O NOVOM @IVOPISU PAROHIJSKOG DOMA VO@DOVA^KE CRKVE

Ове године Вождовачка црква је прославила јубилеј, 100 година од оснивања

храма. Том приликом је Патријарх србски, г.г.Иринеј освештао и нову свечану
салу парохијског дома и предао је верном народу на коришћење.

Источни зид свечане сале живописан је и дело је Војислава Луковића,

дипл.сликара.

Зид површине око 30 м2 подељен је по средини малом апсидом1 површине 10м2

са прозорским окном у средини, док се лево и десно налазе две једнаке зидне
површине од по 8 м2.

У апсиди су осликани св.Цар Константин и Јелена, којима је црква и посвећена.

Уобичајено је да се они живопишу у стојећем ставу, како са по једном руком
придржавају крст, док другом руком показују на њега. Обзиром да се у овом
простору на средини налази прозорско окно, овакав начин изображавања није
могао бити примењен. Стога је искоришћен крстасти оквир који се налази у
прозору, који је позлаћен, и на њега са обе руке указују св.Цар Константин и
његова мајка Јелена. На тај начин се дошло до веома ефектног ликовног решења
које је у складу са канонским начином приказивања светог цара и његове мајке.

Изнад њих, у мандорли, благосиља их сам Господ Исус Христос у златној

одежди, док је испод прозора насликано постоље на коме се налази свитак са
текстом тропара Часном крсту.

На левој страни зида приказана је група са Србима светитељима.

С лева на десно, налазе се: св.Владика Николај Жички и Охридски, св.Сава
Србски и св.Василије Острошки, приказани у архијерејском одјејанију, у сакосу
са крстовима (тзв.“полиставрион“), и са Јеванђељима у рукама.

Св.Василије и св.Николај носе митру2 (епископску круну) на глави, док је

Св.Сава је изображен са тонзуром3.

Св.Симеон Мироточиви који није био у свештеном чину приказан је као монах,
са кукуљицом на глави. Одевен у монашку ризу преко груди носи монашку
схиму4, преко које је пребачен параман5, заогрнут плаштом. У руци држи свитак
на коме је написано: „Све што дише нека хвали Господа!“, што су последње
речи које је изговорио предајући своју душу Господу.

На десном зиду приказани су свети оци Првог Васељенског сабора6 који је

одржан 325. године у Никеји (данас: Изник - Турска). Сазвао га је св.Цар
Константин који је приказан у средини, у владарској пурпурној одежди, са
царском круном на глави. Десном руком придржава текст са Оросом7 вере који
је установљен том приликом, а у левој руци држи штап-жезло на чијем врху се
налази Христов монограм.

Лево и десно од њега приказани су епископи који су учествовали на Сабору.

Обзиром да их је било 3188 на броју и да не могу сви да се прикажу на једном
месту, у иконопису се то представља са ореолима који се понављају у позадини
и означавају мноштво светитеља на једном месту.

У позадини обеју композиција приказане су грађевине, које означавају место

догађања, односно да се сцене одигравају у урбаној средини.

Испод сцена насликана је завеса, како је иначе уобичајено у живопису, на којој

се понавља мотив двоглавог орла владарске лозе Немањића.

На самом левом крају изображен је св. Александар Александријски Патријарх

са капом на глави. Поред њега је ?, у средини је св.Цар Константин. Десно од
св.Константина је св.Евстатије Патријарх Антиохијски, и на крају је
Св.Макарије Патријарх Јерусалимски.

1. aпсида (латински абсис од грчке ријечи ἁψίς - хапсис која значи »лук, свод«) је
архитектонски елемент у црквеној архитектури. То је доградња, најчешће
овалног или полукружног тлоцрта, са сводом у облику полукуполе (калоте).
2. митра-круна коју носе Православни епископи. У употреби тек после пада
Цариграда, негде од шеснаестог века. Пре тога, почевши од 10. века, само је
Александријски патријарх носио митру, и то у облику обичне платнене капе.

3. tonsurа (lat.) ≃ tondēre: brijati

обријано или ошишано теме главе у облику круга у знак примања монашког
пострига. Назива се још и гуменце (мало гумно). Уведена у хришћанство преко
египатских пустињака, тонзура је временом постала обавезна приликом
ступања у свештенство или монаштво (6. век). Од 9. до 15. века тонзура је на
православном истоку симболично тумачена као знак Христовог трновог венца
који свештеник и монах носе око главе. Чин примања тонзуре (од 16.века
замењен постржењем), има у монаштву дубоко значење— монаху се
постризавају власи главе у знак одрицања од света и свега што је у свету, у
знак одсецања сопствене воље и свих телесних похота. Готово сви српски
архијереји у Ариљу и Грачаници приказани су са тонзуром. Свети Сава је на
фрескама, иконама и минијатурама готово искључиво приказиван са тонзуром,
а у средњовековном фрескопису портрет српског епископа без тонзуре је права
реткост.

4. схима- дугачко црно платно које се носи на грудима (код Грка са прорезом за
главу, које се ставља око врата, а код Руса спојено са кукуљицом).

5. параман- тканина у облику квадрата на којој је представљен Христов Крст са

копљем, трском и сунђером-губом, са натписом: „На тијелу своме носим ране
Господње“. По угловима је танким ужетом или траком причвршћен око рамена
на леђима монаха, и служи да га подсећа да је на себе преузео Христов јарам и
да мора да контролише своје страсти и жеље. означавајући да је он Христов
следбеник.

6. васељенски сабор- сабрање епископа који представљају целу Цркву:

колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о
садржајима вере и питањима дисциплине.
7. орос- одређење

8. 318 –Не зна се тачан број учесника, јер су многи долазили и одлазили током
Сабора. У традицији је устаљен број од 318 учесника који има своје библијско
упориште јер у "Књизи постања" (XИВ, 14) стоји записано: "А кад Аврам чу да
му се заробио синовац, наоружа слуге своје, триста осамнаест, који се родише
у његовој кући и пође у потеру до Дана".).