УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Одсек за историју

ЗАВРШНИ РАД
Правни статус религија у Римском царству 4. века нове ере

Legal status of religions in the Roman empire of the 4th century AD

Студент: Ментор:
Данило Војновић доц.. др Александра Смирнов-Бркић
Смирнов

Нови Сад, 2023.

1
 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Историја

Данило Војновић

ЗАВРШНИ РАД

Правни статус религија у Римском царству 4. века нове ере

Legal status of religions in the Roman empire of the 4th century AD

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора.
Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од стране
других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other authors’
works. This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.

Нови Сад, 2023. Потпис студента:

2
 Садржај

1. Увод .................................................................................................................................................... 4
2. Извори познавања позног римског права........................................................................................ 8
3. Правни статус страних религија у Римском царству до почетка 4. века ................................... 16
3.1. Однос Римаљана према страним религијама ......................................................................... 16
3.2. Религијска толеранција претхришћанског царства ............................................................... 19
3.3. Нетолерисане религије Римског царства ............................................................................... 22
4. Правни основ прогона хришћана ................................................................................................... 28
4.1. Прогони хришћана - Од Нерона до Диоклецијана ................................................................ 28
4.2. Велики прогон хришћана......................................................................................................... 34
4.3. Галеријев едикт о толеранцији ................................................................................................ 38
5. Јачање хришћанства- Доба Константина Великог и његових синова ........................................ 40
5.1. Значај такозваног Миланског едикта ..................................................................................... 40
5.2. Константинов однос према паганству .................................................................................... 44
5.3. Црквени сабори Константиновог времена ............................................................................. 49
5.4. Организација ране цркве и постанак црквеног права ........................................................... 53
5.5. Константинови синови............................................................................................................. 56
6. Између Констанција II и Теодосија .............................................................................................. 61
6.1. Јулијан Отпадник - Покушај рестаурације паганства ........................................................... 61
6.2. Јовијан, Валентинијан I и Валенс ........................................................................................... 64
7. Теодосије Велики- Коначна победа хришћанства ....................................................................... 67
7.1. Олтар богиње Викторије у Риму ............................................................................................. 67
7.2. Cunctos рopulos и закон из 381. Године.................................................................................. 69
7.3. Други васељенски сабор .......................................................................................................... 71
7.4. Однос према другим религијама и питање јереси ................................................................. 73
8. Закључак........................................................................................................................................... 79
9. Прилози ............................................................................................................................................ 84
10. Извори и литература ..................................................................................................................... 95

3
 1. Увод
Тема овог мастер рада ће се заснивати на изучавању правног статуса свих
присутних религија у Римском царству 4. века нове ере са посебним нагласком на
правним регулативама које су се односиле на стару римску религију и новоприхваћено
хришћанство као две државне религије, а потом и статусом свих осталих религија које
је држава сматрала правно обавезујућим. Стара римска народна религија је полако
нестајала са историјске сцене. Она и даље јесте била заступљена у римском
законодавству тога времена, али је то углавном било у контексту њеног ограничавања
или забрањивања. Јудаизам је са друге стране такође претрпео одређене негативне
промене, али је релативно неокрњен дочекао наредни, 5. век. Хронолошки, рад је
ограничен на 4. век као кључни период у религијским променама које ће захватити
римски свет и које ће имати далекосежне последице на европску историју. Иако је
фокус рада на 4. веку, биће дат и нужан преглед догађаја који су претходили и били од
значаја за тему.

Структура рада организована је из историјске перспективе, те је први део рада

посвећен изворима познавања римског права у ком се говори о проблемима тумачења
извора римског права од почетака до периода Позног царства, са нагласком на
Теодосијевом кодексу као најважнијем извору познавања правних односа римског
друштва 4. века. Да бих боље разумео како је функционисало римско законодавство
користио сам докторску дисертацију Магдолне Сич-Фејеш Codex Theodosianus. Овде се
упознајемо са развојем римског правног система кроз векове, па је стога књига веома
значајна и за период који сам овде обрадио.

У другом поглављу ћу објаснити римско схватање религије и историјат њеног

правног статуса у римском законодавству, а потом и какво је било право припадника
других религија, правни статус и правни контекст најзаступљенијих страних религија
Римског царства до почетних година 4. века. Биће речи о томе како је римско
законодавство третирало одређене стране религије. Такође ћу овде покушати да
сумирам каква су била религиозна схватања и начела римског државног врха, које
елементе је једна страна религија смела да садржи, а шта јој није било толерисано.

У трећем делу рада ћу се детаљније бавити правним статусом хришћанства све

до времена његове легализације. Тај део ће се фокусирати на правни оквир прогона
хришћана и судске поступке вођене против њих. Биће такође речи о раној организацији
4
хришћанске цркве како би се уочили оквири раног црквеног права. На крају се посебно
анализира Галеријев едикт о толеранцији из 311. који представља прекретницу у
односу римских власти према хришћанима.

Наредни део се бави религијском ситуацијом времена Константина Великог и

његових синова. Константинов дугачак период на власти је за хришћане означавао
успон на друштвеној лествици, што се најбоље огледа кроз његово законодавство,
нарочито кроз доношење такозваног Миланског едикта. Међутим, царево време
обележило је и ширење једног од најутицајнијих јеретичких учења раног хришћанства,
Аријевог учења. Аријанство ће бити осуђено као јерес на Првом васељенском сабору
одржаном 325. године, али ће у годинама које следе направити дубоке раздоре не само
међу хришћанским верницима, него и међу царевима-савладарима.

У петом делу највише пажње посвећујем владавини цара Јулијана Отпадника.

Његове законске мере су имале за циљ повратак римске народне религије на статус који
је имала пре Миланског едикта, што је значило да се хришћанство суочило са
привременим поразом. Хришћанство није било забрањено, али је правним одлукама
знатно ослабљено. Срећом по хришћане, овај пораз је био краткотрајан, јер су цареви
Јовијан, Валентинијан I и Валенс врло брзо вратили хришћанству пређашње
привилегије.

Шести део је базиран на времену владавине Теодосија I. Његове законодавне

норме су означиле потпуну победу никејског хришћанства. То је урађено кроз
проглашење Солунског едикта 380. године и недуго затим одржаног Другог
васељенског сабора 381. године. Поред тога, видећемо и какве су биле његове мере
према другим религијама, али и хришћанским учењима која нису признавала Никејско-
цариградски симбол вере.

Циљ рада је да се у што потпунијем смислу прикаже како се формирало и

развијало верско законодавство у царству током 4. века. Оно је морало да се мења, јер
су се мењала и времена. Хришћани су се до 4. века углавном састојали од малих, слабо
повезаних група које нису имале никакву правну моћ, нити су могле да успоставе било
какве значајније облике сарадње. Међутим, како су они временом постајали све
значајнији чиниоци на политичкој и друштвеној позорници Рима, тако су и цареви
морали на њих да обраћају све више пажње. Хришћани више нису смели да се
игноришу и маргинализују јер је то било опасно. Иако је било периодичних успона и

5
падова, хришћани су представљали значајну снагу у 4. веку. Цареви су тога били
свесни и морали су да буду веома опрезни у поступању са њима, без обзира на бурна
политичка дешавања којих је и тада било.

Историографија и извори за тему религије у Риму 4. века и овај период су

обилати. Чини се ипак да историчари нису сасвим сагласни по неким питањима
везаним за ову епоху, што моју тему чини још занимљивијом за истраживање. Нешто
од изворне грађе је сачувано само делимично, нешто је подложно различитом
тумачењу, а нешто је напросто производ (оправданог или неоправданог) нагађања. Ово
су све препреке са којима се посебно сусрећу стручњаци за антику. Таква зна да нам
буде историјска наука. Са друге стране, о теми правног статуса религија у Риму се није
превише писало у литератури, вероватно због тога што најпре постоји проблем извора
познавања римског права, а потом и потреба да се подједнако добро разумеју и
историјске и правне околности Рима 4. века. Пошто ни сам немам дубље правно знање,
покушао сам да овој теми приђем из перспективе историчара, а да потом неопходне
податке из области права уклопим у рад на основу релевантне литературе и на тај
начин добијем комплетнију слику ове сложене теме.

Поред горепоменуте докторске дисертације Магдолне Сич- Фејеш, за обраду ове

теме, као и за разумевање узрока и последица догађаја, највише су ми помогли радови
попут Позно Римско царство: Од Диоклецијана до Теодорикова освајања Италије 284-
493. Мирославе Мирковић1 и Историја позног Римског царства 284-641. Преображај
античког света аутора Стивена Мичела2, затим In hoc signo vinces: Милански едикт и
победа хришћанства и Религијска слика римске провинције Pannonia Secunda у 4. веку
нове ере Александре Смирнов-Бркић3. Ова дела су ми представљала најбољи основ за
разумевање теме јер се баве римском историјом из више аспеката, тако да сам преко
њих дошао до шире и комплетније слике римске државе не само 4. века, него и оних
пређашњих периода. Издвојио бих и чланак Скота Бредберија под називом Constantine
and the Problem of Anti-Pagan Legislation in the Fourth Century. Чланак представља

1
Мирослава Мирковић, Позно Римско царство: Од Диоклецијана до Теодорикова освајања Италије 284-
493. Београд: Службени гласник, 2016. Највише информација из ове књиге сам користио из делова
Диоклецијан и Хришћанство и Власт и наслеђивање: Константинови синови.
2
Стивен Мичел, Историја позног Римског царства 284-641: Преображај античког света. (превео са
енглеског Урош Миливојевић). Београд: Clio, 2010. Посебно су корисна и поглавља Разноликост
хришћанства и Хришћанство и држава: одметништво и толеранција.
3
Од исте ауторке и Симахов изгон из ,,Раја“ – Uno itinere (non)potest, Друга међународна научна
конференција СЕОБЕ ОД АНТИКЕ ДО ДАНАС ,,Прометеј 021: од агона до прогона“, Нови Сад 16-17.
септембра 2022, Књига сажетака, Нови Сад: Филозофски факултет у Новом Саду, стр. 20.

6
занимљиву анализу хришћанско-паганских односа оличених у лику цара Константина,
а највећи камен спотицања у овој релацији представљао је чин приношења жртава.
Добар део литературе коју сам користио односи се искључиво на доба цара
Константина. Узимајући у обзир важност његове владавине и битних догађаја
одиграних у његово време, сваки озбиљан рад на ову или сличну тему би морао да
посвети доста пажње верским делатностима Константина Великог.

Када је реч о изворима, два су за мене имала највећу важност: Теодосијев

кодекс4 и одлуке васељенских сабора.5 Теодосијев кодекс је битан због тога што се у
њему налази велики број сачуваних закона из 4. и првих деценија 5. века који се тичу
не само религијских питања, већ и многих других делова римског правног система.
Клајд Фар је овај извор поделио у шеснаест књига, од којих је за ову тему најзначајнија
била шеснаеста јер се највише бави религијом. Шеснаеста књига је пак подељена на
једанаест делова, од којих сваки говори о различитим аспектима римског верског
законодавства. Други извор, ништа мање значајан, доноси нам податке са васељенских
и помесних сабора хришћанске цркве. Са сваког од ових сабора су сачувани канони
који објашњавају устројство, администрацију и функционисање ране хришћанске цркве
путем црквеног права.

4
Користио сам издање Клајд Фара The Theodosian code and Novels and the Sirmondian constitutions: a
translation with commentary, glossary, and bibliography.
5
Ове одлуке сам нашао у издању Филипа Шафа под називом The Seven Ecumenical Councils: Nicene and
Post-Nicene Fathers Series II, Volume 14.

7
 2. Извори познавања позног римског права

Као и већина старих народа, и Римљани су најпре имали неписано обичајно

право, на латинском mos maiorum. Mos maiorum представља обичаје предака који су
током раног републиканског периода представљали основ регулисања друштевних
односа и извор права. Први писани закони Рима били су Закони дванаест таблица које
су објављене 451/450. године. До тада су закони били неписани, а каква је била њихова
природа можемо само посредно закључивати на основу каснијих писаних извора. Нове
законе су могле доносити народне скупштине, comitia curiata или comitia centuriata, у
којима је био сваки римски грађанин, али ниједна скупштина није гласала по принципу
један човек, један глас. Од 287. године па надаље, plebis scita, односно одлуке concilum
plebis, чији су чланови били само плебејци, такође су били признати као закони. Ни
comitia ни concilium plebis нису могли стварати законодавство; њихова улога била је
ограничена на одобравање или одбијање закона које су предлагали магистрати (comitia)
или трибуни (concilium plebis). Закони су били опште познати по имену предлагача.6

Сенат, настао у данима пре републике као саветодавно тело краљева, није могао
доносити законе, а његове одлуке су увек биле формулисане као senatus consulta,
„савет“ сената магистратима. Када је Сулино законодавство, током прве половине 1.
века пре нове ере, захтевало од судија да се придржавају ових савета сената, одлуке
сената су у ствари тада добиле снагу закона. Поред сената, битно је било мишљење
iurisconsulti, правних стручњака од којих би се могло тражити мишљење о појединим
правним тачкама, иако није јасно у којој су мери њихови савети били обавезујући;
Коментари постојећег закона су такође направили велику разлику у томе како се закон
тумачио, а самим тим и како се закон спроводио. Мање важан није био ни ius
honorarium, практични закон који су доносили службеници. У пракси, сваки закон
зависи од начина на који га спроводе надлежни званичници, а ius civile је допуњен
одлукама званичника (углавном претора) о томе како ће се закон спроводити. Од 125.
године пре н. е. преторијанско право постаје главни извор права. Он би формулисао
начин по којем би судије требало да се понашају током судских поступака и на тај
начин фактички постао темељ законодавне власти.

6
M. David Schaps, Handbook for classical research. London: Routledge, 2011. стр. 332-333.

8
 У царском периоду, изјаве цара (constitutiones) су биле признате као да имају
снагу закона. То су могле бити edicta, изјаве о томе како је намеравао да спроводи
закон; mandata, наређења службеницима о томе како треба да се спроводе закон;
decreta, судске одлуке које су, на основу тога што су долазиле од цара, имале
обавезујућу снагу; и rescripta, одговори на правна питања која су цару постављале ниже
судије.7

Дуготрајни мирни период у римској историји (латински pax Romana) из периода

принципата омогућио је римском стваралачком генију да дође до пуног изражаја како у
области уметности, књижевности и архитектуре, тако и у области права. До пуног
процвата римске правне науке, међутим, није дошло одмах почетком овог периода.
Великани класичног права, Јулијан, Помпонијан, Гај, Папинијан, Улпијан и Паул,
наступају тек од времена цара Хадријана, у 2. и 3. веку нове ере. Тада је већ био
завршен класични период римске књижевности и историографије, тако да је правна
наука најдуже задржала своју виталност. Али, приликама које су касније наступиле
више се ни правна наука није могла одупрети.

Прелазак на апсолутну монархију, преузимање у цареве руке свих облика

стварања права све више је везивао руке учених правника, смањио њихову
продуктивност и претворио их у бирократе. Назадовању правне науке допринело је и
опште опадање културе, привредне кризе и неизвесности војне анархије. За време
апсолутне монархије правник није могао више ни да се нада томе да ће играти ону
улогу у развоју права какву су имали његове колеге, класични правници. Право давања
одговора је све више ограничавано. 8 Тиме је правницима ускраћена могућност да
непосредно стварају нова правна правила. Престаје и њихова активност на научној
обради правне грађе. У пракси се и даље користе радови класичних правника. Ризница
знања класичних правника је, међутим, била сувише опширна и богата да би је
правници ограчнених амбиција и могућности посткласичног периода могли да
савладају. Проучавају се само радови позних класичара, Улпијана, Паула, Гаја,
Папинијана и Модестина. Међутим и правна литература редуцирана на радове ових
правника била је још увек преобимна за коришћење у свакодневној пракси. Пракса је
захтевала кратке садржаје, изводе, приручнике, збирке које би одговарале ниском

7
Ibid. стр. 333.
8
М. Сич-Фејеш, Codex Theodosianus... стр. 55-56.

9
степену образовања правника, адвоката и службеника, као и суженим оквирима
робноновчане размене.9

Римљани су, насупрот Грцима, који су најчешће оснивали државне школе са

плаћеним учитељима, доста дуго задржали приватну подуку. Правне школе са
плаћеним учитељима уведене су у 1. веку нове ере.10 Све већа потреба за стручним
чиновницима, који су неопходни елемент сваке бирократије, морала је Римљане
натерати да напусте свој традиционални, занатски начин образовања правника и да
уведе грчки систем школа. Није случајност да је у време Царства дошло до појаве
државних школа и правих државних универзитета.На Западу је правна школа постојала
само у Риму, док су на Истоку најпознатије правне школе биле у Бејруту и
Константинопољу. Право се изучавало и у другим центрима широм царства, као што су
Картагина, Александрија, Цезареја, Атина и Антиохија.11 Сматра се да су везе између
правних школа Истока и Запада биле блиске, али се оне кидају после 395. године и
поделе Римског цасртва. Од тада на Истоку постепено тријумфује грчки језик над
латинским, а у учењу преовлађује дух различит од класичног. Ту доминира
спекулативни и догматски менталитет својствен филозофима и теолозима овог времена.
Настоји се на стварању општих правила, класификација и увођења у право концепција
својствених грчкој филозофији. На Западу, са друге стране, преовлађује практичан дух
и тенденције.12

Преласком на апсолутну монархију цар потпуно присваја законодавну власт.

Нова правна правила доноси у виду поменутих царских конституција13, које се почев од
почетка 4. века називају leges, како у правним, тако и у историјским и литерарним
изворима. Претходно правно стваралаштво, познато преко радова учених правника
назива се од тада у изворима ius.14

Разликовање и подређивање ius-a leges-у био је резултат постепеног процеса

преузимања целокупне законодавне власти у руке императора. Резултат ове тенденције

9
Ibid. 56-57.
10
Ibid. 61.
11
Ibid. 62.
12
Ibid. 64.
13
Живко Милосављевић каже другачије: ,,Од доба Августа Сенат је орган који је заменио народне
скупштине. Од владавине цара Каракале (211-217) Сенат више не ради у законодавној области.
Императорова воља је закон, ма у којем облику она била изражена: конституције су добиле име leges.“
Објашење преузето из његове књиге Римско приватно право: Увод, историја и монументи римског
права. Лично, статусно и породично право. Београд, 1899. стр. 32.
14
М. Сич-Фејеш, Codex Theodosianus... стр. 29.

10
је већ јасно изражен на почетку 4. века. Тада престаје међусобна сарадња законодавства
и правне науке, која је била нарочито изражена у време владавине династије Севера.
Цареви из 4. и 5. века као да желе да искључе сваки утицај ius-a на царско
законодавство. Од више хиљада конституција из овог периода само три садрже
мишљење класичних правника: једна Константинова (C. Th. 9.43.1), једна Аркадија и
Хонорија (C. Th. 4.4.3) и једна Лава и Антемија (C. J. 6.61.5).15

Царске конституције ће тек од Константина Великог добити изразито

јавноправни карактер. Такав њихов карактер био је изражен и у случају када су њима
регулисана питања приватног права. Од тада оне почињу да се називају и leges-ом. Тим
путем ће се стићи до схватања да су све царске конституције leges, без обзира која
питања регулишу. 16 Вероватно се паралелно са јачањем царске власти већ пред крај
принципата развило схватање судова да царске конституције имају јачу снагу. Већ
Плиније у писму Трајану признаје надмоћ цара над ученим правницима, јер каже
Трајану: ,,Уистину, ко може боље разрешити моје дилеме или ме у незнању
поучавати?“. После увођења когниционог поступка спорне случајеве све чешће уместо
учених правника решава цар својим декретима, или ван поступка својим рескриптима.17
Можемо закључити, да ако не и формално, ius је већ суштински био подређен leges у
време позних класичара. То ће касније и бити правно изражено. На недвосмислен
начин ће то учинити тек Теодосије II у својој кодификацији. Подређеност ius-a leges-у,
а самим тим и дихотомија извора права остаје и даље у Јустинијановом времену.18

Разликовање конституција на четири врсте edicta, mandata, resripta и decreta

класичног права, задржало се и у посткласичном периоду. То се, међутим, не одвија без
икаквих промена. Декрети се сада ретко појављују. Разлог је био тај што је император,
услед претварања екстраординарног поступка у редовни судски поступак, само ретко
лично одлучивао у споровима. Декрет императора сада су замениле пресуде
правосудних органа у његово име. Издавање мандата је такође постепено смањено и за
време Јустинијана потпуно излази из употребе. Цареви су своја упутства службеницима
све чешће издавали путем epistula, а општија упутства су издата као едикти. Едикти и
рескрипти се и даље често користе, али се њихов однос битно мења. Појављују се и

15
Ibid. 31.
16
Ibid. 34.
17
Ibid. 35.
18
Ibid. 36.

11
нови типови конституција, adnotationes и pragmatica sanctiones чији је карактер доста
неодређен.19

У позном римском праву се, насупрот класичној подели конституција, све више
одомаћује њихово разврставање у две групе. То су опште норме, leges generales и leges
edictales које важе једнако за сваког и на све случајеве и посебне, leges speciales са
важењем само за случај за који су издате. Између ове две врсте конституција би стајала
неодређена категорија pragmatica sanctiones. Почев од Константиновог времена, а
посебно пред крај 4. века, све конституције су за означавање нормативне активности
императора назване leges. То је био израз нове законодавне власти, да је ,,извор” новог
права постала искључиво воља императора. Други аспект ове нове концепције била је
превага едиката над другим типовима конституција, посебно рескриптима. Рескрипти
су били чести у периоду принципата, јер је њихов облик одговораo на питања
постављена у посебним случајевима и омогућавао императору ону врсту индиректне
контроле развоја права која није захтевала потпуну формалну промену нормативне
власти. Рескрипти су према преовлађујућем мишљењу сведени у посткласично време
на појединачне норме које важе само ако су у складу са важећим правом. 20 Њихово
коришћење се наставља и касније, у периоду домината, али када цар у 4. веку постаје
апсолутни монарх, тип конституције које боље изражавају аутократску вољу
императора постају едикти.

Од времена Константина Великог почиње да се у речнику конституција користи и

израз lex generalis, као опште норме које важе за све случајеве и за сва лица и којима се
стварају нова правна правила. Због ваљане примене права, било је неопходно знати које
норме спадају у једну, а које у другу групу. То није било ни најмање једноставно, јер су
форме изражавања цареве воље биле веома разноврсне. Из класичног права прелазе у
доминат едикти. У Диоклецијаново време едикти још задржавају класичну форму –
imperator dicit. У изворима се поред израза edictum среће и израз lex generalis. То би
указало на две различите врсте закона, али из текстова произилази, и тако ће касније
тумачити и цар Валентијинан III, да су едикти само једна подврста општих закона. По
изворима, leges generalis би били следећи закони: едикти упућени ad populum, ad
universos proviniciales, или становништву одређеног града, њима се придружују
orationes in senatu, као и конституције упућене вишим функционерима царства којима

19
Ibid. 37.
20
Ibid. 37-39.

12
је дат задатак да текст закона обзнане међу народом. И за ову последњу групу
конституција се среће назив edictales leges или edicta. У периоду испуњеном
економским, политичким и верским кризама, када су императори издавали на стотине,
а неки и на хиљаде закона, када се мешала стара и нова терминологија, није увек јасно
значење неких назива, нити се поједини правни термини доследно примењују.21
Фазе поступка доношења закона сазнајемо из правничких и лаичких текстова, а
првенствено из конституције Теодосија II и Валентинијана III из 446. године. Иако је
овај закон донет неколико година после доношења Теодосијевог кодекса, он ипак
одражава стање које је владало и у претходно време. Једина новина коју уводи јесте да
даје сенату могућност да учествује у формирању права. Закон из 446. године предвиђа
шест фаза у законодавном поступку:

1. Suggestio - формирање законског предлога на основу иницијативе, која још по

закону Валентинијана III из 426. године може да потиче од самог цара или
његове канцеларије, приватних лица, службеника или магистрата и на основу
судског спора.
2. Tractari - дискусија о предлогу у царском конзисторију.
3. Dictari - када у случају прихватања предлога квестор бележи текст новог закона.
4. Denuo recenseri - у другом заседању конзисторија дискутује се о нацрту закона.
5. Recitari - ако је текст измењен амандманима поново се чита у присуству цара.
6. Firmari - цар потврђује текст својим потписом, при чему користи мастило
пурпурне боје.

Оригинал закона се чува у централном архиву највероватније уз квестора свете

палате. Затим се нови закон објављује. То се врши путем истакања. Ако је реч о
конституцијама издатим за цело царство истиче се не само у главним градовима, већ и
у важнијим градовима провинција.22

Codex23 Theodosianus је донет 438. године од стране Теодосија II. Садржи царске
конституцијe издате почев од Константина Великог до Теодосија II. Примењиван је на

21
Ibid. 47-48.
22
Ibid. 52-54.
23
Латинска реч caudex или codex најпре је означавала комад дрвета, а касније, повезане дрвене плочице
пресвучене воском на којима се писало. Уместо овог материјала, услед трговине са Истоком, стиже у
Рим charta и скупља мембрана (пергамент). Тако ће кодекс добити значење књиге са листовима од
пергамента или папируса. Књига је у односу на свитак или смотуљак папируса била много погоднији
облик за чување, пренос и читање текста. Погодности за писање правничких текстова су биле још веће,
јер поред нумерисања цитата омогућује и нумерисање страница. У време Диоклецијана и Константина

13
целој територији царства. Иницијатор и аутор кодекса је непознат. Можда је то неко од
чланова Теодосијеве породице, или неко од високих царских службеника на
Теодосијевом двору. Кодекс је назван по Теодосију II, јер је он био на престолу у време
његовог доношења. Највероватније је да се тиме хтео истаћи његов службени карактер.
На жалост, мада се конституције овог значајног посткласичног извора често цитирају, о
самом кодексу се знају само основни подаци.24

Разлоге израде Теодосијевог кодекса наводи само једна Теодосијева новела 25

(Nov. Th. 1 (Constantinopoli, 15. feb. 438.) под насловом De Theodosiani codicis
auctoritate, којом је Кодекс проглашен. Међутим, као што је то било уобичајено,
приликом уношења конституција у Кодекс брисана је преамбула, тј. увод са описом
разлога и образложењем, да би се сачувало само правно правило. Новеле као новији
прописи трпеле су мања скраћивања. У њима је по правилу сачувана преамбула. Зато су
оне веома важан извор сазнања прилика које су владале у Позном царству.26

Валентинијан III и Теодосије II покушали да одреде појам општег и посебног

закона. То значи да се у погледу царских конституција поред проблема противречности
конституција, појавио и један други проблем. Тај проблем је био у томе које
конституције имају опште важење, а које се могу применити само на конкретан случај
ради којег су и издате. Источна, Теодосијева канцеларија ово западно решење није
сматрала прихватљивим, 27 те је Теодосије II намеравао да изврши кодификацију
целокупног важећег права. Свој програм је, међутим, остварио само у делу који се
односи на leges. У погледу коришћења ius-a и даље су се примењивале смернице
Валентинијана III изражене у Закону о цитирању.28

Још од Хадријановог доба судије су се придржавале Хадријанових прописа,

односно позивања на дела појединих овлашћених правника. Али, дешавало се да

почињу се и правнички радови издавати у форми књиге. Тада, вођени потребом гаранције аутентичности
текста, долази до поновних издања најраспрострањенијих правничких дела, а првенствено радова
великих правника из времена династије Севера. У 4. веку форма књиге је већ постала преовлађујућа. Док
поновна издања правничких дела још носе своје раније називе, нова издања збирки царских конституција
се већ означавају са називом кодекс. Тако почев од времена Диоклецијана у правничком језику термин
codex почиње добити значење збирке царских конституција. Објашњење преузето из М. Сич-Фејеш
Codex Theodosianus..., стр. 7-8.
24
М. Сич-Фејеш, Codex Theodosianus... стр. 1.
25
Новеле (Novellae) су нове одребе које су издавали владари 5. и 6. века, илуструју деловање римске
државе из угла римских владара. Према С. Мичел Историја позног Римског царства…стр. 63-64.
26
М. Сич-Фејеш, Codex Theodosianus... стр. 16-17.
27
Ibid. 20-22.
28
Ibid. 27.

