Dr Jasmina Dimitrić Marković, redovni profesor

Fakultet za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu

markovich@ffh.bg.ac.rs
Spektri luminiscencije
 luminiscencija je zajednički naziv za niz fizičkih i hemijskih
procesa koji za konačni ishod imaju emisiju zračenja

 ime je dobijeno od latinske reči lumen – svetlost i escent –

slabo dejstvo (efekat slabog dejstva)

 luminiscencija se javlja na svim temperaturama pa se

naziva i hladnim zračenjem
 polarna svetlost
 svetljenje nekih životinja i insekata (ribe, meduze, svitac, ...)
 svetljenje drveta koje truli itd.
 luminiscencija po mehanizmu može da bude:
• spontana
• rezonantna
• stimulisana
• senzibilisana
Može se klasifikovati na više načina:

 prema načinu pobuđivanja (atoma, molekula, agregacija)

 po mehanizmu pretvaranja akumulirane energije u svetlost

 po vremenskim karakteristikama zračenja

 ranije se pod luminiscencijom podrazumevala samo svetlost koja se

emitovala u VID oblasti ali danas se pod tim pojmom podrazumeva i
svetlost koja se emituje u ULj oblasti s’obziriom da se zna da su to
elektronski prelazi molekula

 među luminiscentnim pojavama najviše se izdvajaju fluorescencija i

fosforescencija
Po načinu pobuđivanja luminiscencija se deli na:

 fotoluminiscenciju

 radioluminiscenciju

 triboluminiscenciju

 hemiluminiscenciju

 bioluminiscenciju

 sonoluminiscenciju
Fotoluminiscencija
 u fotoluminiscentne pojave spadaju fluorescencija i fosforescencija

 fluorescencija i fosforescencija predstavljaju najstarije ustanovljene

analitičke metode

 prva zabeležena pojava fosforescencije datira iz 1500. godine ali bez

objašnjenja samog fenomena

 čitav vek kasnije, 1602. god. alhemičar Vićenco Kaskariolo (Vincenzo

Cascariolo) je primetio sposobnost jedne vrtse kamena da emituje svetlost
u mraku posle izlaganja svetlosti

 kasnije je dokazano da je aktivna supstanca bila barijumsulfid, BaS,

fenomen je dobio naziv fosforescencija po grčkoj reči φωσφορος -“nosilac
boje”
 najveći broj fotohemijskih rekcija se dešava kada se molekul nađe u
prvom pobuđenom S1 ili T stanju

 u datim stanjima molekuli poseduju znatni višak energije što je uslov za

njihovo reagovanje i stvaranje produkata hemijskih rekacija

 do hemijskih reakcija veoma često ne

dolazi jer je za njih potrebno više
vremena (pobuđena elektronska
stanja molekula veoma kratko “žive”)

 odigravanje fotohemijskih reakcija

uslovljeno je konkurencijom brzine
disipacionih procesa i brzine reakcije
Fotofizički prelazi

 fotofizički prelazi su definisani kao svi oni prelazi u kojima:

• dolazi do interkonverzije energije između pobuđenih

elektronskih stanja molekula ili

• dolazi do interkonverzije energije između pobuđenog i

osnovnog elektronskog stanja molekula
Fotofizički prelazi mogu da budu:
• neradijacioni
• radijacioni

Dijagram Jablonskog
Fotofizički neradijacioni prelazi
Fizički: Hemijski:
 predisocijacija  monomolekulski
• fotoksidacija
 relaksacija • fotoredukcija
• vibraciona konverzija (VK) • fotosupstitucija
• unutrašnja konverzija (UK)
• fotoizomerizacija
• intersistemski prelaz (ISP)

 međumolekulski prenos energije  bimolekulski

• S-S, T-S
• senzibilizacija
• anihilacija tripleta
Unutrašnja (interna) konverzija

 u organskim molekulima postoje tri tipa UK:

