Professional Documents
Culture Documents
Настанак Руске заграничне Цркве и њен однос са Српском Православном Црквом у првој половини XX века
Настанак Руске заграничне Цркве и њен однос са Српском Православном Црквом у првој половини XX века
Настанак Руске заграничне Цркве и њен однос са Српском Православном Црквом у првој половини XX века
Кирила и Методија
у Нишу
ТЕМА:
МЕНТОР:
проф. др Радомир Поповић
Увод
О теми и структури рада........................................................................................4.
Закључак..............................................................................................52.
2
Извори...................................................................................................55.
Литература......................................................................................56.
3
УВОД
Први светски рат донео је тектонске промене како у савременом свету тако и у
Православној Цркви. Појава нових идеологија захватила је читав тада познати свет.
Једна поготову погубна за Православну Цркву у Русији била је комунизам. У току
првог светског рата, у Русији се догодила бољшевичка револуција у чијем јеку је
буктао грађански рат. Русија је била подељена на „Белу“ и „Црвену“. Борба је довела
Руски народ до огромног разарања. Грађански рат је пустошио све пред собом. Она
која је највише пострадала у јеку рата била је Руска Православна Црква. Политички
неистомишљеници били су приморани да напусте Русију и преселе су далеко од своје
домовине. У том периоду велики број руских епископа, свештеника и верног народа
напушта Русију. Постојала је потреба за формирањем Црквеног живота и
администрације ван домовине.
Тежак живот ван Русије ипак је изнедрио формирање Руске заграничне Цркве
која је била преседан за канонско право у том периоду. Стварање црквене организације
једне помесне Цркве на територији друге помесне Цркве донео је нова питања у
канонским односима Православних помесних Цркава. Међутим, највећи интерес у
свему томе је очување духовног и националног идентитета руског народа који је био у
избеглиштву. Несебична помоћ српског народа и Српске Православне Цркве отвара
једно ново поглавље у односима Српске Православне Цркве и руског народа. Овај
преседан у историји хришћанске Цркве доноси нам ново поглавље у односима међу
помесним Црквама.
Овај рад је посвећен анализи развоја Руске заграничне Цркве и њеног односа са
Српском Православном Црквом у периоду од 1920. до 1940. Овај хронолошки период
је био пресудан за развој структуре Руске заграничне Цркве. Формирање Управе,
парохија и канонског односа са другим помесним Црквама. Еклисиолошки карактер
формирања једне Црквене структуре ван граница своје матичне помесне Цркве утицао
4
је на развој еклисиолошке мисли 20. века у читавој Православној Цркви. Канонски
спорови који се јављају у овом периоду утичу на односе и Српске Православне Цркве и
Руске Православне Цркве, али и Цариградске Патријаршије. Било је готово немогуће
решити ово сложено питање јер се први пут Православна Црква сусреће са оваквим
питањем. У наведеном хронолошком периоду долази до спора унутар Руске
Православне Цркве који је проузроковала нова организација и мешање друге помесне
Цркве у њен рад. Руска загранична Црква имала је своју структуру у читавом свету,
међутим у овом раду је наглашена структура унутар територије која канонски припада
Српска Православна Цркви, с тим што се делом бави и питањем митрополита Евлогија
који је био митрополит у Западној Европи. Јединство Цркве, схваћено у
свеправославним, а не само националним оквирима, јесте основни критеријум на бази
кога се разматра каноничност формирања Руске заграничне Цркве.
5
затегнутих односа и захтева сазивање Сабора који би пронашли најбоља решења за
новонастале проблеме.
6
Цркве, само због тога што је Српска Црква неуморно помагала и чувала Управу Руске
заграничне Цркве. Са друге стране Руси су имали велики, готово пресудни утицај на
развој српске богословске мисли и културне ренесансе у периоду између два рата.
7
1. Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС
Било је јако тешко у овом периоду разумети дешавања везана за односе у самој
држави. Прогон и страховита страдања руског становништва бацала су љагу и велику
сумњу на „праведност“ новог система комунистичке управе у Русији. Отпочело је
опште страдање Цркве. Оно што је заиста било пресудно у овом периоду је управо то
1
Мирослав Јовановић. Срби и Руси, 12-20. век (историја односа),. Београд 2012, стр. 158.
2
Исто, стр 159.
3
Сава Живанов, Русија 1917. 2 том. Београд, 2009. стр. 827.
8
да је Русија потписивањем сепаратног мира изашла из борбе у првом светском рату.
Оно што се ближило рађањем нацизма почетком тридесетих година двадесет века
опомињало је Русију на непрестану будност и као да је наслућивало да би Русија
поново против старих непријатеља ушла у рат, још већих размера него што је био први.
Патријарх Тихон је 1918. године анатемисао све оне који нападају на Цркву. У
посланици од 19. јануара 1918. видимо какве је све злочине у Русији чинила нова
власт. „Најжешће гоњење је подигнуто на Свету Христову Цркву: благодатне тајне које
освећују човеково рођење или благосиљање супружанске заједнице хришћанске
породице, јавно се оглашава непотребним. Свети Храмови се или руше минирањем или
из смртоносног оружја, (Свете московске Кремаљске Цркве), или се скрнаве
пљачкањем, (капела Спаситељева у Петрограду), Свети манастири поштовани од
верног народа (као Александар Невски и Почајевска Лавра) преузети су од безбожне
власти таме века овога и проглашени некаквим народним добром. Школе које је
Православна Црква издржавала и које су припремале црквене пастире и вероучитеље.,
проглашене су непотребним и претворене у безбожне школе или чак у расаднике
неморала. И најзад власт која је обећала, поредак у Русији, спроводи свуда само
самовољу и насиље“. 6
4
Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2016. стр. 545.
5
Исто. стр. 546.
6
Исто. стр. 548.
9
Патријарх Тихон је због противљења тренутној власти на чијем челу је био
Лењин, био хапшен, затваран и на крају је преминуо 7. априла 1925. Страдање
патријарха Тихона је најбољи показатељ односа нове власти према Цркви. Исељавање
недужног становништва било је неминовно. Сви они који се нису слагали са актуелном
политиком морали су да напусте своја огњишта и спас потраже преко граница Русије.
Покушавао је да заштити Руску Православну Цркву од пропаганде и да сачува
драгоцености Црквене од насилног отимања под изговором да се помаже сиротиња у
Русији.
10
сада била државни непријатељ. У Цркви бољшевичке власти увиделе су противника
комунизма и новог државног и друштвеног поретка.
У кавкаском Ставропољу одржан је сабор од 19. до 24. маја 1919. године, где
долази до формирања више црквене власти, која је требало да буде привремена управа
до ослобођења патријарха Тихона, коме би била враћена сва црквена управа над
југоисточном Русијом.8 На челу избеглог руског свештенства нашао се Антоније
Храповицки, митрополит кијевски и галицки, веома угледна личност целе Русије у 20.
7
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд2012., стр. 25.
8
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд2012., стр. 29.
11
веку. Истовремено је волински архиепископ Евлогије Георгијевски постављен за
управитеља Руске Цркве у Западној Европи. Из области Кавказа пред најездом
бољшевика били су принуђени да се даље повлаче у Севастопољ, затим у Цариград где
је у јулу 1921. основан први Црквени управни орган Виша Црквена Управа.9
9
Радомир В. Поповић, Хришћанство у историји, зборник студија из Црквене историје, Београд 2011.,
стр. 311.