14
поједина правна питања у тим делима нису била ни дирнута, или да се правници не
слажу у решењу појединих случајева, па су због тога судије биле слободне да по свом
нахођењу бирају између мишљења овлашћених правника. Из тога је лако увидети да је
судији било отворено широко поље делатности, а у исти мах да је тим била дата
могућност и за злоупотребе. Да би се томе стало на пут, и да би се судији олакшало у
његовом раду, потреба за новим кодексом јавила се већ од Константиновог времена, а
први покушај решавања насталог хаотичног стања предузела је западна канцеларија
426. године. Те године је, ради олакшања примене ius-a, донет Закон о цитирању (lex
citationis) Валентијана III и Теодосија II. У њему је било одређено који радови
класичних правника се могу цитирати на судовима и каква је важност у овим радовима
изнетих мишљења учених правника. Тако су дела Папинијанова, Павлова, Гајева,
Улпијанова и Модестинова добила обавезну силу за судију. Поред ових правника,
обавезну силу су добила и дела мање познатих правника Сцеволе, Сабина, Јулијана и
Марцела, али то само онда ако је њихово мишљење било поменуто и усвојено од стране
било којег од пет великих правника. Мишљење ових пет првака, ако су сагласни, имала
су силу закона: ако нису сагласни, поступа се по Папинијановом мишљењу. Ако се ни у
Папинијановим делима не може пронаћи одговор, судији остаје да бира оно мишљење
које му се учини најбоље. Судија је у оваквим случајевима био само оруђе преко којег
се судило по мишљењима овлашћених пет правника, што је доказ да је правничко
знање било опало и да се у том погледу епоха Теодосија II никако не може мерити са
класичном епохом.29

29
Ж. Милосављевић, Римско приватно право... стр. 36-37.

15
 3. Правни статус страних религија у Римском царству
до почетка 4. века
3.1. Однос Римаљана према страним религијама

Када говоримо о периоду пре настанка Царства, можемо видети очигледан

утицај етрурске и грчке религије на римску.30 И након што су изгубили превласт на
Апенинима, велики део етрурског идентитета наставио је да живи кроз римске народне
обичаје и религију. На пример, Римљани су, поред одређених божанстава, у потпуности
присвојили и концепт предвиђања будућности кроз харуспиције. Временом је етрурска
култура скоро у потпуности интегрисана у римску, па су и Римљани престали да је
посматрају као страни елемент у свом наслеђу. 31 Утицај етрурске и грчке културе и
религије ће у Риму бити веома приметан и у доба Царства, све до 4. века и наглог
снажења хришћанства.

Пошто у Риму није постојала кодификација религијског права или ius sacrum /
ius divinum32, како су га Римљани звали, тумачење светог права су заправо радили они
који би се могли назвати лаицима, односно учењацима који су писали књиге о
правилима овог или оног обреда. Када је, на пример, Август инаугурисао своју верску
рестаурацију, није имао свеобухватну званичну књигу на коју би се могао ослонити.
Зато је тражио од правника да напишу расправе о верским институцијама за које је био
заинтересован. Ова традиција верског знања и тумачења постојала је најмање од 4. века
пре нове ере. То је увек била област приватних учењака, који су писали књиге које су
биле изучаване, али не и званичне. Сврха ове литературе била је да коментарише
религиозну терминологију. Пошто су ритуали – политички или религиозни –
представљали најугледнију традицију, учењаци су их користили да иза површине траже
нешто друго, неко дубље значење које је наводно било закопано испод површине
традиционалних спојева гестова и речи. 33 Августова иновација је била систематско
прибегавање учењацима за њиховом реконструкцијом правила у вези са верским

30
М. Мирковић, Историја Римске државе: Од Ромула, 753. године пре Христа, до смрти Константина,
337. године нове ере. Београд: Службени гласник, 2014. стр. 145.
31
L. Jones, (editor in chief). Encyclopedia of Religion: Second edition. New York: Macmillan, 2005. стр. 2874.
32
Правне норме религијског карактера које регулишу односе између римске заједнице и њихових богова,
и за које се, у сличном значењу, употребљавају термини: ius sacrum, ius pontificium, ius feciale. Насупрот
појму ius divinum постојало је право световног карактера, које се називало ius humanum. Преузето из
књиге Ж. Бујуклић, Forum Romanum: Римска држава, право, религија и митови. Београд, 2005.
33
Ј. Scheid, ”Oral tradition and written tradition in the formation of sacred law in Rome “, in: C. Ando and J.
Rüpke (eds.), Religion and Law in Classical and Christian Rome, Stuttgart: Franz Steiner Verlag, 2006. стр. 33

16
институцијама које су биле напуштене или занемарене две или три генерације. Ако је
најмоћнији човек у Риму морао да ангажује антикваре за истраживање ритуалне
традиције, онда се мора закључити да није било тако свеобухватне и лако доступне
писане традиције о римској религији.34

Када би се појавио проблем у вези са применом обредног правила, власти

римске државе су се консултовале са свештеницима. Свештенике су консултовали
конзули или претори, који су били задужени за већину јавних култова, и римски сенат,
чија је дужност била да даје савете магистратима, посебно о верским питањима. 35
Одговори свештеника уписани су не само у њихов сопствени годишњи зборник, већ и у
извештаје сенаторских расправа; посебно су се појављивали благо измењени у указима
магистрата који доносе одлуке о прилагођавању верских правила. Ово показује да
римски свештеници нису формирали посебну власт. Пре давања савета, требало их је
консултовати, а њихов савет је могао да спроведе само ауторитет магистрата. Овај
извор религијске традиције, који се састоји од малих прилагођавања усмене традиције,
био је записиван. Ове одлуке су објављене у писаној форми и стога чуване у јавној
архиви.36Може се сматрати да се римска религијска традиција састојала у комбинацији
два елемента: с једне стране, она је усмено преношена са колена на колено у породици,
у администрацији са једног државног службеника на другог, ослањајући се на писане
молитвене формуле; с друге стране, норме религијске традиције су могле да буду
прилагођене новонасталим, непознатим ситуацијама уколико је за тиме било потребе.37
Као резултат тога, писана јавна традиција о култу није била исцрпна, нити је била лако
доступна. Свештеничке архиве биле су ограничене на свештенике, а они који су желели
да реконструишу верску јуриспруденцију морали су да врше дуга и компликована
истраживања у архиви сената. Укратко, није постојао свеобухватан религијски законик
ни у једној књизи. Ипак, постојала је категорија ius sacrum– верско право, која је била
део ius publicum - јавног права. Ius sacrum може да се опише као збирка јавних
молитвених формула са кратким упутствима како да се користе, али ништа од овога
никада није било написано у посебним светим књигама. Свештеници су заиста чували
своје коментаре, где су из дана у дан бележили донете одлуке, као и службе које су они
служили. Ови коментари се не могу сматрати светом књигом. Стиче се утисак да је,

34
Ibid. 33.
35
Ibid.18.
36
Ibid. 19.
37
Ibid. 19.

17
поред молитвених формула, ius sacrum представљао скуп упутстава о томе како се
слави култ.38 Римску верску традицију треба схватити као традицију усмено изражену у
врло прецизним околностима: током верских прослава и током јавних дебата о
ритуалним проблемима. Ова традиција је само делимично преношена писаним
документима, закопаним у прилично неприступачним архивима, никада сакупљеним и
систематизованим.39

Лексикограф из 2. века Фест, описао је јавну религију као ону која се обавља о
јавном трошку, а служи за опште добро. Приватна религија је, насупрот томе, била она
коју су практиковали појединци о свом трошку, а за добробит одређених личности или
породица. Римљани су међутим разликовали и трећу категорију исповедања религије, а
то је била страна религија. Ова категорија јасно обухвата само оне обреде који су се
јавно обављали у Риму, а који су остали, из било ког разлога, идеолошки и правно
страни. 40 Религијска толеранција је важила само за оне приватне обреде које нису
нарушавали јавни култ, односно култне радње које предузимају магистрати, вршене на
јавним просторима, усмерене на богове заједнице, које изражавају заједничку бригу за
опште добро.41

Можемо за пример да узмемо митраизам. Митраизам је једна од најутицајнијих

и најраспрострањенијих религија које су постојале у Римском царству. Представљао је
религију са којом је хришћанство морало да се надемеће током првих векова свог
постојања. 42 Митраизам је рано, и дуго времена, био блиско повезан са римском
војском, јер су га римски легионари, боравећи на истоку, донели у Рим приликом
повратка.43

Из перспективе римских политичких елита, митраизам је промовисао

дисциплину и лојалност као свете врлине и осећај братства који им не само да би
обезбедио лојалне следбенике и поданике, већ би и дао благослов њиховој владавини.
Митраизам је свој врхунац досегао када је цар Аурелијан успоставио Митру као
римског врховног бога 274. године нове ере, а затим су тетрарси Диоклецијан, Галерије
и Лициније 307. године посветили олтар богу Митри у Карнунтуму, проглашавајући га

38
Ibid. 19.
39
Ibid. 19.
40
Ј. Scheid, Oral tradition and written tradition... 9.
41
Ibid. 10.
42
W. Abruzzi, Мithraism and Christianity. 2018. стр. 2.
43
Ibid. 9.

18
,,присталицом њиховог царства”44. Митра је тако постао посебан заштитник и царева и
самог царства.45 Ипак, популарност митраизма је трајала само до касног 4. века када је
хришћанство проглашено званичном религијом Римског царства.46

3.2. Религијска толеранција претхришћанског царства

Постоје јасни докази да је религиозна атмосфера у Риму била отворена за

иновације и прилагођавање у готово свим периодима, али и да су римски ставови били
дубоко конзервативни. Ове две супротстављене карактеристике су могле постојати у
исто време јер је процена и прихватање новог божанства или култа било део римске
традиције, пошто се Рим одувек ширио и тако апсорбовао и нова божанства, идеје и
култове. Под републиком и принципатом, државна религија је била принуђена да се
прилагођава изазовима које је представљао долазак нових мистеријских религија,
посебно оних источњачког порекла. Иновацију не треба посматрати као случајну
карактеристику римске религије, већ уместо тога, као средство помоћу којег би се
верски живот могао прилагодити променама у другим областима. Од 300. до 44. године
пре нове ере, Рим се брзо мењао, што је утицало посебно на религију, да се прилагоди
друштвеним условима који се стално мењају. Дакле, верски систем је морао да буде
отворен за иновације да би опстао. Политичке прекретнице веома су кореспондирале
важним променама у верском животу јер је религија морала да се прилагоди како би се
прилагодила новим вредностима у друштву које се мења.47

Људи који су служили религију у Риму били су свештеници; међутим, постојале

су многе категорије римских свештеника и они су имали сасвим другачију улогу од
хришћанских свештеника јер су римски свештеници били суштински важни у вођењу
државе. Место у свештеничком колегијуму било је веома тражено јер је сенат поштовао
пресуде колегијума о светим законима и њихова тумачења догађаја при доношењу
одлука. Иако се сенат ослањао на свештеничке групе због њиховог верског знања и
стручности, сенат је и даље био центар верске моћи и ауторитета. Већину најважнијих
дела јавне вере вршили су изабрани магистрати, а не свештеници, али је сваки
свештенички колегијум био задужен за одређену област вере. Додељивањем сваком

44
Ibid. 13.
45
Ibid. 13.
46
Ibid. 2.
47
А. Cowley, Religious Toleration and Political Power in the Roman World: Doctoral dissertation. Hamilton:
McMaster University, 2008. стр. 7.

19
свештеничком колегијуму дефинисане области специјалности, и ограничавањем
свештеника да припадају у више од једног колегијума, подељена је одговорност што је
обезбедило да се верски ауторитет шири што је више могуће. Најважнији верски
колегијуми, међу којима је била подељена верска власт, били су pontifices, augures, и
decemviri, и ове групе свештеника су често биле позиване од стране Сената да дају свој
суд када би се десио неки необичан догађај или је постојао верски проблем. Пресуда
свештеника била је веома важна за сенат јер су готово сва римска свештенства
традиционално била установљена под краљевима и та веза са прошлошћу им је донела
велико поштовање и ауторитет у држави. Иако свештеници нису били једини арбитри,
они су заузимали кључну позицију у римском политичком животу од раног периода,
пошто су били консултовани током контроверзи око питања ритуалних и верских
процедура.48

Сенат је преузео главну улогу у надгледању и светих и световних државних

пракси и редовно је давао предност верским питањима над политичким. На пример,
држава је посветила велики део својих средстава великим јавним фестивалима које је
сама финансирала, а које су организовали јавни званичници, прво едили, а касније, за
време царства, претори. Како је финансирање и организовање оваквих дана издвојених
за богове вршила државa, у циљу одржавања доброг односа са боговима, ово
представља пример укључености државе у религију. Ако се редовне игре и жртве нису
сматрале довољним да одобровоље богове, сенат је имао моћ да то на крају сам
учини.49

Колегијум понтифика је имао активну верску власт над светим обредима што им
је давало општи надзор над државном религијом. Они су надгледали догађаје као што
су фестивали, одржавали су календар и чували annales maximi, сажетак главних
догађаја сваке године који су укључивали ратове, битке, несташице житарица и чудеса.
Контрола над овим деловима државе могла је да се претвори у моћ одлагања
контроверзних закона, мешања у изборе, па чак и смењивања званичника са дужности
на верској основи. Јасно је да би политичка манипулација религијом могла имати
снажан утицај у правној сфери, јер би закони могли бити поништени уколико би се
тврдило да су спроведени силом или против воље колегијума.50

48
Ibid. 8.
49
Ibid. 11.
50
Ibid. 12.

20
 Део традиције прихватања нових божанстава и култова укључивао је
прихватање само оних који не би нарушили римско друштво и мир или ауторитет
сената. Поданици Рима су били слободни да се понашају како су желели, под условом
да поштују власт Рима и плаћају своје порезе. Страни утицаји било које врсте су у Риму
били дозвољени само уколико би били приватне природе и уколико не би реметили
јавни ред, на тај начин нарушавајући традицију или угрожавајући државу. На пример,
поменути митраизам се успоставио на западу за време царства и није био прогањан од
стране римских власти. Разлог је био тај што је митраизам проповедао послушност и
покорност, тако да је вера у ово страно божанство помогла да се ојача приврженост
према римској држави јер је подстрекивала прихватање status quo.51

Већина римских божанстава и култова биле су романизоване верзије грчких и

других источних божанстава, што је довело до закључка да су Римљани били
толерантни према другим религијама. Додуше, били су веома селективни у погледу
природе божанстава која су била прихватљива и активности које су се користиле у
52
обожавању ових божанстава. Римљани су повезивали политички ауторитет и
религију, тако да ако би се нарушиле традиције римске религије, изгубио би се и
политички ауторитет. Римљани нису немарно прихватали нове култове на које су
наилазили док су ширили своју територију. Увођење страних култова и обреда је било
препуштено ономе ко је имао политичку власт у то време, сенату или цару.53

Религиозне праксе које су Римљани толерисали биле су добро установљене,

осим када су такве религије биле отворено опасне или непријатељски настројене према
римској религији, а самим тим и према римској држави. До доба средње републике
ниједна верска група није постала толико значајна да би изазвала реакцију сената. То
значи да до тада ниједна аутономна верска група са сопственим посебним системима
вредности, идејама или веровањима није представљала снагу за заговарање промена
или реформи. Религиозни и политички значај страних култова у Риму није заправо
зависио од њихове традиције или локалног порекла, већ од њихове функције као
алтернативе званичној државној религији. Ако су се стране религије озбиљно одвојиле
од државне религије у питањима као што су ритуални обичаји, форме богослужења или

51
Ibid. 13-14.
52
Ibid. 14.
53
Ibid. 16.

21
врсти свештенства, оне нису биле прихваћене од стране државе и често су се налазиле
на мети прогона.54

3.3. Нетолерисане религије Римског царства

Јевреји

Посезање за влашћу над Јудејом је била директна последица експанзионистичке

политике Римског царства.55 Спелтом политичких околности, Римљани су успели да
стекну власт у Јудеју и припоје је већ постојећој провинцији Сирији 6. године нове ере.
Рим је јеврејском становништву дозволио велики степен политичке аутономије, али је
задржао право на именовање првосвештеника и и контролу над свештеничком одеждом
потребном за празновањем највећих празника.56 Ситуација је значајније почела да се
мења доласком Калигуле (37-41) на власт. Нови цар је Агрипи I, свом пријатељу и
унуку Ирода Великог, поверио територије којима је управљао његов деда, па се Јудеја
налазила више под управом јеврејског човека него римског цара. Међутим,
испоставило се да цар не мари толико за верска осећања Јевреја и наредио је да се
сагради његова статуа у јерусалимском Храму. Ипак, цар је убијен 41. године па је ова
његова замисао остала неиспуњена. Убрзо умире и Агрипа I, а цар Кладује одлучује да
анектира његову територију као римску провинцију уместо да је остави његовом сину
Агрипи II. Од тада напетост између јеврејског народа и римских власти расте, а од тада
су на друштвеној сцени присутни и хришћани према којима су и Римљани, а нарочито
Јевреји били неповерљиви.57

Незадовољства су кулминирала 66. године када су Јевреји подигли устанак

против римских власти. Римљани су после седам година угушили устанак, а у
међувремену су уништили и Храм. Након устанка односи Јевреја и нејевреја у Царству
се мења. Јудеја је проглашена посебном римском провинцијом, што је захтевало стално
стациониране трупе. Десета легија, чији су чланови учествовали у гушењу устанка, су
се сада са својим породицама населили у Јудеју, што је значајно утицало на промену
верске структуре у Јудеји која је до тада била искључиво јеврејска. Најважнији делови
земље били су дати римским чиновницима или царским миљеницима. Римљани су овде

54
Ibid. 16-17.
55
Мајкл Д. Куган Оксфордска историја библијског света. (превела са енглеског Данијела Стефановић).
Београд: Clio, 2006. стр. 533.
56
Ibid. 546.
57
Ibid.572-577.

22
подигли неколико градова, а истовремено су протерали Јевреје из неких других. Ово је
такође почетак периода одвајања хришћана од Јевреја и њихових обичаја.58

Нови устанак против Рима Јевреји су подигли 115. године и сурово је угушен
после само две године. Иако узроци његовог избијања нису познати, дуготрајне
напетости између јеврејских и грчких заједница у области, нарочито у Александрији,
биле су чинилац у догађајима. Чак и да је сукоб започео као сукоб између Јевреја и
нејевреја, Рим се брзо умешао. Главна последица устанка је била та да су јеврејске
заједнице у Киреаники, Александрији и унутрашњости Египта изгубиле велики број
људи, али и значај. Овај устанак је допринео избијању и трећег, последњег великог,
антиримског устанка – рата Бар-Кохбе (132-135). До устанка су довели бројни узроци,
али су антиримска и милитантна јеврејска осећања била кључни фактори. Уз то може
да се дода и конфискација имовине Јеврејима од стране римских власти након Првог
јеврејског устанка. Јерусалим је претворен у римски град, назван Елија Капитолина, са
ковницама и архитектуром типичним за грчко-римске градове тог периода, што је било
у духу Хадријанове политике хеленизације римског истока.59

Устанак Бар-Кохбе је донео велике људске жртве и уништење бројних јудејских

градова и села; јудејско становништво из унутрашњости се преселило у Галилеју која је
постала центар рабинског покрета у настајању. Антиримска милитантна агитација и
месијанизам који су подстицали јеврејске побуне у 1. и 2. веку сада су утихнули.
Антонин Пије (138–161) је модификовао Хадријанову забрану која се односила на
обрезивање и дозволио Јеврејима да се придржавају овог обичаја.
Постоји сразмерно мало података о римско-јеврејским везама у другој половини 2. и у
3. веку. Рабински списи доносе само повремене податке о овим односима, или о
присуству Рима, чак и у Палестини. Свеопшта немуштост извора вероватно сведочи о
постигнутом степену суживота Рима и његових јеврејских поданика. Јевреји нису били
издвојени, већ су делили тешкоће становника провинција широм Царства. Ово је
подразумевало угњетачко опорезивање, што је често доводило до губитка земљишних
поседа, и издржавање војника стационираних у области.60

Моје мишљење је да су римско-јеврејски односи зависили превасоходно од

политичких фактора. Након Бар- Кохбиног устанка већих сукоба између ове две стране

58
Ibid. 577-589.
59
Ibid. 640-643.
60
Ibid. 643.

23
није било и Римљани су у потоњим вековима толерисали јудаизам јер више није
представљао војну и политичку опасност. Видећемо да је римско законодавство 4. века
ограничавало одређене верске слободе који су Јевреји имали, али са друге стране није
суштински угрожавало њихово право на исповедање вере. Уз то, Римљани су били
свесни да је јудаизам старији од њихове сопствене религије, па је сигурно и то био
један од фактора који су утицали на толеранцију.

Гностици

Оно што сада називамо гностицизмом заправо није ништа друго него скуп тема
које су појединачно, понекад са сличностима, разрадиле различите секте, од којих је
свака имала другачије порекло и посебан положај у сфери јудаизма, хришћанства
илихеленистичких религија. Ове секте су имале заједничко само једну врсту увида —
херменеутику — која је имала за циљ да схвати дубљу истину у постојећој религијској
или филозофској традицији, истину коју званично свештенство и филозофи не би могли
да спознају.61

Нису све хришћанске струје биле подложне прогонима. Гностици су били једна
од њих. Они су исповедали доктрине препознатљивог хришћанског карактера и
називали су себе хришћанима. Ипак, у очима Римљана очигледно је постојала
фундаментална разлика између гностика и других хришћана. Разлог може бити само у
томе што гностици нису сматрали да је неопходно да буду искључиви и нису одбијали
да одају поштовање народним боговима када се за то указала потреба. Иако су
принципи гностика римској владајућој класи морали изгледати као веома слични онима
од правоверних хришћана, гностици су избегавали прогоне управо зато што су
пристајали да учествују у многобожачким верским церемонијама, док су правоверни то
одбијали да чине.62

Гностички покрет је достигао врхунац током доба династије Антонина. Група је

било све више и више, и свака од њих је имала своје карактеристично учење, иако се
често дешавало да се учења и верски аспекти одређених група поклапају. Мало се зна о
друштвеном саставу ових организација. У селима у Сирији и Египту следбеници су
били сиромашни сточари и земљорадници, али у градовима су то били имућнији људи,

61
L. Jones, Encyclopedia of Religion: Second edition. стр. 3519.
62
G. E. M. de Ste. Croix. ,,Why Were the Early Christians Persecuted?” In: Past and Present No. 26. 6-38.
Oxford University Press, 2013. стр. 28-29.

24
трговци и интелектуалци. Чланови ових група нису били заинтересовани за политичка
питања. У време верских прогона 2. века, правоверни хришћани су оптуживали
гностике да су се ови скривали.63

Хришћани

Хришћани су отворено тврдили или да многобожачки богови уопште не постоје

или да су они зли демони. Не само да су они сами одбијали да учествују у верским
обредима, већ су сматрали да ни други не би требало то да чине. Као резултат тога,
огромна већина многобожаца је природно била уплашена да ће богови искалити свој
гнев због ове срамоте не само на хришћане већ на читаву заједницу, а када би се
катастрофе догодиле, било је превише вероватно да ће кривицу пребацити на
хришћане. Да су хришћани заиста били омражени управо из тог разлога изнад свих
других, види се из многих одломака у изворима, од средине 2. па све до 5. века.
Анимозитет многобожаца према хришћанима је настајао из чињенице да хришћани
нису били вољни да признају многобожачке богове и да им одавају почасти.64

Средином 3. века, међутим, општи став многобожаца према хришћанима

почиње да се мења. Док се до тада чинило да је иницијатива у прогону долазила одоздо,
од 250. године па надаље прогони долазе одозго, од владара, и спроводе се царским
едиктима у којима нема скоро никаквих назнака да су заговорници ових прогона били
пагани. Последња два забележена велика народна револта против хришћана од стране
многобожаца догодила су се у Кападокији и Понту током 235. године и у Александрији
249. године. Околности су се умногоме промениле до времена Великог прогона, када је
већина многобожаца (осим на неколико места, као што је Газа) показала равнодушност
према Диоклецијановом прогону, а неки су чак отворено саосећали са хришћанима.
Највероватнији разлог за овакву промену у ставу многобожаца је тај што је
хришћанство до тог времена било нашироко распрострањено и изгубило је свој тајни
карактер, па су пагани схватили да хришћани можда и нису толико различити од њих
самих, и да су подједнако религиозни.65

Може се закључити да је поступање државе према одређеној религији умногоме

зависило од личних ставова који су према њој имали цареви. Уколико је цар испољавао

63
L. Jones, Encyclopedia of Religion: Second edition. стр. 3517.
64
G.E.M. de Ste. Croix. ,,Why Were the Early Christians Persecuted... стр. 25-26.
65
Ibid. 26-27.

