да пронађем капетана Булатовића.
Ноћ је била већ увелико овладала када сам стигао до њега, смештеног
у једној појати пуној сена.
Он ме је упознао са ситуацијом. Нису биле у питању јаче кому-
нистичке снаге, али ипак довољне да ометају наш покрет. Онда, да је
њему наређено да на обезбеђењу остане док све јединице не прођу.
И иначе, будући да је ноћ пала, смена није могла да буде извршена.
Како је моја група корпуса била последња у покрету овим правцем,
и већ у пролазу, договорно капетан Булатовић је прихватио да овде
остане у току ноћи и да сутрадан ујутро и он са својом јединицом
крене ка Плевљу. При таквом решењу, ја сам пожурио назад ка мом
корпусу. На моје велико изненађење, корпуса није било на месту
где сам га оставио. Тројка за везу која ме сачекала известила ме
да је капетан Ђорђевић, када су пристигле остале јединице групе,
продужио са њима ка Плевљу. При таквој ситуацији ништа друго
ми није било остало но да се вратим код Булатовића, ту преноћим
и сутрадан заједно са њим продужим ка Плевљу.
202 | Освануо је 16. новембар 1944. Био је то дан Светог Ђурђица и
моје славе. Изјутра је било тмурно; више зимски него јесењи дан, али
кише или суснежице није било. Капетан Булатовић је у раздањавање
свукао своје снаге са положаја, те смо тако рано, неузнемиравани ма
каквом борбом, кренули пут Плеваља. Убрзо смо стигли у висину села
Отиловићи, недалеко од Плеваља. Ту на путу, са великом узнемире-
ношћу, сачекало ме неколико тројки из штабне групе корпуса. На
њима се очито приметио одражај смирености када су ме видели. Од
њих сам дознао да је ту, на простору тога села, размештена цела наша
група корпуса, укључујући и мој корпус, да је штабна група корпуса ту
у једном засеоку недалеко од пута, а да је једино капетан Ђорђевић са
неколико пратилаца продужио за Плевља. Учинио је тако да би оби-
шао неке пријатеље, јер је за време мира у Плевљима био са службом.
Уз очиту раздраганост оних који су ме сачекали на друму, упу-
тили смо се ка месту где је била смештена штабна група корпуса.
И тамо су ме са узнемиреном напетошћу ишчекивали. Командант
штабне групе поручник Најдановић изашао ми је на рапорт са очи-
тим осећањем кривице што ме нису сачекали. И његово објашњење
сводило се на већ познато у вези капетана Ђорђевића. Наравно,
он је добио строгу опомену да он са штабном групом није смео да
учини оно што се десило.
Ту у селу Отиловићима сам обележио моју славу, Светог Ђур-
ђица. Већ су били припремили мали пшенични хлеб као славски
колач и мало ракије од сувих крушака. Отац Михаило Радић очитао
је молитву и пресекли смо колач, и са по гутљајем ракије из чутури-
це, уз честитање, обележили смо славу. У ситуацији каква је била,
предалеко је то било од славља, али смо је ми обележили јер је и то,
јединствено обележје српско, било у захвату наше борбе.
Ту смо провели остатак дана и преноћили. Сутрадан смо про-
дужили покрет. Јутро нас је поздравило густим пахуљама снега. Од
Команданата Групе корпуса захтевао сам да се не задржавамо у
вароши. Плевља је била препуна војске. Он прихвати моје и нареди
да продужимо правцем преко Метаљке ка Чајничу.
У том покрету оставили смо већи број јединица у Плевљу и
другде уз пут. Други шумадиски корпус је заноћио у варошици
Бољшићи. У току ноћи чула се тешка борба са правца Плевља. Били
су комунисти напали, те је дошло до борбе у самој вароши. СУК је
одиграо главну улогу. Навикли на такве борбе, успели су да се одрже
и да комунисте са свитањем дана потисну.
Сутрадан, Други шумадиски корпус је продужио преко Ковач | 203
планине ка Чајничу. Иако је пут био закрчен и другим јединицама,
покрет је био без сметњи, сем што је, при спуштању са Ковач пла-
нине, једном био обустављен. Нашла се на том узаном планинском
друму и једна кола „штајер ваген“, натоварена једним отоманом
са две тапациране наслоњаче. Уз та кола кретало се, вероватно и
возило, и неколико жена. Кола су била стала и закрчила пут, јер су
десни точкови били склизнули са пута и довели у опасност да се све
сурва у провалију. То је зауставило даљи покрет. Како се стајање
било отегло, кренуо сам лично напред да извидим шта је по среди.
Оно што сам видео врло тешко ми је пало, да се због нечије удоб-
ности у оваквим приликама вуче и отоман са фотељама... Није било
никакве могућности да се кола извуку из незгоде. А и да је било, ја
бих исто урадио. Наредио сам, пошто су коњи били успрегнути, да
се кола са целим товаром погурну са горње стране у провалију. То
је и учињено. Све је припадало Гарди. Највероватније „Чика Пери“,
јер су њему морале да буду обезбеђене удобности.
Покрет је без задржавања настављен, и ја кроз Чајниче са Другим

шумадиским корпусом, улазећи ту у Босну, избих на чело свих једи-
ница. Тако и у претходницу, у даљем покрету ка Горажду.
По избијању из Чајнича, дошло је до застанка ради предаха и да
се и остали делови Шумадиске групе корпуса свију у колону, јер су
неки делови у току ноћи стигли овде и ту се задржали. У целинском
саставу Шумадиске групе покрет је убрзо био настављен.
Дан је био леп и ведар. Пред његов смирај приближавали смо се
варошици Горажде. Био сам на челу предње трупе претходнице. Ис-
пред нас само патроле претходнице. Оне су већ улазиле у део варо-
шице на десној обали Дрине. У том тренутку, звук авионских мотора
привуче нам пажњу. Уперисмо поглед у небо. На видику се указа
једно оделење лаких бомбардера. Беху већ над варошицом. Сручи-
ше свој терет. Бомбе падоше на део с оне стране Дрине. Прашина
од ћерпича се диже у вис. Беше нам то као нека „добродошлица“.
Исто као оно у Сјеници и Пријепољу. Било је то 18. новембра 1944.
Варошица је била безмало пуста и страшно порушена. Од ору-
жаних снага никога није било. Од мештана, видео се само по неко од
204 | старијих и деце. Све постаје јасно човеку, када чује да је она током
рата сто педесет пута променила господара. Ређали су се: усташе,
четници, партизани, па овај или онај окупатор. Мостови на Дрини
су били порушени. Онај за обичан саобраћај потпуно, док је на
железничком био срушен само један распон. Људство Шумадиске
групе корпуса, под руководством инжињера Милисава Јанкови-
ћа, предузело је да тај распон оправи и омогући употребу моста...
То је било и учињено за два-три дана, те су 22. новембра јединице
Шумадиске групе корпуса прешле на леву обалу Дрине, у већи део
Горажда. Били смо у Босни.
У БОСНИ – НА ИДЕЈНОМ БЕСПУЋУ
ДО ГОЛГОТЕ
Мајор Александар Милошевић,

комадант Шумадијског јуришног
корпуса ЈВуО, 1945.
У Горажду
У самој варошици, порушеној и безмало опустелој, углавном се

задржала Шумадиска група корпуса. Међутим, и то се брзо свело
само на штабове, док су јединице, у немаштини ма чега за исхрану,
одмах напустиле место и по околини тражиле ма шта од намирница.
Мој штаб је био смештен у згради некада[шње] апотеке, пору-
шеној, али ипак донекле употребљивој. Како-тако, нашао се некакав
кров над главом. Командант групе је био у непосредној близини, у
једној доста очуваној приватној кући.
Док су једни напуштали варошицу у потрази да нађу бољи сме-
штај, други су наилазили. Из Нишавске групе корпуса појавио се
једног дана др. Милан Шијачки. Понудио се да уђе у састав наше
групе корпуса. У начелу, био сам против придошлица. Такви обично
испадну терет јединици, јер само о себи мисле. Али је доктор, иако
није било лекова, ипак добро дошао. Уз то, за др. Шијачког знао
сам и одраније. Припадао је покрету од самог почетка. Командант
Групе корпуса доделио га је Гружанској бригади поручника Бајића,
у саставу Првог шумадиског корпуса.
Једнога дана наиђе и мој класни друг из Војне академије Дра-
гиша Нинковић. Није био више командант Рудничког корпуса.
Сувоњав иначе, доста је слабо изгледао. Као и увек ћутљив и ки-
сео, јер му је увек нешто било неправо, само смо се поздравили и,
такорећи, без речи растали. Није ни чудо, јер је неизвесност била
страшна, а он уз то и осамљен.
Ту, недалеко од апотеке, била је на гробљу и капела, делимич-
но порушена. Благодарећи заузимању корпусног свештеника, оца
208 | Михаила Радића, капела је била, уз помоћ бригадних свештеника Па-
вићевића и Пејовића, доведена у стање, те се у њој могла одржавати
служба Божија. У оном онако тешком стању, то је било добро дошло.
На два-три дана пред наше напуштање Горажда, наишао је
мајор Божо Јоксимовић. Обрадовао ме сусрет, јер смо били зајед-
но у истој класи Више школе Војне академије. И он се понудио да
уђе у састав наше групе. Када ми је то командант ставио до знања,
наглашавајући да би му дао дужност начелника штаба, нисам имао
ништа против. Било ми је чак драго да неко способан за то и покрије
тај положај. Међутим, каснији развој догађаја показаће да такав
прихват није био на свом месту. Требало је прво да испитамо како
се ту нашао и коме је припадао. Он је то крио, јер је био у Београду,
као веза Павла Ђуришића, и сада му је било стало да се одавде на
неки начин тамо врати. Даљи наш покрет нудио му је ту могућност.
У времену нашег задржавања у Горажду ништа се нарочито није
десило. Немаца није било, а ни комуниста такође, али ни мештана
националиста, што нам је врло нелагодно долазило. Нисмо знали
ни шта је са њима: све побијено или се осуло у скривању. Са друге
стране, сав тај јад попаљености и порушености изазвао је бол код
нашег људства и једну смиреност у души при помисли да они нису
тако шта доживели.
У недељу, био је 26. новембар, одржана је служба Божија у капе-
ли. Било је свечано у овој збиљи ситуације. После службе, отац Радић
извршио је званичну веридбу са мојом вереницом Вером Арсеновић.
Било је то, у оним приликама, у неку руку полувенчање. Учинио је
то по договору са мном. Хтео сам тим озваничењем, поред осталог,
да учиним склад са мојом принципијелношћу, да женама није било
место међу борачким јединицама, што је доведено у незгоду нашим
повлачењем из Србије пут Босне због бољшевика. Овом веридбом,
Верица је била постала и мој званични део.
Негде по подне, истога дана, дође к мени ђенералштабни мајор
Жика Андрић, сада у улози начелника штаба команданта Србије.
Није био према мени расположен, а ни ја према њему. То датира још
од лета 1941. године. Тада сам покушао да га уведем у равногорске
редове. Због тога је здимио у Београд из Наталинаца и тамо, како сам
чуо, ступио у радну службу организовану од љотићеваца. При сусре-
ту, био је нарочито званичан. Није искључено да је то проистицало
и из оног мирнодопског односа. Био је старији од мене, и уз то као
ђенералштабац помоћник начелника штаба команданта Косовске
дивизије, у којој сам и ја био. Отуда је сигурно проистицала и његова | 209
близина ђенералу Мирославу Трифуновићу, који је у тој дивизији у
миру био командант пешадије, па га је сада довео право из Београда
за начелника штаба команданта Србије. Кратко ми је саопштио:
„Твоја група корпуса, са Пожешким, према депеши из В. К., треба
одмах да крене правцем Фоча–Калиновик“ и саркастично додаде
„идете у сусрет Енглезима!“ То ме љутну и ја, очито показујући то
расположење, рекох му да мени не прича приче, већ директно каже
шта је по среди. Тада он објасни да је то на тражење Херцеговаца,
јер они мисле да би заузимање Калиновика, сада у комунистичким
рукама, довело до масовног дезертирања од њих мобилисаних.
Калиновачка операција (одисеја)
Сутрадан, 27. новембра 1944. године, кренули смо ка Фочи. Увек

спремни за покрет, у стању какво је било, та промена није пред-
стављала ништа нарочито. Тако, после десетак дана задржавања у
Горажду, кретосмо ка Фочи.
Радозналост је тај покрет чинила и пожељним. Томе се додао и
неоснован хумор, да идемо у сусрет Западним савезницима. Мајор
Андрић је то, у свој пакосној наслади, тутнуо и другима у уши. Све
је то чинило једну позитивну узбурканост и ведрину, ма како да се
покрет у зимско време, слаба обученост и исхрана, чинио тешким.
Кретали смо се узводно, левом обалом Дрине. Дрина валовита
и хучна. Све друго пусто, нигде жива створа. Чудило ме, јер је на
овој страни Дрине, без обзира како, допирала усташка власт. Онда,
на ову страну се преселио сав муслимански живаљ који је успео да
избегне при Павловом чишћењу Санџака од „потурице“. Можда
је и наша појава, бројна и војнички уређена, изазивала склањање.
Ипак, са одмицањем дана и нашим приближавањем Хан Осаници,
појављивао се, ту и тамо, по неко. Очите радозналости ко смо, по-
јављивали су се на ћувицима. Видно наоружани, осмотрили би нас
за тренутак и нестали. Нико од њих није отварао ватру, нити нам
прилазио. Ни код Хан Осанице никог. Изгледа, ту Срба и није било.
Или су се и они устручавали, не знајући ко смо.
210 | Пут није био лош, те смо брзо одмицали, па и оно мало коморе
са нама. Тек код Устиколине наиђосмо на потешкоће. Мост на реци,
која се ту утапала у Дрину, био је порушен. Иако и бујна и брза,
успели смо без много потешкоћа да је савладамо. Највећа мука је
била са тешко болесним капетаном Војом, али је и ту довитљивост
нашег човека нашла повољан излаз.
Убрзо после Устиколине, осмотрисмо приближавање Фочи. Није
се више осећала она мукла опуштеност као пре тога. Сретали смо
понеког мештанина, али ни наших ни комунистичких снага није било.
Фоча је некада била сва на десној обали Дрине и у захвату са-
мог ушћа Ћеотине у Дрину. На левој обали је, вероватно, оживело
подизањем пруге, те и железничке станице. Некада је та два дела
везивао мост, који је био порушен. Сада је река била премошћена
разним даскама и вратима, постављеним на два затегнута жичана
конопца. Са узводне стране био је затегнут још један конопац, за
придржавање при прелазу. Са оне стране тог таквог моста била је
подигнута нека врста бункера. Одатле је оружано чуван тај мост и
контролисан прелаз.
Јесење кише и мокар, лако отопљив снег, напунили су корито
Дрине. Због неравног дна текла је валовито. За све нас из равнице
изгледала је страшно, а несигуран осећај преко онаквог моста чи-
нио је ситуацију још мучнијом. По већ устаљеној уобичајености, ја
кретох први да извидим околности. Под ногама се повијају даске и
све крчи, а мост љуља. Страшан осећај. Ако случајно закујеш поглед
у ток реке, одједном упадаш у врло опасну обману да се ти са мо-
стом крећеш, а да ток воде стоји. Врло брзо сам био у суштини целе
збиље, те се после, по прилици једне трећине пређеног дела моста,
вратих назад. Уследило је наређење, са објашњењем за прелаз моста.
У колони по један, на растојању од три корака; држати се сигурно
за жицу са стране, опрезно, али слободно корачати са погледом на
супротну страну; никако у ток воде не спуштати поглед.
Колона је сигурно прелазила. С времена на време, чак и уз
пошалице слободнијих. По обавештењу мештана и коњи се могу
превести. Решимо да и ми то учинимо. Паметна животиња просто
је предњим ногама пипала и тако сигурне покрете чинила. Само се
један млађи на самој средини узнемирио. У ужасном скоку ускочио
је у чељусти страшне Дрине.
Како се дан ближио крају, а сам прелаз узимао доста времена,
то је командант групе корпуса наредио размештај са обезбеђењем
на левој обали. На десну, у главни део Фоче, прешли су штаб Групе | 211
корпуса, мој штаб и Лепеничка бригада из мог корпуса.
У Фочи
Фоча порушена, као и Горажде. И она је била бомбардована. Са

огромним и запустелим муслиманским гробљем и разваљеним ку-
ћама од слабог материјала, остављала је слику пустоши у делу на
који смо на путу од моста наишли. Међутим, део у рукавцу између
Дрине и Ћеотине био је боље очуван. Ту, на тој коси која се за-
вршавала на ушћу Ћеотине у Дрину, била је доста добро очува-
на велика православна црква. Одмах испод цркве, у једној добро
очуваној кући, сместио се командант групе.1 Ја са мојим штабом
задржао сам се у делу вароши недалеко од моста, тј. на десној стра-
ни Ћеотине. Лепеничка бригада се пак сместила у некада[шњем]
замку неког аустријанског властелина. Била је то доста оштеће-
на зграда, у некада дивном парку при кљуну напред поменуте
косе. Како ми је контрола смештаја Друге и Треће крагујевачке
бригаде и њихово обезбеђење узело времена, мрак је освојио, те
нисам имао прилике да упознам ко је све у Фочи. Сутрадан сам
то учинио.
Изненадило ме колико је ту било старешина из Херцеговине,
Санџака па и Црне Горе.2 Ту је био [Петар] Баћовић, командант
Херцеговине и Источне Босне, Воја Лукачевић, командант јединица
у Санџаку, командант Невесињског корпуса капетан Милорад По-
повић, мајор Иво Ружић, командант једног корпуса у Црној Гори,
мени необично близак из сусрета у официрском дому у Београду у
току Више школе Војне академије. Са њима је био и мајор [Захарије]
Остојић и вероватно још неко кога ја нисам срео. Али, на моје још
веће изненађење, ту сретох и потпуковника Луку Балетића и мајора
1 Сопственик куће је био Србин. Отреситији, средовечног доба човек. Причао
нам је да су кроз његову кућу прошли и Тито и Дража и, упознат са ситуацијом,
додао је: „Енглези при Титовом штабу нигде се сами нису могли удаљити. У из-
вештајима су писали оно што им је речено. Али су за лични живот имали све што
су желели, па и жене. Дража је, међутим, поштено радио, а поштење ево докле је
довело“.
2 После неуспелог напада на Требиње септембра 1944. херцеговачке јединице
су се распале и тако [су се] старешине нашле у Фочи.
212 | Аћима Слијепчевића, које сам лета исте године виђао у В. К., првог
као Дражиног помоћника, а другог као Начелника штаба ађутант-
ског оделења. За Балетића сам претпоставио да је ту као делегат В.
К., али за Аћима, иначе мог класног друга и са Ниже и Више школе
Војне академије, радозналост ме натерала да га запитам због чега
је ту. Кисело је почео одмах да ми разлаже, да је морао да напусти
В. К. јер није хтео даље да сноси одговорност за рад једног задртог
човека који не прима ничије сугестије, а сам не може да увиди у овој
ситуацији куда је застранио. Очито је било да је циљао на Дражу, те
га ја прекидох питањем: зашто раније није напустио В. К. него тек
сада. Он је ућутао. На њему се очито видело да га је развој догађаја
тако погодио, да му није било ни до чега.1 Са Луком Балетићем сам
се само поздравио. И он је био напустио В. К. из истих разлога.
Наш даљи покрет из Фоче није уследио како смо претпоста-
вљали, сходно наређењу В. К. Остали смо овде више од десет да-
на. Командант групе корпуса потпуковник Смиљанић је очекивао
окупљање и груписање месних јединица ради садејства при нападу
на Калиновик. У том ишчекивању дошло је до одлуке међу тим ко-
мандантима да се Воја Лукачевић2 пробије до Енглеза у области
Дубровника, где су се они били искрцали. Питање је само било
како да се до њих пробије, јер су комунисти, према обавештењима,
правили застор да то онемогуће. Мајор Ружић је прихватио да он са
својим људством Лукачевићу омогући приступ Енглезима. Неколико
дана по нашем доласку, у Фочи сретох Лукачевића у покрету ка том
циљу. Поздрависмо се и ја му пожелех срећан пут.
Потпуковник Захарије Остојић, на другој страни, много се
распитивао где је Павле Ђуришић. Знало се да је предузео покрет из
Црне Горе, али докле је доспео долином Лима није било података.
Баш пред наш полазак ка Калиновику, он крете у потпуно супрот-
ном правцу, у предео Заборка. Рачунао је да ће одатле бити у бољој
могућности везе са Павлом.
Задржавање у Фочи, без обзира на све, ипак нас је освежило. За
нас је то био потпуно нов предео, а за масу и људи дотле несретани.
1 Негде, при покрету Павла Ђуришића за Словенију, предао се комунистима.

Ипак је изведен на суд и, због учињених услуга црвенима, осуђен само на две године
затвора, с тим да се у то урачуна и истражни притвор.
2 Он је био у Лондону при Краљевој женидби. Имао је уверење да је оставио
добар утисак код Енглеза. Рачунао је да у овој ситуацији може нешто учинити.
И ми смо за мештане били интересантни, као браћа Србијанци. Све | 213
је то одстрањивало мисли о тешкој ситуацији. Уз то, прве недеље по
нашем доласку, одржана је служба Божија у лепој и великој цркви
на коси. Чинодејствовали су сви свештеници. Било их је неколико,
на челу са оцем Ђусићем из Првог шумадиског корпуса. С времена
на време, он је вршио службу и на српском језику. За мене, верујем и
за многе, ако не и за све, било је много интересантно, јер је то било
први пут да службу Божију тако чујем. И сада ми пријатно звучи:
„И сада и свагда и на све векове до у вечност.“
По завршеној служби, присутне јединице биле су постројене
испред цркве. Прочитана им је тек пристигла из В. К. „Уредба о
војсци“, која је предвиђала Српску, Хрватску и Словеначку армију
и Муслимански корпус. Нико од команданата није улазио у ма какву
процену те Уредбе. Напротив, у ситуацији каква је била, прихваћена
је као нешто окуражавајуће. Кад се и о томе мисли, значи није црно
како је изгледало.
Покрет ка Калиновику
Најзад, сутрадан, у понедељак, 11. децембра 1944. године, кретосмо

ка Калиновику. Једино Романиски корпус мајора Милорада Мом-
чиловића, иначе мог класног друга из Војне академије, имао је да
садејствује у нападу на Калиновик. Био је стигао на место одакле
га је мој командант групе, потпуковник Душан Смиљанић, као ко-
мандант ове операције, могао захватити заједничком заповешћу за
груписање ради напада.
Према прикупљеним подацима, до села Миљевине није било
изгледа да може доћи до сукоба са партизанима. Отуда су сва три
корпуса за покрет користила друм Фоча–Калиновик са, за сваку
сигурност, лаким обезбеђењем. На челу је био Први шумадиски,
за њим Други, па све коморе, а на зачељу Пожешки корпус мајора
Милоша Марковића. Циљ за тај дан је био предео села Миљевине,
где је било предвиђено преноћиште.
Иако децембар месец, није било много хладно, а снега тек ту и
тамо, што је остало од неотопљеног, прво палог. Предео је био доста
пошумљен са, ту и тамо, пропланцима. Навикнути на комунистичку
подмуклост, коју је нудио и нама потпуно непознат предео, кретали
смо се са добром мером опрезе. Миљевини смо се приближили још
214 | за дана и да би благовремено захватили просторност командант је
наредио да Други шумадиски скрене у десно, као десна колона, а
Пожешки у лево, као лева. Први шумадиски је продужио друмом
као средња.
Падом првог мрака, Други шумадиски је био дубоко зашао у
село Миљевину и у њој са својим јединицама раширио са циљем
преноћишта. У то време дошло је до борбе на друму код засеока
Доњи Будањ. Ту су партизани сачекали Први шумадиски, сада као
средњу колону. Борба се развила баш на узвишењу где је црква. Сле-
па случајност је довела до тешке забуне. Наиме, и наши и комунисти
били су предвидели да звоњење звона на цркви буде знак да је ћувик
у нашим рукама. То је довело да су звона, са малим прекидима, дуго
звонила, јер је црква неколико пута мењала господара.
Та борба је довела да и јединице Другог шумадиског корпуса
на подесним теренским тачкама заузму распоред за борбу; обезбе-
ђење у виду јежа. Потпуно потиснути из Доњег Будња, партизани
су се у току ноћи повукли дубље у село Миљевину. То је довело да,
ту и тамо, наиђу на јаку ватру јединица Другог шумадиског и да се
у томе, потискивани, и тамо и амо чак помешају и са штабном гру-
пом корпуса, која је због смештаја била делимично ван јединичног
простора. Због тога је морала у току ноћи да се повуче на сигурни-
ји простор и наслони на једну кућу тешке материјалне сиротиње.
Живели су на сушеним дивљим крушкама и [од] ражаног брашна
самлевеног са жиром.
Сутрадан, пре поласка, заинтересован ноћним збивањима, спу-
стио сам се на друм код засеока Доњи Будањ. Тамо је био и командант
групе. Поручник Николица Петковић из Првог шумадиског био је
тешко рањен у главу парчетом тромблонске бомбе. Део лобање је био
однет, те се кроз тај отвор видела, срећом неповређена мождана опна.
Био је у несвесном стању. Питање је било шта са њим да се уради?
У ситуацији каква је била, био сам у уверењу да њему нема спаса, те
сам био да га ослободимо мука. Командант групе то није прихватио.
Наредио је да се евакуише назад у Фочу, и даље у Горажде.1
Овога дана продужили смо даље ка Калиновику, с тим што
је Пожешки корпус са комором употребио друм, а Први и Други
општи правац: село Миљевина – село Пољице – село Борија.
1 Николица Петковић је, сналажењем сабораца, био евакуисан у иностранство.

Тамо му је указана хируршка интервенција. Остао је жив и емигрирао у Америку.
Већ у селу Миљевини наишли смо на мештане четнике, па нам | 215
се придружио и Вељко Зеловић, командант Калиновачког батаљона.
То је добро испало, јер смо тако имали и једну поуздану личност у
односу на сва потребна обавештења.
Бистрицу смо прегазили без потешкоћа, али нас је, са оне стра-
не, поздравио и снег и повремена пуцњава комуниста, која је, са
приближавањем Калиновику, постала све јача. У таквој ситуацији,
Зеловић је предложио да би било необично корисно ако би се нешто
снага, под његовим вођством као путовође, убацило међу партизане
и отуда напали. Прихватио сам ову идеју и одредио Ударну бригаду
поручника Жике Павловића. Необично добро наоружана ауто-
матима, и са људством вичним оваквим потхватима, била је добро
дошла за овакав задатак.
Први шумадиски имао је правац ка селу Борија, а мој ка јужним
засеоцима села Шивољи. Са приближавањем овим селима улазили
смо у све прецизнију ватру партизанских бацача. То је натерало
предње делове да уђу у стрељачки строј, а позадње у растреситост,
иако још увек није било ватреног контакта осталих оруђа за то.
Падом мрака се стало у таквом распореду. Неко је био пред нама.
Снег је био престао, али је хладноћа била тешка, а ветар ју је чи-
нио и ужасном. У једној вртачи заједно са мном је био и командант
групе корпуса. Ништа није помагало заваравање мога ађутанта,
поручника Антонија Огњановића, како ће он сада да заложи ватру
од сировог глога који је био израстао на дну вртаче. Командант
групе је мучно ћутао, посматрајући Огњановића како са два курира
ломи глог. Грчио се и тресао и у једном тренутку из његових уста
се оте: „Ја ћу овде да цркнем од хладноће.“ То ме је натерало да
нарочито помислим како је онима у стрељачком строју, полегалим
на земљи. Готово у истом тренутку истрчао сам из вртаче и из свег
гласа узвикнуо: „Ко је тамо? И ви и ми поцркаћемо од хладноће!“
Уследио је одговор: „Овде Жикина Ударна!“ Тешко сам опсовао
и наредио прикупљање. Убачена међу партизане, нашла се, када су
се ови извукли, фронтом према нама.
Ухваћена веза и рашчишћена ситуација у оној несхватљивој
хладноћи свима је донела олакшање. Брзо смо се окупили и по по-
јатама и торовима и разместили да преноћимо.
Сутрадан смо ушли дубље у село Шивоље и у њему [се] разме-
стили. Први шумадиски је био у селу Борија, у који је предео дошао
и Пожешки корпус после борби на друму где су га црвени сачекали.
216 | Тај дан, 13. децембар 1944. употребили смо за предах и да сачекамо
да се Романиски корпус приближи. Тога дана појавио се међу нама
и Милош Куреш, командант Билећке бригаде Невесињског корпуса.
Комунисти су се, очекујући наш напад, такође разместили за одбрану.
Били су посели косе ту одмах испред нас. Довикивањем, могли смо
чути једни друге. У току ноћи, Куреш и Зеловић, окуражени нашим
доласком, правили су им врцеве и погрдним именима добацивали ово
и оно, јер су се међусобно лично познавали. У том дуелу речима, у
једном тренутку дошло је са партизанске стране и питање: „Где вам је
Лукачевић? Енглези су нам га предали! Они су сада наши пријатељи!“
Дуго нисам веровао у ову могућност. Међутим, суђење у Београду,
поред осталима и Лукачевићу, потврдило је истинитост ових упадица.
Напад на Калиновик
Мој командант Групе корпуса, као командант ове операције, издао

је заповест за напад 14. децембра. Мој корпус је нападао правцем:
Магареће Брдо (1124) – Мосоровића гробље. Десно од мене је
нападао Романиски корпус. Позади њега у резерви је био Пожешки.
Командант операције је био на правцу мог корпуса.
На Магареће Брдо избили смо без потешкоћа. То је омогућила
Ударна бригада ноћном борбом. Али смо се ту задржали, уместо
да се брзо сјуримо ка засеоку Мосоровићи и гробљу. Незгода је
била што ниједан аутомат због хладноће није могао да ради. Узело
је времена да се у том погледу нешто учини. Први пушкомитраљез
је прорадио захваљујући омладинцу Mилети Милановићу, званом
Џинџирика. Он је предео затварача загрејао испод свог пазуха,
где му је гвожђе додиривало и голи део тела кроз поцепану гуњу
и кошуљу. Требало је видети усхићеност тог омладинца када му је
пушкомитраљез прорадио, иако му је однео добар део покожице
са тела, где је голо гвожђе додиривало кожу. Био је изданак честите
сеоске сиротиње; оне сиротиње кроз чију жртву нација живи...
То је омогућило да кренемо напред.
Поред страшне хладноће и магла је чинила велике потешкоће.
Ношена ветром, наилазила је у чудним млазевима. На махове, чинила
је видик потпуно невидљивим. У нашем надирању, та појава је могла
да нас увуче у врло опасне џепове у губљењу везе, те незнању ко је
од нас лево и десно. То се на несрећу и десило.
У једном видљивом моменту, док смо надирали ка гробљу, при- | 217
метио сам како се, десно од нас, колонице од по неколико четника
повлаче. По свему судећи, то је морало да буде људство Романиског
корпуса. Одмах сам послао једну тројку да извиди ко су и шта се
тамо збива.
Извештај је био несхватљив. Било је то људство Романиског
корпуса, које се својевољно повлачило из напада јер су огладнели.
На примедбу вође извиднице да тако не може да буде – одговорено
му је да они увек тако раде.
То је оголитило не само крило, но и бок нападне колоне мога
корпуса. Комунисти, који су то повлачење приметили пре нас, ис-
користили су га и вратили [се] на падине Ручника, и тако се нашли
у најповољнијем положају у односу на моју колону. Када се у једном
тренутку магла дигла, осули су јаком ватром у наш бок. У року од
неколико минута, погинули су командант Ударне бригаде поручник
Жика Павловић и командант Лепеничке бригаде потпоручник Жи-
вомир Дугић Хусар и био тешко рањен и његов заменик потпоручник
Драгослав Благојевић. Цела колона је била доведена у врло тешку
ситуацију, јер је и леви бок био изложен због слабог напредовања
Првог шумадиског корпуса. Због такве ситуације, и у њој нарочито
због онога што се десило у Романиском корпусу, командант опера-
ције је наредио обуставу напада и повлачење на полазни положај.
Крај свих изгледа да Калиновик заузмемо и унесемо потребну
пометњу међу од комуниста мобилисано људство, испало је, благо-
дарећи Романиском корпусу, да операција подбаци. У току истог
дана напустили смо и Магареће Брдо и повукли се у село Шивоље.
Сутрадан је требало да сахраним изгинуле команданте бригада и
остале, и да командант операције реши шта даље. Ово је довело да
командант Романиског корпуса, мајор Милорад Момчиловић, дође у
штаб команданта операције. Страховито погођен оним што се деси-
ло, тражио сам да се формира преки суд и осуде кривци за погибију
команданта бригада и осталог људства. Тада смо од Момчиловића
чули оно што је било поразно. То није војска, каже он, већ наору-
жан народ, који ради оно што он хоће и како хоће.1 Ја сам, сасвим
прородно, био и љут и непорециво упоран. Командант операције
1 Ова околност, те и природно недостатак дисциплине, довело је до многих

негативности, и до најтеже оне да са србијанским снагама, повученим испред
бољшевика, није могао у Босни да се организује отпор са којим је Дража рачунао.
218 | ме схватио. Момчиловић, са свом нелагодношћу у којој се нашао,
такође истичући да стварање преког суда ништа не би значило, јер
кривци не би могли да буду изведени пред њега. Међутим мајор
Јоксимовић, у овом случају начелник штаба команданта операције,
имао је несхватљив став. Његово држање је било као да се ништа
није десило. Упорно је наваљивао да се напад опет предузме. Ја
сам плануо, а он је, колика духовна беда, у онаквим околностима
потргао и старешинство и право које му даје положај, на који је
дошао благодарећи највише мени. Командант операције стао је на
пут даљој расправи. С погледом најдубљег презрења, растао сам се
заувек са мојим школским другом са Више школе Војне академије.
Његов такав став, ту одмах крај изгинулих, крио је у себи нешто што
никакве везе нема са узвишеношћу официрског позива. И његов
поступак после те расправе, пружа такође слику његових квалитета.
Напустио је положај, те и дужност начелника штаба за коју је молио
да буде примљен. Придружио се Романиском корпусу и, касније,
Павлу Ђуришићу, да у трагедији Лијевча Поља доживи крај.
Покушали смо тога дана да сахранимо мртве. Међутим, шивољ-
ско гробље је било у домету пешадиске ватре, са коса које су кому-
нисти посели према нама. Ископане раке за Жику и Хусара остале
су празне. Решили смо да их пренесемо у Фочу и тамо сахранимо.
Извештаји о партизанима које смо прибавили били су непо-
вољни. Ужурбано прикупљају јаче снаге према нама и, што је било
битније, наоружани и брдском артилеријом коју су им Енглези дали.
Даља употреба Романиског корпуса, изгледа, била је искључена. У
таквој ситуацији, командант операције је одустао од даљег напада
и наредио је да се вратимо назад у Фочу.
Због ситуације каква је била, покрет је предузет одмах касно по
подне и настављен у току ноћи 15/16. децембра. Испало је то добро,
јер да је остављено за сутрадан, наш покрет би био под борбом.
Пренос мртвих команданата бригада је био читав проблем.
Њихови сандуци, направљени од тешких букових дасака, били су
претешки. Саонице на којима су превожени убрзо су се поломиле,
те се даљи пренос био свео на војнике са сменом. Сваки сандук је
носило шест људи, по три са сваке стране, са подметнутим рамени-
ма. Ако је жртвом кроз муку требало одати неку захвалност свом
погинулом команданту, онда је то овим итекако било учињено.
Путовали смо неузнемиравано целу ноћ, али смо, поред незгоде
са преносом мртвих команданата бригада, имали и знатних потешкоћа
са тешко рањеним. Од ових се нарочито истицао „Колубарац“. Био | 219
је на коњу, подржаван са стране. Од болова почео је да јауче на сав
глас. У ноћној тишини, шума је одјекивала од његовог запомагања.
Обзиром на ситуацију, то је могло да открије наш покрет. После
више опомена, дошла је и последња моја: има да престане да јауче
или ћемо ми учинити крај томе. Умукао је! Храбар до лудила, а у
боловима, ето, слаб.
Осванули смо у области села Пољице и ту предахнули у сусрету
са нама сада познатим. Међу њима нарочито су се истицала браћа
Кузељи. Кућа им је била као нека тврђава, по солидности долична
кули Смаил-аге Ченгића ту у близини, а они кршни планинци.
Убрзо после тога, приближили смо се Бистрици. На моје велико
изненађење, ту нађосмо команданта Првог милешевског корпуса,
капетана Вука Калаитовића, са нешто људства његовог корпуса. На
моје питање од куда је ту, одговорио ми је да је кренуо за нама јер је
чуо да идемо у сусрет Енглезима. Докле је дотерало оно протурено
од мајора Жике Андрића?! У онаквој ситуацији, таква неистина
могла је да унесе пометњу код сваког другог, али не и код једног
команданта корпуса. Било је несхватљиво да Вук на основу тога, а без
икаквог наређења, изврши и покрет. Неко оправдање једино је било
могуће у вези са његовим командантом мајором Војом Лукачевићем.
Обавештење шта се са нама десило просто га је умртвило. Био
је непокретан и онда када сам му рекао да ће убрзо наићи партизани.
Ми смо продужили ка Фочи. Покрет је сада био лакши, јер
смо избили на друм. Убрзо се позади нас чула борба. Калаит је био
нападнут.
Опет у Фочи
Предвече смо стигли у Фочу и сви прешли у њен део на десној страни
Дрине. То је било најсигурније. У случају напада са правца Калино-
вика требало је бранити само мост – све друго је чинила хучна Дрина.
Сутрадан смо сахранили Жику и Хусара на гробљу недалеко
од православне цркве. Обадвојицу једног поред другог и крај јед-
ног упадљивог и поодраслог дрвета. Несрећа је хтела да изгубим
два најборбенија команданта. Обадвојица су припадала покрету
већ од првих дана. Док је Жика, немирне и плаховите природе,
често мењао и команданте и терен, Хусар је био стално са мном.
220 | У миру је био активни коњички наредник, а родом из мог села. После
ратне несреће ту се склонио. То је довело да се сретнемо. Његова
појава, окретност, наступ, блискост и умешност са народом, увек
готов да запева и да се нашали, чинило га је незаменљивим у послу
по приликама какве су биле. То је учинило да сам га не само ценио,
но и заволео. Његова смрт је била велики и ненадокнадив губитак
за Лепеничку бригаду. Више се у њој није видела његова упадљи-
ва физичка појава, увек са пушкомитраљезом на грудима. Његова
погибија и за мене лично је била тежак душевни удар. Посмртно је
добио чин поручника и златну Обилића медаљу. За собом је оставио
сина, рођеног пред сам рат.
Команду [над] Лепеничком бригадом после Хусарове погибије
примио је резервни коњички потпоручник Драгослав Благојевић.
Будући да је и он био тешко рањен у истој борби, заменио га је
резервни коњички потпоручник Дуја Савић. Ударну бригаду је
примио наредник Обрен Арсенијевић – Обренчић.
Истога дана, по извршеној сахрани Жике и Хусара, ја сам кор-
пус извукао из фочанске рупе и прихватио брдских насеља северои-
сточно од Фоче. Прво смо се били сместили у селу Бољорадина, са
штабом корпуса у селу Губера. По пристизању ту, најбитније је било,
и пре свега, да се рањени евакуишу за Горажде, а тек онда мисли
о бољем смештају. Тако је и учињено, па смо се онда померили из
овог предела. Штаб корпуса са Лепеничком бригадом се сместио у
засеок Хусеиновићи села Гувништа, Трећа крагујевачка бригада у
источним засеоцима истог села, са задатком обезбеђења правца од
Чајнича, Друга крагујевачка у засеоку Шкобаљи, а Ударна у засеоку
Вртељка. Пожешки корпус је био смештен у селу Цвилин крај Дрине,
супротно од Устиколине. Први шумадиски је одмах продужио за
Горажде, служећи у исто време као обезбеђење евакуације рањених
и болесних. Штаб групе корпуса је и даље остао у Фочи, смештен
у исту кућу у којој је био када смо из Горажда стигли у Фочу пре
покрета за Калиновик.
При нашем покрету за овај размештај срели смо команданта
Невесињског корпуса, капетана Милорада Поповића. Са мањом
пратњом, изгледа да је то било све што је у том моменту имао од
корпуса, био је у покрету ка Фочи. По свему судећи, знао је за наш
удес код Калиновика. Прошли смо једни поред других, више мање
ћутке. Ми потиштени трагедијом коју смо доживели, а они веро-
ватно у неком осећању кривице за то.
У том пределу смо остали око три недеље, све до на Бадњи дан | 221
увече. Опреза, те и осигурање, једино је било усмерено правцу од
Чајнича. Према подацима, тамо је било јачих комунистичких снага.
Са других страна чинила је то Дрина и планински предео.
Смештај је био тежак, а исхрана још тежа. Многи су тешки
вихорови прохујали тим крајем, па и Павлова „истрага потурица“.
Никада нећу заборавити избезумљеност Туркиње у засеоку Ху-
сеиновићи, када смо тамо предвече стигли и у њену кућу хтели да
се сместимо. Њен синчић од 5-6 година држао се за њену ногу и у
несхватљивом страху пискао, а она је, у изгледу као поремећена,
притискујући рукама дете уза своја ноге, као молила, непрестано
понављајући: „О, не! Не!“, ваљда да заштити дете. Ништа није пома-
гало наше смирено објашњавање да само хоћемо ту да преноћимо.
Тек на заузимање наших жена, нарочито Верице, некако се смирила
и дете ућутало. Онда је тек дошло објашњење од куда је тај до избез-
умљености страх. У питању је био Павле, када је чистио Санџак од
муслимана.
Ту смо доживели прва оболења од пегавца. Појавила су се прво
у Другој крагујевачкој бригади капетана Ђорђевића и то, да несрећа
буде већа, међу првима оболео је др. Стеван Мирковић и подлегао
болести. Ту, у засеоку Шкобаље, и сахрањен је. Није чудо што се то
десило. Капетан Ђорђевић је почео, са повећањем напора којима
смо били изложени, да све мање води рачуна о свом људству. И по
својој настраности био је човек те врсте. Сећам га се као таквог још
из Војне академије. На моју опомену, да тако даље не може да буде,
одговорио ми је на њему својствен начин, флегматично и помало
заједљиво, „на силу сте ме овамо довели, те од мене ништа више не
можете тражити, нити ћу ја дати“. Истина је била да је на силу био
доведен. Негде половином 1943. године наредила је В. К. да сви
активни официри, који залудниче по варошима, имају да се натерају
да се негде определе. То је дотерало Ђорђевића из Крагујевца у
Равногорске редове. Додељен је био мени. Већ при првом сусрету
рекао сам му да можда није згодно, будући да смо класни другови
из Војне академије, да буде под мојом командом. Није то прихватио
и остао је. Међутим, касније се показало да сам ја много погрешио
што сам на то пристао.
Наше задржавање на овом простору било је у пуној мери неи-
звесности поред и лошег смештаја и лоше исхране. По свему, ту смо
требали да се задржимо само неки дан. Да предахнемо и сачекамо
222 | заповест за неко ново опредељење. Међутим, дани су пролазили,
а од команданта групе ништа није уследило. То ме је натерало да
се једног дана спустим до команданта Пожешког корпуса, мајора
Мише Марковића. Са њим сам био постао близак још из борби око
Ужичке Пожеге и Јелове Горе. Свиђала ми се његова смиреност и
хладноћа, ма каква ситуација била. Одавао ми је утисак човека који
се није уносио да исправи оно што се не може исправити, ма како
то ситуацију тешком чинило. Отуда је његова сабраност ишла, чини
ми се, до флегматичности. Таквог сам га нашао и у селцету покрај
Дрине, преководно од Устиколине.
Био је са јединицом у бољим и смештајним и прехрамбеним
околностима. Чак толико да нас је мало и угостио. Ни он, међутим,
никаквих обавештења од команданта групе није имао. Није ни бри-
нуо о томе. Безбедност је, каже, добра у овом углу Дрине. Она ме
обезбеђује са два правца, а ту у отвору угла са правца Чајнича и ја
сам без бриге. У овом зимском времену није ми ни стало до неког
покрета.
Ту од њега дознадох да је за нама до Устиколине направила
покрет СДС, оносно Српски ударни корпус, у шта се она била по-
крстила. Тражила је неки излаз за било куд. Сигурно је и до ње
стигло оно мајора Андрића „да ми идемо у сусрет Енглезима“, па их
то довело до Устиколине, тј. до сусрета са нама после Калиновачке
одисеје. Од Устиколине, окренули су на север, да преко Јахорине
и даље дођу у Средње, где су се срели са Дражом.
После измене мисли о целој ситуацији, као и међусобној бе-
збедности у вези са већ измењеним одржачима везе, и кроз све то
са пријатним пошалицама, њему на ерски начин својственим, ја сам
се вратио у Хусеиновиће. Сутрадан је стигла по први пут и вест од
команданта Групе из Фоче. Било је приватно писамце, у коме јавља
да нема ничег новог и да му у Фочи није лоше. Онда, и нарочито
наглашено, да сваке вечери са професором [Петром] Бубрешком
призивају духове у спиритистичкој сеанси; да им они кажу да се по
нас ситуација повољно одвија и да ће Тито пропасти. Та сваштарија
ме натерала да се сутрадан спустим у Фочу.
Командант је био у истој згради и тамо му у сваком погледу није
било рђаво. У Херцеговцима је нашао и пријатно друштво. При мом
распитивању о ситуацији и наређењима о даљем раду све се свело
да ту има да останемо све док нас било каква околност не покрене.
Није ми се то свиђало, па сам на команданта вршио притисак да
се бар он извуче из оне рупе. Наравно, то му се није свиђало, па се | 223
свим и свачим упињао да је, иако у рупи, ипак у доброј безбедности.
Истога дана вратио сам се назад, без икакве оријентације шта је
даље пред нама.
Са правца од Чајнича обавештења су била без промене. Ма како
да је смештај био незгодан и исхрана тешка, живот се био усталио
и са свим тим околностима некако нормализовао. У тој свакида-
шњици, како се Божић ближио, људство је почело да мисли о тим
благданима, па је настала и нарочита живост. Хтели су да се и ту
осети Божић. Изненадна смрт Џинџирикиног брата пореметила
је то расположење. Сахранили смо га на Туцин дан. Тако је и у
Хусеиновићима никла једна хумка.1
Са тим расположењем, које је код људства сам догађај чинио
још тежим, освануо је и Бадњи дан. Па ипак, са приближавањем
вечери, живост је узела маха. Нашло се негде и крушковаче, па је уз
неки гутљај у штабној групи корпуса пала и песма. Под приликама
какве су биле, то је било и пожељно. Бацити бригу на весеље, значило
је само олакшање. Међутим, у својој сатанској наслади, комунисти
су рачунали са Божићом. На Бадњи дан пре подне предузели су из
предела Чајнича покрет ка нама, са циљем напада. Обавештење о
томе стигло је касно увече. Командант групе предузео је одмах
покрет и нама га наредио ка Горажду. Наређење за покрет стигло
је касно у ноћ.
Назад у Горажде
Командант групе је кренуо низ Дрину, њеном десном обалом, ка

Пожешком корпусу, и са њима даље ка Горажду. Ја сам закључио
да ће и за мој корпус најбоље бити да се, још у току ноћи, спусти ка
Дрини. У вези такве одлуке наредио сам покрет: на чело Лепеничка
бригада, па штаб корпуса са његовом штабном групом. За овом да
се свије у колону Трећа крагујевачка бригада, а на зачељу да буде
Друга крагујевачка, заједно са Ударном. Покрет је одмах предузет, да
би се искористила ноћ и тако извукли из доста незгодног положаја.
1 Тек у емиграцији дошло ми је до ушију да је он изненада умро зато што га је

жандармериски наредник Драгољуб Николић изударао уздом, јер га је ухватио да
је нешто од хране узео за себе. Од мене се то тада крило.
224 | У пределу Хан Осанице осванули смо, и ту се ради одмора и боље
прикупљености задржали. Везе, међутим, са Другом крагујевачком
није било. Она није кренула одмах. Нешто су спремали за Божићно
славље, па је командант бригаде нашао за сходно да се задрже док
то не буде готово. Како је очито било да смо партизане довели да
изврше удар у празном, и да ће им то узети времена да се снађу, за-
кључио сам да са те стране не може доћи до неке опасности за Другу
крагујевачку, те сам наредио даљи покрет низ Дрину ка Горажду. Ова
процена је била тачна и одлука целисходна. Друга крагујевачка се
већ била спустила уз Дрину, али је она имала једну посебну незгоду.
Њен покрет био је јако отежан оболелим од пегавца. Та околност,
и недостатак заузимања самог команданта бригаде, учинили су да
бригада у покрету не буде прикупљена. То су проусташки елементи
код Хан Осанице искористили. Прешли су са леве на десну обалу и
заостале побили. Ту су, поред осталих, страдали: потпоручник Воја
Павловић, бивши командант Летеће бригаде „Војвода Путник“,
командант батаљона наредник Столе Познановић, као и свештеник
Треће крагујевачке бригаде Владимир Павићевић.1
На сам Божић, пред подне, стигли смо у Горажде. Калиновачка
операција била је завршена. Она није уродила никаквим плодом.
Напротив, претворила се у одисеју са тешким губицима и у старе-
шинском особљу.2
У Горажду Немци! Један батаљон њихове војске, како сам ка-
сније сазнао. Напад на њих била би бесмислица. Пребацили смо се
преко моста на леву обалу, у већи део Горажда. Успели смо сви да
се извучемо без борбе са комунистима, до које нам није било ни
стало. Али, чим смо прешли мост, они су отворили пушчану ватру
са једног узвишења одакле је мост био у домету. Ни појединац више
није могао са успехом да га употреби.
1 [Према сачуваној документацији корпуса, поручник В. Павловић, потпо-

ручник С. Познановић (били су унапређени) и војници Младен Т. Младеновић,
Марко Коларевић и Бранко Гамбирожа нестали су на путу Гапић–Горажде 7.
јануара 1945. Свештеник Владимир Павићевић је настрадао на другој локацији
(ВА, ЧА, к. 49, док. 46/4) – прим. прир. Н. Д.].
2 О Калиновачкој операцији се пише као о некој специјалној концентрацији у
вези и црногорских снага. У томе се осећа и призвук оптужби против србијанских
снага за све што се после са њима и кроз Лијевча Поље десило. Све је то, међутим,
без икакве основе. Суштина Калиновачке операције је тачно оно што сам изнео.
Немачки командант, резервни официр и Аустријанац пореклом, | 225
одмах је тражио да види нашег команданта. Командант Групе никако
није хтео да се са њим сретне без нас команданата корпуса. Нисам
имао излаза, те се по први пут десило да се и ја у неборбеном ставу
сретнем са Немцима. Убрзо, после краћег објашњавања у вези мог
покушаја да не одем, упутили смо се нас тројица без команданта Пр-
вог шумадиског, који је одраније био ту и кога још увек нисмо били
срели. При уласку у једно оделење делимично порушене апотеке,
где је Немац био, поздравио нас је нацистичким поздравом дизањем
руке и узвиком „Хајл Хитлер!“ Нашао је чак потребним и да објасни
да више није у употреби чист војнички поздрав. Није искључено да
га је на то натерала наша нереакција на поздрав и киселост на лицу.
Можда је због тога и продужио строгом званичношћу, да нам стави
до знања да му је од више команде наређено да у нама више не гледа
непријатеља. Тај став у који смо га, можда, ми утерали, сасвим је
одударао од његове појаве. Био је то човек у годинама, сав сед и
дебељушкаст, али благог израза лица. Ничега у њему пруског није
било. На крају је запитао да ли нам у нечему може бити од помоћи.
Командант Групе га је упознао са ситуацијом на мосту и замолио
да протерају партизане са односног виса. Обећао је да ће то бити
одмах учињено.
Са тим је био завршен наш први и последњи сусрет са њим. Већ
сутрадан, он је напустио са својом јединицом Горажде.
Док смо се ми спустили са спрата апотеке, на улици се већ
постројавала једна чета Немаца. У реду као на егзирциришту, упу-
тила се ка мосту. За непуних пола сата партизана више није било
на узвишењу и мост је био у употреби. Пала нам је нарочито у очи
и дисциплина и ред војске која је уз страховите губитке и напоре
пропадала, али и даље била војска у пуном смислу те речи.
Гледало смо да се сместимо у варошици. Изгледи су међутим били

исувише лоши. Прво ми је на памети било да видим где су и како
смештени рањени и болесни.
На изласку из Горажда, ка Рогатици, били су смештени у јед-
ној, још увек некако под кровом згради. Пегавац је био захватио и
226 | рањене. Без икаквих лекова, и у више но мучном смештају, ситуација
је била очајна. Сутрадан је [10. јануара], тешко рањен, па оболео и
од пегавца, потпоручник Драгослав Благојевић подлегао оболењу.
Сахранили смо га крај капеле коју смо били оспособили за службу
при доласку у Горажде.
У договору са командантом групе и осталим командантима
корпуса, решили смо да рањене и болесне евакуишемо на железнич-
ку станицу Месићи. На основу односне Хашке конвенције, имали
смо обавештење да ће Немци да их прихвате и укажу помоћ. Тако
је било и учињено и ова група је имала срећну околност да не падне
на усташку милост.1 Само су се такви после нашли у емиграцији од
србијанских снага. Из Другог шумадиског корпуса, [то] су били:
Звонко Првуловић, Драгомир Николић и Драган Братковић са
оцем. Отац Јован је имао само да отпрати сина до железничке ста-
нице, али га је родитељска љубав одвела у тежак војнички преступ.
Он се прикључио сину. Да је тада повраћен у јединицу, пао би под
одговорност. Али, после свега, то је и за сина и за њега испало добро,
но то у односу на остале страдале и синове и очеве ни најмање не
мења његову слику, слику бегунца.
У Горажду, као ни у ближој околини, није било више наших
јединица, већ се све било упутило у општем смеру ка северу. Није
било ни партизана. Пред таквим снагама, они су здимили у страну,
избегавајући борбу. И ми се ту нисмо дуго задржали, ни пуну недељу
дана. И за тако кратко време наставили смо да се парењем одела
решимо вашака, те да тако станемо на пут пегавцу. Ни данас не знам
како је др. Миланче – Милан Милосављевић из Лапова – успео да
дође до неког серума противу пегавца. Нису биле потпуна заштита,
али су оболење чиниле блажим.
1 [Прва група болесника и рањеника Шумадијске групе корпуса, њих 32 са

пратњом, упућена је у сарајевску болницу 11. јануара. Ради сваке сигурности, вођа
њихове пратње био је капетан ЈВуО Иван Север, иначе Хрват из Срема. Већина
њих успела је да преживи рат. Потом је уследила евакуација још неколико мањих
група цивила и болесника који нису били способни да наставе марш. Дванаесто-
члана група, у којој су били др Милан Зекавица и породица др Милутина Којића,
упућена у Сарајево 17. јануара, није била те среће: успут су их пресреле усташе
и искасапиле их. Њихов гроб се не зна. ВА, ЧА, к. 33, док. 44/5. и к. 34, док. 46/3.
В. више код: Слободан Ћировић, На трагу злочина, Крагујевац, 2003, стр. 211. –
прим. прир. Н. Д.].
Покрет ка Сочицама | 227
И ми половином јануара 1945. кретосмо ка северу, друмом Гора-

жде–Рогатица. У пределу села Јабуке наиђосмо на трагове кантоно-
вања Рачићеве Групе корпуса. Ту, у том селу, где се задржасмо ради
одмора, приђе ми корпусни иследник, резервни поручник, судија
Милован Пауновић. Тражио је да му дозволим да у селу потражи
кућу избеглице који је био додељен задрузи његовог оца у Великим
Крчмарима, у срезу Лепеничком. Каже: ако је читава, да је запалим.
Ако је пак спаљена, да одвалим бар један камен. Зачуђен овим, запи-
тах судију, иначе необично благородне и смирене нарави, шта је по
среди да он има такву, у основи злу намеру. ‘’Ацо, на то ће судија,
када су црвени продрли у наш крај, тај несрећник им је потрчао у
сусрет и, вероватно да им се удобри, довео је неке кући мога оца и
ови су се опходили потпуно непријатељски, кроз пљачку и мучење
мојих. То је била захвалност тог бедника што је био примљен као
брат’’. Успео сам да га умирим без много потешкоћа. Ситуација у
којој смо били ишла ми је исувише на руку по том питању.
Са висоравни предела села Јабуке почели смо да се спуштамо у
долину реке Праче. Без потешкоћа смо је прегазили и њеном левом
обалом упутили смо се у Сочице, јужни предео Гласинца. У засеоку
Голубовићи и његовој ближој околини сместио се Други шумади-
ски корпус. Први шумадиски се разместио у засеоцима западније,
а Пожешки северније од Другог шумадиског. Овде је смештај био
нешто бољи, па и за исхрану се могло наћи нешто више. Сви смо
били у засеоцима српског живља. Међу њима наишли смо на братско
разумевање у невољи. Добри људи, у тешкој заосталости. У кућу у
коју сам ушао, у сусрету се осетила она увек код честите сиротиње
искрена и присна доброта. Брате команданте, нудили би, седите!
И негде на подесном месту стајала је једна столица као фотеља, са
наслоном за леђа и руке, направљена од пања прецупаћене букве.
Она једина у кући, без ма какве друге. Ето, то је за кума, и сада за
Вас као ретког госта. Чудио сам се, како то само једна столица, а
кућа усред шуме! Неко је за то био крив. Касније, у емиграцији, био
сам у прилици да сретнем др. Булајића, некада среког лекара баш у
тој покрајини. Износећи му тај случај, уз моју прекорну примедбу,
одговорио ми је да је њему као среском лекару било много добро,
а то такво стање није било његова брига. Вероватно ни попова ни
учитељева, те је зато тако било!
228 | Ни они муслиманске вере нису били у отпадничком ставу. Њи-
хова насеља била су западније. Међусобно се нису мешали и није
било непријатељског односа, бар у том времену. Можда је општи
развој ситуације диктовао такав став. Ипак је наше пристизање у
тај предео изазвало код њих већу опрезу. Отуда се, готово стално,
видео већи број [њих] на голој коси, као на стражи. Комунистичких
јединица и овде уопште није било. Али, нажалост, исто тако није
било ни наших антикомунистичких. И овде, као и у области Фоче и
Калиновика, све се било осуло и свело на мање групице у скривању и
самообезбеђењу, те у крајњој линији без икакве војничке вредности
у ширем смислу. Ипак је то све, тако како је било, нама добро дошло.
И овде смо могли смирено да продужимо требљење од вашака и
боље неговање болесника. И одавде смо били принуђени да једну
групу евакуишемо, опет преко железничке станице Месићи.
Уочи Светог Саве кретосмо и одавде. Опет општи правац –
север. Мој корпус је имао: засеок Голубовићи – Подроманија –
село Жуљ. Село Жуљ је било предвиђено као циљ за тај дан, и ту
задржавање ради преноћишта.
Преко Романије и Звијезде, ка Озрену
Покрет од Сочица до места Подроманија био је без потешкоћа и ма

каквих борбених узнемиравања. Међутим, у пределу Подроманије,
где смо имали да пређемо друм Вишеград–Рогатица–Сарајево,
рачунало се са усташама. Тамо смо стигли у прве сате поподнева.
Недалеко од места где смо друм прелазили, била је наоружана група
на коњима. Посматрали су нас, док смо ми, увек спремни за борбу,
продужавали своме циљу, не поклањајући им богзна какву пажњу.
У стању у каквом су били, одавали су две могућности: затварање
правца ка Сарајеву или готовост да стругну ако их ми ватром оружја
поздравимо.
Даљи покрет је био беспућем, те врло тежак. Продужавали смо
источним пределом чувене планине Романије. Док је пре подне с
времена на време наилазила снежна мећава, по подне се ведрило и
обећавало ноћ светосавских мразева. То је убрзавало покрет у нади
да нас у селу Жуљу, месту усред планине, очекује бар топао смештај. | 229
Међутим, тај замах покретности чело колоне је безмало зауставило.
Зато пожурих да извидим у чему је ствар.
Били смо на некој врсти колске страже, која је водила у полу-
пошумљени део планине. Свакако направљене вучом дрва или грађе
из планине те се, природно, улазом у ову губила. Ту наиђосмо на
болан призор. Више десетина од пегавца оболелих или рањених из
Церско-Мајевичке групе корпуса. Застали су ту јер се даље колима
није могло. Били су у колони крај кола, а на целој дужини крај њих
наложена ватра. Наилазећи су, као уз неки опроштај, тужно додавали
ватри дрва и шапутали последње „збогом“. То је успорило покрет.
Они су ту били тако задржани док се не створи могућност њихове
евакуације. Није искључено да су до овога довеле усташе у том крају,
које су побиле једну целу групу, међу њима и др. Којића, евакуисану
на железничку станицу Месићи.
Улазили смо све дубље у планину. Мрак је био већ увелико пао
када смо се ближили селу Жуљ. Ведрина ноћи, са тешким мразом,
чинили су тачно светосавску цичу. Несхватљиву хладноћу, од које
су, изгледа, јелке праскале, блажила је помисао да се ближимо селу.
Какав је осећај био, када смо уместо села нашли згариште, треба пре-
живети, па тек схватити! Помиреност са несрећом убрзо је завладала,
и кроз то снагу повратила на путу једино могућег – покрет даље.
Убрзо смо наишли на Заграђе. У њему, опет попаљеном, наишли
смо ипак на понеку зграду могућу за склониште, да би се избегла
ведрина која је хладноћом пробијала у кости. Ни овде живе душе.
Раде Босанац, родом из Олова1, те је добро познавао крај, саветовао
је да продужимо у село Крушевци, где ћемо, он је веровао, наћи
добар смештај. Прихватили смо његово и нисмо се покајали.
Било се већ разданило када стигосмо. Засеок у који уђосмо зби-
јен и безмало, необично за планински предео, ушорен. По држању
мештана одмах се могло видети да су се на овакве појаве исувише
били навикли. Распоред за смештај брзо је учињен. Они, чија је то
била дужност, имали су исувише праксе, те да све буде и брзо и у
складу са жељама оних у чије се домове улазило. Штабу корпуса
додељена кућа била је у центру засеока. По већ устаљеном, највише
се водило рачуна о чисто војничким обзирима, а не и о удобностима.
1 [Ради се о нареднику Радивоју Медићу који се, избегао из Босне-Олова, од

1942. налазио у саставу Другог шумадијског корпуса ЈВуО – прим. прир. Н. Д.]
230 | И у овом случају то је имало предност, те није испало да ту буде
смештен штаб корпуса зато што је у тој кући бивао и лично Дража,
кад год је ту наишао са В. К. Сасвим природно, чим сам ушао у кућу
и поздравио домаћина, он није пропустио да са осећањем поноса
то мени каже и опет изрази задовољство што је и у овом случају у
његову кућу смештен командант. Потпуно сам разумевао осећање
овог горштака. Кроз предање с колена на колено, биће и ово понос
и углед овога огњишта као што је то, можда, већ још од времена
Старине Новака.
Народ је нас прихватио сапатнички. У ситуацији каква је била,
био је сусрет у пуној неизвесности куда све ово иде и шта нас сутра
чека. Преморени и зимом сатрвени, сваки се од нас трудио да нађе
топао кутак и себе препусти тако неопходно потребном одмору.
Мени лично, у таквом стању додавали су се и очити знаци пегавца.
Кућа у којој је био смештен најужи део штаба одавала је утисак
двоспратнице, што уистини није била. „Доњи спрат“ са својим оделе-
њима био је за смештај газдинства и саме стоке. На „горњем“, једна
огромна просторија: спавала је чељад. У једном крају те просторије
и ја сам добио место на кревету, где су ме убрзо и умор и оболелост
убацили у буновно стање, у коме нисам свесно осетио како је дан
умакао. Освестила ме, а већ је била ноћ, узбуна међу домаћима. Сви
су на једном поскакали са својих лежаја, и док је већина стрчала доле,
неки су чврсто притискали на доле један крај подебеле мотке, који
је, уза сам зид, штрчао кроз патос.
Узнемиреност се брзо утишала, а ја сам, тек сутрадан, дознао
шта се десило. Врата, кроз која се улазило у приземље, била су за-
мандаљена оном мотком чији је један крај штрчао горе на „спрату“.
Врата су се доле могла отворити једино ако се мотка горе ослободи
и повуче навише. У приликама какве су биле, та таква направа, поред
сигурности, била је и мера опрезе. Ако би неко доле покушао на
силу да отвори, то се одмах осетило горе. То је и направило узбуну
у току ноћи. Наравно, домаћи су онемогућили провалу која, према
истрази, и није била по среди. Тражено је било само склониште од
хладноће.
Ту смо остали још један дан и ноћ. Било је и мирно, јер у бли-
зини није било ни усташа са Немцима, ни партизана. При таквој
ситуацији, Раде Босанац је затражио дозволу да оде до Олова и
обиђе своје ако кога нађе. Вратио се исувише сетан и нарасположен.
Нешто је претешко утицало на њега да од тада више није био онај
Раде. Временом је све више био увучен у себе. И физички, губио је | 231
снагу и са свим тим је нестајало оног окретног и увек добродушног
човека. Такав, у Зеленгори је, вероватно, нашао и крај. Још увек ми
је у сећању његов изненадни крик када му је неко, ноћу 13/14. маја
1945, отео машингевер. Био је то поступак неких из наших редова,
у безумљу, да се дочепају лаких аутомата...
Тога дана, у том засеоку села Крушевци, доживели смо и један при-
јатан сусрет и упознавање. Када је одјутрило наишла је једна група
Црногораца из јединица и збега Павла Ђуришића. Они су после
задржавања у Рудом1 кренули даље низ Лим и Дрину до Вишеграда.
Одатле, скренули [су] на северозапад, ка Рогатици и Олову. То је
довело да се ту сретнемо. Била је то група омладине. Очито је падало
у очи да је највећи број од њих припадао школи.
Сусрет је, и за нас и за њих, био изненађење. Нисмо једни за
друге знали. Они су на нас наишли од Олова. Кажу да су тамо про-
славили Светог Саву.
Са обе стране је била очита жеља да једни друге видимо и упо-
знамо, чим се разјаснило да је сусрет између Србијанаца и Црного-
раца. Настало је спонтано одушевљење међу једнокрвном браћом. У
претешким околностима, какве су биле, било је велико задовољство
видети тај сусрет. Младост је имала снагу и крај свега била весела.
Брзо су продужили даље. Пало је, међутим, у очи, да нуде нешто
на продају под именом „књижица“. Нико од нас није знао шта је то.
Објашњење је расветлило чињеницу. Био је то папир за завијање
цигарета. Сетих се одмах Рачићевог обавештења на конференцији у
Ивањици, да му Павле Ђуришић, поред осталог, јавља да има и велику
количину дувана и папира за завијање. Онда, као непушач, нисам томе
придавао ма какав значај. Чак ми је тај детаљ обавештења изгледао и
смешан. Убрзо сам, међутим, сву незгоду те тешке страсти упознао.
Наравно, овај сусрет је многима, ма шта било тражено, ћушнуо у
џеп „књижицу“ и задовољство да се „запали“ са стварним папиром.
1 Ту је Ђуришић извршио преформирање својих јединица, што је водило нека-

квом усклађивању формацији Љотићевих добровољаца, у чијој формацији је он био
прихватио дужност помоћника команданта корпуса, ђенерала Косте Мушицког.
232 | Сусрет није трајао дуго јер су били у покрету па су, као што
рекох, убрзо продужили. Покрет је био у заплави општим правцем,
на коме се по снегу познавао траг већ прошлих.
Сутрадан и ми кретосмо истим правцем, ка селу Драгоради.
На моје велико изненађење, на путу нас срете једна група људи из
тог села. Тражили су и молили да се ми сместимо у њихово село...
Пријатно дирнут, а знајући да у овим приликама никоме то није
добродошло, запитах од куда то?
Снисходљиво ми одговорише, да ми на силу не узимамо њи-
хову имовину. Наравно, питао сам, а ко то чини? Одговор је био:
Црногорци. У ово нисам много веровао. Претпостављао сам да је
пре по среди чињеница да ми све што узмемо плаћамо. Међутим,
при даљем путу, уверио сам се да је изнет разлог истинит. Обично
су узимали вредносне ствари, као нешто од девојачке спреме, и
у следећем засеоку или селу, давали за добро парче хране. Орга-
низовано, из те исте групе, следећи су то одузимали и идући даље
понављали први поступак. Тако је наизменично једна те иста ствар
ко зна колико пута давана и одузимана. Неки од мештана, лако-
ми да јефтино дођу до доброг парчета спреме, и заслужили су ту
мајсторију у подвали. И узгред, буди речено, ово ме је подсетило
и на оно што ми је мој отац причао шта се дешавало при повлаче-
њу српске војске кроз Црну Гору 1915/1916. године ка Албанији.
Он каже, и у Црној Гори и у Албанији, парче сиве проје једино си
могао да добијеш за златан или сребрн новац. Разлика је једино
била у томе што је купљено парче у Албанији било сигурно твоје.
У Црној Гори, ако га ниси одмах појео, на првој окуци, организо-
вано са оним који ти га је продао, неко ће ти га отети да га опет
некоме прода.
Много сам размишљао о овој појави и тражио неко објашњење.
При даљем покрету, на једном месту сам био принуђен да покушам
да станем на пут томе. Наравно, у онаквим приликама мој поступак,
ма колико на свом месту, није био много промишљен. Био је набусит
одговор. „Када се ја злопатим, не тиче ме се за ма какве обзире.“
Можда је тежак живот у пасивности Црне Горе дао и основе ова-
квом мерилу. Није лако бити, више мање, стално у ситуацији да се
за парче хлеба гледа у туђе руке.
Групи људи нисмо изашли у сусрет, јер смо кроз село Драгоради | 233
продужили за село Бргуле под Звијездом планином.
Успут, ја сам осећао у великој мери оболење од пегавца. Издр-
жао сам пут јашући коња што се, опет, по први пут десило.
Дан је био ведар са, како се каже, зубатим сунцем. Хладноћа
је штипала за образе.
Пут је био подужи, али је по снегу утрвена стаза од већ прошлих
олакшавала покрет. Уз то, није било узнемиравања са ма које стране.
Независна Хрватска са усташама уопште се није осећала. Са већ
исувише видљивим знацима немачке пропасти, био је посве очит
и њихов крај. Партизани су пак били исувише заузети око наших
снага већ продрлих ка Тузли. Тако, ми на зачељу, Шумадиска група
са Пожешким корпусом, били смо релативно мирни.
Пред вече смо стигли у село Бргуле. Српско планинско село,
увучено под окриље Звијезде планине. Тешка сиротиња! У кући, у
којој је био смештен ужи део штаба, налазио се и један кревет. До-
маћин, сув и у дотрајалој поцепаној одећи, био је неки старешина
у месној четничкој организацији. Трудио се са свим и свачим да
ми, као болесном, изађе у сусрет. Жестоко се супротставио мојој
жељи да ми се удеси лежај на поду, и ја се прострех у тај кревет. Али,
сем кревета, ничег другог није било. Ратне прилике, уз револуцију,
начиниле су његову сиротињу и бедом. Било ми је непријатно што
сам кревет заузео. Био је то лежај за целу његову фамилију: њега,
жену му и два ситна, бледа и безмало гола детета. Моје и даље упи-
њање да кревет ослободим очито је вређало његово гостопримство.
Сутрадан је нудио да се за мене закоље „кокот“, још једини живи
за јело употребљиви створ. „Брате команданте, једино још њега
имамо да нам објави зору. Али ти си болестан и ми ћемо га радо
заклати да теби помогнемо.“ Уз велику муку, једва сам успео да га
од тога одвратим. Честита сиротиња је таква. Увек готова и живот
да жртвује, а о осталом и да се не говори.
И поред те такве материјалне беде, човек се ипак у тој средини
осећао душевно пријатно. Чинила је то њихова блискост и ‘’све вам је
на расположењу што имамо’’. Ја сам се добро одморио и пребродио
кризу пегавца који се појавио у блажој форми. У Горажду примљена
ињекција свакако је чинила своје.
Смештај јединица је био тежак. Још је тежа била исхрана, зато
што ми нисмо били први који су ту наишли. Да та околност буде још
тежа, даље ка северу, тј. ка Варешу, претежно су била муслиманска и
234 | хрватска насеља. Они су се оружано штитили. Покушај команданта
Треће крагујевачке бригаде капетана Милета Милутиновића да на
том правцу дође до хране, довео је до борбе у којој је имао једног
погинулог.
Ту смо остали три дана. Даљи покрет, да избегнемо борбу са
муслиманима, водио је преко планине Звијезде, ка селу Очевље.
Планина је довела у питање пренос болесника, и међу њима на-
рочито доктора Милана Шијачког, који је био такође оболео од
тифуса. Пожртвованост у несрећи ипак је нашла решење и ми смо
се, после једног напорног дана преко беспутне и тешким снегом
покривене планине, нашли у селу Очевље. Ту смо, на велико изнена-
ђење, наишли на добру меру удобности. Куће, уредне и чисте, нису
остављале утисак рата и револуције. Доктор Шијачки са фамилијом
(ћерком, супругом, госпа Драгом, и нашом болничарком) добио је
био добар смештај. У потпуно очуваној и чистој кући, он је лежао у
кревету какво је село у миру стављало на расположење болеснику.
Ту смо се добро одморили и прехранили. Сутрадан, када се
увелико одјутрило, уследио је покрет даље. Спуштали смо се из
тог предела у долину реке Криваје, и низ њу продужили до села
Каменско, у коме смо заноћили. Пре нас, у том селу је био СУК
(Српски Ударни Корпус, формиран од Српске државне и Граничне
страже). Мештани кажу да је ту погинуо пуковник Редић, командант
Друге дивизије тога корпуса.1 Можда су мештани са овим хтели да
нас одврате да се ту задржимо. Прешли смо преко тога и уз добро
обезбеђење ту преноћили. Ништа се није десило.
Сутрадан смо опет продужили низ Кривају. Ишло се утабаним
снегом, самом железничком пругом, или путем крај ње. Стравична
сцена је била када смо на једном месту наишли на једног човека. Био
је крај пута у клечећем ставу за борбу. Мало погнут напред, са левом
руком, сасвим природно, ослоњеном на лево колено. Пролазећима
је његова појава изгледала сасвим природна, те му нико није прила-
зио. Приближавајући се њему, пао ми је у очи са педесетак метара
даљине. И ја сам га знатижељно осматрао. Ниједном није мрднуо,
1 По подацима М. Соларића, то се десило код села Живинице, одакле су се

пребацили у Хрваћане, вероватно засеок Хрвати, јер села Хрваћани нема. Одатле
су се спустили у долину Криваје, па правац Завидовићи, где су се почетком јану-
ара 1945. укрцали на воз за Аустрију. У то време, Шумадиска група корпуса, са
Пожешким, налазила се код Фоче.
што ми је чудно изгледало. Зато, када дођох у његову висину, ја му | 235
приђох. Ужаснух се када осетих, дрмнувши га за раме, да је мртав и
укочен, смрзнут. Умро је у таквом ставу. Судећи по оделу и изгледу,
био је Црногорац. Није било могућности да га одатле склонимо и
сахранимо, те га и ја оставих у истом положају. Нека и потоњима,
мртав, својим борбеним ставом долива снагу издржљивости.
При крају дана стигло смо у село Доња Гошовица. Покушај да
испитамо ситуацију у вези са преноћиштем и исхраном подбацио
је. Претежно муслиманска насеља. Са оружјем су се чували и нису
дозвољавали улаз у села, али нас нису нападали.
Продужили смо за Возућу. Огромно село, са врло много за-
сеока. Да тамо извидимо прелаз реке није био проблем, јер је била
залеђена. Али смо и тамо наишли на исто „гостопримство“, сусретом
са групом наоружаних. Без оружаног сукоба се није могло, а нама
није било до тога – те продужисмо даље.
Карактеристично је да се при тим сусретима није добијао ути-
сак да је пред нама крвник непријатељ. Напротив, запажало се код
њих и саосећање, али се оно, због нечег, није претварало у неко дело.
Ноћ је била увелико овладала, и ми, опет, утабаном снежном
стазом [кренусмо] низ Кривају, до у висину Пашиног Конака. Ту
смо скренули ка овом месту и у њему се, у глуво доба ноћи, задржа-
ли да испитамо куда даље, јер више нисмо били у долини Криваје.
Како су и други тим правцем прошли, мештанину муслиману
није било тешко да нам на то укаже. Ни ту није било среће, ни за
преноћиште, нити за храну. Преморени и промрзли, продужили смо
опет правцем на север, ка Озрен планини. Срећом, и овуда је била
утабана стаза. Зимско доба и слабо насељен предео дозвољавали су
да се иде правом линијом сем, ту и тамо, тежих препрека.
На Озрену
Око подне, приближили смо се огранцима Озрена, те и пределу

Цвијетина Тодића, чувене личности у црним данима тога краја, а
сада и команданта Озренског корпуса. У сусрету са мештанима, то
се одмах и осетило. Широкогрудо су потрчали да нам изађу у сусрет.
236 | За смештај мога корпуса командант групе био је доделио село
Брезици. Онако уморне, братски су нас прихватили. Већ годинама у
једном ратном стању, то им није било тешко, јер је било и подесно-
сти за такве случајеве у које су западали њихови суседи. Било је лепо
видети једну такву организациску спремност; још лепше осетити
је, поготову нама онако премореним и изнуреним.
Ту смо наишли и на оружано људство наших редова. Поред
онога у јединицама, имали су и оне који штите директно насеља.
Такви су нам се одмах нашли и потпомогли у размештају. Упознали
су нас и са ситуацијом. Недалеко на северу, преко Озрена, у долини
реке Спрече, налази се велико село Бољанић. Неко време у њему
је била и Врховна Команда. Одатле је евакуисана и задња група
спашених америчких авијатичара, на дан 27. децембра 1944. године.
У селу Брезици остали смо до 14. фебруара 1945. године. Тога
дана био је наређен покрет за Бољаниће. Уочи тога дана умро је ро-
ђак ђака Јовановића. Припадали су Другој крагујевачкој бригади, и
ђак се обратио команданту бригаде капетану Ђорђевићу, с молбом
да обезбеди кола, да би мртвог рођака пребацио из овог планинског
предела на гробље у село Бољанић. Капетан Ђорђевић није томе
поклонио потребну пажњу и ђак се директно мени пожалио.
Тај случај је превршио меру, јер је Ђорђевић и од раније слабо
водио рачуна о људству своје бригаде. Одузео сам му команду над
бригадом и са оптужбом преко команданта Групе корпуса упутио
[га] у Врховну команду. Није му суђено, али је био избачен из наших
редова и пуштен да иде куда зна. Његову бригаду је примио капетан
Божа Миловановић, родом из Десимировца.
У Бољаниће смо стигли у очи Сретења, тј. 14. фебруара 1945.
године. Ту смо преноћили, да одатле продужимо ка реци Босни,
долином реке Спрече.
Ту, у Бољанићу, још увек се налазио део позадине Врховне
команде. Од њих нисмо могли богзна шта да дознамо о нашој ситуа-
цији, до да напад на Тузлу није успео, при чему је најбитнији циљ био
да се дође до соли. Иначе, код свих се видела она апатичност, која је,
више мање, резултат гуљења наде кроз дужи временски период. За
део Врховног штаба са Дражом рекоше да је негде на десној обали
доњег тока реке Босне.
Сутрадан предузет покрет био је опет без узнемиравања и, што
је битније, осећала се слободна територија под нашом контролом.
Предео више није био пуст, и са честим сусретима наоружаних група
које су спречавале улазак у села. Било је живо и са честим сусретима | 237
људи који су називали Бога и питали се.1
Када, преко пута Добоја, избисмо на реку Босну, окретосмо
њеном десном обалом на север, до села Грапска. Оно је било циљ
покрета за тај дан – 15. фебруар 1945.
Ту је опет био један део Врховне Команде као прихватна ста-
ница. Све је било под командом судског потпуковника Вешовића,
иначе шефа судског оделења Врховне Команде. Он је наредио наш
смештај. Моме корпусу био је додељен турски део села Грапске.
Као и свуда, и овде је оџа био све и свја, али су сви били пријатељски
расположени. Можда је уверење било другачије него код оних око
Вареша, или под окриљем недалеке Требаве и Озрена нису могли
другачије. Најзад, и Дражино дуже присуство овде, заједно са ратном
ситуацијом, неоспорно су имали утицаја.
Није било случајно да ужем штабу оџа додели смештај баш
у својој кући. Био је и гостопримљив, али не знам да ли је то била
стварност расположења, или рачун по оној народној „Какво печење,
такво и решење“. Понудио ме је одмах овчим сувим кобасицама.
Како ме је, баш пре тога, командант штабне групе корпуса, резерв-
ни поручник Најдановић, известио да се од хране ништа не може
добити, запитао сам оџу и за војнике. Наравно, оџа се загледао у
мене и негативно згрчио. Ја сам одбио да примим чашћење. Оџа се
са пуним осећањем непријатности повукао, а мој поступак је уродио
позитивном реакцијом. Нешто од хране су дали.
У Врховној Команди
Били смо недалеко од Врховне Команде. По обавештењима, она

се налазила у селу Кожусима или Копривни, низводно низ реку
Босну, на удаљености 10–15 км. Иако смо горчину ситуације ви-
ше осећали него што смо је поуздано знали, ипак смо желели да
што пре одемо до Чиче. Нарочито нам је било стало да се, после
1 Био је то простор слободне територије под потпуном нашом контролом.