10
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд, 2012. стр. 30.
12
управе армије и врховне команде у избеглиштву и руског синода у избеглиштву дато је
на значају заправо том односу српско-руском.
Ситуација унутар саме Србије била је повољна по односе два народа. Након
мајског преврата 1903. свргавањем Александра Обреновића и довођењем на власт
династије Карађорђевић ситуација је била изузетно повољна за окретање српских
интереса ка свом старом савезнику Русији.
Пролеће 1919. године доноси нам коначни расплет и победу Црвене Армије.
Офанзива на Украјину у марту 1919. била је прекретница у овом сукобу. Тежак
положај антибољшевичке армије још више је био отежан са два нова пораза војске Д
Анселма, код Николајева и код Херсона. Кијев је јако брзо пао и бољшевичка војска
била је сада сконцетрисана на коначни обрачун и напад на Одесу.
11
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС. Београд, 1996.. стр. 97.
12
Исто. стр. 97..
13
стизао у Краљевину, али ти доласци раније су били заиста минијатурни наспрам број
Руских емиграната који се доселио у овом периоду од 3. до 6. априла 1919. године.
Било је и раније појединачних случајева доласка Руса на Балкан, али ово је сада било
велико организовано исељавање становништва, била је то новина за власти у
Краљевини СХС. Организација Црквене Управе у Краљевини СХС била је заснована
на одлуци Светог Архијерејског Сабора, по одлуци од 31. августа 1921. г. (АС.Бр. 31),
на основу које је легализована већ постојећа организација.13
Указ патријарха Тихона 20. новембра 1920. г. (№ 362) по коме је дато да све
руске Цркве у инострантсву буду подређене под надлежност Више Црквене управе до
13
АС СПЦ, Руска загранична Црква- Историја
14
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд 2012., стр. 28.
15
Исто стр. 31.
14
успостављања контакта са Свјатјеишим Патријархом Московским.16 Указ се састоји од
10 тачака. Указ је био свим архијерејима послат у виду циркуларног писма. У случају
да Свети Синод није у могућности да обавља своју административну власт, сва власт
одлучивања прелази у надлежност Патријарха. Патријарх може по својој вољи да власт
над одређеним областима преда једном лицу или институцији. Друга тачка указа
недвосмислено даје могућност за оснивање Више Црквене Управе у иностранству. У
другој тачки се наводи да у случају промене граница (избеглиштва) сваки архијереј
ступа у контакт са помесном Црквом на чијој се територији налази. Други члан даје
право да се на територији на којој су избегли архијереји оснује Виша Црквена
Управа.17
16
АС СПЦ, Руска загранилна Црква-Историја Указ патријарха Тихона заведен под број № 362
17
Исто.
18
Исто.
15
У септембру 1922. имамо формирање Више црквене управе руског заграничја, а
у децембру 1922. састављен је Руски Свезагранични Црквени сабор, а такође и
архијерејски синод Руске Православне Цркве у заграничју. У архијерејски синод
руског заграничја ушли су: Антоније Храповицки (председник), Евлогије Георгијевски,
Анастасије Грибановски, Теофан Бистров, Сергије Петров, Михаил Космодијански,
Гаврил Чепу, Гермоген Максимов.19
Многе ипак одлуке су дошле на осуду код неких помесних Цркава, па је тако и
одлука од 30. маја да у Грчкој оснује своју епархију. Из часописа „Церковные
Ведомости“ бр. 23.-24. стр. 5., 1923. г. видимо да је оваква одлука дошла на осуду код
Грчке Православне Цркве.21
19
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд 2012. стр 33.
20
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне
Цркве и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет
Универзитета у Београду, Београд 2012., стр. 57.
21
АС СПЦ, Руска загранилна Црква- Историја
16
Војна и револуционарна дешавања су Русе донела у Сремске Карловце и
почетком 20. века. Поред Београда који је био и главни град и универзитетски центар,
Карловци су били седиште и уточиште многих великих руских интелектуалаца,
културних уметника, професора, виских Црквених великодостојника.
22
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС. Београд, 1996., стр. 16.
17
Распростањено је мишљење да је он баш послужио као прототип за лик Аљоше
Карамазова. Млади Алексеј Храповицки након имао је огромну жељу да буде
мисионар и да Православну веру проповеда осталим народима, због тога је учио и
јапански језик. По завршетку Духовне академије он је примио монашки постриг, после
магистратуре постао је доцент на Духовној академији у Санкт Петерсбургу. У њему је
узрастала жеља за поновно успостављање патријаршије у Русији. Развија велику
богослужбену делатност, поред тога се бави и добротвориним и хуманим
делатностима. Посећује болесне у болницама, помаже сиромашнима. Са 27 година
постаје ректор Московске Духовне академије23.
Био је на почетку Великог рата 1914. године јако близак и цару Николају са ким
га је упознао Григорије Распућин. Револуционарне власти су на почетку револуције
тражили од архимандрита да напусти Харков, у августу 1917. године он одлази у
Москву, где учествује на Сверуском Сабору на ком је био изабран патријарх Тихон
Белавин његов ученик у Духовној академији у Санкт Петерсбургу. Антоније је био
узведен у чин митрополита и назначен је за митрополита у Кијеву, након убиства
митрополита Владимира. Убрзо након тога био је ухапшен од стране бољшевичке
власти. У току осмомесечног заробљеништва радио рад на тему Достојевског. Силе
Антанте су суделовале у његовом ослобађању, вратио се у Кијев и прикључио се
Добровољачкој војсци. Након тога животни пут га води у Јекатеринодар, затим у
23
Алексей Арсеньев, Русская эмиграция в Сремских Карловцах, Сремски Карловци 2013. стр. 43.
24
Исто. стр. 43.
18
Новоросијск, затим у Атину па на Свету Гору и 1920. прелази у Сремске Карловце.
Иако конзервативац у питању политике он је био велики иноватор и мислилац по
питању Православног богословља, био је међутим веома добар човек, али са друге
стране веома брз и бритак на језику.25
У прво време седиште бива у Цариграду, било је логично решење због тога што
је то и раније био центар окупљања руске емиграције. Током 1921. године ствара се
потреба за премештањем управе Рауске заграничне Цркве у Сремске Карловце. Српски
Патријарх Димитрије Павловић позвао је управу Руске заграничне Цркве у Краљевину
Срба Хрвата и Словенаца. Руси одговарају на тај позив и убрзо имамо премештање
управе. Немамо белешке да је обавештена Цариградска патријаршија, али Анастасије
Грибановски остаје у Цариграду док на север иде Антоније Храповицки. У току
боравка на територији сестринске Српске Православне Цркве Антоније је имао улогу
првојерарха у Руској заграничној Цркве. 27
25
Исто. стр. 43.
26
Исто. стр. 44.
27
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС. Београд, 1996. стр. 16.
19
2.1. Рад сабора
28
АС СПЦ, Руска загранична Црква - Историја.
29
Исто.
