Professional Documents
Culture Documents
PDF Free
PDF Free
PDF Free
Књига друга
ЉУДИ МРЖЊЕ, ЗЕМЉА СМРТИ
Библиотека
Саборник
Уредник
Борисав Челиковић
Рецензенти
Др Владимир Петровић
Др Драгомир Бонџић
Коста Николић
Југославија,
последњи дани
1989–1992
Књига друга
ЉУДИ МРЖЊЕ, ЗЕМЉА СМРТИ
© ЈП Службени гласник, 2020
www.slglasnik.com
Садржај
Коста Николић
Милан Ружиновски (1935–2017), начелник Оперативне управе, и |9
генерал-потпуковник Јеврем Цокић,1 главни инспектор ЈНА.
Једно од важних питања јесте и зашто је армијски врх одлучио
да интервенише само у Словенији, а не и у Хрватској? Могуће је
понудити више одговора: Хрватска није ни покушала да преузме своје
граничне прелазе; процена да ће се хрватски председник покорити
после победоносног наступа ЈНА у Словенији, која је била битно
лакши циљ. Не треба искључити ни ирационалне разлоге попут
мржње генералског кора ЈНА према словеначком руководству.2
Предраг Ташић, већ цитирани портпарол савезне владе, сматра
да је „догматско и комунистичко“ руководство ЈНА оружаном акцијом
желело да казни радикално словеначко руководство због његовог на-
стојања да сруши берлински зид у главама официрског врха, али и да
казни цео словеначки народ због вишегодишњег толерисања антиар-
мијског расположења: „Због тога су, уместо десантних јединица, првих
дана коришћени тенкови који су ровали словеначке путеве и рушили
куће сељака, док су над Љубљаном ратни авиони пробијали звучни зид.“3
1 Јеврем Цокић (28. мај 1934, село Газадре, општина Медвеђа), завршио је
Војну академију ЈНА (1956), Вишу војну академију (1966) и Школу народне
одбране (1975). У чин генерал-мајора унапређен је 1986. године. Током 1991.
био је командант Вараждинског корпуса, главни инспектор ЈНА, па командант 2.
оперативне групе на дубровачком ратишту. Касније је био командант 1. армије
Војске Југославије. Пензионисан је 27. септембра 1994. у чину генерал-пуковника.
2 D. Guštin, „Slovenija, saveznica Hrvatske“, 99.
3 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 43.
Коста Николић
Тако је ЈНА у Словенији гурнута у ратну авантуру са разорним | 11
последицама. Насупрот малобројним и голобрадим регрутима ЈНА,
стајало је око 30.000 словеначких територијалаца, професионала-
ца обучаваних у новоствореним центрима за обуку Пекре и Иг, и
потпуно спремних за обрачун. У Словенији није било дилеме шта
треба да се ради, ни тада ни касније. Већ 20. јуна прекинута су сва
одсуства у словеначкој полицији и Министарству одбране, а затим
је потпуно мобилисан редовни и резервни полицијски састав.
Покрет главнине снага ЈНА почео је 27. јуна, у раним јутарњим
сатима, на укупно шест праваца: Вараждин–Ормож–Радгона; Марибор–
Шентиљ; Марибор–Дравоград; Карловац–Љубљана–Јесенице;
Врхника–Брник и Постојна Ајдовшчина – Нова Горица. Словеначко
руководство обавештено је о покретима ЈНА. Генерал Колшек је
послао телеграм премијеру Петерлеу: „Обавјештавамо Вас да 5. вој-
на област има задатак да преузме све граничне прелазе и обезбједи
државну границу СФРЈ. Рачунамо на сурадњу свих органа и грађана
Републике Словеније. Задатак ће бити извршен безусловно. Поступит
ћемо по правилима борбене употребе јединица. Свако отпор бит ће
сломљен, а све посљедице сносит ће наредбодавци и извршиоци.“1
На вест о покрету трупа ЈНА, у просторијама словеначког
Председништва окупило се готово читаво словеначко руководство.
Милан Кучан је, у 4 сата ујутру, позвао Марковића и рекао му шта
се догађа у Словенији. Анте Марковић: „Питао сам га зашто је
назвао мене а не Предсједништво и Кадијевића, с обзиром на то
да ЈНА није била у мојој надлежности. Рекао ми је да није могао с
њима ступити у контакт. Ја сам потом позвао Кадијевића и он ми
је потврдио да је војска изашла из касарни.“2
да крене у пуни рат против Словеније. План је предвиђао инвазију Словеније, војни
пораз словеначке територијалне одбране, хапшење словеначких лидера и увођење
ратног стања у тој републици. Требало је да елитна 63. падобранска бригада,
стационирана у Нишу, буде распоређена у ваздухопловној бази Церкље, заједно са
батаљоном војне полиције. Бригада је добила прецизне планове о томе које положаје
треба заузети и кога треба ухапсити (L. Silber, A. Little, Smrt Jugoslavije, 131). План
Б никада није спроведен, a сличне варијанте планова помињу и Бранко Мамула
(Slučaj Jugoslavija, 234–243) и Вељко Кадијевић (Моје виђење распада, 119–121).
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 45–46. – Садржину овог
телеграма Колшеку је телефонским путем издиктирао генерал Аџић (D. Vukšić,
JNA i raspad Jugoslavije, 220).
2 Трибунал: Милошевић, доказ П569. Изјава Трибуналу дата 21. и 22. септембра
2003. – Марковић је у изјави овај разговор грешком датирао на 26. јун.
Коста Николић
Чин ЈНА проглашен je агресијом и покушајем трајне окупације | 13
Словеније, па је њен председник опозвао све активне старешине
и цивиле из Словеније који су били на служби у ЈНА. Упутио је
и поруку официрима и војницима из других делова Југославије:
„Председништво Републике Словеније позива све старешине и
војнике који су на служењу војног рока да не учествују у агресији на
Републику Словенију, те да напусте јединице ЈА. Председништво
Словеније, нажалост, у насталој ситуацији неће моћи гарантовати
сигурност на територији Републике Словеније, што посебно важи
за регруте који су на служењу војног рока.“1
Јанез Дрновшек се повукао из Председништва СФРЈ, али је зам-
рзнуо своју оставку због евентуалне потребе да се настави политичка
активност. Живко Прегл се повукао са функције потпредседника
СИВ-а, заједно са осталим словеначким члановима федералне вла-
де. На конференцији за штампу Кучан је рекао да ће Словенија на
агресију одговорити употребом свих средстава са којима располаже
за очување своје суверености.2
Словеначки председник је упутио и писмо председницима
осталих југословенских република и још једном поновио грубе
1 Исто.
2 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 209–210.
Коста Николић
словеначке војске, а остатак јединице ЈНА приморан је на предају.1 | 15
Територијална одбрана такође је покренула нападе на колоне
тенкова федералне армије код Песнице, Орможа и Косезеа, и код
Илирске Бистрице.
Колона тенкова из 32. механизоване бригаде2 блокирана је код
Орможа, код моста „Братство и јединство“ на левој обали Драве.
Пробој блокаде покушан је паљбом из тенкова, али је био неуспе-
шан. Бригада је 28. јуна споредним путевима кренула према Горњој
Радгони, свуда је наилазила на препреке, а у месту Раденци слове-
начки територијалци отворили су ватру. Том приликом погинуо је
заставник Мустафа Хаџиселимовић. Бригада је ипак тог дана избила
на границу, уз пет погинулих и 17 рањених војника и официра.3
У међувремену je команда 5. армијске области била у телефонском
контакту са председником Кучаном; словеначка влада је упозорена
да ће ЈНА користити хеликоптере за превоз специјалних јединица на
изабране стратешке локације. У тој намери, током 27. јуна на војни
аеродром Церкље стигли су делови 63. падобранске бригаде, као и
припадници савезне полиције и царине, одакле су хеликоптерима
истог дана транспортoвани на локације на граници. Словеначка влада
је онда упозорила команду 5. армијске области да ће хеликоптери бити
оборени; 27. јуна увече словеначка територијална одбрана оборила је
први хеликоптер ЈНА, типа „Газела“ над Рожном Долином, елитном
љубљанском насељу. Генерал Колшек: „Прве људске жртве били су
наши пилоти чији је задатак био снабдевање хлебом. Жалосно је
било видети срушени хеликоптер из којег су се расуле векне хлеба.“4
Хеликоптером је управљао Словенац, капетан Антон Мерлак.
Други хеликоптер (транспортни „МИ 8“) оборен је после подне, код
Коста Николић
представљао би прави политички апсурд који у нашој политичкој | 17
јавности не би могао да буде ни прихваћен ни схваћен. Убеђен сам
да би акт избора Месића био само акт мирења са сецесионистичком
политиком у Хрватској, односно са улогом коју Стјепан Месић има
у креирању и реализацији те политике.“1
Председништво се састало током 27. јуна, али у непотпуном
саставу; Дрновшек је иступио из овог тела, Месић се налазио у
Загребу, па је седницом председавао Југослав Костић. По позиву,
састанку су присуствовали и председник Скупштине СФРЈ (Слободан
Глигоријевић) и савезни секретар за унутрашње послове (Петар
Грачанин). Богић Богићевић, који је био и председник Савета за
заштиту уставног поретка, упознао је присутне са оценама и пред-
лозима Савета са седнице одржане дан раније. Председништво је
само подржало одлуке СИВ-а од 25. јуна и констатовало да је дошло
до новог драматичног погоршања политичке ситуације у земљи;
оцењено је и да су одлуке Словеније и Хрватске противуставне и да
немају никакав легитимитет. Закључено је да ће се Председништво
ангажовати на заштити интегритета земље и да границе Југославије
„нико не може мењати“ и да то мора да схвати руководство Словеније.
Поступци северозападних република означени су као једнострани
и противуставни, дата је подршка закључцима Скупштине СФРЈ и
СИВ-а, а посебно је позитивно оцењено дотадашње ангажовање ЈНА.2
Праве одлуке доносиле су се на другом месту. Истога дана (27.
јуна) одржан је већ уобичајени тројни састанак – Јовић, Милошевић,
Кадијевић. Б. Јовић: „Вељко сада каже да после одлуке Хрватске о
самосталности и суверености нема смисла Месића бирати за пред-
седника. Коначно је схватио о чему се ради. Слободан инсистира
неколико пута (исправља јучерашњу грешку) да војска мора да брани
будуће границе Југославије: Шта ми има да бранимо словеначке гра-
нице, то је привремено. Треба да бранимо оно што ће бити трајно.“3
Јовић је јасан у оцени да се то односило на Хрватску без српских
територија у њој. Кадијевић тај разговор описује следећим речима:
„На једном од састанака између Слободана Милошевића и Борисава
Јовића са мном и генералом Аџићем они су тражили чврст и прецизан
1 Исто.
2 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 93–94. Саопштење са
120. седнице Председништва СФРЈ.
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 343.
Коста Николић
Жестоке борбе избиле су изван Нове Горице на прелазу са | 19
Италијом, где су словеначки специјалци уништили три тенка.
Погинула су четири војника ЈНА, а око 100 се предало. У бомбардо-
вању аеродрома Брник од стране Ратног ваздухопловства погинула
су два аустријска новинара и нанесена је велика материјална штета.1
Током 28. јуна ССНО је саопштио да ЈНА контролише границу
и да је престала потреба за даљим покретима армијских јединица у
Словенији. Саопштено је и да је током дводневних борби погинуло
10 припадника ЈНА.2 Међутим, ситуација се мењала брже од сао-
пштења. У 11 часова Јанез Јанша је наредио започињање офанзивних
акција на свим локацијама на којима је Територијална одбрана имала
тактичку предност.3 Нападнута је јединица ЈНА на прелазу Рожна
Долина, при чему је било погинулих и рањених, уз два уништена и
три заплењена тенка Т 55. Сутрадан је нападнута и Вртојба, други
гранични прелаз који је посела 228. бригада. После краће борбе
састав ЈНА се предао, а ТО је запленила још седам тенкова Т 55. Од
њих је 30. јуна формирана тенковска чета под називом „ТОНИ–55“.4
Бројно надмоћније словеначке снаге освојиле су 28. јуна гранични
прелаз (према Аустрији) код Холмеца, уз две жртве.5 Јединица ЈНА
се предала, а два или три њена припадника убијена су после заробља-
вања. Према подацима Хелсиншког одбора за Словенију, погинули
су регрути Горан Малетић из Новог Сада, Зоран Јешић из Сакула
(код Опова) и Антонијо Шимуновић (19) из Јабланице (Босна и
овај начин заустављени камиони постали легитимни циљ напада, односно изгубили
су цивилно својство, јер су коришћени за извршавање војног задатка. Посебно
је злочиначка одлука да се возачи силом задрже у возилима, када је морало бити
јасно да ће постати жртве пробоја барикаде. Колону возила ЈНА, заустављену пред
том препреком, напали су из свих оружја припадници оружаних снага Словеније.
Да би се заштитила од тих напада и сачувала људство од потпуног уништења,
јединица ЈНА била је принуђена да бомбардује колону и на тај начин пробије
блокаду. Неколико возача је својим животима платило бескрупулозну повреду
правила оружаног сукоба коју су извршили припадници тзв. словеначких оружаних
снага“ (Трибунал: Милошевић, доказ Д136.МФИ. „Повреда правила међународног
хуманитарног права које су извршили припадници оружаних састава Словеније“).
1 K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 51.
2 Одбрана и безбедност Југославије, 290.
3 J. Janša, The making of the Slovenian State, 165–166.
4 B. Dimitrijević, Oklopne jedinice, 178.
5 Напад на Холмец почео је 27. јуна. Тада су погинула два словеначка полицајаца,
па се тај датум обележава као Дан словеначке полиције.
Коста Николић
Геншер (Hans Dietrich Genscher), издали су заједничко саопштење | 21
у коме су позвали на смиривање ситуације. У том циљу су 28. јуна у
Београд допутовала три министра спољних послова земаља Европске
заједнице: Ђани де Микелис (Италија), Жак Пос (Луксембург) и
Ханс ван ден Брук (Холандија). У сусретима са Антом Марковићем
и Слободаном Милошевићем у Београду, па са Туђманом, Месићем,
Кучаном и Рупелом у Загребу, европска посредничка „Тројка“ (како ће
убрзо бити названа), инсистирала је на хитном прекиду ватре, повлачењу
војске у касарне и избору Месића за председника Председништва.
Њихова порука југословенским политичарима била је кратка: „Не
идите натраг у 19. век“. И захтеви су били врло једноставни: 1. прекид
ватре; 2. тромесечно одлагање реализације одлука о независности;
3. конституисање Председништва СФРЈ. Милошевић им је саопштио
своје уобичајене ставове: одлукама Словеније и Хрватске директно
су нападнути територијални интегритет и суверенитет Југославије;
угрожени су мир и безбедност њених грађана, сву одговорност сносе
искључиво Словенија и Хрватска.1
Долазак европских посредника у Загребу је доживљен као
својеврсно признање хрватске независности (разговори су вођени у
присуству Б. Лончара), иако је „Тројка“ тражила уступак у супротном
смеру. Хрватски председник је прихватио тромесечни мораторијум,
уз услов да то значи само одлагање а не и поништење или повлачење
декларације о независности: „Ако се будемо држали договора, бит
ћемо слободни за три мјесеца.“2 Милан Кучан је још једном поновио
да је у питању покушај окупације „младе словеначке државе“ на коју
је извршена агресија: „Потребно је прво да се агресор повуче, да се
војска врати у касарне. Затим су разговори могући, али никако нема
погађања о замрзавању плебисцитних и уставних одлука Словеније.“3
Ипак, „Тројка“ је донекле омекшала ставове сукобљених страна,
посебно по питању могућности избора Стјепана Месића за пред-
седника Председништва.
1 Исто, 52.
2 Наведено према: А. Bekić, „London i Bonn“, 350.
3 K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 52. – Истовремено се погоршавало стање
у Хрватској. У источној Славонији пуцало се на све стране, а највише у Осијеку,
када је група хрватских цивила демонстрирала испред касарне ЈНА. Сукоба је
било и у околини Борова и Вуковара, а у Глини је било суморно стање: „Улице
празне, подузећа и трговине не раде, промет блокиран, штампа не долази“ (Борба,
29–30. јун 1991, 7).
Коста Николић
И у овој ситуацији врх ЈНА понашао се као пресудни политички | 23
фактор који „чини све“ што је у његовој моћи „да се обезбеде услови
за миран, демократски и легалан расплет југословенске кризе“. Штаб
Врховне команде упутио је „последњи захтев“ председнику Кучану
и словеначкој влади о прекиду сукоба: „Ако руководство Републике
Словеније не испуни постављене захтеве, чија је суштина обезбеђивање
безусловног прекида ватре и стварање нормалних услова за живот и рад
Армије, Штаб Врховне команде наредиће предузимање мера у складу
са ситуацијом у земљи, укључујући максимално подизање борбене го-
товости ЈНА, потребне мобилизацијске радње и одлучне војне мере.“1
У Загреб је 29. јуна дошао генерал Аџић. Када се упознао
са ситуацијом, затражио је од Кадијевића да се Кучану постави
ултиматум да до 30. јуна, у 6 сати ујутру, повуче све снаге ТО на
десет километара: „Ако то не уради, Словенија ће да гори. Могућа
је и мобилизација у Србији, а онда убацити диверзантске одреде и
наносити им губитке. Свим командантима треба наредити – битка
до краја, ко се преда да се стреља.“2 Аџић је предложио масовне
ударе ратног ваздухопловства јер су поступци ТО Словеније „равни
фашистичким“ – против војника ЈНА употребљавана је забрањена
муниција, а рањени су склањани у Италију и Аустрију како би им
се указала помоћ.3
Генерал Кадијевић је телефоном разговарао са Кучаном; сло-
веначким властима упутио је и службено писмо. Али, демонстрација
силе већ је била потрошени модел понашања армијског врха, а пуна
употреба свих капацитета била је немогућа и у пракси неизводљи-
ва. Зато је току ноћи између 29. и 30. јуна Скупштина Словеније
одбила ултиматум Штаба Врховне команде и одала признање свим
држављанима, припадницима ТО и полицијских снага за „храбру
и успешну одбрану државе“.4
Скупштина је наложила свим државним органима Републике
да доследно спроводе донесене одлуке о осамостаљењу Словеније.
У првом извештају који је састављен за Генералштаб Оружаних
снага о „примерима нечасних и бруталних напада припадника
Територијалне одбране и других оружаних састава Републике
Словеније на припаднике ЈНА“, речено је следеће: „Одмах по покрету
1 Исто.
2 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 220.
3 Исто.
4 K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 54.
Коста Николић
ЈНА се у Словенији налазила пред распадом и трпела је болне | 25
губитке у људству и техници, највише код Шентиља, Нове Горице
и у тунелу Караванке. Приступ рањеницима је и даље био отежан,
настављена су хапшења војних лица и малтретирање њихових по-
родица. Снаге ТО и полиције нападале су војнике који нису смели
да употребе сву силу којом су располагали како би се одбранили.
Нападнут је и Дом ЈНА у Љубљани, а употреба авијације ЈНА још
није била одобрена.
Генерал Колшек је и даље покушавао да ситуацију смири мол-
бама које је упућивао словеначком руководству, па је зато и одбио
да нареди употребу авијације: „Рушити виталне објекте и стварати
велике људске жртве, без обзира на материјалне губитке, за мене је
било недопустиво. Изгледа да је реализацију одлуке о томе требало,
по некима, да донесе Словенац. Тиме би се касније, пред јавним
мњењем света и историје, могао оправдати Штаб Врховне команде.“1
Ујутро 30. јуна одржана је седница словеначког Председништва
на командном месту у Цанкарјевом дому. Јанез Дрновшек: „До тада
смо добили информацију да је у припреми ваздушни напад.“2 У међу-
времену, од 30. јуна ујутро, у Словенији је авијација појединачно и
у пару (врло ретко) дејствовала на војне објекте ТО и на поједине
тачке на препрекама испред тенкова и на ТВ репетиторе. У Љубљани
је владала ситуација напетог ишчекивања, сирене су више пута током
дана најављивале ваздушну опасност. Јанез Јанша: „Страх. Био је
свуда и у свима нама који смо доносили кључне одлуке.“3
Коста Николић
Кучан се плашио разговарати са мном без ’младотурака’.“1 Договор | 27
о прекиду непријатељстава постигнут је исте ноћи. Предвиђао је
прекид војних операција, пребацивање рањених припадника ЈНА у
болнице, повлачење јединица ЈНА у касарне и формирање мешовите
комисије која ће надгледати спровођење споразума. Међутим, отво-
рило се питање које ће дуго бити камен спотицања у преговорима
– словеначка страна је тражила да се војници повуку без тешког
наоружања и механизације, што је за ЈНА било неприхватљиво.
Повлачење јединица ЈНА у касарне требало је да почне 1. јула.2
Кадијевић је одустао од масовног ваздушног напада и сагласио
се са прекидом ватре између осталог и због нагле промене става
српског руководства, што је само повећало конфузију у врху ЈНА.
Српско руководство је изненада активирало своју одлуку о избаци-
вању Словеније из Југославије. На 19. седници Савета за заштиту
уставног поретка, одржаној 30. јуна поподне, Борисав Јовић је нео-
чекивано изјавио да се интегритет Југославије више не може очувати
и да Словенију треба казнити: „Словенију ћемо, по мом мишљењу,
најбоље казнити ако одмах донесемо одлуку о њеном искључењу
из Југославије. Треба одмах сазвати Скупштину СФРЈ, саопштити
одлуком Скупштине да се поштује право словеначког народа на
самоопредељење и отцепљење. Треба одмах да се од СИВ-а затражи
нацрт закона о разграничењу који би уследио одмах иза ове одлуке.“3
У свом „пацифистичком“ обрту Јовић је истакао потребу „да
се изврши повлачење ЈНА на нове границе, јер ми нисмо у стању да
другачије испоштујемо захтев европске и светске јавности да не при-
мењујемо силу. По мом мишљењу, без радикалног приступа решавању
словеначког проблема, ми улазимо у рат коме нема краја“.4 Кадијевић
је ћутке саслушао Јовићево излагање, бесан је напустио седницу и
наредио приземљење авиона који су били спремни за дејствовање.5
1 Трибунал: Милошевић, доказ П569. Изјава Трибуналу дата 21. и 22. септембра
2003. године.
2 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 56.
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 344.
4 Исто, 344–345.
5 Када је 5. фебруара 2003. сведочио против Милошевића, генерал Александар
Васиљевић је изјавио: „То је била 19. седница Савезног савета за заштиту уставног
поретка на којој сам био и ја присутан, а на којој се расправљало око сукоба у
Словенији. У најкраћем, Борисав Јовић је изнео став за који сам ја тада први пут
чуо, да не треба никога силом, па ни Словенце, присиљавати да остану у Југославији
Коста Николић
су испадали чак и смијешни. Познато је његово издавање наредби | 29
војсци преко средстава јавног информисања које смо ми у Штабу
Врховне команде једноставно игнорисали, односећи се према њима
као и да не постоје.“1
Посредничка мисија Европске заједнице уложила je велике
напоре да обезбеди пристанак српске стране на избор Месића за
председника Председништва. Милошевић се 30. јуна обратио срп-
ској јавности и рекао да је Србија прихватила предлоге Европске
заједнице, али и да очекује да се тако понашају Хрватска и Словенија.
Милошевић је тројици министара обећао да ће Србија подржати
Месићев избор на функцију председника Председништва СФРЈ.
Потом је наставио састанак са Ђанијем де Микелисом, шефом
италијанске дипломатије.2
Према сведочењу Борисава Јовића, Милошевић је врло тешко
пристао на ову одлуку: „Био је сав сломљен. Рекао ми је да су насту-
пили са толиком упорношћу и неуважавањем ниједног аргумента,
као и са оптужбама и претњама Србији да се поставља велико питање
да ли вреди улазити у такве сукобе због Месића, јер би и неки други
представник Хрватске вероватно био исти као он, можда и гори.