 Sn ⇝ S1, (kUKSS)
 S1 ⇝ S0, (kUKSS)
 Tn ⇝ T1, (kUKTT)
 usled velike brzine kojom se dešava unutrašnja konverzija (kUK
=1011-1013 s-1) predstavlja dominantni proces dezaktivacije viših
pobuđenih elektronskih stanja u odnosu na eventualno moguću
fluorescentnu emisiju sa istih stanja molekula (...,S4, S3, S2 )

Kašino pravilo: fluorescencija je S1→ S0 a fosforescencija T1→S0 prelaz

Pravilo Vavilova: kvantni prinosi fluorescencije i fosforescencije su

nezavisni od energije upadnog zračenja

Pravilo Ermoleva: ΦF + ΦST ≈ 1 (ukoliko se UK zanemari)

 dezaktivacija unutrašnjom konverzijom uslovljena je strukturom molekula kao i
eksperimentalnim uslovima rada (primarno temperaturom)

 kako je energetska razlika između S1 i S0 stanja relativno veća, u odnosu na

energetsku razliku između viših pobuđenih stanja, to je S1⇝ S0 unutrašnja
konverzija sporiji prelaz u odnosu na isti prelaz koji se dešava između viših
pobuđenih elektronskih stanja (S2, 3, 4....)

 iz ovog razloga se unutrašnja konverzija S1 ⇝S0 može na vremenskoj skali

uporediti sa vremenom trajanja fluorescentne emisije sa S1 stanja, što ih čini
konkurentskim procesima

 ovo je jedan od razloga zbog koga velika većina organskih molekula fluorescira
upravo sa S1 stanja

 u literaturi postoji relativno malo podatako o procesima interne konverzije

između tripletskih stanja molekula, Tn⇝ T1
Zakon energetske razlike za S1⇝ S0 unutrašnju konverziju

 eksperimentalno je potvrđeno da unutrašnja konverzija S1 ⇝ S0

ne predstavlja konkurentski proces fluorescentnoj emisiji ukoliko je
energetsko razdvajanje osnovnog i prvog pobuđenog singletskog
stanja molekula ∆E (S1→ S0) > 50 kcal mol-1
 kada je energetska razlika između S1 i S0 stanja reda veličine ∆E=50-60
kcal mol-1 Frank Kondonov faktor unutrašnje konverzije, kojim je
limitiran ovaj prelaz, kUK∼1013 fv , je relativno mali, kUK∼1013 e-α∆E,
što uslovljava malu vrednost konstanta brzine utrašnje konverzije
⇝ S1

kUK
S0
 azulen i njegovi derivati su primer odstupanja od pravila da S1 → S0
potpuno dominira nad S2 → S0 fluorescencijom u kondenzovanoj fazi

 velika razlika ∆E (S2→S1) ≈ 40 kcal mol-1 tako da je verovatnoća za UK

mala

 Fluorescencija se javlja kao S2→S0 prelaz, tzv. azulenska anomalija

 azulen je isto tako primer veoma brze S1⇝S0 UK

}
S2
⇝⇝

40 kcal mol-1
k0F
S1 azulen
kUK brz prelaz
S0
Intersistemski S 1⇝T1 prelaz

 kada se razmatra intersistemski

prelaz prvenstveno se misli na
S1⇝T1 prelaz

 ukoliko se prati reverzni, T1⇝S1,

prelaz on je endoterman i moguće
je samo uz dodatnu termalnu
aktivaciju tripletskog stanja T1

 kST - za faktor 102-106 manja u

odnosu na kUK (posledica spinske
zabrane prelaza)
 na vrednost konstante kST utiče:

• veličina energetske razlike između odgovarajućih singletskih (S1) i

tripletskih stanja (T1 ili Tn), ∆EST

• elektronska konfiguracija stanja između kojih se prelaz vrši

• simetrija molekula kST

S1 ⇝

⇝
• temperatura ∆ES→T
} T1
kUK
S0
 kST ∼ 106 s-1 - aromatični ugljovodonici

 kST ∼ 1010−1011 s-1 - molekuli supstituisani teškima atomima

 S1⇝ T1 intersistemski prelaz se javlja:

