РУДАРСКО-ГЕОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

ДИПЛОМСКИ РАД
Тема:
Анализа параметара смичућа чврстоћа тла применом
дескриптивне статистике

Студент: Божидар Рудњанин Г628/21

Ментор: Доц др Душан Берисављевић

Београд, август 2023.

 Садржај:

Увод ........................................................................................................................................................ 4
1. Механика тла.................................................................................................................................. 5
1.1. Дефинисање механике тла..................................................................................................... 5
1.2. Историјски развој науке ......................................................................................................... 5
1.3. Примена механике тла ........................................................................................................... 8
2. Тло ................................................................................................................................................ 10
2.1. Постанак тла и карактеристике ............................................................................................ 11
2.2. Физичке особине тла ............................................................................................................ 13
2.3. Подела тла према механичком саставу ............................................................................... 14
2.3.1. Агрегатни састав (структура) земљишта .................................................................. 14
2.3.2. Фактори агрегације земљишта ..................................................................................... 14
2.3.3. Структурни агрегати..................................................................................................... 15
2.4. Постанак тла ......................................................................................................................... 15
2.4.1. Физички процеси............................................................................................................... 16
2.4.2. Хемијски процеси .............................................................................................................. 17
2.5. Идентификација и класификација тла ...................................................................................... 17
2.5.1. Крупнозрна тла ............................................................................................................... 19
2.5.2. Ситнозрна тла ................................................................................................................ 19
2.5.3. Органска тла ................................................................................................................... 20
2.6. Гранулометријски састав тла ................................................................................................ 20
2.7. Структура тла ........................................................................................................................ 21
2.7.1. Невезана структура тла ................................................................................................ 22
2.7.2. Везана структура ........................................................................................................... 22
3. Тло као грађевински материјал ................................................................................................... 23
3.1. Косине и усеци .......................................................................................................................... 24
3.2. Посебни проблеми тла ......................................................................................................... 26
4. Смичућа чврстоћа тла .................................................................................................................. 27
4.1. Дефинисање смичуће чврстоће тла ..................................................................................... 27
4.2. Односи фаза и показатељи физичког стања тла ....................................................................... 28
4.3. Чврстоћа тла ......................................................................................................................... 28

1
 4.4. Теоријске основе .................................................................................................................. 29
5. Истражни радови ............................................................................................................................. 32
5.1. Дефинисање истражних радова смичућа чврстоће тла ........................................................... 32
5.1.1. Врсте истражних радова ............................................................................................... 32
5.1.2. Програм истражних радова............................................................................................ 33
5.2. Теренски истражни радови .................................................................................................. 34
5.2.1. Јаме и раскопи .................................................................................................................. 35
5.2.2. Бушење ............................................................................................................................. 36
5.2.3. Узорковање ....................................................................................................................... 42
5.2.3.1. Бушење у некохерентним материјалима .................................................................. 44
5.2.3.2. Пиезометри................................................................................................................... 44
5.3. Лабораторијска испитивања ..................................................................................................... 46
5.4. Теренски експерименти ............................................................................................................ 47
6. Дескриптивна статистика ............................................................................................................. 50
6.1. Дефинисање дескриптивне статистике ............................................................................... 50
6.2. Коришћење у статистичкој анализи ..................................................................................... 51
6.2.1. Униваријантна анализа ................................................................................................... 51
6.2.2. Биваријантна и мултиваријантна анализа .................................................................. 51
7. Испитивање смицања у триаксијалном апарату ............................................................................. 53
7.1. Консолидовани недренирани или „CU“експеримент триаксијалне компресије .................... 54
7.2. Резултати испитивања и дискусија добијених резултата .................................................... 54
7.3. Одређивање параметара смичуће чврстоће на триаксијалним уређајима ....................... 55
8. Параметри смичуће чврстоће тла ................................................................................................ 61
9. Анализа параметара смичућа чврстоћа тла применом дескриптивне статистике..................... 67
9.1. Експеримент директног смицања тла .................................................................................. 67
9.2. Одређивање притисне чврстоће .......................................................................................... 68
9.3. Експеримент триаксијалне компресије ............................................................................... 69
10. Мерење смичућа чврстоће тла ................................................................................................ 71
10.1. Опит једноаксијалне компресије ..................................................................................... 71
Закључак .............................................................................................................................................. 85
Литература ....................................................................................................................................... 8086

2
Апстракт

У механици тла проучавају се особине тла, односно важне особине према којима се
може тло класификовати. На основу тога добијају се информације како се испитивано тло
може користити, на пример какво је тло повољно за изградњу различитих врста објеката,
које је тло повољно за изградњу насипа, итд. Постоји више начина одређивања елемената
унутрашњег отпора тла, кохезије и угла унутрашњег трења, помоћу лабораторијских
експеримената, међу којима су најпознатији експеримент директног смицања, експеримент
триаксијалне компресије и експеримент једноаксијалне чврстоће на притисак.

Кључне речи: тло, механика тла, триаксијални експеримент, смићућа чврстоћа, угао
унутрашњег трења, чврстоћа тла

Abstract

The soil properties are studied in mechanics, that is, the important properties according to
which the soil can be classified. Based on mechanics, information is being obtained on how the
tested soil can be used. For example: which soil is favorable for the construction of various types
of structures, which soil is favorable for the construction of embankments, etc. There are several
ways to determine the elements of internal soil resistance, cohesion, and angle of internal friction,
using the laboratory tests, among which the most famous are the direct shear test, triaxial
compression test and uniaxial compressive strength test.

Keywords: soil, soil mechanics, triaxial experiment, shear strength, angle of internal friction, soil
strength

3
Увод

Механика тла је грана физике тла и примењене механике која изучава и описује тло
у простору на којем или унутар кога се гради. 1
Она користи лабораторијске методе
испитивања и теренске „in-situ“ методе испитивања. Резултати теренских испитивања често
дају тачније резултате од лабораторијских. 2

Упоредо са механиком стена, механика тла пружа теоретску основу за анализу у

геотехничком инжењерству и инжењерској геологији. 3 Механика тла се користи за
анализирање деформација тла, протока флуида унутар природних и вештачких структура
које су подржане тлом или направљене од тла, или структура које су закопане у тлу. 4 Пример
су грађевински и мостовски темељи, потпорни зидови, бране и укопани цевоводни системи.

Механиком тла се описује генеза и састав земљишта, разлика између порног

притиска воде и интергрануларног ефективног стреса, капиларног дејства флуида у порама
тла, класификују тла, њихово цурење и пропусност, даје се временски зависна промена
запремине услед истискивања воде из сићушних пора ткз. консолидација, одређује
отпорност на смицање и крутост тла.

Постоји више начина одређивања елемената унутрашњег отпора тла, кохезије и угла
унутрашњег трења, помоћу лабораторијских експеримената, међу којима су најпознатији

1
Најдановић Н., Обрадовић Р. (1981) Механика тла у инжењерској пракси, Биро за графичку
делатност Института за водопривреду „Јарослав Черни“, Београд,

2
Cedergren, Harry R. (1977), Seepage, Drainage, and Flow Nets, Wiley

3
Knappett, Jonathan and R.F. Craig, (2012.) Craig's Soil Mechanics 8th edition, Spon Press.
4
Ferris, J.G., D.B. Knowles, R.H. Brown & R.W. Stallman, (1962). Theory of Aquifer Tests. US Geological
Survey Water-Supply Paper 1536-E.

4
експеримент директног смицања, експеримент триаксијалне компресије и експеримент
једноаксијалне чврстоће на притисак.5

1. Механика тла
1.1. Дефинисање механике тла

Механика тла је грана механике која проучава понашање дисконтинуираног материјала,

састављеног од делова распаднутих стена (у случајном распореду који се међу собом
додирују, али нису везани), од воде и гасова између тих делова, при деловању сила на ободу
или унутар тога материјала. Примењује се за одређивање граничне отпорности и
деформације тла оптерећеног темељима грађевина, сила што делују на потпорне
конструкције, те граничног и стабилног нагиба природних косина, косина насипа и брана.6

1.2. Историјски развој науке

Градитељи старих епоха решавали су задатке које је наметало тло као природна подлога.
Њихове методе вредновања тла и повратне везе између грађевине и тла данас нису познате,
али остаци грађевина говоре да се тражило погодно тло. Сматра се да је прве научне основе
за изучавање тла дао А. Ш. Кулон 1773. године својом теоријом земљаних притисака. Даљем
развоју изучавању тла допринели су А. Дарси 1856. године - „Дарсијев закон“ о протицању
воде кроз тло и Стокс 1856. „Стоксов закон“о брзини тоњењења честица у течности. Даљем
развоју теорије допринели су М. Ранкин 1857 са својом теоријом земљаних притисака и Ј.
Бусинеск 1885. који је дао аналитичке изразе за стање напона и деформације у хомогеном,
изотропном и еластичном полупростору за случај деловања концентричне силе на
површини тог полупростора. За разумевање и познавање физичких својстава тла значајан
допринос дао је А. Атерберг 1911. године. Године 1923. Карл фон Терцаги објавио је своју
теорију консолидације а у књизи под називом „Erdbaumechanik auf Bodenphysikalischer

5
Coduto, Donald; et al. (2011). Geotechnical Engineering Principles and Practices. NJ: Pearson Higher
Education, Inc. ISBN 9780132368681.
6
Обрадовић Р, Најдановић Н,(1999) Механика тла у инжењерској пракси, Треће допуњено и
проширено издање, Рударски институт Београд - Земун

5
Grundlage“ 1925. сублимирао је сва дотадашња сазнања о тлу у грађевинском смислу,
омогућивши на тај начин сагледавање теоријских основа и њихову примену те могућност
формирања нове научне дисциплине.7

Стари споменици који још трају сведоче о многим успелим решењима. Има и неколико
примера неуспеха али је већина неуспеха јер су грађевине пропале због слабих темеља,
нестала у забораву прошлости.

Рационална механика тла почиње 1773. год. кад је француски војни инжењер Коуломб,
објавио Есеј о примени теорије максимума и минимума на неке проблеме у архитектури. У
том је раду решен проблем активног притиска и пасивног отпора. Истовремено је
експериментисао са узорцима тла и поставио закон отпорности тла на смицање, који је и
данас један од основних закона механике тла. Ранкин (1820— 1872) је аналитички решио
проблем граничних стања равнотеже масе без кохезије у неизмерном полу простору при
водоравном растезању или збијању и одредио оријентацију плоха слома (то се назива
активно, односно пасивно Ранкинеово стање).8 Ресал је касније (1910) аналитички решио
тај задатак за масу с кохезијом с водоравном и нагнутом површином. К. Е. Петерсон и С.
Хултин први су анализирали (1916) стабилност теренског скока с претпостављеном
кружном плохом слома, што је даље разрадио Фелениус (1927).9

До првих деценија 20.века превладавају у градитељској пракси аналитичке анализе

притиска на потпорне конструкције према веома једноставном физичком моделу зрнастог
тла и Коуломбовом закону линеарне зависности. Није било теорије за прорачун критичног
оптерећења тла под темељима. То је подручје остало у емпиријској процени допуштеног
оптерећења на темељу пређашњег искуства с веома ограниченим подацима о својствима
невезаних и везаних врста тла. Теоријску основу за прорачун деформација оптерећеног
простора поставио је 1865.10 Бусинеск аналитичким решењем расподеле напрезања унутар
еластичног, хомогеног, изотропног полу простора оптерећеног концентрисаном силом на

7
Уљаревић М.Г. (2019), Механика тла од теорије до праксе, АГМ књига доо Београд – Земун
8
Coduto, Donald; et al. (2011). Geotechnical Engineering Principles and Practices. NJ: Pearson Higher
Education, Inc.

9
Terzaghi, Karl (1943), Theoretical soil mechanics, John Wiley&Sons, Inc
10
Powrie W. (2004) Soil Mechanics, 2nd Edition, Spon Press, Abingdon, Oxon, USA,

6
површини. Иако је тај физички модел неприкладан за тло које није ни еластично ни
хомогено, а већином ни изотропно, примена тог решења је била ограничена још и
чињеницом да дуго није постојала метода испитивања којом би се могли установити
еластични параметри тла. Као палијатив служило је пробно оптерећење тла, које из много
разлога не може бити модел за прототип оптерећења грађевином. Тек су експериментални
и теоријски радови К. Терзагија двадесетих година 21. века дали нове физичке конкретне
основе за поузданију спознају о понашању тла под грађевинама и тла као грађевног
материјала.

У делу „Erdbaumechanik auf bodenphysikalischer Grundlage“ (1925) Терзаги је поставио

основе нове научне гране- механике тла. То је отворило нов пут решавању сложених
задатака грађења на тлу и у тлу у доба кад је развитак механичких помагала омогућивао
извођење све већих и сложенијих захвата у тлу. Тако се нова научна грана брзо проширила,
а данас је предмет темељног образовања сваког градитеља.

Класична механика тла (тако се називају теоријска решења из 19.века) дели се на две
идеализације реалног тла: 11

1. претпоставља се да је тло круто пластично тело кад се разматра проблем слома,

односно граничног оптерећења,
2. претпоставља се да је тло еластично тело кад се разматра проблем деформација.

Та су два модела у одређеним границама прикладна за аналитичко решење више

типичних задатака, јер се карактеристике материјала одређују једноставним
експериментима на узорцима тла у лабораторију. Баш су ти експерименти и теоријска
разрада резултата основа за напредак механике тла. Реално тло, наиме, не одговара ни
једном од два модела, јер је то дисконтинуирани нелинеарно еластични материјал с малим
повратним деформацијама при растерећењу и с вискозним деформацијама.

Експериментално проучавање односа између напрезања и деформација узорака тла

омогућило је дефинисање веза између стања тла, промена напрезања, деформација и
времена које знатно верније описују његова својства. Резултати експерименталних радова
не би међутим имали већег значења за инжењерску праксу без савременог развитка

11
Lambe W. T., Whitman R (1991). Soil Mechanics, Wiley

7
нумеричког рачуна и електронских рачунара. Решења више нису ограничена могућностима
аналитичког рачуна, па се могу применити модели нелинеарно еластичног материјала с
вискозним елементима који траже знатно сложеније прорачуне. С тим поступцима се може
проучавати понашање тла, и то од малих додатних оптерећења, кад се оно понаша
приближно као еластично тело, па до оптерећења која узрокују велики прираст деформација
уз мали прираст напрезања, кад се оно понаша приближно као пластично тело12. Основна
противречност да се у математичким моделима дисконтинуирани материјал замењује
континуумом с погодним конститутивним везама није још превладана, Она има мање
последице кад се посматра понашање ситнозрнастог тла с веома много врло ситних честица
у јединици волумена. Кад се проучава материјал крупних зрна (крупан шљунак, камени
насипи, стенске масе) модел континуума све непотпуније описује својства и понашање
материјала што су фрагменти већи. Маршал (1977) је са успехом увео стохастичке и
статистичке методе да би добио прикладнији модел за дисконтинуирани материјал
састављен од крупних фрагмената.13

Савремена теорија механике тла омогућује да се и практични задаци решавају потпуније

и поузданије него што је то било могуће класичним дуалистичким приступом. Детаљније
истраживање на терену, сложеније испитивање узорака у лабораторији и примена
комплексних програма за електронске рачунаре услови су за успешнија решења. Примена
тих комплексних метода потребна је за сигурно пројектовање великих, сложених и
осетљивих грађевина. Остаје отворено питање до ког степена треба у пракси примењивати
продубљену теорију на материјал који је по свом постанку веома хетероген, пуно више него
што се у разумним границама може обухватити рачунским моделима. Сигурно је да ће се
класична решења на дуалистичкој концепцији својстава материјала још дуго примењивати
за решавање стандардних задатака. Због тога ће се изложити та решења, а само ће се
скицирати нове могућности које су управо почеле давати резултате.

