Trauma i posttraumatske

reakcije i poremećaji

Snežana Opačić, psiholog, M. Psych. (Gest.),

trener i supervizor EAPTI SEB-a
 Trauma
• Trauma – lat. povreda; tarami (na sanskritu) znači
’probušiti’
• Trauma, po def., je iskustvo koje se ne može proći. Iskustvo
uključuje prolaženje kroz, a trauma podrazumeva nešto što
prolazi kroz nas – ’probušenost’ (Francesetti, 2022).
• Trauma se najčešće definiše kao ‘‘događaj koji je životno
ugrožavajući, a koji prevazilazi kapacitete osobe da se sa
njom izbori… najčešće je prati preplavljujuće stanje šoka i
nemogućnost da se pobegne ili suoči sa nepredviđenim
događajem’’ (Taylor, 2014, str. 2).
• U situaciji traumatskog iskustva izostaju uobičajene reakcije
organizma koje daju osećaj kontrole, smisla i povezanosti.
Osećaj sigurnosti i bezbednosti koje je eventualno postojao
pre traumatskog iskustva je izgubljen ili bar veoma poljuljan
(ibid.).
• Traumatsko iskustvo ima veliki uticaj na psihološkom,
telesnom i relacionom nivou.
• Trauma sama po sebi nije psihopatologija, jer je
iskustvo bola sastavni deo našeg života. Psihopatološko
je odsustvo usled neuspeha u obradi/asimilovanju tog
iskustva (Francesetti, 2022).
• U početku, Frojd je govorio o potisnutim traumama kao
poreklu psihopatoloških simptoma, ali je kasnije (iz
raznih razloga) verovao da su saopštene traume
fantazmi koji otkrivaju unutrašnji konflikt (ibid.).
• Danas je prisutan suprotan rizik – da sva
psihopatologija bude redukovana na
psihotraumatologiju (ibid.).
• Franćeseti (Francesetti, 2022) ograničava koncept
relacione traume na iskustva nasilja, zlostavljanja i
teškog zanemarivanja, koji aktiviraju psihofiziološke
odgovore na traumu, a koncept prirodne traume na
„akutna i dramatična iskustva gubitka ili užasa, koja
nisu mogla da budu asimilovana usled nedostatka
adekvatne relacione i sredinske podrške“ (str. 48 ).
• Dakle, situacije koje mogu biti traumatske različite su i
zavise od osobe i njenih kapaciteta da se u datom trenutku
nose sa određenom situacijom - ono što za neku osobu
može predstavljati traumu, za drugu ne mora.
• Da li će se reakcije na traumatski događaj razviti u
simptomatologiju i/ili posttraumatski stresni poremećaj
(PTSP) zavisi od mnogih faktora (vulnerabilnosti osobe i
njene rezilijentnosti, prethodnih iskustava, uzrasta osobe,
intenziteta traumatskog iskustva i posledica, količine i
kvaliteta relacione i socijalne podrške...). Razvoj PTSP-a ne
mora nužno da usledi nakon traumatskog događaja.
• Klinička praksa ukazuje da osobe koje razviju teže simptome
posle jedne pojedinačne traumatične situacije u osnovi
imaju neku vrstu deficita, a koji je najčešće povezan sa
faktorom ranih relacija i odnosa (Taylor, 2014).
• Sa druge strane, duboko traumatizovani klijenti često dođu
na terapiju sa drugim udruženim dijagnozama pored PTSP-
a, kao što su depresija ili anksioznost, opsesivno
kompulsivni poremećaj, poremećaji ishrane, bolesti
zavisnosti itd (ibid.).
 Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
• U klasičnom psihijatrijskom dijagnostifikovanju poremećaji povezani
sa traumom se prepoznaju po prisustvu značajnog traumatskog
događaja (kriterijum A) i specifičnog sklopa posttraumatskih
reakcija koje perzistiraju u određenom vremenu nakon
traumatizacije.
• DSM 5 (APA, 2014) opisuje posttraumatski poremećaj (PTSP) kroz
20 simptoma organizovanih oko četiri sindroma (kriterijumi B-E):
• B: Nametanje traumatskih misli i sećanja (i kroz snove, disocijacije –
’flešbekove’, fiziološke reakcije).
• C: Izbegavanje misli, osećanja ili spoljašnjih podsetnika trauma.
