Vujović Slavoljub, Stevanović Simo, Petrović Dragana, (2010).

Negativni efekti stranih direktnih

investicija-iskustva nekih zemalja, Ekonomika poljoprivrede. God./Vol. LVII, br. 2/2010. Beograd.
UDC: 338.43:63; YU ISSN 0352-3462. Beograd. (Str.175-192). (M24)=4.

NEGATIVNI EFEKTI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

-iskustva nekih zemalja-

S. Vujović1, S. Stevanović2, Dragana Petrović3

Rezime
Shodno teorijama o direktnim stranim ulaganjima i primerima u praksi,
koristeći upustva normativne i istorijske metode, u radu se analizira negativni uticaj
stranih direktnih investicija na privrede zemalja, posebno apostrofirajući
poljoprivredu.
Podrška Stranim direktnim investicijama (SDI) od strane vlasti, kao jedinom
spasonosnom rešenju za posustalu privredu, u zemljama poput Srbije, Hrvatske,
Albanije, Makedonije i sl., ima mnogo. Međutim, realno stanje privreda (Poljska,
Mađarska, Meksiko, Egipat, Hrvatska, Srbija, Kostarika, Brazil, Bolivija, Čile,
Tajland i dr.) gde su SDI dočekivane kao jedino spasonosno rešenje, preporučeno
od strane MMF i WB, pod imenom «strukturno prilagođavanje»,
«makroekonomska stabilnost i konkurentnost», «liberalizacija trgovine», za
privredu i vlade tih zemalja, otkrivaju pravo lice SDI-a.
Nemilosrdnu potragu za najnižim nadnicama, najblažim propisima (vrlo
često na granici kriminala) i najjevtinijim resursima u cilju ostvarivanja ekstra
profita, često nazivaju «trkom do dna», gde se «zaposleni i vlade takmiče za posao
sa ostalim radnicima i drugim zemljama, a konkurancija se zasniva na sledećem:
Ko će raditi za manje novca? Ko će pristati na pola radnog vremena? Ko će se
odreći zdrastvenog osiguranja i propisa o zaštiti na radu? Ko će dozvoliti da mu se
otrovni otpad baca u dvorište?»4
Ključne reči: strane direktne investicije, negativni efekti SDI, privreda ...

Teorije o stranim direktnim investicijama

Čuveni Nobelovac J. Stiglic boraveći u Beogradu, na pitanje novinara, šta
misli o Stranim direktnim investicijama, na nacionalnoj TV Srbije, odgovorio je:
«Strane direktne investicije nisu dobro došle zemlji domaćinu ni u kom sličaju,

1
Доц. др Славољуб Вујовић, научни сарадник, Економски институт, Београд.
2
Др Симо Стевановић, ванред. проф., Пољопривредни факултет, Београд.
3
Мр Драгана Петровић, асистент, докторант, Мегатренд Универзитет, Београд.
4
Goldsmith E., and Mender J., (1996), The Case Against the Global Economy: And for a
Turn Toward the Local, Sierra Club Books, San Francisco, see in Frances Moore Lappe,
Joseph Collins and Peter Rosset, (1998), World Hunger, The Institute for Food and
Development Policy

1
osim ako su u funkciji prenošenja znanja i iskustva-privremeno, navodeći primer
eksploatacije nafte u Indoneziji».
Danas, shodno privrednim kretanjima ili bolje rečeno karakteristikama
problema koji potresaju privrede razvijenih i nerazvijenih zemalja, može se
zaključiti da su velike korporacije genaratori istih. Realnu moć i tokove kapitala na
globalnom nivou određuju velike korporacije. Politička moć, samo je prečica (često
u sprezi sa organizovanim kriminalom) do realne moći, dok je ekonomska, prava
moć. „Celokupan se društveni život odvija pod kontrolom triju grupa, političara:
financijskih političara, korporacijskih političara i vladinih političara“ (Dragičević,
1997, 287).
Velike korporacije ulaze i potiskuju sve ostale gde postoje procene da mogu
doći do ekstra profita. Relizacija ciljeva nebi bila izvodljiva bez pomoći lokalnih
vlada (vlade država gde ulaze SDI). Činjenica da samo tri američka penziona fonda
imaju 500 milijardi dolara, potvrđuje moć koja može da ruši ili uspostavlja ne
samo vlade već i države, izdižući ekonomsku moć korporacija iznad država.
„Njihova težnja za ekonomskom i političkom prevlašću u zemlji i
inostranstvu nema granica i ne bira sredstva. Osim svih klasičnih metoda sada se
primenjuju i takve mere koje nas podsjećaju na dobro poznato fašističko nasilje.
Ono ponegde poprima monstruozne oblike i dostiže razmere kakve ne pamti
istorija civilizacije. I eksploatacija vlastitih sugrađana i drugih naroda često
osigurava nezapamćano fantastična bogaćenja i pojedinaca i mnogih interesnih
grupa kojima to društveni položaj i uticaj omogućava“ (Dragičević, 1997, 293).
Strana direktna ulaganja (SDU) su poslovni poduhvati multinacionalnih
korporacija u cilju ostvarivanja ekstra profita, a time i sopstvenog rasta i razvoja
koga prate tokovi kapitala, tehnologije i preduzetnička iskustva prema drugoj
zemlji u proizvodnji roba za lokalna i druga tržišta širom sveta. Ovaj transfer
inputa kao, i kasnije ostvarenih rezultata poslovanja, ostaje pod kontrolom matične
korporacije koja investira bez obzira što se poslovne aktivnosti obavljaju u njenoj
organizacionoj jedinici bilo gde u svetu. Praksa je da transferi ovih faktora budu
kombinovani sa uvozom inputa od matične korporacije, od njenih organizacionih
jedinica iz drugih zemalja koji se ugrađuju u proizvodni proces ili izvozne sadržaje
gotovih proizvoda te organizacione jedinice. Prema tome, teorije SDU mogu biti
shvaćene u pravom smislu reči kao teorije međunarodnog poslovnog angažovanja
multinacionalnih korporacija.
Predhodni teorijski pristup SDI-a trebao bi dati odgovor na tri važna pitanja:
 zašto korporacije investiraju u inostranstvu na ovaj način,
 kako se “uspešno“ nadmeću sa lokalnim firmama i
 zašto korporacije radije ulaze na inostrana tržišta preko proizvodnje, nego
kao izvoznici ili davaoci licenci.
Posebna objašnjenja međunarodne razmene putem SDU daju teorije
(monopola prednosti, međunarodnog portfolio ulaganja i internalizacije) direktnih
starnih ulaganja koje se delimično dopunjuju.