Устаљен фронт према комунистима био је на линији: Озрен планина – Грачаница
– Требава – Сплетена Липа –Плоча – Градачац. Немаца, заузетих својим недаћа-
ма, уопште на овом пределу десне обале реке Босне није било. Они су се држали
комуникација на општем правцу повлачења ка Броду, и даље на север.
238 | Калиновачке одисеје, негде смиримо ради одмора и, бар колико
толико, задовољавајуће исхране. Да би, ако је могуће, што пре до-
шли у ту околност, већ сутрадан кретосмо тамо: командант Групе
корпуса потпуковник Душан Смиљанић, командант Пожешког
корпуса мајор Милош Марковић, командант Првог шумадиског
корпуса капетан Марко Музикравић и ја као командант Другог
шумадиског. Са нама је пошла и најужа пратња.
Кретали смо се друмом. Иако је то било у другој половини фе-
бруара 1945. године, снег је био попустио. Самим друмом, такорећи,
није га ни било, те наше кретање није било скопчано нарочитим
потешкоћама. Онда, није било ни Немаца ни партизана.
Приближавајући се селу Кожусима, приметисмо да нама у су-
срет иде једна група људи. Са скраћивањем међупростора, њени
детаљи су били видљивији. Распоред је био у две четничке колоне,
које су се кретале упоредо ивицама друма. По средини колоне и
средином друма кретало се само неколико. Очито је било да су ови
неке старешине и да је онакав распоред колона њихово обезбеђење.
Када наиђосмо на челне, командант Групе корпуса запита ко су,
јер су нам били непознати, а једино што смо могли да закључимо би-
ло је да нису Србијанци. Одговор је био кратак и са бојом киселине:
„Ми смо Павлови“. Било нам је јасно да је у питању Павле Ђуришић.
На даље питање, да ли су били код Чиче, што се односило на Дражу,
одговор је био: „Ми имамо нашег Чичу. То је онај у бунди“, што
се односило на једног од оних који су ишли средином пута, који је
био у стражарској бунди наше војске. Одговор и држање очито су
одавали слику неког тешког расположења.
Ми продужисмо ћутке средином пута између њих, да убрзо
сретнемо оне који су нам ишли у сусрет. Међу њима, особа у бунди
био је Павле Ђуришић. Како га од нас нико није лично познавао,
препознали смо га по слици коју је београдско „Ново време“ сво-
јевремено било донело. И ова група је била очито због нечег нера-
сположена, те се наш сусрет у пролазу свео само на најобичнији
поздрав, и некако туђински прођосмо једни поред других. Иако се
само собом наметало да међусобно покренемо разговор о оваквом
сусрету, продужили смо ћутке. Сваки је од нас, верујем, као што
сам и ја, у себи давао ово или оно објашњење, али никако оно које
се касније обелоданило.
Убрзо смо стигли у В. К., у село Кожухе где је она била. И ту се
осећала непријатна напетост. Наше прижељкивање да, у сусрету са
Чичом, дођемо од њега лично до одређенијег познавања ситуације, | 239
и у томе до нечег охрабрујућег, није се испунило. Он је био изу-
зетно брижан и презаузет, те је сусрет био кратак и све се свело на
разговор само о стању наших јединица, што је њему било познато,
и потреби да се негде одморимо и боље прехранимо. Наредио је
потпуковнику Николи Миликићу да то реши и са тим је био свршен
тај сусрет.
Потпуковник Миликић, човек ведре природе и благе нарави,
примио нас је пријатељски и са пуно разумевања и схватања. После
измене чисто личних питања, прешло се на најболније, на питање
спољнополитичке ситуације. Истичући да је она врло тешка, што смо
и сами знали, задржао се више на ономе што је предузето да се она
некако измени. На крају, у вези са овим, дотакао се и питања зашто
смо груписани у овом углу који чини река Босна са реком Савом.
Без обзира на све ужасно тешке околности на спољнополи-
тичкој позорници, наставио је потпуковник Миликић, Чича је увек
био и остао на путу основних смерница, како на војничком, тако
исто и на политичком пољу. Немци су за нас увек били и остали
основни непријатељ; основни узрок свој несрећи у коју се утопила
наша држава и у њој посебно наш српски народ. Доследан овоме,
и са једним зрачком здравог расуђивања да ће Западни савезници
поставити ствари у односу на комунисте на пут сопствених интереса,
који се поклапају са нашим, он је наредио наше окупљање на овој
просторији са чисто војничке тачке гледишта, у пуној сагласности
са стратегиско-тактичким околностима. Немци се са југа из Грчке,
и уопште са Балкана, повлаче путем два правца: преко Београда
и даље општим правцем ка Загребу, и од Скопља преко Косова
и Санџака ка Сарајеву, а одавде преко Брода на Сави ка Загребу.
Са овог места, где смо груписани, лако је напасти Немце, било на
једном или на другом. Или, једновремено, на оба правца. Наравно,
увек имајући у виду да се не деси да нас комунисти нападну при то-
ме у леђа. Уз све то, овај простор нам нуди и удобности по питању
исхране и безбедности. У Посавини има и „хлеб и уз хлеба“, а река
Сава са Босном и поседнутим положајем на линији Грачаница –
Требава – Градачац, обезбеђују простор да се унутра опораве они
којима је то потребно.
Трудио се, после овога, да нам укаже на сву тежину наше уну-
трашње ситуације у којој се и В. К. налази и да је и она без икакве
моћи да ма шта промени. Цео ток излагања очито се сводио на
240 | Дражу, иако је оно било у потпуној уопштености. Није било те-
шко закључити, премда потпуковник Миликић ни са једном речи
није дотакао Павла Ђуришића, да је то проистицало у вези нечег
што се десило у сусрету са њим, са Павлом. Нама, наравно, после
онаквог сусрета није било тешко да закључимо да се десило нешто
непожељно, али шта – остало је да нагађамо.
Пошто је нас, на крају, упознао са ситуацијом у околини, пре-
дложио је да би за нас најбоље било да се из Грабске пребацимо
у Посавину. Као најподесније предложио нам је пространо село
Слатину.
Истога дана вратили смо се у Грабску и наредили припрему
за покрет сутрадан.
Покрет ка селу Слатина
Само сазнање да се пребацујемо у Посавину унело је код људства

расположење, јер сама реч Посавина дочарава плодност, а у њој
сигурно и хлеба. И чести сусрети са нашим људством пружали су
боље осећање. Све је то утицало да покрет из Грабске буде весе-
лији. Сутрадан, 17. фебруара 1945. године, пред вече стигосмо у
село Врањак, где и заноћисмо. Одатле смо продужили преко села
Скугрић за Градачац. У Скугрићу, где смо се задржали ради одмора,
чусмо жалосну и тешку вест да је капетан Живан Лазовић, командант
Смедеревског корпуса, умро у селу Жабар и да је дан пре сахрањен.
И њега је покосио пегавац.
У Градачцу, где смо опет у покрету ка селу Слатини преноћили,
наиђосмо на штаб Гарде. Један део те групе корпуса држао је део
фронта јужно од Градачца. И тај сусрет за нас, осамљене још од краја
новембра 1944. године, значио је неку позитивност.
Сутрадан, 19. фебруара 1945. године, већ око подне били смо
у селу Слатини. Велико село, у подели на Горњу, Доњу и Средњу
Слатину, са многим засеоцима, јер у њему има и православних и ка-
толика и муслимана. Засеок, који је био моме корпусу додељен, био
је српски. Судећи по ситуацији каква је била, са мало вероватноће
се могло претпоставити да је тамо било и Хрвата, па и муслимана,
ако су усташки били опредељени.
Са изузетном радошћу били смо примљени. И ту се осећала
она вековна нада, када су „браћа Србијанци“ у питању. Наравно, у
вези са нашим доласком они су имали и својих специјалних планова. | 241
Чим смо се сместили, једна група од њих ми је пришла и замолила
да их оружано помогнемо у нападу на усташе ушанчене у Шамцу.
Желели су да поврате оно што су они њима одузели. Рачунајући
са храном, до које се тим путем могло доћи, прихватио сам њихо-
ву жељу. Два дана касније, са пуно војничких обзира, извршен је
напад. Био сам у прилици да видим резултат. Једна дугачка колона
сеоских кола са канатама напуњених свачим и са неколико вршаћих
машина кретала се кроз село. На лицима мештана сијало је задо-
вољство и победе и освете. У ко зна како преживелим страхотама
усташког крволоштва изгубила се свака нормална мера. Радовали су
се, иако је ово било формална пљачка, јер све заплењено најмање је
било њихово.
Иначе, добри и благи људи. Тип равничара, који је добрород-
ност земље и размазила. Иако несрећна времена и са несигурном
сутрашњицом, ипак су имали расположење и за веселе моменте.
Свакако због низине у селу је било много воде. То нису биле баре,
већ дуге и широке водојазе. На то водено пространство износила
је омладина казане, плитке и широке, за кување пекмеза, и употре-
бљавала као чамце. Уз кикот и весеље правили су једни другима
смицалице, пловећи на тим „чамцима“. Било је дивно видети ту
омладину жељну живота, како подврискују и квасе једни друге во-
дом која до пета дуге девојачке кошуље чини још дужим. Та одећа,
извезена на крајевима рукава и попрсју, подсетила ме на мој први
свесно запамћен догађај у детињству. Исте такве кошуље, дугачке до
пета, носе и Мачванке. Збег из Мачве пред Швабама 1915. године
стигао је и до мог села Саранова, на средокраћи Рача Крагујевачка
– Топола. Тада сам, као дечко у петој години, по први пут видео
тако обучене жене. У незнању, чудио сам се и питао како је могуће
да тако буду обучене.
У том пределу, Посавина је била равногорски добро органи-
зована, под командом њиховог команданта бригаде Гајића. Отуда
је била пуна безбедност, те смо ми настојали свим и свачим да се
очистимо од вашију, да се рековалесценти опораве, сви боље пре-
хранимо, и тако станемо на пут даљим оболењима. Међутим, нисмо
били среће да то подуже потраје.
Немцима се врло брзо ближио крај. Видело се то не само по
стању на општем фронту, већ и по ономе на лицу места, ту око нас.
Природно, та околност је и код свих наших групација: колаборатера,
242 | комуниста, и у том окупљеном шаренилу око Равногорског по-
крета, изазивала забринутост, ужурбаност или ове и оне потхвате.
Углавном, све се сводило код једних, колаборатера, какав излаз да
се нађе и преживи катаклизма и код других – комуниста, све усме-
рити да се дође до власти, док је једини Дража са оним у покрету
без шароликости био у народу и са народом са циљем да њему и у
овом стицају катастрофе помогне.
Држање Павла Ђуришића
Једне ноћи, око један сат, после три-четири дана по доласку у Сла-
тину, бануо је у штаб корпуса један курир на коњу. Донео је једно
писмо, упућено на личност команданта корпуса. Истог тренутка
било је у мојим рукама.
Писмо је потицало од Националног комитета за Црну Гору.
Носило је и такав потпис, са премапотписом Павла Ђуришића као
војног команданта.
Увод писма је био посвећен ситуацији у којој смо. Она је била
добро запажена у свој њеној тежини: глад, голотиња и у зацарелом
тифусу. Војнички, у тешкој ситуацији и без муниције. У даљем, на
основу такве ситуације, истичу одлуку да су дефинитивно решили
да крену пут Словеније, где се већ налазе војводе Ђујић и Јевђевић
са својим људством, као и Српски добровољачки корпус – љоти-
ћевци.1 Мене позивају да им се са корпусом прикључим и да тако,
прихватајући „једини пут спаса у ситуацији каква је“, престанем
да и даље слушам једног „тврдоглавог занешењака који не може да
сагледа катастрофалност у којој смо, те нити да прихвати једини
излаз из ње“. Ово се очито односило на Дражу.
Истог тренутка депешом сам обавестио мог команданта Групе
корпуса. Већ пред зору имао сам одговор. Из њега се јасно видело
да је и он био добио исти апел.
1 Ратко Парежанин, који је био упућен за везу код Павла Ђуришића као помоћ-
ника команданта Српског добровољачког корпуса, настојао је свим и свачим да
Павле продужи за Словенију. Међутим, како није било лако раскинути са јединим
позитивним ослонцем – Дражом, и потпуно се утопити у колаборатерску средину,
Павле се, после војничког преформирања у Рудом, решио да поново дође у Дражин
захват. Парежанин је са својом пратњом продужио и стигао у Словенију, наравно
без Павла Ђуришића.
Добијена депеша садржавала је и Дражин став по том питању. | 243
Он се није обазирао на оцену његове личности. Био је кратак и
кристално јасан: „Ја нећу да напустим отаџбину, јер се она не носи
на ђоновима ципела. Остаћу са народом да поделим његову судбину.
Никоме нећу стати на пут, ко хоће да оде“.
Поменуто писмо Националног Комитета Црне Горе и Дражина
депеша разјаснили су нам и онај онакав сусрет са Павловом пратњом
и њим лично, као и оно мучно болно стање у В. К. Тај сусрет Павлов
са Дражом у селу Кожухе био је први по његовом напуштању Црне
Горе, и тада је до изражаја дошла сва мучна ситуација и нарочито
горчина збега који је Павле повео са собом, као и ко је, ако је, Павлу
наредио да напусти Црну Гору.1
Покрет из Слатине ка селу Толиси и борбе
Као што сам напоменуо, није било среће да наш одмор и опоравак
у Слатини подуже потраје. На све у општој ситуацији, онда, код нас
надовезала се и одлука Црногораца да крену за Словенију. То се
осетило и на фронту који смо држали, јер су и они били укључени.
Ван је сваке сумње да су за то и комунисти сазнали. Како је и зима
била попустила, са сигурношћу се могло надати комунистичкој
офанзиви. Отуда нас није изненадило наређење В. К., добијено око 1.
марта, да се што пре пребацимо на Требаву, у предео Сплетена Липа.
1 Пошто се ту упорно помиње депеша В. К., највероватније је да је то учини-

о„Дроња“ , ђенерал Мирослав Трифуновић, командант Србије. Дража ни једи-
ницама Србије није наредио повлачење пут Босне испред трупа Црвене армије.
Његово прво наређење у суштини је било: „Испред трупа Црвене армије повући
се у планинске пределе. Избегавати са њима оружане сукобе“. То је тако испало
што се и ту појавио ђенерал Трифуновић, истина као командант, а он је, по свему
судећи, био потпао под утицај недићеваца, уколико и сам није био истог мишљења,
да је једини спас извући се у иностранство, те су покрети у општем смеру били
складни томе. Он је од Крагујевца, а то је било око 12. октобра 1944. године,
имао у друштву ђенерала Дамјановића, шефа Недићевог кабинета. У то време, по
бекству из Београда, дошао му је за начелника штаба ђенералштабни мајор Жика
Андрић, до тада на служби у Љотићевој радној служби. Између њих је постојала
блискост још из мирног доба. [...] Карактеристично је да, у разматрању трагедије
Павла Ђуришића, нико не додирује утицај Ратка Парежанина по питању напу-
штања Црне Горе. Стицајем околности, он је морао бити пресудан. Павле је био
помоћник команданта добровољачког корпуса, па и под неком командом овога.
244 | Тог јутра подлегао је пегавцу резервни поручник, судија Шам-
шаловић, командант батаљона Лепеничке бригаде. На брзину га
сахранисмо и одмах кретосмо наређеном циљу.1
Већ са нашим приближавањем Градачцу чула се на фронту ба-
цачка пуцњава. Са одмицањем дана, она се појачавала, помешана са
оном из аутоматских пешачких оруђа. Ноћ је прекинула ту борбу,
да се сутрадан развије у пуну жестину. Ми смо, после преноћишта у
селу Толиси, стигли тога дана у први поподневни час у село Српска
Зелиња испод Сплетене Липе. На положају смо нашли Тимочки
корпус са нешто људства из Јужно-Моравске групе корпуса, чији
је командант, мајор Блажо Брајевић, Црногорац, одлучио да се
прикључи Павлу Ђуришићу у покрету за Словенију. Ојачан нашим
снагама, Тимочки корпус је истог момента извршио противнапад.
Комунисти су били лако одбачени и дубље протерани, и Тимочани се
задржаше на већ одраније устаљеном положају, а снаге мога корпуса
су биле повучене позади положаја Тимочког корпуса. Међутим, већ
сутрадан је било наређено да се мој корпус пребаци у село Толиса.
Ту у околини већ су били Први шумадиски, као и Пожешки корпус.
Тако је та група корпуса, још увек у неку руку под командом пот-
пуковника Дује Смиљанића, била у централном положају у односу
на део фронта: Сплетена Липа – Плоча (450) – Градачац, те и у
подесности да буде употребљена где затреба.
Већ 5. марта, на дан нашег пристизања у село Толису, на фронту
је било све мирно. Касније смо дознали да је напад, који је избио ту
и тамо почетком марта, био насилно извиђање и покушај да заузму
поједине, за прелаз у напад подесне теренске тачке, док су једно-
времено пребацивали из Србије нове јединице.
Тих дана је била наређена преформација јединица. То су захте-
вала бројна стања која се беху борбама и болештинама јако смањила.
У исто време је била наређена за 10. март 1945. године конферен-
ција команданата Група корпуса у Модричи. Мени је пало у део да
заступам команданта Шумадиске групе корпуса, док је он одсутан
ради конференције.
У току 9. и 10. марта ујутро, црногорске јединице, у одлуци да
крену за Словенију, повукоше се са положаја на Требави. Користећи
1 [Драгомир Шамшаловић, судија у Рачи, током рата био је шеф пропаганде у
Лепеничкој бригади ЈВуО и уредник гласила Другог шумадијског корпуса ЈВуО
– прим. прир. Н. Д.].
то, комунисти су заузели напуштену Плочу (кота 450), која је била | 245
кључ левог крила положаја на Требави. Њен пад је значио и пад
Градачца и страховито угрожавање позадине, где беху и све болнице
и Врховна Команда.
Око поноћи 9/10. марта хитно је била упућена Шумадиска
група корпуса са наређењем да Плочу поврати. Јуришом, уз велике
обостране губитке, повратили смо је пред подне 10. марта.1
По ватри која се осећала дуж целог фронта, било је јасно да су
комунисти прешли у општи напад. По подне паде варошица Града-
чац, те убрзо леви бок наших снага на Плочи беше сувише угрожен
и предевече морали смо да је напустимо. Није више било везе са
нашим јединицама ни лево ни десно. Та околност ме много бринула
и нагонила да се питам шта је могло да се деси, јер сви покушаји да
је успоставим нису успели.
И пре напуштања Плоче, притисак у нападу на том правцу био
је потпуно ослабио. Сигурно је жестина нашег напада да Плочу
повратимо, изведен снагама Треће крагујевачке бригаде капетана
Милета Милутиновића, имала ефекта да до тога дође. То је омогу-
ћило да наше свлачење са положаја буде без икаквих потешкоћа. По
свој процени, следећи узастопни подесан положај био [је] у висини
гробља села Толисе, кота 355. Наредио сам његово поседање.
Наше повлачење до линије тога положаја било је без узнеми-
равања, те у реду, али је лево од нас, код Гарде, било много и чудне
пуцњаве, која је по месту увек некако била у висини наше позадине.
То је забрињавало и, природно, нагонило да се успостави веза, у чему
није било успеха. Десно од нас, ка Дугој Њиви (644), као следећем
узастопном положају, било је затишје. Везу ни тамо нисмо имали.
На нови положај смо још за видела стигли. То је омогућило
да га и најподесније поседнемо, али је нас немање везе ни лево ни
десно много бринуло. То је чак уносило сумњу, тим пре што су се
команданти Група у то време нашли у Модричи на конференцији.
Зато сам, по извршеном поседању положаја, позвао команданта
Првог Шумадиског корпуса капетана Марка Музикравића и ка-
петана Милета Милутиновића, као заступника команданта мога
1 [Бројно стање Другог шумадијског корпуса на дан борбе за Плоче износио
је свега 112 људи. У овој борби претрпео је додатне губитке: шест мртвих, пет
рањених и једног несталог. Такво бројно стање дало је повода да се корпус ускоро
преформира у бригаду (ВА, ЧА, к. 49, док 13/4) – прим. прир. Н. Д.].
246 | корпуса, да дођу да заједнички размотримо стање у коме смо, те да
у току ноћи рашчистимо сву смућеност везе и пронађемо шта је са
командантом наше Групе корпуса, јер о држању конференције није
могло бити ни речи у стању какво је било.
И они су увиђали сву збиљу наше ситуације и сматрали су да је
најбоље да ја у току ноћи одем до В. К., која није била далеко од нас.
Прихватио сам ово, тим пре што сам тако нешто и ја имао у свом
размишљању као најбоље.
Остављајући као мога заступника капетана Музикравића, ја
сам са најужом пратњом кренуо у село Копривну, где се Врховна
Команда налазила. Када сам избио на друм, непосредно крај реке
Босне, наишао сам на мноштво сеоских кола пуних болесника, који
су чекали да скелом буду пребачени на леву обалу реке. Збиља је
била више него страшна ако комунисти у свом налету продру довде.
Сав у сржи те могућности, стигао сам око пола ноћи у В. К. И
овде је било све складно мучном стању болесних крај реке Босне.
Брзо ми је омогућен сусрет са потпуковником Николом Миликићем.
Сусрет са њим био је, као и увек, у пуној мери разумевања.
Рекох му ситуацију на фронту, потенцирајући немогућност
успостављања везе. Дотичући се и одсутности команданта Групе
корпуса потпуковника Смиљанића, тражио сам да ми се та смуће-
ност разбистри.
Просто ме молио да не захтевам сусрет са Чичом: ‘’Све што
би ти он рекао, ја ћу ти рећи. Сав душевно искидан, тек је легао да
се одмори. После свега што се данас и ноћас десило неопходан му
је одмор’’. Наравно, ја сам прихватио његово. Било ми је стало до
разјашњења ситуације без обзира ко ће то учинити.
Форсирање реке Босне
Пре свега, упознао ме са заповешћу за прелаз реке Босне и повла-

чење на њену леву обалу. Она је већ била разаслата. Према њој,
пребацивање преко реке било је предвиђено са три скеле, од којих
је средња била према средини села Копривне и у близини Врховне
Команде. Пребацивање позадине, у чему су болесни и рековале-
сценти били изузетна потешкоћа, већ је вршено средњом скелом.
Борачким јединицама било је наређено повлачење на целом фронту
на узастопне положаје. Да би се обезбедило потребно време за
евакуацију позадине, наређено је било повлачење на ужи мосто- | 247
бран тек ноћу 12/13. марта, где је имало да се издржи по цену свега
и 13. март. Ноћ 13/14. марта била је предвиђена за пребацивање
борачких делова.
После моје напомене на завршетку упознавања са заповешћу,
да је рад Шумадиске групе корпуса у складу са њом, потпуковник
Миликић пређе на излагање стварног стања.
Црногорци, са њима прикљученим, у своме покрету употре-
бљавају јужну скелу, и још увек су у пребацивању на леву обалу.
Потпуковник Рачић се са својом јединицом повукао на положај у
висини Дуга Њива (644), и на своју руку решио да ту остави мању
групу наоружану само аутоматима јаке ватрене моћи, а да своју гру-
пу корпуса што пре пребаци преко реке. Како је скела на његовом
правцу у употреби Црногораца, он је синоћ бануо овде. На силу је
преузео скелу од команданта мајора Нешића и почео да пребацује
своје јединице, обустављајући тако евакуацију болесних. И Чича
се у то умешао уз лично тешке потресе, да најзад дозволи да Рачић
заврши пребацивање својих. Мајор Калабић је учинио нешто слич-
но Рачићу. Он је према селу Врањаку обезбедио скелу за себе и на
своју руку предузео пребацивање својих, које у повлачењу штити
једна мања покретна група јаке ватрене моћи. На крају овога, у
немоћи да се ма шта измени, изговорио је уобичајено питање у
таквим приликама и „шта можемо“, ширећи једновремено руке са
отвореним шакама на више, да и физички обележи безмоћност. Онда
је истакао да је најважнији део ове операције пао на Шумадиску
групу корпуса и Пожешки корпус, који дејствују на правцу средње
скеле. У неку руку, молећиво је наглашавао да ми издржимо да се и
Врховна Команда после болесних евакуише. На крају додаде да је
конференција команданата у Модричи била прекинута и командан-
ти хитно упућени ка својим јединицама, те не зна шта је са мојим
командантом Групе корпуса.
После овога било ми је јасно зашто ни десно ни лево није било
везе, као и због чега она онаква пуцњава код Гарде.
Већ је било око два часа по поноћи. Хитно кретох назад. Пред
зору, а на удаљењу од положаја за један сат хода, застадох са прат-
њом да се у једној кући мало одморимо. Били смо у једној соби као
на спрату, јер је та соба била над оделењем за стоку и оставу. У тој
соби, као и домаћи, и ми смо се опружили по поду, али о сну није
било речи због неке непрестане ритмичке лупе о патос. Синчић
248 | сопственика спавао је у једној дрвеној колевци, подешеној да се на
поду може клатити. Дете је себе било навикло да само клати колев-
ку испруженом рукицом ван колевке. Машући њом горе и доле по
страни колевке, он је клатио колевку која је крајевима свога постоља
у ритму ударала у патос собе. Дечко је то аутоматски чинио и када
спава. И спавао је у сиротињи родитељској сном анђелка. Али не и
ми, иако претерано уморни. Па ипак, сан је био преброђен разми-
шљањем о дечку, и даље о својима.
У прво свитање продужисмо ка положају. Раздањивао се леп, већ

рекло би се, пролећни дан. Све је било мирно и без иједног пуцња.
Умиривала ме та тишина, али, подилазећи положају, учинило ми се
да тамо никога нема. У даљем покрету и бризи шта је могло да се
деси, нама у сусрет наиђе мајор Ђура Поповић, познаник још из
мира, а сада начелник штаба јединице на Требави попа Саве Божића.
Сусрет је био пуно обострано изненађење, које је, сасвим нормално,
тражило да се запитамо. У Призрену, пред рат, он је био командант
батаљона у 30. пешадиском пуку, а ја командир батерије другог ди-
визиона 28. артилериског пука. Априлски рат 1941. године, у коме
смо ту, на албанском правцу, заједно учествовали, раздвојио је нас,
да се сада по први пут видимо и један о другом нешто сазнамо. Док
се он у том правцу интересовао, ја сам, мислећи на моје на положају,
некако био одсутан, и да тој непријатности учиним крај, запитах га
шта је са мојима на положају? На то он, потпуно упућен у оно што
се збило, рече ми да се окренем ка правцу откуда сам долазио и
додаде: „Видиш оне две колоне у покрету уз ону косу? То су твоји!“
Безмало без поздрава са Ђуром, појурио сам за њима са мислима
о оном очајном стању болесних и свега осталог према средњој скели,
што чека да буде пребачено. У исто време, о дужности моје групе
корпуса, да то заштити од црвених који би све побили или подавили
у реци Босни. А та група, ето, напустила положај и приближава се
месту те тако могуће крваве трагедије.
Убрзо сам их стигао. Јединица на коју сам наишао била је једна
од гружанских бригада Првог шумадиског корпуса. Био сам не љут,
већ бесан, али у потпуној контроли команданта свесног ситуације
каква је била, као и дужности и одговорности у вези са њом. Чим
ме је људство те јединице видело у безмало трчећем стању, стало | 249
је и упрло поглед у мене. Са њима није био ни командант корпуса
капетан Музикравић, па ни командант бригаде. Они су били одје-
здили негде унапред.
Гледајући их у стању у каквом сам био, узвикнуо сам: „Куда
идете?!“ Један активни подофицир, како сам касније сазнао, подру-
гљиво је одговорио: „Тражимо Вас!“ У секунди, кроз ове две речи,
било ми је јасно стање које је довело до напуштања положаја, и шта
то значи за збиљу доле крај реке. Био је моменат – бити ил′ не бити!
И ја, узимајући мој аутомат на „готовс“, одговорих: „Ја нисам тамо
куда идете! Ја долазим са положаја кога сте напустили!“ Са узвиком:
„Назад на положај!“ сручио сам један рафал у њега. Бригада, као по
команди на егзирциришту, окренула је на „левокруг“ и у трчећем
кораку се враћала на положај. И остале јединице су се упутиле назад
на напуштени положај.
Мало нешто касније, наишао је и командант Групе корпуса, у
друштву са потпуковником Љубом Јовановићем „Патком“ и мајором
Синишом Оцокољићем. Њих двојица су, у наређеној преформацији,
удесили да остану без команде, и били су на расположењу Врховне
Команде. Долазак мог команданта била је велика олакшица за мене.
Имао сам бригу само о својој јединици.
Необјашњиво, притисак црвених је попустио. Нешто се код
њих десило.1 То је учинило да без потешкоћа, предвече 12. марта,
пређемо на ужи мостобран, топографски јак положај, и на довољном
удаљењу од места преласка реке.
Ноћ 12/13. марта прошла је у релативно добром миру. И су-
традан, 13. марта, није било нарочитог притиска, сем спорадичне
борбе ту и тамо. Евакуација позадине текла је у потпуном реду и
брзо. Скела је за борачке јединице Шумадиске групе и Пожешког
корпуса у току ноћи 13/14. марта била слободна.
Био сам у заштитници. Знак за повлачење и задњих тројки, у
исто време и за рушење скеле, биле су три беле ракетле. Ту, крај
скеле, нађох се са мајором Милошем Марковићем, командантом
Пожешког корпуса. Опалисмо три беле, сачекасмо тројке и укр-
цасмо се на скелу.
1 Касније се дознало да су их Немци из Бјељине напали. Учинили су то из пре-

дострожности, да им не угрозе линију повлачења Сарајево–Брод. Комунистима
је, међутим, најмање било стало до тога.
250 | Већ се добро развидељавало. С оне стране, крај саме воде, на-
ђосмо Чичу. Умивао се.
Рапортирах му. Био је задовољан, јер је прелаз успео онако
како се нико није надао... Беше мокро и магловито јутро 14. марта
1945. године.
На Вучјаку
Црвени нису ни покушавали прелаз реке Босне. И са тим, њена одбрана

је била лака. То је омогућило да поставимо само осматраче, а да већу
пажњу поклонимо нашем смештају у борби против вашију и пегавца.
Размештени смо били у пределу села Дуго Поље и Подновље,
али не по кућама – јер ових није ни било. У страшној борби са уста-
шама, све је било порушено и попаљено. Једино су се ту и тамо
виделе зидине кућа од тврдог материјала. Наш смештај је био под
ведрим небом. Срећом, пролеће је било рано.1
Прво чему се приступило било је довршење преформирања, запо-
чето још на десној обали реке Босне, па нападом комуниста прекинуто.
Дотадањи корпуси претворени су у бригаде, а ове у батаљоне,
и извршено ново груписање:
– Шумадиски јуришни корпус: Командант потпуковник Душан
Смиљанић, начелник штаба мајор Александар Милошевић.
У састав су ушле: Прва шумадиска бригада под командом
капетана Марка Музикравића, Друга шумадиска бригада
под командом капетана Милутина Милутиновића и Тимочка
бригада под командом мајора Александра Миленовића.
– Група потпуковника Драгослава Рачића: У састав су ушле
преформиране јединице његове групе корпуса; Церског и
Мајевичког.
1 Врховна команда је смештена у пределу код цркве села Дуго Поље, група
Нешка Недића је била у пределу према Посавини, и у исто време на обезбеђењу
са тога правца. Шумадиски јуришни је био у пределу Милојевића Брдо, а Авалски
корпус нешто североисточније одатле и са обезбеђењем на самој реци Босни.
Рачић и Калабић са својим јединицама су били у простору села Подновље, а Ке-
серовић са својима нешто западније од дугопољске цркве.
– Група потпуковника Драгутина Кесеровића: У састав су ушле | 251
преформиране јединице из његове групе корпуса и Пожешког
корпуса.
– Група мајора Николе Калабића: У састав су ушли преформи-
рани његови корпуси, бригада поручника Филипа Ајдачића
из Пожешког корпуса и снаге из Посавине које су припадале
Требави, под командом поручника Павла Гајића.
– Група капетана Нешка Недића: У састав су ушле преформи-
ране јединице из Посаво-Тамнавске групе корпуса и Јужно-
-Моравске групе корпуса.
– Авалски корпус, под командом потпуковника Света Трифко-
вића: У састав су ушле његове јединице као и раније. Будући
бројно јак, остао је у истом саставу као што је и био.
– Група Командоса под командом пуковника Драгослава Па-
вловића.
– Ђачка група под командом потпуковника Палошевића, и
– Врховна Команда. У њу су били повучени Команданти расфор-
мираних јединица: потпуковник Синиша Оцокољић, коман-
дант Млавске групе корпуса, потпуковник Љуба Јовановић,
командант Тимочке групе корпуса и потпуковник Владимир
Комарчевић, командант Посаво-Тамнавско групе корпуса.
Командант Јужно-Моравске групе корпуса мајор Блажа Браје-

вић напустио је своју јединицу и прикључио се Црногорцима. Исто
то је учинио Јагош Живковић, командант Млавског, као и командант
Рудничког корпуса капетан Драгомир Гага Топаловић, са нешто
свог људства. Он није хтео у преформирању у групу капетана Нешка
Недића, те и под његову команду. Верује се да је ово био разлог
његовом прикључењу Црногорцима. Али, околност да је са њим
отишао и Драгиша Васић, не искључује и другу могућност. У овом
погледу се, ако се тако може рећи, и Врховна Команда очистила.
Још од раније су је напустили потпуковник Лука Балетић и мајор
Аћим Слијепчевић, а сада и сви остали Црногорци изузев поручника
Боже Перовића, који је од самог почетка, па до трагичног краја,
остао са Дражом.
Напред речена преформација обухватала је и формирање бол-
нице при свакој групи. И Шумадиски јуришни корпус формирао је
своју болницу. Шеф те болнице био је др. Милан Шијачки. Прихва-
тили смо ово, рачунајући са његовим припадништвом Равногорском
252 | покрету, иако није био у органском саставу наших јединица већ
успут прихваћен. Др. Милан Миланче Милосављевић остао је и даље
у органском саставу своје јединице, сада Друге шумадиске бригаде.
Болница је била смештена у јединој некако оправљеној кући
и штали недалеко од врха Милојевића Брда, и то др. Шијачки са
својом женом, ћерком и једном сестром болничарком у кући, а у
пространој штали од једног оделења болесници.
Комунисти су убрзо са својим јединицама напустили Треба-
ву, те су се Требавци попа Саве Божића вратили назад. Како су и
Црногорци вршили своје груписање ради покрета за Словенију,
то на Вучјаку беху само србијанске снаге са нешто мало оних из
Средње Босне.
Наше стање
Општа ситуација на светском бојишту почетком јесени 1944. године

остављала је пун утисак да се силама Тројног пакта брзо ближио крај.
Док су у томе Совјети тежили да што више зграбе, устоличивши
Јосипа Броза – Тита у Србији, већ су и војнички доста изражено
бушили по Грчкој, дотле се кроз све војничке поступке очито видело
да Западне савезнике највише занима одлука да Немачку војну силу
туку до уништења. При таквој ситуацији, отискивање србијанских
јединица Равногорског покрета пут Босне, у склањању испред снага
Црвене армије, прихватио је и Дража онако како је то испало и дао
му један одређен циљ.
У ситуацији у коју смо били убачени у основи ситном рачуни-
цом премијера Черчила и грандоманијом председника Рузвелта,
основна намера је била да се овде у Босни сачека моменат опште
ситуације, који би нам нудио бар какво дејство са позитивним изгле-
дима. Једновремено, да се што боље припремимо за оно што је само
од нас зависило – да продужимо борбу за демократске принципе, па
ма каква спољна ситуација била. Прво је тражило изузетне напоре
да се утиче на спољнополитичку ситуацију, а друго да се сачувају
већ постојеће снаге и ојачају што је могуће више.
Лични изасланик председника САД Рузвелта, пуковник Мек
Дауел, својим присуством уливао је неку наду на спољнополитичком
пољу. Његова уверавања, да ће и Западни савезници својим оружа-
ним снагама ући у Југославију због уласка Совјета, била су необично
примамљива, и опасно варљива у случају да се то не деси. Покушај | 253
Нојбахера и ђенерала Лера, Хитлеровог политичког представника и
војног команданта за Југоисток, да преко њега понуде капитулацију
Американцима, такође није уродио плодом, а то је по Равногорски
покрет могло да буде од изванредне користи и у политичком и у
војничком погледу. Мек Дауел је одлетео 1. новембра 1944. годи-
не. Опходио се пријатељски и уливао наду. Али, после свега што
се збило, оправдано се намеће питање: да ли је био дошао да нам
помогне или још више одмогне?
Сачувати снаге значило је прехранити их и презимети на нај-
бољи начин. Разбукаталост грађанског рата, и у њему једини циљ
комуниста да све подреде преузимању власти, били су окупатора,
као непријатеља, гурнули потпуно у страну. Локалне борбе са ко-
мунистима пак [треба] тако вршити и примати, да од њих што је
могуће мање трпимо. [...]
Зима је била већ ту, а Босна спаљена и пуста. Јединице њене,
као и суседних покрајина, у највећем делу осуте, те је долазак и при-
суство србијанских јединица испало као нека нада бољем; основа
за опорављање и обнову њихових јединица.
Истављени циљ, као и такве околности на лицу места, изазвале
су низ покрета, напада и других сукоба са комунистима, почев од
онога похода на Калиновик Шумадиске групе корпуса са Поже-
шким, преко тешких борби око Фоче, Горажда, на Соколцу, Рома-
нији, пределу река Криваје и Спрече, на Озрену, око Тузле, па до
устаљеног фронта на Озрену и Требави. Све је то једновремено
значило и борбу противу зиме, глади и болештина.
Били су то надчовечански напори не једног лутања, како би неки
противници хтели да је [прикажу], већ свесна борба за права човека
у силом обесправљеном положају. Била је то борба Равногорског
покрета, немоћна у домену укрштених интереса моћних, али светла
и узвишена за сва времена.
Тај комплекс збивања, складан истављеном циљу, довео је по-
степено све постојеће јединице до друге половине фебруара 1945.
године на устаљени фронт на линији: Озрен планина – Грачаница
– Требава – Градачац, и у његову позадину, на непосредно десној,
и нешто босанских снага на левој обали реке Босне, низводно од
Руданке.
Познато је било да су комунисти у Србији, под окриљем Со-
вјета, све предузели да свој положај што јаче учврсте, и да се што
254 | пре припреме за обрачун са нама. Још у току зиме, то се осећало по
снагама које су упућивали у Босну. Пролеће се ближило, а и спољна
ситуација је то убрзавала, те се поуздано очекивао почетак тога.
Основна замисао, да се наше снаге овде у Босни и другим по-
крајинама очувају и ојачају, била је, међутим, далеко од стварности.
Узрок томе лежао је првенствено у менталитету те средине, ство-
рен кроз мучне перипетије одвајкада. Све се у томе сводило да се
очува голи живот. Та таква опхрваност није рађала широке идеје
ка снажним заједницама, већ се, у таквој учаурености и бризи само
о себи, стварао дух деструктивних тенденција. Можда то најбоље
карактеришу речи покојног Адама Прибићевића: „У нама још увек
није изумрла аустријанштина. У њој смо се научили и навикли да се
боримо противу државне заједнице. Продужили смо то и у својој
сопственој.“1
Када је 1941. године освануо усташки нож и клање одреда и
деце и одраслих, преживели и неизбегли у Србију дали су се у збегове
и у просту борбу за спас голог живота. У таквом стању прихваћено
је четништво у пуном смислу традиције, али са Дражиним именом
на уснама и безграничном надом у оно што је са њим. То је била
једина веза са Равногорством. Нажалост, без икакве идеолошке
одређености која здружује, и кроз оданост идеји ствара компактност
целине. Пасивност крајева и појава комуниста учинили су то стање
још горим. Отишло се, где мање, где више, путем мањег зла и када
је окупатор био у питању.2
Из тих збегова рађани одреди носили су пуно обележје свих тих
суштинских околности. Био је то само наоружан народ, без икакве,
било војне било идејне дисциплине, који се једино борио за свој голи
опстанак. Зато није било никакво чудо када је Дража од Западних
савезника био одбачен, а очито се ближио крај рату, да издвојено
1 У личним разговорима А. Прибићевић је то истицао насупрот државничких

склоности Србијанаца. Наводио је као пример томе вредност Недићевог динара
који је био јачи од хрватске куне, иако је Хрватска била држава, а Србија окупирано
подручје од Немаца.
2 У томе, како је названо „акомодација“, није било тешко, сасвим разумљиво
када су у питању животне повољности, да се склизне исувише далеко. Примања и
плате и хране од Италијана у Херцеговини, и случајеви Јевђевића, попа Ђујића и
мајора Бјелајца у директној служби Италијана, то најбоље сведоче. Сви покушаји
Дражини да то стање удене у трпељиве границе нису успели. И, што је још горе,
сва та снага, увек на линији ситних личних интереса, постала је целински безвредна.
сами за себе потраже излаз. Случај напада на Требиње1 или одлазак | 255
за Словенију са знатним снагама попа Момчила Ђујића и Добросава
Јевђевића, под утицајем љотићеваца, то најбоље илуструје.
Напад на Требиње трагично се завршио нападом комуниста
с леђа. Јединице су се осуле и тај наоружан народ се растурио по
групицама у скривање. Та таква осутост јединица десила се и у Сан-
џаку и у Босни, сем изузетака као што је било са онима на Озрену,
Требави, Мајевици, као и Посавини у овом пределу.
То такво стање учинило је да србијанске јединице буду упо-
требљене као ембрион у реорганизовању. То је пак довело да пре-
више буду изложене и борбама и покретима, без неких нарочитих
резултата. То, уз зиму, глад и болештине, тешко је погодило њихова
бројна стања без икакве користи, те се и оне нису сачувале у прво-
битном стању.
Црногорско вођство, у свом лебдењу између Драже и колабо-
рације, тј. Недића и Љотића, дефинитивно је било одлучило да се
овима прикључи, и већ су били у покрету ка Словенији. Али, тамо
није стигао Павле Ђуришић са онима који су се били њему при-
кључили. Он је доживео трагедију на Лијевча Пољу и у Градишки.
Павлово задржавање у Босни, после одласка љотићевца Ратка
Парежанина, поред објашњавања да он није хтео, тек тако, да се
одвоји од свог „команданта“ – Драже, натура и могућност да је он
имао задатак да утиче на Дражу да и он са осталима крене на север ка
колаборатерима. Ситуација би по њих изгледала кудикамо згоднија
ако би били скупа са Дражом. Међутим, то се није десило. Дража
је непоколебљиво био и остао са народом.
Грађански рат, у коме нема ових и оних мерила, нагнао је и
Дражу да покуша да у своју корист употреби све што се може. Зато
је он у моменту распада окупаторске власти у Србији решио да
1 Случај одвајања од Драже и покушај удварања Енглезима нападом на Немце

у Требињу у јесен 1944. године. До овога су довели мајор Павле Новаковић и
Воја Лукачевић. Новаковића су парашутирали Енглези почетком августа 1943.
Он је морао, као и остали, да да изјаву да ће радити како они желе. Сматрао је
да, одвајањем од Драже и нападом на Немце, чини оно што Енглези желе. Отуда
је тврдио да њих у леђа неће напасти комунисти. Лукачевић, опет, је сматрао, да
је у вољи Енглеза, по утиску који је био стекао када је био тамо при Краљевој
женидби. Сви ти рачуни су трагично подбацили. Енглези ништа нису учинили,
а комунисти су их напали с леђа. Резултат тога напада на Требиње био је потпун
распад херцеговачких јединица.
256 | унеколико прихвати оружано људство колаборације. У томе је оти-
шао и даље, када је ђенерала Миодрага Дамјановића поставио за
свог помоћника у вези са тим снагама. Међутим, разглашена вест
да је ђенерал Недић наредио оружаним снагама колаборације да
се потчине Дражи, није имала стварност суштине. Српски ударни
корпус (Пољска и Гранична стража), који се већ половином окто-
бра 1944. године нашао на терену, ниједног тренутка није оставио
утисак да је ту да подели судбину. Напротив, очито се показало
да се и тим путем за себе потражи најбољи излаз. Отуда није било
никакво чудо када су, почетком јануара 1945. године, са железнич-
ке станице Завидовићи немачким возом здимили право у Беч код
Недића. Српски добровољачки корпус, заједно са Љотићем, као
верни савезници Хитлерови и у саставу немачких војних јединица,
урадио је оно што му је било наређено. Са тим јединицама запутио
се, овако или онако, правцем преко Загреба ка Аустрији. Сам ђене-
рал Недић са својом владом, уместо да остане у народу, пребацио
се у Беч. И ово је имало сигурно утицаја, ако све није било дого-
ворно, да СУК напусти Дражу. Наравно, и посве нормално, убрзо
је и ђенерал Дамјановић отишао тамо, да се временом сви окупе у
Словенији. Карактеристично је, али тешко разумљиво, што се сва
српска колаборација упутила правцем куда се окупатор повлачио.
Да ли је ту била нека нада или резултат силе околности? Пре би
било ово друго.
Тако Чичина намера, да ојачани и сви окупљени као антикому-
нисти, и подесно груписани, сачекамо моменат у коме би, ако ништа
друго, своју судбину имали у својим рукама бар онолико колико је то
од нас зависило, беше неостварена. Недозрелост националне свести,
уска брига само о себи, као и доследност колаборацији и онда када
је окупатор потпуно пропадао, одвели су најгорим путем. У тако
горком стицају, Дража се, половином марта 1945. године, нашао
на Вучјаку по прелазу реке Босне са само проређеним србијанским
јединицама и нешто мештанских. Али, и овде са свим предностима
положаја у односу на основног непријатеља, на Немце, које је имао
и на простору на десној обали реке Босне. Напад на њих и одавде
био је подесан, само и сада скопчан са опасношћу да нас при томе
комунисти не нападну с леђа.
На Вучјаку смо били безмало месец и по дана. Били смо и мир-
ни, без борби, у пуној мери посвећени сами себи. Поред бриге да
се људство опорави, приступило се и многим другим активностима | 257
политичког обележја, било од нас потеклих или са стране изазваних.
То је, првенствено, читав низ радњи и покушаја да се бар како-тако
ток наше изузетно тешке ситуације измени на боље. Са друге стране,
били смо постали и центар евентуалног спаса за сво ратно шаре-
нило Југославије, па и самих окупационих снага у то време, пред
избројаним данима војничке пропасти. Најзад, са свим и свакаквим
придошлицама, били смо јако уочљива слика једног друштва, једне
нације, па и једне распале државе.
Смештај под ведрим небом чинио је да вашака брзо нестане,
па су и оболења од пегавца опадала. Рековалесценти су се, међутим,
споро опорављали, јер није било хране. Њу смо добављали, не без
борбе са усташама, из Посавине и по мало из већ осиротеле Треба-
ве. И прему свему том, са знацима пролећа, уздизало се и душевно
расположење. Врло брзо је нестало оне суморности, па је и цео
предео оживео у покретима, сусретима, па и пошалицама.
Прва Равногорска олимпијада
Да се људство душевно окрепи и В. К. је, са своје стране, предузела

оно што је било могуће. Сваке недеље одржавана је служба Божја у
малој цркви села Дуго Поље. Формирана је, онда, позоришна група,
која је давала пригодне позоришне представе. Као врхунац рада
у том правцу била је организована и изведена Прва Равногорска
олимпијада. Од спортских дисциплина биле су заступљене: трчање,
скок у даљину, скок у висину, бацање камена с рамена, фудбалске
утакмице и др.
Били смо сви, сем обезбеђења, окупљени на пространом ливади-
шту у близини дугопољске црквице. Тренутно су биле заборављене
све мучне околности. Узвици и навијања дочаравали су срећна вре-
мена таквих догађаја. На махове, расположење се сливало у стихију,
која је облежавала снагу десетине хиљада окупљених и решених у
својој одлучности на све.
На крају завршене сваке спортске дисциплине, Дража је де-
лио награде. Било је свечано, и под околностима какве су биле, и
нарочито узвишено. У тим тренуцима сви смо устајали, па и тиме
бележили достојанство чина.
258 | Освећење гробаља
Али, та таква снага у свом покрету бележила је и болан траг Босан-

ске голготе. Где год се стало, ницало је гробље. Та гробља би била,
ако комунистички режим има неко поштовање према мртвима, и
не уништи их, вечити споменик тих надчовечанских страдања. И
овде, на Вучјаку, никло је неколико гробаља. Код саме црквице села
Дуго Поље било је највеће, и једне недеље у априлу, после службе
Божје, било је освећено.
Освећењу је био присутан Чича са свим члановима В. К., као
и Националног Комитета. Исто тако, и сви команданти Група са
највећим бројем бораца, као и већи број мештанских јединица и,
наравно, сви свештеници.
Обред освећења извршен је крај лепо брезама украшене свеже
хумке потпоручника Радосава Богићевића из Смедеревског корпуса,
који је тих дана изненадно умро.1
Било је свечано и, у ситуацији каква је била, болно узвишено.
Што се дубље молитвама улазило у обред освећења, присутни су се,
не само саживљавали, но и песмом сливали у учешће. Простором
је одјекивала снажна молитва и остављала пуну меру обожености.
Видело се то и на лицима свих присутних док је одјек понављао –
Вјечнаја памјат...
После освећења, одржао је говор члан Националног Комитета
Аца Аксентијевић. Оно што је рекао било је пригодно нашој ситу-
ацији и повезано са сличним страдањима у Првом светском рату,
које је он преживео. Закључио је да је наша ствар праведна и да не
треба губити наду, и да ће се, ма како тешка била ситуација, наћи
повољан излаз, као што се то десило и после Албанске голготе у
Првом светском рату.
1 [Потпоручник Радосав Богићевић је био командант бригаде у Смедеревском

корпусу ЈВуО, а након реорганизације снага командант батаљона. У редовима Рав-
ногорског покрета настрадали су и он и његов отац, као и два брата. Мајор А. Ми-
лошевић се сећао његових последњих дана: „Богићевић је био диван. Карађорђева
звезда на грудима његовог деде без ноге била је традиција која је учинила да он буде
достојан свог претка. Оставио је своје кости на тлу Босне славно. Диван украс од
испреплетаних бреза на његовом гробу показивао је захвалност и љубав потчињених
и велику вредност његову с друге стране. Славна времена и славни људи! Нико од њих
ни у сну није имао илузију месије! Али су њихова дела говорила!“ Архива Александра
Милошевића, преписка, писмо Михаилу Радојевићу 2. 2. 1957. – прим. прир. Н. Д.].
На старачку смиреност и замореност говора Аце Аксентијевића, | 259
плануо је револуционарно и младићском снагом својим говором Во-
јин Андрић, већ до тада чувен и нарочито истакнут у Равногорском
покрету. Насупрот Аци Аксентијевићу, он се дотакао наше унутра-
шње ситуације. Зналачки је осветлио слику наших комуниста, њихову
вредност, одговорност за грађански рат и кроз то помоћ окупатору,
као и ставу Западних савезника, који су почели да играју сасвим на
Титову карту. Онда се, уверен и при свему том у нашу снагу, дотакао
Ђујића, Јевђевића, и нарочито Павла Ђуришића. Истакао је да је
недозрелост националне свести одвела путем уске бриге само о себи,
на грдну штету целине и њених даљих бољих изгледа, у стицају ство-
реном у спољној политици. Није се уздржао да то назове издајством
и да свој говор заврши чувеним Шантићевим стиховима: „А сада
смо чисти и ко Богови лепи!“, па ма каква судбина испред нас била.
Освећено је још једно гробље на Милојевића Брду. Свечаност
је, међутим, била у мањем обиму. Организована је тада од командан-
та Прве шумадиске јуришне бригаде, капетана Марка Музикравића.
Учествовала је у освећењу и Друга шумадиска бригада, под командом
капетана Милутина Милутиновића.1
У овој окупљености на Вучјаку, и у неку руку смирености од
читавих месец и по дана, првенствено се имала на уму наша спољно-
политичка ситуација. Очито је било да смо због нечега били жртво-
вани.2 Да се оспоре клевете, В. К. је у овом времену предузела све
што се могло. Поред послатог Живка Топаловића у иностранство
и, касније, августа месеца 1944. године Адама Прибићевића, са
Владимиром Бјелајчићем и Ковачом, да на том правцу истином
промене наше позиције, В. К. је преко „Југопреса“ и „Балканпреса“
одашиљала у етар обавештења, са позивом да ће свако врло радо
бити примљен да на лицу места види ситуацију. Такав позив био је
упућен и Совјетима, али реакције није било.
1 Ово освећење др. Милан Шијачки, из неких својих политичких разлога, по-
казује као прославу 27. марта. Те прославе уопште није било. Обзиром на све,
није ни могло бити. Али је 27. марта, преко „Југопреса“ и „Балканпреса“, била
посвећена нарочита пажња са свим шта је он значио на општем политичком пољу.
2 Данас се зна да је Југославија била препуштена Черчилу на располагање. Исто
тако, иако је нагодба са Стаљином била 50–50, нас је као Словене препуштао
Русима, тј. Совјетима. Али још увек није потпуно јасно зашто је он нас и на онако
злочиначки начин жртвовао, организујући чак и посебно ваздухопловство да нас,
здружен са комунистима, уништи.
260 | Преко радио–станице, у директној вези са иностранством,
исто тако је покушавано да се преко Живка Топаловића, Адама
Прибићевића и осталих, са највећим могућим попуштањем стане
на пут Черчиловој трговини и Рузвелтовој оданости Стаљину, и
наша ситуација измени.
Покушај Лерове предаје
Иако је Америка, на покушај о предаји Лерове армије учињен преко

Мек Дауела кроз нашу В. К., остала глува и без икакве реакције,
ствар није замрла.
Временски, цела ствар, рекао бих, има зачетак још у јесен 1943.
године, онда када нам је била најављена могућност отварања „Другог
фронта“ правцем преко Балкана; у времену када је сваком Немцу,
сем занесењака, било јасно да ће рат изгубити. Већ од тада, Нојба-
херови поступци постају опипљиви, али увек довољно опрезни, на
путу стварања кредита за извлачење из Хитлеровог орбита. Примир-
је између Немаца и Калабића у јесен 1943. ствар је чисто немачке
иницијативе. Учинити све да се не гине, када је већ сигурно да ће
рат бити изгубљен. Онда, у вези најављене могућности савезничке
акције преко Балкана, командантима корпуса је било наређено да
припреме помоћне аеродроме и пронађу подесна места за пријем
материјала из ваздуха. У том смислу, ја сам на терену мог корпуса, сре-
зови Лепенички и Крагујевачки, за помоћни аеродром био подесио
огромну просторију у долини реке Јасенице, недалеко од варошице
Наталинаца, која се налази на средокраћи Рача Крагујевачка – Топо-
ла. У Наталинцима је у то време, и готово увек, била на одмору једна
јединица немачке војске. Правили су се да не виде како је велико
пространство ливада за неколико ноћи постало чисто и уравњено.
И сада, 1945. године, тим пре што је немачка војна сила би-
ла очито на рубу пропасти, Леров штаб је, без обзира на америч-
ко држање, подгревао питање предаје. Усмерено је било и даље у
покушајима са нама, са Дражом, а не са комунистима, тј. Титом.
То је само по себи било разумљиво и при нашој исувише мучној
спољнополитичкој ситуацији, јер је тај правац нудио боље шансе у
извлачењу из Хитлеровог загрљаја.
Са наше стране, такође, рачунало се са тим питањем, питањем
предаје Лерове армије. Када Америка није хтела ништа да учини,
дај да ми нешто урадимо. Најпростије решење је било да се Лерова | 261
армија нама преда. Али, Немци су у тој обостраној и њиховој и нашој
политичкој игри, били са једним одређеним даљим циљем. Хтели су
да што јефтиније прођу у моменту Хитлерове пропасти. Ми пак да
одиграмо и политички и војнички вредну улогу у односу на Запад-
не савезнике, са надом да то поправи нашу ситуацију и да, у исто
време, дођемо до оружја и спреме. Наравно, Немци су у тој предаји
тражили заштиту и, у неку руку, што повољнији излаз у општем, што
би требало да им обезбеди сама предаја. Ни са једном ни са другом
нису биле богзна какве шансе. Предавала се јача војска слабијој, која
је, уз то, на општем спољнополитичком плану имала слабе изгледе,
што Леру није било тешко да дозна. Појавила се онда друга идеја,
складна „моралу“ комуниста, да циљ оправдава свако средство. По
томе је Лерова армија требала да се стави на наше расположење, тј.
под нашу команду, и да онда заједнички продужимо борбу против
комуниста, исто онако као што су они употребили италијанску
војску, после њене капитулације, у борби противу нас. Ово је Лера
свакако интересовало, тим пре што је немачка пропаганда антико-
мунистичко питање била дигла до тачке кључања, па је изгледало као
да ће сваког тренутка Запад уперити своје цеви противу црвених.
Брзи крах немачке војске учинио је крај овом питању.
Ван је, међутим, сваке дискусије чињеница, да је Лер у јесен
1944. године понудио предају своје армије. Даље, исто је тако чи-
њеница ван дискусије, војнички посматрано, да је Други фронт
отворен, преко Балкана и даље правцем ка Берлину, да би рат био
завршен годину и више дана пре, а са колико, уопште узев, мање
жртава, о томе је сувишно и говорити. И, опет је чињеница ван
сваке дискусије да би у том случају Дража Михаиловић одиграо
изванредну улогу, не само када је у питању Југославија, већ и Грчка и
Бугарска и Румунија и Мађарска, јер је у то време свуда тамо његов
утицај већ био постао оријентациона тачка, а онда и саме немачке
снаге рачунале су у свакој комбинацији са њим, са Дражом, а не са
Титом. О могућности да Црвена армија дође на Балкан, било би под
таквим околностима смешно и помислити. Где би била Гвоздена
завеса и каква данас ситуација у Европи и у целом свету да је тако
урађено, јесте питање које треба са подсмехом упутити одговорним
Западњацима. Није увек и паметнији онај који је јачи!
262 | И у унутрашњости Југославије вршени су разни покушаји. Један од
таквих је потекао из Хрватске, из Загреба. Планирало се да се тамо
изврши удар противу Павелића, ликвидира постојање НДХ, да на
чело дође Мачек. У даљем, да се у заједници са Дражом створи нека
југословенска влада у земљи, насупрот комунистичком АВНОЈ-у, и да
се као демократски чинилац појави на међународној позорници. Одоц-
нела замисао, у ситуацији каква је била, није се ни делом обелоданила.
Окупљање колаборације у Словенији
У времену ових збивања на Вучјаку, и наша колаборација је била у