25
нетрпељивост према некој религији, није му било тешко да је санкционише правним
нормама, без обзира да ли је за то било основа или не. У доба Принципата ова појава и
није била толико распрострањена јер ни сам цар није имао апсолутну власт у својим
рукама, па је често морао да се консултује са својом администрацијом или са
угледнијим правницима. У доба домината са друге стране, од Диоклецијана па надаље,
царева моћ је била много већа него раније што се може и видети на примерима
Константина Великог, Јулијана Отпадника или Теодосија I. Верски закони су често
могли да се тумаче двозначно, па је стога било веома битно каква су царева лична
убеђења.

За разлику од јудаизма, однос Римљана према хришћанству је био условљен

много више верским него политичким факторима. Док хришћани још нису били
многобројни, власти их нису сматрали проблемом. Тек са порастом хришћанских
следбеника су Римљани обраћали више пажње на њих. Хришћанско схватање вере се
умногоме разликовало од римског, а често је било и у директној супротности. Јевреји
из Јудеје су могли да стварају неприлике јер су на тој територији били већина и добро
организовани, док хришћани нигде у царству нису били већински део становништва,
нису имали било какав вид политичке сарадње, и што је најважније, политичке и
државничке теме их нису ни занимале. Зато мислим да су се Римљани у односу према
хришћанима руководили првенствено верским мотивима.

Манихејци

Манихејство представља део гностичке струје, међутим, за разлику од других

оснивача секти, Мани (оснивач овог покрета, живео од 216. до 277. године) се трудио
да створи универзалну, свима приступачну религију, не ограничавајући се на
езотерично учење намењено искључиво посвећенима. Он је признавао вредност неких
ранијих религија, али их је сматрао непотпуним. Мани придаје Исусу велики значај и
преузима његову идеју о параклету, из Индије позајмљује теорију о трансмиграцији
душа, али у највећој мери ипак преузима централне иранске идеје, а посебно идеју о
дуализму Светлост – Тама. Он је желео да се његова Црква рашири с краја на
крај Персије. Стога је, дакле, био приморан да користи религијски језик који је био
приступачан и источним и западним областима. И поред свега, упркос очигледно
хетерогених елемената, манихејство има унутрашње јединство једне моћне и пре свега

26
оригиналне творевине. Пошто је било универзална религија, као будизам и
хришћанство, манихејство је морало бити, као и те две цркве, мисионарска религија.66

297. године, двадесетак година након смрти Манија, оснивача овог верског
покрета, римски цар Диоклецијан је објавио рат зороастријским Персијанцима. За то
време манихејство је већ било продрло у Римско царство. Како је у манихејству било и
зороастријских елемената, Диоклецијан их је такође прогонио. Пошто су
зороастријанци сматрани обожаватељима ватре који су одбијали да кремирају или
сахрањују своје покојнике, јер су веровали да су ватра и земља превише свети да би
дошли у контакт са мртвим телима, Диоклецијан је прогласио закон који је прописивао
да све вође и заговорнике манихејства треба осудити смрћу на ломачи, заједно са
њиховим светим књигама. 67 Од Диоклецијановог едикта па надаље, објављеног 302.
године у Александрији, римска држава је сматрала манихејце персијским шпијунима.68
У делу овог едикта, који представља царев одговор на писмо управника Африке стоји:
,,Наш је страх да како време пролази, они (манихеји) ће покушати... да заразе... наше
цело царство... попут отрова злокобне змије“.69

66
М. Елијаде, Историја веровања и религијских идеја: Том II. (превела са француског Мирјана Перић).
Београд: Просвета, 1991. стр. 303-304.
67
М. Gybels, The history of Manicheism. стр. 6.
68
Ibid. 7.
69
А. Смирнов-Бркић, In hoc signo vinces...стр. 66.

27
 4. Правни основ прогона хришћана
4.1. Прогони хришћана - Од Нерона до Диоклецијана

Први римски цар под којим је забележен прогон хришћана био је цар Нерон (54-
68). Његов краткотрајни прогон, иако се чини да није резултирао неким посебним
законима против хришћана, легитимисао је предрасуде и сумњу према њима. Чињеница
да је Нерон чак могао да покуша да окриви хришћане за пожар у Риму из 64. године
нове ере показује да их је јавно мњење већ сматрало неповерљивим и неморалним.
Било да су људи Рима заиста мислили да су хришћани у њиховој средини способни за
подметање пожара, или им је Нерон ту мисао усадио у главу, касније генерације су
сигурно имале догађаје из 64. године нове ере у свом колективном сећању.70

У изворима нема поузданих потврда за ову верзију догађаја, а у сумњу је доводи

и римски историчар Тацит, иначе непријатељски расположен према Нерону. Тацит је о
пожару записао: ,,Да би одбацио гласине, Нерон је прогласио кривцима и казнио
невероватним изразима суровости, класу људи, која је била омражена због својих
порока, а коју је светина звала хришћанима. Христ, оснивач тог имена, поднео је
смртну казну за време владе Тиберија, по пресуди прокуратора Понтија Пилата, и
штетно празноверје је било заустављено на моменат, да би опет избило, не само у
Јудеји, дому ове болести, већ и у самој престоници.“ Даље, Тацит описује Неронове
сурове казне над хришћанима: ,,... они су прекривани зверским кожама и потом би их
растргли пси или су везивани за крстове и када би нестало дана, паљени су да служе
као уличне светиљке.“71

Пола века касније, Плиније Млађи је писао цару Трајану (98-117). Утом писму је
обавестио цара да је забранио хришћанско окупљање и указује да је то било по налогу
Трајана. Ако је и постојала таква ранија Трајанова пресуда, за нас је изгубљена.
Међутим, цар је у писму одговорио на Плинијево питање у вези са судским поступком
против хришћана, рекавши да се хришћани не смеју тражити и да се не прихватају
анонимне оптужбе. Али, ако је неко оптужен и осуђен да је хришћанин, мора бити
кажњен. С друге стране, хришћанин може добити помиловање јавним чином

70
Jim L.Papandrea, . Church and State in the Roman Empire: Imperial Actions Leading Up to the Decian
persecution. 1995. стр. 1.
71
А. Смирнов-Бркић, In hoc signo vinces... стр. 25.

28
обожавања римских богова. Трајанов рескрипт даје Плинију дозволу да казни
хришћане, само због тога што су хришћани.72

Ово је одломак из Плинијевог писма: ,,Да ли треба дати опроштај сваком ко се

одрекне свог веровања? Засад сам према свима који су ми пријављени да су хришћани
поступао на следећи начин: Питао сам их лично да ли су хришћани. Ако не би
признали, ја бих исто питање поновио и други и трећи пут, скрећући им пажњу да их за
то очекује казна. Ако би истрајали у томе, ја бих издао наређење да буду кажњени...“
Цар му одговара: ,,Потпуно си исправно поступио у истраживању случајева оних лица
која су ти била пријављена као хришћани. Не треба их гонити. Ако буду пријављени и
оптужени, треба их казнити. Али ако неко порекне да је хришћанин и ако то јавно
докаже приношењем жртава нашим боговима, треба због свог кајања да добије
опроштај....“ Плиније се није двоумио да изврши царева наређења и оне који су после
трећег испитивања одбили да се одрекну хришћанства, осудио би на смрт. Римски
грађани су имали право да им се суди у Риму и Плиније их је тамо слао. На крају је
закључио да је хришћанство ,,ништа више од безопасног сујеверја“ и да свима који се
покају треба опростити. Трајан се сложио.73

Прогоне хришћана нису вршиле само римске власти. Јевреји су хришћане

сматрали отпадницима од своје вере. Хришћански писац из другог века, Јустин, у свом
делу Апологија говори да су Јевреји ревносно прогонили хришћане чак и за време
Другог јеврејског рата против Римљана (132-135).74

Године 167. Марко Аурелије (161-180) издао је едикт којим је наређивао

приношење жртава у целом Царству у нади да ће то убедити богове да ослободе
царство од куге. Будући да су хришћани одбили да учествују у ритуалима, едикт је
индиректно резултирао мучењима. Битно је истаћи да је овим едиктом, по први пут,
паганско обожавање било повезано са лојалношћу цару.75

На основу Тертулијанових записа претпостављамо да је било закона против

хришћанства и цркве, и он наводи да је јавно мишљење из његовог времена било
против хришћана. Иако је повремено било избијања прогона пре 3. века, и иако су били
правно засновани на прогонима Нерона и Трајана, они се не могу директно приписати

72
Ј. Papandrea, Church and State...стр. 1.
73
А. Смирнов-Бркић, In hoc signo vinces.... стр. 34.
74
Ibid. 23.
75
Ј. Papandrea, Church and State ... стр. 2.

29
личним ставовима царева у то време. Решење Трајана само је требало да задржи мир, а
Марко Аурелије је хтео да обједини царство у време куге. Са изузетком Нерона, до
времена Септимија Севера (193-211) цареви се нису лично укључивали у прогон
хришћана.76

У раном делу своје владавине, Септимије Север је очигледно био толерантан

према цркви, а Тертулијан може да наведе хришћане у његовој пратњи. Али, на прелазу
векова, Септимијев поглед на цркву се променио и он је у њој почео да види претњу за
царство. Очигледно мотивисан својим путовањем по истоку, где је видео велики број
људи који су били преобраћени у хришћанство, Септимије се вратио у Рим 202. године
и издао оно што се чини као најранији царски едикт против хришћанства.77

Изгледа да је један од основних циљева едикта било и затварање катехетске

школе у Александрији, што помиње и Евсевије из Цезареје. За разлику од претходних
прогона, овај није био ограничен само на једну локацију. Додуше, није се примењивао
ни у читавом царству, јер је то више зависило од воље локалних званичника. Пошто је
едикт Септимија Севера био уперен против оних који су хтели да постану хришћани,
очигледно из страха да се црква превише увећава, већина познатих жртава едикта били
су скорашњи преобраћеници. Оптужба против ових нових хришћана била је
једноставно да су прешли у другу веру.78

Иако је велики део материјала у хришћанским списима историјски непоуздан,

међу њима постоји довољно слагања да се добије општа слика процеса суђења. Особа је
осуђена за злочин хришћанства по сопственом признању. Увек јој се давала шанса да
докаже да је оптужба лажна, или ако је истинита, да добије помиловање, одричући се
вере. Плиније је захтевао да се оптужени хришћани моле старим боговима и да се
одрекну Христа како би били ослобођени. Свако ко није одбијао да се одрекне нове
вере мучен је. Ако је то наставио да чини и даље, био је погубљен.79

Према Еузебију из Цезареје, није било царског прогона током владавине

Каракале. Међутим, Тертулијан бележи прогон у Африци под проконзулом Скапулом.
Марко Аурелије је 167. године наредио да сви принесу жртве, а исто је учинио и
Каракала. Иако прогон није био Каракалина намера, сигурно је да се хришћанима, који

76
Ibid. 2.
77
Ibid. 2-3.
78
Ibid. 3.
79
Ibid. 3-4.

30
су одбијали да приносе жртве римским боговима, судило, и неретко су убијани због
своје нелојалности.80

Упркос томе, династија Севера након Септимија је описана као пријатељска за

цркву. У доба ове династије црква је стекла право власништва. Један пример је гробље,
које је изграђено на иницијативу епископа Зефирина Римског (199-217). Пошто је
имовина гробља морала бити регистрована код градских званичника, то је значило да је
црквена имовина легална.81

За време Филипа Арабљанина (244-249), хришћани нису били мета прогона, чак
су напредовали толико да се мислило да је и сам цар Филип хришћанин. Али, локалне
власти су биле нетрпељиве према хришћанима, па је и сам статус хришћанства био
нелегалан. Папандреа сматра мало вероватним да је Филип заправо био први
хришћански цар, али да је сигурно имао личне склоности ка цркви. Због тога се црква
осећала релативно безбедном и могла је да ради на ширењу вере.82

У раном 3. веку, правни статус хришћанства је дефинисан на основу поменуте

Трајанове одредбе. Свако ко се изјашњава да је хришћанин заслужује смртну казну,
осим ако не докаже лојалност старим римским боговима. Марко Аурелије је чин
жртвовања сматрао актом привржености цару, па је самим тим одбијање приношења
жртви сматрано издајом. Пре Септимија Севера, прогон хришћана је локализован и
повремен, а до времена цара Деција (249-251) прогони нису били ни широко
распрострањени ни стратешки припремани. Ипак, како се приближавала средина 3.
века, локални антихришћански устанци су бивали све јачи и јачи. Опште мишљење у
већинском, паганском народу тог времена је било да су природне катастрофе и
опадајући просперитет царства повезани са ширењем хришћанства и јачањем цркве.83

Трајан Деције је 249. године издао едикт којим је захтевано да сви становнци
царства принесу жртве боговима. Путем овог едикта цар је уједно позвао на прогоне
хришћана широм царства. Раније су прогони хришћана увек били спровођени на
локалном нивоу, па је стога ово била прва наредба која се односила на прогоне у

80
Ibid. 4.
81
Ibid. 4.
82
Ibid. 6.
83
Ibid. 6-7.

31
читавом царству.84 Ово је био едикт који је био доступан за читање свим становницима
царства, а не само одређеним званичницима. Циљ је био да правила из едикта буду
свима позната и да се строго поштују. Локалне судије су имале задатак да надгледају
поступке и издају документа онима који су се придржавали царевих наредби. Судије
нису имале ингеренције да кажњавају непослушне, па су морали да их шаљу вишим
нивоима власти. Одбијање жртвовања је врло често имало озбиљне последице, од
изгнанства и губитка имовине до мучења и смрти. Едикт се односио на све, без обзира
на пол, старосно доба или друштвени статус. Аутор овог чланка закључује да су једини
изузети били Јевреји. Остаје нејасно да ли се приношење жртава односило само на
хришћане или је важило и за све остале становнике царства.85

Могуће да је Деције формулисао декрет првенствено као антихришћанску меру.

Одбијање хришћана да учествују у жртвовањима је било одавно познато тако да је
захтев за жртвовањем дуго био стандардни начин утврђивања да ли је неко хришћанин.
Деције је ове чињенице морао бити свестан, а често је и сам председавао суђењима
непослушним хришћанима. 86 Током читавог 3. века, а нарочито његовом средином,
чување и обнављање римске религије био је један од главних задатака већине римских
царева, тако да је логично закључити да је и Деције припадао том кругу владара.87

Начини жртвовања су се вероватно разликовали у детаљима у зависности од

места до места, али општа процедура изречена у едикту је важила подједнако за сваку
област. Када би наредбе из едикта дошле до локалних званичника, они су међу собом
изабрали магистрате који ће надгледали поступке жртвовања и одређивали су датуме
када ће се она извршавати. Када се жртвовање изврши, приносилац је од локалних
званичника добијао неку врсту признанице да је свој посао обавио. Могуће да су се
признанице издавале у два примерка; једну је добијао грађанин, док су другу
задржавале власти.88

Децијеви мотиви за спровођење овакве верске политике и данас остају нејасни.

Хришћани у 3. веку вероватно нису представљали толико озбиљну опасност каквом их
је Деције представљао. Можда је сматрао да би напуштање старе римске религије

84
Rives, B. James. ,,The Decree of Decius and the Religion of Empire” The Journal of Roman Studies, 89,1999,
135-154. стр.135.
85
Ibid. 137-138.
86
Ibid. 141.
87
Ibid. 142.
88
Ibid. 149.

32
разгневило богове без чије помоћи би се царство распало. Није искључено да он
уопште није мрзео хришћане, него да их је просто сматрао претњом која мора да се
искорени не би ли опстанак царства био известан. У сваком случају, ни едикт, ни
потоњи прогони нису оставили битнији траг у годинама које су долазиле. Едикт о
жртвовању је био спонтана мера и не баш добро осмишљена, па онда ни не чуди што је
на снази била кратког века.89

Цареви су, средином 3. века, по први пут почели да сагледавају хришћанство као
појаву која je захватила читаво Царство. Царству y кризи била je потребна заштита
богова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до
града изрицали локални гувернери утрло je пут едиктима на нивоу читавог царства
усмереним против цркве y целини.90

У августу 257. године објављен је први едикт у име цара Валеријана (253-260) и
његовог сина Галијена. Ко није добровољно прихватио римску религију, требало је да
то учини. Очигледно се није очекивало формално одрицање од хришћанске вере. Али,
цар је увео забрану окупљања и забранио хришћанима да посећују гробља. За разлику
од Децијеве верске политике, овај едикт је био усмерен искључиво на оне који нису
практиковали римску религију, а тиме пре свега на Јевреје и хришћане. Што се
хришћана тиче, примарни циљ је било свештенство. Прогонство је било предвиђено као
казна за свештенослужитеље вишег ранга; али, казна је могла да се односи и на
принудни рад у рудницима или затвор. Додатни циљ је био да се хришћанима
онемогући да врше богослужења, да организују сахране својих мртвих или да на
гробљима одају почасти својим мученицима.91

Када ова релативно блага санкција није дала жељене резултате, а поред тога се
није ни темељно спроводила, почетком августа 258. године издат је додатни и знатно
строжи едикт. Епископе, свештенике и ђаконе који су се чврсто држали своје вере
требало је одмах погубити. Имовина високих хришћанских чланова друштва попут
сенатора или витезова требало је да буде конфискована; ако су и даље били тврдоглави
у својој привржености хришћанству, и они су били суочени са смртном казном.
Угледне жене су прогнане, а њихову имовину је запленила држава. Хришћански

89
Ibid. 151.
90
Браун, Питер. Успон хришћанства на Западу: Тријумф и разноликост 200-1000. године. (превела са
енглеског Богдана Николић). Београд: Clio, 2010. стр. 86.
91
Kizing, Wolfram. Christian Persecution in Antiquity. (translated from German by Markus Bockmuehl) Waco:
Baylor University Press, 2021. стр. 86.

33
чланови царског двора депортовани су на царска имања као робови. Као и раније, тест
је остао жртвовање боговима. Овај едикт је, дакле, циљао на свештенство и мимо њих
на просперитетне и утицајне чланове хришћанских цркава чија је елиминација имала за
циљ да обезбеди дефинитивно уништење цркве као организације. 92 Овај прогон се
завршио 260. године, када је Валеријана заробио сасанидски владар Шапур I у близини
Едесе, у чијем заробљеништву је цар умро или је убијен.93

Током наредне четири деценије, хришћанске заједнице широм царства боравиле

су у стабилности и миру. Током овог мира који је обухватао последњих четрдесет
година трећег века, хришћанство је доживело брз раст у урбаним центрима. Штавише,
може се видети експанзија катакомби и цркава у Риму и другим већим градовима. Овај
ниво ширења и интервенције државе био је без преседана за хришћанску заједницу и
могао се десити само услед релативне толеранције царева.94

4.2. Велики прогон хришћана

Диоклецијан (284-305), способан владар и обновитељ Римског царства након

кризе која га је задесила средином 3. века, дуго је толерисао хришћанство чак и у свом
најближем окружењу; чак је могуће да су његова жена Приска и ћерка Валерија биле
хришћанке. Онда је наизглед изненада, 303. године, почео најгори прогон од свих
претходних. Овај прогон се претворио у одлучујућу битку између хришћанства и
Римског царства и завршио се победом хришћанства за време Константина Великог.95

Прогон је почео царским едиктом од 23. фебруара 303. године, којим је наређено
рушење свих цркава, предаја и спаљивање свих светих књига и забрањена сва верска
окупљања. Сви хришћански чиновници су отпуштени, а хришћански службеници на
царском двору, без обзира на чин и титулу, деградирани; нешто касније оптужени су да
су подметнули ватру у царском двору, па су претрпели страшне муке и на крају
погубљени. У царској престоници Никомидији погубили су свештенике и ђаконе
заједно са епископом Антимом. Још два едикта проширила су прогон на све
свештенике у царству и наредила да се они одмах ухапсе. Четврти едикт, из пролећа

92
Ibid. 87.
93
Ibid. 90.
94
Rice Carl, Ross. Diocletian’s ,,Great persecutions”: Minority Religions and the Roman Tetrarchy. Raleigh:
North Carolina State University, 2016. стр. 18.
95
Аугуст, Франзен. Преглед повијести цркве. (превео са немачког Др Јосип Ритиг). Загреб: Кршћанска
садашњост, 2004. стр. 30.

34
304. године, наложио је за цело Царство да су сви, без изузетка, дужни да приносе
жртве, што се највише односило на хришћанско становништво.96

Едикти су објављивани широм царства, али су се различито спроводили у

сваком од његових делова. На Западу, под Августом Максимијаном и цезаром
Константином Хлором, нису се спроводили превише стриктно. На Истоку је, међутим,
прогон под Галеријем, који је 305. године постао Август (Диоклецијан и Максимијан су
се те године повукли са трона), и под његовим новим царем Максимином Дајом,
достигао врхунац (305-311). Не само да је било много жртава, већ је и смртна казна
извршавана са страшном суровошћу и нехуманошћу. На крају је, међутим, Галерије
увидео да је сва његова борба била неуспешна. Када се разболео од тешке болести
одлучио је да прекине прогон.97

Иако ова четири едикта чине основу Великог прогона, постојали су и други
царски документи који су подстицали насиље и у каснијем периоду. Године 305. или
306, нови цезар Максимин Даја слао је писма градовима у Палестини у којима је
захтевао од градских старешина да спроведу традиционално приношњење жртава.
Додатна писма Максимина су упућивала владине званичнике на Истоку да
реконструишу паганске храмове и да наставе да уништавају хришћанске богомоље и
света места.98

Најранији спис везан за Велики прогон је Лактанцијев трактат De Mortibus

Persecutorum (из око 315. године). Нешто пре него што су прогони почели, Лактанције
бележи инцидент, вероватно између 299. и 301. године, у коме је Диоклецијан
присуствовао чину харуспиција. Овај важан обред прорицања укључује свештеника
који тумачи изнутрице заклане жртвене животиње како би одредио вољу и наклоност
богова. Цареви су често консултовали овакве обреде када би се суочили са важним
политичким одлукама. Сходно томе, царева администрација је видела обред као
изузетно важан и утицајан. Лактанције тврди да је група хришћанских званичника
присутних на церемонији ставила знак на своја чела (не зна се тачно шта). Као резултат
ових хришћанских поступака, резултат обреда је био поремећен. Када свештеници нису
могли да растумаче значење жртвених изнутрица, Диоклецијан је побесено. Наредио је

96
А. Франзен. Преглед повијести цркве... стр. 30.
97
Ibid. 30.
98
Rice Carl, Ross. Diocletian’s ,,Great persecutions”: Minority Religions and the Roman Tetrarchy. Raleigh:
North Carolina State University, 2016. стр. 20.

35
да сви присутни тог дана принесу жртве римским божанствима како би повратили
њихову наклоност. Диоклецијан је затим проширио наредбу на сваког римског
грађанина који је служио у бирократији или војсци. Наравно, неки хришћани су одбили
да учествују и због тога су се суочили са казном. Чини се да је ова казна извршена у
виду чистке. Међутим, у то време изгледа да Диоклецијан није предузео даље мере —
посебно насилне — против хришћана.99

Овај поремећај ритуала је био почетак сукоба између хришћана и тетрарха. Тим
чином хришћани су прекинули главну везу између царева и њихових богова
заштитника. Поред свог присуства на двору, хришћани су постали истакнути и у
Никомедији, главном граду источног дела царства. Црква у овом граду се налазила на
узвишици и била је видљива из царске палате. Такав географски положај у граду
сугерише висок друштвени положај хришћана и релативну слободу са којом су
практиковали своју веру. Чињеница да је црква била у виду царске палате такође
сугерише да је царски двор био свестан раста хришћанске вере у том граду, али је
одлучио да не делује до 303. године.100

За разлику од Лактанцијевог извештаја, Еузебије из Цезареје сматра да је су за

велики прогон много више одговорне натпридордне силе. Он наводи како су временом
поделе око теолошких питања довеле до јаза између хришћанских заједница. Као казну,
Бог је подстакао многобожце да делују против хришћана са намером да на тај начин
хришћане уједини.101 Поред верског јединства, Тетрархија је велику енергију усмерила
и на политичко јединство. Када је Диоклецијан први пут дошао на власт, царство је
било изморено због великих политичких и војних нестабилности трећег века.
Диоклецијан, а касније и остали чланови тетрархије, провели су године покушавајући
да елиминишу све унутрашње узурпаторе и да ојачају границе са непријатељским
народима. Било која друштвена група која би погоршала проблем сматрала се
проблематичном.102

Када је реч о јудаизму, он је постојао вековима пре хришћанства. Сходно томе,

хришћанство је било религија у зачетку која се појавила тек у раним годинама царства.
Према томе, хришћани нису могли да уживају иста права и привилегије као и Јевреји.

