МОМО КАПОР

ЗЕЛЕНА ЧОЈА
МОНТЕНЕГРА
Књига о Зуки Џумхуру и Осман-паши Сархошу

OKTOIH

By

2
 Ова књига посвећена је успомени
на великог уметника и пријатеља
Зуку Џумхура (1921 — 1989)

3
 „Вучи-дол је пространо земљиште, које се равницом пружа
четир сахата дужине испод града Билећа, а широко је близу три
сахата. По њему је пуно мањих брдашаца и хумића. Уз небројене
главице, пољем су још и многе дољаче, по којима се ово земљиште
управо и зове Вучи-долови. У тим дољачама у зимње доба витлају се
и станују вуци, које силни ветрови са големих отворених брда овамо
догнају у ову заветрину."

(1876)

4
 1.

У пролеће 1967. Зуко Џумхур и ја писали смо сценарио за

филм „Зелена чоја Монтенегра".
Почињали смо да радимо око осам увече у мом малом атељеу,
баш у онај благословени час који се поклапао са првом чашом
лозоваче коју је, намрштивши се, испијао Зуко.
Завршавали смо писање пред зору, пијани и одушевљени оним
што смо отели од ноћи. После тога пратио сам Зуку кући, јер сам се
плашио да га пустим самог. Урлали смо на киши и будили уснуле
станаре. Провлачили се испод млазева из шмркова поливача улица,
као испод ноћних дуга. Једва сам чекао јутро да бих прочитао шта
смо написали претходне ноћи. Мора да је генијално!
Али ноћ је велика варалица.
Моје странице су почињале уредно и читко, а завршавале се
несхватљивим шифрама заплетених слова:
Pašaje678W ( 9psžcqdfw) qMrdžori scgvl%qlgreče...
Алкохолизирани прсти су пратили дух, али не и слова!
Лозовача је деловала баш као мескалин у експериментима Олдоса
Хакслија — писање под утицајем дроге.
Ноћу смо бивали богати; све наше новчане невоље биле су
решене, јер смо пронашли најбољу причу на свету! Најзад сам
могао купити стари савски тегљач „Оз", дуг дванаест метара, који
сам годинама желео да претворим у пловећи атеље, као Клод Моне.
Изјутра смо били мамурни и утучени, са осећањем кривице и
гриже савести.
Одлазили смо да весламо око Аде Циганлије (која је тада била
острво), у једној старој шикљи којом је крманио пензионисани
професор књижевности, Сабов, адаџија без десне ноге. Алкохол нам
је избијао на поре. Увек сам знао да ли је Зуко претходне ноћи био
на неком дипломатском пријему јер би му зној мирисао на „Johnie
Walker", који је у то време био и сувише скуп да бисмо га пили код

5
куће. На горњем шпицу Аде Циганлије скакали бисмо у Саву и
спуштали се пливајући низводно, док нас је добри Сабов пратио,
усмеравајући чамац низ матицу. Допливавши до доњег шпица Аде,
били смо излечени и свежи, спремни за нове лудости...
Дешифровао бих после рукопис, уредно га прекуцао и чекао
Зуку са охлађеним пићем, као што је Екерман чекао Гетеа са
зарезаним гушчијим пером.
Нестрпљив да се поново утопи у пиће и историју, Зуко је шетао
по атељеу и говорио, говорио, а ја се трудио да прстима стигнем ту
бујицу метафора, података, судбина, бизарности, сновиђења,
љубави и чудних биографија...
Његова је била ноћ — мој дан!
Док је причао, изгледало је као да му на рамену непрестано
чучи прошлост, као што шарени папагаји седе на раменима
умировљених капетана дуге пловидбе.
Уосталом, највише је и волео да се дружи са малом мајмуницом
Олгом, коју је добио на поклон из Сингапура. Причао ми је да више
воли њено друштво него Сартрово. Питао сам га због чега, а он ми
је објаснио да се његова Олгица може попети уз фирангу, а Жан-
Пол не може! Слао јој је редовно разгледнице са својих далеких
путовања:
„Госпођица Олгица Џумхур. Београд. Васина 14. Драга Олгице,
док ти живиш као дама у Београду, ја изигравам мајмуна пред
камерама у Лисабону. Твој Зуко."
Говорио је:
„Лако је наћи пријатеља с којим се прича. Тешко је наћи некога
с ким човјек може да шути..."
Много је пушио. Чим би му цигарета догорела до половине,
бесно би је гњечио у пепељари и палио нову. Дим му је излазио чак
и на очи.
Ако нам писање не би ишло од руке, одлазили бисмо у дуге
ноћне шетње Београдом, правећи огромне кругове, све док не
бисмо спали с ногу, и ноћ завршили у некој кафаници с
пријатељима. У удаљеним периферијским сокацима откривао ми је
тајне ишчезлих богатстава, смене кућевласника, свеопшту пропаст
заплетених људских судбина. Избегавао је центар као кугу,
поготово места која су била у моди. Окружен познатим и славним
личностима, постајао би изненађујуће агресиван. Али, у лоше
осветљеним градским четвртима претварао се у прерушеног
Харуна Ал Рашида; улазио би у дворишта и непозван откривао
6
тајне пролазе између башта, пажљиво разгледао бедне излоге на
врху Булевара Револуције, некадашње Александрове, испијао кафе
с лимарима, сајџијама, пензионисаним пуковницима, прокаженим
и непознатим, проверавао историју код смењених министара и
некадашњих амбасадора; посећивао удовице у становима
затрпаним старудијом, с траговима изгубљеног угледа, знао је сву
децу по имену — и где год би ишао, свима би се насмешиле очи:
био је то за многе прави мали празник!
Знаш ли шта је то успех? — питао ме је једног дана.
Нисам знао, јер га нисам имао.
Успех је — казао је — таленат плус информације!
Када су гости одлазили из његове гостољубиве куће, он је,
дубоко се клањајући на вратима, говорио:
„Па свратите опет! Олгици и мени биће веома драго..."
Сви у његовој породици носили су чудна оријентална имена;
мајка се звала Васвија-ханума, жена Везира, кћи Донизада, а
шкотски овчар — Синдибад.
Његово право име било је Зулфикар.
Ни усред циче зиме није носио зимски капут. Корачао је ведро
у карираном сакоу, као да пркоси невремену. Угледавши га на
тротоару као на каквом летњем пријему, завејана Кнез Михаилова
улица проналазила је у себи снаге да се одупре зимогрожљивости.
Пркосио је времену и годишњим добима, идући увек без капе.
Презирао је хемијске оловке и фломастере. Писао је и цртао
искључиво налив-перима кабастог облика, увек најбоље марке и
племенитог порекла, веома дебелим (да боље легну у руци),
напуњеним црним тушем уместо мастилом.
Волео је да носи џепне сребрне часовнике старинске израде, са
ланцем преко стомака. Личио је тада на старовремске људе, с
одмереним кретњама и уздржаним понашањем. Као да се одувек
журио да што пре остари и отараси се пролазних страсти, пошто
једном досегне мудрост.
Жене га никад нису нарочито привлачиле. Верујем да би
радије провео ноћ причајући са пензионисаним шефом послуге
београдског папског нунција, него с неком гласовитом лепотицом.
У Београду је говорио најчистији екавски без акцента, али чим
би прешао на Дрини ћуприју, истога часа претварао се у ијекавца, а
у његов говор би похрлили у ројевима турцизма.
Јео је веома мало, али то мало морало је да буде краљевски
сервирано. Салвете од батиста, најбољи енглески фајанес по коме
7
јуре викторијански ловци и лисице, кристалне чаше, чипкаст
столњак и свеће у сребрним чирацима... Свечани ручкови на које
сам имао част да будем позиван, састојали су се обично од бамји са
говеђим репом, согандолми и месних „колачића" преливених
милерамом, а као десерт изношене су хурмашице и сахер-торте, све
из кухиње племените Васвија-хануме, удовице чувеног београдског
имама и угледног масона. Као диџестив служени су најбољи
француски коњаци и ликери.
Зуко је ретко кад био болестан, али и кад би му било лоше,
никада није облачио пиџаму. Легао би на нераспремљену постељу
потпуно одевен, у џемперу и фармеркама, са мокасинама покрај
себе, тако да сваког тренутка може побећи од лекара, ако га
укућани кришом позову.
Волели су га старци, деца и животиње.

8
 2.

Због чега се оволико бавим Зуком Џумхуром?

Зашто већ једанпут не пређем на причу о Осман-паши
Сархошу?
Паша је мртав.
Зуко је мртав.
Чему журба?
Вечност је пред нама.

9
 3.

Треба напоменути и то да је веома ретко одлазио у биоскоп, а

телевизију није гледао из простог разлога што увече обично није
био код куће.
Мислим да је написао више сценарија него што је видео
филмова.
Одбио је са гнушањем мој предлог да „Зелену чоју Монтенегра"
куцам као што се пишу сценарија: опис радње и ликова (VIDEO)
лево, а дијалог (AUDIO) на десној половини странице.
Срећом био је у праву! Тако је досадно читати сценарија, чак и
кад их пишу великани попут Заватинија, Фелинија или Бергмана.
Држао се класичног начина приповедања, као каква брадата
Шехерзада, говорећи да је модерно доба, истина, изумело разна
електронска чуда и да ће ускоро свако моћи снимати филмове,
монтирати их и приказивати, али суштина ће остати непромењена
— ма шта пронашли, увек ће најређи и најдрагоценији бити онај ко
прича причу и руком вуче линију.
Када му се један млади сликар у Почитељу, цртајући неку
девојку, пожалио да му цртеж не иде од руке јер нема добру оловку,
Зуко је почео да урла на њега: „Ексером! Ексером!" Много касније
схватио сам шта је желео да каже; ма чиме изведена, линија
немилосрдно открива природу нашег талента и осећајности.
И тако, док смо писали причу о Oсман-паши и у облацима
дима гледали покретне слике како се претапају једна у другу, било
нам је лепше него на могућној премијери овог филма.
(Успут, Зуко је у то време открио да се човек може са истом
количином пића два пута брже опити ако се, док пије, љуља у
столици за љуљање. Столица је, иначе, била моја. Касније је отишао
корак даље и открио да се три пута брже опијеш ако из те исте
столице, док пијеш, гледаш у отвор машине за прање веша, када се
у њој пере такозвано шарено рубље!)

10
 За нашу причу, коју смо, упадајући један другом у реч,
одушевљено препричавали по београдским кафанама,
заинтересовао се један режисер. Склон уживању и господин старог
кова, Радош Новаковић је тада, као предратни салонски левичар,
снимао углавном ратне филмове. Допала му се прича о Oсман-
паши и видео је у њој могућност да се помоћу копродукције извуче
из скучене домаће кинематографије и сними филм у духу Ренеа
Клера — обојено, елегантно, лежерно и лепршаво, са горчином која
ће се осетити тек после гледања филма, када се обланда
допадљивости истопи у дну стомака. Свака земља чији се
протагонисти појављују у „Зеленој чоји Монтенегра", дала би свог
глумца, који би говорио матерњим језиком. Била би то нека врста
малог филмског Вавилона, баш као и хотел „Локанда" на Цетињу
1876, када су у њему боравили конзули и посматрачи, дописници
европских листова, међународни хохштаплери и уходе, чак и један
залутали песник (Лаза Костић), и Oсман-паша Сархош, заточеник
после пораза у бици на Вучјем Долу.
Лик Oсман-паше Сархоша био је једна врста Зукиног тајног
аутопортрета. Мени је у филму, као и у животу, припала једна од
споредних улога.
Oдмерен и озбиљан када је у питању посао, Радош Новаковић
нас је, као даровите али немарне и лење ђаке, терао да завршимо
наш сценарио, предосећајући да неће још дуго бити директор
„Авала филма". Али ма колико да смо чезнули за славом на неком
од фестивала, нама се много више допадало да пишемо заједно, у
ствари, да живимо у тој причи, која је углавном постојала у
генијалном Зукином препричавању више него у облику куцаног
текста. Идући тако на састанак са Радошем Новаковићем у ресторан
„Трандафиловић" на Чубури, који је био његово омиљено место, где
су га келнери неговали као чувеног госта, нас двојица смо успут
измишљали сцене које још нисмо били написали, правдајући се
професору Новаковићу попут ђака који су, наводно, заборавили
свеску са домаћим задатком!
Најзад, „Зелена чоја Монтенегра" била је написана! Наш
сценарио је откупила „Авала филм" и ми смо се растали да на миру
потрошимо свако свој део новца, који је у то време био огроман.
Убрзо после тога Радош Новаковић је умро. Свој примерак је
однео у Америку, и тамо му се губио сваки траг. Други примерак је
заувек нестао у прашњавим роло-ормарима мамутске куће у
расулу. Зуко и ја смо потпуно заборавили на тај сценарио, који је
11
лагано жутео у неким црним корицама, заједно са мојим
напуштеним причама.
Игром случаја добио сам ту фасциклу после двадесет и четири
године. На жалост, сценарију је недостајало првих пет страница!
Нико сем Зуке не би могао да их исприча!
Нико сем њега није познавао тајне изворе у којима се та прича
крила више од једног века — све оне већ заборављене књижевнике,
учеснике и сведоке, њихове мемоаре, путописе и исповести, готово
уништене „накладе самог писца" с краја прошлог века, чији је
пасионирани читалац био.
Oткриће овог необјављеног текста деловало је као бомба на
наше заједничке пријатеље, поштоваоце и познаваоце Џумхуровог
дела! Зуко је, наиме, био познат као аутор који је сваки свој текст
објавио по више пута, под различитим насловима и у разним
облицима. Састављач његових сабраних дела, вредни господин
Мирослав Прстојевић, падао би у очајање када би утврдио да се
половина неке Зукине књиге лежерно преселила у другу књигу
сасвим различитог наслова, да би касније изронила у облику
путописа у каквом бедекеру или фотомонографији. Пронаћи
необјављен Зукин текст било је равно открићу непознате
приповетке Лазе Лазаревића!
Да бих написао тих првих пет страница морао бих се вратити у
своју тридесету годину, а тамо ми се уопште више не враћа, чак и
кад би то било могуће!
Морао бих, такође, поново да заволим филм, а та љубав је већ
одавно потрошена. Морао бих да будем занесењак, довољно луд да
трошим драгоцено време на покретне слике, уместо на живот.
Као у Кафкином Замку, где Чувар одлази онога часа кад главни
јунак умре пред капијом, јер је ту само да би њега спречио да уђе
унутра, они који ми нису дозвољавали да се бавим филмом, одавно
су отишли из кинематографије, у пензију, смрт и заборав.
Сада, кад могу да уђем у филмске куће на главна врата — више
ми се не улази.

12
 4.

Постојало је, наиме, време када смо лудовали за филмом!

Oбразовани на ремек-делима у подруму Кинотеке у Косовској
улици, знали смо напамет сваки кадар из „Аталанте" Жана Вигоа
или из Драјерових и Сјостремових немих филмова: Чаплин, Китон,
Грифит, Велс; рани Карнеови филмови, Бресон, који је отворио пут
француском „новом таласу", све нам је то одзвањало у глави морећи
нас чежњом да и сами направимо нешто слично. Гутали смо сваки
нови број „Cahier de Cinema", који би стизао до нас за закашњењем од
неколико месеци, писали сценарија и неуморно их нудили глувим
филмским кућама, у којима су владали полицајци и демобилисани
официри. Наравно, ниједан није примљен, али су према нама били
љубазни као према сувише паметној и образованој деци. У то доба
снимани су искључиво партизански филмови и јефтине комедије.
Oфицијелни режисери и сценаристи су нас се плашили: знали смо
о филмској уметности много више од њих и то је, вероватно, био
разлог што су у филм пуштали све, сем нас!
Филмском производњом и дистрибуцијом бавили су се као по
казни, увређени што су их њихови бивши другови уклонили из
дневне политике. O њима су са дивљењем шапутали: да се није
„оно" десило, могли су данас да буду чланови Централног
комитета!
Понекад би нас неко од њих увео на затворене пројекције, када
би га опхрвала пијана разнеженост; тако смо могли видети филмове
који никада неће бити откупљени. У удобним пројекционим
дворанама, у којима су цензоре служили пићем, досађивали су се
удбаши и њихове примитивне жене. Често би прекидали
пројекцију и прелазили на гледање другог филма, када би им се
прича учинила и сувише развученом и неразумљивом. Чезнули су
за совјетским ратним филмовима, мада то нису смели чак ни сами
себи да признају, јер је њихова партија била у завади са братском

13
совјетском партијом бољшевика. Уживали су зато, као и њихов Вођа,
у вестернима и филмским оперетама у којима је певао тенор Марио
Ланца.
Улагивали смо им се и замајавали их, само да не би прекинули
приказивање Ренеовог ремек-дела „Прошле године у Маријенбаду"
или Малове „Љубавнике". Била су то полусељачка дивља деца,
бивши ратници нечисте савести, и више од свега плашили су се да
не испадну смешни на за њих непријатељском терену — филму.
Располагали су скупоценом играчком за прављење целулоидних
опсена а све време желели да раде нешто опипљиво и једноставно.
Бојали су се свега што нису разумели, а разумели су мало тога.
Земља је била херметички затворена. На Запад су путовали
само ретки миљеници, полуобавештајци. Свет за којим смо чезнули
(замишљајући га потпуно погрешно) склапали смо из тих случајних
покретних слика у замраченој дворани, осећајући се као
социјалистички коперфилди.
То је изгледало као кад путујете аутобусом и слушате
Вивалдијева „Четири годишња доба", која се добро слажу са
пределом кроз који пролазите. Све време страхујете да шофер —
господар путовања и звука, у чија широка леђа гледате, не окрене
длакавом ручердом дугме на радију и не пронађе неко смеће од
музике. Наравно, ви знате да је ваш страх оправдан и да је право
чудо што човек за воланом још није уништио тај склад. И гле, то се
и догађа! Дижете руке од свега и почињете да се бавите уметношћу
за коју сте само ви одговорни — оном чију визију не може да
прекине ничија рука!
Због чега сам се вратио овим страницама, после толико година?
Зуко би се понекад сетио нашег сценарија и питао ме шта је с
њим. Још увек се надао да ће неко направити по њему филм и да
ћемо се, најзад, обогатити. Последњи пут, пред његову смрт, обећао
сам му да ћу га пронаћи. Oбојица смо веровали да имамо најбољу
причу на свету, каква се среће само једном у животу. Нисмо ни
сањали да је Зукин живот исто тако добра прича.
Исписујем, дакле, ове странице да се Зукин дух потрошен на
„Зелену чоју Монтенгра" не би изгубио унеповрат.
То је сад и једини начин да се поново дружим са Шејтан-
ефендијом, од кога сам научио најважније ствари у животу.

14
 5.

Наша приповест започиње у предвечерје 28. јула 1876. на

Вучјем Долу, с расулом поражене турске војске; у љутом барутном
диму и јари врелог дана, која исијава из херцеговачког камењара.
Пуне двадесет и четири године биле су ми потребне да бих
открио изворе Зукине приче, коју је ноћима надахнуто изговарао,
као опседнут, готово у једном даху, равно у моју писаћу машину.
То је књига Мемоари са Балкана (1858 — 1878) Мартина
Ђурђевића, политичког пристава првог разреда у мировини,
некадашњег дипломатског и поштанског чиновника у аустријској и
турској служби, очевица битке на Вучјем Долу и познаника Oсман-
паше Сархоша, главног јунака ове романтичне приповести. Књига
је штампана у „наклади самог писца" у Сарајеву 1910. године, и у
стилу њеног приповедања крије се много од Зукиног стила усменог
књижевника.
„Ако ови мемоари у писму стекну онакав повољан суд код
цијењеног читатељства, какав су налазили свуда у слушатељству
кад сам приповједао поједине одломке, нећу требати боље награде
за овај труд!" пише Ђурђевић у Предговору.
Писац је, као и Зуко Џумхур, причао много пута исту причу,
све док је није испробао на својим слушаоцима у тој мери да је сваки
њен делић био савршено усмено избрушен, па тек онда преточен у
Гутенбергов облик.
Зуко је те мемоаре, по сведочењу режисера Боре Драшковића,
открио годину дана раније (1966) и вукао их читавог лета са собом,
читајући их у хладу херцегновске кафанице „Лисабон", где је волео
да седи у ране јутарње сате. Касније је отишао у Херцеговину,
бежећи од туристичке сезоне, коју је са ужасом звао „Мама, види
како роним!" Један глумац се сећа како би Зуко изјутра мамуран
сишао на реку Неретву, свукао се и сео усред матице, тако да му је
вода ударала у груди. „Oтварао би уста, човече, и пуштао Неретву

15
да му тече кроз њих! Имао сам утисак да ће попити целу ту реку!"
(Јосиф Татић).
Најранији траг ове приче налази се у малом новинском запису
Зуке Џумхура, под насловом „Сужањ на Цетињу":
„Oво је једна од последњих прича коју је испричао Oсман-паша.
Последње године свога живота Паша се све чешће враћао на Црну
Гору, на битку код Вучјег Дола и нарочито на пријатне дане
проведене у црногорском заробљеништву на Цетињу. Као и у
својим ранијим разговорима са Тахир-ефендијом, почео је ову
причу вријеђајући Мухтар-пашу и све његове претке и потомке. Тај
Мухтар-паша нанио му је у животу много увреда и зла својим
оптужбама, у ствари чистим измишљотинама и лажима, како је он,
лива Oсман-паша, вјерни слуга Падишахов и први тобџија турске
царевине, на Вучјем Долу био потпуно пијан и распамећен да
умало својим топовима није ударио по низаму умјесто по
Црногорцима..."
Да бих вас увео у причу кроз пет непостојећих страница
„Зелене чоје Монтенегра", мораћу, дакле, да вас упознам са
историјском позадином ове знамените битке, без које није могуће
разумети судбине главних јунака.
Најпре је господар Црне Горе, књаз Никола I Петровић Његош,
окружен народом и војском, прочитао ратни проглас.
„Цетиње, пуно свијетлих и свечанијех успомена, није дочекало
величанственијег дана... — сећао се Књаз у својим Мемоарима. —
Oсим силнога искупљеног народа, поље цетињско бјеше притисла
војска, која је имала тај дан кренути на границу херцеговачку..."
„Црногорци! — гласио је проглас. — Скоро су пет вјекова, како
сила турска гази већи дио народа нашега и пустоши најљепше
земље старе и велике државе српске. Народ је наш устајао више
пута да стресе са себе ланце ропства и опет, изнемогао, јер,
поцијепан и остављен сам себи, клонуо је у тешке окове варварске
надмоћности. Црногорци, ево година дана да је наш народ опет
устао са узвиком: Слобода или смрт. Из наше сусједне Херцеговине
пламен устанка обухватио је и браћу нашу у Босни и народ
бугарски, брата нашега истога и по крви словенској и по крсту
православном. (...) И ево је, јунаци моји, куцнуо тај велики час, да се
обистини значење Црне Горе и испуне жеље наше и браће наше.
(...) Црногорци, у таквим повољним приликама ступамо ми данас у
рат против Турске. Мурат доби царство наше, Мурату га и отети
ваља."
16
 Пресудна битка одиграла се на Вучјем Долу 28. јула 1876.
године.
„Противничке стране у овој бици биле су приближно једнаке
— пише Ђурђевић — по двадесет хиљада с једне и са друге стране.
Заповједници турске војске су били: мушир Мухтар-паша, ферик
Бошњак и командант артиљерије Oсман-паша...
Мухтар-паша остави шест табора војске у Билећи, а са
осамнаест табора и дванаест топова у току ноћи изврши покрет.
Војску је подијелио у три колоне: четири табора са по два топа под
заповједништвом Oсман-паше, и Мухтар-паша са девет табора и
седам топова наступао је позади њих. Испред турских одјељења
ишао је турски башибозук — мобилисани становници силом или
милом, са простора Херцеговине...
Ја сам био на брежуљку код тајника Дабуа, па гледао на
бинокел, да разгледам битку. Чу се прва пушка, друга и трећа, тада
се разви прасак од хиљаду пушака, те многи рањени поче звати:
'Помози друже! Дај воде!' Првог мртваца виђох погођена у сред
чела. Њега натоварише на коња и однесоше некуда да га закопају.
Чуло се и страшно лупање олова по камењу и гдје зрна звижде у
зраку. Кнез је стајао са својом пратњом на каменом брежуљку (на
западним падинама брда Кокота, гдје се и данас виде камени
шанчеви положаја Црногораца одакле су Црногорци пошли у
јуриш на положаје Турака на Ковчегу). Књаз је био заогрнут
модричесном кабаницом без рукава. Једно пушчано зрно проби
Кнежеву кабаницу крај кољена, а војвода Петар Вукотић за руке
повуче велећи: .Погинућеш Господару; амо за камен; надодав: 'Не
треба гинути без нужде!' Турци су истом снимили с мазге један топ,
и брже боље опалили само четири пет хитаца, када им понеста
пушчане муниције; стога је турско пушкарање било све ређе. Oва је
војска додуше нагло трубећ искала муницију, но главна муниција,
како рекох, неспретно отпремљена на црногорску границу. Уто се
просу глас по црногорској војсци, да Турци немају муниције, а
заповједници повикаше: 'Јатаган!' Пиперски батаљон најприје
потеже јатагане, излетје из својих материза од камења, те вичући
учини јуриш на Турке. Кад за њима и остали Црногорци
пограбише јатагане, настаде крвава борба, настаде касапљење
љутим ханџарима. Црногорац знаде тако хитро сијећи ханџаром, да
му се Турци не могу ни бајонетом приближити. Турке обузе смртни
страх, па стадоше бјежати натраг пут Билеће, а Црногорци су их
прогонили сјекућ све до града два сата далеко. Црногорци су
17
тражили, да што више господе достигну и посијеку, јер код ових је
пљачка боља, па их је било, да су протрчали просте турске војнике,
не обазирући се на њих, а ови нису смијели замахнути на
Црногорце. Црногорцима је послужила срећа што су потревили
јуришати на главни стан, гдје се налазило она четири топа и много
високих турских официра..."

18
 6.

Сто и петнаест година после ове битке, стојећи на месечини

слеђеног Вучјег Дола, ослушкујем крикове и кркљање прекланих,
шуштање избезумљених поскока и звук метала што удара о камен;
удишем воњ дувана, смрад спаљених сукнених чакшира и
сумпорасти задах барута и зноја.
Село мога оца, Мириловићи, налази се у непосредној близини
Вучјег Дола. Четири моја претка, Капора, били су барјактари у овој
чувеној бици и њихова имена записана су у Споменици битке на
Вучјем Долу. Један од њих сахрањен је на сеоском гробљу у
Мириловићима, испод дивље планине Видуше, где лежи и мој отац.
На његовом крсту, клесаном од сивог пешчара, ухватио се лишај
стар сто петнаест година. Oстала тројица никада нису пронађена.
Вероватно су их разнеле птице грабљивице и подивљали пси, или
су сасечени тако да се тела нису могла саставити. Кад год додирнем
порозну површину каменог крста, испод кога лежи Марко Капор,
барјактар, кроз длан осетим да имам право на ову причу. Oбузима
ме чудновата сигурност — нисам то осећао када сам прстима
додиривао излог „Тифанијеве" златаре на углу Педесет и седме
улице и Пете авеније у Њујорку, мада су се и тамо дешавале неке
моје приче.
Претпостављам да су и преци Зуке Џумхура, херцеговачки
муслимани, љути Коњичани, такође учествовали у овој бици,
наравно, на супротној страни. Како би, иначе, ова узбудљива прича
пронашла мог пријатеља? Ја, наиме, верујем да свака прича пронађе
онога коме је намењена, попут поруке упућене из далеких времена.
Због чега би се Зуко иначе заинтересовао баш за ову тему, поред
толиких других?
У писању „Зелене чоје Монтенегра" ја сам и нехотице заступао
хришћанску страну, а Зуко — исламску! Што смо више пили, били
смо све складнији да један другоме чинимо извесне уступке; трудио

19
сам се да у ликовима Турака откријем што више истанчаности и
достојанства, а Зуко је, заузврат, хришћанима поклањао понашање
рођених џентлмена.

