Универзитет у Новом Саду

Академија уметности, 2022.

Др Марина Миливојевић Мађарев

Семинарски рад из предмета Светска драма и позориште 1

Софоклова религиозност у трагедији Трахињанке

Студент: Александра Павловић, 186/20

У Новом Саду, септембра 2022.

 1. Сажетак:

У раду је представљена анализа Софоклове религиозности. Помоћу одговарајуће

књижевнотеоријске и књижевноисторијске литературе детаљно је анализиран утицај и
поимање богова у трагедији Трахињанке. Индикативно је то што је битан део рада
посвећен обради Дејанириног лика са акцентом на њеним поступцима, и реакцијама, у
циљу анализе деловања божанстава на човека. Узимајући у обзир међусобно прожимање
утицаја три велика грчка трагичара, направљена су оквирна поређења Есхиловог,
Софокловог и Еурипидовог дела.

2. Кључне речи:

Дејанира, Херакле, Софокле, бог, човек

3. Литература:
 Албин Лески, Повијест грчке књижевности, превео Здеслав Дукат, Голден
маркетинг, Загреб, 2001.
 Аристотел, О песничкој уметности, превео Милош Н. Ђурић, ДЕРЕТА,
Београд, 2015.
 Драгослав Срејовић / Александрина Цермановић-Кузмановић, Речник грчке
и римске митологије, СКЗ, Београд, 1987.
 Есхил, Софокло, Грчке трагедије 1, превели Коломан Рац и Никола
Мајнарић, Младинска књига, Љубљана-Загреб, 1990.
 Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Дерета, Београд, 2011.
 4. Увод

О Софокловој религиозности данас сазнајемо, како из различитих

књижевноисторијских извора, тако и из његових аутентичних дела. Његова верност
традиционалним божанствима је неоспорива. С обзиром на то да се хронолошки налази
између друга два грчка трагичара, Есхила и Еурипида, а и да им је обојици савременик,
неминовни су њихови међусобни утицаји. У свом делу он је изразио склоност
препуштању божанској вољи и на известан начин наставио есхиловску традицију. Заплете
својих трагедија је налазио у грчком миту, а својим је драматуршким умећем успео да
направи спону са сопственим временом.

Не одричући се Дивових древних закона, а ипак верујући у човекову будућност1,

Софокле се бавио понајвише човековом душом, његовим личним снагама и мотивима. Он
је, како наводи Ђурић, тумачењу мита дао хуманије обележје. У том смислу се он
приближава Еурипидовом реализму. Софоклово мишљење да Еурипид приказује људе
какви јесу, а он какви би требало да буду 2 уклапа се у његов стваралачи опус, са једним
изузетком – трагедијом Трахињанке.

1
Ђурић, Н, М, Историја хеленске књижевности, Дерета, 2011, стр. 344.
2
Ђурић, Н, М, Историја хеленске књижевности, Дерета, 2011, стр. 359.
 Година у којој су настале Трахињанке није прецизирана. Албин Лески их смешта у
период између настанка Антигоне и Цара Едипа и такође претпоставља неизбежну
повезаност са Еурипидовим Алкестидама.3 Утицај млађег трагичара можемо приказати
кроз чињеницу да је лик Дејанире узет из Софокловог времена 4, али и кроз феномен да
Софоклове трагедије почињу дијалогом, изузев ове која се отвара монолошком формом
Дејанириног говора.