једном узбурканом стању. Повлачећи се на север заједно са окупато-
ром, а остављајући народ на милост и немилост црвенима, оспорила
је репатицу да је у колаборацији да спасава народ. Таква, сада се
срела и са прегорким уверењем. Хитлерова бомба, која је уливала
наду да ће да измени ситуацију, била је само прича. Да ће Запад
окренути своје оружје противу црвених, била је само неостварива
жеља коју је пропаганда уздигла до кључања. И, најцрње, да су не-
мачкој војној сили избројани дани, јер су и од ње дигли руке. То их
је довело у оно ужасно стање грешника без игде иког, и натерало
да се сви окупе у Словенији. [...]
Тако окупљени и у своме, са сваке стране узев, очајном по-
ложају, само се по себи разуме, тражили су неки излаз. Ту на лицу
места повезали су се са словеначком колаборацијом. Али, то није
нудило ништа, сем што је увећан број истих грешника. Требало
је пронаћи неки излаз који би нудио бар неко смирење, ако не и
некакво олакшање у ситуацији каква им је била.
У ратним збивањима у Југославији, на демократском пољу,
једино је Дража са Равногорским покретом нешто значио и пред-
стављао неки капитал. Иако је рату крај био врло близу, а спољно-
политичка ситуација више него мучна, ипак је постојала нека нада
да демократски Запад и из својих интереса неће пустити Дражу низ
воду. Отуда је Дража био и центар некаквог евентуалног спаса за
ово антикомунистичко шаренило Југославије, а Вучјак, у то време
и стицајем свих околности, необично жива просторија.
Све је и са свих страна тамо било нагрнуло. Већ је додирнуто | 263
оно из Хрватске, али је најживље било са правца окупљене колабора-
ције у Словенији. Дража би једини могао бити некако уносан наслон.
Зато је отуда пуштена у акцију сва мудрост јадника у процепу, да
се Дража приволи да и он тамо крене. Међутим, то не само што се
није десило, него није ни могло да се деси.
То друштво, у акцији да приволи Дражу да се пребаци у Сло-
венију, имало је својих једномишљеника и међу онима окупљеним
на Вучјаку. Иако у врло малом броју, ипак је то била једна целин-
ска слика међуратног продукта Југославије, онакве каква је била.
Шаренило, без икаквих виших идеала, које је знало само за себе, за
свој лични интерес. Исти они грешници политиканства, који су у
најцрњој предратној ситуацији довели државу на беспуће и у хао-
тично стање. Они, који су се у току Првог светског рата снашли да
избегну директно учешће у рату, али по свршетку рата били умешни
да дођу до итекаквог политичког изражаја. Они, и њихови следбе-
ници, који су у међуратном времену растакали наше национално
биће опонашањем странаца. Они, по којима је нашој глави и нашим
ногама боље пристајала француска беретка и енглеске ципеле, него
наша шајкача и наш опанак. Оно друштво које је ижђикало у неком
обележју интелектуалног пролетаријата, у току Априлског рата
викало „спасавај главу“ и тако да сачува свој бедни живот, било јако
уочљив део „пете колоне“. И сада су ти и њихови следбеници дошли
до изражаја. Потпуно су протурали нову репатицу „Боље је жив роб,
него мртав цар“ и зато „Извући се што пре у иностранство! Тамо
је наш спас!“ У тима таквим, поклисари окупљене колаборације у
Словенији нашли су подршку. Из те средине, која од свог личног
ничег светијег није имала, измуљила је и „Дражина шубара са свим
четничким знамењима“ коју „Дража шаље Љотићу“, а коју Дража
није имао, нити је ту послату видео. Али, ето, то друштво није бирало
ни средства ни начин да себи омогући пут у иностранство. Одлазак
у Словенију приближавао их је остварењу тог циља.
Дража није отишао, нити иједна јединица са Вучјака. То је, за
свакога ко је познавао Дражу, било нешто у шта се ни најмање није
могло посумњати. Дража није хтео да напусти народ, ни у њему
нарочито ону у огромној већини средину која га је 1941. године
и касније учинила овим што је у ратним збивањима и, важније од
тога, својим омиљеним Чичом. Није он хтео да напусти ту средину,
чији је и он у сваком погледу био део, која има своје идеале светије
264 | од свог личног ја. Није хтео да напусти своје ратне другове, који су
славом овенчали нацију извојеваним победама на Куманову, Бре-
галници, Церу и чувеној Колубарској бици. Није хтео да напусти
оне, и њихове синове, са којима је делио задњу кору хлеба на путу
Албанске голготе. Нити, бекством у иностранство, да оскрнави
успомену на оне које је прогутала „Плава гробница“ са острва Вида.
Или да тако сенком помрачи величину пробоја Солунског фронта
и успомену на хиљаде изгинулих његових ратних другова у томе.
Нити да их сада, у хаосу безумног и безбожног комунизма, остави
саме. Не! Он то није могао, ни зато што је он сада, у страдањима
које је донео Други светски рат, са тиме и њиховим следбеницима,
синовима и унуцима, постао једно и неразлучиво биће. Он се са
том масом сељачког живља, која је увек, па и сада, својим физичким
бићем и несхватљивим самопрегором остваривала велика дела,
саживео; постао једна те иста јединка. Он није могао да напусти
оне, јер би то уистини значило да се сам са собом растаје, који су
у овим страдањима, зачињеним и крволочношћу грађанског рата
изазваног комунистичким одродом, давали све од себе: и кров над
главом и храну и оружану снагу, те и своју крв. Он није могао да
се растане ни од интимности коју је такав однос створио. Он је у
томе био постао део сељачке целине. У додиру, при опхођењу, при
обеду и самом одмору, Дража је био тачно део те средине. Он је
умео тачно на њихов начин да саосети и радост и жалост. Складно
њима, да разговара и доноси решења, по овом или оном питању и
проблему. Дражи је то било прирођено, јер је по среди била снага
здравог и ни са чим помућеног расуђивања. Здравост, коју је откри-
вала природа: долине и потеси, узвишења и њихови обриси иза којих
је Сунце изгревало, а ведрина дана доносила задовољство и радост.
Здравост, у законском оптицају годишњих доба, које је уткивало у
биће ред, издржљивост, а прорашћем и усевима задовољство и ко-
рист. Здравост, у живим бићима животињског света, где је Божија
реч створила један однос по ономе што је човеку остављено, да он
то својим разумом сам чини. Блискост Дражина тој средини, кроз
све то, створила је код ње безграничну веру у њега, и несхватљиву
оданост и љубав.
У таквом стању личном, и од такве средине, Дража није могао
да се одвоји. То је могла да учини само смрт. Војнички, пак, што је
у грађанском рату још једина шанса била, није могао да се одвоји
од оних који су, у априлској ратној катастрофи 1941. године на
позив олоша „Спашавај главу“, одговарали „Па, бре, ко ће ово да | 265
брани?“, а сада на Вучјаку, када му је тај исти олош на уши дошап-
тавао: „Боље жив роб, него мртав цар! У иностранство! Тамо је
спас!“, одговарао: „Па, бре, кога имаш тамо и коме остављаш ово
овде? Хоћеш ли крволочним комунистима да оставиш на милост и
немилост своје – жену, децу и кога још имаш? Зар тако лако, само
да би ти био жив, хоћеш да напустиш свој завичај и све у њему?
Не! Ја нећу тамо! У том белом свету ја ничег свог немам. Ја ’оћу
да останем овде и продужим борбу. Једино што желим, јесте, када
погинем да ми се зна гроб.“ Дража ове, ту на Вучјаку и директно
под његовом командом, није хтео да поведе у иностранство. Он је
исто што и они осећао и, када је гроб у питању, можда, и исто желео.
Судбина му је, међутим, доделила нешто снажније и постојаније.
Гроб остатака његовог физичког бића црвени џелати су, из страха,
без икаквог белега у неко пространство скршили. Снагом односа
створеног између њега и народа, у чијој је он души омиљени Чича,
његов гроб је на обрису сваког узвишења, гдегод се ко од тог народа
налази. И када Сунце простор осветли, контуре се јасно укажу и над
њима онај племенити доброћудни лик Дражин.
Дража са јединицама са Вучјака није отишао за Словенију. Није
се то могло ни помислити да ће учинити, иако је то оно друштво
интелектуалних пролетера прижељкивало. Међутим, ђенерал Мио-
драг Дамјановић, наименован за помоћника док је још ту, на терену,
био Српски ударни корпус (Пољска и Гранична стража Недићева)
отишао [је] у Словенију, у своју колаборатерску средину. Отишао
је тим правцем и ђенерал Ђукић, мајор Жика Андрић, коме, у си-
туацији каква је била, више није годио положај начелника штаба
команданта Србије. Исто тако су успели да оду мајори Синиша
Оцокољић и Љуба Јовановић Патак. Искористили су преформацију
и ослободили [се] људства, те су онда бринули само о себи. Такви, и
у таквом положају, није им било тешко да се отисну пут Словеније,
и у средину тамо окупљене колаборације.
Цело ово питање односа између колаборације окупљене у Сло-
венији и Драже са осталима на Вучјаку; црногорске трагедије са Па-
влом Ђуришићем на Лијевча Пољу и Градишци; и неизбежне у том
везе са Павелићевом Хрватском, преживели из односних групација
користе и објашњавају, свака на свој, за себе користољубив начин.
Црногорац Михаило Минић, у својој књизи „Расуте Кости“,
оптужује Дражу и Србијанце за Павлову трагедију. Он отворено
266 | иде тако далеко у измишљању, да тврди како се Дража договарао
са Павелићем да Павла са Црногорцима уништи. Али тај зеленаш, а
српски изрод, нигде и ни са чим не открива, зашто би то Дража учи-
нио и када би хтео и могао. Он над убијеним Секулом Дрљевићем,
виновником целе те трагедије, чак лије и сузе, страшно оптужујући
извршиоце дела, потурајући га Србијанцима, иако нико од њих у
томе није учествовао. Мржња нема очи да види истину.
Љотићевци, пак, да пред историјом забашуре слику своје ствар-
ности, испредају приче „о обједињењу свих националних група“ и
„уједињењу свих националних антикомунистичких бораца“, кори-
стећи, наравно, наименовање ђенерала Дамјановића за помоћника.
Да том односу, који је обележавала веза помоћника, пруже још
већи значај, па и себи корист, то исувише конгломератно друштво
уздигло је на степен „Истакнутог дела Врховне Команде“, а ђене-
рала Дамјановића за његовог „шефа“, што нема никакве везе са
стварношћу. Дража је, како је то већ истакнуто, у грађанском рату, у
моменту распада окупаторске власти, прихватио антикомунистичку
колаборацију. Да се створи некакав војнички однос са њом, и да-
ље целином за себе, он је из њене средине ђенерала Дамјановића
именовао за свог помоћника, само и једино на правцу тих снага из
колаборације. Дакле, и у томе су они и даље били друштво за себе
и са својим обележјем. Одласком пак свих њих за Словенију па,
природно, и самог ђенерала Дамјановића, просторно и сврсисходно
била је прекинута потпуно веза. Они су тамо постојали за себе и
мислили само о себи. Оно „помоћник“ била је само форма, без икакве
опипљиве стварности на правцу ка Дражи и свему другом везаном
овамо за њега. Они из Словеније, под обавезом која проистиче из
„обједињења“ и „уједињења“, нису кренули ка Дражи, ка унутрашњо-
сти своје земље, да се у несрећи грађанског рата нађу свом народу
и са њим поделе судбину. Не! Они су кренули, мислећи као и увек
само о себи, у бекство пут Италије. На путу тог бекства, љотићев-
ски „Српски добровољачки корпус“, да се избегну све евентуали-
је, покрстио се у „Шумадиску дивизију“, а да се што боље истакне
веза са Дражом, прогласили су себе „Истакнутим делом Врховне
Команде“, а ђенерала Дамјановића за њеног „шефа“ све са једним
циљем, како што боље у комплетној моралној беди да себе зашти-
те. Тако је и та комбинација у вези грађанског рата подбацила, да
своју судбину имамо у својим рукама бар онолико колико то од нас
самих зависи.
Љотићевци данас о тим збивањима, која су довела, како они | 267
кажу, до „обједињења“ и „уједињења“ упорно тврде: „да је то један
од највећих и најзначајнијих догађаја у целокупној борби ђенерала
Драгољуба Михаиловића“. Онда, да је: „Тим актом уједињења свих
националних антикомунистичких бораца као човек достигао највећи
домет у свом животу и раду.“
Јест, Дража је умно, у несрећи грађанског рата и изузетно те-
шкој спољнополитичкој ситуацији, пружио руку са циљем борбе
противу комуниста за добро народа. Али ту није било никаквог
„обједињења“, још мање „уједињења“. Колаборација је у том акту и
даље остала целина за себе, са свим својим суштинским обележјем
и делима до тада. Само је на чисто војничком пољу направљена нај-
неопходнија спона, да у заједничкој борби омогући командовање.
Шта је, међутим, Дража, или још боље народ, добио као узврат
пруженој руци? Ништа! Апсолутно ништа! Нема ни једног јединог
догађаја да ово оспори.
Ово овакво тврђење са њихове стране, без икакве суштине, јесте
само њихов срачунат циљ, али плитко, у односу на историју. За њу,
треба се било како смешати с Дражом. Али се они, свесни празнине,
не задржавају само на овом. У својој перфидности, они чак оптужују
Дражу што није к њима дошао у Словенију. Да је то учинио, онда
би се, по њиховом, ко зна какво чудо стратегијског замаха и захвата
десило. Ово изгледа као ветар и магла. Али је и то, опет, како би
своје родокрвље у најобичнијој издаји, пред историјом замуљили.
Да им је стварно било до неке борбе за добро народа, у прилика-
ма какве су биле, остали би у народу. Недићево [бекство] са његовом
„владом“ и СУК-ом у Беч и Љотићево са његовим „добровољцима“
у Словенију и делом у Аустрију, у моменту повлачења окупатора,
јесте и оптужба и доказ без икаквог поговора.
У Словенији, априла месеца 1945. године, нашла се сва оку-
пљена колаборација: војводе Ђујић и Јевђевић са својим јединица-
ма, Љотић са својим „добровољцима“, сем неке јединице од њих у
Аустрији, СУК који је пристигао из Беча, као и, са њима повезана,
словеначка колаборација. Они тако окупљени изабраше, у односу
на грађански рат и даљу судбину свог сопственог народа, најгоре – у
сусрет Западним савезницима, напуштајући отаџбину онда када и
окупатор, у руке њима баш као заробљеници.
Тако је и ова шанса Чичине замисли, да ојачани и подесно гру-
писани сачекамо неки по нас подесан моменат, омашила. Подесан
268 | моменат наиласком пролећа се ближио. Рат је био при крају. Са
јаким снагама ми смо могли да продужимо борбу. Ако не са не знам
каквим изгледима на крајњи успех, а оно сигурно да заинтересујемо
светску јавност, да на њу утичемо бар, ако не и да јој дамо други
ток. У случају пак да се морало ван отаџбине, онда би је напустили
сви, што јачим снагама, најподеснијим правцем и под посве другим
околностима и изгледима. Ето, то само, а да и не говоримо о другим
могућностима, које су се могле иставити или створити.
Дража је са србијанским јединицама и оним са Озрена, Треба-
ве, Мајевице и Посавине, у том пределу остао доследан основној
намери. Снаге беху слабе да делом одразе замисао. Али, исувише
јаке да светле примером, не само нама и нашим покољењима, већ и
целом слободном човечанству. Он није хтео да напусти свој народ
и своју отаџбину. Остао је на путу великог и узвишеног, на чему је
одувек наша борба и почивала. Тако је он и овога пута, пред исто-
ријом, отворио она врата кроз која су Срби одувек пролазили, ма
како то и страдалачки било. Ту баш, у онаквој ситуацији, и лежи сва
величина Дражиног духа.
Мој случај
Нове бриге о смештају под ведрим небом, о збрињавању болесних,

као и исхрани, одвукле су у оним исувише тмурним данима мисли
на другу страну. Тако је и мучан догађај, да се јединице поврате на
положај, био сишао са ума. Али, после неколико дана, по преласку
реке Босне, негде пред подне, дође код мене курир из штаба корпуса
и рече ми да ме зове командант. Штаб није био далеко, неколико
стотина метара, и ја сам убрзо био тамо.
На уласку у кућу сретох команданта, потпуковника Дују Сми-
љанића. Он ми даде знак да уђем у следеће оделење. Када се појавих
на улазу, где више нису постојала врата, предамном, са оне стране
прага, стајао је мој класни друг Богољуб Мијатовић. Исти онај са
сусрета на Косову, после наше априлске катастрофе 1941. године.
Муњевито ми је прошло кроз главу да Мијат долази да се видимо, а
да је мој командант удесио изненађење. Међутим, преварио сам се.
Сасвим природно, потпуно изненађен, пришао сам му обрадо-
ван и, после поздрава и уобичајених питања, седосмо покрај једног
назови стола. Тада га, уз један брижан осмех, подсетих на сусрет на
Косову, јер се од тада нисмо срели, нити сам ја знао шта је са њим. | 269
Настао је онда тајац. Изгледало ми је да и он мисли о ондашњој и
садашњој ситуацији.
Ништа се у држању и говору није био променио, само што
му је омршавелост и напаћеност још више одразила основне црте.
Иначе, као и увек, изгледао је прибран, одмерен, хладнокрван и, ја
сам мислио, због свега још више уздржљив у говору.
Ја прекидох ћутање. И у мислима целе несреће запитах: Па,
Мијате, од куда ти овде?
– А где мислиш да бих требао да будем?, узврати ми Мијат, као
и увек смирено и хладно, на његов начин.
Ја одћутах, претпостављајући да га је моје питање можда не-
згодно коснуло. И он застаде неки тренутак, па продужи.
– У Врховној команди сам као иследник. Опет ућута, упрта
погледа у онај сто.
Изгледало ми је као да се у својој доброти мучи да ми нешто
непријатно каже. Ја почех прстима да добујем у сто. Он подиже главу
и, гледајући ме са оним његовим доброћудним очима и племенитим
изразом лица, поче да ми говори.
– З наш, Ацо, дужност је дужност! Ти разумеш. Непријатно је
само што је то баш мени пало у део... Па застаде.
Ни на крај памети шта би могло бити, сем да је нешто непри-
јатно по среди, упадох му у реч... „Бре, Мијате, не зановетај! Нисмо
деца! Реци шта је у питању...“ Али он се није мењао ни у држању, ни
у погледу, ни у говору. Изгледало је као да моју упадицу није ни чуо.
– Наређење је наређење! Оно се има извршити! Можда је и
боље што сам ја. Ко зна? Видећемо... Опет ућута. И ја сам
ћутао и чекао.
– Водим истрагу. У питању је твој случај, као команданта за-
штитнице при повлачењу преко реке Босне. Овде сам да и
тебе саслушам.
Мијатова загонетност ишчезну из моје главе, а у мене се поново
усели мучно осећање дела једне безусловности за спас других.
Ја му до у детаље испричах све што се збило и како сам, у збиљи пу-
не командантске одговорности, био доведен у ситуацију да употребим
и задње средство да се задатак изврши и избегне страшна катастрофа.
Мијат је пажљиво слушао и писао. На крају, сигурно у целини
свега, јер је пре мене и друге саслушао, гледајући ме са пуном мером
саосећања, рече ми:
270 | – Ацо, ја те потпуно разумем и знам како се осећаш. То није
било лако учинити. Али, ти си учинио оно што се, у ситуацији
каква је била, морало учинити. По моме схватању, за исход
свега у ситуацији каква је била, требало би те похвалити и
одликовати. Буди уверен, и Чича ће то тако закључити.
Како се то ислеђење даље развијало – не знам, нити сам се ин-
тересовао. Даљи мучан развој бацио је то у страну.
Једна слика несреће у Босни
Ту, на Милојевића Брду, где сам се ја са делом штаба био улогорио,

била је једна кућа, исто тако делом порушена, па мало поправљена,
да се у њу могло склонити од невремена. У кући је била само мајка са
двоје дечице. Синчић Ненад – Нено од 6-7 година и ћерчица млађа
од њега. Муж је био погинуо у борби противу усташа. Имали су и
једну омању краву – музару; сама кожа и кости. Ипак, једини извор,
у јаду и беди, млечних производа. Када смо ми стигли, побојали су
се за краву. Ја сам их умирио и створио уверење да буду без бриге.
И ноћна и дневна стража имала је под оком и краву.
Тешко је замислити у каквој беди и несрећи човек може да
битише. Видели смо то кроз ово троје унесрећених. Сви бледи и
испијени и у дроњама, које су једва покривале голотињу. Да несрећа
буде још већа, мали Нено је био и болестан. Доктор Миланче, ража-
љен призором, одмах му је прискочио у помоћ. Констатовао је да је
по среди оболење од пегавца и предузео је све да малом помогне.
И помогао му је, те се брзо опоравио.
И овде смо увидели оно што се у овој свеопштој несрећи свуда
сретало. Унесрећеност појачава веру у Бога. Никад ми из сећања не-
ће избледети молитва сваке вечери малог Нене. Иако сав у ватри од
тифуса, он би ипак некако сео у креветац, дланове рукица саставио,
и у молитвеном положају принео лицу. И молио се Богу. Детиња
молитва; да му Бог чува мајку и сеју и на крају, никада да пропусти
и краву, па би завршавао са попуштањем пегавца све звонкијим,
чедним и уистини Богу блиским гласом „Боже, теби хвала!“
Тек када човек види, и тако осети сву ову несрећу, може да | 271
схвати шта је усташтво починило са Србима у њиховом дохвату.
То никаква политика не може да гурне у заборав, јер ће живи тог
ојађеног народа то преносити с колена на колено, до у вечност.
Само преформирање због бројних стања није изменило однос и везу

која је пре тога била. У мом случају, сада начелника штаба Шумади-
ског јуришног корпуса, изгледало је као да сам и даље командант, као
и пре. Уистини, са тим преформирањем суштински ништа није било
измењено, сем имена и неких команданата на врху. Други шумади-
ски корпус постао је Друга шумадиска јуришна бригада, а његове
бригаде јуришни батаљони: Лепенички, Други крагујевачки и Трећи
крагујевачки. Команданти раније истоимених бригада постали су
сада команданти тих батаљона. Једина промена је била код сада Тре-
ћег крагујевачког јуришног батаљона. За његовог команданта дошла
је нова личност из његовог састава. Капетан Миле Милутиновић је
примио Другу шумадиску јуришну бригаду, зато што сам ја отишао
за начелника штаба Шумадиског јуришног корпуса.
Ја сам се и кретао и становао у кругу тог људства. Само када је
требало, и други послови дозвољавали, ја сам био у штабу Шума-
диског јуришног корпуса, код команданта потпуковника Душана
Смиљанића. Штаб се налазио ту у непосредној близини, у једној од
усташа порушеној кући, па некако окрпљеној да се у њој ипак имао
некакав кров над главом.
Командант Дуја, како смо га сви звали, ћутљив али добар човек,
ретко се супротстављао да некоме не изађе у сусрет, макар то била и
за њега лично незгода. То је довело да се многе придошлице окупе
око његовог штаба. Тако је ту био прихваћен потпуковник Тодор
Гогић са његовим братом, потпуковник Радојевић из састава неке
јединице са југа, капетан Јован Јовановић Деда из Озренског кор-
пуса код Соко Бање са супругом. Онда, болесни мајор Јефтић из
Крагујевца, коме је Дуја био доделио улогу благајника корпуса. Он
је убрзо ту оставио и своје кости. Често се ту налазио и поручник
Ђорић, са својом пуном незгода супругом Јеленом, која је иначе
била родом из тог краја. Наравно, ту је био и Дујин нераздвојни
ађутант, поручник Мијић.
272 | Капетан Милутин Милутиновић – Капетан Миле, био је не
само одличан официр, но пре свега у сваком погледу изванредно
формиран човек. Као такав, сада, у ситуацији каква је била, имао је
пуне руке посла. Необично умешан и економичан, успевао је просто
да ни из чега нешто направи. А опет, сам необично дисциплинован,
и кроз оно што је из свог родитељског дома понео, стварао је однос
и ред, што је јединицу чинило у сваком погледу вредном заједни-
цом. Па и при свем том, један догађај му је врло тешко дошао. При
чишћењу оружја, нехотично је енглеским „пикавцем“ [један његов
војник] убио [свог друга].1 Сећам се колико је то капетана Милета
било потресло.
„Ух, господине мајоре! Крај свега и та несрећа! Шта да радимo
са [Н. Н. – војником који је убио саборца]? Добар је, и ја сам сигуран
да је то било не из непажње, већ случајно.“
Све сам употребио да га умирим, истичући колико је то оружје,
на брзину рађено, било незгодно у погледу сигурности, да не опали
и онда када не треба. Онда, у приликама у каквим смо били, ништа
се није могло предузети, таман да је до несреће дошло и непажњом.
Био сам у честој вези, виђењу и сусретима са, сада командантом
Лепеничког јуришног батаљона, резервним поручником Дујом Са-
вићем. Рођак његовог претходника на том положају, тада бригадe,
исто тако резервног поручника Драгослава Благојевића, кога нам је,
рањеног, пегавац у Горажду однео. И Дуја и рођак му били су врли
изданци поколења које, у новој и великој држави, није прекинуло
континуитет вредности и величине својих предака у ратовима за
ослобођење и уједињење.
Исто тако, у честом додиру сам био и са активним капетаном
Божидаром –Божом Миловановићем из Десимировца, иначе мо-
јим школским другом из гимназије. Прикључио се Равногорском
покрету тек некако при крају, иако је цело време био у прикривању
у свом селу. Када се има у виду менталитет тога села, као и осталих
око Крагујевца, онда то његово ни најмање није било чудно. Та села
су, под утицајем града, била постала са исувише личном рачуницом
па, природно, и Божа је био стручак цвећа из те баште. Али, иначе,
1 [Мајор Милошевић је у мемоарима оставио празна места за дописивање

имена погинулог војника и његовог друга и саборца који га је несрећним случа-
јем упуцао, али су она након неколико деценија напослетку избледела у његовим
сећањима – прим. прир. Н. Д.].
добар и доброћудан. У недостатку другог, једно време је био мој | 273
начелник штаба у корпусу, али после, када је капетану Димитрију
Ђорђевићу одузета Друга крагујевачка бригада, Божа ју је примио
и на том положају остао док, рањен, није пао у руке црвених.
Мој ађутант, као команданта корпуса, био је резервни поручник
Антоније Огњановић, са одомаћеним надимком „Ађа“. Родом је био
из Крагујевца, из чувене истоимене трговачке куће. Отац му је имао
неку врсту ливнице. Мајчина сестра била је жена чувеног ђенерала,
и у задње време команданта Београда, Воје Томића. Он је [Томић],
у времену оне исувише распаљене конкордатске борбе, једно јутро
освануо мртав у кревету. Разјашњење је било да је извршио самоу-
биство. Тај догађај је остао нерашчишћен и умотан у много разних
прича. Ађи је то сродство импоновало и имало на њега утицај, јер
није врбован да приђе Равногорском покрету. Једва је чекао да се рат
заврши, да би обнародовао књигу о ђенералу Томићу. Био је, иначе,
одан покрету, пожртвован, али често, чак и на штету дисциплине,
самоуверен до тврдоглавости. То је, очито се дало закључити, био
резултат његове активности у политичком животу.
Са њим су били нераздвојни свештеник при штабу корпуса,
отац Михаило Радић, и учитељ – резервни поручник Најдановић.
Отац Радић је био родом из села Брњице у Гружи, али парох у селу
Велико Крчмаре у срезу Лепеничком. Био је ретко добар човек. Али
не у исто време и „за крст и за мач“. Крст му је итекако пристајао,
али мач никако. Он је то, по свом душевном и физичком здању, и
сам знао. Покрету је ипак припадао свим својим бићем од самог
почетка и носио ствар и духовно и организациски. Још од првих
дана 1941. године постали смо блиски. То му је годило, јер му је
одстрањивало пажњу од неких фамилијарних незгода.
Учитељ Најдановић је био командант штабне групе корпуса.
Родом је био из Великих Крчмара и из куће богатих родитеља. Био
је необично послушан и предан својој служби, али по својој доброти
недорастао околностима једног грађанског рата. Са њим је био
нераздвојан и његов рођени брат.
Временом, овој тројици се нераздвојно прикључио и доктор
штаба корпуса Милан Милосављевић, доктор Миланче, родом из
Лапова. Млад човек и већ чувен хирург, али и велики антикомуниста.
После смрти доктора Стевана Мирковића, у пределу села Хусеи-
новићи недалеко од Фоче, он је остао као једини доктор у целом
корпусу. Увек младалачки расположен, уносио је то расположење
274 | и онда када је све изгледало исувише мучно. Чинио је све да као
лекар, у потпуној оскудици и лекова и санитетског материјала, по-
могне. Такав, стекао је наклоност свих, изражену и у имену „доктор
Миланче“.
Истој групи је припадао и корпусни благајник учитељ Ђор-
ђе – Ђока Домановић, резервни поручник. Ћутљив по природи и
некако увучен у себе, он им није био близак. Редак националиста
и антикомуниста и, сигурно, и са осећањем поноса што је потомак
чувеног Радоја Домановића.
Још једна личност је била посебно интересантна, са којом сам
се због смештајних прилика сретао сваког дана. То је био Никанор
Паљић, калуђер. У покрету је од почетка, а у Други шумадиски је
дошао лета 1942. године. Познанство његових и мојих родитеља,
који су, иако из два села, били безмало комшије, створило је већ
при првом сусрету близину. Онда када је ступио под моју команду,
његова оданост покрету и рад претворили су ту близину у блискост.
Чудно ми је било да је он сада, у овом безмало безнадежном ста-
њу, испао други човек. Као да је био један од оних интелектуалних
пролетера. Користио је ту блискост да ми каже и најинтимнију
мисао. Једнога дана је дошло и до оне репатице „Боље је жив роб,
него мртав цар“, са примедбом да било добро да се растеретим и
од људства. Ништа му на то нисам рекао, али је он мене по мом
изразу лица добро разумео. Више никада ништа у том смислу није
напоменуо ту на Вучјаку. И он је потврдио ону народну: „Не пада
снег да помори свет, већ да свака зверка покаже свој траг“.
Ту, опет у близини, била је и корпусна болница, са њеним управ-
ником доктором Миланом Шијачким. Обавештења која су до мене
долазила пружала су слику да управник болнице не поклања довољно
пажње болници и да је сав заложен у послу око своје фамилије.
Једнога дана, отишао сам да обиђем болницу. Призор у штали
је био страшан. Сви оболели од пегавца и у померању, у несвесном
стању при високој температури, нашли су се један преко другог
у разним правцима. Изгледало је као да их је неко без икаквог
реда набацао унутра. Било их је двадесетак, али никог здравог да
их надгледа.
Под страшним утиском упутио сам се ка кући где је био доктор
са својима. Он ме је видео и изашао у сусрет. Свестан свих тегоба,
хтео сам да прогутам незгоду и да га само запитам где су они чи-
ја је дужност да надгледају болесне. На моје „Забога, докторе...“,
он је разјарено упао у реч, не сачекавши да ме до краја чује. Наравно, | 275
у таквом стању, поред осталог неконтролисано реченог, истакао је
да он има и фамилију о којој мора да брине. Превршио је чашу, па се
у мени створеној слици призора у штали и он, као одговоран за то,
додао. На то сам и ја са пуним правом плануо. Збиља га је, срећом,
уразумила, и до тешке несреће није дошло, а он је увидео да је ипак
крив за стање какво је било.
И тада, и касније више пута, сам размишљао о доктору Шијач-
ком у тој сцени. То ме је натерало да повежем све у вези са њим: и
припадност покрету од првих дана, и нашу решеност да га са поро-
дицом прихватимо, и спасавање оболелог преко Звијезде планине
и једну карактеристичну склоност – да се у свакој прилици слика
у близини Чичиној. Једном сам му чак и напоменуо зашто му је
стало да се увек слика. Тада ми је одговорио да ће он у сутрашњици
да се ода политици и да му је то због тога потребно. Елем, крајњи
закључак у вези свега био је да је доктор Шијачки у покрету само и
једино због својих личних инереса. Да у њему, иако је доктор, нема
ни хуманости, а о високим идеалима патриотизма ни помена. Само
такав, могао је на Вучјаку, када перспективе нису у сутрашњици
нудиле ништа, да буде онакав какав је испао.
За слику стања, срећом малобројну, каква је била на Вучјаку,
вредан је помена још један случај. Негде при крају марта, у времену
када су се Црногорци већ свијали у колоне на свом правцу ка Сло-
венији, нека потреба је изискивала да се раније упутим у простор
црквице села Дуго Поље. Ту, баш у близини црквице, запазих како
се недалеко од мене спушта журно једна колоница, нешто бројни-
ја од десетине. Штрецнула ме помисао да је опет по среди неки
окршај са усташама и да ови журе тамо. Зато застадох да их боље
погледам. Била је то група капетана Драгомира – Гаге Топаловића,
команданта Рудничког корпуса. И њега препознадох међу њима.
Журно су одмицали. Како нисам чуо пуцњаву ни са које стране,
умирио сам се и продужио својим послом. Распитујући се, међу-
тим, убрзо сам сазнао у чему је ствар. Објашњење је било да се Гага
прикључио Црногорцима, јер у преформирању није хтео под Нешка
Недића команду.1
1 Овај Гагин поступак разни разно употребљавају. Једно је сигурно. Он није
кренуо са Дражиним одобрењем. Да ово учини, повео се за личним, било да се сам
одлучио или да је на њега утицао Драгиша Васић.
276 | Куда, из ситуације у којој смо?
Ближили смо се половини априла. Пролеће се већ увелико будило.

Млади листићи на прорашћу мењали су боју природе. Од оног сивог
зимског улазило се у благо зеленило, проткано и другим пријатним
бојама. У природи, у вечитом оптицају њеном, рађао се нов живот.
То је изванредно утицало на расположење људства. „Пролеће је
ту! Лако ћемо сада!“, чуло се при сусретима готово на сваком ме-
сту пространства Вучјака. Људи су оживели. Са лица ишчезла она
суморност премора [настала] кроз борбе и сталне покрете, у шта
се била уткала и зима. Помирени са свим што их чека, остављали су
утисак и снаге и солидности. Сваки је од њих чекао само наређење,
заповест, и да крене свом снагом као да су околности какве се само
пожелети могу.
Била је недеља, 8. април 1945. године. Леп пролетњи дан, какав
се само пожелети може. Пре подне, као и сваке недеље, одржана је
служба Божија, а за по подне била је заказана седница у једној кући
села Подновља, у његовом засеоку недалеко од реке Босне. Седни-
ци су били присутни: Дража, Национални комитет и команданти
новоформираних група. Ја, као начелник Шумадиског јуришног
корпуса, био сам се договорио са мојим командантом да се и ја
нађем тамо, за сваки случај.
Седница је била одржана у једној раније разрушеној кући, па
после делимично оправљеној, тако да се у једном делу могло бити
у затвореном простору. Одмах уз кућу је било равно и доста про-
страно ливадиште. На њему је, недалеко од те куће, била импрови-
зирана и шаторским крилима ограђена позорница. И тога дана је
представа, више у скечевима, лаким и шаљивим, са детаљима слика из
комунистичког домена. Увек на опрези да ме командант не потражи,
посматрао сам те позоришне слике. То се, међутим, није десило.
Седница је подуже трајала. При њеном крају, почели су неки да
излазе. Међу њима су били, како сам истог тренутка сазнао, Милан
Аћимовић и Ранко Брашић. Пришао сам групи са Аћимовићем и
слушао пре њихово гласно размишљање, што је очито био наста-
вак онога што се дискутовало на седници, но разговор. Реч је била
ваљда у вези порука које су донете из Загреба, или наших предлога
да Хрвати изврше неки пуч противу Павелића, да се са Мачеком
на челу прикључе нама и онда створи нека демократска влада у зе-
мљи, насупрот ономе што комунисти са Титом имају. На крају тих
гласних размишљања и ја сам упао са примедбом да је пропуштен | 277
моменат и да је сада за то више него доцкан. Аћимовић је на то, са
дубоком забринутошћу и чак и са утученошћу, додао: „Да, доцкан
је! Доцкан је!“ После тога сам ушао у просторију где је седница одр-
жана. Чича је још био тамо, неки из Националног комитета, Рачић,
Нешко Недић, Кесеровић и Света Трифковић, док су Калабић и
Дуја Смиљанић, мој командант, били изашли.
Чича је био устао, али још увек у разговору са некима из На-
ционалног комитета, међу којима је био и секретар др Драгутин
Ђокић са неким актом у рукама. Реч је била о потписивању тога
акта. Дража је истицао да тај акт треба да потпише председник На-
ционалног комитета. На то је овај први приметио: „Да би то нешто
значило и вредело, Ви треба да га потпишете. Ко смо ми и ко нас
зна“. И Дража се окрете ка столу, на који Ђокић стави онај акт из
својих руку, и потписа га.
У једном ћошку собе, за столом, седео је Нешко Недић, са не-
ким мапама испред себе. Нагнут ка њему, стајао је Рачић. Нешко
је излагао пројекат маршруте, који ће детаљно разрадити, нашега
покрета, односно пребацивања за Словенију. Идеја је била, и чини
ми се да ју је Рачић нарочито заступао, да и ми кренемо, не знајући
шта се са Црногорцима збива, правцем за њима.
Убрзо смо сви изашли напоље. Ја сам пришао мом команданту.
Био је још увек са Калабићем, и у том тренутку и њих двојица су
разговарали о покрету за Словенију. Из њиховог разговора сам
закључио да је Калабић био за то, али је на крају додао: „Чича није
за то и он неће кренути тамо.“
Ја нисам био у прилици да чујем да ли је на седници било гово-
ра о предаји Лерове армије. Међутим, већ сутрадан је прострујала
вест, као да су Рачић и Нешко Недић потајно отишли за Загреб.
Чак је изношено да је Рачић због браде морао цело лице да увије
завојима и, због тога, да путује као рањеник. Али, та вест није ве-
зивана за питање предаје Лерове армије, већ за обезбеђење нашег
пребацивања у Словенију.1
1 На суђењу Дражи је било постављено питање у вези овог Рачићевог и Не-
шковог пута у Загреб. Дража је јасно одговорио да је циљ пута био покушај да се
Лерова армија преда нама. Вест, да су отишли у Загреб ради обезбеђења преба-
цивања за Словенију, протурили су они „пролетери“ који су по цену свега хтели
у иностранство.
278 | У непосредним данима после ове седнице, по свему се осећало
да нам ускоро предстоји покрет. У том смислу, никакав авизо није
био издат од В. К., те се није знало ништа одређеније. Отуда је свако
давао објашњење како је његовој жељи годило. Наравно, најгрла-
тија је била група која је циљала путем ван земље. Међутим, некако
половином седмице, дошло је наређење да ће у идућу недељу, 22.
априла, бити причешће свих јединица. Био је ускршњи пост.
Причешће
Осванула је недеља, у пуном изгледу пролећних дана. Природа је би-

ла весела и изгледала нам проткана неком обоженошћу. Сем људства
на обезбеђењу, сви други су се брижно припремали за причешће.
Сваки је некако удешавао и своју одећу, те да се што свечаније из-
гледа, али је, више мање, сваки духовно био одсутан. И ја сам се био
пренео у моје село, у оно детиње доба када сам са бабом и мајком
ишао на причешће. Никада се у животу после, при причешћу, нисам
тако оваплоћен осећао, као тих година. Знање није увек у складу са
духовном страном човека. Отуда оно: „Благо нижнима духом, јер
је њихово царство небеско“.
Тога дана, убрзо смо се сви, сем оних на обезбеђењу, окупили
око црквице села Дуго Поље. Чинодејствовало је сво свештено
особље. У оној малој цркви, поред њих било је још мало места за
Чичу, неке из Националног комитета, и тек за неколицину људства
из јединице која је прва стигла.
Служба Божија је била врло свечана. Чинила ју је таквом и си-
туација у којој смо били. Простором је одјекивала богослужбена
песма и, заплавом духовних осећања, постајала је све јача. Сваки од
нас у својим мислима утапао се у њену стихију и сливао у ону снагу
обожености, када човек својим духовним бићем сав припада Богу;
када је оно физичко и свакодневно сасвим по страни; када је човек
посве свестан да је овоземаљско, ма како срећно или несрећно било,
привремено; у стању обожене смирености, пред којом ништа није
значило оно што нас чека, ма како страшно и трагично било, иако је
то уистини било причешће кнез Лазареве војске, у цркви Раваници
пред Косовску трагедију. Али, тада, ми тога нисмо били свесни,
иако потпуно остављени сами себи. Напротив, никоме од нас није
могла ни на памет да падне крволочност комунистичких звери на | 279
Зеленгори, од чега нас је временски одвајало једва месец дана.
Судбина, међутим, није хтела ни да та обоженост, ту у тој малој
цркви на том месту, буде и целина. У највећем јеку службе Божи-
је, почеше да се чују пуцњи са правца севера, са правца Посавине.
Прво далеко, па све ближе, одјекивали су рафали лаког пешачког
наоружања. Иако је то реметило онај духовни мир, у богослужбеност
није уносило никакву узнемиреност. Била је то у нашем животу
тих дана свакидашњица. Међутим, код свакога од нас, формирало
је то јасну представу једне борбе између нашег обезбеђења према
Посавини и, свакако, усташа. И, то је била безмало посве дневна
појава код немирног капетана Нешка Недића, који је обезбеђивао
на том правцу. Он је често и ради хране силазио у Посавину и, при-
родно, увек уз борбу. Како је данас недеља била, није искључено да
је желео да узнемири и фратре на служби по црквама, удружене у
несхватљивом злочину према српском живљу измешаном са Хрва-
тима. Не потраја дуго, и та пуцњава унесе сву збиљу једне борбе
у којој се наши повлаче. Наједном, поче[ше] да се чују експлози-
је бацачких граната. Све ближе су падале цркви. Служба Божија
је и даље била у свом току као да се ништа не дешава, али Чича
полако изађе из цркве. У покрету крај уређених редова јединица,
заустави се на челу нашег Шумадиског јуришног корпуса и наре-
ди команданту, потпуковнику Дуји Смиљанићу, да са јединицом
кренемо за њим. Успут је са сигурношћу претпостављао да је то
борба усташа са јединицама „авантуристе“ Нешка Недића, како
га је на суђењу назвао. Издао је онда заповест да изађемо на косу
на којој је било устаљено обезбеђење на том правцу, и помогнемо
Нешку да се та линија поврати ако су усташе негде имале успеха.
Чича, после тога, са једним двокраким артилериским дурбином
постављеним на троношцу, остаде на једној узвишици осматрајући
поменуту косу. И у најтежим тренуцима склон ведрини, и сада му
се пружила прилика да то учини. Баш у тренутку кад смо требали
да се од њега одвојимо он ће: „Пази га! Укаки се баш на визирну
линију!“ У погледу кроз дурбин, наишао је на неког који је био при
великој нужди.
Ми продужисмо, да убрзо избијемо на косу линије обезбеђења
без борбе. Наишли смо на Јужно-Моравце, који су још увек били у
приправном стању иако је пуцњава са усташког правца била престала.
280 | У подесном распореду, ту смо задржали корпус, а командант и ја,
са мањом пратњом, упутисмо се да се лично сретнемо са Нешком.
Нашли смо га у селу Пећнику, у једној кући безмало на обали
реке Босне. Нешко, као и увек, пре весело смирен, но без обзира
на ситуацију забринут, дочекао нас је шаљиво, извињавајући се што
је дошло до узнемирености. Каже, данас је недеља, па сам и ја хтео
да учиним једно богоугодно дело. Хтео сам усташтво са њиховим
савезницима Немцима, који по Посавини купе храну, да нарочито
узнемирим, ако не и нешто више урадим. Нисам се надао да су и они
били предвидели ту могућност, те се десило да не пошаљем довољно
јаку снагу за извршење тог задатка. Морали су уз борбу да се повуку
и, безмало, да на леђима понесу непријатеља у противнападу. На
крају ништа није било. Кад су моји у повлачењу и у прихвати избили
на стални положај обезбеђења, усташе су стале и повукле се, и сада
је свакидашњи однос до мог следећег потхвата.
Назад – у Србију
У нашем решењу да се тренутно не вратимо назад на Вучјак, на

дотадање место биваковања, договорисмо се са Нешком да се ми
сместимо према Посавини лево од њега, тамо ка селу Добре Воде.
Тако смо и урадили и о томе послали извештај Чичи. Ту, на том
месту, сутрадан, добили смо и авизо заповест за даљи покрет, са
основним циљем повратка у Србију.
Основна замисао била је: са Вучјака кренути право на запад и
тако оставити утисак да ћемо и ми за Црногорцима. Од планине
Мотајице скренути на југ, па брзим покретима општим правцем:
Мотајица – источније од Котор Вароши – између Травника и Зенице
избити у област босанске Фојнице. Одавде, преко Иван планине –
западних падина Бјелашнице, обићи Калиновик нешто западније,
и одмах јужно од њега скренути на исток – преко Зеленгоре избити
на Дрину код Брода, ту је прећи и онда даље кроз Санџак у Србију.
Са Вучјака, из Подновља и Дугог Поља, покрет ка западу био
је предузет 21. априла 1945. године. Тога дана, избило се и стало се
у висини села Добре Воде, где смо се ми са Шумадиским јуришним
корпусом већ налазили. Још од раније, у борбама између мештана | 281
Срба и усташа, усташе, попаливши сва српска села, беху своја, па и
српска у том захвату, заштитили, подижући чак и бетонски утврђене
ослоне тачке на подесним теренским местима. У овом покрету, ми
се бесмо приближили једној таквој утврђеној линији. Испитујући
ситуацију, остали смо ту до сутрадан увече.
Ноћу 22/23. априла, користећи мештане Србе као путовође,
извршили смо распоред за напад и подилажење усташкој линији:
– Десна колона, под командом потпуковника Кесеровића, са-
става: његова група, Авалски корпус потпуковника Свете
Трифковића и група капетана Нешка Недића;
– Средња колона, под командом мајора Николе Калабића, са-
става: претходница – Калабићева група без Посаваца са Тре-
баве; Врховна Команда, све болнице и неборци; заштитница
– Посавци и командоси, под командом пуковника Драгослава
Павловића;
– Лева колона, под командом потпуковника Драгослава Рачића,
састава: његова група и Шумадиски јуришни корпус. Прет-
ходница из Рачићеве групе, а заштитница из Шумадиског
јуришног корпуса.
Наређење је било, када избијемо на друм Босански Брод –

Градишка, да десна и лева колона формирају сталне побочнице за
заштиту од Немаца и усташа, док средња колона не пређе помену-
ти друм и реку Укрину. Такође, да у току дана 23. априла, до часа
одређеног за напад, привучемо неопажено лаке бацаче, да бисмо
што лакше уништили посаде у утврђеним тачкама. Почетак напада
био је одређен за 11 часова и 35 минута, знаком једне беле ракетле
са падобраном из средње колоне.
Тачно у то време, на целом фронту као да се земља беше про-
ломила. Изненађење је било такво да се усташе нису снашле ни да
повуку за обараче својих аутомата. Ретко ко од њих да је умакао.
Ми смо продужили постављеном циљу, док су мештани Срби за
нама чинили своје. Освета је узврхунила, и све је горело. Подсетио ме
тај призор на Наполеонов поход на Москву. Испред нас пак, ту и тамо,
чуле су се огромне експлозије. Усташе су уништавале своје магацине
муниције. Села су била пуста. Сво становништво је било евакуисано.
У покрету нигде нисмо наишли на отпор, било усташа, било
Немаца, којих у овом пределу, изгледа, није ни било. Па ипак, колоне
282 | нису напредовале брзо. Разлог је лежао у прибављању хране, тако-
рећи сваког појединца. Исхрана на Вучјаку је била и слаба и тешка.
Предео Посавине у који смо зашли имао је свега и свачега. Да се
дође до хране, било је призора чак и смешних. Сваки је узимао оно
на шта је прво наишао. Касније је то замењивао бољим, бацајући
оно што је раније био узео. Отуда је расута пшеница обележавала
пут, а погдекуд и брашно. Перје од кокошака и гусака ветар је раз-
носио на све стране.
Наша лева колона је имала правац: село Добра Вода – село
Жеравац – село Лужани – село Шемсибегови – село Градац. У први
мрак, њена заштитница изби на друм и образова сталну побочницу.
Са правца Босански Брод поче да дејствује далекометна артилерија.
Тукли су Немци, али је ватра била нерегулисана, те од ње нисмо
трпели. Усташе се беху побојале за свој гарнизон у Дервенти, па су
биле затражиле помоћ из Брода и она им је била упућена и у живој
снази. Партизана нигде није било.
Касније у току ноћи, у Дервенти се разлеже страховита ек-
сплозија. И тамо усташе запалише своје магацине муниције. Мало
после тога, једна колона са аутомобилима удари на нашу побочницу.
Ноћна борба се разви. Они беху задржани до времена прорачунатог
за пролаз наше средње колоне.
Стална побочница је била у захвату села Лужани, које је имало
и железничку постају. Чувало ју је једно мање оделење Немаца, ве-
роватно ојачано усташама. На нашу појаву ови су здимили, а Немци
су се предали без отпора, и тако били онемогућени да буду у вези
телефонски или телеграфски и са Дерветом и са Бродом.
Око 11 часова ноћу ми повукосмо побочницу. Средња колона
до тог времена требала је прећи друм и са својим позадњим делови-
ма. Код железничке постаје пређосмо реку Укрину и продужисмо
преко села Шемсибегови за Градац, где осванусмо. На наше велико
изненађење, ту наиђосмо на домобране. Били су то покатоличени
Срби у домобранској униформи. Зато су и смели да нас сачекају.
Или, можда, по апатичности коју су остављали, да им је било свејед-
но. У захвату пуне усташке моћи, те и посведневно пред животном
опасношћу, мука је превршила меру. Духовно и душевно су били
сатрвени. Огледало се то потпуно и у њиховој физичкој појави. Наш
долазак није их обрадовао, нити смо ми у њима осетили сабраћу у
невољи. Једино што је изузетно било, сачекали су нас не напушта-
јући своје село.
Средња колона није била цела прешла друм Дервента – Босан- | 283
ски Брод и реку Укрину. Наишав успут на напуштена богата села,
исувише се задржала због хране. Усташка колона, повлачећи се из
Дервенте, уз помоћ оних из Брода, а пошто је наша побочница била
повучена, пресекла ју је. Одсечене су остале безмало све болнице,
као и њихова заштита. Оно што је било у близини друма изгинуло
је, док су се остали делови повукли назад на Вучјак.
Сутрадан, лева колона је из села Градац продужила једним
силовитим покретом и избила у висину узвишице Марковац, се-
верно од Дервенте, и у простор села Бијело Брдо. Усташе су давале
слаб отпор, док у селима није било никог. Ту у тој висини било је
наређено да се зауставе све три колоне, да би било решено питање
заосталих болница и осталих који су са њима били одсечени.
Пред збиљом какву су остављале наше снаге, а свакако и због
освете коју су вршили Срби мештани, у Врховну Команду тога дана
дошао је већи број католичких свештеника и нудио сваку услугу.
Затражено је да одмах омогуће неометан долазак болесних и осталих
одсечених. Обећали су и то је било учињено. Лично капетан Нешко
Недић је отишао назад и довео све оне који су хтели и могли да
пођу. Међу одсеченим болницама била је и болница Шумадиског
јуришног корпуса, са њеним шефом др. Миланом Шијачким, као
и командантом позадине потпуковником Радовановићем. Доктор
Шијачки је тада напустио болницу и са својом фамилијом, женом и
ћерком, некако успео да се тих дана пребаци у Аустрију.
Ишчекујући долазак одсечених, задржали смо се ту цео дан.
Пролеће се већ увелико осећало. Рано воће је већ било процве-
тало, а дани ведри и лепи. Утицало је то итекако на расположење
људства. Осећала се ведрина расположења, па и живост у опхођењу
и покретима.
Сутрадан по подне примљена је директива за даљи покрет.
Назначен циљ је био област босанске Фојнице. Распоред снага у
том маршманевру остао је исти у каквом смо већ били.
Покрет је настављен право на запад. У току дана, без борби,
избисмо у висину села Доња Лепеница и западније. Већ с вечери,
слабије снаге комуниста мештана нападоше десну Кесеровићеву и
средњу Калабићеву колону. Више мање, узнемиравање је трајало
целу ноћ.
Сутрадан, 27. априла, продужисмо још западу, да у току истог
дана скренемо на југ и заноћимо у пределу села Драговићи. У току
284 | дана није било борби. Комунисти су били преслаби за дневне сукобе.
Ноћ је такође проведена на миру.
Ујутру 28. априла освануо је диван дан. Свежина јутра у пре-
делу росних ливада, попрсканим живописним забранима, чинила
је склад пролећном буђењу. На једној од тих ливада построји се
цела лева колона. На десном крилу, Туфегџићев Церски корпус,
до њега Лекин Мајевички, а на левом Дујин Шумадиски јуришни.
Рачић прими рапорт и нареди покрет. Шумадиски јуришни је опет
био на зачељу и давао заштитницу.
Гледао сам како се одвијамо у колону. Био је то задњи пут када
смо се могли ускупно погледати. Задњи заувек! Код Мајевичана
ми падоше у очи и неки неборци, а међу њима и једна крупна, већ
у годинама сељанка. Капетан Лека беше баш ту крај ње. Нешто јој
је тако говорио, као да ју је убеђивао у потребу нечега... Не прође
дуго и ред беше на њих да крену. Опет кратко објашњавање, и она
пристаде, те је капетан Лека и још неки помогоше да се попне на
коња... Старица није могла даље пешице, а остати није хтела. Пошла
је са сином у победу или смрт... Била је то мајка капетана Леке.1
Код села Деветине пређосмо друм Бања Лука – Прњавор. Ве-
лико село. Идући кроз њега, паде нам у очи порта са три богомоље:
две цркве и једном џамијом. Та околност је довела до разговора са
мештанима, кроз који сам дознао о националној шароликости пр-
њаворског краја. Аустроугарска је ту досељавала из своје царевине
разноразне да потисне Србе.
Ту, у том селу, припојише нам се Требавци попа Саве Божића,
долазећи са правца Прњавора. И они су били принуђени да дефи-
нитивно напусте своју Требаву.
Из села Деветине спустили смо се у долину реке Турјанице,
делимично продужили узводно њеном долином, да би избили на
југоисток падине Црног Врха где смо заноћили. Падом ноћи, поче
и борба. Но, на нашу срећу, то беше само краће узнемиравање и
ноћ проведосмо без борби, али на великој опрези.
За сутрадан, пред нама је била планина Узломац.
1 [Стеван Дамјановић Леко, рођен 1908. у Слијепчевићима код Брчког, капетан
I класе југословенске војске, један од вођа Равногорског покрета у североисточној
Босни и, касније, у чину мајора, командант Мајевичког корпуса ЈВуО. Са главни-
ном снага у марту 1945. кренуо дубље у Босну. После битке на Зеленгори пробио
се поново до Мајевице, где је нестао у августу 1945; по свему судећи непосредно
потом погинуо је у борби са комунистима – прим. прир. Н. Д.]
Освануо је дан тмуран, магловит и кишом која је почињала... | 285
Продужисмо ка селу Доња Шњеготина. Киша све јача. Већ смо
мокри до коже, онако слабо обучени. Почињемо да се пењемо уз
Узломац, да бисмо се преко Мариног Гроба и Матракове Косе пре-
бацили у долину Врбање.
Мало пењања, и из кише улазимо у снег. Све се на нама леди...
Тако мокри, док се на нама све смрзавало, пролазимо покрај једне
појате... Ћутке, са последњом поштом. Свакако нико и није мислио
о себи, о свом промрзлом телу, већ о ономе што се збивало у огра-
ђеном простору појате. А тамо, саборци су закопавали свог мртвог
друга. Ток мисли наједном прекиде глас са чела колоне: „Ватра!
Ватра!“ Стварно, пред нама је била огромна ватра. Наложили су је
предњи делови, да би је наилазећи подстакли, дотурајући дрва, себе
огрејали, и још више распаљену оставили за потоње.
Избијамо на врх Узломца. Лево од нас је јака борба, и све ближе
нама. Обезбеђујемо се још боље са те стране и мичемо полако на-
пред, са оружјем на готовс. Још увек не знамо ко је тамо. Наједном,
извесни делови упадоше у нашу колону из једне дубодолине, јако
пошумљене. Били су то Озренци Цвијетина Тодића. Избили су ка
нама са правца реке Мала Усора. Настаде кратка, али јака борба.
Уз наше учешће, равно ватреном зиду, комунисти су били одбијени
уз велике губитке. Озренци се прикључише нашој колони и проду-
жише са нама, остављајући и једног свог тешко рањеног. Био је од
сабораца донешен крај стазе којом смо се кретали. Покушавали су
да га некако понесу. У страшним боловима, али још увек потпуно
свестан, одбијао је то. Под околностима какве су биле, знао је да је
из тога проистицало више опасности но користи. Уз то је крај њега,
у пролазећој нашој колони, наишла једна наша сестра. У болном
саосећању, сагла се крај њега и понудила парче проје. На његовом
лицу, наједном, болове је савладао израз неког болног блаженства и
захвалности. У одбројеним часовима живота, то је сигурно био један
тренутак неког пријатног душевног осећања. Одбио је хлеб. „Чувај
га за себе сестро!“ Глава је клонула и он се опростио са животом.
Несхватљиво висока свест и мера самоодрицања.
Време је и даље било ужасно. Час ледена киша, да је за часак нашег

пењања замени снег, и да се опет, при спуштању, то понови. Ипак,
286 | колона је сигурно одмицала напред. Увече смо били са оне стране
Узломца, у долини реке Врбање, код села Хрваћана. Пређосмо једну
речицу, и ту у првим селима заноћисмо.
Освануо је нешто бољи дан. Магловит, али без кише. Проду-
жисмо уз Врбању, да ускоро, одвајајући се од ње, пређемо њену
притоку Крушевицу и упутимо узбрдо ка селу Борци. Ту, на прелазу
Крушевице, недалеко од њене обале, паде ми у очи један младић,
самртнички блед, који је опружен на леђима лежао на ледини. Крај
њега је клечао [човек], нагнут, са раширеним рукама ослоњеним
на земљу, у висини младићеве главе. Приђох им. У тренутку ми се
ситуација разјасни. Били су то отац и оболели син...
– Тата ја не могу даље!
– Хајде, сине! Село није далеко. Устани, па се ослони на мене.
Ја ћу те руком прихватити, па ћемо тако полако.
Син је још једном отворио очи. Али, његов поглед није био
одређен, нити је у њему било оштрине. Реаговао је некако под-
свесно на очево наваљивање и молбу да устане и крену даље. Али
није више видео оца нагнутог над њим. Очи су се некако полуза-
твориле и изгубиле сјај. Глава му је постранице клонула. Мирно и
без икаквог трзаја, растао се са душом. У делу секунде, отац је био
свестан да му је син умро. Настао је онда болан призор, какав се
ретко у животу може видети. Рукама је обгрлио синовљеву главу
и на њу ослонио своју. Нешто му је благо и нежно говорио. То је
остављало утисак као да отац није свестан да му је син мртав. Ли-
чило је то на срећне тренутке, када родитељ изражава пуну меру
задовољства према свом детету. Трагичност је, међутим, брзо раз-
бистрила моменат, и отац је, спустивши синовљеву мртву главу на
земљу, али је и даље држећи у рукама, упро у њу очајнички поглед и
болно процвилео.
–Сине! Сине! Отвори очи да још једном видиш твога тату!
И у мени саосећање беше превршило меру, те кретох, наређу-
јући неколицини да се нађу оцу при руци, било да сина пренесу до
доста удаљеног села Борци или ту сахране.
Пењући се узбрдо, неколико пута се освртох и бацих поглед
на место трагедије. При задњем, запазих како лопате раде. Отац је
уз помоћ двоје-троје сахрањивао сина. Припадали су Тимочком
корпусу. Син је са невероватном оданошћу припадао Равногорском
покрету. Иако нежног здравља, кренуо је на мучан и тежак пут. Отац,
да се сину нађе, кренуо је заједно са њим и можда и он утемељио | 287
своје кости у Босанску Голготу.
Попесмо се у село Борци, и преко њега спустисмо се у село Очауш,

у долини реке Велике Усоре. Ту је наша лева колона заноћила.
Истога дана, десна колона избила је у предео села Шипраге у
долини Врбање; средња колона у међупростор десне и леве колоне.
Ту заноћисмо.
Комунисти су већ сасвим могли да имају представу о нашем
покрету, као и његовом циљу. Извештаји које смо имали већ су
показивали и њихово груписање, које се сводило на сачекивање на
подесним теренским одсецима. Та околност је нас нагонила да се
у даљем покрету што више држимо планинских венаца. То је оте-
жавало покрет и доводило у питање присуство рањених, болесних
и изнемоглих.
При таквој ситуацији, ништа нам друго није остајало, него да
неспособне оставимо. У овом пределу, где смо сада били, нудиле су
се извесне повољности. Ту је још увек било јаких наших мештанских
снага, под командом Лазара Тешановића.
Још у току ноћи стигло је наређење којим је било регулисано
привођење у дело те намере. Распоред јединица за одмор, попуну
храном и међусобно обезбеђење, били су предвиђени по следећем:
Десна колона, Кесеровићева и Нешка Недића група, без Авал-
ског корпуса, у селу Шипраге и околини;
Средња колона, Врховна Команда и Калабићева група, у селу
Бијело Бучје (јужније село);
Лева колона, Рачићева група и Шумадиски јуришни корпус, у
селима Очауш и Младиковина;
Авалски корпус у селу Блатница.
Ноћ је прошла у релативном миру. Код леве колоне посве.

Сутрадан, у размештају снага леве колоне, Шумадиски јуришни
корпус пребацио се у село Младиковину. У том нашем покрету
долином Велике Усоре, наиђосмо на Рачића. Био је, као и увек,
оптимистичког расположења. Том приликом даде нешто новца
мом команданту Дуји Смиљанићу. Рече да је то Чичина расподела.
288 | Његова група је остала ту, у селу Очауш. Око подне, на њу је нале-
тела једна група комуниста. После краће борбе, све се утишало и
остатак дана све су колоне провеле у миру.
Краћи маршеви последња два дана, као и задржавање са мањим
покретима за размештај, пружили су комунистима времена да гру-
пишу извесне своје снаге упућене из Котор Вароши и Теслића. Чим
паде ноћ 1/2. маја, насташе борбе на целој просторији, нарочито
јаке код десне колоне у селу Шипрагама, и код Авалског корпуса.
Тако, час овде, час онде, трајало је целу ноћ.
Младиковина, 27. априла 1945.
У зору 27. априла, нападоше на Шумадиски јуришни корпус са три

правца из долине реке Велике Усоре, са правца Теслића, и слабијим
снагама са планине Борје. Разви се огорчена борба, да би се посте-
пено, због напада са три правца, претворила у борбу у мешавини.
Благодарећи близини планине Борја и дану, испало је да корпус
није доживео трагедију какву је могао.
О неком планском одмору, попуни храном и склањању рањених,
болесних и изнемоглих, није могло бити речи ни код једне колоне.
Покрет је уз борбу продужен. Средња колона, будући да је најмање
била изложена, избила је у току 3. маја преко Вучје на Велику Раван,
на источној падини Влашић планине. Тамо су се били прикупи-
ли: десна колона без Нешкове групе, која се задржала у борбама
у Шипрагама; Рачићева група без Шумадиског јуришног, као и
Авалски корпус. Налазио се ту са нешто мало људства и командант
Шумадиског јуришног корпуса, потпуковник Дуја Смиљанић. У
борби код Младиковине био је одсечен, па је успео да се прикључи
Авалском корпусу. Пред само вече тога дана, стигао је ту и Шума-
диски јуришни корпус, за који се веровало да је у борбама у селу
Младиковини био ликвидиран.
У борби у селу Младиковина Шумадиски јуришни корпус је
био тешко погођен. Напад са три стране изазвао је тешку пометњу,
иако је осигурање било у виду јежа. До овога је највише довело
повлачење Прве шумадиске бригаде капетана Музикравића, која
је вршила обезбеђење према долини реке Усоре и била у зору прва
нападнута. Под борбом, бригада се све дубље повлачила у село.
То је, поготову у ноћи, створило утисак да опасност долази из
позадине, и код Тимочке бригаде мајора Аце Миленовића, која је | 289
обезбеђивала са правца Теслића, и код Друге шумадиске бригаде
капетана Милета Милутиновића, која је обезбеђивала са правца
Борја планине. То је изазвало њихово померање, да баш тада буду
нападнуте са праваца на којима су вршиле обезбеђивање. Како је
командант корпуса, потпуковник Дуја Смиљанић, са делом штаба
био одсечен и у командном смислу онемогућен, команду је узео
у своје руке начелник штаба корпуса, мајор Аца Милошевић.1 Уз
помоћ команданта Друге шумадиске, капетана Милутиновића, и
директном командом деловима Прве шумадиске бригаде, који су
се повлачењем били уткали у јединице Друге шумадиске и Тимочке
бригаде, избегнута је катастрофа у мешавини, у којој су и комунисти
претрпели тешке губитке. Јединице корпуса су се, извлачећи се из
борбе, окупиле на Борја планини, где је било наређено зборно место
за случај овакве борбе.
Губици корпуса нису били велики у погинулима и рањеним,
али су оних палих у комунистичке руке били знатни. Од командног
особља, или са нарочитом улогом у корпусу, ту су настрадали или
пали у руке: потпуковник Никола Радовановић командант позадине
корпуса, капетан Божа Миловановић, командант Другог крагујевач-
ког батаљона, поручник Дуја Савић, командант Лепеничког бата-
љона, поручник Ђока Домановић, благајник Лепеничког батаљона
и јеромонах Никанор Паљић, на служби у штабу Јуришног корпуса.
Од осталог људства све три бригаде, пало је у руке комуниста око
150 [људи].
У току дана, 2. маја, корпус се задржао у Борја планини ради оку-

пљања. Увече је кренуо, под мојом командом, општим правцем ка
југу. Без икакве везе и ма каквог обавештења са осталима, срећа је
послужила да у селу Бјелобучју наиђемо на траг по снегу средње
колоне, који нас је довео 3. маја по подне у састав осталих код Ве-
ликој Равни на Влашић планини.
У селу Бјелобучју успели смо да ухватимо везу са једним сеља-
нином. Био је избезумљен када смо се појавили у ноћи на вратима
1 [Из непознатог разлога, мајор Милошевић себе означава у трећем лицу –
прим. прир. Н. Д.]
290 | његове куће. Његово такво стање убрзо смо разумели. Пре него
што је ма шта учинио што смо ми питали или затражили, одвео нас
је позади куће. На доброј месечини и снегом покривеном простору
видели смо неколико лешева. То су били рањени, болесни и изне-
могли, међу њима и поручник Драгош са својом вереницом, ћерком
доктора из Крагујевца, које је ту Калабић из своје групе био оставио
како је то било предвиђено.
У моменту када је стигао Шумадиски јуришни корпус на Ве-
лику Раван, већ је било издато наређење за даљи покрет, и групе у
строју да га предузму. При таквој ситуацији, а и због замора, Чича је
наредио да Шумадиски јуришни корпус уђе у састав средње колоне.
Наравно, ту се мени пружила прилика да команду над корпусом
предам команданту, потпуковнику Дуји Смиљанићу. Био је зара-
дован што је опет имао свој корпус, али се ипак некако нелагодно
осећао. Убрзо се то разјаснило сазнањем да је Врховни командант
– Дража, ту, на Великој Равни Влашић планине, унапредио у по
један чин више све команданте група, и да је Дуја Смиљанић сада
пуковник. Морало му је то унапређење доћи страшно нелагодно због
пропасти корпуса, како су веровали, у борби у селу Младиковини.
И капетан Миле Милутиновић доживео је ту ретку радост. Срео
је ту брата Младена, за кога је веровао да је настрадао у борби код
Младиковине. Он је, међутим, и са Милетовим коњем, успео да се
из кркљанца извуче и прикључи групици команданта корпуса и са
њим дође на Велику Раван.
Даље, покрет одатле имао је да се изврши 3/4. маја. Усиљеним
маршем, долином реке Биле, требало је да се спустимо са Влашић
планине и пређемо пут Травник–Зеница, реку Лашву, и да се добро
ухватимо Крушићке планине.
Циљ оваквог марша био је да се избегне могућност груписања
комуниста и затварање простора између Травника и Зенице. Тај
пролаз био је по нас врло осетљив, јер су се они могли тамо брзо
груписати превозним средствима.
Покрет је био више него усиљен. Не само да није било застанка,
него се ишло брзо колико год је било могуће. Ујутро, када се већ
развидељавало, прелазили су друм и реку Лашву, нешто узводније
од ушћа реке Биле, и позадњи делови, и полако се пели падинама
Крушићке планине.
Марш је успео преко очекивања. Не само да није било борби,
него је наша изненадна појава била као гром из ведра неба. Толико
страшна, да су комунисти побегли из Травника. То нам се исплатило | 291
одмором, снабдевањем храном, и могућношћу да сачекамо Нешка
Недића, сада мајора, са његовом групом да нас стигне.
Иако је марш долином реке Биле био усиљен, ипак се десило,
ту и тамо, да дођемо у контакт са живљем насеља кроз која смо
пролазили. Посматрали су нас са пуном мером несхватљивог страха.
Тај страх је долазио са две стране. Из комунистичке пропаганде, да
ми стављамо под нож све, па чак и децу, и да зато ако ми наиђемо
треба да напусте своја села и, са друге стране, од казне што то нису
учинили. Већ сам наш сусрет са њима, онакав какав је био, разбијао
је до те мере комунистичке лажи, да су нас нудили храном и стављали
се, помоћи ради, на расположење.
Нешто касније у току тога дана покрет је настављен. Правац је
био преко Крушићке планине, ка планини Враници. Још се нисмо
били издужили у колоне, комунисти нас нападоше из заседа које су
на брзу руку поставили. Разви се борба у којој смо ми, онако још
збијени, доста трпели. Али брзо и умуче, јер у њиховој позадини
поче нека друга пуцњава. Био је то мајор Нешко Недић, са својим
већ јако проређеним снагама. Беше нас сустигао и помогао, не више
капетан Нешко, већ од Влашић планине мајор, што он, вероватно,
још није ни знао.
Продужисмо даље. Опет у три колоне, само са другим распо-
редом. У десној је и даље био Кесеровић с Авалским, али без Не-
шка. У средњој Калабић и Врховна Команда, с тим што је у њену
заштитницу дошао Шумадиски јуришни корпус. У левој је био Рачић
са Нешком. Покрет колона је био на доста блиском међусобном
растојању. Учестале борбе су то захтевале.
Пред крај дана, десна и средња колона дохватише се планине
Вранице. Свака на свом правцу је заноћила. Рачићева лева имала је
правац ка босанској Фојници.
Заноћили смо и преноћили на највишем врху Вранице. Са нама
је био и Чича са најужом пратњом, па се ту десио и мој школски
друг од основне школе, па све надаље, мајор Милан Стојановић –
Цига, сада начелник ађутантског оделења Врховне Команде. После
измењених пошалица, да се мало отргнемо од горке свакидашњице,
хтео сам да дознам да ли је повезан са нашим правцем покрета, па
га запитах, где се сада налазимо?
– На највишој тачки Босне, узвратио је као из пушке. Стварно
смо били на висини око 2.100 метара.
292 | Терен сав покривен снегом. На томе је требало преноћити и,
после напорног и тешког марша, наћи бар мало одмора. У искуству
се није оклевало. Плануле су одмах ватре, и крај њих лежаји од исе-
ченог јеловог и боровог грања, наслаганог у повећој дебљини на
снег. Када се на то легне, добије се угодан лежај. Али, пре спавања,
ми смо на томе, крај ватре, седели, и често у свој мучној ситуацији,
бар на изглед безбрижно ћеретали.
Крај једне такве ватре био је и Чича. И ја сам ту био. И овога
пута, као и увек у сусретима раније, студиозно сам посматрао тог,
у позитивном смислу, врло ретког човека. Он је својом појавом,
изгледом свог лица, које је увек било огледало његове душе, и у овој
страшној ситуацији освајао и везивао људе за себе. Његов лик је
пленио племенитом праведношћу. Иста та снага његовог духовног
бића умирила би и гомилу, у његовом лично најцрњем моменту при
суђењу, коју су комунисти скупили да му повицима траже смрт... У
дугом и тешком маршу кроз ненасељена места утрошили смо све
залихе хране, и у овом моменту није било хране за вечеру. Неко је од
присутних имао један непечен кромпир у џепу. Извадио га је, испе-
као у времену међусобног разговора, и понудио Чичи. Он је одбио
да га прими и изразом лица, при томе, показао такву узвишеност у
жртви, да је за собом повео и оне који су итекако прижељкивали тај
печени кромпир. Сутрадан ујутру, у моменту када смо већ сви били
спремни за покрет, запазио сам да је кромпир остао крај ватришта...
У току ове ноћи, код средње колоне беше све мирно; али чим освану
5. мај, ми бесмо нападнути. Колона је већ била кренула са места пре-
ноћишта. Грешком, можда и намером путовође Турчина, почесмо
нагло да се спуштамо једним тешким усеком неке вододерине. У њу
још не беху ушли позадњи делови заштитнице, у којој беше Шума-
диски јуришни корпус. Уочен је погрешан правац и колона застаде.
Настаде комешање и противуречни извештаји са чела, одакле се
видела нека варош у долини и очито погрешан правац. Ишли смо
ка друму Бугојно – Горњи Вакуф.
Требало је назад, и сасвим другим правцем. Извући из провалије
2.000–3.000 људи, није била лака ствар. Умеша се и Чича. Нареди на ле-
во круг и свака јединица на место свог преноћишта. Тек што људство
на ту заповест крену, комунистичке тројке отворише јаку ватру у | 293
нас, баш на излазу. Маса на челу са капетаном Милутином Милути-
новићем, командантом Друге шумадиске бригаде, гурну правцем
одакле је ватра долазила. Из хиљаду грла разлеже се: „Живео Краљ!“
Ужасно стравично одјекнуше дубодолине Вранице... Орканским
налетом, не пуцајући, помешано људство из разних јединица полете
напред... Ватра умукну... Избезумљене комунистичке тројке су ста-
јале с аутоматима у рукама не пуцајући... Страх их беше скаменио...
Издужисмо смо се у колону и кретосмо више ка југо-истоку,
да ускоро наиђемо на један теренски одсек поседнут од комуни-
ста. Разви се борба, али их наш налет брзо разби. Неке заробисмо.
Муслиманска бригада из Призрена. Све младићи са новим руским
наоружањем и безмало без икакве војне обуке. Било ми је онда јасно
зашто се десило да они употребе маску као заклон. На положају, где
су нас сачекали, терен је био покривен младом боровином и другим
зимзеленим прорашћем. Када смо ми наишли, почела је пуцњава
иза сваке јелке или бора. Наредио сам да се кратком ватром гађа
директно у та дрвета. Многи су изгинули јер су били у стојећем
ставу, па чак и са наслоњеним оружјем на гране. Био је то резултат
или никакве војничке обуке или неке паклене комунистичке намере,
не једине, да тој омладини дођу главе.
Тада нам се пружила прилика да видимо бољшевичко пешади-
ско лако наоружање. Машингевер [је] имао шаржер у виду добоша,
а пушке су биле доста кратке и лаке, налик на италијанске, али изра-
ђене од врло рђавог челика. У борби, једну је погодио наш метак у
цев испод предњег нишана и пробио. Чича је пажљиво, држећи је у
својим рукама, посматрао ту пушку. По изразу на лицу, не бих рекао
да је много о њој мислио. Пре су по среди биле мисли о оданости
савезника и њиховој помоћи.
Покрет даље доведе нас на тек подигнуте од дасака бараке. У
некима беше спреме. Разне војничке спреме и материјала: амова,
седала, и свега другог. И даље, ту у области босанске Фојнице, било
је и по селима много чега. Хране такође. Све довезено из Сарајева
и других места.
Обавештења зашто је то ту, јасно су нам говорила да су се ко-
мунисти спремали за упорну и дугу борбу у грађанском рату, па су
стварали потребне центре спреме и других потреба у планинама.
Та њихова слагалишта имала су и слабија обезбеђења, која за нас
нису представљала никакву збиљу.
294 | У првим часовима по подне избили смо у висину Фојнице. Ле-
ва, Рачићева колона, уђе у њу. Тешка експлозија се разлеже, а онда
црни облаци дима покрише варошицу. Комунистички магацини
муниције били су запаљени.
Продужавамо покрет, и при крају дана улазимо у јако пошу-
мљену Погорелицу. Настављамо пут и у току ноћи, јер су извештаји
говорили да улазимо у предео јаче груписаних комунистичких снага,
које ће почети не само да нас сачекују на подесним местима, већ и
да нападају. Наши брзи покрети били су им највећа незгода у томе.
Ноћ кроз Погорелицу беше изузетно тешка. Страховито тешка ноћ!
Кретало се беспућем кроз бујну шуму и прорашће. У покрету, веза
се у колони међу људима лако кидала, те долазило до честих застоја,
чему је ишла на руку и премореност. Ипак, у освит дана, 6. маја,
стигосмо на падине планине Битовње. Ту застадосмо ради одмора.
Премореност и неиспаваност, уз свежину пролећног јутра, чини ми
се, одузела је била и ону скривену снагу у човеку; снагу која чини
трзај и у самртном ропцу.
На планини Битовњи 6. маја 1945.