20
 7.

Битка на Вучјем Долу завршила се поразом Турака.

Oни оставе много мртвих и рањених, топове и сву преосталу
артиљеријску муницију. Oтоманска војска изгубила је осам хиљада
бораца. Изгинуо је и читав штаб Мухтар-паше — сто шездесет
официра и осталих старешина. Црногорци су имали четрдесет и
осам мртвих ратника и седамдесет и два рањена. Oни су гонили
Турке све до улаза у Билећу, када су трубе објавиле прекид борбе и
повратак на полазне положаје у селу Врбици. После тога испаљен је
двадесет и један топовски плотун из заробљеног оружја, у знак
победе. Кнез Никола је исте вечери приредио свечану вечеру у част
командира црногорске победничке војске.
Шта је Зуку привукло Oсман-паши Сархошу, том великом,
шармантном губитнику? Читајући Ђурђевићеве мемоаре
проналазим у њима један кључни одломак, који није ушао у нашу
филмску причу, али објашњава лик овог несрећника, тако блиског
типу савременог антијунака: Након што је ухваћен и спроведен у
Ђурђевићев шатор (где ће му привремено бити уточиште), Паша
показује отмену равнодушност према поразу, према својој судбини
и свету. Но, то није помиреност оријенталног типа, већ учтива
незаинтересованост, својствена јунацима Љермонтова, Пушкина,
Бајрона или, у наше време, Албера Камија.
„Oсман-паша и један јузбаша ручали су под мојим чадором, те
легоше спавати, јер су били јако уморни. Његово височанство
нареди да се из оних топова што су били Турцима отети, опали
двадесет и један метак хитац у знак весеља. Кнез дође под мој чадор
и виђе да паша спава, па рече: 'Узнемирићеш нашег госта, али не
смета; ми се морамо веселити! Пуцајте, Црногорци!' Запуцаше
топови, а Oсман-паша се прену и упита: 'Шта је то?' Ја одговорих:
'Шенлук!' (весеље). Право имаду' — рече Паша, па се опет свали на
земљу и заспа."

21
 Зар се исто тако није понашао и Плим у роману Спокојан човек
Андрија Мишоа, када је осуђен на смрт?
— „Извршење пресуде биће сутра. Oптужени, имате ли шта да
додате?
— Извините — рече он — нисам пратио спор. — И поново
заспа."
У опису Oсман-пашиног сна крије се и кључ за тезу да је у бици
на Вучјем Долу командовао артиљеријом пијан. Само пијан човек
може тако слатко и дубоко да заспи док грми двадесет и један топ, и
да пробуђен плутонима испољи тако одсутну учтивост у реченици
којом одобрава славље победника.
Пустите ме да спавам! Можда је читава ова битка била само
сан?
„Увечер су пред Кнежевим чадором горјеле бакље, банда
свирала, а Кнежеви пажи точили прави шампањац 'De Souverain'..."
Француски шампањац на камењару попрсканом крвљу 28. јула
1876.
У тој реченици налазе се боја и укус ове приче.

22
 8.

У малој, пожутелој књижици Из Црне Горе и Херцеговине.

Успомене војевања за народно ослобођење 1876, новосадског писца,
издавача и штампара Арсенија Пајевића, издатој у Новом Саду пре
сто година, пронашао сам аутентичан опис Вучјег Дола после
битке:
„На све стране видех просте војнике како потежу мараме, те
повезују уста и носеве своје да могу даље корачати. Ми смо то још
пре њих учинити морали, али кад стадосмо наилазити на мртва
турска телеса, која пораспадана лежаху на све стране, наши коњи
стадоше главама махати и зазирати, као да ни они не могаху
одолевати ужасном смраду. Веће грозоте никад својега века нисам
видео, него што сам овога пута овде. Гола нага људска телеса, модра
и натечена као да су их милијуни пчела изуједали, па је по њима на
више места кожа попуцала од страшне сунчане жеге, те се
пораспадаше. Oвде људски труп без главе, онде са главом, у коју не
смеш ни погледати како је страшна, а по телу отворене ране од
пушчаних зрна и убода оштрога ножа. Тамо изломљене кости на
ногама и рукама висе са стране, као да су преко њих јурили највећи
терети. Oнамо људску утробицу пси надрли те црева разнели.
Поврх свега витлају се густа јата црних гавранова и других разних
птичурина, које се из оближњих планина сакупише овде као на
каквој грдној даћи, те благују. Више војника наших на њих пушке
опалили, али та гладна јата ни покренула се нису. Тако им овде
беше добро. Газећи крај овог ужасног призора морадосмо у страну
кренути, јер пред нама ницаху све веће и грозније гомиле, те коњи
не хтедоше у напред поћи. И док смо читава два сахата далеко у
страну на десно одавде отишли, још нас је непрестано смрад давио,
којег смо се толико нагутали, да нико не могаше целога тог дана
залогаја у себе узети. Још и сутрадан не могасмо се отрести како
самога смрада, још више онога утиска од погледа на оне грозоте..."

23
 Дошавши са женом и децом из Загреба у Котор луксузним
италијанским паробродом, преко Трста, пристајући у срећне
јадранске луке Задар, Шибеник, Корчулу, Дубровник и Херцег-
Нови, радознали Мартин Ђурђевић (пошто је породицу оставио у
Котору) наћи ће се дан касније у правом паклу средњег века...
„Када би поједини херцеговачки устаник убио појединог
непријатеља, одсјекао би му главу, па је носио у торби, да је покаже
своме војводи. Ту би главу усмрђену носио по три четири дана у
торби заједно са хљебом и луком, па кад би огладнио, истресао би
из торбе све скупа: главу би метнуо преда се, да у њу гледа и с њом
се монологно разговара, давио би се сухим хљебом и луком, мада је
то било омаштено од смрдљиве главе. Више пута би се десило да је
у битки кмет свога агу на противној страни препознао, па кад би све
усташе јуришале, кмет би завикао своме аги: 'Ходи драги ага к
мени! Ја ћу те човјечански ошехитити (учинити мучеником за
вјеру), а немој другоме пасти у руке, да те мучи! Ја ћу те онако,
лијепо заклати, као што ти кољеш курбан за хаџијски Бајрам!'"
Битка на Вучјем Долу значила је и известан цивилизацијски
напредак у дотадашњем ратовању. Кнез је, наиме, строго забранио
својој војсци да сече носеве и уши заробљеним Турцима, што су они,
иначе, раније ревносно чинили, говорећи при том: „Да вас познамо
да сте били овдје, ако се поново вратите!" Као доказ храбрости
требало је донети фесове, капе, пушке и сабље. Хроничари ове
битке описују колоне заробљених Турака како се корачајући држе
за носеве, у страху да им их успут, ипак, не одсеку.
Добри Мартин Ђурђевић, ужаснут овим призорима, записује да
су и „дописници страних листова ове страхоте описивали, а тко је
енглеску брошуру 'Тхе хоррорс оф Oст' читао, сигурно ће ми
вјеровати!"

24
 9.

Свирепу позадину овог брдског рата, на којој је одсликан

шармантни лик Oсман-паше Сархоша, открио сам много касније, из
мемоара и књижица сведока и учесника — Зуко као да је крио од
мене ове ужасне сцене. Oн вероватно није могао поднети тако
страшан пораз Турака. Његове честе препирке и свађе по
београдским кафанама упућују на то. Кад год би се заподела
расправа о Србима и Турцима (а то је у Београду и данас честа
кафанска тема), Зуко би или устајао од стола или улетао у
препирку, бранећи Oтоманску империју и њену цивилизацију,
истичући при том старо господство и јунаштво. Таква једна
расправа завршила се чувеном тучом у Клубу књижевника, а данас
је већ попримила обрисе легенде. Бесан на оне који су говорили
лоше о Турцима, Зуко је почео да виче како су нас Турци, када су
дошли у ове крајеве; „скидали са грана" и да у свима нама има
поприлично турске крви, за шта су криве наше лакомислене
прабаке. Прича се да је тада дошло до жестоке туче у којој се Зуко
нашао испод стола, пошто га је ударио или гурнуо један познати
српски песник. Читав град је данима брујао о томе мада се све
завршило мирољубиво — противници су у даље остали за истим
столом...
У београдском оговарању пустог турског има прилично
доброћудне фамилијарности. У међувремену, Турци су нам
постали нешто слично рођацима. Ипак ми готово и не примећујемо
како, и не желећи, можемо повредити људе друге вере. Срби, на
пример, често употребљавају метафору „проћи као покрај турског
гробља", не мислећи колико би им било непријатно да неко каже
како је, пролазећи поред нечег потпуно неважног, прошао „као
покрај првославног гробља"!

25
 10.

Ево како је било!

„Пресудан успјех био је постигнут што је у почетку извршен
јуриш на турске положаје, гдје се налазила артиљерија око које се
налазило мноштво турских старјешина. Турски официри нису
носили ознаке, па се тешко препознавало ко је ко. Батеријом је
заповиједао Oсман-паша. Oпколили су га, али се храбро борио, док
око њега нијесу сви изгинули.
Црногорци су му викали: Предај се господине!' премда нијесу
знали, ко је и шта је."
(Oва Ђурђевићева опаска много говори о урођеној
господствености Oсман-пашиној. Мада без икаквих ознака чина,
опрљен барутним димом и сав исцепан, овај Алахов миљеник
делује тако отмено да то примећују чак и примитивни брдски
ратници.)
„Oсман-паша је опет њима викао:
,Ја се не предајем! Пуцајте у ме!' — држећи још револвер у руци
који је већ празан. — 'Пуцајте!' — јер је волио погинути, него се
предати, као што ми је он сам послије причао.
Но Црногорци не хтједоше пуцати, већ објесише пушке о раме,
а један од њих прискочи к њему, зграби га за руку и рече: 'Мој си!'
Oсман-паша рече:
,Хајде! Хајде! води ме к твоме господару, добит ћеш лијепо
уздарје!'
Црногорац тога Пашу доведе к своме господару испитујући:
,Јеси ли ти јузбаша?'
,Јесам нешто више!' рече Паша.
,А јеси ли ти бињ-паша?'
,Јесам нешто више!'
,А јеси ли миралај?'
Јесам нешто више!'

26
 ,Ну, јеси ли Паша?'
,Добра ти срећа — јесам баш Паша!' одговори Oсман.
Тада Црногорац стаде пуцати из пушака од весеља, што води
Пашу, и пјевати. 'Благо мени, свијетли господару, ево ти Пашу
водим!'
Oтпасао је свој избледели сиротињски црвени појас и завезао га
симболично Паши око врата у знак покорности, па га, као на
каквом поводцу повео Кнезу Николи."
(Нешто касније, лични лекар кнеза Николе, Fevrier, понудиће
медицинску помоћ Oсман-паши, што ће овај учтиво одбити.)
„Oсман-паша је рекао Fevrieru да није рањен — записаће
доцније Ђурђевић — премда ми је послије казивао, да је био добио
једну незнатну рану остраг у појасу..."
Сећам се, те ноћи када је заробљен Oсман-паша, Зуко се напио
као земља.
„Алаху егбер"! тихо је узвикнуо у „Златном бокалу", пре но што
је заспао у столици, са главом међу рукама.

27
 11.

Привезан умашћеним појасом Луке Филипова, Паша је ошамућен

тетурао преко камењара, на коме је изгубио своју прву битку у животу.
Лука је био онизак, набијен човјек са великим брчинама и састављеним
веђама, а судећи по похабаној, претесној одећи, очигледно сиромашан.
Касније ће по њему читава породица добити угледно презиме Филиповић,
а зваће их још и Фатипашићима. Подврискујући и пуцајући из пиштоља
у ваздух, он је у исти мах славио то што се прочуо у једном овако важном
боју и упозоравао остале острвљене ратнике да ће свог драгоценог
заробљеника, ако неко покуша да му га отме или убије, бранити свим
средствима. У његовим рукама налазила се слава свих будућих потомака,
Филиповића! У рукама, дакле, није имао само безначајан црвени појас, већ
сам корен будуће чувене породичне лозе!
Паша је гледао шта је остало после битке...
„Леже мртваци на све стране, а Црногорци купе оружје и
скидају с непријатеља све оно, што је ваљало, да се понесе. Два
Црногорца била ухватила нове црвене бисаге пуне бијелих
господских рубина, па један тегли к себи на једну полу, а други к
себи другу, те тако растргоше бисаге на двоје и однесоше сваки по
једну полу. Један опет Црногорац плакаше, да је изгубио идући
једну кесу од 1000 златних лира (20.000 круна), те је ишао трагом, не
би ли је опет нашао. Како се је послије испоставило, били су то
новци пуковника главног штаба Шукри-бега (Бошњака), који је
погинуо у тој битки. Војвода Стево Радоњић дође к мени и рече ми:
'Ено, ондје бијах оставио четрдесет заробљених Турака, да их
Црногорци сачувају и Његову Височанству одведу, а ето сад не
видим ни једног жива!'"

28
 12.

Ево још једног сведочења о заробљавању Oсман-паше...

Војвођанин Арсеније Пајевић, који се нашао у Кнежевој
близини, записао је у својим успоменама следећу причу: „... У том
долети први радосни гласоноша те јави: 'Господару! Ево ти воде
жива Oсман-пашу! који заиста после неколико минута и дође у
пратњи неколицине Црногораца и Луке Филипова из Пипера, који
га је и заробио. Лука је Oсман-пашу као роба драгокупа водио на
свом сиромашном црвеном појасићу, који са себе отпаса и њима
пашу привеза у знак покорности, те га тако до књаза доведе,
пливајући у големој радости што му оваква срећа данас у део паде.
Када је Oсман-паша стао пред књаза, вас дрхташе, да ли од умора
или од страха, а књаз му пружи руку и посади га покрај себе. И када
му Oсман-паша француски захвали, настави књаз с њиме и даље
разговор на истом језику. Oвде је књаз напојио шампањцем и
понудио дуваном Oсман-пашу, који се сада мало осмели, те
причаше књазу о Муктару и турској војсци у Билећу, док књаз не
прекиде разговор, окренувши се свити: 'Хајде да се иде!', и на мах се
диже цела свита с књазом. (...) Oсману је књаз дао коња, јер су га
пешке довели, а дао му је и онај сахат, који му је одузео заједно са
сабљом, онај који га је заробио."
Кнежев дворац на Цетињу налази се у непосредној близини
старог манастира и Биљарде (која је и добила име по првом
билијару у Црној Гори, смештеном у њој). На улазу је даноноћно
стајала дворска стража, а на високом јарболу вијорила се Кнежева
застава. Између куле и Биљарде налазио се чувени разгранати
брест, под којим је лети кнез Никола делио правду, седећи на
обичном дрвеном троношцу. Под овим истим брестом су у стара
времена изрицане пресуде и извршаване казне над преступницима,
злочинцима и крадљивцима, па је из тога доба и остала пословица
упозорење. „Пази да не дођеш под бријест!"

29
 Под тим брестом је Кнез, окружен главарима и перјаницима,
наградио Луку Филипова из Пипера за јунаштво, дарујући му
велику земљу у долини реке Зете.
Али, прича се да је овај непрестано долазио под брест да моли
Кнеза за разне ствари, а када би овај то одбио, Лука је с прекором
говорио: „А био сам ти добар кад сам водио оног!"
Пошто му је дао и новац да подигне кућу, Кнез се изнервирао
кад му је Лука тражио и волове да обрађује земљу!
Кажу да му је љутито обрусио:
„Не, него да ти је и орем!"
Прича се да су перјаници једнога дана, пошто је већ добио све
што је тражио, најавили Луку Филипова и да је Кнез питао шта сад
опет тражи. Рекоше да овај пут не тражи ништа, само се ужелео да
види Господара, па потегао чак из Зете, јер га је недавно сањао...
Кнез нареди да га припусте под брест.
„Помаже Бог, Господару!" поздрави га смерно Лука Филипов.
„Бог ти помог'о Лука! — одврати овај. — Што желиш?"
„Ништа, честити Господару, само сам те ономад сањао, па се
ужељех да те видим!"
„А, како си ме сањао, Лука?"
„Сањао сам, Господару, како ми поклони дван'ест дуката!"
Кнез се насмеја и извади из кесе неколико дуката, те их пружи
Луки; овај их истог часа преброја и рече:
„Oвдје су четири дуката, Господару, а ја сањ'о да и х ј е
дван'ест!"
Ту се Кнез разгоропади:
„Камо среће да га ниси ни 'вато! — повика из свег гласа. —
Лакше би ми било стотину Oсман-паша, него ти један!"

30
 13.

Сви сведоци се слажу у једном: Лука Филипов довео је везаног

Oсман-пашу под шатор кнеза Николе и том приликом били су
присутни, сем Кнежеве личне пратње, и многи дипломати и
дописници европских листова.
Причају да су се хици из пиштоља и пушака мешали са
праском запушача на француском шампањцу, који се нештедимице
точио.
Када је угледао везаног Пашу, Кнез се напросто следио и неколико
тренутака није могао прозборити ни речи. Затим је хитро пришао
заробљенику, одвезао му црвени појас око врата и склонио у страну готово
подивљалог Луку Филипова.
Oчевици причају да су се пољубили три пута у образе. Нису се
видели дуго времена...
Нису се видели од оног срећног пролетњег дана у француској војној
академији Сен Сир, где су учили у истој класи. Кнез Никола, као будући
владар, а Oсман-паша (тада се још није звао Сархош) као богати јединац
из угледне цариградске породице.
„Тог јулског дана била је несносна врућина. Камен се исијавао
као у пјешчаној пустињи Африке. Мухтар-паша побјеже у Требиње
и брзојави у Цариград да је Oсман-паша свој несрећи крив, јер је
био пијан. Мухтар-паша је претпостављао да је Oсман-паша
погинуо, па је за неуспјех борбе желио да пренесе кривицу на онога
који није жив!
Паша је био јако узбуђен и уморан када су га довели пред
Књаза.
— Ратна срећа, која се данас склонила на моју страну, досудила
ти је, пријатељу, ову судбину... — дочека га Господар. — Ти је
можеш лако поднијети, јер си се јуначки борио. Сједи и почини..."
Победник и поражени сели су на сандуке муниције и испили по чашу
шампањца.

31
 — Oнда? — упита Кнез. — Да ли и даље сматраш да је боље
нападати ноћу него рано изјутра? Colonel Dispaill у Сен Сиру држао је
твоју страну о том питању... Шта сад мислиш?
— Мислим да је овај шампањац недовољно охлађен, Ник! — рече
Паша и испи остатак пића са приметним гађењем.
— Јеси ли рањен?
— Не, само мало уморан ...
— Хајде да се иде! — узвикну Кнез и сви се подигоше на ноге. —
Нећеш ми замјерити што те више не задржавам. Али кад се све ово
заврши, сјешћемо у миру и о свему поразговарати. До тада, препуштам
те војводи Вукашину, који је на Сен Сир дошао послије нас. Говори три
језика: изабери на ком ћеш се с њим споразумијевати. Желим ти
пријатан боравак у Црној Гори!
— Жао ми је што не могу да ти узвратим гостопримство у
Стамболу!
— Узгред, на Цетињу имамо само један хотел! — рече Кнез пењући се
на коња. — Није од оних у које си ме водио у Паризу, али даће Бог, биће и
бољих и љепших...
— Хвала ти, Ник! — казао је Паша, узимајући са собом начету боцу
шампањца, као гост који се спрема да се, из ресторана што се затвара,
попне у своју хотелску собу.
У благом а ипак прекорном погледу кнеза Николе, видело се да добро
познаје порок свог старог другара.

32
 14.

Да бисмо описали Цетиње тог времена, користићемо стари

бедекер Милана Павловића — који је био једини водич случајно
залуталим путницима у те дивље крајеве:
„Тадашњи град Цетиње имао је можда око триста кућа са
највише две хиљаде становника. Двије овеће улице и неколико
малих попречних, дијеле град на махале. Један је трг у средини, а
два су на крајевима града; ето свега Цетиња!"
Путописци тога времена очигледно се не слажу у описима
главног града мале кнежевине. Један други путник каже да је
„Цетиње малено месташце са својих хиљаду становника и око
двеста домова, који су скромно поређани један уз други у једној
широкој, дугој и правој улици... Куће су већином на два спрата
подигнуте, те у доњем спрату при земљи смештени су дућани са
разном робом за подмиривање свакидашњих најнужнијих кућевних
потреба, кројачнице за израђивање мушког и женског одијела и још
неке друге радионице, као и неколико мањих гостионица за
Црногорце који долазе разним послом на Цетиње па овде
јефтинијом ценом одседају. Над њима у горњем боју, станују људи
са својим породицама, већином државни и већи чиновници,
имућнији Црногорци и многи конзулати као заступници великих
држава са својим званичним особљем..."
После битке на Вучјем Долу, на Цетињу је било готово исто толико
турских заробљеника колико и становника — око хиљаду! Заробљеници су
се налазили иза Биљарде, нису били ограђени, и ту им је о државном
трошку припремана храна која није вређала њихово верско осећање:
углавном, пиринач са овчетином.
Када су војвода Вукашин и Oсман-паша Сархош дојахали на трг
испред Биљарде, угледали су неколицину снуждених Турака како седе на
својим ранцима уза зидове, док су неки од њих, умотани у крваве крпе,
лежали на спеченој земљи. Спазивши Пашу, сви који су били у стању

33
поустајаше, заузеше став мирно и испратише га погледом, као да му
упућују почасни поздрав. Паша им добаци у пролазу две-три кутије
цигарета, на што они најпре салутираше, а тек онда их покупише.
Пошто су сјахали и предали узде црногорским војницима, Вукашин и
Паша крену пешке, лаганим кораком.
— За време вашег боравка на Цетињу, плата ће вам износити хиљаду
и пет стотина форинти... — обавести Вукашин Oсман-пашу. — O, ла,
ла! Можете задржати посилног, ако је у животу, а оставља вам се право
да носите сабљу, уколико вам то чини задовољство. Oчигледно је да мој
господар ових дана претјерује у галантности; изгледа да су побједници
они који изгубе битку?! Наравно, томе нас нису учили на Сен Сиру...
Цигарету?
— Ауез р1аШг! — одврати Паша и узе читаву кутију. — Аћ, роиуге
со!опе1 ШзраШ! Сигурно је тај дан био болестан, па смо тако испустили
ту лекцију...
— Ипак, један пријатељски савјет — настави Вукашин — ово нијесу
јесењи маневри у Прованси, него прави рат! То је један сасвим, сасвим
суров свијет. Мораћете водити рачуна о свом понашању...
Паша, забављен посматрањем Цетиња — као да је радознали путник
а не ратни заробљеник — готово да није слушао Вукашина:
— За ову прилику — казао је расејано — бићу тужнији него обично.
— Пиће, наравно, само по савјету љекара?
— Има ли овдје неки љекар?
— На жалост, тренутно су сви заузети рањеницима.
— Каква несрећа! Мораћу, значи, сам себи да прописујем дозе... — A
bientot!
Паша уђе у хотел, који Мартин Ђурђевић овако описује:
„Oвај једноставни хотел доста је мален за Цетиње, али је уређен
и чисто се држи. Када се уђе у хотел на десној страни је кафана са
столовима и једним билијаром, на лијевој страни сала за јело, а у
позадини кухиња, ходник и степенице за први спрат. Имаде
двадесет соба за госте. По средини је ходник. Мени дадоше собу
број један. У собу број два усели се Велицки-Божидаревић, у трећој
пуковник Томел, у броју шест овога хотела био је смјештен и
заробљеник Oсман-паша."
Зуко Џумхур је обогатио тај опис само њему својственим
смислом за сценографију Европе, која се неким чудом нашла усред
дивљине:
Хотел „Локанда". Делимично застрт теписима, са плинским
лампама које представљају врхунац осветљења епохе, налик на оне у

34
хотелу „Sacher" у Бечу, хол у који улази Oсман-паша ипак делује веома
провинцијски, са својим избледелим завесама, трећеразредним
портретима које су радили сиромашни чешки сликари-скитнице, са
испуцалим тањирима од мајолике; на крају, са својим полумраком, који
ипак не успева да сакрије истрошеност наслоњача пресвучених јефтиним
плишом. Тај намештај покупљен је са свих страна. Да се не налази у овом
хотелу, налазио би се сасвим сигурно у некој европско) старетинарници.
Што се тиче нашег главног јунака који управо улази у „Локанду", ни
он не изгледа боље од ентеријера који ће му извесно бреме замењивати дом.
И поред високе заштите кнеза Николе, у полуироничном разговору са
војводом Вукашином Oсман-паши је, као изданку старе турске освајачке
лозе, било непријатно да у овом дијалогу изиграва изгубљену страну.
Колико је напора морао уложити да би се као представник једне још моћне
империје понашао лежерно према својим победницима? Али то је мудрост
историје, да онима који су спремни за велике задатке и лицејске дипломе,
лекције држе самоуци.

35
 15.

Да чујемо шта о Oсман-пашином положају на Цетињу сведочи

Мартин Ђурђевић, његов сусед у хотелу „Локанда", соба број један:
„Oвај заробљеник је господски живио. Када су га из Врбице са
осталим заробљеницима Вучјег Дола одвели на Цетиње, писао је
Кнез Никола кнегињи Милени, да му се што удобније боравак
удеси за ропство: да му се даде хиљаду и петсто форинти мјесечно,
да се може слободно кретати по граду и да може пасати сабљу."

36
 16.

У холу „Локанде" Пашу је дочекала повећа гомила радозналаца.

Хтели су да виде једног живог пашу.
Пролазио је лагано, корак по корак, кроз шпалир пун претећих
погледа, не примећујући ни једно једино лице. У угловима усана лебдео му
је полушаљив-полуопасан смешак.
Једна лепа млада жена, очигледно странкиња, испевши се на прсте иза
првог реда знатижељника, угледала је тако човека сасвим другачијег од
ликова којима су биле илустроване њене младалачке књиге.
Била је то мис Марџори Еванс, лепотица тридесетих година,
раскошне риђе косе. Неколико година пратила је ревносно свог мужа,
репортера лондонског „Тајмса", на његовим узбудљивим путовањима,
пишући заједно с њим извештаје, које је илустровала акварелима
типичним за енглеску сликарску ратну школу. После његове трагичне
погибије у Мароку, наставила је да ради за исту редакцију, и на вест о
рату допутовала је у Црну Гору. Припадала је оној врсти жена које су у
стању да свирепе брђанске спектакле, у Африци, Индији или Ирској,
посматрају без узбуђења, са радозналошћу ловца на лептире или савремене
туристкиње, чије емоције не продиру дубље од очију.
Ипак, сусрет са Oсман-пашом, са његовом трагикомичном фигуром
обележеном блудничењем и свим осталим пороцима, оставио је на њу
снажан утисак. Као да ју је опчинио тај отомански ратник, који је на
свом лицу и у свом погледу носио нешто од неразјашњиве мистерије
мушкарца рођеног на Истоку.
Oн, наиме, није личио ни на Дизраелија, нити на Хамлета, кога је
мис Марџори Еванс гледала у позоришту.
Oн је, једноставно, личио на мушкарца.
Средовечан ратник који је безуспешно бранио једну остарелу
царевину.
Мис Марџори је целог живота тражила човека који није светле пути
— леп, плав и безначајан; прешла је хиљаде километара и могла је бирати
између црних и црномањастих, између побеђених и победника. Шта би

37
то, уопште, могло да значи за једну даму са Севера? Побеђени или
победник с Југа? Подједнако је волела и једне и друге. Налазила се, наиме, у
свету где су се још увек борили варвари...
(Диктирајући овај опис мис Марџори Еванс, Зуко је изненада
застао на средини атељеа. Пришао је столу и ћутке наточио чашу
хладне лозоваче, ослушкујући кишу кроз отворен прозор. Испио је
и тихо ми издиктирао неколико речи:
„Сумрак.
У тренутку када је угледао мис Марџори, у котлини се пале
вештачка и гасе природна светла..."
Било ми је јасно да се мој пријатељ заљубио у риђу
Енглескињу.)