1.3. Примена механике тла

12
Костић С. (2014), Механика стијена и тла, Скрипта, Универзитет у Бања Луци, Рударски факултет
13
Јоцковић С. (2021), Чврстоћа тла, Грађевински факултет Београд

8
 Примена механике тла у градитељству веома је важна. Терет сваке грађевине преноси се
на тло преко темеља и узрокује у њему промене напрезања и деформације. Оне су веће што
је тло јаче стишљиво а његова чврстоћа мања. Избор и димензије темеља на одређеном тлу
зависе од укупне вредности сила и о деформацијама које грађевина може поднети, а методе
и параметре за такве прорачуне даје механика тла.

Механика тла у ужем смислу изучава и описује тло у простору на којем или унутар којег
се гради. Са те стране је механика тла млада наука. Њен је интензивни развој започео
развојем технологије у првој четвртини двадесетог века, те је тада почела проналазити прве
везе са теоретским решењима. Данас покушава дати податке о физичко-механичким
својствима (параметрима) тла, потребним за постојеће могућности гео техничких
прорачуна. 14 При том су тачности прорачуна многоструко веће од тачности података о
параметрима тла, те се ту јавља главна несразмера између тачности улазних података и
резултата гео техничких прорачуна. Из потребе што прецизнијег утврђивања својстава тла
развијају се у подручју механике тла лабораторијске као и теренске методе испитивања
својстава тла. Резултати теренских испитивања дају често прецизније податке од резултата
које дају узорци испитани у лабораторији. Механици тла блиске су гране геологија и физика.

Статика тла бави се углавном чврстоћом и стабилношћу земљаних грађевина. Она

обухвата претежно класичне графостатичке методе примењене на прорачуне код којих тло
као оптерећење делује на грађевине (потпорни зидови, стабилности косина), те су јој сродне
класична статика и наука о чврстоћи.

14
Максимовић М. М.(2008), Механика тла, четврто издање, АГМ књига доо Београд – Земун

9
 2. Тло

Тло (земљиште) је растресити површински слој литосфере. Оно се налази изнад чврсте
стенске масе а горња граница су му биосфера, хидросфера и атмосфера. Физички гледано
тло представља вишефазни систем. Састоји се од честица (зрна) и пора (шупљина).

Тло настаје процесом који називамо педогенеза, и одвија се у две фазе. Прва фаза
започиње распадањем стена а друга распадањем изумрлих остатака биљног и животињског
порекла.

У врсте тла спадају:

1. прашина,
2. глина,
3. песак,
4. шљунак,

али и њихове међусобне комбинације.

Зависно од врсте тла, она могу повећавати своју запремину или је смањивати (што
зависи од процента воде коју садржи). Тло је нехомогено, анизотропно и знатно је
деформабилније (стишљивије) од чврстих стена. У тло неки сврставају још и тла органског
порекла (хумус, муљ, тресет).

Наука о тлу у грађевинском смислу може се поделити према подручјима изучавања

на два главна дела:

1. механика тла и
2. статика тла.

10
 2.1. Постанак тла и карактеристике

На пресеку кроз земљину кору може се видети да се тло обично састоји од површинског
дела- површинско тло који је настао распадањем биљних и органских материја и под
површинског дела - под површинско тло који се састоји од једног или више слојева
различитог састава и дебљина а који је настао распадањем чврстих стена. Распаднути
материјал може остати на месту распадања стенске масе или може бити транспортован
једним од следећих агенса:

1. водом,
2. ветром или
3. ледом.

Зависно од врста транспорта зависиће величина (гранулација) наталожених честица,

њихов облик и сортираност. Према начину постанка разликују се 15:

1. алувијална тла (алувион),

2. еолска тла (лес и дине) и
3. глечерска тла (морене, глечерска иловача).

15
Casagrande, A., (1937). Seepage through dams, Journal of New England Water Works, 51, 295-336

11
 Слика 1. (A,B,C,D) Тла различитог састава ; (E) испуцала чврста стенска маса

Уколико се на неком терену тло потпуно формирало, значи да има и површински део,
и накнадно било покривено новим наносом материјала, такво покривено тло назива се
погребено тло.16

Хумус је плодно тло које се налази на површини земљине коре, мале дебљине, обично
неколико дециметара. Састоји се од мешавине органских и минералних материја са
присуством бактерија.

Муљ је мешавина органских материја и минералних материја, при чему је величина

честица веома мала а може се наћи у дну корита некадашњих река и језера.

Тресет се састоји од влакнастих биљних и органских материја са малом количином

минералних састојака.

16
Chanson, H. (2009). Applied Hydrodynamics: An Introduction to Ideal and Real Fluid Flows. CRC Press,
Taylor & Francis Group, Leiden, The Netherlands

12
 Процеси формирања тла никада не престају што значи да се оно стално мења. Дуги
периоди током којих се дешавају промене и различити утицаји значе да проста, једноставна
тла не постоје. Тло може имати релативну стабилност својих особина дуги период времена,
али животни циклус тла увек завршава са таквим карактеристикама које тло остављају
подложно ерозији. Мали део континуума тла на Земљи је старији од терцијара а већина није
старија од плеистоцена. Упркос неизбежне ретрогресије и деградације тла, већина циклуса
тла је дуга и продуктивна. Како се „животни“ циклус тла одвија зависи од најмање пет
класичних фактора формирања тла:17

1. регионалне климе,
2. биотичког потенцијала,
3. топографије,
4. матичног материјала и
5. дужине времена.

2.2. Физичке особине тла

Физички гледано тло представља вишефазни систем. Састоји се од честица (зрна) и пора
(шупљина). Тло настаје процесом који називамо педогенеза. Земљиште је веома комплексан
појам и на њега утичу разни фактори. Земљиште има своје основне физичке и хемијске
особине. Најважније физичке особине земљишта су: 18

1. механички састав (текстура)

2. агрегатни састав (структура)
3. дубина земљишта
4. специфична густина
5. волумна густина (збијеност)
6. специфична површина и
7. порозност (шупљикавост) земљишта.

17
Knappett, Jonathan and R.F. Craig, 2012. Craig's Soil Mechanics 8th edition, Spon Press
18
Тerzaghi, Karl (1943), Theoretical soil mechanics, John Wiley&Sons, Inc

13
 Већина физичких особина истовремено спада међу најважнија ендоморфолошка
својства земљишта.

Механички састав (текстура) земљишта представља садржај у њему свих механичких

фракција, изражен у процентима од масе сувог узорка. Три основне механичке фракције су:

1. песак,
2. прах и
3. глина.

Механичке фракције се међусобно разликују по величини и другим особинама.

Механички елементи земљишта су одвојени комади стена и минерала, као и честице
органских материја, образовани процесима трансформације стена, минерала и органских
остатака.

2.3. Подела тла према механичком саставу

На основу садржаја збирне механичке фракције физичке глине и песка врши се

издвајање тзв. текстурних класа земљишта. Постоје четири основне класе: песак, пескуша,
иловача и глинуша.

2.3.1. Агрегатни састав (структура) земљишта

Под структуром земљишта подразумева се његова способност да се при обради распада

на структурне агрегате. Структурни агрегати земљишта су агрегати (секундарне честице)
изграђени из механичких елемената, образовани слепљивањем тих примарних честица.
Структура земљишта добија назив према преовлађујућим агрегатима у њеном саставу (на
пример, ако преовлађују заобљени агрегати пречника 5-10мм, структура се назива
грашкаста).

2.3.2. Фактори агрегације земљишта

14
 На образовање и заступљеност у земљишту разних врста структурних агрегата утичу
бројни фактори:

1. састав и особине земљишта (механички, хемијски, састав апсорбованих катјона,

реакција и др.)
2. климатских и биолошки фактори
3. човек, који је код њивских земљишта најважнији фактор како образовања тако и
кварења структуре[4] у ораничном и површинском делу обрадивог земљишта.

2.3.3. Структурни агрегати

Подела структурних агрегата (и структуре) врши се према форми, величини,

водоотпорности и бонитету. Према форми могу бити:19

1. кубоформни (коцкасто-лоптасти)
2. призмоформни (призматично-стубасти)
3. ламиноформни (пљоснати)
4. фрагментарни (неправилног облика).

Према величини могу бити:

1. прашкасти < 0,5мм

2. мрвичасти 0,5-5мм
3. грашкасти 5-10мм
4. орашасти 10-35мм
5. грудвасти >35мм

Према водоотпорности деле се на:

1. стабилне (водоотпорне) и
2. нестабилне.

2.4. Постанак тла

19
Јoseph, Paul G. (2017). Dynamical Systems-Based Soil Mechanics, CRC Press/Balkema.

15
 Са грађевинске тачке гледишта, тло је природна мешавина минералних зрна, која се могу
раздвојити механичким поступком, на пример, мешањем у води. Тло је, најчешће,
нецементирани скуп гранулираног (зрнастог) материјала минералног и органског порекла.
Цементне везе између зрна могу у извесној мери утицати на механичко понашање масе тла
али се подразумева да су цементне везе између зрна релативно слабе. Уколико су цементне
везе знатне чврстоће, тада се најчешће може говорити о стени, а не о тлу, и зато је такав
материјал предмет разматрања у Механици стена. 20 Границе између Механике тла и
Механике стена, две сродне гео техничке дисциплине, нису веома оштре. Механика стена
се бави медијем који се састоји од стене издељене на комаде дисконтинуитетима а Механика
тла се бави материјалом који се састоји од релативно чврстих зрна између којих су шупљине,
поре тла, у потпуној комуникационој вези.

Зрна тла могу бити различитих величина, облика и минералног састава, при чему се
подразумева да у укупној запремини знатан простор заузимају интергрануларне шупљине-
поре. У порама се може налазити ваздух, вода или мешавина ваздуха и воде. Стена се од тла
разликује по томе што се састоји од релативно компактних блокова стенске масе која је
издељене празним или запуњеним дисконтинуитетима.

Тло настаје као производ многих хемијских и физичких, механичких процеса распадања
површинских делова стена који су изложени спољним утицајима. Генезом тла би требало да
се бави геологија. Зрна тла настају у цикличном процесу распадања чврстих стена услед
утицаја температурних промена, сунца, воде и хемијских процеса. Према томе,
деструктивни процеси у формирању тла од основне стене могу бити физички и хемијски.

2.4.1. Физички процеси

Физички процеси изазивају распадање основне стене на фрагменте, комаде стена

различитих величина. Замрзнута вода у прслинама, услед делимично спреченог ширења,
изазива велике напоне повећавајући прслину која је одваја од масе стене.
Цикличномржњење и крављење може изазвати деградацију до знатне дубине. Уколико се
процес одвија на падини, комади се одвајају и померају низбрдо остављајући нову

20
Austin М. (1953). The Skin of the Earth. London, UK: Methuen.

16
површину изложену процесу даљег распадања. У другим екстремним условима високог
загревања површине у пустињама камен се загреје до релативно високе температуре у току
дана, а после се у току ноћи поново релативно брзо хлади. Температурне разлике изазивају
промене напона, а оне могу изазвати распадање комада стена. Физички процеси при
настанку тла након деградације основне стене могу се описати ерозијом услед дејства ветра,
воде или глечера. Резултат физичког распадања су честице које имају исти састав као и стена
од које су настале и пропорције карактеристичних димензија зрна су релативно блиске.
Даља модификација облика и величине зрна настаје при њиховом транспорту и депоновању
до места на којима их налазимо.21

2.4.2. Хемијски процеси

Хемијски процеси изазивају промену типа минерала основне стене услед дејства воде.
Хемијско распадање производи нове минерале, механички слабије и веће запремине од
минерала у здравој стени. Крупнија зрна су чвршћа и минерал је најчешће кварц. Мања зрна
су вероватно слабија. Глине чине тла састављена од меких ситних честица да се оптичким
микроскопом не могу јасно видети. Ове показује да се може очекивати извесна разлика у
механичком понашању. Пескови, у којима је предоминантан кварц, су мање стишљиви од
глина. Сви зрнасти материјали поседују особине трења, које зависе од типа минерала и
најмање је код глина. Да трења нема, тло би се понашало као тешка течност. Каква се налазе
у природи, тла се деле се на транспортована и резидуална. Транспортована тла су настала
на једном месту, а затим су транспортована и депонована на друго, док су резидуална тла
остала на месту где су настала распадањем стене.

2.5. Идентификација и класификација тла

Класификовање подразумева процес груписања и етикетирања. При томе је могуће

замислити више различитих класификационих система зависно од намене. Класификациони

21
Ђорђевић А, Радмановић С,(2016) Педологија, Београд

17
систем за потребе механике тла мора да пружи информације о очекиваним инжењерским
особинама тла пошто се оно класификује. Инжењерске особине које су од примарног
интереса у грађевинарству су:22

1. компресибилност,
2. чврстоћа,
3. водопропусност и
4. уградљивост.

Директно одређивање наведених особина захтева доста времена, специјалну опрему и

квалификовану радну снагу. Ако би се извршила масовна испитивања инжењерских
својстава на свим расположивим узорцима, престала би потреба да се тло класификује.
Крајњи циљ није класификација, већ сагледавање могућег понашања масе тла у условима
од интереса. Према томе, бирају се критеријуми за класификацију који омогућују
класификовање уз минимални напор и трошак, тако да се након завршене класификације
може добити оријентациона представа о могућем понашању и својствима тла.

Стандардизовани класификациони експерименти омогућују да се релативно

једноставним експериментима врсте тла распореде у типове са сличним гео техничкм
особинама. Резултати класификационих испитивања служе, између осталог, и за избор
узорака за испитивање инжењерских својстава, као и за оцену репрезентативности резултата
у односу на масу тла и број испитаних узорака. Један од разлога за масовну примену
класификационих испитивања је могућност да се из једног скупа идентификационих
показатеља оцене геомеханички параметри применом одговарајућих емпиријских
корелација. Основни класификациони показатељи за ове намене су, пре свега, величина зрна
тла а затим евентуална „лепљивост“ или, стриктније, пластичност тла.