2
 Teorije monopola prednosti1, međunarodnog portfolio ulaganja i
internalizacije objašnjavajući direktne inostrane investicije u cilju davanja
odgovora na gore navedena pitanja, ne uspevaju u potpunosti da objasne zašto se
multinacionalne korporacije u procesu ulaganja kapitala razlikuju u poslovnoj
praksi od zemlje do zemlje. Praksa uvek odstupa od njene teorijske profilacije.
Međutim, teorija zasnovana na paradigmi imperfektnog tržišta vidi ove korporacije
kao duopoliste ili oligopoliste koji izvlače svoje specifične prednosti po osnovu
vlasništva nad kapitalom, posebno specifičnim oblicima kapitala: trgovačka marka,
izdavačka prava, znanja i iskustva (trademark, copyright, know-how),
omogućavajući im istovremeno diferenciranje od konkurencije.
Uz vlasništvo, kao dopuna pojašnjenju predhodnih teorija, elektički model
izdvaja dva važna faktora–internalizaciju i specifične prednosti lokacije-tako da
kombinacijom elemenata prethodnih teorija pokušava da objasni direktno
investiranje u inostranstvu. Po tvorcu ove teorije (E. Damingu)2, prednosti po
osnovu raspolaganja kapitalom idu u prilog korporaciji koja ulaže, a specifične
prednosti lokacije idu u prilog zemlji u koju se ulaže. Međutim, Deming zaboravlja
ili iz nekog razloga zapostavlja dejstvo asimetričnih informacija, institucija
(zakonodavno-pravna regulativa) i ostale eksternalije. U praksi, zahvaljujući
institucionalnom privrednom kriminalu prvenstveno zemalja domaćina, svi faktori
su pod kontrolom velikih korporacija, tako da i eks-post i eks-ante pristupi
direktnim stranim ulaganjima, čuvene Stokholmske škole postaju nevažni. Prema
tome, objašnjenje sklonosti korporacije da direktno investira u inostranstvu
uključujući se u međunarodne proizvodne tokove podrazumeva ispunjavanje tri
uslova:
 raspolaganje sopstvenim kapitalom (omogućava prednosti u odnosu na
konkurente na istom stranom tržištu),
 da koristi sredstva svoje aktive u kombinaciji sa raspoloživim faktorima
koji se nalaze na inostranim tržištima što je za korporaciju profitabilnije
nego da daje prednost opsluživanju tržišta kroz izvoz (faktor lokacije) i
 za korporaciju koja ima ove prednosti korisnije je da ih iskorištava
samostalno nego da ih prodaje ili ustupa pravo korišćenja drugim
inostranim firmama (proces internalizacije) (Vujović, 2007.).
Pristupi pomenutih teorija SDI-a sugerišu da sve forme međunarodne
proizvodnje u svim zemljama treba posmatrati u skladu sa ovim aspektima. Princip
internalizacije kao jedan od okvira predhodnih pojašnjenja pomaže i u objašnjenju
zašto ovakve korporacije predpostavljaju direktno ulaganje raznim oblicima
ugovornih nepravednih aranžmana (non-equity forme) kada izvoz ne može biti
realizovan.
Kod portfolio ulaganja korporacija obično polazi od razlika u kamatnim
stopama, ostvarivanju većeg profita u poređenju sa lokalnim firmama zahvaljujući

1
Simić, P., (2006), Promene organizacione strukture preduzeća-uticaj novih tehnologija i
inovacija na promene organizacione strukture-, Univerzitet Megatrend, Beograd.(Doktorska
disertacija).
2
Deming W. Edwards, (1996), Nova ekonomska nauka (namenjena privredi, vladi i
obrazovanju), PS Grmeč, Beograd i Deming, E., W., (1986), Out of the crisis, Free press,
London