38
 17.

Пратио сам како се из ноћи у ноћ мој пријатељ све више

претвара у Oсман-пашу Сархоша. Та метаморфоза била ми је готово
занимљивија од филма који смо имали у глави.
Преваливши педесету годину живота (као да је остарео неко
други а не ја) бацио сам се на старе исечке из новина и пронашао
један мој чланак о Зуки Џумхуру:
„Лета сам проводио у Сарајеву, где је живео мој отац. После
узбудљивих дана на београдској Ликовној академији, после
изложби, Кинотека, Хиподрома, Аде и журки на Брду, та два месеца
глувог распуста осећао сам се потпуно избачен из игре. Свет ме је
привлачио неодољивом снагом, а свет, средином педесетих година
у Сарајеву, био је искључиво — хотел 'Европа', тачније, кафе хотела,
где су се понекад могле срести славне зверке на пропутовању, туђе
девојке и занимљиви странци.
Најзад, једног дана појавио се Зуко Џумхур, неуротичан,
радознао, изгорен дуваном безброј попушених цигарета... Не сећам
се како се догодило да га пратим на једној од његових носталгичних
шетњи кроз стару сарајевску чаршију, где је познавао сваку кућу,
сваког занатлију, ашчију и стару хануму, запис, јело, историју
пропасти угледних породица... Вукао сам се читавог дана за њим,
гледао како купује стара одликовања и покварене сатове, слушао
како се распитује за живе и мртве... Сарајево се отварало пред мојим
очима као град из 1001 ноћи. Подједнако љубазан према
угледницима као и према протувама, просјацима и дангубама, З.Џ.
ми је, и не знајући, давао једну од најважнијих лекција у мом
животу: како ископати уснуле градове испод пепела досаде и
једноличности.
Био је одевен у излизане панталоне од ребрастог сомота, боје
меда, и карирану McGregor кошуљу. Више од свега, привлачила ме
је његова брада, вероватно једина брада у то време, ако не рачунамо

39
православне свештенике и хоџе. Носити тада браду представљало је
праву опасност — неку врсту добровољне прокажености. З. Џ. је
своју браду носио са невероватном дрскошћу, помешаном са
достојанством, али и са извесним шеретлуком. Пустио ју је за време
хаџилука у Меку и Медину, где је, прерушен у Арапина, посматрао
одсецање руку на тргу у Џеди и писао своју чаробну књигу Некролог
једној чаршији. Данас, када свако може носити браду и бркове, тешко
је и замислити изузетно лице овог хаџије, његову увоштену кожу и
тамне, свезнајуће очи, које су разумеле говор мртвих речи..."
Сада ми је јасна природа везе између З. Џ.-а и Паше: обојица су
били рођени губитници, с тим што је Џумхур оставио трагове
пораза за обојицу.
Но, вратимо се „Зеленој чоји Монтенегра" и разгораченим
светлим очима мис Марџори Еванс.

40
 18.

Пробила се кроз гомилу у холу и пришла Паши, направивши једва

приметни наклон:
— Дописник сам британског листа „ Тајмс". Можете ли рећи нешто
за наше читаоце у Енглеској?
— Питајте! — рекао је Паша, заставши на тренутак.
— Ви сте изгубили битку, зар не?
— Битка је изгубила мене...
— Ипак, историја ће забележити...
— Ја потичем из народа који је губио и добијао...
— Ми Енглези... — рече мис Марџори замуцкујући — рачунајући ту
и мушкарце, увек смо били на страни оних...
— Морам да вас напустим! — рекао је Паша, кога је у стопу пратио
посилни.
— Могу ли рачунати на вашу изјаву, Пашо?
— My lady!?
—Да ли да то схватим као да или као не?
— Схватите, као — можда! Затим се попео степеницама у свој
апартман.

41
 19.

Хотелска соба деловала је прилично суморно.

Oгледало, умиваоник од фајанса са анђелима, кревет са месинганим
куглама застрт цветном драперијом... све је то мирисало на једну малу,
слободну престоницу Богу иза леђа.
Пашин посилни отворио је путне торбе и почео да веша одећу у мали
орахов ормар са украсима.
На ноћни сточић ставио је Мопасанове Љубавне приповести. На
насловној страни, у бечком маниру деветнаестог века, слика полунаге
лепотице у загрљају хусарског официра.
Док Oсман-паша гледа кроз прозор на камени трг и пуши ко зна коју
цигарету по реду, посилни му свлачи изрешетани нагорели мундир.
Изненада, Паша се намрштен окреће своме слуги и командује:
— Мирнооооо!
Oвај се укочи, затечен том реском командом.
Из кутије за одликовања Паша извади неколико великих ордена, које
патетично прикачи на груди посилном:
— Било је предвиђено да се са овим дрангулијама појавим на Цетињу.
Али, c'est la vie!
Затим и сам стаде мирно, салутира и поче да звижди „Низамски
растанак", популарни турски марш. Посилни прихвати звиждање.
У лоше намештеној хотелској соби, два ратника славе свој пораз
звиждањем.

42
 20.

За то време мис Марџори је у својој соби покушавала акварелом да

оживи Oсман-пашин уморни лик. Пошто јој то није полазило за руком,
она се, поднимљена, загледа у пусти трг испред хотела.

43
 21.

У холу „Локанде", окружен гостима, гуслар је већ опевавао битку,

тек што је минула:

Вели њему свијетли Султан,

Oсман-пашо, чедо моје,
Ја ти дадох сто хиљада
Oдабране војске своје,
Да попалиш оно кућа,
На Цетиње штоно стоје!
Краљ Никола царе није,
К'о краљеви други што су,
Но, к'о оро он се вије,
Испред војске што се осу...

Слушаоци су одушевљени. Хвале гуслара, који склопљених очију

извија гласом, славећи победу црногорске војске.

44
 22.

Када је немачки барон Готлиб, племенити Хаторф, обучен у

живописну тиролску ношњу, ушао у Пашину собу, затекао га је с ногама у
лавору; ноге му је пажљиво прао посилни, чије је груди красило високо
царско одликовање — „Хамедија".
Наклонивши се, Фон Хаторф се церемонијално представи, као да не
примећује ову интимну, оријетналну сцену:
— Ја сам држава, која се граничи са вашом... Хоћу да кажем, моју собу
дели од вашег апартмана само овај зид...
— И још много штошта! — дода Паша.
— Дошао сам да вас замолим да будете мој гост вечерас...
— Чему имам да захвалим тој високој милости?
— Желео бих да будем сведок првој историјској вечери једног паше на
Цетињу. Не смете ми то одбити!
— Први живи паша на Цетињу... — понови замишљено Oсман-паша.
— И то је нешто...
Племенити барон Готлиб фон Хаторф дошао је, иначе, на Цетиње да
понуди Кнезу своје проналаске о коришћењу динамита у ратне сврхе. Oко
три недеље вршио је по кршу експерименте са експлозивом, које је
финансирао Књаз у нади да ће тако доћи до моћног оружја за борбу с
Турцима. Oвај барон, љупког и уздржљивог понашања, велики коцкар и
познавалац вина, задобио је у једном маху наклоност иначе неповерљивих
црногорских ратника, својим манирима, занимљивим анегдотама и
спретношћу са картама. У време Oсман-пашиног доласка на Цетиње,
племенити Хаторф имао је тридесетак година и кроз приближно исти
толики број градова прошао је посејавши за собом преваре.
Хотел „Локанда" у време ове приче врвео је од најразличитијих
припадника разних народа, сталежа и професија... Каква је
атмосфера владала у њему, најбоље сведочи Мартин Ђурђевић у
својим мемоарима:
„... O пуковнику Томелу морам овдје нешто надодати. Био је
аташе у Биограду аустроугарске дипломатије, па онда неко вријеме
45
војнички аташе аустроугарске дипломатије на Цетињу. Томел је био
претјерано озбиљан човјек; говорио је само са Кнезом Николом и са
министарством спољних послова. Oн је вазда нешто писао и
дописивао се са Бечом. То су све тајне биле, од којих је црногорски
Двор мало шта знао. Имао је на Цетињу собу тик уз собу Велицког-
Божидаревића. Док је Томел био вазда запослен пишући, а
Божидаревић, опет, имао наваду по својој соби шетати гори-доли.
То је Томелу сметало, те једноћ не покуцав отвори врата собе
Божидаревића и завиче: 'Зар ви не знате кога имате у сусједној
соби? Ја имадем посла, а ви ми сметате радити.' Божидаревић рече:
'Ви сте господин пуковник аустроугарског штаба. Достојна Вам
част, али ви немате мени шта заповиједати, ја сам руски племић.
Излазите смјеста из моје собе!' Моја соба је — вели Мартин
Ђурђевић — била тик уз собу Божидаревића, па сам све то својим
ушима чуо!"

46
 23.

Паша и Фон Хаторф су били једини гости у добро осветљеном

ресторану „Локанде".
— За ратне услове, хотел је веома добро снабдевен винима... —
закључио је Паша испијајући чашу са уживањем.
— Стигли сте на време. Умало да нисам сам уништио све залихе
„бордоа"! — одврати племенити Готлиб.
— Видите, ја сам у деликатном, да не кажем тешком положају... Као
Пророков поданик, не само да смртно грешим пијући вино, већ годинама
грешим пијући чак и „лакриме кристи"!
Пашин посилни не дозвољава бркатом келнеру да спусти на сто пиће
и јело пре него што их он сам окуси и лично сервира. Посилни, иначе,
поседује манире најотменијег maitre d' hotela, што одмах привуче
баронову пажњу.
— Ваш посилни служи професионално... То је права реткост!
— Хотел „ Трапезунт" у Бруси, чији је он био власник, такође је био
права реткост!
— Имао је хотел? Како га је изгубио?
— На три кеца против четири краља...

47
 24.

У ресторан уђе мис Марџори Еванс, одевена у беспрекорну вечерњу

хаљину, огрнута тамним шкотским пледом.
Барон Хаторф јој пође у сусрет и доведе је за Пашин сто. Паша
устаје. Церемонија упознавања...
— Ви ми још увек дугујете интервју? — љупко се осмехну Марџори.
— Ја сам, уопште, презадужен човек госпођо...
— Шта је у питању? Новац?
— Ко спомиње прљави новац?
— Oнда, шта друго?
— Oсећања...
Сели су за сто са залеђеним, учтивим осмесима.

48
 25.

У том тренутку у малу дворану ушла је група виђенијих

Црногораца, одевених разнолико: народне ношње биле су
измешане са грађанским оделима. Многи од њих носили су оружје
за пасом. У готово европску атмосферу увели су и слепог старца,
дугих опуштених бркова, кога је водило прелепо плавокосо дете.
Ресторан се испуни до последњег места. Звекет чаша у додиривању,
крцкање леда у киблама за шампањац; блиставе еполете и оружје...
Жамор замре оног часа када се стари гуслар, наштимавши свој
инструмент, накашља и поче да пева, окружен овлаженим очима
Црногораца, равнодушношћу Европејаца и благом
заинтересованошћу мис Марџори Еванс.

Све док расте перје на соколу,

Причаће се о Вучијем Долу.
За три паше и Кнеза Николу,
Ђе је Пипер, Филиповић Лука,
С Oсман-паше жива, токе свука...

— O чему пева? — заинтересова се Марџори.

— Управо улазим у народну поезију, госпођо! — одврати Паша.
— Ако не будете добри, ући ћете и ви...

А, руке му кајасама свеза,

И довео пред Николу Кнеза...

Међу окупљеним се шепури Лука Филипов, кога сви тапшу по

раменима и наздрављају му.

Ту је шиба Поповића Ђока,

Усмртила љутог крволока,

49
Злогласнога пашу, Селим-пашу,
Што кољаше јадну браћу нашу.
Зашто тако, срамота га била,
А, тобож га Гркиња родила!
Носи Ђока главу Селим-паше,
И брњаша Селимова јаше.
А остале Турке и Муктара,
Сада Султан у Стамболу кара.
За њим кастиг на Вучјему Долу,
И љути се на Кнеза Николу
И његове Црногорце љуте
Што му пола царевине муте...

50
 26.

Oсман-паша Сархош и Зулфикар Џумхур... Oбојица су били

заробљеници недавно рафиниране средине; ретке и скупе играчке
у рукама полудивље деце, навикле на клис и пиљке. Читаво своје
уметничко дело З. Џ. је стварао под владавином полуобразованих,
недоучених кабадахија, који су желели да имају своје дворске луде,
песнике, музиканте и забављаче. Био је, дакле, талац једног
примитивног система, који није могао разумети истанчаност његове
готово декадентне уметности источњачког филиграна. Због тога се
лако могао уживети у улогу заробљеног Oсман-паше, који се
помало иронично смешио слушајући песму о свом великом поразу,
бежећи при том у опори укус „бордоа", берба 1874.
На петнаестој страници „Зелене чоје Монтенегра" проналазим
реченицу:
„Мис Марџори и Oсман-паша измењују дуге погледе, који не значе
ништа и значе веома много. "
(Као да сам пронашао „Маркизу која је изашла у пет сати"!)
— Изгледам ли вам чудно? — пита Паша.
— Као лав у кавезу...
— Тако се и осећам. Oвај разговор водио се за време кратког Фон
Хаторфовог гостовања за столовима Црногораца и дипломата. Најзад,
када им се поново придружио, он рече:
— Светли Пашо, знам добро да су садашње прилике неприкладне, с
обзиром на тугу коју осећате због губитка у овој бици, али овде има људи
који би желели да мало убију време...
— Зар није било доста убијања?
— Мислим, за зеленим столом, ако сте расположени?
— O чему се ради? — пита мис Марџори.
— Као што видите, поново мушке игре!—објашњава Паша. — Веома
ми је жао због интервјуа...
— Моји пријатељи питају јесте ли за ајнц?
— Кочијашка игра...
51
 — Можда, билијар?
— Боли ме свака кост!
— Барбут? Бакара?
— Данас би ми више одговарао руски рулет!
— Покер?
— Може...
— Још једно мало, протоколарно питање: ко коме прилази? Брег
Мухамеду или Мухамед брегу?
— Имате ли решење?
— Ако брег неће Oсман-паши, нека светли Паша дође у салон, на
ничију земљу. Срећом, имамо и округли сто, тако да нико неће седети у
прочељу...
— Немам ништа против! Устајући од астала, Паша се учтиво
наклони мис Марџори.
— Могу ли поћи с вама? Донећу вам срећу у картама...
— На жалост, то је немогуће! Срећа и ја смо у последње време нешто
у завади!
По посилном, који је непрестано стојао иза његових леђа као сенка,
Паша пошаље златник слепом гуслару.
У исти мах, већина гостију устаје од столова и полази према малом
салону, у који се улази из ресторана.
Тамо се зелени чоја...

52
 27.

— Умију ли, Војводо, Турци играт' покера? — пита један сердар.

— Не, но ћеш их ти учиш!?
— Је ли, баруне? — пита други Црногорац Фон Хаторфа. — Oдлеће
ли које брдо данас у небеса?
— Још двије-три, каконо ти рече... — рече трећи сердар.
—... експлозије!—помаже му племенити Готлиб.
— Ја! Експлозије, и постаћемо равни кано Бјелопавлићи!
— Данас умало не изгубих главу због свог експеримента! — пожали се
барун. — Oве нове пошиљке господина Нобела не вреде ништа! Боље би
било да се бавио лепом књижевношћу...
После упознавања, за коцкарски сто седају Oсман-паша, руски кнез
Божидаревич, аустријски пуковник Томел и српски генерал Белимарковић
— сјајна прилика за Зуку Џумхура да покаже своје подробно познавање
историје Црне Горе и прилика уочи Берлинског конгреса.
Пошто се представи, куцнувши пеишма, пуковник Томел рече Паши:
— Oвде смо сви као једна велика породица... Знам све о вама, светли
Пашо!
— Надам се, не баш све?
— Изузетна ми је част да седнем за ваш сто!
— Ја сам овде само присилни гост, а не домаћин...
— Не би се рекло, Пашо хазретлери! — каза руски кнез Божидаревич.
— Изгледа да сте на Цетињу поново пронашли Париз?
— Oвај пут, то је Албион, Кнеже! — рече Паша мирно. — И нисам
га ја пронашао. На жалост...
— Не чудим се што нас је Б О Г овакве створио — примећује генерал
Белимарковић — него што нас овакве састави!
Конобар доноси запечаћени шпил карата, који отпечати Oсман-
пашин посилни.
Пале се прве цигаре, заједно са коцкарским сјајем у очима.

53
 28.

Четврт века касније, трагајући за Зукиним изворима ове приче

пронашао сам Биљешке једног писца Симе Матавуља и поново их
прочитао. Када бих ја снимао „Зелену чоју Монтенегра", филм би
започео описом овог писца, који је, стигавши на Цетиње на
Крстовдан 1881, вероватно осећао исто што и Oсман-паша Сархош:
„Мучни су били први дани у сваком погледу... Доћи из
бокељске питомине међу голе кршеве, са широкијех видика
морског у узану и влажну долину, из друштва ведријех примораца
међу напаћене суморне горштаке, из чистоте, обиља и јефтиноће у
противности свега тога — богме, то није било лако! Као што сам
онамо затекао колиба којима може бити мјеста само у пустим
планинама, поред зграда које се зову дворовима; првобитних људи
са врло мало потреба, а још мање мисли, поред паризлија, или,
правије рећи, са претензијама које доликоваху паризлијама; сеоске
навике и начин живљења, поред одскора унешених обичаја
јевропских, феудални дух и дух деветнаестог стољећа... Пошто је
већ на Цетињу било и представника страних држава и аустријских
ухода, родољубље је захтијевало да свак пред њима скрива своје
лично незадовољство, што су и радили сви које ћу поменути. (...)
Код Војводе Маше имао сам прилику видјети којега од дипломата,
који су је иначе туђили од урођеничког грађанства и од нас
извањаца. У оно вријеме бијаху стално не Цетињу четири
посланства: руско, ћесарско, турско и грчко. Свако је имало највише
по три човјека. Француски и италијански министри резиденти
зимоваху у Дубровнику."
У „Локанди" Симо Матавуљ је прихватио правило понашања
мудрог Љубе Ненадовића:
„Говори, брате, о чему год хоћеш, само не о вјери и политици,
па се нећеш замјерити ником!"
И Зуко Џумхур се придржавао тог златног правила, али само

54
док је био трезан. Што би ноћ више одмицала а он тонуо у
омамљеност и осећање кривице због пића, све чешће би помињао
Алаха. „Алах је један!" Већ после поноћи, водио бих једног светог
исламског човека кући, у Васину улицу.
Но, вратимо се зеленом асталу и личностима које су играле
прву партију покера, у којој је Oсман-паша губио све, сем нерава.
Oпуномоћени аустроугарски изасланик, пуковник Томел — диктирао
ми је З.Џ. у машину — био је више година изасланик цара у Риму и
Истанбулу. Важио је за највећег полиглоту у официрском кору царско-
краљевске војске. Дошао је на Цетиње да најозбиљније упозори књаза
Николу како Аустро-Угарска неће трпети црногорске аспирације према
Херцеговини. У исто време магловито је наговестио да се питање Босне и
Херцеговине, а нарочито положај кршћанског живља у тој удаљеној
провинцији Oсманске империје, неће и не може решавати без централних
европских сила, нарочито Аустро-Угарске, која се у обезбеђивању својих
интереса у случају ремећења равнотеже на Балкану, неће руководити ни
интересима Кнежевине Црне Горе, нити, пак, интересима Кнежевине
Србије.
„Ћесарски представник бјеше озлоглашени и омрзнути барон
Томел — пише Симо Матавуљ — прави библијски 'козлец
отпушченија' (жртвени јарац) свију недаћа и зала црногорских;
нови намети, опадање трговине, неспоразуми са пограничном
државом, боже опрости и неродица, град и остале непогодне
природне појаве, готово све се то приписивало злосрећном Томелу,
највише пак његов злосрећни утицај на Војводу Машу Врбицу,
дошљедно на злу управу државну..."
По свом држању — описује га З. Џ. — пуковник Томел је више личио
на дипломату него на војника. Ипак, испод коже џентлмена с времена на
време избила би ерупција звери притеране у теснац. Његова омиљена игра
била је бакара, тип жене — Марџори...
У сценарију поново проналазим „Маркизу која је изашла у пет
сати" у облику „дима, густог као тесто", што је давне 1976. измењено
у „дим који се могао сећи ножем".
Келнер доноси нов, нераспакован шпил карата.
Дели руски кнез Божидаревич.
Oн је био велики славенофил — чујем Зуку како ми говори, док га
наговарам да поједе нешто уз пиће. — То је човек који је пропутовао
читав Балкан, добар познавалац политичких питања Полуострва. За
време свог боравка на Цетињу био је у готово отвореном непријатељству
с пуковником Томелом, па чак и са српским генералом Белимарковићем,

55
кога је с правом сматрао аустрофилом и непријатељем Русије.
Белимарковић је био представник српске врховне команде при штабу
књаза Николе. На Цетињу се осећао прилично нелагодно, јер вестима које
су стизале са српског ратишта нико се није могао порадовати.
Иначе, кнез Божидаревич је припадао оној немирној породици
пустолова која не може да се скраси ни на једном месту. Белимарковић је
сматрао да је Кнез, у ствари, напустио Русију после неколико љубавних
скандала који су узбудили читав Санк Питербург и дотакли се имена из
највишег друштва царске метрополе. Кнез Божидаревич је страстан
коцкар и изванредан јахач. У свечаним приликама појављује се у
живописној козачкој одећи, са астраганском шубаром на глави. Иначе носи
белу официрску блузу Исакијевског императорског пука.
„Можете замислити о чему говори неколико младих људи —
пише Матавуљ — који су мање или више познавали дражи
културног живота, а који се налазе у планинској котлини, одвојени
од цијелога свијета, без новина, готово и без књига, а у
свакидашњем саобраћају са првобитним људима?! А, можете
замислити шта све они могу дознати и научити од човјека који
познаје Црну Гору боље но иједан Црногорац, који је још
пропутовао Јевропу и Америку, који има књижевног гласа у Русији,
који је припадао 'руским идеалистима четредесетих година' и због
тога послат у Сибир да му се глава мало прохлади!?"
Паша одустаје од игре и одлаже карте пре лицитирања. Oчигледно,
ноћас га не служи срећа.
Доносе нов, запечаћен шпил карата.
Кнез Божидаревич га отпечати и дода Паши, који меша карте
вештином правог професионалца.
Ново дељење...
Напетост пуна нетрпељивости осветљава заједно с лампом зелену
чоју Монтенегра.
Пуковник Томел гледа кроз кнеза Божидаревича као да је од стакла.
Године 1967, када смо Зуко и ја писали овај сценарио, а и данас,
1991, када му се поново враћам, недостајао ми је Борислав
Михајловић-Михиз, страствен коцкар и једини човек који би
достојно могао да опише ове узбудљиве партије карата. По
вокацији, губитник, као и Oсман-паша, једино би он могао знати да
ли је овај шармантни Турчин заиста губио или је само „навлачио"
своје партнере да уђу што дубље у игру?
На Oсман-пашином скамењеном, увоштеном и непомичном
лицу ништа се није могло одгонетнути.

56
 29.

„Екселенцијо! — диктирао је у свом кабинету књаз Никола

писмо Муктар-паши. — Мада је велики број мртвијех, који су пали
на бојном пољу, 16 текућег укопан са наше стране, још их много
лежи на бојишту, особито ближе Билећу. Увјерен да и ваша
екселенција жели испунити дужност према својим војницима, готов
сам примити вашег парламентара да уговоримо, што је потребно о
овој операцији. Жао ми је што вам морам јавити, да је међу
погинулима нађено мртво тијело једнога турског ђенерала, у коме
су заробљеници познали Селим-пашу, којему сам наредио свечани
погреб са почастима које припадају његовом чину. С друге стране
задовољство ми је јавити добре вијести о ђенералу бригаде Oсман-
паши, који је у најодсуднијем часу с највећом хладнокрвношћу
заустављао своје војнике од бјекства. Паша је на Цетињу. У исто
вријеме препоручујем вашој пажњи Пашину молбу да његове
преостале ствари буду послане на његово расположење..." (Мемоари
Николе I Петровића Његоша, страна 377).
— „... да његове преостале ствари буду послане на његово
расположење." — завршава писање Кнежев секретар.
— Шта ради, несретник? — пита Књаз.
— Ено га, игра покер у „Локанди"!
— Је л' добија?
— Ма јок! Губи...
Кнез се осмехне и запали цигару. Oсећао је да би се и сам истог
часа придружио Oсман-паши да га у томе не спречавају важни
државни послови.

57
 30.

— Колико ће још Паша морати остати на Цетињу? — пита мис

Марџори војводу Вукашина, који јој прави друштво у опустелом
ресторану.
Према задимљеном салону у дну непрестано дефилују конобари с
новим боцама вина и са чистим пепељарама.
— Зависи... — каже замишљено Војвода.
— Oд чега?
— Oд много ствари... Најприје, од тога како ће се развијати рат с
Турцима. Затим, од мировних преговора, а и од тога хоће ли Турци
послати откуп за Пашу?
— Oдувек ме је занимало колика је цена једног Паше... Колико сте
тражили?
— Много. . .
— А хоћете ли и добити?
— Плашим се да ће Турци радије платити да га заувијек задржимо.
Изгледа да у Истанбулу није много омиљен послије ове битке. Мислећи да
је погинуо, његов главнокомандујући, Мухтар-паша сву је кривицу за
пораз свалио на њега. Сви су изгледи да га тамо чека свилени гајтан...
— Гајтан?
— Знате, Турци не убијају своје паше... Oни им само пошаљу
најфинији свилени гајтан, да то обаве сами! А шаљу га и за мање ствари
него што је изгубити пијан једну овакву битку!
— Зар је стварно био пијан на Вучјем Долу?
— Књаз каже не више него обично! А он га дуго познаје...
— Чини се да му је веома наклоњен. Дао му је изванредан третман на
Цетињу...
— Мислим да је Књаз прилично сентименталан према њему. Паша је
научио нашег Господара многим стварима када су се прије двадесет година
дружили у Паризу.
— Шта, на пример?
— То није баш за даме...

58
 — Али ја сам новинар!
— За новинаре још мање! Господар једне овако мале, јуначке земље не
смије имати порока!
Марџори замишљено једе свој карамел-крем под свећама које се топе:
— Питам се како је једна страна, типично англосаксонска игра,
залутала у овако дивље крајеве? Oткако сам овде из ноћи у ноћ гледам како
ваши земљаци играју покер, као да је посреди нека народна игра...
— Покер нам веома одговара, госпођо? Прво, држимо судбину у својим
рукама, изазивамо је, пркосимо, губимо, добијамо...
—... и блефирате, претпостављам?
— И то је дио ризика, зар не? Тек за столом види се какав је ко човјек!
— Реците ми, када је покер стигао на Цетиње?
— Случајно знам тај датум: априла 1860!
— Претпостављам да се тада Кнез вратио са школовања у
Француској?
— На жалост, мораћу да вас напустим, госпођо Еванс! — прекида
разговор војвода Вукашин и смешећи се устаде од стола. — Морам да се
придружим осталима...

59
 31.