• direktnim spin-orbitnim sprezanjem S1 i T1 stanja
• spin-orbitnim sprezanjem S1 i Tn stanja ako je potom prelaz Tn ⇝ T1(UK) brz

 priroda molekulskih orbitala, a prvenstveno najnižeg pobuđenog singletskog

elektronskog stanja molekula, je odlučujuća za vrednost konstante brzine
S1 ⇝T1 ISP-a

 vrednost konstante jako raste u slučaju kada je najniže pobuđeno elektronsko

stanje tipa (n→π*)
 benzofenon (S1 tipa n→π*),
τ = 1/k = 10-2 s

benzen (S1 tipa π→π*), τ = 1/k = 28 s Raspored i tip energetskih nivoa u karbonilnim
jedinjenjima

 iz ovog razloga intersistemski prelaz S1 ⇝ T1 kod karbonilnih aromatičnih

jedinjenja potpuno dominira nad fluorescentnom emisijom
 skoro svi aromatični ugljovodonici imaju kST = 106 – 108 s-1 što
je približno iste vrednosti kao i konstanta brzine fluorescencije
(kF = 106 – 109 s-1)

 kao rezultat ovoga većina aromatičnih ugljovodonika podleže

fluorescenciji a ISP samo ukoliko je kF malo
 Fotofizički radijacioni prelazi
 S0 + hν=
→ S1( v S
n=
) 1( v 0) 
fluorescencija
→ S0 + hν

 S0 + hν → S1  T1 
fosforescencija
→ S0 + hν

 međumolekulski prenos energije

 zakasnela emisija
Fluorescencija

 Stoksova - fluorescentni spektar je pomeren na

stranu većih talasnih dužina u odnosu na
apsorpcioni spektar

 anti Stoksova (upconversion) je proces u kome

posle sukcesivne aporpcije dva ili više fotona
dolazi do emisije zračenja manjih talasnih
dužina u odnosu na talasnu dužinu
pobuđujućeg zračenja

 rezonantna - emisija se vrši direktno sa

pobuđenog vibracionog nivoa pobuđenog
elektronskog stanja na osnovni elektronski
nivo molekula
Shematski prikaz ETU (energy transfer upconversion)
mehanizma anti-Stoksove fluorescencije
 spektar Stoksove fluorescencije i apsorpcioni
spektar se uglavnom odnose kao predmet i lik
u ogledalu

 Kašino pravilo: emitujući elektronski nivo

date multipletnosti je uvek najniži pobuđeni
nivo te multipletnosti

1 1
Stoksovo pomeranje = 10 7 ( − )
λ ex λ em
 fluorescencija može biti:
• “brza” („normalna“)(10-6 s)
• “spora” (>10-3 s) (zakasnela emisija, zavisna je od temperature, na
niskim temperaturama prestaje, obično traje koliko i
fosforescencija)

 normalna, brza fluorescencija može da nastane na dva načina:

• S0 + hν → S1 (v= n)  S1 (v= 0) 

fluorescencija
→ S0 + hν

• formiranjem pobuđenog dimera tzv. “ekscimera”

S1 + S0  → 2 S0 + hν
→( S1S0 ) * 
Zakasnela fluorescencija može da nastane na
dva načina:

• termalnom ekscitacijom T1 stanja koje

može da primi energiju i vrati se u S1
stanje a potom izvrši fluorescentnu
Raspored elektronskih stanja koja mogu da
emisiju (“E” tip zakasnele emisije), prvi pdležu termalno aktiviranoj zakasneloj
put primenćena na fluorescenciji

S0 + hν 
ekscitacija
→ S1 →
ISP
T1
↓
T1 
toplota
= → S1( v S
n=
) 1( v 0) 
fluorescencija
→ S0 + hν

