Professional Documents
Culture Documents
Obligacije 2023
Obligacije 2023
Obligacije 2023
I. ПОЈАМ
Реч облигације потиче од именице obligatio (лат), изведене од глагола obligo. Он је значио
повезати (жито у сноп), завезати (рану), или везати (ограничити некога пресудом) или обавезати
некога законом, заложити или у залог дати. Именица obligatio ознавачала је у буквалном смислу
обавезаност тј. свезаност, стање онога ко је обавезан тј свезан. У римском праву реч obligatio није
означавала стање обавезаност тј свезаности већ правну везу која је нераскидива. У правничком
говору, израз је стекао преносно значење: прво је означавао залагање властите личности, ради
осигурања свог обећања да се нешто учини или не учини - мислило се на потчињавање
повериочевој власти за случај да се обавеза не испуни. Касније ће доћи до извесне промене смисла
речи и подразумеваће стварање сваке утуживе обавезе и сваку насталу правну обавезност. Уместо
физичке везаности, она почиње да подразумева правну везаност (iuris vindiculum). Садржину
чињења другоме додатно је расветљавала сентенца која казује о томе шта је суштина облигације.
Она потиче од Паулуца и гласи: Суштина облигације се не састоји у томе да нека ствар или
службеност постане наша, него да другога обавеже према нама на неко давање, чињење или
нечињење. Римске дефиниције истичу да је суштина правне везе коју су римски правници
називали оbligatio у томе што једно лице покорава и приморава на неко понашање, тј ове
дефиниције казују о томе да је облигација обавеза која нас тера да другоме предамо неку ствар, да
му нешто учинимо односно не учинимо и да нас на извршење обавезе присиљавају државни
закони. Требало је да прође много времена и да еволуција права пређе дугачак пут да би се дошло
до тога да се у појму облигација наглашеније изрази други елеменат правне везе- овлашћење тј.
потраживање. У теоријским дефиницијама које су се појавиле после доношења Аустријског
грађанског законика од 1811. године у први план је стављено право да се тражи давање,чињење
или уздржавање, а не обавеза. Зато је за означавање облигације био коришћен израз тражбине, а
облигација се дефинисала као овлашћење једног лица да од другог лица тражи, односно захтева
извршење неке радње.
Поверилац Дужник
облигација = тражбина / потраживање облигација = обавеза / дуг
Међусобно постојање је условљено – Право повериоца = Обавеза дужника
Најчешће настају истовремено али је могуће да некад тражбина настаје после обавезе-
ЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ (награда за налазак несталог пса – тек када се пас нађе,
„рађа― се право на награду) Не може се десити да прво настане тражбина па дуг, јер је
такав редослед немогућ по самој природи ствари.
Корелативност тражбине и дуга значи и да повериочев захтев да му се испуни чинидба
прати дужникову дужност да чинидбу изврши. Чинидбом дужник извршава обавезу и
истовремено повериоцу извршава оно што он од дужника тражи.
-Субјективно облигационо право – обл. право у субјективном смислу - Облигација за
повериоца представља овлашћење да тражи чинидбу од дужника. Тако схваћено
потраживање.
- Објективно облигационо право - облигационо право у објективном смислу је назив за
опште правне норме које уређују облигације. Оне су заокружени систем норми који чини
један посебан део грађанског права.
Место облигационог права у систему грађанског права: У разгранатом систему
грађанског права, облигационо право има блиске везе са стварним и наследним правом.
Заједничка нит која их повезује у целину да норме које ова права садрже регулишу
економске робно-новчане односе. У тим односима појављује се роба као производ
људског рада или услуга који се размењују на тржишту за новац. Најближу функционалну
везу облигационо право има са стварним правом. Стварно право уређује производно-
посредничку страну робноновчаних односа а облигационо право саму размену роба или
услуга за новац.
Такође, дуг и одговорност су одвојени. Дужник је дужан да изврши дуг онако како
његова обавеза гласи, али за неизвршење одговара својом имовином, пошто је његов дуг
имовински. Поверилац, чији правни интерес није задовољен, има право да заштити
потраживање захтевом суду да дужнику наложи извршење обавезе.
Супротно од правних односа налазе се ванправни, који немају правну, већ само
друштвену, моралну санкцију (нпр. презир или грижа савести). Морална обавеза је
дужност појединца која се не може принудно извршити, она се означава изразом дужност
а не обавеза, управо зато да би се истакло да моралне обавезе немају правну санкцију.
Иако моралне дужности не могу да се принудно изврше оне су као и обавезе у
облигацијама присилне, али присила је унутрашња.
Она потиче од савести и свести о томе да се понашамо исправно само ако извршимо оно
што нам је дужност. Моралне дужности разликују се од обавеза у облигацијама по
санкцијама. Санкције за неизвршење моралне дужности су другачије, оне нису судске већ
друштвене и крећу се у распону од презира и изолације до гриже савести. У моралне
дужности могле би се убројати тзв. грађанске дужности (нпр. дужност да се гласа за
политичке преставнике у народном представништву оних земаља у којима гласање није
законска обавеза).
А1) Отуђење закупљене ствари пре предаје закупцу: у случају да закуподавац после
закључења уговора о закупу, а пре него што закупљену ствар преда закупцу , закључи још
један уговор којим отуђи закупљену ствар и предаје у државину прибавиоцу. Закуподавац
може закључити уговор о продаји ствари и на основу тог уговора предати ствар купцу у
државину. Сходно овом принципу, закупац не може да захтева предају ствари од купца јер
купац није дужник у облигацији. Међутим према ЗОО, ако је прибавилац у моменту
закључења уговора о продаји знао за постојање уговора о закупу, он ступа на место
закуподавца и преузима његове обавезе према закупцу. То значи да закупац као поверилац
потраживања на предају ствари из уговора о закупу може према прибавиоцу да истакне
чињеницу да има то потраживање и захтевати да призна ову чињеницу. Дакле,
потраживање закупца на основу изричите законске одредбе има дејство и према 3. лицу,
прибавиоцу закупљене ствари, под условом да је прибавилац знао за постојање раније
закљученог уговора о закупу.
А2) Отуђење после предаје у закуп (чл.591): Сада закупац има државину, а до отуђења
ствари долази касније. Према ЗОО:
У случају отуђења ствари која је пре тога предата неком другом у закуп прибавилац
ствари ступа на место закуподавца , те после тога права и обавезе из закупа настају између
њега и закупца. Прибавилац не може тражити од закупца да му преда ствар пре протека
времена за које је закуп уговорен, а ако то време није одређено, пре истека отказног рока.
За прибавиочеве обавезе из закупа према закупцу одговара преносилац као солидарни
јемац.
А3) Закупац издао закупљену ствар у закуп трећем лицу, подзакупцу или да је ствар дао
на употребу по неком другом правном основу,нпр, послуге.
Начелно, закупац има право да изда ствар у подзакуп или да је да на послугу,али ово
право закупац нема ако је оно искључено или ограничено посебном уговорном одредбом
или законом. Такође, закпац нема ово право ако би се издавањем у закуп или давањем
ствари на послугу нанела штета закуподавцу као и у случају да је уговором о закупу или
законом предвиђено да је за издавање у закуп потребна дозвола закуподавца, па
законодавац одбије да је изда. Издавање закупљене ствари у закуп подзакупцу не дира у
облигациони однос између закуподавца и закупца. Потраживања која закуподавац имао
према закупцу пре тога остају, закупац је обавезан да ствар употребљава према употребу и
намени ствари, исплату закупнине и враћање ствари. Међутим, ЗОО прописао је једно
одступање: ‖Закуподавац може, ради наплате својих потраживања од закупца насталих из
закупа, захтевати непосредно од подзакупца исплату износа који овај дугује закупцу по
основу подзакупа.‖ Реч је о захтеву закуподавца за испуњење обавезе непосредно према
подзакупцу, лицу које није дужник у облигацији из уговора о закупу.
Б) Различити правни основи: Пре свега, може бити уписан у земљишне књиге, чиме
добија обележје апсолутног права, те закупац своје право може да истакне против свакога.
Уписом у земљишне књиге, и неки други уговори могу добити карактеристике erga omnes,
попут уговора о откупу или праву прече куповине, као и колективног уговора о раду
(уговор у корист трећег лица).
2. Чињење (facere) - подразумева извршење било које друге радње која се не састоји у
предаји ствари.
1
Биће више речи касније п Actio Pauliana
То је сваки други рад, било интелектуални или физички, који се очекује од дужника. То је
стварање нове, прерађивање постојеће, одржавање у постојећем стању, обављање неког
посла итд..(оправка ствари, организовање путовања, чување ствари) Чинидба некад
подразумева радњу, а некад резултат радње (нпр. лекар дугује да лечи, али не и да излечи,
док кројач дугује да сашије одело)
Предмет је понашање, оно на шта се правна дужност дужника односи и оно на шта је
усмерено овлашћење повериоца. Предмет је нешто што није одмах присутно, што ће
наступити при извршењу, уз могућност да никад не наступи.
ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС
1. Облигација
2
Пбавезе мпгу бити примарне и секундарне, пд кпјих примарне пбавезнп настају – јемствп, залпга, хипптека
Секундарне мпгу и не мпрају настати – настају акп су примарне прекршене
Купац је дужан да ... (чл. 481 ст. 1 ЗОО). Да ли је овде реч о обавези купца? НЕ, ово није
обавеза, јер из обавезе мора произилазити право, што се овде не дешава
1. Једна или више обавеза, које могу бити примарне и секундарне. Примарне су оне с
којима настаје и сам облигациони однос и које одређују његов тип. Секундардне су оне
које настају тек касније, уколико буду прекршене примарне;
2. Споредна права - служе обезбеђењу тражбине и трају само дотле док се тражбина не
намири; (јемство, залога, хипотека..)
3. Обавезе узајамне обзирности/посебне обавезе - ослањају се на начело савесности и
поштења (чл. 12). Субјекти облигационог односа дужни су да се један према другоме
односе онако како би се у датој ситуацији понашао савестан и поштен уговорник,
обзиром на циљ и врсту чинидбе која је предмет облигације, да не би био осујећен циљ
дуга, да би се предупредила штета и олакшало испуњење. Ове дужности нису унапред
обликоване. Оне нису претходно одређене јер није одређена њихова садржина, па се не
може тражити њихово принудно извршење. Међутим, повреда дужности обазривости
може да створи право на накнаду штете. У њих спадају нпр. обавеза да се предузму
одређене мере ради спречавања штете, да се разјасне постојеће опасности везане за
употребу ствари, да се друга страна обавести о чињеницама значајним за облигациони
однос (чл. 268) и сл.;
5. Право на приговоре - право да се истакне нека чињеница која одбија или одлаже
захтев друге стране у облигационом односу. Слично негативним правима преображавања,
јер је уперено против захтева друге стране. Његова је сврха да се тај захтев одбије зато
што се постојање тражбине негира или да се макар одложи њено испуњење. Овде спадају
нпр. приговор преклузије или приговор застарелости, приговор неиспуњења обавезе у
двостраном уговору ...
Извори облигационог права су опште правне норме које уређују облигације. Општа
норма је она која се односи на неодређен број случајева и лица која се налазе у истој
ситуацији или могу доћи у ситуацију предвиђену нормом. Примена опште норме је
неограничена и не исцрпљује се једном применом, за разлику од појединачне правне
норме која се односи само на један случај и примењује се само у том случају. Опште
правне норме које уређују облигације су писане, односно прописане или неписане,
садржане у обичајном праву. Обичајне норме настају спонтано, дуготрајним понављањем
истог начина понашања субјеката који ступају у однос на који се обичај примењује. Да би
један модел или образац понашања постао опште правило, потребно је да се усталио у
једном временском периоду.
Осим тога, да би се формирало обичајно правило, неопходно је да постоји свест о правној
обавезности одређеног понашања и уверење да ће држава пружити заштиту свакоме ко се
понаша у складу са устаљеним обрасцем. Писане опште норме стварају се плански,
редовно путем државног законодавства. Тако доношење општих норми путем државног
законодавства обухвата доношење закона и законика.
Законици су обимна законодавна дела која садрже велики број норми, понекада и
неколико хиљада и која уређују целу једну област друштвених односа, на пример
грађанскоправне односе, кривична дела, радне односе, царине.. Аткивности на доношењу
великих законика као и сам законик понекад се у правној теорији назива кодификација.
Међутим, реч кодификација користи се и у ширем смислу: да означи целокупну
законодавну активност, не само доношење законика него и доношење закона. У том,
ширем смислу, кодификација означава целовито и систематично уређење једне сродне
правне материје већег обима која не мора да обухвати целу правну област него њене
поједине веће делове. Тако се термин кодификација користи и да означи рад на
припремању и доношењу ЗОО, премда овај закон уређује само један део грађанскоправне
области.
АГЗ је имао врло значајну улогу у историји српског грађанског права јер је директно утицао на
СГЗ од 1844. године. За Грађански законик Кнежевине Србије сматрало се да је он био лош превод
Аустријског, и био је скраћен. 1864. и 1868. године извршене су измене и допуне српског
грађанског законика под утицајем француског грађанског законика. Тај утицај се објашњава
променом курса у спољној политици Србије коју су водили Кнез Михаило Обреновић и Совјет на
челу са Илијом Гарашанином (окренули се Француској уместо Аустрији). Другим допунама из
1864. – уведена Паулијанска тужба (инспирисано АГЗ) и ограничења слободе уговарања висине
уговорне каматне стопе биле су инспирисане решењима АГЗ. Утицај АГЗ на развој српског
грађанског права трајао је и после доношења доношења СГЗ од 1844. Он се наставио и током 20.
века. После уједињења и стварања прве Југославије (Краљевина СХС) донесе је закон о побијању
правних тела изнад стечаја који је потпуније регулисао Паулијанску тужбу. Тај закон као и СГЗ
био је превод једног аустријског текста. Међу члановима комисије која је припремала
Југословенски грађански законик преовладало је мишљење да основа за израду законика треба да
буде аустријски кодекс. То мишљење је дошло до изражаја у тексту преднацрта који је објављен
под називом Предоснова грађанског законика који је објављен 1934. После објављивања није
настављен рад на ГЗ. У тим условима није се помишљало о даљем раду на правном тескту,чији је
циљ био да се једниственим регулисањем грађанског права оличи јединство тадашње државе.
СГЗ није извор облигационог права у Србији, јер је СГЗ укинут као и сви правни
прописи који су били на снази пре 6. априла 1941. године.
Друга Југославија је 1946. године донела Закон којим је укинула вежење свим предратним
прописима који су били важећи у Краљевини СХС. Опште норме СГЗ тада су престале да
буду формални извор Облигационог права.
Промет робе и услуга тачније економски односи којима се роба или услуга замењују за
новац реализују се путем облигација из двострано обавезних и теретних уговора. То су
они уговори из којих настају реципрочне обавезе уговорних страна и свака страна дугује
накнаду другој за корист коју прима. Због тога што поклон и послуга нису средства
помоћу окојих се реалује размена уз накнаду, комисија за израду ЗОО је сматрала да ЗОО
не треба да садржи одредбе о овим уговорима.
Главни извор облигационог права у Србији је ЗОО (1978). Донесен је 30. марта
1978. а ступио је на снагу 1. октобра исте године. Припреме за доношење законика су
започеле 1960. када је проф. Михајлу Константиновићу поверено да изради преднацрт
који би послужио као основ за израду нацрта и предлога закона. Радио је на преднацрту 9.
година и текст је објавио 1969. године под насловом- Облигације и уговори-скица за Закон
о облигацијама и уговорима. Написана је у облику законског текста. Скица је рађена са
идејом да постане популарни законик који ће се лако читати и разумети, па је избегнута
стручна правна терминологија. Стил писања је лак и брзо схавтљив.
Ова поткомисија израдила је два нацрта закон, 1973. и 1974. године. На основу другог
нацрта сачињен је у марту 1974. предлог закона о облигацијама и уговорима који су
усвојили надлежна већа тадашње савезне скупштине. Очекивало се да ће закон бити брзо
донет, то се није догодило јер је рад комисије привремено заустављен због трансфомације
у раду Скупштине на основу устава из 1974.
Због тих промена формирана је нова комисија за припрему закона у оквиру које је
поткомисија за израду закона о облигацијама и уговорима наставила да ради. Поткомисија
је припремила нови нацрт 1976. Након јавне дискусије, саставила је предлог закона али тај
предлог је носио другачији назив - ЗОО. Скупштина је изгласала закон 30. марта 1978.
године.
1. СТРУКТУРА ЗАКОНА
ЗОО је један од наших најобимнијих закона. Има 1109 чланова. Обим закона је
последица прихватања принципа јединственог регулисања као и специфична законодавна
техника (тежња аутора да се избегну упућивање чланова једних на друге). Облигациони
односи чије су стране правна лица другачије уређују од оних где су стране физичка лица,
тако што прописује да се одредбе закона односе на све врсте уговора, осим ако за уговоре
у привреди није нешто другачије одређено (чл. 25). Уговори у привреди су уговори које
између себе закључују предузећа и друга правна лица у делатности која је предмет
њиховог пословања. ЗОО не регулише доброчине уговоре: о поклону, послузи и
ортаклуку. На њих се примењује Закон о неважности. Такође, ЗОО не уређује ни штету од
животиња и грађевина, то је уређено Скицом ЗОО-а. Норме ЗОО – ДИСПОЗИТИВНЕ!!!
3
Пдавде креће материја за испит (све претхпднп мпжда евентуалнп за кплпквијум)
Састоји се из четири дела:
1. Општи део - састоји се се из шест глава:
а. Основна начела,
б. Настанак обавезa,
в. Дејства обавеза,
г. Престанак обавеза,
д. Разне врсте обавеза,
ђ. Промена субјеката у облигационом односу.
2.Уговори - свака глава у овом делу је посвећена једном именованом уговору;
3. Меродавно право у случају сукоба републичких закона – данас има само историјски
и теоријски значај;
4. Прелазне и завршне одредбе - регулишу однос ЗОО према општим и посебним
узансама.
Централни појам норми општег дела је облигација. Зато су у њему распоређена правила
која се односе на све облигације. Она су груписана око неколико тачака. Одредбе овог
дела чине логични низ. „Уговори― су одредбе о уговору о
продаји,размени,зајму,закупу,уговору о делу, остави, пуномћству односно налогу. То су
класични грађанскоправни именовани уговори који потичу још од римског права. Поред
њих, регулисани су и други уговори који су настали у модерно доба (превоз, комисион,
посредовање, шпедиција, осигурање, кредит...) Појмови свих тих уговора су мање
апстрактни или конкретнији од појма облигације.
2. ПРИНЦИПИ РЕГУЛИСАЊА
а) Облигациони односи могу бити уређени на два начина. Према првом методу,
облигациони односи се уређују јединствено, без обзира која лица су стране у
облигационом односу (физичка лица, појединци, правна лица..) – МЕТОД
ЈЕДИНСТВЕНОГ РЕГЛУСАЊА. Он се заснива на принципу да се правила закона који
уређује облигације једнако применљиве на све субјекте, без обзира на њихове различите
правне статусе. Тај принцип усвојили су Ита и Шв ГЗ. Писци ЗОО су се определили за
принцип јединственог регулисања. Разлог је што је више је одговарао потребама нашег
правног промета у области облигационих односа. Овај принцип у ЗОО изражен је у члану
25. став 1. : ‖Одредбе овог закона које се односе на уговоре примењују се на све врсте
уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито друкчије одређено.‖
1. Дефиниција уговора о привреди дата је у ставу 2. (ЗОО). Закон није доследно спровео
овај принцип. Постоји мноштво одступања, код уговора о привреди прописана су посебна
правила када специфичности ових уговора то налажу. У правилима о цени код уговора о
продаји када цена уговором није одређена нити уговор садржи довољно података којима
би се она могла уредити онда уговор нема правно дејство. Међутим уговор о продаји у
привреди садржи одступање. Када у уговор о привреди цена није одређена или одредива
такав уговор ипак производи дејство и купац је тада дужан да плати продавцу цену коју је
овај редовно наплаћивао у време закључења уговора а у недостатку ове - разумну цену
(тржишна цена продате робе у тренутку закључења уговора). Ако се та цена не може
утврдити, онда је суд утврђује према околностима случаја.
2. Код правила о солидарности дужника. Када има више дужника у некој дељивој обавези
важи да се обавеза дели на једнаке делове ако није одређена другачија подела , а сваки
дужник одговара за свој део обавезе.
Међутим, када је у питању обавеза из уговора о привреди у којој на страни дужника има
више лица, онда важи претпоставка солидарности. То значи да сваки субјект одговара
повериоцу за целу обавезу и да поверилац може да захтева испуњење обавезе од свакога.
Претпоставка солидарности не важи само ако је отклоњена уговором. Поред ова два
примера, постоје и други примери. Након ступања на снагу, ЗОО је четири пута мењан и
допуњаван (1985., 1989., 1993.,2020.) Најкрупније су биле 1993. после доношења Устава из
1992. који је заменио Устав за 1974. 2020. унета је једна допуна и 2 измене. Допуна се
односи на форму сагласности која се даје за закључење уговора у форми јавнобележничке
(солемнизоване) исправе или записа. Измене се односе на члан 90. који уређује посебну
форму пуномоћја за закључење уговора и члан 455. који уређује форму за закључење
уговора о продаји непокретности (солемнизација) - последица измена у Закону о јавном
бележништву.
ОБИЧАЈНО ПРАВО
Обичајно право није извор облигационог права као ни обичај јер није општа правна
норма. Обичај је правно релевантан када на њега упућује нека општа норма облигационог
права садржаног у закону (нпр. суд водећи рачуна о обичајима уређује споредне тачке
уговора када су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима али су споредне тачке
оставиле за касније па о њима нису постигле споразум, такође и када треба да утврди да
ли предлог за закључење уговора упућеном неодређеном броју лица који садржи битне
састојке уговора важи као понуда …) ЗОО упућује на обичај и у промету (нпр. у одреди о
заблуди коју одређује општом клаузулом о којој се погрешна представа о некој чињеници
сматра битном заблудом ако је у питању околност која се према обичају у промету сматра
битном). ЗОО упућује и на добре пословне обичаје – основно начело странке дужне да се
понашају у складу са добрим пословним обичајима.
Упућивање законске норме на обичај не значи да је тиме обичај постао извор права тј да
суд треба да пронађе норму садржану у обичају и да је примени на решење спора. Овде
обичај служи као критеријум за утврђивање чињеница које суд мора да утврди да би
исправно применио садржину у одређеном извору права. Обичаје , обичаје у промету и
друге пословне обичаје треба разликовати од добрих обичаја. Тај појам садржан је у
законским нормама о недопуштеном предмету уговора, недопуштеном основу,
недозвољеном услови или ништавом уговору. Ту се не говори о обичају, него о моралу тј.
о МОРАЛНОЈ НОРМИ.
Дужности које настају у занивању уговорног обл. односа падају на сваку страну и свака
страна је дужна да се уздржи од преваре и да без основаног разлога не мења став у који је
друга страна имала поверење и према њему одредила своје понашање у току преговора.
После заснивања уговорног односа, дужност која произилази из овог начела пада у
принципу на дужника.
3. Равноправност страна у облигационом односу (члан 11. ЗОО): Ово начело значи да
су стране у облигационом односу правно једнаке. Ниједна није потчињена ни подређена
другој, тј између страна не постоји однос потчињавања ни подређивања. Норме ЗОО
правно изједначавају стране и штите њихове правне позиције. Али, у фактичким
положајима стране у обл. односима се понекад врло разликују. Једна страна је према
економском положају и информисаности често јача од друге. Циљ начела је да обезбеди
да се тај ванправни неједнаки положај једне стране не пренесе у правни однос и да страна
слабија у стварности не буде слабија и у праву.
Начело се везује за двострано обавезне уговоре,тј. код којих обавезе настају за обе
уговорне стране као последица сагласности њихових изјављених воља. У двостраним
уговорима вредности давања тј. испуњења уговорних страна морају да буду једнаке и да
се законом одређује када повреда овог начела повлачи за собом правне последице.
Последице повреде уређене су нормама ЗОО које ово начело разрађују. Те норме одређују
правна средства којима се отклања повреда начела једнаке вредности узајамних давања.
То су норме о прекомерном оштећењу, забрани зеленашких уговора, раскидању и измени
уговора због промењених околности, раскидању уговора због неиспуњења, евикцији,
материјалним недостацима4.
1. Прекомерно оштећење (laesio enormis) постоји када у моменту закључења уговора између
обавеза уговорних страна постоји очигледна несразмера за коју оштећена страна није знала нити је
морала знати. Правно средство против оштећења је поништење уговора у року од годину дана од
дана закључења уговора.
Право да тражи поништење немају стране у:
а) уговорима на срећу
б) купац који је платио већу цену за ствар због особите наклоности
в) купац ствари на јавној продаји
г) стране у уговору о поравнању
2. Очигледна несразмера узајамних давања у моменту закључења уговора може бити последица
стања нужде или тешког материјалног стања, недовољносг искуства, лакомиследности или
зависности једне уговорне стране коју је друга страна искористила. Уговор закључен
искоришћавањем ових ствари је зеленашки. ЗОО одређује да се на зеленашки уговор примењују
одредбе закона о ништавости или делимичкој ништавости али оштећена страна може да захтева од
суда да се њена обавеза смањи на правичан износ. Уколико суд удовољи том захтеву, уговор
остаје на снази са одговарајућом изменом.
3. Раскидање или измена уговора због промењених околности - Несразмера у вредности
узајамних давања да се појави касније, у току извршења уговорних обавеза. Уколико је она
последица промењених околности, страна која је погођена њиховим деловањем има право да
тражи раскид. Раскид се може тражити уколико је промена околности отежала испуњење обавезе
једне стране, или се због њих не може остварити схвра уговора, у оба случаја у толикој мери да
уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било
неправично да уговор остане на снази такав какав јесте. Међутим, раскид се не може тражити
уколико је страна која се позива на промењене околности била дужна да их узме у обзир у време
закључења уговора или их је могла избећи или савладати. Раскид се остварује судским путем,
изриче га суд осим ако друга страна не понуди или прихвати да се одговарајући услови уговора
правично измене. Ако изрекне раскид, суд ће на захтев друге стране обавезати страну која је
тражила раскид да другој страни надокнади правичан део штете.
4
П свим пвим правним средствима ће бити речи касније у дејствима теретних угпвпра
4. Норме о раскидању уговора због неиспуњења обавеза једне уговорне стране - вансудски и
остварује се једностраном изјавом воље повериоца. Према ЗОО уколико једна страна у двострано
обавезном уговору не испуни своју обавез, друга страна има право да захтева испуњење онако
како гласи али има право да уговор раскине. Ако поверилац жели да раскине уговор због
неиспуњења, мора после истека рока за испуњење да остави дужнику накнади примерени рок.
Поверилац може да раскине да раскине уговор и без остављања накнадног рока, ако из
дужниковог држања произилази да он своју обавезу неће испунити ни у накнадном року. Раскид
уговора могућ је и пре истека рока за испуњење, када је очигледно да дужник неће испунити своју
обавезу. Уколико је у питању уговор код кога је испуњење обавезе у року битан састојак (фиксни
уговор), онда се раскид уговора због неиспуњења остварује по другачији правилима. Он престаје
истеком рока по самом закону. Ако поверилац жели да фиксни уговор остане на снази и после
истека рока мора да без одлагања обаевсти дажника да захтева испуњење обавезе. Ако дужник ни
после пријема обавештења не испуни обавезу у разумном року, поверилац може да изјави да
раскида уговор.
5. Одговорност за материјалне недостатке испуњења - ако предмет обавезе нема својства који
тај предмет редовно има, или која су уговорена, онда страна којој је предат предмет има посебна
права која јој омогућавају да се неједнакост давања створена услед ових недостатака отклони;
6. Одговорност за евикцију - ако на предатој ствари постоји неко стварно право трећег које
онемогућава вршење права прибавиоца или сужава његова овлашћења, каже се да постоји правни
недостатак;
Осим ЗОО, фирме за закључење појединих уговора уређене су и посебним законима, нпр.
Законом о наслеђивању, Законом о финанскијском лизингу.. У позитивном праву је форма
прописана за близу 100 уговора. На другој страни треба приметити да неки уговори који
су у прошлости закључивани као реални као што су нпр. зајам и залога, у ЗОО уређени
као консензуални. У Римском праву, ова два уговора настајала су у моменту када једна
страна преда другој страни ствар о којој је уговор. Предаја је значила да је уговор
закључен. Према ЗОО, зајам и залога закључују се када уговорне стране постигну
сагласност а предаја ствари зајмопримцу и залогопримац је радња којом зајмодавац и
залогодавац извршавају своје уговорне обавезе. Ти уговори нису реални већ консензуални.
Према ЗОО, реалан уговор је капара (уговор је закључен када је капара дата). Предаја
ствари је поред писменог облика,једна од форми у којој се може закључити уговор о
поклону покретне ствари према предратним правним правилима СГЗ- и па је онда и
поклон је реални уговор.
10. Начело поступања у складу са добрим пословним обичајима (члан 21. ЗОО)
ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА
Облигација је правна веза на основу које једна страна – поверилац има право да од
друге стране – дужника захтева одређену чинидбу која се може састојати у предаји
неке ствари, чињењу, уздржавању од чињења или трпљењу. Друга страна је обавезна
да чинидбу изврши.
Разлике које постоје између позитивних и негативних облигација имају двоструки значај
за право:
- Прво оне се разликују по моменту од кога почиње тећи рок застарелости повериочевог
потраживања. Када су у питању позитивне облигације застарелост почиње тећи првог дана
после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за
поједине случајеве није што дурго прописано. Ако је пак у питању негативна облигација
тј. ако се обавеза састоји у томе да се нешто не учини, пропусти или трпи застарелост
почиње тећи првог дана после дана када је дужник поступио противно обавези (чл. 361).
Понекад је дужник обавезан да изврши једно тачно одређено чињење, његова обавеза је
прецизирана. Дужник мора да постигне један прецизан резултат нпр. фарбар се обавезује
да префарба кућу. Он се обавезује да постигне тачно одређени циљ – да кућа буде
префарбана. Ово је облигација циља. Облигације циља су такве обавезе код којих се
извршењем престације постиже резултат ради кога је облигација настала. До
повреде долази ако резултат изостане. Такве облигације су нпр. обавеза из продаје,
превоза ствари, уговора о делу, итд. Кривица дужника се претпоставља!
У случају спора, штету и узрочну везу дужан је да докаже поверилац као тужилац у спору.
Он не мора да доказује кривицу дужника јер се она претпоставља. Међутим, претпоставка
о кривици делује у корист повериоца само код облигације циља.
Положај дужника је неповољнији код облигација циља јер постоји претпоставка његове
кривице и довољно је да поверилац докаже да циљ није остварен. Нпр. да кућа није
префарбана. Неостварење циља показује да дужник није испунио обавезу. Да би се
дужник ослободио одг. потребно је да докаже да он није крив за неиспуњење.
Новчане облигације су оне у којима се од дужника тражи предаја неке одређене суме
новца. Огромна већина уговора генерише новчане облигације, а оне могу настати и из
других извора облигационих односа (проузроковање штете, стицање без основа,
пословодство без налога). Новчане обавезе су у практичном животу много чешће од
неновчаних. Ако су у питању облигациони односи који извиру из уговора онда је тешко
рећи да је могуће наћи уговор који не ствара новчану обавезу барем на једној страни.
Изузетак је уговор о размени, из кога за обе стране настају искључиво неновчане обавезе.
Обавеза да се ствар преда другом уговорнику и одговорност за материјалне недостатке.
Новац служи као мерило вредности правних добара свих врста - користи се као опште
средство размене. Под новцем у ужем смислу подразумевају се искључиво средства
размене утврђена прописима домаће државе, која поверилац мора примити као исплату
новчане обавезе, ако не пристаје да западне у поверилачку доцњу. То својство новца
назива се принудни курс.
Изузетно, новчана обавеза може бити испуњена и страним новцем у случају уговора о
продаји непокретности и уговора о закупу непокретности, под условом да се новац
преноси са банковног рачуна купца, односно закупца на банковни рачун продавца,
односно закуподавца. Вредност означена на новчаним знацима представља номиналну
вредност, док куповна моћ новца представља унутрашњу вредност. Вредност новца једне
земље у поређењу са новцем других земаља чини његову курсну вредност. Код нас,
законско средство плаћања је динар. Осим новчаница и кованог новца, у обзир долази и
пригодни ковани новац.
Правна и физичка лица која обављају привредну делатност могу своје међусобне новчане
обавезе измиривати и непосредним уступањем хартија од вредности. Платни промет са
иностранством обавља се у девизама и динарима преко банке. Поред облигација које
настају из уговора и проузроковања штете, међу обавезама страна код незваног вршења
туђих посолова постоји новачана обавеза господара посла да исплати награду пословођи
без налога ако је отклонио штету која је претила његовим добрима или ако му је прибавио
корсти која у свему одговара његовим намерама и потербама.
Предмет новчане обавезе је предаја суме новца: То може бити БИЛО КОЈИ НОВАЦ
КОЈИ ЈЕ У ОПТИЦАЈУ У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИ.
У том смсилу предмет може бити било домаћи било страни новац. Међутим, новчана
обавеза се може испунити само у домаћем новцу. Изузетно, када закон прописује, новчана
обавеза може бити испуњена страним новцем. Такви изузеци прописани су за испуњење
новчаних обавеза у облигацијама из два именована уговора – о продаји и закупу
непокретности. Цена у уговору о продаји и закупнина у уговору о закупу могу бити
исплаћене страним новцем под условом да се исплата обавља преношењем страног новца
са банкараског рачуна купца/закупца на банакарски рачун продавца закуподавца.
Изван тих изузетака новачана обавеза не може бити испуњена страним новцем. Чак и када
је у питању неимовиска штета суд може досудити одгаварајућу новчану накданду ако се
штета састоји у одговарајућем душевном болу или страху.
Нпр. уговорне стране могу у уговор о зајму углавити одредбу према којој ће се износ
зајмопримчевве новчане обавезе да врати позајмицу обрачунати према цени неке робе на
тржишту (нпр. Пољопривредник А позајми пољ. Б суму од 1.600.000 динара. Тај износ је
одговара цени која се у моменту закључена уговора плаћа за десет вагона жита5 на
продуктној берзи у Новом Саду. Позајмица је требало да буде враћена у две рате. Прва по
истеку три месеца у износу који одговара цени три вагона жита а друга по истеку шест
месеци у износу који одговара цени седам вагона жита на продуктној берзи на дан
исплате).
2. КЛИЗНА СКАЛА, уређена је у чл. 397. ЗОО . У уговорима у којима се једна страна
обавезује да изради и испоручи одређене предмете дозвољено је уговорити да ће цена
зависити од цена материјала и од рада, као и других елемената који утичу на висину
трошкова производње, у одређено време на одређеном тржишту. Уговор у коме једна
страна има обавезу да изради и преда одређене предмете које има у виду овај члан је
УГОВОР О ДЕЛУ ОДНОСНО УГОВОР О ГРАЂЕЊУ. Клизна скала је један сложенија
варијанта индексне клаузуле пошто је индекс састављен из три дела:
1. Индекса цена материјала
2. Индекса цене раде
3. Индекса трошкова живота
3. ВАЛУТНА КЛАУЗУЛА је уговорна одредба о томе да се износ новчане обавезе коју
дужник дугује обрачунава на основу курса динара према некој страној валути. Дужник
своју обавезу из уговора извршава у динарима с тим што се висина обавезе одређује према
курсу динара у односу на страни новац (нпр. зајмодавац и зајмопримац закључе зајам и
одреде висину позајмице на 117.000 динара с тим што утврде да тај динарски износ
одговара износу од 1000 евра обрачунато према курсу по коме НБС продаје један евро на
дан закључења уговора и споразумеју се да ће износ динара које зајмопримац треба да
врати по истеку рока од шест месеци од дана закључења уговра мора бити обрачунат
према продајном курсу НБС за један евро на дан исплате).
5
Пракса кпд нас.
Једну варијанту валутне клаузуле представља уговорна одредба према којој дужник дугује
одређени износ у страној валути и то је валута уговора с тим што ће дуг исплатити у
динарима у износу који ће бити обрачунат према односу вредности те стране валуте и
динара који буде утврђен тј. који ће бити утврђен према курсној листи НБС или неке
пословне банке на дан исплате.
Њихово правно дејство омогућава да се у случају смањења или повећања куповне моћи новца
аутоматски без додатне интервенције страна у облигационом односу повећа или смањи број
новчаних јединца које дужник дугује и треба да исплати да би угасио обавезу. ЗОО уређује
раскидање или измену уговора због промењених околности као једно средство постериорне
реактивне заштите у случају када изненадне непредвиђене промене куповне моћи новца после
закључења уговора угрожавају нормално функционисање двостраних уговора и остваринвање
права која настају у облигационим односима из тих уговора. Заштита која се пружа правилима о
раскидању или ревизији уговора због промењених околности је судска. Њу пружа суд ако се
између уговорних страна појави спор. Она се састоји у томе што на захтев угуворне стране кпоја је
погођена променом или променама које су наступиле после закључења уговора суд може да
ревидира уговор да би обавезе и права прилагодио промени околности или ако то није могуће да
уговор раскине. Ревидирање односно измена уговора подразумева да суд својом одлуком мења
уговорне одребе да би их прилагодио околностима. Суд може да измени у оквиру ревизије и оне
одредбе уговора којим су уговорне стране уредиле износ новчане обавезе које један од њих дугује
другој уколико би се том изменом висина новчане обавезе могла ускладити са променом у
куповној моћи новца.
МЕСТО ИЗВРШЕЊА ОБАВЕЗЕ:
„Ако треба да ми исплате новац донеће ми га, а ако треба да ми „исплате― ауто, онда
ћу отићи по њега―
Под местом испуњења обавезе подразумева се место у коме дужник мора предузети све
радње које су потребне или последњу од тих радњи да би извршио своју обавезу
повериоцу тако да се она угаси. Прво, дужни смо да испунимо обавезу 1. у месту у ком
је то уговорено. Међутим, ако ништа није уговорено, онда гледамо да ли за тај уговор о
коме се ради у конкретном случају постоји 2. посебна законска одредба о месту испуњења
(такав случај је код уговора о продаји, тада гледамо пребивалиште, односно седиште
продавца). Ако место није одређено ни уговором ни законом оно се одеђује према
3.СВРСИ ПОСЛА, ПРИРОДИ ОБАВЕЗЕ ИЛИ ОСТАЛИМ ОКОЛНОСТИМА.
Ако се место испуњења не може одредити ни овако, за место испуњења неновчаних
обавеза важи правило да се оне извршавају у месту у коме је дужник у време
настанака обавезе имао своје седиште тј. пребивалиште а у недостастку
пребивалишта боравиште. Место исплате новчаних обавеза одређено је другачије – оне
се испуњавају у месту у коме поверилац има седиште тј пребивалиште, а у
недостатку пребивалишта боравиште. Практична последица примене овог правила о
месту испуњења новчаних обаеза је да су новчане обавезе доносиве. Наиме, поверилац
може чекати дужника и у свом месту да му донесе новац, па самим тим положај повериоца
је лакши и сигурнији. Све док новац не буде предат повериоцу у месту пребивалишта
сматра се да плаћање није извршено.Осим тога, трошкови исплате не падају на терет
повериоца већ на терете дужника. Плаћање ће се сматрати извршено тек када је поверилац
примио исплату!
ИСПУЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ ПРЕ РОКА: Прво гледамо правни посао (оно што је
уговорено), онда гледамо да ли постоји посебна законска норма, па ако не постоји, онда
примењујемо опште правило: Оно је исто за новчане и неновчане обавезе: Ако рок није
одређен, а сврха посла, природа обавезе и остале околности не захтевају известан рок за
испуњење, поверилац може захтевати одмах испуњење обавезе, а дужник са своје стране
може захтевати од повериоца да одмах прими испуњење.
З А Д А Т А К: Владан и Теодора су уговорили да Теодора наслика његов портрет, а он јој је за
узврат платио 50.000 динара. Договорили су се да ће му Теодора предати слику чим је наслика.
1. О ком уговору је реч? —О уговору о делу.
2.Да ли је овде рок испуњења одређен? Од чије воље он зависи? —Није одређен, а зависи од тога
када ће Теодора насликати портет.
З. Да ли је овакав уговор пуноважан? —Јесте (Овде је време испуњења уговора поверено једној
страни. Правити разлику између ове ситуације и ситуације када је одређивање предмета
поверено једној страни уговора).
4. У случају да се Владану Теодора не јави са готовом сликом за пар месеци, шта он може да
захтева? —Он може захтевати од суда да суд одреди Теодори примерен рок у коме ће она
испунити обавезу.
Бојан (продавац) и Дарко (купац) су закључили уговор о продаји половне машине за веш.
Уговорили су да се испорука изврши 20. августа и да тада Дарко плати цену јер је обојици тако
одговарало. Међутим, Бојан одлучи да иде у Грчку од 20. до 30. августа, па позове Дарка да га
пита да му испоручи машину дан раније.
1. Да ли Дарко може да одбије испуњење пре рока? Може, јер се гледа обострани интерес.
Да ли поверилац може да тражи испуњење (и новчано и неновчано) пре рока?
НЕ, али: ИЗУЗЕЦИ:
1. Рок уговорен у интересу повериоца
2. Дужник није дао обећано обезбеђење (нпр. зајмодавац му је тражио да му остави ручни
сат у залогу, а он то није учинио а обећао је)
3. Дужник није на његов захтев допунио обезбеђење смањено без његове кривице
Камата
Камата је у економији цена за коришћење туђег новца, тј. зајмовног капитала. У
праву, камата је, пре свега, једна споредна правна обавеза, која се дугује уз неку главну.
Она се израчунава у процентима од дуговане суме за једну годину. Правно гледано,
камата се поима као грађански плод. По начину постанка, може бити:
1. Физичка лица: ЗОО је прописао да стопа уговорне камате између физичких лица не
може бити већа од каматне стопе која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по
виђењу. Штедни улози по виђењу су они штедни улози који се остављају код банке на
основу уговора о улогу на штедњу. Појединици не могу уговором између себе утврдити да
дужник новчане обавезе плаћа камату по стопи која је виша од каматне стопе по којој
банка плаћа клијенту камату на новчани износ који је на основу уговора о улогу на
штедњу положио код банке. Ова одредба ЗОО је полупринудна односно полуконгентна.
Она одређује највећу дозвољену висину каматне стопе која се не сме прекорачити.
Уговорне стране могу да одреде само нижу каматну стопу. Уколико би пак појединици
уговорили да ће дужник платити камату по стопи која прекорачује дозвољену, примениће
се највиша дозвољена каматна стопа.
,,Ако је стопа уговорене камате виша од стопе затезне камате, она тече и после дужникове
доцње‖ (ЗОО, чл. 277 ст. 2)
„На износ неиплаћене камате може се захтевати затезна камата само од дана када је у суду
поднесен захтев за њену исплату― (ЗОО, члан 279 став 2)
Камата као санкција: Затезна камата коју по закону дужник дугује у случају задоцњења и
испуњења новчане обавезе представља санкцију према дужнику. Њеном исплатом треба
да се повериоцу надокнади штета коју трпи зато што није могао да се користи својим
новцем и на тај начин оствари неку добит. Иако је затезна камата наканада штете,
поверилац не мора да доказује да је штету претрпео нити узрочну везу између задоцњења
и штете. Он не мора да доказује кривицу, довољно је да докаже да је дужник пао у доцњу.
Може се десити да је штета коју је поверилац претерпео услед задоцњења већа од
наканаде коју остварује затезном каматом. У том случају ЗОО предвиђа да поверилац има
право да захтева потпуну накнаду. Тад мора да докаже да је а) претрпео штету. Затим би
морао да докаже б) узрочну везу између штете и задоцњења у испуњењу. Осим тога,
потребно је да је в) дужник крив што је дошло до задоцњења и настанка штете. Кривица
се у нашем праву ПРЕТПОСТАВЉА што значи да терете доказивања да није крив за
закашњење сноси ДУЖНИК. Поверилац нема право да кумулира износ накнаде штете
затезну камату. Он према ЗОО има само право да захтева разлику између износа који је
добио исплатом затезне камате и величине штете коју је претрпео.
Што се тиче новчане обавезе која настаје из проузроковања штете, прави се разлика у
зависности од тога да ли је у питању надокнада материјалне или нематеријалне штете:
1. Материјална је она која се састоји у умањењу нечије имовине и спречавању њеног
увећања. Тада обавеза на плаћање накнаде доспева од тренутка проузроковања штете;
2. Нематеријална штета је она која се испољава у наношењу другом лицу физичких или
душевних болова који су последица умањења опште животне активности, наружености,
повреде угледа, части, слободе или права личности. Тада обавеза на накнаду штете
доспева од момента пресуђења.
Од камате ваља разликовати нека друга периодична потраживања, попут ренте, код које
недостаје потраживање главнице.
Камата се не подудара ни с поступним отплатама дуга (ратама), нити са отписаним сумама
на рачун вредности основних средстава (амортизација).
Ако се ради о генеричној облигацији она не престаје чак и ако дође до накнадне
немогућности испуњења за коју дужник не одговара. Наиме сматра се да род никада не
пропада те да је дужник дуджан да изврши своју обавезу предаје ствари одређеног рода
чак и када све што дужник има од таквих ствари пропадне услед таквих околности за које
он не одговара. Једино ако су предмет генеричне обавезе биле ствари које је требало узети
из масе ствари која је била одређена и ако је та маса ствари пропала онда се пропашћу те
масе гаси дужникова обавеза.
Обично се све три врсте називају облигацијама са више предмета. То су оне облигације у
којима обавеза гласи на предају најмање два или више различитих предмета или на
извршење два или више различитих чињења. Оне се називају још и сложене облигације.
Све ствари су IN OBLIGATIONE али може да преда једну и ослободи се обавезе. Дакле
предаја само једне ствари је IN SOLUTIONE. Предајом једне ствари облигација се гаси.
Обавезом је обухваћено више могућих чинидби, али је неизвесно која ће од њих бити
извршена. Право избора може припадати дужнику, повериоцу или неком трећем (по
правилу, стручњаку у односној области). Алтернативна обавеза није условна, јер
неизвесност не постоји о томе да ли се нешто дугује, него која ће од дугованих чинидби
бити извршена- И сам законодавац признаје повериоцу извесна овлашћења у
алтернативном виду (нпр. да захтева испуњење обавезе или уговорну казну, да због
правних недостатака ствари уговор раскине или захтева сразмерно снижење цене).
„Избор је извршен када страна којој припада право избора обавести другу страну о
томе шта је изабрала и од тог часа избор се више не може мењати―(ЗОО, чл. 404. ст 1)
„Извршењем избора сматра се да је обавеза од почетка била јединствена и да њен
предмет од почетка била изабрана ствар― (ЗОО, чл. 404, ст. 2)
1. Дужник право избора мора да изврши у року који је утврђен уговором између њега и
повериоца. Ако пропусти да изврши избор – не губи аутоматски право избора. Поверилац
га може тужити и тражити од суда да дужника обавеже на предају једне или друге ствари.
Када предсуда буде донета она мора гласити алтернативно. Дужник ни после доношења
пресуде није лишен права избора.
Он задржава то право током додатног рока, све док у поступку принудног извршења једна
од дугованих ствари не буде потпуно или делимично предата по његовом избору.
2. Право избора припада повериоцу када је тако одређено споразумом између њега и
дужника нпр. ако једно лице закупи апартман на првом спрату неког хотела а уговором му
буде остављено да изабере који од два апартмана који се налазе на првом спрату ће се
сместити онда је реч о случају у којем право избора има поверилац. Ако повериоцу
припада право избора а он не учини избору у року који му је остављен онда дужник мора
да позове повериоца да изврши избор и да му одреди примерени рок, јер је избор
претпоставака да би он могао да изврши обавезу. Али, ако поверилац не изврши избор ни
у накнадном року онда по самом закону право избора прелази на дужника.
3. Избор може да припадне трећем лицу када је тако одређено споразумом између
дужника и повериоца. Треће лице је редовно стручњак у некој обавези нпр. купац купује
један од неколико храстова у повериочевој шуми а инжињеру шумарске струке продавац и
купац оставе да изврши избор једног стабла које је по њему најбоље. Ако трећи не изврши
избор онда се свака страна може обратити суду са захтевом да суд изврши избор.
А) Одговорност дужника:
Б) Одговорност повериоца:
Дужнику припада право избора, дужникова обавеза престаје или ће тражити накнаду
штете и извршити своју обавезу преосталим предметом
Право избора има поверилац —он може дати накнаду штете или тражити преостали
предмет
*Право избора на III лицу? Свако има право да затражи да одреди суд.
- ТРАЈАЊЕ ОВЛАШЋЕЊА ДУЖНИКА: „Дужник чија обавеза има један предмет, али
му је допуштено да се ослободи своје обавезе дајући неки други предмет, може се
користити том могућношћу све док поверилац у поступку принудног извршења не добије
потпуно или делимично предмет обавезе― (ЗОО, чл. 409)
2. Како се Иван може ослободити обавезе? —Предајом Самсунга или накнадом штете за Ајфон.
- ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕМОГУЋНОСТ:
А) Ничија одговорност: ако немогућност предмета обавезе наступи због догађаја због
код не одговара ни једна страна обавеза дужника се гаси.
Б) Одговорност дужника: Пошто поверилац нема право избора па ако дуговани предмет
пропадне услед догађаја за који дужник одговара он може да само захтева накнаду штете
због неисупњења обавезе али дужник може да се ослободи дајући предмет који је
овлашћен да да уместо дугованог предмета (НАКНАДА ШТЕТЕ/ ДРУГИ ПРЕДМЕТ).
Облигације код којих дужник дугује предају два или више различитих предмета и да би се
ослободио обавезе дужник мора све да их преда!!! Чинидбе се извршавају у исти мах.
Обавезе у овим облигацијама извршавају се предајом свих предмета. При томе не морају
сви бити предати истовремено, једни актом. Могуђе је да се уговором предвиди да се
предемти могу извршити разни актима у различитом времену. Али у одсуству посебног
регулисања важи правило да поверилац истовремено дугује предају свих предемта. Ако
један од дугованих предмета пропадне услед узрока за који дужник не одговара, његова
обавеза се своди на преостале предмете. У случају накнадне немогућности свих дугованих
предмета, дужник се ослобађа своје обавезе.
- ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕМОГУЋНОСТ:
Нпр. нама продавац од кога смо купили врата која хоћемо да променимо није испоручио
та врата, и самим тим мајстор не може да нам замени врата.
-ДУЖНИК НИЈЕ КРИВ: У том случају ће он своју обавезу пуноважно испунити тако
што нам замени само прозор. У тој ситуацији ако дужник не одговара за немогућност
испуњења једног предмета, он се пуноважно ослобађа обавезе тако што испуни овај
други, преостали.
*ОДГОВОРНОСТ ДУЖНИКА: Он дугује накнаду повериоцу за штету коју је претрпео
и дугује испуњење преосталим предметима ако поверилац има интерес за такво испуњење.
Ако поверилац нема интерес да му се обавеза испуни осталим предметима он може
тражити накнаду целокупне штете, а дужник ће задржати преостале предмете који нису
пропали.
Како више поверилаца потражује односно како више дужника дугује? Зависи да ли је
предмет облигације дељив или недељив. На другом месту одговор зависи од тога да ли
постоји неки правни основ, правни посао или закон који уређује конкретну облигацију у
којој има више субјеката (нпр. сувласници продају кућу, два лица заједнички траже зајам
од трећег и сл.).. Према дељивости предмета и множини субјеката облигације се
разврставају на ДЕЉИВЕ, СОЛИДАРНЕ И НЕДЕЉИВЕ.
3.1 ДЕЉИВЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Облигације код којих имамо више лица, на поверилачкој или дужничкој страни, који
потражују/дугују само свој део називају се заједничке или подељене или здружене.
ЗАЈЕДНИЧКИ ИМ ЈЕ САМО ИЗВОР!!!
„Обавеза је дељива ако се оно што се дугује може поделити и испунити у деловима који
имају иста својства као и цео предмет и ако оно том поделом не губи ништа од своје
вредности, иначе је обавеза недељива― (ЗОО, чл. 412. ст.1)
У дељивим облигацијама дуг је дељив, што значи да се према вредности може поделити
на више делова без остатка. Најтипичнији пример је новчана облигација. Дељива је и
неновчана облигација у којој обавеза гласи на предају ствари одређених по роду нпр. 100
тона бензина које продавац дугује купцу може се поделити и предати у деловима у више
испорука а да том поделом нафта не изгуби ништа од својих својстава нити од своје
вредности – УСЛОВ!!! Дељивост предмета има одређени значај за примену правила о
раскидању двостраних уговора због неиспуњења јер према ЗОО поверилац не може да
раскине уговор из кога је настао неки дељив дуг уколико дужник није испунио његов
незантни део.
Активне
Активне заједничке обигације: -ако дужник падне у доцњу према једном повериоцу,
та доцња нема никаквог утицаја на друге повериоце; прекид застарелости иде у корист
само оног повериоца који се на прекид позива, ако се само један поверилац наплати, он
нема обавезу да саповериоцима уступи њихове делове потраживања. Ако један
поверилац падне у поверилачку доцњу, остали повериоци неће бити у доцњи.
Поверилац може да захтева само свој део.
Заједничка облигација се дели, сваки одвојени део формира облигацију. Због тога се у
правној теорији заједничке облигације називају још и подељене облигације. Могло би се
фигуративно рећи да је заједничка облигација у ствари заједништво или заједница у којој
постоји онолико облигација колико има субјеката на поверилачкој односно на дужничкој
страни. Свака облигација је самостална и има независну правну судбину од судбине
других облигација.
Пасивне Активне
То су облигације у којима, ако на страни повериоца имамо више лица. Сваки поверилац
може да тражи целу тражбину од дужника а када тражбина буде испуњења према једном
повериоцу гаси се потраживање свих поверилаца према дужнику. Ако на страни дужника
имамо више лица поверилац може да тражи од сваког дужника испату целог дуга. Када
дуг буде исплаћен у целини сви садужници се ослобађају обавезе. Солидарне облигације
деле се на две врсте у зависности од тога да ли постоји више лица на дужничкој или
поверилачкој страни:
У пасивним солидарним облигацијама без обзира што има више дужника постоји само
један однос и сви дужници заједно сматрају се јединственим субјектом облигација и они
дугују „СВИ ЗА ЈЕДНОГ - ЈЕДАН ЗА СВЕ―. Сваки дужник је дужан да исплати цео дуг.
Не морају сви дужници да дугују на исти начин.
Према ЗОО од више солидарних дужника сваки може дуговати са другим роком
испуњења по другим условима и разним другим одступањима.
У случају када је више налогодаваца поверило једном налогопримцу извршење налога, тада за
обавезу исплате надкнаде из уговора о налогу сви налогодавци одговарају налогопримцу
солидарно. У породичном закону је прописано да за обавезе преузете ради подмирења потреба
заједничког живота у браку као и за обавезе које по закону терете оба супружника одговарају
супружници солидарно својом заједничком имовиним и посебном имовином. У ЗОН прописано је
да нужном наследнику новчану противредност нужног дела СОЛИДАРНО ДУГУЈУ сви
завештајни наследници и испорукопримци сразмерно делу заоставштине који су добили, осим ако
из завештања не следи што друго. Такође ЗОН је прописано да сами наследници солидарно
одговарају за оставиочеве дугове сваки до висине вредности свог наследног дела без обзира на то
да ли је извршена деоба наследства.
Дејство пасивне солидарности је у томе што настаје солидарни дуг. Када се каже
да је дуг солидаран то значи да поверилац може да захтева наплату целог потраживања од
било ког дужника по свом избору. Ако тај дужник не изврши обавезу поверилац га може
тужити суду. Поверилац није дужан да се пре тога обрати другим дужницима и од њих да
тражио исто. Тужени дужник не би могао да пред судом истакне приговор да исплата није
тражена од других садужника. Испалта целог дуга коју је извршио један дужник ослобађа
све дужнике према повериоцу.
Ако је поверилац тражио испуњење обавезе од једног дужника то га не спречава да се
обрати другим дужницима ако изабрани дужник није испунио цео дуг.
Лични приговори по природи ствари не могу да важе за друге дужнике —ако један
дужник истакне да је пословно неспособан, то важи само за њега. Али, радње које су
штетне за остале Д (нпр. један дужник падне у доцњу, један дужник призна дуг, један
дужник се одрекне од застарелости) —то важи само за њега, за остале дужнике то не важи.
АЛИ дужник према коме обавеза није застарела и који је морао да је испуни, има право да
захтева од осталих да му надокнаде сваки свој део обавезе. Такође, ако би кривицом
једног солидарног дужника испуњење обавезе постало немогуће, обавеза надокнаде штете
настаје само за њега. Солидарни дужници у солидарној облигацији међусобно заступају
на основу заједничког налога које дају један другом и на основу њега сваки солидарни
дужник може да предузима радње у име других садужника у њиховом односу према
повериоцу и те радње делују према другима под условом да не повећавају висину дуга.,
односно, да су то само оне радње којима се постојећа облигација ОДРЖАВА.
3. Отпуштање дуга (ОПРОСТ ДУГА)- један начин гашења облигација на основу споразума
повериоца и дужника да обавеза дужника престане без испуњења. Поверилац у пасивној
солидарној облигацији може да закључи споразум о отпуштању солидарног дуга са једним
солидарним дужником. Дејство овог споразума је да се сви солидарни дужници ослобађају
обавезе. Али, споразум повериоца и дужника може имати за сврху само да ослободи тог дужника
пасивне солидарности. У овом случају остали садужници се не ослобађају дуга него се дуг
смањује за део који према уговор или међусобним односима садужника пада на дужника
ослобођеног пасивне солидарности. Остали дужници солидарно одговарају за преостали део
обавезе.
4. Пренов (НОВАЦИЈА) - начин престанка облигације споразумом дужника и повериоца да
постојећу обавезу замене новом која има различит основ или различит предмет. Дејство споразума
о пренову - облигација се гаси и дужник ослобађа обавезе а између повериоца и дужника настаје
нова облигација која има различити предмет: нпр. уместо на предају новац сада гласи на предају
неке ствари нпр. аутомобила или има различит основ нпр. дужникова обавеза је потицала
из проузроковања штете а замењена је обавезом из зајма.
Уколико поверилац у пасивној солидарној облигацији закључи споразум о пренову са једним
солидарним дужником ослобађају се и сви остали садужници.
6
П свим пвим престанцима ће бити више речи касније
Међутим ако су поверилац и дужник ограничили дејство споразума о пренову само на дужника са
којим је поверилац закључио споразум обавеза осталих дужника се не гаси него се само смањује за
део који пада на тог дужника.
5. Сједињење (КОНФУЗИЈА) је начин гашења облигације, једно лице се нађе у улози повериоца
и улози дужника. У том случају облигација престаје јер подразумева најмање два лица у две
различите улога. Сједињење је последица универзалне сукцесије тј. следовања једног лица у
целину права и обавеза дугог лица. Типичан пример универзалне сукцесије је наслеђивање.
Уколико у току трајања пасивне солидарне облигације један солидарни дужник наследи повериоца
онда не долази до правог сједињења.
Солидарна облигација не престаје, него се само солидарни дуг смањује за износ који пада на
солидарног дужника који је наследио повериоца. Иста последица наступа и када поверилац
наследи једног солидарног дужника.
6. Компензација (ПРЕБИЈАЊЕ) је начин престанка узајамних, истородних,доспелих и утуживих
потраживања између два лица која су један према другом истовремено у положају дужника и
повериоца у две различите облигације. Ако су се стекли потебни услови потраживање се гаси.
ПРИМЕР: ако ви мени дугујете 15.000 динара и моје потраживање према вама је доспело, а ја
вама дугујем 10.000 динара и то ваше потраживање је такође доспело, ОБОЈЕ можемо да изјавимо
да пребијамо потраживања, и онда када се та 2 потраживања пребију, остаје само да ви мени
дугујете 5.000 динара. Да смо дуговали ви мени 10.000 и ја вама 10.000, то би било то,
потраживања би се пребила у потпуности.
УСЛОВИ ЗА ПРЕБИЈАЊЕ:
1. узајамност —значи да су лица једно другом и повјерилац и дужник, тј. да лица имају
међусобна потраживања једно према другом.
2. Потраживања истородна —рецимо, и ви мени, и ја вама новац, и ви мени, и ја вама —
жито, и ви мени, и ја вама —јабуке, само је битно да се ради о стварима истог рода. Ако ја
вама дугујем жито, а ви мени јабуке, нећемо моћи да извршимо пребијање.
3. Потраживања су доспела.
- Е сада, у контексту пасивних солидарних облигација, значи кад имамо више Д, се
поставља питање како се ту спроводи пребијање ако рецимо само Д1 има потраживање
према повериоцу:
Нпр. 1. Д1 има потраживање од такође 10.000 према повериоцу, и сада логично, ако се П обрати
њему за исплату дуга од 30.000, Д1 ће изјавити да пребија то своје потраживање и платиће 20.000
и тиме ће се сви ослободити од обавезе. Али, шта ако се поверилац обрати Д2 да плати дуг? Да ли
Д2 може да се позове на ово потраживање које има Д1 и да пребије туђе потраживање?
Сваки солидарни дужник може се позвати на пребијање које је извршио његов дужник. Али,
ту је закон имао у виду ситуацију да је Д1 већ извршио пребијање свог дуга и онда се Д2 позове на
то, каже повјериоцу али зар није Д 1 већ пребио своје потраживање од 10.000 динара са тобом, ја
теби треба да платим само 20.000 дин.
Други став нам говори о ситуацији када пребијање још није извршено. Ту овај Д1 који има своје
потраживање према П још увијек није изјавио да пребија то потраживање са П. Онда се ту
поставља питање да ли Д2 може уместо њега да изјави то. Наш законодавац у чл. 415 ст. 2 каже:
Солидарни дужник може потраживање свог садужника према повериоцу пребити са повериочевим
потраживањем, али само за онолико колико износи део дуга тог садужника у солидарној обавези.
Гледамо значи дуг онога који има потраживање, који може да пребије са повериоцем.
Када један од солидарних дужника исплати дуг или исплати повериоцу више него што
износи његов део у солидарном дугу он има право да од садужника тражи да му надокнаде
део дуга који пада на њих. Дешава се један промена: солидарни дужник који је испунио
цео дуг остаје поверилац других садужника и има право да од ових захтева да му
надокнаде део обавезе који пада на њих.
Ова облигација међутим више није солидарна она се она основу самог закона дели и
постаје заједничка, наиме, дужник који је исплатио дуг има право да од сваког садужника
тражи део дуга који пада на њега. Ово правило је последица функције пасивне
солидарности да служи као обезбеђење повериоцу да ће намирити потраживање а та
функција се не остварује у односима међу садужницима.
Облигације у којој на страни повериоца има више лица која потражују тако да
је сваки поверилац овлашћен да захтева од дужника цео износ дуга, али када дужник
исплати дуг једном од њих онда се облигација гаси према свим осталим
саповериоцима.
Значај активне солидарности је далеко мањи од пасивне солидарности. Због тога се ова
врста јако ретко среће. Дејство активне солидарности - сваки повериолац може да тражи
исплату али када дужник исплати дуг једном повериоцу обавеза се гаси према свима.
Дужник је овлашћен да изабере повериоца којем ће платити дуг.
ИЗУЗЕТАК: ако је један поверилац тужио дужника за исплату онда дужник мора да
испуни дуг управо том повериоцу. Када повериоци наплате дуг, активна солидарна
облигација се гаси и тада настаје однос између самих поверилаца у коме поверилац који је
наплатио потраживање од дужника постаје дужник својих дотадашњих саповерилаца.
Сваки саповерилац може да од онога који је наплатио дуг захтевати да му преда део дуга
који њему припада. Део дуга који припада сваком повериоцу утврђује се на основу односа
између самих поверилаца а ако се на тај начин не може утврдити сваком повериоцу
припада једнак део. .
1. Отпуштањем дуга и преновом између дужника и једног повериоца смањује се солидарна обавеза
за онолико колико износи део тог потраживања повериоца.
2. Поравнање које је закључио један од солидарних поверилаца са дужником нема дејства према
осталим повериоцима, али ови имају право да прихвате то поравнање, изузев кад се оно односи
само на дело повериоца са којим је закључено.
3. Кад се у лицу једног солидарног повериоца сједини и својство дужника, сваки од осталих
солидарних поверилаца може од њега захтевати само свој део потраживања.
4. Доцња: Кад дужник дође у доцњу према једном солидарном повериоцу, он је у доцњи и према
осталим повериоцима. Доцња једног солидарног повериоца дејствује и према осталим
повериоцима.
5. Признање дуга учињено једном повериоцу користи свим повериоцима.
6. Ако један поверилац прекине застаревање, или ако према њему не тече застаревање, то не
користи осталим повериоцима и према њима застаревање тече и даље. Одрицање од застарелости
извршено према једном повериоцу користи и осталим повериоцима.
Односи између поверилаца после испуњења: Сваки солидарни поверилац има право захтевати од
повериоца који је примио испуњење од дужника да му преда део који му припада. Ако из односа
међу повериоцима не проистиче што друго, сваком солидарном повериоцу припада једнак део
3. НЕДЕЉИВЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Значај поделе огледа се у томе што се у току времена у којима се протеже извршење
трајних и периодичних облигација могу догодити промене околности које су постојале у
моменту настанка обавезе. Код ових облигација може се поставити питање ревизије -
прилагођавањеа промењним околностима.
Ако се промене околности које су постојале у време досуђивања новчане ренте суд може
на захтев оштећеника повећати ренту или на захтев штетника смањити. Треба имати у
виду и да промена околности може да утиче на извршење обавезе у тернутим
облигацијама али врло ретко и то само ако је дејство тренутне облигације модификовано
неким одложним роком или условом.
ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИЈА
. Облигациони односи не настају самоникло, већ их узрокују одређене правне чињенице.
Правне чињенице су било које чињенице за које једна правна норма везује неко правно
дејство, односно правну последицу, а она може бити настанак, преиначење, пренос или
престанак неког субјективног права или обавезе. Правна чињеница може бити неки
догађај (смрт, рођење, душевна болест, и сл.), али и људске радње, које се деле на правно
пословне и непословне. Правно пословне радње су правни послови: уговори, хартије од
вредности, обећање награде, итд. Непословнe су, између осталог, употреба опасних
средстава, проузроковање штете, вршење туђих послова без правног овлашћења, итд.
Обавеза накнаде настаје и из чињенице проузроковања штете која потиче од неке ствари
која ствара повећану опасност од штете за околину.
Незвано вршење туђих послова је такође извор који потиче из Римског права, и био
је заједно са правно неоснованим обогаћењем сврстан у квазиконтракте. Пословодство без
налога је постојало када једно лице (negotiorum gestor) обавио неку правну или фактичку
радњу у корист господара посла без његовог овлашћења. И у савременом праву незвано
вршење туђих послова или пословодство без налога је извор облигација. Из тог извора
настају обавезе за незваног вршиоца туђег посла и за господара посла.
Обавезе господара посла су да незваном вршиоцу надокнади нужне и корисне
трошкове, да надокнади претрпљену штету, да му плати накнаду за труд и да га
ослободи свих обавеза које је због обављања посла преузео на себе. Обавезе незваног
вршиоца туђег посла према господару посла су да уредно и савесно води започети
посао, да положи рачун и да господару уступи све што је прибавио вршећи његов
посао као и да му надокнади штету.
Осим претходних, и друге чињенице или скупови чињеница могу да буду извори
облигација, на основу наређења закона. У теорији се наводе чињеница блиског сродства и
брачна веза из којих настају обавезе издржавања између супружника и сродника. Такође
као једна од чињеница наводе се и суседски односи. Облигације које потичу из тих
чињеница називају се законске облигације.
1. УГОВОР
ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ
Уговор дефинишемо као сагласност воља 2 или више лица којом се постиже неко
облигационоправно дејство. То облигационоправно дејство се састоји у стварању,
промени или гашењу облигационог односа. Према томе у чему се састоји
облигационоправно дејство, можемо да поделимо уговоре на 1.уговор у ужем смислу
(то су они уговори из којих настаје облигациони однос); 2. уговоре којим се мења
постојећи уговор, и уговор чије се 3. дејство састоји у гашењу постојећег облигационог
односа (пример је отпушање дуга).Врло је важно запамтити да је отпуштање дуга
уговор. Ако сте повјерилац, ви не можете да отпустите некоме дуг, тј. да га ослободите
дуга без његове сагласности. И ту нам је неопходна сагласност друге стране, иако је
наравно у интересу дужника да га ослободите, тражи се и његова сагласност. - Израз
"уговор" се може односити на три ствари: на правни акт, на правни однос и на правни
документ или исправу:
1. Под уговором као правним актом треба разумети размену сагласних изјава воља
између два или више лица, којом се заснива, мења, преноси или укида одређени
правни однос. Уговори који стварају облигационе односе називају се још и облигациони
уговори у ужем смислу или само облигациони уговори. Уговори којима се облигације гасе
називају се либераторни (нпр. уговор о отпуштању дуга). Уговори којима се преносе
потраживања, преузимају обавезе или преносе облигациони односи у целини називају се
транслативни. По самој дефиницији, уговор је двострани правни посао, а с обзиром на
број страна, може бити билатерални и мултилатерални. Нема свака сагласност воља
карактер уговора, већ је потребна правна намера - воља обећаоца усмерена на наступање
правних последица.
Од уговора треба разликовати заједничке изјаве више лица којима се, нпр. отказује неки
правни однос или врши употреба права избора - такве изјаве су паралелне, не размењују
се међусобно. Од уговора ваља разликовати и закључке више лица, попут одређених
колективних тела. Они не захтевају сагласност свих учесника, већ сагласност већине.
2. Уговор у смислу правног односа резултат је уговора у смислу правног акта - један
наспрам другог се односе као узрок и последица. Реч "уговор" користи се и као ознака за
уговорну исправу, на којој су исписане сагласне изјаве воља. Уговори су најзначајнији у
области имовинског права, посебно облигационог и трговинског. У овим областима
друштвеног живота стално долази до размене роба и услуга, а уговор је посредник у тој
размени. Савремени живот се не може замислити без уговора као правног инструмента.
З А Д А Т А К:
а) Уговорник је био у битној заблуди.—Уговор јесте закључен, али је рушљив — нешто му
фали, постоји мана воље; такав уговор је рушљив и може се поништити.
б) Уговорник није изјавио вољу у правцу закључења уговора. — Није, јер нема сагласности. Код
уговора мора да постоји сагласност воља.
в) Само један уговорник се обавезао на давање, а други је прихватио да прими то давање, али се
није обавезао да било шта преда или учини. —Јесте, овде је закључен доброчин уговор, у
уговору се не морају обе стране обавезати, постоје једнострано обавезујући уговори где се само
једна страна обавезује.
г) Уговор је противан јавном поретку. —Није, ради се о апсолутно ништавом уговору. Такав
уговор не производи правна дејства.
д) Уговорник је изјавио вољу у правцу закључења уговора, али је то учинио из ината, а не зато
што је стварно желио. —Јесте, јер је начелно релевантна изјављена воља. Нпр. замислимо 18-
огодишњака који је добио новац за пунолетство, и мајка му каже сачувај те паре, а он из ината
оде и потроши све паре, купи неке игрице и сл. Такав уговор је пуноважан.
ђ) Уговорници су договорили продају стана усмено. —Није, јер нам недостаје обавезан елемент
—форма. Када нам недостаје један елемент, уговор је апсолутно ништав.
е) А позове Б да са њим иде на концерт и Б пристане. —То није уговор.
ж) Студент пита руководиоца вежби да се пријави на вежбе и руководилац пристане. —Није
уговор, ове ситуације под е) и ж) стварају само неку моралну обавезу, али не и правну.
НАЧЕЛА УГОВОРНОГ ПРАВА: УГОВОР ЈЕ сагласност изјављених воља два или
више лица којом се стварају, мењају, преносе или гасе облигације ----- Из ове деф.
произлазе 3 главна обележја уговора:
3. код избора сауговорника - законско право прече куповине. Ако право прече куповине
није поштовано, па власник ствари није учинио понуду имаоцу права прече куповине, већ
је ствар продао трећем лицу, право прече куповине се трансформише у право прекупа.
Тада ће ималац права прече куповине имати право да захтева да се уговор о продаји
трећем лицу огласи без дејства према њему и да захтева да му се прода ствар под истим
условима под којима је продата трећем лицу. Неопходно је да исту цену, коју је треће лице
платило, положи код суда. У нашем праву постоје два примера законског права прече
куповине, предвиђена Законом о промету непокретности:
1. Право прече куповине сувласника непокретности,
2. Право прече куповине власника пољопривредног земљишта које има најдужу
међну линију са пољопривредним земљиштем које његов власник продаје.
Од законског права прече куповине, треба разликовати уговорно, које се установљава
уговором о продаји у виду посебне одредбе;
4. Законом прописана садржина уговора (нпр. прошле године је држава одредила
највишу могућу цену хигијенских маски; и у супротном би апотека која би продавала
маске по вишој цени чинила прекршај; купац у таквом уговору је дужан да плати само
онолико колика је прописана цена).
Поред ове одредбе, ограничења путем принудних прописа, добрих обичаја и јавног
поретка постављена су и у одредбама о неподуштеном предмету, о недопуштеном основу,
недопуштеном услову, и одредбама о апсолутно ништавом уговору и последицама
апсолутно ништавих уговора. Принудни прописи, добри обичаји и јавни поредак су општа
ограничења слободе уговарања. Поред њих, постоје и друга посебна ограничења.
Принудни прописи означавају опште правне норме које стоје насупрот диспозитивним.
Диспозитивне су оне норме које се примењују ако уговорне стране не уреде свој однос
другачије. Принудни прописи су оне опште правне норме које морају да се примене, чија
примена се не може избећи. Њихову примену уговорне стране својом вољом не могу
искључити. Да ли је једна норма принудна или не утврђује се из њеног текста или из
њеног смисла. Принудност норме произлази из текста када формулација изричито истиче
њен принудни карактер. Тако, нпр. међу нормама ЗОО постоје одредбе у којима је
назначено да се решење које садрже не може уговором искључити. Такве су одредбе нпр:
-Одговорност дужника за намеру или крајњу непажњу не може се унапред уговором
искључити, Одговорност извођача радова за недостатке земљишта на којем је подигнута
грађевина не може се уговором искључити, Правним послом се не може одредити дуже
или краће време потребно за застарелост, застарелост да не тече неко време. -Ништава је
одредба уговора којом се дужник обавезе одриче права да обавезу испуни пре рока-
Ништава је одредба уговора којом се предвиђа камата на камату - АНАТОЦИЗАМ
Када принудност није изражена формулацијом, када није очигледна, она може да буде
откривена анализом заповести садржане у норми. Расуђивање о карактеру норме
остављено је суду , пред којим ће се то питање поставити поводом конкретног спора у
којем треба да примени норму из чије формулације није могуће утврдити да ли искључује
или дозвољава да се уговори супротно њеној садржини. Одговор зависи од испитивања
смисла норме и откривања смисла норме и од тога да ли постоји општи интерес да се само
таква каква јесте без измене примени и спроведе у животу и да се тиме постигне
једнобразост решења у свим случајевима.
Појам добри обичаји не означава обичај него морал и моралне норме. Добар обичај треба
схватити као норму о моралности, односно норму која налаже, заповеда шта је морално
понашање или забрањује неморално понашање.
Становиште домаће правне теорије о појму јавног поретка - јавни поредак је скуп
основних принципа на којима је засновано постојање и трајање једне правно огранизоване
заједнице, а који се испољавају преко одређених друштвених норми које странке у својим
односима морају поштовати. Принципи на којима је засновано постојање одређене
друштвене заједнице су еконосмки, филозофски и морални принципи.
Сви ти принципи утичу на изглед јавног поретка и они се испољавају преко принудних
правних прописа и моралних норми.
Сагласношћу изјављених воља између два или више лица могу се постићи врло
разноврсна правна дејства у облигационом праву. Прво, уговором се стварају облигације.
Уговори из којих настају облигације називају се облигациони уговори или облигациони
уговори у ужем смислу
(то су: продаја, поклон, размена , зајам, закуп, уговор о делу, о пуномоћству, остава).
Друго, уговором се могу угасити облигације. У групу уговора којима се облигације гасе
спадају уговор о отпуштању дуга и уговор о пренову. Они се још називају и либераторни
уговори или уговори са либераторним дејством. Треће, уговором се могу преносити
потраживања у облигацијама, преузимати у обавезе у облигацијама или преносити
облигациони односи у целини. Такви уговори се називају транслативни уговори. Када се
говори о уговору у дискурсу о изворима облигација мисли се на облигационе уговоре.
Дакле на уговоре у ужем смислу, прецизније на оне сагласности изјављених воља чија
сврха је стварање облигација. За облигацију смо рекли да је правни однос, због тога, да би
постојао уговор сагласност изјављених воља мора имати за циљ настанак правног односа
између уговорних страна, уговорне стране морају имати намеру да закључе уговор и да
између себе установе правну везу што значи да прихватају да се извршење уговора може
захтевати од њих и тужбом суду у случају да не изврше своје обавезе.
Дакле, једна сагласност воља може бити уговор ако је код обе уговорне стране постојала
намера усмерена на закључење уговора и прихватање правног дејства које ће из уговора
настати. Уговорне стране морају јасно изразити своје намере у том погледу. Ако намера
није јасна сагласност воља, није уговор и не ствара правни однос.
ПОДЕЛА УГОВОРА
Какав је уговор о поклону? -формалан (мора бити закључен или у реалној форми, или у писаној
форми, прописује СГЗ; а ако се ради о поклону непокретности, онда имамо посебно правило ЗЈБ),
једнострано обавезујући, доброчин, комутативан, уговор са тренутним извршењем обавезе,
једноставан, са споразумно одређеном садржином, самосталан, intuitu personae, каузални.
А) Именовани уговори су они које је закон посебно уредио и чији је назив законом
одређен. То су класични уговори који постоје још од римског права- продаја размена зајам
закуп постава.. Поред тих уговора у категорију именованих улазе и они уговори тј. неки
уговори који су се појавили у новије доба- уговор о осигурању, уговор о лиценци.. За
именоване уговоре је карактеристично да је њихова садржина одређена и да се на њих
примењују јединствена правна правила односно јединствен pравни режим.
Б) Неименовани уговори су сви други уговори које закон посебно не уређује под неким
називом и на њих се примењују општа правна правила о уговору. Та категорија није
хомогена. Неименовани уговори имају појединачне особености које спречавају да буду
сврстани у неки од већ постојећих типова уговора. Фигуративно, то су уговори које
уговрници кроје по сопственој мери са садржином која одговара њиховим потребама.
Садржина може бити комбинација елемената више именованих уговора али и потпуно
специфичне. Честим комбиновањем елемената истих именованих уговора у једном
неименованом уговору, његова садржина се типизира и устаљује и може постати предмет
законског регулисања. Тако су настали данашњи именовани уговори- уговор о
финансијском лизинку, и др..
Б) Формални уговори су они за чије закључење закон прописује одређени облик као и
уговори за чије закључење вољом уговорних страна је одређено да буду закључени у
неком облику. Форма утврђена законом је прописана форма.
Наређење о форми произилази из опште норме те због тога се она примењује на све
уговоре истог типа односно врсте. Нпр. форма одређена Законом о промету непокретности
за уговоре о продаји непокретности примењује се на све уговоре који имају за предмет
пренос права својине на непокретности. Форма која је одређена вољом уговорних страна
је уговорена форма.
Овај назив означава да су се стране које уговарају сложиле да уговор буде закључен у
нарочитој форми. Уговорена форма за разлику од прописане форме важи само за један
конкретан уговор. Нпр. стране у уговору о делу могу се споразумети да овај по закону
неформални уговор закључе у писменој форми. Тада форма важи за наручиоца и
посленика у том конркетном уговору. Форма може бити уговорена или као битан услов за
постојање уговора или као доказ о уговорима.
Нпр. уговор о поклону покретне ствари када се закључује у писменој форми је двострано
формални. Једнострано формални једнострано обавезујући уговор је јемство јер само
јемац мора дати своју изјаву о јемчењу у писаној форми. Уговор о доживотном издржавању
двострано формалан, јер се захтева да обе уговорне стране приликом закључења уговора испуне
законом предвиђену форму.
У формалне уговоре спадају и реални уговори. Предаја ствари није извршење уговорне
обавезе него чинидба којом се уговор дефинитивно закључује.
Реални уговори у римском праву били су зајам остава послуга залога и поклон. ЗОО
уредио је зајам и залону као консензуалне уговоре док се за оставу то не може са
сигурношћу речи. Према предратним правним правилима уговор о поклону је такође
реалан уговор. Што се тиче уговора о послузи он је био уређен као консенсзуални.
Код двострано обавезујућих уговора, могућ је раскид уговора због неиспуњења обавезе 2.
уговорне стране. Ако нама друга уговорна страна не испуни обавезу, а ми вашу јесмо
испунили, тада имамо 2 могуће ситуације.
Једна ситуација је да је време испуњења обавезе битан елемент уговора. То ће бити случај
ако смо ми нагласили да је нама време испуњења битно.
Друга ситуација је да та битност рока произлази из саме природе посла. Нпр. наручили
смо костим за ноћ вештица, ништа нам не значи ако нам тај костим стигне после. Из
околности самог случаја ту следи да је рок битан елемент за испуњење обавезе. У случају
да је рок битан елемент, тада ако нам друга страна не испуни обавезу, уговор се раскида
по сили закона. Такви уговори су фиксни уговори. – ИЗУЗЕТАК: Поверилац може
одржати уговор ако по истеку уговора, без одступања, обавести дужника да захтева
испуњење обавезе. Ако га није добио у разумном року, може изјавити да раскида уговор.
Са друге стране, ако рок није битан елемент (ако то није уговорено или не следи из
природе посла), онда у том сл. нама дужник није испунио обавезу, он није пао у доцњу, ми
њему морамо да се обратимо и да му оставимо накнадни примерен рок за испуњење. и
онда тек ако он не испуни обавезу у том накнадно одређеном примереном року за
испуњење, онда ми можемо да раскинемо уговор.
Б) Једнострано обавезујући уговори - уговори код који сагласношћу воља настају
обавезе за само једну уговорну страну.
У правној теорији се као једна посебна врста двострано обавезујућих уговора одвајају тзв.
двострано несвршени уговори. То су уговори у којима у моменту закључења настаје
обавеза само за једну уговорну страну али који могу у току извршења уговора да створе
обавезу и за другу уговорну страну. Тако нпр. из уговора о остави рађају се обавезе само
са оставопримца-да прими ствар,чува и врати ствар. Међутим ако је оставопримац имао
трошкове око чувања ствари он има право да тражи од оставодавца да му те трошкове
надокнади. На тај начин, уговор о остави може у току извршења постати двострано
обавезујући. Због тога се на извршење односа између оставодавца и оставопримца
примењују правила о двострано обавезујућим уговорима.
1. Код двостраних уговора могућ је приговор неиспуњења. Наиме, у тим уговорима важи
правило истовременог испуњења- Ниједна страна није дужна испунити своју обавезу ако
друга не испуни или није спремна да истовремено испуни своју.
2. Код двостраних уговора могућ је једнострани раскид због неиспуњења. Наиме, када
једна страна у двострано обавезујућем уговору не испуни своју обавезу, друга има право
да захтева испуњење и то чак принудним путем. Међутим, уколико не жели да тражи
испуњење, она има право да простом једностраном изјавом воље раскине уговор под
условима који су предвиђени ЗОО. У сваком случају, без обзира да ли је једна страна
одлучила да захтева испуњење или да раскине уговор, она има право да захтева накнаду
штете. (НЕ МОЖЕ ДА РАСКИНЕ УСЛЕД НЕИСПУЊЕЊА НЕЗНАТНОГ ДЕЛА)
3. Код двостраних уговора једна страна има право да захтева од суда раскидање или
измену уговора због промењених околности. То су околности које могу да се појаве
после закључења уговора а које се у моменту закључења нису могле узети у обзир нити су
се могле избећи или савладати. То може да буде неки природни догађај као што је поплава
или сушна година, депресијација новца, правна мера- повећање пореске стопе. Ако због
тих околности испуњење обавезе једне стране постане претерано отежано или та страна не
може да оствари сврху уговора, она има право да од суда тражи да уговор раскине својом
одлуком. ЈЕДИНИ СУДСКИ РАСКИД УГОВОРА У НАШЕМ ПРАВУ. Суд ће донети
одлуку о раскиду уколико нађе да због отежаног испуњења обавезе или немогућности да
се оствари сврха, уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по
општем мишљењу било неправично да остане на снази такав какав јесте. Уговор се неће
раскинути већ ће остати на снази уколико друга страна понуди или пристане да се
одрговарајући услови уговора правично измене.
7. Уступање уговора могуће је само код двостраних уговора. Уступање уговора је правни
посао којим једна страна у двостраном уговору уступа свој положај у уговору неком
трећем лицу, уз обавезну сагласност сауговорника. Уступање се обавља на основу
уговора закљученог између уступиоца и пријемника. Дејство овог уговора је да на треће
лице прелазе сва права и обавезе које је уступилац имао у довстраном уговору. Уступилац
преноси на пријемника свој правни положај.
Да би се произвело такво правно дејство потребно је да се са уступањем уговора сагласи
друга уговорна страна. - не примењују се на једностранообавезујуће.
А) Теретни уговори су они у којима једна уговорна страна дугује накнаду за корист коју
уговором прима од друге стране. Називају се још уговори са накнадом, онерозни,
наплатни. У ове уговоре спадају продаја, размена, закуп, зајам са каматом, доживотно
издржавање..
Б) Доброчини су они уговори у којима једна страна не дугује никакву накнаду за корист
коју прима од друге стране. Називају се још и уговори без накнаде, бесплатни и
бестеретни и лукративни. Најтипичнији доброчини уговор је поклон а поред њега и
послуга, бесплатна остава, бескаматни зајам, пуномоћство без накнаде, уступање и
расподела имовине за живота.
2. Погрешна представа о побуди - код доброчиних уговора сматра се битном заблудом ако
је одређена побуда била одлучна за преузимање обавезе. Нпр. нечије лоше имовинске
прилике могу мотивисати другога да му учини поклон. Ако је та побуда одлучујуће
утицала на законодавца па се покаже да је његова представа о имовинским приликама
била погрешна , поклонодавац може захтевати поништење поклона због заблуде.
Насупрот томе, оваква заблуда нема никаквог утицаја на важење теретних уговора.
3. Недопуштена побуда: Ако је побуда због које је једна страна одлучила да закључи
доброчини уговор била недопуштена, таква побуда је разлог за поништење уговора због
апсолутне ништавости без обзира да ли је уговорна страна знала за недопуштену побуду.
Насупрот томе, Недопуштена побуда која је одлучујуће утицала на једну страну је разлог
за поништрење само ако је друга страна знала за такву недопуштену побуду
6. Кривица: Кривица као услов уговорне одговорности за штету се блаже цени код
доброчиних него код теретних. То је уочљиво у ЗОО у уговору о остави. Ако
оставопримац бесплатно чува оставодавчеву ствар од њега се тражи да је чува као своју
сопствену. Према туђој ствари мора да се односи као према својим стварима. Зато ако се
деси да ствар пропадне или буде оштећена док се налази на чувању, оставопримац ће
одговарати само ако не успе да докаже да је чувао као што чува своје ствари.
Ако је остава уговорена уз накнаду од оставопримца се тражи да ствар чува са појачаним
степеном пажње, односно да се према њој односи као добар домаћин/привредник.
Кривица дужника код извјесних доброчиних уговора се цијени блаже —рецимо код
бесплатне оставе, оставопримац је дужан да се стара не као добар домаћин (што је
правило), него онако како се стара о сопственим стварима.
А) Комутативни уговор је такав уговор код кога се у тренутку закључења знају висина и
узајамни однос давања уговорних страна тако да је тачно познато шта ко по уговору
потражује и дугује.
Б) Алеаторни уговор је такав уговор код кога се у тренутку закључења није познато која
страна ће ити поверилац а која дужник или колика ће бити висина обавезе или какав ће
бити крајњи однос узајамних давања већ то зависи од неког неизвесног догађаја.
Назива се још и уговор на срећу. Ми сваки уговор можемо да учинимо алеаторним.
Уговор о продаји можемо да учинимо алеаторним, нпр. уговор о будућем улову рибе...
Опклада- уговор код кога стране трвде два супротна факта, с тим што утврђују да страна чије
тврђење не буде тачно дугује другој страни извесну суму новца/количину ствари. Тај факт може
бити садашњи, будући или прошли али мора бити непознат уговорних странама. Правила СГЗ
захтевала су још и да опкладна цена буде депонована код 3. лица док се неизвесност не разреши.
Уговор о осигурању. Овим уговором обавезује се уговарач осигурања да у виду премије плати
одређени износ осигуравајућем друштву-осигуравачу а осигуравач се обавезује да ако се деси
догађај који представља осигурани случај исплати осигуранику или трећем лицу надокнаду
односно уговорену своту или учини нешто друго. У тренутку закључења уговора настаје обавеза
уговарача осигурања да плати осигуравачу премију а од наступања догађаја који представља
осигурани случај зависи да ли ће настати обавеза осигуравача да плати накнаду.
Уговор о продаји - Продаја по својој природи није уговор на срећу али може постати у зависности
од уговорених услова. Ако обавеза продавца гласи на предају неке будуће ствари чија вредност је
неизвесна а цена за ствар је унапред одређена онда је у питању алеаторни уговор о продаји.
Купац мора да плати цену која је уговорена без обзира колика ће бити вредност предмета
продавчеве обавезе. (нпр. продаја будућих плодова - "куповина наде"). Нпр. продавац се обавезао
да прода купцу цео будући плод грожђа из свог винограда а купац да плати цену која је утврђена у
моменту закључења уговора, без обзира на количину грожђа.
Следећа разлика је у томе да се трајање уговора прећутно може продужити само код
уговора са трајним извршењем обавеза. Ако је закључен на одређено време а уговорне
стране наставе да извршавају своје обавезе сматра се да је закључен уговор неодређеног
трајања. *tacita reconductio. Осим тога, уговор са трајним извршењем обавеза закључен на
неодређено време може да престане отказом било које уговорне стране.
А)Прости (једноставни) уговори су они који се састоје од елемената само једног уговора.
Називају се још и једноставни. Такви су на пример продаја, размена зајам закуп итд..
Који је значај ове поделе? Уколико се појаве спорна питања у односу између уговорних
страна у неком једноставном уговору а уговор не садржи одговор на то питање,
примењују се допунско диспозитивна законска правила која уређују ту врсту уговора којој
припада конкретни уговор. Међутим, уколико спор настане између страна у уговору
састављеном од елемената различитих именованих уговора онда се поставља питање која
правила треба применити. Кумулативна примена свих правила која важе за поједине
типове уговора неће бити могућа. Са друге стране није могуће ни цепање уговора на
поједине елементе и примена на сваки елеменат законским правила о именованом уговору
чији је то елеменат јер правила за сваки именовани уговор су различита и често једна
другима противречна. нпр. код уговора о путовању који закључимо са агенцијом, ту се
агенција обавеже и да нас превезе до дестинације, и да нам нађе смештај,
и да нам организује туристичког водича, и излете... То је сложен уговор, јер имамо
елементе више уговора. Код таквих уговора, која ми правила примењујемо? Да ли
примењујемо правила уговора о делу, или уговора о превозу...? Ту имамо више теорија: У
правној теорији постоји сагласност о томе да на односе из мешовитог уговора треба
применити јединствени правни режим. Међутим разлике настају поводом питања који је
то правни режим.
1. Према једној теорији, неопходно је утврдити онај елеменат у мешовитом уговору који
претеже тј. који је битнији од осталих а потом у закону пронаћи именовани уговор којем
припада очигледно битнији елеменат па применити правила која су одређена у закону за
тај тип уговора. Ова теорија се назива теорија апсорпције.
2. Теорија каузе - правни режим једног мешовитог уговора треба одредити према
карактеру његове каузе.
3. Теорија комбинације судија треба да узме у обзир правила свих именованих уговора
чије елементе је пронашао у уговору и да њиховим комбиновањем сам формира
заједничка правила која ће применити на мешовити уговор.
4. Теорија креације, треба препустити суду да независно од правила која су прописана
законом, према правичности, сам утврди правила која ће применити.
5. Теорија аналогије —аналогно се примењују правила неког другог уговора.
У тренутку када стране довољно приближе своја гледишта и утаначе услове уговора које
једна страна формулише, онда она чини понуду. Тада преговори престају и почиње
закључење уговора. Закључење уговора које је започето понудом окончава се
прихватањем понуде.
Уговор по приступу означава начин закључења уговора ком не претходи
преговор. Карактеристика тог уговора је да једна страна унапред одређује услове будућег
уговора а друга страна једноставно приступа тако утврђеним условима. Ту са једне стране
имамо економски супериорну страну, а са друге стране, економски слабије —углавном
потрошаче, који нису у позицији да преговарају. Зато закон прописује посебна правила
којим штити економски слабију страну (Уговор о осигурању, авио-превоз).Код уговора по
приступу важи и посебно правило о тумачењу нејасних одредби —тумаче се у интересу
слабије стране. Страна која унапред одређује услове уговора, не орипрема их имајући у
виду једног конкретног сауговорника већ их формулише тако да могу да их прихвате и
приступе им лица чији број и карактеристике нису унапред одређени. Зато што су општег
карактера, ЗОО означава те услове појмом општи услови. Општи услови су одредбе
уговора које једна страна сама утврђује на општи и апстрактни начин без преговора са
другом страном. Друга страна приступа општим условима које одређуја прва. Она са
другом страном не преговара, нити може да преговара.
Нпр. неком лицу потребан је новац да би купио стан и намерава да закључи уговор о кредиту са
банком. Банка има унапред одређене услове под којима закључује уговор о кредиту у којима је све
дефинисано (висина каматне стопе, начин отплате, период отплате, средства обезбеђења..) Онај
који жели да узме кредит зна да са банком нема преговора о тим условима. У истој позицији се
налазимо сви у односу према оператеру мобилне телефоније када хоћемо да са њим закључиумо
уговор о пружању ових услуга.
Оператер је унапред приредио услове које ће службеник пред нама одштампати на формулару са
уговорним одредбаама на који ће дописати наше име и предати нам документ да га потпишемо.
Значај поделе - у погледу тумачења уговора, уговор о приступу суд тумачи у корист
стране која приступа уговору. Али са друге стране, уговори по приступу стварају и једну
претпоставку у корист стране која је унапред одредила услове уговора.
Наиме, сматра се да су општи услови који чине садржину уговора били познати страни
која приступа, ако су јој пре закључења уговора били предати или су били објављени на
прописани или уобичајени начин. Претпоставка је оборива и страна која тврди да јој
општи услови нису били познати мора то и да докаже. Одредбе општих услова не смеју
бити противне добрим пословним обичајима, односно не смеју страну која им приступа да
стављају у неправичан и тежак положај. Такве одредбе биле би погођене санкцијом
ништавости, чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од стране надлежног
органа. На формуларне уговоре примењује се и посебно правило чији циљ је да одредбе
које уводе у уговор несразмеру у правима и обавезама на штету стране која уговору
приступа лиши правног дејства. Према том правилу, суд може да одбије примену
појединих одредаба општих услова које страну која приступа уговору лишавају права да
стави приговоре или оних на основу којих губи право из уговора или губи рокове или
одредбе које су иначе неправичне или претерано строге према њој. Такве одредбе називају
се неправичне уговорне одредбе.
Колективни уговори су уговори који производе правна дејства за сва лица која припадају
одређеној групи која је уговор закључила, чак и на оне чланове који нису дали свој
пристанак и они који су касније постали чланови групе. Одлука да се уговор закључи
сматра се да је донета ако се већина чланова изјасни за закључење. Одлука већине
обавезује и мањину тако да ће уговор производити дејство и за оне чланове групе који су
остали у мањини.
Садржину колективног уговора чине општи услови којима се регулише одређени правни
однос и према којима сви чланови групе закључују индивидуалне уговоре. Колективни
уговори су нпр. колективни уговори о раду. Закључују их организације синдиката као
представници запослених и удружења послодаваца. Колективни уговор о раду садржи
норме о радном односу, о садржини радног односа, његовом заснивању и престанку,
заради итд.. На основу колективног уговора о раду закључује се индивидуални уговор о
раду којима се заснива радни однос између запосленог и послодавца.
Разлика је у томе што код колективног уговора није потребна сагласност свих лица за
закључење уговора док је код генералног уговора потребна потупуна сагласност. Субјекти
генералног и посебног уговора су увек иста лица, док то није случај са колективним
уговорима.
Значај поделе испољава се у томе што се посебни уговор мора кретати у оквирима
генералног. Посебним уговором се не може уговорити нешто што би излазило изван
оквира генералног уговора. Према томе, значај посебних уговора огледа се и у томе што
се путем њих, с обзиром да се односе на краћи период, клаузуле генералног уговора могу
прилагођавати промењеним околностима које се нису могле предвидети у моменту
закључења уговора и на тај начин се избегава раскид због промењених околности (нпр.
ако генералним уговором цена није била одређена него одредива, конкретна висина цене
одређиваће се посебним уговором за сваку календарску годину).Осим тога, тумачење
одредби посебних уговора повезано је а и понекад подређено тумачењу одредби
генералног уговора.
Приликом тумачења неке одредбе посебног уговора суд је дужан да ту одредбу протумачи
узимајући у обзир остале уговорне одредбе и то не само одредбе посебног уговора већ и
одредбе генералног уговора.
(нпр. уговори о пуномоћству, о поклону, о ортаклуку, итд.). Лична својства се могу тицати
једне уговорне стране (нпр. уговор о делу) или обе (нпр. уговор о доживотном
издржавању).Под појмом личност подразумевају се црте личности, али и вредности и
таленат. У ову категорију спадају нпр. Уг. о поклону, уг. о налогу, уг. о делу, доживотно
издржавање... Треба имати на уму да и уговор о продаји може бити закључен с обзиром на
личност - ако су добар углед или озбиљност продавца коју показује у својим пословима
пресудно утицали на купца да од њега купи неку ствар. Уговори intuitue personae се
закључују редовно с обзиром на личност дужника. Али, неретко је важна и личност
повериоца.
Б) Уговори закључени без обзира на својства личности су такви уговори код којих је
личност уговорника ирелевантна за закључење угвора и извршавње обавеза које из
уговора проистичу. Стране могу један уговор који није intuitu personae закључити баш с
обзиром на личност, па је дужност суда да приликом тумачења пронађе и оцени праву
вољу страна.
Значај поделе - услед смрти лица због чијих личних својства је уговор био закључен,
уговор престаје да производи правна дејства pro futuro (нпр. ако је одређени композитор
према уговору требало да компонује једну оперу и отпочео са радом, његови наследници
нису дужни да је заврше). Са смрћу се изједначава губитак пословне способности,
односно престанак правног лица. Уговор закључен intuitu personae може се поништити
због заблуде о личности уговорника поводом кога је уговор био закључен.
А) Каузалан уговор је уговор код кога је видно означен његов циљ (кауза), тако да се
тачно зна због чега се стране обавезују - видљива је сврха обавезивања. Кауза је основ
уговора. Она нам одговара на питање зашто се ви обавезујете. Наш закон код каузе
прописује да свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ, да је основ недопуштен
ако је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, и да се
претпоставља да обавеза има основ иако није изражен. Овај последњи став нам је веома
битан, то су нам ти апстрактни уговори, када основ није изражен. Примери су нам
меница, чек, јемство, асигнација, преузимање дуга, цесија и сл.
Б) Апстрактан уговор је уговор код кога није назначен циљ (кауза). То не значи да ови
уговори немају каузу - она постоји, али је вољом страна апстрахована. Прототип ових
уговора је стипулација римског права. Ове уговоре најчешће прати нека писмена исправа,
обично меница, из које се не види зашто је издата. Апстрактни уговор се увек може свести
на каузалан: вољом страна, приговором једне стране у току спора или по службеној
дужности, ако је у питању апсолутно ништав уговор. За закључење ових уговора захтева
се испуњење одређене форме, најчешће писмене. Зашто се за апстрактне уговоре најчешће
захтева одређена форма?
Ако се већ не види циљ, онда да се макар виде обавезе које произлазе за уговорне стране.
Апстрактни уговори су често злоупотребљавани у пракси од стране уговорника —
настојали су да тако прикрију недозвољену каузу, зато се тражи форма.