– Васкрс и Ђурђевдан
Освануо је 6. мај. Диван пролетњи дан. Иако у планини, где још

беше овде и онде снега, он нам је дочаравао сву лепоту низина,
искићених бехарима процветалих воћки. Помисао на празнике
Васкрс и Ђурђевдан чинила нас је брижним и немим. Свако се за-
бављао самим собом и није журио. Нико није журио. Ни борби
није било!
На застанку, неко је и продремао. Битно је, међутим, било,
да отапањем снега дођемо до воде, и да се од онога што се имало
спреми какав-такав обед. Са пуним стомаком, лакше се савлађивала
и премореност и неиспаваност.
Око 11 часова, полако, и у неком побожном покрету и ћутању,
постројисмо се на једном пропланку. Хтели смо да заповест за тај
дан буде прочитана пред стројем.
„Продужићемо и данас ка постављеном циљу. | 295
Тачно у 11 часова, све колоне ће се зауставити на местима
где се буду нашле. У сећању на дан васкрса Богочовека, помоли-
ћемо се Богу. Свештеници ће одржати кратку Службу Божију.
А онда, покрет даље.
Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана.
То је пут Господа Исуса Христа, на коме је и он страдао, али
и воскресао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни
појаве данашњице.
Ми можемо у тој борби и изгинути; али је њена победа
сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње.
Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упу-
ћујем, драги моји саборци, мој поздрав:
Христос Воскресе!
Ђенерал Драг. М. Михаиловић“
Побожну тишину проломи отпоздрав: „Ваистину воскресе!“

Лица се разведрише, а лаки жубор обузе колону. Кретосмо.
Испред строја изађе поп Мића – Михаило Радић, сада све-
штеник штаба Друге шумадиске бригаде. Ситне физичке појаве,
али достојанствених покрета. Разви епитрахиљ, једино што је имао
од свештенослужбених утвари, крупним покретима руке прекрсти
се, пољуби епитрахиљ и стави о врат. Простором је дивно одјекнуо
„Оченаш“. Обоженост у нама се уздизала и стварала ону снагу мира,
која ни пред чим није устукнула. Упртих погледа у оца Мићу, док
је он држао кратку службу, та смиреност се и утемељавала. Он је,
омршавео и од напора измучен, изгледао светитељски; као неко од
светаца који је страдао за хришћанство. Кратку службу је завршио,
као што ју је и почео Оченашом и његовим поздравом „Христос
воскресе!“ Још једном се простором разлегло „Воистину воскресе!“
Паде команда „вољно“ и лаки жубор обузе средину. Разведрених
лица, честитали смо један другоме празник Христовог васкрсења.
Уследио је одмах покрет. Већ смо видели комунистичке колоне
како се журно пребацују на правац нашег покрета. Лева колона је већ
била у борби. Ми скретосмо ка њој, да јој помогнемо и избегнемо
сусрет са онима на нашем правцу. Напад се претвори у чарку, јер
се црвенима није исплаћивало озбиљније укопчавање.
296 | Пењемо се уз Битовњу и избијамо на њен врх. Из шуме излази-
мо на леп пропланак висоравни. Предњи делови су успорили ход и
ја се упутих ка челу колоне, у намери да дођем до Врховног штаба.
Пролазио сам поред људства Гарде. На једном месту, двојица су
делили наилазећима по орах или лешник. Заинтересовах се откуда
то и зашто? „Данас је чика Пери – Никола Калабић – слава. Ово
смо морали, ако га нигде није било, из земље ископати. Иначе, оде
глава! Ви знате чика Перу!“, одговорише ми она двојица што су
делили „посластицу“ у знак славе. Подсети ме то на недаван случај,
опет на овом чемерном путу голготе, када сам сазнао да се за чика
Перу носи вино чак из буковичке задруге, из Тополе.
Када стигох на чело, био је наређен застанак. Недалеко, била
је радио- станица Врховне команде у погону. Приђох [Јожефу]
Певецу и запитах га шта има ново. „Добили смо депешу од ђенерала
Дамјановића“, одговори ми. „Јавља нам да се Западни Савезници
интересују где смо, шта радимо и колико смо јаки.“
У близини је био Чича. Крај њега потпуковник Миликић, мајор
Милан Стојановић, пуковник Дуја Смиљанић и потпуковник Ни-
кола Калабић. Приђох им. Чича је диктирао одговор: „У планинама
Босне продужавамо борбу противу сада једног мање непријатеља.“
Када смо одатле кренули, дан се већ ближио смирају. Нало-
жене ватре при застанку захватиле су некако ћилим вечите наслаге
суве траве на голој висоравни. Подесан ветар запалио га је целим
пространством. Дувао је правцем нашег покрета. По пространству,
страховито велика ватра пружала је величанствен призор. И ми
смо у покрету осећали пуну меру топлоте. Имао се утисак као да
је то био прст Божјег благослова. Ако ни са каквом почасти нисмо
могли да обележимо Васкрс, онда бар да не осећамо зиму. И за из-
весно време нисмо је осећали. Шумадиски јуришни и сада је био у
претходници В. К.
Покрет је био наређен, и у току ноћи и ми продужисмо гребе-
ном Битовње, да се у току ноћи спустимо и осванемо недалеко од же-
лезничке пруге и друма Сарајево–Коњиц, на правцу села Драгочаја.
У том пределу, десна Кесеровићева колона већ је била укопчана
у јаку борбу. Пожешка бригада мајора Милоша Марковића, као
претходница колоне, беше зашла међу бункере на прузи, у којима
су били комунисти. Мајор Милош Марковић, са нешто људства
своје бригаде, пао им је у руке у тој борби.
Лева, Рачићева колона, такође је била у борби, али је сигурно | 297
напредовала ка селу Брадини, где је прешла пругу и друм.
Средња колона имала је да пређе пругу и друм у пределу села
Драгочаја, и по преласку, у планинским засеоцима са оне стране,
имала је да се задржи до мрака, за кад је био наређен покрет.
Благодарећи борбама код десне и леве колоне, средња је била
без ње, али не и тако дуго, док пруга и друм не буду пређени. У
претходници је био Шумадиски јуришни корпус. У њој се кретао
и Чича, са најужим делом штаба. Због теренских незгода, прелаз
друма и пруге био је врло тежак. Да се то што уређеније одвија,
задржао сам се ту. Убрзо је наишао и Чича и наредио ми да се ту са
делом снага из претходнице, као сталним обезбеђењем, задржим док
сви не издуше. Како је било још за видела, он ме је и оријентисао.
Почео је са варошицом Коњиц, која се налазила под нама на обали
Неретве. Онда је ишао даље, са невероватном сигурношћу за сваку
тачку и предео. Поновило се то још једном, при формирању сталне
побочнице пре прелаза Језерице. То тако познавање предела, иако
је Чича био изванредан читалац карата, ипак ми је било необјашњи-
во. Изгледало ми је као да је он ко зна колико пута протабанао цео
тај планински предео. Тек многи низ година касније, када сам се
упознао са битком на Неретви, која се збила марта и априла 1943.
на овом захвату, било ми је то познавање разјашњено.
Прелаз пруге и друма није био тако брз како се рачунало. На-
стала су узнемиравања и са једне и са друге стране, тако да сам се
ту задржао. Та теренска линија нудила је комунистима многе поде-
сности да нас ту сачекају; сам планински терен, пруга и друм својим
усецима и, надасве, бункери које су подигли Немци за чување пруге.
Најзад, и комуникација им је олакшавала прикупљање. Природно,
они су то прихватили и ту нас сачекали. И кад смо се са снажним
налетом пробили, нису дигли руке. И даље су наставили да нас на-
падају и са једне и са друге стране пруге и друма. То је отежало
брзину прелаза и ја сам се ту задржао до пада мрака, заједно са ка-
петаном Милетом, који је са својом Другом шумадиском бригадом
био ту на обезбеђењу. Када се прикључисмо колони, сазнадосмо да
је Шумадиски јуришни корпус сада у застоју. Даљи правац за све
колоне водио је југо-западном падином Бјелашнице, на Ловницу
планину. У току ноћи, и сутрадан 8. маја, до подне, избили смо у
висину: Чуховићи – Горњи Лукомир – Бобовица. Код Чуховића је
298 | застала средња колона. Над нама су се појавили авиони1 и гађали
митраљезима и бомбама. Чим би утрошили шаржу, враћали су се,
и опет долазили. Од тада, то се непрестано понављало сваког дана.
Пошто се, растурени због појаве авиона, прикуписмо, про-
дужисмо одмах даље, гледајући да се крећемо кроз пошумљене
пределе. Са краћим задржавањем продужавамо и ноћу. Сутрадан,
9. маја, подилазимо планини Височици. Пењемо се на њу и прела-
зимо њен, још под снегом, голи гребен. У то време нашао се и Чича
код заштитнице, у чијој је задњој трупи опет био капетан Миле са
својом Другом шумадиском бригадом. То није била случајност,
још мање резултат неког равномерног оптерећења. Са употребом
Прве шумадиске бригаде још одраније смо имали потешкоћа. Њен
командант капетан Марко Музикравић био је оболео [од пегавца]
и из дана у дан постајао све тежи болесник. Команду је био предао
свом начелнику штаба, што је у повезаности са људством био један
претежак минус. Тимочка бригада, која је у преформирању дошла у
наш састав, није нам била срођена. Такве околности су често Милета
са његовом бригадом доводиле до разних специјалних дужности. Он
је уз то био изванредан командант, па се и та изузетност додавала
његовом оптерећивању.
Прегледност на голети врха Височице била је изванредна, и
Чича запази потешкоћу заштитнице у напорима да не дозволи По-
савцима да заостају. Ови су, меки и неочеличени у тегобама, имали
обичај да у групицама заостају, ложе ватру и да себи нешто припре-
мају за јело. Сада када смо имали комунисте осуте и у герилу, готово
на сваком кораку, њихово задржавање значило је сигурну смрт.
И Чича нареди капетану Милету да и употребом силе не дозволи
њихово заостајање.
Авиони, као и јуче, прате нас и туку; али са слабим резултатима.
Спуштамо се са гребена планине и њеном падином продужавамо
правцем ка варошици Обаљ. Негде југоисточније од села Оџаци,
заноћиле су све колоне. У току ноћи није било покрета, а ни наро-
читих борби.
Ситуација у којој смо били била је више него тешка. Но, то није
толико мучило, колико неизвесност. Политички потпуно напуште-
ни и остављени сами себи, имали смо једну једину одређеност –
1 И ови су авиони били из састава „Балканског ваздухопловства“, које је ство-

рио Черчил да помогне Титу да нас уништи.
продужити борбу. А то опет, овако како је сваким тренутком поста- | 299
јало још црње, водило је у катастрофу. У таквом стицају, у душевном
миру су били само они помирени са најцрњим. У том таквом стању
био је највећи број међу обичним прекаљеним борцима. Такви су,
имајући непоколебљиву веру у своје команданте, ишли смирено по
оном народном: „Напред, па шта Бог да“. Међутим, већи број инте-
лектуалаца био је другачији. Мислили су да могу наћи бољи излаз.
Један од таквих био је и мој корпусни ађутант, резервни поручник
Антоније Огњановић. Из посведневног додира, ја сам то био осетио,
иако у преформацији он више није био у мојој близини.
При спуштању са планине Височице, недалеко од предела села
Оџаци, наишли смо на једну провалију премошћену брвном. Већ
се ближио пад мрака, и ја се ту задржах да би прелажење било што
брже и што сигурније. Убрзо је ту наишао и ађутант са себи блиском
групом. Задржали су се ту крај мене и он [је] много наваљивао да
њему оставим даљу контролу прелаза, а да ја одем, ради одмора, на
одређено место преноћишта. Посумњао сам да је дошао моменат
да уради оно што је намеравао. Испитивачки сам га погледао право
у очи. Издржао је поглед, али му је лице олако осенчило осећање
нелагодности. Прихватио сам његов предлог и, удаљавајући се,
подуже сам задржао мој поглед на њему.
Стигао сам недалеко, на место преноћишта, крај свег умора и
глади и нерасположен. Очекивали су ме за вечеру, са једном шаком
млека у конзерви. Седајући на голо тле, запитах имају ли и други ово?
Упитна занемелост је говорила оно што сам и ја знао, и што је моје
питање чинило сувишним. Конзерва са млеком је била предамном
и ја је подухватих руком, преврнух и просух млеко...
Моја сумња је била основана. Ађутант се са места прелаза изгу-
био са целом групом међусобно блиских; свештеником Михаилом
Радићем, доктором Миланом Милосављевићем, учитељом Најдано-
вићем, његовим братом, и „Јумбом“1, пратиоцем покојног Хусара,
команданта бригаде. Нису се, сигуран сам, предали комунистима,
али су им негде пали у руке и сви били поубијани.
1 Светозар П. Антонијевић – Јумба (1919–1945), равногорски „првоборац“

из Великих Крчмара. Био је уз Милошевића од оснивања Лепеничког одреда до
краха ЈВуО на Зеленгори.
300 | За сутрадан, пред нама је био обилазак Калиновика са запада и југа,
и скретање на исток ка Броду на Дрини. То је значило и заузимање
варошице Обаљ.
Јасно је било да ће нас комунисти на том простору сачекати,
свакако јачим снагама.
Наше колоне, већ у току покрета 9. маја, смањивале су своја
растојања и ишле ка груписању, које би нам, за сутра, омогућило
заједничко залагање. У таквом једном груписању се и заноћило.
Ујутро 10. маја освануо је леп дан. Ми журно кретосмо. Тре-
бало је не дати времена комунистима да се групишу. Правац је био
Обаљ. Кретали смо се доста близу Неретве, јер она ту чини велику
кривину, са избочином ка истоку.
Испред средње колоне избила је десна Кесеровићева. Борба
је убрзо почела. Комунисти су били посели целу дужину друма од
Обља ка Калиновику. Чим спазише наше снаге, отворише ватру са
тог правца из немачких флакова (лаки брзометни топови).
Кесеровићева колона се упутила ка селу Сочани. Када је избила
на речицу Хотовску, на узвишици (кота 948), образовала је сталну
побочницу. Претпостављало се у почетку да ће тим правцем његова
колона моћи и да продужи, те су ту сталну побочницу пристижуће
јединице требале да смењују. Међутим, због природе корита Језе-
рице, он је ту остао и даље као побочница.
Језерица
Средња колона са Врховном командом, пропустивши испред себе

десну [колону], продужила је правцем ка Обљу. У свом покрету из-
била је на Језерицу, притоку Неретвину. Ужасан кањон, са необично
стрмом десном обалом. Можда до две стотине метара право одсечена
гола стена, сем што је на једном месту, ближе Неретви, мало блажа,
а и обрасла дивљим ситногорјем. Ту се једино некако могло доле.
Тој природној несрећи нико се није надао. Комунисти су из-
гледа знали за то и њихов притисак са лева постајао је све јачи, док
нам је дејство флакова наносило велике незгоде у застоју пред том
природном препреком. Шумадиски јуришни корпус био је и даље у
заштитници и, стицајем свих околности, и он пристигао на то место
и застао. У том моменту, курир предаде команданту корпуса једну
цедуљу. Он је прочита, па пружи мени. На њој је било написано | 301
наређење: „Ућуткати топ од чије ватре трпимо!“ Написао га је Ка-
лабић, а потписао Чича. У задње време Калабић је то као командант
колоне често практиковао, вероватно због Дује који је од њега био
старији и уз то активни официр. Једини начин да се ућутка био је
да му се приближимо, и тако омогућимо да буде у домету наших
оруђа. То је тражило прелаз Језерице, а на том правцу то се није
могло ни замислити. У таквој ситуацији, будући да Рачићева лева
колона није била пристигла, друге није било, и туда, преко тога
кањона, морало се, јер смо били преслаби, нарочито због муниције,
да потиснемо њихове снаге које су нападале са лева. И Чича нареди
Филипу Ајдачићу да се са својом бригадом спусти низ део обале са
прорашћем, да пређе на другу страну и нападне Обаљ. За њим се
одмах упутио и Калабић са остатком својих снага, и лично Чича.
После њих, и Шумадиски јуришни. Спустили смо се, прешли брзу
речицу са по најмање десет ухваћених под руке, избили на другу
страну и заузели Обаљ. Али, Језерица оста гробница многих и много
чега. Само један неодмерен корак, склизнуће, одваљен камичак или
ишчупана кржљава биљка, значили су пад у провалију и грозну смрт.
Све тешке бацаче и аутомате, радио-станице и сву другу спрему,
прогутала је бујица занавек. А јадни коњи, исувише већ навикнути
да свуда наиђу, остали су сви до једнога ту. Тупи ударци њихових
тела строваљених низ стрмину, пљусак удара у брзу бујицу, или те-
шко самртничко стењање закачених о стење на суновратој падини
– никада преживелима неће избледети у сећању.
Док смо се ми спустили и прегазили Језерицу, беше и Рачић
стигао са својом колоном. Побочница, коју је и даље Кесеровићева
колона држала, попуштала је, и простор уз Језерицу, у који сада и
Рачић са својима стиже, беше се исувише смањио, а хиљаде људи
на њему.
Био сам се већ испео са оне стране и за тренутак ми паде Рачић
у очи. Журно је прилазио провалији. Ужаснут свакако збиљом, још
брже се вратио у средину људства. Попе се на једну узвишену стену.
Међу људством које га је пратило, наста тајац. Он, са пиштољем у
руци, узвикну колико га је глас носио, да би надјачао и шум воде и
јеку пуцњаве: „Браћо! Тамо је сигурна смрт!“ – показујући на Језе-
рицу, „а овамо, можда и живот!“ – показујући ка нашој побочници
и комунистима. „Напред!“ Скочи са стене и крену тамо.
302 | Још једном, на овом путу свршетка Босанске Голготе, захори се
оно стихијско „Живео Краљ!“ из грла хиљада људи који више нису
мислили на живот... И кретоше...
Напад Ајдачићеве бригаде на Обаљ, и пристизање осталих снага из
Чика Перине (Калабићеве) групе, као и Дујиног Шумадиског јуришног
корпуса на ово место, олакшаше нашу ситуацију на левом крилу. Рачи-
ћев налет са свима скупа – успе. Комунисти беху потиснути, а наш мајор
Нешко [Недић] тешко рањен. Обаљ је био заузет и друмом овладано
на правцу нашег покрета. Ноћ већ увелико беше пала. Ту и заноћисмо...
Ноћ 10/11. маја проведена је углавном на миру, сем што је
средња колона морала да овлада узишењем Катмуш, ради безбедно-
сти у току ноћи и лакшег покрета сутра. Чича је био лично наредио
капетану Милету Милутиновићу, команданту Друге шумадиске
јуришне бригаде, да то у току ноћи учини. На препад, тачно у пола
ноћи, Катмуш је био у нашим рукама.
Сутрадан, на прво развидељавање, покрет је предузет. Пра-
вац је био ка југо-истоку. Преко планине Лелије ући и Зеленгору и
продужити даље ка Броду на Дрини. Борба је одмах почела на свим
правцима, свуда.
Било је јасно да су комунисти овај простор ка Дрини и саму
Дрину, као јаку препреку, изабрали да нас сачекају. Груписали су
јаке снаге. Било је на том простору, у области Зеленгоре, неколико
дивизија за повезану борбу и више бригада бачених у герилу. Десна
обала Дрине је била јако поседнута, човек до човека. Тако, из сваког
шумарка, бора, јелке или стене, вребала је цев њихових оруђа, док
су из ваздуха авиони митраљирали и бацали бомбе.
Капетан Милутиновић је држао Катмуш, док су се све колоне
развијале и упућивале ка планини Лелији, правцем Зеленгоре. Та
слика једног уредног марша у колонама била је само на почетку, да се
постепено, али врло брзо, пређе у борбени распоред и уђе у борбу,
где се није нити знао нити имао фронт. Нашег распореда по коло-
нама више није било. Чак и формациске јединице често нису биле
скупне. Сукоби и садејства повлачили су нас час овамо, час онамо,
па су они са десна прелазили на лево и обратно. Нападани смо са
свих страна, и споља и тројкама изнутра, и непрекидно авионима
из ваздуха. Наравно, то такво невојничко, у гомили ангажовање,
много је штетило и самим комунистима. Често су се међусобно
сукобљавали. У том хаосу једно се само сигурно уочавало: да се цела
та маса полако помера ка истоку, ка Дрини.
У Зеленгори | 303
Избисмо на Лелију и предвече уђосмо у Зеленгору. Борба је ма-

лаксавала. Смирај дана и шума учинили су то... Тако како смо се
нашли у шуми, и заноћисмо... Онде где је било везе између јединица,
извршено је заједничко обезбеђење. Иначе, обезбеђивао се свако
за себе, у виду јежа.
Ноћ је прошла у релативном миру. Сем повремених рафала ту
и тамо, нарочитих борби није било; али их већ прво свитање донесе.
Комунисти нас нападоше са свих страна. Опет један црн дан, али
не као јучерашњи.
Свуда шума. Дивна шума... Уз борбу, крећемо се напред. Исти
циљ – Дрина. Свемир ври од пуцњаве. На махове све јаче и јаче, да
би на једном престало, и дочаравало сву грозоту еха дубодолинама
планинских провалија, и опет поновило још црње и језивије. Тако
целога дана.
Већ давно немамо муниције. Још понеки метак. Гађамо само у
циљ, и зато се опрезно крећемо.
Авиони нас и даље прате, али је њихова ефикасност дејства због
пошумљености никаква. Они ипак пуцају и бацају свежњеве ручних
бомби. Може им се, јер имају муниције, а и да би, на повратку у базу,
доказали утрошком муниције да су извршили задатак. Од пре два
дана бацали су и летке. Намењени су били простим борцима. Кажу,
рат је завршен; ваши родитељи већ осећају благодети мира. Они вас
и жељно очекују у свој загрљај. Побијте своје старешине које су вас
одвеле у издајство. Предајте се са овим летком и вама се ништа неће
десити. Сем неких Посаваца, нико овом мамцу није насео. Како
сам касније имао могућности да видим, они су то грозно платили.
Поубијали су их ту, на лицу места, истог тренутка када су се предали.
Крај свега, одмичемо ка Дрини. Једно време, Шумадиски јури-
шни беше у колони са Кесеровићем, да предвече дође опет у заштит-
ницу Врховне команде... Већ пада мрак, а ми и даље продужавамо.
Наилазимо на једну стрмину. Као огроман зид према нама – голи
масив Трескавац (кота 1805). Скрећемо на лево и долином једне
речице продужавамо. Ноћ већ овладала, кад колона стаде. Како се
застој одужи, пожурих напред да извидим шта је по среди. На једном
месту вршен је прелаз са једне на другу страну речице. Калабићев
начелник штаба, ђенералштабни потпуковник Мојсиловић, изне-
могао, с муком је прешао речицу и тако изгубио везу... „Ацо, ја сам
304 | крив. Не могу даље. Уби ме!...“ Ја сам брзо успоставио везу и проду-
жили смо. Он је остао у мучном покрету, док су га други прелазили.
У ситуацији каква је била, није било ни милости ни болећивости.
Речица нас доведе у село Врбницу. Продужавамо покрет. Мало
напред и заседа. Њихов плотун у ноћи изгледаше као ватрени зид.
Скретосмо десно, и самим коритом речице, користећи њен шум,
обиђосмо је... Још неку стотину метара напред, и на једном подесном
узвишењу заноћисмо.
Колона је била искидана. Са мном беше капетан Миле Милу-
тиновић, командант Друге шумадиске јуришне бригаде, и нешто
људства. Ноћ је прошла без борбе, сем што су њену тишину повре-
мено реметили пуцњи, које је изазивао и најмањи шушањ.
Освануо је тринаести мај 1945. Рано јутро... Са ћувика пошу-
мљеног разноликим ситногорјем, где се у току ноћи бесмо заустави-
ли, погледом сам извиђао околину и тражио везу... Сунце се рађало и
својим благим првим зрацима обасјавало каменити врх горостасног
мрко-сивог Маглића. Сутјеска се сурвавала низ стење и заглушним
шумом понављала своју вечиту песму... Развигорац је пирколио и
њихао прве нежне зелене листиће планинског прорашћа... Иначе,
владала је тишина пролећњег јутра у планини, и нигде се нико није
видео. Својом опојном моћи, кроз слатки сан, јутро је учинило мртво
затишје на фронту. Био је то предах ван човекове моћи... Но, за још
неки тренутак само све то беше. Оштри звиждуци смртоносних зрна
пробудише све. Оживе сваки шумарак и свака стена.
Чича беше наредио да се у том простору, села Врбница и Љуби-
на, прикупимо и средимо, те да би издао наређења за прелаз Дрине.
То је, у већ општем смеру ка Дрини, тога јутра стављало све у покрет.
Кретале су се јединице готово са свих страна, уз оштру борбу.
Још увек сам био на првобитном месту. Крај њега је водила
планинска стаза. Наиђе прво пуковник Дуја Смиљанић са извесним
бројем људи и ту се задржа. После њега, неки делови из Калабићеве
групе. У том се разлеже јак пуцањ бомбе у непосредној близини.
Неколицина се у трчећем кораку приближавала, а за њима један коњ
са опремом без јахача. До нас стиже вест да ђенерал Трифуновић
овога тренутка погибе.
За овом групом наилазио је Чича са Калабићем. Са њима, поред
пратње, девојчица од својих четрнаестак година и један дечко нешто
млађи. Деца тек погинулог ђенерала Трифуновића Мирослава, ко-
манданта Србије. Бледа и испијена од глади и умора. На њиховим
лицима се није видео бол. Можда, јадна деца, нису ни била свесна | 305
да њега више нема. Или их је грозна смрт, која је косила сваког
тренутка ту крај њих, учинила тупим.
Чича се заустави код нас и лично, показујући на самом терену,
наређиваше ко шта да поседне ради обезбеђења прикупљања. Ка-
петан Миле Милутиновић са својим људством упути се на косу на
правцу са кога је наишао Чича. Мајор Аца Миленовић, командант
Тимочке јуришне бригаде, већ избијаше на врх чуке нешто даље и
у десно од капетана Милутиновића. Калабић се упути на камени-
ту косу која се надовезиваше на положај мајора Аце Миленовића
и кружно затвараше просторију села са северне стране. Филипа
Ајдачића са његовом бригадом Калабић упути да заузме један вис
нешто улево од правца ка Дрини, са кога смо трпели јаку ватру из
тешких аутомата. Остали делови, који су пристизали, упућивали су
се у простор села. Чича остаде још неки тренутак ту крај нас, па и
он продужи у унутрашњост села.
Сунце већ беше високо одскочило. Са правца ушћа Сутјеске у
Дрину разлеже се ураганска пуцњава. То беху нападнути пуковник
Кесеровић и његов командант Топличког корпуса потпуковник
Јововић; они беху у току ноћи са својим деловима продрли до Дрине.
Борба и код нас поче да ојачава. Делови упућени за обезбеђење
добише ватру са теренских одсека које су имали да поседну. Њихова
упорност да изврше добијено наређење, и комунистичка да нам за-
дају последњи ударац, претвори се у страховити сукоб коме се није
знао фронт; сукоб који се постепено, на једном узаном простору,
сли у борбу у мешавини... Свемир обузе збрка пуцњева свих могућих
аутоматских оруђа, топова, бацача, авионских митраљеза и бомби
бацаних из авиона. Збрка пуцњева који су долазили са свих страна...
Ојачан ехо кроз шумске пределе и планинске провалије претварао
би се у нешто тако сложено, чему се није могло дати обележје. С
часа на час, изгледало је да се земља затреса и пада у грчевитост
пред титанском снагом унутрашњих сила; као да пред вулканском
ерупцијом напреже сву своју снагу, док све у њој крчи и пуца, да не
дозволи сатанској лави да прогута оно што на њеном шару битише.
А онда би се то снажно, губећи се негде у даљини, цепало у урлике
ужаса, налик на нешто што кида месо, ломи кости и изазива људско
јецање у самртничком ропцу најтежих мука... А мешавина људи се
збијала и ширила у тој пуцњави. Таласала тамо и амо, гушу за гушу,
водила борбу на живот и смрт.
306 | У нашем покрету до сад, пробијајући се кроз врлети босанских
планина, правећи пртину кроз снежне намете, голи, боси, гладни, без
одмора, уз непрекидну борбу, губили смо снагу. Она је постепено
али сигурно нестајала, и овога дана наша снага и наш елан срели су
се са немогућностима. Укупне војничке јединице, са по метком-два у
пушци и аутомату, представљале су само подесну мету противнику.
Прикупљање се није могло извршити, нити ускупно организо-
вати прелаз Дрине. Цела маса у овом тренутку, најкрвавијем тре-
нутку наше Босанске Голготе, поче окретати ка северу и напуштати
правац ка Дрини. Чинила је то не по наређењу, већ по нагону ка
линији мањег отпора.
И ми, Дуја, капетан Миле и ја, са нешто људства, потиснути
са ћувика где смо сванули, кретали смо се под борбом, трпећи ва-
тру са свих страна, правцем куда Чича беше отишао. Изнемогли,
са последњом снагом, и помажући један другога, често вукући се
потрбушке преко оштрога стења, једва успесмо међу последњима
да се дочепамо шуме на једној коси и напустимо голет сеоску. У
том тренутку ближило се подне, а борба је малаксавала. Учинисмо
неколико корака дубље у шуму, и наиђосмо на Чичу.
Стајао је сам. Крај њега, на корак-два, дејствовао је један пушко-
митраљез, на вис који је требало Ајдачић да заузме. Био је окренут
ка правцу дејства пушкомитраљеза – ка масиву Маглића. На ногама
му беху енглеске војничке цокуле, изнад којих се видео на сељачким
чарапама диван вез шумадиског села. Чакшире на левом колену по-
цепане. На левом рукаву војничке блузе, испод рамена, пришивена
красно извезена круна и грб са натписом: „Своме Чичи - Јаруши-
чанке“...1 Лице му је упола осветљавало сунце. Мрко бакарна боја
нарочито је истицала и онако већ јако одражене боре на измученом
и измршавелом лицу. Израз му је био миран, више светитељски.
1 Круну и грб је извезла чланица Равногорске женске организације Рада Ради-
сављевић из села Горње Јарушице, срез Лепенички, недалеко од Крагујевца идући
ка Београду. По повратку из Босне октобра 1945. команданта Другог шумадиског
корпуса мајора Аце Милошевића, она се ставила свом својом моћи у активностима
Равногорског покрета у то време. Откривена у јесен 1946. била је ухапшена и осу-
ђена на [више] година робије. По издржаној робији вратила се на село, да се убрзо
уда и пређе да живи у Крагујевцу као шнајдерка. Сатрвена робијом и прогоном
после робије, оболела је, и рак јој је [1970] младој одузео живот. Умрла је, али ће
успомена на једну пожртвовану и необично храбру Равногорку вечно живети и
потоње напајати снагом за изградњу боље будућности српском роду.
Из њега се јасно читала и у овом тренутку, најцрњем од најцрњих, | 307
безгранична вера у победу равногорске мисли, победу правде и
истине, победу моралних величина човекових... Тог тренутка наш
бесмртни Чича изгледао ми је у снази свог духовног бића као масив
Маглића.
Застадосмо у његовој непосредној близини... Он нам приђе
и нареди: „По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и
снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју
надлежну територију. Наставите борбу за добро нашег народа.
Ја ћу бити са вама. Наша је победа!“ Пружи руку Дуји, па мени.
Поздрависмо се и пољубисмо... На лицу његовом, исцрпљеном од
глади, мука и туге, осети се грчевитост. Очи заблисташе... И он је
осећао душом и срцем обичног смртника.
Почесмо осипање у герилу. Борба својим замахом замре... Сутје-
ска је даље шуморила својим шумом, а масив Маглића пркосио... Верни
сведоци крвавог тринаестог маја 1945. остаће вечно на овом месту.
Причаће причу мртвих, и напајаће покољења равногорском мишљу...
У једној продуженој спорадичној борби по Зеленгори, ко пре ко

после, ми смо се осули у герилу и више није било ускупних јединица.
Када се цела ова трагедија има у виду, само собом се намеће питање:
да ли је ово морало овако све да буде?
Кроз већ додирнуте чињенице, у повезаностима са збивањима,
добија се јасан одговор: није морало да буде како се десило.
Јест, имали смо страховито тешку спољнополитичку ситуацију.
Не само да смо били напуштени, но су комунисти били и морално и
материјално помагани. Ова околност је морално још теже долазила,
и са последицама, зато што је код нас Срба била безгранична вера
у Запад, те и у Западне савезнике.
Јест, распала Југославија ишла је у прилог комунистима, али
је српски народ у њој ипак био довољно целински оријентисан, и
као снага он је био и могао бити озбиљан противник комунизму у
критичној фази на крају рата. Да се нисмо осули и расули, како се
десило, око Драже се у Босни лако могло окупити стотинак и више
хиљада [људи]. То би била и те каква снага, да своју судбину имамо
у својим рукама, ма како тешка ситуација била. Такви, ми смо могли
308 | да стварамо околности повољне по наш исход. Али, ми смо били, и
још увек смо недозрела нација. У том критичном времену, до пот-
пуног изражаја је дошло оно што је, у нашој разједињености кроз
векове, имало утицаја и стварало друго биће, а међуратно раздобље
у заједничкој држави било [је] исувише кратко да то елиминише,
исувише кратко и да створи јединство осећања, мисли и хтења, те и
спонтано обједињених поступака, какве је ситуација тражила. У томе
је нарочито интелигенција и вођство дошло до негативног изражаја.
Хтели су по цену свега да преживе, па и бекством у иностранство.
У таквој ситуацији, Дражи ништа друго није остајало него
оно што је урадио. Он, са себи оданим и национално свесним, није
хтео да бежи из своје отаџбине, нити да напусти народ у несрећи.
Страшним страдањима кроз Босанску голготу, и трагедијом на
Зеленгори, остављен је изванредан морални капитал нацији. Обно-
вљено је Косово, али је очувана и Косовска етика. Духовна снага тога
представља једно, у сваком погледу потпуно одређено збориште;
Равногорско збориште. И потпуно одређену оријентацију у борби
противу комунизма и комуниста.
| 309
Генерал Михаиловић у обиласку снага ЈВуО на Требави.

На горњој фотографији је у пратњи пуковника Мекдаула и проте
Саве Божића. На доњој, у разговору са најмлађим борцем: до њега
је, насмејан, Душан Јовановић из шифрантског одељења Врховне
команде, касније кум Александра Милошевића.
310 |
Потпоручници Живадин Павловић и Живомир Дугић,

команданти бригада у 2. шумадијском корпусу, погинули
у борбама код Калиновика 14. децембра 1944. године.
Павле Ђуришић, командант

Митраљезац, бос, у маршу преко Црне Горе, у Босни, зима
разореног Горажда, децембар 1944/45. год. (Колекција
1944. год. Погледи/М. Самарџић)
| 311
Војници и старешине Ударне бригаде носе посмртне остатке

команданата, потпоручника Павловића и Дугића. На челу поворке:
Обрен Арсенијевић, Милан Стајић, Петар Шуковић.
Борци Топличког корпуса ЈВуО у покрету кроз спаљену варош

у источној Босни.
312 |
Три генерала на челу завејане колоне: Драгољуб Михаиловић,

Мирослав Трифуновић и Миодраг Дамјановић.
Генерал Михаиловић предводи колону на путу дуж залеђене Спрече,

у јануару 1945. год.
| 313
Непрегледна колона ЈВуО пробија се кроз сметове у североисточној

Босни, у зиму 1944/45. год.
Промрзли борци Расинско-топличке групе корпуса у Босни,

јануар 1945. год.
314 |
Драматични прелаз снага ЈВуО преко реке Босне,

14. марта 1945. год.
| 315
Поред брата којег је покосио пегавац. Припадници Шумадијске групе

корпуса на левој обали Босне, март 1945. год.
316 |
Снаге Павла Ђуришића у дугом маршу „од Везировог до Зиданог

моста“. Међу њима се налазио и велики цивилни збег.
Ужичани на путу кроз Босну: пуковник Страњаковић (у средини),

Филип Ајдачић (трећи десно од њега, са шајкачом и брадом).
| 317
„Равногорска олимпијада“ на Вучјаку 27. марта 1945. године.
318 |
Генерал Михаиловић по преласку на Вучјак, у разговору

са члановима ЦНК и другим истакнутим припадницима покрета;
десно од њега је Стеван Мољевић, затим Александар Аксентијевић
(са брадом, назире се), а спрам Михаиловића др Милан Шијачки.
Генерал Михаиловић
у разговору са Вером
Арсеновић, вереницом
мајора Александра
Милошевића.
| 319
На састанку са муслиманским првацима, и у свакодневном контакту

са народом, генерал Михаиловић на руци је носио извезен амблем са
натписом: „Своме Чика Дражи – Јарушичанке“, дар који је у лето 1944.
добио од активисткиња ЖРОС из Шумадије.
320 |
Војин Андрић, најмлађи доктор правних наука у Југославији и

предратни председник омладинске секције Српског културног клуба,
говори на скупу на Требави.
Мајор Стеван
Леко Дамјановић,
командант
Мајевичког
корпуса ЈВуО,
говори на једном
народном збору.
(Колекција
Погледи/М.
Самарџић)
| 321
Митрополит Црногорско-приморски Поручник Анта Огњановић,

Јоаникије Липовац, приликом ађутант Александра
„одступнице“ у пролеће 1945. Милошевића, пуковник Никола
у Босни. Комунисти су га исте Радовановић и потпуковник
године заробили, пребацили Душан Дуја Смиљанић,
у Аранђеловац и ликвидирали на на Вучјаку 1945. год.
непознатој локацији.
Војислав
Михаиловић,
син генерала
Михаиловића,
прима свету
причест, зима
1944/1945.
Погинуо у селу
Булози код
Горажда, маја
1945. год.
(Колекција
Погледи/М.
Самарџић)
322 |
Сахрана погинулих и умрлих војника на Вучјаку.
| 323
Kапетан Милутин Милутиновић,

командант Шумадијског
јуришног корпуса ЈВуО
од марта 1945. год. Милета Милановић Џинџирика,
каплар 2. шумадијског корпуса
којег је мајор Милошевић
истицао као пример херојства у
свим борбама у Босни, погинуо
је 1945. скупа са својим братом.
Генерал Михаиловић
и командант Србије Мајор Никола Калабић и
Мирослав Трифуновић потппоручник Филип Ајдачић
324 |
Потпуковник Драгослав Рачић и мајор Нешко Недић
БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА
МИЛОШЕВИЋА
Други део
(1945–2009)
Александар Милошевић у свом дому

у Виндзору, око 1960. год.
Уместо венчаног листа, јеромонах Никанор Паљић сачинио је у априлу
1946. записник о венчању Александра и Вере Милошевић „пошто су се
именовани при венчању налазили у илегалном стању.“
XII
Битка на Зеленгори донела је и коначни слом Југословенске војске

у Отаџбини.1 Међутим, рат за Александра Милошевића и њего-
ве преостале војнике није био завршен ни 13. маја 1945, а пораз
на Зеленгори није значио и предају. После шест месеци лутања и
страдања кроз Босанску голготу, која је Милошевићеве саборце по
страдањима и преживљеним мукама подсећала на Албанску голго-
ту и епопеју њихових очева, опсесија им је била Дрина: како да је
коначно пређу и врате се у Шумадију.
„Само да се нађемо са оне стране Дрине. Само да Дри-

ну пређемо... Онда ће све остало бити лако... Толико снажна
чежња, да је водила у осећање потпуног заваравања. Дрина
је била, у оном добу године и под онаквим приликама, за нас
несавладива препрека. Таква, и ту одмах непосредно испред
нас, својом збиљом прекривала је све тегобе, које су и после
ње, или преко ње, биле исто тако тешке као и пре ње. Али на то
нико није мислио, или чак није могао да мисли... Дрина! Само
Дрина! Обузимала је сваку мисао и владала целим бићем. Зато
су и они, више мање сви, који су успевали да је савладају, да је
1 У мају 1945, у бици на Зеленгори или након ње, по заробљавању, комунисти
су ликвидирали више хиљада припадника ЈВуО; њихова гробишта расута су на
широком подручју око Фоче и Калиновика. Размере злочина над заробљеницима
биле су предмет полемика историчара. Према Кости Николићу и Бојану Б. Дими-
тријевићу, број погинулих и убијених износио је 9.320, док Милан Терзић наводи
број од 5.927 настрадалих тих дана. У тренутку њихове ликвидације, рат у Европи
формално је био завршен.
328 | пређу, са оне стране падали на земљу и љубили је, као да је тим
био постигнут спас и победа.“1
Наређење генерала Михаиловића да његове снаге пређу у

герилу и тако наставе борбу значило је да се преостале јединице
расформирају. То је потврђивало и фактичко стање у десеткованој
ројалистичкој војсци, из чијих је некадашњих корпуса преостало тек
војника за герилске групе. Свака од тих група је даље требало да се
пробије у Србију и продужи акцију на својој територији. Пре него
што су се поделили у герилске групе, Шумадинци под командом
Душана Дује Смиљанића, спојени са остацима гарде Николе Ка-
лабића, покушавали су без успеха да пређу Дрину код Устиколине.
Сукобили су се са комунистичким снагама које су браниле продор
равногораца преко реке и били потиснути и разбијени. Послед-
ње борбе на међи Босне и Србије које су исцрпљени равногорци
водили, не само да су их одбиле од Дрине, већ су учиниле и да ме-
ђусобно погубе везу. Већ прва борба раздвојила је Шумадинце од
Николе Калабића и његове пратње, а следећа и мајора Милошевића
од његовог претпостављеног, потпуковника Смиљанића, поред
којег је провео готово читав рат. Милошевић је предосећао да је
до растанка можда дошло заувек и имао је право; иако је тих дана
тражио по околини свог команданта, није успео да га и пронађе.2 По
верзији коју је јавности саопштио Никанор Паљић, Смиљанић се
убрзо затим, покушавајући да са групом официра и војника пређе у
Србију, нашао у непријатељском обручу – и одлучио се на борбу до
последњег даха у којој су сви они изгинули: „Видимо тешко рањеног
Дују, како се сав у крви вуче ка Дрини. Бацачи га погодише и у оној
прашини нисмо ништа [више] могли да видимо. Видимо неколико
ракета, ватра престаде и чујемо познати глас: Ако је ко жив, пре-
дајте се! Стрељачки строј опрезно наступа. Када су се приближили
месту где је Дуја био, видимо једну крваву руку, диже се и покуша
1 Архива Александра Милошевића, Мемоари, „После Зеленгоре“, стр. 2. На-

помена приређивача: осим ако није другачије назначено, извор за реконструкцију
кретања Александра Милошевића од маја до октобра 1945. јесте његов обимни есеј
„После Зеленгоре“, који представља (незавршени) наставак његових мемоарских
записа из Босне. Будући да је овај есеј обима 77 страна, а покрива кратак период
у којем се не излажу значајни историјски догађаји, одлучили смо да у наставку
Милошевићеве биографије пренесемо само његове најважније делове.
2 Исто, стр. 3, 4, 6.
да баци бомбу. Бомба паде и експлодира над њим. Стрељачки строј | 329
се повуче у шуму и опет поче ураганска ватра са свих страна. (...)
За десет минута, са места где је био Дуја, видела се само прашина и
делови људског меса како лете у ваздух.“1
Без надређеног официра, мајор Милошевић је морао да преузме
сву одговорност команданта. За њега је даљи покрет и кружни пут
све више личио на бесциљно лутање. Изнурени и искиданих нерава,
без муниције, без воде, хранећи се само лишћем и пужевима, он и
његови преостали војници готово да су почели и да прижељкују смрт.
У наредној борби, 16. маја, када су им снаге Југословенске армије
поново ушле у траг, изгубио је још неколико људи, међу којима су
били и његови одани војници из Сепаца: Драгољуб Драгић Степа-
новић, Драгољуб Љуба Рашић, Војислав Матић и Љубомир Крстић.
Та група се у борби била одвојила од јединице, „скренула у један
потковичасти казан“ и тамо нашла смрт. Како се Милошевић сећао,
„са Драгићем су отишле и све топографске секције и писаћа маши-
на“, што је додатно отежало кретање на непознатом терену. После
ове борбе, увидевши опасност од даљег покрета у пуном саставу,
он је одлучио да преостале војнике подели по герилским групама.
Увече 17. маја дошло је до мучног момента, будући да су војници,
саживљени један са другим кроз цео покрет, нерадо пристајали
да се растану. „Схватао сам то, и као саборац и као командант, са
много бола у души, али друге није било. Морали смо се изделити“,
забележио је мајор.2 Припадници некадашњег Другог шумадијског
1 Никанор Паљић, „Хватање пуковника Драгутина Кесеровића и смрт потпуков-

ника Душана Смиљанића“, Канадски Србобран, 11. фебруар 1982. Милошевић је у
својим мемоарским записима оставио сећање на још неколико истакнутих официра
настрадалих у области Фоче: при преласку Дрине погинуо је и његов класни друг
и шеф Центра везе Врховне команде, капетан Јожеф Певец; командант Ваљевског
корпуса, мајор Нешко Недић, тешко рањен у обе ноге у борби код Обља, сам је себи
прекратио муке самоубиством, исто као што је то, смртно рањен и опкољен 11. маја,
учинио и потпуковник Света Трифковић, командант Авалског корпуса. Милоше-
вићев саборац од првих дана устанка, поручник Миливоје Миловановић Фикус и
рањени командант Опленачке бригаде, капетан Негован Арсенијевић, убијени су
по заробљавању – први на непознатој локацији, а други у Улогу. На том подручју
настрадао је и обавештајни официр Врховне команде, мајор Серафим Неготинац,
док је капетана Марка Музикравића, команданта Првог шумадијског корпуса, ту
дотукао тифус (Архива Александра Милошевића, Мемоари, „После Зеленгоре“, стр.
6; Преписка, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 12).
2 Архива Александра Милошевића, Мемоари, „После Зеленгоре“, стр. 9–10.
330 | корпуса углавном су у тој подели остали на окупу и затим самостално
наставили пут ка завичају. Онда је дошло до преокрета:
„Глад је нас већ довукла до гроба. Више се нису могли наћи

ни пужеви. Једино је било, по где-где, буковог листа. Упола мртви,
као авети, могли смо да се крећемо само по неких сто метара,
па да станемо и да се одмарамо. Хлеба се нигде није могло наћи.
(...) Јасно нам је свима било, да ако останемо овде само још неки
дан, платићемо то животом. Зато само ја и капетан Миле – нико
то више није знао – решисмо да кренемо пут Херцеговине, а не
на север. Да се тамо пребацимо, физички опоравимо, а дотле ће
пут да се рашчисти, па ћемо онда назад у Шумадију.“1
Сутрадан већ, започео је покрет ка Херцеговини. Наредних

дана није било сукоба. Међутим, надомак Улога, где су били у извиђа-
њу, погинула су још двојица војника: Косовац, који им се придружио
после бекства са немачког стратишта у Крагујевцу и млади Милета
Милановић Џинџирика из Саранова, један од најхрабријих и нај-
дражих Милошевићевих бораца, чија га је смрт дубоко погодила.2
Група је сада бројала 12 људи: поред Милошевића и његове веренице
Вере Арсеновић, били су ту и командант Лепеничке бригаде, судија
Милован Пауновић са братом Миодрагом, командант Треће кра-
гујевачке бригаде Миле Милутиновић, извесни поручник Џеримко
из Багрдана, судија Здравко Николић, наредници Црњак и Душан
Лазаревић, војници Петар Булић и Бошко Марковић и равногорка
Рада Савић. Пут гора и шума, избегавајући друмове и села и сваку
могућност сусрета са комунистичким снагама, чак се из опрезности
клонивши и народа, ишли су даље долином Неретве. Успут, било
је још војника и официра који су им прилазили, али се нико од њих
није дуже задржао у групи. Ту и тамо, наилазили су и на остатке
локалних јединица ЈВуО, чији су им припадници давали драгоцене
податке о непријатељским снагама и најсигурнијем правцу кретања.
Глад их је и даље тешко морила, па им је у ретко пријатном сећању
остао сусрет у селу Клиње, са женом која их је и нахранила и при-
премила им залихе за пут. Испоставило се да је она, и поред тога
што је била на челу АФЖ-а у селу, дубоко саосећала са трагедијом
1 Исто, Преписка, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 3.
2 Исто, Мемоари, „После Зеленгоре“, стр. 18.
„браће Србијанаца“. Звала се Даринка Ћеранић и наш јунак је заувек | 331
запамтио њено име, истичући га као пример да ривалски покрет не
треба као такав у целости сатанизовати, будући да је и тамо налазио
честитих људи.1 А сапатнички осећај српског становништва Алек-
сандар Милошевић је бележио широм Херцеговине. По његовом
сећању, 4. јуна стигли су на планину Црвањ изнад Невесиња. Ту се
Милошевић састао са мајором Ђорђем Супићем, који је у овом делу
Херцеговине требало да настави акцију против комуниста (више у
прилогу „Саборци“ – Војмил Алфиревић). Овде су Шумадинци, у
сталном покрету, провели наредних месец дана. Пошто су се и тамо
нагло појачале потере Озне и милиције за преосталим четницима,
одлучили су да крену назад, опет према Зеленгори и Дрини.
Следио је наставак шумског марша, ништа лакши од претход-
ног. Милошевић и његови људи су се и даље хранили зрневљем и
биљем и тешко долазили до пијаће воде; већ месецима су спавали
у шумама и вртачама, у шталама и порушеним кућама, а понајвише
под ведрим небом. Срећом, у повратку нису водили ниједну борбу.
Средином јула поново су избили на пропланке Зеленгоре. Ту, где
се два месеца раније водила најкрвавија битка српско-српског рата,
и тада су налазили кости мртвих сабораца:
„Био је то правац ка селима Врбници и Љубини, нама већ

добро познатом пределу. Јутарњи жагор стоке, чобана и косача
обележио је нам слободан простор. И кренули смо... Пред нама
су се указивали мањи пропланци. Кад наиђосмо на први, пред
нама се указа као да десетак људи седи, ту и тамо на камењу,
недалеко један од другог. Непомични! Што ближе њима, при-
зор је био све јаснији. Онако како су седели били су у трен ока
рафалом неког аутомата побијени. Звериња, које се од силне
мајске пуцњаве разбежало, није било да лешеве поремети. Сви
су остали у ставу у коме су се нашли побијени. Црви су појели
месо, али се онај жилави састав на зглобовима сасушио, па тако
и даље држао кости повезане у оделу у коме су били. Обучени
костури! Судећи по оделу, били су то махом Посавци, које су
леци бацани из авиона намамили на предају. Из џепа, понекоме
[је] још увек делом вирио тај летак садржине: ’Рат је завршен.
Ваши код куће већ уживају благодети мира... Напустите те који
1 Исто, стр. 19, 33.
332 | су вас завели... Ко се са овим летком преда биће одмах пуштен
својој кући...‘
Ништа драстичније од ових призора није показивало ко-
мунистичку решеност на све у борби да се дочепају власти. (...)
Ћутке, у ко зна каквим све мислима, свак за себе, продужили
смо занети призором. Опет мањи пропланак и на њему исти
призор од неколико [убијених]. Судећи по одећи, нису сви
били из Посавине. Једном од таквих, костуру у одећи, завукох
прсте у џеп, јер се назирала нека хартија. Била је то нека врста
легитимације. На њој, име ветеринарског помоћника у 5. ко-
њичком пуку у Смедеревској Паланци. Сетио сам га се. (...) Он
је био у саставу Смедеревског корпуса. Не верујем да се ова
група у којој је он био предала. Вероватно су били опкољени и,
без муниције, у безизлазном стању. Можда [је] у таквом стању
и варљива нада! Сигурно је да им се није била пружила прилика
да виде шта се десило са другима који су се предали...“1
У једном доцнијем писму, упућеном генералу Миодрагу Да-

мјановићу, Милошевић је ову језиву слику допунио: „Кроз бол који
нас је гушио, одавали смо последњу пошту овим див-јунацима, који
поднеше толике муке и патње, да најзад овако падну борећи се за
слободу човека и демократска начела. Тренути болом, ипак смо
ишли напред, док се у свакоме од нас кроз смрт ових приказивала
наша...“.2 Лешеве су потом налазили и на обали Дрине, а мисао да
су то били очајници који су, као и они, покушавали да се пробију у
Србију, само је изоштравала слику о смрти којој су гледали у лице.
Из правца којим су стигли, морали су прво код Шћепан Поља
да прегазе мање брзу и слабије поседнуту реку Пиву. Први је пре-
пливао капетан Милутиновић, a други су пошли за њим, користећи
и постојећи жичани конопац сред реке. Сви су срећно прешли Пиву,
а без веће муке уследио је и прелаз преко Таре. Тиме, како је мајор
Милошевић записао, „били смо са оне стране Дрине! У души је уза-
врело осећање као да смо стигли у Србију. Али подврисак радости
није смео да се чује“.3 Затим су кренули ка истоку, уз насељеније
области. Ту су, по сећању учесника, имали неподељену подршку
1 Исто, стр. 48–49.

2 Исто, Преписка, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 4.
3 Исто, Мемоари, „После Зеленгоре“, стр. 57.
локалног српског становништва, које их је уз пуно пожртвовања | 333
спроводило даље, од села до села, према Србији. Једина тешкоћа
остала је прелазак река – сада Ћехотине и Лима.1 У селу Оскорушу су
први пут после мајске трагедије на Зеленгори ушли у нечију кућу и, на
инсистирање домаћина, противника власти, код њега и вечерали. На
том путу, сретали су још доста сељана који су веровали у политички
преокрет и интервенцију Запада у корист националиста. Тако су се,
коначно се приближавајући Србији, међусобно храбрили. Александар
Милошевић забележио је и тај за њих узбудљиви тренутак, када су
поново после безмало годину дана закорачили на тло Србије:
„Нисмо се још дуго кретали и кад избисмо на пространство

једне непошумљене косе, која је нудила одмор погледу, путовођа
стаде и ми сви. И он покретом руке, на светлости пуног месеца,
показа правац којим је некада била српско-турска граница и,
обраћајући се капетану Милету, а лупајући ногом у земљу, рече:
’Ево, ту! Ту је била српско-турска граница!‘ И, показујући ру-
ком: ’Тамо Србија, а овамо Турска!‘ На то капетан Миле крочи
један пун корак на простор ка Србији. Окренут ка том правцу,
ка Србији, пуним покретом руке прекрсти се! Са узвиком ’О,
света земљо‘, он просто ничице паде и поче да је љуби.“2
XIII
Следеће значајно место у Милошевићевој причи било је Јабланица,

село у ширем подручју Златибора, недалеко од границе. Тамо му је
путовођа – равногорац ненадано дотурио цедуљу са потписом Ни-
коле Калабића. Калабић је, обавештен од јатака о његовом доласку
на Златибор, затражио да се сретну. Вест да се његов саборац, са
1 Пред прелаз преко Ћехотине, Александар Милошевић, после свих преживље-
них битака, умало није изгубио главу пуком случајношћу, одмарајући: „Ја се опру-
жих на једној јачој низбрдици ослањајући се ногама о један церић. Био сам ретко
уморан и сан је овладао. Када се у мени у одмору све опустило, ја сам склизнуо.
Срећом, објашио сам церић, и његов притисак на незгодно и врло болно место
у трен ока ме расанило. Да није било церића, сурвао бих се у понор каменитог
корита Ћеотине и у страшну смрт. Али, Свевишњи је хтео да ту опасност видим,
али да је избегнем“ (Исто, стр. 59).
334 | којим је везу изгубио непосредно после битке на Зеленгори, налази
у близини, обрадовала је и Александра Милошевића. И он је при-
хватио да се сретну у оближњој шуми:
„На пропланку се појави путовођа и са њим Чика Пера –

Никола Калабић са једним пратиоцем, млађим Мишићем. И ја
изађох на пропланак, те се они упутише ка мени. Сусрет је био
са знацима радости, поздравом и, по уобичајености, загрљајем
и пољупцима у образ. И, како је запазио и остале, пришао је
пошумљеном делу, те се и са свима осталим поздравио. Одмах
је изразио чуђење што се ја са толиком групом крећем, јер је,
обзиром на све, теже одржати прикривеност и тајност.
На подесном месту смо поседали, а онда је настао разговор
о ономе што се десило после нашега заједничког (...) покушаја
да се пребацимо преко друма Фоча–Калиновик ка северу. Ја
му укратко испричах моје пребацивање у Херцеговину и сада
покрет ка територији мога корпуса, у срезове Крагујевачки и
Лепенички. Он, пак, мени рече да га је срећа послужила, после
тог покушаја, да се наслони на једну кућу ради исхране и да се у
њеној близини склони. (...) Благодарећи злату, којим је плаћао
храну и услуге, успео је ту да се задржи и да се, пре кратког
времена, пребаци преко Дрине и Лима и пробије до овог села –
Доња Јабланица. Одавде је послао извидницу ка Ваљеву и овде
чека извештај да би продужио даље. Са њим се налази и мајор
Милан Стојановић Цига, као и поручник Филип Ајдачић. Али,
ради лакшег смештаја и боље скривености, они су са групом
мештана доле, на обали Увца. Даљи разговор се водио о ситуа-
цији уопште, као и где се Чича налази. Ни он ништа ново није
знао, све се сводило на оно што је као инструкција било дато
пред осипање у герилу половином маја исте године. Али, није
пропустио да нагласи да је, после погибије ђенерала Мирослава
Трифуновића, за команданта Србије постављен потпуковник
Драгослав Рачић и да је он његов помоћник.
Разговор није дуго трајао. (...) Његов предлог је био да се
ту задржим док не стигне његова извидница. Ово је подупирао
обавештењем да је Златибор поседнут јаким комунистичким
снагама и да је због тога тешко да се пробије тим правцем. Ја
то нисам прихватао и био сам упоран да пробијање продужим
ка постављеном циљу. Изразио сам само жељу да се видим са
Цигом и Ајдачићем. Прихватио је моју доследност и предложио | 335
да ту преноћимо, да се сутрадан опет видимо и онда пребацим
до Циге. Пре растанка, јер је он отишао на преноћиште у своје
скровиште, он држачу везе рече: ’Мени сутра од хране погача,
кајмак и печено пиле‘, а мени, пружајући руку за поздрав, ’Под-
неси ми сутра рапорт о стању‘ – и растасмо се у мени створеним
мучним дојмом. Питао сам се да ли је он имао иоле сапатничког
саосећања, људског, да не кажем командантског саосећања, да у
нашем присуству за себе наручи онакву храну и, са друге стране,
разумевање свега у чему смо и ко смо када је затражио да му
сутрадан рапортирам о стању. Таква ситност, размишљајући
о томе, изазвала је код мене и подсмех, јер је у питању било
духовно ништавило. Природно, мени сутрадан ни на памет
није пало да му поднесем рапорт као помоћнику команданта
Србије. Он, ипак, није пропустио да ми не напомене: ’А ти не
поднесе рапорт!‘ Мој поглед је био довољан да о томе више
ништа не кажем.“1
После свих ратних негативних искустава са командантом Гор-

ске краљеве гарде, овај сусрет је само био со на рану на релацији
Калабић–Милошевић. Милошевић је сутрадан наставио пут Шу-
мадије. Да би се лакше кретали, поделио је своју групу на два дела:
првом ће командовати он, а другом поручник-судија М. Пауно-
вић – и скупа ће се наћи на некадашњем терену корпуса. Кренули
су, дакле, ка истом циљу, али различитим правцима и у размаку од
неколико дана. Међутим, Пауновићева група је већ при прелазу
друма Пожега–Ужице налетела на комунисте и у целости им пала
у руке. Изгледа да нико од заробљених није одао планове мајора
Милошевића. Он је ишао преко Ивањице, где је привремено оста-
вио своју вереницу, на чување њеној тетки у селу Лиса, па преко
Западне Мораве продужио у Гружу. Почетком октобра обрели су
се, усхићени, на свом терену, у Гунцатима и Аџиним Ливадама. Тамо
су се од породица њихових некадашњих сабораца информисали о
ситуацији на терену, па предузели покрет даље:
„Стање у Гружи, иначе изузетној у Равногорском покрету,

било је мучно. Са једне стране, рођаци нису знали шта је са
1 Исто, стр. 65–66.
336 | онима који су кренули пут Санџака и даље Босне, а са друге,
злосрећност комунистичке власти већ се била у црном осетила.
Олош је био дошао до изражаја и ништа лакше није било но
изгубити главу. (...) Храном смо били добро прихваћени, али
не и обавештењима о онима у шуми, враћених од Сјенице, са
којима смо у наслону рачунали. (...) У Аџиним Ливадама смо
преданили и, поред црпљења свих обавештења, планирали смо
капетан Миле и ја у који предео његове Треће крагујевачке
бригаде да се пребацимо. По свему судећи, испадало је као
најбоље, у непознавању ситуације, да се латимо огранака ја-
годинског Црног Врха и да се тамо пребацимо следеће ноћи,
заобилазећи источно Горњу Сабанту. Тако смо и урадили и
падом мрака кренули смо из Аџиних Ливада. Покрет је био
с наслоном на наше људе, припаднике Равногорског покре-
та, и од везе до везе, те ни у ком погледу није било потешко-
ћа. Ти људи су познавали ситуацију, те је путовање било са
сигурношћу у сваком погледу. Обишли смо Сабанту, али то
није спречило да се сетимо чувеног песника Ђуре Јакшића,
његовог учитељевања у Сабанти, песме ’На Липару‘ као и оне
’Падајте браћо, плините у крви‘, која је некако складнa била
овом нашем времену. Под огранцима Црног Врха сусрела
нас је зора.“1
Био је то 12. октобар 1945, иронијом историје исти онај дан

када су, четири године раније, комунисти разоружали и заробили
Александра Милошевића и његове сараднике и тиме започели гра-
ђански рат у овом пределу. И била су то најзабитија брда најудаље-
нијег села у крају. Иако их је повратак у Шумадију тог октобра пете
ратне године и обрадовао и осоколио, непредати равногорци нису
имали много разлога за оптимизам. Ситуација коју су затекли се у
поређењу са оном пред њихов полазак у Босну изменила из корена.
Требало је поново задобити поверење народа који је годину дана
био под влашћу, репресијом и утицајем комуниста и притом опстати
пред хајком коју ће они покренути. Знали су да се режим укоренио
и елиминисао непријатеље на терену, али и да је добио међународну
подршку. После пуне четири године мајор Милошевић и капетан
Милутиновић су започињали посао изнова, у још тежим околностима
него када су предводили покрет у ратном периоду. Били су ма- | 337
лобројни и са заплашеним присталицама, окружени потерним
јединицама и шпијунима, без оружја, јединица и савезника. Групе
које су претходне године послали из Сјенице да продуже борбу на
терену готово су у целости биле уништене: потпоручник Владимир
Сретеновић је недуго по повратку био заробљен и потом убијен
у Крагујевцу, наредник Владислав Лаца Симић је у Лепеници оп-
стао дуже, али је у једној потери у априлу 1945. рањен и исто тако
касније усмрћен у Крагујевцу. Слична је судбина задесила и њихо-
ве војнике – да буду убијени или утамничени. Група предвођена
наредником Обреном Арсенијевићем, некадашњим командантом
Ударне бригаде, пробила се из Босне до његовог села Пајазитова
где су их они заробили; како смо већ навели, исто је прошла и група
судије Пауновића, која није успела ни да стигне у своју зону. Прео-
стала је само групица на територији некадашње Треће крагујевачке
бригаде, коју је предводио наредник Јова Илић Лисица. Они су на
терену опстали до 1946, када су последњи од њих изгинули у једној
борби, а Илић такође био заробљен, осуђен на смрт и стрељан у
Крагујевцу.1
Међутим, дубина идеала равногорских официра није им оста-
вљала простора за дилеме о смислу борбе. Недуго по доласку на
Црни врх и у некадашњи штаб ЈВуО у Комарицама, Милошевић
и Милутиновић су се повезали са преосталим непредатим четни-
цима, али и са бројним „зеленим кадром“ – војним обвезницима
Југословенске армије који су одбијали да иду на фронт. За разли-
ку од првих, који су у овом делу Шумадије остали тек усамљени
појединци, друга категорија противника власти бројала је, према
Милошевићевој процени, и више од 200 војно способних људи,
од којих су неки били и наоружани. Шира лепеза акција, ипак, та-
да није развијена. По сећању Милета Милутиновића, ускоро су
се и он и његов командант растали: „Последњи дан са Ацом био
је 20. октобар 1945, на други дан моје славе Светог Томе. За оно
неколико дана боравка у шумама између села Доње Комарице и
Ловца, имали смо скоро свакодневне посете. Наши људи су желели
да нас виде, а многи су хтели одмах и да остану са нама. Ради боље
1 Исто, Преписка, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 2; Д.
Петровић, н. д., стр. 330; С. Ћировић, На трагу злочина, стр. 249; М. Миловановић,
Села у Лепеници, стр. 476.
338 | безбедности, одржавања везе са народом, као и снабдевања, морали
смо се растати.“1
Одавде је мајор Милошевић отишао у своју Лепеницу, у Ја-
рушице. Обојица су, иако живећи у строгој илегали, наставили да
шире идеје покрета и окупљају људство. Касније им се придружио
и њихов стари саборац, Никанор Паљић, који је после заробља-
вања успео да побегне из крагујевачке Озне и поново се укључи
у „подземни рад“. Са њим су од повратника из Босне остали још
само наредник Црњак и Миодраг Пауновић, док су остали један за
другим падали у руке комунистима. Нико га није одао. Међутим,
репресивне мере режима су пооштрене, будући да су у новембру
предстојали први послератни избори за Уставотворну скупштину.
У том процесу, комунистима је било потребно да елиминишу све
опозиционе групације и у свет пошаљу слику о тријумфу „Народ-
ног фронта“. То им је, уз потпуну контролу изборног процеса, уз
бројне примере насиља и нерегуларности, успело и у Лепеничком
и Крагујевачком срезу, мада је под утицајем непредатих припад-
ника ЈВуО овде забележен и немали број сељака који су бојко-
товали изборе, или се чак осмелили да гласају „за ћораву кутију“.
Тако су се први „слободни избори“ заправо одиграли без слобо-
де избора. Милошевић је оставио краће сведочанство и о овим
догађајима:
„О неком видном раду није могло бити речи, јер се зима

примицала, а у овом равничастом терену морало се тражити
сигурно склониште. Једино се утицало на народ саветима, а пред
изборе како да гласа. Какво је било гласање, то је питање које
заслужује нарочито поглавље. (...) Налазио сам се тада у селу
Јарушицама и могао сам све да пратим. Пред саме изборе, бе-
сомучна пропаганда. (...) Ми смо ишли за тим да нико не изађе
на изборе. Они су то осетили и да би истерали што већи број
измислили су кутију без листе. На неколико дана пред изборе,
протурили су кроз народ претњу: ’Ко не изађе на изборе, видеће
1 Исто, Преписка, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 7;
писмо Милутина Милутиновића Слободану Ћировићу, 1. март 1992 (копија писма
у архиви А. М.). Скромно обележавање Милутиновићеве славе у земуници, уз слав-
ски колач, вино и мирис тамјана, када је и капетан свом оцу саопштио да му је брат,
односно син, погинуо у Босни, Александар Милошевић је памтио и у старости.
своје у уторак.‘ Увече пак пред саме изборе, једна наоружана | 339
тројка милицајаца у Јарушицама кренула је од куће до куће
виђенијих људи. Са собом су водили учитеља Ацу Домановића,
истакнутог нашег радника, и наредника Душка Лазаревића,
исто тако нашег припадника, који се по повратку из Босне на
основу амнестије пријавио. Они су сви скупа тим виђенијим
људима припретили и скренули пажњу да сутра рано изађу на
изборе. Наравно, ова двојица су то чинила под претњом њима
упућеном. Тако је било и по свим осталим местима.“1
Резултати су напослетку за све монархисте били поражавајући.

„Плебисцитарна подршка“, изражена листи Народног фронта до-
вела је 29. новембра 1945. и до укидања парламентарне монархије у
Србији.2 Иако га је погодио, ни тај ударац Александра Милошевића
није поколебао у борби, још мање у стремљењима. И он и круг људи
који су га следили били су челичне воље. Да је заиста било тако,
казује нам и чињеница да је он у околини Раче, углавном боравећи
у Јарушицама или Крчмарима, провео више од 200 дана и ноћи, а
да му нико од добро мотивисаних ознаша није ушао у траг, нити га
је ко од сељака, који су за то могли бити богато награђени, оказао
комунистичким властима. Сви претреси, привођења и хапшења били
су узалудни. И његова прогоњена породица из Саранова успела је
да преко посредника ступи у контакт са њим и да му у пар наврата
достави потребне ствари и намирнице. Највећу помоћ имао је преко
тужиоца из Раче Ђуре Ђоковића, који га је, као Јарушичанин и рођак
његовог главног јатака, али и ранији симпатизер ЈВуО, правовре-
мено обавештавао о свакој акцији која следи против њега, тако да
би на време избегавао потере и претресе. Преко Данила Банчевића
и млина којим је он управљао успевао је да се редовно снабдева и
1 Исто, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 7.

2 Према режимском крагујевачком листу Светлост, у Лепеници је за листу
Народног фронта предвођену комунистима гласало 10.307 бирача, а за тзв. ћораву
њих 1.826, док је у Крагујевачком срезу Народном фронту поверење дало 31.324
бирача, а у ћораву кутију било убачено 6.609 куглица (М. Бељаковић, н. д., стр.
262). У овој анализи комунисти се нису бавили немалим процентом људи који су
бојкотовали изборе, а који су упркос „општој мобилизацији“ одбили да изађу на
биралишта и подрже их. Истраживања из неких других срезова у Шумадији гово-
ре о око 30% гласача (негде и више) који на овај или онај начин нису подржали
комунисте на новембарским изборима.
340 | намирницама, па су му та два канала поред мреже јатака и помагача
била од кључне подршке да опстане на терену тако дуго.1
У првих неколико месеци 1946, Милошевић је обуставио актив-
ности до те мере да су изгледа и комунисти поверовали да је он или
настрадао или напустио Лепенички срез. У међувремену, њему се пак
поново придружила и вереница, која је привремено била остала у око-
лини Ивањице. Скривали су се у Горњим Јарушицама, у кући солунца
Благоја Ђоковића, ратног друга његовог оца Михаила. У Милоше-
вићевој преписци наилазимо и на детаљ како је био примљен у кућу
Ђоковића: „Једне ноћи, у позну јесен 1945, када сам се срео са чика
Благојем и запитао да ли се можемо склонити код њега, наглашавајући
му да му тако у кућу улази и смрт и пожар. Грлећи [ме] одговорио ми
је: ’Има места за тебе, па нека сви изгинемо и кућа изгори.’“2
Тако је заиста и било: кућа Ђоковића остала је сигурно уточиште
за мајора Милошевића и његову изабраницу до краја њиховог боравка
у Лепеници. У тој кући, у априлу 1946, њих двоје су се уз једну нео-
бичну церемонију и венчали. Идеја о венчању била је Милошевићева,
али су је спровели његови сарадници, чак претходно и поставивши
своје страже и обавештајце по селу. Потом су и родитељи невесте
из Крагујевца дали свој благослов. „Ја лично сам хтео да се обави чин
венчања из строго личних, принципијелних разлога. Нисам хтео да крај
мене буде моја изабраница као нека милосница“, присећао се касније
Александар Милошевић. Желео је да у предстојећим данима као муж
и жена поделе судбину, ма каква она била. Тако је, у највећој тајности
и најужем кругу сарадника, без икога од родбине, организовано и вен-
чање Александра и Вере Милошевић. Домаћинов зет Радован Панић
му је био кум, а стари сват комшиница Рада Радисављевић, иста она
равногорка која је својевремено извезла грб за генерала Михаиловића
са натписом „Своме Чика Дражи – Јарушичанке“. Погодило се да је
са њима био и калуђер Никанор, који је и званично склопио брак.
„Недеља 28. априла 1946. године био је диван дан. Сва око-
лина у мирису бехара процветалог воћа. Већ је увелико био
пао мрак када сам ушао у гостинску собу куће чика Благојеве.

15. октобар 1995; изјава Душана Бранисављевића, дата аутору децембра 2013. у
Саранову.
2 Исто, писмо Душану Бранисављевићу, 10. септембар 1995. године.
На моје велико изненађење, соба, са већ припремљеним дугим | 341
столом за обед, била је препуна мени добро познатих пријатеља
из Равногорског покрета. Међу њима је био и јеромонах Паљић.
После поздрава сви смо и даље остали у стојећем ставу, као
да нешто ишчекујемо. И стварно, после неколико тренутака,
појавила се на вратима старосватица Рада са мојом заручницом
Вером Арсеновић, обученом у дивну шумадиску народну ношњу
и лепим белим, помало ружичастим венцем око главе, сачињеним
од дуњиних цвежих цветова. И ово је било дирљиво изненађење
за мене, толико да сам на мах заборавио на све опасности.
Одмах је почео обред венчања. (...) Напољу, пак, читав низ
заседа мотрио је за случај сваке евентуалије, док је неколицина
помешана са милицијом вршила на најбољи начин улогу обез-
беђења. После венчања, сви смо сели за сто ради обеда. Било
је нас двадесетак и више. Све је било у пуном достојанству
узвишености чина. Збиља ситуације са опасностима чинила је
то некако и епски увијеним. Тек тада, у току разговора, разу-
мео сам зашто је ово овако, насупрот ономе како сам ја то био
предвидео. Хтели су да тај јединствен догађај у животу човека,
који значи и стварање новог огњишта, учине што лепшим и
упечатљивијим, насупрот опасностима какве су биле. Уистину
и учинили су га јединственим. (...)
После око пола године, благодарећи једном из шуме који је
пао у комунистичке руке, догађај венчања се разоткрио. Велики
број је покажњаван робијом, а двојица и смртном казном, па
помиловани на 20 година робије. Био сам у могућности, кроз
обавештавања, да створим слику њиховог држања на суђењу. Ли-
ковали су као ’јатаци Аце Милошевића‘ зато што су тим догађајем
венчања, под околностима какве су биле, багателно пљунули у
лице Озне. По издржаној робији Продан Мирчетић ми је, поред
осталог, писао: ’Не брини, драги Ацо! Нисмо те обрукали!‘“1
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Ивану Авакумовићу, 15.