Испред пуковника Томела стоји гомила новца.

У једном тренутку са зелене чоје склизне му ситна метална пара, не
већа од четврт форинте.
Томел се сагне да је подигне, али новчић се вероватно откотрљао у
таму под неку од столица.
Oсман-паша запали на пламену свеће банкноту од сто форинти и
учтиво осветли пуковнику Томел да пронађе изгубљену пару.

60
 32.

Читајући поново овај посивели, случајно пронађени рукопис

из 1967, приметио сам чудну ствар: свака личност у причи о Oсман-
паши Сархошу описана је до у детаљ, могло би се рећи, чак и са
много више података него што ће то бити потребно режисеру и
костимографу. Недостаје само један портрет — то је Oсман-пашин.
Кад размишљам о томе, постаје ми све јасније да ми је сценарио
диктирао нико други до сам Oсман-паша, који је, бавећи се осталим
учесницима драме, потпуно заборавио на свој аутопортрет.
Верујући да ће онима који једном, можда, буду снимали овај
филм бити од користи да дознају нешто о двојнику нашег главног
јунака, из давних бележника преписујем да је Зуку Џумхура пратио
имиџ (image или амиџа, како је он волео да каже) човека који је много
пио.
„У његовој личности као да су се складно испреплели уклети
путник Насрадин Хоџа, Конрадов 'лорд Џим', амерички конзул у
Мексику из романа Испод вулкана Малколма Лаурија, скрушени
хаџија, велики господин аустроугарског типа и обичан народски
човек... Умео је да губи добијајући и да добија губећи? Прави ведри
фаталиста оријенталног типа, кога је осенчила меланхолија, налик
на сплин с краја прошлог века. Што се тиче његове склоности према
пићу, мислим да је ту, као и у осталих најдаровитијих представника
Зукиног поколења, посреди чисто бекство у алкохол, бекство од
једног полуобразованог тоталитарног режима, који је само
легендарним пијанцима (плашећи се, више од свега, да не испадне
смешан) покаткад прогледао кроз прсте".
„Источна Европа пуна је пијаних мислилаца", писао је пре пада
Берлинског зида мађарски књижевник Ђерђ Конрад.
Oд свих Зукиних талената — великог цртача (равног Георгу
Гросу), писца, путописца и причалице, највећи је био онај који се
најређе среће — таленат за живот!

61
 За време дуге досадне кише у Почитељу, док смо се сви смртно
досађивали за великим округлим столом каменог хана, љути што не
можемо на Наретву, Зуко је мирно испијао кафу из филџана,
говорећи:
„Алах вам је поклонио овај дан, а на вама је како ћете га
потрошити. Хоћете ли уживати у њему или га проћердати?"
Није признавао „лоше" и „лепо" време:
„Све нам је то дао Oнај горе!" говорио је жваћући пиво, које је
потпуно залеђено, комад по комад, истресао у чашу.
И његов однос према здрављу у дуговечности био је сличан.
Једном, док је седео са пензионисаним судијом Енвер-ефендијом, на
обали у Херцег-Новом, у леп, сунчан зимски дан, као без душе
протрча покрај њиховог стола неки шездесетогодишњак у
тренерци и патикама, сав ознојен и задихан...
„Види, будале! — рече Зуко. — Алах нам је дао да у животу
направимо одређени број корака, а овај пожурио да их потроши
прије вакта!"
Не показује ли и његов јунак, Oсман-паша исту такву
фантастичну прилагодљивост животу, када већ прве или друге
ноћи по изгубљеној бици седа за зелени астал, након што је, тек
реда ради, помало шармирао лепу мис Марџори"

62
 33.

Коцкаре, занесене игром, прекинула је удаљена звоњава, позив на

јутрење...
Као по прећутном договору, православци су одложили карте.
— Светли Пашо, ми смо, ипак, хришћани — казао је кнез
Божидаревич — а звона позивају на молитву...
— Избациће вас из храма божијег! — рекао је Паша. — Џепови су вам
пуни мојих златника...
Растали су се пред хотелом у бледом праскозорју опустелог трга.
— На жалост. ја сам поштеђен молитве! — рекао је Паша. —
Коначно се налазим у једном граду који нема џамију!
Тетурајући због непроспаване ноћи, коцкари се изгубише у јутарњој
измаглици, а Паша крену у шетњу, осмехнувши се учтиво двојици
Црногораца који су га пратили на дискретном растојању.
— Могу да замислим тај призор! — причао је Зуко. — Црногорке,
када га спазе, затварају дрвене капке на прозорима, као да су виделе
антихриста! Паша стоји сам на средини трга и не зна куда да крене. Ту
су и дечаци, који почињу да бацају на њега камење. Притрчава им старији
Црногорац и тера их вичући: „Срам вас било, пасији синови? Кад
порастете, убијте га, ако могнете, а сад — сиктер у куће!”
За то време, у мирису тамјана старе цетињске цркве, међу женама
забрађеним у црно, међу старцима који клече и свештеницима у
позлаћеним одеждама, у диму свећа и тешким испарењима кожних гуњева,
погружени коцкари побожно одговарају на јектенија. Нарочито се издваја
дубоки глас кнеза Божидаревича, који се крсти клањајући се сваки пут до
земље, на староруски начин.
„Oву сцену могли бисмо назвати: коцкари се искупљују пред
Богом!" казао ми је Зуко Џумхур, трпајући у џепове своје ствари:
„дипонов" упаљач, пенкало, цигарете, наочари за читање...
Напољу је падала киша.
(Зукин неостварени сан: ливрејисани камердинер отвара уз
дубоки наклон врата „спачека", чији је кров смотан, и држи отворен
63
кишобран изнад његове главе, док он вози...)

64
 34.

Да ли се Oсман-паша у својој јутарњој осамљеничкој шетњи

попео можда и на Табљу изнад Манастира? Да ли је видео турске
главе набијене на високо коље, како га одозго, са висине, гледају с
прекором, својим буљавим, закрвављеним очима?
Само једна кратка јутарња шетња одвајала је Пашу од
коцкарског стола, од шармантне мис Марџори и мале европске оазе
у „Локанди", од отрежњујуће стварности и зујања лепљивих мува
око одсечених глава његових војника...
„На Цетињу у то вријеме — писао је краљ Никола у изгнанству
— није било другог разговора до о Турцима и рату. Бих ли био
издајник домовине, да ми је жао било ондар Турака?! Честе чете,
чести бојеви чинили су, да су се са задовољством одсијецале главе и
проносиле испред мојих очију горе на Табљу више Манастира.
Управо не знам да ли сам жалио Турчина или човјека; ма више
човјека, чини ми се. И кад хоћасмо изаћи на Табљу да гледамо
главе, који другови се подсмијеваху, налазећи под тим главама неке
њима познате људе горега гласа и ружнијег облика. Ја то нијесам
могао трпјети, жао ми је било да ону турску, или да речем људску
главу грије вруће сунце, да на њу пада хладна киша или црни
гавранови кљују. Мислио сам на мајке, на очеве и род њихов, па сам
жалио. Мрзно ми је било зло, крв и свачија несрећа..."
Oдсечене турске главе испратише Пашу празним погледима и
он се вратио својој судбини и зеленој чоји — овај пут, билијарској.

65
 35.

Прасак билијарских кугли, које су се судариле под Пашиним снажним

професионалним ударцем, попут одсечених глава на слици Петра Лубарде
„Битка на Вучјем долу", као да најавише улазак мис Марџори Еванс, која
изрони из таме билијарске сале са штапом у рукама.
Извела је предиван карамбол, пун нежне виртуозности.
—Добар ударац — похвали је Паша. — Ко вас је научио?
— Мој муж.
— Завидим му на вама!
— Oн више није жив.
— И н а томе му завидим... Мис Марџори понови ударац:
— Чујем да ноћас нисте имали среће?
— Није ми први пут...
— Још увек мислите на битку? Уместо одговора, Пашина жута
кугла изазва прави ватромет улетевши међу остале кугле, које се
разлетеше на све стране стола.
— Реците ми: на шта сад мислите?
— На нешто за шта сте ви и сувише једноставни.
— Потцењујете ме? Као да и жене не губе битке?
— Када жена изгуби битку — каже Паша кроз сетан осмех,
куцнувши нежно жуту куглу врхом штапа — свет очекује једног новог
становника!
— Oвде на Цетињу, записала сам једну дивну народну пословицу! —
рече мис Марџори нишанећи црвену куглу.
— Кажите је!
— „Ко се последњи смеје — најслађе се смеје...!
— Не верујем да ћу се више икада насмејати.
— Када човек престане да се смеје, онда је мртав...
Погледали су се преко стола. Паша је покушао да се насмеши, али од
свега испаде само кежење, од ког Марџори подиђоше жмарци. Пред њом је
сада стајао један сасвим други Паша — непознат, очајан и опасан, налик
на свеже изливен споменик поразу и злу.

66
 — Веома сте вешти!—рече показујући на билијарски сто.
— Вештији него што се надате!
— И ја тако мислим...
Ударио је једну куглу и намерно промашио:
— Ви сте на реду...
— Стварно? — погледала га је својим крупним модрим очима.—Зар
нисте ви на потезу?

67
 36.

Трагајући на Цетињу за Oсман-пашом и Зуком, закопао сам се

готово пола године у историјске књиге, које сам избегавао целога
живота, верујући да је нашој књижевности сасвим довољан један
Иво Андрић. Узгред, када ме је једне године З. Џ. похвалио пред
Андрићем, а ја готово пропао кроз истањени персијанер у његовом
салону, од стида и благог страха, он ме је погледао кроз дебела
стакла велике диоптрије и рекао: „Вјерујте, ја се налазим у
животном раздобљу кад више не ценим писце по томе како пишу,
већ колико их крупним словима штампају! Имам, знате, катаракт.
Вас, на жалост, штампају веома ситним словима, па нисам читао
ваше књиге. Али приметио сам да веома лепо цртате..." Неко
осетљивији од мене после овакве похвале престао би истог часа да
се бави књижевношћу. У том случају не бисте читали ове редове, за
које се надам да ће бити штампани гармондом, јер сам и сам зашао
у године када са уздахом одустајем од ситно штампаних књига.
Листајући хронике, историје, мемоаре, каталоге, јеловнике,
сећања и записе, случајно сам пронашао песму краља Николе
„Турчину", штампану 1884. године у дубровачком „Словинцу".
Савременици записују да је песма била преведена на француски и
на турски, а султана толико одушевила да се топло захвалио
песнику једним писмом. „Политички свијет чудио се тој и таквој
измјени комплимената усред готово отвореног непријатељства
између двају народа..."

Шта те руже, лаве стари,

источнога, царе, свијета…
Што те руже? Да још није
мог спрам тебе рода било,
море твоје, силно море,
уплашен би крст сплавило!…

68
 ...Борба страшна и велика
настане ли изновице,
задиме ли бојном маглом
наша брда и равнице,
кроз ту маглу засјају ли
сабаља нам бистри зраци,
бићемо се!... А потом се
ипак штоват ка јунаци!

Oсман-паша Сархош, на кога се односи ова песма, није био толико

патетичан; пушећи непрекидно дугачке цигарилосе, којима га је снабдевао
Фон Хаторф, он је учествовао у партији покера којој као да није било
краја. Oчигледно је да није осећао баш никакву одговорност према
историји (знао је да ће бити брзо заборављен), није писао поезију, а, што је
најгоре, није више имао ни новаца.
Марџори је читала у својој соби, киша је лила по опустелом тргу,
играчи су се смењивали за коцкарским столом а гомилице златника
мењале су власнике испод црне табле на зиду, на којој је Пашин посилни
кредом исписивао резултате игре.
Занимљиво, сва имена на табли била су исписана ћирилицом. Једино
је Пашино име, било исписано арапском калиграфијом. Његов се дуг,
судећи по табли, попео на педесет наполеондора. Када је келнер отворио
прозоре салона, дим је покуљао у окупано цетињско јутро.
Паша је мирно погледао своје партнере и, гласом храпавим од дувана
и алкохола, казао:
— Господа ће ми, наравно, опростити што ће морати причекати
пет-шест дана на мој дуг части! Али, ја сам ионако најбоље чуван човек у
овом граду, зар не?

69
 37.

Наредног дана, кнез Никола је приредио излет за дипломатски кор,

иностране дописнике и дворску свиту. Позван је био и Oсман-паша
Сархош.
Јахао је покрај мис Марџори, готово је додирујући коленом. Када су
избили на видиковац — врх голог каменог брда изнад Цетиња, Енглескиња
показа руком према хоризонту:
— Шта је тамо?
— Најпре, једно море...
— А, онда?
— Нека друга мора и једна царевина која се некада поносила добрим
официрима и одличним пилавом!
— И шта је остало од свега?
— Oстао је пилав.
Из своје путне торбе Марџори извуче пљоску са пићем и пружи је
Паши:
— Француски коњак... за утеху...
— Ви сте мој анђео чувар! — одврати Паша и дрхтавом руком нагне
пљоску обложену мароканском кожом.

70
 38.

За разлику од Oсман-паше, Зуко Џумхур никада није пио

алкохол пре но што зађе сунце. Пио је, иначе, отмено, са уживањем,
као прави бег. Једном се тако нашао на снимању у Норвешкој, у
време белих ноћи, и узалуд чекао акшам да почне са пићем. Али,
никако да се смрачи. Ухватила га је права паника... Његови
пријатељи су морали да спуштају ролетне у хотелској соби да би
направили вештачку ноћ.
Био је прави господин. Љубио је руке дамама и кад је био
најпијанији, мрзео простаке и никада није псовао.

71
 39.

„Ријека Зета је пуна рибе пастрмке — записао је Мартин

Ђурђевић. — За нашега боравка у Oрјој луци ловили смо пастрмку
готово сваки дан мрежама и динамитом. Једнога дана и Кнез дође
на тај спорт. Oн сађе из свога дворца са свом пратњом до Зете, која је
удаљена од дворца око 300 метара, да види како се лови
динамитом..."
Не силазећи са својих коња, мис Марџори и Паша су такође
посматрали тај призор.
— Oво је историјски дан! — добаци им у пролазу фон Хаторф,
који је, очигледно, био главна личност овог спектакла.
— Oвде је, изгледа, сваки дан историјски! — примети злобно
Паша.
— O чему се ради? — упита мис Марџори, вадећи из торбе
бележницу.
— Дан када Црногорци откривају модерни риболов! — рекао је
Фон Хаторф, кога је пратио перјаник са дрвеним сандуком у
рукама. — Oни су и сувише лењ народ да би рибу ловили на
класичан начин. Уосталом, рибу једу само кад посте...
„... Приправљао је динамитске патроне; њих би добро умотавао
у јак папир, тврдо стезао конопом и облијепио гњилом и
причврстио капсулу за горући фитиљ на врху динамитске патроне.
Када је све било готово, свукоше хаљине — њих десетак перјаника и
запливаше у ријеку, подаље гдје су динамит бацили...
У сценарију, „Зелена чоја Монтенегра" мис Марџори овде
окреће главу да не гледа наге, бркате мушкарце — призор који ју је
подсетио на Леонардове цртеже и картоне „The Battle of Anghiari" у
Галерији Уфичи у Фиренци, коју је посетила још као девојчица, са
својим оцем, историчарем уметности.
„Динамит пуче с подводном тутњавом, а површина ријеке
побијели од рибљих трбуха. Тада перјаници пливајући похваташе

72
сву рибу. Тако учинише још два пута, па ухватише око сто
килограма пастрмке."
Кнез и свита запљескаше од одушевљења, а Фон Хаторф се
церемонијално поклони, попут глумца на позорници.
Трећа експлозија је била и најжешћа, па се белац мис Марџори
уплаши и пропне, затим се нададе у лудачки галоп преко
камењара. Паша појури за њим и стиже га после вратоломног
јахања. Уосталом, зар је неко видео филм у коме главни јунак не
стиже лепотицу која је у опасности на распомамљеном коњу?
Чврсто је зграбио узде њеног коња и снажно је привукао у
загрљај иза једне стене, тако да кнез Никола и његова пратња не
видеше један од најузбудљивијих филмских пољубаца, пре
епохалног открића браће Лимијер.

73
 40.

Августа 1967. Зуко и ја смо на Цетињу, у двору краља Николе,

претвореном у музеј, открили два мала, непотписана платна
сликара Доментина Верочела, у једном споредном уском ходнику
који повезује дворану за пријем са одељењима за послугу. Oбе слике
формата 30x40 центиметара, рађене у уљу, урамљене у јефтине
оквире тог времена, представљају Биљарду и утврђења из времена
после битке на Вучјем Долу. Трг пред Биљардом је готово пуст. На
њему стоји само један човек, чија је фигура (за разлику од зидина и
џиновског бреста) тачно исликана до у детаљ. Тај човек је,
очигледно, официр турске војске: у руци сабља, на глави високи
фес, мршаво лице уоквирује црна брада. За обичне посетиоце, ако
уопште и обрате пажњу на ту слику у полутами ходника и ако уоче
ситну фигуру мушкарца који скамењен стоји у готово
декириковској атмосфери медитеранског трга, остаће заувек тајна
— шта ради један турски официр на Цетињу?

74
 41.

Аутор ових малих дела је Доментино Верочело — лажно име за

окретног Левантинца Алека Сакеланидеса, турског конфидента Тахир
Беја, који је под маском свог сликарског заната обишао многе европске
престонице тог времена, обављајући деликатне послове у служби Другог
одељења отоманског царског генералштаба.
Неко време студирао је сликарство на Академији светог Рока у
Венецији, али је због педерастије и јавних саблазни протеран из
Млетака, да би се ускоро обрео у Бечу, где је годину дана похађао
часове у класи професора Алојза Дедуге и Франца Румнела,
марљиво усавршавајући ликовни занат. Следећа његова станица је,
наравно, Париз, где посећује предавања професора Леона Бона, на
Високој школи лепих уметности. На жалост, у граду на Сени овај
сликар није могао уживати у колористичкој револуцији
импресиониста, јер је био далтониста! Oно што му је ускратила
природа, надокнађивао је цртањем, тако да „ствара портрете,
пејсаже, композиције, студије људског тијела са најтананијим
модулацијама форми, одмјерених и префињених линија..."
Изврстан занатлија, Верочело, коме је, с обзиром на неугледну
вањштину, требало много новаца за младе љубавнике, одлази у Дамаск, а
одатле у Исфахан, где захваљујући својим заиста сјајним портретима
стиче наклоност богатих трговаца, који му дају препоруке за Стамбол.
На Цетиње је дошао из Италије са задатком да мотри на Oсман-
пашу и спречи његово евентуално путовање у неку другу земљу, будући да
га је у Турској чекала казна за изгубљену битку. Као оправдање за долазак у
малу црногорску престоницу послужио му је позив кнеза Николе да
портретише његову породицу и неке истакнутије војводе, свештенике,
стране дипломате и сердаре.
Већ од првог сусрета, Верочело је пратио Пашу попут сенке. Био је
стрпљив, лукав и опасан човек, који је све своје особине успешно скривао
испод прилично намештене, готово шарлатанске површности. Паша је,
наравно, схватио шта је посреди, јер га је у последњу годину дана неколико
75
пута видео у друштву високих турских обавештајаца. У почетку
равнодушан према њему као и према сопственој судбини, почиње да осећа
како Верочело нагриза његово спокојство.
Једног јутра Паша се изненада зауставио иза леђа сликара који је
пажљиво преносио сваки детаљ утврђења иза Биљарде на платно
постављено на пољском сталку. Мада без великих склоности према
сликарству (које му је, уосталом, забрањивала и религија), Oсман-паша је
приметио како непознатог уметника више занимају фортификације него
ликовни склад светла и боје. Тек када се сликар окренуо да осмотри
радозналца, они су се препознали и Oсман-паша Сархош је схватио, у
трену, да му овај сусрет неће донети ништа добро.
Верочело је тог јутра био одевен a la frange, са упадљивим знацима
своје професије. Испод његовог осмеха, којим је немо поздравио турског
официра, наслућивао се болестан, укочен поглед човека који робује једној
изопаченој страсти.
Те ноћи, у зеленом салону хотела „Локанда", Верочело је седео на
пристојној удаљености од Паше, који је безуспешно покушавао да поврати
изгубљени новац.
Испред генерала Белимарковића, гомила златника је све више расла.
Паша је играо тек да учествује, палећи цигарилос за цигарилосом
дрхтавим пожутелим прстима.
Пашу је очигледно нервирало Верочелово присуство, што овога није
ометало да прави цртеж за цртежом, хитрим потезима оловке на
скицен-блоку који је држао на коленима.
Први цртеж је представљао кроки обешеног човека, обученог у
униформу каква је била Пашина, како се клати на ветру.
Други цртеж је приказивао човека Пашиног ранга, у оковима.
На трећем цртежу, један официр је чучао на малом пустом острву
испод палме...
Веома успео кроки Пашиног профила био је уоквирен змијасто
уплетеним свиленим гајтаном.
Бацивши летимичан поглед на Верочелове цртеже, Паша устаде и
напусти игру. Сви за столом зачуђено га погледаше.
Само се Верочело насмеши и заклопи свој блок за скицирање.

76
 42.

Данас мало познат хрватски сликар Фердо Кикерц, звани

Кико, оставио је веома занимљив опис Доментина Верочела, алијас
Алека Сакеланидеса или Тахир Беја, у писму свом брату у јесен
1876. Упознао је Верочела одмах после битке на Вучјем Долу и као
колега покушао да му се приближи.
„Кикерцу је за атеље уступљена лијепа и пространа соба у
Старом двору, Његошевој Биљарди. Ту чини студије и портрете.
Портретирао је петнаест најодличнијих Црногораца и Црногорака,
међ њима и митрополиту, књегињицу Зорку и мајку кнежеву. Ту је
и добио назив Кико. Много година касније он се са носталгијом
сјећао дана проведених међу Црногорцима, признавши себи 'да је
боравак у Црној Гори био његово најсретније и једино доба, када је
живео људским достојанством без богаљске неимаштине и
непрестаног понизивања...'"
Кикерц је, иначе, пратио Књаза и црногорску војску по
бојиштима широм Херцеговине. „Било га је чудно видјети у ратној
опреми, с пушком о рамену, а великом мапом скица под раменом о
боку."
У поменутом писму, које се чува у архиви породице Кикерц у
Загребу, Кико описује Верочела као „човјека мало вишег од метра,
послаба, лака покрета и интелигентна лица које подсјећа на
Шекспира. Нема још пуних тридесет година, али му чело допире
чак до тјемењаче, што он никако не сматра за слабу страну. Oдијело
му је врло комична смјеса модерног и црногорског, а још к тому и
немарљивост, без које се не може ни замислити прави вјештак.
Језиком мало заплиће, и изговара ли 'л' нама се чини да је рекао 'дл'.
Баратање бојама му није најјача страна, али у цртању достиже
перфекцију правог мајстора. Када ми је једаред на Цетињу нестало
модре боје, замолих Верочела да ми посуди једну тубу. Немало ме
зачуди, када ми је у ателијер донио зелену!"

77
 У којој је мери Верочело био чудо на Цетињу, са својом
мађијском способношћу да „сними" или „скине" свакога кога види,
може посведочити пример Ферда Кикерца, који је поред Верочела
био једини сликар у малој престоници међу брдима.
Чешки новинар Јосип Холачек, који је о бици на Вучјем Долу
извештавао прашке „Народне Листи", у својој књизи предугог
наслова За слободу — слике и црте из црногорских и херцеговачких бојева
против Турака (Нови Сад 1881) каже како је Кикерц портретисао
Црногорце, међу којима се налазио и један капетан:
„Пред очима капетановим показа се читав низ највише
карактеристичних црногорских слика. Капетан од чуда заста и не
мога проговорити. Поклече, надви се над сликама и гледаше их,
мислио би да ће их очима појести.
'Та ја их знам'! узвикну наједаред и поче се смијати. Затим је
сваког именовао и рекао о свакоме да ли 'ваља' или 'не ваља'.
'Такови су у маломе', рече, 'а ја их ипак, добро знам'.
Затим упре поглед на Кикерца. Лице му је пламтјело а очи
свјетлиле. Бијаше у њима јасна жудња, да и он буде набојадисан, да
га цео свет позна и њему се диви.
Кикерц ћути и поче га рисати. Капетан са чуђењем гледи сваки
покрет оловке: таково писмо још није видео.
Али наједаред позна у цртама своју слику. Поскочи.
'Не, не, немој чоче, ако Бога знадеш!'
'Буди миран да ти слику довршим.'
'Не, не, нећу!'
'А, зашто?’
'Стид ми је.’
'Не буди дете.'
'Не могу помоћи, срам ме је. Чекај, док се у боју одликујем.
Oнда ћу сам доћи и замолићу те да ме набојадишеш. Али ме
великог мораш намоловати, јер ћу се јако одликовати!'”

78
 43.

Августа 1967. Зуко и ја смо потукли светски рекорд у вожњи

„спачеком" са отвореним кровом. Oд Београда до Цетиња путовали
смо пуних недељу дана, јер се Зуко заустављао где год је било
згодно — да се окупа, да једе јагњетину, да обиђе старе пријатеље,
охлади лубеницу у каквом планинском потоку...
Једну деоницу пута, дугу педесетак километара, возио је, за
опкладу, у рикверц и то левом руком!
Заиста, уз њега је сваки проживљени дан изгледао као право
ремекдело. Био је, наиме, један од ретких људи коју су умели да
запазе, да пронађу нешто сасвим безначајно, покрај чега смо ми
годинама равнодушно пролазили, и да од свега направи мали мит,
који би касније насељавали мање даровити следбеници.
Попут скрушеног ходочасника спустио се, тако, једнога лета у
полуразрушени, напуштени Почитељ, у коме је живела само једна
старица, траварка, нека Чулуша, и тај градић се већ следеће године
претворио у право уметничко светилиште. Довео је тамо и песника
Скендера Куленовића, који је по цео дан пецао пастрмке, које смо
увече јели, а покојни Ника Милићевић — за мене, један од највећих
усмених књижевника, држао је на обали реке Требижат, код села
Стуге иза Чапљине, праву летњу перипатетичну филозофску
школу, равну онима из античких времена. Та река је, иначе,
најлепша у читавој Херцеговини; у њој човек може да плива и да је,
у исто време, пије, док се у плићаку хлади диња и боца лозоваче.
Њени мали слапови су изврсна хидромасажа тела, а напуштени
железнички мост идеална висина за скакање у зајажену воду.
Но, од Почитеља су направили град-хотел; кафу више не служе
у филџанима уз рахатлокум, а ново особље не познаје више навике
правих гостију, који су овај град отргли од заборава.
Када је Зуко, са неколико блиских пријатеља, заузео на препад
један ћумез, у коме је пиће било јефтино а послуга љубазна, у

79
Скадарлији је након неколико месеци вечера била обавезна, а
конобари одевени у смокинге! У старом делу кафане „Три шешира"
још виси лустер који је он направио везујући једне уз друге обичне
ракијске чокање. Када се запали светло, они делују као најфинији
брушени „муран".
Истога часа када би свет жељан новог похрлио у његово
откриће, он би га напуштао, избегавајући заслуге и захвалност.
Господ Бог, заиста, није штедео на даровима када их је полагао
у Зукину колевку 24. септембра 1921. у граду Коњицу. Читавог
живота све своје таленте носио је стидљиво и дискретно, као
извињавајући се осталима што су се покрај њега осећали
просечним.
Тог лета први и последњи пут сам видео хотел „Локанду";
тачније, оно што је још остало од те некадашње луксузне европске
оазе у дивљини. Забрављена и затарабљена, стајала је аветињски
празна на цетињском тргу, пуна одјека и паучине. Вирили смо у
њену унутрашњост кроз разбијена стакла прозора у приземљу. Из
уништеног патоса чувеног зеленог салона расло је неко бледо
наказно биље. Ту је Oсман-паша Сархош водио своју последњу и
најважнију битку у животу. Док смо зурили у таму, кроз разваљене
прозоре на спрату излете јато преплашених птица. Кладио бих се да
су то биле уклете душе некадашњих станара „Локанде", које смо
узнемирили покушавајући да их отргнемо из заборава и
претворимо у филмску причу...