20
Виша Црквена Управа сазвала је састанак свих Црквених управа Руске
Православне Цркве у иностранству због регулисања црквеног живота. Сазвана је
седница у ту сврху са посебним одобрењем од стране Више Руске Црквене управе у
иностранству, 8. новембра 1921. г. у Краљевини С.Х.С. у Сремским Карловцима са
председавањем почасног председника Његове Светости Димитрија патријарха
Српског. На састанцима, на иницијативу почасног председника, председавао је Његово
Високопреосвештенство Антоније, митрополит Кијева и Галиције. Једногласном
одлуком чланова скупштине дошло је до преименовања Црквене Управе у
Руска загранична Црква. Руска загранична Црква функционише са благословом
патријарха Српског, строго поштујући свете каноне Православне Цркве и води се
одлукама Светог Синода Руске Православне Цркве 1917-1918 г.. и њене богате
традиције.
Немамо у потпуности говор који је одржао Његово Високопреосвештенство
Антоније, митрополит Кијева и Галиције на отварању Сабора. Међутим, имамо
забележене речи Архиепископа Анастасија који је говорио управо о ставовима
митрополита Антонија о утицају Сабора на духовну обнову Русије.30
Виша Црквена Управа Руске Цркве у иностранству одлучила је на састанцима 6.
/ 19.-8. / 21. априла 1921. да организује Сабор Представника Руске Православне Цркве
изван Русије ради уједињења и оживљавања црквене активности. Састав Сабора
укључује и представнике чланова свих страних аутономних Цркава, епархија, округа и
мисија, које су у послушности Његове Светости Патријарха целе Русије. Сабор
признаје у сваком погледу власт Московског Патријарха. За све одлуке Сабор добија
одобрење од Светог патријарха Руског. По налогу Више Управе Руске Заграничне
Цркве Сабор је састављен од епископа, свештенства и лаика. Сви епископи и викари
улазе у састав Сабора.
Међу члановима Сабора имамо представнике из 15 земаља и 16 округа. Окрузи
у: С. Америци, Јапану, Кини, Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској,
Немачкој, Француској, Италији, Србији, Бугарској, Турској и на Далеком
Истоку. Области: Шведска, Данска, Холандија, Белгија, Шпанија, Енглеска,
Швајцарска, Чешка, Мађарска, Аустрија, Румунија, Палестина (Александрија),
Грчка, Бизерта.31 Представници округа су 7 чланова: Епископ, два клирика (свештеник
30
АС СПЦ, Руска загранична Црква- Историја, лист „Новое Время“, 29. јануар. 1922. №229,
31
Напомена. У Западној Европи епархијску власт представља Канцеларија Преосвештеног митрополита
Евлогија
21
или ђакон), 4 лаика. У областима где постоје војно-црквене општине, шаљу
представнике локалне војно-црквене власти два клирика и 4 мирјанина који припадају
тој области. Рејони бирају једног свештеника и два лаика. Чланови Сверуског
Помесног Сабора учествују на Заграничном Сабору као пуноправни чланови
Сабора. Области које из неког разлога нису у могућности да пошаљу своје
представнике могу слати поверљива писма наводећи своје жеље или одлуке локалне
Цркве. Епископ може послати на његово место на састанку само лице коме је одредио
права његовог заменика. Ако свештеник не може напустити своје место, онда може
послати особу за коју гарантује и у вези које сноси одговорност. Епископи имају право
да позову више чланова, максимално два по округу на своју иницијативу или на
предлог лица које је организовало ту канцеларију. Представници Православних
аутокефалних Цркава су позвани, укључујући и оне из бугарске Цркве, у нади блиског
односа и потпуног уједињења са целом Васељенском Црквом као чланови Више
Црквене Управе са правима пуноправних чланова. (Чл. 17. каснија одлука В ТС) Као
гост (без права гласа) могу бити по одобрењу Више Црквене Управе и епископи
представници не-православних конфесија. Избор чланова организован је и у одвојеним
деловима епархијских канцеларија (Америци, Јапану, Кини, Финској, Естонији,
Летонији, Литванији, Пољској), где чланове бирају локалне црквене власти, а ако и
тога нема онда по одлуци Више Црквене Управе, или кога они одреде. Ако нема
епископа у округу, избор организује локална Црквена власт, а где и то не постоји онда
Виша Црквена Управа.. Избори за обласни Сабор састављени су у вези са
Правилником о сазивању Сабора Руске Цркве Константинопоља, (материјал, број .1,
стр. 30-33.), са променама које епископске власти сматрају да је потребно да се
направе.
Избор обласних представника у Сабору је било потребно да се заврши до 8.
септембра. У Западној Европи и на Блиском истоку свака парохија, без чекања на
конкретна упутства, бира једног свештеника и лаика, који долазе на Сабор. Сабор је
отворен на празник Покрова Пресвете Богородице 1. октобра. Место Сабора одредила
је Виша Црквена Управа. Чланови Сабора који су упућени на Сабор, поседују права
локалне области или локалног обласног Сабора.32
На Сабору као што је раније напоменуто почасно је председавао патријарх
српски Димитрије. Међу почасним члановима били су и представници Краљевине
32
(http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm
приступљено, 15.7.2017), одељак документи.
22
Срба, Хрвата и Словенаца. Међу њима најпознатији председник владе Никола Пашић.
На сабору су присуствовали и протопрезвитер катедралног храма у Сремским
Карловцима Јеремић, министар вера, градоначелник Сремских Карловаца и
председник државне комисије везане за питање руских избеглица. По указу о Руском
Заграничном Сабору који се тиче устројства и сазивања сабора једини правни елемент
који може сазвати Сабор је Виша Црквена Управа Руске Заграничне Цркве. Оно што је
најбитније да он буде сазван по речи Божијој и у складу са канонима Цркве. Имајући у
виду положај Руске Цркве у емиграцији и у складу са одредбама српског патријарха,
због тога што се сазива на канонској територији Српске Православне Цркве сабор по
прејемству отвара почасни председник, а то је српски патријарх. Стога у наставку
председавање је преузео председник Више Црквене Управе Руске Заграничне Цркве.
Сабор су сачињавали епископи Руске Православне Цркве у избеглиштву и српски
епископи, свештеници и мирјани по одредби Више Црквене Управе Руске Заграничне
Цркве од 12. јула 1921.33
. Због бољег и успешнијег рада Сабора по редоследу су изабране теме о којима
Сабор расправљао, а то су пре свега питања Више Црквене Управе Руске Заграничне
Цркве, питање парохијског живота, школства, наставних планова и програма. Решавала
су се такође и питања војне управе и судства. На сабору се посебно наглашавало то да
је основни принцип функционисања сабора хришћанско поштовање свих учесника.
. Прва пленарна седница је почела након певања молитве " Днесь Благодать
Св. Духа нас собра " Најстарији архијереј Руске Цркве изван Русије - председник Више
Црквене Управе митрополит Антоније отворио је Сабор Руске Заграничне Цркве у 10
часова у сали гимназије у Сремским Карловцима. На првој пленарној седници имамо
записано да је на отварању говорио секретар Е. Махароблидзе о тренутном стању у
33
(званични указ о Руском Заграничном Сабору може се пронаћи у целини на сајту РЗЦ. у одељку
документи, http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm
приступљено, 15.7.2017.)