Каже да је он морао да попусти и пристане, а мени препоручује да
их мучим још колико могу, па да прихватим.“3
Јовић је нови концепт пренео српским члановима Председништва.
Уследила је крајње необична, 121. седница овог тела, одржана 30.
јуна у сали „Београд“, у 23 сата, уз присуство европских посредника,
које је Будимир Лончар позвао да присуствују састанку. Формално,
1 Исто, 347.
2 Goran Fejic, “Midnight in Belgrade, Dusk in Brussels”, http://www.opendemocracy.
net.
3 Бранко Костић је накнадно, 8. јуна 2005, истицао да је Скупштина Словеније,
која је претходно донела одлуку о отцепљењу, на посебној седници донела нову
одлуку којом је замрзнула претходну. Међутим, на седници Председништва сао-
пштено је да Сабор Хрватске није донео сличну одлуку о замрзавању своје раније
одлуке о отцепљењу, већ су представници европске „Тројке“ само саопштили Пред-
седништву да имају усмено обећање од Туђмана да ће то поштовати: „У таквим
условима, ја сам лично сматрао бесмисленим давати подршку Стјепану Месићу
за избор за председника Председништва СФРЈ, што и данас мислим. Међутим,
др Борисав Јовић је дао сагласност у име Србије и то је био тај неопходни пети
глас за избор Месића“ („Peti glas – Jovićev“, http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/
clanci.119.html:277204).
4 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 347.
5 Делимичне стенографске белешке са ове седнице објавио је Стјепан Месић
(Kako smo srušili Jugoslaviju, 58–64). Политика уопште није објавила информацију
Коста Николић
Месић је одржао конференцију за штампу на којој је изразио | 31
уверење да ће се одржати постојећи договор о обустави неприја-
тељстава и да је криза превладана: „Предсједништво није било
конституирано, значи, Врховна команда није била у функцији, и
то што је направљено, направљено је изван Врховне команде. Сада
нема никаквог разлога, поготову када су непријатељства престала
у Словенији, да се резервисти [не] врате својим кућама и да функ-
ционира систем.“ Тврдио је да Југославија није у грађанском рату
и да неће ни бити у њему, али је истовремено нагласио да ће и војни
врх и савезна влада морати да одговоре на многа питања о томе како
је дошло до употребе силе: „Jа мислим да ће доста људи у војном
врху морати преиспитати, са свим учесницима у овим догађајима,
ко је имао колико учешћа и да ли су пређене границе договореног
и дозвољеног баш у вријеме док врховна команда није функцио-
нирала.“ Иако је настојао да хумором опусти атмосферу, Месић је
покренуо читав низ конфликтних питања и инсистирао на томе да
ће Хрватска наставити да спроводи одлуку о раздруживању. Изјавио
је да је Косово највећи генератор кризе „и добрим дијелом она се
дизперзира у друге дјелове Југославије да се не би видјело Косово.
Косово се мора ријешити, оно се не може ријешити без Албанаца и
против Албанаца. Мора се тражити ријешење у комуникацији свих
народа који живе на Косову али без употребе силе“.1
Са прве седнице Председништва са новим председником, одр-
жане 1. јула, одсуствовали су Дрновшек и Тупурковски. Седници
су присуствовали Марковић и чланови савезне владе Грачанин и
Бровет. Расправљало се о Словенији, па је позван и Кучан, али он
је одбио да уопште дође у Београд. Извештај су поднели Грачанин
и Бровет. Према наводима медија, они су се углавном жалили због
напада на припаднике федералних органа. Грачанин: „Убијају нам
људе, читаве групе припадника Савезног СУП-а су затворене“;
Бровет: „Словенија тероризира војску и официрске породице“.2
Коста Николић
На Мамулин предлог, током ноћи између 1. и 2. јула одржан | 33
је нови састанак војног руководства. Смењен је генерал Конрад
Колшек; Кадијевић је указ о његовом смењивању потписао још 29.
јуна, а Колшеку је то саопштено те ноћи. Нови командант 5. армијске
области постао је генерал Живота Аврамовић (1934–2002). Састанак
је, међутим, показао да је војно руководство и даље подељено. Аџић
је сматрао да треба ојачати јединице у Словенији и наставити дејства
уз подршку авијације без организовања нове, свеобухватне операције
за коју се залагао Мамула. Генерали Александар Васиљевић (16. јуна
је постављен на место начелника Управе безбедности ЈНА) и Марко
Неговановић такође су предлагали наставак борбе у Словенији.
Међутим, пуковник Вук Обрадовић је рекао да не види зашто би
се ЈНА борила у Словенији и предлагао је повлачење на границе
српских територија у Хрватској.1
Положај ЈНА у Словенији убрзано се погоршавао. Штаб
Врховне команде поново је, уместо ефикасне акције, понудио више
него патетично саопштење – Словенци се према ЈНА односе као
према „непријатељској окупаторској војсци“, снабдевање храном и
даље се онемогућава, рањеницима не може да се укаже помоћ и још
увек се хапсе официри и чланови њихових породица.2
Јединица ЈНА која се, у складу са договором о прекиду неприја-
тељстава, повлачила из рејона Требње у Карловац, нападнута је 2.
јула, у раним јутарњим часовима, у околини Брежичке шуме, код
села Дрнова. Због тога је генерал Аврамовић наредио ваздушне
нападе и упутио тенковска појачања овој, али и другим опкољеним
снагама ЈНА. Гађани су радио и телевизијски предајници у Наносу,
Крвавецу, Бочу, Домазлу, Љубљанском каштелу и Похорју. Поново
je бомбардован љубљански аеродром, као и положаји словеначких
снага код Кочевске Реке, Чатежа, Дравограда и Краковског Грозда.3
Игор Бавчар је успео да телефонoм контактира генерала
Аврамовића и да га пита шта значе учестали ваздушни напади током
примирја. Добио је кратак одговор: „Ово је тек почетак.“4 Међутим,
на тлу је владао потпуни хаос. Према Брегани jе 2. јула упућeна
1 Исто, 239–241.
2 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 61.
3 CIA, Office of Russian and European Affairs, Balkan Battlegrounds, vol I, Washington
2002, 66.
4 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 195.
Коста Николић
не покушава да користи силу ради очувања контроле над савезним | 35
границама, Геншер се састао са Кучаном и Рупелом.1 После тога
Кучан је наредио својим војницима да пуцају на федералне трупе,
укључујући и оне који нису имали бојеву муницију.2
Како је време пролазило, претње војног врха звучале су све
празније. Ваздушни напади нису поколебали Словенце, а 2. јула у
Љубљану су дошли Месић и Тупурковски како би договорили ново
примирје. Стигли су тек поподне, пошто им је речено да није могуће
путовати од Загреба до Љубљане јер је пут миниран. Стјепан Месић:
„’Нека рашчисте’, каже Тупурковски, ’та путује врховни командант’!
Какав вражји командант, мислим у себи, кад се војска одметнула.“3
Коста Николић
Ма колико био очекиван, почетак рата изненадио је српску | 37
јавност која је одговорила протестима. За разлику од Словеније и,
касније, Хрватске, где је национални романтизам био на врхунцу и где
је већинско јавно мњење сматрало да се води одсудни бој за слободу,
враћање мртвих војника, готово дечака, пробудило је део успаваног
српског јавног мњења. Прве протесте организовале су 2. јула мајке
српских војника и одмах су оптужене да су део завере против српског
народа. Оне су, када им није дозвољено да уђу у зграду српског парла-
мента, поломиле стакло на вратима и прекинуле седницу Скупштине
повицима: „Издаја! Вратите нам децу! Доста је политике“. Репортери
су забележили потресне сцене, узвици су били помешани са плачом и
јецајима, понеко је чак насрнуо на посланике, „сручивши им бујицу
нимало нежних речи у лице“. Убрзо су дошли о очеви и браћа војника
ЈНА, сви су очајнички тражили повратак чланова својих породица.1
У истом тренутку су пред Скупштином студенти, грађани и
опозиционе странке тражили распуштање Председништва СФРЈ,
формирање владе националног спаса и стварање српске војске.
Захтевано је и повлачење јединица ЈНА из Словеније, као и одговор-
ност војног врха и Слободана Милошевића због неуспешног вођења
ратних операција. Делегација родитеља, предвођена Будимиром
Кошутићем, будућим потпредседником српске владе, отишла је код
генерала Аџића. Он им је само поручио да су жртве неопходне за
одбрану Југославије: „Ако хоћемо мир ми то сада, нажалост, мора-
мо добити ратом. А у сваком рату жртве су неизбежне. Ми борбом
морамо доћи до ваше деце.“2
Потом је група од 450 родитеља из Србије, на челу са потпред-
седником Скупштине Боривојем Петровићем, отпутовала за Хрватску
и Словенију. Јелко Кацин, министар информација и словеначки
другачији начин: „Прва и свакако битна разлика је у томе што смо ми почетно
чврсто бранили позицију Југославије у целини, а они само Србије. Не може се рећи
да су Слободан Милошевић и српско руководство од почетка настанка кризе у
Југославији били против Југославије, али су, како се криза продубљивала и ширила,
све више напуштали Југославију и водили рачуна о српским интересима“ (Моје
виђење распада, 115).
1 Борба, 3. јул 1991, 1, 10.
2 Исто, 3. – Кошутић је за Политику изјавио како је Генералштаб „ужаснут и
разочаран“ понашањем Словеније: „Аџић нам је саопштио да је реч о невероватно
прљавом сукобу, где се користе незамисливе методе. Аџић је између осталог
прецизирао да би пораз Југославије и Армије сигурно отворио многе апетите“
(Политика, 3. јул 1991, 9).
Коста Николић
између Немачке и Југославије.1 На ванредној седници црногорске | 39
скупштине Бранко Костић је изјавио да је словеначко руководство
издало земљу, а Мило Ђукановић да Југославија у „досадашњим
оквирима“ више не постоји.2
Стјепан Месић се из Љубљане вратио у Загреб и отпочео ди-
пломатску офанзиву. У контакту са страним дипломатама (Дитрихом
Геншером, Дагласом Хердом, Алојзом Моком и Ван ден Бруком)
покушавао је током 3. јула да предочи колико је постигнуто прими-
рје крхко и да укаже на опасност од армијског преузимања власти.3
Након тога је за 4. јули заказао 123. седницу Председништва и
допутовао у Београд.
На седници су главну реч имали генерал Кадијевић и адмирал
Бровет. Они су оптуживали словеначку страну да није деблокирала
касарне и да крши примирје. Упркос овим алармантним тумачењи-
ма и упркос чињеници да су готово сви гранични прелази поново
прешли у словеначке руке, Политика је писала како је Словенији
„наложено да повуче јединице“.4
На седници је потврђен договор о апсолутном прекиду ватре,
најкасније до поноћи тог дана; повратак (одмах или најкасније до
7. јула) на стање пре доношења одлуке о независности Словеније;
до поднева 5. јула требало је деблокирати јединице и све установе
ЈНА. Од словеначке стране такође се очекивао повратак објеката,
средстава и опреме ЈНА, као и повлачење на мирнодопске позиције.
Након тога, јединице ЈНА би се вратиле у касарне. За спровођење
ових одлука задужени су Богић Богићевић и Васил Тупурковски.5
Словеначка страна била је изненађена оваквим ултиматумом, по-
себно што се са одлуком сагласио и Месић. И овога пута одговор из
Љубљане на ову нереалну листу жеља био је кратак – Југославија више
нема границе са Италијом и Аустријом. Словенија је била одлучна да
одржи постојеће стање у очекивању наставка преговора уз присуство
европске „Тројке“. Без обзира на долазак Богићевића и Тупурковског
(они су у Словенији боравили 5. и 6. јула), словеначко Председништво
посветило се разради платформе за предстојеће преговоре.
1 Исто, 5.
2 Исто, 10.
3 S. Mesić, Kako smo srušili Jugoslaviju, 75–78.
4 Политика, 5. јул 1991, 1.
5 Одбрана и безбедност Југославије, 302.
Коста Николић
је и да се јединице ЈНА повуку на линију: Карловац–Плитвице | 41
на западу; Барања–Осијек–Винковци–Сава на истоку и Неретва
на југу. Б. Јовић: „На тај начин покрити све територије на којима
живе Срби до потпуног расплета, односно до коначног слободног
опредељења народа на референдуму.“1
Даље је тражено да се „потпуно елиминишу“ Словенци и Хрвати
из ЈНА: „Ако одмах не крене са акцијом у Словенији, ми губимо у
Србији, а онда се и војска распада. Били смо категорични. Вељко без
икакве дискусије прихвата. Само мисли да му треба 6–10 дана. Ми
се не слажемо, тражимо за 2–3 дана. После тога доћи ће признање
Словеније и Хрватске од Аустрије и Немачке, а тада би била могућа
и њихова војна интервенција. И то прихвата. Договорили смо се да
на Председништву СФРЈ постави две опције: или да Словенце при-
сили на спровођење одлука Председништва од јуче о препуштању
границе ЈНА и поштовању савезних закона, или да Председништво
нареди ЈНА напуштање Словеније. И у једном и у другом случају
доћи ће у конфликт, јер Словенци неће без борбе дозволити да
извучемо технику. А у конфликту не треба их штедети.“2
Пошто није реализован договор о ослобађању заробљених при-
падника ЈНА и чланова њихових породица, Александар Митровић,
потпредседник СИВ-а, затражио је 6. јула од словеначке владе да
се та одлука спроведе у дело: „Савезно извршно веће има инфор-
мације да се у затворима, логорима и сабирним центрима још увек
налази велики број војних лица и чланова њихових породица. У каз-
нено поправном дому ’Доб’ налази се 91 старешина и 110 војника.
Општи услови њиховог смештаја су нехумани. Са њима се поступа
нељудски, а међу њима има рањених и болесних, а већина је била
ван оперативних задатака. Не дозвољава се пребацивање у болнице
и друге здравствене установе.“3
Офанзивни планови војног врха били су, међутим, неостварљиви,
како због међународне реакције, тако и због саме природе сукоба
Коста Николић
смислу, одлучиле су да поново у Југославију пошаљу министарску | 43
’Тројку’. Заједница и њене државе чланице треба да преиспитају
свој став уколико дође до даљих кршења обуставе ватре, посебно
уколико се прибегне једностраним војним дејствима. [..] У светлу
ситуације у Југославији, Заједница и њене чланице одлучиле су да
уведу ембарго на извоз оружја и војних материјала на читавој тери-
торији Југославије. Они захтевају од осталих земаља да учине исто.
Заједница и њене чланице су исто тако одлучиле да суспендују други
и трећи финансијски протокол са Југославијом.“1
Било је предвиђено да „Тројка“ прво одржи разговоре са
представницима федералне владе (Марковићем и Лончаром) и
хрватским и словеначким врхом (Туђманом и Кучаном), али је Ван
ден Брук захтевао и Месићево присуство, као и присуство чланова
Председништва СФРЈ задужених за надгледање примирја.
У делимично измењеном саставу (Ханс ван ден Брук, Жак Пос
и Жоао Пинеиро (João de Deus Pinheiro), министар иностраних
послова Португала (будући председавајући Савета министара
Заједнице), „Тројка“ је 6. јула предвече стигла на Брионе, трајектом
из Пуле; са њима су били Будимир Лончар и Јанез Дрновшек. Тамо
су их чекали Месић и Анте Марковић. Посета је уследила како би
се обезбедило спровођење договора у три тачке који је постигнут
30. јуна, спречило настављање кршења прекида ватре у Словенији
и избегла опасност од ескалације сукоба.
Сутрадан, 7. јула ујутро, стигла је и словеначка делегација –
Кучан, Петерле, Бучар и Рупел. Истовремено су дошли и Бранко
Костић и Борисав Јовић. Дрновшек је наизменично учествовао у раду
обе делегације (словеначке и југословенске). Југословенску страну
представљала је и делегација савезне владе, у којој су осим Марковића
били и министри спољних и унутрашњих послова, Будимир Лончар и
Петар Грачанин, као и адмирал Бровет. Преговори су трајали тачно
16 сати (од 8. ујутру до поноћи), а почели су држањем одвојених
састанака „Тројке“ са републичким руководствима (словеначким,
хрватским, па српским).
Затим су састанак имали словеначка и савезна влада. Јанез Јанша
пише да су Европљани били „врло нефлексибилни и арогантни“
према Словенцима и Анти Марковићу. Посебно је Ван ден Брук био
Коста Николић
тешко бити остварити мир, нарочито када се ради о Хрватској, у | 45
којој је много више народ измешан и где хрватско руководство врши
страховите припреме скоро за ликвидацију српског народа, а који
се масовно, из дана у дан, сели у Србију. Хиљаде људи се дневно
сели из Хрватске у Србију. То је масовно бекство под пресијом. [...]
Главни проблем који настаје код нас јесте признавање сваком народу
права на самоопредељење. Ми признајемо хрватском народу право
на самоопредељење, тражимо то исто и за српски народ. Морате
схватити, Срби су дали три милиона жртава у два светска рата да
створе једну државу у којој ће заједно живети. Сада би испало да
на један немогуће глуп начин губе своју државу и да постану на-
ционалне мањине у другим државама. Геноцидна политика према
Србима у току Другог светског рата је у памћењу свих њих и зато
такво решење не прихватају. Више то није ствар Србије, него они,
Срби ван Србије, то неће – они ће да ратују, ако је тако, за своја
национална права, за своју државу која им се на силу узима.“1
На маргинама ових састанака Јовић је, међутим, изнео другачије
мишљење о опстанку заједничке државе. Дрновшек се сећа како је „сео
поред Јовића и тихо га упитао“ каква је српска позиција о могућем
повлачењу ЈНА из Словеније: „Он је рекао да је то нешто о чему се
може разговарати. [...] Јовић се загрејао за идеју повлачења ЈНА из
Словеније и рекао је да ће за то покушати да добије потребну већину
у Председништву. Црногорски представник, Бранко Костић, који
је био присутан на том разговору, такође је рекао да је сагласан са
том идејом. [...] Ово је био очит корак даље у односу на све оно што
се дешавало на Брионима, где је требало пре свега да консолидујемо
примирје између Словеније и федерације, односно ЈНА.“2
Ова важна мишљења размењивала су се на састанку савезног
врха (Председништва и СИВ-а) и словеначког руководства, који
је почео у 13 сати и углавном протекао у духу узајамних оптужби
унутар федералне делегације, и оштрој конфронтацији око питања
контроле границе.3 У међувремену је „Тројка“ финализовала на-
црт декларације припремљене за усвајање, која је суштински била
заснована на компромису – обустава ватре уз повратак војске у
Коста Николић
ни Хрватску у Југославији. На Марковићеву примедбу да југосло- | 47
венски народи не желе рат али да желе Југославију, Костић је још
једном поновио да не желе да на силу задржавају у Југославији било
кога.1 Смисао Костићеве примедбе, која потврђује Дрновшекове
наводе о разговору са Јовићем, јасан је из његовог објашњења да
Председништво СФРЈ не постоји, а ако би постојало, оно би мо-
рало да изврши своју уставну обавезу и донесе одлуку да се „свим
расположивим средствима“ бране границе: „Ја лично не могу ни да
замислим себе да бих се у тој улози сјутра могао наћи.“2
Европски посредници и југословенски политичари договорили
су модалитете прекида ватре у Словенији и режим царинских по-
слова на граници Југославије према Италији и Аустрији: враћање
стања у граничном појасу и у целој Словенији на период од пре
25. јуна; контролу граничних прелаза спроводиће словеначка по-
лиција у складу са савезним прописима; царине би остале савезни
приход. У разговорима је учествовао и Анте Марковић. Он је
посебно инсистирао на разјашњењу текста, али је био изложен не
само оптужбама од стране словеначког руководства и војног врха,
већ је маргинализован и од стране европских преговарача. Ворен
Зимерман: „Покушај Заједнице да стекне утицај над југословенским
институцијама однео је једну непланирану жртву – Анту Марковића.
Лакомислено је изостављен из све ширег периметра њених поку-
шаја да од Југославије направи протекторат. Од тада су му се ретко
обраћали и ретко су га укључивали.“3
Пошто је било вероватно да се преговарачи неће сагласити о
овим условима, дата је пауза до заказивања нове пленарне седнице.
Oна је почела у 21.58 а на њој није учествовао ни Бранко Костић.
„Тројка“ је представила донекле измењен документ на енглеском
језику. Иако је Анте Марковић инсистирао на јаснијем дефинисању и
разграничавању одговорности савезних органа током мораторијума,
Ван ден Брук је одлучно захтевао да се документ усвоји у целости:
„Господо, одрасли као што и јесмо, знајући своју високу одговорност,
дајте, молим вас, да схватимо и да поновимо оно што сам рекао данас
поподне. Са пријатељима се не склапа мир, са непријатељима се склапа
мир. Ја се надам да ће овај пакет бити прихватљив за све. Оно што од
1 Исто, 118.
2 Исто, 118–119.
3 V. Zimerman, Poreklo jedne katastrofe, 98.
Коста Николић
Споразум је највише одговарао Словенији, а најмање Хрватској. | 49
Словенија је договорени мораторијум искористила за утврђивање
својих позиција, а Хрватска је изгубила драгоценог савезника. Од
тада је њена политичка судбина била везана за Србију и Босну и
Херцеговину, па је власт у Загребу истицала како је међународна
заједница фактички допустила распламсавање рата у Хрватској. Да
од свеобухватног споразума неће бити ништа, било је јасно после
речи Борисава Јовића да ће се југословенска криза решити мирним
путем „само ако се српском народу у Хрватској призна право на
самоопредељење до отцепљења“.1
Седница Председништва СФРЈ, посвећена имплементацији
Брионске декларације, одржана је 8. јула. У њеном раду нису учест-
вовали ни Дрновшек ни Месић (седницом је председавао Бранко
Костић). Чланови Председништва утврдили су да словеначка страна
није испунила све обавезе које је преузела Декларацијом. Адмирал
Бровет је изјавио да се у Словенији наставља блокада гарнизона
ЈНА, да се врши притисак да се предају, а прекид ватре се и даље
не поштује. Борисав Јовић је довео у питање и преговарачки про-
цес на Брионима, питао је ко је позвао „Тројку“ и у чије име је она
испословала договор. Нападнути су Тупурковски, Марковић и
Лончар да су позвали „Тројку“ на Брионе, Председништву иза леђа.
Тупурковски је одговорио да је до посете „Тројке“ дошло уз пуну
синхронизацију СИВ-а и Европске заједнице.2
Позицију савезне владе бранили су Марковић и Лончар.
Марковић је рекао како „има информацију“ да је у Словенији у
току сукоб око прихватања Брионске декларације – на једној страни
су Кучан и Дрновшек, а Петерле и Бучар одбацују договор јер ће у
случају прихватања „изгубити самосталност“. Лончар је упозоравао
да ће се ратни сукоб проширити на Хрватску, као и да „има индиција“
1 Исто.
2 Борба, 9. јул 1991, 9.
3 Шешељ је за посланика изабран на допунским изборима у Раковици, за
упражњено место после смрти књижевника Миодрага Булатовића (он је био
кандидат СПС-а, а преминуо је 15. марта 1991). Први круг избора одржан је 16.
јуна; на њих је изашло 40,1% уписаних бирача. Шешељ је освојио 6.117 гласова, други
је био Радош Караклајић из СПС (1.692) а трећи српски књижевник Борислав Пекић
(1.365) кога је кандидовала Демократска странка (Политика, 18. јун 1991, 6). Пошто
на изборе није изашла најмање половина од укупног броја бирача, како је прописао
члан 47 Закона о избору народних посланика, други круг је одржан 30. јуна. Шешељ је
убедљиво победио Караклајића – 6.686 према 1.663 гласа (Политика, 1. јул 1991, 13).