• D: Negativne promene u kogniciji i raspoloženju (nemogućnost
prisećanja događaja, negativna uverenja o sebi i drugima, iskrivjena
shvatanja o uzrocima i posledicama traumatskog događaja,
perzistentna negativna osećanja, nezainteresovanost i otuđenost od
drugih i aktivnosti, nemogućnost doživljavanja pozitivnih emocija).
• E: Promene u uzbuđenju i reaktivnosti (razdražljivo ponašanje,
ispadi besa, samodestruktivno ponašanje, hipervigilnost, smetnje u
koncentraciji, spavanju...).
• F: Trajanje ovih smetnji (od B do E) je duže od mesec dana.
• G: Ove smetnje uzrokuju značajnu kliničku patnju i ometanje u
socijalnom, radnom i dr. važnim oblastima funkcionisanja.
 Trauma i PTSP – geštalt shvatanje
• Trauma može da se posmatra kao ’nezavršena situacija iz
prošlosti’ i ’fiksirana percepcija’ (Perls et all, 1951), kako je
prvi put opisana od strane osnivača geštalt terapije.
• I drugi geštalt terapeuti posmatraju traumu kao nezavršeno
iskustvo, fiksirani geštalt i nesposobnost za odvajanje, što
interferira sa novim iskustvom (Polster & Polster, 1973;
Zinker, 1978, Serok, 1985).
• Fenomenologija posttraumatskih reakcija nametanja,
izbegavanja, utrnulosti ili hiperpobuđenosti, kao i promena
afekata je u geštalt terapiji prepoznata i opisana:
• “Nezavršeni poslovi iz prošlosti udruženi sa neizraženim
osećanjima koja nikad nisu u potpunosti doživljena i
ispražnjena,... ometaju našu svesnost o sadašnjem trenutku
i autentičan kontakt sa drugima” (Perls et all, 1951, str. 57).
• “Nezavršene direkcije traže završetak i kada postanu
dovoljno moćne, osobu saleću preokupacija, kompulsivno
ponašanje, zabrinutost, tiranska energija i mnogo samo-
destruktivnih aktivnosti“ (Polster &Polster, 1973, str. 44).
• Melnik i Nejvis (Melnick & Navis, 1997) simptome
PTSP-a posmatraju kao prekid kontakta u fazi
asimilacije i povlačenja, te nemogućnosti
demobilizacije energije.
• U ovoj fazi ciklusa kontakta trebalo bi da dođe do
‘varenja’, asimilacije iskustva u graund, nakon čega
osoba postaje barem za nijansu promenjena, a ostavlja
se prostor za novo iskustvo, novu figuru i početak
novog ciklusa kontakta.
• Međutim, kada je iskustvo prejako da bi bilo svareno i
asimilovano, stara figura ostaje neintegrisana i samim
tim kao nezavršeni posao imaće uticaja na buduće
situacije i iskustva (ibid.).
• Dakle, traumatsko iskustvo pravi poremećaj u funkciji
persone („Ja sam...“); kontinuitet doživljaja sebe se
gubi, osoba kakva je bila više ne postoji; iskustva nisu
integrisana (Vidaković, 2013).
• Život pre i nakon traume se opaža kao fragmentiran,
diskontinuiran (Alon & Levine Bar -Yoseph, 1994).
• Poremećaj u funkciji persone dovodi i do poremećaja u id funkciji, te su
ove osobe uzrujane, sa preplavljujućim i pomešanim osećanjima i/ili
povučene i inhibirane, sa blokiranim emocionalnim odgovorom, nestabilne
i isprekidane, generalno manje dostupne za kontakt u sada i ovde
(Vidaković, 2013).
• Desenzitizacija (praznina, utrnulost), kao i hipersenzitivnost
(preosetljivost, hipervigilnost, preplavljenost...) i defleksija (negacija,
izbegavanje, davanje pogrešnih značenja senzacijama...) su izražene i
primetne.
• Osnovne kontakt funkcije (kontakt očima, glas, sluh/slušanje,
dodir/držanje/pokret) su često promenjene nakon traume, zaustavljene u
posezanju za drugim i odgovoru na posezanju drugih ka njima (ibid.).