3
nižim troškovima međunarodnog poslovanja, gde većim prihodom koji ostvari u
odnosu na lokalne partnere pokriva niz troškova vezanih za distancu, informacioni
gep, kulturne razlike i ostale aspekte koji imaju prednost u posedovanju
superiornijeg znanja, poslovnog i upravljačkog iskustva u odnosu na lokalnu
konkurenciju.
Monopol prednosti je u pricipu specifičnost same korporacije a ne zemlje
gde ona želi da direktno investira jer se nalaze u njenom posedu-know-how, itd.
Međutim, monopolske prednosti korporacija koje direktno investiraju u
inostranstvo ogledaju se prvenstveno u: posedovanju superiornog znanja i
mogućnosti ekonomije obima.
Teorija internalizacije pojašnjavajući karakteristike SDI, ide dalje od teorije
monopola prednosti, jer nudi objašnjenja zašto direktno investiranje u inostranstvu
može biti efektivniji način iskorišćavanja resursa i tržišta, u poređenju sa izvozom
ili licencnim aranžmanima. Glavne performanse teorije internalizacije su:
 sumnja da tržišta mogu propustiti efikasno relociranje korišćenja inputa
usled dejstva eksternih efekata (eksternalije),
 tržišta i korporacije su alternativni oblici organizovanja razmene faktora
potrebnih za proizvodnju,
 razmena se internalizuje u okviru korporacije kada su takvi troškovi niži
od tržišne razmene,
 multinacionalna korporacija internalizuje razmenu faktora između država
putem direktnog stranog ulaganja (međunarodna proizvodnja) (Simić,
2006).
Teorija internalizacije smatra da korporacija može zameniti eksterna tržišta
sa internim tokovima u korišćenju inputa kada su troškovi takve aktivnosti niži od
troškova organizovanja tržišta. Znači, korporacija pribegava internalizaciji kada
može obuhvatiti više eksternalija kroz interne transfere nego putem prodaje i
kupovine na tržištu, s obzirom da multinacionalna korporacija investira u
inostranstvo u cilju obuhvatanja eksternih efekata kako bi ih uključila u cenu. Na
taj način multinacionalna korporacija ostvaruje međunarodne transfere faktora
proizvodnje efikasnije nego na spoljnom tržištu (npr izvozom ili prodajom licenci).
Iz perspektive teorije internalizacije multinacionalne korporacije su organizovane
tako da ostvaraju i koriste efekte i internih i eksternih tržišta.

Iskustva nekih zemalja sa SDI, posebno u poljoprivredi

Tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, Međunarodni
monetarni fond (MMF) i Svetska banka (WB) intenzivno su nametali strukturne
promene privredama Trećeg sveta, raznim kreditima uslovljavajući ih njihovom
uspešnošću u sprovođenju programa „strukturnog prilagođavanja“, pod izgovorom
da postanu „efikasnije“, „konkurentnije“ i sposobne za samostalni razvoj.
Međutim, pravi cilj ovih aranžmana bio je da omoguće ulazak investicija
velikih međunarodnih korporacija i to pod uslovima koji njima odgovaraju
(velikim stranim korporacijama). To je postignuto nametanjem raznovrsnih mera
slobodnog tržišta, uključujući tu i privatizaciju državnih preduzeća, deregulaciju

4
(uklanjanje ograničenja za strane investicije), smanjivanje budžeta za zdrastvo,
obrazovanje i socijalne službe, uklanjanje uvoznih barijera itd.1
Procesom privatizacija diktiranih od strane predstavnika velikih
međunarodnih korporacija-prvenstveno MMF, WB, lokalnih eksperta i nacionalnih
vlada, korist od privatizacije institucija i resursa sa celog društva prenošena je na
privatne kompanije. Koncentracija kapitala u rukama manjeg broja ljudi dovodi do
sve većeg jaza između bogatih i siromašnih. Siromaštvo u zemljama Trećeg sveta
raste, posebno u Ltinskoj Americi i Africi gde su loklne elite revnosnije sprovodile
„programe strukturnog prilagođavanja“. Npr., Kostarika je posle decenije
disciplinovanog sprovođenja programa strukturnog prilagođavanja, trgovinski
deficit povećala za skoro 100%, sa 350 na 532 miliona dolara.2
U svetu 800 miliona ljudi svakodnevno pati od gladi. Godišnje 12 miliona
dece umire od gladi i bolesti vezanih sa njom, a od toga 34.000 mlađe od 5 godina3.
Zašto i ko, plasira laži da nema hrane, nema uslova za proizvodnju hrane itd.?
Odgovore treba tražiti na strani onih koji kontrolišu-imaju vlasništvo nad zemljom,
onih koji raspoređuju javne resurse4 i korporacija koje upravljaju svetskom
trgovinom posebno robama od životnog značaja za zemlje Trećeg sveta. Prema
podacima Organizacije za ishranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO),
proizvodnja hrane od 1950. godine povećavala se brže od porasta stanovništva u
svim oblastima sem u Africi. Američko udruženje za unapređenje nauke je u
jednom istraživanju 1997. godine otkrilo da 78% sve neuhranjene dece ispod pet
godina starosti u zemljama u razvoju živi u zemljama gde postoje viškovi hrane 5.
Tokom istraživanja problema gladi u svetu Amartja Sen sa univerziteta Harvard
utvrdio je da problem gladi u svetu nije u nedostatku hrane već u gaženju prava
ljudi na hranu6. Ovde treba istaći da postoje tvrdnje 7 da statistika FAO ozbiljno
1
Бело са Канингеном и Рауом, Мрачна победа: Сједињенe Америчке државе,
структурно прилагођавање и глобално сиромаштво (Dark Victory: The United States,
Structural Adjustment and Global Poverty), Pluto Press/Food First Books/Transnational
Institute, London, 1994, 4 и 8 поглавље, у Frances Moore Lappe, Joseph Collins and Peter
Rosset, (1998), World Hunger, The Institute for Food and Development Policy
2
Годишња вредност увезене робе широке потрошње у коју су спадале 32 нијансе
кармина „макс фактор“, кућице за Барби лутке и лткице са ликом Аладина, повећала
се са 134 на 657 милиона долара. Мерцедеси, поршеи, тојоте и хонде били су међу
76800 аутомобила који су увезени у ту малу земљу за само три године. Јевтино
увозно жито довело је локалне земљорднике до просјачког штапа. Број оних који су
узгајали кукуруз, пасуљ и пиринач, основну храну локалног становништва опао је са
70.000 на 27.000. То је губитак средстава за живот за око 42.300 људи или за
отприлике једног земљорадника на сваких 1,8 увезених аутомобила. Ово су укратко
биле предности тржишта за становнике Костарике.
3
Frances Moore Lappe, Joseph Collins and Peter Rosset, (1998), World Hunger, The
Institute for Food and Development Policy, page 8
4
Моћ је у рукама оних који не полажу народу рачуне, антидемократске владе које
полажу рачуне елити коју затрпавају кредитима, субвенцијама и разним облицима
помоћи.
5
Годишњак производње ФАО, за 1966, 1974, 1984. и 1995.
6
A. Sen, Poverty and Famines, Clarendon Press, Oksford, 1981, u Frances Moore Lappe,
Joseph Collins and Peter Rosset, (1998), World Hunger, The Institute for Food and
Development Policy, page 40
7
Видети, Frances Moore Lappe, Joseph Collins and Peter Rosset, (1998), World Hunger,
The Institute for Food and Development Policy, page 21

