Гимназија „Светозар Марковић“

Суботица

МАТУРСКИ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ

МОСКОВСКА БИТКА

Суботица, 2023.
 САДРЖАЈ

1. Увод....................................................................................................................................3

2. Немачка инвазија...............................................................................................................4

3. Одбрана Москве...............................................................................................................16

4. Почетни немачки успех (30. септембар - 10. октобар)................................................19

4.1. Борбе за Вјазму и Брјанск............................................................................................20

5. Можајска одбрамбена линија (13-30. октобар).............................................................24

6. Совјетска контра-офанзива.............................................................................................26

7. Напредовање снага Вермахта ка Москви (1. новембар - 5. децембар).......................27

8. Закључак...........................................................................................................................28

9. Литература........................................................................................................................29

2
 1. Увод

Битка за Москву је била војна кампања која се састојала од два периода стратешки важних
сукоба вођених на 600 км дугом Источном фронту током Другог светског рата.
Спроведена је у периоду од октобра 1941. до јануара 1942. године. Совјетски одбрамбени
напори угушили су Хитлеров напад на Москву, главни и највећи град Совјетског Савеза.
Москва је била један од главних војних и политичких циљева сила Осовине 1 у њиховој
инвазији на Совјетски Савез. Немачка стратешка офанзива под називом Операција Тајфун
састојала се од две офанзиве, једне северно од Москве у којој су 3. и 4. Панцер армија
пресекле железничку пругу Москва-Лењинград, и друге јужно од Москве у којој је 2.
Панцер армија напредовала директно ка Москви. У почетку су совјетске снаге извеле
стратешку одбрану Москве изградњом три одбрамбена појаса размештајући
новоформиране резервне армије и трупе из Сибира и Далеког истока. Када су зауставили
немачку офанзиву, совјетски стратешки контранапади и мање офанзивне операције
приморали су немачку војску да се повуче у градове Орел, Вјазму и Витепск. За Немце је
то био велики корак уназад и крај идеје о брзој немачкој победи у СССР-у. Као резултат
неуспеле офанзиве, фелдмаршал Валтер фон Браухич је смењен са положаја врховног
команданта немачке војске.

1
Силе Осовине су се првенствено састојале од Немачке, Италије и Јапана, које су поделиле Земљу на три
интересне зоне утицаја у Тројном пакту потписаном 1940. године, где су обећале да ће једна другој помоћи
у случају рата против других земаља. Овај пакт је заменио немачко-јапански пакт против Коминтерне из
1936, коме се Италија придружила 1937. Више мањих држава приступило је Тројном пакту, али те земље
нису имале пресудан утицај на ток рата, нити су допринеле снабдевању Сила Осовине значајнијим бројем
трупа или значајним материјалним ресурсима.

3
 2. Немачка инвазија

Немачка и њени савезници извршили су инвазију на Совјетски Савез 22. јуна 1941,
изненадивши Стаљина. Пошто су уништили већину совјетске авијације на земљи, немачке
снаге су брзо напредовале дубоко у совјетску територију, користећи стратегију блицкрига.
Оклопне јединице су опкољавале знатне совјетске снаге, заробљавајући и уништавајући
читаве совјетске армије. Док се немачка Група армија Север кретала ка Лењинграду, а
Група армија Југ освајала Украјину, Група армија Центар је имала задатак да напредује ка
Москви. Одмах по отпочињању непријатељстава, по решењу Политбироа ЦК СКП су
западни погранични војни окрузи, Прибалтички, Западни и Кијевски, преименовани у
Северозападни, Западни и Југозападни фронт. Лењинградски војни округ преименован је
24. јуна у Северни фронт, а 25. јуна на бази команде Московског војног округа био је
формиран Јужни фронт, који је ујединио део снага Југозападног фронта и 9. армију коју је
издвојио Одески округ. Истовремено СССР је почео да ствара резерву Врховне команде
(Ставка). У циљу приближавања стратегијског руковођења трупама на фронту 10. јула су
биле основане главне команде за три најважнија стратегијска правца. Северозападним
фронтом је командовао маршал Климент Јефремович Ворошилов, Западним - маршал
Семјон Константинович Тимошенко и Југозападним маршал Семјон Михајлович Буђони.
Ради ефикаснијег функционисања оперативног руковођења, совјетска команда је 20. јула
ујединила Фронт резервних армија и фронт Можајске одбрамбене линије у јединствен
Резервни фронт под командом Герогија Жукова. На положају начелника Генералштаба
Жукова је 1. августа заменио маршал Борис Михајлович Шапошњиков. На споју
Централног и Резервног фронта 16. августа је био формиран нови Брјански фронт под
командом маршала Андреја Ивановича Јерјоменка.

Семјон Михајлович Буђони

4
 Услови совјетске одбране су били катастрофални, а губици огромни. Крајем јула у
околини Смоленска се веома интензивно разбуктавају борбе. У рејону Јарцева малобројна
група разбијених трупа Црвене армије под командом генерала К. К. Рокосовског
неочекивано је напала Немце, ослободила овај град, форсирала реку Воп и на њеној
западној обали заузела добре, утврђене положаје. Сви покушаји Немаца да одбаце
совјетске јединице преко реке и поврате Јарцево били су одбијени. Почетком августа 1941,
Немци су освојили град Смоленск, важно упориште на путу за Москву, али је ангажовање
у зони Смоленска зауставило немачки напад до средине септембра, реметећи блицкриг.
Услед тога је била успостављена извесна равнотежа снага. Црвена армија је успела да
спречи напредовање 3. оклопне групе генерал-пуковника Хермана Хота, која је хитала у
помоћ Групи армија „Север“, у правцу Валдајске горе и разбила обруч око 20. и 16. армије
омогућивши главнини њихових снага да се повуку преко Дњепра. При томе су били
нанети велики губици немачким оклопним јединицама којима је пређашња ударна снага
отупљена. У дотле невиђеним сударима 2. и 3. оклопна група су изгубиле и до 60%
тенкова и возила и скоро трећину својих бораца. На тај начин, до првих дана августа
немачке трупе нису могле да обнове офанзиву групе армија „Север“ ка Лењинграду, а
главне снаге групе армија „Југ“ су биле везане на кијевском правцу па је Хитлер сматрао
да је наступило време да тежиште операција пренесе на крилне групе армија „Север“ и
„Југ“. Ради тога је из састава групе армија „Центар“ извукао 2. и 3. оклопну групу и
наредио им интензивно напредовање. У Директиви бр. 34 од 30. јула пише: „Група армија
„Центар“ прелази у одбрану... У интересу спровођења каснијих офанзивних операција
против 21. совјетске армије на правцу Гомеља треба заузети погодне полазне положаје и у
том погледу се могу офанзивне акције са ограниченим циљем“.