• Ego funkcija („Ja biram, ja postupam...“) je manje-više izgubljena i
ometena različitim načinima modifikacije kontakta, te je granica kontakta
ili previše jaka i nefleksibilna (pokušaj vraćanja kontrole nad svojim
životom) ili fluidna i nepostojeća.
• Oba navedena ekstrema se mogu uočiti u kontaktu sa ljudima nakon
traume i mogu ih voditi u socijalnu izolaciju ili nemogućnost samozaštite i
rizik od višestrukih viktimizacija (ibid.).
• Dinamika figure i pozadine je narušena. Trauma postaje toliko dominantna
figura da se kontekst gubi. Pažnja je sužena i traumatizovana osoba ne
može da proširi perceptivno polje i omogući da drugi aspekti života
postanu figura (Avery, 1999).
• Na taj način spontani ciklus kontakta je zaglavljen traumom.
• Prema GT simptomi PTSP-a ispoljavaju se zbog: 1) pokušaja
da se asimiluje iskustvo koje je nemoguće (samostalno)
asimilovati i 2) ispoljavanje bazične potrebe organizma da
dovrši neki nezavršeni deo traume (Elliott, Davis & Slatic,
1998; prema Cohen, 2003).
• Dakle, PTSP simptomi su ponavljajući neuspešni pokušaji da
se završi ‘ciklus iskustva’.
• Tejlor (Taylor, 2014) ističe teškoću jasnog formiranja figure
iz graunda, kod klijenata sa traumatskim iskustvom, a koja
se ispoljava, najčešće, na dva načina:
1. stalno i brzo menjanje tema i figura koje navodno
zahtevaju hitnost, ali zapravo nijedna nije podržna ni
energizovana;
2. Ili klijent nema konkretne teme i sadržaje na kojima bi
radio i vidljiv je izostanak jasno definisane figure.
• Ono što se zapravo dešava u procesu organizacije polja i
formiranju figure i pozadine je, da nije problem samo u
izdvajanju i definisanju figure, već pre svega u graundu iz
koje figura nastaje, a koji je izmenjen i nestabilan kod
klijenata sa traumatskim iskustvom (ibid.).
• Kao što je već pomenuto, trauma pravi razne rascepe i
podele i na nivou osećaja sopstvenog integriteta.
Osobe koje su preživele traumatsko iskustvo će
odbaciti neke polarnosti kako bi sačuvale osećaj
celovitosti. Polarnosti imaju tendenciju da idu u
krajnosti i budu fiksirane. Dve polarnosti koje najčešće
rezultiraju nakon traumatskog iskustva su haos i
rigidnost, koje mogu da koegzistiraju zajedno, ali bez
fluidnosti i fleksibilnosti među njima (Galea, 2020).
• Koen (Cohen, 2003) nudi pogled na simptome PTSP-a
kroz dvodimenzionalne polarnosti - prva dimenzija se
odnosi na uzbuđenje u kojoj se polarnosti kreću od
ekstremnog uzbuđenja i uznemirenja, do nedostatka
ikakvog uzbuđenja, utrnulosti i obamrlosti. Druga
dimenzija polarnosti koju navodi je ona koja se kreće
od potpune uključenosti u traumatsko iskustvo i
ponovno proživljavanje kroz flešbekove i sećanja, do
potpunog izbegavanja i straha od bilo kakvog stimulusa
koji bi mogao da asocira na traumatsko iskustvo.
 Geštalt terapijski rad sa traumatskim iskustvima
• Melnik i Nejvis (Melnick & Navis, 1997) su fazu asimilacije i
povlačenja – demobilizacije energije (u kojoj dolazi do prekida
ciklusa kontakta), podelili u 4 podfaze: okretanje, asimilacija,
suočavanje sa prazninom i priznavanje (onoga što jeste).
• Terapija bi klijentu trebalo da ponudi da, uz podršku terapeuta,
klijent prođe kroz sve četiri podfaze kako bi se iskustvo traume
integrisalo.
1. Prva faza je okretanje i udaljavanje klijenta od figure traume.
2. Druga faza je polako vođenje kroz proces asimilacije, prateći
klijentov tempo i kapacitete da podnosi osećanja i senzacije.
3. Treća faza podrazumeva suočavanje sa prazninom u kojoj ništa nije
figuralno i ništa nije važno, a koja je možda i najteža, te često
zahteva najviše vremena.