јануар 1985. године. Сачувано је неколико писама сељака из Јарушица из 1950-их,
у којима су они свом команданту, сада политичком емигранту на Западу, и даље
указивали недвосмислену подршку. Тако му је Продан Мирчетић написао: „Када
смо 8. 2. ’47. прочитали новине у Пожаревцу – Забели, пошто смо тада били про-
суђивани, и у новинама описује како се Ви слободно по Солуну шећете, те ноћи
од милине и неког задовољства нисам спавао“ (Исто, писмо Продана Мирчетића,
4. децембар 1950. године).
342 | Био је ово, међутим, један од последњих важних догађаја из
периода илегалног живота Александра Милошевића у Шумадији
1945–1946. године. Нажалост, ни о самом скривању и његовим
активностима немамо више података осим пар датих фрагмената.
Временом се и малобројним преосталим равногорцима гасила нада
у могућност преокрета на међународном плану, а понестајало је
и идеја шта даље чинити – посебно након заробљавања генерала
Михаиловића у марту 1946. године. Какви су изгледи за икакву
борбу обезглављене војске после заробљавања команданта? Куда
даље, с ким и којим средствима? Колико је њихова илегалност била
дубока, а тиме и неповезаност и немогућност покретања шире ак-
ције, сведочи нам и једно Милошевићево писмо генералу Миодрагу
Дамјановићу из децембра исте године, где му је писао да је током
боравка у Шумадији начуо да се на терену налазе и његови саборци,
потпуковник Душан Дуја Смиљанић и капетан Марко Музикравић,
али да са њима није успео да успостави контакт. Они су у то вре-
ме, заправо, већ увелико били покојни, оставивши своје кости на
незнаном месту Босанске голготе.1 По свему судећи, Милошевић
је тада одржавао везу само са једним официром Горске краљеве
гарде који је остао на Руднику. Пошто је Дража Михаиловић пао у
руке Озне, дошло је до прекида и у овој комуникацији. Никако му
није полазило за руком ни да поново дође у контакт са капетаном
Милутином Милутиновићем, који је остао у околини Јагодине.
Недеље проведене у потпуној изолованости у сеоској земуници
и неизвесности у ситуацији када су се лоше вести низале једна за
другом, нагониле су Александра Милошевића да по први пут и сам
разматра могућности изласка из земље и продужетка борбе под
другачијим околностима из емиграције. На то су га наговарали и
угледнији Крагујевчани са којима се једне вечери састао, а од којих
су неки одржавали контакт са демократама Милана Грола, а други
директно са америчком амбасадом у Београду. Он се двоумио из-
међу одласка у Италију или у Грчку, али је од својих обавештајаца
добио податке како би, у случају одласка, било доста лакше прећи
грчку границу.2 Носио се мишљу и да ће тамо ступити у контакт
са истакнутијим личностима из српске политичке емиграције, или
пак наставити „раме уз раме са грчком војском у борби противу
1 Исто, писмо Миодрагу Дамјановићу, 21. децембар 1946, стр. 8.

2 Исто, стр. 11; писмо Милутину Милутиновићу, 24. јануар 1953. године.
побуњеника – комунаца“. Коначно, сматрао је и да на Балкану још | 343
ништа није свршено и да ће Запад пре или касније интервенисати
против комуниста у Србији. Каквим је дилемама његова душа тих
дана била растрзана и какве је планове правио, можда тек донекле
можемо да наслутимо из једне забелешке:
„Мисао за излазак из отаџбине до Чичиног заробљавања

појављивала се само као евентуалија у свеопштим разматрањима
наше ситуације, у вези са оном која се чула о нашима на страни.
Међутим, Чичино заробљавање учинило је да то више не буде
[тек] неко разматрање. (...) Веза између појединих групица те и
команданата била је готово немогућа. Комунисти су предвидели
све да нас онемогуће. Нико никуда – из села у село, па и у самом
селу – није смео да мрдне, а да не буде контролисан. Једина могућ-
ност везе је била преко вароши о пијачним данима. Убијање, тек
од шале, истакнутијих наших људи, учинила је да су се и ови тешко
примали ма каквог посла. Па ипак, народ је нас чувао и давао све
од себе, али после Чичиног хватања давао нам је до знања: ’Многи
су већ настрадали. Чуваћемо вас, многи ће настрадати још, али и ви
ћете једнога дана – и шта онда? Гледајте да се сачувате. Идите ван
и ухватите везу. Тако ћете се и сачувати.‘ Тешка и претешка срца
сам помишљао да се та могућност приведе у дело. Зар напустити
Отаџбину, саборце, пријатеље, рођаке – оставити све и довести
себе у немогућност директне борбе?“1
Контакт са официром на Руднику Милошевић није успео да ус-

постави више од два месеца и то га је нагонило да помисли да је исти
погинуо (што се и десило) и да треба да убрза припреме за полазак.
У Шумадији је остао сам, као један од ретких тако високо рангира-
них Михаиловићевих команданата у Србији. „Црвени су делом били
нагазили на моја скровишта. Горело ми под ногама. (...) Ситуација
беше постала озбиљна, када једнога дана један комунац претседник
општине пролазећи поред штале где смо били, рече домаћину да сам
ја ту негде, и ми то својим ушима чусмо“ – писао је мајор о последњим
данима у свом крају. Заиста, агенти Удбе успели су тих дана да се
повежу и са неким његовим сарадницима и обруч око Александра Ми-
лошевића се лагано стезао. Он је у међувремену успео да преко својих
1 Архива Александра Милошевића, Записи, „Излазак из Отаџбине“.
344 | обавештајаца блиских властима дође до неколико бланко легетима-
ција, да фалсификује печат власти Лепеничког среза и тако припреми
лажна документа за пут себи и својим саборцима. Међутим, и даље
није успевао да дође до капетана Милутиновића и то га је, како су
дани пролазили, све више погађало; није могао да зна каква је судбина
задесила његовог најближег сарадника, а слутио је само на најцрње. У
том ишчекивању које се одужило, а новина није било, дефинитивно је
преломио да, праћен супругом и Никанором Паљићем, пође према
Грчкој. Својим сарадницима у Јарушицама је предао архиву и дао
последња наређења – и затим су 27. маја кренули. Непосредно пред
полазак, придружио им се и капетан Димитрије Ђорђевић, некада-
шњи командант 2. крагујевачке бригаде, који се раније био пробио до
Крагујевца са групом командоса. Рођен у Охриду, добар познавалац
тамошњих прилика и људи (а полу-Грк по мајци), Ђорђевић је требало
да им послужи и као нека врста водича, уз помоћ којег би југословен-
ско-грчку границу прешли на што погоднијем месту. У ноћном маршу
из Јарушица дошли су до Црног врха, предузимајући последње мере
да пронађу капетана Милутиновића. То им није пошло за руком и, у
опасности да буду откривени, будући да их је један сељак приметио,
похитали су пут Јагодине да се, са лажним документима и уз помоћ
једног железничара, укрцају на воз пут Битоља.1
„У то веме комунисти су вршили демобилизацију и возови

су били препуни врло незадовољних демобилисаних. Поверљи-
ви људи (...) који су извиђали у вези моје одлуке да употребим
воз, јављали су ми да је употреба воза, сем случајности, безмало
сигурна. (...) Када је пао први мрак, са једног пропланка ода-
кле се видела Јагодина, са погледом ка њој наредих: на воз у
Јагодину свак за себе, а Верица ће самном. Била је чини ми се
недеља или неки празник и на перону станице пуно шетача и
добар број милицајаца. Ја са пиштољем и отшрафљеном бом-
бом у џепу врло нелагодно сам се осећао, увек у помисли да ли
ћемо успети. Али када срећа ’оће, све иде лако. Један Солунац у
напитом стању беше се свим и свачим обрушио на милицајце.

24. јануар 1953; писмо Душану Бранисављевићу, 20. март 1994; Архива генерала
Миодрага Дамјановића, Лондон, писмо Александра Милошевића, 24. октобар
1946; Политика, 7. април 1969. године.
И гужва! У то и воз. И ми свак на [свој] начин [уђосмо] унутра, | 345
идући с човека на човека, лежећи на патосу вагона... Од Скопља
до Битоља је ишло глатко. Бугараши на власти па је изгледало
благостање у ослобођеној земљи...“1
У Битољу је Милошевићева група, прикривена, остала неколико

дана; по свему судећи помогли су их неки предратни пријатељи ње-
говог таста, који је у овим крајевима уживао велики углед као судија,
али и отац Д. Ђорђевића који је овде био на свештеничкој служби.
Ту су упознали и једног македонског Турчина, који је намеравао да
илегално емигрира у Грчку, па су, вероватно уз новчану надокнаду,
њега искористили као водича и ноћу 9. јуна скупа, све петоро, кре-
нули пешице према граници. Како је Милошевић забележио, прелаз
је испао још и најмање компликован: путовођа је добро познавао
све стазе и богазе, а ни контрола на граници није била сувише ри-
горозна, будући да се погодило да су и младићи који су се нашли
на караули близу које су они прелазили били противници режима.
Штавише, и цела та група граничара је припремала бег – и сутрадан
су већ и они напустили Југославију и постали политички емигранти.
Неки од њих, попут Љубе Пртењака, који се доцније преселио у
Хамилтон, и Миленка Никодијевића, који се настанио у Детроиту,
остали су пријатељи породице Милошевић и у емиграцији.2
1 Исто, писмо Душану Бранисављевићу, 20. март 1994. године.

2 „Бекство Аце Милошевића“ створило је у Шумадији читав сплет легендар-
них прича. Најчешће се у усменој традицији помиње да је при одласку у Грчку
морао имати помоћ од начелника крагујевачке Удбе Светолика Нешића, којем је
Милошевић за време рата спасао жену и децу – и који му се наводно на тај начин
одужио. Милошевић је овакве гласине одлучно демантовао, а своју верзију одласка
из Шумадије и преласка грчке границе изнео је у првим послератним годинама у
писмима саборцима М. Милутиновићу, М. Дамјановићу, те касније (1990-их) и
синовцу Д. Бранисављевићу (Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо
Милутину Милутиновићу, 24. јануар 1953; писмо Душану Бранисављевићу, 20.
март 1994; Записи, „Првоборци са Лепенице“ (1991), стр. 9; Архива генерала
Миодрага Дамјановића, Лондон, писмо Александра Милошевића, 24. октобар
1946; М. Бељаковић, н. д., стр. 268; М. Миловановић, Села у Лепеници, стр. 494;
изјава Горана Милошевића, дата аутору фебруара 2017. у Торонту). Иначе, његов
прелазак није био усамљена појава; већ у септембру 1946. границу је прешла и група
официра и војника 2. косовског корпуса ЈВуО, са којима ће Милошевић остварити
блиску сарадњу (Младен Максимовић, Четнички одреди и други косовски корпус
1941–1944–1946, Пине Исланд, Индијана, САД, 2001, стр. 147).
346 | XIV
Сплетом срећних околности, Александар Милошевић и његови са-

борци нашли су се тако у првим сатима 10. јуна 1946. у Грчкој. Прву
спокојну ноћ провели су у ражи једне њиве у пелагонијској равници,
недалеко од границе. Онда су се код власти регистровали као избе-
глице. Тиме је започињало ново поглавље у њиховој биографији:
живот у емиграцији. Тог истог дана, пред комунистичким судом у
Београду започињао је процес њиховом команданту, генералу Ми-
хаиловићу. После месец дана, он ће бити осуђен на смрт и убијен
на непознатој локацији у Београду. Сасвим извесно, таква би била
и судбина Александра Милошевића да је пао у руке комунистима.
У наредних неколико месеци, они су се сурово обрачунали и са ње-
говим саборцима и помагачима у Лепеници. Најпре су припадници
Удбе успели да уђу у траг Радмили Божић и Миодрагу Пауновићу,
његовим младим и идеолошки прекаљеним борцима – и да их без
суда и без трага ликвидирају.1 Јатаци су му издајом откривени не-
дуго пошто је он напустио земљу. У октобру 1948, пред Окружним
1 М. Бељаковић, н. д., стр. 266–267; С. Ћировић, На трагу злочина, стр. 397–400;
архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Милутина Милутиновића Сло-
бодану Ћировићу, 14. април 1992. године. Миодраг Пауновић (1924–1948) из Ве-
ликих Крчмара је био ђак генерације у Првој мушкој гимназији у Крагујевцу, због
чега је и ослобођен велике матуре; намеравао је да упише Медицински факултет,
у чему га је омео рат. О њему је А. Милошевић оставио топао запис: „Тај младић
је био диван. Ја немам речи да опишем његов патриотизам и његов интелект. У
оној страхоти крајем 1944. и 1945. прошао је свуда куда и ја. Из Херцеговине до у
Лепеницу дошао је бос. У нади да ћу из иностранства успоставити везу, нисам га
повео са собом. Кајем се што сам тако учинио. Ништа ми тако тешко не лежи на
души као то. (...) Њему су црвене аждаје одузеле живот по кратком поступку, па
из Трста оцу послали депешу како је он тамо стигао.“ Заробили су га тек у марту
1948. у атару родног села, а потом убили на непознатој локацији, а његови јата-
ци кажњени су дугом робијом. Рада Божић (1924–1948), кћи свештеника Андре
Божића, такође матуранткиња гимназије, била је током рата активна у Равногор-
ском покрету, скупа са браћом Радованом и (малолетним) Благојем – Блажом.
У Шумадији се прочула по својим говорима и револуционарним песмама, због
чега је у народу прозвана Златоуста. И онда је после рата дуго одолевала поте-
рама, чак једном и бежећи из робијашнице. Комунисти су и њу по заробљавању
брутално убили, да би потом пронели верзију о њеном емигрирању. У крагује-
вачкој Озни написала је стихове: „Стрељај, мучи, чини шта хоћеш/не жали мла-
дост, не жалим је ни ја/Србина никад уништити нећеш/његова ће круна вечито
да сија.“
судом у Крагујевцу осуђени су на вишегодишње затворске казне. | 347
Били су то сељаци из Јарушица, углавном његови сватови на шум-
ском венчању, који га се до смрти нису одрекли: Продан Мирчетић,
Мирослав Ђоковић, Ђурђе Ђоковић, Благоје Ђоковић, Радован
Панић, Радмила Радосављевић, Богоје Ивановић, Милка Томић,
Младен Томић, Лепосава Радовановић, Бранко Томић, Драгиша
Ђоковић, Радослав Мирчетић и учитељ Љуба Милановић. Прво-
оптужени Радоје Домановић и Душан Лазаревић били су осуђени
на смрт, али им је казна доцније преиначена у 20 година робије.
Поред њих, у затвору су већ чамили и Живадин Павловић, Исаило
Павловић, Живојин Ћирић и Александар Домановић. Тиме је уо-
квирено страдање Јарушица, села које је 1944. мајор Милошевић
предлагао генералу Михаиловићу за одликовање.1
У области Крагујевца остао је, дубоко у илегали, само капе-
тан Миле Милутиновић. То што је отишао без њега, што је имао
осећај да га је на неки начин оставио, тешко је раздирало душу ње-
говог претпостављеног. Ако записе мајора Милошевића читамо
између редова, стичемо утисак да је осећао голему одговорност и
због тога што је уопште отишао из земље. Дубоко у њему тињала
је бојазан да је издао, дезертирао, напустио фронт, као у априлу
1941. године. Сада се, међутим, назад није могло. Вест о убиству
генерала Драже Михаиловића 17. јула само је додатно поколебала
непредатог официра ЈВуО. По доласку у Грчку, он се као нека врста
„слободњака“ нашао у избегличком кампу под контролом УНРРА-е
(организација при Уједињеним нацијама за помоћ жртвама рата у
кризним подручјима) надомак Солуна, опседнут мишљу како да
настави борбу против комунистичког режима у Југославији. Почет-
ком септембра 1946. успео је да дође до адресе генерала Миодрага
1 Истраживање о овој групи осуђеника вршио је Горан Ристић из Натали-

наца, којем захваљујемо на уступљеном материјалу. О томе видети више и код:
Слободан Ћировић, Разговори у порти под записом, Крагујевац 1995, стр. 33–50.
На посебном процесу 1947, на (трогодишњу?) временску казну осуђени су и Мла-
ден (1897–1975) и Персида (1897–1968) Арсеновић, родитељи Милошевићеве
супруге Вере, будући да су и они помагали ћерку и зета у одметништву, а Младен
и припремао „везу“ у Македонији за њихово пребацивање преко границе. Њих
је до краја живота пратила та сенка, иако су им синови (Александрови шураци)
били чланови партије и изградили каријеру у другој Југославији. Ипак, у старости,
успели су да једном посете ћерку и зета у Канади. На затворску казну у првим
послератним годинама осуђен је и Александров старији брат Драгослав. И њихова
кућа у Саранову остала је обележена као непријатељска.
348 | Дамјановића, некадашњег Михаиловићевог помоћника и шефа
Истакнутог дела Врховне команде, те да са њим ступи у контакт.
Фактички, Дамјановић је преузео команду над преосталим снагама
и постао вођа покрета у емиграцији. Он је Милошевићу брзо одго-
ворио, дајући му 15. септембра и писано овлашћење да буде његов
представник у Грчкој, да обиђе све логоре и прикупи и организује
људство. Мајор се одмах примио задатка и за кратко време у Солуну
је окупио око 60–70 југословенских емиграната, углавном бивших
немачких заробљеника који су због комунизма одбијали да се вра-
те у земљу, или пак оних који су из политичких разлога недавно
пребегли у Грчку. Уза се је имао и неколико официра, а поједине
војнике успевао је и да, као обавештајце, илегално убаци у Југосла-
вију. О свему томе редовно је извештавао генерала Дамјановића.
На опрезу због комунистичких служби потписивао се шифрованим
именом Тони.1
Међутим, Милошевић и људи који су га помагали већ у окто-
бру бивају пребачени у други логор код Солуна, где ће им слобода
кретања бити ограничена логорском жицом, а услови живота знатно
погоршани. Још горе, у овом логору, некадашњем дуванском мага-
цину са свега две велике хале, српски емигранти били су измешани
са бугарским и албанским, па је често долазило и до сукоба међу
њима. „Храна је била толико очајна да у животу нисам тако нешто
видео. Добијали смо једну осмину хлеба и неку чорбу од купуса, која
се није могла јести. Малтене да поумиремо од глади, јер нам напољу
нису дали да излазимо“, записао је један од логораша.2 Ван логора
је претила опасност од комуниста, али и од нерешених егзистенци-
јалних питања. У јеку грађанског рата у Грчкој, проналажење посла,
или чак хране ван логора, за њих је била готово немогућа мисија.
Није их напуштала ни бојазан да ли ће их савезници можда изручити
југословенским властима. Ситуација се променила тек пошто су у
априлу 1947. пребачени у логор у Лавриону близу Пиреја, када су
поново издвојени од других емиграната и постали „слободњаци“.
Недуго по приспећу на нову адресу, Милошевић је писао генералу
Дамјановићу о новом проблему: „Третман је добар. Рада нема, нити
1 Коста Николић, Генерал Миодраг М. Дамјановић „Чика Бели“ 1893–1956,

биографија, Лондон 2008, стр. 110, 116; Архива генерала Миодрага Дамјановића,
Лондон, писма Александра Милошевића, 2. септембар и 10. октобар 1946. године.
2 М. Максимовић, н. д., стр. 158.
га за сада може бити. Људство неизвесност и нерад сатиру. Рад их | 349
једино може сачувати од овог разарања.“ Упркос свим тешкоћама,
док је још био у Солуну, Милошевић у октобру 1946. записује и
прва сећања на ратни период; у рукопису насловљеном са „Лични
подаци уз летимично пропраћене догађаје“ даје сажет опис актив-
ности 1941–1945. и говори о перспективама за даљи рад и борбу у
Србији, те га шаље генералу Дамјановићу. Прекуцана и допуњена
ратна сећања, уз податке о официрима погинулим у одступању кроз
Босну, поново шаље Дамјановићу децембра 1946. године. Развио
је преписку и са већим бројем сабораца и истакнутих личности
у емиграцији, међу првима са својим школским другом, мајором
Светом Богићевићем из Гарде, својим класним другом, мајором
Бориславом Тодоровићем и са мајором Живаном Л. Кнежевићем,
једним од организатора мартовског пуча 1941. године. Посебну
радост доживео је када је обновио везу и са својим кумом, капетаном
Мићом Обрадовићем, који је из немачког заробљеничког логора
отишао у Енглеску.1
Милошевићева писма тек овлаш дотичу потешкоће са којима
се сусретао приликом рада у Грчкој. Тамо се, у нерешеном статусу,
налазило око 160 српских емиграната, али подељених, како је Ми-
лошевић писао, на „равногорце“ и „политичаре“. Тако „уситњени“,
они нису представљали снагу за јачи притисак на ма кога. У Грчкој се
наставио и његов сукоб са следбеницима Димитрија Љотића, којих
је и овде било међу емигрантима. Ратни ожиљци били су изгледа
толико дубоки, да су љотићевци најпре против њега сплеткарили
у жељи да га дискредитују и лише положаја организатора српске
емиграције, да би га у Пиреју наводно чак оказали тамошњој групи
усташа, који су му 9. јуна 1947. припремили заседу и тада грешком
убили једног српског емигранта, јер се он „у критичном моменту
1 Архива генерала Миодрага Дамјановића, Лондон, писма Александра Мило-

шевића, 10. октобар 1946. и 17. јануар 1947. године. Света Богићевић је мајору
Милошевићу обезбедио прве контакте са емигрантима и новчану помоћ. У наред-
них неколико месеци, дошао је путем писама у везу и са саборцима из Шумадијске
групе корпуса који су успели да емигрирају и настане се привремено у логори-
ма у Италији. Били су то: потпоручник Никола Петковић, др Милан Шијачки,
наредник Јездимир Миљковић, инжењер Милисав Јанковић, Јован Братковић,
Новица Лукић, Хранислав Петровић, Тихомир Стевановић, Звонко Првуловић
и др. Позивали су га да и он што пре дође у Италију, одакле ће наставити борбу
под његовом командом.
350 | нашао на месту где се сматрало да ћу ја бити“.1 Такве околности, али
и разумевање ситуације у којој је било јасно да је оружаној борби
дошао крај и да је у том тренутку немогуће супротставити се кому-
нистичким властима у Југославији, подстакле су мајора Милошевића
да убрза припреме за напуштање Грчке и одлазак даље, на Запад.
Од генерала Дамјановића, чији је опуномоћник био у Грчкој,
тражио је задатке у којима би заиста могао да искаже своје спо-
собности и запитао га за савет куда би се могао упутити, а да је
српска заједница бројнија и организованија. Његова жеља била је
да пође у Француску, али му је Дамјановић, као и више пута раније,
наглашавао да му је он најдрагоценији у Грчкој. У међувремену,
четници на челу са Дамјановићем су вољом западних „савезника“
из кампова у Италији били пребачени у Мунстер у Немачкој, а у
јулу 1947, добивши статус расељених лица, били размештени по
немачким логорима. Тако, док је Милошевић све више тражио
конкретније задатке, повезивање са другим официрима и укључи-
вање у састав трупа, команда на челу са генералом Дамјановићем
селила се све даље. Од јануара 1947. био је у сталној преписци и са
мајором Симеоном Оцокољићем – Синишом Пазарцем, бившим
командантом Млавског корпуса ЈВуО. Настањен најпре у Аустрији,
а потом у Италији (Комо), Пазарац је припремао и обучавао ко-
мандосе за убацивање у Југославију. Он је Милошевића позивао к
себи, да као два бивша команданта корпуса скупа наставе герилски
рат против комуниста. Када је пак мајор Александар увидео да од
ових „канала“ нема ништа по питању одласка на Запад, обратио се
за помоћ и другима. У октобру 1947. писао је и владици Дионисију
Миливојевићу у Америци, не би ли му он помогао да емигрира тамо.
Исто је покушавао и преко мајора Боре Тодоровића, који му је,
што сам, што преко Српске народне одбране (СНО), обезбедио
одређена материјална средства за њега и људство. Тодоровић га је
повезао и са Пером Булатом, привредником из канадског Виндзора
и, уједно, председником СНО у Канади, не би ли му он конкретније
изашао у сусрет. У међувремену, он наставља са активностима у
Грчкој, па тако за 17. јул 1947. припрема и годишњи помен генералу

трија Љотића (1981), стр. 15–16; Преписка, писмо Милутину Милутиновићу, 21.
фебруар 1985. године. О усташкој групи у Пиреју пише и емигрант Младен Мак-
симовић, који се у то време нашао у Грчкој (М. Максимовић, н. д., стр. 160–161).
Михаиловићу. На овом скупу, којем су, поред грчке, присуствовале и | 351
делегације пољских и руских избеглица, Милошевић је одржао говор,
док је помен служио Никанор Паљић. Потом је за госте уприличена
скромна закуска.1
Тако, у ишчекивању, пролазили су и наредни месеци – готово
цела једна година.2 У априлу 1948. долази до вишемесечног прекида
преписке између генерала Дамјановића и мајора Милошевића. За
то време, јунак ове приче дефинитивно је одлучио да напусти Грчку.
Преко Паљића, бившег калуђера, из манастира Хиландар добија нов-
чани прилог и благослов за даљи рад, а он и његова супруга по једну
икону Мајке Божије, коју су монаси израдили у дуборезу. Духовно
ојачан, интензивирао је припреме за полазак, што се поклопило и
са вољом оних који су водили бригу о избеглицама у Грчкој. У окто-
бру 1948, у организацији Међународне организације за избеглице
(ИРО), део њих из логора Лаврион је пребачен бродом у Бари,
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Дионисију Миливојевићу,

10. октобар 1947; писмо Симеона Оцокољића, јануар 1947, писмо Пере Булата 26.
септембар 1946; Архива генерала Миодрага Дамјановића, Лондон, писмо Алексан-
дра Милошевића, 2. април 1948. године. Младен Максимовић пише да је у новем-
бру 1947. Вера Милошевић умесила колач и припремила кољиво за све емигранте
који су, као и породица Милошевић, славили Светог Ђорђа; колач им је пресекао
грчки свештеник са којим су се зближили. Тако су Милошевићи продужили да славе
славу и у најтежим и најнеизвеснијим данима живота у избеглиштву, а уз устаљене
обичаје обележавали су је потом и у Канади (М. Максимовић, н. д., стр. 160).
2 „Комунисти су у грчкој психички потпуно добили победу. У Македонији и
Тракији имају за своју борбу огромну већину. У осталом делу Грчке тај проценат
се креће око половине“ – таква је, према проценама мајора Милошевића, била
политичка ситуација у Грчкој 1948, непосредно пре него што је напустио (Архива
Александра Милошевића, Есеји, „Стање у Грчкој“, 25. новембар 1948). Али, воља
западних савезника (Британије и САД) је била другачија, па је уз њихову помоћ,
упркос успесима комуниста, рат окончан већ следеће године у корист националне
армије. Био је то успех Запада на Балкану и у Европи у раној фази Хладног рата. А
ускоро је дошло и до преокрета у Југославији: Јосип Броз Тито је начинио заокрет
и „супротставивши се до тада свемоћном совјетском диктатору, Ј. В. Стаљину,
Тито је убрзо после 1948. постао поуздани сарадник западних демократија, као
вођа прве дисидентске државе у до тада монолитном комунистичком блоку“. Тако
је Титов култ почео да се ствара и на Западу, а савезништво је временом, у свету
Хладног рата, само добијало на значају. У таквој ситуацији, успомена на некада-
шњег савезника, генерала Михаиловића, све је више бледела, а његови преостали
војници, расути широм света и организовани у више удружења, постајали су запад-
ним демократијама сувишни и непотребни (Душан Т. Батаковић, Дешифровање
прошлости, сведоци, писци, појаве, Београд, 2016, стр. 310–311).
352 | да би одатле возом били транспортовани до логора (некадашње
касарне) Бањоли код Напуља. Међу њима су били и Александар
и Вера Милошевић. Све је било свршено брзо и изненада, до 10.
октобра.1 Ову земљу и овај логор Милошевић је такође сматрао за
успутну станицу, будући да је главнина трупа, како смо навели, већ
била евакуисана у Немачку. За кратко се средио, наставио преписку
са саборцима и успоставио контакт са тамошњим емигрантима. У
неколико наврата одлазио је и на састанке са њима у Риму. Међутим,
прилике за рад ни у Италији нису биле боље него у Грчкој. Штавише,
овде је бивши шумадијски командант затекао још горе стање: српска
емиграција била је вођена из више центара, а односи међу њеним
вођама чак и заоштрени. Све је и даље било без одређенијег правца
акције и Милошевић је био потпуно обесхрабрен. Његов извештај
генералу Дамјановићу с почетка 1949. осликавао је покрет у расулу,
али и Милошевићеву решеност да, пошто је схватио ситуацију у
којој се налази и Југославија и српски народ и Равногорски покрет,
свом надређеном у потпуности отвори срце и затражи привремену
„демобилизацију“:
„Нова средина пружила ми је и нова разочарења. Рекао бих

по свему да је у нас ушла нека неман и помрачила ум. Да сам за
ово време прочитао онолико напада на Тита и комунизам, коли-
ко оних који се односе на међусобну борбу међу Равногорцима,
осећао бих се ипак задовољним иако се лично налазим у једном
веома незгодном положају. Овако стичем страшно убеђење,
поготово када имам у виду оно што раде политичари, а из свега
још страшније о сутрашњици. (...) Све збивање по Српство ни
најмање не пружа ружичасту слику. Они који се стављају да у
његово име говоре, у највећем броју лебде далеко од реалности,
прогутани у једној сасвим страној средини и исувише далеко
од стварности свога народа и своје земље. (...) Затворско стање
и присмотра већ пуне две и по године досадила ми је, те ради
и наше борбе и моје личности морам настојати да се што пре
из овога ишчупам. Све више увиђам да је моја слобода и рад,
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Никанора Паљића, 27.

април 1948; писмо Свети Богићевићу, 13. октобар 1948; архива генерала Миодрага
Дамјановића, Лондон, писма Александра Милошевића, 2. април 1948. и 2. јануар
1949: М. Максимовић, н. д., стр. 169.
под оваквом политичком ситуацијом, у приграничним земљама | 353
наше отаџбине немогућ. (...) О неком пак раду на пољу наше
борбе до сада није могло бити речи, а не видим да ћу у скоријој
будућности доћи у тај положај. Зато сматрам да треба што пре
да се удаљим и негде емигрирам. Има неких изгледа за Канаду.
Ако ништа друго, да на тај начин решим питање моје фамилије,
а ја сам [Вам] увек на расположењу.“1
По овом писму видимо да је Александар Милошевић дефи-

нитивно преломио шта жели са својим животом: схватио је да је
рат готов, да у скорије време неће доћи до преокрета и хтео је да
коначно изађе из логора и продужи борбу под другим условима.
Генерал Дамјановић је и даље био неодлучан и није му давао кон-
кретније савете и упутства. Тих дана пак Милошевић је наставио
свој рат са љотићевцима и у Италији; они су били чврсто решени
да га елиминишу и у томе нису бирали средства. Према његовој
причи, док је боравио у логору Бањоли, покушали су да га се реше
тако што би га, договорно са њима, италијанске власти предале
Титовом режиму „у замену за заробљенике [Италијане] које овај
није хтео да отпусти“. Из ове клопке мајор је успео да се извуче у
последњем моменту, уз помоћ једног британског официра који је
тада службовао у Италији, а током рата једно време боравио међу
снагама ЈВуО у источној Србији и на њих и њихову борбу гледао
благонаклоно. Преко тог официра, очигледно позиционираног и
у обавештајним структурама, Милошевић и његова супруга бивају
муњевито евакуисани из логора и са лажним пасошима, издатим на
презиме Losevich, укрцани на воз и упућени на крајњи север Не-
мачке. После свега четири месеца боравка у Италији, супружници
9. фебруара 1949. стижу у Бремен, у британску окупациону зону.
Пријавили су се властима, па је онда „настала друга одисеја, да би
прешао на сопствено име и био регистрован, да бих имао неку ле-
гализацију и могао, ако се на то решим, да емигрирам“. Када се и то
завршило, брачни пар Милошевић упућен је у логор Фалингбостел,
недалеко од Хановера; тамо су стигли 22. марта. Долазак у Немачку
означио је кратак предах.2
1 Исто, писмо Александра Милошевића, 2. јануар 1949. године.

трија Љотића (1981), стр. 15–16; Преписка, писмо Свети Богићевићу, 15. фебруар
354 | Тамо се некадашњи шумадијски герилски вођ коначно нашао
на истом месту и у исто време са својим преосталим саборцима,
али опет изолован у мањем граду, ван центра збивања. У логору Фа-
лингбостел израстао је у једну од водећих личности. Још од раније,
прихватао је ауторитет генерала Миодрага Дамјановића и у више
наврата га храбрио да, после првих назнака раскола међу преосталим
снагама и командантима некадашње ЈВуО, преузме сву одговорност
команданта после Михаиловићеве смрти. Тако му је априла 1948.
писао: „Сав хир људских нискости сваљује се данас на Вас. И то, ваљ-
да, иде по неком закону природе да би се Ваш лик још изразитијим
учинио. На Вама је, знајте, тешка дужност остваривања равногорске
мисли. То је оно што мисли и у шта тврдо верује онај исти народ
који је онако силовито и крваво, крвљу сопствених живота, умео
да обележи ту своју мисао.“ По овом и другим сличним писмима
закључујемо да је нестало ранијег подозрења које је мајор гајио
према генералу, будући да је овај у шуму дошао пред крај грађанског
рата у Србији, из администрације генерала Недића. Ратне, а још пре
поратне околности и заједничке муке, отклониле су ову нетрпељи-
вост. Једном приликом су се у пролеће 1949. и срели у Хановеру;
Милошевић је тада поновио све оно што је генералу раније писао,
подржавајући га на позицији вође покрета у емиграцији. А када су му
војводе Момчило Ђујић и Доброслав Јевђевић и припадници Збора
и отворено постали опозиција, Александар Милошевић је стао на
његову страну и остао му пријатељски наклоњен до краја живота.1
Милошевића налазимо и као главног беседника приликом обе-
лежавања Видовдана 1949. у Фалингбостелу, са темом „Србин, његов
дух, патње и величина“. Такав, а непомирен са некадашњим „снагама
колаборације“, како је називао све бивше припаднике војних снага
Недићеве Србије, и даље је упадао у око непријатељима, којих је баш
у Немачкој било понајвише. Љотићевци су га већ дуже време држа-
ли под присмотром, а једном приликом му и ставили до знања да га
прате. Тада га је, у његовој логорској соби, посетио нико други до
Будимир Никић, први човек Љотићевог покрета у Лепеничком срезу
у ратном периоду. Само чињеница да су били без оружја учинила је да
1950; писмо Милутину Милутиновићу, 21. фебруар 1985. године. У Милошеви-

ћевој архиви сачуване су и ове лажне исправе.
1 Исто, преписка, писмо Милутину Милутиновићу, 22. мај 1954, писмо Мио-
драгу Дамјановићу, 2. април 1948; К. Николић, Дамјановић, стр. 138, 149–150, 156.
се тај сусрет не претвори у двобој.1 По дугом избегличком искуству | 355
и сталним пресељењима, по животу на ивици егзистенције и, уједно,
спремности да се поново баци у ратни вихор, мајор Милошевић се
није много разликовао од других официра ЈВуО у првим послератним
годинама. Све их је, по завршетку рата, пут водио од немила до недрага
– од италијанских логора, преко немачких, све до коначног расипања,
односно организованог одласка у разне државе Европе или америчког
континента. Како оцењује историчар Коста Николић, „Западни саве-
зници су настојали да од свих политичких емиграната, који су желели
да наставе борбу против комунистичког поретка у Југославији, направе
економску категорију људи, како би они изгубили вољу за било какву
политичку акцију против Тита и комунизма. Намера је била да се
они асимилују у етничко окружење земље у којој су живели“.2 Муке
живота у изгнанству, утисак да рат после свих страхота и даље није
готов, продужетак смртне опасности за њега и супругу и, коначно,
предуга неизвесност, наводили су тих дана Александра Милошевића
на помисао да, како је писао четири деценије касније, себи прекрати
муке самоубиством. Ипак, у јулу 1949, док су и други равногорски
ветерани кретали пут Енглеске и Америке, и он је са супругом, после
свих перипетија, добио могућност за исељење у Канаду. Када се то
коначно остварило, не часећи часа, њих двоје су се, са свега неколико
кофера у рукама, укрцали на брод „Ливерпул“. У Канаду су допловили
25. јула. Коначни одлазак из Европе, преко океана, где ће бити још даље
од отаџбине, за њега је, иако је носио одређено олакшање, био тешко
подношљив: терао је да „болно и дубоко заплачем на палуби брода,
гледајући у немачко тле са ког нас је све задесила страшна несрећа“.3
XV
Пресељење у Канаду значило је за породицу Милошевић отвара-

ње новог животног поглавља. У годинама за њима толико се то-
га збило: рат у Призрену и одлазак са Косова, учешће у устанку,
1 Архива Александра Милошевића, Записи, полемике са следбеницима Ди-

митрија Љотића (1981), стр. 16; преписка, писмо Милутину Милутиновићу,
21. фебруар 1985. године.
2 К. Николић, Дамјановић, стр. 159.
18. фебруар 1993. године.
356 | заробљавање и потом дуги шумски живот Александра, којем се ка-
сније придружила и Вера; његово заповедање корпусом и групом
корпуса, вишемесечне борбе са најјачим партизанским јединица-
ма, потом заједнички преживљене муке кроз Босанску голготу,
илегални живот у шумадијској земуници и тајно венчање, одлазак
из земље, потуцање по избегличким логорима и „рат после рата“,
све до одласка у далеку, нову домовину. Као да се радило о филму
у којем су они тумачили драматичне улоге. У тим годинама прошла
је готово сва њихова младост. Живот у Канади деловао је као да ће
њихов брод да наведе у неку мирнију луку. Међутим, овде је требало
бринути о смештају, послу, егзистенцији. Потом, привикавати се и
на нову средину, климу и све друге околности, учити страни језик
и упознавати се с менталитетом суседа.
Милошевићи су се најпре настанили у Регини, административ-
ном центру слабо настањене, претежно аграрне провинције Саска-
чеван. Регина је била економски неразвијено подручје са једва 70.000
становника, па је проналажење посла била прва тешкоћа са којом су
се тамо суочили. Мајор је испрва издржавао обоје, запосливши се
у једној млекари где је прао амбалажу; било је дана када би опрао и
до 10.000 флаша. Када би му радно време у млекари истекло, радио
је и физичке послове на фармама који би га исцрпели до краја. Тај
период, поготово када је наступила зима, остао му је у злој успомени:
он и супруга били су усамљени и изоловани од српске заједнице, у
прерији где би се температура ноћу спуштала и до –40 степени. Како
је записао, осећао се као да је осуђен на прогонство у Сибиру. Онда
је, у фебруару 1950, радећи на фарми, пао са скеле, повредио грудни
кош и сломио обе руке. Та несрећа га је привремено онеспособила
за даљи рад и тако довела породицу на сам руб егзистенције. Али,
како то често бива у животу, баш онда када су помислили да су на
ивици амбиса, уследио је готово чудесан, спасоносни преокрет.1
Чувши у каквој се ситуацији нашао, његов класни и ратни друг
Борислав Тодоровић и први човек Српске народне одбране (СНО)
у Канади Перо Булат, са којима је био у преписци од 1946, ангажо-
вали су се да му помогну. На Тодоровићево инсистирање, Булат се
постарао да организује пресељење мајора Милошевића у Виндзор,
град у провинцији Онтарио који је представљао центар окупљања
1 Исто, писма Миодрагу Дамјановићу, 28. август 1949. и 4. јануар 1950; писмо
Свети Богићевићу, 15. фебруар 1950. године.
канадских Срба. Само последњих година, овде се, поред старе срп- | 357
ске емиграције, населило око 250 политичких емиграната.1 Тако би
бивши командант корпуса ЈВуО са својим способностима и угледом
могао да помогне у њиховом бољем организовању, а у овом граду
би, због развијене индустрије у том подручју, било једноставније
пронаћи и посао. Удаљеност између Регине и Виндзора је износила
око 2.300 километара, што је била дупло већа раздаљина од оне
која је раздвајала крајње северне и јужне тачке у његовој отаџбини.
Ипак, у ситуацији у каквој је био, Милошевић је са радошћу прихва-
тио предлог – и у мају 1950. је дошло до његовог пресељења. Булат
му је обећао и посао у редакцији „Гласа канадских Срба“, гласилу
СНО, али је ту дошло до компликација и новог обрта, па је морао
да се задовољи запослењем у Булатовом хотелу „Европа“.2 Овде је
мајор Милошевић прао посуђе и точио пиво гостима у бару, где
му је посебно тешко падала друга смена, када је радио од четири
поподне до два или три сата по поноћи. Била је то тужна судбина
српског официра, некада у групи најбоље рангираних питомаца,
којем се свега десетак година раније смешила блистава војничка
каријера. С друге стране, у Виндзору се, у једној продавници гар-
деробе, убрзо запослила и његова супруга, а у хотелу „Европа“ су,
добивши своју собу, привремено нашли и кров над главом. То им је
донекле олакшало живот. Следеће године Александар се запослио
у виндзорском погону фабрике аутомобила „Крајслер“; у слободно
време, упознавши се са новом средином, радио је приватно и као
електричар, кречио и фарбао фасаде на кућама. Све то је донело
стабилније изворе прихода за породицу и могућност да 1951. изнајме
једну скромну кућу у Виндзору.3
У међувремену, сваки слободан тренутак и даље је полагао
на „ползу рода“. Развио је преписку са политичким емигрантима
1 Према необјављеним истраживањима Николе Гаћеше о српској заједници у

Виндзору. У Канади се, према неким проценама, у послератним годинама населило
око 5.000 Срба, углавном некадашњих припадника ЈВуО и националних бораца –
наведено према: Српска православна црква Свети Димитрије, педесета годишњица
1966–2016, приредио Јовица Ћетковић, Виндзор, 2016, стр. 22–26.
2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писма Борислава Тодоровића, 4.
октобар 1949. и 2. новембар 1949; писмо Бориславу Тодоровићу, 31. јул 1950. године.
3 Архива генерала Миодрага Дамјановића, Лондон, писмо Александра Милоше-
вића, 26. јун 1950; Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Пери Булату,
17. април 1952; изјава Горана Милошевића, дата аутору фебруара 2017. у Торонту.
358 | расутим широм света, а пошто се учланио у СНО, о Видовдану
1950. био је главни говорник на прослави Српског дана у Виндзору,
у њеној организацији. Недељу дана касније, на истој светковини
беседио је и у Нијагари. Ипак, његова повезаност са СНО долазила
је из блискости са председником те организације Пером Булатом,
који га је задужио приликом пресељења у Виндзор. Показало се да
та помоћ није била безусловна и да је Булат желео да некадашњег
команданта, угледног у српској заједници, држи што ближе к себи
због политичке добити. Дубљи однос између њих двојице никада
није остварен; како га је Булат притискао да појача свој ангажман
у организацији, Милошевић је све више настојао да се тог баласта
ослободи, поготово јер му је партијско секташење увек било страно
– тежио је обједињавању свих српских организација у Канади. Њих
двојица су се коначно разишли на конгресу СНО 1952. године.1
Пре тога, Милошевић је имао кратку „авантуру“ и са Удруже-
њем бораца Краљевске југословенске војске „Дража Михаиловић“.
Ово удружење, које је окупљало равногорске ветеране у емиграцији,
предводио је генерал Миодраг Дамјановић. Са њим је Милошевић
наставио редовну преписку и продубио њихов пријатељски однос
створен 1946, не нарушавајући притом војну хијерархију, која се
задржала и пошто је та врста организације била разбијена. С друге
стране, Дамјановић је поштовао његов суд, поклањао му поверење и
са њим често делио и најинтимније мисли. У циљу ширења организа-
ције, генерал га је 27. марта 1950. именовао и за првог организаци-
оног секретара Удружења у Канади. Милошевић је, међутим, одмах
затражио разрешење, будући да је, поред мноштва личних обавеза,
увидео и дубоке проблеме српске заједнице у Канади са којима није
био кадар да се носи. Поделе нису биле само идеолошке природе,
већ и економске и регионалне и чиниле су да тамошњи Срби фор-
мирају своје, често супротстављене кланове. О томе је Дамјановића
детаљно извештавао: „Завађеност страховита. Иде до закрвљености.
Наши људи, недорасли за ову средину, неорганизовани и наслањају
се на овога или онога у борби за кору хлеба, за посао. Опет, ако се
помене њихово окупљање у посебну организацију чисто равногор-
ску, овдашњи Срби и њихова Народна одбрана непомирљиво на то
гледају.“ Он је функције повереника Удружења за Канаду морао да
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Свети Богићевићу, 17.

јул 1950; писмо Пери Булату, 17. април 1952. године.
се одрекне и због тога што се сам нашао у небраном грожђу: није | 359
порицао оданост генералу Дамјановићу, али тада није могао да се
одрекне ни Пере Булата који је предводио „ривалску“ Српску на-
родну одбрану. Дамјановић је уважио његову жељу за повлачењем,
наглашавајући да то неће прекинути њихово пријатељство: „За мене
ви увек остајете душа Шумадиских корпуса и пример коме треба
да подражује сваки Равногорац!“ Било је то вероватно и највеће
признање које је мајор могао да добије од свог команданта.1
Међутим, Александар Милошевић је поред личних имао и
принципијелне разлоге због којих није приступио УБКЈВ „Дража
Михаиловић“. Генералу Дамјановићу је жестоко замерао што је у
удружење укључио и бивше припаднике СДС из Србије, као и неке
друге личности које су се у току рата компромитовале у колабо-
рацији. Између њега и Дамјановића, који је организацију стварао
на широј платформи и на људе из апарата генерала Недића гледао
помирљивије, стварале су се тако суштинске, тешко премостиве
разлике. Све је то допринело да Милошевић у Виндзору иницира
стварање новог, независног удружења, уз помоћ којег би он и његови
истомишљеници извршили притисак за формирање јединствене
равногорске организације у емиграцији, која би искључивала анга-
жман ма којег припадника Недићевих снага. Организација настала
на тој платформи у фебруару 1951. носила је назив Организациони
равногорски комитет за Канаду. Претходно, крајем децембра 1950.
и почетком јануара 1951. Милошевић је организовао успешне „ини-
цијативне скупове“ ветерана у Виндзору, Торонту и Хамилтону у
којима је стварано језгро за будуће месне комитете. Подржао га је
већи број истакнутих равногораца, посебно у Виндзору, где је било
и седиште организације. Међу њима су били и капетан Славко Ми-
лошевић из команде Србије, капетан Михаило Мика Губеринић из
обавештајног одсека Врховне команде, капетани Будимир Добрић
и Миодраг Поповић из команде Другог косовског корпуса ЈВуО,
поручник бојног брода Ђорђе Митровић, прослављени командант
подморнице „Небојша“, свештеник Доситеј/Душан Обрадовић из
1 Архива генерала Миодрага Дамјановића, Лондон, писмо Александра Мило-

шевића, 26. јун 1950, писмо Александру Милошевићу, 10. август 1950; К. Николић,
Дамјановић, стр. 268–270. На место повереника Удружења за Канаду потом је
дошао млади Владе Дробац (1922–1984), некадашњи борац из Лике, који је скупа
са својом супругом Живком (1925–2014) повео енергичну акцију на ширењу и
омасовљавању те организације.
360 | некадашње Динарске дивизије, те бивши ађутант војводе Јевђевића
Жарко Вучинић.
Комитет је 11. фебруара 1951. издао проглас у којем су и зва-
нично изнети његови циљеви. Најпре, било је то уједињавање УБКЈВ
Дража Михаиловић, Главног одбора Равногорског покрета ван
Отаџбине из Лондона, Равногорског одбора из Париза, покрета
„Душан Силни“ и других организација из Чикага. „Ми желимо да
дамо подстрека поменутом споразуму и да и сами приступимо рав-
ногорском организовању у Канади“, стајало је у првом закључку. У
тако уједињени Равногорски покрет не би могли да буду примани
„профашистички елементи“, док би се са другим организацијама
и црквом радило „руку под руку, у заштити и одбрани српских
интереса“. Доста амбициозно, сматрали су да би такав притисак
посебне организације из Канаде до Васкрса 1951. довео до зајед-
ничке скупштине равногорских удружења и њихово спајање у једно.
Самостално иступање изазвало је благе трзавице између Алексан-
дра Милошевића и генерала Дамјановића, али не и њихов сукоб.
Дамјановић је добронамерно саветовао Милошевића да настави са
радом на равногорском организовању, али да му уколико промени
мишљење остаје отворена позиција и у његовом удружењу. Мило-
шевића је тим поводом контактирало више вођа и представника
емигрантских удружења, рачунајући на његову подршку. Он је пак
покушавао да своју организацију прошири и у САД, где је током
1951. одлазио више пута, посећујући Чикаго и друге српске центре.
Ослањао се на др Милана Шијачког, мајора Бору Манића и капетана
Бранка Јовановића. Ипак, била је ово организација „за једно лето“.
Ентузијазам је код многих у свакодневној борби за егзистенцију
брзо згаснуо, а постојећи расколи спречавали су већу мобилизацију
чланства. На крају, већина оних који су подржали Милошевићеву
иницијативу расула се по постојећим удружењима, а до њиховог
уједињавања никада није дошло.1
Милошевић и Дамјановић су се после свега, у априлу 1953,
коначно срели у Виндзору, када је генерал обилазио своје саборце и
1 Архива Александра Милошевића, Документи, проглас Организационог рав-

ногорског комитета за Канаду, 11. фебруар 1951; програмска акта; Преписка,
писмо Миодрагу Дамјановићу, 22. фебруар 1951; писмо Бориславу Тодоровићу,
27. фебруар 1951; писмо Предрагу Ђорђевићу, 30. јануар 1959; К. Николић, Да-
мјановић, стр. 223–230, 242.
чланове удружења. Милошевић је као гост присуствовао и састанку | 361
тамошњег огранка УБКЈВ „Дража Михаиловић“, а повереник те
организације за Канаду Владе Дробац му је саопштио да, како је
предводио равногорце у рату, сада треба да их предводи и у миру. Са
тим се сложио и генерал Дамјановић, али је Милошевић и овог пута
одбио њихов предлог да се ангажује у удружењу. Како је навео, глав-
ни разлог је остао његово непристајање да ни у емиграцији има ма
какав контакт или сарадњу са људима из СДС и Недићевог режима.
Милошевић и његова супруга били су у мају те године позвани и на
конгрес националних организација у Либертивилу крај Чикага, чији
је главни организатор било Дамјановићево удружење, али се, упркос
томе што је и Вера Милошевић била најављена као говорница, нису
одазвали позиву, правдајући то пословним обавезама. Милошевић
је и у наредним годинама покушавао да оживи организацију коју је
стварао 1951, али у томе није имао успеха.1
Неуспех је у њему стварао и очај и горчину. Временом се, како
су се идеали сударали са сплеткама и расколима, све више повлачио
из првог ешалона. Како се сећала Живка Дробац, супруга Владе
Дробца, Милошевићев несавитљиви карактер чинио је да надаље
не жели „нит‘ да води, нити да га воде“ и тако је све чешће улазио у
сукобе са другим емигрантима. Они који су га површно познавали,
неретко су делили утисак да је био пре свега „тежак човек“. Да се
ради о контрасту особина, спојеном у једној особи, сведоче и бројна
кумства која је имао у предратном периоду у Југославији, а потом
и у емиграцији. Пре 1941. за кума га је узео школски друг, капетан
Миливоје Обрадовић, а вероватно и „класић“, капетан Зоран Панић.
Претпостављамо да је неком од својих војника кумовао и за време
рата. У емиграцији је кум био Николи Петковићу из Вашингтона,
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Милутину Милутино-

вићу, 22. мај 1954; писмо Предрагу Ђорђевићу, 13. децембар 1955; К. Николић,
Дамјановић, стр 253–254. „Командант емиграције“ генерал Миодраг Дамјановић
је преминуо 1956. у Хановеру, у 64. години. Неуморни рад на националном пољу
и скроман живот, лишен сваке бриге о себи, додатно је прекратио његов живот.
Упркос свим трзавицама, мајор Милошевић је о њему на крају оставио топао запис:
„Губитак ђенерала Дамјановића ме је необично потресао. Лично сам га необично
ценио. Али га нисам могао ставити изнад равногорских интереса. Непријатељи
су то искористили и створили утисак као да смо непријатељи“ (Архива Алексан-
дра Милошевића, Преписка, писмо Михаилу Радојевићу, 8. август 1956). Исте
године у Америци је преминуо и духовни вођ Срба у расејању, владика Николај
Велимировић.
362 | Благоју Божићу из Калифорније, Милошу Мишићу из Виндзора,
Тихомиру Тики Стевановићу из Гере (Индијана, САД), Душану
Јовановићу из Детроита. Речју, радило се о вишеслојној личности.
Они који су говорили о његовим манама, најчешће су их повезивали
са чињеницом да је и после свих година живота у емиграцији остао
непромењен; као да је још увек вођ равногораца у Шумадији, никако
није пристајао да изађе из тог оквира и заиста започне нов живот на
другом континенту. Њему је пак то да је после свега „остао исти“
годило, долазило као највећи комплимент. Заувек је остао у свом
Саранову и Лепеници, са ратним причама које му до краја живота
нису избледеле у сећањима. О томе је писао родбини у завичају:
„Све ми је у толико живом сећању, да бих могао сваки проштац од
ограде да нацртам без грешке из времена како је било. Ја сам физички
био отишао од куће, али у њој душевно остао и никада ни најмање
променио.“1 Александар Милошевић није започињао бизнис ни
градио пословну каријеру – јер је он и у миру остао равногорац;
није тражио своје место у хијерархији у новој средини нити је до
краја савладао енглески – у његовом дому говорило се српским је-
зиком. Дуже од деценије по доласку у Канаду није затражио страно
држављанство, јер је у њему тињала нада да ће једног дана доћи до
повратка његове породице у Србију. Није одлазио у кафане, није
имао хобије... Занимала га је само његова отаџбина и народ за чију
судбину је стрепео.
XVI
Непосредно по доласку у Канаду, Милошевић је наставио преписку

са мајором Синишом Оцокољићем Пазарцем, започету још док је
боравио у Грчкој. Пазарац, некадашњи командант корпуса у области
Хомоља и Пожаревца, где је био познат по подвизима, посебно на-
кон напада на немачке гарнизоне у септембру 1944, тада је живео у
Италији и припремао нове герилске акције у Србији. У граду Комо,
где се настанио, створио је пункт ЈВуО и одатле у више наврата слао
диверзантске групе у Југославију. Био је повезан са француским и

14. мај 1990; изјаве Живке Дробац и Горана Милошевића, дате аутору новембра
2013. у Торонту.
италијанским тајним службама, што је у првим годинама донекле | 363
олакшало и осигурало његов живот на опасној граници. Историчар
Никола Пашић чак наводи сумњу да су „националистичке диверзије“
у Југославији, којима је Оцокољић руководио, биле подстицане и по-
државане од САД и њених тајних служби.1 Његова и Милошевићева
преписка, некада и шифрована, текла је у континуитету од 1947. до
1954. године. На почетку Хладног рата и усред Тршћанске кризе,
док се Запад одлучио да Тита „одржава на површини“, Оцокољић је
сматрао да југословенска драма још није готова и припремао се за
моменат акције у Србији. У септембру 1949. је писао свом ратном
другу: „Ти оде у Канаду? Па добро, нека ти је Бог вазда у помоћи.
(...) Ја лично остаћу до краја ’вамо, на међи, док не настане моме-
нат да се поново пребацим преко међе. А тврдо верујем да ти дани
нису тако далеки. (...) Извршићу своју дужност тако да припремим
мину, заједно с осталим нашим борцима, која ће својом експлозијом
разнети сву комунистичку гамад. А надам се да ћеш за тај моменат
и ти долетети. (...) да се поново нађемо раме уз раме и даднемо
оно што смо обећали родној груди – освету, и изборимо слободу!“
Оптимизам је посебно темељио на обрту насталом након доношења
резолуције Информбироа који је уздрмао КПЈ, а процењивао је и
да ће се тај сукоб завршити ратом СССР-а и Југославије – а када
„руске трупе крену, све ће пасти као кула од карата“. Александар
Милошевић је био супротног становишта: да би евентуални рат
могао да буде „велика несрећа, јер ће опет на нашу грбачу Бугари,
Мађари, Арнаути“.2
1 К. Николић, Дамјановић, стр. 244; Мило Глигоријевић, Емигранти, Београд,

2009, стр. 265. Симеон Д. Оцокољић – Синиша Пазарац, рођен 22. маја 1908. у
селу Лиса код Ивањице, завршио је 55. класу Војне академије 1927–1930, а током
1930-их и Вишу школу Војне академије. У мирнодопском периоду два пута је одли-
кован. Био је ожењен Јеврејком. Од 1941. један од организатора устанка у источној
Србији, да би од 1942. постао командант Млавског корпуса. Његова јединица
истакла се у борбама против Немаца у септембру 1944. године. У редовима овог
корпуса погинуо је и један његов брат. Са главнином снага ЈВуО, Оцокољић се у
јесен 1944. повукао у Босну, да би у марту следеће године по наређењу генерала
Михаиловића био послат у специјалну мисију у Словенији. Одатле је отишао у
емиграцију. Заробљен је под мистериозним околностима и убијен од Удбе у Бео-
граду 1954. године (ова биографија, као и још неке у овој књизи, реконструисане
су уз помоћ истраживача Зорана Недељковића из Крагујевца).
2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Симеона Оцокољића
20. септембар 1949; писмо Александра Милошевића, 3. фебруар 1951. године.
364 | У марту 1950. Пазарац се јављао из Аустрије: болела га је неак-
тивност бројних официра ЈВуО који су живећи у емиграцији почели
да се боре искључиво за материјалну добит или испуњење личних
амбиција: „А наша борба“, писао је Пазарац, „она тражи заточнике.
То је тешка ствар. Одрећи се свега и постати великосхимник. И као
апостол: служити узвишеном идеалу примером. То, и ништа друго.“
На Светог Саву 1952. писао је сетно, присећајући се ратних дана:
„Их, како бих ја радо сео и почео писаније! Само да знаш! Живео
бих бар десет година уназад. Био бих поново у данима части и славе...
Баш онако некако кад о Савиндану удари снијег и стеже цича, а Шва-
ба поче да припуцава на наше патроле да би разбио стра’!“ Он се,
припремајући диверзанте, непрестано селио: из Италије у Аустрију,
одатле у Швајцарску, па опет изнова, уз закључак: „Овде ти је к’о на
фронту: ђе омркнеш, не осванеш.“ Није се остварио његов план да
се герилска акција којом би он управљао помогне прилозима свих
равногораца – емиграната у САД и Канади. Сам на опасном месту,
стално окружен агентима Удбе, успео је да створи читаву мрежу
илегалаца и руководи пунктовима у Београду и Загребу. У више
наврата организовао је и слање летака и пропагандног материјала у
Србију. Поколебале би га тек слике стања у српској емиграцији, па
је једном Милошевићу писао: „Вала по сто пута зажалих што негде
не погибох, да не гледам овај јад и чемер у иностранству“.1
Непредвидиви Пазарац му се за краљев рођендан 1952. јавио ни
мање ни више до из Београда. И печат и поштанска марка, сачувани
у архиви Александра Милошевића, потврђују то што му је написао
на разгледници: „Драги мој Ацо, ево ти неколико речи из Београда.
Немој да се чудиш. Све је могуће.“ Затим су њих двојица организова-
ли један од већих подухвата. Наиме, од 1951. Милошевић је добијао
низ писама својих некадашњих сарадника и војника из Шумадије,
али је крајем те године стигао и глас који га је највише обрадовао:
из дубоке илегале, преко посредника, јављао му се његов командант
бригаде, капетан Миле Милутиновић који је остао у околини Јаго-
дине. Био је то њихов први контакт после готово шест година. Та
преписка није могла да буде редовна, али је Милошевић почео да
ради на његовом извлачењу из земље. Послао му је своју последњу
уштеђевину и спојио га са Пазарцем, а овај је преко својих канала
1 Исто, писма Симеона Оцокољића од 18. марта 1950, 27. јануара 1952. и 17.
марта 1952. године.
требало да га пребаци у иностранство. Међутим, дошавши у Бео- | 365
град, Милутиновић је, како се касније показало, издајом пао у руке
Удби. По свему судећи, Оцокољићев човек за везу је био повезан
и са Удбом и он је оказао Милутиновића. Потом је дошло до још
једног обрта: на „обради“ у Главњачи „капетан Миле“ пристаје на
сарадњу са службом, те да, пошто га они пребаце у иностранство,
буде мамац за много крупнију личност – за Оцокољића. До реали-
зације плана долази брзо и Милутиновић у пратњи агената бива
пребачен у Аустрију, да би се на железничкој станици у Клагенфурту
срео са Синишом Пазарцем. У првом погодном моменту Милути-
новић измиче пратњи, обавештава Пазарца о клопци и цео случај
пријављује аустријској полицији. Пазарац је у задњем часу успео да
избегне заседу и врати се у Италију, док се Милутиновић повезао и
са америчком обавештајном службом. Агенти Удбе, откривени и у
немогућности да даље делују у страној земљи, повлаче се, а Милутин
Милутиновић од тог октобра 1952. остаје у емиграцији.1
У крајњем исходу, био је то још један Пазарчев успех. Његова
храброст и решеност да се бори дословно за слободу или смрт, чи-
нили су да постиже што је ретко ко од емиграната могао. И његова
мрежа сарадника се све више ширила. Управо тај осећај лежерности
у раду утицао је да после пет година вођења акције из емиграције
смањи опрезност. Окружио се неким новим, сумњивим људима,
па је онда и сам почео да сумња у њихову верност, али тада је било
доцкан. У октобру 1954. мајор Оцокољић је нестао. Чувши за то,
Александар Милошевић му је 21. новембра упутио ново писмо:
„Драги мој побро, не! Нећу да верујем у стварност вести које до мене
стигоше данас. Нећу, иако је природа твојих послова увек пружала
ту могућност. Али страхујем, да ипак вести нису горка стварност... и
да ће ово моје писмо стићи у твоје руке. Данас ми један од заједнич-
ких пријатеља рече да је г. Јевђевић јавио своме поверенику овде да
је Пазарац пао у руке титоваца. Опет понављам: нећу да верујем у
ову могућност. Исувише је жртава дала Равна гора! (...) У уверењу
да су ово само приче злонамерних, шаљем ти саборачке поздраве.“
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Симеона Оцокољића, 6.

септембар 1952; писмо Милутина Милутиновића (без датума) 1954; писмо Николи
Степановићу, 16. децембар 1956. „Радовао сам се као мало дете кад си изашао; а
када је депеша од Синише стигла доносећи ту вест, бура је превршила меру и ја сам
плакао тако да сам једва једва успео себе да умирим, на моменте сам осећао као да
ћу да цркнем“, писао је Александар свом „капетану Милету“ 12. марта 1956. године.
366 | На њега никада није добио одговор. Гласине које су долазиле до
њега говориле су да је пао у замршеној игри страних обавештајних
служби у Аустрији; није било јасно да ли га је киднаповала Удба или
су га ухапсили Британци и потом предали комунистима. Неколико
година после нестанка прочуло се и да је убијен у Београду. Таква
је, напослетку, судбина мајора Оцокољића доиста и била.1
XVII
Рат је био завршен, али је смрт у близини Александра Милошевића

и даље немилице косила. Иако његова породица у Саранову није
имала жртава у рату, у раздобљу од осам година, 1942–1950, и на
њиховој кући постављена су три црна барјака: преминули су му мати,
деда и отац. Како смо навели, 1954. је киднапован и убијен његов
близак пријатељ у емиграцији, мајор Симеон Оцокољић, а 1956.
преминуо је и генерал Миодраг Дамјановић. У Лондону је 1957.
у саобраћајној несрећи погинуо и мајор Света Богићевић, његов
школски и ратни друг, који га је значајно помогао у првим годинама
живота у емиграцији. У децембру 1954. доживео је најтежи губитак.
Пошто је са супругом Вером коначно успео да створи дом – да се
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Симеону Оцокољићу,

21. новембар 1954; писмо Н. Н. рођаку С. Оцокољића, 22. октобар 1956; писмо
Милутина Милутиновића, 1. децембар 1992. године. Сличног темперамента и
амбиција по питању покретања акције против комунистичког режима у Југосла-
вији био је, деценију касније, и некадашњи официр ЈВуО, искусни обавештајац и
оснивач Српског ослободилачког покрета Отаџбина (СОПО) Андра Лончарић.
И он је, паралелно са низом акција које је СОПО предузео у иностранству, чак
вршећи и нападе на југословенска дипломатска представништва у Америци и Ка-
нади, од Милошевића тражио да на америчком континенту поради на стварању
јединственог фонда који би подупро антикомунистичку акцију – али су тамошњи
емигранти у исто време запали у финансијске потешкоће након раскола цркве и
покретања судских парница против „федералиста“ који су им узурпирали храмове...
Милошевић и Лончарић су се дописивали све до 1969, када су и Лончарића сурово
убили агенти Удбе у Паризу (Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо
Андри Лончарићу, 24. јул 1964; писмо Милану Стојановићу Циги, 10. септембар
1966). О Лончарићу и СОПО видети више код: Стоиљко Н. Кајевић, Српски осло-
бодилачки покрет Отаџбина: како је било, Београд, 2016. године.
уселе у своју кућу, дошло је и до остварења њихове највеће жеље. | 367
Она је остала у другом стању и, поготово што је већ била зашла у
тридесете, а он у четрдесете године, били су испуњени радошћу
због потомства. Њихов живот у туђини добијао је своју пуноћу.
Међутим, на порођају је дошло до компликација и тек рођена девој-
чица изгубила је живот. Малу Милицу, којој је Александар дао име
по својој мајци, сахранили су по Светом Николи на виндзорском
гробљу. За једног човека, било је то и превише удараца у истој де-
ценији. Смрт ближњих и стална претња од Удбе, расколи и поделе у
српској емиграцији и нерешени егзистенцијални проблеми – све је
то и даље оптерећивало ум и раздирало душу мајора Милошевића.
Притискали су и неуспеси у раду на националном пољу. Тих година
(од 1955) покушавао је да одржи и национално гласило на енглеском
језику „Yugoslav observer“, који је покренуо заједно са емигран-
том Радмилом Грђићем. Било је предвиђено да лист у основи буде
„на равногорској линији“, али да као аутори буду заступљени „сви
са поља демократије, без обзира да ли се у свему слажу“. Главни
циљ покретања овог листа, у којем су се привремено ангажовали и
бивши официр ЈВуО Звонко Вучковић и публициста Федор Рајић,
био је да утиче на западно јавно мњење по питању односа према
Југославији и тамошњем комунистичком режиму. После неколико
година наступиле су финансијске тешкоће, лист је почео да касни
са објављивањем, да би на крају био и угашен.1
Сваки интелектуални рад трпео је због послова од којих је по-
родица преживљавала. Ретке моменте одмора мајор Милошевић
је умео да испуни читањем и писањем. Дела емигрантских писаца
стизала су му из свих земаља где их је било; добављао је чак и ра-
ритетне књиге из Југославије, као и оне које су се тицале његовог
родног краја. Волео је и поезију, поготово песме Алексе Шантића
које су му грејале срце од младалачких дана. Срођеног са сеоском
сиротињом што се са душом у носу борила за кору хлеба, посебно
га је погађала песма „О класје моје“; знао ју је наизуст и у позним
годинама. О томе је писао рођацима у Саранову: „Сетио сам се (...)
Радована Петканића у ужасној слици беде, како увече из лугова носи
1 Радован Калабић, Српска емиграција, прилози за историју српског исељеништва

1830–1992, Београд, 2004, стр. 119; Архива Александра Милошевића, Преписка,
писма Предрагу Ђорђевићу, 24. новембар 1957, 19. фебруар 1958; изјава Горана
Милошевића, дата аутору фебруара 2017. у Торонту.
368 | украден јасен да се огреју. Физички немоћан од тешке сиротиње,
под теретом јасена, направио би корак-два, па застао под тешким
кашљем. Никада у животу нисам заборавио ту слику и, насупрот
комунистима, увек сам се борио за социјалну правду. И када сам
1941. пао у комунистичке руке, срео сам многе главешине који су
ми кроз гимназију били познати. Неки од њих су се чудили, који су
ме познавали, како то да нисам са њима. Одговорио сам им да ће
једнога дана видети где су и многи од њих. Мијалко, Немања, синови
сопственика кафане ’Шумадија‘ доживели су то.“ Уз све то, он је
памтио и немаштину своје породице, дане глади на селу и скромни
живот у гимназији и Војној академији, када је, када би му се пријеле
јабуке, имао новаца да купи тек једну. Сумирајући тако нагомилане
проблеме у Краљевини Југославији и све противречности друштва,
закључио је: „То је у мене било уселило циљ и жељу да се борим за
нешто боље, благородније и срећније.“1
И он је у рату често изговарао фразу у коју је чврсто веровао:
нема повратка на старо; и он је био међу незадовољним грађанима
Краљевине и био је бунтовник, али нипошто није желео да путем
преврата руши државу коју су стварали његови отац и деда. Сви ње-
гови блиски пријатељи (М. Обрадовић, Б. Добрић, С. Милошевић,
М. Милутиновић) били су синови слободарског села, потекли из
сиромашних или 1914–1918. ратом унесрећених породица. Света
Богићевић, потоњи помоћник команданта Горске краљеве гарде,
оставши као дечак сироче и одрастајући у немаштини, сам се издр-
жавао од гимназијских дана служећи код богатих грађана.2 Тако, они
никада нису постали одрођени „чизмаши“, већ су остајали млади
сањари о бољем и праведнијем друштву, мада верност држави и
краљу никада нису доводили у питање. Идеја борбе за социјално
ослобођење код њих је морала бити повезана и са националном –
и то је била чињеница која их је одвајала од комуниста. Али такви,
1 Исто, писма Душану Бранисављевићу, 26. август 1993, 26. фебруар 1995.
године. Милошевићев син се сећа како је једног бившег војника, тада суседа у
Виндзору, посетио након притужбе његове породице, а пошто се овај био одао
пороцима, па уместо да га грди – сатима му је читао и појашњавао поуке приповет-
ке Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“. Заиста, то је донекле залечило
душу несрећног ветерана и допринело да се измири са синовима (Изјава Горана
Милошевића, дата аутору фебруара 2017. у Торонту).
2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Милошу Аћину Кости,
1. јануар 1958. године.
као представници класе „плебејаца“, као представници грађанске | 369
Србије који себе никада нису називали „четницима“ и који су били
привржени југословенској идеји – одударали су од слике непријате-
ља каквом су је у земљи путем пропаганде приказивали комунисти.
Зато је Александар Милошевић, још од доласка у Грчку, неуморно
писао, да са себе, свог команданта и својих сабораца, колико је то
њему било у моћи, скине наметнути жиг издајника.
Његов први прилог, у виду мемоарских записа, објављен је 1956,
у оквиру пројекта „Књига о Дражи“, који је о десетогодишњици
Михаиловићеве смрти окупио његове политичке и војне сараднике.
Они су у овој двотомној књизи објавили своја ратна сећања, прика-
зујући разне проблеме из развоја Равногорског покрета. Милоше-
вић је свој прилог насловио са „Голгота“, приказавши драматичне
моменте одступања ЈВуО кроз Босну. Тај историјски есеј, у којем је
до изражаја дошао и његов књижевни дар, наишао је на позитивне
оцене у емиграцији. Међутим, „Књигу о Дражи“ су као својеврсну
„књигу утисака“ блиских Михаиловићевих сарадника анализирали и
припадници безбедносних служби у Београду. Један од њих, Никола
Миловановић, пишући фељтон за „Политику“ обилно је користио и
Милошевићев текст, тако што је преузео чињенице и прилагодио их
свом идеолошком тумачењу. У бојазни да таква пракса може само да
наштети покрету, Милошевић је дошао до закључка да „отуда, чини
ми се, боље је писати, али још не објављивати“. Професор Радоје
Кнежевић, уредник и приређивач овог издања, није делио такве
дилеме и похвално се изразио о његовом прилогу: „Ваша ’Босан-
ска голгота‘ једно је такво сведочанство, дато од учесника на врло
прецизан и искрен, а ипак тако узбудљив начин. Тај напис ће остати
као јавно сведочанство о последњим месецима ’Цареве војске‘, која
је тукла пресудну битку за слободну и независну државу. Ви сте
били ту као борац, а затим као хроничар. Написано а необјављено,
лако се изгуби у неповрат. (...) Ваш син ће се једнога дана поносити
Вама и као борцем и као хроничарем, чије ће име остати везано за
једног од највећих људи српске историје.“1 Један од најплоднијих
1 Исто, писмо Радоју Кнежевићу, 23. новембар 1972; одговор Р. Кнежевића од
27. новембра 1972. године. Иако се радило о делу које би могли окарактерисати
као емигрантску апологију Равногорског покрета (ни Милошевић није био до
краја задовољан избором текстова и у њима изнетим ставовима), „Књига о Дражи“
је као пионирски подухват, уз критичко вредновање ипак представљала значајно
врело сазнања историчара.
370 | заграничних писаца равногорске историје Милош Аћин Коста је
овај текст оцењивао бираним речима: „Оно што си написао може
да се пореди искључиво са класиком грчких трагедија.“1
Преписка Александра Милошевића је значајан историјски
извор на основу којег се може анализирати не само његов пут, већ
и направити скица живота српске политичке емиграције у другој
половини ХХ века. Тога је и сам био свестан, када је писао једном
саборцу: „Моја преписка је узела такве размере да, и кад не бих
радио, тешко бих излазио на крај.“2 Писао је свакодневно, не преки-
дајући чак ни током највећих празника. Из редова неколико хиљада
писама, које је Милошевић сачувао и, попут историчара, разврставао
и хронолошки слагао, сазнајемо о његовом приватном животу и
проблемима емиграције, али и црпимо знања о ратним збивањима.
Дописивао се са генералом Дамјановићем, владиком Дионисијем
Миливојевићем, Бориславом Тодоровићем, Миодрагом Раткови-
ћем, Јованом Ђоновићем, Живаном и Радојем Кнежевићем, Сло-
боданом Драшковићем, Андром Лончарићем; нешто ређе у првим
годинама избеглиштва и са Ранком Брашићем, Младеном Жујо-
вићем и Доброславом Јевђевићем, па са саборцима из Шумадије –
Миливојем Обрадовићем, Милутином Милутиновићем, Никанором
Паљићем, Николом Петковићем... За историчара је посебно важна
преписка са др Иваном Авакумовићем 1970–1990, јер му је овај као
вешт историчар постављао низ битних питања за реконструкцију
историјских догађаја којих је Милошевић био очевидац.
Значајне су и његове полемике са Миланом Шијачким, Мило-
шем Аћином, Сергијем Живановићем и Драганом Сотировићем,
на основу којих добијамо погледе на догађаје из различитих углова.
Иако су ове расправе путем писама биле обојене оштрим тоновима,
ипак су задржале и братско уважавање и поштовање некадашњих
сабораца. Примерице, Сергију Живановићу, некадашњем потпуков-
нику и команданту корпуса ЈВуО у Босни, а тада писцу равногорске
историје, замерао је суштинске ствари у тумачењу догађаја, чак и
терминологију која је до данашњих дана остала одомаћена; Мило-
шевић је био против звучних појмова као „трећи српски устанак“
и „четнички покрет“. Напротив, он је заговарао тезу да је отпор
генерала Михаиловића по доласку на Равну гору и официра који су
1 Исто, писмо Милоша Аћина Косте, 7. октобар 1957. године.