• “anihilacijom“ (fuzijom) tripleta

T1 + T1 
→ S0 + S1
↓
S0 + hν Eozin Y
Karakteristični parametri fluorescentne emisije

 kvantni prinos

 intenzitet

 vreme života
 Kvantni prinos fluorescencije
 kvantitativna mera broja molekula koji reaguju ili koji se formiraju u aktu
aktivacije, u odnosu na broj apsorbovanih fotona u jedinici vremena, daje se
veličinom koja se naziva – kvantni prinos (ΦF)

 efikasnost bilo koje emisije može se dati jednačinom

ke0
Φ e =Φ * 0 =Φ * ke0τ
k e + Σk i
jako podložan eksperimentalnim
Φ* - efikasnost formiranja stanja koje podleže emisiji uslovima rada
ke0 – konstanta brzine emisije
Σki – zbir konstanti bzina prelaza kojima se dezaktivira stanja koje emituje (UK, ISP)
τ – eksperimentalno vreme života stanja koje emituje

k F0
=ΦF = k F0τ S
k F + k ST + kUK
0
 k F0
=ΦF = k F0τ S
k F + k ST + kUK
0

• kF0 >> (kST + kUK), ΦF ~ 1

• (kST + kUK) >> kF0, ΦF ≡ kF0 / kST

 kvantni prinos se uglavnom izržava kao relativna veličina

 eksperimentalno se relativni kvantni prinos određuje merenjem

intenziteta fluorescencije razblaženog rastvora neke standardne
supstance čiji je kvantni prinos fluorescencije poznat pod tačno
određenim eksperimentalnim uslovima (natrijum-1-naftilamin-4-
sulfonat, rodamin B, kinin-disulfat, 2-naftol,...)
 ako se analiziraju razblaženi rastvori standardnog jedinjenja i ispitivanog
jedinjenja koji se mere u istoj ćeliji i ozračuju zračenjem iste talasne
dužine i istog intenziteta tada se kvantni prinos ispitivanog jedinjenja
izračunava po jednačini:

I f 2 ε1c1
Φ
= Φ F1
I f1 ε 2 c2
F2

ΦF1 – kvantni prinos standardnog jedinjenja

ΦF2 – kvantni prinos ispitivanog jedinjenja
IF1 – intenzitet fluorescencije standardnog jedinjenja
IF2 – intenzitet fluorescencije ispitivanog jedinjenja
c1, ε1 - koncentracija i ekstinkcioni koeficijent standardnog jedinjenja
c2, ε2 - koncentracija i ekstinkcioni koeficijent ispitivanog jedinjenja
Intenzitet fluorescencije

I F = I 0( 1 − e − alc) )ΦF

I0 – intenzitet (fluks) upadnog zračenja

a – molarni apsorpcioni koeficijent
l – debljina apsorpcionog sloja
c – koncentracija
ΦF – efikasnost, kvantni prinos, fluorescencije

IF 2 ,303I 0 aclΦF (acl << 0, 02)

 Vreme života fluorescencija

1
τF =
k F0 + k ST + kUK

 ukupno vreme života (τF) - vreme koje je

potrebno da se inteniztet fluorescentne emisije
smanji na e-ti deo od početne vrednosti

 radijaciono vreme života pobuđenog

elektronskog stanja, τ0, vreme potrebno da se
pobuđeno stanje dezaktivira samo emisijom
zračenja

1
τ F0 =
k F0
ΦF = k F0 τ F τF
ΦF = −t
τ F0 I = I 0e τ F
Faktori uticaja na fluorescentnu emisiju

 struktura molekula
 koncentracija molekula
 efekti okoline
Struktura molekula

 da bi molekul podlezao fluorescentnoj emisiji potrebno je da poseduje

određene karakteristike u koje se prvenstveno uključuju:

• intenzivna apsorpcija zračenja

• prelaz molekula u spinski dozvoljeno elektronsko stanje
• izostanak funkcionalnih grupa koje favorizuju neradijacione prelaze