Резидуална и транспортована тла се појављују у бесконачним варијацијама величина

зрна од хиљадитих делова милиметара до дециметарских димензија. Као генерална основа
за класификацију нормалног, претежно неорганског тла, усвојена је подела на две главне

22
Certini, G., Scalenghe, R. (2006). Soils: Basic concepts and future challenges. Cambridge Univ Press,
Cambridge UK.

18
класе са граничном вредношћу величина зрна од 0,075 мм, а у неким земљама за границу се
усваја величина зрна од 0,074 или 0,06 мм, тако да:23

1. крупнозрна тла садрже преко 50% зрна већих од 0,075 мм (или 0,06 мм)
2. ситнозрна тла садрже преко 50% зрна мањих од 0,075 мм (или 0,06 мм).

Ова граница од 0,075 мм, (односно 0,06 мм), прво је потекла из практичних разлога јер
се каже да просечно људско око без оптичког појачања препознаје у грануларној маси
индивидулана зрна већа од наведене граничне вредности, док се мања зрна виде само као
аморфна маса. Иако овај критериј изгледа сасвим произвољан са механичке тачке гледишта,
показало се да постоје и знатне разлике у понашању ова два типа тла. Осим тога, у природи
се наилази и на тресет, материјал који има влакнасту структуру и неповољне
карактеристике, тако да се о њему у овом тексту неће много говорити, јер се веома ретко
испитује у механици тла.

2.5.1. Крупнозрна тла

Крупнозрна тла варирају са величинама зрна од комада стене до шљунка и песка.

Кварц, због своје тврдоће и постојаности, је минерал који преовладава у садржају многих
шљункова и пескова, али се појављују и други минерали са различитим релативним
учешћем. Теренска идентификација је релативно једноставна, јер се скоро сва зрна виде
голим оком уз евентуално и веома ретко коришћење лупе. Крупнозрно тло може да садржи
примесе ситних фракција.

2.5.2. Ситнозрна тла

Ситнозрна тла се највећим делом састоје од зрна прашине и глине. Чист прах је по
величини зрна између песка и глине и има специфичне особине по којима га само у малој
мери разликује од песка. Али већ и мала количина примеса глинених честица од само
неколико процената даје мешавини ситнозрног тла нове карактеристике, тако да се оно у
знатној мери разликује од крупнозрних материјала. Не могу се сва зрна видети голим оком,
тако да се примењују индиректни опити за идентификацију, а заснивају се на особини да

23
Jenny, Hans. (1941). Factors of Soil Formation: A System of Quantitative Pedology

19
ситнозрни материјали, нарочито ако садрже глинене честице, мењају конзистентно стање са
променом садржаја воде. За ову особину, коју немају крупнозрни материјали, користи се у
Механици тла израз пластичност. Пластичност, као појам, се користи и за опис напонско
деформацијског понашања у сасвим другом и знатно прецизнијем контексту.

2.5.3. Органска тла

Органска тла у нашем поднебљу увек садрже органске материје, које се највећим
делом појављују у делимично распаднутим облицима вегетације уз хумус, аморфни
материјал настао распадањем биљних и животињских продуката. Ове органске материје су
од виталног значаја за пољопривредну употребу земљишта и од мањег значаја су за
грађевинског инжињера, јер се површинска зона тла уклања пре изградње већине
грађевинских објеката. Ипак, релативно високо присуство органских материја реда 5%
до10% може указивати на релативно велику компресибилност. Понекад се у природи
појављује тресет, материјал са влакнастом структуром у коме преовлађују материје
органског порекла. Ова тла су изразито неповољна са грађевинске тачке гледишта.

2.6. Гранулометријски састав тла

Гранулометријски састав је дефинисан кривом која описује садржај зрна различите

величине изражен у процентима тежине24 (Слика 2.). Овај класификациони систем је
једноставан јер за дефинисање граничних величина фракција зрна, (шљунак, песак,
прашина), и њихових релативних величина, (ситан, средњи, крупан), примењује само
бројеве 2 и 6, што се лако памти.

Сасвим интуитвно, може се очекивати да ће се скуп веома малих зрна понашати

различито од агрегације великих честица, што представља основу за примену величине зрна
као критерија за класификацију тла. Прво треба дефинисати величину зрна. Због таквих
различитих облика мора се арбитрарно дефинисати мера величине зрна. Величина зрна, које
се виде голим оком, тј. песак и крупнија зрна, описује се „пречником“ који се приписује зрну
које може да прође кроз скуп сита са различитим отворима квадратног облика. „Пречник“,

24
Nonveiller E. (1981.): Mehanika tla i temeljenje, Školska knjiga

20
који се приписује зрну, је пречник највеће куглице, која може да прође кроз квадратни отвор
сита исте величине кроз који пролази и зрно. Опит сејања и коришћење сита није могуће
ако се тло састоји од глинених и прашинастих фракција, јер су она исувише ситна и крхка
да би се могла успешно и једноставно механички издвојити по величини. Величина таквих
зрна се одређује „експеримент хидрометрисања“ или „ареометрисања“.

Слика 2. Гранулометријски дијаграм

2.7. Структура тла

Структура тла дефинише његова својства. Зависно од начина на које је тло настало
имамо различите структуре, али структура зависи и од минеролошког састава основне
стене. Разликујемо две елементарне структуре: 25

1. везана структура за кохерентне материјале и

25
Bullock, P., Federoff, N., Jongerius, A., Stoops, G., Tursina, T. & Babel, U. 1985. Handbook for soil thin
section description. Waine publications. 152 pp.

21
 2. невезана структура за некохерентне материјале.

Структуру неког тла можемо проверити фотографисањем помоћу електронског

микроскопа. Структура проматраног тла нам указује на који се начин честице међусобно
вежу и дефинира простор међу честицама тј. поре.

Слика 3. Невезане и везане структуре тла

2.7.1. Невезана структура тла

Код крупних честица структура може бити рахла или збијена. Што се изражава
порозитетом. Порозитет представља однос волумена пора и укупног волумена тла. Исто тло,
али с различитим порозитетом има другачију чврстоћу, деформабилност и осетљивост на
потрес. Честице песка и шљунка видљиве су простим оком и имају више-мање сферичан
или елиптичан облик.

2.7.2. Везана структура

Честице, глине и праха у тлу могу формирати различиту структуру. Код ситних
честица праха и глине структура може бити сачаста, пахуљаста и сложена. Различите
структуре у ситнозрном тлу пресудно утичу на његова физичко-механичких својстава
(чврстоћа, деформабилност, пропусност). Присуство крупнијих честица међу ситнијим

22
честицама такођер утичу на својства таквог тла. Честице глине нису видљиве простом оку
и имају облик плочица с јасно израженим утицајем електричног набоја на својој површини.

3. Тло као грађевински материјал

Тло од давнине служи као грађевински материјал. Оно је основни грађевински

материјал за грађење насипа. Насипи су грађевине различитих намена. При градњи насипа
важно је одабрати одговарајући материјал, начин уградње и контролу каквоће уграђеног
материјала, заовисно од намени појединог насипа. Поступак којим се грађење изводи назива
се насипавање. Материјал за насипавање узима се са позајмишта. Након одабирања
материјала на позајмишту он се у лабораторији испитује помоћу вештачко направљених
узорака. Приликом извођења насутих грађевина најважнији је задатак грађевинског
инжењера да утврди да ли физичко-механичке особине уграђеног материјала одговарају
онима које су предвиђене пројектом. То је једини начин да се осигура стабилност, трајност
и функционалност насуте грађевине. Уколико тражене особине тла није могуће постићи
приликом уградње, потребно је у току грађења извршити преинаке у пројекту с чињенично
утврђеним особинама уграђеног материјала.

Насуте грађевине према намени могу се поделити на:26

1. насипе за различите сврхе у саобраћају и хидротехници,

2. високе насуте бране,
3. насуте платое (који могу бити на копну, али могу служити и за освајање нових
копнених површина у језерима или у мору).

26
ECSC–EEC–EAEC. (1985). Soil map of the European Communities 1:1 000 000. Luxembourg. 124 pp.
and paper maps

23
 Слика 4. Насуте грађевине

Насуте грађевине се могу градити од само једне врсте материјала те се тада називају
хомогеним насипима или се могу изводити од неколико врста материјала од којих сваки
врши одређени задатак унутар грађевине. Тада се говори о зонираним насипима. Као
зониране, најчешће се граде велике насуте бране. Најзахтевније у сваком погледу су велике
насуте бране, будући да оне иза себе задржавају огромне количине воде. Њихово оштећење
а поготово рушење изазива катастрофе несагледивих последица. Насуте бране осим за
акумулацију воде (за шта углавном служе), могу служити и у неке друге сврхе27. Зависно од
намене бира се одговарајући материјал за градњу оваквих грађевина (бране за акумулирање
наноса или муља, које су водопропусне). За насипавање је могуће употребити готово све
кластичне материјале (глине, песке, шљунке и њихове мешавине, дробљени камен, камене
блокове) као и отпадне материјале из индустрије, а што често може битно утицати на
смањење цене грађевине. Данас се јављају покушаји употребе сепарисаног комуналног
отпада за изведбу насипа што је уз одређене услове такође могуће. Приликом насипавања
потребно је материјал збијати до тражене густоће. Од густоће зависе физичко-механичке
особине тла. То је разлог због којег се она за земљане грађевине прописује и строго
контролише. Материјали тла су сировина у индустрији основних грађевинских материјала:
цигла и цемент.

3.1. Косине и усеци

27
Fieldes, M. & Perrott, K.W. (1966). The nature of allophane soils: 3. Rapid field and laboratory test for
allophane. N. Z. J. Sci., 9: 623–629.

24
 Природне косине се налазе под утицајем сила гравитације. На свакој косини може
настати клижење ако, због промене оптерећења или других услова, на некој плохи чврстоћа
на смицање није довољна за одржавање равнотеже. То се може догодити из разних разлога,
које није увек могуће предвидети. 28Ако су такве косине из било којих разлога занимљиве у
грађевинском смислу, тада ће се за њих провести анализа стабилности. Анализа
стабилности спроводи се на начин да се упоређује претпостављено посмично напрезање на
потенцијалној клизној површини с чврстоћом на смицање дуж исте површине. Поремећај
равнотеже на косини услед грађевинских захвата на њој, може се манифестовати и много
година након довршења грађевине, када се за промену стања напрезања у критичној клизној
површи створе услови као што су смањена чврстоћа на смицање због дуготрајног пузања,
промена потенцијала у подземној води и друго.

Слика 5. Косине, усеци и засеци

На падинама насутих грађевина могу се појавити клижења. Клижења се пројектом

претходно морају предвидети а нагиби падина пројектовати на начин да се косина изведе
тако, да не дође ни под којим употребним условима у стање лабилне равнотеже. Да би се то
могло задовољити потребно је спроводити врло строгу контролу квалитета уграђеног
земљаног и другог материјала у тело насуте грађевине. Контрола треба осигурати да

28
IUSS Working Group WRB. (2006.) World reference base for soil resources, World Soil Resources
Reports No. 103. Rome, FAO.

25
уграђени материјали имају параметре чврстоће на смицање и друга физичко механичка
својства предвиђена пројектом.

Косине се стварају и приликом ископа различитих намена. Све плитке подземне

грађевине раде се ископом с површине. Зависно од околности, зидови ископа могу бити
разупрти или подграђени, а могу бити и неразупрти као нпр. код ископа канала за
инсталације у градовима. Највеће косине настале искапањем у грађевинарству настају
изградњом саобраћајница (цеста, железница и пловни канал). За њих је такође потребно
спроводити анализе стабилности. Још веће косине настају у површинским коповима. Тамо
се јављају проблеми санација тих косина након завршеног вађења руде.

3.2. Посебни проблеми тла

Понашања тла за време земљотреса нашло се данас у средишту пажње међу осталим
гео техничким проблемима. Уз то се изучава понашање грађевина у случају минирања и
темељења машина које изазивају вибрације. Ширење таласа било каковог порекла кроз тло,
данас је могуће изучавати врло прецизно, захваљујући постојању наменске електронске
опреме. У свету постоје институције које поседују уређаје (сеизмичке платформе) којима је
могуће симулирати вибрације и изучавати њихов утицај на грађевине у контролисаним
условима.29

Једна од најпознатијих негативних појава, која у тлу настаје приликом земљотреса,

је ликвефакција песка. Да би се она остварила потребни су одређени услови, али када се
појави тада је кобна за грађевине које се налазе на таквим локацијама. Темељења на слабо
носивом и јако стишљивом тлу, као и темељење објекта на два материјала битно различите
стишљивости, решавају се у оквиру посебних захвата код темељења.

Високи нивои подземних вода у комбинацији с изградњом грађевина с деловима у

већој дубини (црпне станице), захтевају такође посебне захвате како приликом извођења

29
Jahn, R. (2004.) Research needs and new developments in soil classification and mapping: meeting the
changing demands for soil information. Proceedings of International Conference on Innovative Techniques
in Soil Survey, pp. 207–222. Cha-Am, Thailand.

26
тако и приликом употребе. Овде се јавља проблем појаве критичних хидрауличких
градијената и савладавања високих порних притисака и узгона.

У последње се време тло употребљава и за конструкцију резервоара за различите

индустријске течности, најчешће нафту. Због могућности хемијских утицаја течности на
тло, за овакве конструкције је потребна посебна пажња.

Утицај мраза на тло је такође појава којом се бави механика тла. Она је битна у
крајевима с дуготрајним ниским температурама, као и код конструкција које се од ниских
температура не могу заштитити. Најбољи пример за то су саобраћајнице.

4. Смичућа чврстоћа тла

4.1. Дефинисање смичуће чврстоће тла

Смичућа чврстоћа тла повезује се са сломом тла. Слом тла је стање нестабилности
попраћено великим смичућим деформацијама и с њима повезаним великим помацима.30
Обично се манифестује као клизање једне масе тла по другој преко јасно изражене клизне
површине или мање изражене клизне зоне. На клизној површини или у клизној зони
смичуће напрезање је досегнуло смичућу чврстоћу тла, а даљњи раст смичућих
деформација више није попраћен повећањем отпора у виду повећања смичућих напрезања
као пре слома. Слом можемо поистоветити с попуштањем тла. Еластично понашање тла
значи да су деформације повратне, односно, када би се тло растеретило, остварена би се
деформација поништила (била би нула). Линеарни однос значи да се еластични однос
између ефективних напрезања и деформације може приказати равном линијом. Након
попуштања (слома) тла, деформације се повећавају при константном ефективном
напрезању. Деформације су сада пластичне, што значи неповратне (трајне), односно, када

30
Richards, L.A. (1954.) Diagnosis and improvement of saline and alkali soils. Agriculture Handbook No.
60. USDA

27
би се тло, у некој фази пластичног понашања растеретило, деформација би остала иста као
пре растерећења.

4.2. Односи фаза и показатељи физичког стања тла

Тло се састоји од три фазе: 31

1. од чврстих зрна,
2. воде и
3. ваздуха,

па се њихово релативно учешће у маси тла описује одговарајућим показатељима. Чврсту

фазу чине минерална зрна различитог састава и облика. Течну фазу чини вода, која у
природи не мора бити хемијски чиста. Гасовиту фазу чини најчешће ваздух и водена пара.