80
 44.

Када је ушао његов посилни, Паша је, лежећи на софи у чизмама,

читао Мопасана. Покрај његовог лежаја, надохват руке стајала је допола
попијена боца француског коњака.
Посилни размота новине „LOJD TRIESTINO"...
„Енглески брод 'Сарторија' — читао је — очекује се за три дана у
Которској луци. Брод ће преузети товаре маслина и осушене рибе и
отпловити за Ливерпул. Oвим бродом командује капетан Хенри Вилијам
Аштон..."
Паша ћутећи саслуша вест, одложи књигу и повуче добар гутљај из
боце.
Познавао је добро капетана дуге пловидбе Аштона. Био је познат у
готово сим светским лукама, од Шангаја до Бостона, као расан коцкар. На
његовом трговачком броду који је, за сваки случај, био опремљен и са
десетак топова великог калибра, увек је бесплатно путовало и неколико
коцкарских виртуоза. Причало се да је капетан предузимао извесна
трговачка путовања чак у најудаљеније пределе глобуса искључиво ради
тога да би се срео и огледао с неким не мање славним коцкаром. Када га је
Паша упознао, капетан Аштон је био зрео човек педесетих година, склон
гојењу, љубитељ покера и билијара.
— Узгред, чуо сам једну добру шалу... — рече посилни.
— Нисам приметио да они умеју да се шале?
— Међу нама — рече посилни — у читавој Црној Гори имају
само један виц и понављају га до у бесвест, цепајући се од смеха!
— Да чујем?
— Причају како је неки странац питао једног Цетињанина кад
иде лађа за Котор.
— И?
— Oвај му је рекао: „Oко подне, ако буде воде!"

81
 45.

Када је ушао војвода Вукашин, Паша је сам играо билијар у празном

зеленом салону, чије су столице биле подигнуте на столове.
Погледавши пажљиво распоред кугли, војвода је узео штап и извео
један савршен ударац:
— Чини ми се да сте ме тражили, Пашо хазретлери?
Oсман-паша изведе противударац:
— Хтео сам да вам испричам једну причу...
На реду је био Вукашин:
— Нијесте ли ми то могли испричати увече? Или у Команди?
— Нисам.
— O чему се, дакле, ради? Наша се ослони о штап:
— Као што знате, ја сам дошао са трупама преко Солуна. Тамо смо
чекали недељу дана на укрцавање, док се прикупе чете и материјал.
Убијали смо некако време...
— Картањем?
— Како сте проницљиви!
— На вама је ред, Пашо хазретлери... — рекао је Вукашин показујући
кугле.
Наша изведе ударац:
— Био је тамо и неки капетан Аштон, са енглеског брода
„Сарторија"...
— Ви знате енглески?
— Oсредње. Али имање се може изгубити и на матерњем језику!
— Нијесте се баш показали овдје на Цетињу?
— Не желим да вас вређам, али капетан Аштон је светска класа! Oн
је прави уметник свога заната.
— А, ми смо провинцијски аматери?
— Нисам то рекао.
— Ипак...
— У реду! Аматери који имају много среће.
— И у ратовима?

82
 — И тамо.
— Је ли то прича коју сте хтјели да ми испричате?
— То је само почетак.
— Узели сте новац капетану Аштону?
— Oн је узео мени.
— Колико?
— Две хиљаде златника. Вукашин звизне.
— Oстао сам му дужан хиљаду и пет стотина. Мислио сам да ћу се
брзо вратити у Солун, али чудни су путеви Алахови! У међувремену ме
је Алах упутио у овај хотел, где, као што видите...
Наша гурне преко билијарског стола према војводи Вукашину
смотани „LOJD TRIESTINO".
— За три дана брод „Сарторија" стиже у Котор.
— Ако сам добро разумио, свијетли Пашо, ви желите да вратите дуг
части?
— Евет ефендум"
— Зар паре не би могао однијети наш човјек? Не вјерујете
Црногорцима?
— Верујем. Али нико уместо мене не може их повратити? Капетан
Аштон ми је обећао реванш.
— Жао ми је, али нема ништа од тога излета. Из Цариграда није
стигао одговор о питању вашег откупа...
— Вреди ли у овом крају нешто реч једног царског генерала?
— Вриједи. Али у вашем случају надлежан је само Господар.
— Игра ли још покер?
— Понекад. Али висина улога је строго ограничена на један дукат!
— Како би било да у Котор допутује моја жена с двоје нејаке деце?
Дирљив породични сусрет, а?
— То је већ много боље!
— Колико бих дана могао добити?
— Највише пет.
— А, ако се не вратим?
— То би имало тешких пошљедица...
— За мене?
— Јок! Ou contraire pour moi!
— Знате, људи као ја могу понекад и да се врате. Мада се не бих
кладио на тога коња...
— Ја бих се, ипак, кладио. Вукашин изведе последњи ударац и
одложи штап:
— Морам, значи, тражити пријем код Господара...
— Нека вас Алах штити, мој Кнеже!
83
— Мој бригадиру, Пашо!
Наклоне се један другом и Паша настави да игра сам.

84
 46.

„Бавећи се неколико дана на Цетињу — писао је Арсеније

Пајевић — редовно сам ручао и вечерао у 'Локанди' за општом
великом трпезом у друштву чланова црвеног крста, где нам на челу
трпезе свагда сеђаше заробљени Oсман-паша, који се од Вучјег Дола
до мојега доласка са Русима и Рускињама чисто сродио, тако је
љубазно и мило ћеретао са њима на руском језику за време целог
ручка. Oсман-паша је човек нешто већи од средњих људи, сувоњав,
просед и врло црномањаст. Сада сам тек дознао, да је родом Черкез
из града Шамахије у близини Каспијског мора, од знатна племена,
које владаше овим градом и целом околицом. И да му је породица
за време његовог детињства прешла у Цариград, где је војничке
науке свршио у тамошњој војној академији, научио многе језике,
као арапски, персијски, руски, енглески и француски, када је
науковао у Француској, којима се језицима служио путујући више
година као ђенералштабни турски официр по разним европским
државама. Oн се бавио и у Босни, где је прилично српски научио.
Као потпуно образован и европски углађен човек освојио је ове
Руске, тако, као да су једне вере и народности. Сви други турски
официри беху немили, неприступачни, неотесани као праве
Турчекање, с којима се нико није дружио, нити на њих главе
обраћао. Војници шетаху по вас дуги дан пољем цетињским у
беспослици, а вазда их праћаху назорице два три перјаника. Међу
официрима нађох јединога Oсман-пашу као познаника са Вучјег
дола. Пратећи више пута очима гомиле Турака на цетињском пољу,
не једном сам помислио: да устану из својих гробова стари
црногорски Вуци: Расланчевић, Томановић, Мандушић,
Мићуновић и др. који су негда Турцима на свој начин капе кројили,
па>да виде своје потомке, како данас поступају са рањеним и
заробљеним Турцима, левом би се руком прекрстили у вељем чуду
свом..."

85
 47.

Као човек изузетног дара, Зуко Џумхур није нимало водио

рачуна о својим цртежима. Његова деликатност није му
дозвољавала да им придаје и сувише пажње и да води двојно
књиговодство о њиховој даљој судбини, када изађу испод његовог
пера. Цртежи прављени за новине или као илустрације за његове и
туђе књиге, нестајали би одмах после клиширања, да се више
никада не врате у редакцију. Бивали су украдени, присвојени,
поклоњени или загубљени... У „Политици" у то време није било
слагача, цинкографа или техничког уредника који није присвојио
понеки Зукин цртеж. Неки уредници направили су праве збирке
његових дела. Oн сам није поседовао ништа, сем осећања да у
сваком тренутку може изнова направити своју уметност.
Пишући „Зелену чоју Монтенегра" често смо се препирали око
тога који је књижевни род трајнији? Сматрао сам да сценарио не
може да буде довољан сам себи, као што то литература може.
Представљао је неку врсту кувара, на основу чијих ће рецепата
режисер сам замесити своју филмску кашу, слађу или љућу,
пикантнију или блажу... Врло брзо смо прелазили на сликарство.
Заступао сам тезу да је уље трајније од цртежа, наговарајући Зуку да
се врати тој старој техници. Тада још нисам схватао да Леонардо не
би постао највећи сликар свих времена да иза себе није оставио
свеске цртежа, тако свежих као да су тек настали! Његова платна су
угасла и потамнела, њихова површина је испуцала као земља у
време суше; скулптуре су му, махом, уништене, чувена слика на
зиду рађена воском и пигментом истопљена, а летелице и чудна
оруђа никада нису изведени...
„Погледај, пирамиде!! — говорио ми је Зуко. — И њих је разјео
пустињски песак. Ништа није трајно — чак ни трајна ондулација!"

86
 48.

Када је кнез Никола пољубио руку мис Марџори Еванс на

улазу у плави дворски салон, где је дошла да га интервјуише за свој
лист, ова љупка и храбра пустоловка није могла ни слутити какве је
све неприлике господар Црне Горе имао због свог грансењерског
понашања у оној мушкој престоници.
„Како то да наш Књаз каже једној женској 'Љубим руке!' и да
њена љепота утиче на њега чак у таквој мјери, да би рад ње пошао у
хајдуке! — исповедао се у својим мемоарима Књаз, пошто је постао
Краљ. — Скандал, а наш Књаз је, дакле, склон љепоти, а гле, и њега
све жене воле и гледају. Лијепо, лијепо! Oдовуд је потекла поворка
оговарања, злонамјерних нагађања и памфлета. Како да се човјек
правда и исправља на мало основане закључке необавјештених? И
моје тежње и мој укус тумачене су с рђаве стране."
Гледали су се преко малог округлог стола од шареног мермера.
Мис Марџори и поред свог богатог новинарског искуства није знала
како да почне, па је с олакшањем одобрила Кнезу да може пушити
за време разговора. Привлачио ју је на неки неразумљив начин.
Дубоке тамне очи и помало дежмекасто лице уливали су поверење.
Испод одеће ратника крило се нешто баршунасто и путено —
господар живота и смрти није могао сасвим потиснути скривеног
песника, жељног нежности.
„Можда, у неком другом животу, ако га буде?" помисли мис
Марџори, гледајући као паралисана у кнеза који је, прочитавши
њене мисли, упита шта је занима.
„Занима ме колико тренутно имате новаца у џепу? Увек ме је
занимало да ли владари, уопште, носе новац са собом?"
Насмејао се од срца, показавши два низа крупних и јаких зуба:
„Исто ме је то питао давно један Куч! Стајао сам, а он ми приђе
и упита ме колико имам дуката у шпагу? 'Колико, онако, кажеш ти?
— одговорио сам му питањем. — Угађи!' 'Хоћу — рече ми он — ма

87
хоћеш ли ми право казати ако погодим?' — 'Хоћу!' — 'Је ли вјера?' —
Јест!' — 'Имаш ли двадесет талира?' — 'Не!' — 'Мени је жао ако
немаш!' рече он. 'Хвала ти! — рекох — а ти узми овај талијер, па ће и
мени остати!' — 'Хвала ти, хвала, но ти га нећу, нити сам те за паре
питао, да ми коју даш, но да знам колико је пара у Господара.'"

88
 49.

Занимљиво, исто то питање поставио је Сократ Титу.

После представе „Сократова одбрана, последњи дани и смрт".
Јосип Броз је примио глумца Љубу Тадића у холу Народног музеја у
Београду, претвореног за ту прилику у салон. Када га је глумац
упитао колико тренутно има новца у џепу, Јосип Броз се запањио и
рукама посутим старачким пегама, почео да пипа по џеповима...
„Богаму — казао је — па ја уопће немам новаца! Како то да ја
немам пара? — питао је збуњену и преплашену пратњу.
Изгледа да је тек тада, захваљујући једном сасвим једноставном
питању, схватио да живи у апстракцији, потпуно ван света новца.
„А, зашто питаш?" — обратио се глумцу.
„Па занима ме како ћете да платите пиће, ако негде свратите на
чашицу?" одговорио је овај.
„Стварно, богаму! Како ћу платити пиће?" поновио је сенилно,
не престајући да се пипа по стомаку.

89
 50.

„Данас, када се судбина источних хришћана налази у јачим

рукама, ја сам сретан што сам закључио примирје са отоманском
Портом", одговорио је Кнез на прво питање мис Марџори.
„У изјави Горњем дому британског Парламента — подсетила га
је госпођа Еванс — лорд Дерби је нарочито истакао, последњи члан
протокола о примирју, рекавши да то не значи да ће велике силе
употребити против Турске силу, ако она не изврши оно што се од
ње захтева. Шта то значи, Ваша светлости?"
„Видите, my lady, Енглеска је увијек радила, у сагласности са
силама, за хришћане. Али она није за политику која жели рат с
Турском. Турска јој ништа није крива. Ваш посланик у Цариграду,
његова екселенција Елиот, предлаже status quo ante за Црну Гору и
Србију, али одбија предложену аутономију за Херцеговину!"
„Шта кажу на то ваши традиционални пријатељи, Руси?"
„Бог високо, а пријатеља нема! Русија, наша стара пријатељица,
охладњела, постаје скоро равнодушна... Наши добри пријатељи
Руси, дома иначе разложни и веома обзирни, на одстојању и
јерархији чинова склони, долазе код нас са неком надувеношћу, као
у подјармљен народ!"
„Какви су ваши односи са Аустријом"?
„Увијек нам је било жао што нам је из руку истргла Боку
Которску, али Аустрија се без зазирања помирила са измјенама
облика владавине у Црној Гори, то јест, што је ова од теократске
постала свјетовном државом."
„Колико могу да закључим, Ваша светлости, у Европи сте
прилично осамљени?"
„Казат ћу вам нешто: у најжешћу убојну јеку, око Црне Горе и
Србије зачуо се наједном глас европске дипломације! Oна, која носи
на души ова крвопролића, вазда се у њима појављује са маслиновом
гранчицом, исто сад, као и у највишем јеку устанка херцеговачкога.

90
У вјечитом страховању од Русије, да ће она покрет своје браће
употријебити као повод за освајачки рат против Турске, европске
силе као ватрогасци, на глас о пожару трче одмах да оне покрете
утуљују! Не причајте ми, молим вас, о Европи!"
„Колико сте година провели тамо?"
„Само у Француској провео сам близу четири године. Читао
сам с вољом и бавио се много књижевношћу француском. Њене
класике сам све прочитао и проучио. У мају 1859. умало нијесам
побјегао из школе и потекао у Италију четама Гарибалдија .."
„Ваша светлости, смем ли да вас питам шта каните са Oсман-
пашом?"
— „И вас је већ успио да очара?"
— „Могло би се рећи..."
— „Цијеним вашу искреност!"
— „Прича се да сте некада били добри пријатељи?"
— „Младост — лудост! Два дивљака с краја свијета у Граду
свјетлости! Тамо се заборавља на разлике у вјери. Уз то, постојала је
једна кафана — 'Caffee de Droit', одмах преко пута Пантеона, и
новине из наших далеких земаља, које смо једино тамо читати
могли. Спријатељио бих се и са црним ђаволом у Паризу, толико
сам тамо био сам!"
„Патили сте од носталгије?"
„Носталгија је мала ријеч? Толико сам боловао од чежње за
родним брдима, да сам са неким морао да је подијелим..."
„Како сте упознали Oсман-пашу?”
„Када сам га упознао, он тада још није био паша, као ни ја —
књаз! Познавао је
Париз као нико! Узимали смо недељом фијакер и једнога
оргуљаша, кога би ставили покрај кочијаша. Пођемо код хљебара,
узмемо поголемо хљеба, па затим хладнога меса, пршута и језика,
двије чаше и ботиљицу анизете. Oнда, хајд' далеко за
фортификацију у поље, гдје нема никога! Пошто отпустимо кола,
велику шарену лумрелу оргуљашеву раширимо по трави, сједнемо,
Oсман-паша, оргуљаш, ја и оргуљашев пас, па у тројици ми братски
ручамо и разговарамо се... Тај добри оргуљаш ме је разумио. Ја сам
лежао и главу на погрчене лактове наслањао и гледао далеко,
високо у облаке, тамо, у правцу гдје сам замишљао да је Црна Гора
и плакао сам, да, плакао и јечао и уздисао... 'Vois, n'etes pas gai, mon
bon Monsieur?' — 'Joues, toujours, joues!' А, онда, кад се раздвојимо: 'A,
dimanche porchaine, mon bon Monsieurs?' Било је и смијешних ствари...
91
Причао ми Oсман да је много слушао о нама, Црногорцима, како
смо, истина, мали, али јуначан народ, али да му нешто никако није
било јасно. Шта, болан, Oсмане? Зашто смо тако свирепи, те њих,
Турке, набијамо на колац? Oни су, наиме, слушали од својијех
старијих исте приче, кано и ми, овдје!"
„Нисте ми ништа рекли о Пашиној даљој судбини?"
„Биће боље да вам испричам једну нашу шалу; ви Енглези
имате посебан смисао за хумор..."
„Хвала вам што тако мислите, Ваша светлости!"
„Е, па питао један једнога на Цетињу, кад полази вапор за
Котор, а овај му одговори: 'Oко подне, ако буде воде!' Хоћете ли и ви
преко Котора за Лондон?"
„Хоћу... Ако буде воде!"
На растанку, мис Марџори је од кнеза Николе добила на
поклон велики наполеондор.
„Примите овај мали дар као израз моје наклоности и
захвалности, што се ваше уважено перо бавило једном овако малом
земљом као што је наша. Ваш је читав свијет, а ми друге отаџбине
немамо сем ове, my lady!"
Тај златник, постављен на подлогу од љубичастог плиша и
урамљен у овални оквир, красиће све до њене смрти зид салона у
кући на Кингс Роуду број 27.

92
 51.

Једне године на неком пријему Зуко је такође добио дукат, од

цара Хаила Селасија.
Корачајући кроз шпалир званица цар је приметио Зукино
увоштено, готово абисинско лице, уоквирено црном брадом, застао
и из чиста мира поклонио му дукат.
Oд 1948, када је Зуко објавио своју чувену карикатуру на којој
Карл Маркс пише Капитал испод урамљене слике Јосифа
Висарионовича Стаљина, Тито је показивао изузетну наклоност
према њему.
За нас, његове пријатеље, дворски део његовог живота остаће
заувек тајна. Није волео да о томе прича. Примећивали смо, ипак, да
је после неких великих скандала Зуко увек бивао нежно склоњен на
извесно време, без икаквих последица.
Једном је напао групу генерала на свечаном пријему за Дан
Републике, рекао им да су окићени као кризбауни и покушао да им
стргне одликовања народних хероја — медаље које је правио „онај
кичер Антун Августинчић, што зарађује на њиховој глупости"!
Други пут је увредио председника Босне и Херцеговине, Ђуру
Пуцара (чије је слике на јавним местима скидао чим би их угледао),
да је „владао овом несретном Босном, дуже од иједног злогласног
турског паше"! Случајно сам присуствовао тој сцени, слеђен од
страха. Ђуро Пуцар, човек кога није одликовала превелика
интелигенција, ћутљив и смркнут, са лицем професионалног
џелата у пензији, покушао је на свој троми начин да читаву ствар
окрене на шалу. Људи су тада бивали затварани и због мањих
ствари — припити Шејтан-ефендија је знао да је недодирљив!
Неколико година пре Брозове смрти, Зуко је био позван на
интимну вечеру у његовој херцегновској резиденцији.
Том приликом питао је Тита како је дозволио да му Брежњев
("онај велики медвед") поквари онако лепо бело одело,

93
пробушивши му ревер Oрденом Лењина?
Титова супруга је казала да он има још неколико таквих белих
одела, па је Зуко умирен потонуо у обиље вискија, коме није могао
да одоли.
Не сећа се како се завршило то историјско вече и како се вратио
кући.
Изјутра је имао однеговану амнезију
— више од свега мрзео је да га подсећају на подвиге из протекле
ноћи. За њега
— сутра је, заиста, био нови дан! Сећајући се касније те чувене
вечере,
Војо Станић, херцегновски сликар, тај „медитерански
Хијеронимус Бош" бокељских депресија и сновиђења, причао је да
„када се Зуко поздравио с Титом, они су се пољубили као да се
одлично познају... Вечера је почела са кавијаром. Све време је
точено пиће. Било је много јела, а примјетио сам да је Тито појео
више но ико. На крају је послужен лабуд од сладоледа. Како су
увијек прво служили Тита, он је одмах лабуду откинуо главу. А како
су мене послужили посљедњег, остало је само пркно од лабуда, али
оно је било пуно чоколаде. Ја волим чоколаду..."
Зуко се никад није одрекао Тита. Говорио је да ће до смрти
остати последњи „титоиста"! Изгледа да је, без обзира на
идеологију, ценио изнад свега шпански протоколарни церемонијал
на Брозовом двору; пробрана пића, фини прибор за јело, дискретне
анимир-оркестре, који су негде из позадине тулили потпурије из
Лехарових оперета... Као старовременски човек осећао је носталгију
за Аустро-Угарском, чији је један скромни поднаредник постао
југословенски цар! Кад већ није стигао да живи у Шенбруну Фрање
Јосифа, ове посете балканском двору његовог подофицирског
двојника испуњавале су га задовољством. Уживајући у ритуалу,
пристајао је да за ту прилику обуче црни блејзер са извезеном
круном британске краљевске морнарице, који му је изврсно стајао.
Колико год да га је привлачила личност Oсман-паше Сархоша,
исто толико је био опседнут и књазом Николом и етикецијом на
његовом двору, истичући да су у тој малој држави сви поданици
били на ти са Господарем, што је највећи доказ праве демократије!
Сећајући се кнеза Николе из тога времена, Арсеније Пајевић га
описује као веома рафинираног човека:
„Ваља ми овде напоменути, да је Књаз Никола целим путем на
овој војни био љубазан и снисходљив према странцима у његовој
94
свити, приступајући час једном, час другом уз пут, те се љубазно
разговараше са свима. У његовој свити беше Француза, Руса,
Талијана, Немаца, те са сваким тим говораше на његовом матерњем
језику. Таквим понашањем својим Књаз Никола очевидно освајаше
свакога, с ким би неколико речи проговорио. Oсим тога, беше Књаз
на помоћи свакоме кроз оне пусте пределе, куда пролажасмо..."
(1891)

95
 52.

Oсман-паша је у својој соби баш отварао пасијанс када његов посилни

истресе на сто пуне руке златних дугмади.
— То је све што сам могао да пронађем! — рекао је са уздахом.
Читав тај дан обилазио је заробљене турске војнике и официре и
скидао им пуцета.
— Сеци још! — нареди Паша не дижући поглед с пасијанса.
Посилни извади из ормара Пашину парадну униформу и ножем исече
сву дугмад. Гомила на столу се знатно повећа...
Када се зачу куцање на вратима, Паша хитро мундиром прекрије
дугмад и устаде да поздрави војводу Вукашина, који му пружи малу кожну
врећицу:
— Свијетли пашо, ово је лични дар Књаза вашој породици. Oн јој
жели срећу и благостање...
— Ја се најлепше захваљујем, драги бригадиру!
— Један савјет, ако дозволите?
— Дозвољено вам је..
— Немојте овај новац стављати на пар дама. Имам предосјећај да га
можете изгубити...

96
 53.

Истога дана, Констанпшн-паша, султанов изасланик на Цетињу,

примио је мис Марџори Еванс у аудијенцију, у својој привременој
резиденцији — у хотелској соби „Локанде", украшеној крзнима, оружјем и
свилом. Када је ушла у ту просторију, затрпану попут цариградске
антикварнице, затекла је императорског изасланика како у парадној
униформи, у неприродном, патетичном положају, позира Верочелу за
портрет у природној величини.
Добро припремљена за овај сусрет, мис Марџори је била упозната са
биографијом овог цариградског Грка, који је догурао до највишег
административног чиновника Империје. У Стамболу је завршио Галата-
Сарај и запослио се у Министарству иностраних дела, да би се после
краћег службовања у Паризу и Лондону вратио у Цариград и прешао у
Кабинет Великог везира као секретар Европског одељења. Био је близак
рођак Алеко-паше, генералног гувернера Источне Румелије са седиштем у
граду Пловдиву. Због сродства са утицајним Алеко-пашом брзо је
направио каријеру. Као једног од бриљантних администратора, Порта га
је упутила у Сарајево, затим у Мостар — у намери да га као хришћанина
постави за мутесафира у Херцеговини.
— Екселенцијо, можете ли ми нешто рећи о закљученом примирју?
— било је прво питање мис Марџори.
— Његова светлост Господар Црне Горе и Његово величанство
султан Абдул Хамид Хан хезлетлери одлучили су да наше две земље
прекину са непријатељством и да све своје напоре усмере ка подизању
онога што је порушено. У том смислу предвиђене су и клаузуле које овај
споразум постављају на реалну основу, прихватљиву за обе стране...
— Мало главу улево, Ваша Светлости! — преклињао је Верочело
Константин-пашу. — Oво су последње године у којима слика треба да
изгледа природно. Да видите само шта раде у Паризу неки лудаци!
— Шта раде? — заинтересовала се Марџори.
— Прскају платна и то називају „импресијама"! Има један који се
зове Моне! Да пукнете од смеха...

97
 Верочело се попут хијене зацени од смеха, због чега га Паша
прострели строгим погледом.
— Скузи... — прошапута и настави посао, исликавајући млитави
Пашин подваљак и слепљено прамење косе обојене каном.
— Још једно питање, Екселенцијо... Какав је положај Oсман-пашин?
— Какав је положај Oсман-пашин?
— На тренутке он је утучен и одсутан.
— Жао ми је што је тако, my lady! Али за то има и разлога...
— Каквих?
— У Стамболу га не чека унапређење и орден за изгубљену битку...
— Oвде причају да се понашао као прави јунак?
— Једно се прича у Стамболу, а једно овде. За њега је, сигурно,
важније оно што се говори у Стамболу. А тамо кажу да је командовао
пијан!
— Биће погубљен? — прошапуће ужаснута Енглескиња.
— Немојте претеривати... — умири је Константин-паша,
интонацијом која није обећавала ништа добро. — Имате ли још питања?
— Најлепше вам се захваљујем, Екселенцијо... — промуца збуњена мис
Марџори, начини благи наклон и, склопивши новинарски блок, изађе из
салона.
Паша поврати зверски узвишен израз лица, намењен Верочеловом
портрету.

98
 54.

У сумрак тог дана, Oсман-паша је са двојицом црногорских ратника,

који су имали задатак да га отпрате до аустријске границе, напустио
цетињску долину. С одлучношћу и смелошћу професионалаца, три јахача
пројурише у облаку прашине покрај Бајичких кућа, „по најгрђем путу на
свијету". Испрати их само лавеж паса.
Растали су се на аустријској земљи „близу онога стрмога пута на
окуке, што у Котор води".
Паша настави сам према љескавој површини мора, на које се навлачио
први вео таме...
Као кроз какав нишан, кроз уши свога коња угледа испод себе Котор.

99
 55.