Fluoresecencija je karakteristična za:

 jedinjenja urana
 soli jednovalentnog talijuma
 lantanoide i druga jedinjenja
 nesupstituisane aromate čije je prvo pobuđeno elektronsko stanje tipa
(π π*)
Koncentracija molekula
2 ×10−6 moldm −3 3 × 10−3 moldm −3

 kvantni prinos fluorescencije većine

molekula opada sa povećanjem
koncentracije što je posledica
formiranja pobuđenog dimernog
stanja koje nastaje u sudarima
molekula u osnovnom i pobuđenom
elektronskom stanju

 ovakvo ponašanje prvi su uočili Firster

(Förster) i Kasper (Kasper) u Spektar Stoksove fluorescencije rastvora pirena
različitih koncentracija
spektrima rastvora pirena različitih
koncentracija
Efekti okoline

 u efekte okoline spadaju:

• koncentracija molekula
• uticaj prirode rastvarača
• građenje vodonične veze kao poseban vid solvatohromnog efekta
• pH vrednost
• prisustvo teških atoma, metalnih jona i kiseonika
• uticaj temperature
• prisustvo drugih rastvoraka
Uticaj rastvarača
 u osnovi solvatohromnog efekta leže elektrostatičke interakcije na nivou
rastvorak-rastvarač

 efekat rastvarača na karakteristike apsorpcionih i emisionih spektara

(fluorescenciju) zavisi od nespecifičnih rastvorak–rastvarač interakcija

 polarnost rastvarača takođe može da utiče na međusobni raspored pobuđenih

energetskih nivoa molekula favorizujući određene načine dezaktivacije

 aromatični ugljovodonici u rastvorima, i na sobnim temperaturama, obično

imaju intenzivnu fluorescentnu emisiju koja se veoma lako prigušuje pomoću
halogenovanih alkana kao što su ugljentertrahlorid i metilhlorid

 građenje vodonične veze smanjuje intenzitet fluorescentne emisije a u nekim

slučajevima je i potpuno „gasi“ iz razloga stabilizacije pobuđenog elektronskog
stanja molekula
pH vrednost
 fluorescencija većine aromatičnih
jedinjenja, koja u strukturi imaju
funkcionalne grupe sa kiselim ili baznim
svojstvima, veoma je osetljiva na pH
vrednost sredine

Fluorescentni spekatri 2-naftola

Prisustvo molekula drugih rastvoraka, na različitim pH vrednpstima (pH= 2-11)
metalnih jona ili kiseonika
 uticaj stranih molekula (molekula drugih rastvoraka, metalnih jona ili kiseonika)
se generalno može podvesti pod termin „gašenja“ fluorescentne emisije

 efekat molekulskog kiseonika se uvek posmatra zasebno jer se ovaj molekul

smatra najefikasnijim gasiocem fluorescentne i fosforescentne emisije
 u nekim slučajevima prisustvo stranih molekula može pojačati
intenzitet fluorescencije ili čak doprineti da molekuli koji bez primesa
nemaju fluorescenciju u prisustvu primesa počnu da emituju
fluorescentno zračenje (sprega β karotena i hlorofila u prirodnom
medijumu)

Uticaj temperature
 temperatura je parametar okoline koji direktno utiče na efikasnost
radijacionih i neradijacionih prelaza

 kvantni prinos fluorescencije se smanjuje sa porastom temperature

usled povećanja broj sudara molekula i porasta verovatnoće
neradijacione dezaktivacije
Fosforescencija

 spinski zabranjeni prelaz

Hundovo pravilo:

 za svako singletsko stanje postoji

energetski niže tripletsko stanje
(ima i primera kada zbog jakog
sprezanja pobuđenih stanja S1 leži
ispod T1 stanja)

Relativan položaj apsorpcionog, fluorescentnog i

fosforescentnog spektra triptofana
Karakteristični parametri fosforescentne emisije

 kvantni prinos
 intenzitet
 vreme života
na temperaturi tečnog azota (77 K)
(kD=kTS)
Kvantni prinos fosforescencije
zbir konstanti brzina svih monomolekulskih reakcija koje dovode do
neradijacionog gašenja T1 stanja

k P0  k P0 
Φ P =Φ ST =Φ ST Pτ T Φ P =Φ ST
0
k  0 
k P + Σk D + Σk Q [ Q ]
0
 k p + kTS 

efikasnost naseljavanja T stanja zbir konstanti brzina svih bimolekulskih reakcija koje dovode
do neradijacionog gašenja T1 stanja
Intenzitet fosforescencije
−t
τP
I = I 0e
I- intenzitet fosforescencije u vremenu t
I0- maksimum intenziteta fosforescencije
t - vreme po prestanku ozračivanja uzorka
τP - vreme života fosforescencije