Херман Хот (десно) се шали са

генерал-пуковником Хајнцом
Гудеријаном дан пре операције
Барбароса

5
Хитлер је са бројним саветницима долетео 4. августа у белоруски град Борисов, у штаб
команданта ГА „Центар“. Узнемирен због развоја догађаја и спорог напредовања, упитао
је фелдмаршала фон Бока: „Када ћете по вашим предвиђањима заузети Москву?“, „Крајем
августа, мој Фиреру!“ – хладнокрвно је одговорио фон Бок. Међутим, догађаји су
демантовали Хитлеровог фелдмаршала. Његове трупе су крајем августа још увек биле
удаљене од совјетског главног града 300 – 400 km. Према Директиви бр. 35 од 6. августа
Хитлер је најзад усвојио план својих генерала да се сада освоји Москва. Друга оклопна
група генерал-пуковника Хајнца Гудеријана би са југа - где је била пребачена 19. августа
Директивом бр. 33 - била враћена у састав Групе армија „Центар“, а и 2. армија би била
враћена у њен састав. Немачке ваздухопловне јединице које су пружале ваздушну
подршку Групи армија „Север“ добиле су задатак да у предстојећој операцији пруже
подршку Групи армија „Центар“ како би се у рејону њеног дејства остварила потпуна
превласт у ваздуху. Део ове директиве који се односио на Групу армија „Центар“ гласи:
„У зони Групе армија „Центар“ припремити операцију против Тимошенкове групе армија
(трупе Западног и Резервног фронта) тако да се што је могуће брже - крајем септембра -
организује офанзива и уништи противник који се налази у рејону источно од Смоленска,
извршивши двоструко опкољавање у општем правцу ка Вјазми, уз ангажовање моћних
тенковских снага концентрисаних на оба крила ... Када главнина Тимошенкове групе буде
разбијена, Група армија „Центар“ почеће са прогоном противника који се повлачи на
московском правцу, наслањајући се десним крилом на реку Оку, а левима на горњу
Волгу...“

Хајнц Вилхелм Гудеријан Адолф Хитлер 6

 Пре но што би се отпочело са офанзивом ка Москви требало је још завршити неколико
операција на југу и северу. Осим тога, требало је много времена да би се све те јединице
вратиле у Групу армија „Центар“. Колоне су се кретале само током ноћи како Совјети не
би сазнали за овај маневар. И поред жилаве одбране Црвене армије, немачке трупе су
успеле да 21. августа пробију одбрамбене линије Централног, а затим и Брајанског фронта
и да продирући између 120 до 140 km на исток избију на линију Новозибков - Стародуб.
На самом почетку ове крунске операције дошло је до извесног размимоилажења између
„Главног стана“ (ГС) и фон Бока. Фелдмаршал је желео да спроведе што дубљи обухват са
крила, док је ГС инсистирао да се обруч затвори код Вјазме. Ипак, разлике у гледању на
план нису биле велике тако да је фон Бок 7. септембра записао у свој дневник: „Сходно
Фиреровој директиви, најзад се испунила моја жеља да отпочнем офанзиву против
главнине руских снага. Само да се време не промени, јер пре краја септембра нећу моћи да
довучем потребна појачања! Општи план операције је добар, али није сасвим једноставан,
посебно на северном крилу ... Главне руске снаге стоје неразбијене пред мојим фронтом и
све до сада је неизвесно да ли ћемо успети да их разбијемо тако брзо и да искористимо
победу још пре почетка зиме, како Русија у овом рату више не би могла да стане не ноге.“
Хитлер је 19. септембра наредио да се читава операција назове „Тајфун“, чиме је наглашен
њен разарајући карактер. У првој половини августа Ставка 2 је издала директиву о
појачању Резервног и Западног фронта дивизијама које су се до тог времена налазиле на
Можајској линији одбране.

Заседање Ставке, 1. април 1916.

2
Ставка је скраћеница за штаб врховног командовања, или генералштаб оружаних снага у касној Руској
Империји и у Совјетском Савезу.

7
 На тај начин су добровољачке дивизије, формиране за одбрану прилаза Москви на
Можајској линији морале да прођу кроз прво борбено искуство на одбрамбеној линији
Вјазме. Након одласка дивизија московских добровољаца на Можајској одбрамбеној
линији скоро да више и није било трупа. Почетком септембра само најважнији правци ка
Москви били су заштићени утврђеним рејонима које су запосели малобројни некомплетни
батаљони и неколико минобацачких чета. Знатан део Можајске линије није имао довољно
трупа чак ни за одржавање утврђених објеката. Међутим, становници Москве и даље су
убрзано градили одбрамбену линију. Да би се одржала линија, било је, по плану, потребно
17 ојачаних пешадијских дивизија. Међутим, утврђени рејони створени на том правцу су
могли тек крајем септембра да имају највише једну петину потребних снага и средстава -
око 40 батаљона. Те су јединице биле у стању да евентуално одбију нападе само немачких
претходница, али не и главнине трупа. Због тога се очекивало да ће Можајска линија бити
ојачана јединицама из резерве Ставке или да ће се на њој учврстити совјетске трупе које
се буду повлачиле. Последње саветовање свих команданата тенковских и пешадијских
јединица одржано је 24. септембра, уз учешће фелдмаршала Браухича и генерала Халдера.
Командант 2. тенковске групе генерал Гудеријан је настојао да офанзива отпочне што пре,
најкасније 30. септембра, како би се „искористило лепо време“ и још увек суви путеви.
Међутим, припреме су се одужиле, тако да је операција почела тек 2. октобра.