Прво појавиљивање Дејанирино нам доноси сазнања о ситуацији у којој се она

налази. Удата је за Херакла који важи за најславнијег грчког јунака, Зевсовог и
Алкмениног сина5 који је све време њиховог брака неприсутан. Она проводи дане у бризи
и ишчекивању свог мужа који је ван куће већ петнаест месеци:

...Та с Хераклом откад ја

Ко жена живим избрана, за њ у бризи

Свеђ страх ме хвата за страхом; ноћ доноси

Ноћ наизмјенце мени муку односи.6

Спомиње се при крају монолога пророчанство са чијим ћемо детаљима бити

упознати када се појави Херакле. Пророчанство представља некакву судбинску
предодређеност човека створену од божанске руке, што неминовно указује на Софоклово
препуштање божанском суду.
Послушавши савет Трахињанки које је трагичар представио у виду хора, а и као
извесну Дејанирину пратњу, Дејанира шаље сина Хила у потрагу за оцем. У међувремену
стижу два гласника са вестима да се њен господар жив и здрав враћа кући. Ипред њега
долазе робови које је Херакле поробио након што је освојио Еуритову земљу. Међу њима
је Еуритова ћерка, млада Јола, коју Дејанира искрено пожали и прими је у своју кућу. У
том Гласник поушава да је спречи, откривајући јој истину о Јолином пореклу и разлогу
3
Лески, А, Повијест грчке књижвности, превео Здеслав Дукат, Голден маркетинг, Загреб, 2001, стр.
283.
4
Ђурић, Н, М ,,Регистар појмова“: Аристотел, О песничкој уметности, превео Милош Н. Ђурић,
Дерета, Београд, 2011, стр. 225.
5
Срејовић, Д. и Цермановић-Кузмановић, А, Речник грчке и римске митологије, Српска књижевна
задруга, Београд, 1987, стр. 460.
6
Есхил, Софокло, Грчке трагедије 1, превели Коломан Рац и Никола Мајнарић, Младинска књига,
Љубљана-Загреб, 1990, стр. 450.
њенога доласка. Херакле је поробио Еуритову земљу ни због чега другог, него због
љубавне пожуде за младом Јолом:
Гласник:
...ради оне дјевојке
Да Еурита Херакло и Ехалију
Са кулам` високијем свлада; само га
Бог Еро опчини, да копљем бије бој...

...

Лиха:
...Свуд другдје први он је јунак десницом,
Ал` тој ти љубави подлеже до краја.7

Дејанира се налази очи у очи са сазнањем о прељуби сопственог мужа. Она је жена
која је све време његових лутања провела стрпљиво чекајући његов повратак и стрепећи за
његов живот. Иако је свесна несреће свог малтене самачког живота и премда свој живот
проводи у патњи и чежњи за оним што јој никако не долази, она ипак остаје. Не чинећи
ништа да прекине своју патњу, она аутоматски прихвата свој живот такав какав јесте. У
првом свом монологу након што сазнамо на који начин је дошло до удаје за Херакла, она
говори:
...Свршетак добар даде судац бојни Зеус,
Да – ако ј` добар.8

Ово је један од момената у којем се може назрети човекова немоћ наспрам божанске воље.
Зевс је удесио расплет одређеног догађаја; ако га је он удесио – значи да је расплет добар.
Чак и ако појединац увиђа своју несрећу услед тога расплета, он може само на томе и да се
заустави – другачије речено: да се препусти удесу бога.
Сходно томе, Дејанира прихвата своју судбину и негује љубав према неприсутном
мужу учвршћујући је и доказујући је својом неоспоривом верношћу. Сазнање о превари
неминовно у њој изазива слом. Она, међутим, реагује врло трезвено, позивајући се – опет
– на божанску вољу.
Ко бога Ера шаком својом дочека
Ко шакач каки, није право паметан.
Он влада како воља га, и бозима
И мноме. Како нећу другом, која је,
Ко и ја? Стог би луда била, мужа свог
7
Есхил, Софокло, Грчке трагедије 1, превели Коломан Рац и Никола Мајнарић, Младинска књига,
Љубљана-Загреб, 1990, стр. 460/465.
8
Исто, стр. 450.
 Да некуд корим, јер га снађе болест та,
Ил` женску ону, која себи никакве
Срамоте не учини, а ни мени зла.9