4.3. Чврстоћа тла

Чврстоћа земљаних материјала, од којих зависи гранични нагиб нагнутих површина

терена, могућност оптерећења и слично, дефинише се отпором смицању према Моровој
теорији слома. Већ је Коуломб дефинисао отпор тла смицању линеарном зависношћу од
нормалног напрезања са два параметра према изразу:

Кад једно од главних напрезања расте, појављују се тангенцијална напрезања, па ће

се коначно постићи стање кад се на најнеповољније оријентисаној површини постигне
одређена чврстоћа. Промена тензора напрезања узрокује, дакле, и промене волумена и
дисторзију. Променом волумена мења се и притисак воде у порама, па се пре консолидације
порног притиска само део напрезања преноси на контакте међу честицама тла. Чврстоћа
зависи само од напрезања међу честицама тла.

31
Rossiter, D.G. (2004.) Proposal: classification of urban and industrial soils in the World Reference Base
for Soil Resources (WRB). In: Abstracts Eurosoil 2004. Freiburg im Breisgau, Germany

28
 4.4. Теоријске основе

Напонско-деформацијско стање тла има велики значај при пројектовању и изградњи

објеката на његовој површини. С обзиром на велику разноликост тла и његових својстава,
тешко је разрадити модел који може описати његово напонско-деформацијско стање. Зато је
веома важно разрадити једноставан структурни модел који одражава све особености тла и
његова физичко-механичка и деформациона својства. На слици 6 приказан је општи случај
стања напона на моделу коцке. На сваку површ елементарне коцке делују нормални и
смичујући напони на шест равни, од којих су сваке две међусобно паралелне. 32

Слика 6. Напони у тачки

Према датој слици, постоје три међусобно вертикалне равни у којима су смичући
напони једнаки нули, а нормални напони су главни напони означени са σ1, σ2 и σ3.
Математички гледано, величине главних напона су три међусобно независне величине, што
значи да ови напони могу бити три произвољне вредности са истим или различитим
предзнацима.

У пракси се често анализирају стања напона у две димензије, тј. равно стање
деформација, када су напони вертикални на разматрану раван по величини негде између

32
Schoeneberger, P.J. Wysocki, D.A, Benham, E.C. & Broderson, W.D. (2002.) Field book for describing
and sampling soils. Version 2.0. Lincoln, USA, National Soil Survey Center, Natural Resources
Conservation Service, USDA.

29
максималног и минималног главног напона. Дакле, постоји нормални напон σз, али су
тангенцијални напони једнаки нули. Проблеми ове врсте су веома чести у механици тла.

Једна од важнијих величина, које фигуришу у оваквом приступу, је разлика главних

напона (σ1-σ3) која се назива девијатором напона. Ако су дате величине и правци главних
напона σ1 и σ3, према слици 2, могуће је израчунати нормални напон и напон смицања у
равни са произвољном оријентацијом коришћењем услова равнотеже. Једначине које у
потпуности описују напонско стање дефинишу једначину Моровог круга (слика 7). Свака
тачка А представља стање напона који делују на раван чија нормала заклапа правац Ѳ са
правцем максималног главног напона.

Слика 7. Опис напона Моровим кругом

Једначине нормалног и тангенцијалног напона при смицању су:

Из поменутих израза и са слике 7 може се видети да је максимални напон смицања

τмаx увек једнак (σ1-σ3)/2, односно да је максимални смичући напон једнак полупречнику
Моровог круга напона. Тај напон делује у равнима које заклапају угао од ±45° у односу на

30
правац максималног главног напона. Веома често је пожељно на једном дијаграму описати
више напонских стања у различитим тачкама масе тла или сукцесивну промену напонског
стања у неком посматраном елементу тла или у узорку тла. Приказивање стања напона
тачком омогућава да се сукцесивне промене тоталних и ефективних напона у σ-τ дијаграму,
опишу једном линијом која се назива путања напона. Смичућа чврстоћа тла преставља
највећи смичући напон који се може нанети структури тла у одређеном правцу. Смичући
напони повећавају деформације до граничне максималне величине напона која представља
смичућу чврстоћу тла. Када је достигнут највећи смичући напон, праћен пластичним
деформацијама, каже се да је дошло до лома, при чему је мобилисана сва смичућа чврстоћа
тла, слика 8. Тада смичући напони имају тендецију да помере део масе у односу на осталу
масу тла уколико је лом локализован само у равни смицања тј. где се појављује клизна
површ.

Слика 8. Зависност смичућег напона од пластичне деформације до лома

31
5. Истражни радови
5.1. Дефинисање истражних радова смичућа чврстоће тла

Истражни радови у геотехници служе за утврђивање распореда, дебљине и својстава

слојева појединих врста најмлађих, квартарних наслага, испод површине тла, на којем је
предвиђено изградити грађевину. 33

Истражним радовима се утврђује стање површинских делова стенске масе и

аномалија у њој уколико површину тла изграђују матичне стене с врло танким или без
квартарног покривача.

Истражни радови започињу на терену а настављају се у лабораторији. Стога се могу

поделити на теренске истражне радове и лабораторијске истражне радове. Резултати
истражних радова приказују се у геотехничком елаборату или елаборату о геотехничким
истражним радовима.

5.1.1. Врсте истражних радова

Истражни су радови различитог опсега а што зависи од врсте, величине и значаја

грађевине за коју се раде. Могу бити претходни, који се често састоје од геолошког прегледа
и код значајнијих грађевина од геофизичких неразарајућих испитивања. Затим следе
детаљни истражни радови а на крају се могу појавити и допунски. Детаљни и допунски

UNEP–ISSS–ISRIC–FAO. (1995.) Global and national soils and terrain digital database (SOTER).
33

World Soil Resources Report No. 74 Rev. 1. Rome.

32
истражни радови увик садрже теренска и лабораторијска испитивања.34 Код великих
грађевинских захвата као што су електране било које врсте, аутопутеви и слично, изводе се
све три групе истражних радова. Код мање сложених и тлоцртно мањих грађевина
претходни се истражни радови своде на преглед постојећих геолошких подлога и обилазак
терена. Затим се изводе детаљни истражни радови. Допунски истражни радови се изводе на
већ испитаним локацијама с посебном наменом (нпр. на местима стубова с великим
оптерећењима) или због промене мјеста највећих оптерећења, појаве подземних етажа,
потребе дубоког темељења и слично.

5.1.2. Програм истражних радова

Истражни радови изводе се темељем претходно сачињеног програма који је саставни део
понуде. Инвеститор прихвата понуду с детаљно набројеним врстама и количинама радова
те се затим склапа уговор. Уговором се утврђују међусобне обавезе инвеститора и извођача.
По завршетку радова испоставља се рачун за извршене радове а према програму из понуде
и уговора. Да би се израдио програм истражних радова потребно је располагати с
одговарајућом ситуацијом терена (картом у мерилу које одговара величини тлоцрта
грађевине). Код великих грађевинских захвата може се располагати с прегледном
ситуацијом у мањем и детаљном ситуацијом у већем мерилу. Ако грађевина садржи објекте
који захтевају посебну пажњу (мостови, потпорни зидови, клизишта), ти објекти се обрађују
посебно.

Програм истражних радова садржи број и предвиђа дубину бушотина, број и дубину
истражних јама и/или поткопа. Прописује учесталост узимања непоремећених узорака
и/или испитивања збијености динамичким пенетрацијским експериментом (СПП) у
бушотинама35. Приближно предвиђа број и врсту лабораторијских испитивања и теренских
испитивања која нису зависна од бушеће машине. За надоградње или приградње копају се
истражне јаме уз постојеће темеље. Утврђује се величина темеља, дубина темељења и
особине тла испод темеља. Истражне се јаме предвиђају и у случају када је потребно

34
United States Department of Agriculture (USDA) Soil Survey Staff. (1975.) Soil taxonomy. Agricultural
Handbook No. 436. Washington, DC. 754 pp.
35
Van Reeuwijk, L.P. (2006.) Procedures for soil analysis. 7th edition. Technical Report 9. Wageningen,
Netherlands, ISRIC – World Soil Information.

33
детаљније упознати плиће слојеве тла у којима је такве јаме могуће извести. У посебним
случајевима изводе се истражни подкопи и истражни бунари. Из њих је могуће извадити
врсне непоремећене узорке или у њима изводити неке теренске експерименте. Изводе се при
истражним радовима за клизишта, велике бране, тунеле и слично.

5.2. Теренски истражни радови

Теренски истражни радови састоје се од изведбе истражних јама, бушотина, бунара и

поткопа. Сви они служе да се добије распоред слојева тла по дубини. Током извођења ових
радова бележи се свака промена материјала и описују његова својства, за која нису потребна
сложена лабораторијска испитивања. Користе се идентификацијски експерименти и
поближи опис онога што се може уочити током ископа или бушења. Бележи се појава
подземне воде.

Током изведбе теренских истражних радова узимају се узорци тла за лабораторијска

испитивања. Узорци могу бити поремећени и непоремећени а узимају се према унапред
утврђеном програму. Из ископаног материјала или извађеног језгра приликом бушења,
узимају се поремећени узорци. Непоремећени се узорци из бушотина узимају посебним
прибором. Из јама, бунара и поткопа узимају се коцке пажљиво ископаног материјала на
начин да се готово уопште не поремети њихова природна структура. Непоремећени узорци
се пажљиво пакују у парафин и пластичне кошуљице, да би задржали природну влагу.
Поремећени се узорци пакују само у пластичне, добро затворене омоте. Сваки узорак
садржи ознаку градилишта, бушотине или истражне јаме и дубине с које је узет. У записник
ископа или бушења назначују се уочена идентификацијска својства, места узимања узорака
и остале примедбе важне за касније приказивање истражних радова како описно тако и
графички.

Осим ових теренских истражних радова на терену се врши испитивање збијености

некохерентних материјала пенетрацијским експериментима. Они се могу изводити у
бушотинама током бушења али се могу изводити и независно од бушења. Има више врсти

34
пенетрацијских експеримената а резултати већине се могу међусобно упоређивати36.
Пенетрације се врше у оним материјалима из којих се не могу извадити непоремећени
узорци. То су крупнозрни материјали (шљунци и песци). У њима је тешко и бушити те
захтевају посебан прибор за бушење, који омогућује вађење невезаног материјала.

Површински слојеви некохерентног тла испитују се пробном плочом. За одређивање

неких својстава материјала директно на терену постоји и џепни прибор који се нарочито
користи у јамама и раскопима. То су џепни пенетрометар и џепна крилна сонда којима се
утврђује чврстоћа непоремећеног материјала одмах по отварању ископа. Постоје и теренски
уређаји за одређивање влажности и садржајкарбоната.

5.2.1. Јаме и раскопи

Јаме и раскопи раде се до дубине која се може извести или ручно или помоћу јаружала.
Само у посебним случајевима изводе се бунари већих дубина или подкопи с подграђивањем.
Јаме се не подграђују ако се изводе у кохерентном материјалу. У некохерентном материјалу
се јаме изводе ређе и обавезно их је потребно подграђивати уколико су већих дубина. На
слободном простору у некохерентним материјалима изводе се јаме с експериментима који
за предвиђену дубину морају бити стабилни. Није препоручљиво а и сложено је изводити
истражне јаме у некохерентним материјалима и муљевима при високим нивоима подземне
воде.

Напони и деформације, (2021) Предавања из механике тла, Рударско-геолошки факултет Београд

36

35
 Слика 9. Скица истражне јаме, изведене уз темељ, с теренским описом тла

Јаме и раскопи се обавезно изводе поред постојећих темеља у случају приградње,

надоградње или санације оштећених грађевина. У случају оштећених грађевина најпре се
мора утврдити да оштећења нису узрокована помацима у темељима. При том се осим тла
утврђује и стање самог темеља. На слици 9 је приказан попречни пресек јаме уз постојећи
темељ с припадним описом материјала и темеља. Истражне јаме се изводе и на плитким
клизиштима да би се евентуално досегло до клизне површине. За испитивање количина и
квалитета материјала у позајмиштима изводе се углавном испитивања помоћу истражних
јама.

5.2.2. Бушење

Бушење је поступак продирања бушаћег прибора у тло до одређене дубине и затим

вађења тог прибора заједно с делом тла које ће бити подвргнуто стручном, геотехничком
прегледу. У тло се ротацијом утискује прибор помоћу ког се на површину може извући
материјал тла. Сврха геотехничког бушења је вађење језгра за даљу обраду за разлику од
рударског бушења где је сврха прављења рупе. Из тих разлога је геотехничко бушење
сложено, дуготрајно и скупо.

36
 Да би се добио увид у језгру које се вади из тла, бушење се мора изводити поступно.
Након што прибор продре у тло за властиту дужину, потребно га је извадити на површину и
извадити језгро које је донесено на површину. Прибор се враћа у бушотину а бушење се
наставља опет за дужину прибора. Такав се циклус назива маневар. Дужина маневра се
креће од 0,5 м у стени до 2,0 м у глинама. У некохерентним материјалима маневри су такође
врло кратки. Бушотине се зацевљују јер би се урушиле. Из реченог се види да се приликом
оваквог бушења напредује врло споро. Још ако се ваде непоремећени узорци и/или врше
пенетрације бушење се додатно успорава.

Слика 10. Језгра сложена у сандуке с ознакама дубине

Извађена се језгра слаже у дрвене сандуке. Након сваког маневра се назначи дубина
до које се досегло. На местима вађења непоремећених узорака оставља се размак у језгру.
Језгро се подвргава теренској класификацији коришћењем идентификацијских
експеримената и прегледом утврђених чињеница. Приликом бушења води се записник у који
бушачи стављају примедбе на појаве уочене током бушења. Бележи се број удараца
стандардног пенетрацијског експеримента ако се изводи у бушотини. Бележи се појава
подземне воде. У кохерентном тлу, ако се жели добити добро језгро, буши се на суво тј. Без
употребе воде. У стени је нужно бушити с водом. У чврстим глинама је који пут потребно
макар налити воду у бушотину да се олакша продирање прибора у изразито тврда тла.
Уколико се користи вода, потребно је то назначити у записнику (дневнику) бушења.

37
Непоремећени узорци се морају вадити након што је извађен део тла без употребе воде јер
иначе нису непоремећени, упиће додатну влагу.

Машине за бушење могу бити ручне и моторне. Данас се готово више уопште не
употребљавају ручне машине за бушење осим у педолошке сврхе, када се испитује
површински слој тла за потребе пољопривреде.

Слика 11. Места употребе поједине врсте машине за бушење

Легенда слике 11: 1-постројење за тешко приступачне терене које се може раставити

и лако преносити; 2-постројење на санкама; 3-постројење на гусеницама,

самоходно по локацији; 4-постројење на камиону за локације с добрим приступом;

5-постројење за бушење на води.

У употреби су моторне машине за бушење које могу изводити ротационо бушење са

или без употребе воде. Ове машине могу бити самоходне, на гусеницама или камиону или
на санкама када је за њих нужно потребан додатни превоз. Бушилице на гусеницама се на
локацију превозе лабудицама као и остале грађевинске машине а по локацији се крећу саме.
Бушилице на камиону су потпуно самоходне али нису прикладне за неравне терене.