99
Ibid. 21.
100
Ibid. 22
101
Ibid. 24.
102
Ibid. 31.

36
Иако су учествовали у неколико обичаја и ритуала који би се Римљанима чинили
чудним – уздржавање од конзумирања свињетине или обред обрезивања, на пример –
ниједан од јеврејских обреда и пракси није био у супротности са било којом идејом
римског идентитета. Током Диоклецијанове две деценије владавине, Јевреји су активно
учествовали у трговини, правном систему и другим традиционално многобожачким
институцијама и пословима. Римљани су интегрисали, или су барем направили додатни
простор за Јевреје у своју концепцију римског идентитета.103

Хришћани су били активни мисионари у својој заједници. Њихове заједнице су

брзо расле у деценијама пре едикта тетрархије. Хришћански прозелитизам је
делимично проузроковао овај раст. Хришћанска порука је такође садржала доктрине о
монотеизму и искључивом универзалном спасењу. Другим речима, свако ко је
прихватио хришћанска учења могао је приступити вери и задобити вечни живот; сви
остали су осуђени на вечно проклетство. Даље, сви други богови су били лажни или,
још горе, демони који су служили Сатани. Хришћанска верска традиција је, упркос
својој универзалној природи, инкорпорирала ексклузивистички поглед на свет; из
њиховог угла, постојали су само верници и неверници. Питање идентитета попут овог
религиозног је сигурно допринело ширењу јаза између многобожачког и хришћанског
идентитета.104

Хришћани су такође учествовали у религиозној традицији која није уживала

заштиту коју је другима пружала античка култура и наслеђе. Хришћанско нарушавање
важног државног ритуала још више је наглашавало верске разлике између хришћана и
многобожаца, као и активност хришћанског прозелитизма који је сваког дана
привлачио нове следбенике. Хришћанска вера је била ексклузивистичка монотеистичка
традиција која је била потенцијално нетолерантна према другим верским системима,
махом политеистичким. Све ово је допринело кобној 303. години и царским
прокламацијама које су за циљ имале сурово сузбијање хришћанства, јер су ова два
идентитета, хришћански и многобожачки, сада постали непомирљиви и директно
супротстављени.105

103
Ibid. 29.
104
Ibid. 32.
105
Ibid. 33.

37
 4.3. Галеријев едикт о толеранцији

У априлу 311. године Галерије је, из своје престонице Сердике, издао чувени
едикт о толеранцији, којим је хришћанству коначно признато право на опстанак.
Истина, на истоку је Максимин Даја још неко време наставио да прогони хришћане,
али су политички догађаји који су уследили били јачи од њега, а Константинова победа
донела је и победу хришћанства у Римском царству.106

Текст Галеријевог едикта преведеног на српски гласи овако:

,,Међу осталим наредбама које смо увек давали за добробит и у корсит државе,
издали смо и оне којима смо желели да Римљани живе сагласно са древним законима и
општим народним редом, те да се постарамо да се и хришћани, који су напустили веру
својих предака, призову разуму. Јер, заиста, ти људи су се из неког разлога изметнули
својим понашањем и повели за безумљем, па не само што су одступили од древних
обичаја, које су можда баш њихови преци установили, већ су и увели законе који су
њима по вољи, да их поштују и преносе на разне народе из разних крајева. Најзад, када
смо издали указ којим смо наредили да се врате на древни закон,многи од њих су
изложени мучењима, или су у заблуди погинули на разне начине. И будући да смо
видели да већина њих остаје у својим заблудама и одбија да се поклони небеским
боговима како то доликује, а такође смо видели да не желе да се одрекну свог,
хришћанског, Бога. Зато смо нашли за корисно, због нашег човекољубља и обичаја, као
што то свагда и чинимо, да будемо благонаклони према хришћанима. И због тога им
допуштамо да остану у својој вери и нека подижу зграде у којима ће се окупљати према
свом молитвеном обичају. Једино неће смети да чине било шта што је противно
земаљском поретку. Судијама ћемо разаслати нарочиту посланицу да знају како да се
опходе. А за ову нашу наклоност, хришћани ће бити обавезни да се своме Богу моле за
здравље и благостање целе државе да би она била у срећи и напретку, и они сами
спокојно обитавали у својим домовима.“107

Пет дана после објаве едитка Галерије умире. Сахрањен је у утврђеној палати
коју је подигао у част своје мајке Ромуле, по имену Ромулијана (данашњи Гамзиград
код Зајечара). Разлози ове промене у Галеријевог верској политици различито се

106
А. Франзен. Преглед повијести цркве... 30-31.
107
А. Смирнов-Бркић In hoc signo vinces... 77-78.

38
тумаче. Црквени писци су промену приписивали тешкој болести од које је Галерије
оболео и сматрали је Божјом казном. Други пак, сматрају Галеријеву промену политике
последицом политичких фактора, јер су хришћани постали важан политички чинилац у
царству. Галеријев едикт је документ великог историјског значаја, јер се њиме опозива
вековна римска верска политика према хришћанима. Галеријевим едиктом је
хришћанство после свирепих прогона постало дозвољена религија у Римском
царству.108

108
Ibid. 78-79.

39
 5. Јачање хришћанства- Доба Константина Великог и
његових синова

5.1. Значај такозваног Миланског едикта

Након што су Константин и Лициније постали водеће личности у царству, два

цара су се вероватно у фебруару 313. године састала у Милану. Овде су договорили о
заједничкој верској политици. Споразум је, неколико месеци касније, нашао свој израз
у едикту који се обично, али погрешно, назива Миланским едиктом. То је заправо
писмо које је Лициније упутио гувернерима провинција које је раније контролисао
Максимин Даја. Он даје инструкције примаоцима да треба да престану са сваким
прогоном хришћана, да се одузета хришћанска имовина, било да је заједничка или
приватна, треба брзо вратити и да сви грађани, посебно хришћани, али и сви други,
имају слободу да исповедају веру коју одаберу. Он је одобрио верску толеранцију за
коју су се хришћански апологети залагали у прошлости. Едикт није променио статус
хришћана на Западу који су већ од раније уживали одређену заштиту, али је пружао
заштиту хришћанима на Истоку. Такође едикт није успоставио хришћанство као
државну религију, нити се Лициније окренуо хришћанској вери.109

Текст едикта гласи овако:

,,Када смо се ја, Константин Август, и ја, Лициније Август, срећно састали у
Милану, и када смо размотрили све што се тиче јавног интереса и безбедност, мислили
смо да, између осталог што нам се чинило корисно за већину људи, на прво место треба
да ставимо оно што се тицало поштовања богова и да дамо право и хришћанима и
свима другима да слободно следе религију коју желе, да би свако божанство на
небеском своду могло да буде благонаклоно и милостиво према нама и свима онима
који су стављени под нашу власт. Стога смо одлучили да донесемо ову спасоносну и
веома правичну одлуку да баш никоме не буде ускраћено право да се духом препусти
поштовању било хришћанске, било оне религије коју сам сматра да је за њега најбоља,
тако да божанство, коме се слободном вољом препуштамо, може у свему да нам пружи
своју бригу и благонаклоност. Зато Ваша Висост треба да зна да нас радује што смо
донели овај рескрипт, те да све оно што се налази у нашим претходним одлукама које

109
Pohlsander, A. Hans. The Emperor Constantine: Second Edition. London: Routledge, 2004. стр. 25-26.

40
се тичу хришћана, а које су упућене Вашој канцеларији и чине се потпуно супротним и
страним нашој благости, треба да буде укинуто и да сада свако од оних који имају
хришћанско опредељење може слободно и једноставно да га задржи без икаквих
препрека и мука. Ми смо сматрали да ове ствари треба посебно да истакнемо Вашој
пажњи, како бисте могли да знате да смо овим хришћанима дали слободну и
неограничену прилику за исповедање своје религије. Када се уверити да смо им ми ово
дозволили, Ваша Висост ће видети да смо ми такође уступили и другим религијама
право на отворено и слободно исповедање своје религије, те да ради мира нашег
времена свако има отворену прилику да исповеда како жели. Овај пропис је сачињен да
не би изгледало да ми икога лишавамо достојанства или вере. Штавише, нарочито у
случају хришћана ми смо проценили да је најбоље да наредимо да ако је неко купио
било из наше ризнице, било од кога другога она места где су се они раније обично
састајали, поводом чега је и посебан документ био начињен и послато званично писмо
Вама, поменута имовина треба да се врати хришћанима без икакве потражње за
накнаду и без икаквог негодовања и обмањивања. Такође, они који су стекли поменуто
поклоном, треба исто тако сместа да га врате хришћанима. Поред тога, и они који су
купили и они који су стекли поклоном, ако су тражили било какву надокнаду из наших
средстава, треба да се обрате свештенику и онда могу очекивати наше милосрђе. Сва
ова имовина треба сместа да буде враћена хришћанима Вашим посредовањем и без
одлагања. И будући да се зна да су ови хришћани поседовали не само места у којима су
имали обичај да се састају већ и друга која су им припадала по праву заједнице, то јест
цркава, а не као појединцима, све ове ствари које смо законом горе обухватили одмах
ћете наредити да се врате, без икаквог оклевања или нејасноћа, оним хришћанима, то
јест њиховим удружењима и групама, обезбеђујући наравно да наведене радње буду
тако извршене да они који враћају без накнаде, као што смо горе рекли, могу да очекују
надокнаду нашом благонаклоношћу. У свим овим стварима горе реченим треба да се
заложите да се у корист хришћанске заједнице сместа и што делотворније примени овај
закон, како би се нашим милосрђем обезбедио јавни мир. Нека то буде учињено, како
би, као што смо раније рекли, божја милост према нама, коју смо ми у најважнијим
тренуцима искусили, могла, за сва времена, да унапређује и чува наше успехе заједно
са добробити државе. Штавише, како би исказ наше добре воље могли да примете сви,

41
ова санкција треба да буде објављена и у Вашем декрету и проглашена свуда и на
знање свих, да израз наше добре воље не може да се занемари.“110

Црква није нужно захтевала сузбијање паганизма, али је захтевала сузбијање

јереси, погрешног учења које је угрожавало изгледе сваког хришћанина за бесмртни
живот. Пре Константина, епископи су се могли састајати и договарати око ставова вере,
али били су немоћни да спроведу своје одлуке. Легализацијом хришћанства, Милански
едикт је створио неопходне предуслове за царску интервенцију, а Константиново
сазивање црквених сабора да се позабаве донатизмом и аријанством успоставило је
преседан за редовни механизам којим би се та интервенција могла извршити.
Могућност коришћења принудних овлашћења државе за сузбијање јереси увелико је
повећала углед империје у очима хришћана и бискупа и пружила им подстицај да
сарађују. Константин је легализовао хришћанског бога и створио механизам за царево
уплитање у регулисање њиховог култа. На тај начин, Константин је хришћанске
епископе учинио политички релевантним, а њиховим црквама је даровао велику
материјалну и финансијску помоћ чиме им је знатно увећао моћ и друштвени статус.111

Чињеница стоји да је Константин доношењем Миланског едикта почео са

фаворизовањем хришћанске цркве, али то није значило да ће нехришћани под његовом
влашћу бити предмет дискриминације. Ипак, то га није спречило да донесе низ закона
који су постављали ограничења на одређене облике традиционалне религије. Царско
писмо из 318. забранило је практиковање одређених облика магије, али је чињеница да
се у њему прави разлика између „лоше“ магије која се користи за заверу против људи и
„добре“ магије, намењене лечењу или заштити усева. Слично томе, мере издате 319. и
320. године које ограничавају легитимне активности пророка, у складу су са
дугогодишњим царевим забринутостима и страховима о потенцијалној политичкој
претњи коју би прорицање могло да представља.112

Чини се ипак да је Константин схватио да су већина његових поданика, а

посебно сенаторско племство у Риму, били пагани, и избегавао је да их увреди. И даље
је обављао дужност врховног свештеника. Хришћански симболи се у почетку нису
појављивали на његовом новцу. Чувени славолук који је у његову част подигао сенат и

110
А. Смирнов-Бркић, In hoc signo vinces... стр. 89.
111
Drake, A. H. ‘The Impact of Constantine on Christianity’, in: Lenski N. (ed.), The Cambrigde Companion to:
The Age of Constantine, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 111-137. стр. 132.
112
Lee, A. D. ‘Traditional Religions’, in: Lenski N. (ed.), The Cambrigde Companion to: The Age of
Constantine, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 159-183. стр. 171-172.

42
који је завршен 315. године је још један случај. На овом своду нема хришћанских
симбола, а његов језик је верски неутралан.113

У скоро три стотине година свог постојања пре Константина, црква је

периодично била предмет прогона, а у исто време је уживала је независност. Својим
активним ангажовањем у њеним пословима, Константин је лишио цркву те
независности. Аутор Полсандер каже да је Константин себе сматрао не само божански
постављеним владаром света, већ и васељенским епископом, односно васељенским
надзорником и арбитром црквених послова.Такође мисли да је Константин користио
цркву као средство вођења царске политике и наметнуо јој своју царску идеологију.
Његова жеља за слогом и јединством у цркви имала је предност над свим другим
разматрањима. Очигледно је да је црква сада била обавезна да усвоји другачији став
према царству, према царским званичницима и према војној служби. Када су бискупи
преузели неке судске и административне функције, црква је не само подржала него је
постала део система власти. Први хришћани су били скромна и потлачена мањина.
Како је време пролазило, то се постепено мењало и хришћани су се све више могли
наћи међу урбаном средњом класом. У Диоклецијаново време сусрећемо их чак и на
двору и другде у царској служби, како цивилној тако и војној. Али тек под
Константином црква је стекла моћ и богатство.114

Нема сумње да је у прихватању Константинове нове, хришћанске вере, велики

број људи био руковођен вишим мотивима. Било је богатих хришћана и пре
Константина, у хришћанским заједницама било је образованих људи и припадника
виших друштвених класа и, током века пре Константина, њихов број се повећавао. Али
ретко се дешавало да им је припадност хришћанству помогла у стицању положаја у
друштву, богатства или моћи. Сада је, међутим, само припадање тој религији могло да
буде извор привилегија.115

113
A. Hans. Pohlsander, The Emperor Constantine... стр. 26-27.
114
Ibid. 29-30.
115
Џон Макманерс Оксфордска историја хришћанства… стр. 88.

43
 5.2. Константинов однос према паганству

Борба између два цара, Константина и Лицинија, често се описује као верски
рат. Овај опис може са једне стране да се узме као тачан, јер је Константин своју снагу
црпео из хришћанске идеје и хришћанских следбеника, док се Лициније обраћао
паганском делу становништва и рачунао на њихову помоћ. Рат се завршио
Лицинијевим поразом код Никомедије што је за главну последицу имало почетак
вишедеценијског процеса успостављања хришћанства као државне религије. Ипак,
паганска популација царства је и даље била превише бројна да би била занемарена па је
неко време морала да буде толерисана. Одређени култови и праксе се још нису могли
забранити.116 Моје мишљење је да опис сукоба два цара као верског рата није тачан јер
се грађани царства нису поделили нити се политички определили. Оба цара су
поштована од свих.

Имајући у виду да је приношење жртава увек и свуда било показатељ паганског

или хришћанског веровања, почеци пораза паганства се најбоље могу показати у
законодавству које се односи на њих. Жртве које су могле да приносе породице биле су
забрањене још 321. године. Убрзо након тога издат је царски указ којим су укинуте и
државне жртве. Овај декрет је означио и формално напуштање народне, многобожачке
религије као званичне. Када су жртве престале да се приносе, храмови су били од мало
користи, па су још једним царским декретом затворени они храмови који су још увек
били отворени. Држава је напустила своје везе са старим религијама и раскинула са
вековним традицијама. Иако је у наредном периоду било покушаја паганске
рестаурације, они су наишли само на привремени успех.117

Током прве половине своје владавине, Константин није спроводио политику која
би на било који начин дискриминисала присталице традиционалних култова, осим на
начине за које су постојали добро утврђени преседани. Једно од могућих објашњења за
ово је у смислу политичког прагматизма. Током овог доба, Константин је владао само
западном половином царства, а та половина је била мање изложена хришћанству од
источне и у њој се налазила сенаторска аристократија, одувек верна традиционалној
религији; стога не би било политички мудро да Константин предузима било какве

116
Pears, Edwin. ,,The Campaign against Paganism A. D. 324.” У The English Historical Review, Vol. 24, No.
93. 1-17. Oxford University Press, 1909. стр. 15.
117
Ibid. 15-16.

44
поступке на пољу религије који би могли да разљуте значајну нехришћанску
популацију Запада. Година 324. представља прекретницу у Константиновом понашању.
Када је постао једини цар, Константин је верску политику могао да спроводи како је
хтео.118

Иако су нам Константинови ставови и политика према хришћанима довољно

јасно приказани из његових преписака, говора и закона, његова политика према
паганској већини остаје двосмислена и неухватљива. Ниједан аспект Константиновог
односа према паганима није се показао контроверзнијим од тврдње да је он законски
забранио крвне жртве у царству. Ово питање је од очигледног значаја за верску
историју 4. века, пошто су жртве биле централни ритуални чин многих традиционалних
грчко-римских култова и дуго су биле симбол читавог система паганских веровања и
праксе. Историчари који се суочавају са контроверзном тврдњом да је Константин
издао закон против крвног жртвовања били су принуђени да одлучују међу шачицом
тенденциозних, контрадикторних извора. У Животу Константиновом“ Евсевије из
Цезареје изричито наводи да је Константин забранио приношење жртвава и када је
постао једини римски цар након победе над Лицинијем 324. године, а ова тврдња је
поткрепљена доказима о првом постојећем закону против жртвовања који су издали
Констанс и Констанције 341. године, а који алудира на закон против жртвовања који је
у прошлости издао њихов отац Константин. У свом делу Pro Templis, међутим,
Либаније отворено каже да је Констанције II, а не Константин, одговоран за забрану
жртвовања. 119 Међутим, упитна је тенденциозност овог дела као историјског извора.
Либанијевим писањима се увек мора приступати опрезно, јер је он врло убедљив, али и
способан да измени чињенице по свом нахођењу.

Историчари су оклевали да прихвате идеју о Константиновој забрани жртвовања

из два разлога. Прво, дебата се превише фокусирала на доказе из Живота
Константиновог па самим тим другим важним доказима није дат значај који
заслужују. Друго, многи сумњају у општу забрану жртвовања јер би то, по њиховом
мишљењу, било провокативно и политички неизводљиво.120 Са друге стране, Евсевије

118
Lee, A. D. ‘Traditional Religions’, in: Lenski N. (ed.), The Cambrigde Companion to: The Age of
Constantine, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 159-183. стр. 172.
119
Ibid. 127-128.
120
Bradbury, Scott. ,,Constantine and the Problem of Anti-Pagan Legislation in the Fourth Century.” У Classical
Philology, Vol. 89, No. 2. 120-139. The University of Chicago Press, 1994. стр. 120.

45
је веома користан јер је био савременик догађаја и представља нам најважнији извор за
живот и владавину Константина.121

Постоје и други докази који подржавају тврдњу да је Константин издао неку

врсту закона против жртвовања током своје владавине. Први постојећи закон против
жртвовања, који су Констанс и Констанције послали викару Италије 341. године,
алудира на претходни закон који је издао Константин: ,,Сујеверје ће престати; лудило
жртвовања биће укинуто. Јер, ако се неко, кршећи закон светог Цара, нашег оца, и
кршећи ову заповест Нашег милосрђа, усуђује да принесе жртву, претрпеће
моменталну казну.“122

Када су неки умбријски градови тражили да им се дозволи подизање новог

храма, Константин им је дао дозволу, али је наредио да се храм „не загађује замкама
било каквог заразног сујеверја“, односно да не буде приношења крвних жртава.
Непосредно пре свог извештаја о забрани из 324. године, Евсевије тврди да је
Константин забранио царским званичницима да приносе жртве. Евсевије је у изношењу
ове тврдње нејасан, али је вероватно постојао неки вид забране жртвовања упућен
царским званичницима. Обреди жртвовања били су рутински део дужности римских
магистрата, а за хришћанске званичнике то је значило духовно загађење и веза са
демонима. Хришћанским службеницима је сигурно било веома непријатно да
присуствују оваквим паганским церемонијама, па је могуће да је Константин, који се и
сам гнушао таквих призора, покушао да ослободи хришћанске службенике тако што ће
123
забранити вишим магистратурама да приносе жртве. Жртвовање је било, по
Константиновом мишљењу, „у супротности са карактером нашег времена“, а тадашњи
епископи (и световни званичници) су то очигледно требало да знају. Ипак, пагани су
наставили да релативно неометано приносе жртве. Ако су жртве биле незаконите,
зашто се закон против њих није спроводио? Историчари редовно цитирају законе, али
мора се признати да нам прецизна намера и ефекат ових закона често измичу. Често се
истицало, и то с правом, да само понављање закона у Теодосијевом законику указује на
то да они у многим случајевима нису били наметани. Бројни фактори су отежавали
стриктно спровођење закона. Главни разлог је тај што је постојао велики јаз између
цареве воље изражене у царским законима и стварне примене његове воље од стране

121
Ibid. 121.
122
Ibid. 126.
123
Ibid. 130.

46
покрајинских званичника и локалних владајућих елита.124 Гневне оптужбе царева из 4.
века на рачун својих поданичких званичника јасно показују да су непопуларни или
„незгодни“ закони лако могли бити игнорисани на локалном нивоу.125

Под владавинама хришћанских царева сигурно је постојало много чиновника, и

хришћанских и паганских, који су радо хватали и узнемиравали пагане који приносе
жртве, мислећи да ће на тај начин придобити царску наклоност. Али, немамо доказа да
се то икада догодило у 4. веку, осим анегдота о каријери преторијанског префекта,
Кинегија, чији су монаси средином 380-их година порушили неке истакнуте храмове и
малтретирали сељаке у Антиохији. Интересантно је да антипагански закони, насупрот
очекивањима, нису произвели пуно инцидената међу верски мешовитим
126
становништвом царства.

Очекивало би се да се повремено нађу примери побожних званичника који врше

притисак на локалне пагане да поштују законе. Па ипак, нема података о томе да је
неко у 4. веку био кривично гоњен због приношења крвне жртве и нема доказа за
наношење ужасних казни предвиђених овим законима. Чак и када је царева пажња била
усмерена на проблем жртвовања, то не мора да значи да су се закони нужно
спроводили.127

Чини се да царски званичници нису били једини који нису хтели да спроводе
законе против жртвовања. Према мишљењу Бредберија, сами цареви имали недоумице
по овом питању и морамо размотрити могућност да хришћански цареви никада нису
стварно очекивали или намеравали да се њихово антипаганско законодавство
енергично спроводи.128

У прегледу и објављивању закона које су примили, царски званичници су

морали да одлуче колико ће се закон прецизно примењивати у пракси. Њихов задатак је
био отежан због низа фактора. Постојала су честа неслагања између различитих закона
о истој теми, посебно између општих прописа и изузетака од њих који се налазе у
рескриптима који се односе на специфичне ситуације.129

124
Ibid. 132-133.
125
Ibid. 133.
126
Ibid. 134.
127
Ibid. 134.
128
Ibid. 134.
129
Ibid. 135.

47
 Константин је забранио гладијаторске борбе, али када су неки градови Умбрије
поднели петицију да прославе царски култ свечаностима које су укључивале
гладијаторске борбе, цар је пристао. Ово су два закона Констанција II која су можда
издата у року од месец дана један од другог. Први закон представља писмо упућено
градском префекту Рима 1. новембра 346. и тиче се гладијаторских надметања: ,,Иако
се сва сујеверја морају искоренити, ипак, Наша је воља да зграде храмова који се налазе
изван зидина остану нетакнуте и неповређене. Јер, пошто одређене представе или
спектакли циркуса или такмичења потичу из неких од ових храмова, такве грађевине
неће бити срушене, јер се из њих обезбеђује редовно извођење дуго успостављених
забава за римски народ.“130

Месец дана касније, 1. децембра 346. Констанције је послао посланицу

преторијанском префекту Италије и Африке која почиње: ,,Задовољство нам је да се
храмови одмах затварају на свим местима и у свим градовима, а приступ њима је
забрањен како би се свим отпадницима ускратила могућност да почине грех. Такође је
Наша воља да се сви људи уздржавају од жртава. Али, ако би било ко починио било
какав такав злочин, биће погођен мачем освете...“131

Овај други Констанцијев закон типичан је за законе против жртвовања. Законе

сличне овом је боље сматрати као моралне смернице које су осмишљене да упућују и
дисциплинују друштво кроз мешавину опомена и претњи. Њихов циљ је био да створе
атмосферу или климу мишљења у којој би људи сматрали да је „непромишљено“ јавно
приносити жртве, према мишљењу Бредберија.132

У закључку, треба прихватити Евсевијеву тврдњу да је Константин издао

забрану жртвовања у јесен 324. године. Константинова нетрпељивост према крвним
жртвама је очигледна из његовог одбијања да их дозволи у свом присуству и из
његових поновљених осуда у сачуваним посланицама и говорима. Он је, а не његови
синови, јасно иницирао употребу жестоких осуда крвног жртвовања које би прихватали
његови хришћански наследници, и не треба сумњати у његову спремност да поступи у
складу са својим убеђењима забрањујући крвне жртве. Штавише, чињеница да тако
мало знамо о примени закона тешко да је добар доказ да се закон никада није догодио.
Закони против жртвовања су генерално састављане као смернице за пут ка добром

130
Ibid. 135-136.
131
Ibid. 136.
132
Ibid. 137.

48
моралу, које су имале за циљ да створе атмосферу у којој су пагани морали да буду у
константном страху и неизвесности уколико су желели да практикују своје древне
обреде. Закони су „усуђивали“ пагане да спроводе традиционалне церемоније, а
пагански извори потврђују да је приношење жртава под хришћанским царевима
захтевало „храброст“ и „одважност“. 133 Али, чини се да су и цареви и њихови
званичници били опрезни у примени таквог контроверзног закона, посебно ако би то
могло да изазове неочекивани преокрет. Константинов закон је у великој мери
заборављен, вероватно зато што су малтретирање пагана и пљачкање њихових светиња
озбиљно започели тек са доласком Констанција на власт, али не треба сумњати да је
први од закона против жртвовања дело цара Константина.134

5.3. Црквени сабори Константиновог времена

Цар Константин је 314. године сазвао сабор на западу у граду Арлу како би се
решила донатистичка контроверза135 у северној Африци. Био је то релативно велики
сабор са тридесет три епископа и многобројним припадницима нижег свештенства.
Сабор је одлучио да донатисте прогласи шизматицима и затвори њихове цркве. Поред
тога, издата су и двадесет два канона која су послата папи Силвестеру. Арл је био први
западни сабор који није пријавио да су лаици учествовали у његовом раду. Сабор у
Арлу може се посматрати као прекретница на путу који је довео до тога да сабори
постану скупштине у којима је воља свештенства представљала једини легитимни
извор канонских норми.136

У овом раном периоду већа су се чешће састајала на Истоку. Године 314.

епископи из градова који су били под утицајем антиохијске цркве окупили су се у граду
Анкири. Сабор је издао двадесет пет канона који су се бавили разним новијим
проблемима, као што су дисциплина свештенства, отуђење црквене имовине, чедност,
зверство, прељуба, убиство и магија. Епископи су очигледно покушавали да реше

133
Ibid. 139.
134
Ibid. 139.
135
Сукоб је настао због именовања новог епископа Картагине, Цецилијана кога је рукоположио извесни
Феликс. За време Диоклецијанових прогона Феликс је важио за традитора, јер је учинио све што се
Диоклецијановим едиктима тражило. Због тога је 70 афричких градова одбило да призна Цецилијанов
избор и као свог кандидата истакло Мајорина. Његови противници су хтели да епископ постане
Марјорин, кога ће наследити Донат. Цар је у овом сукобу стао на страну Цецилијанових присталица.
Преузето из књиге Мирославе Мирковић Позно Римско царство... стр. 132.
136
Pennington, K. ‘The growth of church law’, in: A. Casiday and F. W. Norris (eds.), The Cambridge History of
Christianity: Constantine to c600, Cambridge: Cambridge University Press, 2008, 386-403. стр. 391.