34
Исто.
23
Русији и о ситуацији у којој се нашао руски народ у избеглиштву. Након тог говора,
секретар је поздравио на предлог председника Више Црквене Управе Патријарха
Тихона и Патријарха српског Димитрија, Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Њено
Величанство Царицу Марију Федоровну, веће министара и Народне скупштина
Краљевине С.Х.С. и команданта руске војске генерала Врангела. Онда је Његово
Преосвештенство Председавајући Сабора рекао да је Његова Светост. Димитрије
патријарх Српски обећао да ће лично поздравити Сабор Заграничне Цркве, али да то
учини није могао, јер је имао обавезе око Славе.. Након тога владика Гаврило читао је
поздрав српских архијереја: митрополита Петра и Василија и епископа Мирона.
Владика Максимилијан је прочитао телеграфске поздраве српских владика Михајла и
Јосифа.
35
Исто.
24
5 Економско- Епископ Аполинарије
6. Судско- Епископ Теофан.
7. За духовни препород - Архиепископ Анастасије.
8. Војно-црквено – Епископ Венијамин.
Након седнице прочитана је молитва „Достојно јест“, пленарна седница је
затворена до сутрадан.
Оживљавање црквеног живота био је веома важан моменат у функционисању
руске емиграције. Било је потребно феромирати институције Руске заграничне Цркве
као што су Сабор и Синод. Под оживљавањем Црквеног живота сматран је и однос
према Православним помесним Црквама. То што је председавајући на сабору био
патријарх Димитрије означавало је одржавање канонског јединства са Српском
Православном Црквом. Оснивањем одељења за парохијске послове започето је
оснивање парохија унутар Руске заграничне Цркве. Регулисане су границе парохија и
регулисана су права и дужности парохијског свештеника. Парохија као основна
јединица једне епархије била је битна за оживљавање Црквеног живота. Учешће
верника у функционисању парохијског живота било је неоходно.
25
Подршка даљој борби у ослобођењу Русије од комунистичког режима била је
јасна и из посланице коју је митрополит Антоније упутио руској армији и
главнокомандујућем генералу Врангелу. Велика жеља да се борба настави до коначног
ослобођења утемељана на вери и љубави према Богу показана је и у речима посланице:
„И зовемо све да се окупе око тебе, наша славна војско, као око руског језгра.
Нека душу свуда привлаче вас руских војника. А када чујете вапај као орлови са свих
страна полетите ка својој домовини, сви певајући: "Русију сачувајмо“ Али сви ми
Руси, који волимо своју домовину и трпимо сав бол, сећамо се вас, наших драгих
родољуба, и не само на речи, него и на делу и помоћи да убедимо друге да се са нама
боре. Нека вам Господ да да схватите да се борите не само за Русију, већ и за цео
свет, за веру и за миран живот. А вама сјајни војсковођо руске војске, руски Сабор
шаље захвалност и подршку.“ 38
38
(читав текст посланице може се пронаћи на сајту РЗЦ. у одељку документи,
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7.2017.)
26
9) Блиска заједница пароха и народа у парохијском раду.
10) Пуна независност и ауторитет Црквене власти и Црквених институција,
повезаних једне са другом у хришћанском духу.39
Уредба о регулисању школства усвојена је 16. новембра 1921. г. Обнова царске
Русије је била могућа само ако је примарно везана за образовање. Одељење задужено
за образовање препознаје потребу за реформама руских школа у духу верске и
националне обнове. Требало би креирати како у Русији тако и у избеглиштву под
окриљем и руководством Цркве националне школе за формирање кадрова, наставника
и учитеља, који би били у стању да воде духовно образовање и едукацију младих.
Положај вероучитеља у школама, као духовних вођа младих, потребно је да буде на
одговарајућем нивоу. У свим школама: нижим, средњим и вишим, Божји закон би
требало да заузме своје заслужено место међу другим субјектима. Учење
црквенословенског језика као језика Цркве и као основе руског језика и свих
словенских дијалеката, требало би ставити на одговарајућу ниво. Предмети: историја,
руска књижевност, географија, природне науке, као и физичко образовање требало би
да се спроводе у националном духу. Потребно је водити рачуна о најбољим
перформансама у школама црквене музике, као једном од веома вредних елемената у
веронауци. Препознаје се потреба да се оснују у избеглиштву школе за обуку
кандидата за свештенике посебно због затварања Духових академија и богословија у
Русији и смањења броја адекватно припремљених кандидата за свештенство. Постојала
је жеља да се отвори пастирска школа где би постојећи чланови Сабора који имају
искуства у образовању младих држали предавања. Ова пастирска школа би трајала
четири године. Најпожељнија дестинација за ову школу у овом тренутку је била
Србија. Сабор Више Црквене Управе морао је да затражи одобрење од Његове
Светости Патријарха српског и српских власти да отворе школу у једном од манастира
и да јој дају финансијску подршку. Поред тога, пастирски школа могла је бити
организована у Бугарској, у граду Шипка , где постоји руска Црква и зграда изграђена
за богословију. Када се пастирска школа отвори, било би пожељно да се успостави и
40
школа иконописа . У напомени . везаној за коришћење Библије, наведено је да у
39
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7.2017.)
40
(читав текст извештаја може се пронаћи на сајту РЗЦ. у одељку документи,
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7.2017.)
27
случају да се не може користити синодално издање превода Библије, дозвољено је
користити и један превод који је распрострањен међу избеглицама а то је издање
Лондонског Библијског Друштва. Такође у напомени стоји да треба одобрити
дистрибуцију књиге о Закону Божијем протојереја Николаја Сахарова из Париза.41
41
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7.2017.)
42
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7. 2017.)
28
служитељи у олтару стајали иза ових кукавичких ставова, иако знају да по учењу
Небеског Пастира Христа, да пастир иде испред свог стада, а за њим овца, а не
обрнуто.43
Овде се подробније види ситуација, па чак и подела унутар саме заједнице, где
поједини епископи и свештеници из страха нису смели да се изјашњавају о актуелним
политичким питањима иако су били далеко од окупиране Русије. Митрополит такође
се наводи и то да су тројица епископа били против поновног враћања патријарха на
трон у Руској Православној Цркви, међутим ако буде по вољи Божијој нада се у
повратак монархије у Русији. Својеврсна потврда велике жеље многих у избеглиштву
да се врате у Русију и поврате монархију била је писмо упућено Сабору од стране
главнокомандујућег генерала Врангела 19. новембра 1921. Генарал Врангел напомиње
да се борба води већ четири године. Обесправљена, уништена и разорена Русија
потпуно је понижена од стране бољшевичке власти. Главна потпора даљем наставку
борбе против комуниста је сама Црква, која у свом крилу обједињује читав руски народ
у избеглиштву. Велика је нада да ће се изборити са црвеноармејцима и да ће Русији
поново вратити стари сјај.44
43
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7.2017.)
44
(текст писма генерала Врангела може се пронаћи на сајту РЗЦ. у одељку документи,
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm, приступљено
17.7.2017.)
29
2.2. Закључак сабора
45
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне
Цркве и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет
Универзитета у Београду, Београд, стр. 54.