Значај поделе - у случају спора, положај повериоца у апстрактном уговору је далеко
повољнији. Он је ослобођен терета доказивања постојања каузе. За подизање тужбе
довољно је поднети писмену исправу о уговору. Међутим, како се иза форме апстрактног
уговора могу крити недозвољни послови, посебно елементи зеленашког посла.
На суду је дужност да ex officio пази на разлоге апсолутне ништавости, па да у складу са
тим испитује каузу уговора, јер она даје одговор на питање зашто су се стране обавезале.
Значај апстрактних уговора се огледа у томе што се помоћу њих убрзава правни промет.
1) СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА
2) САГЛАСНОСТ ВОЉА
3) ПРЕДМЕТ
4) ОСНОВ - КАУЗА
5) ФОРМА
1. СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА
З А Д А Т А К: Јован (15) је желио да има ПС5. Међутим, његови родитељи нису сматрали да му
је ПС5 неопходан. Како би сакупио новац, Јован је продао сат који је добио од кумова за рођендан
за 600 евра Александру.
а) На које све начине овај уговор може постати пуноважан? —Може постати пуноважан на више
начина, првенствено ако сами родитељи одобре такав уговор накнадно. Други начин је да
Александар пита родитеље да ли одобравају уговор и ако се они не изјасне у року од 30 дана,
сматраће се да не одобравају. Трећи начин је да нико не ради ништа, да прође З године, Јован
постане пунолетан, и онда ако Јован у року од З мјесеца од стицања потпуне пословне
способности не поништи тај уговор, тај уговор ће аутоматски, по сили закона конвалидирати.
б) Под којим условима ће Александар моћи да одустане од уговора? —био у заблуди да је Јован
пунолетан или ако га је Јован преварио да има сагласност законског заступника (рок од 30 дана).
А)ПРАВНИ ПОСЛОВИ КОЈИМА СЕ ПРИБАВЉА ИСКЉУЧИВО ПРАВО: Правни
послови којима се прибавља искључиво право су они који се супротстављају правним
пословима којима се стичу обавезе. Облигациони уговори су правни послови којима се
стичу обавезе, њима се стварају облигације односно правни односи у којима једна страна
има обавезу да изврши одређену чинидбу а друга страна право да од ње право да захтева
извршење чинидбе. Уговори су по својој правној приоди правни послови обвезивања.
Постоје двострано обавезујући и једнострано обавезујући уговори. Једнострано
обавезујући уговори су они уговори из којих сагласношћу воља настаје обавеза само на
једној уговорној страни а право на другој уговорној страни и такав је уговор поклон. Из
уговора о поклону настаје искључиво право на страни поколонопримца. Једино је дакле
уговор о поклону правни посао којим се стиче искључиво право и само тај уговор
може да закључи апсолутно уговорно неспособно лице.
Заступање
Заступање је правни однос у коме једно лице обавља правне послове у име и за рачун
другог лица, тако да се правна дејства правног посла остварују према заступљеном.
2. Уговорно - и пословно способно лице може бити заступано, ако овласти пуномоћјем
друго пословно способно лице да га заступа. Реч је о вољном заступнику, пуномоћнику.
Правило је да се сви правни послови могу закључити преко пуномоћника, ако другачије
законом није одређено (нпр. код тестамента). Заступник је, у оба случаја, дужан да другу
страну обавести да иступа у својству заступника, како би уговор обавезивао треће лице и
заступаног. Додуше, уговор ће их обавезивати и ако он то не учини, ако је треће лице
знало или могло знати да заступник иступа у име заступаног.
Код заступника мора постојати намера за заступање, односно намера да уговор закључи у
име другог лица а не себе. Та намера - намера за заступање – не мора да буде позната
другој страни.- Примарно непреносиво! – Осим ако интереси захтевају хитну реакцију.
- Заступник се мора кретати у границама овлашћења код уговорног - заступани сам
одређује обим овлашћења. У случају прекорачења овлашћења, заступани може накнадно
дати своје одобрење и тада га уговор обавезује и у прекораченом делу. Ако не ратификује
прекорачено овлашћење или се уопште не изјасни у року (а рок траје онолико колико је
потребно да се размотри уговор односне врсте), сматра се да је одобрење није дато
(Ћутање није знак одобравања!!!). У том случају, заступник и заступани солидарно
одговарају за штету другој страни, али само ако она није знала нити је могла знати за
прекорачење.Уколико одобрење буде дато, делује ретроактивно. Међутим, ако друга
страна није знала нити је могла знати за прекорачење граница овлашћења, може да изјави
да се не сматра везаном уговором.
- ПУНОМОЋЈЕ: овлашћење за заступање које властодавац оравним послом даје
пуномоћје; ПАРАЛЕЛИЗАМ ФОРМИ! Опозиво/сужавајуће; Обухвата редовно пословање
– Опште пуномоћје; Остали послови – мора посебно пуномоћје за: меничну обавезу,
закључење уговора о јемству, поравнању, изабраном суду, одрицање права без накнаде!
Закључење уговора без овлашћења: Ако се неко лице неовлашћено представи као
заступник и закључи уговор у име и за рачун заступаног, заступани може одобрити
уговор. Ако одбије, уговор не обавезује њега и треће лице, а трећи може да тужи
неовлашћеног заступника за накнаду штете, ако није знао/могао знату за прекорачење.
Међутим, ова конструкција повлачи ризик - нпр. ако се налогопримац, као уговорни
заступник, одлучи да прибави ствар коју је, према овлашћењу из уговора, требало да
прода, може се појавити сумња да је ствар купио јер је цена била ниска. У том случају,
налогопримац се налази у опасности од конфликта интереса, јер се интерес налогодавца да
прода ствар по вишој цени сукобљава са његовим интересом.
Пример: Адвокат треба да прода ствар за клијента, истовремено жели да је купи. – да ли је
продао по вишој цени (интерес клијента, запоставља свој) или је купио ствар јер је ниска
цена (лични интерес, запоставља интерес клијента)?
2. Сагласност воља
Издваја се по свом значају и може се рећи да је најважнији услов. Сагласност воља
постоји кад се стране споразумеју. У том моменту настаје уговор. Изјаве не треба да буду
подударне по својој садржини, него по свом циљу. Сагласност је постигнута ако су се
уговорници тако изјаснили да се уистину различитим изјавама исказује истоветно
стремљење. Сагласност треба разумети као сједињење две воље, из кога се рађа нова воља
- да се заједнички оствари једна сврха.
Једно лице - понудилац предлаже закључење уговора и тај предлог прихвата друго лице –
понуђени – коме је предлог упућен. Прихватањем понуде реализује се сагласност и настаје
уговор. То је редовни начин на који уговор настаје.
Редовни начин је тешко утврдити када постоји низ формалности као услов за закључење
уговора – писана форма, солемнизација... као и када се закључење уговора одвија путем
коресподенције коју води заступник једне уговорне стране или када уговор настаје у
једном дужем временском периоду у етапама и по завршетку сваке етапе се саставља
нацрт уговора који се потом надограђује следећим нацртом по завршетку наредне фазе
преговарања. Понуда и прихватање понуде не могу се видети ни код уговора који се
закључују по приступу. Не постоји понуда упућена одређеном лицу, зато се сматра да
нема редовног начина настанка уговора.
Казивање је најчешће у складу са вољом, али оно и не мора бити верна слика. Намеће се
питање шта друга лица као адресати изјаве могу сматрати вољом изјавиоца?: оно што је
изјавио или оно што је хтео да каже. Одговор нуде две опречне теорије: теорија изјаве и
теорија воље. Савремено право не прихвата искључиво ни једну ни другу. У начелу,
сматра се да је меродавна изјављена воља, али не занемарује се потпуно ни права
воља изјавиоца. Отуда се води рачуна не само о околностима које су онемогућиле
слободно образовање воље (претња и принуда), него и о околностима које су утицале да се
она образује погрешно (превара и заблуда). Притом, стварна воља је меродавна и у случају
кад није исказана правим речима, уколико обе стране схватају неадекватну изјаву у истом
смислу (falsa demonstratio non nocet).
С обзиром на начин, изјаве могу бити непосредне и посредне. Непосредна изјава се може
учинити не само речима, већ и опште усвојеним знацима, па и потписом писмене понуде.
Посредна је изјава која је учињена поступцима чија непосредна сврха није изјава воље,
али се из таквих поступака може извесно закључити да лице њима изражава своју вољу.
Посредна изјава не обухвата и ћутање. Међутим, има случајева у којима се и само ћутање
може схватити као изјава воље - потребно је да онај ко ћути зна или је могао знати да се
његово ћутање схвата или да може бити схваћено као изјава воље одређене садржине.
Правило је да се у сумњи ћутање сматра за несаглашавање.
Преговори
Преговори нису општи услов за настанак уговора, нити су услов за важност уговора.
Сагласност воља се не мора се формирати кроз преговоре већ може да настане и без њих.
Преговори нису обавезна фаза и не морају претходити закључењу уговора. Преговоре
карактерише противречна природа, неизвесност исхода и привременост. То су обележја,
особине преговора:
1. Противречна природа значи да између преговарача постоје, на једној страни, разлике
у погледима, схватањима и интересима, а на другој, заједнички интерес - конфликтни пол
насупрот пола сарадње;
2. Неизвесност исхода значи да на почетку, током трајања, па и на крају преговора није
извесно да ли ће доћи до закључења уговора;
3. Привременост значи да су преговори привремено, провизорно стање. Ако их било која
страна прекине, они нестају, као да их није ни било. Ако буду успешни, њихова садржина
се улива у уговор.
Правни значај преговора:
1. Они могу да послуже при тумачењу уговора (чл. 99. 300). Када се, после закључења
уговора, појави спор између страна о значењу неког израза или уговорне одредбе у
целини, суд, да би открио шта је била заједничка намера, утврђује која је страна у току
преговора предложила ту одредбу и како ју је друга страна разумела при тумачењу
спорних одредби.
4. Постоји и обавеза сваког учесника да у властитом подручју предузме све потребне мере
заштите, како би се избегло оштећење правних добара друге стране док преговори трају
(нпр. обавеза да се брижљиво чува туђа колекција узорака).
- ЗОО прихватио је и дужности које проистичу из начела савесности и поштења. Због тога
је ЗОО предвидео и два одступања од начела слободе преговарања.
Прво одступање: „Страна која је водила преговоре без намере да закључи уговор
одговоара за штету насталу вођењем преговора―(ЗОО. чл.30 ст.2)
Друго одступање: „Одговара за штету и страна која је водила преговоре у намери да
закључи уговор, па одустане од те намере без основаног разлога―( ЗОО. чл.30 ст.3)
Скривљено кршење неке од обавеза које имају учесници преговора назива се culpa in
contrahendo – непажњa током уговарања. . Иако сте ви слободни да преговарате и
одустајете начелно од тих преговора, ипак се ви током преговарања морате водити
начелом савесности и поштења, и начелом забране проузроковања штете другој страни. И
управо због тога је законодавац, као један компромис, прописао одговорност за
скривљени прекид преговора. Да би до те одговорности дошло, неопходно је да: (1) друга
страна докаже да је претрпила штету, (2) да је њен сауговорник крив због прекида
преговора, да је водио преговоре без намере да закључи уговор, или да је водио преговоре
у намери да закључи уговор, али је од те намере одустао без основаног разлога; (З) и да
постоји узрочна веза, тј. да је управо због тога што је његов сауговорник водио преговоре
без намере да закључи уговор/или је водио преговоре у намери, али је од те намере
одустао, да је управо због тога наступила та штета. Дакле, штета (1), кривица (2), и
узрочна веза (З).
ПРЕДУГОВОР
2. Однос према уговору – преговори су претходна фаза у којој се уговор припрема али се у
току преговора уговор не закључује. Да би уговор настао потребно је да након окончања
преговора једна страна упути понуду другој и да је она прихвати. Зато понуда означава
тренутак када престају преговори и почиње закључење уговора;
3. Понуда се разликује од преговора и по својим правним дејствима. Предуговори не
обавезују стране ни на шта – чак ни да их наставе. Свака страна може да прекине
преговоре кад год хоће. За преговарача може настати једино обавеза да другој страни
надокнади штету проузроковану својим скривљеним понашањем у току преговора.
Преговорач може подлећи само предуговорној одговорности за штету;
Насупрот преговорима понуда у нашем праву обавезује. Она ствара за понудиоца правну
обавезу да је одржи до истека рока за њено прихватање. Стога је разлика између
одговорности понудиоца и одговорности преговарача јасна. Свака страна може прекинути
преговоре кад год хоће, а понудилац не може да одступи од понуде за време док је њоме
везан.
ПОНУДА
Карактеристике понуде:
Од понуде треба разликовати позив да се понуда упути - он показује само властиту тежњу
ка закључењу одређеног уговора и очекивање да друга страна упути понуду у том смислу.
Пошиљалац позива није дужан да прихвати понуду која му је упућена, али будући да је
слањем позива испољио известан степен готовости да склопи уговор, дужан је одбити
понуду на коју не пристаје. Уколико пропусти да то учини, постаје везан за своју изјаву
као да је понудилац, јер се позив схвата као антиципирана изјава воље о прихватању
понуде. Пошиљалац позива одговара за штету коју претрпи понудилац, ако понуду
неосновано одбије (чл. 35, ст. 2).
- Код једнострано обавезних уговора, ако понуду упућује страна која хоће да се обавеже,
нпр. поклонодавац, она садржи обе ове намере, али ако је чини поклонопримац, његова
понуда садржи само animus contrahendi, јер он не преузима никакву обавезу.
- Код двострано обавезних уговора, свака страна може да упути понуду за закључење и
свака таква понуда садржи и animus contrahendi и animus obligandi.Међутим, може се
десити да од момента када је понуда формулисана па до момента у коме треба да буде
прихваћена понудилац одступи од своје намере да закључи уговор и да више не жели да
себе правно обавеже;
једно лице упутило понуду за закуп једног локала у тржном центру 25. фебруара 2020. године за
месечну закупнину од од 80.000 дин. У понуди је одређен и рок у коме закуподавац треба да
одговори на понуду а то је 15. март 2020. У току рока може се десити да закупац од те намере
одустане. Наиме, у време када је формулисао понуду, он је имао претпост чврсту намеру да закљ
уговор под условима који су му у том моменту крајем фебруара изгледали прихватљиво и они су
се могли односити на прилике на тржишту робе коју он намерава да прода односно да продаје у
закупљеном локалу, а имао је у виду и однос понуде и потражње за локалима. Међутим прилике
су се одједном промениле – проглашена је епидемија корона вируса. Постало је сасвим неизвесно
како ће се одвијати прилике на тржишту у условима ширења епидемије. Закупнина од 80.000
динара коју је закупац навео у својој понуди 10. марта не мора ни изблиза изгледати тако добра
као што је била 25. фебруара. Закупац дакле може одлучити 10. марта да одступи од своје
првобитне намере да закључи уговор о закупу и да себе тим уговором правно обавеже.
Он може упутити закуподавцу нову изјаву у којој ће истаћи да више нема намеру да
изнајми у закуп његов локал. Када ствари начелно посматрамо, одступање од намере
да се закључи уговор, понудилац саопштава понуђеном у једној накнадној изјави
која изражава његову супротну намеру – да не закључи уговор. Када понуђени
прими ту накнадну изјаву он у рукама има две изјаве – прву у којој је понудилац
изразио намеру да хоће да закључи уговор и другу у којој понудилац изражава
сасвим супротну намеру да више не жели уговор. Обе изјаве не могу произвести
правно дејство јер се у њима изражавају супротне намере. Отуда се у праву поставља
питање – може ли понудилац својом каснијом изјавом обеснажити понуду и тако
спречити остваривање намере да закључи уговор или напротив, његова накнадна
изјава нема утицаја на првобитно изражену намеру те понуда остаје да производи
дејство? Одговор на ово питање зависи од редоследа достављања изјава понуђеном. Ако
је накнадна изјава достављена пре или у тренутку достављања понуде онда говоримо о
повлачењу понуде. Ако је накнанду изјаву понуђени примио после понуде онда можемо
говорити о опозивању понуде:
Повлачење понуде је изјава воље којом понудилац изражава намеру да одступи од
првобитне намере закључења уговора а то је заправо исто и опозив понуде. Њоме се
спречава да понуда произведе намеравано правно дејство. Да би се говорило о повлачењу
потребно је да изјава о повлачењу буде уручена понуђеном пре понуде или да му буде
достављена истовремено са понудом.
Када понуђени прими две изјаве од истог лица од којих раније упућена садржи намеру
понудиоца да закључи уговор, а друга намеру да од првобитног циља одступи, понуђени
треба да закључи да понуда више није подобна за прихватање. Повлачење понуде
обеснажује понуду и она више не производи правно дејство. Овакво дејство повлачење
понуде има у нашем праву.
Опозивање понуде је изјава воље понудиоца дата у циљу одузимања правних дејстава
понуде. Између повлачења и опозивања нема разлике у садржини. Обе изјаве су накнадне
изјаве којима понудилац одступа од првобитне намере да закључи уговор. Разлика постоји
у времену достављања понуђеном. Опозивање је изјава која је достављена понуђеном
после достављања понуде а повлачење је изјава је достављена понуђеном пре понуде или
најдоцније у исто време са понудом.
Накнадна изјава која има супротну садржину од понуде и која је достављена понуђеном
после достављања понуде, нема никавног утицаја на понуду. Она понуди не може да
одузме правно дејство.
Међутим правило о неопозивости понуде у нашем праву је диспозитивног карактера –
понудилац може у својој понуди за себе изричито резервисати право да понуду опозове
нпр. ако у понуди наведе да се не сматра везаним понудом. Осим тога искључење
везаности понудом може произлазити из околности случаја. Понуда је опозива ако
понудилац није дужан да одржи понуду. Другим речима опозива понуда је она коју
понудилац може увек опозвати накнадном изајавом.
- Понуђени може да прихвати понуду само онакву каква јесте или да је одбије у целини.
- Одсуство намере да се уговор закључи се утврђује помоћу објективних мерила, као што
су понашање страна, њихове речи и пропратне околности;
- Понуда треба да има одређену садржину - у њој морају бити означени сви битни
састојци уговора који се жели закључити (essentialia negotii). То су елементи који су
нужни за дату врсту уговора по природи ствари, јер чине његову суштину. Ипак, није
свака понуда у којој нису наведени сви битни елементи неважећа.
Пре свега, цена може бити прописана од стране државних органа. Осим тога, кад
уговором о продаји у привреди цена није одређена, нити у њему има довољно података
помоћу којих би се могла одредити, купац је дужан да плати цену коју је продавац
редовно наплаћивао у време закључења уговора, а у недостатку ове, разумну, тј. текућу
цену. Ако се ни она не може утврдити, меродавна је цена коју утврђује суд према
околностима случаја (чл. 462).
Понуда не мора обухватити и природне елементе, као што су време, место и рок
извршења, нити евентуалне, као што су капара, уговорна казна, одустаница и сл.
Ненавођење природних елемената значи да понудилац пристаје на онакво њихово значење
какво за дату врсту уговора одређују диспозитивне правне норме.
У нашем праву, пре доношења ЗОО, према Општим узансама, поред онога што је
објективно битно, у појам битних елемената улазиле су и споредне тачке од којих је једна
страна чинила зависним закључење уговора - субјективнo битни елементи. ЗОО је унео
преокрет - само објективно битни елементи морају бити садржани у понуди, а то су они
елементи који су одређени у дефиницији једног именованог уговора. Све остало о чему су
стране преговарале, а нису постигле сагласност, не мора бити садржано у понуди;
- ФОРМА: Понуда треба да има одређену форму ако се за уговор захтева одређена форма
по закону или вољом странака. За правно дејство понуде није потребна никаква форма.
Понуда се може изјавити речима или опште усвојеним знацима, али и конклудентним
радњама - то су они поступци чија сврха није непосредно саопштавање воље некој страни,
али се из њих може посредно закључити да је лице које их предузима хтело да изјави
вољу. Ово правило је израз општијег начела о неформалности уговора. Од тог правила
постоје бројни изузеци: ако се понуда односи на уговор за чије закључење закон захтева
посебну форму, она мора бити исказана у тој форми (чл. 38, ст. 1). Од те прописане форме
ваља разликовати уговорену форму, за коју су преговарачи сами утврдили да ће бити
услов за закључење њиховог уговора. Када је форма уговорена као услов пуноважности,
па преговарачи потом постигну сагласност о садржини уговора, та сагласност их не
обавезује, јер уговор још није закључен. Међутим, када је форма предвиђена као средство
за доказивање, уговор је закључен у моменту постизања сагласности воља и за стране
настају уговорне обавезе, а међу њима и обавеза да приступе обављању форме.
Ако један од уговорника избегава да ту обавезу испуни, суд ће му, на захтев друге стране,
одредити рок да то уради, а по протеку рока, судска одлука замењује недостајућу форму.
Без обзира на који је начин одређена форма, понуда мора бити учињена у истој таквој
форми. Осим тога, постоје и случајеви када понуда мора бити учињена формално, иако
закон не прописује форму као услов за настанак и пуноважност датог уговора (нпр. уговор
о осигурању је неформалан јер прихватање понуде не мора бити учињено у одређеној
форми, али за понуду самог уговора закон предвиђа форму);
Понуда мора потицати од будућег уговорника (једног или више лица), а трећа лица
могу иступати само као законски или уговорни заступници или гласоноше које преносе
његову изјаву воље. Понудилац мора да има уговорну способност за закључење уговора
на који је понуда управљена. Може се десити да понудилац изгуби ту уговорну
способност до тренутка када понуда почне да производи правно дејство. У том случају,
губитак пословне способности не омета закључење уговора. Иста је последица и ако
понудилац умре након што је изјавио понуду –
она ће везивати његове законске наследнике, сем уколико је понудилац желео да обавеже
искључиво себе или ако је реч о понуди intuitu personae (чл. 44). Може се десити да
понудилац, у време кад је упутио понуду, нема уговорну способност, али је стекне у
периоду након што је понуда упућена - тада стицање пословне способности конвалидира
ранији недостатак уговорне способности;
З А Д А Т А К: Тања се похвали својој другарици Ивани да планира да прода свој Ауди за 35.000
евра и купи нов ауто. Сутрадан, Ивана на послу чује како њена колегиница Сара планира да купи
половни ауто, па јој понуди ауто своје другарице Тање. Сара схвати да јој одговара цена и
пристане да купи Тањин Ауди.
а) да ли је уговор настао? —Уговор није настао (понуда не потиче од будућег уговорника а Ивана
јој није заступник). Може да постане пуноважан уз Тањино одобрење.
б) које правно правило ћемо овде применити? —Овде се ради о неовлашћеном заступању, тј. о
закључењу уговора од стране неовлашћеног лица
*члан 88 ЗОО —правило је да такав уговор који је закључен од стране неовлашћеног
лица не обавезује неовлашћено заступаног, осим ако се он накнадно не сагласи са
тим.*
Понуда треба да буде 1. упућена одређеном лицу. Понекад је упућена и неколицини, али
тако да она могу само заједно прихватити или одбити понуду.
Међутим, постоје неки предлози за закључење уговора који се чине неодређеним лицима
2. предлози упућени јавности. Саопштавају се објављивањем, када и почињу да производе
правна дејства. ЗОО уређује 3 случаја:
2а. Излагање робе са означењем цене подразумева да је један предмет истакнут за продају
и да је на њему или уз њега означена цена. Такав поступак представља конклудентну
радњу, односно посредан начин изражавања воље да се закључи уговор. ЗОО одређује да
ово представља понуду, што значи да лице које изјави вољу да купи изложени предмет
тиме прихвата понуду.
Правило ЗОО је, ипак, диспозитивног карактера, и лице које је робу изложило може свом
поступку одузети карактер понуде ако на изричити или уобичајени начин искључи
уобичајено значење које излагање робе има (нпр. стави се напомена да је то само узорак
или да је примерак резервисан).
2б.Општа понуда је, према законској норми, предлог за закључење уговора упућен
неодређеном броју лица који садржи битне елементе уговора. У практичном смислу, ове
предлоге који се сматрају понудом чине предузећа која обављају делатности јавних
служби, попут јавног превоза, комуналних делатности, поште, итд. Реч је, заправо, о
уговорима по приступу; (нека реклама за кредит, то је у ствари понуда банке —
стална и општа понуда банке свим лицима који желе да закључе такав кредит ако они
испуњавају услове; или јавни превоз. У принципу, пример за општу понуду су сви они
формуларни уговори, увек ту имамо општу и сталну понуду једне, односно економски
надмоћније уговорне стране — уговор са Теленором... ) ***када се проналазачу нуди
награда —то није понуда за закључење уговора, то је други извор облигације —
једнострана изјава воље.***
2в. Слање каталога, тарифа и ценовника, као и оглашавање путем штампе, радија и
телевизије (чл. 35, ст. 1). Према ЗОО, ово нису понуде, већ позиви на понуду.Понудом се
ствара могућност за понуђеног да закључи уговор који му је предложен (право
преображавања). Она обавезује понудиоца чим је понуђени благовремено прихвати.
Понудилац није везан за своју понуду до бесконачности - делиберациони рок може, пре
свега, одредити он сам. Ако је то учинио у писму или телеграму, сматра се да је рок почео
тећи од датума означеног у писму, односно часа кад је телеграм предат пошти. Уколико
писмо није датирано, рок тече од часа кад је предато пошти (чл. 37). Ако понудилац
пропусти да одреди рок у коме је везан понудом, примењују се допунско - диспозитивна
правила ЗОО:
1. Понуда присутном лицу обавезује понудиоца само за кратко време. Пошто је понуђени
у могућности да се изјасни истог тренутка, треба да је прихвати одмах, изузев ако из
околности проистиче да му припада одређен рок за размишљање (чл. 40, ст. 1);
2. Понуда одсутном лицу обавезује за један разуман рок - време које је редовно потребно
да понуда стигне, да је понуђени размотри, о њој одлучи, и да уредно послат одговор
стигне понудиоцу (чл. 37, ст. 4). Више од потребног времена понудилац би морао чекати
једино у случају кад му је познато да је понуђени у немогућности да одмах одговори.
Правно дејство понуде састоји се у томе што је понудилац дужан да понуду одржи до
истека рока који је одређен у самој понуди или је одређен законом. Понудилац је везан
понудом од момента када је понуда саопштена другој страни. Понуђени у том тренутку
стиче право да прихвати понуду и да на тај начин доведе до закључења уговора. Понуда
упућена присутном лицу саопштава се непосредно што значи да производи правно дејство
од тренутка када понудилац предложи закључење уговора. Ако се понуда чини одсутном
лицу, обавеза понудиоца настаје у моменту када је понуда достављена на адресу
понуђеног. Понуда учињена јавности саопштава се обајвљивањем и од момента
објављивања почиње да производи правна дејства.
Понудилац може искључити своју обавезу да одржи понуду. Правило ЗОО према коме је
понудилац везан понудом је диспозитивне природе. То значи да понудилац може да
искључи своју обавезу да искључи понуду, а то искључење може произлазити и из
околности посла. Дакле, понудилац може својом једностраном изјавом воље одступити од
законског правила и искључити обавезу да одржи понуду. Он то може учинити на два
начина:
1) У понуду може унети клаузулу без обавезе или неку другу изјаву из које се може
закључити да он жели да искључи обавезу да понуду одржи. Дејство ове клаузуле је што
понудилац може да опозове понуду и после достављања понуђеном.
2) Други начин је да понудилац искључи своју обавезу да понуду одржи у посебној изјави
а да би та посебна изјава произвела дејство она треба да стигне понуђеном пре или
најкасније у тренутку достављања понуде.
Да би уговор био закључен, потребно је да понуђени позитивно одговори на предлог да
уговор настане. Неопходно је да понуђени изјави да прихтава понуду. Та изјава мора да
има одређена обележја да би њеним сусретом са понудом уговор настао.
Прихватање понуде је изјава понуђеног којом он пристаје на понуду. Таква изјава
садржи намеру да се закључи уговор, а пошто је понудилац своју намеру већ изразио у
понуди, сусретом ове две намере настаје уговор.
Понуда је само једнострана изјава воље, она није правна моћ; прихват понуде је и
једнострана изјава воље и правна моћ (моћ прихвата понуде се састоји у томе што
прихватом понуде настаје уговор; претвара понуду у уговор)
Ипак, постоје неки додаци који не нарушавају подударност. Да би они имали такав
карактер, неопходно је да буду незнатни. На прихватање не утиче ни ако понуђени изјави
своју сагласност, али изрази незадовољство јер су услови уговора неповољнији него што
је могао да очекује, као и ако приликом прихватања изрази неке своје наде и жеље. Овакав
прихват назива се "гунђајући";
3. Прихватање мора да садржи намеру закључења уговора. Она означава да је изјава воље
управљена на закључење уговора и да је понуђени одлучио да прихвати правна дејства
која ће из уговора проистећи. Ако би понуђени у својој изјави поставио неки услов од ког
доводи у зависност своје прихватање, то представља нову понуду;
4. Прихватање мора бити благовремено - мора да буде учињено у року, тј. достављено на
адресу понудиоца пре истека рока који је понудилац одредио у понуди или који је
прописан законом. Ако је изјава стигла након истека рока, онда је понуђени задоцнио са
прихватањем и то се сматра новом понудом.Од задоцнелог прихватања треба разликовати
задоцнело достављање прихватања, када је изјава била учињена у року, али је стигла
понудиоцу после истека. У том случају, важи као прихватање, али понудилац може
изјавити да се, због кашњења, више не сматра везан понудом, одмах или првог наредног
радног дана (чл. 43).
Лице које предузима конклудентну радњу може јој одузети значење саглашавања са
понудом, али то мора урадити изричитом изјавом, што се назива ментална резерва или
протест. Да би протест могао да произведе правно дејство, он мора бити учињен пре
предузимања конклудентне радње или истовремено са њом.
Трећи начин да се понуда прихвати је ћутањем. Понуда не може никад бити изражена
ћутањем, али прихватање долази у обзир. У свакодневном животу, ћути онај ко се
уздржава од говора, али он може предузимати активности из којих се, према околностима,
може закључити каква је садржина његове воље. Ћутање у праву је потпуно пасивно
стање, на основу кога се не може извести никакав закључак о намерама. Међутим, у
уговорном праву, постављено је опште правило да ћутање понуђеног НЕ значи
прихватање. ЗОО то изричито прописује. Вреди напоменути да се често дешава да у
понудама стоји клаузула да, уколико се понуда не одбије, сматраће се да је прихваћена -
"рекламни трикови". ЗОО забрањује овакве клаузуле, а према ЗЗП-у, ненаручена пошиљка
се сматра безусловним поклоном.
Ћутање као знак прихватања: Постоје изузеци од општег правила, када се понуда сматра
прихваћеном и ћутањем. Неки су предвиђени правилима о посебним именованим
уговорима, док се о једном од њих говори у општем делу ЗОО:
(1) ако између понудиоца и понуђеног постоји стална пословна веза поводом одређене
робе, сматраће се да је понуђени прихватио понуду, ако је није одмах или у остављеном
року одбио (Овај услов подразумева трајност и учесталост послова између њих. Трајност
подразумева да је понуђени једно извесно време испоручивао одоговарајућу робу на
основу поруџбина које му је наручивао понудилац. То време не мора бити нарочито дуго
ако су поруџбине биле честе. Сталност пословне везе мора постојати у погледу одређене а
не било које робе,
Постојање у конкретном случају поруџбине одређене количине робе коју понуђени
производи или којом тргује или постојање налога за извршење одређене услуге чијим
вршењем се иначе понуђени бави, производња/трговина робом/обављање услуга јесу
пословна делатност понуђеног). Исто тако, (2) лице које се понудило другом да извршава
његове налоге за обављање одређених послова, као и лице у чију пословну делатност
спада вршење таквих налога, дужно је да изврши добијени налог, ако га није одмах
одбило.
2. Изузетак код уговора о налогу. Постоје опречни теоријски ставови о томе да ли и када
уговор о налогу може бити закључен ћутањем:
Међутим, најчешће се у тој улози појављује лице које се вршењем туђих послова бави као
својим занимањем. ЗОО је прописао да, уколико професионални налогопримац неће да
прихвати налог, дужан је да о свом одбијању обавести другу страну. Уколико то не чини,
одговараће за штету коју та страна претрпи.
3. Изузетак код уговора о закупу. Реч је о прећутном обнављању закупа - када по истеку
рока на који је уговор био закључен, закупац настави да употребљава ствар, а закуподавац
се не противи, сматра се да је закључен нови уговор неодређеног трајања, под истим
условима. Закуподавац га, ако хоће, може отказати увек. У погледу закуподавца, треба
разликовати две ситуације:
а. У првој, он прима закупнину или на други начин изјављује своју вољу да и даље буде у
уговору са закупцем. Ово представља конклудентну радњу и он тада, заправо, не ћути;
б. Друга ситуација је она у којој закуподавац не прима закупнину - једино у том случају
радило би се о изузетку од правила да ћутање не значи прихватање понуде.
• Од часа закључења, уговор почиње да производи правна дејства. У том тренутку настају
обавеза дужника и право повериоца на чинидбу;
• Од часа закључења почињу да теку извесни рокови, нпр. рок од једне године за
подношење захтева за поништење због прекомерног оштећења или рок од 3 године за
поништење рушљивог уговора. Од тог часа почињу да теку и рокови које су саме стране
предвиделе, попут рока за извршење обавеза из уговора;
• Ако дође до сукоба закона у времену, поставља се питање који је закон важио у време
закључења уговора. Правило је да се на правне односе примењују решења из закона који
је био на снази у време кад је правни однос настао, што потиче из уставног начела о
забрани ретроактивности;
5. Једна од теорија сматра да, при одређивању момента закључења уговора, треба да буде
меродавна заједничка намера страна. У истраживању заједничке намере треба применити
опште принципе тумачења и, узимајући у обзир природу уговора и околности под којима
је закључен, утврдити у ком моменту је постигнута сагласност воља. Ако се ни тако не
може прецизно утврдити моменат закључења, онда га треба одредити према обичају који
влада у одређеној средини или према правичности. Дакле, не треба установљавати
никакво законско правило, већ уколико се моменат закључења не може одмах утврдити,
суд то треба у сваком конкретном случају учинити, примењујући наведене критеријуме.
По ЗОО, местом закључења уговора сматра се место у коме је понудилац имао своје
пребивалиште, односно боравиште или седиште, у тренутку кад је учинио понуду
(чл. 31, ст. 2). Исти став имале су и Опште узансе. "Место одређује форму" (locus regit
actu) - по њему се одређује меродавно национално право, као и надлежност суда који
одлучује о спору између уговорника. Ово правило важи и у случају сукоба регионалних
закона унутар исте државе.
МАНЕ ВОЉЕ
Сагласност трећег за закључење уговора:
За закључење уговора је потребно да две стране изјаве воље које су узајамне и подударне.
Међутим, у неким случајевима законом се захтева да уз изјаву воље једне стране још неко
лице изрази свој пристанак када је то потребно да би се заштитили њени интереси.
Пристанак трећег може бити потребан пре него што дође до сагласности, и у том случају
пистанак трећег је дозвола за закључење уговора. Понекад закон прописује да је
пристанак трећег потребан када је уговор већ закључен. У том случају пристанак је
одобрење.
Пристанак трећег се тражи и за уговоре којима родитељи као законски заступници детета
располажу покретном имовином детета велике вредности или његовом непокретном
имовином. За закључење тих уговора родитељима је потребна сагласност органа
старатељства. Та сагласност може бити претходна или накнадна. Родитељима се оставља
слобода да затраже дозволу пре него што закључе уговор или одобрење након што је
уговр већ закључен. Сагласност органа старатељства потребна је и старатељу када
закључује уговор који превазилази оквире редовног управљања штићениковом имовином
и уговоре којима располаће његовом имовином.
Према Породичном закону, сагласност органа старатељства мора бити претходна. Она има
карактер дозволе коју старатељ мора добити пре него што приступи закључењу. Ако
дозвола не буде дата уговор не настаје.
Форма сагласности трећег: ЗОО је увео правило о паралелизму форме уговора и форме
дозволе и одобрења. Дозвола, односно одобрење морају бити дати у облику прописаном за
уговоре за чије се закључење дају. Међутим, изменом ЗОО из марта 2020. увео је једно
одступање од правила о паралелизму форми.
‖Кад се сагласност даје за закључење уговора за који је прописан облик јавно потврђене
(солемнизоване) исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис даваоца
сагласности буде оверен.‖ (чл. 29 ст.3)
Недостаци сагласности: До недостатака сагласности може доћи због тога што између
изјављене и унутрашње воље постоји одређени несклад, који може бити последица
различитих узрока. Заблуда показује да изјављена воља не одговара унутрашњој, те
представља унутрашњи разлог несагласности воља.
До несклада може доћи и на основу спољног фактора, који је утицао на изјаву једног
уговорника тако да он изјави нешто друго у односу на оно што је стварно желео. У
спољашње разлоге неусклађености воља спадају превара и претња.
- Мане воље постоје када постоји неки недостатак који се тиче сагласности воља.
Понуда и прихват понуде су нам те воље о којима причамо, али оне морају бит изјављене
на сходан и дозвољен начин, даље, једна има обележје предлога, а друга прихвата, и оне
не смеју имати недостатке, односно мане.
По правилу, унутрашња воља одговара изјављеној вољи. Речи служе да бисте изјавили оно
што сте желели, замислили. Али, у одређеним случајевима, унутрашња воља и изјављена
воља се не поклапају. Тада се поставља питање којој од њих дати предност.
Да ли наш закон прихвата теорију изјаве или теорију воље? —У начелу теорију изјаве, али
кориговану теоријом воле. У суштини ниједан правни поредак се изричито не изјашњава
или за теорију изјаве, или за теорију воље, већ увек имамо једну са примесама друге.
ЗАБЛУДА
3. Заблуда која се односи на било коју околност која се по обичају у промету или по
намери страна сматра битном, тако да страна која је закључила уговор не би то учинила
да је за праву садржину тих околности знала;
4. Заблуда о мотиву код доброчиних уговора (код теретних, мотив не улази у састав
каузе) - ако се односи на мотив који је био одлучујући за једну страну да закључи уговор.
ПРЕВАРА
А1. Превара се чини радњом сауговорника када је тај сауговорник предузео одређене
радње које су усмерене на то да код друге стране створе погрешну представу (нпр.
продавац аутомобила преудеси бројчаник за километражу, тако да показује мању од оне
коју је аутомобил стварно прешао – „Ма возила га баба само до пијаце недељом―).
А2. Превара се чини изјавом када сауговорник превареног износи неку тврдњу за коју зна
да је неистинита, у намери да другога наведе да са њим закључи уговор.
Међутим, постоје и неке тврдње које не одговарају истини, али се, ипак, не сматрају
преваром (нпр. дозвољено је да трговац хвали своју робу, и да у том хвалисању има
претеривања, али да оно не прелази одређену границу).
Б. Друга група услова тиче се преварене стране. Превара мора да изазове заблуду или да
одржи заблуду у којој се преварена страна већ налази и то мора вити СВЕСНО И
НАМЕРНО. Заблуда се може односити на било коју околност која је од значаја за
закључење уговора. За разлику од заблуде, превара утиче на пуноважност уговора чак и
када заблуда није битна. То је последица начела fraus omnia corrumpit („превара све
квари―).
В. Узрочна веза: Значи да сте ви вашу вољу изјавили у правцу закључења уговора управо
због тога што сте преварени. Да сте знали за право стање ствари, ви не бисте закључили
уговор. Са друге стране, ако овај услов не постоји, ако немамо узрочну везу, имамо
случајну превару. То је превара без које сам уговорник би свакако закључио уговор. У
случају преваре, уговор остаје пуноважан. С тим што би овде постојало право на накнаду
штете, ако је преварено лице претрпило неку штету услед те случајне преваре. Али,
најбитније је запамтити да су правне последице случајне преваре такве да уговор остаје
пуноважан. *ово је често питање на испиту
ПРЕТЊА
Претња се разликује од преваре и заблуде по томе што уговорник који је жртва претње зна
да не жели да закључи уговор, али осећа присилу због које нема никакву слободу избора и
зато изјављује вољу за закључење. Претња (vis compulsiva) се дефинише као психичка
или морална принуда која се састоји у томе што се другоме ставља у изглед неко зло.
Таква претња разликује се од физичке принуде (vis absoluta), која се врши насиљем над
личношћу или имовином. Ове две ситуације, пак, треба разликовати од ситуације у којој
се не може рећи да воља за закључење уговора уопште постоји (нпр. кад неко туђом
руком, као средством, потпише уговор).
*често на испиту буде питање — уговор закључен услед физичке принуде се може
поништити у року од ... и онда треба да закључимо да је то нетачно, јер ово није питање за
психичку принуду, већ за физичку — уговор није ни настао.
1. усмерена или ка физичким лицима или ка имовинским добрима. Физичко лице према
коме се претња испољава може да буде сауговорник, али и неко треће лице, које притом
не мора да буде блиско сауговорнику.
2. претња треба да буде таква да изазове оправдани страх код друге стране. Страх је
оправдан ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тело или
друго значајно добро сауговорника или трећег лица. Оправданост страха цени се према
конкретним околностима.
3. Најзад, треба да буде недопуштена, односно противправна, или противно моралу (или
злоупотреба права!)! Не сматра се недопуштеном присила која произлази из тога што неко
врши своје право, осим ако није реч о злоупотреби. Злоупотреба постоји не само ако
постоји намера да се другом нанесе штета, већ и ако се неко право врши противно циљу
због којег је законом признато. Али такође и сам циљ радња може бити дозвољена и са
становишта јавног поретка, и са становишта принудних прописа, и са становишта морала,
али ако се у конкретном сл. таквом радњом постиже недозвољен циљ, сматра се такође да
је претња недопуштена - ради се о ситуацији када уговорник злоупотребњава своје право;
ПРИМЕР: имамо 2 комшије и један хоће да примора другог да му буде јемац приликом
закључења уговора о кредиту са банком. И сад он прети свом комшији да, ако он не
пристане да буде јемац, да ће позвати геометра да утврди да је овај својом оградом зашао
у његово двориште. Он би иначе имао право да покрене ванпарнични поступак за
утврђивање међа, али у конкретном сл. он то своје право злоупотребљава
4. претња мора одлучујуће да утиче на изјаву воље (исто као и код преваре, да се
уговорник коме је запрећено баш због те пријетње одлучио на закључење уговора)
За поништење уговора овде нам није важно да ли је сауговорник за претњу знао или не.
Али, код накнаде штете је важно, јер ако принуда потиче од З. лица, а принуђени жели да
поништи уговор, онда ie он дужан да накнади штету свом сауговорнику.
Уговор је због претње рушљив, а поништење може тражити страна која је уговор
закључила под претњом. Рок за поништење је годину дана од момента престанка претње
(није од момента сазнања, већ од момента престанка!), односно 3 године од дана
закључења уговора. Код претње поништај уговора није услов за захтевање накнаде штете,
као ни код преваре!
ПРЕДМЕТ УГОВОРА
Предмет нам одговра на питање — на шта се дужник обавезује? Предмет уговора јесте
одређена чинидба или престација. Дужник се обавезује на одређену чинидбу или
престацију, и та чинидба се састоји у давању/чињењу/нечињењу/трпљењу.
Уговор може да има 1 или више предмета. Једнострано обавезујући уговори имају 1
предмет. Код двострано обавезних уговора, свака страна дугује најмање по једну чинидбу,
па зато и уговор има најмање два предмета (нпр. уговор о продаји има за предмете пренос
права својине на ствари и предају суме новца). Сама ствар на коју се чинидба односи у
пракси се назива, такође, предметом уговора, али она није предмет уговора у теоријском
смислу, већ предмет чинидбе.
Предмет уговора мора бити:
1.могућ
2. допуштен
З. одређен или одредив
4. да задовољи неки повериочев имовински или неимовински интерес
У супротном, уговор је ништав. Прецизније, теоријски посматрано такав уговор би био
непостојећи јер му недостаје 1 елемент, али наш ЗОО не прави разлику између ништавих и
непостојећих уговора. Кад се предмет уговора састоји из предаје ствари, захтеви који се
постављају предмету важе и за саму ту ствар.
1. ОДРЕЂЕН: Предмет је одређен ако се тачно зна шта дужник дугује. Ваљало би да
чинидба буде одређена у погледу врсте, количине, квалитета, места, времена и начина
извршења, али је довољно да се уговорне стране споразумеју о битним елементима
уговора. Стране могу предмет одредити А) посредно и Б) непосредно (индивидуално).
1. Када уговорне стране код уговора о продаји у привреди нису непосредно одредиле
предмет (цену), нити су означиле довољно података према којима се предмет може
одредити, купац је дужан да плати цену коју је продавац редовно наплаћивао у односима
са другим купцима, у време закључења тог уговора, а ако се та цена не може утврдити,
купац је дужан да плати разумну цену, односно текућу, тржишну цену, на тржишту у
месту продавца. Ако ни такве цене нема, одређује је суд;
2. Када су продавац и купац препустили одређивање цене неком трећем лицу, а оно неће
или не може да је одреди, стране могу, споразумно, накнадно утврдити цену. Ако се не
споразумеју, сматраће се да су уговорили разумну цену;
Цена се као битан елемент уговора о продаји сматра одређеном и кад је прописана од
стране државних органа. Ако би била уговорена већа цена од прописане, уговор није у
целости неважећи, већ не важи само та одредба, а ако је већ исплаћена уговорена цена,
купац има право на повраћај разлике (чл. 463). Кад накнада за наручени рад уговором није
предвиђена нити законом прописана, исту одређује суд, према вредности рада те врсте,
времену потребном за такав посао и уобичајеној накнади за ту врсту рада.
У неким случајевима, сам закон прописује којим подацима треба да буде означен предмет,
да би се сматрало да је довољно одређен. Тако, према ЗОН-у, из уговора о доживотном
издржавању настаје обавеза примаоца издржавања да преда своју имовину даваоцу, а
имовина обухвата само непокретности. Ако стране желе да уговором буду обухваћене и
покретне ствари, морају их изричито навести у самом уговору.
Цене услуга или ствари одређују се данас једнострано и општим условима пословања.
Захтев да ствар буде одређена, у пракси се поима еластично - погрешно назначење ствари
не шкоди уговору, ако је њен идентитет међу уговорницима неспоран. Ако је уговорено да
једна уговорна страна буде та која ће одредити када ће обавеза бити испуњена, тада други
уговорник има право да затражи од суда да суд одреди примерен рок за тог уговорника да
он испуни своју обавезу.
*правити разлику између ситуација када је предмет, а не рок поверен некон трећем лицу.
1. З А Д А Т А К: Професионални ронилачки тим се обавеже да претражи дно Тихог океана у
потрази за дијамантском минђушом, која је изгубљена на Бора Бори 2011. године. Да ли је овај
уговор пуноважан? —Не, предмет уговора је објективно немогућ.
2. З А Д А Т А К: Издавачка кућа откупи од младог писца његов нови роман. У време закључења
уговора, роман још није био написан. Да ли је овакав уговор пуноважан? Шта ако он не напише
роман у уговореном року? —Јесте, ово је продаја будуће ствари. Ако не напише на време,
издавачка кућа ће имати право на накнаду штете по основу уговорне одговорности.
З. З А Д А Т А К: Уна одлучи да купи парфем Армани 75 мл и обрати се познанику Ђорђу који
препродаје парфеме из иностранства. Ђорђе одговори да нема тренутно тај парфем, али да ће
набавити сл. недеље и одредити цену. Уна пристане да купи парфем од њега. Да ли је уговор
закључен? —Није, јер није одређена цена. Одређивање цене се не може поверити једној уговорној
страни, такав уговор је ништав.
2. МОГУЋ: Предмет мора бити могућ, што се односи на фактичку, материјалну
могућност, која се дели на објективну (апсолутну) и субјективну (релативну) и на правну
(допуштеност). За настанак уговора значајна је једино објективна могућност, која
постоји када је реч о чинидби коју је у стању да изврши свако. О објективној
немогућности се говори кад остварење чинидбе не допуштају природни закони. С њом се
изједначавају случајеви у којима је чинидба теоријски могућа, али практично неостварива
(нпр. прстен лежи на дну мора, ако се обавежемо да препливамо Јадранско море, такав
предмет није могућ јер није могућ ни за кога —нико не може да преплива Јадранско
море). Уговор не настаје ако је предмет објективно немогућ. У нашем праву продаја туђе
ствари није уговор чији је предмет објективно немогућ.
Уговор, код нас, не преноси својину, већ је само правни основ стицања (iustus titulus), а за
прелазак права својине потребан је још један моменат (modus acquirendi), односно предаја
ствари на основу уговора, а код непокретности још и упис у регистар непокретности. Због
тога, могуће је да продавац, у моменту закључења уговора, не буде њен власник. Он је
може, до тренутка доспелости обавезе, прибавити и предати купцу. Уколико је не
прибави, то питање ће се расправљати према правилима која уређују неизвршење
уговорне обавезе. Предмет чинидбе продавца може бити и будућа ствар - она која у
моменту сагласности воља не постоји, али стране очекују да ће настати до момента
извршења обавезе (нпр. продаја будуће бербе).
Да би уговор настао, потребно је да предмет буде могућ у време закључења уговора. Ако
је предмет уговора постао немогућ после закључења уговора, реч је о накнадној
немогућности испуњења. Она не утиче на настанак уговора, али може утицати на његов
престанак.
З А Д А Т А К: Јована и Филип уговоре да она њему прода своју књигу из обл. права за
1000 дин. Филипу одговара цена и уплати јој новац, а договоре се да она њему преда
књигу 10.11.2021. јер тада долази у Београд. Али, Јована не дође у Београд и не преда му
књигу. Данас, 12.11. Јованин стан захвати пожар и књига изгори. Која правила овде важе?
—Јована ће одговарати, јер је у доцњи. У супротном, да она није у доцњи, да је рецимо
9.11. изгорила књига, она не би одговарала, предмет би пропао и самим тим и уговор би
престао. Али, пошто је она у доцњи, једна од последица које она као дужник у доцњи је
одговорност за случајну пропаст ствари.