5
potcenjuje proizvodnju u Africi zato što, između ostalog, računa samo prizvode
koji su prodati putem zvaničnih tržišnih kanala, što je dovelo do smanjenja udela
proizvodnje koja se prodaje tim kanalima, zbog toga što poljoprivrednici prodaju
svoje proizvode drugim kanalima kao odgovor na veštački niske cene. Cene su
određivane od strane stranih korporacija koje su imale interese za to. Afrika
raspolaže ogromnim neiskorišćenim potencijalom da proizvodi hranu, sa mogućim
prinosima žitarica za 25% do 30% većim od najvećih mogućih prinosa u Evropi i
Severnoj Americi. I ostale zemlje poznate kao zemlje gladi-Somalija, Etipoija,
Sudan, npr., imaju mnogo više zemljišta neiskorištenog nego što obrađuju1.
Polumen (T. Poleman2) analizirajući višestruke probleme od kojih pati
većina poljoprivrednih statistika i statistika ishranjenosti, tvrdi da i „najgladnije
zemlje“ imaju dovoljno hrane za svoje stanovništvo. Svoje otkriće temelji na
zvaničnim statistikama, mada stručnjaci upozoravaju da države koje se tek
odnedavno modernizuju bez izuzetka potcenjuju svoju poljoprivrednu proizvodnju,
aludirajući da se pre jednog veka bar trećina američkog prinosa pšenice nije
evidentirala3.
Procenjuje se da u Indiji gladuje više od 200 miliona stanovnika bez obzira
što je u grupi zemalja Trećeg sveta na samom vrhu izvoznika poljoprivrednih
proizvoda. Indija je 1995. godine izvezla pšenice i brašna u vrednosti od 625
miliona dolara, pirinča u vrednosti od 1,3 milijarde (5 miliona tona), a to su dve
osnovne namirnice u indijskoj ishrani.4
Kao u Indiji situacija je slična u dosta zemalja. U Brazilu 70 miliona
Brazilaca gladuje, nemju dovoljno hrane, dok je 1994. godine izvezao hranu u
vrednosti više od 13 milijardi dolara (drugi na listi zemalja u razvoju). Ili
Bangladeš, simbol gladi i njenih posledica, tvrde stručnjaci5, ima uslove da
obezbedi hranu svim stanovnicima da niko ne ostane gladan ali, pod uslovom da ih
strane direktne investicije ostave na miru.
U Poljskoj je 2002. godine 72% GDP odpadalo na privatni sektor, pred
početak pregovora o učlanjenju u EU. Naravno, najveći zalogaji u najunosnijim
granama privrede osigurani su stranim korporacijama iz Francuske, Nemačke i
SAD. O SDI-a u Poljskoj najbolje govori primer Automobilske industrije. Posle
planskog sloma Daewoa, automobilska industrija Poljske stavljena je pod kontrolu
dve strane multinacionalne korporacije Dženaral motorsa (Opel) i Fiata (Hofbauer,
2004). One su predhodno, zahvaljujući korupciji i kriminalu državne uprave,
osigurale od strane vlade Poljske, njima potrebne poreske olakšice i sve ostale
pogodnosti.
Poljoprivrednici na sitnim posedima u Poljskoj, na kojima živi između četiri
i osam miliona ljudi, (Hofbauer, 2004, 134) planski su uništavani od Brisela u
režiji velikih korporacija (Unilever, United Biscuitis, Nestle, Danonei sl.). „Poljski
1
G. Heilig (1996), How Many People Can Be Fed on Earth, The Future Population of the
World: What Can We Assume Today?
2
T. Poleman, Quantifying the Nutrition Situation in Developing Countires, Food Research
Institute Studies 18, no. 1-9.
3
Ибидем
4
FAOSTAT, Food and Agriculture Organization, 1990-1997.
5
Frances Moore Lappe, Joseph Collins and Peter Rosset, (1998), World Hunger, The
Institute for Food and Development Policy