49
различите проблеме који су били присутни у различитим источним црквама. Каснији
сабори су наставили ову праксу несистематског законодавства, никада не покушавајући
да произведу свеобухватан скуп норми који би важио за све хришћанске заједнице.137

Између 315. и 319. године одржан је још један сабор у Неокесарији, хришћанској
заједници источно од Анкире близу Црног мора. Опет није направљен никакав
систематски скуп норми. Канони су покривали случајне теме. Одлучено је да
свештеници не смеју да се венчавају после хиротоније, прописана је епитимија за
бигамију, труднице се не смеју искључивати из крштења, прописана је минимална
старост свештеника која је износила тридесет година и ограничен број ђакона у једној
заједници на седам. Иако се ова два раноисточна сабора никада нису сматрала
васељенским, њихови канони су прихваћени као нормативни и касније су стављени у
многе канонске збирке истока и запада.138

После победе над Лицинијем 324. године, Константин је одлучио да одржи

царски сабор на Истоку како би решио доктринарне контроверзе које је покренуло
учење Арија, презвитера из Александрије. Убрзо након тога, јуна 325. године, око 250
епископа се окупило на Константиновом сабору у Никеји, граду у Битинији. Било је
присутно само неколико западних свештеника јер се проблем тицао првенствено
источног дела царства. Сабор је на крају прокламовао не само Симбол вере, већ и
двадесет канона.139

Двадесет канона Никејског сабора на крају су постали универзалне норме у

хришћанској цркви. Чини се да третирају насумичне теме, али фокус је на црквеној
дисциплини и структури и организацији цркве. На пример, евнуси који су се
добровољно кастрирали искључени су из свештенства. Такође, забрањено је брзо
напредовање преобраћеника у хијерархији, како би катихумени имали време тестирања
пре него што постану свештеници и епископи. Ово правило је касније измењено како
би се омогућило да новокрштени хришћани буду уздигнути у свештенство у
случајевима хитне потребе. Епископима, свештеницима и ђаконима није било
дозвољено да живе са женама осим ако нису у сродству са њима, а свештенство се није
смело бавити зеленашењем.140

137
Ibid. 391.
138
Ibid. 391.
139
Ibid. 391-392.
140
Ibid. 392.

50
 Канони од 4. до 6. предвиђају структуру цркве која је паралелна са
провинцијском организацијом Римског царства. Канон 6 потврђује ауторитет
александријског епископа над епископима Египта, Либије и Пентапоља. Епископи и
свештенство су морали да остану у црквама у којима су рукоположени. Епископи су у
раној цркви премештани врло ретко. Епископ никада није могао бити постављен за
папу у раном Средњем веку јер би сам његов одлазак у Рим прекршио саборни канон.
Од свих норми које је установила рана црква, забрана премештања епископа једна је од
ретких коју је каснија црква потпуно одбацила.141

Сабором у Никеји је председавао Константин лично. Цару је у интересу пре

свега било мирно разрешење сукоба и наступао је као посредник између
неистомишљеника позивајући их на слогу. После жучних расправа изгласан је Симбол
вере, по коме је Син сматран за једнакосушног 142 Оцу. Арије, који је тврдио да Син и
Отац нису једнаки, са неколико својих присталица прогнан је у Илирик а његови списи
су спаљени. После осуде Арија свим црквама је била издата наредба да се његови списи
спале.143

Решено је и питање Мелетијеве јереси. Мелетије је био епископ египатског

града Ликопоља и био је против примања назад у цркву оних који су у време
Диоклецијанових прогона поклекли. Одлучено је да се он и његове присталице издвоје
у посебну заједницу. Сабор их није осудио, већ им је дозволио да задрже епископску
столицу, али без права да рукополажу и бирају нове свештенике. Након три месеца
Сабор је закључен. Извештај о његовим одлукама послат је свима који нису могли да
присуствују.144

Никејски сабор је из још једног битног разлога био својеврстан преседан. Од

сада се цареви отворено мешају у теолошка питања и имају великог утицаја на
дешавања у цркви. Ова пракса је настављена у наредним деценијама, па и вековима. Од
4. века хришћани постају све битнији чинилац у Риму и цареви су морали пажљиво да
регулишу њихов правни статус схватајући да је то једини начин да се очува мир.
Световна и духовна власт се од овог периода наслањају једна на другу, допуњују се и

141
Ibid. 392.
142
Уведен је грчки појам хомоусиос у значењу „исте суштине“ у односу Оца и Сина, па се присталице ове
доктрине у току аријанске кризе називају хомоусијанци.
143
А. Смирнов-Бркић. In hoc signo vinces... стр. 106.
144
Ibid. 106-107.

51
помажу, а овакав вид устројства између цркве и државе ће обележити читав Средњи
век.

Одређивање хришћанског учења пратила је институционализација. Још од самог

почетка је у градским центрима у којима су биле успостављене хришћанске заједнице и
око њих настајала црквена организација, а Никејски сабор је дао свој печат црквеној
структури у настајању – мрежи градских епископија, груписаних у архиепископије на
чијем је челу био архиепископ, обично у престоници државне провинције.
Свештеничка организација је на тај начин опонашала устројство грађанских власти,
иако не у потпуности и најмање у областима у којима римски систем градова и
градских територија није био у потпуности изграђен. Настанак ,,црквених општина“ на
територијама под надлежношћу епископа одвијао се, међутим, знатно спорије, касније
и нередовније, јер је зависио од продирања хришћанства у сеоске области.145

Овде би требало напоменути и значај који су добили епископи почев од

Константиновог времена. Он је од њих сада очекивао да делају као једине судије и
арбитри y парницама између хришћана, пa чак и између хришћана и нехришћана.
Нормална грађанска парница постала je неприуштиво скупа. Зато je епископ, који je
међу верницима већ уживао углед судије кад je y питању грех, брзо постао омбудсман
читаве локалне заједнице. Осим тога, царске залихе хране и одеће даване свештенству
за расподелу сиромашнима претвориле су оштро унутра окренуту бригу верника једних
према другима y нешто налик јавном систему здравствене заштите, осмишљеном да
умањи и надзире градску сиротињу y целини.146

Наведени црквени сабори, међу којима је свакако најзначајнини васељенски у

Никеји, су битни из још једног разлога. Поред доктринарних питања о којима се
дискутовало, ови сабори су означили почетке везивања црквеног права са римским
правним системом. По овим примерима видимо да су црквене власти имале тежњу да
се организују попут римске државе. Истини за вољу, црквене личности тога времена
нису ни знале за неки други начин управљања већим институционалним целинама сем
римског, али пошто је он свакако био веома ефикасан, водеће хришћанске личности су
одлучиле да он послужи као пример црквеној администрацији. Патријаршије,
митрополије и епархије су биле еквивалент хијерархијској организацији Рима тог доба;

145
Џ. Макманерс, Оксфордска историја хришћанства... стр. 100.
146
П. Браун. Успон хришћанства на Западу: Тријумф и разноликост… стр. 107.

52
префектурама, дијецезама и провинцијама. Црквена лица су такође видела од римске
државе да своја локална питања треба да решавају на локалном ниву. Као што, на
пример, један сељак из Египта није могао да иде лично код цара и износи му своје
проблеме, тако ни припадници нижег свештенства нису могли да иду код патријарха,
већ су своје проблеме износили надлежнима из њихове локалне заједнице. Цареви 4.
века су скоро увек присуствовали црквеним саборима, и по томе се види да је црквеној
организацији требала подршка у виду царског ауторитета, јер је сматрала да ће на тај
начин њене одлуке и прописи имати правну важност. Наравно, и царевима је
одговарала оваква улога јер су због тога имали могућност да директно утичу на
црквену политику, а пошто је црква имала све већи и већи утицај на друштво, ова улога
је била неизмерно значајна.

5.4. Организација ране цркве и постанак црквеног права

Рани хришћани су формирали бројне мале, независне заједнице, уједињене

везама заједничких интереса, веровања и непрекидног одржавања односа. Иако је
већина њихових чланова потицала из скромнијих слојева друштва, они никако нису
били ограничени само на ниже сталеже. У својој организацији ове заједнице су све биле
истог типа, налик на римске верске колегијуме, али су локалне варијације биле
уобичајене. Сваком црквеном заједницом руководио је одбор, чији су чланови понекад
називани старешинама (презвитерима), а понекад и надзорницима (епископима). Њима
су помагали ђакони, које је, као и њих саме, бирала скупштина којој су припадали.
Функције епископа биле су пре свега административне, између осталог укључујући и
бригу о фондовима удружења, бригу о сиромашнима и онима који су сами. Такође су се
бринули о дисциплини међу члановима заједнице. Ђакони су били потчињени
епископима и помагали су у верским службама и општој управи заједнице.147

Међутим, пре укидања принципата ова лабава организација била је потпуно

измењена као резултат сепаратистичких тенденција међу самим хришћанима и све
већег званичног угњетавања којем су били изложени. Ова организација је постала
централизована у рукама епископа, сада као представника заједнице хришћана.148

147
Arthur Е. R. Boak, . A history of Rome to 565 AD. New York: Macmillan, 1921. стр. 373-374.
148
Ibid. 374.

53
 У раној цркви су се врло брзо формирала поменута три чина - епископ,
презвитер и ђакон, али до 2. века нема поуздане потврде о њиховим надлежностима ни
начину постављања. Према црквеном предању, Исус је својој цркви оставио кључеве
царства небеског, то јест овластио ју је да пресуђује у споровима и да доноси пресуде у
случајевима заблуделих појединаца. Првонастала црква у Јерусалиму, у апостолско
доба, имала је једног старешину у виду Јакова, брата Исуса. Но, убрзо се почело
сматрати да је нормално да један човек буде први међу једнакима, односно да поједнац
може да оснује заједницу око свог дома. Титула епископа односила се и на особне коју
су које су носиле назив презвитера. У Делима апостолским именица презвитер се често
користи у множини а епископ у једнини, што указује да је једна особа стекла положај
са ког је могла да управља верским питањима. Основни задатак првих презвитера није
био да проповедају или руководе церемонијама, већ да саветују епископе.149

Чини се да је до појаве ,,самоуправних“ епископа у неким областима и

градовима долазило брже него у другим. Епископ и његово свештенство били су
очигледан пример континуитета хришћанске заједнице, јер је вођена брига о њиховом
правовременом наслеђивању. Епископ је представљао своје вернике на рукополагању
епископа у суседним црквама. Такође је обављао међуцрквену преписку, крштавао је и
припремао евхаристију. У вези са начином произвођења свештеника, у првим
текстовима говорило се о молитиви и полагању руку чиме се преносило својство
прикладно том звању. У то најраније доба рукоположеним особама нису давани
никакви симболи звања, а ни свештеници нису имали никакву посебну одећу. Од
свештеника се једино захтевало да им одећа буде чиста. До 3. века је постало
уобичајено, бар за неке свештенике у неким местима, да носе белу или црну одећу.150

Изразито својство раних хришћанских заједница је било да су градске и да су се

споро шириле међу сеоско становништво. Народ је бирао свог епископа, али како је
њихова заједница била део опште цркве, били су им потребни пристанак и рукопо
лагања суседних епископа. Избори за епископа се нису увек одвијали мирно, нарочито
ако је између групација постојала нетрпељивост. Народно гласање подразумевало је да
су се супарничке групације жестоко залагале за своје кандидате. Повремено је долазило
до ситуација да су само два епископа вршила рукополагање, иако се сматрало да је

149
Џ. Макманерс. Оксфордска историја хришћанства: Од настанка до 1800. године. (превео са
енглеског Ђорђе Трајковић). Београд: Clio, 2004. стр. 47-48.
150
Ibid. 48-49.

54
тројица минимум и сви локални епископи су могли доћи у обзир. Како би спречио
пристрасности при постављењима, Константин Велики ће на Првом васељенском
сабору дати епископу архиепископије, тј. државне провинције право вета.151

Сложена питања, као што је несагласје око Ускрса, захтевала су размену

мишљења епископа. ,,Синод“ или на латинском concilium – сабор (данашња разлика у
значењу по којој је синод нижег ранга од сабора тада није постојала), постао је главни
начин усаглашавања мишљења и доприносио је држању слободоумно оријентисаних
појединаца под контролом. У 3. веку је овај систем дао толико добре резултате, да су се
епископи састајали не само када је доба кризе, већ редовно једном годишње, обично
између празника Ускрса и Духова. Очекивало се да се о кључним питањима верског
учења и канонског закона њихове одлуке доносе једногласно. 152

Цркве у великим градовима попут Рима сакупљале су средства за издржавање

свештенства, које је на почетку плаћано на основу удела у укупном месечном износу
прихода од верника, као и веома сиромашног или потлаченог становништва.
Непостојање новчане помоћи пре доба Константина Великог значило је да су богатији
хришћани имали огроман утицај на локалне хришћанске заједнице, што је у избору
новог епископа могло да буде одлучујуће. Но, брига о сиромашнима је и даље био
главни задатак епископа. Римско царство није било држава општег благостања и пре
настанка хришћанства брига о сиромашнима на Западу (за разлику од Истока) била је
ретка. Хришћани су настојали да заштите оне који су били без средстава за живот или
оне који су изгубили свој друштвени положај и имовину попут удовица и сирочади.
Обезбеђивали су смештај болеснима и бринули се о новорођенчадима. На пример,
средином 3. века римска црква је прехрањивала 155 црквених званичника различитог
ранга и више од 1500 удовица и особа у оскудици. Дуго је постојала сагласност о томе
да у давању помоћи црква не сме да показује пристрасност према својој заједници, већ
да једини критеријум треба да буде стварна потреба.153

Црквена средства коришћена су у посебним случајевима и за откуп

хришћанских робова, али црква није имала општи програм укидања ропства.
Хришћанским проповедницима било је дозвољено проповедање да је погрешно да

151
Ibid. 49-50.
152
Ibid. 52-53.
153
Ibid. 53-54.

55
појединац влада другим у тој мери да овај буде његово законско власништво и да може
да буде купљен за много мање новца него што богати дају за тркачког коња.154

Црквом је у теорији управљала већина гласова њених епископа у сабору. Овакав

облик владавине започео је крајем 2. века и институционализован је тек у време
Никејског сабора. Одлуке је требало доносити када се епископи окупљају на
васељенским саборима: већина епископа припадала је цркви. За разматрање
доктринарних питања и дисциплине, међутим, сматрало се да је неопходна епископска
хијерархија (политичка структура Константинове тетрархије је можда била узор за
црквену хијерархију у раном 4. веку).

Међу епископима у оквиру римских провинција је временом почела да се ствара

разлика. Једни су били утицајнији од других, и тако је настао почетак формирања
институције митрополита. Убрзо би се један од ових утицајнијих епископа унутар
провинције издвојио као први међу једнакима, али његов положај у црквеној
хијерархији није био легализован и назначен. То се променило на Првом васељенском
сабору у Никеји, када се у четвртом канону први пут помиње званичан положај
митрополита и истовремено се обзнањује његов виши ранг у односу на епископе. Овај
канон је учинио митрополита најважнијим црквеним лицем римске провинције
(погледати у прилозима први наведени канон са овог сабора). У надлежности
митрополита било је, између осталог, сазивање провинцијских сабора, брига о
упражњеним седиштима, учвршћивање дисциплине.155

Што се свештенства тиче, оно није било само посредник Божје речи и светих
тајни већ је, у име својих верника, вршило и друштвене функције. Иако је црква и даље
признавала осуду зеленашења у Старом завету (нарочито кад би људи малог иметка
узимали зајмове за које су јемчили својим кућама или малим поседима, а који су им на
крају силом одузимани), чак је и свештенство било вољно да даје зајмове хришћанским
трговцима. Никејски сабор забранио им је да узимају годишњу камату већу од 12%.

5.5. Константинови синови

154
Ibid. 54.
155
Cross, F.L. and Livingstone, E.A.(eds.) The Oxford dictionary of the Christian church. Oxford: Oxford
University Press, 1997. стр. 1081.

56
 Константин је умро 22. маја 337. године. Четири недеље након његове смрти
издат је царски указ којим су сви прогнани епископи враћени у своје епископије. Ово
наређење је дошло од сва три цара, али га Констанције није спроводио на својим
територијама. Атанасије Александријски каже да је одлука о повратку епископа
заједничко дело Константинових синова, али он не цитира званични закон који би
његово мишљење потврдио. Уместо тога, Атанасије цитира приватно писмо препоруке
које је Констанције написао хришћанском народу Александрије 17. јуна 337.156

Законодавство Константинових синова поновило је и развило правне одредбе

њиховог оца. У закону објављеном 339. године Јеврејима је поново било забрањено да
купују робове који нису били Јевреји. Такви робови би им одмах били одузимани. Ако
би Јеврејин обрезао роба, он би му био одузет, а њему би следила смртна казна. Иако је
едикт био сличан Константиновом закону објављеном само четири године раније, сада
се за обрезивање нејевреја предвиђала смртна казна. Такође, Јеврејину је одузиман роб
нејеврејин чак и ако није био обрезан. 157 Други декрет је наређивао да жене
преобраћенице у јудаизам, које су раније радиле за царске ткачнице, буду враћене у
радионице. Јевреје који су хришћане превели у јудаизам чекала је смртна казна. На
крају, 353. године, Констанције је издао закон о конфисковању имовине хришћана који
су примили јудаизам.158

Констанције се у Сирмијуму, где је често дуже боравио због ратова на дунавској

граници, интензивно бавио и проблемима хришћанске цркве изазваног сукобом
присталица Аријевог учења и никејске доктрине. Хришћанска религија од Никејског
сабора постаје ствар државе и цар узима активног учешћа у теолошким расправама.
Сабор у Никеји је продубио разлике и допринео даљој, јасној поларизацији на две
струје, од којих је она која је заступала теорију хомоусије 159 била прихваћена као
правоверна док је друга, теорија хомојоусије, била проглашена за јеретичку и њене
присталице су екскомунициране по одлуци цркве и прогнане по одлуци цара. Цар, прво
Константин, а потом и његови наследници, у свему су учествовали, интервенисали и
одлучивали. Ово се нарочито може рећи за Констанција II. У верској политици стара
156
Barnes D. Timothy. Athanasius and Constantius: Theology and Politics in the Constantinian Empire.
Cambridge: Harvard University Press, 1993. стр. 34.
157
Куган Д. Мајкл. Оксфордска историја библијског света. (превела са енглеског Данијела Стефановић).
Београд: Clio, 2006. стр. 663-664.
158
Ibid. 664.
159
Теорија хомоусије је заступала мишљење да Бога и Исуса чини иста суштина па је самим тим блиска
никејском учењу, док теорија хомојоусије каже да Бога и Исуса чини слична суштина, што је став близак
аријанском веровању.

57
паганска религија је маргинализована. Њен утицај на широке народне масе слаби. У
аристократским круговима оданост традиционалној римској религији није више питање
уверења, већ опредељења за културу прошлости са великим именима у говорништву,
поезији и филозофији. Закони Констанса из 341. године против пагана и наредба о
затварању паганских храмова и забрана приношења жртава нису у пракси
примењивани, па нису имали никакав одјек. Сукоб ће се у следећим деценијама
продубити и заоштрити, јер се Аријеве присталице нису помириле са поразом који су
претрпели у Никеји. Идеолошки спор се распламсао у време Констанција делом и због
тога што се цар определио за Аријеву верзију о природи Светог Тројства.160

У сврху решавања овог теолошког спора сазван је сабор у Сердики. Датум овог
значајног црквеног скупа није поуздано утврђен, али је углавном прихваћена 343.
година. Август Констанс се надао да ће овај сабор успоставити јединство цркве,
међутим, скуп се одмах на почетку поларизовао. Иако у теолошким питањима није
дошло до договора између две струје, концил је донео 24 канона, којима се регулисала
дисциплина у цркви, ординација епископа, правила сахрањивања у граду, суђење
црквеним лицима и друго. Од посебне важности је било питање рукоположења
епископа. Сабор у Сердики се бавио и питањем празновања Ускрса. Датум празника
требало је у будућности да одређују цркве у Риму и Александрији. Сабор је признао и
формално првенство епископу Рима у случају осуде епископа, као поглавару једне од
најстаријих хришћанских цркава коју је основао Свети Петар. Подела између источног
(аријанског) и западног (никејског) епископата се јасно показала на сабору и довела до
прве шизме у оквиру хришћанске цркве, чије замишљена граница је ишла између
Илирика и Тракије.161

После битке код Мурсе (351) Констанције је провео два месеца у Сирмијуму, и
за то време се интензивно мешао у сукоб између ортодоксне цркве и аријевске јереси.
Са доласком Констанција на власт аријанизам улази у нову фазу. Сирмијум ће у
следећим годинама постати центар црквене политике у којој је цар био доминантна
фигура. У годинама владе цара Констанција у Сирмијуму одржана су четири синода и
остварена је, истина краткотрајна, победа аријанства. Овде би било значајније
поменути илирске епископе, Констанцијеве главне саветнике по питању вере, него

160
Мирковић, Мирослава. Позно Римско царство: Од Диоклецијана до Теодорикова освајања Италије
284-493. Београд: Службени гласник, 2016. стр. 152-153.
161
Ibid. 154-156.

58
говорити детаљно о фотинијанству. Ту је рођена и нова јерес, везана за име епископа
Фотина, теолога који је имао главну улогу у догађајима после сабора у Сердики, а
битно је утицао и на даљи ток аријанске кризе.162

Фотин, ђакон пореклом из Анкаре, у својим учењима је умањивао божанску

природу Христа. Стекао је пуно присталица, али и пуно непријатеља. Његова учења су
осуђивана на четири сабора. Први пут га је осудио сабор у Милану 347. године у
присуству цара Констанса и делегата из Рима; на другом синоду у Милану поново је
осуђен, као и на наредна два. Чак и поред тога, Фотин је успевао да се одржи на месту
епископа сирмијског због велике подршке локалног становништва. Због тога је у зиму
351/352 Констанције био принуђен да сазове још један синод који је за циљ имао да
уклони Фотина. На крају заседања Констанције је наредио његово прогонство. Фотин
никада није рехабилитован. Поново га је прогнао Валентинијан 364. године, и Фотин
умире у прогонству петнаест година касније. Међутим, његово учење је имало
присталица у Сирмијуму и у наредним деценијама, па ће папа Иноћентије 409. године
опоменути градског епископа Лауренција на опрезност када је у питању фотијанска
пропаганда.163

У Сирмијуму су се током педесетих година одржала четири сабора. Саборе је

организовао Констанције и циљ му је био да нађе компромисно решење између
доктринарних разлика никејског и аријанског веровања. На прва два сабора су усвојена
проаријанска учења. На трећем ипак долази до преокрета. Тада је усвојена Трећа
сирмијска формула која је означавала повратак никејској вери, што је био повод за
одржавање новог сабора идуће године.164 Овај, четврти сабор, се уствари одржао у три
различита места: Ариминију, Ники и Селеукији. Већ је сама сецесија сабора показивала
колико је дубоко било фракционисање теолошких струја и колико је у том тренутку
далеко био компромис међу њима. 165 Ипак, на крају је пронађено лабаво решење
између две струје. Битно је напоменути да су од тада никејски и аријански епископи
наставили да заседају одвојено, а да је цар и даље остао највиши судија у црквеним

162
Ibid. 157.
163
Ibid. 157-158.
164
Ibid. 158-159.
165
Смирнов-Бркић, Александра. Религијска слика римске провинције Pannonia Secunda у 4. веку нове ере:
Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, 2015. стр. 274-275.

59
споровима. Међутим, Констанције је, због природе својих личних убеђења, и даље био
наклоњенији аријанској страни до краја своје владавине.166

Све хришћанске теолошке расправе и размимоилажења ће, барем на кратко,

бити остављена по страни када на власт дође Констанцијев наследник.

166
Мирковић, Мирослава. Позно Римско царство: Од Диоклецијана до Теодорикова освајања Италије
284-493. Београд: Службени гласник, 2016. стр. 160.

60
 6. Између Констанција II и Теодосија
6.1. Јулијан Отпадник167 - Покушај рестаурације паганства

Јулијанов однос према религији најбоље илуструје Амијан Марцелин:

,,И мада je Јулијан још од раног детињства био склон да поштује богове, што je
више растао, горео je ватреном жељом за тим. Ипак je, плашећи се много чега, вршио
обреде и све што je било с тим у вези, кришом, колико год je то било могуће. Но, кад je
успео отклонити свој страх, схватио je да je дошло време да слободно чини шта хоће и,
откривши тајне срца, одлучио je да јасним и изричитим наредбама отвори храмове и
примакне жртве олтарима, како би се обновило поштовање богова. Па да би оснажио
учинак својих наредби, позвао je у двор хришћанске великодостојнике, који се
међусобно нису слагали и народ, такође подвојен, и учтиво их саветовао да умире своју
неслогу и да свако, без икакве забране, слободно исповеда своју веру. To je тако
спроводио упорно да je са слободом расла и неслога, тако да се касније неће плашити
једнодушности народа; a знао je да ниједна звер не мрзи толико људе, колико je већина
хришћана нетрпељива међусобно.”168

Одмах након што је ступио на власт, Јулијан је прокламовао верску слободу и

наредио је обнављање храмова. Сви они који су раније употребили грађевински
материјал од ових храмова за каменоломе, или су га користили за изградњу сопствених
кућа, морали су сада да га врате. Хришћанско свештенство је највише трпело током
Јулијанове владавине; једна од мера је била да сахране више не смеју да се одржавају
дању, већ ноћу, што је било против правила тадашњих хришћанских обичаја. Такође,
право слободног транспорта и употреба гостионица, коња и мазги на терет државе које
је важило још од Константина Великог, сада је укинуто.169

Још је био суровији Јулијанов едикт у ком је стајало да је сада хришћанским

учитељима забрањено да изучавају паганске ауторе са својим ученицима. То је
аутоматски значило да учитељи морају потпуно да прекину са едукацијом јер се велики

167
Отпадником ће га прозвати каснија хришћанска историографија.
168
Амијан Марцелин. Историја. Превела Милена Милин. Издавачка кућа ,,Просвета“. стр. 255.
169
E. Capps, T.E. Page, W.H.D. Rouse. (eds.). The works of the emperor Julian: Volume III. London:
Heinemann, 1913. стр. 17-19.