3. ДОПУШТЕН: Предмет уговора мора бити и допуштен. Недопуштеност се назива још и
правна немогућност. Предмет је недопуштен кад је противан принудним прописима,
јавном поретку и добрим обичајима (чл. 49). Није нужно да сама радња буде недопуштена,
довољно је да се њеним извршењем постиже забрањени циљ. Супротан је принудним
прописима кад га забрањује неки јавни пропис (нпр. добра у општој употреби не могу
бити предмет уговора, изузев уговора о закупу или о концесији) или кад представља биће
неког кривичног дела (нпр. преузимање обавезе на израду лажног новца).
Пример: ви дођете у ресторан после радног времена, након што је он затворен, и они нас
услуже и наплате нам то. Такав уговор је забрањен за ресторан који не може да ради ван
радног времена, али тај уговор остаје на снази с тим што ће ресторан сносити последице
које су прекршајноправне природе. Али са становишта обл. права, такав уговор ће
остати на снази.
Основна последица ништавости је реституција. Свака уговорна страна враћа оно што је
дала другој страни по основу ништавог уговора. Ово је једина санкција уговорима који су
ништави али истовремено и непостојећи са оног теоријског аспекта, дакле оним којима
нешто фали. Али, ако је уговор ништав јер је забрањен, односно јер је противан
принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, тада нам долазе у обзир
још 2 санкције: забрана реституције или давање у корист, односно предаја предмета
општини на чијој територији странка има седиште или пребивалиште (боравиште). Ако
натурална реституција није могућа (нпр. купац је потрошио ствар коју је купио), у том сл.
у обзир долази накнада у новцу —она се цени према ценама у време доношења судске
одлуке. Те две санкције нам долазе у обзир само ако јe проблем у садржини уговора и ако
јe такав уговор противан принудним прописима. јавном поретку или добрим обичајима.
Рецимо, то ће бити случај ако је реч о давању мита, ако је закључен уговор о поклону са
неким недозвољеним циљем, како би поклонопримац нешто учинио. Приликом
одлучивања о санкцији, суд ће водити рачуна о савесности једне, односно обе стране, о
значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима.
ОСНОВ УГОВОРА – К А У З А
За означење каузе, ЗОО користи назив "основ". Појам каузе обухваћен је одговором на питање:
"Зашто се једна уговорна страна обавезује?".
У вези с тим, настале су бројне теорије у грађанском праву: ОВЕ ТЕОРИЈЕНЕ БИ ТРЕБАЛО ДА
СЕ УЧЕ!!!
1. Прва теорија је класична, коју је у XVII веку изложио француски правник Жак Дома. Он полази
од тога да је кауза циљ који уговорне стране желе да постигну преузимањем уговорних обавеза.
Тај циљ је истоветан у уговорима које припадају истој врсти. У двострано обавезним уговорима,
кауза обавезе једне стране је обавеза друге - једна страна се обавезује према другој због тога што
се друга страна обавезује према њој. Кад је реч о једнострано обавезним уговорима, кауза изгледа
другачије.
Ако су у питању реални уговори, обавеза настаје само за једну страну и састоји се у враћању
ствари коју је примила. Кад је реч о доброчиним уговорима, односно о уговору о поклону, кауза се
налази у поклонодавчевој намери дарежљивости (intentio liberalis - намера да се другој страни
учини бесплатна корист, односно animus donandi - намера да се другој страни учини поклон).
Захваљујући његовој теорији, појам каузе је ушао у француско право, те је ФГЗ први законик који
ју је уврстио у услове за настанак уговора. Одатле се овај појам раширио у друга права, па и у
наше;
2. У XIX веку, као реакција на класичну теорију, јавља се теорија негације каузе или
антикаузалистичка. Настала је у Белгији и упутила је неколико оштрих критика на рачун класичне
теорије: а. Не може се рећи да је у двострано обавезном уговору обавеза једне стране основ
обавезе друге; Кауза представља елемент који се везује за настанак уговора, док је обавеза нешто
што се везује за дејство, за већ настали уговор. Код реалних уговора, појам каузе је нетачно
изведен - предаја ствари је услов закључења уговора, а не кауза. Код доброчиних уговора, као што
је уговор о поклону, кауза се меша са мотивима, односно побудама за закључење.
Према мишљењу антикаузалиста, код доброчиних уговора такве мотиве није могуће одвојити од
animus donandi;
б. Теорија о каузи је историјски нетачна, јер је у римском праву овај термин означавао сам уговор
из кога настају обавезе за уговорне стране;
Такође, код доброчиних уговора, појам каузе не објашњава ништа ново, јер све оно што се тим
појмом образлаже, већ је обухваћено појмом animus donandi. Антикаузалистичка теорија је имала
утицај у неким правима, поготово онима која не познају појам каузе, али у оним земљама које
припадају романским правним системима, није имала већег утицаја.
Новија схватања о каузи су врло различита по начину објашњавања разлога због којих се уговорна
страна обавезује. Могу се грубо поделити на:
б. Друго мишљење у оквиру субјективних схватања је оно по којем је кауза само један, одлучујући
мотив. То је онај мотив који је условио да изјава воље буде управо таква каква је дата. Лоша
страна ове теорије је што се јавља проблем утврђивања који је то један једини одлучујући мотив.
2. Објективна схватања, код којих је кауза заправо економски еквивалент, економска
противвредност коју уговорне стране очекују од уговора и којим се у уговору успоставља
имовинска равнотежа. Код доброчиних уговора се одступило од овог схватања, те се сматрало да
се кауза састоји у одлуци поклонодавца да не тражи никакав економски еквивалент. Код другог,
сличног становишта, код доброчиних уговора, кауза се заправо састоји у негативном имовинском
ефекту за једну страну;
а. Прва од важнијих мешовитих теорија је од Жака Морија, по којој, приликом одређивања појма
каузе, треба узети у обзир економски еквивалент који се уговором постиже, али и мотиве
уговорних страна. Код двострано обавезних уговора, кауза је жељени еквивалент. Објективни
елемент у том појму је идеја еквивалента, док се субјективни огледа у жељи да се тај еквивалент
оствари уговором. Код поклона, кауза се огледа у одсуству жељеног еквивалента. Заслуга ове
теорије је у томе што је истакла да кауза има двоструку функцију у праву: заштита
индивидуалних интереса уговорних страна, и заштита друштвених, социјалних интереса.
Ако кауза остварује заштиту друштвених интереса, ако штити друштвену заједницу од
недопуштених побуда због којих су уговорне стране закључиле неки уговор, онда у појам каузе
треба уврстити и мотиве. Насупрот томе, ако се појмом каузе остварује само индивидуална,
појединачна заштита, треба се задржати само на појму каузе као жељеног еквивалента;
Назива се још и неокласична, јер полази од класичне Домине теорије. У томе што је кауза
циљ уговора препознаје се субјективан елемент појма каузе. Међутим, овај циљ има и
своју материјалну реализацију - циљ обвезивања једне уговорне стране јесте извршење
обавезе друге уговорне стране. То је објективни елемент у појму каузе. У њему
препознајемо и разлику у односу на класичну теорију - кауза није у томе што се друга
страна обавезује према нама, већ у томе што друга страна испуњава обавезу према нама.
Код доброчиних уговора, кауза се огледа у намери да се другоме учини бесплатна услуга
или бесплатна корист (intentio liberalis).
Разлике између класичне и неокласичне теорије имају врло значајне последице. Каузе
нема у уговору када обавеза друге стране није остварена (одсуство каузе), као ни онда
када је извршење постало немогуће (отпадање каузе).
По Капитановој теорији, мотив не представља саставни део изјаве воље, јер мотиви могу
бити врло различити, а њихова природа и број зависни су од личности уговорника. Побуде
и мотиви остају иза непосредног правног циља обвезивања, а тај циљ је заправо последњи
мотив у ланчаном низу мотива који су допринели формирању воље за закључење уговора.
Међутим, и ти остали мотиви могу ући у појам каузе, ако су били забрањени или
неморални. У теретним уговорима, забрањени и неморални мотив улази у свест страна,
ако се због њега једна уговорна страна одлучила на закључење уговора, а друга страна је
за то знала или морала знати. Када је реч о доброчиним уговорима, забрањени или
неморални мотив доводи до поништења уговора, без обзира да ли је друга страна за то
знала или морала знати. У овим ситуацијама говоримо о проширењу каузе мотивима.
Неокласична теорија прихваћена је у ЗОО. Свака уговорна обавеза мора имати допуштен
основ, а основ је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку и
добрим обичајима (чл. 51). Основ мора бити и истинит - ако су уговорници у заблуди о
основу, постоји неспоразум и уговор остаје без дејства.
Претпоставља се да обавеза има основ чак и ако није изражен - такви уговори су
апстрактни. Они имају каузу иако она није видљива за нека трећа лица. Онај који тврди да
кауза не постоји, мора то и да докаже (чл. 53). У складу са неокласичном теоријом, ако је
недопуштен мотив битно утицао на одлуку једног уговарача да закључи уговор, и ако је
друга страна то знала или морала знати, уговор ће бити ништав. Уговор без накнаде нема
правно дејство ни кад други уговарач није знао за недозвољену побуду - мотиви су код
доброчиних уговора ближи самом основу него код теретних (чл. 53).
Одсуство основа је ретко у пракси. То се дешава када је нешто дато с обзиром на основ
који се није остварио, основ који више није могућ или с обзиром на основ који је касније
отпао (нпр. неко потпише признаницу другом на одређени износ новца у очекивању да ће
добити зајам, а тај зајам се не оствари). Ако нема основа, обавеза не настаје.
Недозвољени основ, рецимо, постојао је у нашој судској пракси ако је уговор био
закључен у циљу стварања или одржавања ванбрачне заједнице два лица или кад је у
уговору било предвиђено да се једна страна одриче права да побија уговор из било ког
основа, а нарочито због прекомерног оштећења, као и код уговора којим се зајмопримац
обавезује да ће позајмицу у одређеним стварима вратити у новцу чији је износ далеко већи
од вредности ствари које је примио.
Зајмопримац би, у том случају, пренео право својине на зајмодавца, с тим што се уговара
да ће зајмодавац, ако зајмопримац врати зајам у року, пренети поново право својине на
зајмопримца. Уговор са симулованом каузом не производи правно дејство, али
прикривени уговор може, ако су испуњени услови за пуноважност.
КАУЗА
*****КСЕНИЈИНЕ ВЕЖБЕ*****
Код нас је прихваћено мешовито схватање каузе које потиче из ХХ века. Његов творац је
Капитан, француски правник, и он каже да је кауза заправо циљ обвезивања. Код
двострано обавезујућих уговора, кауза је извршење обавезе друге уговорне стране. Ви се
овавезујете, како би вам сауговорник извршио своју обавезу. Извршење обавезе друге
уговорне стране је релевантно. Код једнострано обавезујућих уговора, кауза је animus
donandi или intensio Iiberalis; тј. намера давања или неког доброчиног чињења.
*****Кауза у нашем праву (члан 51, 52, 53 ЗОО)******
Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ. Основ је недопуштен ако је противан
принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима. Претпоставља се да обавеза
има основ иако није изражен. Уговор код којих кауза није видљива јесу апстрактни
уговори (мјеница, чек, јемство, асигнација...)
Када кажемо кауза (основ), битно је да разликујемо основ уговора од ПРАВНОГ
ОСНОВА (iustus titulus) —то је целокупан правни посао на основу ког се преноси својина.
Део теорије коју је осмислио Капитан се односи и на разграничење каузе од мотива. О
мотивима, тј. побудама закон каже: побуде из којих је уговор закључен не утичу на
његову пуноважност. Али, ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног
уговарача да закључи уговор, и ако је други уговарач то знао или морао знати, такав
уговор ће бити без дејства. То је код теретних уговора. Са друге стране, код доброчиних
уговора, ирелевантно је да ли је за недопуштену побуду уговарач знао или није. На
закључење уговора утичу разни мотиви. Али, Капитан је рекао да нам је само један крајњи
мотив одлучујући, пресудан, опредељујући тј. онај због кога смо ми пристали да
закључимо одр. уговор. И заправо тај коначни, главни, опредељујући мотив јесте кауза.
Одлучујући, односно последњи мотив у низу.
Мотиви у начелу не улазе у састав каузе, ови мотиви су нам небитни за пуноважност
уговора, битна нам је само кауза. А кауза је код двострано обавезујућих уговора извршење
обавезе другог уговорника, а код једнострано обавезујућих, animus donandi.
Ако је мотив забрањен, односно недопуштен, такав мотив улази у састав каузе. Е сада, то
се разликује код теретних и доброчиних уговора —код теретних уговора, да би такав
мотив утицао на пуноважност уговора, неопходно је да је сауговорник за такав мотив знао
или морао знати. А код доброчиних уговора, недопуштен мотив у сваком случају улази у
каузу. Доброчини уговори се могу поништити услед заблуде о мотиву.
Привидна кауза —код ње разликујемо З врсте. Путативна, фиктивна и симулована кауза.
Код путативне каузе, странке верују да кауза постоји, иако она не постоји (закључили сте
уговор о осигурању куће, а та кућа је већ осигурана од тог ризика. У тој ситуацији уговор
је ништав).
Код фиктивне каузе, странке лажно представљају трећима да су закључиле одр. уговор, с
одређеном каузом, а тог уговора нема. Тај фиктиван уговор са фиктивном каузом је
ништав (представљате трећима да сте закључили неки уговор о продаји, а нисмо продали
ту ствар). Симулована кауза —ту заправо имамо 2 уговора. Странке прикривају стварну
каузу, а према трећима истичу неку другу каузу коју заправо нису хтеле (закључили сте
уговор о поклону, а претварате сте да сте закључили уговор о продаји). Симулована кауза
и целокупан симуловани уговор не производи правно дејство, али онај прикривени, који
смо стварно желели, ако није недозвољен, он производи п. дејства, и такав уговор,
односно таква кауза јесте пуноважна.
Правне последице оваквог Капитановог схватања јесу приговор неиспуњења уговора и
раскид уговора због неиспуњења.
Код двострано обавезујућих уговора, ви се обавезујете да би вам друга страна извршила
обавезу. И због тога законодавац прописује да ниједна страна није дужна испунити своју
обавезу ако 2. стр. не испуни, или није спремна да истовремено испуни своју обавезу. Али,
ако на суду једна страна истакне да није дужна испунити своју обавезу док друга страна
не испуни своју (приговор неиспуњења), суд ће јој наложити да испуни своју обавезу кад
и 2. стр. испуни своју. *члан 122 300
Друга последица је раскид уговора због неиспуњења. Ако сте ви закључили двострано
обавезујући уговор да би вам 2. стр. извршила своју обавезу, па она то не учини, ви немате
више каузу, тј. немате више разлог да будете у таквом уговору, јер ви сте се обавезали да
би вама друга страна извршила своју обавезу. Па ако она неће вам да изврши обавезу, ви
немате шта да тражите у таквом уговору, и онда имате право на раскид уговора. *члан 124
300
1. З А Д А Т А К: Лена закључи уговор о путном осигурању са осигуравајућим друштвом
за путовање у Грчку. Али, Грчка Србији затвори границе, те Лена није у могућности да
отпутује. Да ли је овај уговор пуноважан? —Ништав је јер је кауза отпала, Лена више
нема разлог обвезивања, кауза не постоји.
2. З А Д А Т А К: Лука и Тадија закључе уговор о поклону којим Лука позајмљује Тадији
4000 евра. Како су добри другови, а Лука је богат, договоре се да другима представе да је
реч о уговору о зајму како се то не би прочуло и још људи тражило новац од Луке. Уговор
о зајму је: а) симулован б)дисимулован в)пуноважан г)фиктиван д)ништав
3. З А Д А Т А К: Константин прода ауто Милану како би стекао почетни капитал и ушао
у бизнис трговине наркотицинма. Под којим условом ће уговор о продаји бити
пуноважан? —Под условом да Милан није знао за мотив.
ФОРМА УГОВОРА
2. У нашем праву, у време социјализма, јавни интереси су били стављани у први план
приликом прописивања форме. Поготово је тај разлог наглашаван код уговора о промету
непокретности. Пре свега, у питању је интерес остваривања буџетских прихода наплатом
пореза.
Порез је јавна дажбина у корист државе која, поред осталог, треба да буде плаћена након
обављања сваког акта промета. Такође, писменом формом се штитио и интерес државе да
нико не стиче непокретности преко максимума који је био прописан законом;
Које правило важи за форму понуде и прихвата понуде? —Ту важи паралелизам форми.
Исто важи и за предуговор, сагласност трећег (одобрење и дозволу), и за форму
пуномоћја. Ту је 2018. године законодавац предвидео 2 изузетка којима је ублажио ово
правило: код дозволе и одобрења (односно сагласности трећег), и код пуномоћја.
Законодавац је прописао: када је за закључење уговора потребна сагласност трећег, ова
сагласност мора бити дата у облику прописаном за уговоре за чије се закључење даје.
Али. када се сагласност за закључење уговора за који ie порписан облик јавно потврђене
—солемнизоване исправе или ЈБ записа. тада ie довољно да потпис даваоца сагласности
буде оверен. Дакле, ако рецимо дајемо дозволу за закључење уговора о промету
непокретности, за који се захтева ЈБ запис, таква дозвола не мора бити дата у форми ЈБ
записа, већ може бити само оверена. Законодавац је на тај начин ублажио да не би стварао
беспотребне трошкове — нижи су трошкови када нам нотар само овери исправу него када
је саставља.
Други изузетак је код пуномоћја —довољно је да потпис властодавца буде оверен. Код
предуговора и понуде и прихвата понуде. у потпуности се примењује паралелизам форми
— ту изузетка нема.
Врсте форме: 1. Према правном дејству
2. Према начину испољавања
3. Према начину настанка;
а. Битна форма (ad solemnitatem - "свечана форма", као и forma ad validitatem - "форма
ради пуноважности"). је она која представља конститутивни елемент за настанак и
пуноважност једног уговора. Уколико дође до спора о правима и обавезама које су
настале из тог уговора, он може пред судом бити доказан и било којим другим доказним
средствима; ако се уговор не закључи у таквој форми, уговор је ништав (непостојећи) .
Овде нам је форма конститутивни елемент за настанак уговора. Само у тим случајевима
нам је форма онај 5. елемент. Битна форма не мора бити прописана законом, већ је и
странке могу уговорити. Ако оне не испоштују свој договор и не закључе уговор у таквој
форми, такав уговор ће такође бити ништав.
б. Доказна форма, (ad probationem) је она форма која је законом одређена као једино
средство доказа о уговору. Уговор за који је предвиђена доказна форма може бити
закључен и усмено. Форма није услов за настанак уговора али је једино доказно средство -
ако дође до спора, уговорник ће своје потраживање моћи да докаже искључиво ако
поднесе писмену исправу.
У нашем праву, ниједан закон не предвиђа изричито доказну форму, али у теорији постоје
мишљења према којима је она предвиђена код арбитражног споразума, у случају
пророгационог споразума (споразаума о месној надлежности) и код регистроване залоге.
У другим правима постоји доказна форма (нпр. у француском праву је предвиђено да
потраживања која прелазе одређену вредност не могу бити доказана сведоцима).
Доказну форму треба разликовати од форме која је уговорена као прост доказ о постојању
уговора. Уговорне стране могу у усменом уговору да предвиде да ће бити потребно да
саставе и писмену исправу која ће им касније послужити као доказ да уговор постоји.
Међутим, тад се не ради о једином и искључивом доказу, већ је писмена исправа само
један од многих доказа (чл. 69, ст. 3). Увек је могуће уговор закључити у вишој,
обухватнијом форми – уместо писмене закључиво у форми ЈБ солемнизоване исправе;
Текст уговора састављају уговорне стране, али то може учинити и неко треће лице (нпр.
адвокат) на основу уговора са њима. Сачињава се руком или машином. По правилу се
уговор исписује на једној исправи, али може бити написан и на више њих. Према ЗОО,
захтев писмене форме се испуњава и ако је текст уговора садржан у писмима која су
уговорне стране упутиле једна другој или чак и ако је споразум постигнут неким другим
средствима којима се омогућава да се на поуздан начин утврде садржина и давалац изјаве.
Oпште прихваћено је да потписи уговорника треба да стоје на крају текста. Ако један
уговорник не зна да се потпише, његов потпис може заменити рукознак, оверен од стране
суда или другог државног органа, односно потпис два сведока. Ако је реч о двострано
обавезном уговору, треба да га потпишу обе стране, а код једнострано обавезног, довољан
је потпис стране која преузима обавезу. *Често на испиту
Ако постоји више примерака који су по својој садржини различити, који ће се сматрати
меродавним? —Прво ћемо видети да ли се слажу странке око тога који је меродаван, али
ако се оне не слажу, који уговор је меродаван одредиће суд.
Сваки писмени споразум сам по себи твори фактичку и правну претпоставку потпуности и
тачности. Може се оспоравити само ако је уговорник при његовом потписивању био у
неотклоњивој заблуди. Али, то не важи кад је једна уговорна страна довела другу у
заблуду о садржини уговора или кад садржина не одговара правој вољи уговорника због
обостране симулације. Међутим, пуноважан је писмени уговор чији је један битан састојак
случајно погрешно одређен, ако није споран међу уговорницима. Ако су, пак, стране
намерно нетачно означиле битан састојак, ни то није разлог за побијање, уколико је уговор
обострано извршен;
б. Форма јавне исправе разликује се од обичне писмене форме по томе што у њеном
настанку учествује орган јавне власти или лице којем су законом поверена јавна
овлашћења да саставља јавне исправе.; Тај орган, јавни бележник, може учествовати на
три начина (битно је који се уговор како закључује):
в. Реална форма је она која се састоји у предаји ствари из руке једног уговорника у руке
другог. Предвиђена је у ЗОО код споразума о капари и, према СГЗ, за уговор о поклону,
где стоји у конкуренцији са писменом. Сама усмена сагласност, код ових уговора, није
довољна. Потребно је да прималац ствари буде доведен у положај да се према њој понаша
као својински држалац - да је предмет изашао из државине даваоца и да он више не може
да врши фактичку власт над њим.
Предаја може бити:
1. Стварна, материјална - реализује се уручењем поклопримцу;
2. Фиктивна - када су предмет поклона ствари које се налазе у државини трећег лица (нпр.
код банке), што представља институт cessio vindicationis. Такође, ствар се већ може
налазити у рукама поклонопримца - traditio brevi manu. Међутим, фиктивна предаја путем
constitutum possessorium, која подразумева да ствар остане код поклонодавца и након
постигнуте усмене сагласности, не сматра се правно ваљаном предајом у смислу реалног
поклона;
3. Симболична - ако се поклањају покретне ствари већих димензија (нпр. предаја
аутомобила се обавља предајом кључева и саобраћајне дозволе).
Такође, потребно је да предаја буде извршена за живота поклодавца, без обзира да ли ју је
извршио сам или преко пуномоћника, као и да је била извршена поклонопримцу или лицу
које је он одредио.
ЗОО је уговоре о залози, зајму и остави уредио као консенсуалне. Уговор о послузи није
уредио јер је доброчин, и као такав, није типичан за промет робе и услуга. За овај уговор и
даље важе правила СГЗ, у коме је он већ био уређен као консенсуални.Да ли се реални
уговор може закључити предајом constitutum possesorium? —Не може, то је ситуација када
ствар остаје код преносиоца (нпр. продавца). Ова предаја не долази у обзир, реални уговор
не може бити закључен у овој форми.
Г: Електронска форма;
а. Законска форма је она прописана законом. Из неких законских норми које прописују
форму, није сасвим јасно да ли је она по правном дејству битан услов, једини доказ или
прост доказ о постојању уговора (нпр. норма која прописује форму код уговора о грађењу
каже да он мора бити закључен у писменој форми, али не каже због чега). Када је форма
прописана законом, важи претпоставка у корист битне форме;
б. Уговорена је она форма која је одређена споразумом уговорних страна. Уговор који
није закључен у уговореној форми нема правно дејство, уколико су стране пуноважност
уговора условиле посебном формом (чл. 70).
У случају кад обе уговорне стране имају своје опште услове пословања који се не
поклапају, поставља се питање чији су меродавни, а одговор дају три различите теорије:
1. Теорија последње речи - меродавни су општи услови оне стране која је, у својој потврди
налога, указала на своје услове, док се друга страна није благовремено успротивила тој
понуди. Већина писаца одбацује ову теорију;
2. Теорија делимичне несагласности - уколико се ниједан уговорник не одрекне изричито
властитих услова, примењују се диспозитивне законске норме;
3. Теорија чинидбе типичне за уговор - меродавни су општи услови пословања предузећа
које се обавезало на чинидбу која је типична за односни уговор.
Законодавац прописује да ако закон захтева да уговор буде закључен у одређеној форми
важи и за све доцније измене или допуне, али, имамо одређене изузетке о допунама: *члан
67 ст. З 300 -ако се оне односе на споредне тачке; уколико у формалном уговору није
ништа речено и није противно циљу форме; оне могу бити закључене и неформално.
За измене законодавац каже: ако оне смањују или олакшавају обавезе једне или друге
стране; и ако је форма прописана само у интересу уговорних страна, оне могу бити
закључене неформално. *члан 67 ст. 4 ЗОО
Закон уређује и питање истовремених усмених погодби *члан 71 ЗОО: У начелу, ако ви
закључите писмени уговор и истовремено уговорите још нешто, то још нешто вас не
обавезује. Али, закон каже: биће пуноважне истовремене усмене погодбе о споредним
тачкама о којима у формалном уговору није ништа речено, уколико нису у супротности са
његовом садржином или ако нису противне циљу због кога је форма прописана. Дакле, да
би нас везивале и такве усмене погодбе, услови који морају бити испуњени су: да се ради
о споредним тачкама, да о њима није ништа речено у самом уговору, и да нису супротне
садржини уговора нити противне циљу због кога је форма прописана.
Такође, пуноважне су и истовремене усмене погодбе којима се смањују или олакшавају
обавезе једне или обе стране ако је посебна форма прописана само у интересу уговорних
страна.
ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА
Уговор садржи правну норму за будуће понашање лица која су га закључила. Ако је та
норма потпуно јасна и ако јој стране придају исти смисао, тада јој није потребно никакво
тумачење и одредбе треба применити онако како гласе (чл. 99, ст. 1). Тумачење је
утврђивање смисла и домашаја нејасних и двосмислених одредаба. Надовезује се на
претпоставку да уговор постоји и да треба одредити још само његов смисао.
1. Судско тумачење је оно које врши суд или други државни орган пред којим се води
спор о правима и обавезама страна уговорница;
2. Вансудско тумачење одвија се ван суда и то по вољи лица којих се уговор тиче.
Уколико споразумом о тумачењу није другачије утврђено, уговорници не могу покренути
спор пред судом или другим државним органом док претходно не прибаве тумачење
уговора дато од трећег лица, осим ако оно одбије да га протумачи (чл. 102).
Правно квалификовање и тумачење уговора су слични по томе што служе истом циљу -
примени права. Тумачење претходи квалификацији. Да би утврдио природу конкретног
уговора и разврстао тај уговор под правне норме које уређују један одређени тип уговора,
суд мора претходно да отклони спор о значењу конкретних уговорних одредаба.
Тек када се тумачење оконча, судија има пред собом потпуну слику о конкретном уговору,
о његовом уређењу, као и међусобном односу права и обавеза које из њега настају. Тада се
може приступити откривању правне природе уговора и утврђивању законских правила
које на тај уговор треба применити.
1. Субјективни метод - суд открива значење нејасне или неодређене уговорне одредбе
тако што истражује каква је била унутрашња воља уговорних страна у моменту закључења
уговора. Овај критеријум прихватили су ФГЗ и АГЗ (пре новела из 1916.).
Ипак, показало се да критеријум субјективног тумачења уговора често није довољан, јер
би се неограниченим тумачењем шта су стране замислиле угрозила правна сигурност;
ЗОО, сходно овом методу, прописује да треба истраживати заједничку намеру уговорних
страна и уговор тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђених
законом (чл. 99, ст. 2). Полази се од принципа поверења, који захтева да се сваки уговор
тумачи онако како би изјаву воље у датим околностима појмили разумни и коректни
људи. За тумачење су посебно значајна начела савесности и поштења, поступања у складу
са добрим пословним обичајима, забране злоупотребе права, као и сва друга законска
ограничења слободе уговарања.
Правила тумачења
Традиционална правила
1. При тумачењу ваља имати у виду целину уговора и поједине одредбе треба довести у
међусобну логичку везу. Требало би сматрати да су уговорници имали у виду баш оно
што су рекли, сем уколико из целе садржине уговора не буде установљен неки други,
шири смисао;
2. Тумач мора поћи од претпоставке да у уговору нема ничега противречног и да није
ништа сувишно речено. Не треба узимати да нејасне и двосмислене одредбе немају
дејство, већ им треба наћи правни смисао;
3. Уговор се тумачи тако да производи правна дејства - in favorem) negotii. Полази се од
тога да уговор уређује правне односе између појединаца и да су уговорници уредили своје
уговорне односе онако како најбоље одговара њиховим интересима;
4. Приликом тумачења, уговор треба допунити неким одредбама које су за ту врсту
уговора уобичајене, чак и онда када у уговору такве одредбе нису изражене.
Правна дејства су последице које у праву производи један уговор. Најважнији правни
учинак уговора је у томе што везује уговорне стране. У Скици стоји: "Уговор везује
уговорне стране као закон". Везаност уговором значи да су уговорне стране дужне да
изврше оно на шта их уговор обавезује и да су одговорне у случају неиспуњења. Значи и
то да се уговорне стране не могу више ослободити од уговора једностраном изјавом, већ
само новим споразумом између њих или из разлога које утврђује закон (чл. 17). Дејствима
се остварује сврха односно функција уговора. Функција уговора је у томе да створи
одређене правне консеквенце.
а) Када је у питању облигациони уговор у ужем смислу, његово правно дејство је још и
у томе што ствара облигацију са правом једне стране на чинидбу друге стране и
корелативном дужношћу друге стране да ту чинидбу испуни. Облигациони уговори имају,
по нашем праву, облигационоправно дејство. Представљају само правни основ (iustus
titulus), не и начин стицања (modus acquirendi). Да би се стекло стварно право, није
довољан уговор о његовом уступању, већ поред тога треба извршити и предају ствари на
коју се право односи.
Уговор о продаји, уговор о размени као и уговор о поклону не преносе својину самим
собом. Они рађају обавезу на предају ствари као главну обавезу, а тек њеним извршењем
на основу уговора долази до преноса својине.
Дејство уговора у српском праву је у томе да уговор ствара облигације. Међутим, сврха се
тиме још увек не остварује у потпуности. Да би уговор остварио своју функцију потребно
је да обавезе у облигацијама буду извршене. Извршење уговором преузетих обавеза не
може бити препуштено вољи дужника. ЗОО је прописао у виду општег начела да су
стране у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено
испуњење. Та дужност прописана је у чл. 17 ЗОО. „Стране у облигационом односу дужне
су да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење―( чл. 17. ст 1. ЗОО)
Уговорне стране су лица чијом је сагласношћу уговор настао. Притом, за настанак уговора
није потребна физичка присутност уговорника. Они могу бити заступљени у закључењу
својим заступницима, што не значи да су они лица која уговор обавезује - уговорници
само преко њих изражавају своју вољу.
1. Спајање привредних друштава - када се два привредна субјекта споје, они формирају
нови правни субјект у којем губе свој правни идентитет. Новостворено правно лице
постаје обавезно свим оним уговорима које су пре спајања закључила правна лица од
којих је настало;
2. Припајање - једном лицу се припаја друго које, услед припајања, губи свој идентитет.
Сви уговори које је припојено лице закључило пре момента припајања обавезују и лице
којем је припојено.
1. Уговорници могу ограничити дејства уговора тако што ће уговорити да она престану у
случају смрти једне или било које уговорне стране. Ово се среће код уговора са трајним
извршењем обавеза, код којих се испуњење протеже у једном временском периоду након
закључења (нпр. код уговора о закупу стране могу уговорити да закуп престаје у моменту
смрти једне од страна);
2. Када из природе уговора следи да неће производити правна дејства за правне
следбенике - уговори intuitu personae. Престанак уговора делује ex nunc (за будућност).
- Типичан пример уговора који се закључује с обзиром на лична својства оба уговорника
је уговор о пуномоћству. Уколико после закључења уговора један од уговорника умре,
дејства се не протежу на његове универзалне сукцесоре.
Постоји изузетак - у погледу уговора који се односе на право које је сингуларни сукцесор
стекао од свог претходника, а које је претходник закључио раније, пре стицања права од
стране сингуларног сукцесора. Ако је право претходника било ограничено по дејствима
или је било под одређеним условом, они ће важити и за следбеника
нпр. Продавац пре предаје ствари, закључи се уговор о закупу на 3 године, уговор о
закупу и ограничења у праву својине које се преноси, везиваће и купца све док не истекне
уговор о закупу
Треће лице може учествовати у испуњењу уговора са властитим тражбеним правом према
дужнику, што представља прави уговор у корист трећег лица. Њиме је учињен стварни
изузетак од правила да уговор не дејствује према трећима, већ само између уговорних
страна (принцип релативности). Уговором у корист трећег, једна уговорна страна се
обавезује другој да одређену чинидбу изврши неком трећем, с тим што се трећи овлашћује
да од дужника самостално и непосредно захтева испуњење уговора у своју корист.
Прва два лица увек су одређена, а треће може бити и одредиво. За настанак права трећег
није потребна ни његова воља, ни његово знање, па ни пословна способност. То може
бити и лице које није још рођено, односно предузеће које није основано. У моменту
саопштавања изјаве прихватања користи од стране трећег, настаје и његово право да
захтева да се њему испуни обавеза.
Може се десити да бенефицијар одбије корист (и тада се сматра да право никада није ни
стекао) или да је стипулант опозове. У том случају, начелно, корист треба да припадне
стипуланту. Другачије решење може произићи једино из уговора (нпр. одређено је да ће
корист припасти опет неком трећем лицу) или из природе посла. С друге стране, изјави ли
да је прихвата, стипулант не може више, без његове сагласности, ни опозвати ни изменити
корист. После тога, опозивање, односно измена биће могућа само ако је тако утврђено
уговором. Међутим, ово ограничење не важи за уговоре којима се промитент обавезује да
ће учинити нешто у корист трећег тек после смрти стипуланта. Такву корист стипулант
може опозвати увек, па и тестаментом, ако из самог уговора или околности не произлази
нешто друго (чл. 150).
Ако трећи учествује у извршењу уговора без права да сам захтева чинидбу од дужника,
реч је о уговору о испуњењу трећем лицу или о неправом (несавршеном) уговору у
корист трећег. У случају нејасноће, важи претпоставка у прилог овог уговора, а на штету
правог уговора у корист трећег. Облигациони однос у овом случају не настаје између
дужника и трећег, већ искључиво између дужника и друге уговорне стране.
Промитент, као дужник, може поводом захтева трећег да му се изврши корист, истаћи
одређене приговоре:
Један уговорник може посебном уговорном клаузулом да обећа другом да ће се код трећег
лица заложити да оно са другим уговорником закључи неки уговор или чак да обећа да ће
треће лице извршити обавезу из тог уговора. У том случају говоримо о обећању радње
трећег лица. Овај уговор се закључује између два уговорника, где се онај који обећава
радњу трећег назива обећавалац, а други уговорник назива се корисник. Ако обећавалац
изврши своју обавезу и заложи се код трећег да он закључи уговор са корисником, а треће
лице изврши обавезу из тог уговора, онда се обећавалац ослобађа обавезе коју је предузео.
Ако обећавалац ту своју обавезу не изврши, биће дужан да надокнади штету која је за
корисника настала, услед неиспуњеног обећања (чл. 153). Он неће одговарати ако је
другом обећао да ће се само заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини. Таква
обавеза обећаваоца је облигација средства - одговараће само онда када није предузео све
што је потребно да би уговор заиста настао (нпр. обећавалац се заложи да да све од себе да
одређени уметник наслика портрет кориснику).
Правне последице обећања радње трећег су уређене правилима из члана 153. ЗОО:
Ако обећавалац изврши своју обавезу и заложи се код трећег да он закључи уговор са
корисником (другим уговорником) и трећи изврши обавезу из тог уговора, онда се
обећавалац ослобађа обавезе коју је преузео.
Ако трећи не испуни своју обавезу он ће бити дужан да кориснику надокнади штету која
је за њега настала услед неиспуњеног обећања. Обећавалац неће одговарати само у
случају да докаже да је учинио све што је било потребно да се треће лице обавеже па
упркос свом потребном залагању, није успео у томе.
То су правне последице које производе уговори са накнадом, они код којих свака страна
дугује накнаду за корист коју прима од друге стране. У тим уговорима влада начело
једнаке вредности узајамних давања, које значи да између користи и накнаде мора да
постоји имовинска равнотежа, односно сразмера. Уколико равнотежа у конкретном
уговору буде нарушена, односно уколико дође до несразмере узајамних давања, ЗОО
предвиђа одређене правне последице, односно правна дејства која одступају од редовних
дејстава која уговор има.
Поједина посебна дејства су:
1. Обавеза заштите у случају правних недостатака;
2. Обавеза заштите у случају физичких недостатака;
3. Прекомерно оштећење;
4. Зеленашки уговор;
5. Раскидање или измена уговора због промењених околности;
6. Приговор неиспуњеног уговора.
Правни недостатак ствари подразумева чињеницу да трећа лица имају извесна права на
ствар, која искључују, умањују или ограничавају прибавиочево право. Евикција се састоји
у узнемиравању прибавиоца ствари на основу неког права које је постојало пре
прибавиочевог стицања те ствари а о коме он приликом закључења уговора није
знао. Право трећег може да буде такво да искључује, умањује или ограничава право
прибавиоца при чему он није био обавештен нити је пристао да узме ствар оптерећену тим
правом. Недостатак се може тицати и споредног права, које је требало да прати главно.
Овде спадају и ограничења јавноправне природе, која прибавиоцу нису била позната, ако
је преносилац за њих знао или је знао да се могу очекивати, а није му их саопштио (чл.
514). У свим овим ситуацијама, прибавилац или није уопште стекао право или га је стекао
у мањем опсегу него што је очекивао. Узнемиравање треба да буде правно тј. да се врши
истицањем неког правног основа који искључује државину прибавиоца или сужава обим
овлашћења које је имао на уму приликом закључења уговора. У појам евикције не улази
фактичко узнемиравање. Од фактичког узнемиравања прибавилац је заштићен
могућношћу да поднесе државинске тужбе.
б) Делимична евикција постоји када је услед права трећег лица прибавилац изгубио
државину само на једном делу ствари или да прибавилац има државину на целој ствари
али поседује ужа овлашћења од оних које је имао у виду када је закључио уговор.
нпр. продавац је продао туђу ствар или ствар оптерећену правом службености или закупа;
забрана грађења на одређеном земљишту
О евикцији се говори и у случају кад прибавилац задржи ствар по неком другом правном
основу, мимо преносиочевог права (нпр. добије је на поклон од правог власника).
Постоји евикција и кад правна претензија трећег не доведе до одузимања државине, него
претендент има једино право службености или закупа, које је прибавилац дужан да трпи.
Евикција ће наступити тек ако се спор између трећег и прибавиоца о преимућству
сукобљеног права оконча на прибавиочеву штету. Међутим, постоји евикција и кад
прибавилац, без спора и без обавештења преносиоцу, призна основано право трећег и
уступи му ствар или му исплати извесну своту новца да би овај одустао од свог
очигледног права (чл. 512). Онај ко своје право преноси другом уз накнаду, дужан је да га
штити и од потпуне и од делимичне евикције, односно да му обезбеди мирну државину.
На обавезе преносиоца, у погледу одговорности за правне недостатке, сходно се
примењују законска правила о одговорности продавца која уређују уговор о продаји, осим
ако за одређени случај нису предвиђена посебна правила (као нпр. код уговора о закупу).
Исто важи и за одговорност за материјалне недостатке (чл. 121).
1. Прибавилац мора бити узнемирен истицањем неког стварног права трећег (права
својине, службености, заложног права). Преносилац не дугује прибавиоцу заштиту и од
чисто физичких узнемиравања трећих, али он сам не сме узнемиравати ни правно ни
физички. Од физичких узнемиравања, прибавилац је заштићен могућношћу да поднесе
државинске тужбе.
*
Правно узнемиравање може бити учињено 1. судским путем - подношењем тужбе
против прибавиоца од стране трећег лица (нпр. подношењем неке својинске, конфесорне
или хипотекарне тужбе) или истицањем приговора, који трећи истиче против захтева
прибавиоца да му ствар буде предата (нпр. приговор да прибавилац није власник ствари,
јер то није постао на основу уговора са преносиоцем).
Узнемиравање може бити извршено и 2. вансудски, тако што треће лице својим изјавама
или поступцима исказује правну претензију према ствари која је предмет уговора. Тада,
прибавилац има могућност да против трећег лица подигне тужбу за утврђење свог права
на ствари - позитивна деклараторна тужба, односно да тражи да се утврди да треће лице
нема право на ствар - негативна;
У току спора, он треба да поднесе доказе о праву које је пренео на прибавиоца, истицањем
неког правног основа за државину ствари или подношењем других средстава којима се
може одбити правна претензија трећег. Ипак, прибавилац неће изгубити право на заштиту
чак и ако пропусти да обавести преносиоца, ако је без обавештења и без спора признао
очигледно основано право трећег. Осим тога, ако је покренут спор од стране трећег, а
прибавилац се, без обавештења преносиоцу, упусти у тај спор, такође неће изгубити права
по основу евикције, осим ако преносилац не докаже да је располагао доказима којима је
захтев трећег могао бити одбијен;
Долази у обзир и надокнада измакле добити. Међутим, право на надокнаду штете нема
прибавилац који у часу закључења уговора знао за могућност да дође до евикције (чл. 510,
ст. 4) или је пристао на искључење одговорности преносиоца.
1. Када треће лице није поднело тужбу против прибавиоца, али је он ван суда сазнао за
постојање права трећег, прибавиочева права се гасе истеком годину дана од сазнања за
право трећег;
2. Када је треће лице пре истека рока од годину дана покренуло спор против прибавиоца
па је овај позвао преносица да се у спор умеша - тада права преносиоца на повраћај датог
и право на накнаду штете престају истеком рока од шест месеци пошто је судски спор
правноснажно окончан
1. Ако ствар нема својства и одлике које су уговорене, изричито или прећутно (нпр.
уговорена је испорука нафте одређеног квалитета, а испоручена нафта је слабијег
квалитета);
2. Ако својства и одлике нису уговорене, ствар има недостатке ако нема својства која су
потребна за њену редовну употребу (нпр. бојлер не греје воду). Реч је о својствима која
одређена ствар редовно има;
3. Ако нема потребна својства за нарочиту употребу за коју је прибавилац набавља, а која
је била позната преносиоцу или није могла остати непозната (нпр. неко купује пса за трке,
а продавац то зна);
4. Када ствар не одговара узорку или моделу, осим ако је модел показан само ради
обавештења. Овај недостатак је од значаја код уговора о продаји у привреди. Ти уговори
се, по правилу, закључују тако што продавац купцу покаже један узорак, па уследи
договор да се испоручи ствар или одређена количина ствари по том моделу.
Да ли је тај услов испуњен, мора се ценити од случаја до случаја. Ако је ствар прибављена
само за одређену сврху, цениће се њена употребљивост само у ту сврху. Претпоставља се
да је сваки недостатак знатан, док се супротно не докаже;
ЗОО прописује безусловну одговорност уколико ствар нема потребна својства за нарочиту
употребу за коју је купац набавља, а која је продавцу била или морала бити позната, као и
у случају кад је продавац уручио ствар која није саобразна узорку или моделу (чл. 480,с 1);
3. Недостатак мора постојати у тренутку предаје ствари, односно у тренутку у коме ризик
прелази на прибавиоца. Међутим, довољно је да у тренутку предаје постоји зачетак из
кога се касније мана развила;
Ако је недостатак био познат преносиоцу или му није могао остати непознат, прибавилац
има право да се на њега позове и кад није благовремено извршио преглед ствари нити
обавестио преносиоца (чл. 485). Кад се, после пријема ствари, покаже скривени
недостатак (онај који се није могао открити уобичајеним прегледом), прибавилац је дужан
да о томе обавести преносиоца у року од 8 дана.
Правне последице: Наш ЗОО признаје прибавиоцу сва могућа овлашћења због
материјалних недостатака ствари. Пре свега, он може инсистирати на уредном
испуњењу уговора, захтевајући од преносиоца да недостатак отклони или да му преда
другу ствар без мане. Осим тога, он може тражити снижење цене или изјавити да уговор
раскида.
Снижење цене се врши према односу између вредности ствари без недостатка и
вредности ствари са недостатком, у моменту закључења уговора. Ако се прибавилац
одлучи да тражи снижење цене, а накнадно се открије неки други недостатак, има право
на ново снижење или раскид уговора, по сопственом избору.
Ова овлашћења прибавилац може користити алтернативно. Сем тога, не може слободно
бирати између њих. Закон га обавезује да најпре захтева 1. испуњење уговора, па тек онда,
ако га не добије у разумном року, стиче право на 2а. раскид или 2б. снижење цене.
Ако се одлучи на раскидање, мора оставити преносиоцу накнадни разуман рок, осим ако
му је преносилац саопштио да уговор неће испунити или ако је очигледно да га не може
испунити ни у разумном року. Кад накнадни рок истекне, уговор се раскида по самом
закону, сем ако прибавилац без одлагања не изјави преносиоцу да уговор одржава на
снази. Међутим, ако само део ствари има недостатке, уговор се може раскинути једино у
погледу тог дела, осим ако цела уговорена количина ствари чини целину (чл. 429).
Прибавилац губи право да због недостатка уговор раскине кад није у стању да ствар
уопште врати или барем не у оном стању у којом ју је примио.
Међутим, ако је ствар потпуно или делимично пропала или оштећена услед недостатака
који оправдава раскидање уговора или услед неког догађаја који не потиче од прибавиоца
нити од лица за које је он одговоран, прибавилац може уговор раскинути. Такође,
прибавилац не губи право на раскид, ако је ствар, пре него што је недостатак открио,
потрошио или изменио њен део током редовне употребе, као ни ако је оштећење или
измена без значаја (чл. 495).
Последице раскида су исте као и код раскида уговора због неиспуњења - прибавилац има
право на реституцију, а ако је исплатио цену или другу новчану накнаду, има право да уз
враћање цене тражи и затезну камату, од дана кад је извршио исплату.
РОК: Право на раскидање уговора и сва друга права због материјалних недостатака гасе
се по истеку једне године од дана одашиљања обавештења преносиоцу, изузев ако је
преносиочевом преваром прибавилац био спречен да их употреби. Но, и после истека тог
рока, прибавилац који још није исплатио цену за ствар може против преносиочевог
захтева за плаћање истаћи свој захтев да се цена снизи или да му се накнади штета (чл.
500). Треба рећи да је купац заштићен и гаранцијом за исправно функционисање ствари,
по основу гарантног листа који издаје произвођач, односно увозник робе. Гаранција важи
само уз уговор о продаји.
Чл. 501. ст. 1: Кад је продавац неке машине, мотора, каквог апарата, или других сличних
ствари које спадају у такозвану техничку робу предао купцу гарантни лист којим
произвођач гарантује исправно функционисање ствари у току одређеног времена,
рачунајући од њене предаје купцу, купац може, ако ствар не функционише исправно,
захтевати како од продавца тако и од произвођача да ствар оправи у разумном року или
ако то не учини да му уместо ње преда ствар која функционише исправно.
Исправа о гаранцији садржи датум продаје и изјаву гаранта која је предлог за закључење
уговора о гаранцији. Права купца према произвођачу по основу гарантног листа гасе се
по истеку једне године рачунајући од дана кад је тражио од њега оправку или замену
ствари.
1. З А Д А Т А К: Оливера купи кофер од Иване. Када дође кући опази да рајсфершлус не ради
како треба. А) У ком року Оливера мора да обавести Ивану о томе?
Б) Оливера позове Ивану и захтева да јој замени кофер, али Ивана саопшти да таквих модела нема
више, те да је замена немогућа. Која права у том случају има Оливера?
Ц) Оливера позове Ивану и саопшти јој да кофер има недостатак. Ивана јој одговори да га донесе
и да ће јој она предати други. Оливера кофер склони у подрум с намером да га понесе кад иде у тај
крај града. Како дани пролазе, она у потпуности заборави на то . После 14 месеци се сети да
однесе кофер на замену . Да ли ће моћи да оствари своје право? Шта ако још увек није платила за
кофер?
Д) Каква би ситуација била да се рајсфершлус на малом унутрашњем џепу мало теже закопчава?
2. З А Д А Т А К: Ана купи померанца од Кристине. После недељу дана, она примети да пас
одбија да једе и одведе га код ветеринара. Испостави се да је пас заражен ретком бактеријом која
се преноси с мајке на младунце.
А) Која ће права имати Ана према Кристини?
Б) Ако је померанац истом бактеријом заразио и Аниног другог пса, да ли ће Ана моћи да захтева
дупле трошкове лечења? Која се правила о одговорности ту примењују?
Ц) Ако се испостави да јој је Кристина продала патуљастог шпица који су на тржишту јефтинији,
а који су као мали врло слични померанцима, да ли примењујемо правила о материјалним
недостацима? Шта ће Ана тада моћи да захтева?
3. ПРЕКОМЕРНО ОШТЕЋЕЊЕ
2. Чинидбе треба по вредности да буду несразмерне у знатној мери. Раније се код нас
сматрало да оштећење постоји кад вредност једне чинидбе не достиже ни половину
вредности друге ("оштећење преко половине"). Међутим, ЗОО не одређује прецизно износ
несразмере - она треба да буде "очигледна" и да постоји у време закључења уговора (чл.
139, ст. 1). Утврђивање несразмере се препушта суду у сваком конкретном случају;
Правне последице
Уговор који је изазвао прекомерно оштећење једне стране је рушљив, те оштећени може
захтевати поништење, путем: 1. Тужбе
2. Истицањем приговора рушљивости у парници ради
његовог испуњења.
Уколико уговор буде поништен, долази до обостране реституције. РОК ЗА
ПОНИШТЕЊЕ: Право на поништење се гаси истеком годину дана од закључења уговора
(чл. 139, ст. 2, 3).
Страна којој несразмера користи може уговор одржати на снази нудећи допуну своје
чинидбе до праве вредности ствари, што представља факултативну облигацију (чл. 139, ст.