4 Политика, 9. јул 1991, 6.
5 Исто, 8.
Коста Николић
Срему и Барањи ради спречавања ескалације међунационалних | 51
сукоба. Тражено је и да Влада Србије хитно предузме мере да се
Територијална одбрана оспособи да у „потребном тренутку“ пре-
узме на себе задатке одбране Републике Србије и српског народа,
као и „задатке заједничке одбране са другим народима који су се
определили да живе у Југославији“. Осим тога, захтевано је и да
српски регрути убудуће војни рок служе само на територијама „које
настањују народи који су се определили да живе у Југославији“.1 Ови
закључци усвојени су са само једним гласом против. У складу са њима,
припремљени су и на наредној седници овог заседања усвојени Закон
о одбрани и Закон о унутрашњим пословима Републике Србије.2
Они су представљали легислативни камен темељац Милошевићеве
владавине у годинама које су долазиле.
У међувремену је словеначко Председништво усвојило Брионску
декларацију, а Скупштина Словеније је то учинила 10. јула, са 189
гласова за, 11 против и седам уздржаних. На истом заседању усвојена
је и резолуција којом је федерацији и другим југословенским републи-
кама предложено повлачење ЈНА из Словеније. Словеначке власти
такође су нашле начина да избегну или одложе спровођење за њих
најпроблематичнијих аспеката Брионске декларације: повлачење
територијалне одбране са караула на граници и других виталних
објеката у Републици. Одлагали су предају заробљене технике, захте-
вали су и да се ЈНА повуче у касарне по договореним рутама, те да
не доводи нове јединице на територију Словеније. Савезна влада је,
међутим, захтевала да јој се уплаћују приходи од царина, а ССНО је
чак упутио захтев да се у војску пошаље 4.000 словеначких регрута.3
Савезно извршно веће оценило је 11. јула да је састанак на
Брионима потврдио да је југословенска криза интернационали-
зована због „објективне опасности сукоба у Југославији по мир и
стабилност Европе“. Укључивање међународне заједнице било је и
неизбежно и неопходно како би се обезбедила подршка опцији која,
по уверењу Марковићеве владе, нема алтернативу: мирољубиви дија-
лог и очување целовитости земље на основу даље демократизације,
пуног успостављања правне државе и поштовања људских права, уз
стварање претпоставки за наставак реформе. На крају је речено да је
Коста Николић
је почела у 10.30 а завршена је пола сата после поноћи и једноставно | 53
није могуће прецизно изложити и објаснити све њене елементе.
Богић Богићевић је поднео извештај о разговорима у команди
5. војне области у Љубљани где је он, заједно са Тупурковским, био
9. јула: „У команди Пете војне области смо обавијештени да су при-
оритетни задаци да се успостави слобода комуницирања путевима и
ваздушним простором и да се обезбиједи нормалан живот и рад војника
и старјешина у касарнама. Друго, да се повуку снаге Територијалне
одбране, јер је и тих дана било поново отварање ватре по јединицама
ЈНА. Треће, да се одмах уклоне све инсталиране пријавнице испред
касарни ЈНА од стране Територијалне одбране које контролишу
улазак и излазак у касарне, и да се о томе обавијести јавност, јер
инсталирање таквих пријавница пред сваку касарну, доводи касарне
у статус логора. Затим, да се ослободи опкољени аеродром Церкље,
да се ријеши питање коришћења ваздушног простора, да се врате
средства и објекти, да се ослободе преостале старјешине из затво-
ра и припадници Савезног СУП-а, да се прекине са психолошким
притиском на војнике и чланове њихових породица и старјешине.“1
Богићевић и Тупурковски били су на седници Председништва
Словеније. Словенци су предложили да се формирају комисије које
ће решавати инциденте на локалном нивоу, „а да ми рјешавамо
политичка питања“. Предложено је и обострано ослобађање за-
робљеника, а проблем су представљали Албанци који нису желели
да се врате у ЈНА. Словенци су се жалили да ЈНА и даље поставља
минска поља, а о повратку стања на граници, царини и контроли
ваздушног простора у период од пре 25. јуна нису желели да разго-
варају. Тупурковски је рекао како је његов утисак да у словеначком
државном врху постоји спремност да се спроведу у живот одлуке из
Брионске декларације, али и да је „стање духа“ у Словенији и против
ЈНА и против опстанка Југославије као државе.2
Будимир Лончар је рекао да је међународни положај Југославије
знатно пољуљан, да је доминантна слика у свету да је она из агоније
прешла у фазу оружаних сукоба, да је југословенска криза дефинитив-
но постала изузетно важно интернационално питање, а да се стање
може променити само ако до 1. августа почну озбиљни преговори
1 Исто.
2 Исто.
Коста Николић
Санџак, западна Македонија, Херцеговина. Наоружани састави, ван | 55
оружаних снага, и то само они до којих смо могли доћи: у Хрватској
– око 100.000 по разним основама: полиција, милиција, мирнодопски
резервни састав, гарда, добровољци, заштита; Словенија – 55.000;
Крајина – 20.000; остали (разни добровољци) – 20.000. То је укупно
195.000 до 200.000. Поред тога, на помолу је да се територијална
одбрана, у свим дијеловима земље, стави под команду република,
као што је то учињено потпуно у Словенији, или се дјелимично
чини у Хрватској. Према томе, републичке војске, у овом часу, броје
око 200.000 војника организованих. Плус тога је оружје које је у
народу и које је масовно. И још на помолу стварање и преузимање
територијалне одбране у своје команде на различите начине и по
националним основама у мјешаним срединама, што може знатно
превазићи оружане формације ЈНА. То је, драги другови, она слика
коју је у марту Штаб Врховне команде предочавао Предсједништву
СФРЈ да ће се догодити. Она је сада ту, а кроз неколико дана биће још
већа. Стање у ЈНА – само неколико бројчаних података у упоређењу
са овим што сте имали видјети, шта су све друге војске. Формацијска
величина Армије, мирнодопска, је 165.592 војника. То је, као што
знате, ишло у задњих годину и по дана великим смањењем, па смо
ми од војске која је бројала, негдје, војника укупно од 260.000 до
280.000 дошли на ову величину. Узгред, да вам кажем, то ниједна
армија у Европи и у свијету није до сада учинила. Од те величине
није упућено 17.000 војника из Словеније, Хрватске, Босне и
Херцеговине и других дијелова Југославије. Враћено је из ЈНА, по
основи болести, 13.000. То је, иначе, једно јако карактеристично
стање здравља те омладине. Није обучена мајска и јунска партија,
која је тек ту дошла и која износи 63.000 војника. Према томе, за
извршење борбених задатака, ослањајући се само на мирнодопски
састав, остало је Армији 72.592, односно 70.000 војника. Да би
тај недостатак стања и овакве суочености са проблемима који су
настали, а на основу одлуке Председништва о подизању борбене
готовости и домобилизацији, ради извршавања задатака који су
стајали пред њом, мобилисано је око 70.000 војника. Према томе,
са борбено способним и мобилисаним саставом, Армија располаже
са око 140.000 војника а већ има организовану војску према себи од
близу 200.000 војника и, наравно, са могућношћу њеног повећања.“1
1 Исто.
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
Коста Николић
Прилично изненађујуће деловале су и речи Југослава Костића | 57
да је ЈНА изгубила свој углед и да она не може да реши насталу кризу.
Он је, за разлику од Јовића, више него директно рекао да је Словенија
већ независна и да треба створити нову државну заједницу од оних
народа који у њој желе да живе, али не на постојећим републичким
границама. Те Костићеве речи бацају потпуно друго светло на рат
у Словенији и позицију српског руководства: „Нема шансе, друже
Кадијевићу, да ми сада раздружујемо територијалне одбране у репу-
бликама. Нема шансе и немојмо се заносити са том оценом. Према
томе, мислим да ЈНА треба наћи место у новој заједници оних људи,
оних грађана који желе да остану у Југославији. Нема разлога да се
убијамо, да гинемо, да будемо непријатељи један другоме. Ако не
можемо да живимо заједно, а показало се да не можемо, онда је боље
да се разграничимо и да живимо као добре комшије.“1
Онда је уследило врло опширно излагање Стјепана Месића.
Он је Јовићеве и Костићеве речи разумео на прави начин – ЈНА
треба што пре повући из Словеније како би се појачале њене снаге у
Хрватској и извршило одвајање делова Хрватске насељених српским
становништвом. Месић је детаљно говорио о почетку југословенске
кризе и за све инциденте оптужио српско руководство које је же-
лело да створи „велику Србију“. Тражио је и да се ЈНА у Хрватској
одмах врати у касарне и да брани државни оквир Југославије. На
примедбу генерала Кадијевића да је тај оквир срушен у Словенији,
Месић је одговорио: „Срушен је управо са оваквом политиком што
нећемо суштинске ствари ставити на стол. Сви бјеже, спашава се ко
може. Словенија је осјетила да се може спасити и брише. Сутра ће
то и Хрватска направити, а морате знати да Хрватска није донијела
одлуку о отцепљењу. Она је донијела одлуку о раздружењу – да би
дошли до чистих рачуна.“2
Председништво је, ипак, после бурне и често врло некултурне
дискусије, усвојило Брионску декларацију. Констатовало је да се у
Словенији „предузимају мере и активности које нису у складу са тро-
месечним мораторијумом“. Тражено је да се изврши демобилизација
свих оружаних састава у Југославији осим ЈНА и редовног мирнодоп-
ског састава полиције. Захтевано је и ослобађање свих заробљених
припадника ЈНА и враћање заплењених средстава. Прихваћен је и
1 Исто.
2 Исто.
1 Исто.
2 Косин је дуго био подсекретар у ССИП-у. Присуствовао је, на пример,
церемонијалном увођењу у понтификат папе Јована Павла II 1978. године.
3 Трибунал: Стругар, доказ П20.5. Документа Европске заједнице о Југославији.
Коста Николић
Брионима. Зато је 127. седница одржана 18. јула у Београду. Пре | 59
почетка седнице, Бранко Костић је Јанезу Дрновшеку „ставио до
знања“ да би на седници могла да буде донесена одлука о повлачењу
ЈНА из Словеније: „Он је са неповјерењем примио ту моју сугестију.
Морао сам га подсјетити на више мојих јавних изјава да се неће силом
ЈНА никоме наметати воља, да се ни генералу Фрањи Туђману не
би правиле сметње да је поштовао вољу и статус српског народа у
Хрватској и да ћемо ЈНА користити само у заштиту оног народа или
дијела народа који би се могао наћи угрожен неуставним наметањем
воље другог народа. Казао сам му да је боље да се у миру разиђемо
него да ратујемо, па ћемо диобни биланс и друга питања рјешавати
макар и путем арбитраже.“1
Када је дошао у Београд, Дрновшек је одмах покренуо ово питање
и на почетку седнице поднео је предлог о повлачењу ЈНА из Словеније:
„После мене реч је дата Вељку Кадијевићу, који је потврдио да захтеви
ЈНА за нормализацију стања у Словенији, прослеђени Председништву
СФРЈ као врховном команданту, нису испуњени. Из тог разлога, и на
видно изненађење неких присутних, и он је предложио повлачење
ЈНА из Словеније. Расправа је трајала дуго. Иако сам знао да је ствар
унапред договорена, са пет обезбеђених гласова, и даље сам био пун
стрепње. Да ли ће проћи или неће? Анте Марковић је био против овакве
одлуке. Изнова и изнова смо расправљали. Месић је био против, као
и Тупурковски и Богићевић. Током паузе разговарао сам са њима,
и покушао да их убедим да гласају за. Успео сам са Тупурковским и
Богићевићем, Месић je гласао против.“2
Председништво је констатовало да не постоји политичка воља
да се спроведу одредбе Брионске декларације: на границама није ус-
постављено стање које је важило пре 25. јуна; није извршена деблокада
свих јединица, отежано је снабдевање и онемогућава се слободно
комуницирање; нису враћена заплењена средства и опрема ЈНА, а
грубо су нарушена и елементарна људска права припадника Армије.
Због тога је „полазећи од решености да без употребе силе обезбеди
нормалне услове за живот и рад припадника ЈНА стационираних
у Републици Словенији“, а на предлог Савезног секретаријата за
народну одбрану „на основу члана 313. став 3 и члана 316. став 2
Коста Николић
изјавио да је одлука од „историјског значаја“ за Словенију, као и да | 61
је „на повлачењу“ радио последње две недеље и похвално се изразио
о Кадијевићу и Бровету.1 На крају је и Кучан могао да каже нешто
лепо о ЈНА: „Сада је јасно да за интервенцију у Словенији није било
повода, а ЈНА после свега не треба сматрати неспособном, јер она
једноставно није била обучавана за напад на сопствени народ.“2
У Хрватској је владао страх да ће се војни ефективи из Словеније
дислоцирати на њену територију, па је Месић гласао против одлуке
о повлачењу, а Јосип Манолић изјавио да је та одлука супротна ста-
вовима Брионске декларације.3 У Загребу се чак говорило о „лажном
словеначком рату“ – у питању је наводно био српско-словеначки
пакт који је Словенцима олакшао сецесију, довео до понижења ЈНА
и уништавања онога што је остало од Марковићеве владе.
ЈНА више није била аутентична југословенска армија. Одлуком
о њеном повлачењу из Словеније прекршени су Устав СФРЈ,4 Закон
о општенародној одбрани, Закон о служби у Оружаним снагама и
Закон о војној обавези. Одлука није ни објављена у „Службеном
листу СФРЈ“, како је то прописао Устав. Осим тога, оваква одлука
била је у супротности са Брионским споразумом, па је представљала
изненађење и за Европску заједницу која није тражила повлачење
ЈНА из Словеније, већ само њено враћање у касарне и војне објекте.
Одлука је, међутим, била у духу српско-словеначког договора коме
Коста Николић
••• | 63
Југословенска народна армија није могла да добије рат против
Словеније јер су њени припадници деценијама учени да никада
неће ратовати против свога народа. Генерал Кадијевић: „Огроман
хендикеп за ефикасну употребу оружаних снага био је у чињеници
да су се оне цијели послератни период припремале за рат по кон-
цепцији општенародне одбране која је сушта супротност условима
и начину употребе до које је заиста и дошло. Концепција ОНО,
као битно полазиште, претпостављала је ослонац на народ широм
Југославије, а стварност је у свим сецесионистичким дијеловима
земље била потпуно супротна. Када се томе дода да је национално
измјешани састав ЈНА неминовно доводио до тога да су припадници
ЈНА морали ратовати и против припадника сопствене нације, те да
су се у срединама са којима су се тукли налазиле и њихове породице,
може се сагледати сва драматичност ситуације у којој су се налазили
многи припадници ЈНА, а тиме и ЈНА у цјелини.“1
Још увек није могуће дати поуздан одговор на питање зашто
је врх ЈНА са ограниченим снагама кренуо у сукоб са словеначком
националном војском. Јанез Јанша сматра да је велику улогу у овој
одлуци играла ароганција војног врха: „Генерали су се ругали ’сло-
веначким Јанезима’ који никад нису били, нити ће бити војници.
Помињали су Пустињску олују, тврдећи да ако је Американцима
било потребно неколико недеља да савладају Ирак, ЈНА ће савладати
Словенију за неколико сати.“2
Дотадашња „демонстрација силе“ на Косову и у Хрватској била је
успешна, па је Кадијевић веровао да ће се то догодити и у Словенији.
То би значило да је обавештајно-безбедносни систем ЈНА „неславно
пропао“ јер није предвидео да ће Словенци пружити отпор или је пак
неко те чињенице прећутао због интереса Србије. Након што се ова
процена показала погрешном, војска није имала адекватан план, а и
ако га је имала, није успела да за њега обезбеди политичку подршку.3
Коста Николић
подацима, ЈНА је у „словеначком рату“ имала 44 погинула и умрла | 65
припадника, а рањено их је 146. На словеначкој страни било је 18
мртвих и 182 рањена.1
Не изгледа вероватно да је српско руководство током догађаја
у Словенији следило неку унапред усаглашену стратегију. Марио
Нобило, тадашњи саветник хрватског председника, сигуран је да је
између Милошевића и Кучана постојао договор о одласку Словеније
из Југославије.2 Каснији развој догађаја више упућује на закључак
о општој конфузији и потпуној неприпремљености врха српске
власти за даљи ток југословенске кризе. Милошевић још увек није
имао ефективну контролу над ЈНА, а њен врх је и даље желео да
буде независни политички фактор. Међутим, ЈНА се из Словеније
повукла деморалисана, а њено руководство је било дезоријентисано
и у потрази за новим политичким ослонцем. О томе сведочи тон
састанка генерала Кадијевића са српским руководством од 30. јула.
Б. Јовић: „Седимо у мојој канцеларији Вељко, Слободан и ја, пред
седницу Председништва са председницима република о будућности
Југославије. Вељко жели да нас ’јасно и дефинитивно’ обавести о свом
ставу и коначној оријентацији: ЈНА се трансформише у војску оних
који желе да остану у Југославији, а најмање је Србија, српски народ
плус Црна Гора. На овим принципима се повлачи на територије
и мења руководства. Не верује више ни у коју варијанту опстанка
целине Југославије. (Наравно, то смо му ми и упорно говорили,
али је био колебљив.) Слоба га упозорава да то што говори споро
ради. Он негодује, оправдава се, непријатно му је, а зна да је крив.
Био је дуго неодлучан.“3
Одлука о повлачењу ЈНА из Словеније била је само једна у
низу погрешних процена. Онај део официрског кора који је и даље
остао веран југословенској идеји, сматрао је да је у питању чин
срамне издаје јер Југославија није могла да постоји без Словеније
(и Хрватске); други део, који је био у мањини, тражио је примену
ове одлуке и на територији Хрватске како би се обезбедио „ниво
разграничења по етничкој и националној линији“.4
1 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 275. – Генерал Колшек се 1993. вратио у Словенију
где му је суђено због „издаје“ јер је започео „агресију“. Ослобођен је кривице уз
образложење да је у време рата Словенија била саставни део СФРЈ и да је ЈНА била
једина легитимна оружана сила заједничке државе, па генерал Колшек није могао
да буде агресор у сопственој држави. Упркос томе, Словенија му је ускратила право
на војну пензију због чега је непосредно пред смрт, са још 19 високих официра
некадашње ЈНА, упутио писмо словеначком државном врху у коме је указао на
тешко кршење основних људских права. Као и остале потписнике, напали су га
сви словеначки медији, назвавши га „Квислингом, Росенером”. Преминуо је 29.
априла 2009. у Цељу.
Коста Николић
и да је највећа слабост Словеније у југословенској кризи била њена | 67
себичност: „У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно
нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били
Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које
је наступило после њиховог одвајања.“1
У првој половини јула 1991. Зимерман је посетио Љубљану.
Најснажнији утисак на њега оставио је Јанез Јанша који му је рекао
да је да је уживао у сваком минуту своје освете: „Било је фантас-
тично, рекао ми је. ЈНА је обучила нашу територијалну одбрану.
Сваке године би слали своје највише официре из Београда да нас
оцене. Тачно су знали за шта смо способни. Упасти у замку, не само
замку за коју су знали, већ коју су и сами делимично створили, био
је врхунац ароганције и неодговорности.“2
И док су савезна и републичка руководства пребацивала од-
говорност за неуспех, повлачење јединица ЈНА одвијало се по
раније постигнутом споразуму. Прво су повучене јединице РВ и
ПВО, затим мариборски 31. корпус, па љубљански 14. корпус. Није
извучена сва техника, око 200 тенкова и значајан војни материјал
остали су у Словенији; током друге половине октобра последње
јединице ЈНА кретале су се ка луци у Копру. Тамо су људство и
техника укрцавани у импровизоване конвоје. Некадашњи Титов
председнички брод „Галеб“, са 1.130 војника и официра, напустио
је 22. октобра словеначке територијалне воде што је и симболично
означило крај једне епохе. Остаци југословенске војске третирани
су као окупаторска војска и срамно протерани из земље која је 1918.
славили „братство словенских народа“ и величала српску војску. Јанез
Јанша је на седници скупштинске комисије за одбрану питао да ли је
ЈНА заслужила часно повлачење.3 Последњи војник ЈНА напустио
је територију Словеније 26. октобра 1991. године.
Историја је, без сувишних емоција, почела да Србији наплаћује
пуну цену за непромишљену и неодговорну политику вођену током
20. века. Следила су нова понижења.
Коста Николић
спречавању међунационалних сукоба у рејону Вуковар–Винковци. | 69
Задатке извршавати по четама у насељеним местима“.1
О покрету 2. моторизованог батаљона, Трибуналу у Хагу исказ
је дао мајор Александар Филковић, командир 2. механизоване чете:
„Потпуковник Броћета нам усмено наређује да будемо максимално
опрезни када пређемо границу са Хрватском јер су сви припадници
хрватске заједнице усташе, а уједно и њихове домаће животиње. Ја
сам то наређење дословце пренео својим потчињенима, како ми је
било наређено. У датом моменту 70% људства је резервно. Њихови
родитељи и родбина се окупљају око касарне и не дозвољавају нам да
извршимо покрет. То је био вид мирних демонстрација и није било
никаквог насиља. Међу 90% резервног састава било је антиратно
расположење, без обзира на националност, пошто је и резервни састав
одржавао етничку слику Зрењанина који је био мултиетнички град.
Интервенисала је милиција али не насиљем, и није постигла ништа.
Искористили смо ноћ 30. 6–01. 7.1991, када се већина родитеља и
пријатеља разишла због умора, и извршили покрет.“2
Пуцало се на Банији, a у Ријеци је владало напето стање између
наоружаних цивила и тамошњег гарнизона ЈНА. Компликовала се и
ситуација у Славонији где је 1. јула, на улазу у градић Тења,3 убијен
Јосип Реихл Кир, начелник полицијске управе Осијека. Он је био
познат као човек компромиса који је настојао да све проблеме реши
мирним путем. Убијени су и Горан Зобунџија (Хрват), потпредседник
Извршног већа СО Осијек, Милан Кнежевић (Србин), председник
градског већа Тење и члан градског већа Осијека. Рањен је Мирко
Тубић (Србин), члан градског већа Тење.
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02093.1. Изјава дата у више разговора вођених
јула 2003. – Изјава је вођена као анонимна, речено је да је у питању официр ЈНА,
Хрват по националности, католик по вероисповести коме је српски матерњи
језик. Изјава је доследно затамњена на свим местима на основу којих би могло
и индиректно да се закључи ко је дао изјаву. Међутим, на крају изјаве остала је
потврда преводиоца Војиславе Катић која је преводила изјаву на енглески језик и
која је оставила податак ко је у питању. Тај део изјаве није затамњен. Филковић је
био сведок оптужбе на процесу Војиславу Шешељу.
3 Према попису из 1991, у Тењи је живело 4.177 Срба (54,50%) и 2.813 Хрвата
(36,70%). На почетку сукоба место је подељено на два дела: Стару Тењу, већински
насељену Србима, и Нову Тењу, већински насељену Хрватима. Цело место
стављено је почетком децембра 1991. под српску контролу.