30
Заграничне Цркве у Сремским Карловцима. Међутим, та дешавања и одлуке доводе до
раскола унутар структура Руске Православне Цркве. Иако велика жеља за
једниственом Руском Православном Црквом, московска патријаршија која је била у
стегама комунизма у Совјетској Русији није имала разумевања за дешавања ван
граница СССР. На сабору је одлучено да на челу Руског заграничног синода буде
„Намесник Свјатјеишег Патријарха Сверуског, митрополит Антоније Храповицки.“
Синод руског заграничја признат је и од стране српског и васељенског патријарха. У
састав руског заграничног црквеног савета улазило је један архијереј, два клирика и
два мирјанина који су дужни да се руководе одлукама Сверуског помесног сабора о
Светом Синоду и Вишем Црквеном Савету.
46
АС СПЦ, Руска загранична Црква - Историја.
31
3.1. Случај митрополита Евлогија
47
Евлогии митр Путь моей жизни. ( преузето са http://lib.pravmir.ru/library/readbook/2248#part_31424
приступљено 26.8.2017. г.)
48
Исто.
32
дореволуционарни Свјатјејши Правитељствујући Синод над свим руским црквеним
структурама. Овој тежњи се супротстављао митрополит Евлогије.49
Тежак сукоб који је касније потресао читаву Православну Цркву је био тај, по
питању да ли ова Управа има право оснивања нових епархија. Два најважнија питања
која су се тицала овог спора, били су однос према Московској Патријаршији и поставка
и питање викарних епископа. Власт митрополита Евлогија је потицала директно из
указа Московске патријаршије, са којом је он одржавао везу, а Карловачки Синод је
привремено био укинут одлукама Московске Патријаршије. 52 Митрополит Евлогије је
тражио већа аутономна права и саборно устроство његове епархије, с тим што он не би
делио иста права са викарима и епископима, а Карловачка Управа је желела да
прошири власт викара. У том питању на страни митрополита Евлогија био је и епископ
Платон, који је управљао Руском Црквом у Америци и који је своје право заснивао на
49
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд2012. стр. 250.
50
Исто. стр. 252.
51
АС СПЦ, Руска загранична Црква – историја.
52
АС СПЦ, Руска загранична Црква - историја. „Каноническое положеніе Православной русской
церкви заграницей“, Париж, 1927., стр. 50.
33
одлуци Московске патријаршије ( бр. 41. ) од 29. септембра 1923., а не на вољи
Карловачког Сабора53.
Године 1925. Сабор није сазван, а већ наредне године 1926. године од 25. јуна
изазвао је потпуни раскол између Карловачке Управе и са друге стране Евлогија и
Платона.54 Сабор је углавном желео да се одреди правац даљег деловања Карловачке
Управе. Оно што је било битно је то да се уради што више на централизацији и већој
самосталности. Највећи спор и тачка раздора је била померање питања о берлинском
викаријату са почетка на крај расправе услед неких непредвиђених дешавања које је
узроковао сам епископ Тихон, то је изазвало револт код митрополита Евлогија и
Платона и они су напустили заседање. Сабор је донео одлуку по којој је усвојено то да
је митрополит Антоније на челу Руске Заграничне Цркве и да се спомиње у свим
Црквама ван граница Русије.55
53
Исто.
54
Исто.
55
Исто.
34
постао самостална епархија, а Аргентина која је била под управом митрополита
Евлогија сада је привремено преузела Карловачка Управа.56
56
Исто.
57
Исто.
58
СПЦ, Руска загранична Црква – историја, Указ патријарха Тихона заведен под бр. N362
35
којом прихвата одлуке Синода. (Ц. В. 1926, бр. 17-18. стр. 7.). На основу покушаја
измирења послата је посланица читавој Руској Цркви у иностранству.59
59
АС СПЦ, Руска загранична Црква – Историја.
60
Исто.
61
Исто.
62
Исто.
36
Серафим је послао окружну посланицу свој пастви у Западној Европи да се мора
управљати по саборном начелу. Синод Руске заграничне Цркве је 20. марта 1927.
објавио посланицу против Института у Паризу који је под директним утицајем
митрополита Евлогија. Митрополит Антоније 12. марта 1931. г. пише патријарху
Варнави претставку заведена под бр. 210. у којој детаљно описује ситуацију везани за
митрополита Евлогија. Митрополит Евлогије је по речима Антонија у јануару
1927.одстрањен од управе руских Православних Цркава у Западној Европи са забраном
свештенодејства, а на његово место је постављен Високопреосвећени архиепископ
Серафим. Ова одлука је потврђена од стране Сабора Руске заграничне Цркве у августу
63
1927. г. Патријарх Варнава у посланици Светом Синоду од 26. септембра 1931. г.
пише да се митрополит Евлогије након тога потпуно потчинио Московској
патријаршији и поднео писмену изјаву да ће он и његово свештенство бити потпуно
лојално митрополиту Сергију и совјетској власти и посвећен испуњавању обавеза и он
и његово свештенство. Ово решење митрополита Евлогија је било крајње нелогично
имајући у виду да је он био један од највећих противника совјетске власти.Међутим
митрополит Евлогије није дуго остао под јурисдикцијом московске патријаршије.
Митрополит Сергије је указом 26. децембра 1930. потпуно одстранио митрополита
Евлогија и на његово место поставио митрополита литовског Елевтерија. Након тога,
митрополит Евлогије се обратио васељенском патријарху и себе и своје свештенство
потпуно неканонски потчинио Васељенској патријаршији. (АС. бр. / Зап. 122.)64
63
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932.
64
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932. Посланица Патријарха
Варнаве Светом Архијерејском Синоду Руске заграничне Цркве
37
Цркве, а друга митрополиту Евлогију и васељенској патријаршији. Прелазак
митрополита Евлогија под јурисдикцију цариградске патријаршије наишао је на велико
противљење. Идеје националног концепта устројства Цркве у емиграцији и
противљења јурисдикцији Цариградске патријаршије над православним расејањем
чврсто је заступао низ представника Руске заграничне Цркве, међу којима се посебно
истичу протојереји Михаило Пољски и Георгије Грабе (потоњи епископ Григорије) и
епископ Натанаил (Љвов). У својим радовима, који су најчешће представљали израз
полемике са представницима другог правца у руској емиграцији („париско-њујоршка
еклисиолошка школа“), они су, позивајући се на „закон аутокефалије“, истицали право
сваке националне аутокефалне Цркве да духовно окормљава своју емиграцију широм
васељене. Национално, а не помесно јединство Цркве, истицано је као приоритетно на
просторима православног расејања.У том контексту прављена је разлика између
„унутрашњег - националног“ и „спољашњег - свеправославног јединства“ на
просторима расејања. Док је за „унутрашње -национално јединство“, на поменутим
просторима, поред јединства вере било неопходно и административно јединство, дотле
је за исказивање „спољашњег свеправославног јединства“ било довољно само
јединство вере. Из оваквих претпоставки исходио је основни став, који је најбоље био
изражен у крилатици ,једно Православље - много јурисдикција“65.
Патријарх Варнава је покушао на сваки могући начин спречи даљу поделу Руске
заграничне Цркве и некако уразуми митрополита Евлогија и врати га под јурисдикцију
Руске заграничне Цркве. У патријаршијском двору у Сремским Карловцима 18.