4). За разлику од предратних правила, ЗОО не допушта могућност одрицања унапред од
права да се захтева поништење због прекомерног оштећења. Одрицање је могуће тек
пошто то право настане.
4. ЗЕЛЕНАШКИ УГОВОР
Оштећена страна често има истиниту представу о вредности коју на основу уговора
дугује, односно прима. Она зна да је њена накнада несразмерно већа од користи која јој се
даје, али ипак пристаје на такву несразмеру због субјективног стања у коме се налази.
Несразмера се може испољити на различите начине, најчешће кроз уговарање каматне
стопе многоструко веће од тржишне. Зеленашки уговор се може појавити и у виду
клаузуле о уговорној казни, где једна страна пристаје на несразмерно високу уговорну
казну у односу на вредност обавезе са чијим извршењем касни.
Правне последице
Зеленашким уговорима се не вређа само принцип једнаке вредности узајамних давања, већ
и други правни и морални принципи, попут начела савесности и поштења и принципа да
уговор мора бити у складу са добрим обичајима.
2. Да су те околности наступиле пре истека рока за испуњење обавезе (чл. 133, ст. 3).
Ако се појаве после доспелости, немају правни значај, јер се у доцњи дужников положај
погоршава, те је дужан да трпи све последице које наступају од момента падања у доцњу,
па чак и негативне последице промењених околности које се у том периоду могу десити.
Правне последице: Ако су испуњене ове претпоставке, онда се раскидање или измена
може тражити у два случаја:
1. Када промењене околности отежавају извршење обавезе једне стране у толикој мери да
уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу
било неправично уговор одржати на снази такав какав јесте (чл. 133, ст. 1). Када је тај
услов испуњен, мора се процењивати у сваком конкретном случају.
Страна уговорница на чију штету се околности промене може захтевати раскид (чл. 133,
ст. 1). Она је дужна да о својој намери да раскине уговор обавести другу страну чим сазна
за промену околности. Ако то пропусти, неће изгубити право на раскид, али ће одговарати
за штету због неблаговременог обавештења (чл. 134). Смисао обавештења је да се друга
страна подстакне на преговоре у којима би се дошло до споразума о измени одговарајућих
уговорних одредби.
3. Уговор се раскида судским путем – ЗАХТЕВ СУДУ. Уместо раскида, друга страна може
понудити или пристати да се садржина уговора прилагоди новонасталим приликама (чл.
133, ст. 4). Чак и кад одлучи да уговор раскине, суд ће, на захтев друге стране, обавезати
уговорника који је захтевао раскид да јој надокнади правичан део штете коју она због тога
трпи (чл. 133, ст. 5). Ово право на накнаду не постоји ако је реч само о изменама.
Приликом одлучивања о раскиду, односно измени, суд се руководи начелима поштеног
промета. Он треба да води рачуна посебно о циљу уговора, о нормалном ризику код
уговора те врсте, о општем интересу и о интересима обе стране (чл. 135).
ЗОО је заузео становиште да се уговорне стране могу одрећи позивања на поједине ( али
не све) промењене околности, сем ако је то одрицање неспојиво са начелом савесности и
поштења (чл. 136).
З А Д А Т А К: Никола се бави риболовом. Алекса 20.11. уговори да откупи Николин улов рибе за
22.11. за 5000 динара. Међутим, због велике количине падавина река се излије и Никола је
онемогућен да иде на пецање тог дана.
А) Какав је овај уговор?
Б) Да ли се може захтевати раскид таквог уговора услед промењених околности?
В) Да ли се овде ради о институту промењених околности?
Свака страна код двострано обавезних уговора пристаје да испуни своју обавезу само под
условом да у истом маху добије противчинидбу од друге стране. Правило је да се обавезе
испуњавају истовремено. Приговором неиспуњеног уговора се један уговорник може
послужити у случају кад други захтева од њега да му испуни обавезу, а сам још није
испунио своју нити нуди испуњење. Међутим, постоје и изузеци од правила о
истовремености испуњења. Они могу бити одређени уговором, законом или произићи из
природе посла (нпр. закупац је дужан да станарину плаћа унапред).
Услови приговора неиспуњеног уговора
2. Потребно је да тужена страна није била дужна да прва испуни своју обавезу, али овај
услов није нужан увек. Ако су се имовинске прилике друге стране, после закључења
уговора, погоршале у толикој мери да је неизвесно хоће ли моћи испунити своју обавезу
или ако та неизвесност произлази из других озбиљних разлога, тада страна која је обећала
да прва испуни своју обавезу може одложити испуњење док и друга страна не испуни
своју или док не пружи довољно обезбеђење. То важи и када су имовинске прилике те
стране биле лоше и у време закључења уговора, али сауговорник то није знао нити морао
знати. Страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може тражити да јој се
обезбеђење пружи у разумном року, а ако тај рок протекне узалудно, може уговор
раскинути (чл. 123);
3. Обавеза тужиоца због чијег неиспуњења тужени приговара мора имати карактер
противчинидбе у односу на обавезу тужене стране, тј. мора представљати његову
главну обавезу из истог уговора;
4. Потребно је да тужени остаје при уговору и да признаје своју обавезу, али одбија да је
први испуни;
С друге стране, тужени не губи право на приговор ни у случају кад је тужилац своју
обавезу испунио само делимично, односно рђаво. Ово не треба допустити ако је
неиспуњени део обавезе незнатан, јер би истицање приговора у тим ситуацијама било
противно начелу савесности и поштења.
1. Поништење уговора;
2. Раскидање уговора;
3. Престанак уговора услед накнадне немогућности испуњења због догађаја за који
није одговорна ниједна страна;
4. Престанак уговора одустанком једне уговорне стране;
5. Престанак уговора услед смрти једне уговорне стране.
Престанак уговора који производи правна дејства могућ је само на основу узрока који се
појавио после закључења уговора. Тај узрок може бити воља уговорних страна да правна
дејства закљученог уговора престану или неки разлог прописан законом.
1. Поништење уговора
Разлика између раскидања и поништења: Раскинути се могу они уговори који су правно
ваљани. Узрок због којег се уговор раскида не постоји у тренутку закључења, него настаје
касније. Поништити се може само уговор који правно није ваљан, који има неку
„урођену ману― - стране уговорнице нису поштовале неки од законских захтева који
условљавају пуноважни настанак и опстанак уговора. Ти захтеви могу се тицати
пословне способности или сагласности воља, предмета, основа или форме уговора.
1. Ништави уговори
Ништави уговори су они код којих је сагласност воља постигнута, али им правни
поредак не признаје правно дејство - ништави су по самом закону, и то од почетка (ab
initio). Уговор који је апсолутно ништав постоји у друштву као фактичка чињеница, али он
не може да произведе правне последице - једна страна не би могла судским путем да
захтева испуњење обавезе из таквог уговора.
КО СЕ МОЖЕ ПОЗВАТИ? На ништавост се може позвати свако правно
заинтересовано лице. Поред уговорних страна, ту спада и свако треће лице које може
да докаже правни интерес да ништавост буде утврђена (нпр. повериоци онога ко
ништавим уговором располаже својом имовином). И јавни тужилац спада у лица која се
могу позвати на ништавост. Будући да је ништавост установљена претежно у јавном
интересу, суд на њу пази по службеној дужности.
ЗОО сматра ништавим, пре свега, забрањене уговоре, као и уговоре који су противни
принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима (чл. 103, ст. 1). Али, ни ти
уговори нису ништави ако циљ прекршеног правила упућује на неку другу санкцију и ако
закон у одређеним случајевима прописује нешто друго.
Ништав уговор не постаје пуноважан чак ни када забрана или било који узрок
ништавости накнадно нестане, јер се гледа моменат закључења уговора (чл. 107, ст. 1).
Међутим, ако је забрана која чини уговор ништавим била мањег значаја, а уговор је
извршен, ништавост се не може истицати (чл. 107, ст. 2). И уговор за чије се
закључење захтева писмена форма, а закључен је усмено, може се оснажити тиме
што његове стране, у целости или претежном делу, испуне обавезе, осим ако из циља
прописане форме очигледно не произлази нешто друго (чл. 73) - такво оснажење
претпоставља знање обе стране за ништавост и важи само за будућност.
Страна која је крива за закључење ништавог уговора одговара другој страни за штету
коју је претрпела услед закључења таквог уговора, ако друга страна није знала, или према
околностима, није морала знати за постојање узрока ништавости (чл. 108). Ништавост
уговора не шкоди, начелно, правима трећих савесних лица стеченим на ствари која је
предмет уговора, под условом да је њихово стицање изворно. Кад је у питању ништав
уговор који је забрањен посебном законском нормом, може се десити да та забрана буде
упућена само једној уговорној страни (чл. 103, ст. 2). ЗОО предвиђа да такав уговор неће
бити поништен, а страна која је повредила законску забрану, сносиће одговарајуће правне
последице,
које произлазе из других грађанскоправних прописа или прописа других грана права (чл.
104). Нпр. продајом лекова се могу бавити само овлашћена лица у тачно одређеним
просторијама.
Типичан пример када уговор остаје на снази је случај lex comissoria (чл. 973). То је
клаузула у уговору о зајму у којем је уговорена залога, с тим што је одређено да, ако
зајмопримац не врати позајмљене ствари или не исплати позајмљени новац по доспелости,
зајмодавац, односно залогопримац може да задржи заложену ствар или да је прода из
слободне руке (не мора се обраћати суду са захтевом према зајмопримцу да испуни дуг).
Према ЗОО, таква одредба је ништава, због бојазни законодавца да ће, у уговорима о
зајму, зајмодавац наметати овакву одредбу и да ће зајмопримац морати на њу да пристане
јер му је новац неопходан. По правилу, оваква одредба представља одлучујућу побуду
због које се уговор закључује и требало би га поништити. Ако би се то правило
применило, последица би била реституција, те би зајмопримац морао вратити новац и
нашао би се у истој оскудици и подложан новом притиску. Уговор ће зато, иако је
ништава одредба била одлучујућа побуда, остати на снази и важити у целини. Према
становишту наше праксе, ако је споразум о lex comissoria постигнут у току извршења
уговора, таква одредба ће бити важећа.
КОНВЕРЗИЈА
Случај конверзије постоји и код уговора о преузимању дуга. Ако поверилац не да свој
пристанак, он се конвертује у уговор о преузимању испуњења, који има ужа правна
дејства - треће лице не ступа на место дужника, већ само преузима обавезу према њему да
ће испунити његов дуг према повериоцу. Преузималац не одговара повериоцу, већ само
дужнику, за надокнаду штете уколико не испуни обавезу повериоцу.
- Када уговор буде поништен, односно, када буде утврђена његова ништавост
деклараторном пресудом, а уговорне стране су извршиле своје обавезе, долази до
обостране реституције. Ако једна страна не може да врати то што је примила у натури,
дужна је да плати одговарајућу накнаду у новцу, према ценама у време доношења судске
одлуке (чл. 104, ст. 1). Међутим, из разлога правичности, суд може одредити да једна
страна, поводом захтева друге за повраћај, задржи то што је примила. Тако ће суд
поступити када утврди да је тужилац несавестан, да је знао за постојање разлога
ништавости, док тужени није знао, нити је, према приликама, то могао знати - "нико се не
може позвати на сопствену несавесност"(nemo auditur propriam turpitudinem allegans).
Осим тога, суд може одредити да оно што су стране примиле по основу ништавог уговора
предају месно надлежној општини. Такву санкцију суд изриче кад утврди изражену
несавесност обе стране и теже огрешење о морална схватања друштва. При одлучивању,
суд води рачуна о савесности, значају угроженог добра или интереса и о друштвеним
схватањима морала (чл. 104)
Рушљиви уговори су они код којих је ништавост установљена зато што постоји
недостатак воље једне уговорне стране. Сагласност воља овде постоји само привидно -
у очима трећих лица, али је уистину и нема, јер изјава воље једне стране не одговара
унутрашњој вољи. Њиховим закључењем оштећују се првенствено интереси уговорника
или других одређених лица. Будући да су правно несавршени, рушљиви уговори су
потенцијално неважећи, јер могу бити поништени. Од њих ваља разликовати уговоре који
су у почетку неважећи, али који могу постати важећи уколико се испуни услов који се
налази изван самог уговора, у правном смислу - уговори чија је неважност "лебдећа",
односно недовршени (нпр. уговор ограничено пословно способног лица).
Право на поништење гаси се кад истекне годину дана од сазнања за разлог рушљивости,
односно од престанка принуде - субјективни рок. Ишчезава у сваком случају кад прођу
три године од дана закључења уговора - објективни рок (чл. 117).
КОНВАЛИДАЦИЈА
Накнадно оснажење неважећег правног посла. Овлашћена лица могу рушљив уговор
оснажити (конвалидирати), под условом да су свесна разлога рушљивости и свог права да
захтевају поништење, и тиме отклонити недостатак.
Када су ови услови испуњени, конвалидација се може извршити на један од три начина:
1. Страна у чијем је интересу рушљивост установљена може изјавити да се одриче права
на поништење; ИЗЈАВА ДА СЕ ОДРИЧЕ ПОЗИВАЊА НА РУШЉИВОСТ
2. ПРОТЕКОМ РОКА ЗА ИСТИЦАЊЕ РУШЉИВОСТИ; Та страна може једноставно
пропустити рок, и тада уговор конвалидира истеком рока;
3. КОНКЛУДЕНТНО – ИЗВРШЕЊЕМ: Страна у чијем интересу је установљена
рушљивост може извршити уговор, као да разлог за поништење није ни постојао.
Када је реч о ограниченој пословној способности, начин конвалидације је специфичан. То
лице не може изричито изјавити да се одриче права на поништење, јер нема потребну
пословну способност. Не може ни да изврши уговор, јер се испуњење обавезе од стране
пословно неспособног лица не сматра пуноважним.
У овом случају, уговор може бити оснажен накнадним одобрењем законског заступника
или кад истекне рок од 3 месеца од дана стицања потпуне пословне способности, у коме
се може захтевати поништење уговора.
Уколико је нешто већ испуњено, долази до реституције, али ако дато није могуће вратити
или се природа испуњеног противи враћању, дугује се одговарајућа накнада у новцу,
према ценама у време доношења судске одлуке (чл. 113). Реституција треба да обухвати
све оно што је примљено на основу уговора, без обзира да ли се примљена корист још
увек налази у имовини стране која треба да је врати или је отуђена, утрошена или
уништена. Од тога постоји изузетак кад је уговор рушљив због ограничене пословне
способности. Наиме, ограничено пословно способно лице дужно је да врати само оно што
се налази у његовој имовини у моменту подношења захтева за враћање или да плати
надокнаду за корист која је утрошена, а ако се ради о користи која је уништена или
отуђена, дужно је да плати накнаду само ако је корист уништена или отуђена намерно да
би се осујетило враћање. Поништењем се, у извесним случајевима, не дира у права трећег
савесног лица која је стекло на темељу рушљивог уговора.
Уговорник на чијој је страни разлог рушљивости (код заблуде је то страна која је била у
заблуди, а код преваре или претње - страна која их је учинила) дугује накнаду штете, ако
није знао нити морао знати за постојање разлога рушљивости (чл. 115). Страна која је
ограничено пословно способна биће дужна да надокнади штету свом сауговорнику само
ако је лукавством навела другу уговорну страну да са њом закључи уговор, односно, ако је
лукавством уверила другу страну да је пословно способна.
1. З А Д А Т А К: Ђина и Павле закључе уговор о продаји пса – ретривера за 100 000 динара (Ђина
није знала да је цена тог пса на тржишту троструко мања). Приликом закључења уговора, Ђина је
била у заблуди да је реч о белом ретриверу. Када види да крзно њеног пса постаје жуће из дана у
дан, она позове Павла и он јој саопшти о чему је реч. Она му каже да је била у заблуди, али да се
одриче позивања на исту јер жели да задржи пса. Који разлози рушљивости уговора овде постоје?
У ком тренутку је дошло, односно у ком тренутку ће доћи до конвалидације уговора?
2. З А Д А Т А К: Имућни господин пролази поред еминентног ресторана у Бетон хали око 9
увече. Ресторан је затворен за посетиоце уредбом владе РС која је донета у сврхе спречавања
ширења вируса. Господин покуца на стакло ресторана, а конобари га препознају, пусте унутра и
услуже. Да ли је овај уговор пуноважан?
3. З А Д А Т А К: Андрија (15) без знања својих родитеља купи 100г најскупље кафе на свету – Х
за 50 000 динара. Чим су сазнали за то, његови родитељи су захтевали поништај уговора.
Међутим, Андрија је већ потрошио 50г кафе.
Како ће се обавити реституција?
У ком случају ће Андрија одговарати за штету насталу поништењем уговора?
4. З А Д А Т А К: Радослав остане без посла и схвати да му је потребан новац за даље
издржавање. Како нема породицу, одлучи да прода стан у коме живи Наталији, али без једне собе,
како би у њој наставио да неометано живи.
а) Да ли је овакав уговор пуноважан?
б) Како ће поступити суд у датом случају?
2. Раскидање уговора
Правно дејство споразума о раскиду огледа се у томе што уговор престаје да производи
правна дејства, а стране се ослобађају уговорних обавеза које нису извршиле до момента
раскида. У принципу, за уговорне стране не настаје обавеза реституције, али оне о томе
могу постићи споразум. Међутим, споразум о реституцији неће бити могућ у сваком
случају - ако је раскинут трајни уговор, попут уговора о закупу, гашење нема
ретроактивно дејство због саме природе ствари, те раскидање делује само pro futuro.
Споразум о раскидању производи дејство само међу странама уговорницама, он не погађа
права трећих савесних лица стечених на основу раскинутог уговора
Једнострани раскид се противи самом појму уговора као сагласности воља, јер је
нелогично да оно што настаје изјавама две воље може да престане изјавом једне. Због тога
је могуће само изузетно, када је законом предвиђен или када је заснован на уговору. О
уговорном једностраном раскиду је реч када је у уговору предвиђена раскидна клаузула,
односно право једне стране да раскине уговор, ако наступи неки услов, односно разлог
који је том клаузулом предвиђен.
Поред тога, раскид уговора на основу изјаве воље једне стране могућ је само када то закон
допушта. ЗОО је предвидео само два разлога за раскид уговора:
1. због промењених околности,
2. услед неиспуњења обавезе једне уговорне стране.
1. Само она страна која је верна уговору може уговор раскинути, онај уговорник који је
своју обавезу испунио или је спреман да је испуни. Та страна треба да упути дужнику
изјаву да раскида уговор. Закон за ту изјаву не везује никакве захтеве у погледу форме.
Међутим, у пракси се изјава о раскиду често даје препорученим писмом, јер оно
омогућава да се лакше докаже да је изјава о раскиду стигла дужнику, као и тачан датум
пријема;
2. Поверилац који жели да уговор раскине мора оставити дужнику примерен накнадни
рок. Ако он обавезу не испуни ни у накнадном року, уговор се раскида по самом закону
(чл. 126). Ипак, ради отклањања неизвесности, ЗОО обавезује повериоца да обавести
дужника (чл. 130). ЗОО каже да рок треба да буде „примерен―, прилагођен датим
околностима. Кад је у питању трајан уговор, рок је, по правилу, дужи, док код тренутних
некад може бити довољно и време од свега неколико часова. Ако поверилац накнадни рок
одреди сувише кратко, дужник може захтевати продужење.
Неиспуњење се мора тицати главне обавезе, оне која се односи на битан састојак уговора.
Неиспуњење еквивалентних споредних обавеза могло би, такође, родити право да се
уговор раскине. Дејство тренутног уговора укида се, по правилу, ретроактивно (ex tu)nc), а
трајног - за будућност (ex nu)nc). ЗОО садржи правило о томе да се уговор не може
раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе. "Незнатни део обавезе" он не
дефинише, већ о томе одлучује суд, у конкретном случају, када дође до спора између
повериоца и дужника. То може бити споредна обавеза из уговора (нпр. обавеза плаћања
камете) или део главне.
1. Код неправих фиксних (апсолутних фиксних) уговора обавеза се мора испунити у тачно
одређеном тренутку, а ако до тога не дође, испуњење постаје немогуће (нпр. певач
уговори концерт, па не дође). Уколико такав уговор не буде извршен на време, раскида се
сам од себе, без обзира на кривицу дужника, али је он одговоран за штету због
неиспуњења, ако је крив;
Ако дужник није никако у стању да учини оно што дугује, каже се да је наступила
немогућност испуњења. Може се поделити на физичку и правну, али су ту само узроци
различити, док је немогућност као последица јединствена. Ни разлучивање на објективну
и субјективну није правно релевантно, кад је реч о накнадној немогућности. Међутим,
трајна и привремена се разликују по врсти. Ипак, разлика је некад готово неухватљива
(нпр. привремена немогућност код фиксних уговора се може рачунати као трајна, ако
поверилац нема интерес за касније испуњење). Овај начин престанка се примењује само
код двострано обавезних уговора.
Само изузетно, може бити уговорено или законом прописано да се после истека рока
облигациони однос продужава за неодређено време, ако не буде благовремено отказан (чл.
357). Трајни уговорни односи закључени на неодређено време могу престати само отказом
уговорника. Отказ је једнострана, неформална изјава воље, која треба да буде пренета
другој страни, али у њој не морају бити наведени разлози. Може се дати у свако доба, сем
у невреме.Последице отказа не наступају одмах, већ у неко касније време после давања,
које се назива отказни рок и одређено је уговором, законом или одговарајућим обичајем.
Ако рок није одређен ни на један начин, однос престаје истеком разумног рока. Међутим,
уговорници могу уговорити да ће он престати самим достављањем отказа, уколико закон
не наређује нешто друго. Поверилац има право да захтева оно што је доспело пре него што
је обавеза престала протеком рока или отказом (чл. 358).
У принципу, смрт једне стране не утиче на постојање уговора - уговор и даље важи између
наследника умрлог и друге уговорне стране. Међутим, код уговорних односа који су
засновани с обзиром на личне особине, смрћу стране гаси се и облигациони однос (чл.
359). На овај начин могу се угасити и односи који немају лични карактер, ако је то
уговором унапред одређено. Овакав начин престанка уговора делује само pro futuro.
Постоји општа забрана наношења штете другоме у правнима земаља, али је забрањују и
моралне норме. Она је изречена, најчешће, посредно, тако што се лицу које другоме
проузрокује штету налаже обавеза да је надокнади. ЗОО ову забрану изриче и непосредно
(чл. 16). Ако се штета ипак нанесе, настаје обавеза надокнаде проузроковане штете.
Дакле, проузроковање штете другоме је извор облигационог односа, чији су субјекти
починилац штете и оштећени. Уобичајено је да се обавеза надокнаде штете назива
грађанском/имовинском/материјалном одговорношћу.
8
Правни деликт као претпоставка правне одговорности: Одговорност – полагати рачуне
другима за своје поступке који нису у складу са друштвеним правилима понашања, и
трпети одређене последице друштвене осуде због непоштовања правила. Човек се позива
само за поступке који крше важећу друштвену норму, који чине деликте. Правни деликт
је друштвено штетно понашање недопуштено са становишта права. Они се разликују у
зависности од врсте правне норме, али сви имају заједничке особине:
1. учиниоци су само правни субјекти – деликвенти
2. видљиве радње људи а не мисли и осећања
3. противправна понашања људи. крше се правне норме.
4. скривљене противправне радње.
9
Заједничке особине правне одговорности:
1. То је санкција због кршења права, последица утврђена правном нормом за случај њеног
непоштовања. До изражаја долази „право државе на кажњавање―.
2. Друштвена осуда понашања деликвената. Државна принуда која није пропраћшена
друштвеном осудом није правна одговорност (мере безбедности неурачунљивим лицима,
признавање уговора закљученог у непрописној форми...)
3. Испољава се у негативним последицама за одговорно лице. У вези је са одређеним
лишавањима (имовинским/личним), које деликвент трпи због негативног односа према
правним нормама и друштвеним интересима који се тим нормама бране.
Вид правне одговорности, за који се везује да има за последицу штету по некога. Али,
постоје и ситуације када се штета нанесе али не услед противправне радње нити
скривљене. То нису деликти, али свакако обавезују на надокнаду – зато што је неправично
да штету сноси сам оштећени (штета изазвана у крајњој нужди нпр).
8
Нема у скрипти
9
Истп
Грађанска одговорност надокнада штете
Ужи појам Шири појам
Подразумева надокнаду штете Не подразумева одговорност
Подлеже друштвеној осуди Не подлеже друштвеној осуди
Одговарају Дугују надокнаду
Српско грађанско право прави разлику између три типа штетних догађаја:
1. Уговорна одговорност;
2. Вануговорна (деликтна) одговорност;
3. Предуговорна одговорност (culpa in contrahendo) - одговорност за штету
причињену у фази која претходи закључењу уговора (преговорима), скривљеним
поступањем (чл. 30). У српском праву, ова одговорност се квалификује као
вануговорна, заснована на доказаној кривици. По правилима за скривљени прекид
преговора, може се захтевати накнада како имовинске, тако и неимовинске штете.
Грађанскоправна одговорност за штету (вануговорна) може да буде:
1. Субјективна - по основу кривице (чл. 154);
2. Објективна (каузална) - не тражи се одсуство кривице, већ је ирелевантно да ли
она постоји, јер њено одсуство не ослобађа одговорности;
3. По основу правичности - корективни институт, који се тумачи уско (чл. 169).
Прави се подела и на:
1. Одговорност за сопствени чин;
2. Одговорност за другога - она је изузетак, те мора изричито бити прописана
законом. Препознаје се по томе што су се код ње раздвојили појмови одговорног
лица и штетника, док је код одговорности за сопствени чин реч о једном истом
лицу. Може бити разнолика по правном основу.
ЗОО познаје неколико врста одговорности за другога:
а. Одговорност за малолетнике;
б. Одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног
развоја;
в. Одговорност послодавца за запослене;
г. Одговорност правног лица за своје органе (укључујући и одговорност
државе за њене органе).
1. УГОВОРНА ОДГОВОРНОСТ
Могуће је да се негде стичу обе одговорности. Штета је тада резултат кршења и опште и
посебне обавезе (и законске и уговорне).
Шта се онда дешава? -> Наш правни систем више прихвата схватање немачког система,
где поверилац бира по ком основу ће упутити тужбу, а када тужи штетника, исцрпео је и
другу могућност. (друго схватање је да може искључиво тужизи по уговорној
одговорности јер је уговорна одговорност lex specialis у односу на норме вануговорне
одговорности)
Туђа кривица не може да буде основ, већ се може појавити само као један од услова за
заснивање одговорности одговорног лица (нпр. одговорност послодавца за запосленог).
Ако одговорно лице одговара по основу сопствене кривице за штету коју је проузроковао
неко други, онда та његова кривица може да се испољи тројако, као:
1. Грешка у надзору (culpa in vigilando);
2. Грешка у избору штетника за одређени посао (culpa in eligendo);
3.Грешка у усмеравању, васпитавању или давању упутства (culpa in instruendo).
10
Нема у скрипти
У нашем праву постоји систем претпостављене кривице, што значи ако се докажу
штета и узрочна веза, кривица се претпоставља. Дакле, на оштећеном је да докаже штету и
узрочну везу, а кривица се претпоставља.
Кривица се схвата објективно, када гледамо да ли је неко крив или није, само поставимо питање
како би се у датој ситуацији понашао разуман и пажљив Па ако би се он у тој ситуацији понашао
исто као штетник, значи да штетник није крив. А ако би разуман и пажљив човек поступио
другачије у тој ситуацији, значи да штетник јесте крив. Наш закон нигде не прописује овај
стандард разуман и пажљив човек, а ипак у судској пракси то можемо наћи. То је потекло од проф.
Константиновића. Кривица се мери апстрактно, што значи да се мери понашање разумног и
пажљивог човека у датим околностима, а не понашање разумног и пажљивог конкретног штетника
у датим околностима. Од тог правила имамо 2 изузетка: Један изузетак јесте ако се ради о лицу
које је неспособно за расуђивање. Такво лице не може да буде криво. Способност за расуђивање је
способност лица да схвати значај својих поступака и последица. Лице може бити способно за
расуђивање а да није пословно способно и обрнуто. Други изузетак је професионални капацитет
штетника. Тада не гледамо како би се понашао разуман и пажљив човек, већ разуман и пажљив
стручњак. Обухвата све штете изазване властитим радњама, уколико се не користе опасне
ствари или не обављају опасне делатности. Али, запослени одговарају регресно своме
послодавцу по основу одговорности због кривице чак и уколико рукују опасном ствари
или обављају опасну делатност. Овде спада и одговорност родитеља/старатеља
малолетних лица старијих од седам година.
З А Д А Т А К: Алекса однесе нови телефон код Немање који продаје и намешта заштитне фолије
како би му залепио једну. Пре него што је залепио фолију, Немањи телефон испадне из руку и
поломи се екран. Немања се извини Алекси, каже да му је први дан на послу а уз то има и
Паркинсонову болест па му се тресу руке. Да ли ће Немања одг за штету насталу на телефону? -
Хоће, јер суд неће ценити како се понаша разуман и пажљив човек који има Паркинсонову болест
и ком је први дан на послу, него само како би се понашао разуман и пажљив човек.
све што важи о штети (и о узрочној вези) код субјективне, важи и код објективне
одговорности.
Власнику моторног возила је допуштено да управља истим, али му није дозвољено да наноси
штету другима
Друга варијанта је да суд добије ситуацију када се радило о неком опасном оружју,
рецимо о бомби, е сад да ли је бомба опасна ствар, нигде не пише у нашем закону је ли
бомба опасна ствар.
Онда ће суд применити ову општу норму и класификоваће бомбу као опасну ствар. И
имамо посебан законски режим, то су чланови од 173-177. Који је заснован на овој општој
норми. Где бисмо сврстали штету од грађевине или животиње? -Ми их у теорији сврставамо у
посебне случајеве објективне одговорности. Свакако се ради о опасним стварима, међутим ово ми
немамо у ЗОО прописано као засебан извор опасности, тако да ће суд применити општу норму.
УСЛОВИ ОДГОВОРНОСТИ
1. ШТЕТА
као услов одговорности
ЗОО, члан 155.: Штета је умањење нечије имовине (обична штета), спречавање
њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког
бола или страха (нематеријална штета).
Штета се у теорији разуме на разне начине. Према једној дефиницији, она је уштрб у
оштећениковој имовинској или неимовинској сфери, тј. имовински или неимовински
губитак, који је оштећенику причињен повредом неког његовог субјективног права. Реч је
само о оном губитку који је правом признат као штета (нпр. душевни бол услед смрти
кућног љубимца није штета). Штета је увек нечија, подразумева постојање оштећеника.
Основна подела је на материјалну (имовинску) и на нематеријалну (неимовинску,
моралну) штету. – подела на основу правног добра које је штетин погођено.
Тиче се онога што оштећени јесте – његовог телесног интегритета. У питањи је штета на
личним/имовинским добрима – живот, здравље, интегритет, слобода, част, углед,
достојанство... Различити европски правни системи разумеју неимовинску штету на
субјективан или објективан начин. Код нас је усвојена потпуно субјективизована
концепција неимовинске штете и то на нивоу догме - судови од ње не одступају.
Српско право неимовинску штету разуме као физички бол, психички бол или страх,
довољног трајања и интензитета. Реч је о субјективном трпљењу које је пореметило
емоционалну равнотежу појединца. Пука повреда права личности или неког личног
добра као објекта тог права не признаје се, ако није довела до бола или до страха.
А такође, гледа се и емоција претпрљена услед штетног догађаја, као и време потребно да
се материјална штета санира – нематеријална штета присутна и код материјалне!
Афекциона вредност – вредност (у смислу психичког потреса услед оштећења/уништења)
ствари која за оштећеног представља драгу успомену.
Законодавац је прописао каталог психичких болова који се у нашем праву признају као
штета (чл. 200, 202):
1. Душевни бол услед умањења животне активности - у пракси се често изражава у
процентима;
2. Душевни бол услед наружености - разликује се од умањења животне активности, јер не
утиче на функционалност;
3. Душевни бол услед повреде угледа, части, слободе или права личности;
4. Душевни бол услед смрти или тешког инвалидитета блиског лица - у случају смрти, у
круг лица овлашћених да траже накнаду улазе брачни или ванбрачни друг, родитељи и
деца. На накнаду имају право и браћа и сестре, али само ако је између њих и умрлог
постојала трајнија заједница живота. Браћа и сестре немају право на накнаду у случају
тешког инвалидитета;
5. Сатисфакција у посебним случајевима - реч је о жртвама к.д против полних слобода.
Примедба на идеју о неимовинској штети, која се јавила после рата, под утицајем
совјетског права, била је да је то извор богаћења за оштећеника без рада, да се не може
новчано изразити бол и да је морално неприхватљиво исплаћивати новац за претрпљени
бол или страх. У нашем праву, правно лице нема право на накнаду неимовинске штете,
иако је неспорно да се његов углед може повредити. Постоје и физичка лица која нису у
стању да осете душевни бол, те им се не може досудити накнада у овом случају (нпр. лица
у трајној коми, бебе, седирана лица). Међутим, деци се може досудити будућа
неимовинска штета.
ЗОО, чл. 204 ст. 1: Потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследника
само ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом.
ст. 2: Под истим условима, то потраживање може бити предмет уступања,
пребијања и принудног извршења
Као последица субјективног схватања код нас, право на накнаду неимовинске штете је
ненаследиво (чл. 204). Сматра се да исплата правичне новчане накнаде може да постигне
своју сврху само ако се исплати оштећенику. Једини начин да се наследи је да буде
правоснажно утврђено право на накнаду неимовинске штете за живота повређеног лица
или да се то лице поравна вансудски са штетником, у писаној форми.
ВСС је 1999. издао тарифник у коме се налазе оријентациони износи накнаде за поједине
врсте неимовинске штете. Ти се износи валоризују с времена на време. То је
необавезујући документ, али судови га обично поштују, јер желе да им одлуке опстану у
другом степену.
а. Негативни уговорни интерес обухвата имовинску штету коју оштећени трпи зато што
није дошло до закључења уговора - због скривљеног прекида преговора или због тога што
је уговор ништав или рушљив па поништен;
б. Позитивни уговорни интерес (интерес испуњења) је имовинска штета коју трпи
поверилац зато што дужник није испунио уговорну обавезу из пуноважног уговора, онако
како она гласи - ради се о неиспуњењу, неуредном испуњењу и испуњењу са задоцњењем.
У нашем праву се одговорност за прекид преговора, међутим, дефинише као деликтна, те
нам појам негативног уговорног интереса није потребан.
2. УЗРОЧНА ВЕЗА
као услов одговорности
11
Нема у скрипти
в. Да је штетников поступак нормалан, адекватан, типичан узрок баш те штете, према
редовном току ствари и према животном искуству - суд ће адекватност процењивати
објективно.
Задатак: Лекар је жену порађао природним путем иако је било неопходно урадити царски рез због
величине бебе. Током порођаја, беба је остала без кисеоника и умрла. Али испоставило се да је
беба имала ретки поремећај који доводи до немогућности рада срца, услед кога се умире одмах по
рођењу. Да ли ће лекар одговарати за грешку коју је учинио погрешним начином избора порођаја?
-Неће, овде је одговор на оно друго питање -да, тако да љекар неће одг. Јер не постоји узрочна
веза.
2. Родитељи су приметили да њихова једномесечна беба има епилептични напад па су је хитно
одвели код доктора. Доктори су закључили да је ствар озбиљна и да је најбоље да остане у
болници. Анализе су рађене свакодневно, нажалост безуспешно. Дијагноза је успостављена тек
кад је беба навршила 4 месеца и радило се о болести која се успешно могла санирати ако се
открије до З. месеца живота детета. Беба је умрла. Да ли ће родитељи имати право на накнаду
нематеријалне штете? -Не, јер нема кривице. Обавеза лечења је облигација средства, тако да овде
нема одговорности.
НЕЧИЊЕЊЕ КАО УЗРОК ШТЕТЕ
У правном смислу, узрочне могу бити и нерадње или пропуштања. Ипак, будући да не
постоји општа дужност да се друга лица одбране од штете, нечињење нема значај узрока у
сваком случају, већ су потребни одређени услови:
1. Да је лице о чијем је нечињењу реч било дужно да штету од другога отклони
одговарајућом мером. Извор обавезе на чињење може бити закон, обичајно право,
сталешка правила понашања, уговор или поверење, А ДОВОЉНА ЈЕ И МОРАЛНА
ОБАВЕЗА.
2. Да је дотичном лицу било могуће да одговарајућим чињењем штету спречи или
барем умањи.
1. ЗБИРНИ КАУЗАЛИТЕТ: њему је реч кад је штета резултат деловања два или више
узрока, од којих ниједан самостално не би био у стању да изазове укупну штету. Више
лица заједно изазове штету
НПР: Више лица, независно једни од других украду робу из истог магацима; Два лица баце
истовремено у реку по мању количину отровних материја, оне се сједине и изазову тровање рибе.
По правилу, лица одговорна за штету од збирних узрока дугују накнаду према својим
уделима у штети. Али, ако се појединачни удели не могу утврдити, долази у обзир и
њихова солидарна одговорност (чл. 206, ст. 3). НЕ ВАЖИ ЗА саучеснике, помагаче и
подстрекаче.
2. АЛТЕРНАТИВНИ КАУЗАЛИТЕТ: Када више лица долазе у обзир као починиоци исте
штете, али није могуће утврдити које је од њих штету заиста проузроковало, реч је о
алтернативном каузалитету. Зна се да без деловања макар једног од њих штета не би
наступила. Сем тога, радња сваког од починилаца била је довољна да штету у целости
изазове.
НПР: три ловца пуцају у једног вука и један га погоди у лице и нанесе му физичку повреду; лице А
повери кључ од стана лицима Б и В и неко му украде нешто из стана.
Алтернативност и није проблем саме узрочне везе, већ њеног доказивања. Међутим, било
би неправично да оштећени остане без накнаде у случајевима кад се не може утврдити ко
је штету проузроковао, те је прихваћено становиште да лица чије радње имају значај
алтернативних узрока одговарају солидарно (чл. 206, ст. 4).
3. ПРЕСТИЖУЋИ КАУЗАЛИТЕТ (РЕЗЕРВНИ УЗРОК): О престижућем каузалитету
може се говорити у случају кад после догађаја који је штету нанео и за који је неко
одговаран, наступи убрзо други догађај који би исту или сличну штету проузроковао да
она није већ била узрокована првим догађајем. Први догађај је стварни узрок, а други
искључиво хипотетички или резервни.
НПР: домаће животиње једног лица делимично оштете поврће у башти другога, а сутрадан падне
град и уништи остатак поврћа; лице А оштети ауто лицу Б, а сутра (пре оправке) ауто изгори у
пожару.
2. Кад је реч о штети која у тренутку шкодљиве радње није дефинитивна, него с временом
настаје сукцесивно, као што је измакла добит. Пошто је за надокнаду меродавна корист
коja би се постигла по редовном току ствари, нормално је да се води рачуна о резервном
узроку који би тај ток ствари пореметио (нпр. ако би оштећени аутомобил наредне ноћи
изгорео у гаражи, починилац свакако мора надокнадити вредност аутомобила, али
надокнаду измакле користи дугује само до часа избијања пожара);
3. Ако је на ствари или личности оштећеног, још у тренутку извршења шкодљиве радње,
постојао зачетак штете (нпр. порушена кућа била је већ склона паду). Наравно, овде је
проблем да штетник докаже да би резервни узрок заиста деловао.
Одговорност услед терористичких аката, јавних демонстрација или манифестација, Члан 180: (1)
За штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине
физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и
манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече
такву штету.
(2) Организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у актима насиља или терора, јавним
демонстрацијама и манифестацијама које су усмерене на подривање уставног уређења, немају
право на накнаду штете по овом основу.
(3) Држава има право и обавезу да захтева накнаду исплаћеног износа од лица које је штету
проузроковало.
(4) То право застарева у роковима прописаним за застарелост потраживања накнаде штете.
3. КРИВИЦА
као основ одговорности
Кривица је основ и услов субјективне одговорности. Ако је лична кривица ирелевантна,
одговорност је објективна, чак и онда када се у условима за заснивање одговорности јавља
нечија туђа кривица (нпр. послодавац одговара објективно без обзира на своју кривицу,
али је један од услова за заснивање његове одговорности кривица запосленог).
У српском грађанском праву је прихваћено објективно схватање кривице. Кривица се резонује као
социјални факт - погрешно поступање штетника, а не његово стање свести и воље. Ову идеју је
први формулисао проф. Константиновић: при просуђивању да ли је лице које је проузроковало
штету криво или не, тј. да ли се понашало како је требало, суд треба да води рачуна о редовном
току ствари и о томе шта се од разумног и пажљивог човека могло основано очекивати у датим
околностима. Ово представља кодификацију схватања које су наши судови већ развили у
послератном периоду. Константиновићева дефиниција је изостављена из ЗОО, али је прихваћена у
нашој судској пракси.
Претпоставка кривице: Оборива претпоставка кривице је упечатљиво обележје нашег
облигационог права (чл. 154).
Лице А је поцепало књигу. Оно није криво зато што је поцепало књигу, већ зато што је
ОДЛУЧИЛО да поцепа књигу и зато што је спровео ту одлуку, јер је требало да донесе
другачију одлуку. Ако га је лице Б наговорило да књигу исцепа, нема кривице лица А.
СТЕПЕНИ КРИВИЦЕ
Према ЗОО-у, постоје два основна степена кривице: намера - умишљај (dolus)
непажња - нехат (culpa)
УМИШЉАЈ – НАМЕРА: Зла/рђава намера – тежа кривица; Постоји код лица која
СВЕСНО и ВОЉНО причињавају штету другоме. Извршилац треба да буде свестан да је
радња противправна и да ће из ње исходити штетна последица, а све то мора бити
обухваћено вољом. Ако погрешно мисли да је радња допуштена, он делује нехатно.
Намера је искључена услед правне заблуде. Починилац штете не мора да предвиди све
последице, довољна је да непосредна штета буде обухваћена намером.
Шта не утиче на намеру? – мотив противправне радње, претња трећег лица извршиоцу
радње (уз изузетак: уговорни дужник коме се прети у циљу спречавања испуњавања
обавезе је немогућност испуњења за коју не одговара). Степеновање умишљаја с обзиром
на интензитет воље: - ова подела нема практични значај у облигационом праву
1. Директан – воља починиоца штете непосредно усмерена на штетну последицу – штета
је искључити мотив радње!
2. Евентуални (индиректни) – починилац није морао да има штету као непосредни циљ,
довољно је да ју је прихватио као могућу последицу радње тј да је пристао на штету
НЕХАТ – НЕПАЖЊА: Лице не изврши обавезу јер не зна за њу; Наношење штете се овде
дешава без властитог хтења. Али, ово је скривљено понашање, онај ко се овако понаша је
занемарио пажњу која се захтева од људи. Овде изазивање штете мора бити предвидиво а
противправност радње сазнатљива. Нехат може бити свестан и несвестан, с обзиром да и
он садржи елементе као и умишљај. Свестан нехат је када починилац штету као могућу
последицу предвиди али олако држи да она неће наступити, па се не труди да је избегне.
Несвестан је ако починилац не предвиди да ће његова радња изазвати штету али је ипак то
морао и могао да предвиди. Кривица му је овде што није био довољно пажљив колико је
требало.
Мерило за нехат: које мерило важи за пажњу што је ваља употребити да би се избегла
кривица у облику нехата – субјективно или објективно?
Ако трећи спречи дужника да испуни обавезу из облигационог односа (уништи ствар коју
овај дугује), чини противправну радњу према дужнику (власнику), а не према повериоцу.
Али, ако поверилац држи дужникову ствар (као закупац), па је трећи оштети, он може од
учиниоца штете захтевати накнаду, само не као поверилац, већ као држалац ствари.
12
Нема у скрипти све дп чиоеница кпје искључују прптивправнпст.
13
Нема у скрипти
Објективна теорија: Противправно је свако понашање које је противно забранама или
заповестима правних норми. То је објективно противљење норми независно од кривице
лица које чини. Постојање противправности се гледа са становишта правног поретка
државе, а не са становишта личних својстава извршиоца радње – противправно може да
поступа и неурачунљиво лице.
Оцена да је нека радња противправна не садржи укор извршиоца у смислу кривице; оцена
о противправности и оцена о кривици су два различита суда; о радњи и о извршиоцу
радње.
Радња лица које врши јавну (службену дужност), уколико не излази из оквира његових
овлашћења, нема карактер противправне радње ни кад је њоме проузрокована штета
другоме (нпр. ватрогасац је овлашћен да гаси пожар и по цену штете другоме). Ово су,
дакле, лица која имају законско овлашћење на повреду других, односно на оштећење туђе
имовине.
О пристанку се може говорити у случају кад неко допусти другоме да предузме извесну
радњу која вређа његово правно добро или га угрожава више него што је иначе
допуштено. Неопходно је да пристанак потиче од стране пословно способног лица.
Представља одрицање унапред од права на накнаду.
Пристанак се може опозвати увек, осим кад се односи на ствар која је већ дата другој
страни. Накнадни пристанак нема ретроактивно дејство, он има само значај опроштаја
дуга починиоцу штете. Али, пристанак је ништав ако се односи на радњу која је законом
забрањена (пристанак на убиство, на значајну телесну повреду), ако је пристанак сам по
себи неморалан (неко да пристанак да му се спали кућа или поваде зуби без медицинске
индикације) и ако га је дао пословно неспособни човек.
Нужна одбрана подразумева радњу која је неопходна да би неко од свог добра или добра
другога одбио истовремени противправни напад. Сматра се да је истовремен и напад који
непосредно предстоји. Није, међутим, неопходно да напад буде усмерен на правно добро
браниоца, јер је допуштена и одбрана туђих правних добара (тзв. нужна помоћ).
Нужна одбрана мора бити сразмерна нападу коме се супротставља. У супротном, биће
речи о прекорачењу и бранилац ће бити дужан да надокнади штету (забрањено је ударити
пушача ако се нађе у вагону за непушаче, али је дозвољено физички се бранити у
ситуацији тешке крађе). Ако бранилац својим поступком повреди неког трећег (било кога
осим нападача), биће дужан да му надокнади штету.
Стање крајње нужде је опасност из које се извесно правно добро не може другачије
избавити осим прикраћивањем правно заштићеног добра неког другог. Опасност може
претити добрима лица које предузима радњу спасавања или добрима неког другог (тзв.
помоћ у нужди). Овакво избављење је дозвољено само под условом да је вредност
спасеног добра несразмерно већа од вредности оног које се жртвује.
У случају радње спасавања (која је правно допуштена), лице за чији се рачун то ради има
обавезу трпљења. У нужди се може штитити свако добро, а добро које се прикрећује може
бити само имовинско. Прикраћивање туђих личних добара захтева пуноважан пристанак
оштећеног.
ЗОО предвиђа да оштећени може захтевати надокнаду од лица које је скривило опасност
штете или и од лица од кога је штета отклоњена, али не више од користи коју је оно од
тога имало. Поред тога, право на накнаду штете којој се разумно изложио признаје се и
лицу које претрпи штету отклањајући од другог опасност штете (чл. 161, ст. 3).
Нужна одбрана је увек дефанзивна, алу поступање у нужди може бити и агресивно и
дефанзивно. Агресиван карактер се испољава када лице које поступа у нужди посеже за
туђом неутралном имовином – кад је његова радња уперена против ствари од којих не
прети опасност. – одбрана од ствари, најчешћа одбрана напада животиње.
4. Дозвољена самопомоћ (чл. 162)
Дозвољена самопомоћ је право сваког лица да, под одређеним условима, задржи
дужниково добро да би отклонио повреду права које има према њему. Штета
проузрокована на тај начин не мора се надокнадити. Да би самопомоћ била допуштена,
потребно је да се испуне следећи услови:
1. Лице које себи помаже мора имати право потраживања надокнаде штете према лицу за
чијим правним добрима посеже. Сасвим је свеједно да ли је потраживање доспело, да ли
његов ималац зна колико оно износи и шта је правни основ из којег потиче;
2. Мора постојати стварна опасност да наплата потраживања буде осујећена или барем
знатно отежана. Није довољно ако се наплата само временски одлаже (идентитет
починиоца непознат оштећеном, и он што не зна кога треба да тужи за надокнаду);
3. Услов је да мере осигурања потраживања не могу благовремено да спроведу надлежни
државни органи;
4. Радњу самопомоћи може да предузме само поверилац и то само према дужнику. Трећа
лица не могу се појављивати ни у једној улози.
Уколико су испуњени ови услови, поверилац је овлашћен да своје тражбено право
привремено осигура посезањем за правним добрима дужника (нпр. да узме кључеве
његовог аутомобила или да задржи туђу животињу која му је проузроковала штету).
Самопомоћ не сме ићи даље него што је потребно за отклањање опасности. Такође, не сме
бити речи о наношењу теже телесне повреде или о проузроковању смрти. Међутим,
наношење лакше телесне повреде је допуштено, ако се није никако могло избећи (нпр.
неко насилно задржи лопова, док не стигне полиција).
уклони извор опасности од којег прети знатнија штета њему или неодређеном броју лица, као и да
се уздржи од делатности од којих произлази узнемиравање или опасност штете, ако се настанак
узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама (чл. 156). Ако држалац извора
опасности не спроведе неопходне мере сам, суд може да нареди да се то уради о његовом трошку.
Ово је један превентиван институт, који представља конкретизацију начела забране
проузроковања штете. Ова тужба представља actio popularis и може је поднети свако лице, али се у
нашој пракси, ипак, најчешће користи као средство за индивидуалну заштиту.
1. Случај (casus)
Случај у облигационом праву означава одсуство кривице извршиоца радње којом је штета
изазвана. У питању је узрок штете који није скривио ни оштећени ни неко други - дакле,
нешто што је од циља независно. Случајни су они догађаји који не зависе од слободне
људске воље. Случај може бити неки природни догађај или људска радња за коју
извршилац није одговоран (пр. радња неразумног малолетника). Кад починилац није знао
нити је био дужан знати да његова радња може узроковати штетне последице, реч је о
случајној, не о скривљеној штети.
Уколико нема места објективној одговорности, штету од случаја сноси сам оштећени.
Међутим, ово правило није апсолутно. Наиме, уговором се може одредити и појачана
одговорност, тако да она обухвати и случајне штете, осим ако би то било противно начелу
савесности и поштења (чл. 264).