Хајнрих Алфред Херман Валтер фон Браухич Франц Халдер

8
Са крајем лета, Хитлер је преусмерио своју пажњу на Москву и поверио групи армија
Центар да изврши овај задатак. Снаге ангажоване за операцију Тајфун обухватале су три
пешадијске армије (2, 4. и 9), уз подршку три оклопне групе (2, 3. и 4) и Другом
ваздушном флотом Луфтвафеа.3 Укупно је око 2 милиона немачких војника ангажовано за
ову операцију, уз око 1.700 тенкова и 14.000 артиљеријских оруђа. Међутим, немачка
ваздушна моћ је била значајно ослабањена летњом кампањом, пошто је Луфтвафе изгубио
1.063 авиона, док је 1.028 било оштећено. Друга ваздушна флота је имала само 549
оперативних машина, укључујући 158 средњих и понирућих бомбардера и 172 ловца који
су били доступни за операцију Тајфун. Напад се ослањао на стандардну тактику
блицкрига, који је користи оклопне групе да продру дубоко у совјетске редове и изврше
двоструке покрете у облику клешта, затварајући дивизије Црвене армије у џепове и
уништавајући их. Коначно, 30. септембра, могла је да отпочне офанзива као што је и било
замишљено - али 6 недеља касније но што је било планирано. Генерал-пуковник
Гудеријан је са југа кренуо ка Москви правцем Орел - Мценск - Тула. Након пробијања
совјетске одбране Немци су два дана касније кренули из Велиша и Рославља у правцу
Вјазме. Операција је успела и у „котлу Вјазме“ је опкољено више совјетских армија; по
немачким подацима, било је заробљено 658.000 совјетских војника. Гудеријан је са својом
2. оклопном групом наишао на слаб отпор, те је искористивши бројчану надмоћ, посебно у
тенковима, пробио одбрану Брјанског фронта у рејону Глухова и наставио напредовање у
правцу североистока. Један његов тенковски корпус се устремио према Орелу и Тули, а
други у правцу Брјанска и Карачева у циљу да зађе иза леђа главнини совјетских снага на
овом сектору и да их опколи у подручју Брјанска.

Наступила је тешка ситуација јужно од Брјанска где је 3. и 13. совјетској армији претило
Луфтвафе
опкољавање. 2. октобра је био заузет Орел. Изненађење је било толико, да су трамваји у
3
Луфтвафе је назив за ратно ваздухопловство немачког Вермахта.

9
овом граду још увек радили кад су Немци ушли у град. Истог дана, 2. октобра 1941, Група
армија Центар под Федором фон Боком је коначно отпочела напад на Москву - кодно име
- Операција „Тајфун“. Група армија „Центар“ је почетком октобра имала 77 комплетних
дивизија, укључујући ту 14 тенковских и 8 моторизованих дивизија, или 64% свих
немачких брзопокретних трупа на Источном фронту. Немачкој групи армија „Центар“,
супротстављала су се три совјетска фронта,4 Западни, Резервни и Брјански са укупно 95
дивизија укључујући ту и 3 моторизоване и 9 коњичких дивизија, као и 13 тенковских
бригада, што је укупно износило око 30% активних снага Црвене армије. Многе дивизије
нису биле комплетне нити су имале борбеног искуства, сем тога биле су слабо наоружане
и обучене. Ово се посебно односи на припаднике добровољачких јединица који су се
називали народни ополченци. Совјетска врховна команда је закључила да се Немци
спремају за велику офанзиву, па је 27. септембра наредила трупама Западног и Брјанског
фронта да пређу у упорну и чврсту одбрану, остваре потребне резерве и воде систематско
извиђање.

Федор фон Бок

У то време Западним фронтом је командовао генерал Иван Коњев, а од средине септембра

на чело Резервног фронта дошао је маршал Семјон Буђони. Западни фронт је имао шест
армија (22, 29, 30, 19, 16 и 20) и заједно са својом резервом бранио је територију на

4
Фронт представља велику стратегијску групацију (војну формацију) у совјетској Црвеној армији, приближно
еквивалентну групи армија (армијској групи) у војним терминологијама других држава.

10
главном московском правцу у ширини од 340 km, од Осташкова до Јељне. Главнина снага
Резервног фронта (31, 32, 33 и 49. армија) протезала се источно од Западног фронта,
бранећи појас ширине 300 km на линији Осташков, Селижарево, Дорогобуж. Задатак ових
трупа је био да одбију ударе немачке војске у случају да она пробије одбрану Западног
фронта. Три армије Брјанског фронта (50, 3 и 13. армија) штитиле су правце према Калуги,
Севску, Орловску и Тули. Пре него што је отпочела немачка офанзива у штаб
фелдмаршала фон Бока стигао је лични Хитлеров изасланик, носећи са собом наредбу која
забрањује немачким регуларним јединицама да у прво време уђу у Москву. Трупе ГА
„Центар“, после два моћна удара, северно и јужно од Москве, спојиле би се негде између
градова Горки и Владимира и тиме затвориле обруч око совјетског главног града. У брзом
темпу Гудеријанови тенкови су наставили ка Тули, удаљеној мање од 200 km. Брјански
фронт је био пресечен, па је Ставка хитно у борбу из своје резерве убацила 1. гардијски
корпус, ојачан са две тенковске бригаде, ваздухопловном групом и са још неколико
специјалних јединица. Командовање је било поверено генералу Д. Д. Љељушенку који је
био директно потчињен Ставки. Корпус је добио задатак да затвори правац Орел – Мценск
– Тула – Москва. Када је Гудеријан избио на друм Орел – Мценск, он је закључио да га
више нико не може зауставити.