61
део тадашњег учења заснивао на делима паганских песника, филозофа и историчара.
Овакве реформе је осуђивао чак и Амијан Марцелин, по опредељењу паганин.170
Према Јеврејима је водио добронамерну политику. Ослободио их је одређених
пореза, а чак им је обећао да ће им обновити храм у Јерусалиму и да ће им овај град
вратити. Са изградњом храма се започело, али је она убрзо прекинута. Можемо само да
нагађамо због чега. Једна од могућности је да је грађевину је разорио земљотрес или је
Јулијан једноставно одустао од његове изградње због припрема за будући сукоб са
Персијом.171

Пре него што ће поћи у поход на Персију, Цар је одлучио да проведе неко време
у Антиохији. Антиохија је била претежно хришћанска и њени су се становници
отворено ругали Цару и његовим реформама. Ако је судити по овом његовом искуству
из Антиохије, могли би да кажемо да његове паганске реформе нису биле добродошле у
баш свим деловима Царства и да је постојао велики број хришћана који су отворено
проповедали своју веру.172

Јулијан је хтео да забрани хришћанским учитељима да предају, осим ако се не

одрекну своје вере. Са друге стране, хришћански савремени извори говоре о томе да
Јулијан никада није хтео крваво да се разрачуна са хришћанима. Цар је давао бољи
третман градовима чије је већинско паганско становништво, док су градови са
хришћанском већином били занемарени. Те градове Цар никада није посећивао,
одбијао је да прима њихове посланике или чује њихове примедбе. Историчари данас
воде дебате о томе како се Јулијан обрачунавао са хришћанима и ту постоје разлике у
мишљењима, али је став већине да великог физичког насиља према хришћанима није
било, али и да је јасно фаворизовање пагана у том периоду.173

Августа 362. године Цар је интервенисао у сукобу између хришћана и пагана у

граду Бостри где су и једни и други чинили по половину укупног становништва. Стао је
на страну пагана против хришћанског бискупа Тита и осталог свештенства. Јулијан их
је оптужио да подривају сукобе у граду и да не поштују едикте које је донео. За време
Јулијановог претходника, Констанција, многа села са хришћанском већином су била
потпуно уништена и расељена. За време Јулијанове владавине се није догодило ништа

170
Ibid. 19-20.
171
Ibid. 21-22.
172
Ibid. 22-24.
173
Teitler, C. Hans. The last pagan emperor: Julian the Apostate and the war against Christianity. Oxford,
Oxford University Press, 2017. стр. 64-70.

62
слично томе. Напротив, изгнаници су се поново вратили у своја села а имовина им је
враћена.174

Хришћани нису увек пасивно посматрали овај узлет паганства. Забележен је

случај у ком су три хришћанска становника града Мерус упали у новоизграђено
паганско светилиште и изломили све унутра. Најпознатија статуа која је била узрок
тензија између хришћана и пагана је била Аполонова у Дафни. Њу је израдио вајар
Браксис у 4. веку пре нове ере и била је истих димензија као Зевсова статуа у Олимпији
аутора Фидије. Током ноћи октобра 362. године статуа и део храма су изгорели.
Хришћански савременици, као што је Јован Златоусти, су сматрали да је пожар изазвао
удар грома. Јулијан је наравно био потпуно другачијег мишљења и за избијање пожара
је окривио хришћане. Цар је наредио да се поводом тог питања спроведе истрага, а док
се чекао исход, затворио је велику цркву у Антиохији.175

Податке о овом догађају такође нам доноси Амијан Марцелин:

,,Двадесетдругог октобра (362), огромни Аполонов храм у Дафни - којег je

подигао онај бесни и дивљи краљ Антиох Епифан - заједно са кипом, копијом Зевса
Олимпијског у истој величини, изгорео je у изненадном пожару. Срџба због
неочекиване пропасти овога храма, у страшном удесу, довела je цара дотле да je
заповедио да се изврши истрага, строжа од уобичајене, и да се затвори већа црква у
Антиохији. Јер, подозревао je да су то учинили хришћани, подстакнути завишћу, кад су
видели да се око тог храма против њихове воље гради сјајан перистил. A причало се,
мада најтишим шапатом, да je светилиште спаљено из следећег разлога. Кад je философ
Асклепијад једва стигао до тог предграђа да би видео Јулијана, ставио je мали сребрни
кип небеске богиње, који je обично носио са собом, пред ноге великог кипа и
запаливши, пo обичају, свеће, отишао je. Одатле су усред ноћи, кад никог није било ко
би притекао у помоћ, полетеле варнице, и захватиле старо дрво. Појачана сувим
стварима, ватра je запалила све што je могла, мада се налазило на великој висини. Te
године, баш кад je почела зима, дошло je до застрашујуће несташице воде. Пресушили
су неки потоци и извори, пре тога богати обилним приливом воде; ипак, касније су се
сви обновили. A другог децембра, баш у предвечерје, земљотрес je срушио остатак
Никомедије, као и прилично велик део Никеје.”176

174
Ibid. 139-141.
175
Ibid. 79-80.
176
Амијан Марцелин. Историја. стр. 270.

63
 Иако је владао непуне две године, Јулијан је умногоме могао да промени ток
историје Рима, али и читавог света је успео у својој намери да искорени хришћанство,
питање је у којем би се правцу потоњи средњи век развијао, па самим тим и савремено
доба. На срећу или на жалост, Јулијан није успео да спроведе своје епохалне реформе
које би уздрмале читав антички свет, као што је то на пример урадио његов стриц
Константин Велики са оснивањем Константинопоља. О природи његове личности се
воде расправе и данас, али се сви историчари слажу у томе да је Јулијан био можда
најплодоноснији писац којег је Рим имао, а можда и читав стари свет. Његов значај се
огледа и у томе што се за његов живот не интересују само историчари, већ су ту и
песници, писци, драматурзи, филозофи и многи други.

6.2. Јовијан, Валентинијан I и Валенс

Јулијанов наследник Јовијан ће вратити хришћанској цркви имовину коју је

Јулијан поклонио паганским храмовима. Јовијан није хтео да се меша у спорове међу
хришћанским фракцијама, али је био приморан на то. На пример, када је дошао у
Антиохију, морао је да одлучи који епископ ће преузети упражњено епископско место
у овом граду. Јовијан умире на путу до Константинопоља фебруара 364. године.177

Валентинијан I и Валенс су били различитих верских опредељења, при чему

Валенс не само да потврђује аријанска веровања, већ и прогони хришћане никејског
убеђења, док је Валентинијан I био присталица никејског учења. Међутим, у неким
аспектима, браћа су деловала јединствено у оквиру религиозног законодавства.
Обојица су забрањивали магијске праксе, штетне молитве и приношење ноћних жртви.
Са друге стране, оба цара су такође наставила да носе паганску титулу pontifex maximus.
Цареви су се представљали као толерантни према паганизму, иако је питање да ли су
такви били и њихови званичници. 178 Имамо пример Максимина, Валентинијановог
представника у Риму, који је наставио са дивљачком окрутношћу против свих оних
који су проглашени кривим за практиковање злочина магије, што се посебно односило
на римску аристократију. Пророци су спаљивани живи, док су њихови саучесници
бивали претучени на смрт. Управо су у ово време власти браће оваква и слична

177
Hugh Elton, The Roman Empire In Late Antiquity: A Political And Military History, Cambridge University
Press, 2018, стр. 120.
178
Leslie, Joel. Between panegyric and history: Literary representations of the Emperor Valentinian I (364-375).
Glasgow: University of Glasgow, 2019. стр. 183.

64
сујеверја по први пут званично означена као паганска, односно као сељачка религија,
јер је у градовима скоро потпуно изумрла и опстајала је само у селима.179

Под Валентинијаном I и Валенсом, многобошци Царства су углавном били

остављени да у миру воде своје послове. Храмови су наставили да се граде и
обнављају, пагански свештеници су наставили да се баве мистичним култовима, а
пагански званичници су наставили да служе у администрацији нових хришћанских
царева. Валентинијанова одлука да задржи традиционалну паганску титулу pontifex
maximus и његово одбијање да уклони олтар богиње Викторије из римског сената, и
поред тога што су се хришћани противили, може да се протумачи као покушај изласка
у сусрет римској сенаторској аристократији.180

Познато је да су Валентинијан I и Валенс на почетку своје владавине прогласили

декрет којим су свакоме дали слободу да могу да исповедају веру коју желе. Чини се да
се Валентинијан намерно удаљио од доктринарних контроверзи, вероватно пратећи
политику коју је започео његов претходник Јовијан – у интересу одржавања
друштвеног мира.181

Валентинијан I је вероватно био у стању да задржи равнодушан став у

хришћанским споровима јер није био оптерећен унутрашњохришћанском борбом за
моћ на Западу у истој мери као Валенс на Истоку. Иако су на Западу, посебно у
Илирику и Италији, никејски епископи водили интензивну борбу за признавање својих
ставова, ови сукоби никада нису били тако чести нити тако жестоки као на Истоку. За
разлику од свог брата, Валенс је на Истоку интервенисао у црквеним питањима и стога
је био суштински укључен у доктринарне контроверзе.182

Валенсова политика прогона никејских епископа могла би да се тумачи као

наставак вековне римске традиције одржавања реда у градовима протеривањем
узбуњивача. Правни преседани и примери који се налазе у вековној традицији
постављају смернице и оправдања за империјалне поступке са проблематичним

179
Schaff, Philip. History of the Christian Church, Volume III: Nicene and Post-Nicene Christianity. A.D. 311-
600. Grand Rapids: Chrisitan Classics Ethereal Library, 1882. стр. 38.
180
Leslie, Joel. Between panegyric and history: Literary representations of the Emperor Valentinian I (364-375).
Glasgow: University of Glasgow, 2019. стр. 185-186.
181
Kahlos, Maijastina. ,,A Misunderstood Emperor? Valens as a Persecuting Ruler in Late Antique Literature”
In: Heirs of Roman Persecution: Studies on a Christian and para-Christian Discourse in Late Antiqity. 61-78.
Routledge, 2019. стр. 2.
182
Ibid. 3.

65
епископима и монасима.183 Изазови са којима се суочавао Валенс на Истоку су можда
били захтевнији од оних на Западу; али, такође је могуће да он није био посебно вешт у
својим методама одржавања „дисциплиноване толеранције“. Био је спреман да
употреби војску да обезбеди ред и спокој - али то није било ништа посебно у Римском
царству.184

Међутим, када се Валенс осетио довољно сигурним на царском престолу,

његови напади на никејску струју су утихнули. Могуће је и да их није сматрао
озбиљном претњом по своју власт. Имамо примере у којима цар наређује прогоне
никејских присталица, али убрзо поништава сопствена наређења.185

Још један показатељ Валенсове умерености је његов сусрет са епископом

Цезареје, одлучним никејцем, Василијем Великим 370. године у Кападокији, и поново
371/372. Завршили су разговор у виду мирне коегзистенције, барем привремено –
вероватно зато што је Василије имао моћну позицију у свом региону. Василијев случај
показује да је Валенс био способан да остане смирен, па чак и непристрасан, барем у
неким црквеним питањима. Василије је био утицајни регионални покровитељ кога је
царска влада користила, на пример, за решавање римских односа са Јерменијом, а
Валенс је давао знатне донације царских имања Василијевој цркви у добротворне
сврхе.186

183
Ibid. 3.
184
Ibid. 4.
185
Ibid. 4.
186
Ibid. 8.

66
 7. Теодосије Велики- Коначна победа хришћанства
7.1. Олтар богиње Викторије у Риму

Што се самог града Рима тиче, пагански покрети су овде били распрострањенији
него у остатку царства и дуже су одолевали променама које су надолазиле. Цареви су у
своју администрацију чешће бирали пагане који су били стручнији и образованији од
својих хришћанских колега, а познато је да je и сенат био попуњен пре свих из редова
паганске аристократије.187 Ипак, у време цара западног дела царства Грацијана (375-
383), који је имао подршку хришћана, предузете су одређене мере против пагана, а
најтежа по њих била је уклањање статуе богиње Викторије из Сената. Пагане је овај
царев потез ујединио. Заједничким снагама су покушавали да издејствују враћање
статуе и годинама су се водиле жучне расправе.188

Сенат је покушао да делује преко Квинта Аурелија Симаха, једног од виђенијих

чланова римског друштва. Он је, између осталог, био префект града Рима и конзул, и
његово мишљење је увек констултовано у Сенату. Овај изузетно образован човек,
оратор и државник рођен је око 340. године и познат је био по томе што је био лојалан
старој религији. Када је 383. године постао префект Вечног града убрзо ће постати
жртва хришћанске неуспешне завере. 189 Пагани су покушали да искористе Симахов
значај и утицај у друштву, па су преко њега покушали да издејствују повратак олтара
богиње Викторије у Сенат и још неке привилегије које им је Грацијан одузео. Ипак,
овај покушај је био неуспешан. 385. године је због све већег притиска хришћанских
непријатеља Симах морао да напусти функцију, али се за њега сматрало да је водећи
човек Сената. Две године касније је стао на страну узурпатора Максима. Због тога је
осуђен за издају, али му је Теодосије I опростио и поставио га за конзула. Симах је
поново покушао да покрене питање повратка Викторијиног олтара у Сенат, али га је
због тога Теодосије I прогнао. Вероватно је умро око 403. године.190

187
Moore, H. Clifford. ,,The Pagan Reaction in the Late Fourth Century.” У Transactions and Proceedings of
the American Philological Association, Vol. 50. 122-134. The Johns Hopkins University Press, 1919. стр. 127-
128.
188
Ibid. 129.
189
Tener, Randall Katharine. Q. Aureli Symmachi Relatio III: Introduction, translation and notes. Urbana-
Champaign: University of Illinois, 1917. стр. 7-8.
190
Ibid. 9.

67
 Овако гласи текст Симахове молбе царевима Теодосију, Аркадију и
Валентинијану II:191

,,Када је први најчаснији Сенат, одувек одан вама, признао да су неправде

отклоњене законима, и увидео да зао углед новијих времена отклањају праведни
владари, по други пут ми је наредио да будем преносилац његових жалби. Стога,
обављајући двоструку функцију, као Ваш префект и као преносилац сенаторских
жалби, износим вам жеље својих суграђана. Сенат прописно осуђује оне који своју моћ
стављају изнад угледа цара, и сразмерно вашој доброти, ми на ваш углед пазимо. Јер
шта нам више доликује од тога него да бранимо институције својих предака, законе и
судбину наше отаџбине? Ово је онда веће, јер знате да не можете чинити ништа што је
противно обичајима наших предака. Тражимо, дакле, верски статус који је дуго
помагао држави.” 192 …Ко је онда толико сличан варварима да не тражи олтар
Викторије назад? Нека част, која јој је ускраћена, буде враћена барем њеном имену.
Ваша бесмртност много дугује Викторији, и у будућности ће дуговати још више. Нека
одбаце ову моћ они којима ништа не користи. Не напуштајте заштиту која помаже
вашим победама. Ово је моћ коју сви желе. Преклињем вас, побрините се да оне ствари
које смо као млади људи добили, као старци, оставимо потомцима.”193

Симахова молба није услишена, али читав овај догађај нам говори једну веома
битну ствар. Иако су изгубили, пагани су се очигледно осећали довољно моћно да
пробају да промене цареву одлуку, што никако нису могли да ураде уколико би били
слаби и малобројни. Хришћани у граду Риму су и даље били у страху да би њихов
привилегован положај могао сваког тренутка да се промени, и далеко од тога да су
били сигурни у своју безбрижну будућност.194 Meђутим, ствари су се убрзо промениле.
Теодосијева владавина трасирала је пут хришћанске религије као најдоминантније у
царству, док је део римског племства које је остало верно древним традицијама и
обичајима полако ишчезавало са политичке и друштвене позорнице.195

191
Ibid. 13.
192
Ibid. 13
193
Ibid. 14
194
Moore, H. Clifford. ,,The Pagan Reaction in the Late Fourth Century.” У Transactions and Proceedings of
the American Philological Association, Vol. 50. 122-134. The Johns Hopkins University Press, 1919. стр. 130.
195
Ibid. 134.

68
 7.2. Cunctos рopulos и закон из 381. године

Након смрти царева Валентинијана I 375. године и Валенса у бици код

Хадријанопоља 378 , Теодосије и Грацијан преузимају главну реч у Царству. Пошто
сматрам Теодосија битнијим за ову тему, одабрао сам да се фокусирам на његову
делатност.

У Солуну је, фебруара 380. године, Теодосије издао свеобухватан едикт под
именом Cunctos рopulos којим се дефинише и спроводи никејско правоверје, један од
најзначајнијих докумената у европској историји:196

Текст на српском изгледа овако:

,,Сви народи којима влада умереност наше благости нека примењују ону врсту
верског учења коју је до данашњих дана Римљанима пренео божански апостол Петар
и коју несумњиво следе папа Дамас и Петар, епископ Александрије, човек апостолске
светости, а то значи, да верујемо, следећи апостолско учење и доктрину јеванђеља, у
једно божанство Оца, Сина и Светога Духа, у једнаком величанству и у Светом
Тројству. Оне који следе овај закон овлашћујемо да присвоје назив католичких
хришћана; преостале сматрамо безумним и махнитим, и прописујемо да ће они бити
жигосани срамотним именом јеретика, а њихова зборна места не могу се називати
црквама; најпре ће патити од божанских казни, а затим ће нашим настојањем,
сагласно вољи неба, бити кажњени.“197

Текст Солунског едикта у оригиналу гласи:

IMPPP. GRATIANVS, VALENTINIANVS ET THEODOSIVS AAA. EDICTVM

AD POPULVM VRBIS CONSTANTINOPOLITANE: Cunctos populous, quos clementiae
nostrae regit temperamentum, in tali volumes religione versari quam divinum Petrum
apostolum tradisisse Romanis religio usque ad nun cab ipso insinuata declarat quamque
pontificem Damasus sequi clarem et Petrum Alexandriae episcopum virum apostolicae
sancitatis, hoc est, ut secundum apostolicam disciplinam euangelicaquem doctrinam patris et
filii et spiritus sancti unam deitatem sub parili maiestate et sub pia trinitate credamus. Hanc
legem sequentes Christianorum catholicorum nomen iubemus amplecti, reliquos vero
196
Ibid. 35.
197
Шаркић, Срђан. ,,Cunctos Populos... (C. TH. XVI, 1, 2 и његово тумачење)“. Зборник матице српске за
класичне студије 13, 2011, стр. 171-177. стр. 173.

69
dementes vesanosque iudicantes haeretici dogmatis infamiam sustinere nec conciliabula
eorum ecclesiarum nomen accipere, divina primum vindicta, post etiam motus nostri, quem ex
caelesti arbitrio sumpserimus, ultione plectendos. DAT. III KAL. MAR. THESSALONICAE
GRATIANO A. V ET THEODOSIO A. I CONSS.198

Као што се види, закон је формулисан тако да се може врло широко тумачити.
Речи ,,примењивати ону врсту верског учења коју је до данашњих дана Римљанима
пренео божански апостол Петар и коју несумњиво следе папа Дамас и Петар, епископ
Александрије...“ могу да значе да је цар желео да забрани све друге врсте
вероисповести, укључујући и пагане. Међутим, други део закона каже да ће се само они
који следе закон сматрати правоверним хришћанима, док ће се остали називати
јеретицима, а њихова места окупљања не могу се називати црквама. Наравно, врло је
тешко одредити намере законодавца, поготову што је од проглашења поменутог закона
прошло више од шеснаест векова, али је веома извесно да је текст овог закона био
уперен пре свега против аријанаца.199

Тако је јединство међу хришћанима, које је Константин Велики узалуд тражио,

требало директно наметнути законом. Едикт је издат у пролеће, мало пре него што се
Теодосије тешко разболео, због чега је морао да привремено обустави рат против Гота.
Када се опоравио, новембра исте године, отишао је у Цариград из којег је покренуо
систематску чистку аријанског свештенства и започео са припремама мера против
других јереси.200 Чистка против аријанства није донела тако добре резултате какве је
Теодосије прижељкивао. Демофил, аријански епископ Константинопоља, одбио је да
пређе у никејску веру и одмах је свргнут. Аријанско свештенство је имало подршку
међу великом већином обичног народа на Истоку. У Константинопољу су нови
никејски свештеници постављани у цркве само оружаном силом, иако се један број
аријанског свештенства преобратио и задржао своје положаје. Уклањање аријанских
епископа из источних градова изазвало је недостојанствену борбу међу никејским
свештеницима за упражњена седишта.201

198
С. Шаркић, ,,Cunctos Populos... стр. 172.
199
Ibid. 173.
200
Williams, Stephen and Friell, Gerard. Theodosius: The Empire at Bay. London: BT Batsford Ltd, 1994. стр.
35.
201
Ibid. 35-36.

70
 Нови Теодосијев закон од 10. јануара 381. године одредио је протеривање не
само аријанаца, већ и фотинијанаца и аномејаца 202 . Жестину закона против њих
надмашили су само они против манихејаца. Они су били потпуно изван хришћанског
окриља, али су, за разлику од других паганских религија, имали и доктрине и
организацију која је личила на хришћанску цркву, и стога су представљали посебну
претњу.203

Текст овог закона гласи:

,,Јеретици неће имати место окупљања. Јеретици се дефинишу као они који не
поштују никејску веру. Фонтинијанци, Аријанци, Еуномијанци 204 и други су наведени,
али не искључиво. Њихова учења су забрањена. Утврђена је дефиниција Тројства и
термина ousia. Католичaнске цркве широм царства треба да буду враћене
православним? бискупима. Јеретике треба истерати из цркава и градова. Права својине
манихејаца су укинута, а имовина наслеђена од манихеја коју је држава требало да
конфискује сада треба да буде конфискована. Манихејцима је забрањено окупљање.“
(C.Th. 16.5.6)

7.3. Други васељенски сабор

Теодосије је намеравао да реши доктрирарне проблеме цркве на истоку. Цар је у

ту сврху јануара 381. године послао позивнице источним епископима да дођу у
Константинопољ на сабор, који ће игром случаја имати последице на читаву историју
хришћанске цркве.205

Сабор од 150 епископа се састао током маја, јуна и јула исте године.206 Сабор је
донео 4 канона, од којих први потврђује Никејски симбол и посебно анатемише
аномејце, аријанце, савелијанце, маркелијанце, фотинијанце и аполинаријевце. Други
канон утврђује јурисдикције епископа и забрањује мешање у послове других
епископија, а на истоку предност има Антиохијска црква. Међутим, трећим каноном

202
Хришћанске јереси
203
Williams, Stephen and Friell, Gerard. Theodosius: The Empire at Bay. London: BT Batsford Ltd, 1994. стр.
36.
204
Хришћанска јерес.
205
А. Смирнов-Бркић, Религијска слика ... стр. 370-371.
206
Ibid. 371.

71
првенство части да је се епископу Константинопоља, одмах после епископа Рима, чиме
је умањен значај александријског епископа.207

Сабор се разишао 30. јула 381. године, а цар Теодосије је издао едикт под
именом Episcopis tradi који озакоњује одлуке сабора и наређује да се сви епископи и
свештеници који не исповедају исправан однос Светог Тројства и који стога нису у
заједници са одабраним епископима, сматрају јеретицима, и треба да предају своје
конгрегације локалним католичанским епикопима и забрањено им је да држе црквене
титуле. Овим едиктом Теодосије је никејску верзију хришћанске доктрине учинио
званичном религијом источног дела Римског царства, јер је он географски ограничен на
источне провиниције, или оне које су имале представнике на Константинопољском
сабору. Давање предности појединим епископијама у овом едикту не треба тумачити
као успостављање ранга митрополија или патријаршија, већ поставља надлежне за
спровођење воље сабора и давање информација онима који нису били присутни.208

Дакле, Теодосије је путем овог едикта сада и формално избацио аријанско

свештенство из њихових цркава (константинопољско аријанско свештенство је
Теодосије већ 380. године избацио), и одредио за сваку епископију оне католичанске
епископе који су требали бити признати и који су могли да постављају ниже
свештенство: Такви су били Нектарије Константинопољски, Амфилохије Иконијски,
Хеладије из Цезареје итд.209

Едикт гласи овако:

,,Сви епископи и свештеници који не исповедају исправне односе Тројице и

стога нису у заједници са одређеним епископима (Нектаријем Константинопољским,
Тимотејем Александријским и 10 других) треба да предају своје заједнице локалном
католичанском епископу и биће им забрањено да обављају било какву црквену
службу.“ (C.Th. 16.1.3)

Убрзо следи и закон из 21. децембра 381. по ком сви они који приносе жртве
које су светогрдне, биће кажњени губитком имовине.210

207
Ibid. 373-374.
208
Ibid. 375-376.
209
Williams, Stephen and Friell, Gerard. Theodosius: The Empire at Bay. London: BT Batsford Ltd, 1994. стр.
37.
210
А. Смирнов-Бркић, Религијска слика ... стр. 376.