65
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд2012., стр. 310-311.
66
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932. Посланица Патријарха
Варнаве Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве
38
октобра 1935. г. било је заседање сабора на коме је председавао патријарх Варнава, а
на коме је присуствовао и митрополит Евлогије. Патријарх Варнава је инсистирао на
братској љубави, а митрополит Евлогје опет је предложио да се Руска загранична
Црква подели на 4 митрополитска округа. 67 Такође инсистира и на томе да указ од 20.
новембра 1920. патријарха Тихона се не односи на Руску заграничну Цркву и да он сам
сматра да је за њега најважнији указ из 1922. г. у коме му је предата управа над руским
заграничјем у Западној Европи.
Из односа српског народа и пре свега Српске Православне Цркве према руском
народу који је под присилом бољшевичке власти емигрирао у иностранство, пре свега
у Балканске земље, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца на чијој територији је Српска
Православна Црква имала јурисдикцију сазнајемо да је вековно пријатељство и сада
дошло до изражаја. Организација Црквене Управе у Краљевини СХС била је заснована
на одлуци Светог Архијерејског Сабора, по одлуци од 31. августа 1921. г. (А.С.Бр. 31),
на основу које је легализована већ постојећа организација.69 Министар тражи од
Патријарха Димитрија да му образложи под који условима је Српска Патријаршија
67
О овоме детаљније у „Церковная жизнь“ бр. 11-12, 1. новембар- 1. децембар, 1935. г. стр. 166.
68
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932.
69
AС СПЦ, Руска загранична Црква- Историја.
39
примила руске избеглице, имајући у виду да је раније примио писмо из Атине у коме
се говори да је патријарх Димитрије известио Руско посланство о томе како је ово
једина Виша Црквена Управа која се бави питањима целокупне Руске Цркве у
иностранству. У одговору који је уследио на захтев патријарха, а који је потписао
секретар наводи се да је Виша Црквена Управа Заграничне Цркве у Сремским
Карловцима ту по одобрењу Патријарха Московског Тихона и да се она бави црквеним
питањима руске емиграције у читавој Европи. Патријаршији је такође познато да
овакве Црквене Управе постоје још и у Америци, Азији и Европи. Стога, и да је
председник владе информисан о тренутној ситуацији.( Пов.Бр.31. 5. 1922) 70.
70
AС СПЦ, Руска загранична Црква- Историја.
71
Владислав Пузовић, „Покровитељство Српске Православне Цркве над Руском заграничном Црквом
(1920–1940)“ Руски некоропољ у Београду, Београд, 2014. стр. 120.
72
Сава епископ Шумадијски, Српски Јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс
Подгорица, Каленић Крајугевац 1996. стр. 175.
73
Владислав Пузовић, „Покровитељство Српске Православне Цркве над Руском заграничном Црквом
(1920–1940)“ Руски некоропољ у Београду, Београд, 2014 стр. 119.
40
У време патријарха Димитрија Павловића (1920.-1930)74, Српска Православна
Црква пружала је гостопримство Руској заграничној Цркви и давала пуну гаранцију за
њено постојање, међутим није се уплитала у послове канонске природе и решавања
канонских спорова. У прилог томе иде и чињеница да патријарх није реаговао у спору
између Руске заграничне Цркве и Евлогија Георгијевског митрополита
западноевропског који је тражио арбитражу управо од српског патријарха у неколико
писама.75 Патријарх је несебично у духу српског гостопримства понудио спас руској
емиграцији и духовној елити. Након Димитрија патријарх је постао Варнава Росић
(1930.-1937.).76 Он је био бивши руски студент. Патријарх је од раније познавао и
изузетно ценио митрополита Антонија Храповицког поглавара Руске заграничне цркве,
али и митрополита Сергија званичног мјестобљуститеља трона московске
патријаршије. Тих година, патријарх Варнава је посредовао између митрополита
Сергија, на његов захтев, и Светог Синода заграничне Цркве. Митрополит Антоније је
осуђивао митрополита Сергија „продају чистоте вере за привидну слободу“, а одбијање
руских заграничних епископа да потпишу лојалност совјетској власти
прокоментарисао је речима: „Ми, слободни епископи Руске Цркве, не желимо
примирје са сатаном“77. Српски патријарх је посредовао објективно, те је и
митрополиту Антонију ставио до знања да Српска Црква „не сматра да је могуће
прекинути канонско општење са законитим предстојатељем велике Руске Цркве, само
због оваквог или онаквог његовог односа према месној грађанској власти“ 78. Временом
је све више долазило до заоштравања односа између управе Руске заграничне Цркве и
Московске патријаршије. Кључна тачка дешавања и погоршавња односа је била
Декларација мјестобљуститеља трона руског патријарха митрополита Сергија
Страгородског 1926. године. Овај документ је донео велике потресе и поделе, не само
унутар заграничне Русије која је као стуб одбране стајала испред бољшевичког
режима, већ су се у ово питање уплитале и остале помесне Цркве, међу којима један од
74
Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс
Подгорица, Каленић Крагујевац. 1996.. стр. 163.
75
Владислав Пузовић, „Патријарх Варнава Росић и црквени спорови у заграничној Русији“, Зборник
радова међународног научног скупа Србија и Русија 1814.-1914.-2014., Уредник М. Војводић, Београд,
САНУ 2016. стр. 211.
76
Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс
Подгорица, Каленић Крагујевац. 1996. стр. 50.
77
Саша Антонијевић, „Кратак преглед српско-руских црквених односа“, Каленић 1/2015. часопис
епархије шумадијске, Крагујевац, 2015. стр. 29.
78
Исто. стр. 29.
41
најважнијих чиниоца била и српска патријаршија. На тај начин Српска Црква је
постала главно средиште канонаског спора у Руској Православној Цркви. Сукоб
између Евлогија и московске патријаршије догодио се 1930. када је било и потпуно
отцепљење париског центра руске Цркве од московског. Евлогије је прекинуо однос и
са центром Руске заграничне Цркве у Сремским Карловцима и са центром Руске
Православне Цркве у Москви. Он је затражио заштиту од цариградског патријарха
Фотија II. Фотије је реаговао на тај начин да је у западној Европи формирао руски
западноевропски егзархат, са Евлогијем на челу, чиме су се показале раније претензије
цариградске патријаршије над православним расејањем. Ово се такође тицало и
Српске Православне Цркве, разлог је у томе што је на сличан начин био и спор везан за
Будимску епархију. Дешавања су у потпуности довела до пометње у односима међу
Православним помесним Црквама.
Српска Православна Црква дуго није желела да се меша у спорове унутар Руске
Цркве, међутим дешавања везана за те спорове полако су се пренела и на територију
која канонски припада Српској Православној Цркви. Посредништво у једном од
спорова затражио је први митрополит Антоније актом заведеним под бр. 216. послатим
2. априла 1929. где од српске патријаршије тражи посредништво у виду апелације у
вези са спором око Платона и Евлогија. Покушавала је да их уразуми да не праве
спорове унутар Цркве, већ да у буду у љубави са осталим архијерејима. Наводи такође,
да је питање везано за спор толико компликовано и нејасно да га и неки сами руски
архијереји не могу разумети. 79
42
митрополита Евлогија“ Поводом тог Саборског акта, Св. Синод 9. октобра 1931.