Иван Коњев

Међутим, 4. октобра код Мценска му се испречио корпус генерала Дмитрија Љељушенка

и тенкисти бригаде Михаила Катукова. У огорченој бици која је трајала неколико дана
немачка војска је претрпела знатне губитке. Само 6. октобра Гудеријан је изгубио 43 тенка

11
и 500 војника. Ево како генерал Гудеријан описује ове догађаје у својим мемоарима: „На
подручју деловања 24. корпуса генерала Љељушенка, код Мценска, североисточно од
Орела разбуктала се жестока борба у којој је учествовала наша 4. оклопна дивизија ... У
борбу је био убачен велики број руских тенкова Т-34, који су нам нанели озбиљне
губитке. Материјална надмоћ наших тенкова која је до тада постојала, била је изгубљена.
Самим тим нестале су и перспективе брзог и непрекидног успеха ... Нарочито су за нас
били неуспешни извештаји о дејствима руских тенкова, а главно, о њиховој новој тактици.
Наша противтенковска средства тог периода могла су успешно да дејствују против
тенкова Т-34 само при изузетно повољним условима ... Збуњивала је чињеница да су
последње борбе почеле негативно да утичу и на наше најбоље официре.“ Али Совјети
ипак нису имали довољно снаге да зауставе напредовање Гудеријанових јединица, мада су
знатно успориле њихово приближавање Тули. Дана 7. октобра је почела да пада и киша -
тенкови и друга возила су почели да се заглављују у блату. Совјетске снаге на Западном
фронту, Резервном фронту, Брјанском фронту и Калињинском фронту, које су браниле
московску зону су трпеле велике губитке, али су се жестоко бориле. 10. октобра, Георгиј
Жуков је преузео команду над Западним фронтом и одбраном Москве.

Т-34 Георгиј Константинович Жуков

Западно од Москве продор се још настављао: на сектору између градова Белиј и Киров
Немци су сконцентрисали 2/3 снага ГА „Центар“ (9. и 4. пешадијска армија, као и 3.
Хотова и 4. Хепнерова оклопна група). Главнина немачких трупа заузела је 4. октобра

12
Спас-Деменск и град Киров, 5. октобра пао је Јухнов, па су немачки тенкови одмах избили
у подручје Вјазме где су се спојили са трупама које су надирале из рејона Јарцева и
Духовшчине. Дана 6. октобра Немци су пробили одбрамбену линију Ржев - Вјазма; 12.
октобра је пала Калуга југозападно од Вјазме. Тиме је затворен обруч око 19. и 20. армије
Западног фронта и 24. и 32. армије Резервног фронта. Према немачким подацима, у „котлу
Вјазме“, заробљено је око 658.000 совјетских војника. „Катастрофа код Вјазме“, пише у
својим мемораима маршал Василевски, „у знатој је мери била последица не само
противникове надмоћности у живој сили и борбеној техници, у непостојању код нас
оперативних резерви, већ и неправилног одређивања главног правца удара од стране
Ставке и Генералштаба, а самим тим и неправилно постављене одбране ...“ Дана 14.
октобра је био заузет Калињин северозападно од Москве на железничкој прузи Москва -
Лењинград, 18. октобра је пао Можајск, 75 km од престонице Совјетског Савеза а групе
армија „Центар“ и „Север“ су се састале на извору Волге код Осташкова, јужно од
Валдајских висова - све је указивало да се совјетска одбрана потпуно распада.

Немачким снагама које су напредовале ка Москви команда Црвене армије је на три фронта
Ерих Хепнер Александар Михајлович Васиљевски
- Западном, Резервном и Брјанснком - могла да супротстави 95 некомплетних дивизија с
просечном пешадијском снагом од 7000 до 10000 војника - све укупно око 850000 људи,

13
780 тенкова, 545 авиона, 6800 топова и минобацача. Однос у људству је био 1:1,4 у корист
Немаца. Поред тога, већина јединица, нарочито из састава Резервног фронта није имала
борбено искуство. Дубоки пробој немачких тенковских групација и опкољавање и
уништавање знатних снага Црвене армије, недовршена изградња одбрамбених линија и
непостојање озбиљних снага на Можајској одбрамбеној линији створило је опасност да
непријатељ брзо продре у Москву. Још када су совјетски извиђачки авиони јавили да се на
друму Спас-Деменска према Јухову креће немачка колона тенкова и моторизоване
пешадије у дужини од 25 km, а испред ње они нису запазили совјетске трупе, паника је
постала још већа. Фон Бок и Халдер су дошли већ 7. окобра до закључка да Црвена армија
„не располаже снагама које би могла ангажовати за супротстављање даљем напредовању
ГА „Центар“ у правцу Москве“. Гудеријан је добио задатак да се приближи Тули и
запоседне одређене путеве у циљу настављања офанзиве према Коломни, Кашири и
Серпухову, а Штраус и Клуге да докрајче опкољене совјетске трупе код Вјазме. Али
Москва се није предавала.

Црвена армија је и по броју и по квалитету тенкова заостајала за Вермахтом јер је однос

био 780:1700 у корист Немаца. Иако је совјетски тенк Т-34 био супериорнији у поређењу
Гинтер Адолф
са тадашњим немачким тенковима, било Фердинанд фон
је веома мало Клугетог типа. Тако је у саставу
тенкова