Коста Николић
стално су претресали српске аутомобиле и грађане’. Након што је | 71
Гудељ изабран за председника ХДЗ у Тењи, дошло је до драматичног
пораста међунационалне напетости. Та напетост наставила је да се
погоршава и након што је Гудељ смењен с те функције. [...] Срби
кажу да је оружани сукоб почео 29. јуна, у 19.45 часова, када је седам
наоружаних Хрвата, чланова ХДЗ, напало једну српску кућу у којој
су живела два брачна пара. Наоружани мушкарци, који су наводно
тражили четнике и оружје, кроз прозоре и врата отворили су ватру
на Србе који су се налазили у кући и који су им узвратили ватром, а
други Срби су им се придружили. Након овог догађаја, Нова Тења
је евакуисана, а мештани српске националности побегли су у Стару
Тењу коју контролишу Срби, док су се Хрвати повукли у Осијек.“1
Са Златком Крамарићем, градоначелником Осијека, разговор је
вођен 30. јула: „Тења? Тамо се све дешавало. Тења је 70 посто српска, а
30 посто хрватска. Међутим, она је део шире слике у којој Србија није
одустала од своје улоге мини империјалистичке силе. У Хрватској има
12 посто српског становништва а у 14 области у Источној Славонији
живи 30 посто Срба. На три подручја у околини Осијека има само
35.000 српских становника а они заузимају много територије са мало
људи. Иако ниједно од њихових села није сто посто српско, Срби врше
притисак на Хрвате да оду како би створили чисту српску зону што ће
користити као адут у преговорима да би оправдали одсецање од Хрватске.
Мислио сам да ће све испасти добро, али Срби су се брзо наоружавали и
провоцирали Хрвате у Тењи. Тамошњи Хрвати су емотивно реаговали,
загризли су мамац и ту и тамо се упустили у ситне сукобе. Једне ноћи
дигнута је у ваздух једна српска кућа. Следеће ноћи, у знак одмазде,
спаљено је пет хрватских кућа. Срби су тражили да се састану са Киром,
али Кир није користио своју политичку проницљивост када је пристао
да разговара са Србима у Тењи. Тамошњи Хрвати, који су прилично
радикални, на то су гледали као на помагање Србима. Човеку који је
убио Кира, Антуну Гудељу, само што су спалили кућу, а и отац му је тога
дана заробљен, па је био психички лабилан. То се може разумети, али
се не може оправдати оно што је урадио у свом гневу. Гудељ је знао на
кога пуца. Он није ухапшен. О томе морате разговарати с полицијом.
Ово су времена када полиција нема контролу над таквим стварима.“2
1 Исто.
2 Исто. – Када је Јосип Бољковац 10. фебруара 2009. сведочио на судском
процесу Бранимиру Главашу због злочина према српским цивилима из Осијека,
Коста Николић
у Самобору, Славонској Пожеги и Вировитици, а нису мировале ни | 73
српске снаге: „Припадници СУП-а САО Крајина напали су 2. јула
око 21.00 снаге МУП-а на Љубову. Напад је извршен минобацачима
и аутоматским оружјем. Том приликом рањена су три припадника
МУП-а. Заповедник Полицијске станице одмах је оптужио припа-
днике ЈНА да су они извршили тај напад.“1
Милан Мартић је 3. јула новинарима рекао да је напад на Љубово
извршен јер су се тамо, после инцидента на Плитвицама, стационирали
припадници хрватске полиције и да је истекао ултиматум Владе САО
Крајине о њиховом повлачењу. Изјавио је и да је погинуло најмање
30 припадника МУП-а Хрватске, „већином Албанци“. Саопштио је
и да је у Двору на Уни заробљено осам хрватских полицајаца и да
су они спроведени у затвор у Книну.2
Председништво СФРЈ је од хрватског председника и хрватске
владе 4. јула затражило да доставе информацију о политичкој и
безбедносној ситуацији у Хрватској, као и о реализацији закључака
Председништва од 9. маја 1991. године.
У веома опширном одговору, председник Туђман и Влада
Хрватске саопштили су да је власт „тзв. САО Крајине“ нелегитимна
и по хрватском и по савезном Уставу, а њена нелегитимност извире
пре свега из недемократских средстава којима се служи „против
конституције правне државе на тлу Хрватске и СФРЈ“. Стварањем
тампон зоне између српских оружаних група и легалних хрватских
полицијских снага, ЈНА и федерални врх учинили су „тежак поли-
тички промашај“ и само су продубили сукобе у Хрватској, довели
су Југославију до грађанског рата, привреду до колапса, зауставили
сваки прометни саобраћај између запада и истока државе, „довели
народ на просјачки штап, уништили туризам и девизне резерве
земље, упропастили сав углед СФРЈ давши Армији задаћу за коју
напросто није уставно овлашћена ни припремана“.3
Даље је речено да је ЈНА дужна да спречи сваки напад на људе, да
последице „тероризма власти тзв. САО Крајине“ и подршке коју она
добија од ЈНА „утјечу на колективну свијест људи, а психичко здравље
и стабилност појединаца су, гледано из свакодневног искуства, више
него ли трагичне и катастрофалне. Савезни органи и ЈНА пуштају да
1 Исто.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00211Б.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П330.64.
1 Исто.
2 Исто.
Коста Николић
Тражио је спремност свих грађана за одбрану своје земље: „Србија | 75
се не може заштити од рата коме може бити изложена ако за тај рат
није спремна, односно, ако буде успавана.“1
Милошевић је рекао да се припрема рат за стварање нове
Југославије, састављене од народа који у њој желе да живе. Најважнију
улогу у њему требало је да има ЈНА: „Уверен сам да Југославија
може успешно да се развија, чак много успешније, без оних који
су одлучили да је напусте. А Југославија треба да се сачува у новим
оквирима искључиво на основу воље народа и поштовања њиховог
права на самоопредељење. У садашњим околностима, пре свега,
Југословенска народна армија, уз подршку свих политичких снага и
институција, треба то да осигура. Управо зато, с обзиром на актуелне
ратне претње које су се надвиле над нашом земљом, сматрам да ЈНА
треба да се налази на територијама које су насељене народима који
су опредељени да живе у Југославији заједно и у миру.“2
Милошевић је осудио протесте родитеља у Србији и упозорио
је све грађане да се „добро чувају злоупотреба различитих тумачења
интереса Србије и српског народа“. Позадина свих тих акција била
је, према Милошевићевом експлицитно саопштеном ставу, у „из-
дајничкој“ опозицији: „О одбрани, о организацији и свим одлукама
које се тичу одбране, одлучиваће искључиво држава а не било какве
групе или странке. То мора бити чврсто правило које ће поштовати
сви грађани. Држава неће толерисати било какве изузетке када је у
питању одбрана Србије и српског народа.“3
Генерал Кадијевић је наизменично објашњавао поступке ЈНА
у недавним догађајима и оптуживао „страни фактор“ и „унутрашње
непријатеље“ за распад државе. Оценио да је у току завршна фаза
разбијања Југославије која је почела још 1962. а врхунац је доживела
1974. када је савезна држава практично укинута: „Дошло је чак и
до забране изјашњавања грађана као Југословена, јер се то иденти-
фиковало са унитаризмом. Ту је Тито први пут пао на историјском
испиту. Зато сада харају шовинизам и међунационалне поделе.
Југославију може рушити ко год хоће, и то на уставан начин, а да
уставним средствима не може бити спријечен.“4
Коста Николић
Генерал Младен Братић,1 командант Новосадског (12.) корпуса, | 77
издао је 8. јула, у 13 сати, Заповест за ангажовање снага у Славонији.
У образложењу наређења саопштио је да се на територији Славоније
налазе паравојне формације Републике Хрватске које за циљ имају
да спрече излазак из касарни и ангажовање снага ЈНА на простору
Славоније: „Може се очекивати да ће паравојне снаге, ослонцем
на поједина насељена места, а посебно велике градове (Вуковар,
Винковци, Осијек, Ђаково, Славонски Брод, Нашице), као и ко-
ришћењем погодних положаја за организацију одбране и система
ватре, а уз помоћ екстремног дела становништва (ХДЗ), упорно и
запречавањем комуникација и подизањем барикада настојати да
онемогуће наступни марш и извршавање задатака Корпуса.“2
Због тога је генерал Братић наредио да 51. и 453. моторизована
бригада и делови 36. бригаде изврше „наступни марш“ кроз Славонију
и Барању, у две маршевске колоне, „са циљем демонстрирати силу
и спречити ангажовање паравојних формација у даљој ескалацији
међунационалних сукоба на простору Хрватске. У случају пружања
оружаног отпора у току марша, енергичним и брзим дејствима, уз
подршку артиљерије и авијације, разбити паравојне формације на
правцима кретања и што пре стићи на маршевски циљ, одакле бити у
готовости за даља дејства по посебном наређењу. Готовост за покрет
у 04.00 часа 9. 7. 1991. [...] У свим насељеним местима торњеви цр-
кава поседнути су са снајперистима, а рејони утврђени и уређени
за одбрану. Откривено је да су на појединим зградама подигнути
црепови и отвори припремљени за дејство. Село Товарник је посебно
утврђено за одбрану. Сва српска села и насеља су организована за
упорну и дуготрајну одбрану“.3
Медији у Србији наставили су да извештавају у „потресној
судбини“ српског народа у Хрватској. Политика је писала о „реци
избеглица“ који су у Србију долазили због терора хрватских власти:
„Заплашени народ, спасавајући голи живот, бежи у Србију. Сада их
само у Војводини има 10.000. Долазе из Славоније, али и из Баније,
Коста Николић
Стање се погоршавало из дана у дан. У Војводини је регистровано | 79
11.365 избеглица из Хрватске, а Месић је Милошевића упоредио са
Хитлером: „Милошевић има велике апетите за територије и само
се прави да је заинтересован за судбину хиљада Срба који живе
у Хрватској и другим деловима Југославије. Милошевић се може
упоредити са Хитлером јер је и Хитлер говорио да жели да заштити
Немце ван Немачке. Сада Милошевић тврди да жели да заштити
Србе ван Србије, док у ствари напада друге нације.“1
У Србији је и даље истицано да она није у рату. Александар Прља:
„У Србији, на њеном тлу, нема сукоба. Нико не гине. Саобраћај не
наилази на барикаде. Нема мајки са децом које беже из Србије, обу-
зете очајањем, у Хрватску или неку другу земљу. Жетва је у току.“2
Балша Шпадијер, председник Уставног суда Србије, писао је да је
неопходно самоопредељење српског народа као целине а не само у
оквирима Србије: „То би отворило пут формирању нове заједнице
народа у Југославији у коју би вероватно ушла већина њених народа.“3
У Липику је 13. јула одржан састанак појединих српских инте-
лектуалаца, председника неких општина и саборских заступника. У
Липику је био и потпредседник владе у Книну (и председник СКД
„Просвјета“) Душан Старевић. То је био почетак стварања Српског
демократског форума, на чијем ће челу касније бити Милорад
Пуповац и који ће радити у оквиру политичког система Хрватске.4
преноси дуго оружје и то је, по њима, био разлог за напад. Укућани су на напад
узвратили ватром. Очајничка борба водила се скоро 12 часова. Однела је више
живота“ (Политика, 12. јул 1991, 1).
1 Наведено према: Борба, 13–14. јул 1991, 2.
2 „Само слога“, Политика, 14. јул 1991, 1.
3 „Самоопредељење и српски народ“, Политика, 14. јул 1991, 9. – Наратив о
истоветности 1941. и 1991. био је владајући у Србији. Доминирало је уверење
да Срби у Хрватској морају да потпишу изјаву лојалности или им следи нови
Јасеновац. Писало се о стварању концентрационих логора у Хрватској и то под
окриљем парламентарне демократије и слободних избора: „Срби, разумљиво, после
преживљене геноцидне трагедије у НДХ, и осећају и знају шта таква логика собом
носи и неће дозволити да буде и остварена. Зато су на Банији и огласили почетак
устанка против неоусташке власти у Хрватској“ (Слободан Кљакић, „Верност или
Јасеновац“, Политика, 15. јул 1991, 6).
4 N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, 215. – Када је најављено да ће се у Војнићу
организовати огранак Српског демократског форума, уследила је оштра реакција
СДС Крајине: „С обзиром на основну интенцију Српског демократског форума
да поништи досадашњу борбу српског народа Крајине за своје дефинитивно
разграничење и ослобађање од фашистичке Хрватске, СДС Крајине, не из
Коста Николић
област.1 Истовремено је Главни штаб Територијалне одбране форми- | 81
рао одреде за Осијек, Винковце и Вуковар. Горан Хаџић је изјавио
да Срби стварају нову државу на територији Хрватске: „Пошто се
Хрватска отцепила, ми њу више не признајемо. Овог тренутка ства-
рамо нашу територијалну одбрану и нашу милицију. СУП ће бити у
Вуковару. Тренутно ће бити смештен у Борову Селу док Вуковар не
ослободимо. По српским селима биће успостављене наше милицијске
станице. Сматрам да ће се све то врло брзо решити војним обрачуном.
Ми се искључиво бранимо и зато смо фактички у великој предности.“2
Стварност је имала знатно другачије лице. Према подацима
Службе државне безбедности Србије, на овом простору „до изра-
жаја све више долази умор и потпуна исцрпљеност ових јединица
због непрекидне борбене готовости и сталних борби и чарки са
противничком страном. Све више маха узима и појава опадања мо-
рала, стихијности те слабљења организационе структуре одбране“.3
Узроци приметне депресије српског становништва били су
двојаки: 1) власти Србије нису јавно и без икакве резерве подржале
захтеве српског народа да се потпуно одвоји од Хрватске и припоји
Србији; 2) појачано деловање опозиционих странака, пре свега
Српског покрета обнове „који не бира средства да становништво,
а посебно јединице и штабове одбрамбених јединица дистанцира
од политике руководства Србије“. У извештају је речено и да је
1 Исто.
2 Исто.
3 Политика, 16. јул 1991, 1.
4 Борба, 16. јул 1991, 2.
Коста Николић
Наредна седница Председништва СФРЈ одржана је 22. јула у | 83
Охриду (у проширеном саставу, са републичким председницима и
премијером Марковићем). Требало је усвојити заједничку изјаву
против употребе силе и утврдити начин функционисања државе
током договореног тромесечног мораторијума. Пре почетка сед-
нице генерал Кадијевић и хрватски председник имали су „подужи
разговор у четири ока“.1
Са Кадијевићем је разговарао и Стјепан Месић: „Натуштеног
генерала, који се у оне дане спрам мене понашао крајње коректно,
склон, како је рекао, да буде на услузи и младој хрватској демокра-
цији, за столом на тераси над језером, уз кафу, питам: – Зар, Вељко,
не видиш камо се ово иде, зар не можеш докучити крајњи циљ вели-
косрпске политике? Пуна су им уста Југославије, а истјерују те из
Словеније, Словенију истјерују из Југославије. – Ми смо процијенили
да ће нашим повлачењем из Словеније доћи до позитивних процеса
у Словенији. Сад ће услиједити снажне акције оних снага које су за
останак у Југославији. – Невјеројатно! Ти си потпуно изван догађаја.
Војска на овај начин не потиче никакве пројугославенске процесе
у Словенији него само служи Милошевићу. А није ми јасно зашто
си се толико везао за Слобу? – С ким у Србији, ако не с њим? Сви
други на јавној сцени су четници, не могу са четницима! – Само ти
тако настави и Слобо ће ти доћи главе.“2
И Анте Марковић је био незадовољан развојем догађаја. Он се
у Охриду појавио на челу неуобичајено бројне делегације савезне
владе, у којој су, поред већ сталних чланова (Кадијевић, Лончар,
Бровет, Грачанин) учествовали и савезни секретари Владо Камбовски,
Божо Марендић и Бранимир Зекан. Намеравао је да покрене пи-
тање начина функционисања државе у наредном периоду и покуша
„спасти што се спасти може“.
Ова седница остала је у сенци вести о новим сукобима у Хрватској,
због чега је хрватски председник и напустио састанак пре времена.
Добро обавештени извори саопштавали су да се састанак у Охриду
„отео контроли“ када су почеле да стижу вести у сукобу у Мирковцима,
али да ни пре тога није постојала спремност за постизањем договора
већ само жеља за „разне политичке трговине, уцене и притиске“.3
Коста Николић
власт у Хрватској и да ће то бити најбољи допринос поштовању | 85
легитимитета власти на свим нивоима за шта се залагао српски
председник: „Према томе, ако се позивамо на легалност и ако се
позивамо на функционирање система, онда молим да се то схвати
да вриједи и за Хрватску јер не видим нигдје гдје би то прошло,
посебно, рецимо на Косову.“1
Туђман је додао и „да, понекад као да не говоримо истим језиком,
или, као што је рекао Југослав Костић ’разговор глухих’, а рекао је
једну реченицу која је, мислим, исправна, да из свега тога извучемо
закључке и да се као људи разиђемо, да не изазовемо крвопролиће и
рат који се не може свршити корисно ни за српски народ у Хрватској,
ни за Хрватску, јер ће и Хрватској нанијети штете, нити за Србију,
у цјелини није ни за кога добро“.2
На крају није усвојен Марковићев концепт о функционисању
државе у време тромесечног мораторијума. Изјава о миру је ипак
усвојена, као и додатних пет тачака везаних за догађаје у Хрватској:
разоружавање свих паравојних јединица, демобилизација резервног
састава МУП-а Хрватске, а после тога повлачење јединица ЈНА
у гарнизоне, и слање посматрачких мисија Европске заједнице и
представника Председништва СФРЈ у кризна подручја у Хрватској:
„Између рата и мира, ми учесници овог састанка изјављујемо да
смо неподељено и категорично за мир и демократски расплет
југословенске кризе. Учинићемо све да се превазиђу наше поделе
и међусобно неповерење. Опредељујући се против употребе силе,
залажемо се за преговоре и дијалог равноправних република и
решење југословенске кризе на основу договора.“3
Изјаву о миру нису потписали Месић и Туђман јер су сматрали
да прво ЈНА треба да се врати у касарне, па тек онда да се изврше
остале мере. После повратка из Охрида, председник Хрватске се
обратио нацији преко Телевизије Загреб и затражио спремност за
одбрану Хрватске: „Обраћам се пучанству Хрватске да их позовем
на прибраност и одлучност, да се не дају даље испровоцирати у
ратне сукобе, али и да буду спремни ових дана можда и на свеопћи
рат за обрану Хрватске.“4
1 Исто, 294.
2 Исто, 299.
3 Исто, 365.
4 Наведено према: Борба, 23. јул 1991, 3.
Коста Николић
достојанства функције на којој се налази пошто већ не располаже | 87
личним достојанством и личним елементима људске части“; хрватска
политика имала је два циља: прогон Срба у Хрватској и борба против
„истине“. Говорено је о „неколико стотина“ погинулих и неколико „де-
сетина хиљада“ избеглица; та политика била је последица „геноцидног
наслеђа из времена усташтва“; узрок свих проблема Хрватске јесте
њена „фашистичка идеологија“, па је зато српски народ „принуђен да
свим средствима брани достојанство, кућни праг и слободу“.1
Влада Хрватске упутила је 25. јула Председништву СФРЈ, СИВ-у
и ССНО-у „оштар просвјед против бруталних напада ЈНА на тери-
торији Републике Хрватске, против све отвореније агресије у којој
су већ изгубљени многи животи хрватских грађана“. Саопштено
је да је извршен артиљеријски напада јединица ЈНА са територије
Србије (код Богојева) на територију Хрватске, на места Ердут и
Богојевци: „До сада је у рушевинама пронађено девет погинулих
припадника МУП-а, а 17 их је рањено. По завршетку напада из
Војводине, очито синхронизирано, јединице ЈНА осуле су мино-
бацачку ватру и из села Бијело Брдо. Све покушаје да се помогне
рањенима и превезу погинули спријечио је заповиједник гарнизона
у Осијеку. Тај дивљачки напад ЈНА на животе и имовину грађана
и снаге унутарњег реда Републике Хрватске само је задњи у низу
сличних што су, уз терористичка барбарства потпомогнута од ЈНА,
обиљежили све снажнију агресију на Хрватску.“2
Влада је захтевала „хитну и темељиту истрагу о свим случајевима,
а посебно о нељудском нападу на припаднике МУП у Чаковцима,
те у Богојевцима и Ердуту“.3
Команда Новосадског корпуса саопштила је да је нападнута
јединица која је обезбеђивала мост на Дунаву код Богојева, најпре из
1 Борба, 25. јул 1991, 9. – Историјске слике враћене су у садашњост. Тако су људи
из Мирковаца говорили: „Они који су нападали имали су црне униформе. Људима
је било јасно да се призори из Другог светског рата сасвим понављају, и то им је
дало додатну одлучност на већ постојећу решеност да идемо у борбу до последњег
човека. Нико се у Мирковцима не плаши смрти, јер ми смо се одавно ожалили. Али,
нећемо ипак тако лако и брзо отићи“ (Политика, 24. јул 1991, 1). Истовремено је
Самостални синдикат маневарског особља Хрватског железничког предузећа 24.
јула одлучио да прекине сваку сарадњу са ЈНА, јер се она определила „директно за
заштиту великосрпске политике (четништва), а у циљу дестабилизације (уништења
Хрватске) и њезине младе демокрације“ (Трибунал: Милошевић, доказ П330.9).
2 Трибунал: Милошевић, доказ П330.68.
3 Исто.
Коста Николић
Републике Хрватске не упућују у кризна подручја у којима живи | 89
већинско српско становништво: „Претходни став није прихватио
председник Председништва СФРЈ Стипе Месић, а уздржао се члан
Председништва Јанез Дрновшек.“1
После Мирковаца сукоб се померио ка Товарнику, погранич-
ном селу између Хрватске и Србије, одакле је пристизао све већи
број српских избеглица. Нормалан живот одавно је био прекинут:
„Раскрсница железничког саобраћаја Београд–Љубљана код Шида,
пуста је и празна. У току дана само неколико локалних возова из Шида
кренуло је ка Београду. Тако је јуче продато само 100 карата. Такве
су ноћи и дани у граничним подручјима Србије и Хрватске. Сви су
некако у ишчекивању шта ће се догодити, посебно резервисти ЈНА
који су у сталном ишчекивању пуцњаве и без сна. Већина њих каже:
нека већ једном почне тај рат и да се што пре заврши.“2
Према подацима из Загреба, у дотадашњим сукобима погинула
су 74 припадника МУП-а Хрватске, уз 227 рањених. Прећено је и да
ће ЈНА, уколико позитивно не одговори на протест хрватске владе,
бити третирана као окупациона војска „са свим посљедицама које
из тога произилазе“.3
•••
Последњи викенд у јулу обележен је новим узлетом смрти –
водила се борба Срба и Хрвата за дефинисање етничких граница и
стварање националних држава. Пуцало се и на подручју Оточца, а
гранате су се „спустиле“ и до мора. Хрватски цивили избегли су у
Шибеник, а српски у места где су они били у већини.
На Банији је припремана операција великих размера против
хрватских снага. Борбе је 19. јула најавио Драган Васиљковић:
„Од вечерас би требало да све функционише. Сви они који су себе
називали четницима сада се понашају другачије, тј. дисциплинова-
није. Што се тиче редовне милиције и резервног састава, сви знају
своје задатке. Што је веома важно, добро смо прихваћени са стране
мјештана Глине. До сада од када смо преузели контролу територија,
није дошло ни до каквих ексцеса, већ је уведен ред и дисциплина.“4
1 Исто.
2 Борба, 27–28. јул 1991, 3
3 Исто, 4.
4 Трибунал: Мартић, доказ 00583.
Коста Николић
био да уђем у село и да пресјечем пут, тј. да им спријечимо помоћ | 91
из Костајнице и да се не могу повући из Струге. Кренули смо та-
чно у 11.00. Ишли смо у стрелце. Када сам дошао негдје 70 метара
прије села отворили су ватру на нас из свих оружја што располажу.
Имало смо лош терен, тј. заклоне. Били смо у неком младом шљи-
вику. Мене лично је држао неки снајперист на оку пошто сам носио
Зољу. Ту је борба трајала негдје око један сат. Имали смо јак отпор
и ја сам наредио повлачење да људи не изгину. Повукли смо се око
300 метара и онда сам наредио да их нападнемо са бока, и лијевог
и десног. Пришли смо негдје око 150 м и отворили ватру из РБ
[ручних бацача] и тромблона. Они су опет узвратили ватром. Одмах
сам послао курира по појачање као што нам је и обећано да ћемо
имати ако буде потребно, али нисмо добили. Имали су јаке снаге,
неколико митраљеских гњезда, укопаних снајпериста и стрелаца.