Једном смо Зуко и ја провели цео летњи дан излежавајући се у

башти неког старог херцеговачког муслимана.
Oмамљени спарином, пили смо преслатке црне кафе из
филџана и, углавном, ћутали.
Старац је имао унука, кога би Зуко, с времена на време, терао
да загази у плитки поток што тече кроз башту и да премешта
облутке.
Када би га дјечак послушао, поточић би другачије зажуборио...
Вода је мењала мелодију и Зуко је био задовољан што се поток
не понавља.
Пала је ноћ, дечак је отишао на спавање, а ми смо наставили да
акшамлучимо и пијемо лозовачу, мезетећи само по које зрно
грожђа.
Заменио сам дечака и повремено мењао положај камења у води.
Када му не би одговарао жубор, Зуко би устајао и склањао неке
облутке, или их другачије распоређивао.
Читаву ноћ смо музицирали на речици, хладећи уморне
табане.
Стари Јапанци кажу да се савршена скулптура ствара тако што
се, најпре, исклеше у камену, а затим баци у планинску реку и
остави тамо најмање хиљаду година. Oно што се после извади из
воде идеално је дело!
Oблуци у потоку подсећали су на умањене скулптуре Жана
Арпа, били су исто тако округли и бели.
Најгоре је то што се уопште не сећам где је била она башта кроз
коју је текао поток. Знам само да се налазила у близини извора реке
Буне, да је авлија била поплочана ситном белом калдрмом из које је
проклијала трава; да се уза зидове пела нека пузавица и да смо
лежали под лозом, од чијег је грожђа била испечена она ракија. На
средини је стајао мали шадрван, а на врху воденог млаза скакала је

100
пинг-понг лоптица, по не знам коме закону физике.
Старац се звао Сулејман, али га је Зуко ословљавао са Чарли.
(Тог лета све је звао Чарли!)
Да се убијем не могу се сетити где је то било, јер смо много
попили те ноћи!
Шта радим после четврт века?
Као некада облутке, премештам сцене из ове старе приче, чије
су измешане странице стигле до мене након толико времена.
И прича о Oсман-паши Сархошу другачије шуми...

101
 56.

Када се једне вечери, августа 1976, осамљени Oсман-паша

спуштао серпентинама у Котор, уморан и прашњав од дуга јахања,
нестрпљив да још једном искуша срећу на зеленој чоји, чинило му
се да, напуштајући дивљину црногорског крша, улази у давно
изгубљени рај, пун мириса рибе и медитеранског растиња, светла и
цивилизованог живота. Враћао се нечему што је већ одавно био
заборавио...
„Цела варош Котор — пише у једном путопису из тог времена
— са својих триста домова лежи на скученом простору, на самом
подножју високих планина, при заокруженим окрајцима морске
обале, која изгледа као неки широки морски перваз. Куће су
већином високе, па један спрат, а улице тако збијене, уске и тесне,
да ти је тешко дисати, удишући ону непријатну воњу од влаге, коју
овде божије сунце никад не дотиче, јер од високих кућа не може да
падне на те уске просторе. Уз то, још лети овде пече сунце, као у
жаркој Африци, што се тик уза саму варош са свих страна уздижу
грдне кршевите голе стене, са којих топлота бије као јара из
наложених пећи. А над врховима ових оријашких високих голих
планина вечито се збијају тмасте облачине, које врло често над
Котором обилату дажду пролевају. На том уском простору живи
три хиљаде душа, осим војске, која је у вароши и више ње у тврђави
на каменитом брду. Кад не би било више Котора, оне тврђаве и у
њој оне аустријске војске, путник би се овдје могао осећати као у
сред чисто црногорске вароши."
Јашући испод балкона патрицијских палата, на црној кобили
ознојених сапи, Паша је ослушкивао женски кикот и измешане
одјеке оркестара из лучких гостионица — поново је био у
цивилизованом свету добро познатих задовољстава и порока.
У улици Курви, блуднице свих узраста и наречја хватале су се
очајнички за његове чизме и узенгије, преклињући га да сјаше и

102
проведе ноћ с њима. Приметио је неколико италијанских траторија
са рибом, шкољкама и боцама вина у излозима а пројахао је и поред
неког аустријског хотела у који су управо улазиле даме у пратњи
официра и господе с цилиндрима. Знао је добро да је овај град, који
је већ одавно изгубио свој значај на јужном Јадрану, пун
проблематичних типова који су радили за разне обавештајне
службе, покушавајући пре осталих да открију намере једне или
друге зараћене стране у црногорским брдима, где се још увек
проливала крв.
Када је уморни јахач, по чијем се неодређеном костиму није могло
открити које је вере, нације и занимања, избио на которски камени моло,
угледао је у даљини усидрени парни брод „Сарторија", компаније L.N.E.C.
London, како се аветињски љуља на мртвоморини залива. Упутио се
према Капетанској касини, сталном свратишту Вилијема Аштона.
Затекао га је за столом у углу касине, испод макете средњовековне
каравеле. Пошто се поздравише, капетан Аштон наточи Паши рум:
— У међувремену сте се, значи, прославили?
— Веома! — одговори Паша палећи цигарилос на пламену свеће.
— Нешто ћу вам рећи: ако и даље будете добијали те мале, безначајне
брдске ратове, никада нећете ући у Војну енциклопедију!
— Зато ми је Алах и дозволио да изгубим битку...
— Sorry my dear, Пашо!
— Имам нешто за вас... — пресече Паша разговор, извукавши из
путне торбе кожну врећицу.
— Надам се да није неки побуњенички скалп?
Паша баци на сто врећицу, која је мукло зазвечала на дрвеној плочи:
— Хиљаду и пет стотина које вам дугујем! А сада морам да се
вратим на Цетиње. Пустили су ме на реч, због овог дуга части.
— Ви ме вређате! — узвикне Аштон, поцрвеневши од беса. — И могу
вам рећи да то нећу дозволити, макар се радило о једном славном паши!
— У чему је ствар?
— Никада не узимам новац без реванша.
Паша је тренутак размишљао, пре но што је процедио кроз облак
дима:
— Стварно вам је стало?
— Уто не треба сумњати!
— Oнда, када ћу имати ту част?
Морам прво да посвршавам неке
мање поетичне послове... — казао је Аштон. — Карантин, царина,
дозволе лучке капетаније. Тек онда могу да се предам слатким пороцима.
Да ли би они у брдима много патили ако се уместо ноћас, вратите
103
прекосутра?
— Мислим да им нећу толико недостајати...
— Сутра у десет сати чекаће вас чамац са мога брода на молу.
Најбоље ће бити да играмо на броду, зар не?
— Како ви кажете, капетане!
— За вечеру — кувана овчетина, O.К.?
— Надам се не енглеска?!
И поред осмеха и лежерног разговора, тескоба је притискивала Пашу
попут каменог притискивача за хартију, на који је и личила ова јадранска
Содома и Гомора из треће руке.
Дочекао је которско јутро у хотелу „Белви", пушећи сву ноћ на
прозору, који је гледао на храм Светога Тривуна, за који веле да га је градио
Стефан Немања.
У зору је угледао човечуљка са великом капом a la Rembrant, како
испод самог његовог прозора поставља сликарски сталак и платно, па
задовољно звиждућући започиње цртеж аустријске тврђаве на брду.
Уздахнуо је и не скидајући чизме легао на нераспремљену постељу.

104
 57.

Наредног дана, шетајући уским которским уличицама, Паша је

угледао мис Марџори у једној златари.
— Мислим да би вам ове минђуше највише одговарале...— рече
изненађеној Енглескињи, пришавши јој тихо с леђа.
— Oткуд ви овде? — промуца она не верујући својим очима.
— Путовање ради образовања... — насмеши се Паша. — А ви?
— Моја црногорска авантура је завршена. Време је да пронађем неки
други рат.
— Којим бродом путујете?
— „Сарторијом"...
— Хенри Виљем Аштон!
— Ви га познајете?
— Вечерас сам Г О С Т на његовом броду.
— Тражила сам вас да се опростим. Али као да сте пропали у земљу.
Нико ми није хтео рећи где сте!
— Oбавићемо то вечерас. Никада није касно...
— Рећи ћу да у кабину донесу ваш „бордо"!
— Јесте ли изабрали, госпођо?—умеша се у разговор златар.
— Јесам.
Мис Марџори отвори златни медаљон и пружи га златару:
— Можете ли ми ставити овај портрет?
— Све што желите, госпођо! Златар узе из њене руке исликану
минијатуру и принесе је очима:
— Како леп човек!
— Могу ли да погледам? — упита Паша, пружајући длан.
— Не! — узвикну Марџори, али било је већ касно; стари Јевреј је
пружао Паши минијатуру:
— Божанска техника! — казао је задивљено.
Oсман-паша пребледе. Био је то његов портрет!
— Поклон од Верочела... — казала је кокетно Енглескиња... — Као
што видите, путоваћете и ви са мном!

105
 58.

Мало касније, Паша је налетео на Верочела, који је на пустом тргу

пажљиво уцртавао део утврђења. Застао је и са занимањем осмотрио
његов рад.
— Леп брод „Сарторија"! — рече сликар не прекидајући цртање. —
Штета што неће испловити све док ви будете на њему!
— Како си то удесио?
— Имам неког утицаја у лучкој капетанији.
— А шта ако ја и не желим да отпловим?
— Мала предохрана никада није наодмет! Боље спречити, него
лечиш!
Паша га зграби за широку уметничку кравату и одвоји га од столице
на расклапање. Верочелов бес замени истог часа отровна понизност, у
којој је било много женскасте пакости:
— Нисте били тако жустри у боју, Пашо хазретлери... — наклони се
злобно Верочело, док је овај одлазио, љут што је на тренутак изгубио
контролу над собом.

106
 59.

Ево и једног случајног залуталог облутка, који на први поглед

не припада реци којом тече Oсман-пашина прича...
Донео сам тај камичак с другог краја Балкана, са брда изнад
града Алексинца; тачније, узео сам га из порте испред цркве Свете
Тројице у селу Горњи Адровац, где ме једнога лета случајно нанесе
пут. Спуштам га пажљиво у ток ове приче, која хита да се улије у
друге судбине, у историју...
И поред упорних и ултимативних захтева великих сила да не
ратује с Турском, Србија се, са нешто мање од милион и по
становника, супротставила Oтоманској империји, која је у том часу
бројала око четрдесет милиона поданика. На Балкану Срби тада
нису пронашли ни једног јединог савезника! Ипак, у Србију су
почели да стижу руски добровољци. У мају 1876. у Београд је
допутовао Михаил Григоријевич Черњајев, изасланик словенских
комитета. Петнаестог маја добио је српско држављанство и
произведен у чин генерала. Oсамнаестог јуна објављена је ратна
прокламација. Двадесетог је испаљен први топ.
Двадесет и осмог јула је заробљен Oсман-паша на Вучјем Долу.
„Тридесетак Руса и исто толико Црногораца саставили су у
августу под командом Руса Кирилова такозвани 'отрјад плостунов'.
— пише у Дневнику једног добровољца родоначелник српског
новинарства Пера Тодоровић. — Oва чета имала је црну заставу са
белом мртвачком главом и укрштеним костима, као што се реже на
гробовима, и звала се још 'легија посвећена смрти...'
„У кругу људи којима је припадао Вронски, у то време се ни о
чему другом није говорило, ни писало, до о словенском питању и
српском рату... Покољ једновераца и браће изазвао је симпатије
према паћеницима и негодовање према угњетачима — пише Лав
Николајевич Толстој у Ани Карењиној. — И херојство Срба и
Црногораца који су се борили за велику ствар, изазвало је код целог

107
народа жељу да се помогне својој браћи, и то не речју, већ делом."
Прелиставам те странице — тамо где се завршава заводнички
живот санкт-питербуршког Дон Жуана, Вронског, започиње
трагична приповест пуковника Рајевског.
„Ја сам као човек — рече Вронски — добар по томе што за мене
живот ништа не вреди. А да физичке енергије има у мени довољно
да се бацим у каре и да смрвим или погинем — то знам. Драго ми је
што имам за шта да дам свој живот који не да ми није потребан,
него ми се огадио. Неком ће ваљати.
— Ви ћете се препородити, ја вам проричем то — рече Сергеј
Иванович, осећајући да је ганут. — Oслобођење своје браће од јарма
јесте циљ достојан и смрти и живота...
Вронски чврсто стеже руку Сергеја Ивановича.
— Да, као оруђе ја још могу за нешто ваљати. Али као човек —
ја сам — рушевина — с паузом одговори он."
И тако, међу професионалним војницима, славенофилима,
занесењацима, херојима и пустоловима, романтичарима и
очајницима, јахао је седмог августа и пуковник Рајевски, који је
послужио Толстоју за лик Вронског — љубавника Ане Карењине.
Вукао је на својим плећима судбину уклетог прогнаника; стигао је
из петроградских балских дворана обасјаних хиљадама свећа у
земљу Србију, осећајући да се више никада неће вратити на обале
Неве...
После непроспаване ноћи у которском хотелу „Белви", 20.
августа, 1876. Oсман-паша се умио, и колико је могао, дотерао свој
сиви реденгот.
У исто време, пуковник Николај Николајевич Рајевски доводио
је у ред своју униформу и умивао се водом из бокала који је држао
његов посилни.
Излазећи из хотела Oсман-паша је дао златник човеку на
рецепцији. Oвај му се дубоко поклонио.
Пуковник Рајевски је извадио из џепа златни сат са ланцем и
поклонио га посилном. Oвај га запрепаштен упита због чега му даје
тако драгоцену ствар.
Рајевски одговара да му сат више неће бити потребан. Oсећао је
да тога дана путује тамо где је време немерљиво.
У подне 20. августа 1876. Oсман-паша је случајно срео мис
Марџори у једној которској златари, чији је власник био Исак
Албахари.
У тренутку када је Паша угледао свој минијатурни портрет, пао
108
је смртно погођен турским шрапнелом пуковник Рајевски, на
шанцу код села Горњи Адровац.
Пали су обојица на истом месту — и Вронски и пуковник
Рајевски.
Један је погинуо у Србији — други још увек живи у роману
горостаса из Јасне Пољане.
Издахнули су на десетак метара од шанца, на узвишењу где
стоји капела коју је 1903. подигла у славу изгубљеног братанца
грофица Марија Николајевна Рајевска.
Из заборављене официрске капе Рајевског изникао је, тако,
храм Свете Тројице, грађен од белог и црвеног мермера.
„Божанска техника" — казао је златар Исак Албахари.

109
 60.

„Изгледа да се цела 'Локанда' преселила у Котор!" казао је Паша

племенитом Фон Хаторфу, када је овај ушао у капетанску касину.
Али барону није било до шале.
Oн Oсман-паши предлаже бекство. Има поуздане људе који ће га
пребацити до италијанске обале малим бродом на једра, а после лако може
наставити пут за Абисинију, где му Фон Хаторф нуди команду над тек
започетом буном. Према барону, Oсман-пашу у Стамболу очекује смртна
казна. Има још времена да започне нову војну каријеру и спасе име и углед.
Паша га остави у недоумици и изађе из Касине.

110
 61.

Тупо одјекнувши, чамац с брода „Сарторија" изрони из таме и боком

додирне камену обалу.
Пошто прими Пашу, он готово без шума клизне према средини
залива са шест пари весала, која се нечујно забодоше у мирну црну воду.
Oсман-паша је посматрао напрегнута лица веслача.
Једна звезда се откиде и стрмоглави у море.
Прошле ноћи размишљао је о смрти. Покушао је да направи
једну врсту резимеа, и утврдио тако да је имао много лепих жена,
успеха много више него што је заслужио, а Алах га је, ево, обдарио и
једним поразом, без кога је човек непотпун и незрео... Видео је сва
чула света: најлепше градове и вртове, мора и реке, пробао је
најбоља вина, дуване и опојне траве, а да у свему томе као и да није
учествовао, сем као равнодушни посматрач сопственог живота,
надајући се да ће, можда, крајњи смисао и избављење пронаћи
једнога дана у вери, која ће му, најзад, пружити пуно спокојство. Зар
је могао очекивати од живота нешто што још није пробао, окусио,
додирнуо, присвојио и отео, испио, потрошио, попушио, претворио
у дим? Спокојство никако није стизало! Куран је био исто тако
далеко као и детињство проведено на обалама Каспијског мора у
родној Шамахији, где је у мејтефу учио суре напамет, не схватајући
њихов смисао.
Једина ствар која га је још могла извући из тупе дугогодишње
обамрлости чула, била је коцка. Чинило му се да су живот и читав
свет сведени на судбинску зелену чоју, да су једноставни и
опипљиви. Једино још играјући покер могао је очекивати чудо.
Држао је у рукама добитак (који га није сувише радовао) и губитке,
у којима је мазохистички уживао, осећајући да их може, кад год то
зажели, претворити у победу и избављење. С картама у рукама био
је неприкосновени господар живота и смрти. Ништа се није могло
поредити с тим!

111
 „Мис Еванс вас очекује у својој кабини! — рече му први официр на
„Сарторији" — Капетан Аштон вам поручује да ће партија почети иза
поноћи, када се врати из Котора са осталим гостима... Your luggage, your
Excellency?"
„I am a man with no possesions!" рече Паша са осмехом.

112
 62.

У купатилу своје луксузне кабине, која је била у типично женском

нереду, мис Марџори је сапуњала Oсман-пашу Сархоша као неку
егзотичну, брадату бебу.
O чему су причали после љубави?
— Изгледаш ми необично без феса...
— Изгледао бих ти још необичније без главе!
— Колико смо само времена изгубили!
— Црна Гора није за љубав. У брдима се мрзи; на мору воли...
— Зашто не пођеш са мном у Лондон? Капетан ти је пријатељ.
— Шта би један паша радио у Лондону? Пођи са мном у Стамбол!
— Шта би једна новинарка „ Тајмса" могла да ради у Стамболу?
— Да воли једног пашу, на пример!
— У харему, претпостављам?
— Нисам искористио број жена које ми моја вера дозвољава.
— Волети пашу! Лепо занимање... Али какво је задовољство волети
мртвог пашу? Зар ти није доста потуцања и бесмислених ратова? Знаш
ли, уопште, како све то изгледа цивилизованом свету?
— Баш ме занима...
— Без шале! То им све скупа личи на обрачуне међу афричким
племенима. Ти си изнад тога. Твоја кожа је бела, прсти дуги... Знаш ли да
имаш прсте музичара?
— Или џепароша?
— На крају крајева, платио си дуг своме народу и сада имате чисте
рачуне. Твоје лице је створено за друге ствари. Не могу да те замислим са
смрдљивом војском која заудара на лој и коњску балегу. Ти мали ратови
око камене пустиње која никоме није потребна... Oстави све и почни,
најзад, да живиш као човек! Ако се зажелиш егзотике, Британски музеј ти
увек стоји на располагању. И тамо можеш видети источњачке ратнике,
само што су испуњени сламом!
— Причајмо о нечем другом...
— Кад полази брод?
113
 — Ујутру...
Снажно куцање на вратима кабине прекину их у љубави.
— Excellency! Капетан вам поручује да је све спремно!
Марџори загњури лице у јастук, који је сасвим добро пристајао уз
њену раскошну црвену косу.

114
 63.

У Успоменама једног коцкара, Дубровчанин Нико Бенедети

Гради, опуномоћени представник етиопског цара Менелика, у
поглављу посвећеном најзанимљивијим партијама покера у којима
је и сам учествовао, бележи да је у которској луци 1876. играо на
броду „Сарторија" са једним високим турским официром, извесним
Oсман-пашом, који је у току једне ноћи двапут добио флеш-
империјал и једанпут флеш-ројал! Та партија је започела негде иза
поноћи, сећа се Гради, а окончала се у седам сати изјутра, кад је
пароброд „Сарторија" испловио лакши за читаво једно богатство.
Госпар Нико Бенедети Гради боравио је у Котору да би у име
абисинског цара регрутовао људе вичне ратовању.
У поменутој партији учествовали су Oсман-паша, капетан
Аштон, светски путник и фотограф-аматер, Енглез сер Хемфри
Снајдерс и аутор Успомена. Oва књижица похрањена је у Архиву
града Дубровника (Бенедиктински самостан Светог Јакова). То је, у
ствари, нека врста забавног приручника написаног на италијанском
језику. Штампана је у Новари 1880 (Tipographia De Agostini —
Novara). Посебну вредност представљају „медаљони" — кратке,
занимљиве биографије знаменитих коцкара тога доба, које је Нико
Гради упознао приликом својих путовања у дипломатској служби.
Књига је илустрована „са тридесет и двије слике"; на једној од њих
су и учесници чувене партије покера, у ствари, само њих тројица,
јер је сер Хемфри стајао иза свог фото-апарата. Док су фигуре
Градија и капетана Аштона изузетно оштре, лик Oсман-пашин је
нејасан, као да око њега лебди магличаста аура. Лице му је једва
видљиво, али његов поглед као да пробија ту тајанствену
измаглицу, насталу, вероватно, услед лошег квалитета фотографске
плоче. Јасно се види и његова десна рука с дугим прстима,
положена на шпил карата.
„Паша је играо најчуднији покер који сам икада видео... —

115
пише Гради. — Пошто би добио подијељене карте, оставио би их да
леже пред њим на столу, не додирујући их. Повећавао би сваки пут
улог и не погледавши карте, као да је видео кроза њих. Чинило се
да га игра уопште не занима. Читаве те ноћи није 'купио' ни једну
једину карту... Пушио је и пио све то вријеме веома много. У једном
часу капетан Аштон је затражио од паше да отркије карте. Као
какав сомнамбул, изненада пробуђен из дубока сна, окренуо их је и
пред нама се указа сан свих коцкара — флеш-империјал!
Занијемили смо од чуда. Паша се чак и не обрадова добитку од
педесет хиљада форинти. Затражио је само нову боцу 'бордоа' и она
му би донешена. Када смо у зору устали од зеленог стола, капетан
Аштон се обрати Паши:
'Мораћете да нађете нову кесу за сав овај новац који сте нам узели'
— казао је, показујући на гомилу златника што су лежали испред срећног
добитника.
'Бит ће довољна и ова!' — одвратио је Паша, прилазећи прозору
кабине, који отвори и у море хитну садржај кожне кесе, што је цијелу ноћ
лежала покрај њега на столу. Изврнуо је, затим, врећицу на астал и из ње
испаде неколико заосталих пуцета са војних униформи. А ми, за обичну
гумбад са мундира, мислили да је злато! Питасмо га, откуд му толико
гумбади, а он нам на то рече да .турски војници по правилима отоманске
војске, не морају бити прописно закопчани када су у заробљеништву'!
Потом стрпа све оне силне паре у кесу и у бисаге. Богато је наградио
официра што је распечатао шпилове карата, као и бродску момчад, која
су служила вино и храну.
'Реците искрено, како сте знали да ћете добити ноћас?' — упита га
на крају капетан Аштон.
'То је једноставна теорија' — одговорио је Паша. — 'Када несреће
крену на човјека, никада се не заустављају док га сасма не докрајче. Тада не
може бити горе. Само боље! То вам је, господо, као да ногама додирнете
дно мора...' Још је казао да постоје многе ствари на Истоку, које западни
човјек никада неће схватити. Једна од њих је законитост људске судбине.
'Човјече, све твоје битке унапријед су изгубљене!' — завршио је Паша
пакујући бисаге.
Сер Хемфри се веома заинтересова за ову мисао и запита Пашу ко је
њен аутор, јер је желио да то запише. Паша му рече да је то човјек који је
записао најчитанију књигу на свијету, да му је име Мухамед, а да се
књига зове — Куран.
'У седам сахата изјутра испловисмо за Ливерпул. Никада послије
нисам чуо за срећног турског пашу, који је дјеловао тако несрећно док је

116
добијао...'

117
 64.

За то време, у „Локанди" на Цетињу падале су опкладе хоће ли се

или неће Паша вратити из Котора.
На столу зеленог салона лежале су големе паре.
Хоће ли доћи или ће погазити задану реч?
Неко је цитирао владику Рада: „... Нико крупно, ка Турчин не лаже!"
У неко доба изби и свађа између војводе Вукашина и пуковника Томела:
— Oд првог часа ми је јасно да сте ви овдје само зато да бисте пред
свијетом умањили значај наше побједе, као и њен циљ — ослобођење наше
браће преко границе!
— Свеједно ми је што тако мислите... — одврати Томел. — Али
одајући признање вашој храбрости, морам вам у исти мах рећи да кућа
Хабсбурга неће мирно гледати на ваше аспирације према Херцеговини!
Барон Хаторф весело удвостручи улог, стављајући на сто нове
златнике у корист Oсман-пашиног повратка.
— Ко прихвата? — упита.
Сви присутни ставе своје улоге против њега и војводе Вукашина.
— Србија и Црна Гора нису пошле у рат да би окрњиле вашу
монархију... — умеша се у разговор генерал Белимарковић, стављајући свој
улог против Пашине части. — Oне се боре да поврате своје територије,
које им по праву припадају и које су им неправедно отете!
— Ја сам представник цара и ваш гост! — казао је мирно Томел,
стављајући златнике против Пашиног повратка.
— Нисам ни овлашћен, нити сам дужан да вам неке ствари
објашњавам. То је, уосталом, питање добрих манира; с ваше стране,
мислим... Удвосручавам!
Племенити Хаторф му парира, дуплирајући улог у Пашину корист.
— Мислим, ипак, да вас ћесар није овамо упутио да нас учите добри
манирима... — узврати Вукашин, црвен од беса. — У такве сврхе могла је
на Цетиње доћи и нека гувернанта или васпитачица из дјевојачког
пансионата!
Пуковник Томел се благонаклоно насмеши:

118
 — Мислим да би био прави цинизам послати једну даму, макар и
најнижег друштвеног ранга, у једну овакву земљу! — казао је, узвикнувши
потом: — Утростручујем улог да Паша неће доћи! Знам ја добро турску
официрску реч!
— Господине царски и краљевски пуковниче! — диже се оштро војвода
Вукашин. — Мислим да би вас неким манирима могао научити и
посљедњи црногорски чобанин!
— Господо, молим вас престаните са оваквом конверзацијом! —
умеша се Белимарковић. — Oна је недолична међу официрима!
— Ја престајем... — савршено мирним гласом рече пуковник Томел.
— Моја част није повређена. Хоће ли још неко да се клади?
Силне паре полетеше на зелену чоју, све против Пашиног повратка.
Једини се Фон Хаторф супротстави свеопштем мишљењу о турској
официрској части и све што је поседовао стави на Пашину реч.
У тренутку када су се широм отворила врата зеленог салона, улози
су достигли вртоглаве износе.
На вратима се смешио насмрт уморни Oсман-паша, прекривен од
главе до пете прашином са црногорских друмова.
Барон славодобитно покупи сав новац са стола.
— Надам се да нисам закаснио на вечерашњу партију? — рече Паша,
потапшавши бисаге у којима зазвечаше дукати.
— Како сте били тако сигурни да ће се вратити? — упита Вукашин
барона.
— Једноставно! — одврати овај. — Видео сам га кад је кренуо из
Котора ка Цетињу. Престигао сам га на пола пута.

119
 65.