6
poljoprivrednici su preživeli komunističku kolektivizaciju ali nisu Briselsku
kriminalizaciju. Sitni poljoprivrednici u Poljskoj su uništeni što je i bio cilj velikih
stranih korporacija. Dva miliona seljaka je proterano sa zemlje“ (vidi Hofbauer,
2004, 143).
Nekadašnja žitnica Austrougarske monarhije i poznati izvoznik žita, mleka,
mesa i duvana, Mađarska je posle sprovedenog procesa privatizacije postala veliki
uvoznik svih navedenih roba. U poljoprivredi Mađarske postoji dvojna ekonomska
struktura. S jedne starne, antikolektivističke odredbe s početka devedesetih godina
dovele su do razbijanja kombinata i zadruga koje su nekada bile državno
vlasništvo, (u mnogim slučajevima došlo je do komadanja velikih poseda, kao i do
borbe najprimitivnijim sredstvima za opstanak i pristup regionalnom tržištu među
naslednicima ranijih vlasnika). Na drugoj, strani su veliki pogoni koje su u vreme
socijalizma vodili tzb. „zeleni baroni“, a sada prodati inostranim kompanijama koje
su međusobno podelile tržišta. Sve, izvozno orijentisane i sposobne za
konkurenciju, subjekte vode inostrane korporacije ali preko takozvanih zakupaca
koji su ih zakupili od državnih agencija za privatizaciju i holding kompanija
(Hofbauer, 2004, 117). Strani agrogiganti kao Unilever (V. Britanija), Nutricia
(Holandija), Cerol (Francuska), Borsodi (Nemačka), Nestle (Švajcarska), Dreher
(Južna Afrika), kontrolišu mađarsku poljoprivredu i prerađivačku industriju.
Interesantna je činjenica, koja posebno potvrđuje negativne efekte SDI-a, da EU
legalizuje protiv zakonite ugovore kojima 60.000 hektara austrijanci koriste kao
svoje vlasništvo u Mađarskoj, pored zakona kojim je 1994. godine zabranjena
direktna zarada stranaca na osnovu zemljišta.
Zašto se velike korporacije u inostranstvu ovako ponašaju kada u svojim
matičnim državama imaju bolju tehnologiju, povoljnu poresku i kreditnu politiku,
neuporedivo veći BDP, jednostavno neuporedivo bolje uslove življenja? Teško da
mogu naći ono što po svaku cenu traže. Upravo to sto traže stavlja im demaklov
mač iza sopstvenog vrata. Traže mase potrošača onoga što im oni (velike strane
korporacije) nude ali koje će istovremeno raditi za neshvatljivo male naknade.
Međutim, sledeći nepremostivi jaz i velika muka jeste, kako naći obrazovanu i
stručnu radnu snagu, a platiti je jako malo.
Velike korporacije su učinile da danas na svetskom nivou 20% populacije
kontroliše 85% materijalnog bogatstva. Preostalih 15% materijalnog bogatstva
ostaje ostaloj populaciji 80% planete Zemlje.
Stanje pojedinih prirodnih resursa na Zemlji, pored brojnih, ilustruju i
sledeći podaci:
 godišnje se oko 15,2 miliona hektara pošumljenog zemljišta u tropskim
zemljama prokrči i promeni namenu;
 degradacijom zemljišta obuhvaćeno je oko 3600 miliona hektara od
ukupne svetske kopnene površine koja iznosi 13.041.713.000 hektara;
 više od 16% poljoprivrednog zemljišta je ugroženo procesom degradacije;
 oko 24% (1130) kičmenjaka i 12% (1183) vrsta ptica se trenutno smatraju
ugroženim;

7
  više od dve milijarde ljudi se svakodnevno suočava sa problemima
vezanim za nedostatak vode, a procenjuje se da će do 2025. godine taj
broj biti oko 3,5 milijarde;
 oko 75% morskih riba je ugroženo i to u situaciji kada skoro 1 milijarda
stanovnika zavisi od ribarstva kao primarnog izvora hrane, i sl.;
 na preranu smrt ili bolesti koje su povezane sa rizicima u životnoj sredini
otpada oko 20% smrtnosti ili bolesti u zemljama u razvoju;
 u svetu više od 34 000 dece umire dnevno od gladi i raznih bolesti;
 više od 1,5 milijardi ljudi u svetu ima manje od 1 dolara dnevno za život,
dok više od 2,5 milijardi ima manje od 2 dolara dnevno (Todić i
Vukasović, 2002.).
Karakteristike ekoloških problema danas, ukazuju da se radi o problemima
koji ugrožavaju život stanovništva u budućnosti. No, iz ugla SDI to nije važno.
Važno je da li velike korporacije vlasnici SDI-a ostvaruju planirani profit.

Ekonomija ološa1
Početkom 80-tih godina 20. veka kineska vlada je nastojala da izbegne
reprizu onoga što se dešavalo u Poljskoj, gde je radnicima bilo dozvoljeno da
formiraju nezavistan pokret koji je osporavao monopol partije na vlasti. Vladi nije
bio cilj da zaštiti poljoprivredne komune i fabrike u džavnom vlasništvu već su se
zalagali na prelazak na korporativno-utemeljenu privredu. Glavni savetnik Milton
Fridman je obučio stotine opštinskih funkcionera, profesora i partijskih ekonomista
osnovama svoje slobodnotržišne teorije sa izgovorom „koliko običan svet bolje živi
u kapitalističkim nego u socijalističkim zemljama“. Partija je želela da otvori
privredu za privatno vlasništvo i konzumerizam, uz istovremeno zadržavanje
potpune vlasti, plan koji je obezbeđivao da će, kad rasprodaja počne, partijski
funkcioneri i njihovi rođaci prigrabiti najbolje poslove za sebe i tako biti prvi u
redu za najveće profite. U Kini, gde je država koristila nemilosrdne metode
zastrašivanja, torture i ubistava, rezultat je iz tržišne perspektive bio potpun uspeh.
Prema takvoj verziji „tranzicije“, isti ljudi koji su kontrolisali državu u komunizmu
kontrolisaće je i u kapitalizmu, s tom razlikom što će uživati u primetnom
poboljšanju sopstvenog standarda.
Talas reformi je pred kraj 80-ih godina pretvorio Kinu u omiljenu lokaciju za
ugovorne fabrike svih multinacionalnih korporacija na planeti. Nijedna država nije
nudila unosnije uslove od Kine: mali porezi i carine, podmitljivi funkcioneri,
izobilje radne snage spremne da radi za mizernu dnevnicu, koja se iz straha od
represalija punih nasilja, godinama nije usudila da zatraži pristojnu zaradu ili
najosnovniju zaštitu na radu.
Za strane investitore i partiju je to bio obostrano povoljan aranžman. Prema
studiji iz 2006. godine 90% kineskih milijardera jesu deca (oko 2900) funkcionera
Komunističke partije koji kontrolišu oko 260 milijardi dolara.