4. U poslednjoj - fazi priznavanja, klijent može doći do novog uvida i
razumevanja sebe u odnosu na traumatsko iskustvo (Cohen,
2003).
• Faza priznavanja može se uporediti sa paradoksalnom teorijom
promene - prihvatanje i priznavanje onoga što jesmo. Sa ovim
klijentovim prihvatanjem da je trauma deo njegovog iskustva,
njegove prošlosti i deo njega samog, ali na način koji ne remeti
njegovo postojanje u sadašnjosti, klijent će moći da je integriše i
odmakne se od nje, dajući prostor novim iskustvima.
• Dalji napredak u geštalt razumevanju traume i rada sa
traumatičnim iskustvom uključuje savremena saznanja iz
fiziologije i neuronauka (Taylor, 2014; Kepner, 2016).
• Mirjam Tejlor (Taylor, 2014) je objasnila neurofizilogiju
traumatskih reakcija i opisala traumatizovane sisteme kao
nestabilne, prekinute, haotične, rigidne, samozaštitne, koji
traže predvidljivost, sa zakočenom ili pojačanom energijom,
generalizovanim percepcijama i emocijama.
• Ona je, takođe, istakla polarnosti posttraumatskig reakcija -
smanjenu pobuđenost (nepovezani, dezorijentisani,
nejasni, neprisutni, desenzitizirani, zaravnjeni, utišani,
imobilizirani), odnosno pojačanu pobuđenost (ubrzane
misli, anksioznost, nemogućnost da se misli, intruzivne slike
i misli, panika, preplavljenost, agitacija, impulsivnost,
preterana reakcija trzanja) (ibid.).
• Terapeutski zadatak vidi u tome da se omogući prostor za
promenu (“Window of change”- reflektivnost, perspektiva,
prisustvo, usklađenost sa situacijom, tolerisanje, smirenost,
uzemljenost) između ovih polariteta (ibid.).
• Kepner (Kepner, 1995) je izučavao rane
traumatizacije i prvi je sugerisao neke zadatke ili
ne-linearne faze terapije traume: Razvijanje
podrške, Razvijanje Self funkcija, Dekonstrukcija-
Ponovna konstrukcija ili Žaljenje, Rekonsolidacija.
• U skorije vreme Kepner (Kepner, 2016) uključuje
znanje iz neuro-biologije i radi telesnu terapiju
(The Gestalt Body Process Psychotherapy) sa
traumatizovanim klijentima da bi re-uspostavio
fiziološku osnovu za kontakt (normalizacija
funkcije nerva Vagus) koji naziva “Relacionim
nervnim sistemom” i “ Sistemom socijalnog
angažovanja”.
• Terapija dijaloškog izlaganja – koju su kokreirali Butolo i sar.
(Butollo et al., 2000) se odvija kroz sledeće faze:
1. Bezbednosti (uspostavljanje terapijskog odnosa, podržavanje
klijenta da se oseća bezbedno, učenje tehnika opuštanja, disanja,
suočavanje sa izbegavanjem i aktiviranje resursa socijalne
podrške);
2. Stabilnosti (rad na prevazilaženju nesigurnosti, samoprihvatanju,
samorefleksiji u kontaktu sa drugima);
3. Konfrontacije (aktiviranje i zaštita sopstvenih granica, kognitivna i
emocionalna obrada traume) i
4. Integracije (prihvatanje onog što se dogodilo, prihvatanje
promene, Ja-Ti dijalog sa traumom).
• “Izlaganje dijalogu” se primenjuje da se uoče i ublaže prekidi
procesa kontakta tako da klijent ponovo može da doživi iskustvo
kontinuiteta. Ovo omogućava postizanje kontakta sa drugim i rada
na relaciono orijentisan način sa različitim delovima Self-a
(traumatizovanim, netraumatizovanim, pretraumatizovani...).
• Poređenje stanja klijenata pre i posle terapije pokazuje efikasnost
terapije kroz smanjenje simptoma i kroz poboljšanje resursa i
sistema podrške (Butollo et al., 2017).