Виша сила је ужи појам, то је квалификовани случај. Да би догађај био виша сила, он мора
бити:
1. Изванредан или непредвидљив - догађај са којим се није могло рачунати зато што није
учестао, што се нормално не дешава. Али, не представља сваки редак догађај вишу силу,
већ он мора бити веома изузетан, тако да га није могао предвидети ни веома пажљив
човек. Није меродавна могућност предвиђања просечног човека, већ доброг домаћина;
14
Нема у коизи
2. Неизбежан и неотклоњив - догађај који није могао бити спречен или учињен
нешкодљивим. Могућност избегавања, односно савлађивања те појаве цени се објективно,
као и предвидљивост. Реч је о највећој могућој пажњи човека, а не о просечној пажњи;
3. Спољни - догађај који није повезан са делатношћу лица од којег је штета потекла. У
вишу силу спадају прир. догађаји, под условом да имају катастрофа последице. И они
могу представљати само обичан случај, зато што нису непредвидљиви (киша).
С друге стране, поступци трећих лица такође могу имати карактер више силе (нпр. акт
саботаже или атентат).
Појам више силе је релативан, јер списак догађаја који се под њега подводе није могуће
унапред прецизно утврдити. Појаве које се у једној друштвеној средини сматрају
неотклоњивим, у другој могу бити отклоњиве. Извесно је да се са развитком науке и
технике смањује и круг појава које спадају у вишу силу. Разлика између више силе и
обичног случаја практично је значајна само код објективне одговорности (она је, по
правилу, одговорност за случај, али не и за вишу силу), док субјективној одговорности
нема места ни због једног ни због другог.
нпр. дужник који дугује испоруку кромпира, па не буде у могућности да га испоручи на време због
изненадне поплаве великих размера, не може да се позове на вишу силу ако није благовремено
припремио кромпир за испоруку. Ако је припремио само део, биће ослобођен одговорности само
за њега.
3. Појам кривице оштећеног (Радња оштећеника): Штета коју неко претрпи може бити
последица не само туђег него и властитог понашања оштећеног. Свако понашање
оштећеника које је узрочно повезано са његовом штетом нема карактер кривице (пр.
власник куће отпутује на одмор и бива опљачкан). Кривица претпоставља поступак који је
правно недопуштен или је бар у нескладу са правним нормама одређеног друштва (пр.
двојица возача возе непрописно па се сударе) - својим поступком оштећени крши обавезу
нижег степена која је установљена првенствено у његовом властитом интересу. Свако је,
начелно, дужан да покаже нормалну пажњу да би од себе штету отклонио. Сем тога, свако
треба да предузме уобичајене мере да штету заустави, да спречи њено увећање. Онај ко ту
дужност прекрши, губи или погоршава своју правну позицију и не може своју штету у
целости свалити на починиоца. Кривица оштећеног има дакле шире значење него кривица
починиоца штете другоме или права кривица. Док права кривица претпоставља
противправну радњу, кривиа оштећеног нема увек то својство.
Довољно је да постоји узрочна веза између одговарајућег поступка оштећеног и штете јер
ако према неурачунљивим лицима имамо право на нужну одбрану и право на надокнаду
штете по основу правичности, онда тим пре можемо од њих захтевати да сносе своју
штету у чијем су проузроковању суделовали (ЗОО говори о ―оштећениковој радњи‖ чл.
192). Већина савремених правних система оставља слободу суду да због радње самог
оштећеног надокнаду штете или умањи или је уопште не досуди - све зависи од тога
колики је удео једне и друге стране у проузроковању штете.
Овај правни институт карактерише зависност и подређеност починиоца штете према лицу
које је за њега одговорно. Сем тога, он ствара извесне обавезе одговорног лица према
починиоцу па штета може бити условљена и занемаривањем тих обавеза. У питању је,
кривица која се састоји у недовољном надзору над лицем које је штету проузроковало
(culpa in inspiciendo), у недовољном давању потребних инструкција (culpa in instruendo),
или у погрешном избору њега за сарадника (culpa in eligendo). Одговорност за другог
постоји у интересу оштећеног јер је починилац штете често платежно неспособан да
штету надокнади. Зашто ће одговорно лице одговарати за штетника? Или због тога што га
није надзирао како треба, или му није дао одговарајућа упутства односно није га добро
васпитао, или је изабрао погрешно лице да ради одређени посао.
Штетник и одговорно лице нису исто у овом случају. Каква је по свом основу одг родитеља за дете
које причини штету док је у вртићу? Субјективна. Родитељ је крив због cuIpa in instruendo -грешке
у васпитању. Ако дијете причини штету док је у вртићу, по правилу ће одг тај вртић. Јер је дијете
било под њиховим надзором.
Али постоји опција да за ту штету одг родитељ, и то ће бити када дијете није добро васпитано.
Таква одг је субјективна и то заснована на доказаној кривици. Ако је вртић вршио дужан надзор а
до штете је дошло, тада неће одговарати нико -ако дијете није лоше васпитано!
Друго питање, одговорност послодавца за запосленог. Ова одговорност је објективна. Одг школе
за штету коју причини ученик? -Субјективна, заснована на претпостављеној кривици. Одговорност
родитеља за 10-огодишње дијете? -Субјективна, на претпостављеној кривици.
У домену те одговроности нема јединствених правних правила која би важила за све њене
облике. Некад се одговорност починиоца штете појављује тек у регресном поступку тј. он
одговара само лицу које је за њега платио надокнаду.У другим случајевима, лице које је
исплатило надокнаду оштећеном нема права на регрес према починиоцу, већ је дужно да
штету сноси дефинисано.
Малолетна лица неспособна за расуђивање тј. она која нису у стању да схвате смисао и
значај својих поступака и да њима управљају, не могу бити крива због својег понашања.
Морални и правнополитички разлози не допуштају да ризик штете падне на оштећеног,
они говоре да оштећеном треба дати могућност да се за накнаду обрати неком другом. Тај
неко може бити само лице које је вршило надзор над малолетником и које је било у стању
да утиче на његово понашање, а га одврати од штетних поступака. Та лица су пре свега
родитељи, односно стараоци малолетника, затим друга лица под чијим надзором је био
малолетник кад је штету проузроковао (пр. школа).
ЗОО, држећи се наше правне традиције, стриктно одређује старосне границе деликтне
неспособности малолетника. По њему:
0-7г - малолетник до седме године живота не одговара за штету коју узрокује другоме
(необорива претпоставка неспособности за расуђивање) Умјесто њега ће одговарати
родитељ, и то по правилима о објективној одговорности. Овде говоримо о дјетету које има
родитеље и које је било под надзором родитеља
Родитељи су одговорни и ако је штета настала због лошег васпитања детета, рђавих
примера или порочних навика које је стекло од родитеља или се и иначе штета може
уписати у кривицу родитеља (ОВО СЕ ДОКАЗУЈЕ, НЕ ПРЕТПОСТАВЉА СЕ). По својој
природи ово је субјективна одговорност заснована на доказаној кривици. Кад лице на
коме лежи дужност надзора исплати накнаду оштећенику, има право захтевати од
родитеља да му накнаде исплаћени износ (ЗОО чл. 168). Најпосле, и кад нису родитељи
криви, могу по основу правичности бити осуђени да (потпуно или делимично) надокнаде
штету коју је проузроковало њихово малолетно дете способно за расуђивање. За то су
потребна два услова: да починилац штете није у стању да штету надокнади и да је
материјално стање родитеља знатно повољније од стања оштећеног (ЗОО чл. 162, ст. 2).
Задатак: На великом одмору Реља (17) ножем убоде Уроша (17). Ко одговара? -Реља, односно
родитељи ако је он инсолвентан. (школа би се врло лако ослободила одговорности, радило се о
одмору). Реља и Урош се посвађају на часу географије и проф. их избаци са часа. Испред школе
дође до туче у којој Реља задобије лакше тјелесне повреде. Да ли ће школа одговарати? Неће,
може да се ослободи, да каже да је надзор пажљиво вршен. По правилу ако се ради о старијим
малољетницима школа се врло лако ослобађа одговорности.
15
На вежбама је Ксенија дпдала и вишу силу кап случај пслпбпђеоа пд пдг.
Лука у вртићу гурне Нору са клацкалице и она падне и поломи руку. Да ли ће вртић одговарати* -
Хоће јер васпитачице нису брижљиво вршиле надзор.
Новак (9) понесе татин пиштољ у школу. На одмору позове другове да им се похвали и случајно
погоди једног од њих у ногу. Да ли ће школа одговарати? -Неће. Одговараће родитељ (због лошег
васпитања).
*кад нам у задатку стоји да се дијете премјешта из школе у школу, због тога што је немирно, то
нам иницира да није проблем у учитељу већ у дјетету и ад је то до лошег васпитања Одговорност
по основу правичности
4. Одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног развоја
За штету коју та лица начине другоме одговара онај који је на основу закона, одлуке
надлежног органа или уговора дужан да води надзор над њима. Међурим, одговорност
надзиратеља није објективна већ се заснива на релативно претпостављеној кривици – он
се може ослободити од одговорности ако докаже да је надзор вршио онако како је требало
или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора (ЗОО чл. 164).
Међутим и душевно болесно лице, тј. лице заосталог умног развоја може бити одговорно
у два случаја: (1) ако је штету проузроковало за време светлих тренутака и (2) по основу
правичности, кад се накнада не може добити од лица које је било дужно да води надзор
над њим а његово материјално
Задатак: Ана на сплаву после 6 џин тоника гурне садашњу дјевојку њеног бившег у базен. Девојка
је у џепу имала телефон који се покварио након што јее поквашен. да ли ће Ана одг за штету
упркос томе што није била у стању способности за расуђивање? -хоће јер се довела сама у то
стање
-А да је Ана попила само 1 џин тоник у који је Марко убацио таблету која доводи до привременог
стањ неурачунљивости? -онда ће одговарати Марко. стање је знатно повољније од оштећениковог
стања.
5. Одговорност за помоћнике
Право исказује да господар посла одговара за штету коју његов помоћник проузрокује
трећем док обавља посао. Једна је ситуација када је оштећени баш оно лице коме је
господар по неком основу дужан да посао обави а друга кад је иштећени неко трећи кога
се посао не тиче. Према томе, постоје две врсте помоћника: помоћници у испуњењу
одређене обавезе и остали помоћници.
Ово је вид угворне одговорности за другог. Битно је да помоћник није у радном односу са
господаром посла већ посао обавља за њега на сонову посебног уговора (пр. неко уговори
са молером да му окречи стан а молер са собом доведе колегу да му помогне у кречењу).
Битан је вољни моменат: да се господар посла сагласи са тим да му други помаже у
испуњењу неке његове обавезе према повериоцу. Помоћницима ваља сматрати и лица која
је ангажовао сам помоћник али ако се са тим сагласио, макар и прећутно, господар.
Радње које изврши помоћник урачунавају се господару посла тј сатрају се као радње самог
господара. Да би господар посла био одговоран, помоћник треба да је проузроковао штету
испуњавајући обавезе господара према оштећеном или у вези са тиме. Узрок штете не
морају бити само оне радње помоћникове којима се непосредно испуњава обавеза већ су
довољне и припремне радње.
радник у Меку нам да неки покварен сос и ми се отрујемо претрпимо тиме штету. У тој ситуацији
ће нама за штету одговарати Мек као послодавац. И одговорност послодавца је објективна он не
одговара зато што је крив, него Мек одговара одговара по објективним правилима, не може се ни
ослободити зато што није крив.
Због ове штете одговара оштећеног послодавац код којег је запослени радио у тренутку
проузроковања штете. Запослени који је штету проузроковао не одговара непосредно
оштећенику, него једино своме псолодавцу који је за њега платио накнаду. Само ако је
штету изазвао намерно, запослени је одговоран оштећеном и то солидарно са
послодавцем. Послодавац само одговара због штете коју запослени причини за време
радног времена, на радном месту, у делокругу послова који су му поверени – у функцији
рада. Радња којом је штета проузрокована мора бити противправна (неуговорна или
уговорна).
Послодавац одговара и због своје и туђе кривице. Али ако је запослени проузроковао
штету опасном ствари послодавац одговара без обзира на кривицу.
Кад исплати надокнаду трећем оштећеном лицу, послодавац стиче право да захтева регрес
од запосленог који је штету узроковао само уколико је овај то учинио намерно или
крајњом непажњом (ЗР, чл. 163, ст. 7) – одговара субјективно, на доказаној кривици. Само
ако је више запослених проузроковало штету кривичним делом са умишљајем, они могу
одговарати солидарно.
*води рачуна, директно запослени може да одговара само ако је штету проузроковао
намјерно (дакле не грубом непажњом), али ће послодавац имати право на регрес према
запосленом ако је штету проузроковао било намјерно, било грубом непажњом. У ком року
он може да захтјева то своје право? -У року од б мјесеци и то од дана исплата накнаде.
Правно лице је одговорно за штету коју његови органи нанесу трећима „у вршењу или у
вези са вршењем својих функција“ (ЗОО чл. 172, ст. 1). Реч је о штети насталој услед
радњи којима се остварују циљеви правног лица. Није одлучујуће да ли је неко уписан у
статут као орган правног лица него да ту функцију фактички врши. Правно лице је криво
ако се оно понашало на незаконит или неправилан начин, односно ако се понашало
противно прописима, или противно правилима струке, злонамјерно, несавјесно и сл. То је
незаконит или неправилан рад.
За штету коју трећима проузрокује његов орган, правно лице одговара без обзира на
кривицу. Али, поступак органа којим је штета изазвана треба да има карактер деликта,
осим ако је у питању коришћење опасних ствари или обављање опасних делатности. Кад
правно лице исплати надокнаду оштећеноме, стиче право регреса према органу, уколико
је овај штету нанео намерно или крајњом непажњом (ЗОО чл. 172, ст. 2). Паралелна
одговорност органа побољшава вредност потраживања оштећеног, јер правно лице може
бити и платежно неспособно. Пошто правно лице и његов орган имају положај
саучесника, требало би да одговарају солидарно. Исто као и за своје органе, правна лица
одговарају и за своје овлашћене заступнике који немају својство органа. И овде нам важи
исто онај регресни поступак као и код послодавца и запосленог, ту нам је тужилац правно
лице, а ужени ie физичко лице које ie поступало као одговорно лице у том правног лица.
Рок је исти, б мјесеци од дана исплате накнаде, а услов је да је то физичко лице
проузроковало штету намјером или грубом непажњом.
Опасна ствар: У Скици је била предвиђена дефиниција опасне ствари и она се усталила у
нашој судској пракси - опасна ствар је покретна или непокретна ствар која својим
положајем (нпр. бетонски блок који виси на градилишту), употребом (нпр. моторно
возило у покрету) или самим својим постојањем (нпр. животиње или отрови) представља
повећану опасност од штете по околину. Неке ствари су опасне зато што стварају велики
ризик да од њих настане штета мањег обима (нпр. моторно возило). Међутим, као опасне
се квалификују и оне које генеришу мањи ризик, али када дође до штете она је великог
обима (нпр. нуклеарно постројење).
Када суд разматра да ли ствар постаје опасна својом употребом, релевантан је начин на
који би је употребљавао разуман и пажљив човек. Ствари које су намењене употреби само
од стране посебно обучених људи квалификују се као опасне ако генеришу повећани
ризик од штете и онда када их користи разуман и пажљив стручњак одговарајуће
специјализације (нпр. авион).
З А Д А Т А К: Да ли је опасна ствар?
-упаљач од тромблонске мине или аутоматског бацача граната који се активира трењемда
-мјешалица на електрични погон -да
(чим имате неке уређаје који су на електрични погон, када се ради о електроници, укључена
је струја и сл. то ће по правилу бити опасна ствар)
-електронска бандера која је пала на главу тужиоцу -да
-дрво висине ЗОм у шуми -није (јер се то дрво налази у шуми. Да се налази у граду, парку или
насељу, радило би се о опасној ствари. То вам је исто критеријум, на испиту често имате задатке
да ли је опасна ствар па рецимо дрво висине 30 м у разуђеном планинском селу, то тада не би била
опасна ствар зато што се ипак ради о природи, да се ради о неком равничарском селу или граду, то
би била опасна ствар. Увек гледајте контекст, окружење у којем се налази ствар. По правилу ако се
налази у природи, неће бити опасна ствар, а ако се налази у граду, хоће)
-рингишпил на вашару -да (често се дешавају незгоде и власници рингишпила одговарају по
правилима о објективној одг)
-орижје у музеју оружја -не (налази се у музеју, обезбеђено је како треба -да се налази у
кући на столу било би опасна ствар
Опасна делатност: Скица није предвиђала појам опасних делатности, већ је проф.
Константиновић сматрао да се свака опасна делатност своди на употребу опасне ствари.
Међутим, наши судови су, још пре доношења ЗОО-а, квалификовали одређене делатности
као опасне и за њих везивали објективну одговорност (нпр. падобранство, обарање
стабала, организовање утакмица, итд.). ЗОО, такође, познаје и опасну делатност.
Опасна делатност је људска активност која, када се обавља на начин како би то чинио
разуман и пажљив човек, представља повећани ризик од штете за околину. То не мора да
буде никаква делатност која је посебно правно уређена, нити одговорно лице мора да буде
регистровано за обављање те делатности. Мисли се на било коју, макар и једнократно
предузету људску активност која, кад се обавља на нормалан начин, генерише абнормалан
ризик од штете. Ако је делатност таква да се везује за стручњачки, професионални
контекст, онда се квалификује као опасна ако ствара повећани ризик од штете и кад је
предузме веома пажљив и разуман стручњак одговарајуће специјализације.
З А Д А Т А К: Да ли је опасна делатност: -војни задатак –да; истовар дрва за огрев из камиона -да
;заваривање лима –да; -обављање третмана коже ласером -да
ОПШТА ПРАВИЛА О ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ОПАСНИМ
СТВАРИМА И ДЕЛАТНОШЋУ:
А) Штета - примењују се сва општа правила одштетног права, може захтевати накнада
сваке штете (имов. и неимов.). Терет доказивања да је до штете дошло лежи на тужиоцу;
Б) Узрочно-последична веза између штете као последице, и положаја, употребе или самог
постојања опасне ствари или обављања опасне делатности, као узрока. Штета настала
опасном ствари, одн. опасном делатношћу, сматра се да потиче од опасне ствари односно
делатности, изузев ако се докаже да нису биле узрок штете. Само нам је индиција довољна
и важи ова претпоставка узрочности. Српско право садржи обориву законску
претпоставку узрочности (чл. 173), чиме се расподељује терет доказивања. На основу тога,
кад оштећеник докаже да је претрпео штету у вези са опасном ствари/делатности, суд ће
обориво претпоставити да је та веза узрочно-последична. Пошто је та претпоставка
оборива, одговорно лице ће се ослободити одговорности ако докаже да, упркос томе што
је његова опасна ствар учествовала у настанку штете, она није деловала као узрок.
Пример- ако се коњ упрегнут у кола уплаши од аутомобила и нагло потрци великом брзином, па се
кола преврну и путници у њему буду повредјени не може се реци да је штета резултат аутомобила
као опасне ствари. Аутомобил у покрету је опасна ствар зато сто јури великом брзином и што се
не може тренутно зауставити, али он није опасан због деловања н психу људи или на инстинкт
животиња.
- ОДГОВОРНО ЛИЦЕ -
Може се одговарати примарно и секундарно. ЗОО ставља у први план тзв. имаоца ствари.
1.ДРЖАЛАЦ СТВАРИ - Држаоцем се сматра лице које ствар употребљава за свој рачун и
који има стварну власт располагања њоме. У највећем броју случајева то је њен власник,
али својина није одлучујућ појам за држаоца.Нпр послуга и закуп на дуже време говоре у
прилог да су послугопримац и закупац држаоци.Док се краткотрајним закупом/послугом
не губи својство држаоца, он мора имати прилику да целисходним мерама штету од
ствари предупреди, што онај ко ствар привремено употребљава нема.
2. ИМАЛАЦ СТВАРИ: онај ко у том тренутку има фактичку власт ну тренутку настанка
штете. Ако не знамо ко је ималац, одговара власник.
Ималац и држалац имају истоветно значење. Подразумевају лице које нешто држи. ималац
је онај ко је имао фактичку власт на ствари у тренутку кад не настала штета. Али не може
да буде детентор! Запослени се увек сматра детентором, тако да запослени неће
одговарати.Ако не знамо ко је имао фактичку власт, онда важи претпоставка да је то
власник.
За штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности
одговара лице које се њоме бави (чл. 174). Редовно, одговорно лице за штету начињену
опасном делатношћу није тешко идентификовати. Међутим, питање одговорног лица за
штету коју узрокује опасна ствар је сложеније. Код нас је, за одређивање имаоца опасне
ствари, доминантно субјективно мерило државине, а објективно мерило власништва има
само допунски карактер.
- За штету од опасне ствари као извора повећане опасности одговора онај ко је
контролисао ту опасност, ко има непосредну фактичку власт над ствари - својински или
употребни држалац. Ако ималац опасне ствари ту ствар користи преко притежаоца
(детентора), сматра се као да је користи лично. Детентор се не сматра трећим лицем (чл.
177, ст. 5).
- Положај имаоца могу имати, истовремено, више лица (нпр. супружници) и они
одговарају солидарно. Солидарна одговорност погађа и сувласнике опасне ствари, док
њихово право на међусобни регрес зависи од величине сувласничких удела.
- Уместо имаоца ствари и исто као он одговара лице коме је ималац поверио ствар да се
њоме служи или лице које је иначе дужно да је надгледа а није код њега на раду. Рецимо
ви позајмите комшији бушилицу. За штету коју комшија њоме проузрокује трећем
одговараће комшија. Ако смо ауто дали аутомеханичару на поправку, он ће одг за штету
коју проузрокује З. лицима
ЗАДАЦИ: Ко ће одговарати у начелу ако лопов украде опасну ствар и дође до штете? -Лопов. Када
може уз лопова да одговара и ималац? -Ако није добро обезбедио ствар, у тој ситуацији ће одг
солидарно и лопов и ималац ствари.
Власници рингишпила су поставили балерину за сутрашњи вашар и прекрили је најлоном. Али,
око поноћи дечаци од 14 година пролазе туда и одлуче да сами укључе балеринну. Део се откачи и
2 буду тешко повређена а један погине. Да ли ће власник одговарати? Да, није на адекватан начин
обезбедио балерину.
У неким случајевима, ималац остаје одговоран чак и ако је препустио власт над
ствари неком трећем:
1. Могуће је да је ималац предао ствар неком трећем лицу, али му није скренуо пажњу на
неке мане које та ствар има. Тада, ималац остаје одговоран и његова се одговорност
заснива на доказаној кривици, за грешку у давању упутстава (culpa in instruendo). У том
случају, солидарно су одговорни ималац и употребни држалац који није био упозорен на
опасна својства или скривене особине ствари. У регресном поступку, употребни држалац,
који је исплатио оштећеника, може да се регресира у пуном износу од имаоца који му није
скренуо пажњу на опасна својства, односно скривене недостатке ствари. Обрнуто, регрес
није дозвољен (чл. 176, ст. 2, 3);
2. Може бити да је ималац опасне ствари поверио своју опасну ствар лицу које није
оспособљено, односно овлашћено да њоме рукује. Ималац остаје одговоран и његова
одговорност се заснива на доказаној кривици, за грешку у избору (culpa in eligendo).
Солидарно су обојица одговорна оштећенику. О регресном захтеву не постоји законско
решење. У пракси, у регресном поступку, одговорност треба да буде сразмерна њиховим
кривицама;
Правило је да за штету од опасне делатности одговара лице које се њоме бави. Закон
не прописује никакве додатне критеријуме али их је установила судска пракса. Рецимо
Марко Марковић је видио у новинама да у неком забаченом селу живи нека сиромашна породица
која нема дрва за огрев, и сад он организује хуманитарну акцију, и доведе дрва тој породици и
приликом избацивања дрва из камиона дође до повређивања неког З. лица, да ли ће Марко
одговарати иако се ради о хуманитарној делатности? -Хоће. Да ли лице мора бити регистровано за
обављање те делатности да би одговарало? -Не мора.
Задатак: Иван ради згибове у теретани на справи. У једном тренутку справа пукне и он падне и
поломи руку. Да ли ће теретана одг за штету? -Хоће. Теретана је дужна да одржава своје справе.
Ради се о опасној ствари. Иван трчи на траци у теретани и Зоран, који је трчао на траци поред га
изненада гурне са траке и он падне и поломи руку. Испостави се да је Зоран психички обољело
лице делимично лишено п. с. Да ли ће теретана одговарати? - Не, јер се ради о искључивој радњи
трећег лица. Ове немамо узрочну везу, не ради се о понашању теретане.
ОСЛОБАЂАЈУЋИ РАЗЛОЗИ:
Ако хоће да буде ослобођен од одговорности, потенцијални дужник надокнаде треба да
обори законску претпоставку узрочности, тако што ће доказати да је стварни узрок
штете или виша сила или искључива радња самог оштећеника или искључива
радња трећег лица, а да је ствар при томе имала само пасивну улогу (чл. 177).
Ово су универзални ослобађајући разлози, те се на овај начин одговорно лице може
ослободити и од субјективне одговорности:
1. Виша сила - спољашњи узрок штете (деловао је изван опасне ствари) који је по својим
својствима непредвидљив, а и да се могао предвидети, не би се могао избећи нити
отклонити - све околности морају бити истовремено (чл. 177, ст. 1). Ако узрок потиче из
саме ствари, то је реализација повећаног ризика због кога ствар и јесте опасна, што је у
нашој судској пракси случај, а не виша сила, те не делује као ослобађајући разлог;
2. Искључива радња самог оштећеника и искључива радња трећег лица - ове људске
радње морају, такође, да имају својство више силе, да би се одговорно лице ослободило од
одговорности. Да би се ималац опасне ствари ПОТПУНО ослободио од одг, радња
оштећеног мора бити ИСКЉУЧИВИ узрок штете. Понашање трећег мора имати обележје
више силе за имаоца опасне ствари (није могао предвидети/избећи/отклонити последице).
ЗОО поседује дефиницију грађевине код уговора о грађењу (чл. 631). Грађевина је сваки
грађевински објекат чија израда захтева веће и сложеније радове. Наша правна теорија је
дефинише као свако постројење, објекат или структуру који су везани за земљу (било
изнад или испод земље), које је подигла или барем уобличила људска рука.То нису само
зграде већ и телевизијски торњеви, електрични стубови, фабрички димњаци, мостови,
гробља, трибине...
*ЗОО ту врсту одг. не регулише јер је у време његовог доношења била препуштена
законодавној надлежности бивших република и покрајина. Међутим, правна свест наших
правника и осталих грађана говори у прилог објективној одговорности за штету од
грађевине. И у скици за је било прописано да ималац грађевине не одговара само ако
докаже да је штета последица више силе или кривице оштећеника. Ако је за штету криво
треће л, ималац се не ослобађа од одговорности, али му припада право да се од трећег
регресира у целости. Наш законодавац је прописао правила о одг. у вези са зградом:
Скицом је било предвиђено да ималац грађевине одговара за штету коју она изазове, по
правилима о објективној одговорности. Ималац се ослобађа одговорности ако докаже да је
штета настала вишом силом или искључивом кривицом самог оштећеника.
Искључива кривица трећег лица не би требало да га ослобађа од одговорности, али Скица
допушта регресни захтев имаоца зграде према трећем лицу које је скривило настанак
штете.Без обзира што не постоје посебна правила за одговорност, постоји законско
овлашћење за суд (чл. 154, ст. 2) да грађевину квалификује као опасну ствар. Одговорност
је, дакле, објективна. У пракси наших судова, за штету од зграде солидарно одговарају сви
етажни сопственици, за штету од лифта, уз њих, одговара и предузеће које одржава
лифтове, итд.
Задатак: Наталија пролази поред Сава центра и комад фасаде јој падне на главу. Кога ће Наталија
тужити? Ако се то догодило прије 9.11? -Државу, а после 9.11. приватног власника.
Јовану падне на ногу стабло у парку испред зграде. Кога он може да тужи? -Предузеће које
одржава стабла или град.
Ако нам падне леденица на главу док шетамо улицом а реч је о стамбеној згради, кога ћемо
тужити? -Све етажне сопственике односно власнике станова, или једног од њих (па ће се они
касније обрачунати у регресној парници).
Ко одговара ако нам штету проузрокује животиња која има власника? -власник, он је ималац
опасне ствари
-Ако се ради о дивљој животињи, по правилу не одговара нико (ако је незаштићена), а ако је
заштићена, одговара држава
Када још одг неко други? -Код уједа пса луталице, одговарају солидарно град и комунално
предузеће које се тиме бави.
Када се нпр. ради о ловиштима, одговара то ловиште.
У нашем предратном праву, за штету коју причини животиња одговарао је њен држалац,
по основу претпостављене кривице. Могао је да се ослободи ако докаже да је вршио
надзор над њом како је требало, па је до штете ипак дошло.Одговара свеједно и када се у
време настанка штете животиња налазила код њега, или је залутала односно
побегла.Одговара и када узнемирена животиња причини штету лицу које је покушало да је
заустави или ухвати, такође и ако проузрокује штету на нечијем земљишту-тада власник
земљ. Има право да је ухвати и задржи као залогу али о томе мора обавестити држаоца,
ако му је он непознат онда скупштину општине.
Држалац не одг. за штету ако је животињу поверио на чување лицима која се баве
старањем о животињама (ветеринар) али одговара уколико им није скренуо пажњу на неку
ману или својство животиње. После рата, наши судови су показали склоност да
одговорност за штету од животиње квалификују као објективну и да животињу
квалификују као живу опасну ствар. Општи законски режим о одговорности за штету од
опасне ствари наставио је да се примењује и после доношења ЗОО. У пракси наших
судова, за штету од животиње која има власника, одговара њен власник, по
објективном принципу. Ако штету проузрокује животиња коју нико не поседује, онда
у начелу, за ту штету нико не одговара. Изузеци су предвиђени Законом о дивљачи и
ловству: 1. За штету од незаштићене животиње не одговара нико;
Посебност овог режима огледа се у томе да оштећеник има право на накнаду штете само
ако је сам предузео све мере које је био дужан да предузме да се заштити од штете. Ту је,
обично, реч о власницима земљишта уз ловиште.
Лице коме је дивљач нанела штету може захтев за обештећење да поднесе кориснику
ловишта, у року од 10 дана од настанка штете. Ако захтев за обештећење није усвојен у
целини или ако се по њему не закључи споразум, односно поравнање у року од 30 дана од
дана подношења захтева, оштећени може поднети тужбу надлежном суду.
Наш Закон о добробити животиња предвиђа начело универзалности бола, које полази од
тога да животиња може да осети бол, стрес, патњу, страх или панику. Чињеница да
животиња може да пати обавезује човека не само да се стара о очувању врсте, него да се
стара и о добробити сваке јединке. Неки тврде да је титулар тог неимовинског интереса
сваки појединац, други кажу да постоји општи друштвени интерес, а трећи да је титулар
сама животиња.
Произведена ствар није опасна сама по себи, не ради се о ствари која генерише повећани
ризик од штете када се употребљава на уобичајен начин. Оваква ствар постаје опасна
због чињенице да има неки дефект, због којег није безбедна у довољној мери, када се
користи на начин на који би је користио разуман и пажљив човек. Производ може
бити дефектан на више начина: дефект може постојати на појединачном комаду, на
читавој серији производа, а долази у обзир и недостатак у дизајну.
Када произвођач пусти у промет такву ствар, па од ње настане штета, он ће за ову штету
одговарати објективно. Објективна одговорност је логична, јер је произвођач најбоље
информисан о особинама ствари коју пушта у промет. Такође, он продајом том производа
убира економску корист, а и у одличној је позицији да расподели на своје потрошаче
ризик од масовних штета, тако што ће се осигурати од одговорности и цену тог осигурања
уградити у цену производа.
Први став -ко стави у промет неку ствар коју је произвео а која због неког недостатка
за који није знао представља опасност од штете за лице или ствари, одговара за
штету која би настала због тог недостатка. (самсунг пуњачи који су експлодирали) Шта
подразумевамо под недостатком? -Ствар није безбедна за редовну употребу!
Други став члана 179 ЗОО каже да произвођач одг и за опасна својства ствари ако није
предузео све што је потребно да штету спречи путем упозорења, безбедне амбалаже
или другом мером. Ту се не ради о томе да ствар има недостатак него се ради о томе да
ствар по својој природи је опасна. Дошло је до штете јер ствар није била добро упакована,
или нисте упозорени да такво нешто може да се деси. Тада ће произвођач одг за опасна
својства, али његова одговорност је субјективна, он је крив јер није спречио ту штету а
могао је то да учини путем упозорења, безбедне амбалаже или другом мером.
Одговорност је субјективна, произвођач одговара за претпостављену culpa in instruendo –
грешка у давању упутстава. Он ту може да се брани доказујући да није крив. За какву
штету ће тај произвођач одговарати? -За предвидиву штету.
Први став је преузет из Скице, док је други додатак. У позицијама штетника и оштећеника могу се
наћи и физичка и правна лица.Судови САД допуштају могућност да део сложене ствари са
недостатком изазове рефлексну штету на осталим њеним деловима.Нпр: штета коју је завртањ
уграђен у брод узроковао телу брода. То становиште прихватили су раније и неки наши судови, па
су сматрали да погрешно монтирани или изгрђени делови моторног возила могу узроковати
рефлексну штету на другим његовим деловима.
ЗЗП такође не искљуцује изричито могућност одговорности због штете на самој ствари са
недостатком.Али ограничава одговорност на штете настале уништењем или оштећењем неког дела
имовине којег оштећени обично користи за личну употребу и потрошњу. Чл. 5 тач. 25 Али је у
првом реду, реч о одговорности због штете узроковане смрћу или телесном повредом.
Према ЗЗП-у, произвођачем се сматрају сва лица која производе финалне производе,
сировине и саставне делове. Положај произвођача има и квази-произвођач, тј. лице које се
представља као произвођач, стављањем свог имена или обележавајућег знака на производ,
као и лице које увози производ намењен продаји. Ако на производу нема података о
произвођачу, тада ће продавац имати положај фиктивног произвођача, уколико у
разумном року не обавести оштећеног о идентитету стварног произвођача, односно лица
од кога је набавио производ. Када је у питању увозни производ на коме нема података о
увознику, продавац има положај произвођача иако производ садржи податке о стварном
произвођачу. Међутим, одговорност продавца не искључује одговорност и увозника,
односно идентификованог стварног произвођача, већ они одговарају солидарно.
ЗЗП садржи посебна правила о застарелости. Право на накнаду штете застарева у року од
3 године од дана кад је оштећеник сазнао за штету, недостатак и идентитет произвођача,
односно 10 година од стављања производа у промет.
Постоје посебни ослобађајући разлози и они су побројани у ЗЗП. Произвођач се ослобађа
ако докаже: 1. Да производ није ставио у промет;
2. Да недостатак није постојао у време стављања производа у промет;
3. Да производ није произведен у оквиру његове редовне делатности и да
није био намењен продаји или другој врсти стављања у промет, или
4. Да је недостатак настао услед усаглашавања својстава производа са
прописаним нормама.
Сем тога, произвођач саставног дела производа неће одговарати ако докаже да се
недостатак може приписати дизајну производа или да је последица упутства датог од
стране произвођача. Произвођач се може делимично или потпуно ослободити
одговорности и ако је оштећени или лице за које је он одговоран својом кривицом
допринео настанку штете. Допринос трећег лица не извињава произвођача, од трећег може
само да се регресира. Одговорност произвођача за штету од производа са недостатком се
не може уговором ограничити или искључити.
У нашој пракси, моторно возило у покрету квалификује се као опасна ствар и за штету од
њега одговара ималац возила, по општим правилима о објективној одговорности. ЗОО не
дефинише моторно возило, али према нашој теорији - то је свако возило које се креће
помоћу сопственог мотора, било које врсте, укључујући прикључке које оно носи или
вуче. Међутим, возило у мировању је опасно једино ако начин на који је остављено
повећава ризик да се то возило самостално покрене.
Када је у удесу повређено неко треће лице, имаоци моторних возила одговарају
солидарно, по правилима о објективној одговорности. Ниједан од учесника у удесу не
може према оштећенику да истакне туђу кривицу, ни одсуство сопствене кривице. Као
треће лице се могу квалификовати сувозач, пешак, бициклиста, итд. Са сваким од ималаца
солидарно је одговоран његов осигуравач.
Услов за заснивање одговорности осигуравача је постојање одговорности осигураника.
Одговорност осигуравача не може прећи осигурану суму.
16
5. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ПАДОМ, БАЦАЊЕМ ИЛИ ПРОСИПАЊЕМ
НЕЧЕГА ИЗ ПРОСТОРИЈЕ
Не регулише ЗОО, регулише Аустријски општи грађански законик. Одговара ималац просторије
из које је потекао узрок штете. Ако је из заједничке просторије онда одговарају солидарно. Овде
одговорност не зависи од кривице. Ималац просторије се може ослободити одговорности ако
докаже да је штету изазвала виша сила (нпр земљотрес). Исти значај има и кривица трећег лица
које је неовлашћено заузео просторију. Кривица оштећеног могућа али баш ретко.
16
нема у скрипти
Такво осигурање је у интересу и дужника надокнаде, јер га спасава од економске пропасти која би
могла настати исплатом великих обештећења.
Путницима се сматрају: 1) лица која се налазе у превозном средству и која имају намеру
да путују; 2) лица која се налазе у кругу станице, пристаништа, луке, аеродрома или у
непосредној близини превозног средства, пре укрцавања, и која имају намеру да путују;
Осигурани случај чине штете које моторно возило за време употребе причини трећим
лицима. Оштећеник нема статус трећег лица ако је он: 1) власник моторног возила; 2)
возач моторног возила; 3) лице које је својевољно ушло у моторно возило чијом је
употребом њему причињена штета, а које је знало да је возило противправно одузето; 4)
лице које је штету претрпело употребом моторног возила за време званично одобрених
мото и картинг такмичења; 5) лице које је претрпело штету током превоза нуклеарног
материјала; 6) лице које је претрпело штету услед војних операција, маневара, побуна или
терористичких акција, ако постоји узрочна веза између тих дејстава и настале штете.
Износ најниже суме осигурања на коју може бити уговорено осигурање од
аутоодговорности утврђује Влада, на предлог НБС.
Треће оштећено лице има право на надокнаду штете захтева непосредно од друштва за
осигурање, чији је положај сличан јемцу. Друштво за осигурање дугује надокнаду штете
уместо власника моторног возила као осигураника и зато је његова обавеза акцесорне
природе. Другим речима, ако осигураник није одговоран за штету у конкретном случају,
надокнаду није могуће захтевати ни од друштва за осигурање као осигураваоца. Међутим,
захтеву оштећеника друштво за осигурање не може истаћи приговоре које би, због
непридржавања закона или уговора, могао истаћи осигуранику. С друге стране, осигурање
од аутоодговорности не искључује одговорност и самог власника аутомобила.
Оштећени може тражити надокнаду штете и од осигураника, јер он одговара солидарно са
друштвом за осигурање као осигуравачем. Међутим постоји разлика између ова два
дужника: 1. осигураник, бар теоријски одговара неограничено, 2.осигуравач одговара
само до висине осигуране суме.
Осигурано лице губи права из осигурања у следећим случајевима: 1) ако возач није
користио моторно возило у складу са његовом наменом; 2) ако возач није имао возачку
дозволу за управљање моторним возилом одређене категорије, осим ако је возило
управљало лице које је кандидат за возача и у време обуке за управљање; 3) ако је возачу
одузета возачка дозвола или је искључен из саобраћаја или му је изречена мера
безбедности забране управљања моторним возилом; 4) ако је возач управљао моторним
возилом под утицајем алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци; 5)
ако је возач штету проузроковао намерно; 6) ако је штета настала због тога што је моторно
возило било технички неисправно; 7) ако је возач после саобраћајне незгоде напустио
место догађаја, а да није дао своје личне податке и податке о осиуграању. Губитак права
из осигурања нема утицаја на право оштећеног лица на накнаду штете.
Ове врсте одговорности нису биле предвиђене Скицом. Немају ништа заједничко, то је
резидуална категорија, о ономе што се није могло сврстати нигде другде без великог
компромиса:
Држава одговара физичком лицу за штету које оно претрпи приликом јавног, насилног
испољавања политичких ставова. У питању је објективна одговорност и постоје само два
ослобађајућа разлога: виша сила и искључива радња самог оштећеника. Одговорност је
заснована на уставној обавези по којој је Република Србија дужна да уреди и осигура
одбрану и безбедност својих грађана.
У позицији оштећеника може да се нађе само физичко лице. Круг штета за које држава
дугује накнаду је ограничен на имовинску и неимовинску штету која је настала услед
смрти, телесне повреде или нарушавања здравља. Изменом ЗОО-a из 1985. овом кругу је
додата и штета настала оштећењем или уништењем имовине физичког лица. Имовинска
штета може да се састоји од стварне штете и изгубљене добити. Ако је ствар уништена
или оштећена умишљајним кривичним делом, што ће овде редовно бити случај, долази до
примене института pretium affectionis. Организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у
овим актима немају право на накнаду штете од државе по овом основу. Ако је познат
идентитет ових лица, држава има и право и обавезу да се од њих регресира. То право
застарева у року од 3 године од сазнања за учиниоца штете, односно 5 година од исплате
Нпр, ако неко на демонстрацијама оштети мој аутомобил, ја имам, као физичко лице,
право на накнаду штете. А ако оштети аутомобил моје фирме (правно лице) , не бих имала
право на накнаду штете. *ово се често даје на испиту, дакле ако се ради о правном лицу
које је претрпило штету, тада оно не би имало право на накнаду.
Ово је одговорност за штету која настаје реализацијом специфичног ризика који везујемо
за постојање гомиле људи на једном простору. Узрок штете треба да буду управо оне
ванредне околности које у таквим приликама могу наступити (нпр. гибање масе, општи
неред, паника). Реч је о имовинској и неимовинској штети насталој услед смрти, телесне
повреде или оштећења здравља. У позицији оштећеника може да се нађе само физичко
лице, које не мора нужно бити учесник догађаја, већ се може и случајно затећи близу
окупљене масе. Одговорно лице може бити како физичко, тако и правно лице. Оно
одговара за ризик које само генерише и од којег врло често има економску или другу
корист. Оштећеник може да тужи непосредно починиоца штете, ако му је познат његов
идентитет, и тада ће штетник одговарати по општим правилима.
Ако нам неко на некој прослави поломи телефон, организатор не би одговарао за то. Али, са
друге стране, ако нас неко гурне па паднемо, поломимо руку и завршимо у болници, онда би
се одговарало за ту штету.
Непружање помоћи је, у српском праву, кривичноправно санкционисано, при чему није
довољно да опасност прети по здравље, већ је неопходно да прети по живот. Не тражи се
наступање штетне последице. Насупрот томе, грађанскоправна одговорност може да се
заснује само ако је, услед омисије, изазвана штетна последица.
Из истог штетног догађаја могу, независно једна од друге, да настану и грађанскоправна и
кривичноправна одговорност за ускраћивање помоћи. Ово је најблаже постављена
грађанскоправна одговорност у нашем праву. То је субјективна вануговорна
одговорност. заснована на доказаној кривици. Одговоран је свако ко је другоме могао да
пружи неопходну помоћ, без опасности по себе, па је то пропустио. Одговорност је
ограничена на предвидљиву имовинску или неимовинску штету, насталу услед смрти,
телесне повреде или нарушавања здравља.
Лице које је по закону дужно да закључи одређени уговор, одговараће за штету коју
проузрокује тако што одбије да, без одлагања, на захтев заинтересованог лица, приступи
закључењу тог уговора. Заинтересована страна не може судским путем да приволи другу
страну на склапање уговора, него само да захтева накнаду штете која је причињена
омисијом. Ово је један вид објективне, вануговорне одговорности.
У позицији одговорног лица је лице које је нечињењем повредило своју законску обавезу
и на тај начин проузроковало штету. У позицији оштећеника налази се лице које је
захтевало од одговорног лица да са њим закључи уговор, па му је пропуштањем
закључења уговора, одговорно лице проузроковало штету. Законска обавеза одређеног
лица да закључује уговоре прописује се, на првом месту, у општем интересу. Смисао ових
правила је да се обезбеди несметани промет робе и услуга.
Реч је о одговорности правног лица које обавља комуналну или другу делатност од
општег интереса за штету коју проузрокује, ако без оправданог разлога обустави или
нередовно врши ту своју делатност. Оштећеник може бити и физичко и правно лице. Ова
одговорност је објективна и вануговорна17. Ради се о одговорности за нецелисходност -
посао није обављан или је нередовно обављан, па су изостали његови ефекти (нпр.
обустављање испоруке електричне енергије без најаве или пропуштање да се пут редовно
посипа сољу у зимским условима). Овај институт се често примењује код одговорности за
уједе паса луталица, где је предвиђена солидарна одговорност комуналног предузећа са
општином, односно градом. Највећи број правних писаца закључује да је једини
ослобађајући разлог виша сила. И ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА лежи на предузећима, тј. она
требају да докажу разлоге који њихове постпуке оправдавају.
ОДГОВОРНОСТ ВИШЕ ЛИЦА ЗА ИСТУ ШТЕТУ: Више лица могу бити одговорна за
исту штету. То се дешава онда кад је више њих, заједно или одвојено, учествовало у
изазивању штете. У ова лица спадају: непосредни извршиоци оштећујуће радње лица чије
је учешће било само посредно ( подстрекачи и помагачи). Све су они, гледајући ширу
слику, саучесници у проузроковању штете и зато судјелују у одговорности. Поред њих за
штету могу одговарати и трећа лица која су се на то својевољно обавезала (нпр.
осигуравалац) или их је обавезао закон (нпр. родитељ, послодавац...).
17
На вежбама је реченп да је субјективна, али са јакп ускп ппстављеним услпвима за пслпбађаое.
ЗОО, на питање какав је однос одговорности више лица за исту штету ( да ли одговарају
солидарно или подјељено), прописује солидарну одговорност свих лица која су штету
проузроковала радећи заједно. Поред тога, солидарно одговарају и лица која су штету
узроковала радећи независно једно од другог. И солидарна одговорност постоји и међу
лицима која су на неки начин повезана, ако је несумњиво да је неко од њих штету изазвао
а не може се утврдити ко је. Закон посебно прописује сол. одговорност наручиоца и
извођача радова на непокретности за штету трећем лицу, која му је нанета у вези са
извођењем тих радова, затим регресни поступак..
Посебно Закон о раду Србије садржи правила којима објашњава одговорност више
запослених који проузрокују штету своме послодавцу. Њихова одговорност је подељена-
сваки запослени је одговоран само за дио штете који је изазвао. А ако се не може утврдити
за сваког запосленог дио штете који је он изазвао, сматра се да су сви одговорни за штету
и сви је надокнађују у једнаким деловима. А ако више њих проузрокује штету
умишљајним кривичним дјелом онда им је одговорност солидарна.
НАКНАДА ШТЕТЕ
1. МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
Оно чиме се надокнађује, мора бити у сразмери са оним што се надокнађује ( надокнада
треба да буде еквивалент претрпљеног губитка). Усљед ње оштећени не би требало ни да
остане осиромашенији ни да постане богатији него што би био да није претрпео штету.
Као циљеви имовинске одговорности највише се истичу компензација и превенција.
Штете настају на различите начине и под различитим условима, па од тога зависи и циљ
обавезивања на надокнаду. Међутим, данас се водећим сматра принцип поправљања или
уклањања штете.
II- Облици надокнаде
Сврха накнада имовинске штете је репарација. Сходно начелу интегралне накнаде у ЗОО-
у, оштећеник има право на накнаду целокупне штете и ничега преко ње (чл. 190). У нашем
праву, основни начин накнаде имовинске штете је успостављање ранијег стања (натурална
реституција), а тек изузетно накнада у новцу.
Однос између ова два облика је такав: ЗОО даје предност натуралној ресистуцији у односу
на нов.накнаду, јер прописује да је одговорно лице дужно да успостави стање које је било
пре него што је штета настала. Међутим, он не тражи да се то стање успостави по сваку
цену, него допушта и новчану накнаду у два случаја(шест)18 :
1) Кад успостављање ранијег стања није могуће
2) Кад суд сматра да није нужно да одговорно лице успостави раније стање
3. Када успостављање ранијег стања не уклања штету у потпуности. Тада се остатак штете
надокнађује у новцу;
4. Када сам оштећеник захтева да му се штета накнади у новцу. Суд ће одбити овај захтев
само када то налажу околности конкретног случаја - ако је одговорном лицу теже да
штету надокнади у новцу, а при том се не дира у интерес оштећеника;
5. Код изгубљене добити;
6. Ако је оштећенику ствар одузета на недозв начин, и пропадне услед више силе (чл. 187).
Изузетак који зависи од оцене суда долази у обзир кад натурална реституција изискује
знатно већи издатак или труд него новчана надокнада (Ово је само преформулисано под
бројем 4 што је наведено горе). Повјерилац је начелно овлашћен да слободно изабере начин
надокнаде, али му треба ускратити могућност да то право злоупотреби- нпр. ако оправка
оштећене ствари спада у стално занимање починиоца штете, поверилац се мора
задовољити оправком.
18
НАУЧИТИ И ПВЕ ПСТАЛЕ ППДЈЕЛЕ (3,4,5..), КПЈЕ СУ НАВЕДЕ У КРИСТИЈАНУ ППД ИЗУЗЕТКЕ КАД ЈЕ
ДПЗВПЉЕНА НПВЧАНА НАКНАДА, ИАКП ГА РАДИШИЋ НЕ СППМИОЕ ИЗРИЧИТП
III- Утврђивање висине штете
Обавеза накнаде доспева у моменту настанка штете (чл. 186). По правилу, опсег штете
треба да докаже оштећени. Међутим, има штета чија се висина не може цифарски
доказати, јер оне нису, у ствари, ни настале него је само извесно да ће настати у
будућности (измакла добит)- колики је опсег тих будућих штета, суд мора да процени
према обичном току ствари и према мерама које је предузео оштећени. Суд то чини уз
помоћ вештака и странака.
За утврђивање висине штете долази у обзир три различита тренутка: тренутак у коме је
штета проузрокована, тренутак подизања тужбе и тренутак доношења судске пресуде.
Висина штете и надокнаде се одређују према тренутку доношења пресуде (чл.