1
Naslov uzet od autorke knjige Ološ ekonomija-Loretta Napoleoni (2008.), Ološ
ekonomija-tamna strana novog svetskog poretka, HESPERIAedu, Beograd

8
 Tokom 1997. godine zemlje Jugoistočne Azije bile su naročito podložne
teorijama zavere i traženju etničkih žrtvenih jaraca, jer finansijska kriza, na prvi
pogled nije imala nikakvog racionalnog razloga. Nekoliko nedelja pre nego što je
sve pošlo naopako, te zemlje navođene su kao primeri ekonomskog zdravlja i
vitalonosti (tzv. Azijski tigrovi). Berzanski brokeri su u jednom trenutku uveravali
svoje klijente da je najbolji način da uvećaju svoje bogatstvo ulaganjem u azijsko
rastuće tržište. Nakon nekoliko nedelja prodavali su njihove valute – baht, ringit,
rupiju stvarajući ogromne gubitke, ali unutar privrede Azijskih tigrova ništa se nije
promenilo. Nije ih pogodila nikakva prirodna katastrofa ili rat, nije bilo velikih
deficita, a prodaja im je išla odlično. Ispostavilo se da su ove zemlje bile žrtve
najobičnije panike, koju su brzina i kolebljivost globalizovanih tržišta dovele do
propasti, počevši od Tajlanda, Indonezije, Malezije, Filipina, pa čak i Južne Koreje
(Klajn, 2009).
U naporu da povrate stabilnost valuta, azijske vlade bile su primorane da
iscede svoje nacionalne banke i skliznule su u finansijsku propast. Za samo godinu
dana izgubile su 600 milijardi dolara. Kriza je podstakla posezanje za očajničkim
merama. U Južnoj Koreji mediji su pozivali građane da doniraju svoj zlatni nakit,
kako bi se zlato pretopilo i upotrebilo za otplatu dugova zemlje. I pored dve tone
sakupljenog dragocenog metala, pad korejske valute se nastavio na svetskim
berzama. Azijska kriza bila je izazvana klasičnim vrzinim kolom straha, a jedino
što je moglo da je zaustavi je kredit od strane MMF-a. Većina finansijskih
stručnjaka izašla je sa porukom da im se ne pomaže. Čak i Milton Fridman je rekao
da ih treba pustiti da sami sebe dovedu u red.
MMF je ipak reagovao, ali ne sa brzim stabilizacionim kreditom kakav
iziskiva finansijska kriza, već sa spiskom zahteva. Jedino Malezija nije prihvatila
pomoć MMF-a radi malog spoljnjeg duga.
MMF je od vlada zahtevao da smanje sva budžetska trošenja, što je dovelo
do masovnog otpuštanja radnika u javnom sektoru. (MMF je postupio poput
hirurga koji se usred operacije na otvorenom srcu, odlučio da izvede određene
zahvate na plućima i bubrezima). Nakon što je MMF oduzeo Tigrovima pravo da
upražnjavaju stare navike i načine poslovanja, te zemlje su bile spremne za
preporod u čikaškom stilu: privatizovanje osnovnih službi, nezavisnost centralnih
banaka, fleksibilna radna snaga, mala društvena potrošnja i slobodna trgovina.
Tajland je morao da dopusti strancima da poseduju velike udele u njihovim
bankama, Indonezija da smanji subvencije za hranu, a Koreja da ukine zakone koji
su štitili radnike od otpuštanja. Međunarodna organizacija rada (ILO) procenjuje da
je posao u ovom periodu izgubilo 24 miliona ljudi, a da je stopa nezaposlenosti u
Indoneziji porasla sa 4 na 12%. Tajland je na vrhuncu reformi gubio 2.000 radnih
mesta dnevno. U Južnoj Koreji otupštano je 300.000 radnika mesečno što je bio
rezultat potpuno nepotrebnih zahteva MMF-a smanjenjem državnog budžeta i
neprimerenim porastom kamata.
Dva meseca posle postizanja konačnog sporazuma između MMF-a i vlada
zemalja Jugoistočne Azije, američke firme kreću u kupovinu azijskih opustošenih
firmi na čelu sa Meril Linč & Ko. (Merrill Lynch & Co.) i Morgan Stenlijem.
Korejski Samsung rasparčan je i prodat u delovima, Volvo je dobio njegovo
odelenje teške idustrije, SC Džonson & sin (SC Johnson & Son) njegov
farmaceutski ogranak, a Dženeral elektrik (General Electric) odelenje rasvete.