Према грчком миту, Ерос је бог љубавних чежњи и немира који се уплиће у животе
смртника и хероја, али својим деловањем утиче и на друге богове. 10 Ако се, дакле, Ерос на
некога устреми, овај је само предмет његовог деловања. Он губи способност расуђивања и
посматра се као болесник. Стога се може доћи до закључка да се том (у овом случају)
човеку опраштају дела која чини под утицајем воље Афродитиног пратиоца 11. Овде се,
ипак, не сме занемарити Дејанирина љубав према Хераклу, утолико уколико она сама
говори да и њоме влада Ерос.
Када је гласник Лиха кренуо натраг ка Хераклу, она је своме мужу послала дар.
Победивши у двобоју борећи се за Дејаниру, Херакле ју је повео својој кући. На путу до
тамо требало је прећи преко реке Еуена коју је чувао кентаур Нес. Услед узбурканости
воде, Нес се понудио да пренесе Дејаниру, што је Херакле одобрио. Насред реке је
покушао да је силује, те га је због тога Херакле прострелио стрелом која је била намочена
змијским отровом. У умирућем часу, Нес је Дејаниру наговорио да узме коју кап његове
крви, која ће јој помоћи да љубав свога мужа веже само за себе. У тренутку када схвата да
више није једина, да је на известан начин замењена, у Дејанири се буди љубомора.
Појављује се страх и свест о пролазности сопствене лепоте. Будући да је и сама мисао на
сопствену недовољност неподношљива, она се, као последњем свом избору, окреће
љубавним чинима. Верујући у исправност Несових речи, Дејанира шаље свом мужу
кошуљу намочену у кентаурову крв. Резултат свог поступка ће претпоставити пре него
што сазна за његову трагичност:
Чуперак вуне којим мазах, некако
Баш насред жарке сунца зраке случајно
Ја бацих. А он, како стало припицат,
Сав оде нетрагом, по поду распе се...
...Да, тако распаде се...
....
Па зато не знам јадна куд ни камо сад,
А видим страшно дјело сам починила.
Па откле ће ми, зашт` ил неман умирућ
Исказат љубав, кад рад мене гињаше?
9
Есхил, Софокло, Грчке трагедије 1, превели Коломан Рац и Никола Мајнарић, Младинска књига,
Љубљана-Загреб, 1990, стр. 464.
10
Срејовић, Д. и Цермановић-Кузмановић, А, Речник грчке и римске митологије, Српска књижевна
задруга, Београд, 1987, стр. 145.
11
Исто
 То бити не може, већ убит смјераше,
Убицу, сада заслијепи ме...12

Ако се подсетимо Дејанирине изјаве да и њоме влада Ерос, могли бисмо њену пробуђену
љубомору довести у везу са утицајем тог божанства.
Вест о Херакловим мукама доноси Хил који кори мајку због њеног учинка. Она,
након што одслуша све оптужбе и тешке речи свога сина, оде не проговоривши ни речи.
Недуго затим, слушкиња доноси вест о Дејанирином самоубиству. Хил када дозна за то,
схвата да мајчина намера заиста није била да уништи његовог оца, те је он касније пред
оцем и брани. Херакла који је у тешким мукама јер му отров изједа организам, доносе на
носилима. Ту сазнаје од Хила о Несовој завери. Софокле овде објашњава пророчанство с
почетка. Херакле говори како му је на рођењу предодређено да га убије мртво биће. Он се
након сазнања о Несу потпуно, без било какве борбе препушта својој судбини која се
управо извршава. Комад се завршава тако што Херкла носе на ломачу да би му, по
његовом наређњу спалилвши тело прекратили муке.

5. Преокрет и препознавање

Препознавање се у Трахињанкама дешава у тренутку када Дејанира види парче

вуне које је намочено Несовом крвљу како се распада пошто је угледало сунчеву светлост.
Кошуља која је намочена истом течношћу већ је однета Хераклу. Она у том тренутку
схвата да је управо отерала мужа у смрт, али је истовремено свесна тога да своје дело не
може исправити.