72
 Када говоримо о ставу западних епископа, они се нису слагали са неколицином
одлука, али су у начелу поздравили доктринарне одлуке сабора у Константинопољу и
упутили су захвалност Теодосију за његову обнову католичанства. Овај став је
потврђен следеће године на сабору у Риму под вођством епископа Дамаса, али је
наставила да се осуђује пресуда којом је константинопољска столица постављена на
друго место, после римске. Као одговор на ово, Дамас је први пут објавио сасвим
другачији аргумент. Црквено првенство римског епископа, изјавио је он, није почивало
на угледу Рима, нити на одлукама било каквих синода или сабора, већ на римским
мученицима Петру и Павлу и тексту из јеванђеља по Матеји. Тако је започела теорија
супрематије римског папе у хришћанском свету која ће имати далекосежне последице у
средњем веку.211

7.4. Однос према другим религијама и питање јереси

Последњи чин аријанског отпора догодио се у Милану, где Валентинијанова

мајка Јустина, која је и сама била аријанка, није одустала од борбе против Амброзија,
епископа Милана и његових католичанских следбеника. Она је била упорна у својим
напорима на царском двору да обезбеди толеранцију за преосталу аријанску мањину, и
заправо је успела да убеди свог младог сина да у јануару 386. изда закон којим се
аријанским скупштинама дозвољава да се окупљају и одржавају слободно. Амброзије и
његова католичанска струја су због тога били огорчени. До одлучујућег сукоба дошло
је када је Јустина затражила једну од миланских цркава за аријанско богослужење.
Амброзије се са својим људима забарикадирао у цркви и Јустина је једино силом војске
могла да их истера напоље. Готски гарнизон у Милану био је аријански, али је народ у
граду већином био католичански. Јустина због тога није хтела никакве нереде, па је
зато одустала.212

Лишено својих цркава, аријанство је после тога нестало. Теодосије се упустио у

дуг низ закона против јереси током наредних година, различите јасноће и озбиљности,
али непогрешивог у правцу. Међутим, они нису били стриктни, нити су се тако
спроводили. Понављање истих забрана и готово успутна претња екстремним казнама
указују на то колико је општа примена била нестална. Нема разлога да се сумња ни у
став савременика да је сам Теодосије много више волео да убеђује, наговара или прети

211
S. Williams, Stephen and G. Friell, Theodosius: The Empire at Bay... стр. 37.
212
Ibid. 37.

73
јеретицима, него да извршава претње. Али, ти закони су довољно јасно изражавали
цареву вољу и давали су дозволу католичанским хришћанима да прогањају јеретике.213

Према паганству, Теодосијева политика у првом периоду владавине била је

блажа. Иако су паганске традиције и обичаји свих врста још увек били веома
распрострањени, нису представљали никакву стварну претњу за цркву. Паганизам је
имао мало или нимало хришћанске крсташке ревности и уједињене, дисциплиноване
организације. Чак је и покушај контрареволуције цара Јулијана двадесет година раније
био неуспешан. Пагани су још увек били веома бројни међу вишом аристократијом која
је заузимала највише положаје у влади, посебно на Западу: на крају крајева, паганско
класично учење је чинило срж онога што је културног човека разликовало од
варвара.214

Као побожни хришћанин, Теодосије није волео овакво стање ствари и надао се
да ће се оно смањити, али као одговорном римском цару била му је потребна подршка и
делимично паганских владајућих класа и хришћана. Једина добро утврђена забрана
била је жртвовање - једини обред којег су се хришћани гнушали и којег су се можда
плашили. Забрана је гласила да „онај ко принесе жртву другим боговима буде
уништен“, а одбијање да се прекрши ова забрана било је централно питање у крвавим
прогонима Диоклецијана, Галерија и Максимина Даје. Такође је у царевим очима био
повезан са прорицањем и његовим опасним одјецима завере. Па ипак, чак ни ова
наредба није увек била ефикасна, посебно не у Риму, где су се бискупи жалили да им је
дим жртава нападао ноздрве.215

Теодосије је поновио забрану жртвовања, али није отишао даље. Пагански

обреди нису били незаконити. У једном од својих најранијих аката заштитио је свети
гај у Дафни близу Антиохије од сече дрвећа. 382. године изричито је наредио да се
храм држи отвореним пошто је постао место за јавно окупљање. Статуе паганских
богова не треба, рекао је, сматрати увредљивим за хришћане, јер се могу ценити као
уметничка дела, а не идоли. Није ограничавао традиционалне обреде царског култа, под
условом да нису укључивали жртвовање.216 Исте године Теодосије је дозволио поновно
отварање паганског храма у Едеси, под условом да се у њему не приносе жртве. Исте те

213
Ibid. 37-38.
214
Ibid. 38-39.
215
Ibid. 39.
216
Ibid. 39.

74
године је Грацијан, цар запада и Теодосијев савладар, одбио да прихвати огртач
врховног римског првосвештеника који су му понудили чланови римског сената. Он је
затим преузео три мере које су одлучно поткопале традиционално паганство у Риму:
обуставио је царске субвенције главним култовима у Риму, укинуо новчану награду
весталским девицама и наредио уклањање олтара богиње Викторије из сенатске
курије.217

Почетком 391. године Теодосијева борба против пагана достигла је врхунац. Цар
је поновио раније законске мере које су ван закона имале да ставе приношење жртава и
да ограниче активности у паганским светилиштима. Наредба је била послата високим
државним великодостојницима, углавном провинцијским намесницима италских
провинција који су користили предности свог положаја да би ушли у храмове и
изводили формалне паганске ритуале.218

Чини се да је Теодосијево толерисање паганства у то време представљало

балансирање, ефикасно избегавајући непријатељство утицајног паганског мишљења,
али приватно одобравајући ове нападе све док кривица није директно приписана њему.
Ништа од тога, ни тада ни касније, није променило његове личне или службене ставове
према појединим паганима у владајућим круговима. За разлику од средњовековне
инквизиције, и за разлику од његове сопствене политике према јереси и манихејству,
паганско мишљење није било кажњавано: пагански песници, говорници и филозофи
наставили су да подучавају и пишу чак и у време Византије.219

Питање да ли паганство треба ставити ван закона или га треба толерисати

изгубило је значај у 5. веку. Законске мере које су предузимане да би се потиснуло
приношење жртава и да би се уништили знатнији култни центри из времена владавине
Теодосија I свакако су се поклопиле са порастом броја хришћана међу популацијом
уопште. Током владавине Теодосија II и даље су доношени закони који су паганима
забрањивали да врше државне службе или службе судија. Поједини закони понављају
раније законске мере против пагана, чиме истовремено признају њихову
неделотворност. Пређашње законе против приношења жртава 451. године потврдио је

217
С. Мичел, Историја позног Римског царства... стр. 337.
218
Ibid. 339-340.
219
S. Williams and G. Friell, Theodosius: The Empire at Bay... стр. 40.

75
Маркијан, а 472. и Лав I, који је четири године раније објавио да пагани не могу да буду
правници.220

Што се односа према јудаизму тиче, крајем 4. века је било забрањено склапање
бракова између Јевреја и хришћана. Такве бракове је требало сматрати прељубом, а
током 5. и 6. века и даље су доношени закони који су ограничавали ширење јудаизма.
Временом се све више законодавних норми односило на Јевреје и јудаизам је био
отелотворен у законима који су се односили и на пагане и на јеретике; они су
ограничавали права појединаца из тих група у погледу бројних правних радњи,
укључујући и судске процесе.221

Практиковање јудаизма међутим никада није било забрањено. Декрет који је

издао Теодосије 393. године, упућен врховној војној команди на истоку, бележи: ,,И
више је него познато да секту Јевреја закон не забрањује. Стога смо веома узнемирени
тиме што су у неким местима забрањена њихова окупљања. Ваша узвишеност ће, по
примању ове наредбе, сузбити са потребном строгошћу испад оних који се осмеле да
почине незаконита дела под именом хришћанске вере, и покушају да униште и
опљачкају синагоге.“ Слично заштитно законодавство ће се појавити и почетком петог
века. Оно одражава не само бригу државе за ред и закон и настојање да своју моћ
афирмише кроз везу са црквом већ и прихватање јудаизма, иако у ослабљеној форми,
као ,,законите религије“.222

Законодавство од четвртог до шестог века приказује изразита ограничења

положаја Јевреја и јудаизма, нарочито у погледу њихове везе са римском државом.
Кроз законе провејавају осећања и брига исказани и на црквеним саборима,
одржаваним готово у исто то време, у чијим канонима су се нашле и забране против
склапања бракова са Јеврејима, прељубе са Јеврејкама, давања благослова јеврејским
имањима, учествовања у јеврејским празницима и придржавања јеврејског Сабата и
Пасхе. А ипак су и црквени канони и царско законодавство били свесни тога да Јевреји
и хришћани утичу једни на друге, те да је јудаизам и даље привлачио хришћане и
потенцијалне паганске преобраћенике у хришћанство.223

220
С. Мичел, Историја позног Римског царства 284-641... стр. 340-341.
221
М.Д. Куган. Оксфордска историја библијског света... стр. 664.
222
Ibid. 664-665.
223
Ibid. 665.

76
 Од Теодосијеве смрти па све до 408. године, иако је верски сукоб био и даље
жесток, био је у извесној мери контролисан умереним утицајем Стилихона, римског
војсковође варварског порекла који је након Теодосијеве смрти постао de facto владар
западног дела царства уместо младог Хонорија. На његовој страни су били епископи, уз
подршку неких великаша и официра, римских или варварских. Са друге стране, била је
већина сенаторске класе, заједно са многим аријанцима, Јеврејима, манихејцима и
филозофским слободоумцима, који су, иако подељени у својим верским уверењима,
били уједињени у нетрпељивости према новом верском поретку. Стилихон је био, или
је можда сам себи наметнуо тај задатак, чувар последњих Теодосијевих жеља о верском
проблему тог времена. Своју обавезу је протумачио као толерантност да задржи
равнотежу чак и између супротстављених фракција. Покушао је да нађе компромис
између две стране па је тако ограничио судску власт епископата, а Сенат, који је одувек
био упориште паганских традиција, добио је власт какву није уживао много векова.
Додуше, древни пагански фестивали у Африци добили су одређене законске санкције.
Међутим, многи антипагански закони су још увек, барем у теорији, остајали на снази,
па је на тај начин велики број пагана и јеретика, барем номинално, био под
контролом.224

Промену политике римских власти према паганству можемо да видимо и кроз

однос према гладијаторским борбама и олимпијским играма. Оне су биле једни од
симбола, старог, паганског римског друштва и као такве нису имале пуно шанси да се
одрже у свету који је полако али сигурно постајао хришћански. Стара религија је
умирала, а заједно са њом и сви обичаји који су је дефинисали.

Власти су први пут одлучиле да забране гладијаторске борбе 325. године.

Октобра те године цар Константин је потписао званични документ225 у којем забрањује
борбе. Без обзира на то шта је била Константинова намера да овим постигне, едикт није
имао никакве дугорочне последице, чему сведочи податак да су само три године
касније једне од таквих борби одржане у Антиохији, и да цар није изразио никакво
противљење. Ни Константинови наследници нису ништа урадили по том питању.
Свештеници источних градова су се противили оваквим манифестацијама и одбијали су

224
Dill, Samuel. Roman Society in the last century of the Western Empire. London: Macmillan and Co. Limited,
1919. стр. 39-40.
225
Погледати у Прилозима.

77
да крсте свакога ко би одлучио да у њима учествује. Константинови синови су давали
дозволу градовима у централној Италији да одржавају борбе.226

Иако никакви званични кораци нису предузети да се борбе прекину, њихов

значај постепено опада у другој половини четвртог века. Све више људи је прилазило
хришћанству, па цареви нису морали да се толико оптерећују питањем одржавања
игара. Иако је цар Теодосије урадио све како би забранио паганске фестивале, имамо
податак да је сенатор Симах приредио гладијаторске борбе а да потом није био
санкционисан ни на који начин. Могуће је да је Хонорије забарнио гладијаторске школе
399. године и тиме допринео да борци у манифестацијама буду све лошији. Пет година
касније Хонорије је заиста забранио борбе, али је питање да ли је забрана требало да
буде трајна. Борбе су се и у наредним годинама одржавале. Чини се да гладијаторске
борбе никада нису биле званично укинуте, већ су једноставно изумрле. Теодосије је од
хришћанства створио државну религију, и многи хришћани су тада мислили да ће
пагани и њихови обичаји бити законски санкционисани. Теодосије и Хонорије уопште
нису морали званичним актом да укину борбе, већ су то уместо њих радили хришћани
који су проповедали лоше о борбама толико да се временом број гледалаца у аренама
знатно смањио. Не зна се када се одржала последња гладијаторска борба, али
претпоставка је да је била пре 440. године.227

Сличну судбину су доживеле и олимпијске игре. Ниједан конкретан разлог их

није окончао, већ је њихово нестајање била последица више економских и друштвених
фактора. Каснији римски цареви су на олимпијске игре обраћали много мање пажње
него њихови претходници. Томе је умногоме допринело и ширење хришћанства, али
оно није директно одговорно за прекид одржавања игара. Неки научници сматрају да је
Теодосије I одговоран за забрану одржавања олимпијских игара тиме што је наредио
забрану практиковања свих паганских култова 393. године, док други верују да је за
укидање ових игара одговоран Теодосије II јер је 426. године наредио рушење свих
грчких храмова.228

226
Meijer, Fik. The Gladiators: History’s Most Deadly Sport. (translation from Dutch by Liz Waters) New York:
Thomas Dunne Books, 2005. стр. 201-202.
227
Ibid. 204-205.
228
Crowther, B. Nigel. Sport in ancient times. Westport: Praeger Publishers, 2007. стр. 54.

78
 8. Закључак
Ово је био приказ развитка правног статуса хришћанства кроз 4. век. Претходни
векови хришћанима нису обећавали много, али су им повољне околности 4. века
вратиле за све оно што су им раније одузимале. Наравно, пуно заслуга иде и њиховој
истрајној борби. Од Диоклецијанових прогона до Теодосијевих реформи прошло је
непуних сто година и Рим је за то време прешао тежак пут трансформације од
паганског ка хришћанском царству. Мало је историјских процеса који су се одвијали
толико брзо, а да су истовремено били толико значајни за историју неког периода.
Најзначајнији период у историји хришћанске цркве по мом мишљењу и јесте 4. век.
Међутим, процес легализације и јачања хришћанства је могао врло лако и да се не деси.
На пример, да Константин није имао чувену визију, или да је Теодосије подлегао
тешкој болести која га је мучила, могуће да би историја цркве и хришћанства имала
потпуно другачији ток од нама данас познатог. Ипак, историја се не бави
претпоставкама. Учимо о оном што се десило.

Хришћанство је била нетипична религија за оно доба јер веровање у једног Бога
није било толико распрострањено у античком свету, па је то један од разлога због којег
су монотеистичке религије у Риму (као што је и јудаизам) сматране претњама. Према
данашњем схватању науке, два су кључна разлога због којих су римске власти са
подозрењем гледали на хришћане. Први би био тај што су Римљани сматрали
хришћанима отпадницима од јеврејске ,,секте“. По тој логици, ако су хришћани били у
стању да се одметну од своје матичне религије, онда би исто тако могли да се одметну
и од своје матичне, римске државе. Други разлог, можда и опаснији по римске власти,
је био тај што су хришћни одбијали да приносе жртве римским боговима. Приношење
жртава је значило да онај ко их приноси жели добробит цару и царству. Пошто се
жртвовање косило са хришћанским учењима, цареви су такво понашање хришћана
схватали као личне нападе и због тога су често и вршили прогоне над њима.

Иако ране хришћане најчешће повезујемо са прогонима, у стварности ситуација

није била баш толико црна по њих. Заиста, имамо занемарљив број царева који су
отворено вршили веће или мање прогоне, али имамо и доста оних који су пуштали
хришћане да живе своје животе у миру и нису их узнемиравали. Не значи то да су
имали симпатије према њима, већ их просто нису сматрали битнима да би се њима
бавили. Због самог наслова теме на почетним страницама нисам могао да се бавим

79
царевима који нису вршили прогоне, већ сам писао о царевима који то јесу радили.
Али, битно је увек имати на уму да на сваког цара који је вршио прогоне и насиље над
хришћанима, долази бар један, двојица, или чак тројица који то нису радили.

Ипак, као што смо видели, цареви 4. века су нашли начин да од ове мирољубиве
религије на крају направе савезника. Можда је то учињено из страха, а можда из
истинског уверења. У сваком случају, овај период ће обележити повезивање црквених и
државних власти и институција, што ће се даље пренети и у средњи век. Доба антике је
будућим временима у наслеђе оставило право, филозофију, богату уметност, али и
тековину која је вероватно највише од свих утицала на развој европске, па и светске
историје- хришћанство.

Први битан догађај 4. века у правном смислу јесте Галеријев едикт о

толеранцији иу 311. Њиме су и званично окончани прогони иницирани 303. и
хришћанима је загарантовано право на слободу вероисповести. Галеријев едикт је
послужио као основ за много познатији Милански едикт. У литератури се понекад
погрешно сматра да је Миланским едиктом хришћанство постало званична религија
Римског царства. Едикт је у ствари хришћанство прогласио једнаким са осталим
религијама, а хришћанима је дозволио да поседују имовину, чиме су они и званично
постали део римског правног система. Константинове године владавине представљају
период балансирања између хришћанских и паганских житеља Рима. Иако му је
вероватно било драже хришћанство, Константин је сигурно морао да добро води рачуна
о свом односу према паганима. Врло могуће да је Константинов период био најбољи
када су у питању хришћанско-пагански односи. Трзавица и несугласица између њих
сигурно јесте било, али је мир остао релативно стабилан.

Још једна новина Константиновог времена јесу црквени сабори. Они јесу
постојали раније, али сада добијају много више на значају. Црква се организује према
римском правном поретку, што доводи до њеног ефикаснијег рада. На тај начин је
црква могла да успостави много непосреднији контакт са својим верницима, а могуће је
да је управо то био један од разлог због којег је црква постала примамљивије место чак
и за оне који нису припадали хришћанској заједници.

Константинови синови су доследно спроводили очеву политику, с тим да је

постојао један велики камен спотицања у њиховој сарадњи. Констанцијево форсирање
аријанског учења је прожимало царство немиром. Много умеренији брат Констанс није

80
много бринуо о теолошким питањима, али није хтео ни да попусти, тако да је Рим
њиховог времена био верски подељен. Ово свакако није била замисао њиховог оца, али
руку на срце, браћа сем теолошких нису имала никаквих других спорова па је њихова
владавина протекла у релативном миру.

Период хришћанске хегемоније нарушен је за време краткотрајне владавине

Јулијана Отпадника. Поучен Диоклецијановим примером, Јулијан није хтео да прогони
хришћане, нити да их на било који начин физички узнемирава. Паганству је враћен
статус какав је имао у доба Републике. Храмови су подизани, култови су обнављани,
пагани су добијали места на највишим државним и административним позицијама, док
су хришћани намерно бачени у други план. Чак је и према Јеврејима цар водио
пријатељску политику.

Дакле, могло би се закључити да је Јулијанова религијска политика почивала на

искључиво антихришћанским мерама, по чему је и највише остао упамћен у
хришћанској историографији и добрио надимак Апостата. Мишљења о последицама
његове владавине и данас су различита. Мислим да његова владавина не би ништа
значајно променила чак и да је владао много дуже. Хришћанство тог времена је већ
било превише снажно и тешко да би један или више таквих царева било шта значајније
променили на дуже стазе. Уосталом, видели смо у уводном делу кроз шта су све
хришћани пролазили и колико дуго. Да ли би његова дугогодишња владавина успорила
ширење хришћанства? Сигурно. Да ли би Јулијан успео у том случају успео да
искорени хришћанство? Тешко.

Након његове смрти, правни статус хришћана се знатно поправља. Велики део
ранијих привилегија им је одмах вратио Јовијан, а затим и нови савладари, браћа
Валентинијан I и Валенс. Додуше, као код примера Констанција II и Констанса, и овде
имамо случај да цареви нису исповедали исту форму хришћанства, вероватно под
утицајем епископа најближих двору. Још једна сличност је да је и овде цар аријанац (у
овом случају Валенс) био нетрпељивији према неаријанским хришћанима. Валенса и
Констанција II повезује још и то да су обојица владали источним деловима. Да ли су се
за такву политику одлучили јер су сматрали да је аријанаца више, зато што су сматрали
да је аријанско учење исправно, или су можда били чисто државнички мотиви у
питању. Вероватно постоји више тачних одговора, али то је питање за неки други рад.
Иако су за Рим полако долазила турбулентна политичка и ратна времена (Велика сеоба

81
народа па потом и битка код Хадријанопоља), за хришћанство је крај 4. века
представљало остваривање коначне правне и суштинске победе над свим другим
религијама.

Теодосије је одмах показао у ком правцу ће се верска политика развијати.

Едиктом Cunctos Populos из 380. године Теодосије је обзнанио своју жељу за
спровођењем пре свега антиаријанске политике. Иако се текст едикта односио и на све
друге вернике које не исповедају никејско хришћанство, чини се да се он односи
највише на аријанце.

После тога је Теодосије одлучио да заведе ред у верској заједници чији је и сам
био члан, и у ту сврху је заказао одржавање Другог васељенског сабора 381. године.
Овај сабор је формулисао и допунио коначну верзију Симбола вере који се од тада
назива Никејско-цариградски симбол вере. Сабор је донео још један веома битан канон
који ће битно утицати на средњи век. Епископ Константинопоља је од тада истакнут по
ауторитету у хришћанском свету одмах уз епископа Рима, а уједно је на лествици
претекао епископе који су од апостолског доба столовали у Александрији, Антиохији и
Јерусалиму. Овај канон такође представља зачетке новог црквеног поретка који ће се
јасније дефинисати кроз средњи век. Ради се о пентархијском моделу чије постојање
можемо да пратимо све до Велике шизме 1054. године.

Што се тиче Теодосијевих мера према свима који нису правоверни хришћани,
може се рећи да су варирале. Аријанство Теодосијевог времена је почињало да
ишчезава. Ситуацију је донекле покушала да поправи мајка цара Валентинијана II,
Јустина, али без успеха. У сличном положају су били и пагани за које је уклањање
статуе богиње Викторије из Сената представљало огроман морални ударац. Са друге
стране, можда би се оправдано могло рећи да је Теодосијево законодавство према
Јеврејима било благонаклоније, или мање оштро, него према аријанцима или паганима.
Теодосијеви синови ће да наставе са спровођењем очеве верске политике.

Требало би издвојити једну битну чињеницу. Почетак 4. века је доба када цареви
присвајају законодавну власт. Сада је он тај који једини може да донесе закон по својој
жељи, без икаквих претходних консултација са било ким. Царске конституције се од
овог времена називају leges, док се радови правника из ранијих епоха називају ius. Ius је
од тада у потпуности подређен leges-у, што је значило да је царева воља имала снагу

82
закона. Из овог дела такође видимо да је Теодосије II наставио са скоро идентичним
верским законодавством хришћанских царева 4. века.

Пресудне догађаје у развоју хришћанства 4. века требало би највише требало

тражити или у периоду владавине Константина Великог или Теодосија Великог.
Константин је започео процес који је Теодосије завршио. Занимљиво је питање зашто је
на крају баш хришћанство, а не нека друга религија, постало толико доминантно. Један
од разлога може бити тај што је у хришћанству наглашен однос између Бога и човека. У
паганским и многим другим тадашњим религијама и митологијама фокус је био на
односима између богова, где су људи играли само небитне, споредне улоге. Са друге
стране, хришћански Бог је створио човека и човек је одувек био у центру његове
пажње. Бог се брине о сваком појединцу, а појединац путем молитве увек може да се
обрати Богу. Људима се допадала оваква замисао, да је Бог увек и свуда уз њих, па онда
и није тешко закључити зашто је хришћанство било толико пријемчиво. Много је
лакше и лепше веровати у неког ко је страдао искупљујући се за наше грехе, него у
неког ко нас сматра безначајнима.

Све ове приче, теолошка питања и веровања су у 4. веку претворена у правне норме и
законе. Ово је био неопходан корак јер тако многобројна заједница није могла добро да
функционише без добро успостављеног правног поретка. Римско верско законодавсто
овог периода ће у средњем веку послужити многим европским народима за
обликовање својих религиозних идентитета, правила и начела. Оно што су започели
Константин Велики и Теодосије, касније су настављали византијски и свето-римски
цареви, патријарси и папе.

83
 9. Прилози
Прилог 1: Константиново верско законодавство229

Јун, 318: Константин даје хришћанима право да своје случајеве воде пред
црквеним судом, а не пред световним судом. Пресуда тих епископа имаће исти
ауторитет као световни суд. (C.Th. 1.27.1)

Мај, 320: Свештеници цркве су ослобођени плаћања пореза и обавезних јавних

служби, као и њихове жене, деца и слуге. Ово важи чак и ако су зарадили новац
трговином. (C.Th. 16.2.10)

Март, 321: Ако гром погоди јавну грађевину, по обичају ће се распитати пророци
о предзнаку муње. (C.Th. 16.10.1)
Jул, 321: Свако има право да у свом тестаменту остави имовину католичанској
цркви. (C.Th. 16.2.4)

Децембар, 323: Хришћани неће бити присиљени да учествују у паганским

обичајима; свако ко натера хришћанина на такав чин биће јавно пребијен, осим ако има
почасни чин, у том случају ће бити новчано кажњен и новац дати у државну благајну.
(C.Th. 16.2.5)
Октобар, 325: Пошто су гладијаторске игре укинуте, они злочинци који су раније
били проглашени гладијаторима за казну, сада треба да буду послати у руднике. (CT
15.12.1)

Септембар 326: Ослобођење од обавезних јавних служби биће дозвољено само

свештенству католичанске цркве, а не јеретицима или расколницима. (C.Th. 16.5.1)

Септембар 326: Новатијани могу поседовати сопствене црквене зграде и гробља,

под условом да су правно њихова, и да нису некада раније припадала католичанској
цркви. (C.Th. 16.5.2)
Мај 336: Јеврејима није дозвољено да узнемиравају јеврејске преобраћенике у

229
Првих пет прилога сам преузео и превео са сајта: https://www.fourthcentury.com/imperial-laws-chart/.

84
хришћанство, и биће кажњени у складу са степеном злочина који су починили. Такође,
ако Јеврејин обреже нејеврејског роба, роб ће бити одузет од Јеврејина и постати
слободан. (C.Th. 16.8.5.)

Прилог 2: Верско законодавство Констанција II

Прва два наредна закона Констанције II издаје заједно са својим братом
Констансом:

Август, 339: Јевреји не смеју држати робове ниједног другог народа и морају их
пустити на слободу. Јевреји који обрежу нејеврејске робове биће погубљени. Ако се
утврди да Јевреј поседује хришћанске робове, сви његови робови треба да буду
одведени и ослобођени. (C.Th. 16.9.2)

Фебруар, 342: Синови свештенства ослобођени су обавезне јавне службе све док
су млађи од законске доби. (C.Th.16.2.11)

Остатак закона из прилога Констанције II издаје самостално:

341. година: Паганска празноверја и жртве су потпуно забрањени. (C.Th.

16.10.2)

Август, 343: CT 16.2.8, Свештенство и њихове слуге убудуће неће морати да

плаћају порезе, нити нове порезе, а биће ослобођени пореза ако започну сопствени
посао. (C.Th. 16.2.8)

Новембар, 346: Иако су паганске верске праксе забрањене (на основу закона из
341. године), паганске зграде које се налазе изван зидина градова треба да буду очуване
ради циркуса и других забава. (C.Th. 16.10.3)

Децембар, 346: Пагански храмови треба да буду затворени; приступ њима је

забрањен, а прекршиоци се суочавају са смртном казном. Имовина прекршиоца биће
дата у државну касу. Гувернери који не изврше ову наредбу биће кажњени. (C.Th.
16.10.4) Датум није сигуран, могуће године су још 354. или 356.