Vreme života fosforescencije

1
τp =
1 τ p0 =
k p + kTS kp Φ P = Φ ST k Pτ P

τ0 (S1) ≈ 10-8 s

τ0 (T1) ≈ 10-2 s
 fosforescencija je karakteristična za:
• komplekse Cu
• aromatična karbonilna jedinjenja koja imaju najniže
pobuđeno stanje tipa n→π*

 fosforescencija se posmatra u čvrstim matricama borne kiseline

ili EPA smeše (etar:izopentan:etanol, u odnosu 5:5:2) na
temperaturi tečnog azota
Soleventohromija, uticaj rastvarača na položaj
i izgled traka hromofora
 solventohromija je najopštiji pojam koji opisuje dejstvo
rastvarača na izgled spektara

 priroda uticaja rastvarača može da bude dvojaka:

• rastvarač može da deluje hemijski ili kvazihemijski sa

rastvorkom

• rastvarač može svojim fizičkim osobinama (dielektrična

konstanta, indeks prelamanja) da utiče na karakteristike
apsorpcionog spektra
 solvatohromija je nešto uži pojam koji definiše uticaj medijuma
na elektronske apsorpcione/emisone spektre molekula

 solvatohromni pomeraj je pomeranje trake elektronskog prelaza

pod dejstvom rastvarača različite polarnosti

 izražava se kao promena:

• položaja trake
• širine trake
• intenziteta trake
• oblika trake
Solvatohromija
Ravnotežna solvatohromija

 ravnotežna

 mezomerijska

 elektrontransferska

izosbestna tačka
Priroda interakcije rastvorak-rastvarač
 efekat rastvarača je utoliko jači ukoliko je rastvarač polarniji

 polarnost rastvarača se meri njegovom sposobnošću da solavatiše molekule

ili jone rastvorka

 sposobnost solvatacije rastvarača zavisi od jačine van der Valsovih

privlačnih ili odbojnih interakcija (ne uključuju kovalentnu vezu,
vodoničnu vezu i elektrostatičku Kulonovu interakciju)

 van der Valsove interakcije uključuju:

• dipol-dipol (Kisomove sile)
• dipol-indukovani dipol (Debajeva interakcija) i
• indukovani dipol-indukovani dipol interakcije (Londonove disperzione
interakcije)
v d W interakcije u strukturi vode struktura grafita

H veza u strukturi vode

Glavne dielektrične intertakcije na nivou rastvorak-rastvarač
 Pozitivan i negativan solvatohromni efekat (s leva na desno)

„znak“ solvatohromnog efekta zavisi od razlike dipolnih momenata molekula rastvorka

u osnovnom i pobuđenom elektronskom stanju
Primer pozitivnog solvatohromnog efekta
 rezultujući pomak u energiji prelaza predstavlja doprinos odbojnih i
privlačnih sila koje vladaju u dva elektronska stanja između kojih se prelaz
dešava
 ΔA ΔB 
∆E = Σ 12 − 6 
 r r 

∆A − razlike u odbojnim interakcijama molekula u dva elektronska stanja između kojih

se dešava prelaz

∆B − razlike u privlačnim interakcijama molekula u dva elektronska stanja između

kojih se dešava prelaz

r − rastojanje između interagujućih molekula

 ε − 1 n 2
−1
f f (ε ) + f (n=
∆= 2
) − 2
2ε + 1 n + 1

ukupna polarizabilnost niskofrekventna visokofrekventna

rastvarača polarizabilnost polarizabilnost
εr – dielektrična konstanta rastvarača
n – indeks prelamnja rastvarača