14
Западног фронта од укупно 483 тенка, Т-34 било само 45, тј. око 9%. Остали тенкови - БТ-
7, Т-37 и други су по својим тактичко-техничким карактеристикама знатно заостајали за
непријатељским. Слична ситуација је била и на другим фронтовима. Бројчана надмоћ у
авионима је такође била на страни Немаца — 545 совјетских према приближно 1000
авиона Луфтвафе. У совјетској авијацији је било само 20% нових бомбардера. Од 13.
октобра распламсале су се жестоке борбе на свим оперативно важним правцима који су
водили према Москви. Опасност по совјетски главни град стално је расла. Приближавали
су се одлучујући догађаји. Због тога је Војни савет Западног фронта за главну линију
одбране изабрао линију Ново-Завидовски – Клин – Истранско вештачко језеро – Истра –
Краснаја Пахра – Серпухов – Алексин.[тражи се извор] Трупе Западног, Брјанског и дела
Резервног фронта су држале одбрамбене положаје који су се састојали од две линије.
Њихов предњи крај, који се додиривао са Немцима, пролазио је кроз Осташково, Јарцево,
Погар и Глухов. Друга линија, тзв. ржевско-вјазамска, такође се састојала од две зоне.
Прве: Селижарово — Олењино — Доробуж држале су трупе Резервног фронта, а друга је
пролазила кроз Ржев и Вјазму, и није била запоседнута од трупа. Затим је била изграђена
Можајска одбрамбена линија, која се састојала од три зоне обухвативши волоколамски,
можајски, малојарславецки и калушки утврђени рејон. Поред тога, око Москве су
одбрамбену линију градиле трупе московске зоне и локално становништво.

Т-37 БТ-7

15
 3. Одбрана Москве

Москва је постала мета немачких ваздушних напада. Становништву је наређено да

изгради барикаде на улицама града, чак и у близини самог Кремља. 16. октобра је у самој
Москви дошло до веома необичних збивања. По званичним подацима из Москве се
организовано повлачило преко два милиона људи. Ванредно стање је проглашено 19.
октобра. Влада Совјетског Савеза и дипломатски кор су се 20. октобра преселили на исток
у град Кујбишев (данас Самара), али је совјетски вођа, Јосиф Стаљин остао у Москви. Ово
је важна психолошка прекретница за Стаљина, јер је останак у граду, и када су немачки
војници били на домак града био значајан преседан за совјетског диктатора. Међутим,
Хитлер уопште није изгледа ни намеравао да заузима Москву. Из директиве од 12.
октобра произилази да је хтео да примени исту процедуру као и код Лењинграда -
опкољавање и потпуно изнуривање опсадом до уништења. Плашио се и епидемија, а
додатну бојазан му је уливало и искуство немачке војске током заузимања Кијева, када је
много војника страдало од мина и темпираних бомби. Истог дана, 16. октобра Црвена
армија је морала да напусти Боровск. Најжешћи окршаји вођени су на Бородинском пољу,
где су се 1812. године судариле Наполеонове армије са руском војском којом је
командовао фелдмаршал Кутузов. На фронту дугом 45 km дивизије немачке 4. тенковске
групе генерала Хепнера наишле су на изузетно снажан отпор совјетске 32. дивизије
пуковника Виктора Полосухина.

Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин

16
 Генерал-пуковник Хепнер је овако оценио судар на Бородинском пољу: „... Као и пре 129
година Руси су пружили невероватно снажан отпор, покушавајући да преграде пут ка
светој Москви, на 100 km од ње ...“ Пет дана је трајала крвава битка. Бојиште је било
прекривено уништеном ратном техником, многобројним лешевима и јуришним топовима.
Генерал-пуковник Хепнер је стално убацивао у битку нове снаге и 16. октобра извршио
дубоко заобилажење положаја 32. дивизије с крила. Потом су његови тенкови продрли у
позадину бранилаца и запретили им опкољавањем. Један истурени одред нападача продро
је до командног места 5. армије којом је командовао генерал Дмитриј Љељушенко.
Командант армије је сакупио борце који су били око њега и повео их у противнапад.
Читав сат је вођена борба прса у прса и у њој је Љељушенко тешко рањен. Тада је команду
над 5. армијом преузео генерал Леонид Говоров, касније маршал Црвене армије.Совјетске
трупе морале су 18. октобра да напусте Можајск и Малојарославец. Тек уз натчовечанске
напоре немачке трупе су заустављене на линији Волшког вештачког језера источно од
Волоколамаска и даље дуж линије реке Наре и Оке, а на југозападним прилазима Москви,
на подручју Туле, где се налазила 50. совјетска армија. Од 2. октобра до почетка новембра
1941. године, Група армија „Центар“ под командом фон Бока напредовала је 150 - 200 km.
То растојање фелдмаршал је прешао са преко 300.000 својих војника. У врховима
Вермахта су почеле да круже приче како је код Вјазме извојевана последња немачка
победа, да је операција „Тајфун“ пред крахом и да су фон Бокове трупе на издисају.

Леонид Александрович Говоров

17
Начелник штаба 4. армије, генерал Гинтер Блументрит, пише у својим мемоарима: „ ...
Кад смо се сасвим приближили Москви, изненада се нагло променило расположење свих
наших команданата. С чуђењем и разочарењем смо констатовали у октобру и почетком
новембра да разбијени Руси уопште нису престали да постоје као војна сила.“ Све је то
навело његовог имењака, команданта 4. армије Гинтера фон Клугеа, да крајем октобра
предложи команди Групе армија „Центар“ одлагање офанзиве на Москву до пролећа 1942.
Али његов предлог није прихваћен. И после свих помпезних изјава и хвалисања сурова
реалност се обрушила попут хладног туша на немачке политичаре и војсковође. Њихове
трупе су крајем октобра заустављене на московском правцу. Требало је хитно пронаћи
барем иоле прихватљив изговор и сачувати образ. Гебелсова пропаганда је лансирала
причу да су крајње лоши временски услови, то јест, велике кише, блато и беспуће били
основни разлози који су у октобру зауставили немачку офанзиву на Москву. Ова верзија је
и дан данас присутна у многим западним списима који се баве московском битком.
Међутим, метеоролошке прилике нису излазиле из оквира нормале, нити су представљале
изненађење за руководство Вермахта, јер су они знали да од средине октобра у Русији
редовно почињу да падају кише.[тражи се извор] Логично је да су беспуће и киша сметале
и једној и другој страни. Реално сагледавајући ситуацију мора се констатовати да Немци
нису јужњаци па је смешно да њиховим војницима јесте, а да совјетским није сметала
зима, мада је готово половина совјетских бораца потицала из топлијих крајева чија је
географска ширина јужније од територије Немачке.[тражи се извор] Мада је крајем
октобра Група армија „Центар“ малаксала, ипак су на појединим секторима и даље вођене
жестоке борбе. Славну страницу битке за Москву исписали су браниоци Туле. У другој
половини октобра у рејон Туле повлачиле су се три совјетске веома проређене дивизије. 1.
новембра две Гудеријанове тенковске дивизије и једна пешадијска бригада покушале су да
овладају градом, наносећи челне ударе. Међутим, јединице совјетске 50. армије су чврсто
држале своје положаје тако да су пропали сви покушаји да Немци овладају овим градом,
па је Гудеријан одлучио да изврши заобилажење Туле, али је истовремено морао да
развуче своје снаге. По одлуци Ставке Тула је 11. новембра поверена Западном фронту,
као левокрилни одбрамбени сектор.