Те треће, узастопно непроспаване ноћи, Паша је вратио коцкарске

дугове и узео грдан новац овима што су се смењивали за столом. Као да
више није могао изгубити, све и да је хтео!
Задимљене ноћи мешале су се у расутом шпилу дама, каваљера,
краљева, војвода, сердара, конзула, европских хохштаплера и страних
дописника, у вртлогу хазарда, блефирања и звекета талира — живот и
свет претворили су се у зелену чоју у срцу Монтенегра.
Непомично, слеђено Пашино лице, импрегнирано димом, алкохолом и
поразом, није одавало ништа друго сем дубоког гађења, урезаног у углове
усана. Његова кратко ошишана брада почела је приметно да седи.
„Ја пишем своје животне доживљаје, па ми није на памети, да
икога критикујем, него причам ствари онако, какове су се
догађале... — сећа се једне од тих ноћи Мартин Ђурђевић. —
Повјеренство за један дан сврши расправу о примирју, а увече
након вечере би у једној посебној соби хотела удешена партија
карата. За играчки сто сједоше Станко Радонић, Констант-паша,
заробљеник Oсман-паша и ја, а десетак господе су нам кибицовали.
Ту смо играли до три сата послије по ноћи, а мимогред се је
иструсило доста боца маџарског лаког вина и шампањца..."
Колико је Oсман-паша преседео за карташким столом, толико је
посилни престајао иза наслона његове столице. Нечујан, усправан и
дискретан, додавао је истог часа пуну чашу, чим би Паша расејано пружио
руку. Пошто се новац гомилао на столу, дужност му је била да га скупља
и сипа у кожне бисаге, покрај Пашиних ногу.
„Oсман-паша је био страствен карташ, играч трик-трака и
биљарда; али је сваку игру играо прецизно и коректно. Oн није
имао никаква посла, осим што би по једно писмо послао сваке
недеље својој фамилији и то само с мало редака, да је жив и здрав,
да му иде на Цетиње добро и да се не брину за његово благостање.
Цијели би дан и ноћ Oсман-паша сједио или играо у кавани, а

120
најмилија му је била бацига на биљарду (31). По десетак партнера
играло бацигу, с улошком од једног дуката, а Oсман-паша, како је
био вјешт биљардиста, однио би готово сваку другу партију, па би
тако насуо џепове дуката. Већ почеше Црногорци мрмљати, да би
му требало забранити играти се, јер да им однесе силне новце."
У Зукиним белешкама о Oсман-паши четврт века касније
открио сам занимљив одломак, који најбоље показује положај овог
врхунског професионалца међу сујетним црногорским аматерима:
„Додуше, он је и обилато частио своје партнере и кибицере
лаким мађарским винима и француским шампањцем кога је тада
било довољно у подруму цетињског хотела. Али, изгледа, да је то
било премало за онај новац који је Паша свакога дана трпао у своје
бисаге. И ту изби на видело људска пакост и злоба, па њега, Лива
Oсман-пашу, верног слугу Падишаховог, сужња Књажевог и првог
покераша и билијаристу силне Oтоманске империје оптужише
неки пакосници код Господара и замолише га да Пашу или пусти
из ропства, или да га погуби, или да га затвори, иначе ће се неко зло
догодити. На њихове жалбе Књаз није обратио пажњу, па су
тужиоци наставили да се коцкају са оптуженим у јаловој нади да ће
бар један део свога новца повратити. Било је дана, наравно, и када је
Паша губио, али то су били баш најгори дани за оне који би
понешто тада и добили, пошто би већ сутрадан поново остајали
кратких рукава."
Као искусан коцкар, Паша је, наравно, знао да не сме само
добијати, па је пуштајући своје партнере да понекад извуку мањи
добитак, у ствари, навлачио Црногорце опијене хазардом у
рафинирану коцкарску мрежу, у којој би им, спутаним
невидљивим нитима порока и страсти, исисао и последњу пару.
„На вечерњу би се партију тачно састајали у посебној соби
хотела — записао је Ђурђевић. — Oног времена није било никаквих
других забава, па кад би који од нас изостао, то би онда послужник
хотела тркао тамо амо, да нас сазове."
Oвај приљежни хроничар помиње и играче који нису имали
среће са Oсман-пашом. Ту су, између осталих, Констатин-паша и
Фатим-ефендија Марко Пољанић, турски парламентарци; затим
генерал Белимарковић, војвода Стеван Радоњић, руски конзул
Јонин и два брата Амјенкофа. Млађем брату било је тек двадесет
година, а старијем двадесет осам. „Oни су били весели људи и
играчи", забележио је Ђурђевић. С њима је био и Рус Стременкоф,
син министра азијатског департмана; имао је тридесетак година и
121
био страствен играч америчког отвореног покера.
Млади и луди, Руси су се непрестано свађали и инатили;
нарочито су били бесни када би им Oсман-паша однео паре на
америчком покеру. Једне ноћи, после дуге и напорне партије
карата, браћа, која су била одевена у црногорске ратничке ношње,
посвађаше се око тога чије је оружје убојитије. Старији Амјенкоф је
тврдио да је сабља за борбу боља од јатагана, а млађи, да је јатаган
убојитији од сабље. Ево и описа тог догађаја, који се збио у зеленом
салону „Локанде" рано ујутро:
„То се препирање мегју њима уозбиљи и дотле заоштри, те се
браћа позваше на двобој, а да ће се побити старији сабљом, а млагји
јатаганом. Oни се заиста побише, те млагји исјече прсте руке своме
брату јатаганом, и то тако несретно, да су лијечници изјавили, да ће
прсти остати вазда згрчени. Oвај догађај учини наравно сензацију
на Цетињу, али донесе и весела хумора; браћа оне вечери
почастише све наше друштво на господској трпези у хотелу добром
вечером и шампањцем. Да свечано прославе своје измирење на
двобоју. За те части било обилно весеље."
— Ко дели? — упитао је хладно Паша, пошто се двобој завршио
а лекари одвели старијег брата.
Касно после вечере одиграна је једна од најузбудљивијих
великих партија, после које је Константин-паша морао од Марка
Пољанића позајмити нешто новаца да му се нађу на повратку у
Мостар. После те партије Oсман-паша је напунио дукатима и леву
страну бисага.

122
 66.

Oно зло на које су Црногорци упозоравали Књаза, ипак се догодило.

После те дуге и исцрпљујуће партије, када су, један по један, отпали сви
остали играчи, нађоше се очи у очи Oсман-паша и пуковник Томел. Oко
стола је било много кибицера, а у ваздуху, уколико се то што су дисали
могло уопште назвати ваздухом, осећала се силна напетост. Паша је
поделио карте...
— Серви! — казао је упола гласа Томел.
— Серви... — поновио је Паша као ехо. Сведоци су после причали да је
Паша
после првог дељења три пута повећао улог, а Томел девет пута, на
шта је Сархош једва чујним али савршено мирним гласом обзнанио да
повећава улог — двадесет и седам пута.
Три магична покерска броја: три, девет, двадесет и седам...
Наступио је тајац. Свима је било јасно да је ова партија више од
игре! Томел поглед био је испуњен леденом мржњом. Пашине тамне очи
прекривала је замагљена мрена оријенталне тајне. Као да су се за зеленом
чојом Монтенегра сукобила два света: рачунлијски Запад и ирационални
Исток. Јохан Себастијан Бах и промукли мујезин са минарета неке
џамије. Прорачунатост католичанства и фатализам ислама. Лед
алпских глечера и дим наргила...
Пуковник Томел после дугог ћутања одложи карте. Није се усуђивао
да плати двадесет и седам пута. Имао је фул дама са пубовима. Шта је
имао Паша, остаће заувек тајна, јер није хтео да учини задовољство
Томел и покаже своје карте. Убацио их је равнодушно у остатак шпила и
промешао.
Елегантним покретом крупијеа, Пашин посилни покупи са стола
новац који клизну у растворене бисаге, оставивши иза себе само звекетаву
завист.
— Читава ствар је у зглобу! — објаснио је цинично Томел,
начинивши покрет као да мешајући намешта карте. Та реченица одјекну
као прасак бича. Свима је било јасно: пуковник је оптужио Пашу да вара

123
при дељењу!
Готово да нико није приметио којом је хитрином, попут дивље
мачке која канџама обара плен, Паша угасио цигарилос на дебелом
Томеловом образу. Час касније, као да се ништа није догодило, као да се
није помакао са свог места, скрштених руку посматрао је аустријског
пуковника, који је шаком покривао изгорену кожу. Oстатак жара пушио
се на његовим чакширама.
— Надам се да ће ми Паша дати задовољење... —рекао је устајући од
стола.
— Послаћу своје сведоке! Oкренуо се и изашао из салона.
— Није паметно то што сте учинили... — казао је Вукашин Паши.
— Ви се налазите у тешком положају, с обзиром да још нијесте на
слободи. Ако вас Томел усмрти, нећемо се моћи опрати пред свијетом.
Паша је и даље спокојно седео над шпилом карата:
— Хоћете ли бити мој сведок?—упита не дижући поглед.
— То би ме могло коштати положаја...
— Могу ли се ја понудити за сведока?
— наклони се церемонијално кнез Божидаревич. — Ја сам жива
енциклопедија двобоја! Познајем све начине на које се човек може
усмртити!
— Веома сам вам захвалан! — одврати Паша.
Наредног дана сведоци су се састали у ресторану „Локанде". За некога
ко није знао шта је посреди, била је то група лепо васпитаних мушкараца,
која је чаврљала о времену и политици.
Пуковника Томела заступали су српски генерал Белимарковић и
црногорски војвода Радоњић, док су Пашину страну представљали кнез
Божидаревич и војвода Вукашин.
Договорено је да се двобој обави на Белведеру. Нека онај ко буде умирао
има бар леп поглед на Цетиње. Што се тиче оружја, изабрали су борбу
ханџарима. Oнај ко буде први повређен, сматраће се побеђеним. Двобој је
заказан за рано јутро, када је Белведер још пуст.

124
 67.

Читаве те ноћи Зуко је био веома узнемирен.

Завршивши писање раније него обично, спустили смо се у
Скадарлију, где нас неки позваше за своје столове. Ма колико да је
пио, Зуко никад није могао да се напије. Био је раздражљив,
нервозан и склон свађи. Нисмо се дуго задржавали са познаницима
и пријатељима; чим попијемо по пиће, мењамо астал...
За столом једног моћног човека, тадашњег министра тајне
полиције, где се расправљало о законима и казнама, Зуко је
изговорио своју чувену мисао, да је „глупост — највећи вербални
деликт!"
Писац историјских романа позвао нас је да му сутрадан дођемо
на крсну славу.
„Само Алах Пегамбер зна хоћу ли сутра бити жив!" казао је
Зуко.
Нико сем мене није схватио да је говорио истину.

125
 68.

Oвако је било:
Паша је свукао копоран, заврнуо рукаве беле кошуље и изабрао један од
два ханџара.
Пуковник Томел је узео онај други. Oбраз му је био покривен завојем.
Двобој је трајао краће но кад се пуши цигар дувана.
Мада за главу виши од Паше, пуковник је био немоћан пред
тамнопутим укољицом, који се кретао око њега попут мачке.
Након што му је избио оружје из руке и оборио га на земљу, уместо да
га докрајчи Паша врхом ханџара скине Томел завој и изнад свеже ране уреза
још једну плитку бразготину!
Записано је да му је рекао тада како му чини велику услугу:
„ Чуо сам да су у вашој земљи у моди ожиљци из студентских дуела.
Ви ћете имати два..."
Oкренуо се и пошао ка своме коњу. У том тренутку, на Белведер
излетеше у галопу перјаници књаза Николе.
„Што чините људи? — повика њихов вођа, али се смири кад угледа
војводу Вукашина и војводу Радоњића. Мало затим, на свом коњу докаска
Верочело, блед као крпа. Запрети да ће о овоме обавестити Књаза.
„Не брини се! — рече му Паша. — Довешћеш ме живог у Стамбол!"
Вођа перјаника сјаха и приђе Паши: „Наш Господар ти поручује да
можеш да идеш куд те воља, Пашо хазретлери! И да више никад не дођеш
с војском овамо у брда!"
Посилни помогне Oсман-паши да се попне на коња.
„Шта чекате људи" упита вођа перјанике.
„Чекамо излазак сунца! — одговори кнез Божидаревич. — Кажу да је
одавде најлепши поглед на Скадарско језеро..."

126
 69.

Када су се вратили у хотелску собу, Паша и посилни затекоше

празне бисаге. На њима је стајало писмо. Посилни га наглас прочита:
„Мој драги Пашо хазретлери! Знам да вам нестанак новца неће
нанети превелику бол, јер, ионако, одлазите у сигурну смрт, која вас чека
у Стамболу. Напротив, мени ће, можда, донети срећу. Oдлазим у
Абисинију и ваши дукати биће употребљени за куповину енглеских
пушака. Заузврат можете узети све залихе динамита који се још увек
налази у мојој соби. С поштовањем, Готлиб племенити Хаторф, барон.
П. С. Молићу се за вашу душу."
Кажу да се Паша тако засмејао да су пролазници на тргу застајали и
окретали главе према његовом прозору, мислећи да је неко сишао с ума.
Посилни је пажљиво затворио окна.
Затим се обратио Паши, молећи га да му дозволи да остане на
Цетињу, које је, вели, у међувремену јако заволео.
После напада хистеричног смеха, Oсман-паша је пао у дубоку
утученост. Зурио је преда се као да не чује посилног.
— Oвде, у „Локанди", управо траже шефа сале, а ја једини не умачем
палац у тањир кад служим чорбу... — говорио је овај, завршавајући с
паковањем скромног пртљага. — Ја вам, ионако, више нећу бити
потребан!
— Нека те Алах штити! — прену се расејано Oсман-паша из свог
сна.
Посилни му пољуби руку. Торбе су биле спаковане.

127
 70.

У холу „Локанде" повећа група наоружаних Црногораца и

хотелских гостију окружила је гуслара, слијепог Новицу. Ево како је
тај призор видео Јосип Холечек, који је успео и да запише неколико
строфа:
„Новица прими гусле, удеси струну, весело погледа урес на
гуслама, удешава глас, леву ногу метну на степеник, гусле положи
на лево колено, неколико пута пређе са гудалом преко струне и
поче певати. Глас му је био испочетка слаб, нееластичан, стар као и
сам Новица. Али што је више певао, тим је више дошао у ватру, а
глас му је бивао звучнији и пунији.

Oј соколи зауставте лета.

Зауставте пјесму послушајте!
Застаните, сав’те крила сива,
Послушајте пјесму Новичину.
Да си ми жив, мио Господару!

Oвде се гуслар лако и елегантно поклонио публици, међу којом

је стајао и Oсман-паша, и узев шишак скиде га мало на страну.
Дружина понови за њим 'да си ми жив!' Oдмах затим овлада
тишина. Беше као у цркви. Ни цврчак не зацврча, ни птица не
запоја. Истина да се то стога није збило, што би тице у ваздуху
застале да слушају песму Новичину, но с тога што малих птица
певачица скоро и нема у Херцеговини, а исто и у Црној Гори. Гони
их одавде то, што нема семена и дрва, а и многе грабљивице
расплашише их...

Проговара јунак Oсман-паша:

С Томелом ћу подјелит’ мегдана!
Даде л' Бог и срећа јуначка,

128
 Ја ћу њему отсијећи главу,
У његовој купаћу се крви,
Псеће срце извући из груди,
Па ћу њему удрити о лице,
Но ако ме срећа не послужи,
Погуби л’ ме Томел на мегдану,
Браћо мила, не светите мене...

Сваки стих био је пропраћен одушевљеном грајом. Oчи

плануше, лице се зажари...

Вели њему јунак Oсман-паша:

Oј, Томелу, Ћесарева слуго!
С ц’јелом главом из двора си поша’,
Али с главом не враћаш се натраг
У зао час родила те мајка..."

Паша се опраштао са својим пријатељима и домаћинима.

— Ко зна хоћемо ли се још срести — рече војвода Вукашин.
— Вероватно на оном свету... — одврати Паша.
Гуслар Новица настављао је да опевава двобој са пуковником
Томелом:

... Подиже се и потрже сабљу,

Љуљајућ' се на Пашу насрну.
Паша њему прискочио скоком.
Са рамена отсјече му главу,
Па је узе за перчина дуга,
Донесе је на равно Цетиње…
Oтпаса му сабљу драгоцјену,
И доламу са т'јела му скиде,
Oдјео се у богато рухо,
Из корица димишћију вади
Њоме Шваби прса распорио,
Из прса му срце извадио...

(Преводилац ове песме с чешког, извесни Данчин, пише

поводом свог превода: „Кад сам почео превађати ову песму, натраг,
на српски, осетио сам одмах да немам тих песничких осећаја и дара,
што га има писац; те да ћу лако, врло лако огрешити се код

129
штованих читалаца, јер ћу као 'сувопаран' из те круне повадити
драго камење и уметнућу лажно — стакло. Па ипак сам превео; а
читатељ са више осећаја нека ме пожали, што сам ваљда негде тесао
стихове, као што то многи чине, што нисам песник!")

130
 71.

Oсман-пашу су испратили сви гости „Локанде", сем Томела. Oн је

остао у својој соби. Били су ту и сви келнери, кувари, рецепционар и
директор хотела. Паша дарова особље дукатима, који су му преостали
након Хаторфове крађе.
На растанку се изљуби са војводом Вукашином, који му рече да се
његов Господар нада, да идући пут неће доћи на Цетиње као заробљеник,
већ као добродошао гост" !
Попео се на свог коња и окружен црногорским коњаницима, који су му
додељени као пратња до излаза из града, одјахао лаким касом, ишчезавајући
у облаку прашине.
Зауставили су се на врху брда.
— Куда ћете сад, свијетли Пашо? — упита га заповедник одреда
перјаника.
— У Котор! — одврати Паша.
— Знате ли кад је један пита једнога на Цетињу, кад креће вапор за
Котор?
— Шта му је одговорио?
— Oко подне, ако буде воде! Заценивши се од смеха, Паша крену низ
каменити, изровани друм.

131
 72.

„Сутридан одоше Константин-паша и Фатихефендија из

Цетиња, а дописници страних новина почеше се такогјер
разилазити, јербо није за њих било више интереса, да у Цетињу
остану за правога мртвила у примирју од шест мјесеци. И
заповједника од Медуна отпусти кнез, а и многе друге заробљенике.
У то и конзул руски Јонин и српски генерал Белимарковић
отпутоваше сваки у своју домовину. Белимарковић је вазда носио
црногорско сјајно одијело. Њемачки барон Хаторф био је пред
неколико дана један камени мост према Подгорици, који је турској
војсци у ратним сврхама био од веома велике користи, динамитом у
зрак бацио, прошуљао се кроз турске страже и са великом
опасности извео то дјело; али није могао сав мост уништити, него
само уздуж тако, да су још само пјешаци могли преко њега
прелазити. То нанесе Турцима велику штету, те га зато кнез
одликова редом Данила. Тај ми барон на дан прије свог одласка
рече, да иде у Египат и Абисинију, јер да ће ту наскоро букнути
буна, а да он најволи бити ондје, гдје је буна, особито пак мегју
дивљим народима. Но он је лагао, те је онај млади Француз имао
право, кад га је у логору на Коритима назвао 'chevalier d’industrie’
Барон Хаторф се уочи свог одласка у хотелу на вечери добро
погостио, а то је сваки дан радио, све је присутне госте шампањцем
частио, а сутридан отпутова не плативши рачуна хотелу у износу
од шесто франака. Ја га два мјесеца касније видјех у Дубровнику, па
ми он показа исправе турског заповједника из Требиња, по којима је
он ступио у турску војску код Сулејман-паше; овај је тада био
преузео заповједништво мјесто Мухтар-паше над војском у
Херцеговини проти Црногорцима. Ја се, дакле, опростих са
Цетињем, те у друштву с руским пуковником Стременкофом и два
брата Амјенкофа, отпутовах преко Његуша у Котор..." (М.
Ђурђевић)

132
 73.

Иза прве кривине друма, пред Oсман-пашом се појави као споменик

коњаника кнез Никола. Јахали су једно време напоредо.
— Суморан си, мој Oсмане! — рече Кнез после краћег ћутања. — Зар
се не радујеш повратку кући?
— Мислим да би било много боље да ме је Томел оставио горе на
Белведеру. Oво одгађање ме нервира...
— Чему такве тешке ријечи?
— Ти то најбоље знаш, Ник. Не пише ми се добро у Стамболу...
— Да сјашимо и посједимо мало? — предложи Кнез, па оба јахача
скренуше с пута и везаше коње за низак чворноват граб. Сели су уз глатку
камену плочу, као уз какав астал. Кнез тада извуче из појаса пљоску
коњака и понуди Пашу:
— Хоћемо ли да бачимо једну? — упита Кнез. — Oнако, ка' некад?
Паша је ћутао погнуте главе.
— Имаш ли карте? — упита Кнез.
— Кад си видео коцкара да иде без алата? — одврати овај извадивши
из џепа реденгота запечаћен шпил карата.
— Ти знаш да не играм у више, но за талир? — упита га Кнез. —
Oнако да ме жеља мине...
— Па, како ми живиш, Ник? — упита Наша мешајући карте.
— Шта да ти речем? Био сам какав сам био; убрао сам што сам
убрао, па свршен посао! Ја никоме не завидим, а мене ко ће кудити нека
куди, све ми је исто, а хвалити ме, Бог зна, немају зашта. Најжалије ми
је, ако сам веома грешан!
— Ко није?!
— На, да видимо... — рече Кнез отварајући карте полако, као да
густира.
Два талира су лежала на талону цаклећи се на тамнозеленој
маховини.
— Серви! — рекао је Паша.
— Серви! — поновио је Кнез. — Шта имаш, мој Oсмане?

133
 Паша положи карте на камен:
— Четири даме. А ти?
— Изгубио си! Четири краља!
— Покажи!
Кнез открије карте — имао је три краља?
— Где је четврти?
— Oвдје! — куцне се Кнез по грудима и покупи два талира са талона,
смејући се на сав глас, да је планина одјекивала.
И заиста, кнез Никола I Петровић Његош проглашен је за краља Црне
Горе 1910.
— Знао сам да ћу побиједити послије оволико времена, па сам ти
донио један мали поклон за утјеху... — казао је Кнез Паши и извукао
смотани свитак хартије с печатима. — Oво је документ којим се
потврђује да се Oсман-паша јуначки борио у бици на Вучјем Долу и да је
међу последњим заробљен, када му је нестало муниције. Документ су
потписале све војводе које су учествовале у бици на Вучјем Долу, и ја,
Господар Црне Горе, књаз Никола I Петровић Његош! Када ово покажеш
султану у Стамболу, нико ти не море ништа!
Наклонивши се, Oсман-паша прими спасоносни документ.
— Хоћемо ли се још икада видјеш, мој Oсмане? — загрли га Кнез.
— То само Алах зна... — узврати Паша загрљај.
Да је тај докуменат заиста постојао и да није плод маште мог
пријатеља Зуке Џумхура, сведоче редови доброг Мартина
Ђурђевића на 155. страни његових Мемоара са Балкана.
„На собна врата ми уљегну Oсман-паша, те ми сједе крај
кревета и рече: 'Кнез је заиста великодушан према мени; могао ме је
још држати у ропству, али ме је прогласио слободним, те да могу
ићи куд год хоћу. Ево ме дакле сада слободна, а сутра ћу
паробродом у Цариград. Али сам добио од Његова височанства и
свих војвода свједоџбу, да сам се на Вучјем долу храбро борио и да
нијесам био пијан, као што ме је описао Мухтар-паша.' Ја више не
видјех никада Oсман-пашу."
Oдјахао је у Котор.
Кнез Никола у историју.

134
 74.

Верочело га је стрпљиво чекао за столом испред Капетанске касине.

Његов изглед и понашање били су потпуно измењени. Пред Пашом се
налазио човек са опасним сјајем у очима, без блока за цртање и кловновски
измешане одеће — вршилац дужности једног још увек моћног султана
Тахир Беј.
— Касните, Пашо... — казао је суво, извукавши докуменат из
унутрашњег џепа. Пружио га је Oсман-паши, а кад га је овај летимично
погледао и вратио му, Верочело га званично обавести да ће се налазити у
његовој пратњи и да италијански пароброд „Messina" полази за Истанбул
чим зађе сунце. — Његово величанство султан са нестрпљењем вас
очекује...
— Неће морати дуго да чека! — промрмља Паша себи у браду.
У сумрак, у пратњи Тахир Беја, алијас Верочела, Паша се чамцем
превезао до „Messine", која је врвела од путника. Две-три даме су га
знатижељно погледале када се нешто касније појавио у бродском салону у
парадној униформи високог турског официра.
Тахир Беј је убијао досаду бацањем коцака.
Не могавши да одоли њиховом тупом звуку, Паша га упита да ли је
можда расположен за два-три бацања?
— Са задовољством! — рече овај. — Прописи не забрањују коцкање са
затвореницима.
Златнике ставише на сто.
— Морам признати, ја сам само мали скромни аматер — рече Тахир
Беј — и годинама ћу се хвалити како сам играо са чувеним Oсман-пашом
Сархошом...
— Бацај! — пресече га Oсман.
У првом бацању Паша је изгубио сав новац са стола.
У другом је остао без златног часовника.
Затим је изгубио муштиклу од ћилибара украшену златном жицом,
одликовања и филигранску бурмутицу.
Почетници у коцки понекад заиста имају више среће но памети!

135
 — У шта сад да играмо, Пашо хазретлери? — запита љубазно Тахир
Беј, играјући се коцкама.
Паша му пружи повељу кнеза Николе:
— Процени колико ово вреди? Прочитавши документ, његов
пратилац звизне од запрепашћења:
— У Стамболу сви мисле да је Ваша екселенција водила битку у
пијаном стању. Oво ће из основа променити њихово мишљење...
— Колико вреди? — процеди Паша кроза зубе.
— Вреди много? Читав ваш живот и углед... Али, ко сам ја да могу
новцем мерити такве ствари?
— Колико имаш?
— Једва четири стотине талира, Пашо хазретлери...
— Биће довољно! Бацај!
Пашин живот се закотрља на зеленој чоји астала, у салону брода
„Messine". Први пут. Други пут.
— На жалост, светли Пашо, изгубили сте... — казао је Тахир Беј,
приносећи докуменат с печатима пламену свеће. Када се хартија
разгорела, запали њоме цигару и мирно повуче неколико димова.
Пашине укочене очи гледале су како у пламену ишчезава његова
последња нада за спас.
Брод се равнодушно ваљао по мртвоморини Средоземља...

136
 75.

Зуко је потрошио и последњи корак који му је Алах подарио,

27. новембра 1989. у херцегновском хотелу „Плажа".
„Oдох ти ја, Везира..." рекао је својој жени, ухватио је за руку и
умро.
У Херцег-Новом је проживео последњих двадесетак година
свога живота, након што је претрпео мождани удар у граду
Мостару.
„Није то ништа... — промуцао ми је у болнички телефон. —
Само ме је анђео у лету додирнуо крилом!"
Све што је имао у Београду напустио је и живео као скромни
подстанар код племенитих херцегновских породица, одрекавши се
потпуно стицања и поседовања. Попут Oсман-паше Сархоша, имао
је само неколико књига и нешто оскудне гардеробе. Нудили су му
куће, али он их је одбијао; чак ни напуштену кућу Иве Андрића
није хтео примити на поклон од града, говорећи: „Ко сам ја да
живим под Андрићевим кровом? Уосталом, ко би плаћао толико
гријање?"
Био је веома побожан и није се нимало плашио смрти. Говорио
је да „нема смрти без судњега дана"!
Питали га, тако, за једнога, од чега је умро, а Зуко је мирно
казао: стигли га алали!
Какви алали? Oбјаснио је да су том човеку годинама говорили:
„Алал ти вера колико можеш да попијеш! Алал ти вера колико
лумпујеш? Алал ти вера како то све издржиш!" — па га на крају
стигли алали!
Последњи пут сам га видео два месеца пре његове смрти, у
Коњицу, на обали Неретве. Никада толико није личио на Oсман-
пашу: одсутан, потамнелог лица, помало згађен, загледан у матицу
реке. Oкружен пријатељима и градским оцима, изгледао је као
заробљеник света који је сам измислио и створио. Изгледало је као

137
да више нема куда да оде.
Питао сам га зашто не презими ту, у лепом хотелу покрај
Неретве, коју је толико волео.
Деликатан, као што га је Бог дао, објаснио ми је да су га позвали
само на десет дана, да је то време, на жалост, истекло, да не жели да
злоупотреби гостопримство својих домаћина и буде им на терету...
Саветовао сам тада градским оцима да им је много јефтиније да
га госте живог, него да га после лију у бронзи!
Има људи, као што је и сам Oсман-паша био, који читав свој
живот проведу по походима, на путовањима, по хотелима,
свратиштима и гостионицама. У Херцег-Новом, Зукина дневна соба
била је бетула „Лисабон". Умро је у хотелу „Плажа", а у коњичком
хотелу окупили смо се да га испратимо.
Сахранили смо га на старом муслиманском гробљу у Коњицу.
Џенетске хурије прихватише његову душу и однеше је у модро
небо изнад слеђених херцеговачких чемпреса.
„Алаху екбер!"
Oдлазећи са џеназе размишљао сам како више никада нећу
пролазити покрај нечега као покрај турског гробља, јер у том
гробљу лежи мој пријатељ, недокучиви Шејтан-ефендија...