• Vidaković (2016) neke glavne terapeutske zadatke
i prekretnice opisuje kao:
1. ponovno uspostavljanje samoregulacije i granica
traumatizovanog Selfa;
2. ponovno uspostavljanje samosvesti i
kontekstualne svesti i kontakt funkcija;
3. ponovno približavanje traume – rad sa
izbegavanjem i upadima;
4. suočavanje sa preplavljujućim negativnim
osećanjima i mislima – izgradnja kapaciteta za
prihvatanje;
5. ponovna izgradnja sistema socijalne podrške i
uključivanje u međuljudske odnose;
6. transformacija značenja, oslobađanje od
traume, integracija i završetak.
 Ponovno uspostavljanje samoregulacije i
granica traumatizovanog Ja (Butollo et all, 2017)
• Podsticanje klijenta da poveća brigu o sebi i zdrave navike (ishrana,
san, šetnja), jer se u traumi gubi prirodna sposobnost
samoregulacije.
• Na početku, ali i tokom terapije, važno je da klijent ponovo
uspostavi samokontrolu i osećaj sigurnosti u trenutku, „ovde i sada“.
Terapeut podržava klijenta da toleriše senzacije, tenzije i emocije
usmeravanjem i fokusiranjem pažnje na sadašnji trenutak. Ovo
pomaže u uvođenju distance od ogromnog iskustva iz prošlosti.
• Pojačano vođenje računa i poštovanje klijentovih granica i volje je
od presudne važnosti u terapijskom odnosu, kako bi se izbeglo
skliznuće u paralelni proces sa prethodnom viktimizacijom
(detaljnije istraživanje traumatskog iskustva – pozicija ’agresora’).
• Terapeut podstiče klijenta da bude aktivan učesnik; sposoban da
prati i bira da li želi da prati sugestije terapeuta u terapijskom
procesu.
• Klijent sam, u početku, nema dovoljan kapacitet da čuva svoje
granice i često ih ne može ni prepoznati. Zato je potrebno da
terapeut vodi računa o sigurnim granicama i kontinuirano
kontrolisanom terapijskom procesu.
 Ponovno uspostavljanje svesti o sebi i kontekstu
i funkcija kontakta (Butollo et all, 2017)
• Ako je osoba reagovala tokom i nakon traume sa snažnom
disocijacijom senzacija i afekta, podela „ja koji posmatra“ i „ja koji
doživljava“, može trajati dugo vremena, izazivajući isključenje iz
konteksta i ograničavajući klijenta da oseća senzacije i emocije.
• Ovo se može ’iskoristiti’, i u kontrolisanom, uvremenjenom
eksperimentu, eksternalizovati kroz „Ja izjave“ koje garantuju život
(„Bezbedan sam; Preživeo sam“; „Ovde sam i živ sam“), što služi za
ponovno uspostavljanje koherentnog selfa. U takvom eksperimentu
klijent može da govori od trenutne pozicije osobe, koja je preživela i
nekako se nosi sa situacijom, do slike o sebi u situaciji traume.
• Jednostavne vežbe za podizanje svesti o telu sa njegovim
senzacijama i osećanjima mogu biti od pomoći i ovde. Disanje,
opuštanje i meditacija pomažu klijentima da smanje
hiperuzbuđenje, dok neke fizičke aktivnosti ili vežbe mogu
osloboditi blokiranu energiju traume.
• Vraćanje traumatizovanog klijenta u kontakt sa telom je delikatan i
dugotrajan deo terapije, posebno ako je trauma uključivala fizičko ili
seksualno zlostavljanje.
• Od izuzetne je važnosti da terapeut shvati kako je trauma još uvek
zapisana u telu i podrži njenu eksternalizaciju kroz siguran način
izražavanja ove „zamrznute“ energije (Kepner, 1995) .
 Ponovni pristup traumi – rad sa izbegavanjem i
upadima (Butollo et all, 2017)
• Osnovni uslov je da klijent zadrži što veću kontrolu nad situacijom
ovde i sada, kroz samoumirivanje (tehnike opuštanja i vizuelizacije –
bezbedno mesto, osećanje tla i korena...) i sistematsko kontrolisano
izlaganje.
• Kroz geštalt eksperiment klijent se vodi da ponovo pristupi
određenoj traumatskoj situaciji, prepričavajući detalje traumatskog
događaja, senzacije i emocije kao da se dešava u sadašnjosti.
• Konstantno regulisanje, usporavanje procesa i osetljiva kalibracija
intenziteta iskustva u sad i ovde je od presudnog značaja, da ne bi
došlo do retraumatizacije i da bi klijent imao priliku da preradi
nastajuća iskustva.