38
Бушилице на санкама на локацији се премештају помоћу властитог витла, када се имају за
шта закачити или их треба преместити тегљењем. У неким случајевима јр за извођење
истражног бушења овим машинама потребно претходно израдити приступни пут што
додатно поскупљује радове. Ручним машинама то није потребно али су њихове могућности
бушења знатно скромније.

Слика 12. Машина за бушење на камиону

Машина за бушење састоји се од погонског, најчешће дизел мотора, пумпе за воду,

хидрауличке пумпе са прикључцима на низ уређаја а што зависи од врсте машине, уређаја
за хватање бушаћег прибора (бушаће главе) и торња с витлом. Модерне машине за бушење
имају уграђен уређај за извођење пенетрацијског експеримента. Машине који немају
аутоматски уређај за пенетрацију захтевају знатан људски рад, што успорава бушење. Торањ
на бушилици је битан елемент за маневрисање с бушаћим прибором. Помоћу витла и торња
прибор се подиже и поставља у усправан положај што олакшава манипулацију приликом
настављања бушења. Торањ и витло такође служе за извлачење прибора и језгра код маневра
иако данашње модрене машине за то имају и хидраулички погон37. Без торња се може

37
Квасничка П., Домитровић Д. (2007.) Механика тла. Загреб: Рударско-геолошконафтни факултет.

39
бушити. То се ради једино за потребе у подрумским и сличним просторима где нема
довољно висине за подизање торња. Тада је бушење споро и захтева много људског рада.

Темељни прибор је онај који служи за вађење језгра. Код ручног бушења то су разна
педолошка сврдла, шапе и слично. Код моторног ротационог бушења у тло прво продире
бушаћа круна. За мекше материјале круна има зубе од видија челика, а за бушења у изразито
тврдим материјалима зуби су од индустријских дијаманата. На крају супротном од зуба
налази се навој, којим се круна спаја с сржном или језгреном цеви. Сржна или језгрена цев
је дуга од 0,5 м за бушења у стени, до 2,0 м за бушења у кохерентним материјалима. Када се
буши у невезаним песцима и шљунцима испод нивоа подземне воде не може се користити
сржна цев. За таква бушења постоји посебан прибор тзв. бућкалица (цев с клапном на доњем
крају). На сржну цев настављају се бушаће шипке. Настављање се врши помоћу посебног
пријелазног комада којем се с доње стране може навити сржна цев а с горње стране бушаћа
шипка. Бушаће су шипке уобичајено дуге 4,0 м. Настављају се тако да се навију једна на
другу. То у ствари нису шипке него цеви. Оне су шупље целом дужином. Шупаљ је и
прелазни комад за спој са сржном цеви. Ово је због тога да би исти прибор могао служити
и за бушење у стени када је круну нужно хладити водом. Темељно је код бушења машинама
окретање бушаћег прибора уз притисак који изводи бушаћа глава. Притисак и ротација се
прибором преноси на круну која гребе тло у бушотини и на тај начин напредује.
Истовремено кроз круну материјал улази у сржну цев помоћу које се вади на површину. С
површине се прати дубина напредовања и кад се постигне спуштање за дужину сржне цеви
вади се прибор из бушотине и језгра из сржне цеви. Понекад се за вађење глине користи
вода под притиском да би се језгра истиснула из сржне цеви. То је још један од разлога зашто
је саставни део машина за бушење пумпа за воду. 38

При бушењу кроз невезане или слабо везане материјале приликом вађења прибора
бушотина се зарушава. У ту сврху потребно је изведени дио бушотине заштитити обложном
колоном. Обложна колона је цев таквог пречника да кроз њу може проћи прибор за бушење.
Она се у тло утискује худрауликом са машине за бушење. Заштитне или обложне колоне
настављају се навијањем као и бушаће шипке. Модерне машине имају посебне уређаје за
спајање и утискивање заштитних колона. Колоне се спуштају постепено како напредује

38
Mitchell J.K., Soga K. (2005.) Fundamentals od Soil Behavior. John Wiley & Sons, INC.

40
бушење. Код дубоких бушотина може се иста штитити и колонама којима се постепено
смањује пречник. У ту сврху постоје и бушаће круне и сржне цеви различитих пречника.
Заштитне колоне се ваде након завршеног бушења.

41
 Слика 13. Постројење за бушење

Легенда ознака на слици 13: 1-круна; 2-прелаз с круне на сржну цев; 3-сржна цев; 4-
бушаћа шипка; 5-спојница шипки; 6-пета заштитне колоне; 7-уводна колона; 8-стезна
глава; 9-бушаћа глава са хидрауличним цилиндрима; 10-глава за довод воде; 11-челично
уже; 12-колотура; 13-стремен и спојница; 14-торањ; 15-уже; 16-витло; 17-помоћно витло;
18-плоча за управљање; 19-главни преносник (вратило); 20-погонски мотор; 21-санке на
дрвеном постољу; 22-таложница за воду (Овај се део може замијенити посудом од 200 л
уколико се буши с водом или на суво. Вода се може црпити из водотока или језера ако су
при руци.); 23- усисна корпа с филтером; 24-усисно црево; 25-пумпа за воду (може бити и
у саставу постројења за бушење); 26-притисно црево; 27-манометар.

5.2.3. Узорковање

Поремећени се узорци узимају из језгра или из ископаног материјала код јама, бунара
или подкопа. Битно је имати прецизан податак о месту с којег је материјал узет односно о
дубини, ако се ради о бушотини. Поремећени се узорци морају узети одмах након вађења
ако је потребно утврдити податак о природној влажности. У противном могу се узети и
осушени делови материјала. Материјал се спрема у непромочиве омоте и одговарајуће
обележи. Најбоље је узорке одмах пренети у лабораторију и тамо складиштити. Поремећени
се узорци могу узети и из некохерентних материјала, али при том треба бити свестан да је
део материјала изгубљен и да се о њему неће добити права слика осим у случају узорака из
раскопа и истражних јама. За велики број експеримената у лабораторији потребно је узети
непоремећене узорке. Они се могу узети из јама пажљивим откапањем коцке материјала која
се штити парафином још за време ископа по видљивим страницама односно одмах након
ископа по бази на којој је лежала на тлу. Ови се узорци често пакују у унапјед приређене
дрвене кутије.39

Из бушотина се непоремећени узорци ваде посебним прибором. Он се састоји од ножа

који продире у тло, дводелне цеви дужине 0,5 м у који улази узорак и спојног дела између

39
Брчић С.,(2016) Отпорност материјала, Државни универзитет у Новом Пазару

42
бушаћих шипки и цеви за узорак. Овај спојни део посебно је израђен да би кроз њега могла
из цеви изаћи вода и ваздух, а да се евентуално може створити вакуум да би се осигурало да
узорак не испадне приликом вађења. Постоје и разни додаци који су уметнути у цев одмах
иза ножа а који спречавају испадање узорка. За посебне потребе постоје цилиндри танких
зидова за вађење узорака и вишецевни цилиндри. Битно је код свих ових направа да се
узорак узима искључиво утискивањем ножа и цеви у тло без ротације. Притом прибор мора
бити такав да се тло које чини узорак што мање поремети. Већ сам маневар забијања ножа
делимично поремети врх и дно узорка. Стога је за прецизна испитивања пожељно користити
средњих 30 цм узорка. Унутар цеви може бити смештена пластична кошуљица која одмах
штити узорак по плашту. Кошуљица је најчешће расечена по изводници ради лакшег вађења
узорка у лабораторији. Након вађења из тла узорак се парафином штити од исушивања,
овија се лепљивом траком, означи и одмах шаље у лабораторију на чување у влажну комору.
Узорке је потребно врло пажљиво превозити нарочито ако нису у цилиндрима или дрвеним
сандуцима. Нужно је да до уграђивања у лабораторијске уређаје стигну заиста
непоремећени.

Слика 14. Вађење узорка с дна истражне јаме

Постоје машине за бушење које већ приликом бушења навлаче на језгро пластичну
овојницу и тако штите језгро од исушивања. Ово има предности и мане. Мана је у томе што
се тада не може одмах на терену извршити идентификација и теренска класификација
материјала као ни одабир поремећених узорака, већ је потребно сво језгро отпремити у
лабораторију. Који пут је теренска идентификација врло важна да би се у случају
неочекиваних појава могло правовремено интервенисати док су још машине на локацији.

43
 Слика 15. Цилиндар за вађење непоремећених узорака

5.2.3.1. Бушење у некохерентним материјалима

У некохерентним, невезаним материјалима бушотине се обавезно зацевљују. Ротационо

је бушење готово немогуће. Буши се с прибором који се назива бућкалица. У бућкалицу
улази одређена количина материјала која се извлачи на површину а заштитна се колона
утискује у тло. Бућкалица је дуга приближно 0,5 м што условљава врло споро напредовање.
Приликом оваквог бушења вади се врло мала количина језгра. Могу се узимати поремећени
узорци, али су резултати сејања врло непрецизни јер се током бушења губе ситне фракције.

У посебним случајевима за захтевне објекте може се из песака вадити узорак

замрзавањем. Такви се узорци могу уграђивати у лабораторију у за то посебно израђене
уређаје.

У некохерентним сувим материјалима, када нема воде у подручју бушења, може се

изводити ротационо бушење кратким маневрима. На крају маневра пре извлачења прибора,
повећаном се ротацијом „запече“ језгро па се евентуално може извадити на површину.
Зацевљење је обавезно.

5.2.3.2. Пиезометри

Свака зацевљена бушотина може, у случају да јој дно сеже у водоносни слој, послужити
за опажања промена нивоа подземне воде. Уколико се у тлу појављују водоносни слојеви
између непропусних материјала тада се у такве слојеве могу уградити пиезометри.

44
 Пиезометри су уређаји који омогућују дуготрајно мерење нивоа подземне воде односно
притиске у водоносним слојевима и њихове промене у времену.

Слика 16. Пиезиометар

Уграђују се у бушотине на начин да имају везу с површином. То може бити путем цеви
а данас све више путем електронике.

Слика 17. Ћелија за електронско мерење пиезометарских притисака у бушотини

У бушотине се, на месту на којем се у слоју врши мерење притиска воде, уграђује
перфорирани део цеви. 40Изнад и испод мерне етаже заптива се цев експандираном глином.
У зони перфорација уграђује се филтер спојен са цеви с површином терена. На терену је

40
Agustawijaya D.S. (2007) The uniaxial compressive strength of soft rock. Civil Engineering Dimension,
9(1):9–14

45
потребно изградити заштиту улаза у пиезометар, да би се према одређеном програму
вршило опажање. Помоћу пиезометара се може мерити субартешки и атрешки притисак у
подземној води. Данас постоје мерни уређаји који податке могу електронски достављати у
контролни центар тако да су независни од опажача (слика 17).

5.3. Лабораторијска испитивања

Лабораторијска се испитивања изводе према унапред утврђеном програму који се

изради у оквиру програма истражних радова а допуни приликом примања узорака у
лабораторију. 41 Сваки узорак када уђе у лабораторију добија број под којим се води при
свим експериментима. За ту сврху лабораторија има књигу бројева. Уз назив градилишта,
број бушотине и дубину с које је узорак узет, уз број узорка у књигу се уписују експерименти
које је за одређени узорак потребно учинити. Под тим бројем излазе из лабораторије и
резултати испитивања.42

Лабораторијска испитивања могу се поделити на неколико група. Прву групу чине

испитивања на поремећеним узорцима. Ту спадају сва класна испитивања и испитивања
збијености за потребе уградње земљаних материјала. Резултати класних испитивања служе
за сврставања материјала у класне групе. Ово се спроводи и на узорцима материјала који ће
касније служити за уградњу у насуте грађевине. Збијеност се одређује помоћу
стандардизираног и модификованог Прокторовог експеримента43. Ово је кључан
експеримент за утврђивање својстава тла која ће бити уграђена у насуте грађевине. Темељем
овог експеримента израђују се вештачки узорци који се даље испитују методама којим се
испитују непоремећени узорци да би се добили параметри потребни за пројектовање
насутих грађевина. Другу групу чине испитивања на непоремећеним узорцима. То су
испитивања деформацијских својстава у едометру, чврстоће на смицање, водопропусности

41
ASTM. (2014) Standard Test Methods for Compressive Strength and Elastic Moduli of Intact Rock Core
Specimens under Varying States of Stress and Temperatures. ASTM designation D-7012
42
ASTM. (2004) Standard Test Methods for Laboratory Determination of Water (Moisture) Content of Soil
and Rock by Mass. ASTM designation D 2216
43
Badger, C.W., Cummings, A.D., Whitmore, R.L. (1956) The disintegration of shale. Journal of the
Institute of Fuel, 29:417-423

46
и још неких својстава. Наравно да се из непоремећених узорака могу вршити и класни
експерименти.

Одређивање природне влажности као врло важног својства тла може се испитивати
на свим узорцима који након тренутка вађења нису изгубили влагу тј. нису се осушили. Није
важно да ли су поремећени или непоремећени.

Резултати лабораторијских испитивања се прилажу геотехничком елаборату у облику

извештаја о резултатима лабораторијских испитивања. Даје се збирна, прегледна табела
свих резултата који се не морају приказати дијаграмима. У таблици се уписује градилиште,
број бушотине и дубина с које је извађен испитани узорак као и датум обраде у лабораторији
Иза тога следе резултати класних експеримената и дијаграми осталих испитивања, обрађени
до одређене мере. За сваки експеримент постоји готови образац у који се уписује локација,
место узимања узорка, број узорка, датум и још неке појединости зависно од потребе
градилишта или наручитеља. Сваки образац мора бити оверен од овлашћене особе и особе
која је извршила испитивање.

5.4. Теренски експерименти

Теренски експерименти раде се током бушења или независно од њих. За њих се

унапред утврђује програм испитивања. Често служе као допунска испитивања у тлима
слабијих својстава где није могуће вадити узорке. Најучесталији теренски експерименти
су:44

1. динамичка пенетрација
2. статичка пенетрација
3. крилна сонда
4. пробна плоча
5. пресиометар.

44
Bell, F.G. (2007) Engineering geology Second ed. Elsevier Ltd., Chapter 3, p 77-149

47
 Током бушења изводи се динамички пенетрацијски експеримент у бушотини, у
некохерентним материјалима или мешаним материјалима из којих се не могу извадити
непоремећени узорци.

Постоје разне врсте динамичких пенетрација и свака има своју процедуру и тумачење
резултата. Резултати динамичке пенетрације уписују се у обрасце за сондажне профиле. У
те се обрасце могу уписати и резултати испитивања крилном сондом ако је рађена у
бушотини.

Независно од бушења изводе се покуси статичке пенетрације. За ова испитивања постоји

независна опрема. Најчешће се изводе за потребе добијања података за темељење на
пилотима јер резултати дају податак о трењу по плашту прибора који се утискује. Резултати
се приказују графички на за то обликованим обрасцима. У обрасце се уцртавају обрађени
резултати. Резултати статичке пенетрације могу се приложити самостално. Често се изводе
као допунска испитивања.