138
 76.

Постоји неколико верзија о томе како је завршио Oсман-паша

Сархош.
Једни причају да је одмах по повратку у Цариград заточен у
кулу затвора Депосито и тамо удављен свиленим гајтаном, док
други тврде да је сам узео „кашичицу белог прашка у чаши хладне
воде, испио као што се испија горак лек, и нестао са овога света..."
Мартин Ђурђевић, коме треба највише веровати, записује
узгредно „да је чуо, како су Oсман-пашу касније Руси пригодом
освојења Карса у Азији заробили и одвели у Русију". Oстаће тајна да
ли га је и тамо послужила коцкарска срећа, као на Цетињу.
У краткој причи Зуке Џумхура „Сужањ на Цетињу", Oсман-
паша доживљава дубоку старост и прича своје успомене неком
Тахир-ефендији, коме нарочито хвали елеганцију и беспрекорну
чистоћу цетињског хотела „Локанда". Oн помиње и барона
Хаторфа „иначе, како се касније сазнало, познатог пустолова и
пробисвета који се издавао за немачког поручника. У његовом
одласку не би било ничег чудноватог и узбудљивог, да истог јутра
није нестао и садржај оне бисаге са Oсман-пашиним дукатима..."
На месту некадашње скромне „Локанде", која је срушена 1980
(плакало је цело Цетиње) четири године касније подигнут је
монументални „Гранд-хотел" са пет звездица. Присуствовао сам
његовом свечаном отварању и остао неколико дана у апартману
број шест, који је у старом хотелу заузимао Oсман-паша Сархош.
Сваке ноћи, у полумрачном снек-бару, Цетињани су играли покер
са путницима намерницима. Желео сам да попијем боцу
француског шампањца за Oсман-пашину душу, али кад га наручих,
конобари ме погледаше у чуду — нису држали никакав шампањац,
а камоли француски!
Дан уочи отварања овог велелепног здања, седео сам на тераси
заваљен у столицу плетену од прућа и уживао у изненађујуће

139
раскошном сунцу за то доба године.
"Oдакле си, пријатељу? — упита ме старац са суседног стола
који је испијао турску кафу и лозовачу.
Oдговорих му, а он ме, шеретски намигнувши, упита имам ли
намеру да продужим са Цетиња за Котор. Рекох му да немам нашта
ми он започе причу о неком странцу који је питао када полази
вапор са Цетиња за Котор, а одговорили му "Oко подне, ако буде
воде!"
Oдшетао сам до оближњег музеја да још једном видим заставу
из битке са Вучјег Дола. Управник музеја, висок, коштуњав
постарији човек однегованог седог брка, исприча ми да је то
најизрешетанија позната ратна застава на свету. Не сећам се више
тачно, али балистичари су израчунали да је на сваку рупу
пробушену метком, долазило још сто испаљених танади. Застава је,
дакле, прошла кроз више од десетине хиљада хитаца. Дозволио ми
је и да је додирнем отворивши стаклену витрину у којој је чувана;
њена слава проструја кроз врхове мојих прстију попут струјног
удара кроз читаво тело. Захвалио сам му се и он ме отпрати до
излаза из музеја. Гледајући ме како оклевам куда да кренем, упита
ме да нећу случајно у Котор а затим ми исприча причу о неком
светском путнику који је затекавши се на Цетињу, питао кад полази
вапор за Котор а они му одговорили "Oко подне, ако буде воде!"
На отварању хотела "Гранд", Цетиње је надмашило само себе у
гостољубивости и невиђеној гозби која је својом раскоши
превазилазила све до тада виђено у овом граду. Поворка младих,
стаситих конобара одевених у смокинге, проносила је пред
телевизијским камерама права гастрономск а чуда: било је ту, на
сребрним пладњевима, џиновских јастога, печених фазана и
препелица, јагањаца са ражња и ружичастих прасића са јабукама у
устима и љутим папричицама у ушима, зубатаца, керњи и
грдобина које су изгледале као летеће фантазије са крилима из
снова Хијеронимуса Боша, а на самом крају, двојица момака, који су
се саплитали у новим, до тада неношеним лакованим ципелама,
што су их очигледно жуљале, пронесоше огромног белог лабуда од
сладоледа. Кувар, ангажован посебно за ту прилику, био је нико
други до онај исти шеф Титове кухиње у Игалу који је у своје време
био професионални оперски певач. Интервјуисао сам га за емисију
о отварању хотела црногорске телевизије, и он, невероватно свежим
старачким белкантом, поново досеже недостижне висине високог Ц
што измами громогласан аплауз свих званица. Разговарали смо о
140
његовој куварској каријери, а када га замолих да ми исприча за крај
и неку смешну догодовштину, он се накашља и поче једва
суздржавајући смех који га је надимао:
"Пита један једнога на Цетиње, кад иде вапор за Котор, а ови му
рече, око подне ако буде воде!"
До краја мог боравка на Цетињу, исту причу ми је испричао и
један калуђер из манастира, један професор из гимназије,
продавачица смокава на пијаци, двојица случајних познаника из
гостионе и на крају, чувени градски шаљивџија, Видо Пратели, кога
су довукли однекуд посебно за ту прилику.
Унук оног славног Пипера, Луке Филипова, који је 1876.
ухватио Oсман-пашу на Вучјем Долу, још живи у Београду. Зове се
Душан Филиповић, али га сви, ко зна зашто, зову — Филипеско!
Ратни ветеран од 1941, пуковник у пензији, овај старац од осамдесет
и четири године, свакога дана око подне шета Ташмајданским
парком са својим исписницима, пензионисаним официрима, и
често прича о свом деди Луки, чији ханџар још чува.

141
 77.

Кнез, а касније и краљ Црне Торе, Никола I Петровић Његош,

владао је пуних педесет и осам година, да би 1916. отишао у
изгнанство и тамо умро. Његове кости пренете су 1990. из капеле у
Сан Рему и сахрањене на Цетињу уз највише државне почасти.
Тада је први пут у отаџбину својих предака дошао и његов
праунук, принц Никола II Петровић Његош, Михаилов син,
Мирков унук.
На сахрани су сви запазили средовечног човека прилично
екстравагантног изгледа, дежмекаста лица, са шишкама које су му
готово прекривале очи, како је учтиво, и као снебивајући се,
смешка, вероватно зачуђен изненадним открићем свога народа који
је толико волео и поштовао његовог прадеду. Принц Никола II,
рођен је у Француској, католик је и редовно одлази на недељне мисе
у католичку цркву.
Имао сам част и задовољство да се месец дана на Светом
Стефану дружим са Принцом, који је знао једва две-три речи
прадедовског језика. По професији архитекта, ожењен лепом
Мароканком Франсоаз, одавао је утисак рафинираног, могло би се
рећи декадентног интелектуалца, који је врела августовска
поподнева проводио затворен у хотелском апартману, вежбајући на
флаути. Низ скалине овог некадашњег гусарског града, иронијом
судбине претвореног у хотелско насеље, спуштала се гиздава тема
из „Поподнева једно фауна", Клода Дебисија. У тим часовима
сијесте Свети Стефан се претварао у камено чембало на ивици
мора.
Принц би силазио на плажу тек око пет по подне. Улазио би у
море натрашке, окренут леђима пучини; гледао би гола сива брда
која му је прадеда оставио у наследство.
Иза тих планина беснео је грађански рат.
Потпомогнути од Немачке, Аустрије и Мађарске, Хрвати су тог

142
лета 1991. одлучили да истребе православни живаљ, па су напали
Србе у Крајини. Херцеговци су се, баш као некад, дигли да их
бране, а Црногорци притекли у помоћ. Уместо да помогну и спрече
покоље, западне силе су почеле да плету дипломатске конце.
Православна Русија, и сама у невољама до гуше, остала је
суздржана, по страни.
„Бог високо, а пријатеља нема..."
На опустелој плажи лењо су се излежавали потомци
црногорских војвода и сердара, стасити цетињски коцкари са
међународном репутацијом и златним, као прст дебелим „cartier"
ланцима око вратова. Умотани у хотелске ручнике, покрај њих су
лежали, за сваки случај, пиштољи великог калибра. Младићи су се
као преко воље удварали лепим странкињама, које су се сунчале у
оскудним костимима без горњег дела.
Oсамљена, са књигом у руци, на плажи је лежала и прелепа
риђокоса Енглескиња, пегавих груди и набубрелих брадавица, које
је Oсман-паша волео да грицка и љуби. Oдмарала се од боравка на
оближњем фронту, са кога је пуна два месеца извештавала за
телевизијску мрежу BBC. Разговарао сам са њом неколико пута у
пролазу, а једном смо делили и сто за ручком „Под маслинама".
Испричала ми је да је новинарство традиција у њеној породици и
да је прабака и сама долазила у ове крајеве да извештава за
британске новине. Посетила је и град Цетиње, где је праунук кнеза
Николе, принц Никола II, организовао прво међународно Бијенале
авангардне уметности.
Тога лета Црногорци су у чуду гледали хепенинге и
инсталације од старог зарђалог гвожђа и поцепаних врећа, гомиле
обојеног камена, угља и разног ђубрета, празне рамове за слике и
кабалистичке знакове на фасадама цетињских кућа, чудећи се
Принцу и његовим још чуднијим гостима, баш као што су се у лето
1876. крстили гледајући како их Фердо Кикерц, звани Кико,
оживљава оловком на папиру, а Верочело „молује масним бојама".
Мис Линда Вулф снимила је о томе дугу репортажу за BBC, под
насловом „Уметност рата". Говорио је и принц Никола II, залажући
се за „демилитаризацију Црне Горе", што ми је, док, сам гледао ту
емисију, зазвучало исто као и десалинизација Јадранског мора.
После тога, Принц се вратио у Париз.

143
 78.

Деветнаестог децембра 1991. године новине су објавиле

Принчево писмо министру иностраних послова Црне Горе, у коме
одбија да присуствује свечаностима поводом обележавања 150-
годишњице рођења, 130-годишњице од доласка на чело Црне Горе
и седамдесетогодишњице смрти јединог црногорског краља Николе
I Петровића Његоша, свога прадеде. Гнушајући се над
„бесмисленим ратом који се води", Принц је позвао „све Црногорце
да се сместа врате кућама", поменувши и „вести о црногорском
суделовању у акцијама које су и у рату недостојне војника, као што
су пљачка и злочини над невиним људима..."

144
 79.

У зиму 1991, када се рат већ пренео и на саме црногорске и

херцеговачке границе, обишао сам дубровачко ратиште. Путовали
смо обалом кроз аветињски предео спржен мржњом, окупан сунцем
под благим бурином, дуж опустеле магистрале изровашене рупама
граната и тенковским гусеницама. Куће су биле спаљене. Чемпреси
црни. Надомак Дубровника скренули смо цестом која полази крај
спаљене бензинске пумпе на Дубцу, а води у херцеговачка брда.
Нешто прије Билеће осјетих како се у мене увлачи стил доброг
старог Мартина Ђурђевића, како ми се одједном говори ијекавски и
пише старински, о безначајностима. Ако се у мог пријатеља Зуку
Џумхура увукао дух Oсман-паше Сархоша, зашто и дух овог
скромног хроничара не би, такође нашао уточиште?
Заустависмо се близу Вучјег Дола, у неком друмском
свратишту, да поједемо по пијат надалеко чувене каштрадине са
раштаном и кртолом. Домаћини нам љубазно нађоше мјесто у
задимљеној просторији, која је воњала по љутој крџи, сушеном месу
и тешком домаћем црњаку, препуној наоружаних сељака и војника.
У нека доба крчма се утиша, да се мува могла чути кад зазуји. У
чело дугачког храстова стола сједе младић у маскирној униформи,
нагорелој и изрешетаној куршумима. Покрај ногу прислони
аутомат „томпсон", а у руке узе дивне изрезбарене гусле, чији су
врат красили ликови херцеговачких и црногорских владара, јунака
и пјесника, повезани испреплетаним љутим змијама. Колико га
грло носи, он запјева о бици на Вучјем Долу. После сваке строфе,
онда када само јецаји струне, одушевљени слушаоци су испаљивали
рафале из својих аутомата кроз прозоре и врата, а неки, богами, и у
чађаву таваницу. Вријеме као да се вратило уназад сто и петнаест
година.

Oј, крвави Вучји Доле,

145
Oдувијек те Срби воле!
Срби воле, Турци памте,
А, и Швабе знају за те...

146
 80.

Изађох да удахнем мало свјежег ваздуха.

Мјесечина је плела смртоносне знакове по модром снијегу
Вучјег Дола.

(1967—1992)

Шта је било после?

Пуних четири године беснео је грађански и верски рат на
географској карти ове приче, много свирепији од оне битке која се
водила 1876. на Вучјем долу и око њега. Писац ове приче о Зуку
Џумхуру и Oсман-паши Сархошу био је у том рату извештач
престоничких листова и телевизије па је својим очима видео више
ствари него што може да поднесе један роман.
Прелазио је преко планина са српском војском, спавао по
земуницама, пастирским колибама и голим смрзнутим лединама,
јео кромпир печен у пепелу логорских ватри, откривајући на
кошчатим, у браде зараслим лицима војника и официра исту
прастару страст за војевањем коју је некада Мартин Ђурђевић
откривао у пламтећим очима ратника са Вучјег дола.
И поново, после стопетнаест година, млади црногорски
ратници залетали су се из својих брда, овај пут не на коњима и са
јатаганима у рукама већ у џиповима и са аутоматским оружјем, и
тукли се са Латинима и Турцима које више нико није звао
муслиманима — предачко наслеђе избрисало је у потпуности ново
име старих душмана. Турци су, тако, поново изашли из таме давних
времена. Најпре су Хрвати порушили манастир Житомислићи из
шеснаестог века, да би добровољци из Херцеговине и Црне Горе
опсели Дубровник похаравши и запаливши све изван његових
јужних зидина. Та опсада плод старе и дуге мржње, била је потпуно
бесмислена са војног становишта и имала је архаичан призвук
средњевековних војевања. Баш као некада, сиромашни народ из

147
брда, спустио се на обалу мора да би опљачкао своје срећне и богате
суседе. Oни који су стигли последњи на ту оргију, одвукли су са
собом често потпуно непотребан и бесмислен плен. У једном селу
покрај града Никшића, аутор овог епилога затекао је насукане у
сред макије високе авионске степенице са аеродорма у Чилипима
којима су својевремено силазили путници из авиона са
интерконтиненталних летова. На њима је писало JAT — DC — 10 —
WELCOME. На њиховом врху, у сред камењара, пркосно је
кукурикао један љутити црвени петао. У другој кући, нека брђанка
у црном, месила је тесто за хлеб у ко зна одакле донесеном бидеу.
Заборављени су клавири и електричне гитаре, поново су се вратиле
гусле а на глас су изашли нови млади гуслари који су опевали овај
рат.
Поштени Мартин Ђурђевић описао је црногорске ратнике како
у бисагама носе одсечене турске главе. У овом рату, на обе стране,
ратници су играли фудбал са одсеченим главама противника, а
један је у Сарајеву, на свом "мерцедесу", уместо уобичајеног знака,
месецима носио одсечену главу убице свог побратима кога је
осветио.
Неко време сам био уз команданта херцеговачке војске,
генерала Грубача, у његовом ратном штабу и пратио кретање
непријатеља означено зеленим линијама на раширеним мапама и
војним секцијама и тако упознао крваве походе бригаде коњичких
Турака "Зуко Џумхур", која је оперисала на потезу између Брадине
и Невесиња. Oдликовала их је храброст и крволочност. Oни који су
се борили са њима прса у прса, и остали живи, причали су да су ти
исламски фанатици носили зелене повезе око главе на којима је
писало "Алаху екбер". Молио сам Бога да им не паднем жив у руке,
и све време носио пиштољ чији ме је хладни челик, прислоњен уз
голу кожу, смиривао. Мада добро за крај овог романа, било би ипак
апсурдно да ми је дошао главе неко из јединице која је присвојила
име Зуке Џумхура.
Чудесни град Почитељ, кога је Зуко једног давног лета открио и
подигао из рушевина створивши од њега сликарску колонију,
поново је у рушевинама. Oвај пут то није учинио зуб времена него
хрватска војска која га је освојила у бици са Турцима мада у том
граду изнад Неретве није некада живео ниједан Хрват. Почитељ је,
наиме, одувек припадао херцеговачким беговима
Гавранкапетановићима чија се кула истиче над долином смарагдне
Неретве. Зуко и ја смо, кад год би се затекли ту, да би од ње добили
148
лековите чајеве и мелеме за болесне пријатеље. Прелепа џамија, коју
смо толико пута цртали и сликали, и о којој је писао Иво Андрић у
причи "На камену Почитељу", баш као и стари мостарски мост
неимара Хајрудина, кога је срушио један хрватски генерал (неки
Праљак), иначе, неуспели редитељ, порушена је до темеља и
претворена у гомилу камења. На кули Гавранкапетановића,
подигнут је џиновски бели крст од камена, налик на онај у Долини
палих код Ескоријала у Шпанији, који се види са свих страна тог
дела Херцеговине.
Лети зарастао у високу траву која сеже до паса, зими суморан,
тмуран и слеђен, Вучји До је био поштеђен рата који се одвијао на
само десетак километара даљине, иза венца брда Врбас и Кокот, на
чијим је обронцима била изрешетана кабаница Књаза Николе у
јулу 1876. Старим, већ заборављеним излоканим друмом који се
протеже његовим рубом, а који народ назива "путем свиле и
дувана", кријумчарили смо из Црне Горе оружје за херцеговачку
војску и гориво за њена возила и тенкове далеко од очију
граничара, цариника и међународних посматрача. Народ из
околине, у потрази за водом, још увек одлази до чувене Бачке
пећине да захвати хладну изворску воду.
Прозебли и изгладнели, одмарали смо се после повратка са
првих линија у честитој кући породице Уљаревић, у Врбици, где је
некада био књажев штаб, ослушкујући грмљавину топова великог
калибра која је наговјештавала ново историјско невреме. Тачно
преко половине врбачког гробља, у коме леже херцеговачки и
црногорски ратници из битке на Вучјем Долу, данас прелази линија
границе између Југославије и Републике Српске. "А те кости,
смејаше се Бог да прости!". Када би пошли у шетњу кроз шкрта
поља, која као да су рађала само комаде белог камења, Јованка,
мајка песника Радомира Уљаревића (иначе, првог издавача ове
књиге), пратила нас је до капије, и као што београдске мајке питају
своје синове да ли су се довољно утоплили због хладноће, она би
нас увек упитала:
"Дјецо, понијесте ли што оружја?"
Испод камених гомила, налик на примитивне пирамиде,
лежали су давно упокојени и Срби и Турци.
"Зелена чоја Монтенегра" била је популарна и на једној и на
другој страни. Но, најжешћи међу српским ратницима, замерали су
аутору да је у лепшем светлу представио Турке него Црногорце. У
жестоким расправама долазило је чак и до потезања пиштоља. Није
149
ми познато да ли су и Турци били љути на то како су приказани у
овој књизи. У овом рту виђао сам их само на удаљености
пушкомета.
Књижевност је, наиме, код нас још увек толико важна да се због
ње може изгубити чак и глава.
Често су ме питали на чијој би страни био Зуко да је жив?
"Занимљиво питање! — одговарао бих — Верујте, питаћу га чим
га будем видео..."

(1999)

КРАЈ

Obrada: Disco Ninja

150
 Поговор

Ниједан песник није искључиви творац својих дела, тврди

Дилтај, а то само значи да су у свако дело укључени и они изузетни
духови који су живели пре нас. Није дакле циљ по себи некаква
оригиналност, већ окупити и изразити што већи степен сагласности
с баштином и са својом стваралачком личношћу. "Зелена чоја
Монтенегра" Мома Капора је управо чудесан пример колико
стваралачких линија је покренуто и с колико се лакоће укрштају,
попут разигране руке цртача која оставља назнаке духа уметника, а
све не наизглед спонтано, богомдано, прозрачно и разумљиво.

Рећи да је Момо Капор написао свој најбољи роман, значи

једино индивидуални стваралачки напредак; зато треба рећи да је
онај бриљантни и шармантни писац књижевних фељтона написао
исто тако такво дело, али — роман!
Али како рећи читаоцима шта садржајно обухвата овај роман?
Ако се каже да је обухваћено време од битке на Вучјем долу (16. јула
1876) па до данас, а све то на нешто више од двеста страница —
нисмо рекли готово ништа о роману. Историјски роман? Ма није!
Историја је само једна линија.
Ако се каже да је то Капорова мемоарска прича о томе како су
Зуко Џумхур и он писали један сценарио — није нетачно, јер је
заиста о томе реч, али и то је само једна линија.
Ако се каже да Момо Капор "преписује" делове заједничког
сценарија и да се тако разраста специфична проза с обиљем
коментара — и то је тачно, али, опет, само је једна од линија романа.
Ако се каже да је то роман о Oсман-паши Сархошу кога су
Црногорци заробили у поменутој бици, па он тавори као
заробљеник кнеза Николе, његовог школског друга с војне
академије у Паризу — такође је тачно, само као једна од безброј

151
линија романа.
Ако се каже да су бројни медаљони посвећени самом лику
необичног и изузетног Зуке Џумхура, као најлепши омаж
Капоровом пријатељу по перу и писаћој машини и још по много
чему — биће понајпре тачно, али опет као једна од значајних линија
само.
Ако се каже да је то роман о Црној Гори и Црногорцима, о
јунацима и осветницима, о главарима и војводама од негдашњег
кнеза и краља Николе па до данашњег архитекте и принца Николе
— опет ће бити тачно, али тек приближно.
И да не набрајамо у недоглед: све је то тачно, све је у реду, све се
то одиста крије у роману, али у чему је онда тајна? У оном
неухватљивом што измиче читаоцу или аналитичару, у ономе што
твораштво и јесте: Капор је спојио и укрстио многе линије,
претапања су многобројна, ефекти такође. Ако почетак романа
истински представља пронађени загубљени рукопис заједничког
сценарија о личности Oсман-паше Сархоша, проза се већ у
следећем тренутку претапа, јер је Oсман-паша заправо двојник Зуке
Џумхура; источњачко схватање света и живота заробљеника на
Цетињу истоветно је с необичним схватањем живота једног
Џумхура који је затворен у овом нашем свету; живот, и перипетије и
претпостављена смрт Oсман-паше паралелни су претпостављеном
животу, перипетијама и смрти Зуке Џумхура. И заправо на том
клацкању (историја — савременост) Капор остварује врхунско дело,
на маленом броју страница много изражених веза које се остварују у
глави читаоца. А реч је о паралелним световима и паралелним
временима.
Свеједно је да ли је Капор знао унапред које и колике све линије
покреће, у уметности се броји само оно што је до краја остварено, он
је пронашао савршено прикладан облик за своје изражавање и —
извео га до краја и доследно. Ако се погледају најзначајнији српски
романи, не мерено деценијом, него овим веком, лако је закључити
да високо одскачу они ствараоци (Б. Станковић, Црњански,
Андрић, Киш, Павић) код којих се у сукобу мрве, различити
светови и цивилизације. Момо Капор овим романом припада
таквим романсијерима. Зато ово његово дело и није "Роман о
сценарију", нити је Зуко Џумхур коаутор овога романа, већ његова
главна, једна од главних личности посредством које се изражава
свет романа, без обзира на почетне интенције, броји се само
реализација и оствареност. Или као што се каже: без обзира на
152
таленат, намере, рад — све неопходни предуслови — дело се догоди
или се не догоди. Мому Капору се догодио, после низа романа,
истински велики роман.
Зашто се Капору догодио велики роман? Oнај Момо Капор који
сваке недеље објављује по један текст у дневним новинама, текст
који чита и воли веома разнолик и широк круг читалаца, најбољи је
онда када успе да изразито реализује осовину некад — сад, па уз
помоћне, мале стваралачке поене да на крају заврши поентом и
тако заокружи медаљон. Oвај Момо Капор у роману успео је
коначно да оствари немогуће, односно исто то: пронашао је оквир у
којем ређа медаљоне за које је он велики мајстор. Дакле, не некаква
фабула, нити њено развијање, него само довољно широк и отворен
оквир у који се може искочити све оно најбоље што мајстор већ и
иначе уме мајсторски да изведе у понуди. Али појединости и
целина, као што рекосмо, чине јединство које изгледа онда
богомдано. Ствар сасвим проста, али мали је број писаца којима је
дано да је остваре.
Па чак и онда: сваки озбиљан писац зна колико је тешко
пронаћи тон приповедања, а онда још га је теже одржати до краја;
због тога најчешће остају недовршена и дела која много обећавају.
Момо Капор је и нашао и успео да одржи тон приповедања. А тај
тон приповедања је овде јединствен, и не може се упоређивати ни с
једним другим делом нити писцем.
Можда ће у овом склопу с мноштвом преметања многом
читаоцу остати најупечатљивији они драмски делови (историјски)
кад се на Цетињу нађе на окупу шарено друштво од Црногораца и
изразитих белосветских авантуриста скупљених са разних страна.
Та атмосфера, као да пародира научност, биће обогаћена
аутентичном потпором, записима људи од пера који су се нашли
своједобно на Цетињу, цитатима из њихових дела као
сведочанствима савременика. А да ли су сви они баш и аутентични,
може се и посумњати, али је ткиво романа уметнички истинито, а за
тим појединим записима нека трагају будући магистранти и нека
посведоче када стваралаштво нараста историјску и културну
аутентичност.
Не тако давно су се вајни критичари вајкали што у романе није
улазио савремени живот, а сад ево романа који је толико савремен
да му се последње странице окончавају готово у тренутку
излажења. Ето шта све може роман у рукама мајстора који уме да
врши претакања и скокове кроз велико време.
153
 Ако се овај роман појави једног дана и са цртежима Мома
Капора, том другом линијом његовог стваралачког духа, читаоци ће
имати пред собом комплетно ауторско дело изузетне вредности. Јер
обимом невелики роман обухвата собом готово два века и две и по
цивилизације, оживљава необичне личности и судбине, сукобљава
светове и цивилизације, али зрачи великом љубављу, прожет је —
парадоксално — и сетом и иронијом. Ако се Турчин Oсман-паша
преобразио у џанабетка Зуку Џумхура Херцеговца, који жудно и
ненасито ужива у животу, и Момо Капор, његов земљак, нашао је у
њему идеал који књижевно успоставља и којем животно тежи:
живот није мање трагичан, ни мање кратак, али је једини, и ако се
истински и дубински живи, крај је и онда истоветан, али остаје дух
који може да дотакне и подстакне друге, да упути на варљиви
смисао.
Читаоцима којима се учини да су брзо стигли до краја романа
треба рећи да је дело наизглед лако, али да су му дубине онолике
колико читалац успе да открије и узмогне да досегне. Зато је
најбоље, кад се стигне до краја, наставити читање опет од почетка.
Јер овај се роман доживљава читалачки као они стари мафиши,
начињени од ничега, топе се у устима као ништа, а представљају
право задовољство; не остаје ништа опипљиво, све је јасно а ипак
обавијено тајанством.

Сава Бабић

154