• Detaljan verbalni opis malih delova klijentovih iskustava, koje
saopštava terapeutu (da nije sam u tom iskustvu), omogućava
klijentu da shvati iskustvo, dobije kontrolu nad njim i obradi ga
’zalogaj po zalogaj’.
• Od ključne je važnosti da se ugovori završetak eksperimenta u
slučaju da on premašuje stvarni kapacitet klijenta za asimilaciju, kao
i da se ostavi dovoljno vremena, nakon eksperimenta, za njegovu
evaluaciju sa klijentom, refleksiju, obradu i integraciju.
• Na ovaj način se prekida i stalni obrazac bespomoćnosti.
Suočavanje sa ogromnim negativnim emocijama i mislima
– izgradnja kapaciteta za prihvatanje (Butollo et all, 2017)

• Podržava se izražavanje i obrada autentičnih emocija (tuge

za stvarnim ili simboličnim gubicima, stida, krivice i besa,
zajedno sa osećanjem neuspeha...).
• Umesto da negira, okrivljuje, preuzima ili zamenjuje
odgovornost za svoje iskustvo, klijent se podstiče da
prihvati misli, osećanja i akcije u prošlosti i sadašnjosti, kao
delove Ja i njegovih ograničenja.
• Rad na kapacitetu prihvatanja pomaže klijentu da prihvati
promene, suoči se sa posledicama i ponovo izgradi život,
dostojanstveno i kvalitetno u datim okolnostima.
• Ovde su od pomoći specifične geštalt dijaloške intervencije:
„prazna stolica“ kao šansa da se direktno izrazi bes ili „dve
stolice“ za dijalog „topdog-a – underdog-a“ kada je klijent,
npr. preplavljen krivicom i samooptuživanjem.
• Cilj eksperimenta nije samo iskustvo, već jačanje
sposobnosti klijenta da utiče na iskustvo i postepeno ga
obrađuje.
Ponovna izgradnja sistema socijalne podrške i uključivanje
u međuljudske odnose (Butollo et all, 2017)
• Međuljudska podrška porodice, prijatelja i šire
društvene mreže, ima ogroman potencijal isceljenja.
• Međutim, trauma utiče i na odnose i klijenti često
donose pitanja koja se odnose na poremećaj
interpersonalnog funkcionisanja – najčešće zbog
njihovog povlačenja iz kontakta u pokušaju da zaštite
važne odnose.
• Ova specifična interpersonalna dinamika vezana za
traumu se često pojavljuje i u terapiji i terapeut mora
biti budan za nju.
• Kada se klijent okrene od elaboracije traume, odnos sa
terapeutom postaje važan: granice i poverenje se
testiraju, a očekivanja i zahtevi mogu biti podignuti.
• Tad je važno ostati stabilan, uzemljen, autentičan,
prisutan u Ja-Ti odnosu kao ljudsko biće sa realnim i
ograničenim sposobnostima.
 Transformacija značenja, otpuštanje traume, integracija i
završetak (Butollo et all, 2017)

• Pošto su u traumatičnom iskustvu klijentove osnovne pretpostavke

o svetu i sebi dovedene u pitanje, posebno one koje se tiču lične
vrednosti, poverenja i sigurnosti, pre nego što bude dostupan za
otklanjanje traume, integraciju i završetak, klijent mora ponovo da
uspostavi sistem kognitivne podrške.
• Zadatak terapije je da rekonstruiše osnovna lična uverenja i da oživi
pozitivno razmišljanje; obnovi sistem vrednosti i uverenja i
pomogne klijentu da povrati nadu, veru i perspektivu budućnosti.
• Geštalt psihoterapija, sa svojim naglaskom na stvaranju novih
značenja i kontaktu sa duhovnim, pomaže klijentima da preoblikuju
narativ i dosegnu novu perspektivu izvan individualnog iskustva.
Klijent i terapeut traže širi kontekst i okvir koji može dati novo
značenje ličnom traumatskom iskustvu.
• Završetak i integracija se postižu kada se život pre i posle traume
percipira kao delovi smislenog kontinuuma, a ne kao fragmentirani,
nepovezani segmenti (Alon & Levine Bar-Yoseph, 1994).