одлучио је: „Израдити акт за Његову Светост Васељенског патријарха на основу
извештаја, које има Наша Црква, с обзиром на каноне и права Цркава“.82
82
Исто.
83
Исто.
43
загранична Црква. Митрополит Сергије је замолио патријарха Варнаву да Српска
Црква буде посредник у спору са Карловачком Управом. То писмо представља почетак
интезивне једногодишње преписке митрополита Сергија и патријарха Варнаве. У
поменутом писму митрополит Сергије је изнео позамашну канонску аргументацију
против Руске заграничне Цркве, коју назива „кометом, која лута међуцрквеним
простором“. Он је навео да поменута Црквена структура не постоји из Црквених, већ
из политичких разлога. Сматрао је да подржава монархистичка емигрантска структура
која се нада слому совјетске власти у Русији. Пошто се то није догодило, сматрао је
митрополит Сергије, ова црквена структура постаје све више „саблазан“ у
Православном свету. Он је предложио укидање Руске заграничне Цркве и њеног
архијерејског Синода. Предложио је такође и да сви епископи, свештеници и мирјани
пређу под јурисдикцију Московске патријаршије. Митрополит Сергије је поред свега
овога тражио и да свако ко припада Руској заграничној Цркви потпише изјаву о
лојалности совјетским властима. Могу такође да пређу и под јурисдикцију
Православне Цркве на чијој се канонској територији налазе. Имовина коју поседује
Руска загранична Црква морала би бити предата Московској патријаршији. Рок који је
био постављен је 9. мај 1933. „Ако се не добије одговор до одређеног рока, или се
добије одречан одговор, то ће нашој патријаршији да послужи као основица за
примену строжијих мера према рушиоцима Црквеног мира и поретка. Наша
патријаршија ће изрицати решења о сваком архијереју понаособ са забраном
свештенодејства све до суда“.84 Постављање рока означавало је крајњу нетрпељивост
митрополита Сергија према Карловачкој управи. Називањем Карловачке управе
„рушиоцем Црквеног мира“ директно је изражен унапред непомирљив став према
постојању Руске заграничне Цркве.
84
АС СПЦ. Руска загранична Црква- историја. Посланица митрополита Сергија патријарху Варнави
44
своју земљу, иако је митрополит Сергије писао да су избегли архијереји отишли по
својој вољи. Епископими и свештеницима су били угрожени животи од стране
бољшевичке армије. Руски архијереји су избегли из оправданих разлога и то да би
избегли страдање и смрт. У Светом Јеванђељу по Матеју 10. 23. Господ Исус Христос
говори својим ученицима: „А када вас потерају у једном граду ви бежите у други“.
Свети Апостол Павле је често морао да бежи да се склања од Јудеја и књижевника. Од
гоњења су бежали и Св. Поликарп Смирнски, Ориген и Григорије Неокесарисјки. У
окружној посланици се посебно наводи пример Св. Кипријана Картагинског који се
сакрио због гоњења Деција Трајана и са тог места управљао својом паством. У књизи
„О палима“ пише и то да је Господ учио своје ученике да се скривају од гоњења, јер
венац мучеништва добијамо само када нас Господ за то удостоји. 85 Писмо митрополита
Антонија од 19. маја 1933. још више продубљује сукоб са митрополитом Сергијем.
Антоније сматра да је 1927. митрополит Сергије пао духом, а не телом. Због „пада“
митрополита Сергија, Сабор Руске заграничне Цркве доноси одлуку у 5 тачака по којој
ће надаље поступати у односима са московском патријаршијом. Сабор Руске
заграничне Цркве прекида административни однос са московском патријаршијом због
тога што је она у сарадњи са бољшевицима. Оваква одлука трајаће до ослобођења
Руске Цркве од бољшевичких стега. Црквена Управа у Сремским Карловцима сходно
томе што је московска патријаршија под контролом бољшевика мора функционисати
самостално и сама доносити одлуке. водећи се указом патријарха Тихона из 1920. г.
Руска Загранична Црква не сматра себе аутокефалном, већ у знак потчињености на
богослужењима спомиње име Петра мјестобљуститеља патријаршког трона. Оваква
одлука била је проузрокована захтевом митрополита Сергија да читава Карловачка
Управа потпише верност совјетској власти. Овакав захтев митрополит Антоније сматра
неканонским. Такође, митрополит Антоније наводи и то да он и читава Карловачка
Управа не жели примирје са совјетском влашћу коју назива „сатаном“. Оваква
аргументација доводила је преговоре са московском патријаршијом у све тежи
положај.86
85
Окружна посланица Сабора архијереја руске заграничне Цркве својој пастви поводом посланице
митрополита Сергија 23. марта 1933. у часопису Церковная жизнъ бр. 8. 1. август 1933. стр. 138.
86
Писмо митрополита Антонија Високопреосвећеном Сергију митрополиту Нижегородском 19. маја
1933. у часопису Церковная жизнъ бр. 8. 1. август 1933. г. стр. 162.
45
највећим противником и захтевала је њено уништење. Руска загранична Црква осуђује
овај „противприродни“ савез митрополита Сергија са богоборном бољшевичком
влашћу. Писање митрополита Сергија било је под очигледним утицајем и притиском
бољшевика. То се види и у његовом писању страним новинама где каже да Црква у
Русији чак и не трпи гоњење, што је апсолутни апсурд.87
87
Граббе Ю. П. „Митрополит Сергије и Руска загранична Црква“, Церковная жизнъ, бр. 4. 1933. г. стр.
87-88.
88
АС СПЦ. Руска загранична Црква- историја. Посланица Елевтерија виљнуског епископа патријарху
Варнави заведена под бр. N 27.
89
АС СПЦ, Историја Руске Правосалвне Цркве у иностранству 1932.-1935..
46
утичу на посланицу коју је Сергије написао. Варнава је сматрао да даљи сукоб не би
водио ка коначном решењу. Потпуни прекид односа и дијалога московске
патријаршије и Карловачке управе био би погубан за све православне Русе у расејању.
Решење које би било наметнуто од стране митрополита Сергија проуроковало би
дубљи раздор. Међутим, политичко опредељење митрополита Сергија и подршка
совјетском режиму никако не би могла бити основ за мишљење да тиме он више не
може због тога да буде мјестобљуститељ патријаршијског трона. Одвајање политике од
канонског устројства би довело до правилнијег разумевања настале ситуације.