Са РБ смо им нанијели губитке тако да су се касније чули само два
пушко-митраљеза и снајпер. Борба је трајала све до 18 сати. Онда им
је пристигла помоћ из Струге и Костајнице. Тада су нам давали све
већи отпор. Почели су и они да туку са РБ и још са неким оруђем.
Пошто смо имали лоше заклоне, опет сам наредио повлачење да
нам не би нанијели губитке. Закључујем да смо им нанијели велике
губитке, а да ми нисмо имали ниједног повређеног.“1
Пешадијски напад на Глину није ишао по плану јер се ЈНА су-
протставила нападу на полицијску станицу. ЈНА је на овом простору
имала снаге из састава 10. корпуса који је формиран 15. маја 1990.
наређењем Генералштаба Оружаних снага. Зона одговорности било
је шире подручје Загреба и централна Хрватска; први командант био
је генерал Душан Узелац.2 У мају 1991. корпус је ојачан оклопним
батаљоном 51. механизоване бригаде из Панчева. Крајем јуна 1991.
основано је Издвојено командно место у Глини, чији је командант
био пуковник Грујица (Грујо) Борић.
О борбама у Глини извештај је оставио Живојин Ивановић
који је у 10.00 сати и повео напад: „Дошло је до ометања у извршењу
мог задатка од стране официра ЈНА, касније сам сазнао пуковника
1 Трибунал: Мартић, доказ 00589. Извештај од 26. јула 1991. – Према хрватским
изворима, током борби са српским снагама 26. јула погинуо је 10 хрватских
полицајаца.
2 Душан Узелац (Днопоље, Доњи Лапац, 15. септембар 1934). Начелник Штаба
(и заменик команданта) 12. корпуса, па командант дивизије и командант 10.
корпуса.
Коста Николић
кренули фронтално. Није ми преостало ништа друго него да одем | 93
код војске да би она са два тенка била заштитница тим људима.
Војска није хтјела да иде, као чекала је наређење од команде. У 18.00
сати добио информацију да је 80% снага батаљона Браце Орловића
самовољно напустило положај изнад Струге. Поново сам реаговао
код војске и они су ми рекли да иде јединица војске из Петриње и
тренутно је у Козиброду. Одмах сам добио вијест да је страдала
посада топа која је ишла у Стругу. У том тренутку је дошла војска и
направила тампон зону. У току акције сам добио три извјештаја из
Глине гдје се капетан [Драган] жалио на војску и рекао да још није
освојио станицу, тражио је помоћ. Након завршетка акције позвао
сам команданте батаљона и специјалце из Книна у штаб. У том тре-
нутку у собу улази Сундаћ, са још тројицом својих људи наоружаних,
са оружјем упереним у нас, пријетећи да ће нас побити, јер смо ми
криви за смрт људи који су погинули у акцији. Избјегли смо најгоре
тако да је Сундаћ пуцао у ходнику, што је дјеловало негативно на
народ. [...] Одмах након тога, припадници исте јединице отишли
су у Дом здравља, истјерали све рањене Хрвате, тукли их пред 100
људи што није достојно људском понашању. Други дан ујутро сам
обавјештен да су исти са оружјем присилили начелника Штаба да им
преда заробљенике. Добио сам обавијест о мртвим људима баченим
поред цесте које су наводно ’шарени’ ликвидирали. Од војске сам
информиран да су поједини припадници исте јединице направили
масакр у Струги другу ноћ након акције. [...] Овај извјештај морам
завршити, с тим да су ми поједини почели пријетити смрћу због
тога што су људи погинули, наводно да сам ја крив. Након што смо
акцијом вратили кућама 800 људи да се одмара, очистили хрватска
села од редарственика, вратили спокој на Банију и наоружали народ
да може бранити своја огњишта сад ме треба стрељати. Да напоме-
нем, за ову акцију на Банији је планирано минимално 200 мртвих.“1
О борбама у Глини обавештаван је и Штаб Територијалне
одбране Крајине у Книну: „Стигао телеграм из Глине у 09.56 [26.
јула] у коме стоји да је Глина нападнута из више праваца од стране
МУП-а. Издати смо од стране ЈНА и нису пристали на сурадњу, сами
смо пружили отпор, а уједно и штитили војску. У борбама до 10.00
сати наше снаге имају три рањена. Слиједећи телеграм из Глине
саопштава нам да је било издаје од стране неког пуковника који је
Коста Николић
да им је нападнут тенк, узвратиће ватром по Хрватима и, у ствари, | 95
не знајући, одрадиће наш посао. Било нас је само 21, укључујући и
мене. Нисмо имали тешко наоружање.“1
Те догађаје, на сличан начин, описао је у свом извештају Никола
Симић, командант Јединице за специјалне намене: „Добио сам
задатак да први отворим ватру на војску и натјерам их на редаре.
Ту ноћ сам провео на насипу чекајући 10 сати да отворим ватру.
Транспортер сам морао тући са брисаног простора. Капетан Рапаић
ми је обећао три секунде да се склоним јер, како он рече, не смијем
да убијем војника, а након три секунде он ће мене за некакво своје
покриће. Тачно у 10 сам испузио на брисан простор и почео да пуцам
на транспортер. У исти час ме је засула митраљеска ватра од стране
муповаца, али је војска отворила одмах ватру по редарима и мене
је престао да туче митраљез. Ја сам се одмах извукао на договорен
положај код болнице, гдје ме чекала моја војска распоређена око
тенка да га штити. Међутим, ствари се од тог моменат не крећу
својим током. И тенк и транспортер су требали да се крећу у од-
ређеном правцу, а они то нису. [...] Мислим да смо чекали нешто
око 45 минута. Онда смо кренули заједно са тенком на Видушевац.
Кад сам стигао на договорено мјесто, распоредио сам војску да
штити тенк и он је почео да дејствује. Испалио је отприлике десетак
мина. Рекао сам му да гађа цркву и школу. Школу је дигао из једног
хица, а у цркву је тукао неколико пута и била је погођена, али не и
срушена. Тукао је добро по цјелом Видушевцу. Ту смо били око сат
времена. Затим је добио наређење да обустави ватру и да се врати
на мост. Ту нам је војска окренула леђа и чини ми се окренула се
против нас. Одатле сам добио наређење да се вратим у штаб. Из
штаба сам ишао да ударим на станицу МУП-а са леђа. Требало је
да прођем поред парка недалеко од војске. Из католичке цркве су
ме тукли са снајперима. Хтео сам је срушити, али је моју намјеру
војска спречила и рекла да то не смијем да радим. [...] Почео сам са
чишћењем кућа и убрзо након тога ријешио се снајпера. Све вријеме
ми је војска стварала проблеме.“2
Драган Васиљковић је 28. јула објавио да је остварена победа и
да више нема рата: „Од данас на Банији више нема јачих усташких
Коста Николић
у Двору, пуцао у просторије штаба називајући чланове штаба уста- | 97
шама, те да ће нас све побити. Том приликом састанку командира са
командантима батаљона присуствовали су и припадници специјалне
јединице капетана Драгана из Книна Комазец, Поповић и остали. Дана
27. 7. 1991. у пријеподневним сатима у просторије штаба у Двору
упао је заменик командира диверзантског вода Кнежевић, са још
четворицом наоружаних, у канцеларију начелника штаба. Уперили
[су] аутоматске пушке у њега и присутног члана штаба Ивановић
Милоша, тражећи да се одмах њима предају затвореници који су у
затвору у станици милиције Двора, ради спровођења у Книн. Након
што сам издао наредбу командиру станице милиције као што су тра-
жили, поново су након краћег времена са упереним пушкама ушли
у штаб, те претећи и тражили да комплетан штаб поднесе оставку у
току дана. [...] Дана 28. 7. 1991. у вечерњим сатима добио сам инфор-
мацију да је дошло до неконтролисаног и нечасног дјела од стране
припадника диверзантског вода који су истога дана лишили живота
болеснике (жене) у Дому здравља у Двору. [...] У ситуацији отказивања
послушности и стварања анархичног стања сијањем страха и опште
несигурности, нисам више у могућности обављати те дужности, те
молим [Извршно веће СО Двор на Уни] да наведене разлоге уважите,
с тим што ћу навести још два важна сегмента своје одлуке.“1
О борбама у Струги Банској и Глини извештавао је Арнот ван
Линден из британске телевизијске компаније „British Sky Broadcasting“.2
О томе је пред Трибуналом (његово збирно сведочење из исказа
датих више пута сачињено је маја 2013) говорио следећим речима:
„Сазнали смо да су у току ноћи српске снаге из Двора у возилима
дошле у Стругу и отвориле безобзирну ватру. Тамо је била једна
јединица ЈНА која нас је обавестила да су Хрвате у Струги претходне
ноћи напали Срби из Двора. Војска је тврдила да су ту распоређени
да би зауставили сукобе између хрватских и српских снага које нису
Коста Николић
капетаном Драганом. Свађа се завршила тако што је Мартић наредио | 99
капетану Драгану да пусти те људе. Капетан Драган је био бесан, али
није имао избора и пустио је те људе. Чинило се да је Мартић имао
контролу, а капетан Драган је касније, у Книну, преда мном описао себе
као неког ко није независтан већ је под командом Милана Мартића.“1
Током 31. јула одржана је конференција за штампу у просторијама
полиције у Книну. Милан Мартић је рекао да је одређен рок од 20
сати да се хрватске снаге повуку са „нашег простора“, а да преговори
могу да се воде само око границе између САО Крајине и Републике
Хрватске. Васиљковић је говорио дуго и опширно; изјавио је да је
изведена операција „Жаока“ као продужетак операције „Оса“ која
је требало да буде изведена тек за две недеље, „међутим, почели смо
оног дана након тога што су нас они напали први. И одмах кад смо
успјели да одбијемо тај напад, ми смо прешли у контраофанзиву и
схватили смо да би требали да очистимо Глину у том тренутку. Грујица
Борић, мени је стварно жао да га зовем пуковником. Прво и прво
да разјаснимо, ово што будем излагао сада нити сме да се повезује
са ЈНА, нити ишта има са ЈНА осим што се неком игром случаја тај
човек затекао тамо. Ја сам поразговарао и са већим бројем официра
послије ове акције. Један од официра ми је рекао: – Капетане, што
нисте оног тренутка наредили да се пуца на њега, ми би га убили.
Ја сам сигуран да и ако то буде демантовао, да ћу моћи да доведем
тог његовог официра да вам то каже и он ће то рећи.“2
Васиљковић је затим детаљно описао акцију у Глини, уз низ оп-
тужби на рачун пуковника Борића. Описао је и акције у селу Јукинац
(североисточно предграђе Глине) где су погинула два припадника
ЈНА која су бранила тенк, а пуковник Грујић није дао дозволу за от-
варање ватре: „Вјерујте да свака кућа, свака до једне била је утврђена.
Ту није било цивила. Или они који су били у цивили обучени имали
су оружје. Ту није било убијених жена, нити деце и то вам потврђује
да је то било утврђење а не неко село које смо ми срушили. Јесте,
срушили смо доста тих зграда, али зато што су то била утврђења. То
су једине жртве које смо ми имали на том терену. Та два момка који
су бранили тенк, и зато сам ја толико огорчен и зато сам ја толико
1 Исто.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00189. Распис Милана Бабића од 2. августa 1991.
године.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П01247.
4 Трибунал: Милошевић, доказ П352.62.
5 Највећи отпор структурама државне безбедности пружан је у Бенковцу. На
састанку Извршног одбора СДС за Бенковац који је 8. новембра организовао
Коста Николић
Убрзо је дошло до сукоба између Бабића и Васиљковића који је | 101
опозван из Крајине, а разлози за то нису најјаснији. Милан Мартић
је 13. августа у Книну изјавио да је „неспоразуму Бабић – капетан
Драган“ дат непотребан публицитет јер је он „баналне природе“.
Рекао је и да је „капетан Драган“ врхунски стручњак, „професио-
нални војник од главе до пете“. Занимљиво је да је Мартић одлучио
да новинарима открије „прави“ идентитет „капетана Драгана“ – он
је „именом и презименом Данијел Снеден“.1
Бабић је на седници Владе САО Крајине одржаној 20. августа
рекао како се „на нашем терену појављују и одређени инструктори
као капетан Драган“, који је њему потпуно непознат. Он је постао
командант јединица Крајине тако да се „претворио готово у митску
личност, а користи листове информисања у Србији да би га нападао“.
Мартић је додао да „капетан Драган“ никад није именован за коман-
даната територијалне одбране: „Има људи који су више направили
за ово подручје него он и могу рећи да он овамо више неће доћи.“2
Васиљковић је Трибуналу о томе изјавио следеће: „Дана 4.
августа Јовица Станишић ме позвао да дођем у Београд. У ствари
сам мислио да треба да ми уруче орден, а заправо су ме разрешили
дужности. Рекао ми је да поступа по наређењима шефа, мислећи на
председника Милошевића. Сервирали су ми причу о стварању нове
српске војске, или о обучавању добровољаца у Србији, али мислим
да је то био само мамац не би ли ме уклонили с пута. Милошевић
је из анкета о популарности открио да сам популарнији од њега,
и није му било драго. Одвели су ме у Бор, и сместили у једну од
Титових старих вила, док не одлуче шта ће са мном. Док се ово
дешавало, Милан Бабић је у медијима говорио да сам плаћеник и
да ме плаћају за оно што радим, као и да сам завршио свој посао у
•••
Сукоби су постали све интензивнији: 27. јула, у раним јутарњим
часовима, сукобили су се српски територијалци и хрватска полиција
у Ердуту и широј околини, па је потпуковник Броћета одмах наредио
покрет своје јединице како би се извршило раздвајање сукобљених
страна: „Са целокупним саставом извршити кратке безбедносне при-
преме, спречити сваки покушај насилничког понашања према стано-
вништву, спречити сваки покушај дезертерства, издаје и саботаже.“3
Коста Николић
Истога дана јединице Новосадског корпуса водиле су борбу | 103
са хрватским снагама око моста „25. мај“ између Бачке Паланке и
Илока. У том сукобу учествовала је и југословенска авијација пошто
је била нападнута из пешадијског наоружања, како је саопштила
команда Ратног ваздухопловства.1 За ескалацију сукоба Политика
је окривила хрватске снаге – у питању је био „разрађени сценарио“
хрватских власти да, са једне стране, у међунационалне сукобе што
више увуку ЈНА а потом је оптуже да она напада Хрватску а, са друге
стране, да ратним пожаром захвате оне делове Србије који чине
погранично подручје према Хрватској.2
У Бриселу је 29. јула одржан састанак Савета министара Европске
заједнице на коме су били Анте Марковић, Будимир Лончар, Васил
Тупурковски и Богић Богићевић. Марковић је имао и посебан
разговор са Жаком Делором, а Лончар са министрима иностраних
послова Немачке, Велике Британије и Француске. Тупурковски се
састао и са шефом италијанске дипломатије. Тема је била иста у свим
разговорима: актуелна ситуација у Југославији и модалитети даљег
ангажовања Европске заједнице у југословенској кризи.
На пленарном састанку Ханс ван ден Брук је рекао да је Заједница
„дубоко узнемирена“ због даљег распламсавања сукоба у Југославији
и настављања крвопролића и да треба „ставити тачку“ на насиље.
Анте Марковић је фокусирао три кључна питања за даљу будућност
Југославије, у чији је опстанак још увек веровао: прекид ватре,
функционисање правног, економског и политичког система за време
трајања мораторијума и почетак „истинског дијалога о будућем ус-
тројству југословенске заједнице: „Ниједан од тих важних елемената
за сада се не остварује. Ни Брионска декларација се не остварује на
задовољавајући начин јер су до шест елемената наведених у Анексу
Коста Николић
Дан после састанка у Бриселу, на Охриду је одржана нова | 105
проширена седница Председништва СФРЈ, али на њу није дошао
хрватски председник (осим Туђмана, на седници су били сви учесни-
ци као и на првом састанку на Охриду). Формирана је „Радна група
(државна комисија) за вршење контроле и праћење извршавања
споразума о прекиду ватре“. За њеног председника прегласавањем
је изабран Бранко Костић, па је Стјепан Месић напустио седницу,
уз образложење да комисијом не може да председава човек који је
посетио терористе у Борову Селу.1 Онда је Костић изјавио како је
Хрватска блокирала рад Председништва СФРЈ, а да су терористи били
они који су „до јуче мирне и вриједне грађане, односно мјештане,
не само Боровог Села него и других подручја насељених српским
живљем у Хрватској, примјеном државног терора довели у позицију
да са пушком у руци бране своја вјековна огњишта“.2
Председништво је прихватило информацију Будимира Лончара
о резултатима разговора југословенске делегације на министарском
састанку Европске заједнице. Прихваћен је и предлог да министар-
ска ’Тројка’ Заједнице посети Југославију 3. августа (у суботу) и са
функционерима федерације разговара о спровођењу Брионског
споразума и „другим актуелним питањима југословенске кризе“.3
Седница је ипак настављена 31. јула, без републичких председника,
уз учешће савезног премијера и Јосипа Манолића и Фрање Грегурића,
председника и потпредседника хрватске владе. Председништво
је утврдило предлог одлуке о прекиду ватре у Хрватској о којем
Коста Николић
група.1 Пошто није прихватио ниједан захтев опозиције, ДС и СПО | 107
су 23. јула најавили делимично напуштање српског парламента – у
његовом раду ће учествовати само када се буде расправљало о
државним и националним интересима. Намера је образложена
оценом да у доношењу најважнијих одлука за будућност Србије
превладавају партијска пристрасност и нестручност, а не „снага
аргумената“. Драгољуб Мићуновић: „Устав и Пословник постали
су непотребан формализам, а свако другачије мишљење представља
се као опструкција. Због свега тога, Србији је неопходна нова влада
патриотског јединства коју би саставио човек од угледа и поверења
у српском народу.“2
Промене су извршене у министарствима спољних послова
(Владислав Јовановић), одбране (генерал-потпуковник Томислав
Симовић), информисања (Ратомир Вицо), просвете (Данило Ж.
Марковић), рада и социјалне политике (Бранка Јешић), екологије
(Павле Тодоровић) и спорта и омладине (Драган Кићановић).
Будимир Кошутић је изабран за потпредседника владе. Премијер
Зеленовић је на крају експозеа предвидео и своју политичку будућ-
ност: „Правити владу вероватно се не може два пута у животу.“3
Најзначајнија промена тицала се постављања генерала Симовића
на чело Министарства одбране. Он је пре тога био командант 3.
армијске области ЈНА (Македонија).4 У Владу Србије постављен
Коста Николић
смо позив да се читав народ организира у одреде самозаштите. | 109
Република Србија води освајачки рат против Републике Хрватске
преко својих експонената у Хрватској. Ми морамо наставити при-
преме за опћи рат, ако га не можемо избјећи.“1
Сабор је одлучио да се замрзну сви односи са Србијом док њена
службена политика „потиче и нескривено помаже терористе“. У
саборским закључцима речено је и следеће: „Комунистичка власт
Републике Србије води према Хрватској агресивну и експанзионис-
тичку политику, потичући и нескривено помажући терористе и њихове
помагаче у Хрватској ради освајања територије Републике Хрватске“.2
Оцењено је и да се агресија на Хрватску огледа у „угрожавању њеног
суверенитета, самосталности, територијалне цјеловитости, убијањем
њезиних грађана, разарањем господарских и културних добара и у
другим, цивилизираном свијету непојмљивим злоделима“.3
Хрватски председник је подршку затражио од опозиционих
првака. Хитно је формирана коалиција са либералима, социјал-
демократама и бившим комунистима, па је 4. августа формирана
влада „демократског јединства“. Нови премијер био је Фрањо
Грегурић, а извршене су промене у Министарству одбране (Лука
Бебић), Министарству спољних послова (Звонимир Шепаревић),
Министарству унутрашњих послова (Иван Векић) и Министарству
информисања (Дражен Будиша).
Здравко Томац пише да је најважнији задатак нове владе био
да пронађе ванинституционално решење за формирање хрватске
војске пошто је на снази био Брионски мораторијум. Војска се због
тога стварала у оквиру МУП-а: „Дакле, од почетка нисмо сумњали
да ћемо 7. листопада, без обзира на притиске, почети остваривати
одлуку о самосталности и суверености Хрватске донијету 25. липња.
Зато је требало много тога учинити у организацији Хрватске као
суверене и самосталне државе. [...] Рат никада није у Хрватској
проглашен и објављен, нити смо га смјели прогласити и објавити.
Ратовали смо против савезне државе чије смо законе формално
морали проводити тако да смо морали проналазити начине како
их не проводити и поступно рушити.“4
1 Исто.
2 Наведено према: Борба, 5. август 1991, 5.
3 Исто.
4 Z. Tomac, Iza zatvorenih vrata, 83–84.
Коста Николић
и путем телефона. Због такве ситуације и угрожености рејона којег | 111
су обезбеђивале јединице ЈНА, командант 12. корпуса је у 05.45
часова наредио покрет јединицама 51. моторизоване бригаде ради
раздвајања сукобљених страна. Командант бригаде је приликом
проласка преко моста на реци Дунав и у току покрета јединица
преко гласноговорника упозорио сукобљене стране и целокупно
становништво да јединице ЈНА прелазе мост и да се не отвара ватра.
Тенковска чета 2. моторизованог батаљона је по преласку моста
усмерила своје кретање ка Ердуту, одакле је по њој отворена снажна
ватра из правца центра МУП-а. Због жестоке ватре у правцу ове
јединице, иста је била приморана да отвори ватру и спречи дејство
ЗНГ по јединици. Тенковска чета 1. моторизованог батаљона је у
09.30 часова ушла у Даљ и по уласку у насеље командант јединице
је упутио позив сукобљеним странама да оставе ватрена дејства и да
се настали спор реши мирним путем. На тај позив одазвале су се обе
стране, сем снага које су биле у станици МУП-а. Пошто је из станице
МУП-а настављено дејство, не само по супротној страни већ и по
[ЈНА], постављен је ултиматум тим снагама да што пре обуставе
ватру или ће бити употребљено тенковско наоружање и уништење
истих. И поред постављеног ултиматума и више пута поновљеног
упозорења, снаге из станице МУП наставиле су са отварањем ватре
по јединицама 1. мб, због чега је иста била принуђена да отвори ватру
по станици МУП-а, па су на исту испаљене три гранате из тенковског
топа, након чега су обустављена дејства између сукобљених страна.
Након тога припадници снага МУП и ЗНГ су се, под заштитом
наше јединице, извукли према селу Аљмаш, а један број заједно са
избеглицама евакуисан је за Осијек, такође под заштитом јединице
ЈНА. У станици МУП-а нађена су три мртва, у дворишту зграде
још три и на улици шест мртвих. [...] Наредних дана повремено су
искрсавали инциденти између српског и хрватског становништва
тако да су наше јединице (претежно војне полиције) улазиле у
насеље Даљ, пре свега ради спречавања реваншизма према хрват-
ском становништву. Део оружаних формација Републике Хрватске
скоро сваке ноћи су из правца села Сарваш отварале пешадијску и
минобацачку ватру на јединице стациониране у рејону села Бијело
Брдо, а ми смо одговарали адекватном ватром.“1
Коста Николић
ујутру. Будимир Лончар је пре почетка седнице доставио опширан | 113
елаборат са предлогом ставова за разговор са „Тројком“ министара
иностраних послова Европске заједнице. Приложио је и превод
нацрта Меморандума о сагласности о проширењу мандата Мисије
посматрача ЕЗ на Хрватску, уз напомену да „Дванаесторица“ ин-
систирају да тај меморандум буде потписан у недељу 4. августа
приликом доласка „Тројке“ у Београд: „Стављено нам је до знања
да уколико Меморандум не би био потписан, ’Тројка’ не види свр-
ху свог доласка у Југославију. Предлаже се да Меморандум у име
Заједнице потпише председавајући Савета министара, а са наше
стране председник Председништва СФРЈ и представници Србије
и Хрватске. Меморандум би ступио на снагу када одлука о прекиду
ватре међу југословенским странама буде дефинитивно потврђена
и када почне њена примена.“1
У овом документу је речено да је за Европску заједницу прекид
ватре апсолутни приоритет јер „размјере крвопролића у земљи, које
у сувременом европском контексту већ постају запрепашћујуће“.