189.)Ако је у питању будућа штета, , при њеној процени ваља водити рачуна о свим
околностима које би утицале на размере штете или на њену опстојност.
Новчана вредност уништене, оштећене или изгубљене ствари може се утврђивати на два
начина: према објективном и према субјективном мерилу.
Процена штете по субјективном мерилу је усмерено- да установи губитак који је, услед
неке позитивне или негативне чињенице, настао у имовинским приликама самог
оштећеног. Ради се о утврђивању вредности коју је свар имала за оштећеног, тј. о њеној
индивидуалној вредности (pretium singulare). Та вредност назива се субјективна вредност
или интерес.
Интерес може бити раван објективној вредности ствари, али не и мањи од ње, јер је
објективна вредност она коју ствар има за сваког, па и за конкретног повериоца. Сматра се
да је интерес већи од објективне вредноси у случају кад је уништена или оштећена ствар
била од посебно велике користи за оштећеног, или кад је заједно са другим његовим
стварима чинила економску целину- па је услед губитка ње и вредност тих ствари сада
мања.
Објективна (тржишна-прометна) вредност чини срж захтева за надокнаду штете. Она је
минимум накнаде. Само у случају да оштећени тражи намирење веће штете ( у смислу
интереса), и ако је у стању да то оправда својим посебним приликама, онда се и та штета
може узети у обзир, под условом да је досуђивање надокнаде иначе немогуће.
Уместо тога када би се оштећеном давала новчана вредност старе ствари која је уништена
тиме би се оштећени стављао у гору позицију од оне у којој је био пре штетног догађаја,
јер сад мора сам да доплати разлику до цене нове ствари- а уз то може да се деси да
оштећени и нема новчаних средстава којима би подмирио ту исту разлику.
Ако је приликом штете настао за оштећеника и неки добитак, о њему се, приликом
одређивања висине накнаде, треба водити рачуна у разумној мери (чл. 266, ст. 3).
Проузроковање штете некад може донети и одређене користи оштећеном. Прије свега,
могуће је да ствар уништена туђом кривицом има још извесну вреднос. И на крају, могуће
је да оштећени, сходно претрпљеној штети, стекне неки добитак и од трећих лица- тај
добитак може бити израз или доброчинства или обавезе трећег према оштећенику ( нпр.
пензија, инвалиднина, сума осигурања...)
Овај институ своју сврху налази у утврђивању износа штете. Поставља се питање да ли
корист треба одузети од штете- урачунати је у надокнаду. Несумњиво је да корист у
облику сачуваног остатка уништене ствари умањује донекле штету, и сматра се да њу
ваља урачунати у надокнаду штете- иначе би се оштећени надокнадом неосновано
обогатио. Проблем настаје код осталих облика користи. Данас преовлађује схватање да
одузимање користи од штете је изузетак, а не правило ( сматра се да сви случајеви
користи нису једнаки и да се немогу третирати на исти начин). Питање које користи-
треба, а које- не треба урачунавати у надоканду штете зависи од оцјене суда, који су
служи начелом савесности и поштења ( води се рачуна „ у разумној мери―)
Оштећени има право на потпуну надокнаду претрпљене штете. ( нач. интегралне накнаде).
Зоо полази од овог начела прописујући да ће суд, узимајући у обзир и околности које су
наступиле после проузроковања штете, досудити надокнаду у износу који је потребан да
се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није
било штетне радње или пропуштања. Овај принцип подупире и одредба : да оштећеник
има право како на надокнаду обичне штете, тако и измакле користи.
Институт снижења накнаде (чл. 191): Висина утврђене штете не одређује увек и висину
надокнаде коју ће оштећени добити. Законодавац овлшћује суд да надокнаду може и
снизити. Разлози за снижење накнаде су: А) мањи степен кривице починиоца, Б) кривица
оштећеног, В) слабо имовно стање починиоца штете, Г) радња штетника у интересу
оштећеника , Д) несигурност узрочне везе и Ђ) други разлози
А.- Мањи степен кривице починиоца штете
Б. – Кривица оштећеног
Штавише, требало би, можда, повериоцу признати право да и доцније, у разумном року,
захтева надокнаду неисплаћене штете ако се имовно стање дужниково побољша. У
најмању руку, он би могао задржати право да доцније тражи исплату неподмирене штете,
уколико постоји вероватноћа да дужник постане платежно способан.**Међутим,
надокнада се може снизити једино у случају кад је штета нанесена обичном непажњом.
Уколико штета буде нанијета са намером или грубом непажњом, нема право да се позива
на слабо имовинско стање.
Постоји могућност смањења накнаде и онда кад је штетник проузроковао штету радећи
нешто у корист оштећеника
(нпр. пословодство без налога или уговор о бесплатној остави). Тада ће суд као мерило
кривице да примени пажњу коју такав штетник испољава у сопственим стварима.
У разлоге снижења надокнаде могу да се уброје и јос неке околности на страни оштећеног
и штетника. Ове ситуације нису општеприхваћене и њихов правни значај је споран и
несигуран. Ту спадају :
1) Конституционе предиспозиције усмрћеног или повређеног лица, тј. склоност организма
ка оштећењима или ка ненормално тешким реакцијама на оштећења. Поред тога овдје се
могу убројати и латентна обољења и болесна стања. Све у свему, овдје све околности
утичу да штета буде већа него што би иначе била. Ваља их сматрати случајним. Овдје
постоји сумња, да пристутво конституционих предиспозција доводи до сваљивања
цјелокупне штете са оштећеног на починиоца . Према логици иде, лице које је одговорно
само за један део узрока, треба и да одговара само за један део штете- штета која се своји
на конституционе предиспозиције оштећеног треба да падне на његов терет.
2) Стање нужде починиоца штете- под условом да га он сам није скривио, сматра се
разлогом за снижење надокнаде. ЗОО ограничава одговоност лица од којег је опасност
отклоњена до износа користи коју је оно од тога имало
2. НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
Када суд одлучује о основаности захтева за накнаду неимовинске штете, као и о висини
накнаде, он треба да води рачуна о значају повређеног добра, о циљу коме служи накнада,
али и о томе да се накнадом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и
друштвеном сврхом (чл. 200).
Право на накнаду неимовинске штете је непреносиво и ненаследиво, изузев ако је за
живота преминулог признато правоснажном судском одлуком или писменим споразумом.
Под истим условима, то потраживање може бити предмет уступања, пребијања и
принудног извршења (чл. 204). У нашем праву, правно лице нема право на накнаду
нематеријалне штете; они имају право на објављивање пресуде, исправке, демантија из
члана 199, али то није накнада штете, већ грађанскоправна санкција.
Суд ће, на захтев оштећеника, досудити накнаду и за будућу нематеријалну штету, ако је
по редовном току извесно да ће она трајати и у будућности. Судови, користе овај концепт
да би досудили накнаду за душевни бол малом детету због губитка родитеља (чл. 203).
19
numerus clausus у српскпм праву
20
Није наведен у коизи
*Концепт будуће штете (203) - суд може досудити накнаду штете ако је извесно да ће
оштећеник трпети штету у будућности (нпр. када nasciturus изгуби оца)!
1. Правичну накнаду за душевне болове поводом смрти блиског лица могу да остваре
брачни друг, деца, родитељи, као и браћа и сестре али и ванбрачни друг; УСЛОВ за
браћу/сестре/ванбрачног друга - преминули живео у трајној заједници живота;
Са становишта облигационог права, смрт није сама по себи штета, већ природни догађај
који постаје узрок штете.
ОБЛИЦИ ШТЕТЕ:
4. Штета трећих лица због претрпљених душевних болова; БОЛНИНА, чл 201 ЗОО.22
Код детета које нема представу о болу, због стадијума развоја у ком је (пре пете, шесте
године), досуђује се накнада штете коју ће дете трпети током развоја.
21
Нема у скрипти, кап ни 4.
22
на некпј пд претхпдних страна су набрпјани пни кпји имају пр на бплнину
Објављивање пресуде или исправке као облик накнаде нематеријалне штете
Сама повреда права личности, у нашем праву, не представља штету. Међутим, предвиђен
је један институт који има за циљ санкционисање повреде права личности, било физичког,
било правног лица, независно од тога да ли је поводом повреде дошло до имовинске или
неимовинске штете (чл. 199). У случају такве повреде, повређена страна може да тражи
објављивање пресуде или исправке о трошку штетника, повлачење изјаве којом је
учињена повреда или нешто друго чиме се постиже сатисфакција (нпр. извињење).
- Али, правно лице има друга средства на располагању уместо новчане накнаде
нематеријалне штете; то су средства из члана 199. ЗОО. Суд, на захтев правног (и
физичког лица) може наредити: 1) Објављивање пресуде,
2) Објављивање исправке,
3) Повлачење изјаве (деманти)
У средствима јавног информисања, а на трошак самог штетника!
Људска част се дефинише као скуп морално-етичких начела којима се руководи лице у
својим друштвеним и личним поступцима, а обухвата моралну исправност, углед, част,
репутацију... Право на част је лично право, које се штити путем грађанске и кривичне
одговорности. Повреда се може учинити усмено, писмено или путем одређених средстава
као што су радио, телевизија, штампа или на јавним скуповима или јавном месту, путем
изјава којима се омаловажава или не поштује и тиме доводи до умањења његовог угледа у
друштву. Лице чија је част повређена може захтевати накнаду и материјалне (нпр. губитак
посла због повреде угледа и сл.) и нематеријалне штете као последицу.
Штета се може нанети изношењем или преношењем неистинитих навода о другоме, при
чему онај ко то чини зна или би морао да знати да су ти наводи неистинити.
Изношење таквих навода у стању је да нанесе и материјалну (нпр. отказ зато што је неко о
оштећенику изнео неистините наводе) и нематеријалну штету.
Овај вид штете најчешће настаје као последица нелојалне конкуренције, која је сама по
себи супротна добрим обичајима и пословном моралу.
Изношење или преношење неистинитих навода значи учињену повреду, не своју оцену
или суд (мишљење), јер Устав гарантује право на сопствено мишљење и његово
испољавање. За грађанскоправну одговорност довољан је било који степен кривице.
*члан 198 300, повреда части и ширење неистинитих навода -ту се досуђује накнада
материјалне штете уколико је неко ширио неистините наводе за које је знао да су
неистинити, он ће имати обавезу да накнади материјалну штету услед повреде части лицу
о ком је ширио неистине. То не важи ако је неко ширио неистините наводе за које је
вјеровао да јесу истините.
ЗАСТАРЕЛОСТ ПРАВА НА НАКНАДУ:
Право на накнаду штете застарева у субјективном року од 3 године од када је оштећеник
сазнао за штету и за идентитет штетника, а у сваком случају, у објективном року од 5
година од када је штета настала.
Утужено потраживање накнаде штете застарева у општем року од 10 година.
Потраживање накнаде штете у области уговорне одговорности застарева за оно време које
је иначе предвиђено за застарелост те уговорне обавезе. Ако је штета проузрокована
кривичним делом, а рок у којем се учинилац може кривично гонити је дужи него што
износе стандардни рокови застаревања накнаде штете, рок застарелости ће истећи тек када
истекне време застарелости за кривично гоњење - привилеговани рок застарелости (чл.
377). Тај привилеговани рок важи и према одговорном лицу које одговара по правилима
одговорности за другога
Кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог
лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан
да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи. Обавеза
враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ
који се није остварио или који је касније отпао. Стање поремећене равнотеже између две
имовине које правни поредак не одобрава. Ако се то догоди, лице на чији је рачун
обогаћење уследило има право на тужбу против обогаћеног (condictio sine causa). Тужбом
се може тражити повраћај оног што је неосновано стечено или надокнада његове
вредности. Постоји неколико установа која се тичу трансфера имовине без правног
основа.
У тој области, на првом месту је стицање без основа и у оквиру њега различити облици
кондикције и верзије. Том институту треба придодати и гестије. Ту спадају и различити
регресни захтеви, али и побијање дужникових правних радњи. Иако засебан, по правилу је
супсидијаран извор облигационих односа, јер долази до изражаја само у случају кад се
потраживање не може извести из права својине, уговора, незваног вршења туђих послова
или из проузроковања штете другоме.
Обогаћење значи свако побољшање имовинског стања. Постоје два начина на које се може
десити:
1. Увећањем имовине - порастом активе или смањењем пасиве. Актива расте стицањем
имовинских права (стварних или тражбених) или задобијањем државине ствари. О
смањењу пасиве је реч када нпр. дође до неоснованог отпуста дуга или исплате туђег дуга;
Неосновано обогаћење може бити и неимовинско (нпр. неко прими лекове намењене
другоме, па се обогаћење састоји у побољшању здравља). Претпоставка таквог обогаћења
јесте да прибављена корист буде проценљива у новцу и да њој одговара извесно
осиромашење другог лица, које се може надокнадити.
?Ако су добитак и губитак различите новчане вредности, која вредност нам је полазиште за обим
реституције?
З А Д А Т А К: Пожар који се десио у близини хотела А има за последицу да се повећа потражња
гостију за нешто даљим хотелом Б.Да ли се хотел Б неосновано обогатио?
2. ОСИРОМАШЕЊЕ ДРУГОГ ЛИЦА као претпоставка неоснованог обогаћења
Осиромашени не може да захтева више него што износи његово осиромашење, али
исто тако не може да захтева више од неоснованог обогаћења друге стране
Неосновано обогаћење настаје најчешће услед неке радње самог осиромашеног лица (он је
увек поверилац), зато што је оно извршило извесну чинидбу обогаћеном.
Чинидба се може састојати у преносу неког права на ствар или државине ствари или у
пружању услуга. Три су могућа случаја обогаћења услед радње осиромашеног:
У овом случају, исплатилац зна да плаћа недуговано, није у заблуди о томе да дуг у
тренутку исплате постоји, али је у заблуди да ће дуг касније настати (нпр. лице плати
закупнину 6 месеци унапред, па се уговор о закупу не закључи).
Право на повраћај настаје пошто се покаже да се правни основ више не може обистинити
или кад истекне уговорено време у коме је требало да се обистини. Повраћај је искључен
ако је исплатилац, противно начелу савесности и поштења, спречио касније остварење
услова. То важи и у случају кад је исплатилац знао да се основ не може испунити. Ако су
то обе стране знале, реч је о симулованом основу, па ће се исплата просуђивати према
стварном основу који су стране имале у виду;
3. Исплата с обзиром на основ који је касније отпао - у тренутку исплате правни основ је
постојао, али је касније отпао (нпр. једна страна испуни своју обавезу према другој, па се
уговор поништи због рушљивости, или кад обавеза друге стране постане немогућа услед
догађаја за који није одговорна).
У свим тим случајевима, онај коме је исплата учињена држи примљено без основа, те
исплатилац има право на реституцију (condictio ab causam finitam).
2. ОБОГАЋЕЊЕ УСЛЕД ВЛАСТИТЕ РАДЊЕ
То су, по правилу, недопуштене радње, којима извршилац не стиче никакво право него
неосновано присваја извесне вредности из туђе имовине. Најважнији случај састоји се у
неовлашћеном коришћењу или утрошку туђе ствар у своју корист.
Утрошак подразумева и прераду као и грађење туђим материјалом на свом земљишту, под
условом да је онај ко то чини стекао право својине на новој ствари. Са утрошком се
изједначује мешање или спајање туђих са својим стварима. Најзад, утрошак обухвата и
неовлашћено (пуноважно) располагање туђим правом и наплату туђег потраживања (код
вредносних папира који гласе на доносиоца).
ПРИМЕРИ: Стицалац употребљава возило које је већ продао, Стицалац не користи ствар
непсоредно, већ је даје другоме на употребу и наплаћује корист од те употребе (наплаћује
закуп), Лице угради ту ствар у своју ствар, помеша туђу луксузну робу са својом робом
У свим тим ситуацијама, осиромашени може захтевати и надокнаду штете, али независно
од права на надокнаду штете или у одсуству штете, осиромашени има право на надокнаду
користи коју је обогаћени стекао употребом његове ствари (чл. 219). Ако застари
право на накнаду штете, оштећеној страни преостаје захтев из правно неоснованог
обогаћења (чл. 209). Тада ће оштећеник добити накнаду само за део штете који
представља неосновано обогаћење, али ће уживати заштиту дуже, јер важи општи рок
застарелости од 10 година.
Дешава се и да се једно лице обогати услед радње трећег или извесног спољног догађаја.
Ту је реч о ситуацијама где неко употреби ствар једног лица у корист другога, а нема
услова за примену правила о пословодству без налога (чл. 217), или где неко помеша или
споји покретне ствари различитих сопственика. Мешање и спајање ствари могуће је и
услед спољног догађаја (нпр. поплаве). Лице коме оне припадну обогаћено је на туђи
рачун и дужно је да надокнади вредност свог обогаћења.
ПРАВА ДУЖНИКА/СТИЦАОЦА:
1. право на накнаду нужних и корисних трошкова (нпр. за плаћену царину или порез)
2. право да узме оно чиме је ствар побољшао.
И несавесни обогаћени има право на надокнаду нужних трошкова, а корисних трошкова
само до износа увећања вредности у тренутку враћања (чл. 215).
ТУЖБА – КОНДИКЦИЈА:
Тужилац: осиромашени
Тужени: обогаћени и универзални сукцесори
Шта се тражи: враћање ствари у назад имовину или вредности за коју се тужени без
основа обогатио
Рок: 10 година од обогаћења
Шта ако је обогаћени ствар коју је стекао без основа отуђио трећем лицу?
И ове две тужбе искључују једна другу - ако има места тужби због неиспуњења уговорне
обавезе, кондикција мора изостати. На њу постоји право тек кад се правни основ уговора
сруши, када се уговор раскине.
Према тужби за надокнаду штете
Немања пролази својом улицом у Сомбору и види да је његова комшиница Данијела оставила
аутомобил на средини улице и кључеве у брави. Желећи да предупреди ситуацију да друго возило
не може да прође, Немања узме кључ и попне Данијелин аутомобил на тротоар. Том приликом,
међутим, Немања огребе ауто о ивичњак. Да ли је овде реч о незваном вршењу туђих послова у
смислу ЗОО?
Када један облигациони однос произлази из незваног вршења туђих послова, на једној
страни се налази пословођа без налога, односно незвани вршилац (negotiorum gestor), а на
другој господар посла (dominus negotii). И један и други се истовремено налазе у позицији
и повериоца и дужника. За разлику од уговора и једностране изјаве воље, пословодство
без налога није правни посао, чак ни онда када су туђи послови који се незвано врше
правни послови, те се не тражи пословна способност ових лица.
Начелно, мешање у туђе послове је забрањено. Ако од мешања у туђи посао настане
штета, штетник ће одговарати по општим правилима о вануговорној одговорности.
Постоје, наравно, неке изузетне ситуације у којима постоји обавеза мешања (нпр. чл. 182).
Некада је мешање у туђе послове оправдано - онда када је туђи посао ургентан, када не
трпи одлагање.
Али, и када је посао ургентан, не постоји никаква обавеза мешања. Међутим, ако до њега
дође, настаје облигациони однос између пословође без налога и господара посла.
УСЛОВИ:
1. Да је дошло до вршења неког правног или материјалног посла. Радња вршиоца посла
мора бити активна, јер само трпљење или уздржавање није довољно;
2. Да су послови који се врше претежно или суштински туђи (могуће је да предузета
радња буде корисна и незваном вршиоцу).
У правној теорији се прави разлика између објективно и субјективно туђих
послова: а. Објективно туђим се сматрају послови који по самој својој природи и
садржини припадају неком другом, а не вршиоцу посла (нпр. исплата туђег рачуна
за струју); б. Субјективно туђи послови су они који су по својој природи
неутрални, али спадају у туђе с обзиром на усмерену вољу пословође (нпр.
куповина за другога неке ствари која иначе може да задовољи одређене потребе и
других лица). Ако је посао по својој природи неутралан, не претпоставља се да га је
пословођа без налога предузео као туђи, већ то мора бити доказано; - МОРА ДА СЕ
ДОКАЖЕ ДА ЈЕ ПОСАО БЕЗ НАЛОГА!!!!
3. Да се посао обавља без налога, односно без овлашћења (пословођа без налога поступа
као да је налогопримац - у своје име, а за туђ рачун, или као да је пуномоћник - у туђе име
и за туђ рачун);
4. Да се ови послови врше у циљу заштите неодложних интереса господара посла;
5. Да пословођа без налога има намеру да захтева награду. Ова намера се претпоставља,
али се господару посла признаје право да ту претпоставку обара доказујући супротно.
Права и обавезе пословође без налога: ОБАВЕЗЕ ПОСЛОВОЂЕ:
1. Једном када се умеша, незвани вршилац има обавезу да настави започети посао, ако је
то разумно могуће
2. Да, што је пре могуће, обавести господара посла о свом мешању. Уколико господар
посла умре, дужан је да обавести његове наследнике. С друге стране, у случају смрти
пословође, његови наследници су дужни да што пре о томе обавесте господара посла, као
и да изврше оне радње чије би одлагање могло имати штетне последице по њега.
По окончању посла, незвани вршилац треба да положи рачун господару посла и да му
преда све што је прибавио вршећи његов посао. У свему осталом, има обавезе као да је
налогопримац.
3. ОДГОВОРНОСТ ПОСЛОВОЂЕ: Пословођа без налога је дужан да поступа као добар
домаћин, односно као добар привредник, и да се руководи стварним или вероватним
намерама и потребама господара посла.
4. По окончању посла, незвани вршилац мора предати све користи које је стекао
обављајући туђи посао и да положи рачун господару посла.
У свему осталом његов правни положај се уподобљава положају пуномоћника, односно
налогопримца.
Ситуација кад пословођа причини штету газди: Ако, приликом вршења туђег посла,
причини штету господару посла, одговараће по општим правилима о вануговорној
одговорности, уз одређене специфичности, које се тичу искључења правила о интегралној
накнади. Наиме, суд може, с обзиром на околности у којима се он незвано прихватио
туђег посла, смањити његову одговорност или га сасвим ослободити одговорности за
непажњу (чл. 222, ст. 3). Такође, на основу института снижења накнаде, ако је штетник
проузроковао штету радећи нешто ради користи оштећеника, суд може одредити мању
накнаду, водећи рачуна о брижљивости коју штетник показује у сопственим пословима
(чл. 191, ст. 2). За одговорност пословно неспособног пословође важе правила о уговорној
и вануговорној одговорности пословно неспособних лица.
ПРАВА ПОСЛОВОЂЕ:
Нпр. једно лице позове водоинсталатера и са њим закључи уговор о делу за рачун
господара посла. То лице има право да га господар посла ослободи свих обавеза које
произлазе из тог уговора- било да плати, било да преузме дуг или да му то лице уступи
уговор.
Нпр. једно лице закључи уговор са водоинсталатером у име и за рачун господара посла
као да је његов пуномоћник, иако није био овлашћен.
2. Поред тога, има право да му господар посла надокнади све нужне и корисне издатке
које је имао обављајући његов посао (нема право на луксузне трошкове).
3. Право да му надокнади претрпљену штету по општим правилима о вануговорној
одговорности, чак и онда кад је очекивани резулат посла изостао.
4. Пословођа без налога има право на награду само онда када је био успешан. Код нужног
пословодства је то само ако је отклонио штету, а код корисног само ако је прибавио
корист за господара посла.
5. Право да однесе ствари којима је повећао имовину господара посла, ако оне могу да се
одвоје од ствари на коју су додате (ius tollendi). Ако господар посла оптира да задржи те
издатке, дужан је да пословођи без налога накнади њихову садашњу вредност, но највише
до износа учињених издатака.
- Ако лице врши туђи посао у намери да другоме помогне, а нису испуњени услови за
пословодство без налога, има право на надокнаду учињених трошкова, али највише до
висине користи коју је други стекао (чл. 224).
1. З А Д А Т А К: Зоран и Јован из Србије имају куће један поред другог у Њивицама преко пута
Херцег Новог које често изнајмљују туристима. Зоран је дошао са породицом већ 1. јуна, док је
Јован као отац деце од 7 и 10 година чекао 15. јун да почне распуст. Другог јуна Јован крене без
телефона у маркет Воли и чује млади брачни пар из Русије и како се распитује за закуп куће у
Њивицама на 3 дана за 3000 евра уз укључен доручак. Зоран им одмах понуди Јованову кућу и они
пристану. А) Да ли је овде реч о незваном вршењу туђих послова?
Б) Које су Зоранове обавезе?
Ц) Ако је Зоран куповао кавијар и тартуфе Русима за доручак, да ли ће добити накнаду трошкова?
Д) Ако Јован одобри посао, која се правна правила примењују?
Е) Каква ће бити ситуација ако је Јован унапред забранио Зорану да издаје његову кућу
2. З А Д А Т А К: Мирјана је као медицинска сестра нашла посао у Немачкој и преселила се тамо.
Комшиница Славица се понудила да јој плаћа рачуне док је у иностранству, али јој је Мирјана то
изричито забранила. Међутим, Славица види да је Мирјани стигла опомена од јавног извршитеља,
па узме и плати рачуне своје комшинице. Када јој је тражила да јој надокнади учињени издатак,
Мирјана је одбила позивајући се на то да је Славици изричито забранила да плаћа њене рачуне.
Славица је тужи.
Ко ће добити спор?
3. З А Д А Т А К; Славица се такође понудила да окопава Мирјанину башту и сређује јој
двориште, што је Мирјана такође одбила. Међутим, Славица је упркос забрани сваке недеље
куповала и стављала ђубриво, садила и пресађивала цвеће и косила траву у дворишту своје
комшинице. а) Да ли ће она имати право на накнаду трошкова?
б) Ако је Славица приликом сређивања Мирјаниног дворишта оставила укључену Мирјанину
косилицу, која је прегорела, да ли ће одговарати за штету?
Недопуштено пословодство без налога (ВРШЕЊЕ ПОСЛА УПРКОС ЗАБРАНИ)
Господар посла може да забрани да се конкретно лице или било ко други меша у његов
посао, чак и онда када је тај посао ургентан. Ако, упркос забрани, дође до вршења туђег
посла, а незвани вршилац је за ту забрану знао или морао знати, онда то представља
деликт и одговорно лице ће за евентуалну штету одговарати по правилима о
објективној одговорности (чл. 226). Претпоставиће се да је незвани вршилац знао за
забрану само када је она јасно изражена. Међутим, не мора бити изричито исказана, већ
може произићи и из саме природе ствари
(нпр. зато што вршење посла противречи интересу господара). Ако је забрана незаконита
или неморална, примењиваће се општа правила о пословодству без налога, као да забране
није ни било (нпр. допуштено је издржавати туђе дете, ако то не чији онај чија је то
законска дужност).
Ако неко лице врши туђи посао у намери да за себе задржи постигнуту корист, оно је по
закону дужно да, на захтев господара посла, положи рачун као да је било пословођа без
налога и да му преда све постигнуте користи. Поред тога, господар посла може да захтева
и повраћај у пређашње стање, као и накнаду штете коју је пословођа без налога успут
причинио. Претпоставка за то је да је пословођа без налога знао да је посао туђи или је то
морао знати. Уколико је био у опростивој заблуди, за његову обавезу према господару
посла важе правила о неоснованом обогаћењу (чл. 219). Ако господар посла накнадно
одобри извршени посао, пословођа без налога ће се сматрати налогопримцем, као да је од
почетка између њих постојао уговор о налогу (чл. 228).
У римском праву се сматрало да из изјаве воље једног лица не може настати облигациони однос.
Тај став се до данас задржао у енглеском праву - да би из једностране изјаве воље настао
облигациони однос, друга страна мора да да нешто заузврат, макар и неку симболичну вредност.
Германски правни системи прихватају могућност да једнострана изјава воље буде извор
облигационог односа, али само онда када су такви случајеви изричито наведени у закону.
Наше право се, у овој области, развијало под утицајем германског права, те једнострана
изјава воље, по изузетку, ствара обавезу у правном смислу, онда када то законодавац
изричито предвиди
1. НЕОПОЗИВА ПОНУДА
Понуда конституише једну правну моћ за понуђеног, тако да понуђени изјавом своје
правно релевантно воље може да доведе до закључења уговора. Та изјава правно
релевантне воље зове се изјава о прихватању. Њу треба разликовати од пријема - пријем је
нека фактичка радња. Неопозива понуда представља извор облигације само за понудиоца -
он има обавезу да понуду одржи одређено време (чл. 36). То правило је диспозитивне
природе и понудилац може искључити неопозивост своје понуде - клаузулом sine obligo.
Неопозивост је искључена и када опозивост понуде произлази из обичаја, односно из
природе одређеног правног посла, као и када законодавац искључи обавезност понуде.
Према ЗЗП-у, потрошачева понуда је увек опозива, а то правило је императивно.
Пример: Ја нудим Марку да купи моју ташну за 10е. Из тог будућег уговора о продаји настаће моја
обавеза да Марку предам ташну у својину и да га заштитим од материјалних и правних
недостатака. За Марка ће настати обавеза да прими ствар и да плати цену. Ниједна од тих обавеза
не може да настане из понуде. Ја као продавац могу да дугујем ствар и заштиту само ако уговор
буде закључен, тј. ове обавезе настају из тог уговора. Из понуде може да настане само једна
обавеза, а то је да понуду одржим подобном за прихват једно одређено време. У српском праву
понуде су начелно неопозиве.
- Понуда може да буде извор облигације само у једном смислу - да створи обавезу за
понудиоца да је одржи одређено време, односно да је не опозове. Из понуде не може да
настане обавеза, било понудиоца, било понудјеног да учине оно што је било предвиђено
самим уговором. Нпр. понудиоца да плати цену или понуђенога да испоручи ствар. Оне
могу да настану тек из самог уговора, не из понуде.
Јавно обећање награде је једнострана изјава воље која је јавно учињена већем броју људи.
Том изјавом воље обећалац себе обавезује да исплати одређену награду лицу које изврши
радњу означену у изјави. Основно правило - обећање награде које је учињено јавним
огласом ономе ко изврши одређену радњу, оствари неки успех, надје се у некој ситуацији
ствара обавезу за обећаоца да то испуни.
Конкурс је једна врста јавног обећања награде где се награда обећава ономе ко
најбоље изврши одређени посао. Организатор конкурса је дужан да у јавном обећању
одреди рок, па ће, по природи ствари, његово обећање бити неопозиво. КОНКУРС ИМА
ОДРЕЂЕНИ РОК, НЕ МОЖЕ СЕ ОПОЗВАТИ. Траје или околико колико одреди
оргаизатор или годину дана од објављивања конкурса. Овде се ради о још два рока – о
року за пријаву на конкурс и о року у коме је организатор дужан да донесе одлуку по
конкурсу. Уколико их не одреди он, свако ко жели да учествује има право да тражи да их
суд одреди.
Овде је реч о јавном обећању награде где се "награда" састоји у закљ. уговора. Изузетно,
ако наручилац посла искључи у свом јавном обећању властиту обавезу да приступи
закључењу уговора, онда ће се ова ситуација квалификовати као позив на понуду.
2. Позив упућен одређеном или неодређеном броју лица на надметање за уметничко или
техничко решење намераваних радова обавезује позиваоца да, под условима садржаним у
позиву на надметање, закључи уговор са учесником чије решење прихвати комисија чији
је састав унапред објављен, изузев ако је ту обавезу искључио у позиву на надметање.
ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ПОТРАЖИВАЊА
СТВАРНА/РЕАЛНА ЛИЧНА/ПЕРСОНАЛНИ
Ствар унапред дата као гаранција Обав. да ће нешто дати ако се не испуни
ЗАЛОГА ЈЕМСТВО
КАПАРА УГОВОРНА КАЗНА
КАУЦИЈА ОДУСТАНИЦА
+ Бангарска гаранција
+ Пасивна солидарност
1. УГОВОРНА КАЗНА
Уговорна казна је одређена новчана сума или нека друга материјална корист коју дужник
обећа да ће дати повериоцу уколико своју обавезу уопште не испуни или је не испуни у
року. Уговорна казна је акцесорна, те претпоставља да постоји нека главна обавеза. Та
обавеза има, најчешће, уговорно порекло, мада може потицати и из осталих извора
облигационих односа. Споразум о уговорној казни може се закључити истовремено кад и
уговор из којег је настала главна обавеза или касније. Висина уговорне казне одређује се
на више начина: у једном укупном износу, у проценту, за сваки дан задоцњења или на који
други начин. У начелу, уговорна казна може да се уговори у било којој форми. Изузетак
постоји онда када је реч о обезбеђењу обавезе из формалног уговора - тада се тражи
паралелизам форми (чл. 271).
Међутим, уговорна казна се не може уговарати за новчане обавезе, јер су оне осигуране
правом на затезну камату (чл. 270, ст. 3). Уговорна казна је споредна обавеза, па зато дели
судбину главне обавезе чије испуњење осигурава. Из тога проистичу следеће последице:
1. Ако је уговор из којег извире главна обавеза ништав, биће ништав и споразум о
уговорној казни;
2. Ако се главна обавеза угаси на било који начин, гаси се и споразум о уговорној казни;
3. Ако је неиспуњење последица узрока за који дужник не одговара, споразум о уговорној
казни губи правно дејство;
4. Ако се главно потраживање уступи другоме, уступљено је и право на уговорну казну.
Уговорна казна, у нашем праву, истовремено остварује две, подједнако важне функције:
1. Функција средства обезбеђења постојеће обавезе;
2. Функција средства за накнаду штете.
Облици уговорне казне
С обзиром на услов плаћања, постоје два основна облика:
1. Уговорна казна због неиспуњења (алтернативна),
2. Уговорна казна због задоцњења са испуњењем (кумулативна).
Ако нешто друго не произлази из уговора, важи законска претпоставка у корист уговорне
казне због задоцњења (чл. 270, ст. 2).
Уговорна казна због неиспуњења обавезе има циљ да замени повериочев интерес за
испуњење главне обавезе. Стога, он може само да бира између ова два потраживања - ово
су алтернативни захтеви и не могу се кумулирати. Када поверилац оптира за казну и о
томе обавести дужника на поуздан начин, више не може да тражи испуњење обавезе. Исто
тако, ако је макар и делимично примио испуњење главне обавезе, губи право на уговорну
казну. Уговорна казна због неиспуњења, по правилу, нема карактер одустанице, осим ако
је то била намера уговорника (чл. 273, ст. 3).
Уговорна казна због задоцњења са испуњењем служи као покриће за штету коју је
поверилац претрпео услед дужниковог доцњења. Поверилац може, у овом случају,
захтевати и једно и друго, јер се ова потраживања допуњавају. Међутим, поверилац не
може захтевати уговорну казну због доцњења, ако је примио испуњење обавезе, а није без
одлагања саопштио дужнику да задржава право на уговорну казну (чл. 273, ст. 5).
Поверилац може да захтева уговорну казну независно од тога да ли трпи икакву штету.
Међутим, ако је штета коју поверилац трпи већа од уговорне казне, он може да наплати
уговорну казну, а да за остатак претрпљене штете захтева накнаду, по општим правилима
о уговорној одговорности. У случају да закон предвиђа пенале, као обавезу дужника у
доцњи да плаћа одређени проценат од обавезе са чијим извршењем казни, поверилац их не
може захтевати кумулативно са уговорном казном (чл. 276).
1. З А Д А Т А К: Јована дугује Хани 10.000 динара по основу уговора о зајму. Уговор садржи
одредбу о уговорној казни за задоцњење. Да ли је овај уговор пуноважан?
Која се форма захтева за уговарање уговорне казне?
2. З А Д А Т А К: Столар Давид и Матија су закључили уговор о делу (израда радног стола и
полице) и уговорили уговорну казну. Давид је требало да испоручи сто и полицу 20. децембра, а
за сваки дан задоцњења плати по 500 динара. Матија је њему требало да плати 15.000 динара за
израђен намештај. Давид је 25. децембра ујутру њему довезао намештај, а Матија му платио
15.000.
А) Увече се Матија сети да му Давид дугује 2.000 динара по основу уговорне казне. Да ли ће моћи
да захтева тај новац?
Б) Да ли би могао да захтева 2.000 динара уколико је Давид задоцнио са испуњењем јер је био у
болници пошто су га ударила кола на пешачком прелазу?
ц) Да ли је могла да се уговори уговорна казна за Матијину обавезу?
3. З А Д А Т А К; Даница одлучи да унајми Иву, дизајнерку ентеријера да јој окити кућу за
новогодишње празнике 25. децембра за 50.000 динара. Уговориле су да ће Ива, у случају
неиспуњења обавезе, платити Даници 10.000 динара. Ива се 25. децембра није појавила код
Данице. Даница је унајмила Ољу која јој је кићење куће наплатила 70.000 динара. Шта може да
захтева Данице од Иве?
2. Одустаница
Страна која има право да одустане од уговора своје право избора може да искористи до
рока који је назначен у уговору, а ако рок није назначен, онда до доспећа властите
уговорне обавезе. Право на одустаницу може да престане и раније, када уговорник почне
да извршава своју уговорну обавезу или прими испуњење (макар и делимично) од друге
стране (чл. 82).
Ако је право одустанка од уговора уговорено уз капару, сматра се да оно припада свакој
страни уговорници. Ако одустане страна која је дала капару, она је губи, а ако одустане
страна која је капару примила, она је мора вратити у двоструком износу (чл. 83). Страна
која на овај начин одустаје од уговора је дужна да плати одустаницу без обзира на своју
кривицу. Међутим, постоје неки случајеви када уговор престаје, а одустаница се не плаћа:
ако уговор престане споразумним раскидом, ако испуњење обавезе једне стране постане
немогуће из разлога за који нико није одговоран или ако страна која има право на
одустаницу раскида уговор из било ког другог законом прописаног разлога (нпр.
промењене околности).
Када страна одустане од уговора и плати одустаницу, она нема обавезу да другој страни
надокнади штету која она трпи због престанка уговора, сем у два случаја:
1. Ако је тако уговорено, или
2. Ако је одустанак малициозан - ако је страна одустала у искључивој намери да причини
штету другој страни. Таква намера мора да се докаже, што је, по правилу, тешко.
ЗОО не прописује изричито да суд може да снизи превисоко постављену одустаницу, иако
је то било предвиђено Општим узансама. Међутим, у нашој правној теорији се сматра да
то право произлази из општих начела уговорног права - пре свега, из начела једнакости
узајамних давања.
Право потрошача на одустанак од уговора у ЗЗП-у: постоји код уговора који су закључени
на нетрадиционалан начин - на даљину (путем интернета или изван пословних просторија
трговца). У таквим случајевима, потрошач има право да од уговора одустане у року од 14
дана, без навођења разлога и без обзира на то да ли је извршио своју уговорну обавезу.
Потрошач не може да се одрекне права на одустанак. Трговац је дужан да потрошача
обавести о овом његовом праву. Уколико он то не учини, рок се продужује за још 12
месеци. Право потрошача на одустанак је законско, а не уговорно као одустанице. Овакав
одустанак је бесплатан. Ово је последица хармонизације српског права са правом ЕУ.
3. ЈЕМСТВО
Јемство, као вид осигурања испуњења обавезе, настаје, најчешће, на основу уговора, мада
постоји и законско јемство. Уговором о јемству обавезује се једно лице према
повериоцу одређеног дужника да ће испунити пуноважну и доспелу дужникову
обавезу, ако дужник то сам не учини. То је један правни посао обвезивања на испуњење
туђе облигације. Та главна облигација потиче, најчешће, из уговора, али то не мора увек
бити случај.
- ТРАЈАЊЕ ЈЕМСТВА: Јемство траје дотле док траје и обавеза главног дужника.
Ако она престане из било ког разлога, престаје и јемство;
ИЗУЗЕТАК: Некада се може догодити да јемчева обавеза престане пре него што је
престала обавеза главног дужника – у случају да дође до прмене дужника обезбеђене
облигације – јемство престане, осим ако јемац не пристане да јемчи и за новог дужника.
Ако се поништи уговор из кога потиче обезбеђена обавеза, престаје и јемчева обавеза. Ако
се раскине уг из кога потиче обавеза такође. У случају цесије, јемчева обавеза прати
обезбђено потржаивање у правном промету – ако дође до промене повериоца јемство
опстаје и не гаси се!
-ОБИМ ЈЕМЧЕВЕ ОБАВЕЗЕ: Јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног
дужника, чак и кад је уговорено да буде већа (чл. 1002, ст. 2). Ако је уговорено да јемац
јемчи за више од дозвољеног, његова обавеза се своди на меру дужникове обавезе.
- Обавеза јемца не може бити предмет самосталног уступања другоме, него само
заједно са обавезом главног дужника.
Осим тога, ако поверилац напусти залогу или које друго право којим је било обезбеђено
испуњење његовог потраживања или га изгуби својом непажњом и тако онемогући да то
право пређе на јемца, јемац се ослобађа обавезе према повериоцу за онолико колико би
могао добити коришћењем тог права (чл. 1012).
Јемац има одређене регресне захтеве према дужнику једном када јемац намири повериоца
– у та права се није суброгирао, већ поред тога стиче друга права/ још неке захтеве према
дужнику: 1. Има право на накнаду трошкова који су настали у спору са повериоцем од
тренутка када је обавестио дужника у том спору
2. Има право на камату од дана исплате
3. Накнаду штете
Чак и пре него што намири повериоца, јемац има право да захтева да му дужник пружи
потребно осигурање за његове евентуалне захтеве, ако дужник није испунио обавезу о
њеној доспелости или ако се дужниково имовно стање знатно погоршало после закључења
уговора о јемству (чл. 1015).
▪ Против јемца који је, без његовог знања, извршио исплату, дужник може употребити сва
правна средства којима је у часу те исплате могао одбити повериочев захтев (нпр.
приговор опроштаја или пребијања). Ако јемац исплати повериоца, а о томе не обавести
дужника, и онда дужник у незнању поново плати исто потраживање – у том случају
дужник има захтев из правно неоснованог обогаћења према ПОВЕРИОЦУ, а не према
јемцу. То право припада јемцу и када, без дужниковог знања, исплати повериочево
потраживање које касније, на дужников захтев, буде поништено или угашено пребијањем
(чл. 1012).Фикција је да је јемац платио недуговано – тиме се штити савестан дужник
(дужник који је био у заблуди).
ГАШЕЊЕ ЈЕМСТВА:Као споредна обавеза, јемство се гаси увек кад се угаси и главна.
С друге стране, јемство може престати и независно од главног дуга и пре њега. То се
догађа ако је оно дато само за одређено време па то време истекне, кад поверилац опрости
дуг јемцу, кад се сједине јемац и поверилац или јемац и главни дужник.
Ако је рок застаревања обавезе главног дужника дужи од две године, обавеза јемца
застарева по истеку две године од доспелости обавезе главног дужника (чл. 1010, ст. 2).
Као и код супсидијарног јемства, када солидарни јемац исплати главног дужника, долази
до персоналне суброгације (за разлику од обичних солидарних облигација, обавеза се не
гаси);
а) Који год да је рок застарелости обавезе галвног дужника, у том року застарева и јемчева
обавеза. Од тога за какву се обавезу јемчи зависи и рок застарелости.
б) Када је рок застарелости обавезе главног дужника дужи од 2 године – јемчева обавеза
застарева у року од 2 године од доспећа обавезе главног дужника.
Изузетак = Солидарно јемство – за њега не важи ово правило, већ опште правило да не
застарева обавеза јемца док не застари главна обавеза
-Застој застарелости обавезе главног дужника не делује према јемцу
-Прекид обавезе главног дужника делује према јемцу када је до прекида дошло само
неком радњом повериоца против дужнина пред судом (нпр тужбом)
Посебне врсте јемства
1. Јемчев јемац се обавезује повериоцу да ће да исплати јемчеву обавезу ако овај то не учини о
доспећу. У том случају, поверилац има два јемца, али су они дужници различитог реда. Обавеза
јемчевог јемца је супсидијарна у односу на јемчеву. Међутим, јемчев јемац се може регресирати и
од главног дужника чији је дуг платио, иако за њега није јемчио;
2. Сајемство је специфична врста јемства код којих више лица јемче повериоцу за обавезу главног
дужника. Сајемци су међусобно солидарни - они дугују у истом реду, али је њихова обавеза
супсидијарна у односу на обавезу главног дужника. Међутим, њихова солидарност може уговором
изричито да се искључи (чл. 1005);
3. Јемство за накнаду штете је уговор између јемца и трећег лица, које се обавезује да ће јемцу
накнадити штету коју претрпи, ако не успе да се наплати од главног дужника чији је дуг исплатио
4. КАПАРА
Капара је сума новца или одређена количина заменљивих ствари коју једна уговорна
страна даје другој у својину као знак да је закључен уговор, као осигурање његовог
извршења и као аконтацију исплате дуга који дугује на основу уговора.
Уговор се сматра закљученим тек кад је капара дата, уколико стране уговорнице нису
другачије уговориле (чл. 79, ст. 1). У ЗОО-у, споразум о капари је уређен као реалан
уговор – ЈЕДИНИ РЕАЛНИ УГОВОР У ЗОО. Он је акцесоран, а закључује се у облику
једне клаузуле у главном уговору или у облику засебног уговора.
Капара има улогу аконтације, јер се урачунава у испуњење главне обавезе. У овој својој
улози она је слична авансу. У вези с тим, ако капара није изричито уговорена, важи
претпоставка да оно што је једна страна дала другој у тренутку закључења уговора
представља аванс.Ако су обавезе из главног уговора испуњене, капара се урачунава у
вредност предмета испуњења, уколико је такво урачунавање могуће, по природи ствари.
До урачунавања обично долази онда када постоји једнородност предмета обезбеђене
обавезе и предмета саме капаре (нпр. капара је дата у новцу на име обезбеђења новчане
обавезе). Уколико је то немогуће, капара се враћа даваоцу.
Као средство осигурања, капара почиње да делује тек ако је за неиспуњење обавеза из
уговора одговорна само једна страна:
Међутим, ако поверилац те делимично испуњене обавезе раскине уговор и врати оно што
је примио као делимично испуњење, онда он може:
1. Да задржи примљену капару, или
2. Да тражи накнаду штете због неиспуњења, дужан да капару урачуна у накнаду (чл. 81)
Када је, уз капару, уговорено право да се одустане од уговора, онда се капара сматра као
одустаница и свака страна има право на одустанак. У овом случају, ако одустане страна
која је дала капару, она је губи, а ако одустане страна која је капару примила, она је враћа
у двоструком износу (чл. 83).
5. АВАНС
Аванс (предујам) није средство обезбеђења, већ антиципирано испуњење новчане обавезе
која још увек није доспела. То је новчани износ који се обично даје у тренутку закључења
уговора, а служи томе да се другој страни олакша да она почне са извршењем своје
неновчане обавезе. Аванс се увек урачунава у испуњење и увек се може тражити назад,
чак и кад је давалац крив за раскид уговора.
6. КАУЦИЈА
Под кауцијом се подразумева одређени износ новца који једна страна даје другој у циљу
обезбеђења закључења неког уговора или у циљу обезбеђења испуњења обавезе из
уговора који је већ закључен. Редовно се ради о залагању новца као потрошне, заменљиве
ствари, аали може бити речи и о залагању хартија од вредности. Као и друга средства
обезбеђења, ово је акцесоран уговор. Назива се још и неправа залога - за разлику од праве
залоге, ако дужник не испуни обавезу која је обезбеђена кауцијом, поверилац може да
задржи заложени новац.
Кауција се обично среће код уговора у привреди који се закључују путем јавног
надметања. Полагањем кауције се спречава да у јавном надметању учествују лица која
немају стварну намеру да приступе закључењу уговора. Таква кауција представља
гаранцију да ће њен полагалац закључити уговор због којег је надметање организовано,
уколико се испуне одређени услови. Ако учесник у јавном надметању не победи, кауција
му се враћа. Међутим, ако давалац кауције не закључи тај уговор иако су очекивани
услови испуњени, кауција му пропада, без обзира на то да ли је крив и независно од тога
да ли је прималац кауције претрпео било какву штету. Ако дође до закључења уговора
због којег је дата, кауција се враћа даваоцу или се урачунава у испуњење обавезе из
уговора, ако је такво урачунавање могуће.
СЛИЧНОСТ је што обе представљају стварно средство обезбеђења и што обема може да
се обезбеди постојећа облигација, с тим што кауцијом може да се обезбеди и обавеза
закључења будућег уговора.
Стране крше свој облигациони однос и западањем у доцњу, тиме што радњу која се од
њих очекује не предузму благовремено. У доцњу може запасти свака страна у
облигационом односу.
Дужник запада у доцњу кад своју обавезу благовремено не испуни, нити понуди њено
испуњење. Ако је обавеза испуњена макар и са недостацима, не може се говорити о
доцњи. Осим тога, доцња претпоставља могућност да се обавеза накнадно испуни. Ако је
испуњење постало објективно немогуће, дужник не може запасти у доцњу, јер је његова
обавеза услед немогућности угашена. Са обавезама чије је испуњење објективно немогуће
изједначују се обавезе из фиксних уговора.
1. Ако је његова обавеза доспела - дужник запада у доцњу само ако је његова обавеза
доспела, тј. ако поверилац може захтевати да је он испуни. Стога је доцња са испуњењем
неутуживих обавеза немогућа. Ни стечај дужника не чини његову обавезу доспелом у
смислу правила о доцњи. Дужниково право на приговор само по себи не спречава
доспевање тражбине, већ само ако он то право користи;
Доцња, међутим, не настаје одмах са опоменом, већ сутрадан или после неколико дана,
што зависи од природе дужникове обавезе и околности под којима се она испуњава.
Опомена је услов доцње само кад време испуњења обавезе није одређено. Ако је време у
коме обавезу треба извршити одређено, дужник запада у доцњу чим то време протекне.
Постоје и други случајеви у којима би, с обзиром на сврху опомене и начело савесности и
поштења, било неправично да се она сматра условом доцње:
а. Дужник не треба да очекује опомену у ситуацији у којој само он може знати кад треба
да испуни своју обавезу;
б. Није потребно опомињати дужника који се унапред одрекао права да буде опоменут,
као ни дужника који се скрива од повериоца, те га тако онемогућава да опомену упути;
в. Ако, после доспелости обавезе, дужник недвосмислено изјави да је неће испунити, ни
њега није потребно опомињати;
г. Дужника који је по основу недопуштене радње обавезан да врати ствар или надокнади
штету не треба опомињати. Његова обавеза сматра се доспелом од тренутка настанка
штете и он одговара и за случајну пропаст ствари (чл. 186, 187);
д. Није потребна опомена ни дужнику који је сам себе опоменуо на испуњење обавезе -
самоопомена (нпр. кад самоиницијативно обећа да ће обавезу испунити одређеног дана, па
то не учини).