Па зато не знам куд и камо сад,

А види, страшно дело сам починила.

Овај начин препознавања спомиње Аристотел као један од четири начина изазивања
страха и сажаљења у трагедији. Дело је извршено у незнању, а тек се након извршења
догодило препознавање које доноси и узбуђење и сажаљење.13

Пошто је Дејанира препознала погрешку коју је начинила, следи и отелотворење

њеног чина. Потврду њених стрепњи доноси јој син, који транспарентно говори о мукама
12
Есхил, Софокло, Грчке трагедије 1, превели Коломан Рац и Никола Мајнарић, Младинска књига,
Љубљана-Загреб, 1990, стр. 471.
13
Аристотел, О песничкој уметности превео М. Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2015, стр. 79.
кроз које Херакле пролази због њеног дара. Овај се тренутак издваја као окретање радње
противно ономе што се намеравало. Дејанира је желела да добије љубав свог мужа, а
својим је поступком изазвала његову пропаст.

Након тог сазнања, она без речи одлази у своје одаје и извршава самоубиство.
Овим чином она доказује да њена намера није била нечасна. О њеном делу сазнајемо из
речи слушкиње која нам открива да су Дејанирине последње речи биле упућене њеној
постељи:

Видим гуњце простираче ти

На кревет свог Херакла баца госпођа.

Па чим то она сврши, скочи горе на њ

И онда сједне на средини постеље,

А потоци јој навру суза врелијех,

И рече: ,,Постељо и ти ми одајо

Ој свадбена, сад збогом довијек остајте,

На починак ме никад више нећете

На логу овом примити!“14

Постеља се овде истиче као својеврсна метафора за мужа којег заправо и није
имала у правом смислу речи. У тој постељи је провела све време брака сама, те се сходно
томе, од ње и опрашта.

Препознавање би се још могло везати и за моменат када Херакле сазнаје од Хила

Дејанирину истинску намеру. Он тада открива пророчанство које је споменуто на почетку
комада: да ће умрети од руке некога ко је већ мртав.

...Давно мени отац мој

Прорече, нитко жив да неће убит ме,
Већ само мртав станар Хада бит ће то.
Гле, неман Кентаур тако, како божја ријеч
То рече, мене жива мртав погуби.15

14
Есхил, Софокло, Грчке трагедије 1, превели Коломан Рац и Никола Мајнарић, Младинска књига,
Љубљана-Загреб, 1990, стр. 478.
15
Исто, стр. 485.
 6. Закључак

Према речима Милоша Ђурића, у Софокловим делима је власт божанстава слабија

него у Есихловим, и то у смислу да се Софоклова трагичка радња у свом развитку
приказује као људска, а у расплету припада боговима. 16 Дејанира заиста дела
испровоцирана својим личним осећајем љубоморе и поштујући сопствени нагон да сачува
партнерску љубав. Извитоперени и посве неочекивани исход њеног поступка одводи и њу
у смрт. Расплет читаве ситуације се испрва посматра као кривица искључиво Дејанире као
жене. Међутим, након што Херакле препозна да се пророчанство управо извршава,
претпостављамо да би он свакако постао Хадов подстанар у овим или у оним
околностима.

Човек је подређен вољи богова и ту чињеницу прихвата као део своје егзистенције.
Софокле је у Трахињанкама представио недодирљиву божанску моћ кроз појединачне
јунаке који се истој препуштају. Иако се на известан начин удаљио од Есхила, а
приближио Еурипиду, у овој трагедији Софокле је потврдио сопствену ненаметљиву
аутентичност. Међусобни утицаји савременика су неминовни, а уметност је у њиховом
обликовању и прилагођавању сопственим афинитетима.

16
Ђурић, Н, М, Историја хеленске књижевности, Дерета, 2011, стр. 345.