Посебно је наглашено да опасност од даљег ширења сукоба и
дестабилизације европских процеса (укључујући и односе у самој
Заједници) „наводе ’Дванаесторицу’ да сав свој политички утјецај
и ауторитет ставе у службу успостављања мира“.2
Европски посредници очекивали су да Председништво
Југославије подржи предлог федералне владе од 22. јула о нормалном
функционисању институција система у периоду мораторијума, што
је био кључни услов за почетак политичког дијалога. Истовремено,
Заједница остаје при свом основном ставу да народи Југославије
једини могу одлучити о својој будућности, али то не значи и да се
неће заузети став према појединим опцијама превазилажења кризе.
Заједница је размишљала о моделу „помирења тежњи“ република за
већом аутономијом са „евидентним интересом“ за очување једног це-
ловитог институционалног оквира југословенске заједнице: „Долазак
’Тројке’ у Југославију свједочи да је у овој фази Заједница отклонила
дилему: да ли се повући пред сувише сложеним проблемом или још
дубљим експонирањем покушати угасити ’пожар’. Опредјељење за
1 Исто.
2 Трибунал: Нацрт записника са 131. седнице Председништва СФРЈ.
3 Исто.
Коста Николић
је да делегација Председништва (Месић, Б. Костић, Дрновшек и | 115
Тупурковски) разговор обави у недељу 4. августа, с тим да на заје-
дничком ручку после разговора буду сви чланови Председништва.1
Стјепан Месић се 3. августа обратио Сабору Хрватске и затражио
да се не прихвати рад Комисије, јер није прихваћен његов захтев да
се „именује агресор – а то је Србија“ и није прихваћен предлог да се
ЈНА одмах повуче у касарне и да из њих може излазити само на захтев
органа Републике Хрватске. Поновио је свој став да Б. Костић не
може да буде на челу Комисије због познате посете Борову Селу и
његове изјаве да у Хрватској постоји државни терор.2 Месић је тра-
жио да се у рад Комисије укључе официри за везу МУП-а Хрватске,
као и да посматраче ЕЗ-а може да ангажује и Хрватска.3
Министарска „Тројка“ Европске заједнице (Ван ден Брук, Пос,
Пинеиро) у Београду је боравила 3. и 4. августа. То је иначе била
пета посета дипломата Европске заједнице и осми сусрет на високом
политичком нивоу између Југославије и Заједнице од почетка априла
1991. године. Првог дана посете разговарали су са Милошевићем пуних
пет сати (разговор је завршен у суботу после поноћи), али је српски
председник одбио да настави разговоре са њима и у недељу. Европски
посредници разговарали су са генералом Кадијевићем; он је само
кратко изјавио да ће Армија извршити свако наређење Председништва
СФРЈ. Уследили су сусрети са Месићем и Туђманом, па са Марковићем
и Лончаром, а на крају са Б. Костићем и Киром Глигоровим. Када је
постало јасно да се Милошевић неће појавити на наставку разговора,
Јовић, Ј. Костић и Бајрамовић одбили су да присуствују заједничкој
седници Председништва Југославије и европских посредника.4
На овом састанку одржаном 4. августа (седница је почела у 13
сати), Ханс ван ден Брук је рекао да су сви разговори вођени како
би се постигао мир: „Ради се о трагедији ваше државе, о настављању
насиља, о удаљавању мира. Учинићемо немогуће да премостимо
разлике у име мира. Ово је наша четврта посета у два месеца, наш
циљ је непромењен. До сада нема споразума. Ако нема политичког
договора највиших власти, шта онда очекујемо? Ако одговорни
нису спремни на мир, шта онда очекивати? Ми смо ваши партнери
1 Исто.
2 Борба, 5. август 1991, 2.
3 D. Marijan, Slom Titove armije, 274.
4 Борбa, 5. август 1991, 3.
Коста Николић
Борисав Јовић је оценио да су у питању „срамне игре“ против | 117
Србије како би се прикрило стварно стање у Хрватској, „да се сакрију
и заштите кривци за прогон српског народа и за грађански рат који
је тиме изазван“. Рекао је и да „Загреб води геноцидну политику“.1
Бранко Костић је изјавио да Европска заједница не разуме суштину
проблема у Хрватској – није се радило у сукобу Срба и Хрвата, већ о
сукобу хрватских власти и њених наоружаних формација и српског
народа који тамо живи: „Крајње је време да врховништво постави себи
питање – који је разлог што је тај народ преко ноћи дигао устанак.“2
Главни проблем за Социјалистичку партију Србије био је захтев
да се у Југославију упути посматрачка мисија Европске заједнице:
„Југославија је независна земља и присуство страних снага у овом
часу је неприхватљиво.“3 Александар Прља је писао о „ризичним
подвалама“ Европске заједнице која је желела да Србима у Хрватској
додели статус националне мањине, а да је истина на другој страни:
„Та једноставна истина јесте да и Срби имају своје неотуђиво право
на самоопредељење, ако се већ растура и то не њиховим залагањем
и вољом заједничка држава Југославија.“4
Колико је врх ЈНА био оптерећен идеолошким стереотипима
и теоријом завере која је смишљена у Европи и била уперена про-
тив Југославије и српског народа, најбоље показују размишљања
и анализе генерала Александра Васиљевића. У његовим тезама,
припремљеним 5. августа, за излагање на седници Генералштаба
Оружаних снага, изразито негативно је говорено о намерама пос-
матрачке мисије Европске заједнице: она је имала само један циљ
– обавештајно деловање против ЈНА и њено разбијање како би се
што лакше разбила и Југославија. Посебно опасност претила је од
Немачке, Аустрије, Холандије и Велике Британије. Ништа мања
опасност за опстанак Југославије није претила ни од половине ње-
ног Председништва и федералне владе: „Такво њихово понашање
Коста Николић
којим се оспорава легитимитет Комисије. Договорено је да се 5. | 119
августа остваре контакти са владом у Загребу и представницама
побуњених Срба „који имају утицај у народу и могу дати гаранције
за прекид ватре и поштовање договора“.1
У Загреб су дошли Васил Тупурковски, Богић Богићевић и Ирфан
Ајановић, потпредседник још увек постојеће Скупштине Југославије.
Разговарали су са председником Туђманом, председником Кризног
штаба Јосипом Манолићем, председником Сабора Жарком Домљаном
и Хрвојем Шаринићем. Хрватски руководиоци прихватили су прекид
ватре, признали су легитимитет Комисије, „али и даље, у складу са
закључком Сабора, оспоравају њеног председника. У руководству
Хрватске прихваћен је и став да се прекид ватре може прогласити тек
онда када Комисија, односно Председништво СФРЈ, добије гаранције
да су сви субјекти са којима је разговарано с тиме сагласни“.2
Председник Хрватске је на конференцији за штампу изјавио
да хрватске оружане снаге нису довољно јаке да се одупру ЈНА и
Србији („немамо тешког наоружања, авијацију и тенкове“) и да због
тога није желео да објави отворени рат: „Наше је опће демократско
оприједељење да устрајемо на захтевима за мирно решење али смо
стално, а и данас то чинимо, јачали своје одбрамбене снаге и свима
треба бити јасно да се нећемо крзмати.3 Ако буде потребно, поз-
ваћемо и читав хрватски народ да се бори, макар и голорук, уколико
би дошло до опће агресије на Хрватску.“4
У Книн су отишли Бранко Костић, Владо Камбовски, савезни
министар за правосуђе, адмирал Бровет и Слободан Шаренац,
помоћник савезног секретара за унутрашње послове. Вођени су
четворочасовни разговори са руководством Крајине.
Српски лидери прихватили су одлуке Председништва у свим та-
чкама, укључујући и облике контроле њиховог извршавања. Поставили
су, међутим, и неколико услова: „Први се односи на смањење редовног
састава МУП-а и његово враћање на стање од пре 30. јуна 1990. и то у
свим општинама у којима је више од осам одсто српског становништва.
Уз то је затражено и обезбеђивање пропорционалног националног
Коста Николић
Председништво Југославије састало се у комплетном саставу | 121
6. августа и усвојило овај извештај, као и одлуку о проглашењу
„апсолутне и безусловне обуставе ватре“ на територији Хрватске.
Одлука је требало да ступи на снагу 7. августа у 6 сати ујутру. Све
стране у сукобу обавезане су на пуну сарадњу са заједничким телима
која ће контролисати и вршити надзор прекида ватре.1
Европска заједница није одустајала од мировног решења за
југословенску кризу. У Хагу је 6. августа одржана ванредна седница
Савета министара на којој је усвојена нова декларација о Југославији.
Заједница је „строго осудила“ прибегавање сили и покушаје било
које од република да другим републикама силом наметне решења.
Заједница и њене државе чланице „изражавају велики интерес“
да се пронађе мирољубиво решење проблема не само због саме
Југославије већ и због Европе у целини. Тражено је „хитно отва-
рање“ преговора о будућности Југославије, а ако буде неопходно,
министри ће сами организовати такву конференцију. Саопштена
су у два темељна принципа на којима би почивали политички пре-
говори: 1) унутрашње и спољне границе Југославије не могу се
мењати силом; 2) гарантовање права свим националним мањинама
у свим републикама. Одустало се од увођења економских санкција,
али је та идеја остала као могућност – у Декларацији је записано да
ће се размотрити какве би се економске и финансијске мере могле
применити према оним странама које одбијају прекид ватре, као
и на који би се начин могла унапредити економска и финансијска
сарадња са оним странама које желе да сарађују у том правцу.2
Одлуке Председништва СФРЈ поново су улиле наду да ће се
зауставити авет грађанског рата. Али, та нада је била већа у иностран-
ству него у самој Југославији. И даље је најспорније питање било шта
прво треба урадити – извршити демобилизацију резервног састава
хрватских оружаних снага па повући јединице ЈНА у касарне, или
обрнуто. Милан Бабић и команда Книнског корпуса наредили су
7. августа да се одлука Председништва о прекиду ватре поштује у
потпуности „осим у случају директног напада на наше јединице“.3
Коста Николић
Вас информисали да је у Крајини заклана једна жена. Да ли можете | 123
тако нешто да замислите крајем 20. века?“ Рекао је и да Срби нису
одговорни ни за један једини напад и да су увек деловали у самоод-
брани и ништа више: „Узгред буди речено, током наше историје,
српски народ никада није водио агресивни рат. Увек смо се бранили
и у томе смо били веома успешни. Увек смо побеђивали. Мислим да
нико не може поразити људе који бране своје домове.“ Рекао је и
да не контролише војне формације Срба у Хрватској: „Помажемо
их у виду хране, санитетског материјала, лекова, новца и слично.
Ми чинимо доста за њих, али они бране своје домове и нико није
организовао групе на овим подручјима.“1
Милошевић је још једном поновио да се не противи независ-
ности Хрватске, али она није била могућа у постојећим границама:
„Међутим, уколико желе да напусте Југославију, они не могу са
собом повести део српског народа. То право на самоопредељење
такође припада српском народу. Мислим да је то веома логично.
Ми живимо у овој земљи. Сви народи у Југославији имају подјед-
нако право на самоопредељење. Српски народ не жели да напусти
Југославију. Он жели да остане у Југославији, да живи заједно са
свим народима који желе да живе у Југославији са Србима. И то је
све. [...] Србија нема територијалних претензија. Она жели да одржи
интегритет Југославије и да задржи на окупу све народе који желе
да живе заједно са нама на равноправној основи у садашњој држа-
ви.“ На питање да ли право на самоопредељење имају и Албанци,
Милошевић је одговорио да су они национална мањина и да не
постоје никакве међународне обавезе које би утврђивале право
националних мањина да успоставе своју сопствену државу: „Шта би
се, на пример, десило када би у Тексасу Мексиканци на мексичкој
граници покушали да однесу део Тексаса и да га припоје Мексику?
Да ли би им се дозволило да то учине. На крају је изјавио како није
Србија отворила проблем граница већ Словенија и Хрватска: „Ми
нисмо били ти који су покренули питање граница. Питање граница
су покренули сецесионисти. Да то нису урадили, нико о томе не би
рекао ни реч. Нико не би доводио ове границе у питање. Уколико
желите да промените границе, да створите независну државу, да се
одвојите, онда аутоматски стварате проблем.“2
BBC и редом ове телевизијске мреже по свету. Набројао ми је једно дваес. Одмах су
им откупили, каже, много ћемо пара да зарадимо на Вама. Знате, каже, господине
председниче, Ви сте сада најважнија медијска личност на свету, јер сте Ви читаву
Европску заједницу довели до очајања. Онда сам ја објаснио све. [...] Рекао сам да
публика у свету није свесна да смо ми овде суочени са фашизмом. – Јел све било на
енглеском? – На енглеском, све. – Аха, одлично. – Ма знаш шта је, мој енглески је
доста солидан за нормалну комуникацију. Међутим, ја никад нисам живео напољу,
према томе ја не говорим енглески бриљантно да могу да говорим ко на српском,
али мислим да сам му био довољно јасан“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ
Д01081. Транскрипт телефонског разговора).
1 Трибунал: Милошевић, доказ П540.4 и Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б.
2 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 370. – Делегација Удружења Срба из Хрватске
у Београду обишла је у периоду од 22. до 29. јула већину места у Крајини и
разговарала о начину помоћи за српски народ. После разговора са Мартићем,
њихов утисак је био да је „Мартићев штаб заузео одлучан став против свих покушаја
уношења нејединства у војну организацију САО Крајине и у томе успева. Њихов
став је: ни кокарда (четници) ни звезда (партизани) – већ јединствена српска
Коста Николић
Милошевић је 8. августа покренуо акцију за реализацију своје | 125
идеје о „скраћеној Југославији“, односно о стварању „југословенске
коалиције“, како се изразио. Тог дана упутио је писма руководствима
Црне Горе и Босне и Херцеговине са предлогом да се у Београду
одржи састанак председника Република и председника републичких
скупштина. Предлог је једини прихватио Момир Булатовић; у Босни
и Херцеговини Милошевића су подржали српски чланови највише
републичке власти (Момчило Крајишник, председник скупштине
и Миодраг Симовић, потпредседник владе). Алија Изетбеговић је
одговорио да на разговор треба позвати и представнике осталих
југословенских република: „Вјерујем да би такав састанак био бољи
пут тражења излаза из кризе у којој се налазимо.“1
Ова идеја била је покушај да се оствари оно што није било
могуће на последњем конгресу СКЈ, а Милошевићеви критичари
примећивали су да је он коначно отворено кренуо у реализацију идеје
„сви Срби у једној држави“, заједно са Муслиманима, али и српским
областима Хрватске. Иако се службено Сарајево дистанцирало од
овог састанка, у Београду се остало на становишту да у нову заједницу
треба да уђе и Босна и Херцеговина. Изостављање Македоније из
преговора јасно је наговестило каква држава је у питању.2
Састанак је одржан 12. августа у Београду; Милошевић,
Булатовић, Александар Бакочевић, Момчило Крајишник и Ристо
Вукчевић усвојили су документ под називом „Иницијатива за мирно
и демократско решење југословенске кризе и доношење новог устава
Југославије“. У службеном саопштењу са састанка речено је да у Босни
и Херцеговини, Србији и Црној Гори нису донесене ни прокламоване
народна војска САО Крајине без било каквих идеолошких симбола“ (Трибунал:
Мартић, доказ 00537. Извештај од 8. августа 1991). Бабић је 8. августа поставио
Мартића за заменика команданта Оружаних снага Крајине (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ Д00104).
1 Наведено према: Борба, 10–11. август 1991, 3.
2 Славко Ћурувија је пренео утиске појединих опозиционих политичара који
су били у прилици да разговарају са Милошевићем: „Неки српски опозициони
прваци, који су се недавно са Милошевићем натезали око реконструкције српске
владе, у поверљивим разговорима тврде да се српски председник у интимним
круговима понаша као победник, као неко ко је добио рат. Фасциниран је, кажу,
Туђмановим војничким поразима, чињеницом да хрватска власт не контролише
’српске територије у Хрватској’ и све слабијом позицијом самог Туђмана у
Хрватској. И то толико фасциниран да му се опет чини да може диктирати услове
рата и мира“ („Србија у Yu амбалажи“, Борба, 12. август 1991, 9).
Коста Николић
Одмах је дошло до хрватског напада на Окучане. Заштићени | 127
сведок Трибунала: „Дана 14. или 15. августа хрватска полиција је
са транспортером и великим бројем возила упала у Окучане. Путем
мегафона од грађана су тражили да предају оружје, позивали их на
лојалност хрватској држави и власти, а колико се сјећам чак је дошло и
до пуцњаве негдје код куће Николе Матијевића који је у том моменту
непокретан лежао у кревету. Та провокација и демонстрација силе
изазвала је реакцију на српској страни, а Срби су гађали транспортер
са ракетним бацачем, али је граната промашила циљ и погодила српску
кућу. Како је била алармирана ТО, након њеног појављивања они су се
повукли. Након тога је из Пете армијске области из Загреба у Окучане
хеликоптером долетео генерал Андрија Рашета. Кад је прелетао из
правца Нове Градишке према Окучанима и рејону села Богићевци,
пуцано је на његов хеликоптер. У том селу су били припадници ЗНГ
и осталих паравојних снага Хрватске. Добро се сјећам да је хрватска
страна тога дана објавила да су Срби пуцали на Рашетин хеликоптер,
што је била лаж јер је и сам генерал видио ко је пуцао. Послије ових
догађаја долази до офанзиве ТО Окучани и дијела јединица Бањалучког
корпуса, па се хрватске снаге повлаче из села Медара, а Хрвати су чак
у то вријеме напустили и Нову Градишку јер им је у одбрани дошло
до распада, па су кренули ка Славонском Броду.“1
Нова седница Председништва СФРЈ, у проширеном саставу,
одржана је 13. августа. Одсутан је био Јанез Дрновшек због смртног
случаја у породици. Седници су присуствовали премијер Марковић
и адмирал Бровет. Председништво је позитивно оценило дотадашње
активности у спровођењу одлуке о проглашењу „апсолутне и безу-
словне обуставе ватре“ у Хрватској. Речено је и да је одлука „повољно
примљена и са великом надом за постизање мира“; број избеглица
се смањује, а извршена је прва размена заробљених лица. Закључено
је да што пре треба успоставити дијалог са Хрватском, али и да још
увек није дошло до правог раздвајања сукобљених страна, „као и да
су у јавности присутне многе информације и дезинформације које
још увек нису проверене“.2
Коста Николић
присуством у кризним жариштима, у сарадњи са републиком | 129
Хрватском и свим инволвираним странама, створи услове за по-
штовање прекида ватре“.1
Нову декларацију о Југославији Европска заједница је усвојила
20. августа. Све стране хитно су позване да у „доброј вери“ приступе
преговорима о будућности Југославије. Још једном је упозорено
да ти преговори треба да буду засновани на начелу да се ниједна
измена унутрашњих или међународних граница силом не може
прихватити и да свако решење мора да гарантује права мањина у
свим републикама.2
Проширена седница Председништва СФРЈ (са председницима
република, члановима савезне владе и појединим председницима
републичких влада) одржана је 20. и 21. августа у Београду. То је
био последњи састанак највиших државних функционера СФРЈ.
На седници је још једном наглашено да је предуслов за разре-
шење кризе „неодложни и безусловни“ прекид ватре у Хрватској.
Хрватски председник је изјавио да су на снази остале старе разлике,
да су представници Словеније, Хрватске, Босне и Македоније тра-
жили да се и формално прихвати тумачење Европске заједнице да
се југословенске границе (спољне и унутрашње) не могу мењати
силом, али да су се томе „енергично успротивили“ представници
Србије и Црне Горе: „У вези са ангажирањем Европске заједнице
пристали смо на мораториј од три мјесеца – да одустанемо од
даљних проведби уставне одлуке о осамостаљивању, да би се у том
року мораторија – од којег је већи дио прошао, да би се управо
расправила та питања, да ли је могућ неки савез или како на миран
начин спровјести раздруживање. Међутим, ми смо суочени, умјесто
са настојањима других да се у том раздобљу постигне споразум, ми
смо суочени са све агресивнијим ратом, који [је] инициран и вођен
из Србије и потпомаган са дјеловима југославенске армије против
Хрватске. Сматрамо да треба по сваку цјену у ово вријеме мораторија
рашчистити та питања, а буде ли се та агресија ширила као што се
Коста Николић
О Лончаревом излагању и догађајима у Совјетском Савезу није | 131
вођена апсолутно никаква дискусија.1
Анте Марковић је говорио веома дуго, прилично емотивно. Још
једном се заложио да се пронађе прихватљиво решење за функцио-
нисање државе у прелазном периоду, али и да се наставе политички
преговори о будућности Југославије: „Што се нас тиче, ми сматрамо
да је неопходно данас одговорити на низ овдје врло отворених пи-
тања, међу које свакако спада и то да ли у времену мораторија треба
да успоставимо одређене минимуме правног система, економског
система и унутар њега и институција које представљају тај систем.
Наша је оцјена да је стање сада такво да поред тога што је рат већ
врло присутан и што се гине сваки дан, да су прекинуте све основне
функције, да постоји правна анархија, да је постало уобичајено да
се врше узурпације туђе имовине, да се врши конфискација, да се
истовремено врши пљачка, да нема никакве сигурности за грађане,
да не функционише ни платни, ни монетарни систем, да је тржиште
испрекидано, испарцелирано и да не функционирају основни еле-
менти економског система.“2
Занимљиво је да су готово сви учесници у дискусији, осим видно
уздржаног Милана Кучана, били сагласни да треба пронаћи неко
решење како би се избегла економска и социјална катастрофа ши-
роких размера, без обзира на то да ли ће и у ком облику Југославија
постојати. Српски функционери још једном су указали на значај функ-
ционисања федералних институција, пре свега Скупштине и Владе;
Јовић је тражио директан одговор на питање да ли ће Југославија
постојати као држава или неће; Марковић је одговорио да је власт
у републикама и да од њиховог договора све зависи а да он сам нема
коме да поднесе оставку. Јуре Пеливан је тражио да се постигне
минимум сагласности за функционисање економског и монетарног
система земље. Слично је говорио и Милошевић – нико неће бити
„поштеђен од штете“, треба разговарати о главним социјалним пи-
тањима. Дуго је говорио о чисто економским детаљима; рекао је да
нису сви подједнако одговорни и да је Србија на време упозоравала
„шта ће да се деси“. На крају је ушао у полемику са Марковићем:
„А што се тиче последица и потеза, боље о томе да не говоримо. Само
1 Исто.
2 Исто.
Коста Николић
и Словенију из монетарног система. Закључено је да, у складу са | 133
„новим реалитетом“, о овим стварима треба да се договоре репу-
блички премијери.1
Одмах после седнице, Јовић и Бранко Костић су за Телевизију
Београд објашњавали шта значи принцип о (не)променљивости
унутрашњих граница и праву народа на самоопредељење. Костић
је рекао како се нада да ће све сукобљене стране схватити ситуацију
и прихватити примирје. Јовић је рекао да је у дискусији изричито
тражено да се унутрашње границе не могу мењати силом, већ само
на основу самоопредељења народа и да сви народи имају то право.