Експерименти крилне сонде изводе се у врло житким материјалима из којих се тешко

могу вадити непоремећени узорци. Експерименти се могу радити самостално с површине,
најчешће у муљевима на дну мора или језера. Испитивања се могу радити и у бушотинама.
Резултат је чврстоћа на смицање. Постоји процедура испитивања а резултати се приказују у
облику кривуља на посебним обрасцима.

Испитивања пробном плочом служе за добијање деформацијских својстава површине

тла. Служе за потребе димензионирања подних и колничких конструкција. У тлу се изводе
великом плочом а у тампонским слојевима колничких и подних конструкција малом плочом.
Резултати испитивања пробном плочом уцртавају се у посебне обрасце с нумеричком
обрадом сваког испитивања и с кратким текстуалним описом. Ови резултати могу бити дати
као посебни елаборати или се могу приложити геотехничком елаборату. Резултати
испитивања пробном плочом могу служити и као контролна испитивања уграђеног
материјала и тада се прилажу као посебни извештаји. 45

45
Cai, M., Kaiser, P.K., Tasaka, Y., Minami, M. (2007) Determination of residual strength parameters of
jointed rock masses using the GSI system. Int J Rock Mech Mining Sci, 44:247-265

48
 Пресиометар или дилатометар је направа којом се испитује у бушотини. Резултат је
деформацијско својство испитаног тла (модул еластичности). Састоји се од ваљка којем је
могуће под притиском повећавати запремину и мерити промену пречника у зависности од
притиска. Резултати се бележе на посебним обрасцима. Обрађују се нумерички. Ови се
експерименти не раде стандардно већ према потреби зависно од сложености конструкције
и услова у тлу.

49
 6. Дескриптивна статистика
6.1. Дефинисање дескриптивне статистике

Дескриптивна статистика је збирна статистика која квантитативно описује или сумира

карактеристике из збирке информација, док је дескриптивна статистика (у масовном
именском значењу) процес коришћења и анализе тих статистика. Дескриптивна статистика
се разликује од инференцијалне статистике (или индуктивне статистике) по томе што има
за циљ да сумира узорак, а не да користи податке за учење о популацији за коју се сматра да
узорак података представља. 46Ово генерално значи да дескриптивна статистика, за разлику
од инференцијалне статистике, није развијена на основу теорије вероватноће, и да је често
непараметарска статистика. Чак и када анализа података доноси своје главне закључке
користећи инференцијалну статистику, генерално се такође приказује дескриптивна
статистика. На пример, у радовима који извештавају о људским субјектима, обично је
укључена табела која даје укупну величину узорка, величине узорка у важним подгрупама
(нпр. за сваки третман или групу изложености) и демографске или клиничке карактеристике
као што су просечна старост, пропорција испитаника сваког пола, пропорција субјеката са
сродним коморбидитетима, итд.

Неке мере које се обично користе за описивање скупа података су мере централне
тенденције и мере варијабилности или дисперзије. Мере централне тенденције обухватају
средњу вредност, медијану и модус, док мере варијабилности укључују стандардну
девијацију (или варијансу), минималне и максималне вредности варијабли, куртозис и
скјунис.

Дескриптивна статистика је обично први корак у анализи података, а служи за

описивање прикупљених података. Дескриптивна статистика обично претходи
статистичком закључивању и предвиђању, али може бити и крајњи циљ статистичке
анализе. Извођењем закључака се бави друго подручје статистике које се зове статистика
закључивања. Најчешће коришћене процедуре у дескриптивној статистици су графичко и

46
William M. K (2020). Descriptive Statistics. conjointly.com

50
табеларно приказивање података и израчунавање мера централне тенденције и
варијабилитета. Већина аутора сврстава мере корелације и асоцијације варијабли у
дескриптивну статистику, јер описују везу између две или више варијабле.

6.2. Коришћење у статистичкој анализи

Дескриптивна статистика пружа једноставне резимее о узорку и о запажањима која су

направљена. Такви резимеи могу бити или квантитативни, тј. збирни статистички подаци,
или визуелни, тј. једноставни за разумевање графикони. Ови резимеи могу или чинити
основу за почетни опис података као део опсежније статистичке анализе, или могу сами по
себи бити довољни за одређено истраживање.

Употреба дескриптивне и збирне статистике има дугу историју и заиста, једноставно

табеларно приказивање становништва и економских података било је први начин на који се
појавила тема статистике. У скорије време, колекција техника сумирања је формулисана под
насловом истраживачке анализе података: пример такве технике је дијаграм.

У пословном свету, дескриптивна статистика пружа користан сажетак многих врста

података. На пример, инвеститори и брокери могу да користе историјски приказ понашања
приноса вршећи емпиријске и аналитичке анализе својих инвестиција како би донели боље
одлуке о улагању у будућности.

6.2.1. Униваријантна анализа

Униваријантна анализа укључује описивање дистрибуције једне варијабле, укључујући

њену централну тенденцију (што укључује средњу вредност, медијану и модус) и
дисперзију (укључујући опсег и квартиле скупа података, као и мере ширења као што су
варијанса и стандардна девијација). Облик дистрибуције се такође може описати преко
индекса као што су нагнутост и ексцес. Карактеристике дистрибуције променљиве такође
могу бити приказане у графичком или табеларном формату, укључујући хистограме и
приказ стабљике и листа.

6.2.2. Биваријантна и мултиваријантна анализа

51
 Када се узорак састоји од више од једне варијабле, дескриптивна статистика се може
користити за описивање односа између парова варијабли. У овом случају, дескриптивна
статистика укључује:

1. унакрсне табеле и табеле за непредвиђене ситуације

2. графичко представљање преко дијаграма расејања
3. квантитативне мере зависности
4. описи условних расподела.

Главни разлог за разликовање униваријантне и биваријантне анализе је тај што

биваријантна анализа није само једноставна дескриптивна анализа, већ описује и однос
између две различите варијабле. Квантитативне мере зависности укључују корелацију (као
што је Пирсонов р када су обе варијабле непрекидне, или Спирманов ро ако једна или обе
нису) и коваријанса (која одражава скале на којима се варијабле мере). Нагиб, у регресионој
анализи, такође одражава однос између варијабли. Нестандардизовани нагиб указује на
промену јединице у променљивој критеријума за једну јединичну промену у предиктору.
Стандардизовани нагиб указује на ову промену у стандардизованим јединицама (з-скор).
Веома искривљени подаци се често трансформишу узимањем логаритама. Употреба
логаритама чини графиконе симетричнијим и сличнијим нормалној расподели, што их чини
лакшим за интуитивно тумачење.

52
7. Испитивање смицања у триаксијалном апарату

Испитивање смицања врши се на триаксијалном апарату, којих има различитих

конструкција, али се сви заснивају на истом принципу47. Непоремећени узорак у облику
ваљка постави се вертикално на постоље и изложи се бочном притиску течне масе са свих
страна, а затим вертикалном притиску који се поступно повећава, док се не изазове лом
узорка по површини најмањег отпора смицања. На основу чврстоће смицања при лому
израчунавају се кохезија и угао унутрашњег трења тла.

Триаксијални апарати се према намени могу сврстати у три групе:

1. за ситнозрна тла,
2. за средњозрна тла и
3. крупнозрна тла.

За ситнозрна тла, у која спадају глина, прашина и песак, употребљавају се

триаксијални апарати за узорке малог пречника, већином Ø=3,8 цм, висине х=2,0– 2,5 Ø
најчешће 7,6 цм.

За средњозрна тла, у која спадају глине са песком и ситним шљунком до величине 3

цм, употребљавају се апарати за узорке пречника 7 до 10 цм, висине, х=2,0-2,5 Ø најчешће
14 цм односно 20 цм.

За крупнозрна тла, у којој спадају шљунак и дробина до величине зрна 20 цм,

употребљавају се велики триаксијални апарати за узорке пречника 50, 75 и 100 цм, висине
најчешће х = 2 Ø.

Међутим, данас се раде триаксијални апарати који се могу употребљавати за узорке

ситнозрног и средњозрног тла пречника Ø=3,5-10,0 цм, с тим што су они тако конструисани
да се у њих могу по потреби укључити и одговарајуће ћелије.

47
Fredlund, D.G., Krahn, J. (1977) Comparison of slope stability methods of analysis. Can Geotech J,
14:429–439

53
7.1. Консолидовани недренирани или „CU“експеримент триаксијалне компресије

Недренирани експеримент са консолидацијом, названи „CU“ експерименти

(consolidated and undrained tests). Експерименти се врше са консолидацијом уз дренирање
узорка за време примене свестраног притиска све док се притисак порне воде не изједначи
у целом узорку, што траје неколико часова, у зависности од врсте тла. Ови експерименти се
најчешће примењују, јер највише одговарају напонском стању у природном тлу. Врше се за
кохерентна и некохерентна тла.

Експеримент се спроводи на природно засићеним узорцима или на узорцима који се

засићују водом пре оптерећења. Мери се порни притисак и могу се одредити параметри
смичуће чврстоће за ефективне напоне.

Експеримент се изводи тако да се у првој фази омогућава дренирање и промена

запремине на рачун истиснуте воде из узорка која се мери у бирети при отвореном вентилу
и затвореном вентилу. При томе се мери промена запремине у функцији времена и
региструје се процес консолидације. Након завршетка примарне консолидације у другој
фази се наноси аксијални притисак контролисаном брзином и мери се промена порних
притисака у функцији аксијалне деформације. Проблем непотпуног засићења и тачности
мерења порних притисака се у одређеним околностима може решити допунским засићењем
и применом система повратног хидростатичког притиска који се преко порозне плоче
наноси у узорак уз истовремено и једнако повећање свестраног напона у првој фази
експеримента. Резултати овог опита могу се приказати Моровим круговима тоталних
напона и ефективних напона.

7.2. Резултати испитивања и дискусија добијених резултата

У овом делу рада биће приказани резултати добијени консолидованим недренираним

„CU“ експериментом, који су изведени на триаксијалном апарату фирме GDS instruments, из
Велике Британије, који се налази у Лабораторији за геомеханику Института за рударство и
металургију у Бору. Триаксијални аутоматизовани апарат је систем за триаксијално
тестирање заснован на оптерећењу. Систем је конфигурисан избором из низа рамова
оптерећења, триаксијалне ћелије, контролера притиска и софтвера. Корисник може сам да
54
изабере оквир оптерећења, контролере притиска, и триаксијалну ћелију. Софтвер директно
контролише ћелију и повратни притисак, као и брзину тестирања за управљање свим
прикупљеним подацима. Аутоматска контрола омогућава стални наставак тестова и
повећање пропусности тестова. Апарат има низ стандардних подешавања како би помогао
кориснику да идентификује исправну поставку. Подешавања су заснована на притиску на
којем ће систем радити. Материјали, који су коришћени за триаксијално „CU“ испитивање
су узорковани са тла чије су карактеристике дате у табели 1.

Број узорка 1
Дужина, mm 100
Пречник, mm 50
Садржај влаге, % 25,81
Насипна јединична тежина, kN/m3 19,96
Сува јединична тежина, kN/m3 15,86

Табела 1. Карактеристике узорака

Материјал се узоркује цилиндром, димензија 100 x 50 мм. Узорак се истисне и угради у

гумену мембрану, која се на крајевима причвршћује гуменим прстеновима за лаку плочу
(капу). Потом се одозго на узорак постави цевчица са плочицом за довод воде под
притиском. Тако припремљени материјал се угради у три цилиндричне ћелије од
плексигласа. Ћелије се причврсте великим завртњима за поклопац и у њих се пусти вода.

7.3. Одређивање параметара смичуће чврстоће на триаксијалним уређајима

Када је цилиндар испуњен водом, може се применити бочни притисак на узорак.

Величина бочног притиска се може подесити према потреби. У овом случају је за први корак
мерења примењен бочни притисак од 50 kPa. Током примене овог притиска, преко рачунара
се може очитавати графика зависности порног притиска од времена. У овој фази се може
очитати и параметар Б, који се одређује мерењем притиска порне воде Δу за различите
прираштаје свестраног

55
притиска Δσ3 у ћелији триаксијалног апарата. Циљ је да параметар Б достигне вредност око
0,95 и тада можемо рећи да је узорак засићен. Ово представља прву фазу „CU“
експеримента. Ако је параметар Б мањи од 0,95 прелази се на следећи корак. То је корак у
коме се иде на други степен засићења. Преко уређаја, који служи за наношење повратног
хидростатичког порног притиска, наноси се контролисана величина хидростатичког
притиска у унутрашњости узорка, како би се највећи део ваздуха између мембране и узорка
и у порама истиснуо, а остатак растворио у порној води. Приликом примене повратног
порног притиска, мора се водити рачуна да се његова величина бира тако да не мења
величину ефективног напона, што захтева истовремено повећање свестраног притиска за
исту величину. У нашем случају, задржана је вредност бочног притиска од 50 kPa, и
апликован је повратни хидростатички притисак од 30 kPa. Овај корак се примењује све дотле
док се вредност порног притиска не устали односно смањи. Вредност порног притиска
можемо очитати током самог процеса на дијаграму време-порни притисак.

Ако и након овог корака засићење узорка није потпуно, потребно је поново
применити само бочни притисак на сам узорак. Искључује се вод са повратним притиском,
а на узорак се наноси већи бочни притисак. У нашем случају, бочни притисак је повећан на
100 kPa. Током процеса се проверава вредност параметра Б. Ако параметар Б достигне
вредност 0,95 прекидамо овај корак и настављамо са огледом. У случају да параметар Б није
достигао жељену вредност, потребно је поновити други корак засићења узорка, уз примену
хидростатичког притиска у унутрашњости узорка. Када параметар Б достигне жељену
вредност, значи да је процес засићења завршен и да се може прећи на процес консолидације.
У процесу консолидације повећава се ћелијски притисак. У овом кораку долази до смањења
запремине узорка, што можемо очитати на дијаграму промене запремине у јединици
времена.

Након завршетка процеса консолидације и пре почетка наношења аксијалног

оптерећења, отвара се вентил, како би се мерио порни притисак током деформисања до
лома. Принцип наношења аксијалног оптерећења је следећи:

- Уз помоћ нумеричког селектора који се налази на предњој плочи, подешава се

почетна брзина (мм/мин) у складу са врстом испитивања која ће се обавити.

56
 - Према изабраној брзини, микропроцесор преноси импулсе који активирају
електронску плочу, и обезбеђују константно кретање покретне попречне греде.
- Наношење оптерећења иде све дотле док се на узорку не региструју деформације
лома узорка.

За комплетан експеримент се најчешће испитују најмање 3 узорка са различитим

величинама свестраних (бочних) притисака σ3 у ћелији. У суштини, први узорак се излаже
најмањим усвојеним напонима, други са најмање двоструком величином притиска
примењеним на првом узорку, трећи са најмање двоструком величином притиска
употребљеним за други узорак.

Графички прикази добијених резултата триаксијалног експеримента за узорак

приказани су на наредним графиконима.