2 Исто, писмо Александру Николићу, 21. август 1974. године.
га следили био само континуитет отпора југословенске војске, тј. | 371
оног њеног дела који није признао капитулацију 17. априла. Тако,
једини прикладан назив за тада настале снаге јесте Равногорски по-
крет. „Равногорски покрет је био политичка антитеза оне политике
која је створила онакво стање у Југославији и створила до онакве
катастрофе каква је била“; он није био само „покрет отпора“ већ и
„покрет препорода“ – то је било његово убеђење од 1941, које је
тада покушавао да приближи С. Живановићу. Њих двојица су најпре
укрштали погледе на рат и револуцију, затим се око тога и сукобља-
вали (при чему је Милошевић посебно био оштар), па проредили
преписку... Па ипак, Милошевић је и тада продавао Живановићеве
књиге, марљиво сакупљао новац и слао му га у САД, а топло и с
поштовањем о њему је писао и након његове смрти.1
Са капетаном Звонком Вучковићем, некадашњим командан-
том Првог равногорског корпуса ЈВуО, испрва је сарађивао и чак
развио пријатељство у емиграцији. Иако званично настањени у две
државе, Милошевић у Виндзору и Вучковић у Детроиту, живели су
готово у суседству. Али, после објављивања другог тома „Књиге о
Дражи“, где је Вучковић истакао своје учешће у евакуацији саве-
зничких пилота у Прањанима, а Милошевића као свог надређеног
у опису није ни поменуо, дошло је до наглог захлађења односа међу
њима. Можда би се у овом, као и у још неким примерима сукоба
мајора Милошевића са ратним друговима, узроци могли тражити
у официрској сујети. Међутим, шумадијски командант је оставио
трага у писмима о томе шта је Вучковићу највише замерао: он и још
неки команданти су, по Милошевићевом мишљењу, Равногорски
покрет у својим текстовима приказивали као војнички крут, а не
као снагу који би, да је у грађанском рату однела победу, и сама
извршила револуцију и нагонила на опште државне реформе. Та за-
мерка Вучковићу постала је још оштрија пошто су објављени његови
мемоари, књиге „Сећања из рата“ и „Од отпора до грађанског рата“
које су, иначе, високо оцењене међу историчарима. Милошевићу
је и овде засметало то што Звонко Вучковић у опису догађаја „није
1 Исто, писма Сергију Живановићу од 23. марта, 2. октобра и 30. новембра
1960; писмо Миливоју Обрадовићу, 12. децембар 1970. године. И потпуковник
Живановић је, исцрпљен тешким радом у челичани у Чикагу и растрзан обавезама
око прикупљања грађе за историју Равногорског покрета, преминуо млад 1966, у
58. години живота. Иза њега је остала тротомна студија „Ђенерал Михаиловић и
његово дело“ и обиље сакупљеног, али необјављеног материјала.
372 | ишао по дубини“ и што, изван историјских збивања, није говорио
и о идеологији која је и официре и сељаке определила да се боре у
редовима ЈВуО. Вучковић је негирао ове оптужбе, говорећи свом
некадашњем пријатељу да заправо он „ни са ким не може“ због своје
пргаве нарави. То је водило прекиду контакта.1
XVIII
Дугу и бурну полемику Александар Милошевић је водио са својим

пријатељем, бившим судијом Предрагом Банетом Ђорђевићем, а
на тему улоге Николе Калабића у Равногорском покрету. Иако није
био директан сведок тих догађаја и није имао непосредних сазнања,
Милошевић је гајио уверење „да је Калабић употребљен у Чичином
хватању“.2 Анимозитет између њега и команданта Горске краљеве
гарде потицао је још из ратних дана. Најпре, Милошевић је знао,
преко свог официра Мирка Смиљанића, да Калабић на Равну гору
1941. није дошао својевољно, већ да је био заробљен и стражарно
спроведен, као Пећанчев војвода. Замерао му је и то што је, као нижи
резервни официр, претендовао на високе положаје, док је његов
успон и близину Михаиловићу приписивао заслугама његовог оца:
„За услуге које је, стицајем прилика, његов отац учинио покрету и
још више због подесности коју је нудила та веза, син – Никола Ка-
лабић био је распоређен у тај зачетак Гарде при врховном штабу.“
По Милошевићевим тврдњама, у саставу Горске краљеве гарде
требало је да се нађе одабрано људство из свих корпуса, па да она
1 Исто, писмо Миливоју Обрадовићу, 1. март 1958; писмо Милошу Аћину, 26.
октобар 1957. године. Већ остарели, двојица равногорских команданата обновили
су контакт 1980-их. После скоро четири деценије, међусобно честитајући празнике,
и један и други говорили су тише и писали помирљивије. „Сигуран сам да су нам
циљеви борбе увек били исти, иако смо начине да до њих стигнемо можда другачије
бирали. Дража је и у моме и у твоме срцу и борба да га поставимо на праведан
историски пијадестал је све зашто се и ти и ја у нашим доменима залажемо“, писао
је тада Вучковић, увиђајући своје раније грешке. Милошевић је предлагао и да се
после свега поново сретну, али до тог виђења ни тада није дошло. Неке ране ипак
ни до краја њихових живота нису зацелиле (Исто, писмо Звонимира Вучковића,
7. март 1984. године).
2 Исто, писмо Предрагу Ђорђевићу, 8. јун 1989. године.
прерасте у елитну формацију: „Према наређењу Врховне Команде | 373
ми смо одабрали одређен број људи, саставили списак са потребним
подацима и то доставили официру распоређеном за гарду, а био је у
саставу 1. шумадиског корпуса. Таква евиденција протезала се чак и
у 1943. Никада, међутим, то људство није било окупљено у целински
састав гарде. Развој наше спољнополитичке ситуације (...) учинио је
да то и изумре јер је долазак краља, такође, био онемогућен“. Иако
Гарда по таквом принципу никада није створена, Калабић је и по
доласку у Шумадију њено име „упорно задржао и употребљавао,
тако да се временом одомаћило.“1
Нетрпељивост се појачала када је овај постао командант на тери-
торији која се граничила са Милошевићевом: „Ја сам био у прилици да
Калабића добро упознам. Био је упадљива физичка појава мушкости.
Човек кафанске друштвене углађености и човек под окриљем свих
животних наслада. Такав, он није имао меру самоодрицања и да Озни
каже: ’Радите од мене шта хоћете, ја нећу да помогнем да до Драже
дођете‘. (...) Исувише је епитета о команданту Гарде. То је сачинила
његова пратња која је уз њега имала изобиље наслада. (...) Дража није
имао ни Гестапо ни Озну да многе од нас утера у ред, па ни Калабића
да употреби име ’Гарда‘. Но то и није толико важно колико Калабићева
самовољност да уради ово или оно што је било по покрет штетно. То
је натерало Дражу да у депешама често пута употреби име ’расовлук‘,
у вези са Хаила Селасија расовима.“2 Изгледа да је кап која је прелила
чашу у односима два команданта био тежак злочин над цивилима у
селу Сепци, на територији Другог шумадијског корпуса, који су 1944,
у одсуству мајора Милошевића, починили припадници Гарде.
Међутим, закључке о Калабићевој улози у догађајима из 1946.
могао је да црпи тек из посредних сазнања и на основу сопствене
интуиције и анализе Калабићевог карактера. Милошевић је веро-
вао да је и Калабића, одмах по заробљавању Михаиловића, Озна
по кратком поступку ликвидирала; „извођење Калабића пред суд
као сведока била би највећа наслада комунистима, а Чичи и нама
најцрња околност. То међутим нису могли учинити јер су Калабића
већ били убили.“3 Његов сабеседник и пријатељ Предраг Ђорђевић,
настањен у Гери (Индијана, САД), био је као судија у Чачку активан
1 Исто, 19. мај 1987. године.

2 Исто, писмо Боривоју Крстићу, 11. август 1992. године.
3 Исто, писмо Предрагу Ђорђевићу, 20. новембар 1988. године.
374 | у покрету од 1941, када је био члан судског одељења Главног штаба
на Равној гори, а од 1944. на служби у Гарди, као референт судства
ове јединице. Он је пак био убеђен, опет само на бази интуиције,
да генерал Михаиловић није имао „свог Бранковића“, већ да му је
Озна једноставно, уз помоћ британских агената, сама ушла у траг.
Питања Михаиловићевог заробљавања Милошевић се дотицао и
кроз преписку са Живаном Кнежевићем, који је такође сумњао у
верзију о издаји. Ипак, Кнежевић се једног тренутка поколебао и
тада се обратио Звонку Вучковићу и Александру Милошевићу, који
су били присталице тезе да је Калабић на неки начин био уплетен у
Михаиловићево заробљавање: „Пре месец дана добио сам писмо од
Драгог Стојадиновића, брата Милана [бившег председника владе]
(...) Ми смо пријатељи од детињства. Он ми пише да је лежао на
робији у Митровици са Мољевићем. Мољевић му је рекао: Једном
приликом за време суђења упитао сам Дражу како су га ухватили;
Дража је тихо одговорио – ’Калабић‘! (...) Ви сте познавали Калаби-
ћа и однос са Чичом. Да ли ви лично верујете да је Калабић могао да
изда Чичу? Занима ме Ваше лично мишљење по томе.“1 Александар
Милошевић му је одговорио опширним писмом, у којем је описао
свој последњи сусрет са командантом Горске краљеве гарде у селу
1 Исто, писмо Живана Кнежевића, 4. јул 1981. године. Драгомир Драги Сто-
јадиновић се овог питања дотицао и раније, 1974, кроз разговоре са Бориславом
Пекићем. Тада му је о Калабићу рекао следеће: „Једнога дана читам ја у Јежу о фил-
мовима који се дају у Београду. Била је то једна карикатура, виде се људи огрнути
оним црним, малим огртачима, (...) држе каму, завереници, разбојници, као они из
средњег века и онда каже: ’Ко се камом служи од каме ће погинути. У главној улози
Никола Калабић‘. Шта то значи? Да је ухапшен, да ће бити осуђен и ликвидиран.
Никада, нигде они нису објавили ни да је он ухапшен, ни да ће му бити суђено,
ништа, али Јеж је то донео у вицу, у карикатури, ко уме да чита. Ја сам тада знао да
је он пао у њихове руке. То је био почетак те загонетке око хватања Драже, како
је он ухваћен. Кад сам после имао обавештења о другом једном моменту, о коме
ћу ти причати мало доцније, па о трећем моменту, мени је било јасно шта је и како
било, не баш у детаљима, али оно у суштини, да је ту посредовао Никола Калабић“
(Борислав Пекић, Време и ново време, Разговор са Драгомиром Стојадиновићем,
Београд, 2013, стр. 283–284). Нажалост, Стојадиновић се у даљем разговору није
поново осврнуо на проблем заробљавања генерала Михаиловића, чиме остајемо
ускраћени за његово пуно тумачење догађаја, те чињенице којима би поткрепио
тезу о Калабићевој издаји. По свему судећи, тај „други моменат“ могао би бити
разговор са Стеваном Мољевићем у митровачкој казниони. У својим мемоарским
записима „Равна гора у светлу и магли“ и Мољевић је навео да је Никола Калабић
увео свог команданта у комунистичку клопку 1946. године.
Јабланици на Златибору, а затим га упоредио са званичном, кому- | 375
нистичком верзијом о Калабићевој улози у заробљавању генерала
Михаиловића:
„Ево шта црвени пишу у књизи ’Велика игра са Дражом

Михаиловићем‘, страна 293, када су у ко зна ком по реду по-
кушају, кренули преко села Јабланице да уђу у траг Дражи:
’...Калабић препозна прве куће засеока Јабланице, раштр-
каног планинског села.
– Овде сам летос провео неколико дана, када сам бежао из
Босне... – настави Калабић, тражећи очима кућу једног
јатака.
Кућа се налазила на ивици шуме.
– Домаћине, нико не сме излазити из куће! Моји људи
треба да одморе. Ми ћемо овде провести један дан –
рече Калабић заповедничким гласом. Сељак се сећао
Калабића.
– Немојте, опасно је овде дању. Војска је јуче пролазила.
Јединице су негде у близини. Могу да вас изненаде.
Касно после подне наставише пут. Чим се група удаљила,
сељак сиђе у село и јави се милициској станици.
–И демо мојим везама, куда сам се раније кретао. Једино
ћемо тако стићи до циља – говорио је Калабић, преузев-
ши вођство групе.
Пролазили су кроз село Јабланицу чије се куће пружају
долином речице. Калабић се заустави пред једном кућом поред
пута и закуца на врата. И тај препозна Калабића! Рашири руке,
загрли га и уведе га у кућу.
– Где си, брате, откуд по овом кијамету? Хајде унутра да
се огрејеш. Један домаћинов син је погинуо, а други се
повукао са четницима и о њему домаћин ништа не зна.
Прошлог лета крио је Калабића цео месец дана...‘
Предње што су црвени на свој начин написали има основу

истине. Да је Калабић тамо био лета 1945. доказ је мој сасвим
случајан сусрет са њим напред описан. Да је тамо опет дошао
марта 1946, заједно са ознашима у потери за Дражом, доказ
су људи које је у лето 1945. упознао па опет ту срео. Ово није
могло бити ни измишљено нити смишљено јер је стварност. (...)
376 | Калабић Никола није драговољно, да би спасао свој живот, при-
шао црвенима и ставио им се на расположење да ухвате Дражу.
Њега су ознаши, представљајући се Американцима, дограбили
у своје руке. Нашавши се у таквом стању, он није изабрао пут
безусловне оданости и пожртвовања. Увек у нади, тврдо веру-
јем, да ће се наћи срећан излаз, он се стављао на расположење
Озни. (...) Овде у Виндзору живи Драган Топаловић. Био је ђак
у мом корпусу. Ухваћен и осуђен на робију. Он је издржао осам
година заједно са Мољевићем, Ђуром Ђуровићем и осталима.
И он је од Мољевића, као и остали са њим, сазнао оно што је
Дража шапнуо. (...) Све ово пишем врло, врло тешка срца. Био
би грех и помислити – да то чиним јер мртва уста не говоре.
Исувише доказне истине ми је познато. Да ми Срби нисмо
какви јесмо, много би другачија била наша судбина.“1
XIX
Још од почетка 1950-их година, мајор Милошевић је одржавао везу

и са породицама својих сабораца из Шумадије. Велики број њих ин-
тересовао се за судбину својих рођака несталих у Босни. Нису могли
ни да знају да ли су они уопште погинули или успели да се пробију
некуд, на Запад, и живот наставе у емиграцији. Међутим, у обручу
у каквом су се 1945. нашли, мало ко је имао шансе да се извуче. Зато
је Александру Милошевићу, као једном од ретких преживелих у тој
голготи, стизало на десетине писама рођака и потомака равногораца
из разних крајева Србије који су се интересовали за судбину бли-
жњих. О Милану Голубовићу, сину генерала Борисава Голубовића,
и Јовици Вилимоновићу, сину др Милојка Вилимоновића, бившег
директора Народне банке, који су нестали у одступању кроз Босну,
распитивала се њихова сестра. Ружа Миладиновић, учитељица из
Крагујевца, тражила је сина Миодрага М. Миладиновића, који је
1 Исто, писмо Живану Кнежевићу, 2. септембар 1981. године. О овом проблему
видети више код: Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Миха-
иловић 1893–1946, биографија, Београд, 2011, стр. 463–475; Предраг В. Остојић,
Заробљавање генерала Михаиловића, Београд, 2010. године. Супротно, публициста
М. Самарџић је упоран у побијању тезе о Калабићевој издаји – видети више код:
Милослав Самарџић, Истина о Калабићу, Београд, 2008. и Прави и лажни Калабић,
са налазом судског вештака, Крагујевац, 2012. године.
„завршио четири године учитељске школе“ и био у Милошевиће- | 377
вој штабној чети приликом одступања, где му се изгубио траг. Ни
о његовој судбини, као ни претходне двојице, Милошевић није
знао ништа поближе да каже. Тек истражујући архиву корпуса,
дознајемо да је Миладиновић нестао 5. јануара 1945. на путу Го-
ражде–Хусеиновићи, када је и његов претпостављени записао да
„има изгледа да је настрадао од непријатеља“.1 Једна рођака Жи-
вана Кнежевића из Крагујевца се, његовим посредством, обраћала
Милошевићу потресним речима: „Изгубила сам брата, мужа, сина
и зета.“ Њеног брата, поручника Живорада Павловића, команданта
Прве крагујевачке бригаде, комунисти су као тифусара заробили у
Босни, спровели га у Крагујевац и тамо убили, док јој је зет стрељан
у Крушевцу. Међутим, о њеном супругу, Радовану Петљанском, и
њиховом сину Душану, који су такође одступили у Босну, није било
ни трага ни гласа, а Милошевић је у одговору изнео мишљење да су
обојица тамо и настрадали.2
У првим годинама, вероватно да не би и сам отежавао намуче-
ним породицама које су остале да живе у комунистичкој Југославији,
Александар Милошевић је, пишући им, остављао наду да су њихо-
ви ближњи, до тада вођени као „нестали“, можда још увек живи.
Ранђији Радић, супрузи свештеника Михаила Радића погинулог у
Босни 1945, и њиховој деци, обраћао се 1951. таквим тоном: „Од
добра само добро бива. Мића је такав био и тако и са његовима мора
бити. Чујете ли ме Љиљо и Боро? Ви морате бити добри као ваш
тата. (...) Једнога дана, ви са пуно ведрине погледаћете у свога тату,
а он ће бити поносан што у вама, и ако није у могућности да лично
утиче, види ону своју дечицу коју је тако нежно чувао и миловао.
Верујем да с времена на време одлазите у село. Тамо кроз успомене
из детињства: у авлији, винограду, код пчелињака, у великој кући
и малој кујници, ви ћете се срести са вашим татом. Прилике сада
нагоне да га кроз успомене гледате...“3 Готово идентично је те године
отписао и Милосаву, оцу Петра Јаковљевића, маринског официра
из Баточине, који је као командант батаљона у Другом шумадијском
корпусу нестао у одступању. У кратком и неодређеном одговору,
1 ВА, ЧА, к. 49, док. 23/3.

2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Живана Кнежевића, 2.
новембар 1956. године.
3 Исто, писмо породици Радић, 3. март 1951. године.
378 | Милошевић му је оставио простора за наду да ће се његов син некада
и однекуда, можда једном и појавити жив. Писала му је и Даница,
удова стрељаног Воје Цукића из Великих Крчмара, обавештавајући
га о својој судбини, породичним приликама и мукама са новом вла-
шћу. Њу је Милошевић храбрио да не клоне духом: „Твоје писмо је
било и за нас ретка радост. Сазнање да си ту, да чуваш то огњиште
и децу крај њега је наше ретко задовољство... Мењају се времена,
не заборави то. (...) Једни умиру да брзо буду заборављени за увек,
док други да би живели за довек... Воја никада неће умрети. А теби
припада велика част што си, самохрана и са ситном децом, очувала
праг те куће.“1 Практиковао је да, иако тих година и сам у лошој
материјалној ситуацији, породицама својих сабораца пошаље пакете
или чак новац, како би им указао да неко, уместо њихових мужева и
очева, ипак мисли и на њих. У више наврата тако је, између осталих,
помагао и породици Радоја Домановића из Јарушица, његовог јатака
који је допао дуге робије, а која је и сама трпела репресију режима.2
Посебно се интересовао о деци палих другова, за које је желео
да одрже сеоска домаћинства и постану њихови достојни наслед-
ници. У том смислу занимљиво је следеће писмо: Мића Јовановић
из Вишевца, „син твога палог борца“, писао му је да га је његова
честитка из Канаде „много обрадовала, јер је стигла баш у очи
мог највећег празника – оцеви. Она је заменила тај обед који сам
1 Исто, писмо Даници Цукић, 23. јануар 1957.

2 Помагао је и породицу Радована Панића, свог кума из шумског живота и
јатаке из Јарушица. Међутим, будући да су сви они били под присмотром комуни-
ста, није могао да устали везу коју је желео. Тако је са породицама својих сабораца
углавном размењивао по неколико писама и настојао да их помогне у границама
својих могућности. У селу Влакчи одржавао је контакт са породицом свог ратног
друга Миливоја Миловановића Фикуса: после његове погибије и смрти његовог
оца, у кући су остале само жене – Фикусова мати и његове три сестре. Сестре су
саме обрађивале имање, што им је отежало и школовање, а једна од њих је и тешко
оболела. Александар и Вера Милошевић слали су им пакете са робом и лекове.
Према његовој архиви, видимо да су пакет послали и породици (супрузи и сину)
свештеника и припадника ЈВуО Владимира Павићевића, који су се после његове
погибије злопатили у Београду. Када је после свих преживљених мука 1970. пре-
минула њихова блиска сарадница из ратних дана Рада Радисављевић из Јарушица,
потрудили су се да и њеној породици колико-толико надокнаде трошкове сахране.
А када је репресија режима с протоком времена попустила, мајор Милошевић је
новчаним прилогом помогао и цркве у Јарушицама и Саранову, местима која су
за њега у Лепеници имала највећи значај.
требао да обавим, да је срећа у заједници са мојим оцем, али кад | 379
већ није тако, онда и твоја честитка у потпуности заменила је цео
тај посао. Радости мојој и целе моје фамилије нигде није било краја
(...) Највећа ми је брига да се некако докопам до мало капитала, а
што сам већ планирао на који ћу начин, да би ударио Оцу спомен, и
то онакав каки још у околини није ударен, да би и он мртав осетио
да има, тј. да је оставио сина доследног наследника.“1 Без сумње,
радило се о породици коју би Александар Милошевић истакао као
примерну и која је и њему, током мучног живота у туђини, дава-
ла бар зрно оптимизма да „није све пропало, кад пропало све је“...
С друге стране, док анализирамо садржај ових писама, не можемо
се отети утиску да је он код својих некадашњих војника и њихових
породица задржао ауторитет команданта и народног вође и после
толико година и упркос толикој даљини.
Милошевић је био свестан да Удба пажљиво прати детаље из
његовог живота и да посебно може нашкодити својим пријатељи-
ма и сарадницима у Шумадији, па са већином њих није разменио
више од једног писма. Клонио се провокатора и, колико је могао,
предузимао је и сам мере предострожности. О томе читамо кроз
његову преписку са Божидаром Мрдаковићем из 1957. године.
Мрдаковић, тада учитељ у његовом родном Саранову, писао му
је прилично слободно, интересујући се, у име породице, за Миле-
ту Милановића Џинџирику и друге Сарановце нестале у Босни.
Милошевићев одговор преносимо највећим делом, јер говори о
његовом ставу према народу и држави, уз још присутну наду да ће
једном „извојевати слободу“:
„...Желели бисте да Вам и о друго чему пишем. Не знам

да ли би то уопште било згодно и добро. Ја о Вама доста знам,
али то ипак није довољно и за једну одређеност у нашој вези.
Ви нисте експониран као комуниста, што опет не значи да то
и нисте. Или, да то у ствари и нисте, али због службе да то
морате да будете бар у утиску. Неко и као комуниста може да
буде изванредно добар човек. Ако га околности да је у спрези
са осталима унесрећио тај народ, чине кривим, он је, без обзира
на личне одлике, крив. Можда је то случај и са Вама? (...)
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Миће Јовановића, 14.

јануар 1957. године.
380 | Кажете, да је тамо добар народ. Да! Добар је. Ја га изван-
редно познајем. Нигде му равна на свету нема. Ја му познајем
душу и у добру и у злу. У добру скроман, а у патњама велики!
Зато, није га случајност предодредила за велико. Он је сам по
себи велики. Сиромах је. Али онда када је имао пуну слободу, а
он за њу све даје и учиниће чудо једнога дана за њу – видећете,
и сухо парче проје, он је био срећан. Са цвећем за ухом, са оми-
љеном мушкатлом, хорила се песма. Није јој било краја, а песму
осећање среће пева. Отишао сам на школовање, не зато што су
моји били, да употребим комунистички речник, буржуји или
што сам ја то хтео да постанем (о чему опет не може бити речи,
јер је официрски позив потреба, и те каква, и за пролетере),
него што у сиротињи сутра два брата са породом нису могла да
живе. Отишао сам, али сам ја ту увек био, осећао и разумео њих.
Нисам се варошки одродио. Понос ми је што сам син села. (...)
Дошао је Тито. Он, тај дивни народ, изгубио је и слободу и
то парче сухе проје. Песме више нема. Суморно лице, спуштен
поглед, руке под пасом да испуне шупљину празног стомака,
и крпа на крпи његовог одела и уздаси цртају његову појаву.
Дивну и безбрижну песму замењују бриге. Властодршци су
његову државу на столећа задужили и за парче суха хлеба. Да,
за парче суха хлеба, кога је тај исти сељак увек имао и за дру-
гог и за извоз. Данас, он нема више ни сухе проје. Али, његова
погнута појава није и изгубљеност. Искива се ту једна ужасна
снага. Претвориће се она једног тренутка у титанску и Титово
ће се царство срушити као кула од карата!“1
Јасно, преписка учитеља и некадашњег команданта није могла

да се настави, упркос заједничкој љубави према завичају. Да је учи-
тељ био комуниста, овакве речи би га увредиле. Ако су пак његове
симпатије и биле на другој страни, било је исувише опасно по њега
да се веза са истакнутим представником „непријатељске емиграције“
устали. Међутим, одговарајући учитељу, Александар Милошевић је
упутио засебно писмо и мајци свог погинулог војника „Џинџири-
ке“. Тај младић, у тренутку погибије стар свега 25 година, био је за
мајора пример јунаштва. У Босанској голготи су настрадали и он и
његов брат. Ово писмо преносимо у целости:
1 Исто, писмо Божидару Мрдаковићу, 15. фебруар 1957. године.
„Драга Мајко Џинџирикина, | 381
Хтео бих да те обрадујем, осећајући према теби исту ону љубав
коју осећам према мојој мајци која се, онамо на Звездану, одмара
вечним сном. Ја знам колико је она страховала. Колико је бесаних
ноћи пробдила да се мени што не деси. Ја знам колико ју је, небро-
јено пута, долазак Немаца или партизана смртно пренаразио, не
због ње саме, већ због мене. Помисао – сада ћу ја пасти – цепала је
мајчино срце. Па и онда, када бих ја по некада ван опасности навра-
тио на кућу, сукоб радости и зебње претварао би се у потресе какве
само мајка може да осети... И једнога дана, када сам тако навратио,
њено је срце препукло једном за свагда. За њену снагу мера је била
превршена. Пала је и она, као и многи други, у истој борби.
Зато тебе разумем и схватам твоју бригу за Џинџириком.
Али, ако се мора, и ти, мајко, за сином као што сам ја за мајком,
стисни срце и вести прими онако какве су. Али буди свесна, да
су све те Светле Жртве и наше патње за један бољитак, ако не
наш сада, а оно потоњих сигурно. Нека њихове мајке и синови
буду срећни. Ми пак, у болу будимо задовољни и поносни што
смо се могли жртвовати за нечије добро. То је оно што живи
за сва времена – за довек.
Изванредно добро се сећам Џинџирике, јер је по својој бор-
бености, окретности и другарству много одскакао од осталих.
Баш се тако добро сећам као да сада стоји предамном. Био је са
мном све до око 15. маја 1945. Налазили смо се тада у покрету ка
Херцеговини, у близини варошице Улога на реци Неретви. Биле
су тешке и очајне борбе. На једном месту потреба је захтевала
да се извиди један правац, баш ка поменутој варошици Улогу.
Кренуо је Џинџирика заједно са Косовцем, оним Косовцем
који је био код покојног Хусара. Сигурно га се многи још увек
сећају. Отишли су, али се нису вратили – и ја их више никада
нисам видео, нити сам сазнао шта се са њима десило.
Највероватније је, да су се сукобили са комунистима и јуначки
изгинули само онако, како је то Џинџирика умео и како је то њему
и доликовало. (...) Мајко, угуши бол! Нека само болно достојанство
пропрати ово сазнање. То успомена на Џинџирику захтева. Он
је пао, ако је то, да довек живи. Био је јунак! А њихова је вечност.
Грли те један други случајно преживели син.“1
1 Исто.
382 | Од 1956. му је писала и удовица његовог блиског ратног сарад-
ника, потпоручника Живомира Дугића Хусара. Она је, као болесна
и самохрана мајка, са сином рођеним пред сам рат живела у беди;
радила је тешке физичке послове, али је успевала једва да заради
да прехрани себе и дете, недостајало им је огрева и ствари за зиму.
Међутим, највише је убијала неизвесност: је ли њен супруг можда
у животу, негде у емиграцији. Поврх свега, локални комунисти су
је прогонили, па се ратном команданту свог мужа јадала да „за две
године среће које сам била у браку и сувише дуго испаштамо ја и
дете“. Милошевић је покушавао да јој кроз писма пружи речи утехе,
али и да конкретније помогне, шаљући и њој пакете. Колико су те
несрећне породице живеле у уверењу да њихови „нестали“ можда
лагодно живе у емиграцији, оставивши нејач на милост и немилост
комунистима, говори и женино следеће писмо, где каже: „Волела бих
да је жив, па ма и инвалид, јер моје би место тада било поред њега и
имала бих бар заштиту, а овако се осећам као дрво у пустињи, а са
дететом је још теже.“ Од овако раширених гласина комунисти су
имали двоструку корист: лишавали су себе одговорности за смрт
толиких својих непријатеља, а уједно и ударали клин мржње између
равногораца и њихове деце, која су себе неретко сматрала напу-
штеном и изневереном. Да би спречио таква осећања у породици
свог официра, Александар Милошевић је, по први пут без увијања,
удовици саопштио, као да војнички реферише, о месту смрти и са-
хране њеног супруга. На крају овог писма, несрећној жени упутио
је и кратке речи саучешћа: „Бурна времена садашњице ће проћи.
Једнога дана захвална Отаџбина ће рећи своје хвала и ’Хусару‘ и
многим другим херојима.“ Тај моменат, заправо, био је кључан да он
преломи и почне да и друге породице извештава о тачној судбини
њихових несталих чланова.1
Тако, педесете године су за Александра Милошевића биле
суморне, испуњене сталним узлетима и падовима. Погођен неким
сплеткама против њега и супруге, писао је куму Миливоју Об-
радовићу: „Свега сам већ сит. Али да равногорство победи, увек
сам готов да дам и свој живот и, под оваквим развојем ситуације,
већ ми је много жао што га већ нисам дао. Ето, то је моја амбици-
ја.“ „Данас, већ у 48 [година], почињати испочетка изгледа врло
1 Исто, писмо Марине Дугић, 24. септембар 1956, 30. јануар 1957; одговор
Марини Дугић, 13. фебруар 1957. године.
тешко. Издржати пак ово, изгледа немогуће. (...) Ни материјално | 383
не стојимо Бог зна како, иако смо стално радили. Али је нама, ка-
да другог није било, чинила велико задовољство помоћ коју смо
слали у земљу и друга залагања на том правцу.“1 Из све цитиране
преписке, која представља тек делић укупне Милошевићеве коре-
спонденције, видимо да је он и даље остао везан само за збивања у
отаџбини. Упркос свему, никада није помислио да су Србија и срп-
ски народ бесповратно пропали, већ је, напротив, до краја живота
гајио наду да дубоко у том народу постоји снага која ће довести
до обнове.
Ново животно поглавље започело је на самом крају те деценије.
Рођење сина 31. јула 1959. улило му је снагу, дало нову живост и
смисао његовом животу и даљој борби за остварење идеала. Како
је писао венчаном куму у Србији, „име малом буцку (како га из
милоште зовемо) је Горан. То је веза и сећање на све што нам је
свето и тако драго.“2 Једнако популарно у то време и у Југославији,
родитељи су име за свог наследника одабрали да би их подсећало
на све преживљено: и на Равну гору, али и на сваку другу гору која
им је у дугим ратним годинама представљала и збег и дом. Крстили
су га у виндзорској цркви Грачаници, а типично српским емигран-
тима, уместо кума из завичаја, због ванредних прилика, имали су
неку врсту његовог привременог заменика у иностранству; малог
Горана у наручју је држао Радослав Раја Радојевић, којег је мајор
одабрао да одмени кума будући да је био Шумадинац и као млад
равногорац представник генерације за коју је веровао да ће проду-
жити дело сабораца и у емиграцији и у Србији.3 Према писму које
је 1961. упутио свом предратном куму, капетану Миливоју Мићи
Обрадовићу који је живео у Лондону, Милошевић је тада интен-
зивно размишљао о повратку у Европу. Главни разлог томе је била
жеља да му син одраста у српском окружењу, како би боље очувао
национални идентитет. И материјална ситуација породице била
је неизвесна и рђава: „Ја не радим већ четири месеца. Беспослица
погодила је и мене. Оно што је још најгоре у свему, то су никакви
изгледи за убудуће. Куда ће све ово одвести Бог свети зна. Можда
1 Исто, писмо Миливоју Обрадовићу, 18. јул 1957. године.

2 Исто, писмо Радовану Панићу, 27. септембар 1959. године.
3 Изјава Горана Милошевића, дата аутору фенруара 2017. у Торонту; изјава
др Радоја Радојевића, дата аутору фебруара 2013. у Торонту.
384 | ће Стаљин бити највећи пророк капитализму. Спала је тако кућа
на Верицу, али када ја престанем да примам односно осигурање,
живот неће бити могућ. То већ забрињава и као нелагодно почиње
да притиска.“1 Усамљени у емиграцији, њих двоје су, како је једном
написао, морали бити замена сину и за баке и за деке, за стричеве,
ујаке и њихову децу. „Године се нижу, али нас Горан подмлађује“,
писао је. Александар Милошевић је био посвећен отац и са највећом
радошћу и у појединостима своје пријатеље је извештавао о његовим
првим речима на српском језику, првим корацима, а 1970-их и 1980-
их и о школским и студијским данима, оценама, љубавима – свему
ономе што се у његовом животу збивало.2
Породица је за њега била најважнији ослонац у чемерном
животу емиграције, мада су он и супруга потицали из различи-
тог окружења и социјалног миљеа. Верин отац провео је већи део
Првог светског рата на студијама права у Француској, да би се у
земљу вратио тек по ослобођењу и, вођен потребама службе, као
правник и судија стекао углед у многим градовима Старе Србије
и Македоније. Други светски рат дочекао је као председник суда
у Призрену – и њихова породица, у једном спокојном животу ис-
пуњеном путовањима и ситним задовољствима, представљала је
неку врсту грађанске буржоазије Краљевине Југославије. Супротно
њима, Александрови преци били су сиромашни, али државотворни
шумадијски сељаци који су за отаџбину без роптања проливали и
зној и крв; сматрали су то за своју дужност. Његов отац, који је у
рову провео седам година, подећао га је на главног јунака „Књиге
о Милутину“ Данка Поповића. Те противречности пренеле су се
доцније и у живот супружника у Канади и то је каткад умело да иза-
зове несугласице, али је Александар упркос свему у супрузи имао,
као у ратним данима, свог истинског саборца: како је и сам једном
написао, она је била „све душевно у човеку“. Он је пак одрастао међу
шумадијским горштацима, попут свог оца, био суровије природе,
али ништа мање мекане душе. У ново окружење у емиграцији његова
супруга, образована и склона учењу нових језика, лакше се уклопила.
Брзо је напредовала на послу, да би касније (од 1981) отворила и
своју продавницу накита и гардеробе. Александар Милошевић је

27. април 1961. године.
2 Исто, писмо Душану Бранисављевићу, 1. мај 1961. године.
био убеђен да је у туђем свету, којем се никада није прилагодио. | 385
Примењујући знања из младости из дединог винограда, куповао је
грожђе и сам справљао вермут и вино; то му је била једна од ретких
занимација у слободно време. Временом се све више повлачио и из
емигрантског окружења и остајао у најужем кругу сабораца. То је од
1960-их година, посебно након раскола цркве, била његова крајња
одлука, што је и исповедио једном саборцу: „Ја немам никакве везе
са емиграцијом, сем што сам физички у тој средини.“1
XX
„У време комунистичке владавине Југославијом, врх Српске право-

славне цркве био је под снажним притиском Титовог режима. То
је изазвало забуну и раздор међу Србима у дијаспори: једни, који
су бранили јединство Цркве и њен канонски поредак, нису били
свесни да тиме прикривају и бране насиље над СПЦ; они други, из
бојазни да и сами не постану жртве тог насиља, пружали су отпор,
и по цену жртвовања формалног јединства Цркве.“ Тим речима
историчар Бранислав Глигоријевић описао је суштину црквеног
раскола из 1963. и нових подела које су у основи затресле српско
исељеништво и трајно измениле односе у емиграцији.2 У дијаспори
су тада створене две струје. Прва опција („расколници“) одбила
је одлуку патријаршије из Београда да се дотадашња епископија
америчко-канадска подели на три дела, а њен епископ Дионисије
Миливојевић лиши положаја, сматрајући да је до те одлуке дошло
под притиском комунистичког режима, чији је владика био непомир-
љиви противник. На сабору у Либертивилу крај Чикага, присталице
ове политике отказале су послушност Београду и успоставили „Сло-
бодну православну цркву у емиграцији“; истицали су и да тај чин не
представља раскид са светосавском и вечном Српском православном
1 Исто, писмо Предрагу Ђорђевићу, 11. мај 1970; писма Душану Бранисавље-
вићу, 13. децембар 1985. и 5. јануар 1989; изјава Горана Милошевића, дата аутору
фебруара 2017. године.
2 Бранислав Глигоријевић, Краљ Петар Други Карађорђевић, 1923–1970, био-
графија, Београд, 2011, стр. 243.
386 | црквом, већ са њеном привременом организацијом која је, с обзиром
на ситуацију у земљи, подложна утицају комуниста и није способна
да делује самостално. Епископ Дионисије је убрзо добио подршку
краља Петра Карађорђевића и других утицајних организација и
личности у емиграцији. Против његове одлуке и за јединство са
„мајком црквом у Београду“ изјаснио се, међутим, војвода Момчило
Ђујић са својим покретом, као и остаци покрета Збор. Означени у
тој подели као „федералисти“, представљали су велику снагу, будући
да се радило о удружењима која су извела највећи број људи из земље
1945. године. Придружила су им се и звучна имена дијаспоре, попут
бившег председника Краљевске владе Божидара Пурића, министра
Двора Радоја Кнежевића, уредника „Наше речи“ Десимира Тошића.
Наравно, сва ова догађања била су пропраћена бројним аферама,
инцидентима и међусобним оптужбама, који су се ширили путем
медија. То је допринело да се раскол прошири и изазове сукобе и
омразе међу емигрантима, често и међу дојучерашњим саборцима.
„Блатили смо једни друге, наблатили се толико да други немају по-
требе да нас блате. Завадиле се породице, кумови, пријатељи. Многу
децу смо изгубили: напустили су Цркву кад су видели шта им очеви
и свештеници раде“, сумирао је горке утиске један од савременика.
Како је записао свештеник Ј. Ћетковић, „у времену када је српска
црква у дијаспори доживела свој врхунац, кад је била у пуном повоју,
она је доживела и свој највећи пад“.1
У САД је тзв. слободна СПЦ однела превагу међу црквено-
-школским управама и верницима, али се црква у Канади нашла под
двоструким утицајем. Виндзор је био једно од главних попришта
сукоба. На страну федералиста стао је моћни Перо Булат са својим
листом „Глас канадских Срба“, а убрзо су им се придружили и бројни
борци Момчила Ђујића. Александар Милошевић је у том периоду
постао централна фигура око које су се окупљале присталице вла-
дике Дионисија; и он је сматрао да су комунистичке власти имале
утицаја на одлуке патријарха у Београду и да им се зато у емиграцији
треба супротставити. Због свог угледа у заједници, био је изабран
1 Исто, стр. 246–258; Српска православна црква Свети Димитрије, педесета
годишњица 1966–2016, приредио Јовица Ћетковић, Виндзор, 2016, стр. 22; М.
Глигоријевић, н. д., стр. 389. О овом проблему у Канади и САД видети више и
код: Станимир Спасовић, Историја српске православне цркве у Америци и Канади
1941–1991, Београд, 1997.
и за члана епархијског савета, као представник канадских Срба у | 387
том телу. Када је ускоро дошло до пребројавања присталица једне
и друге стране, 117 породица у Виндзору се изјаснило у корист
политике коју су заговарали „федералисти“, док је њих 98 подржа-
ло „расколнике“. Остваривши већину, федералисти су преузели и
управу над црквом Грачаницом, одакле је надаље деловао и њихов
епископ Стефан Ластавица. У том процесу одиграо се низ немилих
сцена, које су остале у дубоком сећању савременика са обе стране.
Крајем 1963. присталице владике Дионисија из Виндзора су
се организовале и пред надлежним судом покренули тужбу против
својих супарника око управе над црквено-школском општином.
Милошевић је био мишљења да не треба одустајати од борбе за
Грачаницу нити организовати било какву нову црквену општину док
се судски спор не оконча. Међутим, време је пролазило, а заједница
која је следила линију тзв. слободне СПЦ желела је организацију
верског живота и тражила од владике да им пошаље новог свеште-
ника. Требало је да прође више од године, па да владика Дионисије
именује пароха за Детроит и Виндзор. У августу 1965. дошло је
до стварања нове црквено-школске општине Светог Димитрија.
Милошевић је и даље био противник такве одлуке, али су његове
присталице прегласане. И владика се потом, на његово разочарење,
сврстао на страну већине. У септембру 1966. извршено је и осве-
ћење цркве Светог Димитрија, храма који су српски „расколници“
откупили од Украјинаца. Није требало да прође много времена,
па да руководство нове црквене општине услед великих трошкова
одустане и од судског спора за Грачаницу. Све те одлуке биле су у
супротности са ставовима које је Александар Милошевић заступао;
напослетку су он и његови истомишљеници разрешени дужности у
управним телима унутар епархије у која су били изабрани.1
Последица свега била је да се од краја 1960-их година Мило-
шевић потпуно искључио из друштвено-политичког живота српске
1 Свети Димитрије, стр. 28–30; изјаве Радојке Обрадовић и Жарка Вучинића,
дате аутору фебруара 2017. у Виндзору; Архива Александра Милошевића, Доку-
менти, списак чланова црквено-школске општине у Виндзору; писмо епископу
Дионисију Миливојевићу, 29. март 1966; писмо Епархијском савету епархије
Америчко-канадске, 20. фебруар 1966; писмо Живану Стефановићу, 2. мај 1967.
године. У уредно сложеној архиви недостаје већи део докумената о овом перио-
ду, које је Александар својевремено уступио једном новинару за потребе рада на
историјату српске заграничне цркве, која му никада нису враћена.
388 | заједнице. Раскол га је најпре удаљио од многих пријатеља који су
подржали линију федералиста, а касније и од неких блиских људи
који су се у првим данима расцепа нашли на истој страни са њим.
Поделе настале 1963. биле су, по мишљењу многих, дубоке и болне
као оне из 1941, поготово јер су раздвајале дотадашње саборце, ку-
мове, чак и рођену браћу. Немање оружја и живот у страној земљи
умногоме су учинили да у сукобима не падне и крв, иако физички
сукоби нису били ретки. Многе тада прекинуте контакте емигранти
нису обновили до смрти. Штавише, сукоб се пренео и на њихову
децу, нову генерацију српске емиграције. У свим градовима где је
српска заједница била бројнија, а самим тим у таквим местима рет-
ко је била и јединствена, куповала су се нова имања, и зидали нови
храмови. Александар Милошевић је надаље одлазио на литургије
у цркву Светог Димитрија, али само као верник, без примања ма
какве значајније улоге и задатка. Са новим делегатима у управним
телима цркве остао је у пријатељским односима, али је након овог
искуства према епископу Дионисију понео рђаве успомене. О то-
ме углавном није говорио људима, не желећи да доприноси даљим
поделама ионако разбијене емиграције, већ се једноставно повукао
у себе и окренуо писању. Тих година је и средио највећи део својих
мемоарских бележака и тако направио контуре за будућу књигу.
У новембру 1970. у Америци умире краљ Петар Други Карађор-
ђевић. Унук „Ослободиоца“ и син „Ујединитеља“, „Петар без земље“
је међу Србима заувек остао упамћен као „Млади“. Његов тегобни
живот био је обележен чињеницама да је са 11 година изгубио оца,
са непуних 18 ушао у светски рат, са 23 добио сина, а са 30 написао
мемоаре... Вечито у сенци моћних, недорастао светској олуји, многе
своје војнике изневерио је још оног 12. септембра 1944, када их је
позвао да се сврстају под команду Јосипа Броза. Међутим, и када се
наизглед одрекао њих, они се нису одрекли њега. Живот у емиграцији
уз заједничке тешкоће и са истим надањима неке је пак ране и извидао.
Мајор Милошевић је био један од тих који су краљев говор из
септембра 1944. сматрали за издају и који су му, иако то нису забо-
равили, напослетку опростили. Када је у марту 1959. краљ Петар до-
шао у посету канадским Србима и том приликом посетио Виндзор,
његов официр и ратни командант из Шумадије нашао се међу онима
који су га дочекали; провео је са њим цео дан, пратио га и приликом
посете Детроиту, а имали су времена да поразговарају и у четири
ока. Иако у сложеним и неповољним политичким условима, када је
Титова дипломатија ређала успехе и на Истоку и на Западу, краљ | 389
Петар је тада појачавао активност у емиграцији, обишао све веће
градове у Америци и Канади и пропагирао важност обједињавања
свих српских организација у расејању. У поређењу са новом ером и
животом који је текао у Југославији, емиграција је живела у својој,
паралелној реалности, прижељкујући повратак на „тачку одмрзава-
ња“ из 1945. Како је краљев долазак доживео један од емигрантских
првака, видимо у писмима мајора Милошевића његовим блиским
ратним друговима. „Весели се америчка Србадија“ – био је главни
утисак из Детроита и других градова где је церемонија дочека до-
бијала предност над суштином посете. У Канади пак, како је Мило-
шевић навео, националне организације гложиле су се око тога која
ће више времена провести са краљем и бити му домаћин, не би ли и
они од тога остварили корист и у будућности ојачали утицај међу
исељеницима.1 У јулу 1963. Милошевић је био и међу угледнијим
емигрантима који су дочекали краља у Икорсу крај Детроита. То је
вероватно био и њихов последњи сусрет. У емиграцији, он је краљу
замерао што се и даље налазио под утицајем „дворске камариле“, као
и што након раскола цркве није заузео чвршћи и доследнији став.
Ипак, никада му није одрекао оданост. Тако, приликом сахране
Петра Другог Карађорђевића у новембру 1970, у манастиру Светог
Саве у Либертивилу, и Александар Милошевић, заједно са својим
сином, одаје последњу пошту свом краљу и некадашњем врховном
команданту. Испраћао га је „као мученика“, упркос свим ранијим
замеркама и разочарењима.2
1 Б. Глигоријевић, н. д., стр. 236; Архива Александра Милошевића, Преписка,

писмо Сергију Живановићу, 28. март 1959. године.
2 Сахрани краља Петра присуствовало је око 25.000 америчких и канадских
Срба. „Народ га је достојно ожалио и испратио“, записао је Милошевић. Обратили
су им се духовни вођи тзв. расколника, владике Дионисије и Иринеј – што је био
и главни разлог да његов брат, принц Томислав, одан патријаршији у Београду,
и син, престолонаследник Александар, који је био под стричевим утицајем, не
присуствују погребу. Од чланова Краљевског дома био је присутан само краљев
брат, принц Андреј, који је својим ставом изазвао поштовање и код Милошевића:
„Принц Андреј је побрао све болне симпатије, насупрот остале родбине, која за-
служује проклетство. Федералци су и овде показали сву своју моралну беду“ – био
је оштар у оцени тада (Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Мили-
воју Обрадовићу, 12. децембар 1970; Б. Глигоријевић, н. д., стр. 285; изјава Драге
Ковач, дата аутору у Торонту марта 2017). По аманету краља Петра, Александру
Милошевићу је 1975. додељен орден Ратног крста – споменице 1941–1945. године.
390 | XXI
Лето 1972. донело је породици Милошевић велику радост: после

дугих припрема и више нереализованих планова, посетили су их
кумови из Енглеске. Сусрет са Миливојем Обрадовићем за Алек-
сандра је био од велике важности – био је то један од ретких њему
блиских људи са којим баш никада није дошао у сукоб, а за кога су
га кроз школовање и рат везивале тако важне успомене. Од њиховог
последњег сусрета биле су протекле пуне три деценије. А пре тога,
средином 1960-их, од блиских сабораца из Европе, успео је да га
посети још само Милутин Милутиновић, чије је извлачење из земље
он организовао 1952. године. Александар је настојао да их упозна са
што више канадских знаменитости, па је у оба случаја организовао
и обиласке околних градова и посету Нијагариним водопадима.
Породице су скупа провеле неколико дана, а Александар и Миливоје
су се растали кујући планове о друговању и сарадњи у будућности.
Изгледа да је било говора и о њиховом сабирању мемоарских беле-
жака и сећања на ратни период. Али, недуго по повратку у Лондон,
у октобру исте године, Миливоје Обрадовић је, релативно млад,
изненада преминуо. Његова смрт задуго је обезвољила и његовог
кума Александра Милошевића.
Као да је утеху налазио уз перо, тих година је прионуо на при-
ређивање споменице своје официрске класе са Ниже школе Војне
академије. Томе је допринела и чињеница да је 1978. отишао у пен-
зију, па је имао много више времена за писање. После покретања
„Класног писма“ (у два наврата, 1950-их и 1970-их) и повезивања
класних другова (више од 100 њих) и преживелих старешина расутих
широм емиграције, уследили су од 1972. и њихови класни састанци.
Било да су за зборно место бирали српске центре у Америци или
Европи, настојали су да се окупљају сваке године и у што већем
броју. На састанку 1978. донели су одлуку да уреде и одштампају
споменицу, која би била „историски докуменат једне велике класе
која се одужила Краљу и Отаџбини, која је ишла мушки кроз живот
следећи највећим својим делом светле традиције српског официр-
ског кора“.1 Александар Милошевић је иницирао реализацију овог
пројекта, осмислио садржај будуће књиге и ангажовао колеге. Он је
1 Споменица, стр. 154–156.
прикупио њихове прилоге и потом дуго и марљиво радио на прире- | 391
ђивању споменице. У писању је учествовало 20-ак бивших официра;
уз њихова сећања, Милошевић је одабрао и есеје и песме који су фор-
мирали то поколење. „Споменица официра 57. класе Ниже школе
Војне академије Краљевине Југославије 1929–1979“ одштампана је
у Виндзору поводом године јубилеја. Она је објединила сва сећања
на период школовања, али и личне успомене на време окупације и
грађанског рата. Уз то, аутори су детаљно представили и биографије
и судбине свих својих класних другова, па је споменица и данас
корисна за историчаре. Међу њима је било чак 73 официра који су
у Другом светском рату погинули као „припадници националних
покрета“; из 57. класе потекао је и већи број истакнутих команда-
ната у редовима ЈВуО, који су заповедали корпусима и бригадама.
У овој споменици мајор Милошевић је био заступљен са чак 11
прилога и историјских есеја и био један од тројице њених уредника.
Међутим, његова негативна оцена владе генерала Недића и добро-
вољачких одреда продужила је старе сукобе. Иако су сматрали да
је споменица „технички уређена беспрекорно“, група некадашњих
официра СДК и СДС одговорила је „књигом на књигу“. Као при-
ређивач књиге потписао се Милошевићев класни друг, капетан
Драгољуб Манчић, током рата запослен у председништву Неди-
ћевог Министарског савета, а затим у штабу СДС. Поред њега,
негативне приказе споменице написали су и др Ђоко Слијепчевић,
Петар Мартиновић Бајица, Боривоје и Адам Карапанџић, али и
Момчило Ђујић, четнички војвода који се уз збораше такође при-
клонио федералистичкој струји у цркви, а којег је наводно погодило
„клеветање Недића и Љотића“. Таман толико да се међу корицама
једне књиге нађу сви они које је Милошевић једноставно називао
колаборантима и са којима је и у рату и у емиграцији одбијао сарад-
њу. У књизи је изнет низ написа против споменице, али и против
приређивача лично.1 Милошевић је на оптужбе реаговао једним
подужим полемичким есејом, чије смо делове раније цитирали и у
овом раду. Неистине којим су ови и слични текстови обиловали су
га погађале, па се, резигниран, пожалио једном пријатељу: „Коме
ће будућност више поверовати? Јест‘, историчар чапрља да истину
1 Видети више у: Драгољуб Манчић, Прикази и мишљења о споменици офици-

ра 57. класе Ниже школе Војне академије Краљевине Југославије, 1. октобар 1929 –
1. октобар 1979, Минхен, 1981.
392 | открије. Али хоће ли ишчапрљати нешто чему нема трага јасног и
одређеног, у мору свега другог? (...) Ја нећу да дигнем руке, али та
околност мучи и убија и полетност и елан.“1
Истина, чврсто утиснута у карактер Александра Милошевића
још од дечачких дана, била је његов завет и опсесија. Неистине је,
колико и непријатељима, замерао и својим саборцима. Није био
слепи апологета ни покрета ни монархије, јер је знао да се одго-
вор на питање „зашто се нама десио комунизам“ мора тражити и
у грешкама и гресима стране на којој се и сам борио, а да је нада
партизана у другачију државу и друштво добрим делом израстала из
слабости политике Краљевине Југославије. Не слажући се са неким
подацима и ставовима из књиге Драгана Сотировића, сумирао је
тај општи став о прошлости: „То је сада све историја и у питању
је истинитост онога што се пише. То, и ништа друго, када сам ја
у питању. Као и увек готов сам да помогнем, али никако са неким
истину да сахрањујем, да би лично добило бољи карактер. Ту сам
чак и немилосрдан у своме ставу, што је довело да многи у мени
виде, без икаква основа, и личног непријатеља. Гола, неулепшана
истина је и најбоља светлост и за народ и за Покрет и за Чичу, те и
за нас све.“2 И две деценије касније, његов став је био идентичан:
„Ја немам ништа против да књижевници садашњице искивају ове и
оне приче везане за бурна збивања Равногорског покрета. Напро-
тив, то је и пожељно. Али у томе безусловно желим да додирнути
догађаји буду гола истина. Ово пружа дуплу корист: чини причу
веродостојнијом, те и снажнијом, и са друге стране не изазива за-
буну по питању историске истине.“ Иако је Равногорском покрету
припадао целим бићем, Милошевић је и ту остао бескомпромисан.
„Истинољубиво Равногорство“, „уз борбу за пуну слободу човека,
постало [је] и смисао мог живота“, писао је у познијим годинама.3
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Предрагу Ђорђевићу, 15.

октобар 1984. године. Када је у Србији објављена хроника НОБ-а његове Лепе-
нице, Милошевић је о томе од својих сарадника из земље одмах био обавештен, а
ускоро му је преко њих та књига и стигла у Канаду. „Црвени су ових дана издали
књигу ’Записи из Лепенице‘. Наравно, покушали су да нас оцрне, поготово мене.
Дали су ми релативно доста простора, па ипак нису могли да избегну да ту и тамо
не кажу истину“, писао је Миливоју Обрадовићу 6. децембра 1967. године.
2 Исто, писмо Миливоју Обрадовићу, 12. децембар 1970. године.
3 Исто, писмо Милутину Милутиновићу, 1992. (без датума).
Нефлексибилни ставови, војничка крутост и правдољубље из | 393
којег је проистицала стална борба за истину уједно су и удаљавали
мајора Милошевића од многих његових сабораца. Без сумње, томе
је доприносила и његова импулсивност и каткад испољена ситнича-
вост, поготово када би оживела сећања на ратне дане. После смрти
Миливоја Обрадовића, као најближи ратни друг остао му је Милу-
тин Милутиновић, некада командант бригаде у његовом корпусу.
После Милутиновићевог извлачења из Југославије, њих двојица су
наставили преписку. Иако блиски, умели су да речима ране један
другог, па су у два наврата (1957–1960, 1975–1985) прекидали
контакт. Првобитна жеља „капетана Милета“ да се 1950-их пребаци
у САД није се остварила и он је остао у Аустрији. Дисциплинован
и посвећен циљу, избегавајући кафанска дружења и српски фол-
клор, Милутиновић је радио даноноћно. Брзо је савладао језик,
оженио се богатом Аустријанком и у Инзбруку, где се настанио,
покренуо „штрикерај“ у којем је производио одевне предмете од
вуне. Већ после пет година отворио је и ауто-школу. Посао му је
поготово кренуо узлазном путањом 1960-их година, доласком „ар-
мије гастарбајтера“ који нису знали језик и законе, па су похрлили
на обуку код харизматичног земљака, већ добро укорењеног у тој
средини. Новој генерацији емиграната – печалбара био је опште
познат, под надимком Сима. Милутин Милутиновић се у емигра-
цији два пута срео са својим командантом; први пут после рата
тек 1965. у Виндзору, а други пут у Аустрији 1986. године. У оба
случаја, требало је да прође више од 20 година; такав је био жи-
вот српских емиграната, уз свакодневне послове упоредо с бор-
бом за идеале и егзистенцију. Њихови сусрети били су срдачни
и испуњени сећањима на ратне дане. Милошевићев син памти га
као господина на чију се официрску дисциплину успешно при-
мио калем „швапског менталитета“, а у исто време и као човека
пуног ведрине и хумора, који је често био рад да запева о Морави
и Србији.1
Близак му је био и Будимир Добрић, бивши капетан ЈВуО и
његов сусед у Виндзору. Добрић је уједно био и једини човек којем
је Александар Милошевић дао на читање све своје мемоарске записе
1 Изјава Горана Милошевића, дата аутору новембра 2013. у Торонту; писмо
Милутина Милутиновића Слободану Ћировићу, 14. април 1992. (у архиви А. М).
394 | и који му је с тим у вези давао сугестије.1 У круг блиских пријатеља
убрајао је и Лазара Аврамовића из Виндзора и Славка Милошевића
из Хамилтона, такође истакнуте равногорце у ратном добу. Иако
је и са њим у више наврата умео да дође у сукоб, његов некадашњи
војник Никанор Паљић – Лаза Попче, тада настањен у Акрону у
Охају, био му је до смрти одан пријатељ. А када је Паљић 1985.
преминуо, Милошевић му је одржао говор на сахрани, истичући
све његове људске и војничке врлине. Као сведоку осипања српске
политичке емиграције и, касније, њеног одумирања, занимљив је
његов став према свој заоставштини – уметничким делима и пред-
метима, приватним библиотекама и документима – за коју је сма-
трао да се на сваки начин морају очувати. Будући да тамо није било
јединственог места попут музеја српске емиграције, он је саветовао
Славка Милошевића, доцније и неке друге пријатеље, да сређују
приватне збирке и оснивају легате, чиме ће „сачувати успомену
живом за вечита времена“.2
У емигрантском окружењу раслабљеном свим трзавицама и
поделама, Александар Милошевић је био међу реткима који су
спознали важну истину: „Ја сам дошао до закључка да до рехаби-
литације равногорства једино може доћи у отаџбини.“3 То је био
и основни разлог зашто се клонио борби за престиж и лидерство
1 Будимир Добрић је рођен 6. децембра 1912. у Новом Пазару, граду тек осло-
бођеном и присаједињеном Краљевини Србији. Породица му је у Првом свет-
ском рату доживела тешку трагедију: његов отац, учитељ Мартин Добрић, умро
је 1917. у логору у Мађарској, док су му у завичају брат и сестра преминули услед
епидемије заразних болести. Остали су само он и мајка и то је условило његову
целоживотну борбу. Пре рата завршио је Нижу и похађао Вишу школу Војне ака-
демије и као официр дочекао 1941. и распарчавање земље, када су власт у његовом
граду формирали муслимански и албански фашисти. Одмах се определио за Рав-
ногорски покрет, па је од 1942. постао командант Колашинске бригаде у Другом
косовском корпусу. На том терену били су окружени непријатељима – Албанцима,
санџачким муслиманима, Немцима, комунистима – са којима је водио борбу до
1946. Потом се са групом својих официра и војника пребацио у Грчку, касније у
Канаду, да би се настанио у Виндзору. Његов живот, уз супругу Галину, Рускињу
из Пскова, био је скроман и повучен. Сва његова активност у емиграцији била је
везана за заједничку борбу са Александром Милошевићем. Преминуо је у Виндзору
11. маја 1994. године.
2 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Славку Милошевићу,
1986. (без датума).
3 Исто, писмо Милану Стојановићу Циги, 4. јануар 1967. године.
у националним организацијама и зашто се корак по корак удаља- | 395
вао из тамошњег друштвено-политичког живота српске заједнице.
Посебно се клонио окупљања која су се претварала у манифеста-
ције фолклора, ића и пића. Како је казао једном сличномишљенику,
схватио је да „не можемо ни најмање нашкодити комунистима са
гуслама, буздованима и назови политичким, зачараним круговима.
У таквом стању уистину је боље и ћутати.“ Са сличним наравоу-
ченијем писао је и функционеру Српске народне одбране у САД
Вукалу Вукотићу: „У начелу сам против говоранција, које су маси
већ дојадиле – увек исто.“1
Зато је он сваки слободан тренутак користио за писање, ми-
слећи да ће његова сећања допринети највећем што је могао да
учини – исправљању историјских неправди према покрету генерала
Михаиловића и, када се његова отаџбина ослободи комунизма, тиме
дати и одређен, макар и најскромнији допринос у духовној обнови
српског народа. Јер, уношење историјске истине у оцену оклевета-
ног Равногорског покрета значило је и истрајавање на идеолошким
упориштима из којих је он извирао, а против којег су се комунисти
са највећом жестином борили. Драгољуба Михаиловића је сматрао,
као и све великане српске историје, за заточника Косовске мисли
и Косовског завета, а његов останак у земљи пред крај рата упркос
понудама савезника да је напусти, и жртвовање војске на Зеленгори
као доследно давање истог одговора на „косовску дилему“ и одабир
„царства небеског“.2 Задојен тим епом и заветом још од детињства,
Александар Милошевић је од 1941. морао припадати Равногорском
покрету, а од тренутка када је упознао Михаиловића био је његов
следбеник и телом и душом до последњег дана.
То је била последња велика борба мајора Милошевића: борба
за истину о Југословенској војсци у Отаџбини и њеном командују-
ћем. За рад на мемоарима највише га је подстицао професор Иван
Авакумовић: „Ви [сте] данас једини у емиграцији који зна шта се де-
шавало на врху 1945. (...) Докле год немамо успомене људи са терена,
тешко ће се писати добра историја покрета генерала Михаиловића.“
1 Исто, писмо Ђури Радојевићу, 28. април 1976; писмо Вукалу Вукотићу, 22.
септембар 1971. године.
2 Исто, писмо Миливоју Обрадовићу, 27. фебруар 1959; писмо Николи Пет-
ковићу, 9. децембар 1992. године. Пишући Обрадовићу, А. Милошевић „косовски
дух“ представља као „дух јединства народа“.
396 | После петнаест дана опет му је писао: „Мило ми је да чујем да ћете
радити на писању и објављивању Ваших ратних успомена. Молим
Вас, дајте предност том подухвату: Ви сте се одужили сенима оних
који су погинули, уређујући Споменицу. Сада је важно да остави-
те сину, генерацијама које долазе, и научно дело које ће помоћи
свима љубитељима истине да сазнају оно што је било важно. Само
Вас молим да не одуговлачите, јер здравље увек може да попусти.“1
У заглављу Авакумовићевог писма стајала је година 1981. Јосип
Броз Тито је преминуо годину раније и то је за његове следбенике
било одумирање свега у шта су веровали. Југословенска федера-
ција била је у кризи. Земља је већ била презадужена, а 1981. стопа
инфлације износила је 39,4%, чиме је званично, после Турске, била
највиша у Европи. На Косову и Метохији је отпочела нова фаза
кризе, а студентске демонстрације прерасле су у албанску побуну
у којој су истакнути циљеви да Косово постане независна репу-
блика. Исте године, група бунтовних младих музичара, окупљена
у рок саставу „Рибља чорба“, објавила је у Београду албум „Мртва
природа“ који је само у једном дану продат у 30.000 примерака.
Њихови сатирични антирежимски стихови наишли су на жестоку
осуду борачких и партијских организација. Књижевник Гојко Ђого
је објавио збирку песама „Вунена времена“ са алузијама на Титову
ауторитарну владавину, па је због оптужбе да се наругао умрлом
председнику осуђен на затворску казну. Романом „Судија“ на ју-
гословенској књижевној сцени појавио се и Вук Драшковић, који
ће отворити забрањене теме и касније, као политичар, заговарати
рехабилитацију покрета генерала Михаиловића. Вишедеценијски
лед се топио и клима се лагано мењала...
„Моја ратна сећања стављам на папир. То је мисао са којом сада
и лежем и устајем. Раније томе нисам придавао богзна какав значај.
Данас, када видим шта се све и како пише, осећам помало и грижу
савести што то већ поодавно нисам свршио“ писао је Александар
Милошевић 1985. свом пријатељу, професору Авакумовићу. Ме-
ђутим и три године касније, стање је остало скоро непромењено:
„Моје ратне успомене стављам на папир. Али, на моју велику жалост,
то не иде тако брзо како бих ја желео. Испречиле су се ове и оне не-
згоде, а понекад и здравствене. Шта могу када је живот, више-мање,
ретко онакав какав се жели. Ипак, живим у нади да ћу мој животни
1 Исто, писма Ивана Авакумовића од 3. марта и 18. марта 1981. године.
циљ постићи.“1 Честитајући му нову 1989. годину, Авакумовић је, | 397
свесно, потенцирао исто питање: „Надам се да пишете Ваше ратне
успомене. У томе Вам желим што већи успех. Једног дана ће за те
успомене постојати велика публика. Немојте посустати на том пољу,
чак и ако пишете свега сто речи дневно.“2 Ипак, била је то година
крупних промена и у свету и у Југославији – како неки историчари
сматрају и почетак краја „кратког 20. века“. Историја се убрзала и,
у наредним годинама, судбоносним по српски народ, стари мајор
се опет нашао у „светском вихору“, како је то казао његов ратни
командант Михаиловић.
Александар Милошевић је 1990. напунио 80 година. Био је
доброг здравља, ментално и физички врло виталан. Још увек је возио
аутомобил. „Јест, у мом животу било је мука, али ја од тога ништа
као мучно нисам запамтио, јер сам ја те све моје муке победио“,
изнео је свој животни став. Тада, у годинама промена и поновног
националног буђења српског народа, Милутину Милутиновићу
је говорио да се осећа спремним да се још једном „упути у вртлог
(у борбу)“. Слично је поновио и у писму једном класном другу: „Сав
сам у Отаџбини! И, чини ми се, да бих могао опет онако, узбрдо и
низбрдо, по планинама као некада.“3 Осећајући потребу да помогне
свом народу, запоставио је мемоаре и после много година окренуо
се конкретнијој, политичкој акцији. Пратио је све промене у земљи
и свету. Није имао симпатије за Слободана Милошевића приликом
његовог успона на место председника Србије, али га није одбацивао
тек као комунисту. Штавише, сматрао је и да лидери опозиционих
странака који заговарају рехабилитацију „четничког покрета“ су-
штински нису изашли из „комунистичког шињела“. Другим речи-
ма, био је неповерљив према читавом политичком миљеу који се
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писма Ивану Авакумовићу од

15. јануара 1985. и 12. јануара 1988. године. У међувремену, важан догађај у Алек-
сандровом животу била је његова посета Европи 1986. године. Тада је, заједно,
са сином, недавно дипломираним архитектом, отишао у посету Милутину Ми-
лутиновићу, па су сва тројица заједно пропутовали кроз Аустрију, Швајцарску и
Немачку. Био је то први пут после четири деценије да се мајор нашао тако близу
Југославије, безмало на њеној граници. Важне моменте у његовом породичном
животу бележимо и 1992, када му се син оженио, 1996, када је добио првог унука
Стефана и 2000, када му се родио и други унук Саша.
2 Исто, писмо Ивана Авакумовића, 2. јануар 1989. године.
3 Исто, писмо Урошу Цветковићу, 23. новембар 1990; писмо Душану Брани-
сављевићу, 22. јун 1989. године.
398 | формирао у Србији почетком 1990-их, посебно према искреним
побудама страначких вођа за борбу у обнови аутентичних нацио-
налних вредности.1
У међувремену, са увођењем вишестраначја у Србији, све више
попуштају партијске стеге и напуштају се револуционарне догме.
Најпре у опозиционом и прочетничком листу „Погледи“ у марту
1991, а затим и у крагујевачком листу „Шумадија“ у три наставка у
фебруару и марту 1992, излазе први афирмативни текстови о рав-
ногорцима у Лепеници, где се истиче и позитивна улога Александра
Милошевића.2 Са ауторима ових чланака, Живојином Андрејићем
и Радетом Рончевићем, Милошевић успоставља преписку и даје
им исправке и сугестије. Међутим, већ чињеница да се у новинама
у Србији могла појавити његова ратна фотографија, са брадом,
шајкачом и кокардом, и да се притом пише изван владајућих пре-
драсуда, за њега је представљала позитиван искорак. Требало је да
прође безмало педесет година, па да се чује верзија поражених, која
се у бити разликовала од слике о њима створене у комунистичкој
историографији, литератури и кинематографији.
Биле су то године када се поново, први пут после 1945, ства-
рало духовно јединство међу Србима у свим њиховим историјским
покрајинама, а од посебне, како духовне, тако и симболичне важно-
сти, било је и коначно измирење цркава после вишедеценијског
раскола. Некадашњи припадници ЈВуО почели су да отвореније
говоре о својим ратним искуствима, а са тавана и из подрума, из
скривених шкриња, њихови потомци су повадили пожутеле фото-
графије предака са брадама. Старо ордење и прашњаве слике владара
Карађорђевића поново су угледале светлост дана, а на свадбама и
испраћајима у војску запевале су се све одавно забрањене песме. На
политичким скуповима опозиционих странака оживела је „четничка
иконографија“, ношени су тробојни барјаци са двоглавим орлом
и круном, а свечаности су све чешће започињале уз интонирање
химне „Боже правде“... У Србији се „догађао народ“ и тај народ је на
првом месту желео да зна истину о томе шта му се заправо десило
у прошлости и куда га воде. У склопу тог трагања за сопственим,
1 Исто, писмо Душану Бранисављевићу, 27. јун 1990. године.