На питање да ли то значи да и српски народ у Хрватској на основу
тог права може да се отцепи до Хрватске, Јовић је прилично нејасно
одговорио да не само српски народ у Хрватској, „већ цео српски
народ има право на самоопредељење и да на основу тог права одлучи
у каквој ће држави и с ким живети“.2
Током 21. августа, Иван Векић, нови хрватски министар унутра-
шњих послова, доставио је Комисији Председништва Југославије за
Коста Николић
је да се у збеговима, на просторима Папука, Псуња и Билогоре већ | 135
налази око 10.000 грађана, углавном жена, деце и стараца, а српска
имовина систематски је уништавана.1
Председништво СФРЈ састало се поново 23. августа. У раду
су учествовали и Анте Марковић, Милан Кучан, Милан Рамљак,
потпредседник хрватске владе, Петар Грачанин, адмирал Бровет
и генерал Аџић. Седница је трајала пуних 11 сати – од 11.30 до
22.30 сати.
Бранко Костић је поднео извештај Комисије о надгледању
прекида ватре у Хрватској: он се није поштовао и сукоби све више
ескалирају; Председништво нема праве информације о непријатељст-
вима и употреби силе; не постоји ефикасна контрола ни гаранције
да ће се мир обезбедити а прекид ватре консолидовати. Одлучено је
да се испитају одређени официри ЈНА о нападу на Барању: да ли су
у томе учествовале и јединице ЈНА, како је то саопштио Марковић.2
Председништво је разговарало и о писму хрватског председ-
ника од 22. августа. Наводе из Туђмановог писма у потпуности су
прихватили Месић и Дрновшек, Богићевић и Тупурковски тражили
су да се испитају „све чињенице“ и то до 31. августа, а Б. Костић и
српски чланови одбили су све наводе из писма. На крају је СИВ
задужен да обезбеди финансирање ЈНА у прелазном периоду, као
и да спречи илегални увоз оружја у Југославију.3
Највеће борбе у августу вођене су око хрватског села Кијева, које
се месецима одупирало нападима српских локалних снага. Тада се
ЈНА први пут отворено сврстала уз једну страну – српску. Кијево се
налазило на магистралном путу Книн–Врлика–Сињ–Сплит, било је
окружено српским селима Полача, Цивљани и Цетина. Становници
Кијева дуго су пркосили властима у Книну, па су и они подигли
барикаде и тако изоловали Цивљане и Цетину. Онда су становни-
ци ових села од команде Книнског корпуса тражили оружје да се
сами обрачунају са Хрватима. Поново су оживела сећања на 1941.
када су усташе из Кијева убили више десетина цивила из Полаче.
У хрватским медијима Кијево је називано „хрватски Аламо“.4
Коста Николић
прихватити чак ни територијалну аутономију (нешто што нам се сада | 137
нуди). Територије које су под контролом полиције и територијалне
одбране САО Крајине заувек ће остати српске.“
Мартићево писмо и интервју критиковао је Бабић на седници
Владе Крајине од 20. августа: „Ми смо пристали на прекид ватре,
те којим поводом је министар за унутрашње послове упутио улти-
матум МУП-у Кијеву и којим поводом је изјавио да ће освојити
луку Задар?“ Мартић је одговорио да је ултиматум уследио након
неколико покушаја атентата на раднике милиције Крајине, „а и на
њега самог и његову пратњу“. Што се тиче изјаве за луку, „то је моја
несмотреност приликом изјава новинарима“.1
На овој седници полемисало се и око организације терито-
ријалне одбране. Претходно је Бабић 8. августа себе поставио за
команданта ТО (оружаних снага) Крајине а Мартића за заменика
команданта.2 Два дана касније (10. августа) формирао је оперативну
зону Територијалне одбране САО Крајине: Личко-далматинска зона
обухватала је општине Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи
Лапац и Кореницу; зона Кордун обухватала је општине Војнић,
Вргинмост и Слуњ; а зона Банија општине Двор на Уни, Глину,
Костајницу, Петрињу и Сисак.3
На седници Владе Бабић је рекао да се Мартић потписује као
командант Територијалне одбране и да се војни обвезници позивају
у јединице милиције: „По селима се води кампања о утврђивању
концепције неке нове одбране, те се људи збуњују јер кажу да
постоји Мартићева и Бабићева војска, а самим тим ослабља морал
људи.“ Мартић је изјавио како није тачно „да ми не прихватамо нови
систем територијалне одбране. Ми то прихватамо, али не треба да
ту раде други људи, него ми исти који смо то радили до сада, али
само у оквиру територијалне одбране. Што се тиче потписа, ја сам
се тако потписао зато јер је народ тако хтио“.4
Закључено је да се успостави јединствени систем Територијалне
одбране Крајине као Оружаних снага Крајине и дела јединственог
система Оружаних снага СФРЈ: „Прихвата се уредба предсједника
1 Исто.
2 Ратко Младић (Божановићи, Калиновик, 12. март 1942). Током рата рођени
су му брат и сестра, а отац Неђо погинуо је 1945. као партизан. Завршио је
трогодишњу средњу Индустријску школу у Земуну, занимање металоглодач.
Потом је завршио 18. класу Војне академију Копнене војске ЈНА од 1. септембра
1961. до 27. септембра 1965, са просечном оценом 9,20. У чланство СКЈ примљен
је 12. фебруара 1964. године. По завршетку академије распоређен је на дужност
командира аутоматичарског вода 89. пешадијског пука (из састава 42. пешадијске
дивизије) у 3. армијској области (Македонија). У службеној оцени речено је да се
„врло брзо снашао на тој дужности и за кратко време вод му је био међу најбољим
јединицама у пуку“. Јуна 1966. постављен је за командира извиђачког вода „где
је испољио све своје способности комплетног старешине. За наставу се редовно
припремао, у чему је врло педантан и савестан. Јединици је поклањао пуну пажњу
и био је упоран да јој се обезбеде сва потребна средства како би вод што боље
оспособио за извршење постављених задатака. Наређења је врло савесно извршавао,
врло је енергичан, самоиницијативан и изванредно сналажљив“. Од 1. априла 1967.
до 1. јула 1967. похађао је и обавештајни курс Извиђачке школе Генералштаба
ЈНА (II управа). Потом је завршио и Командно-штабну академију копнене војске
са просечном оценом 9,57. Углавном је службовао у Македонији (Куманово,
Скопље, Охрид, Штип). Завршио је и Командно-штабну школу оператике при
Центру високих војних школа ЈНА у Београду (1987). У чин пуковника унапређен
је 22. децембра 1988. године. У команду Книнског корпуса распоређен је 23. јуна
1991, а за начелника штаба корпуса постављен је 30 јула. Ванредно је унапређен у
чин генерал-мајора указом Председништва СФРЈ од 4. октобра 1991 (Трибунал:
Перишић, доказ П01901. Персонални лист Ратка Младића).
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00613. Извештај Команде 221.
моторизоване бригаде од 21. августа 1991. године.
Коста Николић
стране МУП-а који је услиједио 26. 7. 1991. јединице ЈНА и ангажоване | 139
снаге милиције жестоко су узвратиле минобацачком и топовском
паљбом. Гађана су сва главна упоришта МУП-а и ЗНГ, да би око 9.00
сати били потпомогнути авијацијом ЈНА. Послије артиљеријског
и авионског гађања услиједио је покрет пјешадије. Пјешадија је
вршила комплетан претрес терена. Негдје око 12.00 сати наши су
били у првим кућама Кијева. Послије жестоке борбе те детаљног
претреса, наше снаге су се у 17.30 сати спојиле са снагама у Цетини
и Цивљанима. У даљем току чишћени су Драгићи и Зукановићи.
Проблем је што МУП-овци држе 15 талаца у Зукановићима. Наши
су Кијеву заробили око 50 МУП-оваца, од којих је 30 код нас
а 20-ак код војске. Остали већи дио МУП-оваца и наоружаних ци-
вила повукао се у два правца. Већа група се повукла у Козјак а друга
пут Уништа. Наше јединице су око 18.30 сати избиле пред Врлику.
Најдужи отпор пружан је у рејону цркве Светог Миховила.“1
У овим борбама учествовала су два авиона типа Галеб Г4 и два
авиона типа Јастреб.2 Команда Југословенског ратног ваздухопловства
саопштила је 26. августа да је била приморана да дејствује у рејонима
Борово–Вуковар и Цивљани–Кијево: „Ватра је отварана искључиво
са циљем неутралисања и одбијања напада припадника Министарства
унутрашњих послова и Збора народне гарде. Сви авиони после ус-
пешних дејстава безбедно су се вратили на своје аеродроме.“3
У село Цивљане дошао је и Милан Бабић (у маскирној униформи)
и изјавио како је циљ српских снага стизање на границу Крајине, у срп-
ска села Бителић и Отишић. У Книн је 27. августа доведена већа група
заробљених хрватских полицајаца и „гардиста“. Хрватска се налазила
пред мобилизацијом; више чланова Државног већа и Владе захтевало је
активирање члана 110 Устава којим се председнику Републике давала
могућност да објави општу мобилизацију. Тражено је и да се ЈНА
забрани кретање. Истовремено је команда Војнопоморске области
саопштила да су извршени напади на касарне у Сињу када су погинула
два војника: Камбер Нусрет из Титовог Велеса и Предраг Данковић
из Гаџиног Хана. Рањена су још два војника ЈНА.4
Коста Николић
са оценама Комисије за надзор прекида ватре у Хрватској о ситуацији | 141
и ескалацији сукоба у Окучанима и у свим кризним подручјима.1
Председништво je закључило да „инсистира“ на прекиду ватре у Хрватској,
па је „наложило Комисији за надзор прекида ватре да обави поновне
разговоре са представницима Републике Хрватске и са представницима
српског народа у кризним подручјима Републике Хрватске“.2
Дискусија је, очекивано, била полемична: Месић је „изразио
мишљење“ да је за ситуацију у Хрватској крива Србија „коју пот-
помаже Југославенска народна армија“, па је тражио да се мандат
посматрачке мисије Европске заједнице прошири и на Хрватску и да
се ЈНА повуче у касарне. Дрновшек је питао зашто се ЈНА појављује
у улози заштитника само једне стране. Тупурковски је говорио о
неефикасности рада Комисије за надзор прекида ватре истичући да
су за стање у Хрватској криве и Србија и Хрватска и ЈНА. Предложио
је заједничку седницу са председницима република на којој би се
донела одлука о проширењу Посматрачке мисије и на Хрватску,
која би „у овом тренутку представљала политички и историјски
компромис“. Богић Богићевић се „заложио за било какву мисију
добре воље само у случају да Југославија није сама у могућности
да прекине рат, обезбеди мир и започне преговоре. Упозорио је
да ће ситуација бити још гора него у Либану ако се овакво стање
настави“. Борисав Јовић је, такође очекивано, одбио расправу о
1 Исто. – Стјепан Месић: „Комисија је, кажем, радила у корист укупне штете!
Откад она ’ради на смиривању’, рат се распламсао [...] у рату је Србија и дио војске
против Хрватске. [...] Јовић, дотад уваљен дубоко у фотељу, пренуо се, као из сна:
он, каже, не прихваћа разговор о ЈНА без представника ЈНА. Дрновшек га подсјећа
да смо ми врховна команда. ЈОВИЋ: – У Хрватској ратује, за своју слободу, српски
народ, а није Србија у рату и није војска у рату. За велику Србију!, кажем, и дио
присутних се смије. Управо се о томе и ради, кад с војском освојите оно што сте
планирали освојити, оно што су маштали Гарашанини или Мољевићи, оно што је
замишљено у великосрпској кухињи САНУ, онда ћете рећи: ’сада може контрола и
политичка и војна’. [...] Неопходно је довести међународну контролу. ГРАЧАНИН:
– Неће се допустити странцима да нас уче памети! МЕСИЋ: – Не зовемо стране да
нас уче памети, него да помогну у спречавању ескалације рата. Очајан сам што људи
гину. ЈОВИЋ: – Увезли сте оружје да на силу освојите што није ваше. МЕСИЋ: – Да,
ми освајамо Србију! ЈОВИЋ: – Хтели бисте територије српског народа. МЕСИЋ:
– Да, по твоме и Осијек је српски териториј, и Барања, и Лика и Петриња и Задар.
ДРНОВШЕК: – Боро се шали! ЈОВИЋ: – Не шалим се, Хрватска хоће оно што
јој не припада. ТУПУРКОВСКИ: – Ако си, Боро, за прекид ватре, што ти сметају
објективни проматрачи? БОГИЋЕВИЋ: – На сцени су безвлашће и каос. Савезне
институције су форма, а сва права су већ дуго пренесена на републичка руководства.
Као члан комисије обишао сам готово сва села у кризним жариштима суочавајући
се с провокацијама, подвалама, подметањима. Хтио сам зауставити најезду смрти.
Одговорност више не могу носити. Готово је немогуће доћи до објективне
информације. Комисија није успјела. [...] КАМБОВСКИ: – Комисија је дошла у
ћорсокак, само смо некакви анкетари. И ја напуштам комисију, као и Дрновшек,
Васил и Богић, као и Ајановић. Примирје није постало правило, него изузетак.
Видљиво је све веће увлачење ЈНА у сукоб. Стјекли су се сви увјети за мониторинг
ЕЗ, да прихватимо добровољно понуђену руку, да се проблем интернационализира.
[...] ЈОВИЋ: – Најпре нека Хрватска врати оружје. МЕСИЋ: – Хтио би да нас
разоружане набијете на колац!“ (Kako smo srušili Jugoslaviju, 192–196).
Коста Николић
српског народа из Хрватске. Они би кроз договор обезбедили де- | 143
финитивни прекид ватре: „До тада, отварање питања проширења
Посматрачке мисије на Републику Хрватску био би апсурд.“1
У Сплиту су војни објекти и даље били блокирани тешком
грађевинском механизацијом. Свим објектима, осим војној болници,
искључени су струја и телефони.2 Хрватска је водила интензивне
дипломатске напоре како би добила међународно признање своје
независности. Пошто је још увек била инфериорна у односу на ЈНА
и српске снаге, Туђман је 27. августа на Брионима, у вили Јадранка,
разговарао са генералима Кадијевићем и Аџићем и адмиралом
Броветом. Обећано му је да ЈНА неће нападати Хрватску, а он је
одлучио да позове хрватске снаге да прве не нападају ЈНА. Негирао
је да је 31. август био последњи датум када је ЈНА требало да напусти
Хрватску, а одбацио је и могућност проглашења опште мобилизације.3
У међувремену је Михаило Марковић врло експлицитно изло-
жио српску стратегију у ратовима за југословенско наслеђе, али је
истовремено, непредвидљивом иронијом историје, антиципирао
будуће догађаје који су биле катастрофални управо по Србију и српски
народ. У „виталном интересу“ Србије било је да ЈНА води одбрану
српског народа у Хрватској: „У овом часу док траје ратни сукоб на
територији Хрватске примарни је српски национални интерес да
Република Србија тако води стратегију одбране српског народа у
Хрватској да пред светом не буде, с ваљаним разлозима, оптужена
да учествује у агресији против Републике Хрватске. Није случајно да
врховништво Хрватске све чини да међународну заједницу управо
у то увери. Да је Србија напала Хрватску она би се идентификовала
с Ираком, а Хрватска с Кувајтом. Најмање што би из тога следило
•••
Упркос стварним или лажним мировним напорима југословенских
политичара, рат је био у пуном замаху. Српска радикална странка
појачала је своје активности око слања добровољаца у Хрватску.
Главни организатори били су Љубиша Петковић, као председник
Кризног штаба и Александар Стефановић (из Ваљева), потпредседник
странке: „Након ескалације сукоба у Словенији и стварања привида
да јединице ЈНА нису у могућности да се супротставе одредима ТО
Словеније и да у редовима ЈНА углавном страдају војници српске
националности, у Српском четничком покрету су радикализовани
Коста Николић
захтеви за стварањем српске војске која ће штити интересе српског | 145
народа ма где се он налазио. С тим у вези, располажемо поузданим
подацима да се у току 30. 6. 1991. у седишту СЧП више лица из
околине чачка, Руме, Сомбора, Сремске Митровице информисало
о иницијативама за упућивање добровољачких одреда на територију
Хрватске. Прихватајући поменуте иницијативе и настојећи да се
избегне неизвеснот сваке импровизације, Петковић је обавештавао
све заинтересоване да они који то могу дођу 1. 7. у 14.00 сати у улицу
Милутина Бојића број 2 одакле ће се организовано упутити у Шид
где је заказано главно окупљање добровољаца.“1
Током 8. јула организовао је пребацивање добровољаца скелом
преко Дунава према Борову Селу. Другу групу добровољаца вратио
је „капетан Драган да се боље организују и претходно консултују
са Мартићем и Бабићем, као и да им нису потребни ни четници ни
партизани, већ само српски добровољци без икаквих обележја“.2
Скупштина Србије није 23. јула прихватила предлог Српског
покрета обнове да се формира Српска гарда која би била зачетак
посебне српске војске. Зоран Соколовић, министар унутрашњих
послова, истога дана је донео наредбу о завођењу оперативне
акције „Томсон“ како би спречио стварање илегалних војних фор-
мација, јер су оне претиле нормалном функционисању институција
правне државе: „Полуилегално и илегално већ дејствују различити
облици и нивои противуставног и противзаконитог организовања
страначких, етничких и других наоружаних група. Активности које
поједине странке, у супротности са законом, предузимају на плану
уписивања и наоружавања ’добровољаца’, директно су усмерене на
подривање и рушење уставног поретка у Србији, разбијање ЈНА и
слабљење одбрамбене моћи Републике.“3
1 Исто.
2 Скупштина Србије је о овом закону расправљала на седници затвореној за
јавност (Политика, 19. јул 1991, 6).
Коста Николић
дешава. Изјаве о томе углавном су служиле у сврху самопромоције | 147
одређених српских опозиционих политичких вођа и њихових ам-
биција: „Разумљиви су патриотски мотиви грађана да се боре као
добровољци, са оружјем у рукама. У ова тешка времена бранити
српски народ је разумљива ствар. Међутим, ови храбри људи треба
да се региструју као добровољци у Територијалној одбрани, као
што то предвиђа нови Закон о одбрани.“1
Члан 118 Закона о одбрани прописао је да оружане снаге
Републике Србије организују, попуњавају, наоружавају, опремају
и оспособљавају само надлежни државни органи: „Свако лице које
поступи против одредбе става 1 овог члана казниће се затвором у
трајању до 60 дана. Одговорно лице у правном лицу које поступи
против одредбе става 1 овог члана казниће се новчаном казном у
износу од 1.000 до 10.000 динара.“2
На основу овог члана закона, Трибунал у Хагу је закључио да су
све добровољачке и паравојне формације које су учествовале у оружа-
ним сукобима у Хрватској и касније у Босни и Херцеговини, могле да
постоје само уз одобрење српских власти, а посебно МУП-а Србије.3
На конференцији за штампу Српске радикалне странке одр-
жаној 13. августа, Војислав Шешељ је представио Косту Царину,
команданта четничког одреда из Мирковаца, из напомену да СРС и
Српски четнички покрет никада нису стварали паравојне формације
на тлу Србије, већ су само уписивали добровољце и упућивали их у
српска села у Хрватској где су они улазили у састав тамошњих одреда
територијалне одбране: „Као илустрацију овакве тврдње Љубиша
Петковић је прочитао писмо захвалности упућено од бранилаца села
Мирковци.4 Надовезујући се на горе изнето, Шешељ је истакао да
су они против стварања партијских војски у Србији, а нарочито ако
Коста Николић
У разговору са оперативцима Службе државне безбедности | 149
Србије вођеним 13. септембра 1991. (на сопствену иницијативу),
Љубиша Петковић је рекао да СРС на кризним жариштима увек
има између 500 и хиљаду добровољаца, што зависи од места где су
стационирани и од времена колико предузећа где су добровољци
запослени дозвољавају одсуство: „Истакао је да већина предузећа
не прави проблеме око одсуствовања радника који се као добро-
вољци налазе на кризним подручјима, да чак не траже ни потврде
о томе, док је предузеће ’Сигурност’ због тога дало отказ једном
свом раднику. Према Петковићу, са добровољцима на терену нема
никаквих проблема и веома су дисциплиновани. Иначе не носе
никаква страначка обележја, само на униформама и левом рукаву
носе српску тробојку.“1
Петковић је даље говорио да постоји издаја у редовима ЈНА која се
чак и отворено показује: „Наиме, како је уобичајено, у штабу одбране
неког места се увек врше договори којима присуствују представници
ТО, добровољци СРС и ЈНА о предузимању одређених акција на
чишћењу терена и уништавању непријатељских циљева, раније уочених.
Међутим, како Петковић наводи, неко обавештава хрватске јединице
о тим акцијама тако да се оне повуку са места планираног дејства и
акција практично буде безуспешна. [...] Разговор са Петковићем
обавили су оперативни радници Едо Букић и Никола Бајкић.“2
Коста Николић
за финансирање савезног буџета: „Kако се сада врши финанси- | 151
рање – то је катастрофа. У току седмог мјесеца имали смо прилив у
савезни буџет свега три милијарде и 170 милиона, у првих 14. дана
августа – свега милијарду динара. Армија тражи до конца године
40 милијарди па, у ствари, све би требало бити Топчидер, што је
неприхватљиво, јер онда је готово са монетарним системом и мо-
нетарном политиком, и са привредом – са свима“. 1
Насупрот њему, Милошевић није имао примедби на то да се
новац обезбеди на тај начин. Нагласио је да Народна банка Југославије
треба да настави да спроводи одлуке Скупштине Југославије а не
одлуке савезне владе: „Мислим да уопште није прихватљива идеја
да СИВ узме под туторство централну банку, нигде то није, ни у
једној тржишној привреди случај да влада контролише централну
банку. Централна банка одговара Скупштини, она реализује одлуку
о монетарној политици коју доноси Скупштина, она мора да има
своју аутономну позицију и то је, да тако кажем, потпуно неприродна
позиција уколико би СИВ добио право да обуставља примене акта
које доноси савет гувернера НБЈ“.2
Савезна влада је Председништву Југославије 9. септембра
саопштила да постоје озбиљни проблеми у финансирању ЈНА.
У документу који је потписао Зоран Мишковић, генерални секретар
СИВ-а, речено је да су републике и покрајине на посебне рачуне
преусмеравале приходе који припадају федерацији и користиле их
за сопствене потребе, па је СИВ узео краткорочну позајмицу код
Народне банке Југославије у износу од 22,5 милијарди динара, „што
указује да су исцрпљене све могућности за даље коришћење средстава
Народне банке Југославије по основу члана 30 закона о финансирању
федерације. [...] Није могуће обезбедити ни минимална средства
за финансирање ЈНА, па СИВ предлаже да Председништво СФРЈ
предложи Скупштини доношење Закона о изворима средстава за
финансирање одређених потреба народне одбране у 1991. години “.3
СИВ је доставио и предлог закона који је предвиђао да Народна
банка Југославије одобри кредит који би се отплаћивао 10 година,
почевши од 15. децембра 1993, са каматом од 5% на годишњем
Коста Николић
Веће. Ако се поново у року до три месеца не постигне сагласност, | 153
Веће се распушта а Председништву престаје мандат.1
Овај документ се позивао на седницу СИВ-а од 11. септем-
бра када је усвојен закључак којим се Савету гувернера Народне
банке Југославије препоручује да „ради премошћавања временске
неусклађености између притицања прихода и извршења расхода
буџета Федерације“, одмах одобри краткорочну позајмицу од 3,5
милијарди динара, од чега за финансирање ЈНА три милијарде
динара.2 То је било нешто више од 230 милиона немачких марака.