ЗОО не захтева кривицу дужника као услов његове доцње, али за кривицу везује
одређене њене последице. Међутим, доцњу дужника спречава доцња повериоца - она је
искључена ако је дужник закаснио зато што је поверилац одбио да прими испуњење или је
непредузимањем одређених радњи онемогућио дужника да обавезу испуни. Осим тога,
она не може наступити ни у случају кад дужник против повериочевог захтева истакне
приговор неиспуњеног уговора.
1. Обавезу плаћања затезне камате - поверилац има право на затезну камату без обзира на
то да ли је претрпео штету због дужникове доцње (чл. 278). Његова се штета, у ствари,
претпоставља. Али, ако је уговорена камата по стопи вишој од затезне, она тече и после
дужникове доцње (чл. 277, ст. 2). Камата је минимум надокнаде, те ако је штета коју је
поверилац претрпео већа од износа затезне камате,
он има право да захтева разлику до потпуне надокнаде, под условом да докаже да штета
заиста постоји (чл. 278, ст. 2). Међутим, дужник се може ослободити обавезе да надокнади
већу штету ако докаже да није крив за доцњу;
1. Понуда испуњења обавезе - чим дужник накнадно понуди да испуни своју обавезу,
доцња престаје.
2. Гашење обавезе - доцња престаје и кад се дужникова обавеза угаси услед тога што је
њено испуњење постало немогуће или што је дуг опроштен. Међутим, на место обавезе
која је постала немогућа може ступити нова обавеза накнаде штете, а она опет може
повући и обавезу плаћања камате због доцње.
Осим тога, доцња може престати и кад дужник стекне право на приговор неиспуњеног
уговора (нпр. ако је купац требало да плати цену 1. јуна, а ствар да добије 1. јула, па
западне у доцњу са плаћањем, он 1. јула може истаћи продавцу приговор неиспуњеног
уговора и тиме окончати своју доцњу).
Понуду треба да учини сам дужник или неко трећи у његово име (уколико дуг нема строго
лични карактер) и то повериоцу или лицу овлашћеном да прими предмет обавезе.
Испуњење пре рока доспелости може се понудити само у случају кад је рок искључиво у
интересу дужника, под условом да то не буде у невреме (чл. 315, ст. 1). Уз све то, дужник
треба да буде у стању да обавезу заиста испуни. Ако поверилац докаже да, у време понуде
испуњења или у време одређено за испуњење, дужник није био у стању да обавезу испуни,
он неће запасти у доцњу (чл. 253, ст. 3). По правилу, потребна је стварна, реална понуда.
Дужник треба да је предузео све што је било потребно за испуњење, тако да је повериоцу
преостало само да чинидбу прихвати. Само изузетно биће довољна и вербална понуда
(нпр. кад је поверилац требало да сам дође по дуговану ствар).
Слично дужнику, и поверилац може запасти у доцњу и у случају кад му испуњење није
понуђено, ако је време извршења његове радње било тачно одређено. Тада, доцња наступа
самим протеком рока;
Услед повериочеве доцње облигација се, такође, не гаси. Дужник остаје и даље у обавези,
али се његов правни положај дужника донекле побољшава. Кад поверилац западне у
доцњу, престаје доцња дужника. Од тог тренутка престаје тећи камата на главницу коју
дужник дугује. Ако је дужник дуговао да преда индивидуално одређену ствар, ризик
случајне пропасти или оштећења прелази на повериоца. Такође, поверилац који је запао у
доцњу дужан је да надокнади дужнику штету насталу услед доцње за коју одговара, као и
трошкове око даљег чувања ствари (чл. 326).
Након што поверилац западне у доцњу, дужник може дуговану ствар депоновати код
суда и тако се ослободити обавезе (чл. 327, ст. 1). Ако је предмет обавезе ствар која се не
може чувати у судском депозиту, дужник може захтевати од суда да одреди лице коме ће
предати ствар да је чува о трошку и за рачун повериоца (чл. 329, ст. 1). Под одређеним
условима, дужник има право и да ствар прода, уместо да је депонује (чл. 333).
Кад се дужникова обавеза не састоји у предаји ствари него у вршењу услуге, он није у
стању да се ње ослободи ни депоновањем ни продајом. Стоји му на располагању једино
могућност да одустане од уговора и то под истим условима под којим се то право признаје
повериоцу због дужникове доцње.
Доцња повериоца престаје, пре свега, гашењем тражбине. Исто се дешава и кад се
накнадно уговори нови рок за испуњење. Осим тога, доцња престаје и повлачењем
понуде за испуњење од стране дужника, као и накнадном изјавом повериоца да је
спреман да прими испуњење обавезе и да дужнику надокнади штету због доцње.
Уколико поверилац да такву изјаву, њу ваља схватити и као опомену дужнику. У сваком
случају, последице доцње престају само pro futuro. Оне које су већ наступиле остају и
даље, ако их дужник не опрости повериоцу.
Подизањем паулијанске тужбе иде се за тим да се побијана правна радња дужника учини
без дејства само према повериоцу тужиоцу, тј. да се туженом наложи обавеза да у
дужникову имовину врати ону вредност која је услед те радње изашла, односно у њу није
ушла, а која је потребна ради намирења повериоца. Сврха побијања није у томе да се
прогласи неважећом цела правна радња и за сва лица, већ само наспрам повериоца који је
побија и то само у оној мери у којој је то потребно за његово намирење. У свему осталом,
правна радња остаје и даље у важности.
Право на побијање има сваки поверилац чије је потраживање доспело за наплату, без
обзира када је настало: пре или после правне радње која се побија (чл. 280, ст. 1).
Услов је једино да докаже свој статус повериоца. Али, НЕМА ПРАВО ПОБИЈАЊА онај
поверилац чија је тражбина условна. С друге стране, право побијања имају и цесионар и
наследник повериоца. Побијање се може вршити у форми паулијанске тужбе или
приговора. Лица против којих се може подићи тужба, односно истаћи приговор називају
се противници побијања. То су трећа лица са којима је или у чију је корист предузета
правна радња која се побија, као и њихови универзални правни следбеници. Ако је треће
лице корист прибављену правним послом отуђило другоме, тужба се може истаћи против
прибавиоца. Сам дужник не спада међу евентуалне противнике побијања, јер се тужба не
подиже против њега.
ПРАВНЕ РАДЊЕ КОЈЕ СЕ МОГУ ПОБИЈАТИ: Предмет побијања чине све правне
радње дужника којима се његова имовина смањује. Појам правне радње шири је од
појма правног посла, јер обухвата не само каузалне изјаве воље, већ и пропуштања због
којих је дужник изгубио какво материјално право или којим је за њега настала каква
материјална обавеза (чл. 280, ст. 3).
3. Кривица трећег лица - потребно је и да постоји кривица трећег лица са којим је или у
чију је корист предузета правна радња која се побија. То лице треба да је знало или могло
знати да дужник учињеним располагањем наноси штету повериоцу. Међутим, ни његова
се кривица не претпоставља. Само уколико треће лице спада у тзв. чланове сумњиве
породице (брачни/ванбрачни партнер, сродник по крви у правој линији, у побочној линији
до четвртог степена или по тазбини до истог степена), закон претпоставља да му је било
познато да дужник учињеним располагањем чини штету повериоцу (чл. 281, ст. 2). Осим
тога, за побијање бесплатних располагања и са њима изједначених правних радњи, не
захтева се кривица трећег лица (чл. 281, ст. 3).
Ако је трећи корист прибављену располагањем које се побија отуђио неким послом,
могућност подизања тужбе против прибавиоца зависи од тога да ли је располагање
теретно или доброчино. Ако је теретно, услов је да је прибавилац знао да се прибављање
његових претходника могло побијати, а ако је доброчино, тај се услов не захтева.
ДЕЈСТВО ПОБИЈАЊА
Ако је поверилац успео да докаже услове за побијање, побијана правна радња губи дејство
само према њему, у мери у којој је то потребно за намирење. Према свим осталим лицима,
њено дејство се не потире. То важи посебно за односе дужника и противника побијања,
као и за однос дужника и осталих његових поверилаца који нису учествовали у побијању.
Сва права која су трећа лица стекла на отуђеној ствари остају и даље на снази, с тим што
је дужник одговоран трећем за претрпљену штету.
Ако је противник побијања прибавио побијаном правном радњом неку дужникову ствар,
биће дужан да је врати да би се поверилац њоме намирио. Али, уместо тога, он може
испунити повериоцу дужникову обавезу, а прибављену ствар задржати.
Поверилац у чијим се рукама налази нека дужникова ствар има право да је садржи
све док његово доспело потраживање не буде исплаћено. Поверилац потраживања које
није доспело има право задржавања само у случају кад је дужник постао неспособан за
плаћање (чл. 286).
1. ЛИЦЕ КОЈЕ ВРШИ ИСПЛАТУ (ИСПЛАТИЛАЦ): Пре свих, исплатилац може бити
дужник, јер је он и дужан и овлашћен да своју обавезу испуни. Пошто исплата значи
располагање имовином, захтева се његова пословна способност. Деси ли се да исплату
изврши дужник који нема пословну способност, његов старалац има право да је оспорава
и да захтева повраћај. Ипак, и пословно неспособан дужник може, изузетно, платити свој
дуг: под условом да он несумњиво постоји и да је доспео за исплату. Таква исплата се,
међутим, може оспоравати ако је реч о застарелом дугу или о дугу који потиче из игре или
опкладе (чл. 297).
Према ЗОО, обавезу, по правилу, може испунити свако лице. Само кад су у питању
обавезе intuitu personae, мора их испунити сам дужник. Лица која имају правни интерес да
обавеза буде испуњена, попут јемца, заложног повериоца или противника побијања, могу
извршити исплату чак и кад се дужник томе противи. Али, ЗОО допушта повериоцу да,
упркос дужниковом противљењу, може примити исплату и од трећег незаинтересованог
лица, сем ако дужник не понуди да одмах сам испуни своју обавезу (чл. 296). Али, ако
обавезу испуни неко трећи, уз сагласност дужника или са његовим знањем, дужник
одговара за њега као за свог помоћника у испуњењу. Он ће сносити и трошкове исплате,
уколико их није проузроковао поверилац (чл. 298). Дужник једино не одговара за трећег
који врши исплату дуга без његовог знања, односно сагласности. Тада ће повериоцу само
то треће лице одговарати, по правилима о вануговорној одговорности.
Врсте суброгације:
1. Законска је прописана у корист лица које има неки правни интерес да обавеза буде
испуњена (нпр. јемац или залогодавац). Чим такво лице плати туђи дуг, на њега, по сили
закона, прелази повериочево потраживање са свим споредним правима (чл. 300);
Место исплате: Место одређује закон или правни посао који закључују дужник и
поверилац. Једнострано одређивање места исплате пуноважно је само уколико на њега
пристане и друга страна. Осим тога, оно се може још одредити по сврси посла, природи
обавезе или осталим околностима (нпр. обавезе које се односе на непокретности
испуњавају се у месту у коме се налазе). Ако место исплате није ни одређено ни одредиво,
исплата се врши у месту у коме је дужник у време настанка обавезе имао своје седиште,
односно пребивалиште/боравиште (чл. 319). Новчане обавезе се, међутим, испуњавају у
месту седишта, односно пребивалишта/боравишта повериоца. Ако је поверилац после
настанка обавезе променио своје седиште, односно пребивалиште, па су се услед тога
повећали трошкови испуњења, то повећање пада на његов терет (чл. 320).
Време исплате: Под овим појмом треба разумети тренутак од којег поверилац може
захтевати испуњење обавезе, односно тренутак од којег дужник може тражити од
повериоца да исплату прими. Време може бити одређено апсолутно или релативно.
Апсолутно је одређено кад је фиксирано календарски, а релативно кад се везује за неки
неизвесни догађај. Време исплате може бити одређено уговором, законом или
једностраном изјавом воље дужника/повериоца. Ако је одређивање остављено на вољу
једне од страна, па овлашћеник то не учини ни после опомене, друга страна може
захтевати од суда да одреди разуман рок за испуњење (чл. 317). Осим тога, рок испуњења
се може одредити и с обзиром на сврху посла, природу обавезе и остале околности.
Кад је рок одређен, пре њега нити поверилац може захтевати исплату, нити је дужник
може понудити. Закон, међутим, допушта и изузетке.
Дужник има право да обавезу испуни и пре рока ако је рок уговорен искључиво у
његовом интересу, под условом да о својој намери обавести повериоца и да пази да то не
буде у невреме. У том случају он, по правилу, нема право на тзв. међуинтерес, тј. на
одбитак користи које има поверилац јер му је дуг раније исплаћен. Али, поверилац може
примити исплату пре рока и у осталим случајевима и задржати право на надокнаду штете,
ако о томе без одлагања обавести дужника (чл. 315).
И поверилац има право да захтева испуњење пре рока у три случаја:
1. Кад му дужник није дао обећано осигурање;
2. Кад, на захтев повериоца, дужник није допунио осигурање смањено без
повериочеве кривице;
3. Кад је рок уговорен искључиво у повериочевом интересу (чл. 316).
За време исплате новчаних обавеза важе још извесна допунска правила. Ако се плаћање
врши преко банке или друге организације код које се води рачун повериоца, сматра се, ако
другачије није уговорено, да је дуг измирен кад банци, односно одговарајућој
организацији стигне новчана дознака у корист повериоца или вирман дужникове банке,
односно организације да одобри рачуну повериоца износ означен у вирману. Кад је
уговорено плаћање преко поште, сматра се да је дужник измирио своју обавезу уплатом
дужног износа пошти, а ако овакав начин плаћања није уговорен, дуг је измирен кад
поверилац прими новчану дознаку.
Предмет исплате: Предмет исплате може бити само она чинидба коју дужник дугује.
Мимо ње, поверилац не може захтевати ниједну другу, нити дужник може другу
испунити, осим ако је реч о факултативној обавези. Стога, ако дужник преда као исплату
неку ствар коју не дугује, поверилац, ако је био у заблуди, има право да је врати дужнику
и да од њега захтева дуговану ствар (чл. 307). Ако се дугује предаја ствари одређене по
роду, мора се дати ствар средњег квалитета, али ако је дужнику позната њихова намена,
обавезан је да да ствар одговарајућег квалитета (чл. 311).
ДОКАЗИВАЊЕ ИСПЛАТЕ:
Свако ко испуни обавезу (потпуно или делимично) има право да захтева да му поверилац,
о свом трошку, изда о томе признаницу, која има значај простог доказа. Ако поверилац
одбије да то учини, дужник може депоновати код суда предмет своје обавезе (чл. 322).
Међутим, ако се уплата врши преко банке или поште, признаницу може тражити само онај
ко за то има оправдани разлог, пошто он и иначе има писани траг о својој уплати.
Ако се изда признаница о томе да је у целости плаћена главница, а није учињена никаква
ограда, онда из тога настаје оборива претпоставка да су плаћене и камате, судски
трошкови и сви други трошкови у вези са исплатом. Исто тако, у случају повремених
давања (нпр. плаћање комуналних услуга), дужник који има признаницу да је платио
доцније доспело потраживање, користи се оборивом законском претпоставком да је
платио и све оно што је томе претходило (чл. 321).
Исплата се може доказивати и обвезницом коју је дужник издао повериоцу. Кад потпуно
испуни своју обавезу, дужник може, поред признанице, захтевати повраћај обвезнице. Ако
поверилац не може да је врати, мора, на захтев дужника, да му изда јавно оверену исправу
да је обавеза престала. За дужника коме је враћена обвезница важи претпоставка да је
обавезу потпуно испунио, те поверилац није дужан да је врати дужнику, ако је обавезу
испунио само делимично. Али, дужник има право да захтева да се делимично испуњење
упише на обвезници (чл. 323).
И сваки други стварно надлежан суд мора примити ствар у депозит, али је дужник
обавезан да исплати накнаду повериоцу, ако је он депоновањем код другог суда претрпео
штету (чл. 328).
Ако дужник зна ко му је поверилац и где је место његовог боравка, треба да га обавести о
извршеном депоновању, односно о предаји ствари на чување (чл. 327, ст. 3). Депоновањем
дуговане ствари, дужник се ослобађа обавезе, од часа кад је депоновање извршено. Ако је
био у доцњи, она престаје, а престаје и тећи камата. Осим тога, ризик случајне пропасти
или оштећења ствари прелази на повериоца (чл. 331). Поверилац сноси и трошкове
депоновања, ако они прелазе трошкове исплате које је дужник дужан да сноси (чл. 332).
Ипак, дужник може опозвати депоновање. Ако то учини, сматра се као да депоновања није
ни било, а његови садужници и јемци остају у обавези. О узимању ствари натраг треба да
обавести повериоца, уколико је он знао за депоновање. Али, дужник губи право да ствар
узме назад у три случаја: 1. Ако се изјавом суду одрекао тог права;
2. Ако је поверилац изјавио да узима положену ствар;
3. Ако је правоснажном одлуком утврђено да полагање
задовољава услове уредног испуњења (чл. 330, 331, ст. 5).
Суд може предати повериоцу положену ствар само под условима које је дужник одредио
(чл. 334). Ако дужник има право да захтева противчинидбу, накнаду штете због доцње или
накнаду трошкова депоновања, он може условити давање ствари повериоцу истовременим
намирењем овог свог права. Предајом ствари повериоцу не преноси се и право својине на
њој, јер је поверилац то право стекао већ у тренутку депоновања.
Продаја се врши јавним путем, у месту одређеном за исплату или неком другом месту, ако
је то у интересу повериоца. Али, ако ствар има текућу (тржишну) цену или ако је мале
вредности у поређењу са трошковима јавне продаје, дужник је може продати и сам.
Најзад, уколико је реч о таквој ствари која може брзо пропасти или се покварити, дужник
је обавезан продати је без одлагања на најпогоднији начин.
У сваком случају, обавезан је да, кад год је то могуће, обавести повериоца о намераваној
продаји, а по извршеној продаји, о добијеном износу и о полагању истог код суда (чл.
333). И лице коме је ствар дата на чување, зато што је неподесна за судски депозит, може
захтевати од суда да нареди продају ствари, ако му трошкови чувања не буду исплаћени у
разумном року. У том случају, најпре се од износа добијеног продајом одбијају трошкови
продаје и трошкови чувања, а остатак се полаже код суда за повериоца (чл. 335).
Законодавац прописује услове под којима може да дође до компензације, али пуким
стицањем тих услова не долази до пребијања, већ је потребно да једна страна другој да
компензациону изјаву. Компензациона изјава је једнострана изјава воље којом страна која
је даје врши преображајно право. То лице се назива компензант, док се адресат назива
компензат.Она производи правно дејство од часа кад је компензат прими и то
ретроактивно - једном кад је изјава дата, сматра се да је до пребијања дошло у оном
тренутку кад су испуњени законски услови.Ако између компензанта и компензата постоји
више потраживања која се могу угасити пребијањем, компензант треба да назначи која
жели да пребије. Ако он то не учини, пребијање се врши по правилима која важе за
урачунавање испуњења (чл. 343).
2. УГОВОРНА КОМПЕНЗАЦИЈА
3. СУДСКА КОМПЕНЗАЦИЈА
3. ОПРОШТАЈ ДУГА
Поверилац може и да се одрекне свог потраживања, те тако угаси облигациони однос.
Међутим, док је за одрицање од стварних права довољна једнострана изјава њиховог
имаоца, опроштај дуга може уследити само на основу постигнуте сагласности дужника и
повериоца, тј. закључењем уговора о опроштају. За њега НИЈЕ ПОТРЕБНА НАРОЧИТА
ФОРМА, чак ни када је посао из којег је обавеза настала формалан (чл. 344, ст. 2).
Опроштај дуга може учинити само онај поверилац који је у стању да слободно и
пуноважно располаже својим потраживањем. Уколико је овај услов испуњен и уколико се
дужник сагласи са опроштајем, тражбина се гаси у целости. Опроштај не може бити на
штету стечених права трећег лица. За њих, опроштај остаје без дејства
Опроштај може бити дат и условно, када се дуг гаси тек са наступањем услова. С друге
стране, постоји и општи опроштај, којим се гасе сва повериочева потраживања према
дужнику, изузев оних за која није знао да постоје, у часу кад је опроштај учинио (чл. 347).
Опроштај дуга једном солидарном дужнику доводи, по правилу, до гашења тражбине једино
према њему лично, док се обавеза осталих само смањује сразмерно том његовом делу. Али,
ако је опроштај учињен in rem), гаси се обавеза свих солидарних дужника (чл. 416). Опроштај
дуга јемцу не ослобађа главног дужника, док опроштај главном дужнику ослобађа јемца.
Када има више јемаца па поверилац ослободи једног од њих, остали остају у обавези, али се
њихова обавеза смањује за део који отпада на ослобођеног јемца.
Оно што се постиже опроштајем може се постићи и негативним признањем, кад поверилац
призна да дуг не постоји или да не постоји облигациони однос из којег би дуг могао
исходити. Могућ је и опроштај са слабијим дејством, у виду установе pactu)m) de non petendo.
Он постоји у случају кад поверилац једнострано обећа дужнику да неће од њега тражити
наплату потраживања. Ако је обећање дато за одређено време, оно представља продужење
рока плаћања, а ако је за неодређено, такво стање је блиско опроштају. Ипак, за разлику од
опроштаја, pactu)m) de non petendo не укида повериочева споредна права нити право на
пребијање. Ова законска забрана је уведена у корист повериоца, те се они не могу наћи у
позицији компензата, али могу, ако желе, да сами иницирају компензацију. У старијим
правима, па и у Скици, захтевало се и да потраживања буду ликвидна - неспорна и одређена
по садржини и износу. Ликвидност није услов у модерним правним системима.
УСЛОВИ НОВАЦИЈЕ
ДЕЈСТВО НОВАЦИЈЕ:
Ако се тражбина и дуг стекну у истом лицу, тј. ако оно постане и дужник и поверилац исте
тражбине, настаје сједињење. Услед тога, облигациони однос се гаси. То је условљено самом
природом ствари, јер нико самом себи не може бити дужник ни поверилац. До сједињења
долази, најчешће, услед универзалне сукцесије. Међутим, могуће је и преко сингуларне (нпр.
уступањем тражбине дужнику). Осим тога, оно настаје и у случају спајања два правна лица,
која су била у односу дужника и повериоца, као и онда када се једно од њих припоји другоме.
Од сједињења треба разликовати случајеве стицаја више права или више обавеза у истом
лицу - неправо сједињење (нпр. кад један солидарни дужник наследи другог солидарног
дужника). Није реч о конфузији ни кад јемац постане поверилац, јер обавеза главног дужника
тиме не престаје (чл. 353, ст. 2). Али, ако дође до сједињења између главног дужника и јемца,
јемство престаје, пошто оно претпоставља и туђи дуг. Сједињење не постоји ни кад дужник
не стекне потраживање, него само право плодоуживања или право залоге у односу на њега.
ДЕЈСТВО СЈЕДИЊЕЊА
Обавеза престаје кад њено испуњење постане немогуће услед околности због којих дужник
не одговара, при чему је терет доказивања на њему (чл. 354). Ако у томе не успе, сматра се да
је немогућност скривио, па ће, уместо првобитне обавезе, дуговати накнаду штете. Ако су
предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје чак и кад све што дужник има
од таквих ствари пропадне услед околности за које он не одговара (genera non pereu)nt). Али,
ако се ствари одређене по роду имају узети из одређене масе, обавеза престаје кад пропадне
цела та маса (чл. 355).
Дужник одређене ствари, који је ослобођен своје обавезе услед немогућности испуњења,
дужан је уступити повериоцу право потраживања према трећем лицу које има на основу
настале немогућности (нпр. право накнаде штете). Ако је то право већ искористио, дугује оно
што је добио (чл. 356).
ЗАСТАРЕВАЊЕ ТРАЖБИНА
РОКОВИ ЗА ЗАСТАРЕЛОСТ
ЗОО предвиђа општи рок застарелости од 10 година. У њему застаревају сва потраживања,
уколико законом није одређен неки други рок.
Потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено
за застарелост те обавезе (чл. 376. ст. 3).
ЗАСТАРЕВАЊЕ НЕ ТЕЧЕ:
Застаревање које је почело да тече може бити прекинуто одређеним чињеницама. На првом
месту, застаревање се прекида када дужник призна дуг, давањем отплате, плаћањем камате
или давањем повериоцу нечег ради осигурања потраживања (чл. 387). Прекид наступа и
подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника, пред
судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, осигурања или остварења
потраживања (чл. 388). Али, ако поверилац одустане од тужбе или друге радње, сматра се да
прекид није наступио. Прекид не настаје ни у случају кад повериочева тужба или захтев буде
одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или осигурања
тражбине буде поништена (чл. 389). Међутим, ако је тужба против дужника одбачена због
ненадлежности суда или због неког другог разлога који се не тиче суштине ствари, па
поверилац подигне поново тужбу у року од 3 месеца од дана правоснажности одлуке о
одбацивању тужбе, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом. Исто то важи и за
позивање у правну заштиту, за истицање пребијања у спору, као и у случају кад је суд или
други орган упутио дужника да своје пријављено потраживање остварује у парничном
поступку (чл. 390). За прекид застаревања није довољно да поверилац позове дужника да
обавезу испуни (чл. 391).
После прекида, застаревање почиње тећи изнова и то од тренутка признања дуга, односно од
дана кад је спор окончан на било који начин (чл. 392). Уколико је прекид застаревања настао
пријавом потраживања у стечајном поступку, застаревање почиње тећи изнова од дана
окончања овог поступка. Исто важи и кад је прекид настао захтевом за принудно извршење
или осигурање тражбине. Ако је прекид настао признањем дуга, а поверилац и дужник су се
споразумели да изврше новацију, ново потраживање застарева за време које је одређено за
његову застарелост (чл. 393).
ПОСЛЕДИЦЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ: Застарелост не укида тражбину, већ једино њену
утуживост, и то само под условом да дужник истакне приговор застарелости. Међутим,
поверилац може да се користи и застарелим потраживањем на неки други начин:
1. Он може њиме пребити дужниково потраживање, ако још није било застарело у часу кад су
се стекли услови за пребијање (чл. 339);
2. И поверилац застарелог потраживања може истаћи приговор неиспуњеног уговора;
3. Поверилац потраживања надокнаде штете може после застарелости захтевати од
одговорног лица да му уступи оно што је добио услед штетне радње, по правилима о
неоснованом обогаћењу (чл. 209);
4. Поверилац застарелог потраживања које је осигурано залогом или хипотеком може се
намирити из оптерећене ствари, ако је држи у рукама или ако је његово право уписано у
јавној књизи (чл. 368).
ПРЕКЛУЗИЈА
Некада законодавац изричито прописује уступање уговора по сили закона (нпр. у случају
смрти закупца или закуподавца, закуп се наставља са његовим наследницима ако није
друкчије уговорено - чл. 599). Међутим, кад се говори о овом институту, мисли се на
уступање уговора уговором.
Замислите да сте закључили уговор о закупу стана са закуподавцем у једном делу града. Али,
вама тај део града више не одговара, селите се у други део града, али ето долази ваша млађа
сестра да студира, и њој одговара тај стан; и онда ви желите да вашој сестри уступите тај
уговор о закупу. Односно, да она уместо вас ступи у позицију закупца. Овде је битно да
уочимо да постоје З правна посла и да су нам ангажоване имовине З лица. Имамо уступиоца
(у конкретном случају ви), имамо другу страну (то је закуподавац), и имамо пријемника( то је
ваша сестра).
Наиме, свака страна у двострано обавезном уговору може, ако на то пристане друга страна,
да уступи уговор неком трећем лицу, које тиме постаје носилац свих њених права и обавеза
из уступљеног уговора. У промету се налази уговорни статус, односно позиција уговорника.
Уговорна страна која жели да напусти уговор и да своју уговорну позицију уступи неком
другом назива се уступилац.
Уступиочев сауговорник из уговора који се уступа назива се, просто, друга страна.
Пријемник је треће лице, онај који ступа у уговор који је предмет уступања. Ова операција
подразумева три пуноважна правна посла:
1. Уговор који се уступа;
2. Уговор о уступању тог уговора;
3. Пристанак друге стране на уговор о уступању уговора.
3. Дужник (цесус).
Имамо дужника и повериоца. Дужник нешто дугује повериоцу, односно поверилац има
потраживање према дужнику.
Даље, поверилац са пријемником, односно са цесионаром закључи уговор о цесији. Онда нам
стари поверилац (уступилац, цедент) испада из игре, и дужник дугује само новом повериоцу.
-не могу бити предмет уступања потраживања чији је предмет забрањен законом. То су
накнада штете у виду новчане ренте и накнада нематеријалне штете. Када су ова
потраживања ипак преносива? -Ако је донета правноснажна судска пресуда или постоји
судско или вансудско поравнање. То важи не само за преносивост, него и за наследивост.
-не могу бити предмет уступања потраживања која се по својој природи противе преношењу
на другога. Ту могу да дођу у обзир нека intuitu personae потраживања. Ако имамо нека
акцесорна потраживања, њих такође не можемо пренети без главног потраживања.
НИЈЕ ПОТРЕБНА САГЛАСНОСТ ДУЖНИКА - Дужнику није битно коме дугује, он дугује
па дугује. Овде нам се сагласност дужника не захтева ни за пуноважност, ни за правно
дејство уговора о цесији. У српском праву, цесија је допуштена, али је повериоцу за то
ПОТРЕБНА САГЛАСНОСТ ОНОГ ЛИЦА КОМЕ СЕ ПОТРАЖИВАЊЕ УСТУПА.
Ако је исто потраживање уступљено више пута, цесионар постаје онај коме је најпре
уступљено, јер већ при закључењу прве цесије у низу, цедент престаје да буде поверилац.
Међутим, да дужник не би био у недоумици коме треба да плати, закон му омогућава да се
ослободи обавезе исплатом лицу о коме га је цедент прво обавестио, односно који му се први
јавио. Ако се од дужника наплати неки потоњи цесионар, према њему ће први цесионар
имати захтев из правно неоснованог обогаћења (чл. 439).
Потраживање прелази на цесионара у оном стању у коме се налазило код цедента. Цесионар
има према дужнику иста она права која је до уступања имао цедент. Према цесионару, цесус
може да истакне све приговоре коме има лично према њему (нпр. компензациони приговор),
као и оне објективне које је могао да истакне цеденту до часа када је сазнао за уступање.
Када се изврши цесија, дужник дугује исплату само свом новом повериоцу.
*** Цесус не мора ни да зна за цесију пре него што тражбина доспе на наплату. Међутим, ако
је необавештен, уговор о уступању нема дејство према њему. Ако такав дужник испуни своје
потраживање према старом повериоцу, он се ослобађа дуга (САМО АКО НИЈЕ ЗНАО ЗА
УСТУПАЊЕ). Тада ће цесионар имати захтев из правно неоснованог обогаћења према
цеденту. Дакле јасно је да дужник, након што буде обавештен, треба да испуни обавезу
цесионару, односно новом повериоцу. Ако он није био обавештен и не зна уопште да је
дошло до цесије, тада ће се он пуноважно ослободити обавезе и ако испуни своју обавезу
старом повериоцу, цеденту. Али, занимљиво је питање шта ако дужник није био обавештен,
а сазнао је то на неки други начин? -Радишић каже да је ирелевантно то што је дужник сазнао
за то на неки други начин, ослободио се обавезе, а професори кажу да се није ослободио
обавезе јер је несавесан.
Постоји обавеза цедента да цесионару преда обвезницу или исправу о дугу, као и све друге
доказе о уступљеном потраживању и споредним правима. Ако је уступљен само део
потраживања, цедент не мора да лиши себе признаница и других исправа о дугу, али мора да
цесионару преда оверене преписе истих. У случају да је цесија извршена усмено, што је
могуће када уступљено потраживање не потиче из формалног уговора, цесионар може да
захтева од цедента да му изда оверену потврду о цесији. Ово је пример форме као простог
доказа/форма јавне исправе, те долазе у обзир и остала доказна средства.
2. Ако се ради о цесији са накнадом, дакле ако сте ви некоме уступили потраживање које
имате према дужнику али је он за то вама платио, онда је ситуација другачија. Онда ви
гарантујете да 1. потраживање постоји, да је 2. потраживање пуноважно у тренутку
закључења уговора, али НЕ гарантујете да ће он моћи да се наплати од вашег дужника. У
случају рецимо да потраживање постоји, али је дужник инсолвентан, он неће моћи да се
наплати. И ви за то нисте одговорни. То правило је дисппозитивно, може да се уговори
другачије.
ВИШЕСТРУКА ЦЕСИЈА
Ако му се прво јави лице Ц, иако он није прави цесионар, дужник ће се ослободити обавезе
уколико испуни ту обавезу лицу Ц, није његов проблем што Ц уопште нема то потраживање.
Овде је дакле законодавац написао члан како би заштитио савесног дужника.
Овај став нам не говори да је лице које се прво јавило дужнику постало ималац потраживања.
Овај став нам само каже да ће се дужник пуноважно ослободити обавезе ако испуни обавезу
таквом лицу. Али, и законодавац је имао у виду да такво лице није постало ималац
потраживања јер њему није могло шта да буде пренето. Законодавац је дакле овај члан
прописао само у интересу дужника. Ако се Ц први јавио дужнику и дужник испуни обавезу
њему, Ц држи тај износ који му је исплаћен без основа. Самим тим лице А, односно прави
цесионар ће моћи да захтева од лица Ц да му исплати то што држи без основа. Са друге
стране, лица Б и Ц ће моћи захтевати од самог уступиоца да и он накнади штету коју су
претрпили тим тзв. лажним уступањем.
ФИДУЦИЈАРНА УСТУПАЊА
Ако ви рецимо некоме дугујете да му предате свој мобилни телефон, онда ви можете да се
договорите: е чекај, ја теби могу да предам и парфем, он каже е супер, може парфем, што да
не, и ви му предате свој парфем, и тако обавеза престаје. То је замена испуњења, односно
datio in soluto. Е сад имамо исти овај случај, само ви њему не предајете парфем, него му
уместо телефона пренесете неко своје потраживање које имате према дужнику. Рецимо, Сара
је од Анђеле купила мобилни телефон по цени од 50.000 дин.
Али, уместо да јој плати цену, Сара Анђели уступи своје потраживање од 70.000 динара које
она има према Урошу по основу уговора о закупу стана у БГХ2О. Сарина обавеза је престала
у тренутку закључења уговора о цесији. Дакле, она је испунила нешто друго и тиме је њена
обавеза престала. То друго је овде била предаја потраживања. И овде је битно да запамтите
да цедент одговара и за постојање, и за наплативост потраживања. Дакле, не мора да
буде уговорено, али свакако ће цедент одговарати и за наплативост потраживања. То је
специфично за цесију уместо испуњења.
Када се закључи овај уговор, онда се цедентова обавеза према цесионару гаси до висине
уступљеног потраживања, а цесионар ступа на цедентово место у облигацији (чл. 444). Код
овог облика цесије, цедент увек гарантује и за постојање и за наплативост уступљеног
потраживања. Ако је уступљено потраживање веће од старијег дуга који се њиме намирује,
цесионар је дужан да све што наплати преко износа свог потраживања пренесе цеденту;
2. Уступање ради наплаћивања - у овом случају, цедент уступа цесионару неко своје
потраживање према цесусу само ради наплаћивања. То значи да ће се старија обавеза угасити
не у часу уступања, него тек када цесионар наплати цедирано потраживање. Цесионар је
дужан да цеденту преда све што је наплатио од цесуса преко износа свог потраживања (чл.
444).
Дакле, ако имамо исто дужника који дугује мобилни телефон, али тада дужник преда
повериоцу парфем и каже повериоцу ти овај прафем продај па се наплати. И у тој ситуацији
дакле поверилац ће парфем продати и онда наплатити износ свог потраживања. Пример, Сара
је од Анђеле купила мобилни телефон по цени од 50.000 дин. Али, како би се Анђела
наплатила, Сара јој уступи своје потраживање од 70.000 динара које има према Урошу по
основу закупа стана у БгХ2О. Е овде, Сарина обавеза престаје тек након што се Анђела
наплати од Уроша. Дакле. код ради испуњења обавеза престаје већ у тренутку закључења
уговора о цесији. Код цесије ради наплаћивања обавеза престаје тек када се цесионар наплати
од дужника. За ову цесију је специфично да дужник уступљеног потраживања може
испунити обавезу и према старом, и према новом повериоцу иако зна ко је нови поверилац.
Дакле, то је специфичност ове цесије.
Исто тако, ако је цесионар наплатио мање него што износи његово старије потраживање,
цедент је као дужник и даље у обавези да надокнади разлику. Када је цесија извршена ради
наплаћивања, цесус, чак и када је обавештен, може да бира према коме ће да изврши свој дуг.
Ово је један вид предаје ради продаје (чл. 309);
3. Уступање ради обезбеђења потраживања - ово уступање се врши ради обезбеђења неког
цесионаровог потраживања према цеденту. Цесионар је дужан да се о наплати цедираног
потраживања стара са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина. Он сме да
наплати уступљено потраживање само ако осигурана тражбина не може да се наплати у року.
Ако она буде извршена у року, дужан је да уступљено потраживање врати - повратна цесија.
Рецимо, Сара је од Анђеле купила мобилни телефон по цени од 50.000 динара на рате. Ради
обезбеђења, Сара јој уступи своје потраживање од 70.000 дин које има према Урошу по
основу закупа стана у БгХ2О. Ако Сара уредно исплаћује рате за телефон, Анђела неће имати
право да се наплати од Уроша. Тек ако Анђела по доспелости не исплати неку рату за
телефон, е тад тек ће она моћи да се наплати од Уроша.
Ово уступање личи на залагање потраживања, али међу њима постоје разлике. Код цесије
ради осигурања потраживања, цесионар постаје нови цесусов поверилац. За разлику од тога,
залогопримац није поверилац, већ само ималац заложног права на туђем потраживању.
БЛАНКО УСТУПАЊЕ
Овакво уступање се врши путем писане исправе, у којој је тачно одређено које потраживање
је предмет уступања, који је износ потраживања, од кога се потражује, дакле подаци о самом
потраживању односно о предмету уступања. Дакле зна се ко је цедент, односно уступилац, и
шта је предмет уступања. али се не види коме се врши уступање. Лице коме цедент преда
исправу може да одлучи да ли ће као цесионара да упише себе или неко треће лице -
цесионар је само одредив. А пошто се не зна ко је цесионар, то поље се оставља празно и зато
се ова цесија зове бланко цесија.
Правном следовању у туђе потраживање по сили закона. У српском праву, овај институт се
зове персонална суброгација. Пример јесте прелаз повериочевих права на јемца. Нпр. када
јемац намири повериочево потраживање, оно прелази на њега, са свим споредним правима и
гаранцијама његовог испуњења (чл. 1003). Уколико сте ви јемчили за туђу обавезу, па
дужник није платио обавезу, онда је поверилац дохватио вас, ви сте морали да испуните ту
обавезу, у тренутку испуњења обавезе ви постајете поверилац, а сада вам главни дужник за
кога сте јемчили постаје дужник.
Кад обавезу испуни лице које има пр. инт. у томе, на њега по закону, у часу испуњења,
прелази повериочево потраж. са свим споредним правима. И када лице које испуни пр. инт.
испуни обавезу, тада на њега прелази потраживање по самом закону у часу испуњења.
Залогодавац да залогу за обезбеђење туђег зајма. И како му ствар не би била продата и
одузета јер дужник није вратио зајам,он ускочи и плати зајам.Он има правни интерес да
обавеза буде испуњена како би му се вратила заложена ствар.
У том тренутку он постаје поверилац а тај зајмодавац за ког је дао залогу му је постао
дужник. То је законска суброгација.
ЗАМЕНА СУБЈЕКАТА
ЗАМЕНА ДУЖНИКА
Ако уговор о промени дужника закључују поверилац и треће лице, таква промена дужника се
зове екстерна. Ако, пак, дужник закључује уговор са трећим лицем које ће ступити на његово
место, онда је реч о интерној промени дужника. Ако се стари дужник ослобађа, а нови ступа
на његово место, таква промена дужника се зове права, транслативна или ослобађајућа.
Насупрот томе стоји неправа или кумулативна промена дужника. На тај начин поверилац
стиче још једног дужника, поред оног којег већ има.
Ни у једном европском правном систему нису посебно законом уређене све четири ове
комбинације. ЗОО изричито уређује само две:
1. Интерну ослобађајућу промену дужника - преузимање дуга,
2. Екстерну кумулативну промену дужника - приступање дугу.
Преостале две комбинације код нас нису уређене законом, али могу да се уговоре, у складу са
начелом слободе уговарања.
1. ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА
Реч је о уговору између дужника и преузимаоца. Уговор о преузимању дуга је један правни
посао располагања, а не обвезивања. Он има транслативно дејство, те је преузимање дуга
непосредна правна последица закључења уговора. Тај уговор је непосредно управљен на
сингуларну сукцесију у туђи дуг.
Ако се накнадно испостави да је нови дужник инсолвентан, а поверилац то није знао нити
могао да зна у часу када је дао пристанак, долази до законске конверзије уговора о
преузимању дуга у уговор о приступању дуга. Тада ће, уместо да буде ослобађајућа, промена
дужника бити кумулативна. Када преузималац исплати повериоца не долази до персоналне
суброгације, јер он тада испуњава сопствену обавезу, а не обавезу пређашњег дужника. Ако
би се, пак, уговорила персонална суброгација, у функционалном смислу би се овај уговор
претворио у јемство. Да ли на новог дужника прелазе и споредна права? -Прелазе, осим
јемства и залоге- осим ако се поверилац и залогодавац салгасе са тим. Дакле, видимо да овде
јемство не прелази, осим ако се јемац изричито не сагласи са тим. Ако се сећате код цесије
вам је било подвучено на слајду да и јемство прелази на новог повјериоца. Дакле. код цесије
рмство прелази. овде не осим ако се јемац сагласи.
Ово је апстрактан правни посао - правно су ирелевантни разлози за преузимање туђег дуга,
иако они, несумњиво, постоје (нпр. преузималац хоће да учини поклон, да учини зајам или да
се ослободи неке своје старе обавезе према старом дужнику). Истицање разлога за
преузимање туђег дуга спада у приговоре на које преузималац нема право.
ПРИГОВОРИ: Преузималац може према повериоцу да истакне све оне приговоре који
проистичу из правног односа између пређашњег дужника и повериоца
(нпр. приговор да је дуг био делимично или у целости измирен у тренутку преузимања или
приговор да је уговор који представља основ преузете обавезе ништав), као и своје личне
приговоре према повериоцу (нпр. компензациони приговор). Међутим, не може према
повериоцу да истакне оне приговоре који потичу из његовог сопственог правног односа са
пређашњим дужником, а који је био основ преузимања (чл. 450).
Споредна права која су до тада постојала уз потраживање опстају. Престају само јемства и
залоге које су дала трећа лица, сем ако јемци/залогодавци не пристану да одговарају и за
новог дужника (чл. 449). Преузимање већ доспелих камата мора посебно да се уговори.
2. ПРИСТУПАЊЕ ДУГУ
Према ЗОО-у, до екстерне кумулативне промене дужника може да дође на три начина:
1. Уговором о приступању дугу, који закључују поверилац и неко треће лице (приступилац),
које стаје на пасивну страну у обавези првобитног дужника. Првобитни дужник се не
ослобађа и његов пристанак није потребан, јер се његов правни положај не мења.
Приступилац нема право да се за плаћени износ регресира, зато што је и сам дуговао целу
чинидбу. Ако би се персонална суброгација уговорила, ова установа би се у функционалном
смислу претворила у јемство;
2. Законском конверзијом из преузимања дуга (чл. 448, ст. 2), ако је преузималац презадужен
Када целина пређе на другога, те обавезе остају у његовој имовини. Правни основ
приступања може бити било који правни посао (нпр. уговор или завештање). Тим затеченим
дуговима приступа прималац имовинске целине и одговара солидарно са дотадашњим
имаоцем, али вредносно ограничено - до висине активе коју је примио. Ово правило је
императивне природе, те се одговорност не може уговором искључити или ограничити (чл.
452).
Пример ако ви рецимо купите аутомеханичарску радњу, та радња је имовинска целина. Ако
је та радња прије него што сте је купили закључила неки уговор, узела да поправља нечија
кола, па није добро поправила и наступила је нека штета, или има неко друго потраживање
према неком петом лицу. Тада ћете ви као купац те имовинске целине одговарати за дугове
које је та иммовинска целина односно аутомеханичарска радња имала према трећима. И то
заједно са дотадашњим имаоцем и солидарно са њим. Дакле, солидарно одговарате са
претходним власником те радње. Али ви одговарате само до вредности активе те имовине, не
преко тога. Члан 452 300
3. ПРЕУЗИМАЊЕ ИСПУЊЕЊА
Ако се рецимо вама ваш друг Марко обавеже да ће вашем повериоцу испунити вашу обавезу
уместо вас, па он то не уради, о каквој се ту одговорности ради? - О уговорној одговорности.
Он дакле, овај дужник 2 ако не изврши своју обавезу, одговара не повериоцу него дужнику 1
и то по правилима о уговорној одговорности.
АСИГНАЦИЈА (УПУЋИВАЊЕ)
Упут или асигнација је изјава једног лица којом оно упућује и овлашћује друго лице да за
његов рачун изврши одређену чинидбу неком трећем лицу, кога упућује и овлашћује да
чинидбу у своје име прихвати (чл. 1020).
Оба упута гласе на чињење, а не на обвезивање. У овом правном послу учествују три лица:
1. Асигнант (упутилац);
2. Асигнат (упућеник);
3. Асигнатар (прималац упута).
Асигнација може служити различитим циљевима. Пре свега, она је средство индиректног
плаћања, јер се једном исплатом могу угасити два облигациона односа. Ако је асигнант
поверилац асигната и истовремено дужник асигнатара, он своју обавезу може испунити тако
што ће овластити асигнатара да исплату добије од асигната, чиме се и тражбина асигнанта
према асигнату гаси. Осим тога, асигнација може бити и средство кредита. Путем ње,
асигнант може обезбедити зајам асигнатару или самом себи на терет асигната. Коме од ових
циљева треба да послужи асигнација се из ње, по правилу, не види, јер је апстрактна. Будући
да ЗОО не тражи никакву форму за асигнацију, може бити спорно да ли је асигнат платио
асигнатару за рачун асигнанта или за сопствени рачун. Пошто, у случају спора, важи оборива
претпоставка да је исплата извршена за сопствени рачун, у пракси се асигнација готово
редовно чини у писменом облику.
Овај однос објашњава зашто асигнант захтева од асигната да за његов рачун учини нешто
асигнатару. Он то чини, редовно, зато што је асигнат његов дужник, што код њега има
покриће за оно што овај треба да учини асигнатару. Ако асигнант нема покриће код асигната,
асигнат ни у ком случају није дужан да прихвати упут, иако то свакако може учинити. Ако
асигнант има покриће, асигнат ни тада неће бити дужан да прихвати упут, осим у два случаја:
1. Ако је обећао да ће га прихватити;
2. Ако му ни по чему није теже да се своје обавезе према асигнанту ослободи извршењем
упута, уместо извршења обавезе онако како она гласи (чл. 1030).
Асигнант може опозвати овлашћење дато асигнату, све док овај не изјави асигнатару да
прихвата упут или док га не изврши.
Упут се сматра опозваним и по сили закона ако је над имовином асигнанта отворен стечај,
изузев ако је асигнат прихватио упут пре отварања стечаја или кад у часу прихватања није
знао нити могао знати за стечај (чл. 1031). С друге стране, смрт било којег од ова три лица,
као и лишење пословне способности неког од њих, нема утицаја на упут (чл. 1032).
Овај однос пружа објашњење зашто асигнант жели да асигнат учини нешто асигнатару.
Најчешће се ради о томе да је асигнант, по неком старијем основу, дужник асигнатара.
Асигнатар није дужан да прихвати упут, али ако га одбије, дужан је да о свом одбијању
одмах обавести асигнанта, иначе ће му одговарати за штету причињену повредом дужности
обавештавања (чл. 268). Ако пристане на упут, дужан је да позове асигната да га изврши (чл.
1025). Уколико асигнат не пристане на упут или одбије испуњење које од њега захтева
асигнатар или изјави унапред да неће да га изврши, асигнатар је дужан да о томе одмах
обавести асигнанта, иначе му одговара за штету (чл. 1027). Асигнација није исплата - све док
асигнат не изврши упут, асигнатарово потраживање према асигнанту се не гаси. Асигнатар
који није поверилац асигнанта не мора се користити упутом чак ни кад је изјавио да га прима.
Он може од њега да одустане, али је дужан да без одлагања о томе обавести асигнанта (чл.
1028). С друге стране, и асигнант може опозвати овлашћење дато асигнатару, изузев ако је
упут издао у циљу исплате свог дуга према њему и уопште ако је упут издао у његовом
интересу (чл. 1029).
Тек кад асигнат изјави да прихвата упут, асигнатар може од њега захтевати исплату.
Прихватање упута не може се опозвати (чл. 1029). Пошто је однос између асигната и
асигнатара нов и самосталан, у њему се не могу истицати приговори из односа покрића и
валутног односа. Асигнат може асигнатару истаћи само приговоре који се тичу
пуноважности прихвата упута, приговоре који се заснивају на садржини прихватања или на
садржини самог упута, као и приговоре које има лично према њему (чл. 1022).
Упут представља овлашћење које се може пренети на другога, чак и пре прихвата од стране
асигната, изузев кад из самог упута или из посебних околности не произлази да је он
непреносив. Изјава о прихватању дата асигнатару има дејства према свим лицима на која би
упут био узастопно пренесен. Међутим, ако асигнат изјави прибавиоцу који је упут стекао од
асигнатара да упут прихвата, не може му истаћи приговоре које има лично према асигнатару
(чл. 1023). Право асигнатара да захтева исплату од асигната застарева у року од једне године
по протеку рока одређеног за испуњење. Ако тај рок није одређен, застаревање почиње тећи
кад асигнат прихвати упут, а ако га је он прихватио пре него што је дат асигнатару, онда кад
буде дат њему (чл. 1024).