2 Углавном на основу ових чланака и након неколико краћих разговора које
је са њим имао, и књижевник Антоније Ђурић израдио је портрет Александра
Милошевића и представио га у књизи Равногорци говоре (Београд, 1996).
одавно изгубљеним идентитетом, било је и другачије вредновање | 399
улоге и покрета Драже Михаиловића. То суочавање са прошлошћу
и духовну катарзу прекинуо је, међутим, нови ратни сукоб. Алек-
сандар Милошевић је са симпатијама гледао на мисију патријарха
Павла у успостављању јединства унутар СПЦ, али је, када се радило
о политици, сматрао да би требало бити куд и камо опрезнији. „Силе
света неће дозволити окупљање свих Срба у једну своју државу, јер
су они ту на том простору претходница Словена и православља“,
упозоравао је, 1993, поучен искуствима прошлости.1
Његово антиципирање националне идеје имало је еволутивну
линију од југословенског до чисто српског становишта. Најпре, био
је заступник политике „Балкан Балканцима“; сарадња међу балкан-
ским народима почивала би на заштити суверенитета, чиме би се са
овог простора истиснули интереси империја који су вековима од њих
правили монету за међусобно поткусуривање. Тако, српско питање
требало би да и после 1945. буде решено у оквирима Југославије, што
би био једини начин да сви Срби живе у истој држави. „На линији
сам југословенске државности (...) зато што сам убеђен да ће тако
најбоље бити обезбеђени српски интереси и једно прелазно доба
ка стварању једне солидне балканске државе, која једина може бити
гарант срећније будућности свих народа који тамо живе. Дакле,
Југословен сам због Српства, а нисам великосрбин опет због Срп-
ства, јер не видим да оно тим путем може бити боље обезбеђено“,
појашњавао је своје југословенство недуго после рата. У исто време,
првенствено из традиционалних разлога, био је присталица уставне
монархије: „Када би многи наши, овде у емиграцији, уместо форме
удубили се у суштину, они би видели како се Американци труде да
из ничега створе традицију, док они, из неке моде и форме, руше
тако силне околности. (...) Докле ће Србин себе да жртвује за друге
и шта ће бити када му се сваке четврте године појави као домаћин
овај или онај? Ја сам за строгу уставност: краљ нека буде домаћин
који стално бди, а народ нека влада сам собом.“2 То је био став и
неких других истакнутих официра ЈВуО, попут Звонка Вучковића,

26. август 1993. године.
2 Исто, писмо Предрагу Ђорђевићу, 8. децембар 1956; писмо Миливоју Обра-
довићу, 18. децембар 1957; писмо Александру Николићу, 1. јануар 1974. године.
У писму А. Николићу, Милошевић више не износи чврста југословенска убеђења,
већ само његово виђење идеје „Балкан Балканцима“.
400 | из чијег се програмског и доста цитираног говора из 1976. види да
је веровао да је рат завршен и да је судбина српског народа у некој
новој, другачије уређеној и демократској Југославији.
Временом, после различитих искустава у емиграцији и уопште
кроз живот у Канади, оваква ентузијастична размишљања су мајора
Милошевића све више напуштала. Из његове преписке од средине
1960-их година све се јасније види да је губио наду да ће српски
народ спасити „диригована демократија са Запада“, као и да ће нај-
бољу интеграцију остварити у ма како прекројеној и реформисаној
Југославији. О монархији и престолонаследнику после смрти краља
Петра II у његовим списима више није било трага. А уочи нових
судбоносних догађаја у светској историји, до којих је дошло падом
Берлинског зида 1989. и распадом Совјетског Савеза 1991, а који
су се неминовно одразили и на судбину Југославије, дефинитивно
је био заузео становиште да српски народ може да се избори за
слободу и независност само у својој националној држави. Другим
речима, пошто су се други југословенски народи определили за
независност, а Западне силе признале њихово отцепљење, и Срби
треба да пођу истим путем и, на бази самоопредељења, створе своју
државу која би онемогућила легализовање авнојевских граница и
тиме одбаце идеју да буду подељени у четири или пет република.
Када је почео нови верски и грађански рат у Југославији
1991–1992, Александар Милошевић се нашао усред света чија је
пропагандна машинерија млела српски народ. Као појединац, он
није могао да утиче на ток историје. Међутим, као заточник исти-
не, Милошевић је најпре слао дописе утицајним политичарима и
медијским кућама из Канаде, негирајући пропагандне флоскуле о
свом роду и ширећи истину о циљевима његове борбе. Сматрао је да
до разбијања Југославије не долази због комунизма, још мање због
агресивног национализма Слободана Милошевића; како смо већ
навели, по његовом мишљењу, радило се директно на спречавању
српских интеграција, будући да су такву јаку и независну православ-
ну државу русофобне елите на Западу гледале као предстражу Русије
на Балкану. Његово указивање на те процесе и писма која је слао
уредништвима водећих медија у Канади и Америци била су тек глас
вапијућег у пустињи. Слика о лицемерним савезницима који се воде
само и једино својим уским интересима, створена крајем Другог
светског рата, у овим моментима само му се изоштравала. Тако је,
док је већ беснео нови рат у Босни и Херцеговини, писао Милутину
Милутиновићу пун горчине и очаја: „Збивања у отаџбини много ме | 401
потресају. Још више наша добродушност жртве у односу на ’саве-
знике‘. То ме често подсећа на оно твоје при обезбеђењу аеродрома,
при евакуацији авијатичара. Требало је да их уценимо – толико и
толико митраљеза, пушкомитраљеза итд. као и муниције, па ћемо
омогућити евакуацију. Будућност од тада показала је да ти наши
’савезници‘ једино кроз тај језик исправно поступају. Све остало је
сува лаж, заснована на ’ко има силу, има и право‘. Наопакост сада-
шњице, која сигурно води у пропаст човечанство.“ С друге стране,
чињеница да га његов антикомунизам није доводио до идеолошког
слепила давала му је и ширу перспективу за сагледавање тектонских
промена у земљи и свету. „Највећа је несрећа по нас Србе што се
Совјетски Савез распао, па [Америка] нема противтеже. Страшна
игра судбине, да закукамо за комунистима у овој ситуацији, иако
су они извор све наше несреће“, записао је, наизглед неочекивано
за једног равногорског ветерана, 1993. године. Штавише, веровао
је да би сламка спаса могла да буде у Русији, која би „подигла свој
глас у нашу корист, путем необориве истине“.1
Још тада, Александар Милошевић је исказао бојазан због разво-
ја ситуације на Балкану; дао је „дијагнозу болести“, али и предлагао
истрајност у „борби за сопствена права и истину“ као једини могући
излаз. Био је противник рата као средства за решење југословен-
ске кризе, али је, када је он већ отпочео, био мишљења да не треба
жалити жртве док се српски народ коначно не избори за слободу
и уједињење. Питања о којима је тада писао остала су актуелна и
четврт века касније: „Наш српски народ је у великој несрећи. (...)
Најцрње је у томе што је (...) комунизам од Срба створио нов свет.
Свет, уз девизу црвених ’не дирај у партију па ради шта хоћеш‘,
свакаквих порока. Ако, као такав, у овој ситуацији, под притиском
целог света на челу са Бушом – капитулира, Хрватска, као и Босна са
Херцеговином рашириће се на АВНОЈ-ске границе. Убрзо ће бити
изгубљено Косово са Метохијом и Санџаком. А за тим и Војводина.
Србија ће бити сведена на границе Београдског пашалука.“2
У исто време, скупа са Милутином Милутиновићем, подржао
је иницијативу за регистрацију и обнављање рада Равногорског
1 Исто, писмо Милутину Милутиновићу, 2. јул 1992; писма Душану Браниса-
вљевићу од 24. фебруара и 26. августа 1993. године.
2 Исто, писмо Урошу Цветковићу, 10. јун 1992. године.
402 | покрета у земљи. Опрезнији и тиши од Милутиновића, који је пла-
нирао да се и лично ангажује у покрету, Милошевић је своје ставове
изнео у два есеја, „Дража и његово дело“ (1985) и „Студиозно раз-
матрање“ (1986). Приврженом демократији, било му је важно да
се, за почетак, суспендује комунистичка диктатура и бирократско-
-паразитски систем који је са собом донела. А затим, да обновљени
Равногорски покрет као надстраначка организација буде једно од
упоришта за духовну обнову српског народа. Но, он нипошто не
би смео да постане онакав какав је током рата био ван Србије или
каквим су га приказивали комунисти: „Сва акција (...) мора бити на
равногорском путу. (...) Четништву нема места. То је у западним
крајевима у току рата прихваћено као традиција и, на несрећу, сво
било у колаборацији.“1 Такве ставове стари официр је изложио и у
поздравном писму равногорцима у земљи, приликом обележавања
50-годишњице Светосавског конгреса у селу Ба:
„Будите поносни што је вас судбина одабрала за овај чин.

Чин оживљавања Равногорског покрета. Утолико је већа по-
част што је ситуација данашњице тежа од оне 1941, када се
Равногорски покрет у имену родио. Српском народу је сада
још потребнија она полетност осветљена 1941. снагом најбо-
љих његових синова на челу са Дражом, његовим у блискости
Чичом. Будимо достојни свих њих и ако устреба, на обновљеном
Равногорском путу, узидајмо и ми наше кости поред њихових,
јер је то непорециво духовно знамење сигурно боље будућности
нашем роду.
Потпалимо ватру оживљавања Равногорског покрета у
духовном заносу, пред којим и смрт ништа не значи. Том ватром
отелотворимо нов мит, Равногорски мит, тако сада неопходан
Српству, сада на судбоносној ивици ’бити ил не бити‘. Уђимо
са тим заносом у масу, освестимо је од полувековне застрање-
ности. Његова снага претвориће се у лавину исто онако као
1941. после ратне катастрофе. Пред њом ће се рашчистити
видици. Из комунистичке замуљености и белосветске смућено-
сти засијаће озлаћена чистоћа истине, јер је то непроменљиво.
(...) Пред том снагом истине ништа се не може супротстави-
ти. Она, таква, обезбеђиваће сигурну будућност: духовно и
1 Исто, писмо Милутину Милутиновићу, 15. јануар 1991. године.
физичко уједињено Српство у једној Српској држави потпуног | 403
демократског обличја и на позорници Балканске федерације,
јер је дошло време да Балкан припадне Балканцима и да не бу-
де више буре барута на расположењу ситних и бедних рачуна
Моћних. У том погледу Дража је много учинио. Једнога дана,
из још увек закључаних архива, обелоданиће се да је баш због
тога жртвован, као и Равногорски покрет са њим.
На крају, битност свега. Чемерна ситуација тражи много
памети и још више мудрости да наш народ, одсечен од своје
јучерашњице, прихвати Равногорски покрет, кроз њега се пре-
породи и постане јединка свесна саме себе. Једино тако може
избећи да и даље не буде играчка у рукама било које мрачне
силе. Сада је на тој прекретници.“1
Да би, како је говорио, дао свој прилог за указивање на „пут

истине свом роду“, у жељи за његовом коначном катарзом, Ми-
лошевић је и даље размишљао о објављивању мемоара – и то не у
емиграцији, већ у Србији. Идеје о реализацији те замисли је током
1992–1993, преписком, врло често размењивао са Милутином Милу-
тиновићем. Њих двојица, блиски и у рату и у емиграцији, договарали
су се о томе да издају заједничку „књигу сећања“ коју би уредили
у коауторству. Милошевић је предложио и садржај књиге, која би
обухватила предратне и ратне године, али и „пустош емиграци-
је“.2 Идеја је одмакла у тој мери да су се чак договарали о тиражу
(1.000 примерака), а Александар се и код канадских штампарија
интересовао колико би стајао такав подухват. Милутиновић је по-
себно прионуо писању, али га је у томе претекла кратка болест и
изненадна смрт: умро је другог дана своје славе, Светог Томе, 20.
октобра 1994. године. Истог тог дана, безмало 50 година раније,
растао се од Александра Милошевића и у Шумадији 1945. године.
Ковчег капетана Милета Милутиновића је, пре него што је сахра-
њен, био прекривен српском заставом; тробојка и слика генерала
Михаиловића ишли су на челу поворке ожалошћених, међу којима
је било и доста Аустријанаца. Сахрањен је на гробљу у Инзбруку,
не остваривши жељу да опет види своје Поморавље. У немогућ-
ности да присуствује сахрани, Милошевић се од свог команданта
1 Исто, писмо руководству Равногорског покрета, 20. јануар 1994. године.
2 Исто, писмо Милутину Милутиновићу, 2. јул 1992. године.
404 | бригаде опростио писмом које је послао његовој породици, у којем
је истакао све Милутиновићеве врлине у муци кроз коју су заједно
прошли. У мају исте године преминуо је у Виндзору и његов саборац
и пријатељ, капетан Буда Добрић.1
Након смрти двојице најближих преосталих другова у еми-
грацији, као да је и он сам био дигао руке од објављивања мемоара.
Већ дубоко загазивши у девету деценију живота, био је све мање
активан, чему је допринела и вишегодишња болест супруге. У једном
писму на самом крају тог века навео је да му је 1990-их година кућа
безмало била „претворена у болницу“, а у таквим условима било је
немогуће да се посвети писању и интелектуалном раду. И укупна
„српска ствар“ тих година му је изгледала бесперспективно и очајно;
туговао је због пада Крајине 1995. и судбине која је задесила српски
народ у Хрватској и Босни и Херцеговини. Мало с ким је, међутим,
могао да о свему томе поприча. Смрт супруге Вере у августу 1998, са
којом је делио и добро и зло у рату, а потом и у емиграцији – и која
му је током 52-годишњег брака заиста била верна сапутница – само
је тај осећај меланхолије и усамљености појачала.2
Ипак, Александар Милошевић је и током 1990-их са несмање-
ним интересовањем пратио развој политичких збивања у Србији.
Поменули смо да није гајио поверење према опозиционим лидерима
иако је и сам био противник власти, али се из писама које је слао
родбини у Саранову 1996–1997. види да је имао прилично симпа-
тија за коалицију „Заједно“, за коју је веровао да може довести до
слома режима Слободана Милошевића. Пре тога, ипак, његова
отаџбина била је још једном изложена тешком страдању: на крају
20. века, некадашњи западни савезници предвођени САД засули су
је бомбама, да би на крају рата 1999. допринели и осамостаљењу
Косова и Метохије. Стари мајор, историјски сведок столећа којем
1 Исто, писмо Бренке Камерландер, октобар 1994; Канадски Србобран, 11.
новембар 1994, читуља капетану Будимиру Добрићу.
2 Исто, писмо Милославу Самарџићу, 27. јануар 2002; изјава Горана Милоше-
вића, дата аутору новембра 2013. у Торонту. У контакту са М. Самарџићем, који се
интересовао за објављивање мемоара, Милошевић је у истом писму (мејлу) казао:
„Ја сам доста написао и стриктно везано за истину. Ја не умем да лажем, па сам у
истини увек директан. Само је један део сређен. Да то учиним када сам започео
омела ме болест моје супруге. (...) Запазио сам да свако нешто пише и истина [је]
отишла под ноге, толико да ме је мука хватала читајући неке ствари. Наметнуло
ми се питање ко ће да верује да је истина оно што ја пишем.“
се ближио крај, тада је изнео тезу да Косово и Србија представљају | 405
тек огледно поље за шири „сукоб Истока и Запада“ великих размера,
до ког ће, сматрао је, неминовно доћи у будућности.1
Полагао је наду у бољитак после петооктобарских промена
2000, али је осуђивао изручење Слободана Милошевића Хагу следеће
године, на Видовдан. Никада није био присталица његове политике,
али је сматрао да такав и слични политички уступци Западу само
доприносе рушењу сопственог суверенитета. Запажао је да се про-
блеми у држави и друштву гомилају, а да су многи од њих последица
комунистичког наслеђа што, написао је, „чини Дражу још већом
личношћу у садашњости“.2 До јуна 2001. мајор Милошевић је живео
у Виндзору, када се, у 91. години и помало нарушеног здравља, пре-
селио код породице свог сина у Торонту. Да његов дуг животни век
буде испуњен, а душа, коју је тако често, несвојствено једном официру
и герилском команданту, помињао у својим списима, после свих
рањавања буде колико-толико залечена, предстојао је још само један
велики корак. И Александар Милошевић се на тај корак одлучио.
XXII
„Баш некако у време жетве и вршаја, али код вас тамо, не овде,
седео сам једне вечери позади куће у нашој малој авлији. Било
је дивно и тихо вече. Месечина пуна и јасна, а небо звездано.
Ваздух без влаге, што је овде реткост, па звезде лебде некако
близу и сијају као драго камење. У то се у даљини чуо лет не-
ког путничког авиона. Звук је био равномеран, тих. Баш исти
онакав, као када дреш ’пева’ храњен вештом руком и дивним
чистим, златоликим класјем... У тренутку, био сам ту са вама.
Можда сте и врли баш тада?
Жетву и вршај сам много волео. Како онда када сам као
мали гледао да узберем оно неколико ретких плодова на оној
високој белошљиви усред воћњака (ти се ње, Драгославе,
1 Исто, писма Душану Бранисављевићу од 12. јануара 1997. и 15. јула 1999.
године.
2 Исто, писма Душану Бранисављевићу од 18. октобра 1999, 29. новембра
2000. и 11. јула 2001. године.
406 | свакако сећаш), као и прве, махом црвљиве црвењаче, па да их,
не појевши ниједну, однесем знојним жетеоцима и уживам у
радости што сам им донео шљиве, тако и онда када сам и ја
жњео, па се једва исправљао од болова у леђима. Или при самом
вршају: било да сам се топио од милине радећи као дечак на
слами, било да сам једва успевао да бацим снопље на дреш, или
се упињао да џакове пуне пшенице, са рескиром да ме збаце
преко оног високог прага качаре, изручим у амбар. Увек сам
осећао радост. Нарочиту радост и нигде такву.
Али ја сам запажао да су и други осећали ту радост. И по-
којна Мајка, коју су њена мирноћа и покорност просто били
осудили да, и код нас и код других, увек ради на плеви. На оној
ситној и прашњавој плеви, од које се ни зенице на очима нису
виделе. Али је и она била весела, па би се и песма отимала кроз
повезачу која је штитила уста од силне прашине. А сирота Мајка
је волела да пева, нарочито при жетви. Па и покојни Оцика,
при свој његовој неодољивости да све наједном зграби и свр-
ши, осећао је нарочиту радост. Само је то чувао за себе, крио
просто и ретко када показивао. А ти се, Драгославе, свакако
мораш сећати како ти је било мило да идеш по машину и дреш.
Било је то просто као нека свечаност. Сви радосни, па и стока у
неком нарочитом расположењу, а машина искићена и цвећем...
Од куда та таква силна радост при једном ипак тешком
послу? Због успеха, а сваки успех изазива осећање задовољства,
а ово радост. А жетва и вршај су успех. Хлеб у кућу. Свој хлеб!
После силног рада да се пооре, посеје и одгаји; и страха да
невреме не убије, жетва и вршај су и силно душевно смирење,
благотворно спокојство.
Сећам се, као сада да је, како сутрадан по вршају, док се
са гувна уздиже онај пријатан мирис сламе помешан са оним
од машинског мазива, влада нека нарочита, свечана тишина,
па изгледа као да се све у задовољству одмара... Само је Лека
Рашић увек изгледао исти. Шајкаче нахерене, пун прашине и
плеве, срозаних чакшира до на кукове (...), лица подбула од
неспавања, замора и многе искапљене чаше. И, док му је са доње
усне увек висила прилепљена цигарета, цео израз његова лица
био је доброћудно пријатељски, а у сенама очију лола. И био
је то! Је ли жив? Ако је, поздравите ми га много и реците му да
ми је сећање на њега пријатно као ретко шта. (...)
Јесу ли и данас жетва и вршај исти овоме из прошлог доба? | 407
Или је време донело олакшицу у раду, а однело радост? А човек
се ни у чему тако не осећа задовољним, као у тешком послу
који значи нарочити успех. Можда сте врли комбајном. Велика
олакшица и брзина такође, но све је некако осамљено, тихо, не-
весело... Комбајни су властодршцима ко зна како велика хвала,
само неоснована. Без њих било би их и пре. Вршача је потисла
коња и ветрењачу, коса срп, а жетварица косу. Комбајн све.
(...) А властодршци и радост, јер човек више не ради за себе...
Чују ли се сада песме код чобана и које се песме певају?
Нека их нам Цица и Славко испишу. Сећање на црквену славу,
Вел. Госпојину, свакако вам је исувише свеже. Слави ли је црква
и јели било весеља и ове године...“1
Тако је јунак ове приче писао 1960, писмом казујући да се ми-

слима никада није одвојио од свог завичаја, нити се помирио са но-
вим животом у Канади. Са родбином у крају мајор Милошевић је
одржавао везу од одласка у емиграцију. Дописивао се годинама са
братом Драгославом, који је остао на имању у Саранову, а потом и
са његовим синовима Душаном и Дарком. Комунисти су их као нај-
ближе сроднике „четничког команданта“ дуго прогањали; Драгослав
је био осуђен на затворску казну, а Душан је, присилно, био отеран и
на Сремски фронт 1945. године. Александар се дуго надао некаквом
преокрету на међународном плану, повратку кући и сусрету са њима.
Временом, та је нада све више бледела и претварала се у веру да ће
некад можда бити тако. Тек пошто је добио сина 1959, први пут је
у својој кући пререзао и славски колач, желећи да на тај начин и он
у новом дому настави предачку традицију и преда је касније свом
наследнику. Управо те године, и његов брат је у Саранову поделио
синове и предао им по парче колача. Био је то значајан моменат у
животу једне сеоске породице, који би често доводио и до размирица
међу браћом, па је и Александар одлучио да се писмом обрати својим
синовцима: „Ово вам је мој аманет, Душане и Дарко, живите и даље
сви у таквој заједници, међусобном разумевању и помагању, слози
и љубави, као да у вама ни у чему међе нема.“ Ништа мање усрдно,
молио је и свог брата да приликом деобе буде правичан.2
1 Исто, писмо Драгославу Бранисављевићу, 30. септембар 1960. године.

2 Исто, писмо Драгославу, Душану и Дарку Бранисављевићу, 28. април 1959. године.
408 | Са њима није смео да говори о политици. Размењивали су сто-
тине писама, а њега је занимало све: да му пишу о себи, о домаћин-
ству које је напредовало, о деци коју су изродили, о родном селу и
Шумадији, о фамилији и сељанима, о шљивару и винограду, о свакој
сетви и жетви, о роду и приносу, о реци Јасеници. Као да нису про-
шле деценије и као да га од његове Лепенице не деле океан и пола
Европе. Највише је бринуо, и о томе синовцима често писао, како
да „сачувају огњиште“ и селом ходају уздигнуте главе.1 Строго је
прекоревао и своје рођаке који су, притиснути неизвесним животом
у Србији и заводљивом сликом Запада 1990-их, њему поверили жељу
да и сами, попут њега, напусте земљу и наставе живот у емиграцији.
После братовљеве смрти, најближи однос остварио је са синовцем
Душаном; попуштањем партијских стега 1989. почео је и са њим
да говори о политичким приликама у Србији, а када је генерација
његових сабораца у емиграцији ишчезнула, Душан је постао и једини
човек са којим је могао да размени мисли о актуелним догађаји-
ма. Он је пак после 2000. свом стрицу изнова понављао жељу да га
коначно дочека у завичају; писао му је да су његови противници
„изумрли“ и да комунизам више не представља опасност.2 Стари
Милошевић је дуго оклевао, али је жеља да у последњем поглављу
свог животног романа испише странице о поновном сусрету са
отаџбином и родним крајем била сувише јака. Одлучио је да без
обзира на здравствено стање и могуће компликације крене на далеки
пут – у Србију. Припреме су текле брзо. На београдски аеродром
слетео је новембра 2002. заједно са сином Гораном, којем је ово
била и прва посета Србији.
Каква га је бујица осећања у тим моментима понела, то је само
он знао, али нигде није записао. Иако је замислио да његова посета
1 Исто, писмо Душану Бранисављевићу, 13. децембар 1985. године.

2 Из постојећих извора сазнајемо да су предмети Александра Милошевића и
његових најближих сродника из Саранова били обрађивани у крагујевачком ДБ-у
и у марту 1981, можда и касније. Према тим подацима, ажурираним, дакле, годину
дана после смрти Јосипа Броза Тита, служба државне безбедности је пратила и
контролисала преписку А. Милошевића са родбином, а над његовим братом била
је током 1960-их спровођена „оперативна контрола“ због непријатељских ставова
према комунистичком режиму. Милошевић је, погрешно, у тим анализама означен
као руководилац „терористичке организације СОПО за Канаду“, вероватно јер
је 1960-их било пресретнуто и неко од његових писама Андри Лончарићу (АС,
БИА, V-37).
селу и породици прође тихо и без много публицитета, мештани | 409
су га дочекивали и поздрављали већ на улазу у Сараново. А када
је отворио капију и закорачио у своје двориште, старац је пао на
колена и у сузама дуго љубио родну груду, после скоро 60 година.
Све те године биле су испуњене надом да ће своје драге видети бар
још једном у свом веку. Много се тога било променило, а требало
је да упозна и три нове генерације своје породице, синове, унуке и
праунуке својих синоваца који су се родили пошто је он напустио
земљу. За десет дана, колико је провео у селу, Милошевић је после
толико времена са својом родбином прославио и породичну славу
Ђурђиц. Тих дана желели су да га виде и упознају и бројни новинари
и политичари, али се он најрадије сретао са својим некадашњим
војницима и њиховим породицама. Неки од њих, гледајући у њему
још свог команданта корпуса, ком никад нису отказали послушност,
поздрављали су га војнички и рапортирали му. Доносили су са собом
ратне фотографије и старе документе, евоцирајући успомене из
младости коју су провели скупа, у шуми. Многи од њих приређивали
би му гозбе, од њега су се очекивале изјаве за медије, али је стари
мајор одабрао да све те дане проведе у миру, крај породице. Оби-
лазио је своје Поље, за чије су га богазе везивале многе успомене,
и предратне и ратне, па стари виноград који је као дечак орезивао
са дедом, варошицу Наталинце, где је похађао основну школу; про-
шетао је поред Јасенице која протиче крај њиховог имања, у којој је
још раних 1920-их учио да плива, а на крају и запалио свеће прецима
на гробљу. Оживеле су успомене...1
Живот Александра Милошевића, чија се кружница лагано за-
тварала, одиста је личио на филмску причу, у којој је посета Србији
после толико времена представљала готово незамисливу епизоду.
Далеко од тога, међутим, да се у Канаду вратио спокојан. Послед-
ња писма, која је дрхтавом руком исписивао рођацима у завичају,
говорила су да није био задовољан сликом Србије какву је тада
видео. Комунизам је пропао, али су последице његове владавине
још увек биле видљиве – и то понајпре у навикама и начину живље-
ња „новог човека“. Највећа бојазан била му је да ће дисконтинуи-
тет успостављен 1945. трајно поништити традиционалне српске
1 M. Mиловановић, Села у Лепеници, стр. 501–502; изјава Горана Милошевића,

дата аутору у Торонту новембра 2013; изјава Душана Бранисављевића, дата аутору
у Саранову децембра 2013. године.
410 | особине, разорити вредности и од њих начинити масу чија је бу-
дућност упитна: „Комунизам је (...) разбио фамилију, стварајући
од деце њене шпијуне и тако прекинуо јединственост преношења
с колена на колено, која је очувала наш род духовно и од предугог
турског ропства – и тако створио нов свет без прошлости, те и без
икакве оријентације ка будућности.“1
Ствари у Србији су се после октобарских промена 2000. мењале
сувише споро, али је мајор поживео толико да дочека и да Народна
скупштина Србије у децембру 2004. донесе закон којим су припад-
ници Равногорског и партизанског покрета изједначени као два
антифашистичка блока, чиме су и он и његови војници бар донекле
добили морално признање за своју борбу. Далеко од тога пак да се
Александар Милошевић и после толико година могао помирити
с тим да су његови борци и комунисти исти; он је свој свет и „ли-
нију раздвајања“ успостављену 1941. задржао до краја живота. У
међувремену је и „Боже правде“ постала званична химна Србије, а
на државну заставу, грб, пасоше и сва званична акта и институције
враћена је круна над двоглавим орлом. У Лапову, у Милошевићевој
ратној зони одговорности, обновљен је споменик краљу Александру,
а на централном варошком тргу подигнут и монументалан споменик
генералу Дражи Михаиловићу. На иницијативу мештана, и у Сара-
нову је 2007. подигнут споменик његовим погинулим борцима. Биле
су то симболичне промене српског руха, али је суштински препород
српског бића изостао – а стари равногорски командант је сматрао
да народ ту снагу за преображај треба да пронађе у себи. Другим
речима, да је упркос политици великих сила судбина српског народа
у његовим рукама, као и сва снага за обнову. Не у партијама, чак не
толико и у институцијама, колико у освештеном и вредном поједин-
цу. И то је била његова нада, коју је у себи носио до последњег даха.
У Торонту, далеко од отаџбине, 31. октобра 2009. године пре-
стало је да куца срце никад пензионисаног мајора. Последње мисли
Александра Милошевића у животном заранку биле су усмерене
према Србији, а његова последња жеља да буде сахрањен у родном
селу. Када је дошао дан да његови посмртни остаци буду пренети у
Сараново, чланови Равногорског покрета и Удружења припадника
Југословенске војске у Отаџбини, али и бројни други окупљени
1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Марку Милуновићу Пи-

перу, 11. фебруар 1991. године.
земљаци и родољуби, испратили су га на вечни починак. Сахрањен | 411
је без државних и војних почасти, скромно и достојанствено, крај
својих предака и међу својим сељацима. Случај је хтео да се то догоди
19. новембра, у исто време када је у Београду сахрањиван патријарх
српски Павле.
Ако би одговарали на питања с почетка ове књиге о томе ко је

заправо био Александар Милошевић, можда би се најтачнији и нај-
свеобухватнији одговор нашао у речима исписаним и на гробу писца
првог српског устава – „био је сав Србин“. Рођен у живописном
шумадијском Пољу, он почива покрај старих породичних винограда
на брду Звездану, са којег се једнако добро види и панорама његовог
родног села и звезде над ведрим српским небом...
412 |
Рада Божић и Миодраг Пауновић, последњи борци мајора

Милошевића у Шумадији. Припадници Удбе су их ухапсили
и ликвидирали 1948. год.
Генерал Миодраг Дамјановић,

шеф истакнутог дела Врховне
команде ЈВуО и организатор Мајор Александар Милошевић
покрета у емиграцији. у Регини, фебруара 1950. год.
| 413
Александар Милошевић (на горњој фотографији у униформи, на

доњој у оделу, стоји покрај слике) са својим саборцима приликом
организовања годишњег помена генералу Михаиловићу у Лавриону,
Грчка, 17. јул 1947. год.
414 |
Александар и Вера Милошевић, при одласку из Немачке у Канаду,

јула 1949. год.
Александар и Вера Милошевић у Канади , после1960. год.
| 415
Александар Милошевић, Доситеј Обрадовић са Вучковићевим сином

Александром и капетан Звонко Вучковић, након пресељења у Виндзор,
1951. год. У позадини црква Грачаница, која је тада била у изградњи.
416 |
Први сусрет са капетаном Милетом Милутиновићем

после две деценије, у Виндзору око 1964. године.
Краљ Петар приликом посете америчким и канадским Србима,

у друштву Александра Милошевића.
| 417
У Икорсу код Детроита, јула 1963. приликом сусрета са краљем

Петром II Карађорђевићем. Слева надесно: Александар Милошевић,
Жарко Вучинић, краљ Петар, владика (потом митрополит)
Иринеј Ковачевић, Милутин Бајчетић, Мића Дрекић.
Краљ Петар са истакнутим српским емигрантима из Виндзора

и Детроита 1963. Идентификовани су: Бориша и Мишо Уљаревић,
Буда Добрић, Рајко Радојевић, Саво и Павија Ковач, Петрашин
Вуковић, Јово Кољиврат, Павле Шарановић, Миленко Никодијевић,
Миго Вучковић, Раде Глишић, Света Јовановић, Урош Зоњић,
Александар и Вера Милошевић.
418 |
У лето 1972, у Ниагари, кумови Александар Милошевић

и Миливоје Обрадовић.
Састанак класних другова из некадашње 57. класе НШВА,

поред споменика генералу Михаиловићу у Либертивилу, септембра
1979. године, о педесетогодишњици њиховог уписа на Војну академију.
Мајор Милошевић стоји четврти слева.
| 419
Милошевић и капетан Будимир Добрић, некадашњи командант

Колашинске бригаде ЈВуО.
Александар Милошевић и његов кум Благоје Блажа Божић, син проте

Андре Божића, у ратно доба омладинац у 2. шумадијском корпусу.
420 |
Први долазак у Европу

после 1949. Александар
Милошевић са ратним
другом, капетаном
Милутиновићем,
у Швајцарској,
септембар1986. год.
Александар Милошевић са супругом Вером и сином Гораном,

дипломираним архитектом, у Торонту, 1986. год.
| 421
Александар Милошевић испред породичне куће у Торонту са сином

Гораном и унуцима Стефаном и Сашом, после 2000. год.
422 |
Први долазак Александра Милошевића у Србију и родно село после

1946. Око Милошевића (у средини) су његови рођаци, потомци
његових војника и преживели борци. Препознајемо: Гвоздена
Недељковића, Љубишу Тодоровића, Властимира Степановића и
Рајка Мирчетића из Јарушица. На доњој фотографији са Милутином
Ђукићем из Ђурђева, бившим војником, који је после рата издржао
вишегодишњу робију.
| 423
Четири генерације
потомака некадашњих
Милошевића
Бранисављевића, у
старом винограду
у Саранову: Горан,
Александар, Душан
(Александров синовац)
и Драгослав – Мика
(Душанов унук).
Александар
Милошевић са
синовцем Душаном
и његовим сином
Славом испред куће у
Саранову, новембар
2002. год.
ПРИЛОЗИ
Александар Милошевић беседи на слави једне равногорске

емигрантске организације у Канади, око 1980. год.
Прилог I:
Александар М. Милошевић, САБОРЦИ
СЕЋАЊЕ НА ЂОРЂА МУСУЛИНА
поводом 40-дневног помена, одржаног

5. априла ‘87. у српској цркви у Икорсу.
Ђорђа Мусулина сам први пут срео и упознао у прошлом рату у

нашој отаџбини. До сусрета у то време дошло је свега два-три пута.
После, и овде у Америци, срео сам се са њим неколико пута. Сви
ти сусрети су били кратки и увек узгредни. Онда, овде смо живели
просторно врло удаљени један од другога. Све је то учинило да не
постанемо блиски, иако је томе било довољно основних битности.
Због тога ја о Ђорђу не могу говорити како то обично бива приго-
дом погреба или помена, јер ја о њему као човеку у целини исувише
мало знам. Али, два сусрета у нашој бурној јучерашњици су нарочита.
Појава Ђорђева у њима је тако упечатљива и изузетна, да очито
наводи на две студије о нама Србима као нацији; на две студије о
њеном карактеру и менталитету и из тога на поуку, увек трагично
плаћану, како као нација да се сачувамо на оној ветрометини где је
нас Свевишњи зауставио и за вечита времена населио.
(...)
Када се је у 1943. Черчилова игра на комунистичку карту пот-
пуно обелоданила, наша запомагања кроз задња врата Беле Куће
уродила су неким плодом. Решено је било да се код нас пошаље
америчка мисија, да на лицу места испита ствар. (...) На територију
моје, Шумадиске групе корпуса, Америчка Мисија је стигла 25. но-
вембра 1943. Прихватили смо је у селу Каменици, у припланинском
пределу огранака Рудника. То је било на територији мога Другог
шумадиског корпуса и, тада, на терену Друге гружанске бригаде.
Дочек је био импозантан, али овде са битним циљем, да виде једи-
нице и како смо бедно наоружани. Био је присутан и велики број
428 | омладине стасале за војничку обуку. Ради вежбе имали су пушке
направљене од дрвета.
Капетан Менсфилд је иступио са морем економских питања. Ја
сам одговарао, док је Бора Тодоровић преводио. У једном моменту
је запитао: Колико се јаја може добити са те територије? У мојој на-
ивности, узвикнуо сам: „Само ви пошаљите падобранце! Хранићемо
их млечцем!“ (Млади кајмак помешан са млеком). Код нас се, у вези
са Америчком Мисијом, била утурила жеља да би морално дејство,
позитивно по народ, а негативно по комунисте, било изванредно
ако Американци пошаљу један број падобранаца.
Недалеко одатле налази се у Гружи варошица Кнић. У њој се
увек налазила једна јединица љотићеваца, са извесним бројем не-
мачких војника. Наше обезбеђење због Америчке Мисије на том
правцу било је изузетно. Како смо ми Срби необично „способни“
да чувамо тајну, није било искључено да су дознали за мисију и,
природно, кренули у извиђање. То је довело до борбе са њима, у
којој су уз теже губитке били потиснути.
Увече 25. новембра, мисија се пребацила у село Љуљаке. Ту
је преноћила, а сутрадан, 26. новембра, био је приређен дочек од
стране народа. Неко је утурио идеју да се од цвећа исплету венци
и да се они, као оно у Хавајима, ставе о врат пуковнику Сајцу, ка-
петану Менсфилду и капетану Хадсону. Дочек је био леп, весео и
онако присан и гостољубив како га само ми Срби можемо учинити.
Тога дана је падао и амерички празник „Тhanksgiving Dаy“.
Тада сам и први пут чуо за њега. Дража је депешом наредио, упо-
знавајући нас са тим празником, да омогућимо да га Американци
прославе као да је то код њихове куће. Наравно, депешом је било
речено и шта треба припремити.
Као подесно место за ту вечеру изабрали смо школу села Коњу-
ше, недалеко одатле. Село је у припланинском делу огранака Црног
Врха и Вујна, те је у односу на обезбеђење било подесно. Увече 26.
новембра пребацили смо се сви у то село. У подесној згради крај
школе, бригом команданта батаљона потпоручника Николе Пет-
ковића, све је било припремљено. Био је постављен дугачак сто, на
челу кога (где је имало да буде место пуковника Сајца као домаћина)
појавиће се велики печени ћуран. Својом лепом жућкастом бојом
мамио је и сите, а камоли нас гладне.
Слављу су били присутни: пуковник Сајц, капетан Менсфилд,
капетан Хадсон, капетан Бора Тодоровић као тумач; а од наших:
пуковник Јеврем Симић, командант Истакнутог дела Врховне Ко- | 429
манде, командант Шумадиске групе корпуса потпуковник Душан
Смиљанић, командант Првог шумадиског корпуса капетан Марко
Музикравић, ја као командант Другог шумадиског корпуса и још
неколико локалних равногорских фунционера и угледних домаћина
из тог села. Скупа је било око двадесетак нас.
Пре почетка вечере седело се за столом и, уз чашицу раки-
је, водио разговор о свему, а највише о нашој ситуацији. У вези са
тим и о нашем народу, који је на Мисију, кудгод се кретала, својом
оданошћу, гостопримством и добротом уопште, остављао неве-
роватан утисак. У том таквом разговору ишчекивали смо да, пре
почетка вечере, чујемо и Радио Лондон, што је било ушло у навику
и постало неминовно.
У том ишчекивању пристигао је и капетан Звонко Вучковић,
командант Првог равногорског корпуса, и са њим Ђорђе Мусулин.
Звонко га је довео, чему се нисмо надали, да и он овде прослави са
осталима Дан захвалности.
Наравно, настало је упознавање са Ђорђем и стицани први ути-
сци о једном Србину Американцу. Необично снажна и корпулентна
појава уливала је поштовање. Али оно што је било битност и реткост:
његов доброћудан израз лица био је у складу са физичком појавом,
те је све то, већ на први поглед, чинило блиским и освајало. Томе
се додавала и раздраганост коју је изазивао његов српски језик, у
коме су оне наше оштрине некако биле заобљене и заглађене. Све
у свему, Ђорђе је изазвао такво расположење, да је са њим настало
једно опште грљење и тапшање, те да узајамно изразимо своје задо-
вољство, а нарочито он да је Србин иако рођен Американац, и да је
и по осећањима и свему другом оно што смо ми. Његов долазак и
такав сусрет (...) је био унео такво расположење, да се добијао пун
утисак да ће ово славље бити реткост. Случај је хтео да то уистини
буде, али у једном другом правцу. (...)
Док се све то тако вртело око Ђорђа, дошао је и моменат радио
вести Лондона. На оно „Овде радио Лондон...“ настала је тишина
и сви смо се били претворили у ухо. Ми овдашњи, увек у нади да ће
се десити неко чудо, и он проговорити повољно по нас. Међутим,
ни овога пута то се није десило. Радио Лондон је јављао: „Према
вестима радио станице „Слободна Југославија“ (Совјетска радио
станица у Тифлису), синоћ је Народноослободилачка војска води-
ла успешну борбу противу Немаца и домаћих издајника недалеко
430 | од варошице Кнић у Гружи...“ Бора је у континуитету преводио
пуковнику Сајцу и капетану Менсфилду.
На ове лажи, при истини која се десила ту недалеко од нас и коју
смо сви знали, сви смо се у чуду згледали, а присутним учесницима
у њој и крв у лице наврела. Наједном, сви су погледи били упрти у
Енглеза Хадсона. Он се очито нелагодно осећао, али је смирено
седео, упрта погледа у сто испред себе.
У том тако мучном расположењу и тајцу, одслушали смо вести
до краја. То ни најмање није учинило да се стање некако измени. Да
унесе неку живост, те и промену, проговорио је Бора; невезано, тек
било шта. Подигао је онда и чашицу са ракијом, па унео и мало смеха,
истина киселог, али смеха... Почела је некако и вечера. Ни најмање
није личила слављу, иако се пуковник Сајц као домаћин трудио да
у скуп унесе веселост. Све је пре изгледало на даћу неком исувише
драгом, који је нас за навек напустио. Чак и нека чаша више вина
није много променила стање.
Сам обед је био релативно брзо завршен. Са тим је био дошао
моменат званичности обележен пригодним говорима. Устао је пр-
во пуковник Јеврем Симић. У име нас свих поздравио је Мисију
добородошлицом и задовољством што се нама Србима пружила
прилика да омогућимо да овде прославе свој празник. Наравно,
није пропустио наше болно питање спољнополитичке и унутрашње
ситуације, истичући да ће наши велики савезници са Запада то дове-
сти у ред, јер је то српски народ заслужио. Бора је преводио. После
тога говорио је пуковник Сајц. Уз захвалност за све, истицао је своје
задовољство које је проистицало из сусрета са народом. Отворено
у нашу ситуацију није се упуштао, свакако због присутног Енглеза
Хадсона, али је ипак, у похвали дочека и свега што је досада видео
и осетио, остављао утисак да мора доћи и до промене. Уз највећу
захвалност, завршио је што је хтео да каже. Бора је и овде у једном
складном континуитету преводио.
Устао је онда Ђорђе Мусулин; ганут и ћутљив, какав је био
за све време обеда. На енглеском, обратио се пуковнику Сајцу и
замолио да каже неку, али на свом матерњем језику. Природно,
пуковник Сајц му је то дозволио.
Ђорђе је за столом седео до мене, у лево ка челу стола. Преко пута
од мене, визави, седео је капетан Хадсон. Ђорђе је говорио стојећи.
Истакао је да је он Американац српског порекла. Да му је драго што
му се, као таквом, пружила прилика да се у несрећи нађе свом народу. | 431
Осећа понос што је његов народ оставио тако леп утисак на пуковника
Сајца и истакао је да је тај народ увек готов, као 1941. године, да себе
жртвује за добро Запада. А онда је склизнуо на оно што му је било
мучно у току целог обеда и што је у њему, сигуран сам, таложило гнев
који је тражио одушка; склизнуо је на вести Радио Лондона. Окренут
је био ка Хадсону и њему је директно говорио. Из Ђорђа Мусулина
је, без икаквог обзира на све, букнула ватра. Гнев је нашао одушка и
он је у таквом стању све, на наш начин, сручио у лице Хадсону. Све
што му је било на уму било је и на друму. Ђорђе је био прави Ср-
бенда и доказао је да крв није вода. И он је, кроз нашу основну црту
истинољубља, промашио сваки политички обзир и у њој, у политици,
сваку промишљеност и мудрост, и био оличење нашег карактера и
менталитета, ма колико то нас коштало. У томе је и он полазио од
оне у нама урођене обмане, као што ми имамо пуно разумевање и
саосећање за туђе јаде, тако и други треба да имају за наше. И кроз то
увек омашимо да довољно о себи мислимо. Сав узрујан и зајапурен
Ђорђе је, извињавајући се за такво стање свима, завршио свој говор.
За све време, капетан Хадсон је, очито потресен, изванредно
владао собом. Смирено је седео, главе укосо ка Ђорђу окренуте,
што се десило на почетку Ђорђевог говора, а онда као заборављене
у том положају, сем што је мало била повијена због погледа који је
преживљавао страховита осећања. Али је он „као Енглез“ владао
собом и издржао као скамењен.
На завршетку Ђорђевог говора и ми смо себи дали одушке.
Били смо и ми сви на висини да не оспоримо црту нашег карактера
и менталитета. Изражају отвореног задовољства није било краја.
Хадсон је при томе, у очитој нелагодности, седео смирено, гледајући
испред себе у сто.
У усплахирености Ђорђевој, Бора није успевао у преводу да
одржи континуитет, али је успевао да суштину каже пуковнику
Сајцу и капетану Менсфилду. Наш аплауз Ђорђу збиља на лицу
пуковника Сајца учинила је краћим и изазвала наше сплашњавање
– и брзо је настала тишина. У том тренутку устао је капетан Хадсон.
Очито узбуђен, али владајући собом, обратио се пуковнику Сајцу
тражећи реч. Наравно, овај му је дао.
Намах је постао смирен и прибран. Или је успевао да тако влада
собом, да се као такав видео. Стојећи, на један достојанствен начин
432 | обратио се свима нама, почев са пуковником Сајцом. Био је врло
кратак, али је много рекао. Ја се и сада, безмало у детаље, сећам свега.
„Ја се међу вама налазим већ пуне две године. Ја живим исто
онако како ви живите. Ја подносим и недаће и опасности које и ви
подносите. Ја вас разумем и ја вас саосећам. Али ја извршавам само
наређења мог империјалног штаба. Хвала вам.“ Брзо је сео. Изгле-
дало је као да се стропоштао у столицу. У шаке, налакћених руку
на сто, ставио је своју главу, покривши лице. Део лица, који се ту и
тамо видео, био је невероватно црвен. Крај све жеље да скрије оно
што се са нама дешавало, није успео. Хадсона је, безмало до суза,
болело све оно што се са нама дешавало, чему је он био директан
сведок. Он је тиме доказао да је нас и разумевао и саосећао. Али
је исто тако доказао да он не ради оно што осећа, него оно што му
диктује послушност – „он извршава само наређења свог импери-
јалног штаба“. (…)1
Ђорђе Мусулин је нешто дуже од пуковника Сајца и капетана
Менсфилда остао код нас. Он је тек крајем маја 1944. евакуисан,
када и Енглеска Мисија и сви Американци и Енглези који су се било
како код нас задесили.
Стицај околности је учинио да се још једном, опет у нарочитом
догађају, са Ђорђем сретнем. То је било при чувеној евакуацији
америчких авијатичара у августу 1944. Ђорђе је био послат као
ауторитативна спона у тој евакуацији. У то време, ја сам био коман-
дант Западно-Моравске групе, која је била у стратегијској резерви
Врховне Команде и са својим јединицама у пределу Прањана, где
се налазио аеродром. Тако је Западно-Моравској групи било пало
у део да врши обезбеђење те евакуације америчких авијатичара.
Сусрет тада са Ђорђем Мусулином био је случајан, у пролазу, и
врло кратак. Он је као Србин, сигурно, и даље исто осећао како је то
показао при прослави Дана захвалности у селу Коњуши 26. новембра
1943. Али овога пута он је на мене оставио утисак службеника који
извршава наређења свога штаба.
1 Други учесници ових догађаја, који су оставили мемоарске записе, не помињу
ову епизоду-конфликт Ђ. Мусулина и Д. Т. Хадсона. Међутим, и код њих се, од
описа до описа, опажају различити детаљи. Више о савезничкој мисији код ЈВуО
у Гружи и дочеку у Коњуши: Борислав Тодоровић, Последњи рапорт, Крагујевац,
2002, стр. 358–359; Звонимир Вучковић, Од отпора до грађанског рата, Лондон,
1984, стр. 81–82; Алберт Сајц, Михаиловић – преварант или херој (приредио Бојан
Димитријевић), Београд, 2004, стр. 115–119.
И овога пута, као и онда при прослави Дана захвалности, могли | 433
смо у његовом случају нечем да се поучимо. Сада смо са неизмерном
радошћу и осећањем поноса спасавали америчке авијатичаре и били
готови, да је до тога дошло, да у њиховој заштити у мноштву изги-
немо. А док смо ми то тако чинили, наша судбина је била, баш са те
стране, на најгрознији начин запечаћена. Благодарећи Западу, наш
народ и наша држава гурнути су у комунистичко ропство. Тешко
смо изгинули и настрадали, на челу са Дражом. Тек по неко је успео
да се из пакла извуче – и ја међу њима.
Судбина је, изгледа, хтела да се опет сретнем са Ђорђем овде, у
белом свету, у Америци. И то се десило, опет, при једном изузетном
догађају. Срео сам га, безмало после 20 година, у Либертвилу 1963.
године, на Црквеном сабору поводом избиле наше црквене несреће
дејством комуниста.
Сусрет је био присан и срдачан. Ђорђе се није био много про-
менио, а ни ја – како ми је он рекао. Већ после неколико речи, ми
смо били у догађајима наше Јучерашњице и ја га запитах да ли се
сећа прославе „Thanksgiving day“ 1943. године у селу Коњуши?
На то питање, учини ми се као да Ђорђева физичка појава
постаде већа, узвишенија и достојанственија. У тренутку, не само
што се свега сетио што се тада збило, него је у њему узврхунила и
сва целина опаке истине, која је њему давала за право. То је иза-
звало промену његове појаве, а ништа тако снажно не делује као
истина. „Јест, Ацо! Сећам се света као да је јуче било. Ја сам био у
праву и онда рекао истину. Данас ту такву политику скупо плаћа
и Америка и Енглеска... На жалост и сву беду, мој говор се онда
био уткао у међународно питање. Вођена је истрага и ја сам био
кажњен...“
Последњи пут сам срео Ђорђа пре неколико година у Вашингтону,

на једној свадби. Био је у колицима са обе, ако се не варам, одсечене
ноге. Поздравили смо се срдачно као и увек, а он је у истом тренутку
тужно погледао у правцу својих ногу, које су недостајале. Ћутке
смо се у свему разумели... Живот је неумитно текао својим током...
Хвала! Много хвала вама што сте приредили четрдесетодневни
помен Ђорђу. Он је то заслужио. Нека му је и слава и хвала. Међу
нама и вечан помен за добро Српства!
434 | РАДОСАВ ИВАНОВИЋ – СУДИЈА
Био је родом из села Башина, недалеко од Смедеревске Паланке,

идући ка варошици Наталинцима и даље Тополи. Иако је моје родно
село Сараново у непосредној близини његовог, нисмо се познавали.
Он је био старији и његово школовање одвукло га је ка Београду, а
мене моје ка Крагујевцу, тако да се никада пре рата нисмо ни срели.
Припадао је Равногорском покрету од првих дана. Иако по
струци судија, ништа му није сметало да се прихвати и чисто вој-
ничког посла. Такав, постао је и командант Лепеничке бригаде у
мом Другом шумадиском корпусу.
Сви смо га звали „Судија“. Многи му никада нису ни дознали
право име. Никоме то није ни требало. Цела околина, по свим се-
лима, чак и деца, знала је за Судију.
Волео је друштво, разговор и песму. Отуда је био радо при-
мљен, а у многим тешким тренуцима песма је, а нарочито је волео
ону „Ој Дунаве, Дунаве плави...“, блажила многу мучну збиљу и
водила успеху.
Био је редак патриота, националиста и слободар. То се чак
било и некако нарочито изоштрило кроз мирнодопско службовање
у хрватским крајевима. Није му се испунила жеља да још једном тамо
прође. Много је то желео. Али су зато Немци, а увек је била по једна
оперативна јединица на одмору и у Смедеревској Паланци и у Ната-
линцима, исувише осећали дејство једног невидљивог непријатеља.
Политички је био потпуно одређен и опредељен. Још на уни-
верзитету видно се као такав истицао у борби противу комуниста.
Тек кроз то да се схватити сва његова полетност сада у грађанском
рату, где је за непријатеља имао те исте противнике.
Био је препородних хтења и жеља. Отуда се у Равногорском
покрету нашао, рекао бих, као у свом амбијенту. То је довело да
је више пута, са осталим виђеним из народа, ишао код Драже на
разговоре и договоре. Можда ништа тако не карактерише његову
препородну замашност, као став према његовом рођаку Ивановићу
званом „Брадоња“. Овај је био (мислим по указу) сенатор, па је
тај положај користио у личне сврхе... „Томе ја имам да судим! Али
не сада, ни на комунистички начин. Сутра! Сутра, када буде било
могуће, да то буде и опомена и наук!“... Ни то није доживео. Рођак
„Брадоња“ умро је у избеглиштву, мислим у Паризу.
И војнички је био храбар. По неки пут и лудо храбар. То га је и | 435
главе стало... И сада га још увек видим како у стрељачком строју, јако
упадљиве појаве, командује својом бригадом, у борби 4. септембра
1944. код села Јежевице, недалеко од Ужичке Пожеге. Такав, пао је
у очи и непријатељу. Неко од црвених пресекао га је у пасу рафалом.
Евакуисан са бојишта, убрзо је умро. Али је и он у чувену ку-
ћу Ивановића у селу Башину унео још једну Карађорђеву звезду.
Баш као по неком реду: да се континуитет величине очува. У целој
пак околини Јасенице и Лепенице никада неће изумрети прича о
Судији. Родио се да вечно живи. Да буде вечан, исто онако као што
су Српство, његови идеали, срж његове песме „Ој Дунаве, Дунаве
плави...“ вечни.
МИЈАТ... МОЈ МИЈАТ!
Био је родом из села Драче крај Крагујевца. Заједно смо учили гим-
назију у Крагујевцу. Били чак стално у истом, првом, оделењу.
Послератна генерација. Сељачићи, по жељи родитеља, појурили
у школу за лакшим од сељачког животом. Што се дубље залазило
у њу, све је већа мука била са издржавањем... „У учитеље или по-
пове! Видиш како лако лепо живе“, биле су све чешће примедбе
наших очева. Али, и Богољуб Мијатовић и ја нађосмо се и у петом
гимназије. Прескочисмо тако и поповски и учитељски позив. Од
тада, пак, опомене родитеља нису више биле онако благе... „Шта
мислиш, ко ће и одакле да плаћа да се ти мангупираш по Београду и
на Универзитету?“ Није се имало куд и после седмог ми се нађосмо
у Војној академији.
Мијат, како сам га звао, био је благ, миран, повучен. Увек не-
како мисаон; нарочити тип. Све у свему, најмање за војску. Био је у
општем другом оделењу наше класе. Сигуран сам да ће се класићи,
којима је у свежој успомени, сложити са мном.
Завршио је, као и ја, Нижу школу Војне академије, и одјездио
путем распореда. Никада се више нисмо срели, све до ратне ката-
строфе 1941. Али, чуо сам да је, када је одувао обавезних шест година,
рекао збогом официрском позиву активне службе и завршио права.
Ратна катастрофа 1941... Расуло... Гдегод си се нашао, видео
си како се групице обвезника, војнички изгубљено, крећу у свим
436 | правцима. Косово Поље је, мислим да се не варам, у том предњачило.
Качанички теснац, са југа, и Ибарска долина, са севера, згушњавале
су ту бујицу. Косово Поље ју је сусретало са обе стране, пуном сво-
јом ширином. Свако је гледао да се врати своме огњишту и избегне
заробљавање, па је проналазио најподеснији пут. И ја сам се нашао
ту. Враћао сам се од Краљева за Призрен, после луде наде да негде
могу пронаћи организован фронт. Био сам у једном менталном
ошамућеном стању. Све ми се вртело у глави, да моја батерија, у
сусретној борби пред Призреном на повратку из Албаније, није
пропала, већ да сам је ја као њен командир, напустио. И што сам
више о томе мислио, фикција је постајала све јачом.
Тако, ту на Косову, и ја сам као и остали, у моме циљу, заједно
са батериским наредником Тихомиром Здравковићем, бирао пут и
хватао најподеснији правац ка Урошевцу. Журили смо, а ја бих чак,
у том тако чудном душевном стању, и трчао да сам могао. Најед-
ном, збиља стварности, долична приликама у тој околини, учини ме
присебним. Пред нама, на неколико корачаја, из шанца поред пута,
штрчале су човечије ноге. Продужисмо ближе, у сигурној помисли
да су Арнаути неког убили, па бацили у шанац.
У шанцу, пред нама, био је човек у једном доста необичном
положају. Седео је на дну јарка, ногу уздигнутих до изнад банка
испред себе, док се на онај позади ослањао леђима. Шанац је био
доста дубок и узан. Изгледало је као да га је неко, онако савијеног
у пасу, набио унутра. Очију је био затворених, али боја лица није
одавала мртваца.
Застадосмо, и ја погледах боље у њега. Учини ми се познат. На-
једном, после безмало десет година, у мојој свести створи се лик Бо-
гољуба Мијатовића. Јест, Мијат?! Мој Мијат! У то и човечја прилика,
тако згужвана у шанцу, отвори очи. Био је заиста Богољуб Мијатовић.
– Јеси ли ти, Мијате? Шта је то с тобом?
– Јест ја сам, Ацо! Ето, одмарам се – прибрано и лежерно, баш
као и увек, и без имало узбуђења, одговори ми он.
– Па, забога милога, како се у таквом положају одмараш?
– Зар не знаш да се човек најбоље овако, када дигне ноге, одма-
ра? – Онда, као за себе додаде, није ни чудо, јер си артилерац.
У оној мојој, више мање, несвесној журби, губио сам из вида
да сам се, после толико година, срео са једним добрим школским
другом. Увек спреман да даље кренем, још га запитах од куда се
нашао овде.
– Па, био сам са мојом Шумадиском дивизијом тамо око Кри- | 437
волака и сада, после свега, враћам се кући.
Његова у одговору смирена лежерност, иако сам знао да је он
увек такав био, дође ми некако тешко, и ја му упадох у реч са свом
збиљом стварности: Па шта сада?
– Спасавај главу! – Мирно, увек не мрдајући у положају у коме
је био, узврати ми мој Мијат.
Овај одговор као стена се некако свали на моје ионако већ
тешко душевно стање. Чуо сам га већ ко зна колико пута. У оном
онаквом општем стању, уистину то „Спасавај главу!“ било је акт,
мени тада необјашњив, неке пете колоне, изникле свесно или не
из нас самих. Занесен онако, погледах још једном у његову онако
згрчену појаву и, као узгред, изустих: „Да си ми жив, Мијате“, и
продужих мојим правцем...
Крај фебруара 1945... Више мање, све јединице Равногорског по-

крета, поготову из Србије, биле су окупљене на простору десне
обале доњег тока реке Босне. На општој линији Тузла–Градачац
био је устаљен фронт на подесним положајима према црвенима,
који су нападали са истока, са правца из Србије. (...) Нове бриге
о смештају под ведрим небом, о збрињавању болесних, као и о ис-
храни, одвукле су у оним исувише тмурним данима мисли на другу
страну. Трећег или четвртог дана по преласку реке Босне, негде
пред подне, дође курир из штаба Групе корпуса и рече ми да ме
зове командант. Штаб није био далеко, неколико стотина метара,
смештен у зидинама једине куће у том простору која је делимично
преживела усташко пировање.
На уласку у кућу сретох команданта групе потпуковника Дују
Смиљанића. Он ми даде знак да уђем у следеће оделење. Када се
појавих на улазу, где више нису постојала врата, предамном са оне
стране прага стајао је Богољуб Мијатовић. Муњевито ми је про-
струјало кроз главу да је Мијат дошао да ме види, а да је командант
групе удесио изненађење. Међутим, преварио сам се. (...)1
1 [Мајор Милошевић овде даје идентичан опис сусрета са Богољубом Мијато-
вићем као раније у мемоарима, када је овај обављао улогу иследника око убиства
војника – прим. прир. Н. Д.]
438 | Нисмо се више ни срели ни видели. Не знам шта се са њим
десило. Верујем да је настрадао. Ако је то било у борби, он је и у
том тренутку био исти као и увек. Одређен и постојан као гранитна
стена; хладан и смирен као највећи праведник и онда када је нека
црвена наказа повукла за обарач аутомата и у његово тело сручила
рафал. Мој Мијат је био типичан изданак оних који се нигде не виде,
али кроз које нација живи и сигурно корача напред...
АЛФИРЕВИЋ ВОЈМИЛ... НАШ ВОЈМИЛ...
Био је у мом петом оделењу. И поред тога, ми се нисмо добро по-

знавали, а о блискости није могло бити ни речи.
Припадао је оној издвојеној спаваћој соби, смештеној у крилу
зграде где је била амбуланта и цело шесто оделење. Та издвојеност
толико је утицала, да је изгледало као да та соба не припада петом
оделењу. Онда, ја сам добио артилерију, а он пешадију, и та трећа,
стручна година, још више је нас раздвојила.
Ипак, остао ми је из тог заводског живота, још више из оног у
логору у Бољарима, у дивном сећању. И сада као да га видим пред
собом. Повисок, витак. Упадљиво подужег врата и црвена лица,
које би се, заједно са вратом, сво зажарило у моменту и најмањег
узбуђења. А он је, тада, уистини остављао пун утисак и наивности
и чедности.
Из њега таквог зрачила је специјална мекота душе која, рекао
бих, никакве везе није имала са окрутношћу војничког позива. Био
је то, свакако, резултат домаћег одгоја. Отуда наша наваљивања
у Бољарима да утиче на сестру, младу и лепу жену потпуковника
Свете Поповића, нашег оделењског старешине, да нешто учини да
нас овај не грди, нису никада уродиле плодом. Алфир вероватно то
никада није ни споменуо својој сестри. Он је био исувише добар и
исправан да би и тако шта могао да учини.
Али у њему таквом, при првом утиску, као увек збуњеном, изи-
ђивала се једна силна и одређеност и постојаност. И он је, као и
огромна већина наше класе, полако али сигурно улазио у окове
узвишених идеала. Зато касније, за време рата, када сам чуо да је он,
као и сви његови, прешао у православље у знак револта на усташка
крволоштва, нисам се ни најмање изненадио. Природно, вест ми је
била драга, а он још милији. Он ће ту узвишену личну вредност још
једном посведочити, а ја ћу то сазнати у једном изванредно чудном | 439
сусрету са њим.
(...)
Пут је нас водио кроз дивну, сада исувише познату Зеленгору.
Пуно је било наоружаног људства, и нашег осутог у герилу и кому-
нистичког. Дању смо извиђали и осматрањем и мањим покретима
терен, а ноћу смо се кретали. Циљ оваквог поступка је био да избег-
немо нама у том тренутку посве непотребно укопчавање у борбу.
Већ данима, сем пужева, буковог лишћа у низинама и цријемо-
ша (биља укуса белог лука), ништа нисмо имали за исхрану. Хлеба!
Наћи хлеба била је и прва и последња мисао!
Кретали смо се по бусоли, правцем у току дана одређеном.
Али, кад год бисмо наишли на неку стазу, у нади да ће нас одвести
негде где ћемо наћи нешто за јело, прихватали смо њу. Тако, треће
ноћи, ипак на општем правцу ка Херцеговини, наиђосмо опет на
једну стазу и скретосмо на њу. Била је јако упадљива.
Пролетња мајска ноћ, обасјана пуним месецом, била је дивна и
необично видљива. Колона се кретала ћутке и јако опрезно. Сваки
је од нас, највероватније, био у мислима једног опаког стања. Нај-
мање у чари једне дивне ноћи. Наједном, пред нама се указа неко
узвишење, са чудним одсјајем према месечини. Природно, мере веће
опрезе биле су одмах ту. Али оно – хлеба! хлеба! – вукло је нас још
већом брзином, и ми смо се тој чудној појави у пустој планини све
више приближавали. У том челни застаде и, у секунди, простре се у
лежећи став. И ми остали, исто тако, лево и десно од њега.
Неко је пред нама, био је извештај челног. Настао је онај му-
чан, мртвилу раван тајац, у ишчекивању и мудровању, како да се без
рескира дозна ко је испред нас.
Кроз искуство сам већ знао да је мала вероватноћа да су црвени,
иако је онај чудан одсјај реметио уверење. Никада они не заноће у
малом броју, а онда страх одмах отвара ватру и ја, са доста смире-
ности, узвикнух: Ко је тамо?... Тајац... И они испред нас, свакако,
процењивали су ко смо ми. Ја понових опет: Ко је тамо?, са већ
безмало сигурним уверењем да нису у питању комунисти. На то,
пред нама, на пропланку удаљеном око педесетак метара и обасјаном
дивном месечином, уздигоше се две човечје појаве.
Са пуном мером опреза приђосмо им. Какво изненађење! Про-
сто чуду равно! Један од њих двојице био је Војмил Алфиревић – наш
Војмил, а онај други, кога нисам познавао, мајор Пацић из Београдске
440 | групе корпуса. И њих је, као и нас, стаза повела за хлебом, а чудни
одсјај узвишења намамио у овај простор. То узвишење упадљивог
и изненађујућег сјаја на месечини било је брдо сакупљених празних
конзерви, канти и друге амбалаже, које су партизанима Енглези ради
исхране и осталог из авиона бацали док су они ту, у Зеленгори на
левој обали Сутјеске, дуго, дуго просто гарнизонирали и, уместо
борбе противу окупатора, спремали за борбу за узимање власти.
Сусрет са Војмилом на мах је потиснуо и суморно осећање
једне ужасом опкољене ситуације и глађу створену обамрлост. На
мах смо у души били у Војној академији, међу класићима нашег пе-
тог оделења, у осећању оног дивног младалачког доба када је живот
испред нас изгледао зачараност из „Хиљаду и једне ноћи“, цео свет
наш и све у њему миље – мед и млеко... Брзо смо се запиткивали,
мењали мисли и скакали с предмета на предмет, уз осмех, и ћаскали
чак. Али остали око нас, које наш сусрет није био удаљио од ствар-
ности, својим узнемиреним покретима вратише и нас двојицу у њу.
Кренусмо сви скупа даље. Истом стазом – за хлебом.
Војмилу сам поверио наш циљ: Херцеговина, да се извучемо из
пакла. Обрадовао се као дете. – Ух, Ацо, само до у близину Дубров-
ника! Тамо на том простору сам ја газда. Само тамо, а онда – шта
хоћеш и где хоћеш. И хлеба и чамаца и бродића.
Из њега је још увек зрачила иста она мекота, живахност и чед-
ност, рекао бих, у каквом ми је сећању остао из Војне академије. И
док је он, у мом утиску, такав и даље о себи причао, мени се само
собом наметало питање: Како се, такав какав је, могао свесно и
организовано наћи у овом ужасу – у шуми, у герили, у грађанском
рату; онде где, хтели ми или не, због комуниста врло често важе
једино закони џунгле.
Док је колона одмицала, он је и даље о себи безазлено причао.
У мислима, да ли ћемо се срећно извући и, још више, да ли ћемо не-
где нешто наћи од хране, много штошта нисам ни чуо ни запамтио.
Нешто је од тога до данас избледело у сећању. Битно је: и Војмил
је био у Равногорском покрету. У задње време у штабу команданта
Северне групе босанских корпуса пуковника Петра Симића. Не
сећам се више какву је дужност имао, али као такав и он је са нама
кренуо у Србију. Кренуо у њу и тако дошао овде – у Зеленгору.
(...)
Наредих покрет. Стазу смо одмах напустили и ухватили најкра-
ћи правац ка Херцеговини. Покрет је био мучан и спор. Од глади,
већина више није имала снаге. Одмицало се, пре мрдало, са честим | 441
предасима. Осматрали смо на све стране.
Поред мене је био Војмил. Ћутали смо. Пре муком мучили,
свесни стања у коме смо. Али ја сам, с времена на време, поглед
заустављао на њему. Био је, као и сви што смо, измршавео. Лица,
некако напорима поружњала. Врат му је изгледао још дужи. У стасу
повијен и једва се кретао. Свеукупно, физички најцрње је изгледао.
Био је то, свакако, и резултат његовог одгоја, ненавикнут можда ни
на које теже муке сем оних нормалних војничког позива. Ноћашњи
занос при сусрету, о избијању на море и осталим плановима, био
га је напустио. Хлеба, хлеба, била је у њему, као у свима осталима,
стална мисао.
Убрзо се пред нама указа овећа раскрчена просторија. На дру-
гој, узвишенијој њеној страни, видео се дим. Ништа се, међутим,
живо није дало приметити. Али, логично, само собом се наметало:
неко је наложио ватру и тај неко, можда, има нешто да се поједе.
Са пуном мером опреза пришли смо ватри. Горео је пањ у кр-
чевини, ко зна када и од кога запаљен. Још један удар више, по већ
преизгладнелој души!
Долина Неретве не може бити далеко. Можда ће се указати
баш позади ове косе испред нас, размишљао сам. А тамо, тамо мора
бити насеља и – хлеба. У тим мислима, без команде осталима, кренуо
сам узбрдо.
Замишљен тако тежином околности, нисам ни осетио да нико
није кренуо. Инстиктивно, у једном тренутку осетио сам да за мном
нико не иде, и окретох се. Сви су још увек били на простору око
пања који се пушио. Кретох назад помало љут, јер сам и сам био у
истом стању; истој изнемоглости.
Крај пања неколицина је стајала. Највише изнемогли, некако
чудно сваљени по земљи. Међу овима и Војмил. Дан је био диван и
пун оног нарочитог пролећњег сунца, које и јаког и здравог чини
лењим. Погледи свих били су упрти у мене. Сви су, сем Пацића и
Војмила, знали како могу да се наљутим, и били су свесни да је за
ово било исувише разлога. Али се ја на мах смирих. У погледима
оних најслабијих видех и осетих нешто што човек, свакако, само у
оваквој несрећи може да доживи. У њима је једновремено био сат-
кан и израз краја једне надчовечанске патње и молба да неко томе,
узимајући им животе, стане на пут и – оно најчудније – захвалност
што ће то неко учинити.
442 | Тај призор, рекао бих, освестио ме је, јер сам ја, као и увек,
знао само за циљ. Зачетак љутине из мене ишчезе, а душа се сукоби
са претешким саосећањем и болом, и ја по први пут пред свима
открих циљ нашег покрета. – Ми идемо за Херцеговину. Тамо је
спас! Можда је, баш позади ове косе, пред нама [је] долина Неретве.
Тамо има насеља и – хлеба! – Лица се озарише, а оно мало чак и на
издисају увек скривене снаге код човека, дође до изражаја и ми сви
скупа кретосмо.
Са обзорја косе испред нас нисмо угледали долину Неретве.
Пред нама је била чудно одсечена и за око 200-300 метара срозана
пространа платформа, а тамо у подножју тога зида, на чијем врху смо
ми чудом забезекнути стајали, одливала се изворска вода безмало
целом ширином, тим пространством не баш велике дужине. Тамо
пак, на крају тога, још увек добро уочљиво у пољу вида двогледа,
јасно се уочавала парцела земљишта на које је човек јуче, а можда и
данас, ујутро нешто радио. Сељачком сину није требало објашњење
да је то могла бити нека њива, тек нечим засејана. Сем Војмилу и
можда Пацићу, оку ниједнога од осталих та околност није умакла.
Сви су, ако не са села, а оно деца села били. Зато, када мој поглед
поче да истражује подесно место за силазак, сви кретоше неком
врстом стрељачког строја и, помажући један другога, свалисмо се
у подножје.
Тамо, на крају, где почиње подножје новог узвишења, стварно је
била њивица ражју засејана. Попадосмо по њој, и зрно по зрно иш-
чепркане ражи из Божје земље неописивим чудом враћало је снагу.
Војмил је прво био збуњен, јер му је било необјашњиво шта то
радимо по тек обрађеној њиви. Али када је угледао циљ тога и он је
полего по њој. Самртнички мучно ћутање полако разби жагор, па
и досетка и смех. Свакако, то није био резултат утољене глади од
по неколико зрнаца поједене ражи, већ уверење да ће бити и хлеба
и да је зло преброђено.
Уистини, тако је и било. Ускоро је нас са њивице срећа одвела,
недалеко одатле, на стог неовршене ражи, а преко следеће косе у
долину Неретве и у село Клиње. Хлеба, сира и млека у изобиљу!
„Браћи Србијанцима“ диван народ Херцеговине давао је са исувише
дубоке љубави све.
Покрет дубље у Херцеговину био је сигуран и текао је од везе
до везе. Под таквим околностима, Војмилу се поврати снага. Опет су
сви они планови о могућностима из приморја не само оживели, но се
и расцветали у најситније, ружичастим надама обавијене детаље. То | 443
није остало само као његово маштање. Напротив, он је то износио
и сваком путовођи, и осталима са којима смо се сретали, са циљем
да их придобије за ту идеју и да се скупа пробију до у приморје.
Моја упорност, да ја тамо нећу, тешко му је долазила. У прво време
просто није могао да ме схвати. Онда је у свом ставу прешао преко
образложења и у умишљеност да, најзад, доведе у једном моменту и
до строгог наређења. Утицајем на путовођу, умало цела група није
остала на цедилу.
Од села Клиња, преко села Придворице, и даље засеока Бак,
пребацили смо се у село Сељане недалеко од Коњица. Ту, у селу
Сељанима (...) ради лакше исхране поделили смо се по тројкама.
Војмил са Пацићем, поред осталих, задржао се у Сељанима, а ја
сам се пребацио у село Драмишево, да одатле одем на састанак са
мајором Ђоком Супићем, новим командантом Херцеговине. До
овога је дошло почетком јуна 1945, на сам дан Духова, на Црној
Гори северно од Невесиња.
Када сам се после неколико дана вратио назад, ни Војмила ни
Пацића није више било тамо где су остали. Обавештење је било да
су, у даљим својим напорима да се пребаце у област Дубровника,
ступили у везу са неким медицинаром, који се, наводно, исто тако
прикривао ту у селу Сељанима. Али једном из моје групе, који је са
њима био у вези и непосредној близини, цео контакт је испао сум-
њив. Он се благовренемо извукао и сматра да су њих двојица пали
у комунистичку клопку. (...) Овде, преко Класног писма, дознао
сам да је Војмил пуном мером одужио свој патриотски дуг, да је
дао и свој живот.
Онога дана, на путу за село Сељане, када смо стигли у засеок Бак,
чула се јака пуцњава са правца села Трешњевица. Увече, ту у Баку, где
смо и преноћили, стигла је вест да је то била борба између комуниста
и новог команданта Црне Горе потпуковника Гогића – и да је он у
њој настрадао. Обавештење, иако непроверено, тешко нам је било
дошло. Мени поготову, јер сам знао да је потпуковник Гогић тим
правцем кренуо ка Црној Гори, те је то вест чинило вероватном. (...)
Сутрадан касно по подне кренули смо даље ка селу Сељанима.
Војмил се понудио да буде на челу колоне, у неку руку путовођа.
444 | Терен је био више но страшан. И за дана једва се одмицало, а
кад је ноћ пала на беспућу, каменим стрминама и провалијама, био
сам стекао уверење да се стално вртимо у једном кругу. Из бојазни
да се неко негде не сурва, и сам преморен, почео сам саветовати
Војмилу да станемо и сачекамо дан. Он је, међутим, био упоран да
продужимо, правдајући то надом да ћемо наићи на терен лакше
савладљив. Ко зна, можда га је вукла напред и жеља да се што пре
приближимо мору.
Била је већ поодмакла поноћ, а ми смо били још увек у истом
мучном стању и ја наредих да се стане и сачека дан. Безмало у истом
тренутку, са правца нашег покрета зачу се кукурикање петла. Мени
је, а и свима који су то разумели, лакнуло. Недалеко од нас, сутрадан
смо дознали, био је Живањски и засеок Сељана Грдача.
Увелико се већ било разданило када сам се пробудио. Војмил
је, највише измучен, још увек спавао. Лежао је на самој ивици, не
провалије, већ амбиса Божијег.
Пробудио сам га. Случајност је хтела да први поглед баци на
бездан на чијој се ивици још увек налазио. У секунди такорећи, он
се не само расанио, но је био светан и ужаса који је неком срећом
избегао. На његовом лицу се, истом брзином, одразило и сво душев-
но осећање једног ужаса и, једновремено, и она њему својствена,
чедношћу проткана захвалност што га је несрећа мимоишла. Бит-
ност његове душе, она иста и непроменљива у мом сећању из Војне
академије, красила је и сада измучени изглед лица нашег Војмила. У
тој успомени ми је заувек остао...
Прилог II:
Александар М. Милошевић,
СТУДИОЗНО РАЗМАТРАЊЕ
Одржано пригодом 45-годишњице појаве
Равногорског покрета и 40-годишњице
уморства Драже Михаиловића
Данас обележавамо две годишњице: почетак Равногорског покрета