18
 4. Почетни немачки успех (30. септембар - 10. октобар)

За Хитлера је совјетска престоница Москва била најважнији војни и политички немачки

циљ, јер је очекивао да ће пад главног града довести до пада Совјетског Савеза. Генерал
Франц Халдер, одређује офанзиву на Москву рачунајући да ће она донети победу након
што је немачка војска нанела велике губитке совјетској војсци. Стога је град био главна
мета за велику и добро опремљену војску Групе армија Центар. Снаге додељене операцији
Тајфун укључивале су три армије (2., 4. и 9. армија), уз подршку три Панцер групе (2., 3. и
4.) и Луфтвафе. Укупно је више од милион војника заједно са 1.700 тенкова усмерено ка
Москви. Током летње ваздушне кампање, Луфтвафе је изгубио 1.603 авиона док је 1.028
оштећено. Луфтфлотте 2 је имао само 549 исправних авиона, укључујући 158 средњих
бомбардера и 172 ловца. Напад се ослањао на стандардну тактику Блицкрига, користећи
Панцер групе да пробију совјетске линије и формирајући двострука клешта да опколе
совјетске снаге док их потпуно униште. Прва фаза плана Вермахта био је напад на Москву
са севера и југа, тј. опсада града. Међутим, и пре него што је план представљен, немачка
војска се суочила са проблемима логистичке природе. Снаге ангажоване за одбрану града
имале су око 1.250.000 војника, 1.000 тенкова и 7.600 топова. Совјетско ваздухопловство
је до тада већ изгубило око 7.500 или 21.200 борбених авиона. Из тог разлога, совјетска
индустрија је преоријентисана на ратне сврхе како би се надокнадили технички губици.

Пошто су сви војно способни

мушкарци били на фронту, жене
у Москви су морале да копају
ровове да зауставе немачке
тенкове.

19
Трупе и оружје, упркос њиховој импозантној величини, били су лоше распоређени, а
већина јединица је била распоређена на прве линије фронта и углавном није имала резерве
иза себе. Васиљевски у својим мемоарима пише да су, упркос чињеници да је Црвена
армија била веома добро опремљена, грешке у распореду јединица довеле до почетних
успеха Вермахта. Поред тога, многи совјетски браниоци нису имали војно искуство нити
довољну опрему (као што је противтенковско оружје), док су њихови тенкови били
застарели. Совјетска команда је наредила изградњу обимних одбрамбених линија око
самог града. Први део система, Ржев-Вјазма, чинила је линија Ржев-Вјазма-Брианск.
Други, тзв Мозајска линија је била двострука одбрамбена линија која се протезала од
Твера до Калуге. Трећи одбрамбени прстен је окружио сам град, формирајући одбрамбену
зону Москвe.

4.1. Борбе за Вјазму и Брјанск

Немачки напад је протекао по плану, тако што је 4. панцер група пробила центар фронта,
готово непримећена од бранилаца, а затим је раздвојила снаге напада у два правца, на
север, да би заједно са војском прекинула опкољавање Вјазме. 3. тенковска група и друге
јединице биле су усмерене на југ да затворе обруч око града Брјанска у вези са 2.
тенковском групом армија. Совјетска одбрана, која је још увек била у формацији, је
савладана, а водеће групе треће и четврте тенковске групе су се 10. октобра 1941. године
окупиле код Вјазме. Четири совјетске армије (19., 20., 24. и 32.) нашле су се опкољене у
великом џепу западно од града. Опкољене совјетске снаге наставиле су да се боре, а
Вермахт5 је морао да ангажује још 28 дивизија да их елиминише, користећи трупе које су
могле да се користе за офанзиву на Москву.

Стилизовани вез гвозденог грба,

амблема Вермахта

5
Вермахт је био назив за војне снаге нацистичке Немачке у периоду од 1935. до 1945. године. Током Другог
светског рата, Вермахт се састојао од војске (Хеер), морнарице (Криегсмарине) и ваздухопловства
(Луфтвафе) и , де фацто, Ваффен СС- а.

20
Остаци Совјетске армије Западног и Резервног фронта су се повукли и формирали нове
одбрамбене линије око Можајска. Иако су губици били велики, неке опкољене јединице
су побегле у малим групама, од водова до дивизија. Совјетски отпор код Вјазме је такође
дао времена совјетској врховној команди да појача четири армије које су браниле Москву
(5. комбинована, 16., 43. и 49.). Три пешадијске и две тенковске дивизије пребачене су из
Источног Сибира на Западни фронт ради појачања совјетских снага. Међутим, временске
прилике су почеле да се мењају, стварајући проблеме немачкој војсци. 7. октобра пао је
први снег и брзо се отопио, претварајући путеве и отворене просторе у блатњаву мочвару,
што је појава у Русији позната као распутика. Био је то совјетски савезник у правом
смислу те речи, услед чега су немачке оклопне групе биле значајно успорене, што је
омогућило совјетским снагама да се повуку и прегрупишу за коначни обрачун. Као
резултат таквих услова, совјетске снаге су добиле прилику да у појединим тренуцима
изведу контранапад. На пример, немачка 4. тенковска дивизија пала је у заседу коју је брзо
формирао Дмитриј Лелиушенко из 1. гардијског специјалног пешадијског корпуса,
укључујући 4. тенковску бригаду Михаила Катукова, у близини града Мценска.