Април, 349: Свештенство је ослобођено свих обавезних јавних служби и

општинских дужности. Њихови синови треба да остану у свештенству осим ако нису
обавезани службом у Сенату. (C.Th. 16.2.9)

85
 Новембар, 353: Ноћне паганске жртве, које су накратко биле дозвољене под
узурпатором Магненцијем, поново су забрањене. (C.Th. 16.10.5)

Фебруар, 356: Они који су криви за идолопоклонство или за приношење жртава

паганским боговима, морају да трпе смртну казну. (C.Th. 16.10.6)

Децембар, 356: Свештенство, заједно са својим женама, децом и слугама, заувек

су ослобођени плаћања пореза (чак и ако се баве трговином), или вршења обавезне
јавне службе. (C.Th. 16.2.14). У доношењу ове наредбе учествовао је и Јулијан, потоњи
цар.

Јун, 357: Свако ко се консултује са гатаром из радозналости за будућност,

претрпеће смртну казну. (C.Th. 9.16.4)

Јул, 357: Чак ће се и људи на високим положајима који су доведени у везу са

чаробњаштвом суочити са мучењем. (C.Th. 9.16.6)

Јануар, 360: Ослобођење од пореза може бити дато само католичанским црквама
и неколицини одабраних појединаца. Они гувернери који некоме на своју руку одобре
ослобађање од пореза, морају сами да плате разлику. (C.Th. 11.1.1)

Јун, 360: Свештеници који су се бавили малим послом да би обезбедили додатни

приход биће изузети од обавезне јавне службе. Али, они који су били трговци пре него
што су постали свештеници, и даље подлежу опорезивању. Сви свештеници који држе
земљу као личну својину могу бити подвргнути не само опорезивању, већ и обавезној
јавној служби. (C.Th. 16.2.15)

Август, 361: Ако царски чиновници хоће да уђу у свештенство, а да пре тога
нису испунили своје финансијске обавезе, мораће да дају једну трећину своје имовине
или рођацима, или другим царским чиновницима. (C.Th. 8.4.7)

86
 Прилог 3: Верско законодавство Јулијана Отпадника

Март, 362: Између осталог, прописано је да хришћански декуриони не могу

тражити изузеће од својих обавеза заснованих на њиховом хришћанству. (Изгледа да се
ово односи на изузеће које су претходни цареви давали свештенству). (CT 12.1.50)

362. година: Ниједан хришћанин не сме да подучава друге користећи класике

паганских аутора, што у ствари значи да овај закон онемогућује хришћанима да буду
учитељи. Међутим, класици се могу проучавати у приватне сврхе. (Julian, Ep. 422A-4A)

Август, 362: У овом писму Јулијан открива да је вратио имовину неаријанцима

који су је изгубили за време Констанција. Подржао је закон да хришћанин не може бити
приморан да приноси жртву чак и ако његова јавна функција то захтева. Он упућује
хришћане да не праве нереде. Такође нас обавештава да је епископима одузео право
обављају функцију световних судија. (Julian Ep. 435D-8C)

362. година: Јулијан наређује да се хришћани не смеју ни на који начин

повредити, али да се предност даје паганима. Он криви хришћане за бурно стање у
царству. (Julian Ep. 376C-D)

Прилог 4: Верско законодавство Валентинијана I и Валенса

Април, 364: Сви трговци су обавезни да плаћају трговачки порез, а то укључује

и хришћанско свештенство. (C.Th. 13.1.5)

Септембар, 364: Нико не сме да изводи гатање, или приносити жртве демонима
током ноћних сати. (C.Th. 9.16.7)

Јануар, 365: Хришћанин који је проглашен крив због злодела не сме бити осуђен
на арену. (C.Th. 9.40.8)

Новембар, 365: Ниједан хришћанин неће морати да служи у паганском храму;

судија који изврши такво именовање биће погубљен, а имовина му одузета. (C.Th.
16.1.1)

87
 Април, 368: Ниједан хришћанин не може бити позван на суд због пореза у
недељу. (C.Th. 8.1.1)

Фебруар, 370: Закони који су раније донети против хришћана под Јулијаном
неће имати никакву важност, а политика покојног Констанција треба да се подржава.
(C.Th. 16.2.18)

Јул, 370: Свештеницима, бившим и садашњим, неће бити дозвољено да посећују

удовице или штићенице ако су рођаци тих жена сумњичави према њима. Даље, женама
није дозвољено да дају било какве поклоне или донације таквим људима, а ако то
покушају, поклон ће уместо тога бити дат њиховим најближим рођацима. (C.Th.
16.2.20)

Октобар, 370: Људи рођени као декуриони који ступе у свештенство биће
изузети од опозива у сенаторску службу након 10 година у свештенству. Ако буду
позвани пре него што су били у свештенству 10 година, дужни су да се врате и изврше
своје дужности. (C.Th. 16.2.19)

Март, 372: Манихејци и сличне групе се не смеју окупљати. Њихови учитељи ће

бити кажњени, њихови следбеници издвојени, а њихова места окупљања конфискована.
(C.Th. 16.5.3)

Децембар, 372: Предавање или учење астрологије је злочин достојан смрти.

(C.Th. 9.16.8)

У доношењу следећих закона, поред браће, учествовао је и будући цар Грацијан:

Мај, 367: Затвореници ће бити пуштени из затвора на прославу Ускрса. Изузеци

су они који су починили теже злочине, као што су силовање и убиство. (C.Th. 9.38.3).
Овај закон бива поновљен јуна месеца наредне године. (C.Th. 9.38.4)

Март, 370: Ниједна удовица или малолетник не треба да се опорезују порезом

народа. Жене које су се посветиле вечном служењу хришћанству такође су ослобођене
овог пореза. (C.Th. 13.10.6)

Децембар, 371: Испитивања лица сенаторског реда за бављење магијом могу се

поверити префекту града; међутим, ако се пресуда не може утврдити, онда суђење
треба пренети на царски суд. (C.Th. 9.16.10)

88
 Прилог 5: Верско законодавство Теодосија Великог, Аркадија и
Хонорија

Закони у чијем доношењу је учествовао Теодосије Велики:

Децембар, 381: Они који приносе паганске жртве или молитве биће кажњени
губитком имовине. (C.Th. 16.10.7)

Maj, 382: Након смрти, манихејци своју имовину морају оставити члановима
своје хришћанске породице, а не својим суграђанима Манихејцима. Забрањени су и
тајни скупови. Биће обезбеђени специјални судови за саслушање оптужби против
Манихејаца, Енкратита, Сакофора и Хидропарастата. Свако ко на Ускрс не буде
вршиобогослужење у католичанској цркви биће осумњичен за ове јереси. (C.Th. 16.5.9)

Април, 383: Сваки верски вођа – Јеврејин или хришћанин – који је изузет од
обавезне јавне службе мора наћи другу особу која ће испунити обавезе уместо њега.
(C.Th. 12.1.99)

Јул, 383: Право окупљања је ускраћено Аријанцима, Македонцима,

Пнеуматомасима, Манихејцима, Апотактитима, Сакофорима, Енкратитима и
Хидропарастатима. Не смеју да поседују црквене зграде или велике групне кућа које би
могле да служе као црква. Не смеју се окупљати јавно или приватно. Свако ко прекрши
овај закон биће прогнан. (C.Th. 16.5.11)

Децембар, 383: Аријанцима, Македонцима, Аполинарцима? и другим групама

ван Цркве није дозвољено да окупљају скупштине, граде цркве или славе своје обреде
ни у градским ни у руралним подручјима. За спровођење овог закона одговорни су
локални званичници. (C.Th. 16.5.12)

Септембар, 384: Јеврејима је забрањено да купују или поседују хришћанске

робове, и такви морају бити одузети и продати хришћанима. Ако јеврејски господар
преобрати хришћанина у јудаизам, биће кажњен. (C.Th. 3.1.5)

Новембар, 386: Недељом се обустављају све судске радње, правни спорови и

наплата дугова. Оне који прескачу свети ритуал у недељу треба сматрати светогрђем.
(C.Th. 2.8.18)

89
 Децембар, 386: Ако неко ко служи као општински сенатор жели да служи цркви,
он прво мора да пронађе замену и да обезбеди да његова замена има довољно новца и
имовине да изврши своје обавезе (давањем из сопственог имања ако је потребно).
(C.Th. 12.1.115)

Март, 388: Аполинаријама и другим јеретицима је забрањено да уђу у градове

ограђене зидинама, да се придруже друштву или светим лицима. Они не могу
рукополагати свештенство или сазивати скупштине. Требало би да живе на
најусамљенијим могућим местима. Ускраћен им је приступ царевима. (C.Th. 16.5.14)

Јун, 389: Манихејце треба протерати из Рима и протерати из царства. Њихова

имовина ће бити конфискована, а тестаменти су ништавни. (C.Th. 16.5.18)

Септембар, 390: Монаси треба да живе у пустињи или на други начин

ненасељеном месту где могу наћи самоћу. (C.Th. 16.3.1) (Због тога што су монаси били
склони да заоштравају теолошке спорове, па чак и изазивају нереде. Овај закон је
укинут две године касније.)

Фебруар, 391: Паганима је забрањено да приносе жртве, да обожавају паганске

идоле и да врше богослужења у паганским храмовима. (C.Th. 16.10.10)

Мај или јун 391: Особе са наслеђеним чином или статусом, које су напустиле
хришћанство, изгубиће свој положај и бити жигосане срамотом. (C.Th. 16.7.5)

Maj, 391: Јеретике треба протерати из градова, села и заједница. Они нису у
могућности да одржавају јавне састанке или тајне скупове. (C.Th. 16.5.20)

Јул, 392: Свако ко „узнемирује католичанску веру“ биће депортован. (C.Th.

16.4.3)

Септембар, 393: Јеврејска секта је заштићена законом. Ниједна синагога неће

бити опљачкана, нити се може донети никакав пропис о забрани јудаизма, чак ни у име
хришћанства. (C.Th. 16.8.9)

Јул, 394: Јеретицима је забрањено да подучавају своје доктрине, и да постављају

своје свештенике. Судије и други званичници морају да спроводе овај закон. (C.Th.
16.5.24)

90
 Након Теодосијеве смрти, Аркадије и Хонорије настављају са спровођењем
католичанске, односно антипаганске и антијеретичке политике.

Март, 395: Обнављају се све казне изречене јеретицима. Цареви укидају све
уступке који су учињени било којим јеретицима. (C.Th. 16.2.25)

Август, 395: Нико не сме да приноси жртве. Сви морају што брже да се повинују
раније донетим законима о јеретицима и паганима. Гувернери и други званичници који
не спроводе овај закон биће новчано кажњени, што се посебно односи на гувернере.
Ако се утврди да чланови царског особља не поштују овај закон, суочиће се са смртном
казном. (C.Th. 16.10.13)

Септембар, 395: Свако ко се не слаже са католичанском хришћанском црквом,

чак и у малој тачки доктрине, сматра се јеретиком. (C.Th. 16.5.28)

Март 396. или 402. године: Сва јеретичка зборишта треба да буду конфискована,
а јеретици протерани из Рима. Такође им је забрањен улазак у град. (C.Th. 16.5.30)

Јул, 399: Пагански храмови у руралним областима треба да се поруше. (C.Th.

16.10.16)

Прилог 6: Канони Првог васељенског сабора у Никеји230

Ово је само део од укупно проглашених канона, а сви су за циљ имали јачање
дисциплине и учвршћивање хијерархије:

,,Свакако је исправно да епископа постављају сви епископи у провинцији; али

ако је ово тешко, било због хитне потребе или због удаљености, најмање тројица треба
да се састану заједно, а право гласа одсутних [епископа] такође се даје и саопштава
писмено, и тек тада треба да се изврши хиротонија. Али, у свакој провинцији потврду
учињеног треба препустити митрополиту.“231

,,Ако се неко у болести подвргао хируршкој операцији, или ако су га кастрирали

варвари, нека остане међу свештенством; али, ако је неко ко је здрав сам себе
кастрирао, он не сме више да припада свештеничком реду, и такви не смеју да буду
унапређени. Ово се јасно односи на оне који су сами одлучили да овакво дело почине, а

230
Последња 4 прилога преузета из књиге Филипа Шафа Nicene and Post-Nicene Fathers: Series II, Volume
14 the Seven Ecumenical Councils.
231
P. Schaff, (ed). Nicene and Post-Nicene Fathers… стр. 56.

91
што се тиче оних које су неки варвари или њихови господари учинили евнусима,
таквим људима канон дозвољава приступ свештеничком реду.“232

,,Велики Синод строго забрањује било ком епископу, презвитеру, ђакону или
било ком из редова свештенства да живи са женом, осим ако се ради о мајки, сестри,
тетки, или о било којој жена која не изазива сумњу.“233

,,С обзиром на то да постоје неки људи који клече на Господњи дан и током дана
Педесетнице, стога, да би се свуда било једнако, свети Синод сматра исправним да се
молитве Богу током тих дана приносе стојећи.“234

Прилог 7: Канони помесног сабора у Антиохији

Током 341. године одржан је и један помесни сабор у Антиохији, Сабор је

прогласио 25 канона. Издвојио сам каноне који се тичу статуса епископа:

,,Ако се епископу суди по било којој оптужби, а онда се деси да се покрајински

епископи са овом оптужбом не слажу, да једни прогласе оптуженог невиним, а други
кривим; за решавање свих оваквих спорова свети Синод одређује да митрополит позове
неке друге епископе, који припадају суседној покрајини, који ће потом дати свој суд и
на тај начин разрешити спор, и тако ће, са покрајинским епископима, потврдити оно
што је одлучено.“235

,,Ако ће неком епископу, који је оптужен, судити сви епископи у покрајини, и

сви једногласно донесу исту пресуду у вези са њим, неће му судити епископи из других
покрајина, већ ће важити пресуда епископа из његове провинције.“236

,,Епископ се не може преводити из једне парохије у другу, било да се ради о

његовом предлогу, било да је то под притиском народа или епископа; остаће у парохији
која му је од почетка додељена, и неће бити превођен из ње.“237

,,Епископу неће бити дозвољено, чак ни на крају живота, да именује другог за

свог наследника; и ако се тако нешто уради, именовање ће бити неважеће. Али, мора се

232
Ibid. 49.
233
Ibid. 55.
234
Ibid. 108.
235
Ibid. 229.
236
Ibid. 230.
237
Ibid. 236.

92
поштовати црквени закон, да се епископ не сме именовати другачије него на сабору, по
пресуди епископа, који имају власт да унапреде човека који је таквог чина достојан.“238

,,Ако неки епископ, који нема своју епископију, покуша да узурпира место
епископа неке цркве и заузме њен престо, биће из ње избачен, чак и ако се са његовим
именовањем слажу они чију је цркву узурпирао.“239

Прилог 8: Канони помесног сабора у Лаодикеји

Убрзо након смрти цара Јулијана (363/364) одржан је још један помесни сабор,
овога пута у Лаодикеји. Сабор је донео чак 60 канона, од којих је велики део њих имао
за циљ да сузбије пагански покрет још јаче него што је то било за време пре Јулијана:

,,Онај ко је недавно крштен не треба да буде унапређен у свештенички ред.“240

,,Јеретицима није дозвољено да уђу у дом Божији све док живе у јереси.“241

,,Нико се не сме придружити јеретицима или расколницима у њиховим

молитвама.“242

,,Они који долазе из редова свештенства не смеју да буду магичари,

мађионичари, математичари или астролози; такође неће правити никакве амајлије, које
представљају ланце за њихове душе. Оне који такве амајлије носе, заповедамо да буду
избачени из Цркве.“243

,,Чланови Цркве не смеју да жене своју децу за јеретике.“244

,,Није дозвољено склапати бракове са било каквим јеретицима, нити давати своје
синове и кћери за њих; дозвољено је само уколико ти јеретици обећају да ће постати
хришћани.“245

,,Није законито обедовати са паганима, нити учествовати у њиховом

безбожништву.“246

238
Ibid. 238.
239
Ibid. 231.
240
Ibid. 246.
241
Ibid. 249.
242
Ibid. 295.
243
Ibid. 298.
244
Ibid. 254.
245
Ibid. 293.

93
 Прилог 9: Канони Другог васељенског сабора

Овако гласе први, трећи и седми канон Другог васељенског сабора:

,,Вера триста осамнаест отаца окупљених у Никеји у Витинији неће бити

напуштена, већ ће остати чврста. И свака јерес ће бити анатемисана, посебно она од
стране еуномејаца, евдоксијанаца, и она полуаријанаца или пнеуматомаха, и она
савелијана, и она маркелијана, фотинијана и аполинаријана.“247

,,Епископ Константинопоља имаће првенство части после епископа Рима; јер је

Константинопољ Нови Рим.“248

,,Оне који се од јереси обраћају католичанству, примамо по следећем методу и

обичају: Аријанце, македонце, саватијане, новитијане, и они који себе називају
катарима, и четрнаестодневнике, као и аполинарије, примамо пошто поднесу писмено
одрицање од својих грешака и анатемишу сваку јерес која није у складу са Светом,
Католичанском и Апостолском Црквом Божијом. Затим их прво запечатимо, то јест,
помажемо их светим уљем по челу, очима, ноздрвама, устима и ушиима; и када их
запечатимо, кажемо: „Печат дара Светога Духа“. Али, еуномејци, који су крштени само
једним потапањем, и монтанисти, који се овде називају фригијци, и савелијани, који
уче о идентитету Оца и Сина, и чине разна друга недела, и присталице свих других
јереси – а има много таквих овде, све њих, када желе да се преобрате у католичанство,
ми их примамо као незнабошце. Првог дана их чинимо хришћанима; другог
катихуменима; трећег дана их заклињемо тако што им трипут удахнемо у лице и уши; и
тиме их поучавамо и обавезујемо да неко време проведу у Цркви, и да слушају Свето
Писмо; а онда их крстимо.”249

246
Ibid. 301.
247
Ibid. 341.
248
Ibid. 350.
249
Ibid. 363.

94
 10. Извори и литература
Извори:

Амијан Марцелин. Историја. Превела Милена Милин. Издавачка кућа ,,Просвета“.

E. Capps, T.E. Page, W.H.D. Rouse. (eds.). The works of the emperor Julian: Volume III.

London: Heinemann, 1913.

Schaff, Philip. History of the Christian Church, Volume III: Nicene and Post-Nicene

Christianity. A.D. 311-600. Grand Rapids: Chrisitan Classics Ethereal Library, 1882.

Schaff, Philip (ed). Nicene and Post-Nicene Fathers: Series II, Volume 14 the Seven

Ecumenical Councils. Grand Rapids: Christian Classics Ethereal Library, 2007.

Pharr, Clyde. The Theodosian Code and Novels, and the Sirmondian Constitutions. Princeton:

Princeton University Press, 1952.

Tener, Randall Katharine. Q. Aureli Symmachi Relatio III: Introduction, translation and

notes. Urbana-Champaign: University of Illinois, 1917.

Литература:

Браун, Питер. Успон хришћанства на Западу: Тријумф и разноликост 200-1000. године.

(превела са енглеског Богдана Николић). Београд: Clio, 2010.

Елијаде, Мирча. Историја веровања и религијских идеја: Том II. (превела са француског
Мирјана Перић). Београд: Просвета, 1991.

Куган Д. Мајкл. Оксфордска историја библијског света. (превела са енглеског

Данијела Стефановић). Београд: Clio, 2006.

Макманерс, Џон. Оксфордска историја хришћанства: Од настанка до 1800. године.

(превео са енглеског Ђорђе Трајковић). Београд: Clio, 2004.

95
Милосављевић, М. Живко. Римско приватно право: Увод, историја и монументи
римског права. Лично, статусно и породично право. Београд: Државна штампарија
краљевине Србије, 1889.

Мирковић, Мирослава. Историја Римске државе: Од Ромула, 753. године пре Христа,
до смрти Константина, 337. године Нове ере. Београд: Службени гласник, 2014.

Мирковић, Мирослава. Позно Римско царство: Од Диоклецијана до Теодорикова

освајања Италије 284-493. Београд: Службени гласник, 2016.

Мичел, Стивен. Историја позног Римског царства 284-641: Преображај античког

света. (превео са енглеског Урош Миливојевић). Београд: Clio, 2010.

Сич-Фејеш, Магдолна. Codex Theodosianus: Докторска дисертација. Београд:

Универзитет у Београду, 1991.

Смирнов-Бркић, Александра. In hoc signo vinces: Милански едикт и победа

хришћанства. Београд: Завод за уџбенике, 2011.

Смирнов-Бркић, Александра. Религијска слика римске провинције Pannonia Secunda у 4.

веку нове ере: Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, 2015.

Стојковски, Борис. Црквена историја Срема у Средњем веку: Докторска дисертација.

Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, 2012.
Стојчевић, Драгомир. Римско приватно право: Четрнаесто прерађено и допуњно
издање. Београд: Савремена администрација, 1985.

Франзен, Аугуст. Преглед повијести цркве. (превео са немачког Др Јосип Ритиг).

Загреб: Кршћанска садашњост, 2004.

Шаркић, Срђан. Правне и политичке идеје у Источном римском царству: Од почетка

Константинове до краја Јустинијанове владавине. Београд: ЈП Службени гласник,
2017.

96
Шаркић, Срђан. ,,Cunctos Populos... (C. TH. XVI, 1, 2 и његово тумачење)“. Зборник
матице српске за класичне студије 13, 2011, 171-177.

Abruzzi, William. Mithraism and Christianity. 2018.

Apeabu, A. John. A history of the early church (05 BC-AD 451). Zaria: Faith Printers
International, 2020.

Barnes, D. Timothy. Athanasius and Constantius: Theology and Politics in the Constantinian
Empire. Cambridge: Harvard University Press, 1993.

Boak, E. R. Arthur. A history of Rome to 565 AD. New York: Macmillan, 1921.

Bradbury, Scott. ,,Constantine and the Problem of Anti-Pagan Legislation in the Fourth
Century”. In: Classical Philology, Vol. 89, No. 2. 120-139. The University of Chicago Press,
1994.

Brown, P. ‘Christianization and religious conflict’, in: A. Cameron and P. Garnsey (eds.), The
Cambridge Ancient History volume 13: The Late Empire A.D. 337-425, Cambridge:
Cambridge University Press, 2008, 632-665.

Cowley, Angela. Religious Toleration and Political Power in the Roman World: Doctoral
dissertation. Hamilton: McMaster University, 2008.

Cross, F.L. and Livingstone, E.A. (eds.) The Oxford dictionary of the Christian church.
Oxford: Oxford University Press, 1997.

Crowther, B. Nigel. Sport in ancient times. Westport: Praeger Publishers, 2007.

Dębiński, Antoni. Church and Roman Law: Volume 1. (translation from polish by Konrad
Szulga). Lublin: Wydawnictwo KUL, 2010.

Dill, Samuel. Roman Society: In the Last Century of the Western Empire. London:
Macmillan and Co. Limited, 1919.

97
Drake, A. H. ‘The Impact of Constantine on Christianity’, In: Lenski N. (ed.), The Cambrigde
Companion to: The Age of Constantine, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 111-
137.

Drews, Robert. Christianity from the Fifth to the Eleventh Century. Nashville: Vanderbilt
University, 2011.

Fowden, G. ‘Polytheist religion and philosophy’, in: A. Cameron and P. Garnsey (eds.), The
Cambridge Ancient History volume 13: The Late Empire A.D. 337-425, Cambridge:
Cambridge University Press, 2008, 538-561.

G.E.M. de Ste. Croix. ,,Why Were the Early Christians Persecuted?” In: Past and Present No.
26. 6-38. Oxford University Press, 2013.

Gybels, Michel. The history of Manicheism.

Holm Rose, Nicola. Pagan Emperors and Religious Policies A.D. 249-363. Brisbane: The
University of Queensland, 2017.

Hugh Elton, The Roman Empire In Late Antiquity: A Political And Military History,
Cambridge University Press, 2018.

Jones, Linsday (editor in chief). Encyclopedia of Religion: Second edition. New York:
Macmillan, 2005.

Kahlos, Maijastina. ,,A Misunderstood Emperor? Valens as a Persecuting Ruler in Late

Antique Literature” In: Heirs of Roman Persecution: Studies on a Christian and para-
Christian Discourse in Late Antiqity. 61-78. Routledge, 2019.

Kizing, Wolfram. Christian Persecution in Antiquity. (translated from german by Markus

Bockmuehl) Waco: Baylor University Press, 2021.
Lee, A. D. ‘Traditional Religions’, in: Lenski N. (ed.), The Cambrigde Companion to the Age
of Constantine, Cambridge: Cambridge University Press, 2007, 159-183.

98
Leslie, Joel. Between panegyric and history: Literary representations of the Emperor
Valentinian I (364-375). Glasgow: University of Glasgow, 2019.

Meijer, Fik. The Gladiators: History’s Most Deadly Sport. (translation from dutch by Liz
Waters) New York: Thomas Dunne Books, 2005.

Momigliano, Arnaldo. The Conflict Between Paganism and Christianity in the fourth century.
Oxford: Clarendon Press, 1963.

Moore, H. Clifford. ,,The Pagan Reaction in the Late Fourth Century”. In: Transactions and
Proceedings of the American Philological Association, Vol. 50. 122-134. The Johns Hopkins
University Press, 1919.

Papandrea, L. Jim. Church and State in the Roman Empire: Imperial Actions Leading Up to
the Decian persecution. 1995.

Pears, Edwin. ,,The Campaign against Paganism A. D. 324”. In: The English Historical
Review, Vol. 24, No. 93. 1-17. Oxford University Press, 1909.

Pennington, K. ‘The growth of church law’, in: A. Casiday and F. W. Norris (eds.), The
Cambridge History of Christianity: Constantine to c600, Cambridge: Cambridge University
Press, 2008, 386-403.

Pohlsander, A. Hans. The Emperor Constantine: Second Edition. London: Routledge, 2004.
Rivers, B. James. ,,The Decree of Decius and the Religion of Empire”. In: The Journal of
Roman Studies, Vol. 89. 135-154. Society for the Promotion of Roman Studies, 1999.

Rice Carl, Ross. Diocletian’s ,,Great persecutions”: Minority Religions and the Roman
Tetrarchy. Raleigh: North Carolina State University, 2016.

Teitler, C. Hans. The last pagan emperor: Julian the Apostate and the war against
Christianity. Oxford, Oxford University Press, 2017.

Schaps, M. David. Handbook for classical research. London: Routledge, 2011.

99
Scheid, J.”Oral tradition and written tradition in the formation of sacred law in Rome “, in: C.
Ando and J. Rüpge (eds.), Religion and Law in Classical and Christian Rome, Stuttgart:
Franz Steiner Verlag, 2006.

Williams, Stephen and Friell, Gerard. Theodosius: The Empire at Bay. London: BT Batsford
Ltd, 1994.

100