Графикон 1. Графички приказ резултата триаксијалног експеримента – изотропна

консолидација

57
Графикон 2. Графички приказ резултата триаксијалног експеримента – недренирано
монотоно смицање у компресији

58
 Графикон 3. Графички приказ резултата триаксијалног експеримента – Морови кругови

Код процеса консолидације долази до промене запремине у времену. На узорак

делују бочни притисци и смањују му запремину односно врше његово сабијање. Оног
тренутка када се узорак прилагодио и више не реагује на деловање бочних притисака, значи
да је дошло до консолидације. На слици 1 је приказана промена запремине у времену. Долази
до промене запремине у времену због деловања бочних притисака. Када се узорак
прилагодио бочним притисцима линија почиње да буде равна што значи да је дошло до

59
консолидације. На графикону 1 су приказана два пробна тела Тест 1 и Тест 2. Након процеса
консолдицаје следи процес лома и о томе говори графички приказ на графикону 2. На узорак
се делује и бочно и аксијално. То значи да узорак почиње да се стиска, и на тај начин се
врши и његово смицање. На првом делу графика на графикону 2 имамо корективни
девијатор напона и аксијално напрезање. Корективни девијатор напона представља разлику
између бочних притисака и аксијалног напона. Аксијално напрезање представља сабијање
узорка, односно колико је његово смањење. График показује колико је узорак сабијен док
није пукао. Напон расте, а самим тим расте и аксијално померање и смањује се висина
узорка. Оног тренутка када се линија исправи узорак се поломио. На даље би линија
опадала. Други део графика 2 је промена порног притиска и аксијално померање. Порни
притисак представља отпор воде приликом притискања узорка. Док се притиска узорак, вода
врши отпор и што је притисак већи самим тим и порни притисак је већи. Када узорак крене
да се ломи линија почиње да пада, а вода у узорку напушта сам узорак. Вода је напустила
узорак, пошто је дошло до лома и пошто је брзина наношења оптерећења већа. На
графикону 5 су приказана два пробна тела Тест 1 и Тест 2. И на крају, график 3 (Морови
кругови) представља крајњи резултат испитивања. Он нам је потребан ради налажења
кохезије и угла унутрашњег трења. Испрекидани кругови означавају ефективне напоне,
односно напоне које прими сам узорак без воде. Пуни кругови означавају тоталне напоне
односно напоне које прими узорак са порним притиском, Δу. Угао унутрашњег трења је угао
који заклапа тангента са x осом. А кохезија се очитава на y оси и она се налази у тачки
додиривања тангенте и y осе. На основу извршеног испитивања и приказаних графика,
добијено је да за узорак 1, кохезија износи 82,4 kPa, а угао унутрашњег трења је 32,1 степен,
што указује да је узорак компактнији и тврђи, односно добијени резултати нам указују да се
ради о лапоровитом узорку. Што је већа вредност кохезије то је материјал чвршћи и
компактнији. Самим тим је и сила лома већа.

60
 8. Параметри смичуће чврстоће тла

Једна од најважнијих инжењерских особина тла је свакако смичућа чврстоћа тла. Она
представља највећи смичући напон који се може нанети структури тла у одређеном правцу
при чему се јављају дисторзијске деформације које у тренутку достизања максималног
смичућег напона прелазе у пластичне деформације. Тада се каже да је мобилисана сва
смичућа чврстоћа тла, односно дошло је до лома тла.

Смичућа чврстоћа тла зависи од много фактора, у највећој мери од:

1. трења између појединих честица тла,

2. величине честица,
3. цементних веза између зрна тла,
4. минеролошког састава,
5. промене конфигурације скупа зрна,
6. лома појединачних зрна, њихове почетне оријентације и промене оријентације при
деформисању,
7. електрохемијског састава порне воде и
8. нормалног ефективног напона.

Могу се разликовати три квалитативно различита облика лома тла, слика 18.

61
 Слика 18. Облици понашања тла при смицању

Крто-пластични лом подразумева повећање смичућег напона до максималне

величине која представља вршну смичућу чврстоћу (τф), а затим опадање смичућег отпора
при даљем деформисању, до константне вредности (τф,р), при великим деформацијама.

Пластични лом подразумева максимални смичући напон (τф) који са даљњим

порастом деформација остаје константан.

Жилаво понашање подразумева са порастом дисторзијских деформација повећање

смичућег напона али се не достиже карактеристчна максимална вредност у испитаном
интервалу деформација. Кулон-Мор-Терцагијев закон лома. Овај линеарни закон лома први
је предложио Кулон (1776 год.), а модификовао Терзаги (1925 год.) који уводи зависност
смичуће чврстоће од ефективних напона, слика 19.

62
где је:

с’ – кохезија за ефективне напоне

φ’ – угао смичуће отпорности.

Слика 19. Зависност смичуће чврстоће од нормалног напона

Смичућа чврстоћа представља највећи смичући напон који се може нанети структури
тла у одређеном правцу. Напони свестраног притиска збијају тло (волуметријске
деформације), уз повећање крутости тла са повећавањем нивоа нормал их н напона. Са друге
стране, смичући напони повећавају дисторзијске деформације до граничне, максималне
величине напона, која представља смичућу чврстоћу тла. Када је достигнут највећи могућ
смичући напон, праћен пластичним деформа деформа‐цијама, каже се да је дошло до лома,
при чему је мобилисана сва смичућа чврстоћа тла. Тада смичући напони имају тенденцију
да помере део масе у односу на осталу масу тла уколико је лом локализован само у равни
смицања тј. где се појављује клизна површ

63
 Слика 20. Угао смичућа чврстоће тла

Највећи део смичуће чврстоће потиче од отпора трења по контактима између зрна.
Да нема трења тло би се понашало као тешка течност

Слика 21. Поједностављен модел трења

64
 Блок без тежине на хоризонталној подлози, оптерећен вертикалном силом N, у
равнотежи је са једнаким реактивним оптерећењем које делује на контакту блока и подлоге.
У случају да се у присуству вертикалне силе N блок додатно оптерећује хоризонталном
силом Н, правац реактивне силе R одступа од нормале за угао α. Ако постоји релативно
померање између блока и подлоге, јер је савладано трење на контакту, резултанта R у односу
на нормалу заклапа угао φ који представља угао трења.

Ако се блок тежине W подвргне постепе постепеној ротацији подлоге тако да она
постаје постаје коса раван, у тренутку када нагиб подлоге α у односу на хоризонталу
достигне величину угла трења φ, настаће клизање блока низ раван.

Ако се подсетимо да смо тло дефинисали као скуп међусобно невезаних,

нецементираних зрна, тада у одсуству нормалних напона између зрна тло и нема никакву
смичућу чврстоћу, а не може да прими ни ефективне напоне затезања. У том смислу
„кохезија“ с или с', као величине смичуће чврстоће при нултом нивоу ефективних
нормалних напона, и не постоје. Кохезија с' заслужује назив „привидна кохезија“ код
нецементираног тла јер она само представља одсечак праве на τ оси и последица је линеарне
екстрапо‐лације мерених резултата према нултом нивоу ефективних нормалних напона.

Силе привлачења између зрна могу постојати као последица негативних порних
притисака, капиларних сила, сукције…

65
 Тла код којих су зрна међусобно повезана услед рекристализације, или цементирана
оксидима гвожђа, мангана, калцијума, силицијума или других материја могу имати стварну
кохезију, односно смичућу чврстоћу када је ефективни нормални напон једнак нули.
Уколико постоји стварна кохезија знатне величине, тада се, најчешће, може говорити о
стени, а не о тлу.

66
 9. Анализа параметара смичућа чврстоћа тла применом
дескриптивне статистике

9.1. Експеримент директног смицања тла

Испитивање смичућа чврстоће тла спроводи се помоћу апарата за директно смицање,

слика 22. Оптерећење се наноси у две фазе:

1. Прва фаза: наноси се нормална сила N која је константна за један узорак током
трајања експеримента.
2. Друга фаза: повећава се сила смицања Т до лома или до деформације у износу од 10
% до 15% ширине узорка.

Слика 22. Шема апарата за директно смицање

Вредности нормалних напона и напона смицања израчунавају се тако што се

нормална сила и сила смицања поделе ефективном површином смицања између два оквира
кутије, која зависи од релативног померања при смицању. Вредности нормалних напона
бирају се тако да се добију резултати у подручју напона који су значајни за конкретан
пример. Први узорак се излаже најмањем напону, други два до три пута већем напону од
примењеног на првом, а трећи два до три пута већем напону од примењеног на другом.

67
Типично напони су 100, 200 и 400kPa али могу се употребити и друге комбинације уколико
постоје одговарајући разлози.

Врсте експеримента: постоје три поступка који се, пре свега, разликују по условима
дренирања у појединим фазама оптерећивања:

1. поступак са дренирањем у обе фазе експеримента или дренирани

експеримент (Д-експеримент)
2. ,,повратни“ или РЕВЕРЗНИ дренирани опит смицања за одређивање
резидуалне чврстоће при смицању (R- експеримент)
3. поступак без дренирања у обе фазе експеримента или недренирани
експеримент (U-опит)

9.2. Одређивање притисне чврстоће

Овај експеримент се најчешће спроводи на непоремећеним узорцима водом засићених

ситнозрних материјала узетих из терена. Узорак цилиндричног облика излаже се дејству
постепеног повећања аксијалног напона до лома, при чему су бочни напони σ2=σ3=0.
Максимална вредност аксијалног напона представља једноаксијалну чврстоћу (qу), слика
23. Експеримент се спроводи релативно брзо, тако да је практично недерниран па је смичућа
чврстоћа једнака

где је:

cu– недренирана кохезија, а

φu =0

68
 Слика 23.Експеримент једноаксијалне чврстоће тла

9.3. Експеримент триаксијалне компресије

Узорак се стави у ћелију триаксијалног апарата, оптерети притиском са свих страна, а

затим се оптерећује повећањем аксијалног напона до лома, при чему су радијални напони
константни. У току експеримента под разним условима региструју се напони и деформације
узорка и на основу добијених података израчунава се чврстоћа тла при притиску.

Слика 24. Триаксијални апарат

69
 Оптерећење се наноси у две фазе:

1. Прва фаза: наноси се свестрани напон σ3 која је константна за један узорак током
трајања опита.
2. Друга фаза: повећава се аксијални притисак до лома или до деформације у износу од
20% ширине узорка.

Вредности свестраних притисака за прву фазу опита бирају се тако да се добију

резултати у подручју напона који су значајни за конкретан пример. Први узорак се излаже
најмањем одабраном притиску, други два пута већем притиску од примењеног на првом, а
трећи најмање два пута већем притиску од примењеног на другом. Типични напони су 100,
200 и 400 kPa али могу се употребити и друге комбинације уколико постоје одговарајући
разлози. Након завршног испитивања измери се маса узорка и одреди запреминска маса.

Постоје три поступка који се, пре свега, разликују по условима дренирања у појединим
фазама оптерећивања:

1. Поступак без дренирања у обе фазе опита или недренирани експеримент (U-
експеримент).
2. Поступак са дренирањем у обе фазе опита или дренирани експеримент (D-
експеримент).
3. Поступак са консолидацијом у првој фази и без дренирања у другој или
консолидовани недренирани експеримент (CU- експеримент).

70
 10. Мерење смичућа чврстоће тла

Смичућа чврстоћа конкретног тла и одговарајући параметри, који чврстоћу описују,

могу се одредити лабораторијским испитивањима репрезентативних узорака узетих из
масе тла на терену или на посебно припремљеним узорцима у лабораторијски
контролисаним условима. Узимање узорака, транспорт, складиштење и руковање пре
испитивања, захтевају пажљиво поступање, посебно ако се ради о непоремећеним
узорцима, јер треба сачувати природну структуру и влажност. Непоремећени узорци
ситнозрног тла (глине и прашине) могу се узети утискивањем цилиндра у дно бушотине,
или из коцке када се узорак узима из истражне јаме или бунара. При томе се сматра да су
ручно узети узорци из коцке мање поремећени од узорака узетих утиснутим или побијеним
цилиндром, тако да дају поузданије резултате при испитивањима механичких особина. У
невезаним крупнозрним материјалима (песак и шљунак) узимање непоремећених узорака
из терена је веома тешко изводљиво, тако да се лабораторијским поступцима испитују
посебно припремљени узорци песковитих материјала у прерађеном стању. Због
практичне немогућности да се у лабораторијским условима тачно репродукује стање
крупнозрног узорка тла у терену, мерење смичуће чврстоће се врши индиректно теренским
пенетрационим опитима.

10.1. Опит једноаксијалне компресије

Опит се најчешће спроводи на непоремећеним узорцима водом засићених ситнозрних

материјала узетих из терена. Цилиндричан узорак, (Слика 25) оптерећује се повећањем
аксијалног напона 1=a до лома, при чему су бочни напони r= 2= 3= 0. Максимална
вредност аксијалног напона представља једноаксијалну чврстоћу qu.Опит се спроводи
релативно брзо, са брзином аксијалне деформације већом од 1%висине узорка у минути,
тако да је опит практично недрениран. Пошто је u= 0, смичућа чврстоћа је недренирана
кохезија cu. Из Моровог дијаграма проистиче да је недренирана кохезија једнака половини
једноаксијалне чврстоће тј. cu= qu/2

71
 Слика 25. Опит једноаксијалне компресије

Можда није сувишно рећи да крупнозрна невезана тла, (песак, шљунак и камени
набачај), немају једноаксијалну чврстоћу. У начелу, у опиту директног смицања узорци тла
се оптерећују нормалним напоном применом вертикалне силе, а затим хоризонталном
силом, која изазива напоне смицања по средини узорка. Мере се отпори узорка према овом
смицању. Апарат се састоји од металне каде са водом, металне дводелне кутије
квадратног или кружног пресека,чије странице, односно пречник, имају величину 50 до
100 мм,а састоје се од доњег оквира причвршћеног за дно каде, и горњег оквира. Између ова
два оквира делује смичућа сила Т у висини средине узорка. Нормална сила N се наноси
преко металног поклопца. Узорак се ставља између две перфориране металне плоче и две
порозне керамичке плоче.

72
 Слика 26. Пресек кутијастог апарата за директно смицање узорка са
контролисаним брзином смичућег померања

За комплетан опит директног смицања обично се испитује 3 припремљена узорка са

одговарајућим величинама нормалних напона. У начелу, оптерећења се наносе у две фазе:

1. Прва фаза: Наноси се нормална сила N која је константна за један узорак током
целог трајања опита.
2. Друга фаза: Повећава се смичућа сила Т до лома или до величине померања у
износу од 10%-15% димензије узорка у правцу смицања.