 Zaključak
• Trauma je univerzalno ljudsko iskustvo i rizik od traumatizacije je
uvek pratilac ljudskog postojanja. Iako su priroda i karakter
traumatskih događaja promenjeni kroz civilizaciju, fenomenologija
ljudskih odgovora na traumu je u osnovi slična (Butollo et all, 2017).
• Delikatan je i izazovan zadatak upoznati klijenta u posttraumatskom
postojanju i zajedno stvoriti stabilan i poverljiv odnos koji može
omogućiti klijentu da se oseća utemeljeno i da prihvati da stupi u
kontakt sa bolnim emocijama kako bi povratio svoju celovitost
(ibid.).
• Uspešno prevladavanje traumatskih iskustava zavisi od vraćanja
poverenja u svet i druge ljude i vraćanja sposobnosti za
uspostavljanje odnosa (ibid.).
• Kao terapeuti, moramo da verujemo u naše klijente i njihovu
sposobnost da prevaziđu traumu i nedaće u životu. Ipak, važno je
biti i realan i profesionalan, te prepoznati da su za neke teško
traumatizovane klijenate mali i ograničeni pomaci – veliki koraci
(ibid.).
• U suprotnom, izlažemo sebe većem riziku od „sagorevanja“ i
„umora od saosećanja“, a klijenta našem neugledavanju i
neprihvatanju njegovih limita – destrukciji i reumatizaciji.
 Literatura
Alon, N. & Levine Bar-Yoseph, T. (1994). An approach to the treatment of post-
traumatic stress disorders (P.T.S.D.). In: P. Clarkson and M. Pokorny (eds.). The
Handbook of Psychotherapy. Routledge.
Američka psihijatrijska udruga. (2014). Dijagnostički i statistički priručnik za
duševne poremećaje, peto izdanje (DSM-5). Naklada Slap.
Avery A. (1999). Letter to British Gestalt Journal. British Gestalt Journal, 8 (1), 55.
Butollo, W., Kruesmann, M. & Hagl, M. (2000). Život posle traume – O
psihoterapijskom postupanju sa užasom. Dom štampe.
Butollo, W., Roubal, J. & Vidaković, I. (2017). Vodítka pro práci s traumatem:
inspirace z gestalt terapie. Psychoterapie: praxe-inspirace-konfrontace, 11 (2),
98-108.
Cohen, A. (2003). Gestalt Therapy and Post Traumatic Stress Disorder: The Irony
and the Challenge. Gestalt Review, 7 (1), 42-56.
Francesetti, G. (2022a). Fundamentals of phenomenological gestalt
psychopathology. L’exprimerie.
Galea, R. (2020.) Psychological trauma, Neuroscience & Gestalt Therapy.
Predavanje iz teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Kepner, J. (1995). Healing Tasks: Psychotherapy with Adult Survivors of Childhood
Abuse. Jossey-Bass Publishers.
Kepner, J. (2016). The relational nervous system in Gestalt Body Process
Psychotherapy. Presentation on EAGT&AAGT Conference, Taormina. Retrieved:
http://www.jimkepner.com/slides/relational_nervous_system_gestalt/nggaller
y/thumbnails
Melnick, N. & Navis, S. (1997). Diagnosing in the Here and Now: The
Experience Cycle and DSM IV. British Gestalt Journal, 6 (2), 97-107.
Perls, F., Hefferline, R.F., & Goodman, P. (1951). Gestalt Therapy, Excitement
and Growth in the Human Personality. Gestalt Journal Press.
Polster E. & Polster M. (1973). Gestalt therapy integrated: contours of theory
and practice. Vintage.
Serok, S. (1985). Implications of gestalt therapy with post traumatic patients.
The Gestalt Journal, 8 (1), 78-90.
Taylor, M. (2014). Trauma therapy and clinical practice: Neuroscience, gestalt
and the body. Open University Press.
Vidaković, I. (2013). The Power of “Moving on”. A Gestalt Therapy Approach
to Trauma Treatment. In: G. Francesetti, M. Gecele & J. Roubal (Eds).
Gestalt Therapy in Clinical Practice: From Psychopathology to the
Aesthetics of Contact (233-244). Franco Angeli.
Vidakovic, I. (2016). Structure and factors stability of post-traumatic stress
reactions. University of Belgrade. PhD theses.
Zinker, J.C. (1978). Creative Process In Gestalt Therapy. Karnac Books.