У одлуци Светог Арх. Сабора од 18. маја ( АС бр. 73.) наводи се: „Свети
Архијерејски Сабор, пажљиво саслушавши извештај и писмо Његове Светости
Патријарха Господина Варнаве, као и писмо Његовог Високопреосвештенства
Митрополита Господина Сергија, прима ово саопштење на знање. У исто време по
предлогу Високопреосвећеног Митрополита Гаврила, Свети Архијерејски Сабор моли
Његову светост Митрополита Господина Варнаву, да у будуће у братској љубави
настоји, да ако је могуће измири завађене стране на корист и братске нам руске и целе
Православне Цркве.“90
47
прихватања совјетске власти са Руском заграничном Црквом, у Сремским Карловцима
то питање су сматрали јако битним. Прекидање молитвене заједнице због политичких
питања је у овом тренутку била реалност. Митрополит Сергије и даље није попуштао у
осуди Карловачке Управе. Позива у посланици архијереје да себе „ослободе кривице за
раскол“. Московска патријаршије сматра да Карловачка Управа жели потпуну
независност од ње. Таква одлука би кршила основне каноне о јединству црквене власти
у једној помесној Цркви „ко је ван епископа, тај је и ван Цркве“. У посланици се такође
оптужује и цариградски патријарх који жели да „у црквену свест улије појам о
московској патријаршији као о једној фракцијској установи“. Овде се напомиње да је
жеља цариградске патријаршије да прошири своју власт, а не да дође до измирења
руских архијереја. На овај проблем митрополит Сергије упозорава и патријарха
Варнаву речима да се „од тога треба чувати“.91 По одлуци московске патријаршије
архијереји који прелазе на територију друге помесне Цркве „не могу да повлаче за
собом и црквене установе, код којих се они сада налазе, већ оне морају остати у
јурисдикцији московске патријаршије“. Стога се сви који су искључени од стране
власти московске патријаршије морају бити „ослобођени од дужности“ код црквених
установа. Изузетак од овог правила су само црквене установе које су већ „поникле“ у
емиграцији. Московска патријаршија сматра да све Цркве, манастири и друге установе
које су створили Руси у емиграцији на територији Српске Патријаршије могу да пређу
под јурисдикцију Српске Цркве. По речима митрополита Сергија то је био „пут за
решење карловачког питања и обуставу црквено-судског поступка“. Као што видимо, у
овом писму митрополит Сергије не задовољава се више привременим преласком
карловачких јерараха под јурисдикцију Српске Православне Цркве, већ прети судом
над њима и чини јасну алузију да би Српска Црква могла бити одговорна ако би
архијереје својом јурисдикцијом заштитила од суда.
91
АС СПЦ, Руска агранична Црква-Историја, Посланица митрополита Сергија патријарху Варнави
48
према московској патријаршији. Све ово што је захтевао митрополит Сергије било је
политичке природе. .
92
Владислав Пузовић, „Патријарх Варнава Росић и црквени спорови у заграничној Русији“, Зборник
радова међународног научног скупа Србија и Русија 1814.-1914.-2014., Уредник М. Војводић, Београд,
САНУ 2016. стр. 214.
93
АС СПЦ, Историја Руске Правосалвне Цркве у иностранству 1935.-1937.
49
управе и Евлогије запаноевропски, али и Теофил северноамерички. Ово је био велики
корак чак и ка заједничким ставовима и помирењу унутар Руског заграничја. У његово
време долази и до стварања Привременог устава Руске заграничне Цркве. За ово је био
потребан надљудски напор поготово имајући у виду ситуацију везану за потчињеност
митрополита Евлогија цариградској патријаршији. Посредништвом патријарха
Варнаве, овај спор је решен и донешен је Привремени устав, који је важио за 4
митрополијска округа Руске заграничне Цркве, која имају своју аутономију унутар
Руске Православне Цркве. Међутим, дуготрајна болест патријарха Варнаву је
онемогућавала да се још више и са још напора посвети решавању овог питања.
94
Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, друга књига, Београд, 1991. стр. 579.
50
једне и друге патријаршије. Међу онима који су наставили на продубљивању овог
односа био је и патријарх Гаврило. Он у свом поздравном писму и нада се и даљем
канонском односу у братској љубави.95 У одговору на поздравно писмо митрополит
Анастасије га назива пастиром и оцем „југословенског“ народа. 96
ЗАКЉУЧАК
51
показала као стожер и чувар читаве руске емиграције, не само црквене структуре.
Српски патријарси у овом периоду Димитрије Павловић и Варанава Росић дали су
огорман допринос читавом Православљу својим очинским односом према руској
емиграцији. У историји Хришћанске Цркве остаће забележено то да су најтежа времена
изродила не само подршку братских народа и сестринских Цркава већ и велики
допринос како историјским односима тако и Православном канонском богословљу
двадесетог века.
52
Најбитнији период у односима Српске Православне Цркве и Руске заграничне
Цркве обележио је патријарх Варнава. Он који је био и руски студент најбоље је
разумео ситуацију у којој су се нашле руске избеглице Он је иако притиснут
проблемима и бригама унутар Српске Цркве, ушао у сукоб са митрополитом Сергијем
Страгородским који је трајао све до 1937. Непомирљив став митрополита Сергија
према даљем постојању Руске заграничне Цркве доводи Односе Српске и Руске
Православне Цркве до стања пуцања због константог сукоба и одбијања патријарха
Варнаве да помогне укидању Руске заграничне Цркве. Таква ситуација је кулминирала
1936. када митрополит Сергије отворено оптужује српског Патријарха Варнаву да
подржава карловачки раскол и тиме квари односе између Срба и Руса.
53
ИЗВОРИ
54
(II) Објављена архивска грађа:
ЛИТЕРАТУРА
55
7. Јовановић Мирослав, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС.
Београд, 1996..
8. Јовановић Мирослав, „Руска православна загранична Црква у Југославији
током двадесетих и тридесетих година 20. века“, у Српска теологија у
дведесетом веку, ПБФ Београд, 2008. 160-178.
9. Јовановић Мирослав, Срби и Руси, 12-20. век (историја односа). Београд 2012.
10. Каноническое положение Русской православной Церкви заграницей, Париж,
1927.
11. Пузовић Владислав, „Устројство Цркве у Православном расејању у светлости
полемике између Александра Шмемана и представника Руске заграничне
Цркве“, Српска теологија данас 2011, ПБФ Београд 2012. 549-566.
12. Пузовић Владислав. „Формирање Руске заграничне цркве у светлости канона
о правима избеглих архијереја“, Богословље 1 (2015), 250-260.
13. Пузовић Владислав, „Патријарх Варнава Росић и црквени спорови у
заграничној Русији“, Србија и Русија 1814.-1914.-2014., Одељење историјских
наука књ. 38., међународни научни скуп, Београд, 2016. 209-230.
14. Пузович Владислав „Отношение Сербской Православной Церкви к
каноническому и юридическому положению Русской Православной Церкви
Заграницей „(1920—1930), Христианское чтение (научно-богословский
журнал СПбДА), 3, 2012. 158-175.
15. Пузовић Владислав, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе
Руске заграничне Цркве и Московске патријаршије , докторска дисертација,
Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2012.
16. Поповић Радомир, Извори за црквену историју, Београд, 2016.
17. Поповић Радомир, Хришћанство у историји, зборник студија из Црквене
историје, Београд 2011.
18. Слијепчевић Ђоко, Историја Српске Православне Цркве, друга књига,
Београд, 1991.
19. Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века,
Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац. 1996.
20. Ћоровић Владимир, Историја Срба, Нови Сад, 2005
21. Чалић Мари-Жанин, Историја Југославије у 20.веку, Београд, 2013.
22. Живанов Сава. Русија 1917. 2 том. Београд, 2009.
56
57