Relaksacija molekula rastvarača

jednačine koje daju solvatohromne pomeraje u apsorpciji i emisiji
se daju pod pretpostavkama:
• da se radi o sfernim molekulima (dipolima) u izotropno
polarizabilnom okruženju (rastvaraču)
• da su dipolni momenti u Frank-Kondonovom i relaksiranom
stanju jednaki
~ 2 µ g (µe − µ g )
νa = − 3
∆f + const
hc a

~ 2 µe (µ g − µe )
νf =− 3
∆f + const
hc a a- radijus kaveza

2 ( µ − µ ) 2
ν~a − ν~f = e
3
g
∆f + const ν~a − ν~f = f (∆f )
hc a

Lipertova (Lippert) jednačina zavisnost nije uvek linearna

Funkcije polarnosti rastvarača

 kvalitativno opisuju solvatohromne efekte različitih rastvarača

 funkcije polarnosti rastvarača su bezdimenzioni brojevi koji

predstavljaju relativne jačine električnog polja koje osećaju joni ili
dipoli rastvarača kao rezultat polarizacionog električnog polja
molekula rastvorka

 funkcije polarnost rastvarača srazmerne su statičkoj dielektričnoj

konstanti i indeksu prelamanja rastvarača, f(ε, n)
„Single parametar approach“

 π* skala - zasniva se na pomerajima apsorpcione trake π→π*

prelaza molekula nitroanizola u seriji rastvarača različite polarnosti

 skala E-30 - zasnovana je na pomeraju trake ET, intramolekulskog

elektrontransferskog, prelaza molekula 2,6-difenil-(2,4,6-trifenil-1-
piridin) fenolata (poznat i pod imenom betain 30) u seriji rastvarača
različite polarnosti

 z-skala - pomoću nje se meri jonizaciona sposobnost molekula

rastvorka na osnovu frekventnog pomeraja najdugotalasnijeg
apsorpcionog maksimuma molekula 1-etil-4-metoksi-karbonilpiridin
jodida u određenom rastvaraču
„Multi-parametar approach“
xyz - bilo koji parametar spektara osetljiv na
xyz = xyz 0 + sπ * + aα + bβ polarnost rastvarača
s, a, b – faktori osetljivosti na svaki od parametara

 Kamlet-Taftovi parametri – „mere“ pojedinačne doprinose određenih

karakteristika rastvarača u njegovoj ukupnoj polarnosti

• π* (polarizability) - definiše polarizabilnost rastvarača, indeks

dipolarnosti/polarizabilnosti rastvarača koja je mera sposobnosti rastvarača
da stabilše naelektrisanje ili sam dipol sopstvenim električnim poljem

• α (hydrogen bond donor) - meri sposobnost rastvarača da u vodoničnoj

vezi ima ulogu donora elektrona

• β (hydrogen bond acceptor) - meri sposobnost rastvarača da u vodoničnoj

vezi ima ulogu akceptora elektrona
Dobijanje emisionih spektara
Klasična (spektro)fluorimetrija

 za merenje elektronskih emisionih spektara koriste se standardni

spektrofluorimetri (disperzioni element je monohromator) ili
fluorimetri (disperzioni element je filter)

osnovne komponente instrumenta su:

• izvor zračenja (najčešće dve ksenonske lampe, kontunualna i
pulsna)
• monohromator/filter
• ćelija za uzorak
• detektori (najčešće fotomultiplikatori ili poluprovodnički
fotodetektori)
Optička shema fluorimetra i spektrofluorimetra (s leva na desno)
Ostale tehnike snimanja emisionih spektara

 fluorescentna frontalna spektroskopija (Front Face Fluorescence

Spectroscopy, FFFS)

 fluorescencija ekscitaciono-emisione matrice (Exitation-emission matrices

Fluorescence – ЕЕМ)

 sinhrona luminiscentna spektroskopija (Synchronous Fluorescence

Spectroscopy, SFS)

 fotoindukovana fluorescentna spektroskopija (Photo Induced Fluorescence

Spectroscopy, PIFS)

 fotoindukovana fluorescencija ekscitaciono-emisione matrice (Photo

Induced Fluorescence EEM, PIF-EEM)