9
Nekoliko godina kasnije, Daewuovo nekad moćno odelenje za proizvodnju
automobila, koje je kompanija procenila na šest milijardi dolara prodao je Dženeral
motorsu za samo 400 miliona dolara. Među ostalim velikim investitorima koji su se
okoristili azijskom stečajnom rasprodajom bili su Sigrams (Seagram’s), Hjulet-
Pakard (Hewlett-Packard), Nestle, Interbru end Novartis (Interbrew and Novartis),
Karfur (Carrefour), Tesko (Tesco) i Erikson. Nisan je kupio jednu od najvećih
korejskih automobilskih kompanija, a Dženeral elektrik je kupio kontrolni udeo u
LG-u, korejskoj kompaniji za proizvodnju rashladnih uređaja.
Strane multinacionalne kompanije su za dvadeset meseci obavile 186
integracija i merdžera firmi u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Maleziji i na
Filipinima. Snage mulinacionalnog kapitala uspele su da u Aziji unesu kapital kroz
direktne investicije. Azijska kriza je pokazala svetu da nagli odliv kapitala može da
baci na kolena čak i najuspešnije zemlje.1

1
Klajn, N. 2009, Доктрина шока – процват капитализма катастрофе, Самиздат Б92,
Нови Београд, стр.297-314

10
 Fenomeni „slobodna trgovina“ i „komparativne prednosti“
Teoretski komparativne prednosti omogućavaju svakoj zemlji da proizvodi i
izvozi sve ono što može najjevtinije proizvesti i da uvozi ono što ne može ili je
preskupo da proizvodi. Međutim, u praksi je potpuno drugačije, posebno gde su
više prisutne strane direktne investicije.
Interesantan je slučaj Brazila. Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih
godina dvadesetog veka, Brazil postiže zapažene uspehe u proizvodnji i izvozu
poljoprivrednih proizvoda. Soja koja se ranije skoro i nije gajila, krajem
sedamdesetih postaje glavni izvozni artikal koji se istovremeno u potpunosti izvozi
u Evropu i Japan kao hrana za stoku. S druge strane, broj gladnog stanovništva se
brzo povećava, sa 1/3 stanovništva šezdesetih na 2/3 osamdesetih godina. Do
sredine devedesetih Brazil je postao treći izvoznik poljoprivrednih proizvoda u
svetu (posle SAD i Kine), a površina pod sojem porasla je za 37% između 1980 . i
1995. godine, dostižući 11,6 miliona hektara, uništavajući pred sobom šume i
rasterujući sitne poljoprivrednike. U isto vreme, proizvodnja pirinča po glavi
stanovnika (pirinač je jedna od osnovnih prehrambenih namirnica Brazilaca) opala
je za 18%.1
Slučaj Tajlanda sličan je brazilskom. Početkom devedesetih godina
dvadesetog veka Tajland je učestvovao sa 35% u ukupnm svetskom izvozu pirinča,
dvostruko više od SAD. U istom periodu, 43% seoskog stanovništva živelo je
ispod linije siromaštva. Identična situacija je sa Čileom i Bolivijom. Tamo gde su
mase osiromašile da nemogu kupiti hranu koja se gaji na njihovoj teritoriji, oni koji
imaju kontrolu nad proizvodnim resursima okreću proizvodnju na nova tržišta,
onima koji mogu da je plate.
Tako, npr. zvanična vlast u Tajlandu perfidno integrisana u profitne
strategije velikih stranih korporacija iznosi u svetsku javnost podatke o
permanentnoj uspešnosti tajlandske privrede2. Međutim, stvarnost je sasvim
drugačija. Deluje zbunjujuće. Istovremeno raste izvoz ali raste i broj siromašnih i
gladnih u Tajlandu.
Mogu se navesti primeri ulaska ovakvih SDI-a i u Srbiju. Tako je Nemačka
kompanija Leoni kupila fabriku azbestnih proizvoda “Fiaz” u Prokuplju za 56
1
Frances Moore Lappe, исто.
2
БАНГКОК, Током прве половине текуће године вредност тајландског извоза хране
достигла је 380 милијарди бата (11,3 милијарде долара), што у односу на првих шест
месеци 2007. представља повећање од 28 одсто, објављено је у Бангкоку. Раст се
највише приписује повећању цена пољопривредних производа на светском тржишту,
нарочито риже, који је у периоду јануар – јун поскупила за више од 100 одсто,
преноси агенција ДПА. Директор тајландског Националног института за храну
Јутасак Суфасорн предвиђа мање успоравање раста извоза домаћих прехрамбених
сировина током другог дела 2008. Јутасак прогнозира да ће његова земља у периоду
између јула и децембра испоручити на светско тржиште хране за 367 милијарди бата
(10,9 милијарди долара). Укупна вредност тајлнадског извоза пољопривредних
сировина, рибе, меса, прехрамбених прерађевина и пића требало би ове године да
достигне 750 милијарди бата (22,3 милијарде долара), или 20 одсто више него у 2007,
предвиђа Јутасак. Највећи извозник риже на свету, Тајланд је једна од само неколико
азијских земаља нето извозника хране. Осим риже, главни прехрамбени извозни
продукти Тајланда су тапиока, смрзнута пилетина и рачићи.
http://www.capital.ba/vrijednost-tajlandskog-izvoza-hrane-povecana-28-odsto

11
miliona dinara (oko 600 hiljada evra). Kompanija Leoni zaposlila je (ili zadržala)
350 radnika sa prosečnom zaradom od 15000 dinara (oko 155 evra) mesečno, što je
samo 50% od prosečne zarade u Srbiji. Vlada Republike Srbije dodelila je fabrici
Leone 6,5 miliona evra na ime podsticaja SDI i po 5000 evra za svako
“novootvoreno” randno mesto.
U ovom slučaju “efekti” SDI, ogledaju se u sledećem:
 fabrika Faz vredila je mnogo više od 600 hiljada evra,
 za 6,5 miliona evra Vlada je mogla napraviti novo preduzeće, npr., za
reciklažu stakla ili proizvodnju zdrave hrane ili, ... .
 5000 evra po navodno novootvorenim radnim mestima je “ekstra
motiv”.