Немачка офанзива током Операције Тајфун

21
Новоизграђени совјетски тенкови Т-34 били су сакривени у шуми док је 4. тенковска
дивизија пролазила кроз то подручје. Док је совјетска пешадија успоравала напредовање
немачких оклопних снага, совјетски тенкови су напали немачке тенкове са обе стране. За
Вермахт је шок овог пораза био толики да је наложена посебна истрага. Гудеријан и
његове трупе су открили, на своју ужаснутост, да немачке тенковске топове не пробијају
оклоп совјетских тенкова. Као што је генерал написао, тенкови Панцер IV са својим
топовима од 75 мм могу да униште совјетске тенкове Т-34 само ударцем мотора с леђа.
Гудеријан је такође у својим мемоарима приметио да су Руси неке ствари већ научили.
Никлас Цетерлинг је 2012. године оспорио појаву великог немачког преокрета код
Мценска, напомињући да је ангажована само борбена група из 4. тенковске дивизије, док
се већина дивизије борила на другим местима, да су се обе стране повукле са бојног поља
после борби и да су Немци су изгубили само шест тенкова са три оштећена. За немачке
команданте попут Хоепнера и Бока, акција је била неконвенционална; њихова главна
брига је био отпор из џепа, а не изван њега.Други контранапади су додатно успорили
немачку офанзиву. Друга немачка армија, која је деловала северно од Гудеријанових снага
са циљем да опколи Брјански фронт, нашла се под тешким притиском Црвене армије,
потпомогнуте ваздушном подршком. Према немачким проценама почетне фазе совјетског
пораза, Вермахт је заробио 673.000 совјетских војника у џеповима око Вјазме и Брјанска,
иако недавна истраживања наводе тај број нижи – али ипак високу цифру од 514.000
заробљеника, што је смањило снагу совјетских снага. армије за 41%. Совјетски
команданти су израчунали губитке у износу од 499.001 војника. Дана 9. октобра, Ото
Дитрих из немачког министарства пропаганде, цитирајући самог Хитлера, предвидео је на
конференцији за штампу предстојеће уништење армија које су браниле Москву.

Ото Дитрих

22
Пошто Хитлер никада није морао да лаже о конкретним и проверљивим војним
чињеницама, Дитрих је уверавао стране дописнике да је слом сваког совјетског отпора
питање не дана већ сати. Немачки цивилни морал, низак од почетка Барбаросе - знатно се
побољшао, са гласинама о војницима који се враћају кући до Божића и великом богатству
из будућег Лебенсраума на истоку. Међутим, отпор Црвене армије успорио је
напредовање Вермахта. Када су Немци 10. октобра стигли на видику Можајску линију,
западно од Москве, наишли су на још једну одбрамбену баријеру коју су подигле нове
совјетске снаге. Истог дана, Георгиј Жуков, који је 6. октобра повучен са Лењинградског
фронта, преузео је одговорност за одбрану Москве и комбинованог Западног и Резервног
фронта, заједно са генерал-потпуковником Иваном Коневом као његовим замеником.
Жуков је 12. октобра наредио концентрацију свих расположивих снага на ојачаној
Можајској линији, коју је подржао генерал Василевски из Генералштаба.[29] Луфтвафе је
и даље контролисао небо где год се појавило, а авиони Штука и група бомбардера
уништили су око 440 возила и 150 артиљеријских оруђа.[30][31] Стаљин је 15. октобра
наредио евакуацију Комунистичке партије, Генералштаба и разних цивилних владиних
канцеларија из Москве у Кујбишев (данашња Самара), остављајући за собом само
ограничен број званичника. Евакуација је изазвала панику међу Московљанима. Од 16. до
17. октобра велики број цивилног становништва покушао је да побегне из града, због чега
су путеви око града били блокирани. Упркос свему, Стаљин је јавно остао у совјетској
престоници.

23
 Напредовање немачких оклопних снага на московском фронту, октобар 1941
5. Можајска одбрамбена линија (13-30. октобар)

До 13. октобра 1941. Вермахт је стигао до одбрамбене линије Мозхаиск, брзо изграђене
групе од четири утврђења која су штитила западне прилазе Москви. Линија се протезала
од Калињина до Волоколамска и Калуге. Упркос недавним појачањима, само око 90.000
совјетских војника држало је ову линију – недовољно да заустави немачко напредовање.С
обзиром на ограничене расположиве ресурсе, Жуков је одлучио да концентрише своје
снаге на четири критичне тачке: 16. армија под командом поручника Рокосовског чувала
је Волоколамск, Можајск је бранила 5. армија под командом генерал-мајора Говорова, 43.
армија под командом генерал-мајора Голубева бранила је Малојарославец. а 49. армија
под генерал-потпуковником Захаркином штитила је Калугу. Цео совјетски западни фронт
– скоро уништен након опкољавања код Вјазме – био је скоро обновљен. Сама Москва је
брзо ојачана. Према Жукову, 250.000 жена и младих људи радило је на изградњи ровова и
противтенковских јаркова око Москве, ручно пребацујући скоро три милиона кубних
метара земље. Московске фабрике су на брзину трансформисане из цивилних програма у
фабрике које су производиле за потребе одбране. На пример, фабрика аутомобила је
претворена у фабрику аутоматског пешадијског наоружања, фабрика сатова производила
је детонаторе мина, фабрика чоколаде почела је да производи храну за потребе фронта,
аутомеханичарске службе су се преоријентисале на поправку оштећених тенкова и војних
возила. Упркос овим припремама, престоница је била у домету немачких тенкова, а
Луфтвафе је вршио тешке ваздушне нападе на град. Ваздушни напади су проузроковали
само ограничену штету због обимне противваздушне одбране и ефикасних цивилних
ватрогасних бригада. 13. октобра 1941. (према неким изворима 15. октобра) Вермахт је
наставио офанзиву. У почетку, немачке снаге су покушале да заобиђу совјетску одбрану
напредујући на североисток према лоше брањеном граду Калињину и на југ према Калуги
и Тули, заузевши све осим Туле до 14. октобра.