Величине нормалних и смичућих напона (n, ) израчунавају се тако што се нормална и

смичућа сила поделе са ефективном површином смицања између два оквира, која зависи
од релативног смичућег померања .Величине нормалних напона се бирају тако да се
добију резултати у подручју напона који су од интереса у конкретном случају или се тражи
анвелопа напона лома у ширем интервалу. У начелу, први узорак се излаже најмањем
усвојеном притиску, други са два до три пута већим напоном примењеним на првом узорку,
а трећи са два до три пута већим напоном употребљеним на другом узорку. Типично,
нормални напони су 100, 200 и 400 kPa,али се могу употребити и 50, 100 и 200kPa

73
или и нека трећа комбинација, уколико за то постоје одговарајући разлози. Уколико се
посебним програмом другачије не пропише, препоручује се примена нормалних напона
од 50, 150 и 450 kPa. Према начину испитивања у апарату за директно смицање
примењују се три стандардна поступка који се, пре свега, разликују по условима
дренирања у појединим фазама оптерећивања:

1. ДРЕНИРАНИ или СПОРИ опит- Поступак са дренирањем у обе фазе опита за

одређивање вршне чврстоће тла за ефективне напоне. Овај опит се стандардно
примењује у пракси и даје параметре изражене ефективним напонима.
2. ПОВРАТНИ или РЕВЕРЗНИ- Дренирани опит смицања за одређивање резидуалне
смичуће чврстоће за ефективне напоне.

У сваком од наведених врста опита се за неколико нивоа нормалних напона n успоставља

зависност између смичућег напона  и релативних смичућих померања  између горњег и
доњег дела узорка, (Слика 27-а). Максималне величине напона смицања се наносе на (
дијаграм, у начелу према Слици 27-б, тако да оне дефинишу тачке на анвелопи напона
лома која се најчешће рутински апроксимира одговарајућом линеарном зависношћу
(Кулоновом правом) или неком другом погоднијом функцијом. Главна предност опита
директног смицања је његова релативна једноставност,уз могућност одређивања смичуће
чврстоће по датој равни. Има и недостатака. У опиту није могуће мерење порних притисака
или промена запремине. Поље напона је веома нехомогено, нарочито пре лома, због
појаве концентрације напона на крајевима површи смицања. Резултати се не могу
користити за одређивање конститутивних веза између напона и деформација. Могу се
одредити само просечни смичући и нормални напони у равни лома, док се величина средњег
главног напона, који делује на раван управну на раван смицања, не мери, те се комплетно
напонско стање не може сасвим тачно одредити.

ДРЕНИРАНИ или "Д"ОПИТ ДИРЕКТНОГ СМИЦАЊА. Фаза I "Д"опита, који

се изводи са уграђеним филтерским плочама, се састоји од консолидације узорка
нормалним оптерећењем. Смичуће померање при лому није унапред познато, тако да
се на почетку серије испитивања претпостави, на пример, у величини од 1 мм, а затим
коригује на основу претходних резултата. Опит никада није исувише спор тако да за
добијање поузданијих резултата треба користити минималне и разложно изабране брзине

74
смичућих померања.У случају глина, трајање фазе II, односно фазе смицања, може да
износи више часова или чак и више десетина часова, па и неколико дана, док је краће
код прашинастих материјала, а најкраће код чистих пескова, јер брзина смицања зависи
од водопропусности тла. Може се оријентационо рећи да се песак може смицати брзином
од1 мм/мин, прашина са око 0,01 мм/мин, а глина са само0,001-0,003 мм/мин. Типичан
резултат испитивања тврде глине приказан је на Слици 27. Вршна дренирана смичућа
чврстоћа тла при смицању за ефективне напоне се може апроксимативно описати линеарном
анвелопом напона лома у функцији нормалног напона у интервалу који је од практичног
интереса где стварна "дренирана" кохезија за ефективне напоне различита од нуле
постоји само у случају цементираних материјала.

Слика 27. Померања и напони у опиту директног смицања

ОПИТ ТРИАКСИЈАЛНЕ КОМПРЕСИЈЕ. Цилиндричан узорак се оптерећује

свестраним притиском 3, и аксијалним напоном до лома, према Слици 28. Устандардним
опитима је радијално оптерећење r= 3 константно, а узорак се доводи до лома
повећавањем аксијалног напона.

75
 Слика 28. Напони у триаксијалном опиту

У току опита се, под различитим условима,региструју напони и деформације узорка и

на основу добијених података се израчунава чврстоћа тла при смицању. Главна предност
опита триаксијалне компресије,у односу на опит директног смицања,је у хомогенијем
пољу напона, уз могућност мерења порних притисака или промена запремине у процесу
деформисања.Триаксијални апарат се састоји од уређаја приказаних шемом на Слици 29.
Узорак (1) је потпуно обмотан танком гуменом мембраном (2), која се на крајевима
причвршћује гуменим прстеновима (3) за лаку плочу, "капу", (5) и постоље, пиједестал (8).
Између узорка (1) и пиједестала (8) поставља се порозна или масивна плочица (4), зависно
од врсте опита. Припремљен узорак се постављау ћелију која се састоји од цилиндра од
плексигласа или другог погодног материјала (6). Цилиндар се поставља на доњу
масивну металну плочу (7) преко које се вертикалним померањем наноси аксијална сила.
Плоча (7) је дугим (неприказаним) вијцима везана за поклопац (9), тако да формира
затворен простор ћелије (12). На поклопцу се налази вентил (10) за испуштање ваздуха
из ћелије када се ћелија (12) пуни водомпод притиском. Саставни део масиве плоче (7)
је постоље за постављање узорка, пиједестал (8), који је кана-лима у масивном постољу
и цевима повезан са свим осталим уређајима, тако да преко порозне плоче (4) омогућава
преношење притисака или проток воде из узорка. Постављањем гумених заптивача

76
између цилиндра и поклопца и масивне плоче са пиједесталом, ћелија се херметички
затвара.

Слика 5.7. Шема триаксијалног апарата

Ћелије су најчешће стандардно конструисане за максималне унутарње притиске до

1000 kPa па се узорак може оптеретити свестраним притиском r= 31000 kPa.
Величина ћелије зависи од величине узорка. Пречник узорка се обично креће у границама
од 35, 38, 50 до 100 мм. Висина узорка је два пута већа од пречника.Триаксијални апарат
је најсложенији апарат у стандардној геомеханичкој лабораторији. Апарат захтева веома
пажљиво, прецизно и квалификовано руковање. Сваки детаљ, почев од припреме и
уграђивања узорка,до оптерећивања и мерења током испитивања, има знатан утицај на
тачност и поузданост резултата.
СТАНДАРДНИ ОПИТИ ТРИАКСИЈАЛНЕ КОМПРЕСИЈЕ. При стандардним
испитивањима оптерећење се у начелу наноси у две фазе:

77
 - I фаза: Наноси се свестрани притисак r= a= 3= 2= 1. Радијални притисак
r= 3 након наношења остаје константан за један узорак током целог трајања
опита.
- II фаза: Повећава се аксијални притисак a= 1 до лома или до деформације од
око 20 %висине узорка.
За комплетан опит се најчешће испитују најмање 3 узорка са различитим
величинама свестраних притисака у ћелији. Величине свестраних притисака за фазу I опита
бирају се тако да се добију резултати у подручју напона који су од интереса у конкретном
случају. У начелу, први узорак се излаже најмањим усвојеним напоном, други са најмање
двоструком величином притиска примењеном на првом узорку, а трећи са најмање
двоструком величином притиска употребљеном за други узорак. Типично, притисци су 100,
200 и 400 kPa, али се могу употребити и 50, 100 и 200 kPa или и нека трећа
комбинација, уколико за то постоје одговарајући разлози. Уколико се посебним програмом
другачије не пропише, препоручују се притисци од 50, 150 и 450 kPa, или чак 100, 300 и
900 kPa.

78
Закључак

Једна од најважнијих инжењерских особина тла је свакако смичућа чврстоћа тла. Она
представља највећи смичући напон који се може нанети структури тла у одређеном правцу
при чему се јављају дисторзијске деформације које у тренутку достизања максималног
смичућег напона прелазе у пластичне деформације. Тада се каже да је мобилисана сва
смичућа чврстоћа тла, односно дошло је до лома тла.

Смичућа чврстоћа тла зависи од много фактора, у највећој мери од трења између
појединих честица тла, величине честица, цементних веза између зрна тла, минеролошког
састава, промене конфигурације скупа зрна, лома појединачних зрна, њихове почетне
оријентације и промене оријентације при деформисању, електрохемијског састава порне
воде и наравно од нормалног ефективног напона.

Смичућа чврстоћа представља највећи смичући напон који се може нанети структури
тла у одређеном правцу. Раније је речено да напони свестраног притиска збијају тло, уз
повећање крутости тла са повећавањем нивоа нормалних напона. Са друге стране, смичући
напони повећавају дисторзијске деформације до граничне, максималне величине напона,
која представља смичућу чврстоћу тла. Када је дошло до лома, при чему је мобилисана сва
смичућа чврстоћа тла. Тада смичући напони имају тенденцију да помере део масе у односу
на осталу масу тла уколико је лом локализован само у равни смицања тј. где се појављује
клизна површ. Највећи део смичуће чврстоће потиче од отпора трења по контактима између
зрна.

79
Литература

1. Agustawijaya D.S. (2007) The uniaxial compressive strength of soft rock. Civil
Engineering Dimension, 9(1):9–14
2. ASTM. (2004) Standard Test Methods for Laboratory Determination of Water (Moisture)
Content of Soil and Rock by Mass. ASTM designation D 2216
3. ASTM. (2014) Standard Test Methods for Compressive Strength and Elastic Moduli of
Intact Rock Core Specimens under Varying States of Stress and Temperatures. ASTM
designation D-7012
4. Austin М. (1953). The Skin of the Earth. London, UK: Methuen.
5. Badger, C.W., Cummings, A.D., Whitmore, R.L. (1956) The disintegration of shale.
Journal of the Institute of Fuel, 29:417-423
6. Bell, F.G. (2007) Engineering geology Second ed. Elsevier Ltd., Chapter 3, p 77-149
7. Bullock, P., Federoff, N., Jongerius, A., Stoops, G., Tursina, T. & Babel, U. 1985.
Handbook for soil thin section description. Waine publications. 152 pp.
8. Cai, M., Kaiser, P.K., Tasaka, Y., Minami, M. (2007) Determination of residual strength
parameters of jointed rock masses using the GSI system. Int J Rock Mech Mining Sci,
44:247-265
9. Casagrande, A., (1937). Seepage through dams, Journal of New England Water Works, 51,
295-336
10. Cedergren, Harry R. (1977), Seepage, Drainage, and Flow Nets, Wiley
11. Certini, G., Scalenghe, R. (2006). Soils: Basic concepts and future challenges. Cambridge
Univ Press, Cambridge UK.
12. Chanson, H. (2009). Applied Hydrodynamics: An Introduction to Ideal and Real Fluid
Flows. CRC Press, Taylor & Francis Group, Leiden, The Netherlands
13. Coduto, Donald; et al. (2011). Geotechnical Engineering Principles and Practices. NJ:
Pearson Higher Education, Inc.
14. ECSC–EEC–EAEC. (1985). Soil map of the European Communities 1:1 000 000.
Luxembourg. 124 pp. and paper maps
15. Ferris, J.G., D.B. Knowles, R.H. Brown & R.W. Stallman, (1962). Theory of Aquifer Tests.
US Geological Survey Water-Supply Paper 1536-E.

80
16. Fieldes, M. & Perrott, K.W. (1966). The nature of allophane soils: 3. Rapid field and
laboratory test for allophane. N. Z. J. Sci., 9: 623–629.
17. Fredlund, D.G., Krahn, J. (1977) Comparison of slope stability methods of analysis. Can
Geotech J, 14:429–439
18. IUSS Working Group WRB. (2006.) World reference base for soil resources, World Soil
Resources Reports No. 103. Rome, FAO.
19. Jahn, R. (2004.) Research needs and new developments in soil classification and mapping:
meeting the changing demands for soil information. Proceedings of International
Conference on Innovative Techniques in Soil Survey, pp. 207–222. Cha-Am, Thailand.
20. Jenny, Hans. (1941). Factors of Soil Formation: A System of Quantitative Pedology
21. Joseph, Paul G. (2017). Dynamical Systems-Based Soil Mechanics, CRC Press/Balkema.
22. Knappett, Jonathan and R.F. Craig, (2012.) Craig's Soil Mechanics 8th edition, Spon
Press.
23. Lambe W. T., Whitman R (1991). Soil Mechanics, Wiley
24. Mitchell J.K., Soga K. (2005.) Fundamentals od Soil Behavior. John Wiley & Sons, INC.
25. Nonveiller E. (1981.): Mehanika tla i temeljenje, Školska knjiga
26. Powrie W. (2004) Soil Mechanics, 2nd Edition, Spon Press, Abingdon, Oxon, USA,
27. Richards, L.A. (1954.) Diagnosis and improvement of saline and alkali soils. Agriculture
Handbook No. 60. USDA
28. Rossiter, D.G. (2004.) Proposal: classification of urban and industrial soils in the World
Reference Base for Soil Resources (WRB). In: Abstracts Eurosoil 2004. Freiburg im
Breisgau, Germany
29. Schoeneberger, P.J. Wysocki, D.A, Benham, E.C. & Broderson, W.D. (2002.) Field book
for describing and sampling soils. Version 2.0. Lincoln, USA, National Soil Survey Center,
Natural Resources Conservation Service, USDA.
30. Terzaghi, Karl (1943), Theoretical soil mechanics, John Wiley&Sons, Inc
31. UNEP–ISSS–ISRIC–FAO. (1995.) Global and national soils and terrain digital database
(SOTER). World Soil Resources Report No. 74 Rev. 1. Rome.
32. United States Department of Agriculture (USDA) Soil Survey Staff. (1975.) Soil taxonomy.
Agricultural Handbook No. 436. Washington, DC. 754 pp.

81
33. Van Reeuwijk, L.P. (2006.) Procedures for soil analysis. 7th edition. Technical Report 9.
Wageningen, Netherlands, ISRIC – World Soil Information.
34. William M. K (2020). Descriptive Statistics. conjointly.com
35. Брчић С.,(2016) Отпорност материјала, Државни универзитет у Новом Пазару
36. Ђорђевић А, Радмановић С,(2016) Педологија, Београд
37. Јоцковић С. (2021), Чврстоћа тла, Грађевински факултет Београд
38. Квасничка П., Домитровић Д. (2007.) Механика тла. Загреб: Рударско-
геолошконафтни факултет.
39. Костић С. (2014), Механика стијена и тла, Скрипта, Универзитет у Бања Луци,
Рударски факултет
40. Максимовић М. М.(2008), Механика тла, четврто издање, АГМ књига доо Београд
– Земун
41. Најдановић Н., Обрадовић Р. (1981) Механика тла у инжењерској пракси, Биро за
графичку делатност Института за водопривреду „Јарослав Черни“, Београд,
42. Напони и деформације, (2021) Предавања из механике тла, Рударско-геолошки
факултет Београд
43. Обрадовић Р, Најдановић Н,(1999) Механика тла у инжењерској пракси, Треће
допуњено и проширено издање, Рударски институт Београд – Земун
44. Тerzaghi, Karl (1943), Theoretical soil mechanics, John Wiley&Sons, Inc
45. Уљаревић М.Г. (2019), Механика тла од теорије до праксе, АГМ књига доо Београд
– Земун

82