1941. и трагичан крај ђенерала Драже Михаиловића 1946. У овом
преболном тренутку сећања, кудикамо бих више волео да ту, негде
међу вама, седим и слушам неког од омладине, који одавде говори
о ономе што ћу вам ја рећи. Тада бих се, смирен, ведра чела и у бла-
гоугодном осећању у мојој 77. [години], присећао дивних стихова
ретког патриоте Чика Јове – Змаја:
„Кроз векове, кроз маглину,

Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив’о:
Где ја стадох – ти ћеш поћи!
Што не могох – ти ћеш моћи!
Куда ја нисам – ти ћеш доћи!
Што ја почех – ти продужи!
Још смо дужни – ти одужи!“
Нажалост, а можда и на страшну трагичност наше нације, ни-

сам и нисмо те среће. У сулудој данашњици, материјализам је кроз
саможивље више-мање уништио узвишене идеале. Уништио ту свету
спону неразлучиве духовне везе у људском животу. И, ето, чућу се
ја, без тог задовољства на које указују Змајеви стихови.
Обележавамо две годишњице, у раздобљима од 45 и 40 година.
Не може се рећи да то протекло време од безмало пола века није
довољно за једну јасно одређену слику догађаја те и закључака, тим
пре што је то све тако бурно, те и свеже, па изгледа као да се јуче
446 | десило. И та слика, јасно упечатљива, свом својом трагичношћу каже
нам: наш српски народ је на прекретници бити ил’ не бити! Ако се не
освести и не уразуми, склизнуће неповратно путем своје биолошке
пропасти. По узбурканости, баш ових дана и у вези Косова, сваки
од нас то и осећа и види.
Како је до тога дошло, више-мање сви знамо, било из искуства
или сазнања. Али да би се томе некако супротставили и нашли неког
лека, треба да видимо ко је томе, како и колико крив.
Ми смо и као појединци и као нација првенствено јединке ср-
ца. Онда, са некако урођеном склоношћу, претешко признајемо
сопствене промашаје и грехе. Нама је увек неко други крив, само
не ми. На томе и толико упорно остајемо, да нити поуку извлачимо
нити себе исправљамо, и тако пониремо у све већу несрећу и засле-
пљеност, губећи из вида да је свака нација позвана да о себи брине и
када је незгоде снађу да је то, без обзира на све, првенствено њено
питање. Погледајмо себе као нацију у том погледу! Разголитимо
истину, ма како нам немила била, где смо ми криви! Укажимо на
рак-ране на духовном бићу Српства, које воде у физичку пропаст
нације, не би ли пронашли излаз ка бољитку, ка некој срећи!
У недозрелости националне свести и одсуства дисциплине
коју она тражи, дајући срцу на вољу и заборављајући злочине у Ма-
чви 1914, ми смо прихватили Хрвате, створили Хрватско питање
и омогућили ужас који је из тога проистекао. У духовно и идејно
уједињеном Српству оно се не би могло ни да појави. Ми смо довели
до диктатуре краља Александрa и његовог покушаја да тако спасава
на путу ка бољем, на коме је и живот изгубио. Ми смо створили 25.
и 27. март 1941. у ратној опасности каква је била. Наша вођства,
уместо државничких предвиђања и стварања околности складних
интересима државе и нације, радили су као да је нација постројен
вод војника, коме је лако командовати окрет на било коју страну.
Тако смо ми Срби довели до онако катастрофалног рата 1941. и у
њему, на своју срамоту, и до „пете колоне“ која је викала „Спасавај
главу!“ Под окупацијом и грађанском рату после, у одсуству наше
духовне и идејне уједињености и неприхватања у целини Равногор-
ског покрета, ми смо Срби свестрано помогли комунисте; прво да не
пропадну, а после и у њиховом успону. Да тога није било, ни Исток
са Коминтерном, ни Запад са Черчилом, у ма каквим својим напо-
рима, ништа не би могли учинити. Ми смо Срби, уз помоћ Црвене
армије, и устоличили комунисте на власти, јер смо ми били њихова
снага. Својом физичком рашчереченошћу на четири републике и | 447
две аутономне области, ми смо омогућили и тако дугу владавину.
Стотине хиљада Срба на власти и у чиновништву, хлебу без мотике
и при девизи „Нека је мени добро, за другога ме се не тиче“, су те-
мељ тога. И по сада актуелном питању Косова ми Срби смо криви.
Ако ништа друго, висока национална свест не би расељавала, но
насељавала Србе на Косову и тако онемогућила Арнаутлук. Али
где је она и има ли је?!
Слична несрећа је у процесу и у Босни и делом у Херцеговини.
Ту Муслимани, некада потурчени Срби, желе да створе своје чисто
подручје и Срби се исељавају. Најзад, да додирнем и наше емигрант-
ско Црквено питање. Да смо Срби духовно и идејно обједињени,
високе националне свести и самопрекора, који ова тражи, никада се
овде не би десило ово што је било са црквом. И овде, као и у свему
напред реченом, ми смо у основи криви сопственој несрећи и ми
смо као нација себе довели на ону критичну прекретницу бити ил’
не бити!
Откуда то зло код нас да себи, као нацији, о глави радимо? Да
ли на видику имамо неку оријентацију ка срећнијој будућности?
Пре кратког времена прочитао сам неколико књига из доба
Немањића, и касније, почев са књигом о оцу цара Душана, о цару
Душану, Побуни у Зети, Витезовима кнеза Лазара, Косовској бици и
Деспотима после ове. Па то је, пре толико векова, тачно наша слика
данашњице и у отаџбини и овде у емиграцији. Нигде слоге! И нигде
јединке свесне себе саме у националном погледу! Пусти индивиду-
ализам некада је неког, паметног и урачунљивог Србина, натерао да
у српски грб унесе она четири огњила, која у суштини значе „Само
Слога Србина Спасава“. Чини ми се да би, у данашњој ситуацији
Српства, требало то знамење опомене усијаним огњилом утиснутим
свакоме од нас, свима Србима на груди, те да тако опомиње свакога
тренутка и на слогу и на националне дужности. Тај индивидуализам
је основа наше националне несреће, јер сваки појединац међу нама
зна све и дорастао је за све и ретко када послуша некога. Онда, та
се особина проширила и на покрајине, па је свака постала строга
целина за себе, на штету свеукупне националне заједнице.
Такви, у основи, ушли смо под кров једне државе 1918. Уласком
у заједничку државу све покрајине су собом донеле и све разли-
читости створене дотадашњим животом. Исувише је све то било
далеко од духовног јединства и јединства истих жеља и стремљења.
448 | Заједничко је једино било име Срба и, ваљда, у жилама српска крв.
Народ као маса благоугодно је прихватио уједињење, али је у том
физичком склопу Србијанац пре био Србијанац, Црногорац пре
Црногорац, и тако даље кроз све покрајине, него што је био изнад
свега Србин српске националне свести и свесрпске заједнице. То
уздизање изнад личног и покрајинског тек је временом требало да
се постигне радом на просветном, социјалном и политичком пољу.
До тога није дошло како је требало и ту лежи битност несреће у
којој се данас Српство налази. У међуратном добу српски народ се
није, иако у једној држави, духовно и идејно ујединио. Заједничка
држава, у којој је првенствени задатак имало то да буде, постала је
била политичка арена несхватљивих размера. Актери њени, како
они из ослобођених предела, тако и они из Србије, у ратном добу у
најдубљој позадини, постали су интелектуални пролетаријат, какво
им име приличи, који је најускогрудије у сваком погледу гледао само
како је њему лично најбоље. Временом, то друштво је постало целина
за себе и на путу сигурне несреће, док је народ био остављен сам
себи. Али, како је свако зло пропраћено и неким добром, то такво
међуратно несрећно стање у српском народу, нарочито у Србији,
створило је јединство у жељи за променом ка бољем. Онаква ратна
катастрофа 1941. била је круна тог стања, али у распаду и могућ-
ност да се та хтења и на делу одразе. Из тога се родио Равногорски
покрет. Свако друго причање у том погледу је или непознавање
ствари или злонамера.
У том комплексу и несреће и осећања и хтења, Дража, онда
пуковник, био је потпуно оријентисан. Он је знао шта хоће и зато
што је сваки, ношен том узбурканошћу, у Дражи нашао самога себе.
Дража је, такорећи, обноћ избио на површину и у положај вођства.
Како се пак на том путу нашла огромна већина Србије, све часно
и у побудама узвишено, покрет се врло брзо, просто невероватно,
слио у стихију. И ми данас овде бележимо 45-годишњицу његовог
физичког рађања, отелотвореног, због Равне Горе, у имену Равно-
горски покрет.
Равногорски покрет је покрет демократских стремљења, са
многим опипљиво израженим идејама у смислу промена, како у
државном и националном, тако и у друштвеном погледу, са нарочито
посвећеном пажњом препорода јединке. На спољно-политичком
плану он је на линији „Балкан балканским народима“ и са жељом
пријатељског односа и наслона на Западне демократије, али у односу | 449
потпуне сопствене суверености.
У ратном стању никако није био на путу ма каквих авантура.
Руководећа мисао је била: што боље сачувати свој сопствени народ,
што је, природно, значило и мудро ратовање противу окупатора.
Међутим, због комуниста и у свему нарочито због наше нацио-
налне недозрелости, те и духовне и идејне необједињености по
покрајинама, то није било у потпуности омогућено. Ипак оно што
је учињено, а учињено је много, било је најбоље могуће под окол-
ностима какве су биле.
Равногорски покрет није остао учаурен само у Србији. Али,
нажалост, уколико је удаљеност била већа, његова суштина се све
мање осећала, а преовлађивало је Четништво као традиција, без
неке садржине и одређености коју је имао Равногорски покрет. То
такво стање било је резултат покрајинске скучености, недозрелости
наше националне свести и, наравно, недостатка духовне и идејне
обједињености, што је [и] данас критична стварност по Српство.
Да је Равногорски покрет кроз све покрајине прихваћен онако
као у Србији, што би се обелоданило у јединству и духу и идеја и
поступака, све би се другачије збило и најмање би било могуће да
доживимо овакву садашњицу.
У свим тим тако сложеним и по Српство трагичним збивањима,
Дража је, од почетка па до краја, остао најбоље одређен и најбоље
опредељен по свему и свачему. Што то није уродило плодом, ми смо
својом недозрелошћу као нација криви, и у њој вођства „велможе“
и „расова“, као и крвавих одрода комуниста. Да нас утера у ред и
послушност, Дража није имао ни „Гестапо“ ни „Удбу“. Његово је-
дино оруђе је била његова у сваком погледу беспрекорна личност.
Увек смирена и разложна, пред којом је у личном контакту сваки
уразумљив погињао главу. Али то није било довољно у приликама
какве су биле и ми у њима као народ онакав какав смо били и још увек
остали. И у најцрњем тренутку, окупљени с пролећа 1945. на Вучјаку,
на левој обали доњег тока реке Босне, Дража је био доследан својој
замисли да ми окупљени и духовно обједињени ипак можемо своју
судбину имати у својим рукама. У нашој националној смућености
није тако испало. Победила је опет она наша „Пета колона“! Колона
оних, само личних интереса, који су дошаптавали: „У иностранство!
Тим путем једини је спас!“... Дража је, са једним делом оружаног
450 | људства, остао да подели судбину свог народа. Јула 1946, крвничком
комунистичком руком био је окончан његов живот.
Ми данас овде обележавамо и 40-годишњицу Дражине смрти.
Бележимо ту годишњицу са ведрином на обзорјима, која пружа
сигурне знаке промена; знаке промена које темељи законитост,
да на власти остаје онај који доноси боље и не дира у слободу рода
људског; знаке промена које ће срушити и комунистичку наказност.
У тој ведрини, на обзорју видимо и сигурне контуре Равногор-
ског пута. На њему видимо и нашу потпуну оријентацију у сваком
погледу.
На њему видимо и наш ход ка сигурно бољој будућности Срп-
ства. И на том путу видимо, да не скренемо, како визија Дражиног
бића, јасна и упечатљива, постаје све већа и све примамљивија; све
већа и све примаљивија...
Нека ти је слава и хвала, Бесмртниче!
Јула 1986, Виндзор – Канада
Прилог III:
ХРОНОЛОГИЈА ЖИВОТА И РАДА
АЛЕКСАНДРА МИЛОШЕВИЋА
Предратне године
– 28. јуна 1910. родио се у селу Саранову, срез Лепенички.

– 1918–1922. похађао је основну школу у Наталинцима.
– 1922. уписао је Прву мушку гимназију у Крагујевцу. До краја
седмог разреда живео је са породицом своје тетке у граду на Ле-
пеници.
– 1. октобра 1929. уписује 57. класу Ниже школе Војне академије
Краљевине Југославије у Београду.
– 1929–1932. траје његово школовање у Војној академији. Завршио
је рангиран као 54. од 566 свршених питомаца у класи.
– 1. октобра 1932. произведен је у чин артиљеријског потпоруч-
ника и постављен за водника у 3. батерији 2. дивизиона коњичке
артиљерије у Смедеревској Паланци.
– 1933–1937. налазио се на служби у Нишу.
– 1936. унапређен је у чин поручника; одликован (8. априла) Ме-
даљом за војничке врлине; при војсци завршио топографски курс
(март–септембар).
– 1. октобра 1937. постаје полазник 39. класе Више школе војне
академије.
– Септембра 1939. добија службу у Призрену, најпре као водник,
а потом и командир батерије у 2. дивизиону 28. артиљеријског
пука. Ту ће остати до почетка Другог светског рата.
– 1940. по други пут одликован Медаљом за војничке врлине (у
септембру); 1. октобра унапређен је у чин артиљеријског капе-
тана II класе.
452 | 1941.
– 6. априла, као командир батерије у 31. артиљеријском пуку,
учествује у офанзиви југословенске војске против Италијана у
Албанији. Пробили су се до вароши Кукс, али су напослетку добили
наређење да се повуку назад у Призрен. У наредним данима учеству-
је у борбама против Немаца код Призрена, а по слому југословен-
ских снага на том подручју одлучује да продужи отпор окупатору.
Покушаји да настави борбу у Призрену или пак да се пробије у
Грчку нису уродили плодом, па се повлачи у централну Србију.
– Део априла и маја провео је у Горњем Матејевцу код Ниша, где
је радио на окупљању и наоружавању војних лица и сељака који
су се одупирали капитулацији.
– У мају се вратио у родно Сараново, па се крајем месеца повезао
са непредатим официрима у околним местима. Скупа су донели
одлуку да продуже борбу против Немаца, ширећи организацију
и наоружавајући присталице.
– 30. јула Милошевић одлази на Равну гору и, поштујући војну хије-
рархију и делећи идеје пуковника Драгољуба Драже Михаиловића,
укључује се у његов покрет.
– У августу, као Михаиловићев опуномоћник за рад у Лепеничком
срезу, обилази шумадијска села и гради мрежу сарадника Равно-
горског покрета.
– 24. августа присуствује сабору четничких војвода Косте Пећанца
на Букуљи. Одатле опет одлази Михаиловићу на Равну гору (6.
септембра); заједно са њим долази до закључка да са Пећанчевим
људима не треба сарађивати због њихових веза са окупатором.
Враћа се у Лепеницу и наставља са окупљањем људства.
– 18. септембра, на састанку официра и народних првака укључених
у рад Равногорског покрета, Александар Милошевић бива изабран
за команданта Лепеничког четничког одреда.
– Септембар–октобар – са групом официра и војника обилази села
у Лепеничком и Крагујевачком срезу и, након зборова, одред
нараста попуњен новим људством.
– У октобру, за време трајања споразума Михаиловић–Тито, и ка-
петан Милошевић и шумадијски официри имали су два сусрета
са партизанским вођством, када су начелно договорили сарадњу.
– 12. октобра, приликом збора у Саранову, партизани су на препад раз-
оружали четнички одред, а официре, међу њима и А. Милошевића,
заробили и повели са собом пут Чачка и Ужица. У партизанском | 453
ропству официри ће остати све до бекства 28. новембра.
– 4. децембра опет одлази Михаиловићу на Равну гору, добија ин-
струкције за рад и поново се враћа у Лепеницу, да у измењеним
околностима настави илегални рад.
1942–1943.
– Јануар–мај 1942: време проводи крећући се илегално по Шумадији
са групом војника, не улазећи у састав снага генерала Недића. У
таковском крају још једном се у пролеће среће са генералом Ми-
хаиловићем, пре него што ће овај привремено напустити Србију.
– У јуну је присуствовао саветовању илегалних и легализованих офи-
цира у Драчи, када долази до реорганизације снага и формирања
јединица ЈВуО у Шумадији.
– 17. августа оснива се Други шумадијски корпус ЈВуО; у њему
ће Александар Милошевић најпре бити командант Лепеничке
бригаде. Потом активира илегално шумско људство и покреће
акције широм среза.
– 7. децембра извршена је реорганизација корпуса, а Александар
је постао његов командант. У наредним месецима трају прогони
његовог људства и од Немаца и добровољаца и од комуниста.
– У августу 1943. дефинисана је коначно зона одговорности Другог
шумадијског корпуса (срезови Лепенички и Крагујевачки) и извр-
шена подела терена на бригаде (Лепеничка, 2. и 3. крагујевачка).
Ствара се и паралелна структура власти, која обухвата највећи
део насеља у два среза. Широм ове територије започиње жестока
борба са следбеницима Димитрија Љотића.
– 25. новембра Милошевић борави у Каменици и Гружи, где уче-
ствује у дочеку савезничких официра који врше смотру снага ЈВуО.
То је уједно и почетак његовог разочарања у Западне савезнике.
1944–1945.
– У фебруару и марту отпочињу нови окршаји између снага ЈВуО и
СДК у Шумадији. Епицентар сукоба је у Лепеници, где је већи број
сарадника Равногорског покрета приведен у акцијама Немаца и
добровољаца и потом депортован у логоре. У Доњим Комарицама,
ноћу 11/12. фебруара, добровољци заробљавају и капетана Мирка
Смиљанића, команданта 3. крагујевачке бригаде, којег ће после
454 | два месеца стрељати у Крагујевцу, заједно са његовим војницима
и помагачима.
– У мају су, по наређењу мајора Милошевића, образоване специ-
јалне диверзантске групе које су на пругама пресретале немачке
транспорте и снабдевале се оружјем, војним материјалом и на-
мирницама. У исто време, у Лепеници се воде последње борбе са
снагама СДК, у којима ће они после низа пораза бити принуђени
да се повуку из овог среза.
– Крајем маја формирају се и две летеће бригаде ЈВуО од пробраног
људства, које ће у саставу 4. групе јуришних корпуса водити борбе
против надирућих партизанских снага у Топлици и на Копаонику.
– 11. јуна Александар Милошевић говори на освећењу равногорске
спомен-капеле у Пајазитову, коју су изградили његови војници.
Било је још неколико покушаја изградње цркава брвнара, које је
омео даљи развој ратних околности.
– 28. јуна унапређен је у чин артиљеријског мајора; месец дана ра-
није, због свих заслуга у раду, а на предлог генерала Михаиловића,
одликован је и орденом Белог орла са мачевима.
– У јулу су јединице под његовом командом умарширале у Рачу,
административно седиште Лепеничког среза, које је раније било
под контролом љотићеваца. Потом, са главнином свог корпуса,
Милошевић се пробија до Равне горе и Прањана.
– 16. јула именован је за команданта Западно-моравске групе корпу-
са ЈВуО, са којом ће обезбеђивати и Врховну команду и евакуацију
савезничких пилота из Прањана. Тада поново, после дуже времена,
долази и до сусрета мајора Милошевића и генерала Михаиловића.
– 7. септембра постаје командант 6. јуришног корпуса (Први и
Други шумадијски и Други равногорски корпус), са снагом од
преко 3.000 људи.
– Првих дана септембра Милошевићеви војници воде борбу са
партизанима у области Пожеге, а потом и учествују у „одбрани
Србије“ на Јеловој гори. Јединице ЈВуО повлаче се ка северу, где
ће се Александар поново срести са Дражом Михаиловићем, од
којег прима наредбу да се врати на свој терен, у Шумадију.
– Током септембра и октобра борави у зони Крагујевца, консоли-
дујући уздрмане снаге пред одступање ка Босни. Њихов крај од
Немаца ће ослободити снаге Црвене армије уз помоћ домаћих
комуниста и за кратко време сву власт преузети у своје руке.
– Средином октобра његови војници учествују у борбама против | 455
Немаца у области Краљева, а потом се пробијају дубље у југоза-
падну Србију. У новембру прелазе у Босну.
– Новембар 1944–мај 1945. – у Босанској голготи. У борбама против
комуниста и усташа, али и након епидемије тифуса, Други шума-
дијски корпус бива десеткован. Највеће губитке претрпео је у
борбама у Младиковини и на Зеленгори. Милошевић се због једног
преког поступка нашао и под истрагом органа Врховне команде.
Као начелник штаба јединице која је објединила равногорце из
Крагујевачког округа, у мају 1945. прима последње наређење од
генерала Михаиловића, да се са преосталим војницима пробије у
Србију и продужи герилски рат против комуниста.
– 18. маја 1945. Милошевић са својом групом војника креће пут
Херцеговине, како би нашли привремено склониште услед ко-
мунистичких потера у Подрињу. У Херцеговини ће, у изузетно
тешким условима, боравити дуже од месец дана.
– Почетком јула његова група полази назад, у Србију. Успели су
да се, уз многе муке, пробију у Шумадију тек почетком октобра.
Дана 12. октобра стигли су и на терен свог корпуса.
– 21. октобра мајор Александар Милошевић прелази у Јарушице,
где ће, покривен густом мрежом јатака, провести наредних 220
дана.
Послератне године
– 28. априла 1946. Александар се у земуници у Јарушицама у тајности

венчао са својом изабраницом Вером Арсеновић.
– После заробљавања генерала Михаиловића, Милошевић размишља
о продужетку борбе из емиграције. Без могућности за даљи отпор
у Шумадији, ускоро ће се и одлучити на тај корак, а 27. маја 1946,
у друштву супруге и двојице сабораца, кренути према Јагодини,
а одатле возом ка Грчкој.
– Ноћу 9/10. јуна 1946, недалеко од Битоља, група је успела да
пређе границу и илегално емигрира у Грчку. Настанили су се у
прихватном избегличком центру надомак Солуна. Ту је Алексан-
дар успоставио контакт са истакнутијим личностима из српске
политичке емиграције.
456 | – 15. септембра 1946. заповедник националних снага у емиграцији
генерал Миодраг Дамјановић именује га за свог опуномоћника и
организатора емиграције у Грчкој. Услед дубоких раскола унутар
малобројне српске заједнице, Милошевићева мисија доживљава
неуспех.
– Априла 1947. српске емигранте, међу њима и Милошевићеву
групу, власти су пребациле у логор Лаврион надомак Пиреја. Та-
мо се наставља његов рат са следбеницима Димитрија Љотића.
Преживљава атентат. Те године по први пут износи и идеју о
одласку у Америку.
– У октобру 1948. он и његова супруга са групом емиграната прелазе
у Италију; биће стационирани у логору Бањоли надомак Напу-
ља. И тамо наставља сукоб са љотићевцима и, недуго потом, под
њиховим притиском, успева да се илегално пребаци у Немачку.
– 9. фебруара 1949. стиже у Бремен, у британску окупациону зону.
Пошто су тамо он и Вера регистровани као избеглице, 22. марта
бивају упућени у логор Фалингбостел надомак Хановера.
– Јула 1949. брачни пар Милошевић укрцао се на брод и отиснуо
пут Канаде. Тамо су стигли 25. јула и првобитно се настанили у
Регини. У тешкој ситуацији, изоловани од српске заједнице, тамо
ће остати скоро 10 наредних месеци.
– У мају 1950. Милошевићи се коначно настањују у Виндзору, поли-
тичком средишту канадских Срба. Првих годину дана провели су
у сналажењу и налажењу адекватнијег посла. Александар се потом
запослио у „Крајслеру“, што је омогућило и да изнајме кућу која
ће им постати први дом у Канади.
– Од 1950. на кратко се политички ангажује у Српској народној
одбрани. Генерал Дамјановић га 27. марта исте године именује
за организационог секретара Удружења бораца краљевске југо-
словенске војске „Дража Михаиловић“ у Канади, али он одбија
да се прихвати дужности. Није успела ни његова идеја да заживи
Организациони равногорски комитет за Канаду, на чијем је ства-
рању радио током 1951, као ни лист Yugoslav Observer чији је био
један од покретача. Ипак, његов рад на националном пољу није ни
тада згаснуо. Развија се његова преписка са емигрантима широм
Америке и Европе, док материјално помаже и породице својих
војника у Шумадији.
– У октобру 1952, уз помоћ обавештајно-диверзантског центра Си-
нише Оцокољића из Италије, организује операцију извлачења свог
ратног друга капетана Милутина Милутиновића из Југославије и | 457
помаже његов долазак у емиграцију.
– 17. децембра 1954. при рођењу умире његова кћи Милица.
– 1956. у оквиру Књиге о Дражи објављен је његов први књижевни
прилог, под насловом „Голгота“, а на тему драматичних догађаја
у Босни 1945. године.
– У марту 1959. у Виндзору се среће са краљем Петром II Кара-
ђорђевићем.
– 31. јула 1959. родио му се син Горан.
– У јулу 1963. учествује у дочеку краља Петра Другог у Икорсу код
Детроита.
– 1963–1966. био је на дужности члана Епархијског савета епархије
Америчко-канадске, подржавајући стварање слободне СПЦ у еми-
грацији, под вођством владике Дионисија Миливојевића. Након
тога се повлачи из првог ешалона српске емиграције. Тих година
сређује и највећи део својих мемоарских бележака.
– 1975, по аманету краља Петра II Карађорђевића, додељен му је
орден Ратног крста – споменице 1941–1945. године.
– 1978. одлази у пензију.
– 1979. приређује Споменицу официра 57. класе. Потом води дугу
полемику са љотићевцима око њеног садржаја и погледима које
је изнео око грађанског рата.
– У септембру 1986, након прославе синовљевог дипломирања, скупа
са њим посетио је Милутина Милутиновића у Аустрији, а уједно
обишао и Швајцарску и Немачку. Био је то његов први долазак у
Европу после 1949. године.
– 1990, коментаришући узаврела збивања у Југославији, записује:
„Сав сам у Отаџбини! И, чини ми се, да бих могао опет онако,
узбрдо и низбрдо, по планинама као некада“.
– 1991–1992. излазе први афирмативни текстови у штампи у Србији
о Александру Милошевићу и његовој улози у Другом светском
рату.
– 23. новембра 1992. оженио се његов син Горан, са колегиницом,
архитектом Емилијом Смит.
– 24. децембра 1996. родио му се унук Стефан.
– 18. августа 1998. после дуге и тешке болести преминула је његова
супруга Вера.
– 29. априла 2000. родио му се унук Саша.
– Јуна 2001. преселио се код породице свог сина у Торонто.
458 | – У новембру 2002, после пет и по деценија, долази у посету родном
селу Саранову и Шумадији. Упознаје три генерације својих нај-
ближих рођака, рођених након његовог одласка из земље и среће
се са преживелим војницима. Први пут после 1943, прославио је
своју славу у родној кући.
– 31. октобра 2009. преминуо је у Торонту, у 100. години живота.
– 19. новембра 2009. његови посмртни остаци пренешени су у Сара-
ново, да буде сахрањен на гробљу где почивају и сви његови преци.
Прилог IV:
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Архивска грађа
Војни архив:
– Досијеи персоналних података официра Војске Краљевине Ју-
гославије
– Недићева архива (НДА)
– Четничка архива (ЧА)
Историјски архив Београда:

– Фонд немачке обавештајне службе (БДС)
Историјски архив Србије:

– Фонд Безбедносно-информативне агенције (БИА)
Историјски архив Шумадије:

– Фонд Крагујевачке гимназије, уписнице 1922–1929.
Народни музеј Крагујевца:

– Фонд преписа Недићеве архиве из Архива Војноисторијског ин-
ститута у Београду
– Фонд преписа четничке архиве из Архива Војноисторијског ин-
ститута у Београду
Црквене књиге умрлих:

– Подручје града Крагујевца
– Подручје општине Рача
Необјављена архивска грађа:

– Архива Александра Милошевића, Торонто, Канада
460 | – Архива генерала Миодрага Дамјановића, Лондон, Велика Бри-
танија
Усмени извори, документи, фотографије
– Зоран Андрејић, Рача

– Томислав Благојевић, Рача
– Душан Бранисављевић, Сараново
– Жарко Вучинић, Амерстбург, Канада
– Милосав Вучковић, Влакча
– Никола Гаћеша, Виндзор, Канада
– Миодраг Димитријевић, Чумић
– Живка Дробац, Торонто, Канада
– Богољуб Ђорђевић, Пајазитово
– Владимир Ђорђевић, Крагујевац
– Милосав Ивановић, Башин
– Драга Ковач, Торонто, Канада
– Ратко Лековић, Београд
– Милош Лојовић, Нови Сад
– Горан Милошевић, Торонто, Канада
– Зоран Недељковић, Крагујевац
– Радојка Обрадовић, Виндзор, Канада
– Миленко Паљић, Акрон, Охајо, САД
– Василије Пауновић, Велико Крчмаре
– Боривоје Радић, Крагујевац
– Радоје Радојевић, Торонто, Канада
– Небојша Радосављевић, Велико Крчмаре
– Александар Рафаиловић, Београд
– Горан Ристић, Наталинци
– Владета Стевановић, Сараново
– Анђелка Стипић, Виндзор, Канада
– Слободан Ћировић, Крагујевац
Литература
– Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима

(приредио Коста Николић), Београд, 2004.
– Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина, 1988. | 461
– Драгомир Антонић, Српски народни календар за годину 2017–7525,
Београд, 2017.
– Душан Т. Батаковић, Дешифровање прошлости, сведоци, писци,
појаве, Београд, 2016.
– Миодраг Бељаковић, Под облацима Србије, Крагујевац, 2004.
– Миле Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југо-
славије, 1922–1935, Београд, 1994.
– Милутин Братковић, Развејани пепео равногорско-светосавских
неимара, рукопис.
– Станиша Бркић, Име и број, крагујевачка трагедија 1941, Крагу-
јевац, 2007.
–К њига о Дражи (уредио Радоје Л. Кнежевић), књиге I–II, Виндзор,
1956.
– Милан Весовић, Коста Николић, Уједињене српске земље, равно-
горски национални програм, Београд, 1996.
– Никола Владисављевић, Други шумадијски партизански одред,
Смедеревска Паланка, 2005.
– Јован Вулетић, Заклетва у зору, хроника о Белошевцу, Крагујевац, 1981.
– Звонимир Вучковић, Сећања из рата, Лондон, 1980.
– Бранислав Глигоријевић, Краљ Петар Други Карађорђевић, 1923–
1970, биографија, Београд, 2011.
– Мило Глигоријевић, Емигранти, Београд, 2009.
– Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост,
историја равногораца чачанског краја, књига I, Чачак–Горњи Ми-
лановац, Краљево, 2002.
– Немања Девић, Смедеревски крај у Другом светском рату, Људи и
догађаји, Београд, 2015.
– Боривоје Дробњаковић, Јасеница, антропогеографска испитивања,
– Антоније Ђурић, Равногорци говоре, Београд, 1996.
– Вељко Ђурић Мишина, Герман Ђорић, патријарх у обезбоженом
времену, Београд, 2012.
– Десимир Живановић, Записи из Лепенице, Нови Сад, 1967.
– Сергије Живановић, Трећи српски устанак 1941, Чикаго, 1962.
– Стоиљко Н. Кајевић, Српски ослободилачки покрет Отаџбина:
како је било, Београд, 2016.
– Радован Калабић, Српска емиграција, прилози за историју српског
исељеништва 1830–1992, Београд, 2004.
462 | – Mладен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус,
1941–1944–1946, Пине Исланд, Индијана, САД, 2001.
– Драгољуб Манчић, Прикази и мишљења о споменици официра 57.
класе Ниже школе Војне академије Краљевине Југославије, 1. октобар
1929 – 1. октобар 1979, Минхен, 1981.
– Милан Б. Матић, Равногорска идеја у штампи и пропаганди, Бео-
град, 1995.
– Света Маџаревић, Голуб Лазаревић, Лужнице кроз векове, хроника
села, Крагујевац, 2009.
– Драгољуб Милановић, Милан Станковић, Лапово, Лапово, 1991.
– Милутин Миловановић, Доње Јарушице, Борци, Ђурђево: села у
Лепеници, Београд–Крагујевац, 2005.
– Павле Милошевић, Југословенска војска у отаџбини 1941–1945,
– Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Миха-
иловић 1893–1946, биографија, Београд, 2011.
– Коста Николић, Генерал Миодраг М. Дамјановић „Чика Бели“
1893–1956, биографија, Лондон, 2008.
– Коста Николић, Историја Равногорског покрета 1941–1945, књиге
I–III, Београд, 1999.
– Логор Бањица, логораши, књиге заточеника Концентрационог логора
Београд–Бањица 1941–1944, књиге I–II, Београд, 2009.
– Дејан М Обрадовић, Велико и Мало Крчмаре, Рача, 2013.
– Миливоје Обрадовић, Мемоарски записи, рукопис.
– Предраг В. Остојић, Заробљавање генерала Михаиловића, Београд,
2010.
– Зорица Павловић Томашевић, Миодраг Милић, Град на Јасеници,
– Момчило Павловић, Божица Младеновић, Коста Миловановић
Пећанац, биографија, Београд, 2006.
– Борислав Пекић, Време и ново време, Разговор са Драгомиром Сто-
јадиновићем, Београд, 2013.
– Боривоје Перић, Моравска свитања, Велика Плана, 1986.
– Драгољуб Петровић, На развођу под планином, Нови Сад, 1965.
– Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, Токови
историје 1–2, Београд, 2007.
– Милослав Самарџић, Истина о Калабићу, Београд, 2008.
– Милослав Самарџић, Разговори са равногорцима, том I, Крагујевац,
2011.
– Драган Сотировић, Србија и Равна гора (приредио Бојан Б. Ди- | 463
митријевић), Београд, 2004.
– Станимир Спасовић, Историја српске православне цркве у Америци
и Канади 1941–1991, Београд, 1997.
– Споменица официра 57. класе Ниже школе Војне Академије Краље-
вине Југославије 1929–1979, Виндзор, 1979.
– Срби 1903–1914, Историја идеја, приредио Милош Ковић, Бео-
град, 2015.
–С рпска православна црква Свети Димитрије, педесета годишњица
1966–2016, приредио Јовица Ћетковић, Виндзор, 2016.
– Ђорђе Станковић, Љубодраг Димић, Историографија под надзо-
ром, прилози историји историографије, Београд, 1996.
– Антоније Степковић, Бунтовник са Градишта, Крагујевац, 2003.
– Таме и свитања, грађа за историју Лепенице у НОБ и револуцији
1941–1945, приредио Живојин Андрејић, Рача, 1984.
– Милош Тимотијевић, Драгиша Васић (1885–1945) и српска наци-
онална идеја, Београд, 2017.
– Милош Тимотијевић, Звонко Вучковић, Ратна биографија (1941–
1944), расправа о проблемима прошлости и садашњости, Београд,
2015.
– Слободан Ћировић, Гружа у четницима, Крагујевац, 2000.
– Слободан Ћировић, На трагу злочина, Крагујевац, 2003.
– Слободан Ћировић, Разговори у порти под записом, Крагујевац,
1995.
– Данило Шаренац, Топ, војник и сећање, Први светски рат и Србија
1914–2009, Београд, 2014.
Штампа
– Зоран Недељковић, „Мој отац, капетан Мирко Смиљанић“, По-

гледи, мај 2001.
– Никанор Паљић, „Хватање пуковника Драгутина Кесеровића и
смрт потпуковника Душана Смиљанића“, Канадски Србобран,
11. фебруар 1982.
– Раде Рончевић, „Четници Опленачког, Гружанског и Космајског
среза“, Шумадија, 11. март 1992.
Регистар
Авакумовић, Иван 15–18, 22, 88, Бељаковић, Миодраг 103, 339,

126–127, 131, 139, 140, 341, 370, 345–346
395–397 Бјелајац, Миле 47
Аврамовић, Лазар 394 Бјелајац, Славко, 254
Ајдачић, Филип 251, 301, 305–306, Бјелајчић, Владимир 259
316, 323, 334–335 Благојевић, Велимир 143
Аксентијевић, Александар Аца Благојевић, Десан 108
258–259, 318 Благојевић, Драгослав 146, 217,
Аксентијевић, Марко 100, 125 220, 226, 272
Алфиревић, Војмил 331, 438–444 Благојевић, Милан 71
Андрејевић, Александар 92, 98 Благојевић, Радован 161
Андрејић, Живојин 102, 106, 143, Благојевић, Цура 161
398 Блазнавац, Александар 98
Андрић, Војин 259, 320 Богићевић, Павле 137
Андрић, Жика 180–181, 208–209, Богићевић, Радосав 258
219, 222, 243, 265 Богићевић, Светозар Света 43,
Антић, Чедомир 13 46, 161, 349, 352–353, 356, 358,
Антонијевић, Милош Кенгур 123 366, 368
Антонијевић, Светозар Јумба 299 Божић, Андреја Андра 74–76, 90,
Антонић, Драгомир 130 110, 346, 419
Арсенијевић, Негован 329 Божић, Благоје 103, 346, 362, 419
Арсенијевић, Обрен 220, 311, 337 Божић, Радмила 131, 346, 411
Арсеновић, Младен 347 Божић, Радован 346
Арсеновић, Персида 347 Божић, Саво 248, 252, 284, 309
Аћимовић, Милан 276–277 Брајевић, Блажо 189, 244, 251
Аћин, Милош Коста 140, 143, 368, Бранисављевић, Гроздана Цица 407
370, 372 Бранисављевић, Дарко 65, 407
Бранисављевић, Драгослав 37–38,
Бајић, Петроније 207 65, 347, 405–407, 423
Бајчетић, Милутин 417 Бранисављевић, Душан 30, 36,
Балетић, Лука 154, 211–212, 251 41–42, 44, 49, 65, 93, 98, 101,
Банчевић, Данило 339 126, 130, 340, 344–345, 362,
Батаковић, Душан 26, 351 368,384– 385, 397–399, 401,
Баћовић, Петар 211 405, 407–409, 423
Бранисављевић, Ђурђе 35, 53 Вучинић, Жарко 360, 387, 417
466 | Бранисављевић, Јуца 53 Вучковић, Вучко 80–81, 83, 88,
Бранисављевић, Милица 37, 93 92, 111
Бранисављевић, Михаило 35, 37, Вучковић, Звонимир 12, 15, 21, 27,
53, 340 74, 95, 188, 367, 371–372, 374,
Бранисављевић, Никола 53 399, 415, 429, 432
Бранисављевић, Славољуб Слава Вучковић, Миго 417
407, 423
Бранисављевић, Софија 65 Гајић, Лепосава 123
Бранисављевић, Станица 53 Гајић, Павле 241, 251
Братковић, Драган 226 Гајић, Петар 184
Братковић, Јован 226, 349 Гамбирожа, Бранко 224
Братковић, Милутин 27, 75, 76, Гаћеша, Никола 357
83, 85–88, 91, 94, 97, 99, 111 Гачић, Прокопије 68, 75, 83,
Брашић, Ранко 276, 370 87–88, 92, 98
Бркић, Станиша 89–90 Глигоријевић, Бранислав 385, 389
Броз, Јосип Тито 13–14, 74, Глигоријевић, Мило 363, 386
79–80, 89, 152, 164, 177–178, Глишић, Раде 417
198, 211, 222, 252, 259–261, 276, Гогић, Тодор 271, 443
298, 351–353, 355, 363, 380, 385, Голобочанин, Ђорђе 104
388–389, 396, 408 Голубовић, Борисав 376
Бубрешко, Петар 222 Голубовић, Милан 376
Булајић 227 Грђић, Радмило 367
Булат, Перо 350–351, 356–359, 386 Грол, Милан 342
Булатовић 201–202, Грујић, Миодраг Дачко 105, 118,
Булић, Петар 330 126, 130, 141, 144, 176–178, 193
Губеринић, Михаило Мика 359
Васикић, Божидар 89
Васић, Драгиша 21, 189–190, 251, Давидовић, Горан 12
275 Дамјановић, Миодраг 27, 30,
Веселиновић, Јанко 26, 195 175, 177, 180–181, 243, 256,
Велимировић, Николај 361 265–266, 296, 312, 329–330,
Велисављевић, Милутин 189 332, 337–339, 342, 344–345,
Вертић, Валентин 46 347, 349–354, 356–361, 366,
Вешовић 237 370, 412, 456
Вилимоновић, Јовица 376 Дамјановић, Стеван Леко 284, 320
Вилимоновић, Милојко 376 Дамњановић, Коста 85
Вићентијевић, Драгољуб 123 Димитријевић, Бојан 31, 88–89,
Владисављевић, Никола 72 145, 327, 376, 432
Војиновић, Коста 143 Димитријевић, Драгутин Гута 68,
Вукићевић, Петар 144 76, 83, 88, 97, 110
Вуковић, Петрашин 417 Димитријевић, Миодраг 97
Вукотић, Вукало 395 Димић, Љубодраг 12
Вулетић, Јован 103 Добривојевић, Горица 131
Вуловић, Тадија 75–76, 83, 88, 95, Добрић, Будимир 359, 368,
98, 102, 110 393–394, 404, 417, 419
Добрић, Галина 394 Ђукић, Милутин 422
Добрић, Мартин 394 Ђукић, Светомир, 265 | 467
Домановић, Александар 75, 80, 94, Ђурић, Антоније 398
106, 164, 193, 195, 339, 347 Ђуришић, Павле 23, 189–190,
Домановић, Ђорђе Ђока 80, 95, 208–209, 212, 218, 221, 231,
146, 193, 274, 289 238, 240, 242–244, 255, 259,
Домановић, Радоје 101, 193, 195, 265–266, 310, 316
274, 347, 378 Ђуровић, Ђура 185, 376
Драгош 290 Ђусић, Михаило 213
Драшковић, Вук 396
Драшковић, Слободан 370 Елезовић, Немања 56
Дрекић, Мића 417 Ерић, Младен 100
Дрљевић, Секула 266
Дробац, Владе 359, 361 Живадиновић, Бошко 128, 144
Дробац, Живка 31, 359, 361–362 Живановић, Десимир 71–72, 77–
Дробњаковић, Боривоје 35 78, 81, 84–85, 90–91, 95, 97, 102,
Дугић, Живомир Хусар 76, 93, 105, 124–125, 130, 135, 143
99, 118, 133–134, 138, 146, 157, Живановић, Сергије 57–58, 68,
164, 170, 183, 193, 217–220, 299, 70, 76, 79, 88, 93, 370–371, 389
310–311, 381–382 Живић, Милован 76, 82–83, 88
Дугић, Марина 382 Живић, Петар 71, 80
Живковић, Јагош 251
Ђого, Гојко 396 Жујовић, Младен 370
Ђокић, Драгутин 277 Жујовић, Сретен 86
Ђоковић, Благоје 340, 347
Ђоковић, Драгиша 347 Здравковић, Славомир 128
Ђоковић, Ђурђе 339, 347 Здравковић, Тихомир 62–64, 436
Ђоковић, Мирослав 346 Зекавица, Милан 226
Ђоновић, Јован 370 Зеловић, Вељко 215–216
Ђорђевић, Андра 72, 80–81, 83, 91 Зечевић, Батрић 99
Ђорђевић, Арсеније 122 Златић, Радован 99
Ђорђевић, Богољуб 122, 130 Зоњић, Урош 417
Ђорђевић, Димитрије 127
Ђорђевић, Димитрије 100, 119, Ивановић, Богоје 347
157, 160, 193, 201–202, 221, 236, Ивановић, Драгољуб 99
273, 344–345 Ивановић, Драгољуб Брадоња 434
Ђорђевић, Драгољуб, 122 Ивановић, Милосав 138
Ђорђевић, Ђорђе 125 Ивановић, Радосав Судија 100,
Ђорђевић, Љубиша 100 118–119, 138, 167, 171, 174,
Ђорђевић, Мома 180 434– 435
Ђорђевић, Ненад 29 Ивошевић, Драгољуб 82
Ђорђевић, Предраг Бане 360–361, Илић, Јован Лисица 100, 197, 337
367, 372–373, 385, 392, 399 Илић, Предраг 30
Ђорић, Павле 100, 103
Ђујић, Момчило 23, 242, 254–255, Јаковљевић, Добрица 100
259, 267, 354, 386, 391 Јаковљевић, Милија 143
Јаковљевић, Милосав 377 Карађорђевић, Андреј 389
468 | Јаковљевић, Петар 377 Карађорђевић, Петар II 57, 141,
Јанићијевић, Милован (Гаврило) 144, 385–386, 388–389, 400,
80, 83, 88 416–417, 457
Јанковић, Божидар 100 Карађорђевић, Томислав 389
Јанковић, Данило 109 Карађорђевић, Ђорђе 72
Јанковић, Драгутин 108, 144 Карапанџић, Адам 391
Јанковић, Милисав 204, 349 Карапанџић, Боривоје 391
Јањић, Живота 144 Карасовић, Милентије 105, 130,
Јевђевић, Доброслав 23, 242, 141, 178, 193
254–255, 259, 267, 354, 360, 370 Кесеровић, Драгутин 133, 183–
Јеличић, Васа 109, 124 185, 250–251, 277, 281, 283, 287,
Јефтић 271 291, 300–301, 303–304
Јовановић 236 Кнежевић, Живан 37, 136, 349,
Јовановић, Бранко 360 370, 374, 376–377
Јовановић, Воја Ресавац 144, Кнежевић, Јован 89
160–161 Кнежевић, Радоје 104, 133,
Јовановић, Доситије Доса 105 369–370, 386
Јовановић, Драгољуб 84 Ковач 259
Јовановић, Душан 309, 362 Ковач, Драга 389
Јовановић, Јован Деда 271 Ковач, Павија 417
Јовановић, Љуба Патак 249, 251, 265 Ковач, Саво 417
Јовановић, Милијан 46 Ковачевић, Иринеј 389, 417
Јовановић, Мића 378–379 Ковић, Милош 36, 48
Јовановић, Никодије 100 Којић, Владислав 99
Јовановић, Света 417 Којић, Љубомир 99
Јовановић, Славољуб 30 Којић, Милутин 226, 229
Јовановић, Тодосије 144 Којић, Радомир 144
Јовановић, Чедомир 123 Коларевић, Марко 224
Јовичић, Александар 144 Колубарац 219
Јововић, Стеван 184, 189, 305 Кољиврат, Јово 417
Јоксимовић, Божо 208, 218 Комарчевић, Владимир Лале 189,
Јонић, Боривоје 98, 102, 105 251
Косовац 381
Кајевић, Стоиљко 366 Крамер, Елсфорт 184
Калабић, Милан 91, 98 Крестић, Василије 48
Калабић, Никола 21, 98, 107, Крстић, Боривоје 373
181–182, 185–187, 189–191, Крстић, Љубомир 329
247, 250–251, 260, 277, 281, 283, Крстић, Недељко 130, 144, 176
287, 290–291, 296, 301–305, Кузељ 219
323, 328, 333–335, 372–376 Куреш, Милош 216
Калабић, Радован 367
Калаитовић, Вук 190, 219 Лазаревић, Голуб 108
Камерландер, Бренка 404 Лазаревић, Душан 94, 178, 330,
Карађорђевић, Александар 42, 48, 339, 347
104, 389, 410, 446 Лазаревић, Данило 108
Лазовић, Живан 154, 240 Маџаревић, Света 108
Лазаревић, Лаза 26, 368 Медић, Радивоје Босанац | 469
Ластавица, Стефан 387 229–230
Лашић 48 Менсфилд, Валтер 103–104, 428,
Левак, Рудолф 50 430-432
Лековић, Ратко 108 Мијаиловић, Буда Дубочарац 77
Лер, Александер 24, 253, 260–261, Мијатовић, Богољуб Мијат 43,
277 165, 268–269, 435–438
Липовац, Јоаникије 321 Мијић, Светозар Мића 271
Лојовић, Милош 30 Миладиновић, Боривоје 77
Лончарић, Андра 366, 370, 408, Миладиновић, Миодраг 376–377
Лукачевић, Војислав Воја Миладиновић, Ружа 376
211–212, 216, 219, 255 Милановић, Добривоје 46, 98–99,
Лукић, Новица 349 105, 124–125, 143
Милановић, Драгољуб 78
Љотић, Димитрије 24, 79, 90, Милановић, Љуба 347
97, 106–107, 109, 126, 137, Милановић, Милета Џинџирика
255–256, 263, 267, 349–350, 216, 323, 330, 379–381
353, 355, 391, 453, 456 Миленовић, Александар 250, 289,
305
Мајсторовић, Милорад 49 Миленковић, Миливоје 106
Макдауел, Роберт 173, 196, Миленковић, Радомир 125
252–253, 260, 309 Миливојевић, Дионисије 350, 351,
Максимовић, Младен 345, 348, 370, 385–389, 457
350–352 Миливојевић, Момчило Мома 68,
Манић, Боривоје Бора 360 131
Манчић, Драгољуб 391 Миливојевић, Радмила Рада 131,
Маринковић, Богомир 123 179
Маринковић, Добрица 99 Миликић, Никола 239, 240,
Марковић 103 246–247, 296
Марковић, Богосав 71, 77, 79, 80, Милић, Миодраг 71
91 Миловановић, Божидар Божа 43,
Марковић, Бошко 53, 119, 200, 146, 236, 272–273, 289
330 Миловановић, Драгољуб Бена 90
Марковић, Брана 53 Миловановић, Коста Пећанац
Марковић, Ђорђе 71 73–74, 79, 107, 372, 452
Марковић, Живојин Жика 46, Миловановић, Миливоје Фикус
133, 189 68–70, 76, 83, 88, 111, 181–182,
Марковић, Марко 106 329, 345, 378
Марковић, Милош 189, 213, 222, Миловановић Милутин 130, 337
238, 249, 296 Миловановић, Никола 369
Маровац, Стојан 97 Милосављевић, Милан Миланче
Мартиновић, Петар Бајица 391 193–195, 226, 252, 270,
Матић, Војислав 329 273–274, 299
Матић, Милан 128 Милошевић, Вера 120, 131, 179,
Мачек, Владко 262, 276 208, 221, 318, 326, 330, 340–341,
344, 347, 351–352, 356, 361, 254–257, 260–270, 275–280,
470 | 366, 378, 384, 404, 414, 417, 420, 287, 290, 292, 295–298, 301,
455–457 304–309, 312, 318, 319, 321, 323,
Милошевић, Владета 112 334, 342, 343, 346–348, 351, 354,
Милошевић, Горан 48, 131, 357, 358–361, 369, 371–376, 392,
362, 367–368, 383–384, 393, 395–397, 399,402–403, 405, 410,
404, 408–409, 420–421, 423, 457 413, 434, 445, 448–450, 452–455
Милошевић, Емилија 457 Михаиловић, Драгослав Мика 423
Милошевић, Милица 367, 457 Мишић 334
Милошевић, Павле 94, 97 Мишић, Милош 362
Милошевић, Саша 397, 421, 457 Младеновић, Божица 73–74
Милошевић, Светислав 123 Младеновић, Живадин 46
Милошевић, Славко 359, 368, 394 Младеновић, Младен 224
Милошевић, Слободан 397, 400, Младеновић, Танасије 71, 77, 81,
404–405 85
Милошевић, Стефан 397, 421, 457 Мојсиловић 303
Милуновић, Марко Пипер 410 Мојсиловић, Миша 89
Милутиновић, Милутин Миле 92, Мољевић, Стеван 318, 374, 376
119, 123, 126, 128, 143, 146, 147, Момчиловић, Милорад 46, 213,
157, 160, 171, 193, 234, 245, 250, 217–218
259, 271–272, 289–290, 293, Мрдаковић, Божидар 93, 379–380
297–298, 302, 304–306, 330, Музикравић, Марко 21, 100, 154,
332–333, 337–338, 342, 344– 189, 199, 238, 245–246, 249–250,
347, 350, 354–355, 361, 366, 368, 259, 288, 298, 329, 342, 429
370, 372, 390, 392– 393, 397, Мусулин, Џорџ 103–104, 427,
401–404, 409, 416, 420, 457 429–433
Милутиновић, Младен 147, 290 Мушицки, Коста 231
Миљковић, Јездимир 100, 349
Минић, Михаило 265 Најдановић, Душан Душко 121,
Мирковић, Стеван 193, 221, 273 157, 193, 202, 237, 273, 299
Мирчетић, Продан 341, 347 Неготинац, Серафим 329
Мирчетић, Радослав 347 Недељковић, Гвозден 422
Мирчетић, Рајко 422 Недељковић, Зоран 107, 109, 363
Мисита, Веселин 107 Недић, Милан 29, 47, 73, 79, 85,
Митић, Милорад 46, 89 90–92, 94–95, 98–99, 130, 175,
Митровић, Ђорђе 359 180–181, 184, 243, 254–256,
Михаиловић, Војислав 321 265, 267, 354, 359, 361, 391, 453
Михаиловић, Драгољуб Дража Недић, Нешко 132, 189, 250–251,
11, 14, 23–24,46, 57–58, 68–70, 275, 277, 279, 280–281, 283,
73–74, 78–80, 85, 88–89, 92–96, 287–288, 291, 302, 324, 329
98, 101, 103–104, 106–107, 117, Нешић, Радован 109
123, 125–126, 132, 134–136, Нешић, Светолик Света 78, 80,
140, 147, 151–154, 167, 170, 125, 345
173, 181, 188– 190, 196–197, Нешић, Слободан 78, 247
211–212, 217, 230, 236–239, Никић, Будимир 90, 97–98, 102,
242–243, 246–247, 250–252, 130, 354
Никодијевић, Миленко 345, 417 Павловић, Милоје 90
Николић, Александар 370, 399 Павловић, Момчило 73–74 | 471
Николић, Богољуб 175 Павловић Томашевић, Зорица 71
Николић, Драгомир 123, 223, 226 Пажин, Илија 46
Николић, Здравко 330 Пајић, Милица 108
Николић, Коста 31, 88, 94, 98, Палошевић, Миодраг 21, 74, 185,
104, 136, 145, 327, 348, 354–355, 189, 251
359–361, 363 Паљић, Миленко 125
Николић, Лука 143 Паљић, Никанор 11, 98–100, 113,
Нинковић, Драгиша 46, 207 124–125, 136, 146, 176, 178, 193,
Новаковић, Љубо 73–74 274, 289, 326, 328–329, 338,
Новаковић, Павле 255 340–341, 344, 351–352, 370, 394
Нојбахер, Херман 253, 260 Панајотовић, Зоран 13
Панић, Божидар 92
Облак, Игњат 100 Панић, Зоран 56, 361
Обрадовић, Дејан 29 Панић, Радован 340, 347, 378, 383
Обрадовић, Доситеј 359, 415 Пантовић, Милан 123
Обрадовић, Миливоје Мића 27, Парежанин, Ратко 243, 255
41, 43, 48, 56, 58, 68–70, 73–76, Пауновић, Милован 227, 330, 335,
79–80, 83–84, 87–88, 92, 98, 337
110, 181, 349, 361, 368, 370–372, Пауновић, Миодраг 330, 338, 346,
382–384, 389–390, 392–393, 412
395, 399, 418 Пацић 439, 441–443
Обрадовић, Радојка 387 Пашић, Никола 363
Огњановић, Антоније Ађа 118, Певец, Јожеф 46, 296, 329
157–158, 215, 273, 299, 321 Пејовић, Никола 21, 128, 193, 208
Остојић, Захарије 211–212 Пекић, Борислав 374
Остојић, Предраг 376 Пенезић, Слободан Крцун 86
Оцокољић, Синиша Пазарац 189, Перовић, Божа 251
249, 251, 265, 350–351, 362– Перић, Боривоје 72, 81
363, 366, 456 Петљански, Душан 377
Петљански, Радован 377
Павелић, Анте 262, 265–266, 276 Петканић, Радован 367
Павићевић, Владимир 128, 193, Петковић, Никола 214, 349, 361,
208, 224, 378 370, 395, 428
Павићевић, Милентије 103 Петровић, Владислав 108
Павловић, Војислав Воја 100, 133, Петровић, Драгољуб 101,
146, 224 108–109, 337
Павловић, Драгослав 147, 251, Петровић, Марисав 90, 137
281 Петровић, Милан Мића 31
Павловић, Живадин Жика 118, Петровић, Хранислав 349
145–146, 193, 198, 215, 217, 218, Петровић, Чеда 38
219, 310–311, 347 Пилетић, Велимир 176
Павловић, Живадин 94, 112, 164 Познановић, Стојан Столе 100,
Павловић, Живорад 377 224
Павловић, Исаило 94, 347 Попов, Душан 169
Попов, Иван 169 Рафаиловић, Љубодраг 100, 144,
472 | Поповић, Данко 384 171
Поповић, Душан 78 Рачић, Драгослав 21, 132, 146,
Поповић, Ђура 61, 248 151, 154, 183, 188–190, 227, 247,
Поповић, Миодраг 359 250, 277, 281, 284, 287–288, 291,
Поповић, Милорад 211, 220, 359 294, 297, 301, 324, 334
Поповић, Света 438 Рашић, Драгољуб Љуба 329
Првуловић, Звонко 226, 349 Рашић, Лека 406
Предић, Димитрије 62 Редић, Драгутин 234
Прешић, Рајко 78 Ристић, Горан 30, 347
Прибићевић, Адам 16, 254, Рончевић, Раде 103, 398
259–260 Ружић, Иво 211–212
Пртењак, Љуба 345 Рузвелт, Теодор 152, 196, 252, 260
Пурић, Божидар 386
Савић, Душан Дуја 146, 220, 272,
Радић, Бора 377 289
Радић, Љиља 377 Савић, Рада 131, 179, 330
Радић, Михаило Мића 96, 121, Сајц, Алберт 103–104, 428,
128, 171, 193, 202, 208, 273, 295, 430–432
299, 377 Салатић, Данило 46
Радић, Ранђија 377 Самарџић, Милослав 89, 92, 376,
Радисављевић, Радмила 131, 306, 404
340–341, 347, 378 Сарамандић, Вера 120, 131, 146,
Радовановић, Лепосава 347 179
Радовановић, Милутин 109 Сарамандић, Душанка Шана 131
Радовановић, Никола 105, 146, Сарамандић, Миодраг Миле 118,
283, 289, 321 131, 178–179
Радојевић, Ђура 395 Север, Иван 226
Радојевић, Илија 143 Селасије, Хајле 373
Радојевић, Милутин, 271 Симић, Владислав Лаца 76, 100,
Радојевић, Мира 15 112, 118, 171, 197, 337
Радојевић, Михаило 258, 361 Симић, Јеврем 429–430
Радојевић, Радослав Раја 383, 417 Симић, Миодраг 103
Радојевић, Стојан 78 Симић, Петар 440
Радосављевић, Живорад Дроца Симовић, Милован 98
76–77 Слијепчевић, Аћим 46, 169, 212, 251
Радосављевић, Милан Пилот 100, Слијепчевић, Ђоко 391
105, 121, 125 Смиљанић, Бранко 108
Радосављевић, Небојша 30 Смиљанић, Душан Дуја 21, 34, 89,
Радошевић, Аца 78 91–92, 94–95, 97, 99, 103–104,
Раилић, Радоман 46 112, 114, 129, 132, 144, 146, 155,
Рајић, Федор 367 175, 177, 180, 189–191, 198,
Раковић, Предраг 21, 185 212–213, 238, 244, 246, 250, 268,
Ракочевић, Мило 46 271, 277, 279, 284, 287–290,
Ранковић, Миливоје 84 296, 301, 304, 306–307, 321,
Ратковић, Миодраг 370 328–329, 342, 429, 437
Смиљанић, Мирко 100, 102, Тешановић, Урош 50
106–109, 115–116, 123, 372, 453 Тимотијевић, Милош 12, 15, 27, | 473
Соларић, Миленко 234 31, 45, 52, 142
Сотировић, Драган 75, 88–91, Тодић, Цвијетин 235, 285
370, 392 Тодоровић, Борислав Бора 46,
Спајић, Душан 98, 100 349–350, 356–357, 360, 370,
Спасовић, Станимир 386 428, 430–432
Сремчевић, Сава 143 Тодоровић, Љубиша 422
Сретеновић, Владимир Влада 100, Тодоровић, Мијалко 85
197, 337 Тоља 123
Срећковић, Бранислав 122 Томић, Бранко 347
Срећковић, Светолик 122, 144 Томић, Воја 273
Срећковић, Слободан 130 Томић, Милка 347
Стајић, Милан 311 Томић, Младен 347
Стајић, Станислав 41 Топаловић, Драган Гороломац 376
Стаљин, Јосиф 152, 164, 177, 259, Топаловић, Драгомир Гага 189,
260, 351, 384 251, 275
Стамболић, Петар 81 Топаловић, Живко 259–260
Станковић, Ђорђе 11 Топаловић, Радмила 131
Станковић, Милан 78, 98, 99, 105, Тоскић, Бошко 54
124, 125, 143 Тошић, Десимир 386
Станковић, Мирко 98 Трифковић, Светислав Света 189,
Станојловић, Мома 68 251, 277, 281, 329
Стевановић, Владета 30, 36 Трифуновић, Александар 41, 53
Стевановић, Тихомир Тика 349, Трифуновић, Властимир 144
362 Трифуновић, Мирослав 179, 185,
Степановић, Властимир Лајош 422 323, 209, 243, 304, 312, 334
Степановић, Драгољуб Драгић Трифуновић, Перса 53
329 Туфегџић, Војислав 189, 284
Степановић, Никола 365
Степковић, Антоније 77 Ћетковић, Јовица 357, 386
Степковић, Велимир 106 Ћеранић, Даринка 331
Стефановић, Живан 387 Ћирић, Живојин 347
Стојадиновић, Драги 374 Ћировић, Слободан 30, 103–104,
Стојадиновић, Милан 374 124, 130–131, 226, 337–338,
Стојадиновић, Михаило 46 346–347, 393
Стојановић, Милан Цига 43, 46, Ћосић, Трифун 154
169, 291, 296, 334, 335, 366, 394 Ћурчић, Младомир 189
Стојанчић, Благоје 89
Стојчевић, Павле 399, 411 Уљаревић Бориша 417
Страњаковић, Сретен 87, 316 Уљаревић Мишо 417
Супић, Ђорђе 331, 443
Филиповић, Радослав Доса 46
Танкосић, Војислав Воја 92
Tерзић, Милан 327 Хадсон, Дјуел Бил 88, 89, 103, 428,
Тешановић, Лазар 287 430–432
Хитлер, Адолф 49, 57, 58, 253, Џеримко 330
474 | 260–262
Шамшаловић, Драгомир 244
Цветковић, Урош 397, 401 Шантић, Алекса 25, 140, 259,
Црњак 330, 338 367
Цукић, Александар 96 Шарановић, Павле 417
Цукић, Војислав Воја 95, 105, 144, Шаренац, Данило 46
164, 378 Шијачки, Драга 234
Цукић, Даница 378 Шијачки, Милан 207, 234, 251,
Цукић, Павле 101 259, 274–275, 283, 318, 349,
360, 370
Челиковић, Борисав 31 Шпиљевић, Радмила 131
Черчил, Винстон 152, 194, 198, Шћекић, Чедомир 49
252, 259, 260, 298, 427, 446 Шуковић, Петар 311
Александар М. Милошевић СРПСКА ПРИЧА Сећања из
рата и револуције 1941–1945. Треће издање | Издавач Јавно
предузеће Службени гласник | За издавача др Јелена Триван,
директор | Извршни директор Сектора за издавање књига
Петар В. Арбутина | Дизајн Александар Прибићевић | Лектура
Јелена Тешановић | Коректура Немања Девић | Регистар
Немања Девић | Техничко уређење Саша Бешевић | Штампа
Штампарија Гласник, Београд | Тираж 500 | Београд, 2019 |
www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
355.084.3:929 Милошевић А.
355.48(497.1)"1941/1945"(093.3)
94(497.1)"1941/1945"(093.3)
МИЛОШЕВИЋ, Александар М., 1910–2009

Српска прича : сећања из рата и револуције 1941–1945. / Александар
М. Милошевић ; приредио Немања Девић. – 3. изд. – Београд : Службени
гласник, 2019 (Београд : Службени гласник). – 474 стр. : фотогр. ; 24 cm.
– (Библиотека Саборник)
Ауторова слика. – Тираж 500. – Стр. 11–31: Реч на почетку / Немања

Девић. – Стр. 33–147: Биографија Александра Милошевића : први део
(1910–1945) / Немања Девић. – Стр. 325–423: Биографија Александра
Милошевића : други део (1945–2009) / Немања Девић. – Стр. 451–458:
Хронологија живота и рада Александра Милошевића / Немања Девић.
– Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија:
стр. 459–463. – Регистар.
ISBN 978-86-519-2186-8
а) Милошевић, Александар (1910–2009)

б) Равногорски покрет – 1941–1945 – У успоменама
COBISS.SR-ID 276320012

Srpska Prica 3 - Za Stampu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Srpska Prica 3 - Za Stampu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Srpska Prica 3 - Za Stampu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Александар М.

Главни и одговорни уредник

„Ми не можемо писати историју. То може учинити само онај који

1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Никанору Паљићу,

1 Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, историја

1 Вишедеценијски притисак комуниста и потискивање истине о догађајима из

Почетком 1971. на адресу Александра Милошевића у Виндзору

1 Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, Токови историје

„Сем онога што је изашло у Књизи о Дражи, више ништа

Нетом, уследио је и сусрет најбољег заграничног историчара и

„Из мојих питања Ви сте могли лако да оцените колико се

1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Ивану Авакумовићу,

Из приложеног се јасно види колико је професор Авакумо-

„Ваша замерка што се пред јавношћу писаним докумен-

1 Исто, писмо Ивана Авакумовића, 26. јун 1971. године.

Нажалост, мајор Александар Милошевић никада није завршио

1 Исто, писмо Ивану Авакумовићу, 15. јул 1971. године.

1 Милош Тимотијевић је записао сведочење о томе како је Вучковић саста-

Комплетну преписку и мемоарске записе Александра Милошеви-

Читав рад на књизи представљао је крајње необично и драгоце-

У Шумадији, уочи Ђурђица 2017,

Официрска легитимација капетана Александра Милошевића,

„Историја у једнини“, оличена у биографији Александра Милошеви-

1 Боривоје Дробњаковић, Јасеница, антропогеографска испитивања, Београд,

ратова 1912–1918. из Саранова, њих 340 је изгубило живот у ратним окршајима

„У свежем су ми сећању ти моменти у мом родитељском

Одлазак у Прву мушку гимназију 1922. значио је и да ће Алек-

1 Архива Александра Милошевића, Записи, „Растанак при поласку у гимна-

1 Историјски архив Шумадије, фонд Крагујевачке гимназије, уписнице 1922–

По завршетку седмог разреда гимназије, следило је ново раскршће

1 Из школских и гимназијских дана, датира познанство и пријатељство Алек-

„Ма одакле да су, сви су њени [Војне академије – прим.

На тај начин, Александар Милошевић описивао је „карактер

„Била је то по бројном стању друга по величини класа Војне

1 Изјава Душана Бранисављевића, дата аутору децембра 2013. у Саранову.

Настава у академији, која је трајала три године, састојала се од

„Распоредом по јединицама, по завршетку Војне академије,

1 Архива Александра Милошевића, Документи, Сведочанство Ниже школе Вој-

У нишки гарнизон у октобру 1934. стиже вест која изазива тугу и

1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Миливоју Обрадовићу,

„Што смо пак дубље улазили у само трајање школе, све

Историја се убрзавала. Немачки аншлус Аустрије 1938, чиме је

1 Исто, стр. 74–75.

„Трчало се само око Министарства војног, да се сазна ме-

Први сусрет с Призреном, градом од посебног значаја у српској

Породица Александра Милошевића испред породичне куће у Саранову,

Александар Милошевић Бранисављевић као ученик гимназије

Соколске свечаности у Нишу. Потпоручник Александар Милошевић

Александар Милошевић, на белом коњу, као водник у коњичкој

Млади потпоручници војске Краљевине Југославије:

Миливоје Обрадовић и Александар

„Шести април 1941. Била је недеља. Освануо је леп пролећ-

1 Архива Александра Милошевића, Преписка, писмо Сергију Живановићу 2.

„Да је неким случајем било среће и овај би рат осветлио јунаке

„Око три поподне 6. априла 1941. прешло се у напад. Пр-

1 Архива Александра Милошевића, Мемоари, „Пад“, стр. 1–2.

Заиста, већ код варошице Кукс дочекани су јаком ватром ита-

„Простором се на једном разлегао кркљанац звука коме