24
Охрабрени овим почетним успесима, Немци су кренули у бочни напад на утврђену
линију, заузевши, после интензивних борби, Можајск и Малојарославец 18., Наро-
Фоминск 21. и Волоколамск 27. октобра. Због све веће опасности од бочних напада,
Жуков је био принуђен да повуче своје снаге, повлачећи се источно од реке Наре. На југу,
Друга тенковска армија је у почетку релативно лако напредовала према Тули, пошто
одбрамбена линија Можајска није била успостављена тако далеко на југу и никаква
значајна концентрација совјетских трупа није спречила њихово напредовање. Међутим,
бројни фактори, пре свега лоше време, проблеми са горивом и оштећени путеви и
мостови, на крају су успорили немачку војску, тако да су снаге генерала Гудеријана
успеле да дођу до предграђа Туле тек 26. октобра. Немачки план је првобитно захтевао
брзо заузимање града Туле, а затим напредовање на Москву и маневар клијешта око
Москве. Међутим, први напад извели су заједно 29. октобра 50. армија и цивилни
добровољци. Врховна команда немачке војске је 31. октобра наредила обуставу свих
офанзивних операција док се не реше све тежи логистички проблеми и не ублаже
последице поремећаја.

25
 Немачки тенкови и трупе на улицама Калињина, октобар 1941

6. Совјетска контра-офанзива

Дана 5. децембра, 1941. Жуков је лансирао масивни совјетски контра напад против
немачке војске. Офанзива се развила на свим секторима у рејону Москве 6. децембра.
Током јесени, Жуков је пребацивао свеже и добро опремљене совјетске снаге из Сибира и
са Руског далеког истока у Москву, али их је држао у позадини, док није одређен датум
контра-офанзиве. Важан моменат у довођењу појачања са далеког истока је била
чињеница да су Совјети обавештајним каналима дошли до информације да Јапан не
планира инвазију на Совјетски Савез. Чувени руски шпијун, Рихард Зорге до ове
информације је дошао када је видео да нове униформе јапанске војске имају кратке
панталоне (и да стога дефинитивно неће напасти Сибир). Сада је непријатељ био сувише
близу Москви да би се игнорисао, и Жуков је послао појачања на немачке линије, заједно
са новим тенковима Т-34, и ракетним бацачима каћушама. Нове совјетске трупе су биле
припремљене за зимско ратовање, а укључивале су и неколико ски батаљона. Исцрпљени
и промрзли Немци разбијени су и одбачени на 100 до 259 km од Москве до 7. јануара
1942. Совјети су консолидовали своје положаје у априлу 1942, дефинитивно одбивши
немачку претњу од Москве. Победа у Московској бици је била важан подстицај
совјетском моралу, јер је немачка војска у њој изгубила ауру непобедивости. Не успевши
да поразе Совјетски Савез у брзом удару, Немци су морали да се припреме за дугу и
крваву борбу. Блицкриг се није догодио. Према разним поузданим западним и источним
изворима, око 700.000 војника Црвене армије је погинуло, било рањено или нестало за
време дефанзивне фазе и контра-офанзиве, а око 250.000 војника сила Осовине је или
погинуло, било рањено или нестало током целе битке. Због хероизма бранилаца града,
Москви је додељена титула Града хероја 1965, на двадесетогодишњицу совјетске победе
над нацистичком Немачком, 1945.

Рихард Зорге

26
 Каћуша
7. Напредовање снага Вермахта ка Москви (1. новембар - 5.
децембар)

До краја октобра, немачке снаге су биле истрошене, а само трећина њихових моторних
возила је и даље била оперативна. Број пешадијских дивизија био је на нивоу од трећине
до половине формацијске попуњености са озбиљним логистичким проблемима као што су
допремање топле одеће и друге зимске опреме за потребе фронта. Чинило се да се чак и
Хитлер сложио са идејом о дуготрајној борби, јер је постојала опасност од слања тенкова
у тако велики град без јаке пешадијске подршке, што је скупо плаћено приликом
заузимања Варшаве 1939.

27
 8. Закључак

Совјетски савез био у стању да се супротстави немачкој војсци и да је способан да

побједи. Након Московске битке, совјетска војска је постепено ослобађала територију
Совјетског савеза и покренула противнападе на нацистичке снаге. Московска битка је
такођер показала да су нацистичке снаге биле ограничене у својој борбеној способности,
због проблема са снабдијевањем, лоших временских услова и других фактора. Московска
битка била кључни преокрет у Другом свјетском рату, јер је зауставила нацистичку
офанзиву према Москви и заштитила главни град Совјетског савеза. Ова битка је имала
велики психолошки ефекат на совјетску и нацистичку страну, јер је показала да су Совјети
били у стању да се супротставе нацистичкој инвазији и да се неће лако предати. Осим
тога, Московска битка је била једна од најкрвавијих битака у историји ратовања, са
огромним бројем жртава и уништења, што је послужило као подсјетник на страхоте рата и
важност мира.

28
 9. Литература

1. Китановић Б., Московска битка, Истарска наклада, Пула,1985.

2. Лазански М., Москва 1941, Војноиздавачки завод, Београд 2010.
3. Лазаревић М., Москва - најважнија битка Другог светског рата, Завод за уџбенике,
Београд 2013.
4. Павловић С. К.,Москва и Стаљинград - победа на истоку, Медија центар Одбрана,
Београд 2007.
5. Цветковић С.,Непријатељ пред вратима: Москва 1941, Војноиздавачки завод,
Београд 2017.

29