Из 4.

лекције УПОТРЕБА КОНДАКА РОМАНА МЕЛОДА У БОГОСЛУЖЕЊУ

одговори на питања која се налазе испод текста:

Преподобни Роман Слаткопевац спада у ред „највећих и најславнијих црквених песника“

Православне Цркве и „његов дух је такав да му се одређује прво место у рангу песника,
религиозних или световних, тако да га је професор Трипанис назвао највећим песником
грчког средњег века“. И поред тога, о њему нема много података. Рођен је у Емеси у
Сирији у последњој четвртини V века. Као ђакон храма Васкрсења Христовог прешао је у
Цариград за време цара Анастасија I (491-518) и ту је прибројан Богородичиној цркви у
дистрикту Кирос (садашњи Hexi Marmara), северном делу града. Значи да је „Роман делао
на раскршћу петог и шестог столећа“, и остало време живота провео је у Цариграду, где је
и умро после 555. године, „вероватно пре смрти цара Јустинијана 565. године“.
Претпоставља се да је умро 1. октобра, јер се тога дана слави његова успомена у
Православној Цркви.
Дар песништва откривен му је у Цариграду о Божићу. Овај дивни и чудесни светац заиста
је „црквена лепота“, како га у кондаку прославља света Црква. „Огромни цариградски
храм Свете Божије Премудрости, Софије (то јест Речи Божије) беше обасјан светлошћу,
као да гори, и иконе, мозаици, ликови светаца и Богоматере сијају са његових зидова.
Вечерња служба траје у цркви. Василевс, патријарх, двор, сва скупштина владара
присуствује и пажљиво прати дивно певање појаца за певницом; ту се између осталих
појаца и чтечева налази смерни, млади чтец, неприметан, безгласан, који је прогањан од
свих уображених дворјана најсветијег патријарха, који подноси исмејавања и сталне
приговоре од стране својих злобних пријатеља. Њега, који не зна да пева, ради јавног
срамоћења, они су изгурали на средину амвона и присиљавају га да пева сам пред
сабраним светом и царем. Збуњен он стоји сам у центру и читајући преживљава своју
бруку. На храм Свете Софије спустила се празна тишина. И кротки Роман доживевши
срамоту, вређан од свих, иако љубимац патријарха Јевтимија, уз многобројна исмејавања
и понижавајућа пребацивања, затворивши лице рукама, труди се да се што пре сакрије за
певницу, међу своје злонамернике. И после, целу ноћ у својој келији, у неподношљивој,
загушљивој тишини патријаршијског дворца, пред иконом Пречисте, стоји млади Роман и
ватрено се молећи, гаси у молитвеном усхићењу сву горчину незаслужене увреде и бол
данашње срамоте.
И онда се изнемоглом Роману, који је већ задремао, јавља Пречиста Дјева и држећи у
својим рукама дугачак свитак са Божанственим речима, даје га младом чтецу, ставља га у
његова уста. И прогутао је Роман дугачак свитак, који грчко житије назива кондаком и
испунио се дивном силом.
Сутрадан поново у огромном храму Свете Софије траје јутрење и опет синклит и
свештенство стоје и са задовољством слушају уметност патријаршијских појаца. И опет је
уз бујицу исмевања и злурадих испада млади Роман присиљен, јер је и његов ред, да изађе
из певнице и стане у центар. Тишина се зацарила испод као небо огромне куполе; и, о
чудо... диван, дубок глас запевао је Божанску мелодију и речи, модулирајући са звоњавом
сребрних звончића који ишчезавају у сумраку огромног храма:
Данас Дјева рађа Надсушног, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири
заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни
Бог.
Овај први и најпознатији Романов кондак „Данас Дјева рађа... “ је саставни део Божићне
службе и данас, а такође и прва строфа која служи као икос иза поменутог кондака:
Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо –
ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Овде се јави корен ненапајан што
опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да
пије. Овдје Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога
хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.

„Што се тиче Романових црквених песама, то су такозвани кондаци. Грчка реч кондак
(отуда и наше кундак) првобитно је значила штапић. Када се говорило о књигама, ту се
мислило на оне штапиће, о које су се притврђивале, и око којих су се намотавале, као у
калем, старинске књиге у облику савијутка.“
Кондаци су не само саставни део канона написаних у част празника који се славе,
појединих светих и свештених догађаја, већ и врло важан део канона. Тако је на пример,
на парастосима кондак најважнија црквена песма. „По склопу свом кондак је читав мали
спев, и састоји се по правилу из два дела. Први део је мањи и спореднији... Други, главни
део кондака је кудикамо већи од првог. Ту тек песник развија предмет песме. Тај се део
члана у двадесетак и више једнообразних строфа од истог броја стихова.“
Преподобни Роман написао је своје кондаке држећи се старогрчких стихова. Од оних
сачуваних Романових кондака који се данас употребљавају у богослужењу Православне
Цркве пева се само уводна строфа.
Преподобни Роман, „по многима највећи хришћански литургијски песник у светској
књижевности“, написао је, како се данас сматра, 819 кондака, који су у науци познати тек
од пре сто година. Научници који су проучавали Романове кондаке с правом га називају
песником кондака par excellence.
„Све ове хвале заслужио је Роман својим песмама – химнама испеваним за све празнике
годишње, Господње, Богородичине и светитељске, у којима избија дубока побожност и
топлина побожних осећања, а са ритмом његових речи осећамо како у ритму куца срце
испуњено побожним визијама о св. стварима. Речи у његовим стиховима нижу се као
падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама, он
је пластичан, језгровит и кадар је својим полетом да уздигне душу слушалаца, а дубином
осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све друге мелоде. Грчка црквена
поезија нашла је у њему своје савршенство.“
Наш угледни литургичар Мирковић приметио је да у нашим богослужбеним књигама,
грчким и словенским, имају „његов натпис само хвалитне стихире 20. децембра“
(Претпразништво Рођења по телу Господа нашега Исуса Христа). Поред ових хвалитних
стихира, „имамо“, каже професор Мирковић, „у црквеним књигама кондаке и икосе на
скоро све велике Господње и Богородичине празнике од Романа. Истина немају имена
Романова, а узети су као поједине строфе из његових великих кондака.“ Захваљујући
проучавању Романовог песништва, можемо да набројимо још неколико кондака које је
написао преподобни Роман, а употребљавају се и данас у нашем богослужењу.

Из Романових кондака који у садашњим нашим богослужбеним књигама немају његовог

имена, изузев божићног кондака и хвалитних стихира 20. децембра, види се да их је он
писао као славослов одређеним празницима и свештеним догађајима из икономије нашег
спасења, у виду певаних проповеди. Они представљају велико богатство византијског
црквеног песништва и уопште православног богословља. Иако се само мали број његових
кондака данас употребљава у православном богослужењу, тој жили куцавици нашег
светотајинског живота, они се певају о највећим празницима нашим пуним срцем и
распеваном душом. Тако је било у Византији, у храму Свете Софије, на двору василевса, а
тако је и данас у свим православним храмовима, манастирским и парохијским, широм
света, који поштују дело предивног Слаткопевца Романа.

Питања:
1. Историјско и легендарно у животу Романа Мелода Слаткопојца?

2. Карактеристике Романових црквених песама?