Tabela 1. Priliv SDI u svet i Srbiji 2000. i 2007. godine

(u mil. $)
Godina SDI u svetu SDI u Srbiji Učešće Srbije (%)
2000. 1.392.957 50 0,0036
2007. 1.833.324 2.195 0,1197
Izvor: UNCTAD, World Investment Report 2008, New York and Geneva i
Statistički bilten Narodne Banke Srbije

Primera ovakvog modela privatizacije u Republici Srbiji u proteklom

dvadesetogodišnjem periodu ima na desetine. Efekti privatizacije na zaposlene, pre
ili kasnije, su se ogledali u otpuštanju viška zaposlenih, koji su završavali na
socijalnom programu Vlade Repoublike Srbije ili tržištu rada.
U ovakvim okolnostima privatizacije, poljoprivreda Srbije je posebno
interesantna stranim investitorima. U ukupnom izvozu Srbije od 8,3 milijardi
dolara u 2009. godini, učešće poljoprivrede i prehrambene industrije iznosilo je
1,95 milijardi (23,5%). To je i jedina privredna oblast koja beleži stalni suficit u
spoljnotrgovinskom bilansu Republike Srbije.
Nažalost, i danas, komparativne prednosti formulišu strani investitori kao
strategije razvoja drugih država. Jednostavno, udžbeničke komparativne prednosti
su utopija. Kako drugačije objasniti pojavu u praksi-izvoz se povećava, a stanje za
većinu ljudi se pogoršava. Nije tačna ni konstatacija da su niske nadnice
komparativna prednost nerazvijenih zemalja, jer i niske cene nadnica određuju
strane korporacije. Jednostavno sprečavaju radnike da sklapaju kolektivne ugovore
i zaobilaze zakone o minimalcima što potvrđuje i slučaj Meksika. Meksiko izvozi
paradajz, ne zato što ima bolju klimu od Floride ili Kalifornije (osim par nedelja
zime) već zato što radnici na farmama u Meksiku zarađuju za jedan dan manje
nego njihove kolege za sat u Kaliforniji1.

Zaključak
Nema dileme, što potvrđuju i mnogi članci, kao i efekti SDI, da su one, a
posebno „greenfild“ investicije, značajne za razvoj privrede, manje razvijenih
1
Ибидем

12
zemalja. Međutim, iskustvo je pokazalo da bi efekti na privredu bili još veći da one
u celosti završe u privredi zemlje korisnika SDI.
Nažalost, deo tih ivesticija na razne načine se vrati indirektno investitorima
ili kompanijama iz zemlje odkuda investicije dolaze. Dosadašnje SDI su uglavnom
odlazile u zemlje i sektore privrede bogate prirodnim resursima, pri čemu je zemlja
korisnik investicija postajala korisnik tehnologija i opreme, najčešće, zemalja
investitora.
Ne možemo biti ni ravnodušni prema činjenici da strategije razvoja država
korisnika SDI formulišu strani investitori, a sve pod parolom «strukturno
prilagođavanje», «makroekonomska stabilnost i konkurentnost», «liberalizacija
trgovine», i sl. Iskustvo zemalja korisnika takvih investicija je pokazalo da one vrlo
često imaju negativan efekat na privredu tih zemalja.

Literatura
1. Dragičević Adolf u, Lundberg, F., Bogati i najbogatiji, knjiga 2, Globus,
Zagreb, 1977.
2. Frances Moore Lappe, Joseph Collins and Peter Rosset, (1998), World Hunger,
The Institute for Food and Development Policy
3. Gligorov, V., Serbia and Montenegro: Transition with Organized Crime
(Current Analyses Nr. 19, July 2003) Wien
4. Goldsmith E., and Mender J., (1996), The Case Against the Global Economy:
And for a Turn Toward the Local, Sierra Club Books, San Francisco
5. Hanes Hofbauer, Proširenje EU na Istok, Filip Višnjić, Beograd, 2004
6. Klajn, N. 2009, Doktrina šoka – procvat kapitalizma katastrofe, Samizdat B92,
Novi Beograd, str.297-314
7. Klajn, N. 2009, Doktrina šoka – procvat kapitalizma katastrofe, Samizdat B92,
Novi Beograd
8. Loretta Napoleoni (2008), Ološ ekonomija-tamna strana novog svetskog
poretka, HESPERIAedu, Beograd
9. Lundberg, F., Bogati i najbogatiji, knjiga 2, Globus, Zagreb, 1977.
10. Simić, P., (2006), Promene organizacione strukture preduzeća-uticaj novih
tehnologija i inovacija na promene organizacione strukture- Univerzitet
Megatrend, Beograd (Doktorska disertacija).
11. T. Poleman, Quantifying the Nutrition Situation in Developing Countires, Food
Research Institute Studies 18
12. Vujović, S., i sar., (2009), Ekonomska teorija menadžmenta-menadžerska
ekonomija, Prima, Trebinje

13