На седници одржаној 1. октобра, српски део Председништва
Југославије прихватио је предлог закона. Васил Тупурковски и Богић
Богићевић (то је иначе била последња седница Председништва на
којој су они учествовали) тражили су да се о предлогу закона изјасне
тек након консултација у својим републикама. Тупурковски је касније
јавио да је сагласан, док Богићевиће никада није саопштио свој став.
Председништво је истовремено закључило, „имајући у виду неиз-
весност да ли и када ће се Скупштина СФРЈ састати и чињеницу да
сада нема никаквих извора за финансирање ЈНА“, да Народној банци
препоручи да, „до стицања услова за доношење закона, одобрава
аконтацију за финансирање ЈНА до износа утврђених средстава у
Закону о привременом финансирању потреба федерације у 1991.
и одлукама СИВ-а о распореду средстава за потребе федерације за
прво, друго, треће и четврто тромесечје.3
На другој страни, Хрватска је наставила да се снабдева оружјем из
најразличитијих извора. О случају куповине оружја у Јужноафричкој
Републици и његовог допремања авионима из Уганде и Румуније,
говори извештај ССНО од 31. августа 1991. године. Тога дана де-
журне снаге ловачке авијације пресреле су и на загребачки аеродром
„Плесо“ приземљиле авион компаније „Uganda airlines“ типа Боинг 737.
У њему је пронађена већа количина пушака произведених у Сингапуру,
муниције и тромблонских мина. У авиону се налазио познати хрватски
емигрант Антон Кикаш који је изјавио да је у Торонту скупио 880.000
долара за куповину оружја за Хрватску, да је новац депонован у банци
Коста Николић
ССНО је 10. септембра 1991. сачинио Информацију о иле- | 155
галном увозу наоружања и војне опреме из Мађарске у Хрватску у
периоду од 20. августа до 9. септембра. Авиони хрватске пољопри-
ведне авијације су преправљени и оспособљени да превозе војну
опрему из Нађ Кањиже у Мађарској до аеродрома у Вараждину.
Било је и повреда југословенског ваздушног простора од стране
хеликоптера из Мађарске, а у два случаја забележени су и ватрени
обрачуни на небу: „Мађарска наставља са илегалним наоружавањем
паравојних формација Републике Хрватске. Поред тога, на тражење
хрватских власти, Мађарска је дозволила коришћење аеродрома
на својој територији у наведене сврхе. Располажемо и сазнањима
о неовлашћеном уласку припадника Оружаних снага Мађарске на
територију СФРЈ. Наиме, дана 24. 8. 1991 на граничном прелазу
Доњи Михољец, из Мађарске је у нашу земљу ушло војно моторно
возило са два мађарска официра. Возило су дочекали припадници
МУП Републике Хрватске.“1
•••
Почетком септембра српске снаге у Крајини почеле су „акцију
чишћења“ подручја Козјака (каменити гребен изнад села Кијева,
између Врлике и Книна) од заосталих снага МУП-а Хрватске. Напад
је почео артиљеријском припремом са полигона „Црвена земља“, а
потом су јединице ТО кренуле у претрес: „У току ноћи вођене су
жестоке борбе у Госпићу и Теслинграду,2 што се наставило и током
са српском већином у делу Лике који у апсолутној већини настањују Хрвати, као
и да је насеље требало да прекине географску повезаност Госпића и Перушића,
два насеља са изразитим „хрватским набојем“ (Jakša Raguž, „Svakodnevni život u
okupiranom Novom Ličkom Osiku 1991–1995. u izvješćima Stanice milicije Republike
Srpske Krajine Teslingrad“, у: Identitet Like : korijeni i razvitak, urednik Željko Holjevac,
Institut društvenih znanosti Ivo Pilar : Područni centar Gospić, Zagreb–Gospić, 2009,
721). Админстративно су се и Стари и Нови Лички Осик водили као једно насеље, а
Срби су маја 1991, после спроведеног референдума, променили име Новог Личког
Осика у Теслинград. То име је носио до 1995. године. Према попису из 1991.
Лички Осик је имао 2.885 становника: 1.570 Срба и 1.156 Хрвата.
1 Трибунал: Мартић, доказ 00957. Извештај Славенка Миливојевића од 2.
септембра 1991. године.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01881. Извештај Драга Крпине,
председника Кризног штаба, влади у Загребу.
Коста Николић
врсте, да се директно сукоби са јединицама ЈНА.1 Сукоби су обно- | 157
вљени у селима јужно од Осијека и у западној Славонији. У Осијеку
је 5. септембра између генерал-мајора Видака Вујовића, помоћника
команданта 1. војне области ЈНА, и Владимира Шекса, председника
хрватског кризног штаба за Славонију и Барању, договорен пре-
кид ватре. Споразум је потписан у присуству амбасадора Хенрија
Вејнандса,2 специјалног изасланика Ханса ван ден Брука.3
Тешке борбе вођене су око Окучана, а српски територијалци
били су незадовољни понашањем ЈНА због напуштања положаја на
ауто-путу. О томе су 6. септембра разговарали Радован Караџић и
генерал Аџић. Караџић је обазриво пренео замерке због напуштања
рампе на ауто-путу од стране ЈНА због чега су српски територијалци
остали у окружењу. Аџић је, без превише узбуђења, одговорио да
ситуација није тако страшна, да има превише драматизације, да су
обе стране арогантне, да „сваки на свакога иде, кад се побију траже
да их развадимо, па кад их развадимо, онда обично једна страна
тражи да одемо. И то је врло компликована ствар и ми не можемо
толико тога да радимо тамо, имамо и ми неких обавеза, немогуће
је свугдје стићи стварно, нико не зна каква ће му ратна срећа бити;
ако ми будемо ишли на провокације, то њима добро одговара и једва
чекају да кажу – ево Срби неће примирје, војска неће примирје“.
Караџић је рекао и да се припремала „будалаштина“ – уједињење
Босанске Крајине и САО Крајине, али да је он то „данас спречио“;
Аџић је рекао да је то „наручена ствар из Загреба буквално речено
малтене“; Караџић је рекао да Хрвати и треба да буду у офанзиви,
„нека се покаже да они нападају, сад је већ Енглезима и Французима
јасно да они нападају, али ме само брине да заиста не изгину ови
наши, да се могу одржавати бар сутра до подне, да не изгину“. Аџић
је хладнокрвно одговорио да је јединица ЈНА у Окучанима „цео
дан данас била нападана, апсолутно цео дан“, да је „раскрсница у
Окучанима“ пала јер је Хрватска хтела „изазвати војску да бије, да
војска крене у напад, па да каже – ево војска неће примирје“; на три
пута поновљено Караџићево питање да ли је раскрсница „пала“,
Коста Николић
би кренули Срби. Иначе су наоштрени због овог у Окучанима, па | 159
би то био пакао. Ти не би могао да зауставиш тај пакао. – Добро.“1
Исте вечери Мухамед Ченгић, потпредседник Владе Босне
и Херцеговине, позвао је телефоном Караџића. Рекао је да би „то
требало ипак некако уредити“, тамо се окупља велики број људи,
може се десити да буде белаја, ја би зовн’о сад Алију Делимустафића
да он то ријеши, јер би боље било да се он [Мартић] пусти. – Jа не
знам дал’ је Мартић или су неки обучени као Мартићевци били. – Не,
не. Он је, он је, провјерено је то. – А откуд он тамо? – Он је иш’о из
Босанског Новог, па каже залут’о и онда су опколили били и пуц’о
у оног начелника МУП-а. И два официра још имају. – ЈНА? – Јесте.
И то из Загреба двојица официра. Ја мислим да би боље било да не
правимо велике гужве око тога. Јест да ће нам ови с друге стране
замјерити много. – Добро. Ја сам сагласан, да избјегнемо што се
више може. А сад ћу ја да зовем, да видим шта је то и како, како је
до тога дошло. – Ма. Јашта, ради. Поготово што се данас прича о
тој мобилизацији српског народа у Крајини, то је већ онда сукоб
између Муслимана и Срба, то нам не би требало. – Апсолутно нам
то не треба. Мора да дадне [Мартић] једну прихватљиву изјаву која
је умирујућа за Босну. – Добро. Живјели, пријатно.“2
Караџић је потом позвао Милошевића и добио га у 2 сата ујутру;
тражио je да се пошаље авион да евакуише Мартића. Милошевић
је потом звао Кадијевића, па Аџића како би „смирио ситуацију“.
О томе је Караџића обавестио 9. септембра. Караџић је одговорио:
„Не. Ми ћемо овдје то политички да искористимо. Данас поново
имам састанак с Изетбеговићем. Они једноставно иду у подјелу
Босне и Херцеговине и ми ћемо да извршимо регионализацију и
да поставимо свој МУП тамо гдје год смо ми на власти јер ово је
недопустиво шта су они урадили.“3
Караџић је о овом проблему 9. септембра разговарао са Николом
Кољевићем: „Данас у три сата ћемо ми њима ставити до знања да је
са државом готово ако се једанпут још оваква ствар деси и ако они
не нападну те своје локалне мајмуне. То је све СДА организовала.
Коста Николић
у периоду од 2. до 10. септембра погинуло 49 припадника полиције | 161
и Збора народне гарде.1
Борбе су се распламсале 11. септембра; хрватске снаге напале су
Обровац из правца хрватских села Јасеница и Крушево. На наплатној
рампи код Поповаче, око 50 километара од Загреба, убијен је мајор
ЈНА Јан Валентик а киднапован војник Александар Милићевић док
су превозили воду једној јединици ЈНА стационираној код Сиска.2
Борбе у Барањи окончане су тешким поразом хрватских снага код
Белог Манастира. Српске власти прогласиле су останак Барање у
Југославији и 11. септембра од хрватског председника затражиле
да потпише „безусловну капитулацију“ за подручје општине Бели
Манастир и града Осијека и околине Валпова и Белишћа, као и да
са „својим снагама не покушава прелазак у Барању“.3
У прогласу који су потписали Вида Мандић, председница коор-
динационог одбора странака и партија југословенске оријентације,
Боривоје Живановић, председник Извршног савета САО Славоније,
Барање и Западног Срема за општину Бели Манастир, и резервни
мајор Боривоје Доброкес, командант Штаба ТО Бели Манастир,
речено је да у Барањи важи Устав Југославије и закони Републике
Србије, и да је Барања „отргнута из чељусти самосталне усташоидне
Хрватске која је по други пут покушала да буде гробница српског
народа и осталих југословенски опредељених грађана“.4
Хрватска влада је 11. септембра саопштила да рат против
Хрватске и даље траје, чак и да је и појачан после потписаног при-
мирја. Истога дана Стјепан Месић је затражио да се јединице ЈНА
у року од 48 сати повуку у касарне, „а јединице које су уз помоћ
одметничких скупина заузеле подручје опћине Бели Манастир да
се с тог подручја повуку од року од 72 сата“. Месић је тражио и
да се распусти територијална одбрана, јер за њену мобилизацију
Председништво није донело одлуку.5
Коста Николић
демобилизација резервног састава хрватске Гарде, па тек онда да | 163
се ЈНА повуче у касарне „или, у најмању руку, да се остварује упо-
редо са тим повлачењем“. Југословенски „министар рата“ саопштио
је да је Хрватска од потписивања примирја извела 115 напада на
припаднике и објекте ЈНА и да је у њима погинуло пет старешина
и шест војника: „Посебно скрећемо пажњу да је највећи део ових
напада извршен по јединицама ЈНА у стационарним објектима и
да су готово све касарне у Хрватској потпуно блокиране. Зато се
упорно инсистирање председника Председништва СФРЈ да се и
релативно мале снаге ЈНА које су сада ангажоване на раздвајању
сукобљених страна повуку у касарне, без претходне или бар исто-
времене демобилизације хрватске националне гарде и остваривања
других одредби споразума о прекиду ватре, може протумачити и као
покушај да се и тако мали, преостали контингент армијских снага
затвори у касарне, блокира и изложи сталним нападима оружаних
састава Хрватске. [...] Јединице под командом генерал-потпуков-
ника Николе Узелца из 1. војне области, као ни остале јединице
ЈНА, никада нису прве отварале ватру, већ су се само браниле и
штитиле сопствени интегритет. Груба је инсинуација да је ЈНА
заузела Барању, предала је екстремним скупинама и подржавала
било чије и било какве злочине. Боривоје Доброкес није активни
мајор ЈНА, па таква тврдња господина Месића илустративно гово-
ри чиме се он све служи. Није тачно да је после немилих догађаја
код Босанске Крупе генерал ЈНА превезао хеликоптером Милана
Мартића у Книн. Мартић је пребачен војним хеликоптером који се
затекао у том рејону, јер ни ССУП ни МУП Републике БиХ нису
сматрали да је реч о особи која подлеже кривичном гоњењу. [...]
Свима мора бити јасно да ЈНА неће трпети ничију тортуру и да ће
свим снагама и средствима штитити своје достојанство, животе и
част својих припадника.“1
Бранко Костић је изјавио да је у питању још једна „председ-
никова неозбиљност и политичка манипулација“.2 Борисав Јовић
Коста Николић
истиче у септембру, задрже на војној вежби још 20 дана, до попуне | 165
регрута септембарске класе. Против ове одлуке гласали су Месић,
Богићевић и Тупурковски (они су захтевали да се војници којима
је истекао војни рок одмах пусте кућама), а Дрновшек се уздржао
од гласања. Онда је генерал Аџић потврдио да ће сви војници сеп-
тембарске класе „у складу са наредбом ССНО-а, након тих двадесет
дана бити отпуштени кућама, а да ће војници који су до одласка на
одслужење војног рока завршили средњу школу и намеравају да
се упишу на факултет у наставној 1991–1992. бити отпуштени са
служења војног рока најкасније до 2. септембра 1991. под условом
да су одслужили пуни војни рок.“1
Тако је непосредно пред почетак ове операције отпуштена
најискуснија класа војника, регрутована у септембру 1990, а чак су
и старешинама одобравани летњи годишњи одмори. Због тога се
попуна ослабљених јединица вршила позивањем резервиста, чиме је
отворена својеврсна мобилизациона криза, па је генерал Кадијевић 13.
септембра донео Упутство о пријему добровољаца у ЈНА.2 Армијски
врх је уз помоћ српских територијалаца из Хрватске и паравојних
формација из Србије намеравао да војно порази Хрватску и приведе
крају извлачење својих јединица из Словеније. Показало се да је то
била још једна у низу погрешних процена.
План је предвиђао да се већ употребљеним снагама дода још
15 до 18 оклопних, механизованих и пешадијских бригада копнене
војске. Требало је извршити потпуно блокаду Хрватске, а правци
главних напада везани су за ослобођење српских крајева у Хрватској
и гарнизона ЈНА у дубини хрватске територије. Генерал Кадијевић:
„Правце напада главних снага ЈНА што непосредније везивати за
ослобађање српских крајева у Хрватској и гарнизона ЈНА у дибини
хрватске територије. У том циљу испресецати Хрватску на правцима
Градишка–Вировитица; Бихаћ–Карловац–Загреб; Книн–Задар;
Мостар–Сплит. Најјачом групацијом оклопно-механизованих снага
ослободити Источну Славонију, а затим брзо наставити дејство на
запад, спојити се са снагама у Западној Славонији и продужити ка
Загребу и Вараждину, односно ка граници Словеније. Истовремено
јаким снагама из рејона Херцег Нови – Требиње блокирати Дубровник
Коста Николић
и снабдевање је у највећој мери зависило од цивилних добављача. | 167
Овим слабостима треба додати и недостатак возила, слабу обученост,
нејасноћу ратних циљева у нижим ешалонима, као и велику инер-
цију и неинвентивност старешинског кадра, што је била последица
вишедеценијске бирократизације и занемаривања професионалних
критеријума у напредовању. ЈНА је једноставно јурила у суноврат,
а нико није ни покушао да то спречи. Напротив.
•••
Ратни пожар у Хрватској разбуктао се до неслућених размера –
горели су земља, вода и ваздух. Током 12. септембра територијалци из
Босанске Костајнице и борци 7. банијске бригаде заузели су Хрватску
Костајницу коју је река Уна делила од општина Босански Нови и
Босанска Дубица у којима су Срби били већинско становништво.
Након доласка снага МУП-а у Костајницу, локална власт СДС-а
повукла се из града и у Боројевићима основала Ратно председништво
које је 19. јула прогласило ратно стање. Оружје и опрема добијени
су од Бањалучког корпуса ЈНА. Изненадно повлачење хрватске
полиције из Костајнице 31. јула српске снаге нису искористиле да
заузму град без борбе, па су у Костајницу 2. августа ушле хрватске
снаге (1. бригада ЗНГ и специјална полиција из Вараждина). Борбе
за Костајницу почеле су 9. септембра; преговори о предаји хрват-
ских снага почели су три дана касније.1 Укупно је заробљено 336
припадника Збора народне гарде и хрватске полиције, уз већи број
погинулих и рањених. Заробљеници су упућени у Бањалуку. Заробљен
је и Винко Миочевић, повереник хрватске владе за Костајницу.2
Село Крушево, најјаче упориште хрватских снага у општини
Обровац, српске снаге заузеле су 13. септембра. Према српским
изворима, хрватске снаге имале су знатне губитке, а преживели су
се повукли ка мору. Српска и југословенска застава завијориле су
се и у овом селу, али и на хотелу „Плитвице“, на обровачкој страни
Масленичког моста.3
Коста Николић
батаљон састављен од мештана из источног Госпића и околних села. | 169
Боље наоружане хрватске јединице заузеле су источни део града, а
у борбама је рањен и генерал Богдан Вујановић из Дивосела.1
Српски покрет обнове послао је, под командом Ђорђа Божовића
Гишке, одред Српске гарде у Госпић. Према подацима Службе држав-
не безбедности Србије, мања група од 10 припадника Српске гарде
стигла је у Госпић 5. септембра и истога дана укључила се у борбе.
Сутрадан је стигло још 100 припадника Гарде које је пре одласка
на фронт примио Душан Вјештица, председник Извршног већа СО
Грачац. Главну улогу у пребацивању ових бораца имао је Раде Чубрило,
командир одељења полиције САО Крајине: „Већина мештана и бораца
ТО није са одобравањем примила припаднике Српске Гарде који су
се показали као лоши борци, а њихово агресивно иступање против
СПС-а, Милошевића и ЈНА изазвало је нетрпељивост која се стално
појачава. Браниоци источног Госпића затражили су од команде из
Книна да се припадници Српске Гарде удаље са овог подручја“.2
Ђорђе Божовић је погинуо 15. септембра током уличних борби
у Госпићу.
Током 16. и 17. септембра извршен је масакр над 34 српска
цивила.3 Миро Бајрамовић, припадник Мерчепове групе „Јесење
кише“: „За Госпић је била наредба етнички очистити. Убили смо
директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге
Србе. Убојства су извођена метком у чело јер нисмо имали времена.
Понављам, из Врховништва је била наредба да се смањи постотак
Срба у Госпићу.“4
Према српским изворима из нешто каснијег периода, до пада
касарне у Госпићу дошло је 18. септембра када је убијен потпуко-
вник Илија Пешут, „а што је по свим индицијама извршио пуковник
Коста Николић
У пуном јеку била је и блокада касарни ЈНА – снабдевање је | 171
комплетно обустављено, струја и вода су искључени, војници и ста-
решине непрекидно су позивани на предају и приступање хрватским
оружаним снагама. Лука Бебић, хрватски министар одбране, у интер-
вјуу Борби најавио је пуну офанзиву хрватске војске: „Подузимати
ћемо офензивне акције, отворено се супротстављати агресору и
чистити наш териториј. Ослободит ћемо Хрватску и скршит ћемо
агресора. Еуропа је у нашем случају пала на испиту – њихову нојев-
ску политику више нисмо спремни подржавати. Приватне набавке
оружја, па и шверц, посљедица су чињенице да Хрватска није могла
на легалан начин доћи до оружја.“1
Адмирал Стане Бровет обавестио је 15. септембра Бебића да су
припадници хрватских снага у периоду од 26. августа до 13. септембра
„противзаконито лишили слободе и одвели у непознатом правцу“
укупно 14 старешина (један генерал међу њима) и 192 војника: „Са
њима је однето или одвезено више борбених и других неборбених
средстава и опреме ЈНА.“2
Друга половина септембра обележена је новим узлетом смрти
– и то на свим ратиштима у Хрватској. Акција деблокирања војних
објеката, касарни и установа у зони одговорности Книнског корпу-
са почела је 16. септембра. Борбена колона јединица корпуса, под
командом новог команданта генерал-мајора Владимира Вуковића
(генерал Шпиро Никовић је постављен за команданта 1. оперативне
групе 5. војне области), кренула је, тачно у 16 сати, према Задру,
Шибенику, Дрнишу, Сплиту и Сињу. Команда корпуса саопштила
је да су снаге Збора народне гарде и МУП-а Хрватске „игнорисале
напоре за мирно решење свих конфликата“, па је акција „изнуђена“,
има ограничен циљ и „самоодбрамбеног је карактера“.3
Према подацима из извештаја Главног штаба ТО САО Крајине,
око 13.30 часова 16. септембра „јављено је да је Топуско ослобођено.
1 Борба, 16. септембар 1991, 8. – Лука Бебић је убрзо смењен и на његово место
је 18. септембра постављен Гојко Шушак (1945–1998). Шушак потиче из западне
Херцеговине, а од 1968. живео је у емиграцији, прво у Аустрији, па у Канади. Ту
је био члан тзв. норвалске групе која је била повезана са фрањевачком мисијом у
канадском граду Норвал. У хрватској влади прво је био министар усељеништва.
Припадао је тзв. тврдој линији ХДЗ-а, један је од главних креатора хрватске
политике у Босни и Херцеговини.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00928.
3 Политика, 17. септембар 1991, 1.
Коста Николић
12. августа (Београдска иницијатива). Размотрен је документ под | 173
насловом: „Основе за уређивање односа у Југославији“. Документ,
иначе врло уопштеног карактера, требало је да буде основа за израду
предлога устава Југославије као „заједничке државе равноправних
народа, грађана и република“.1
Прави смисао ове иницијативе, објаснио је, мање-више не-
намерно, Александар Бакочевић, председник Скупштине Србије,
на конференцији за штампу. Одговарајући на питање о границама
будуће Југославије, рекао је да је проблем граница наметнут од
„стране сецесиониста“, а потом додао да су унутрашње границе
административне „и да би се о томе свакако водило рачуна“.2
ЈНА је 17. септембра блокирала све морске луке. Команда
Војнопоморске области забранила је испловљавања и упловљавања
бродова, што је значило пресецање читавог подручја од Пуле и Ријеке
до Сплита и Дубровника. Прекинуте су или су у критичном стању
биле све копнене, ваздушне и ПТТ везе.3 Међутим, истога дана пала
је касарна ЈНА у Вировитици, где се налазила 288. мешовита бригада.4
Линија фронта протезала се дужином од 150 километара. Генерал
Вуковић је за 18. септембар планирао напад на Дрниш: „Исти зау-
зети, а на правцу Врлика–Сплит избити пред Сињ, овладати градом
Коста Николић
се ЈНА сврстала уз српску страну: „Чињеница је да је у току рата у | 175
Хрватској дошло до напуштања неутралне позиције Југославенске
армије. Она не само да је у ангажовању прелазила своја овлаштења,
већ се и инволвирала у грађански рат. То је грађански рат у којем
једна армија судјелује против једне републике. То је трагедија ове
земље, тим прије што сам ја особно јако много улагао напора да би
Армија задржала свој опће југославенски карактер, да она може
бити изван свих националних и међурепубличких сукоба и да може
бити, као таква, призната и да може бити као таква третирана.“1
Марковић је рекао и да је Кадијевић отпутовао у Москву (13.
марта 1991) на састанак са маршалом Јазовим без знања председ-
ника СИВ-а: „О томе ја ништа не знам, официјелни кругови ништа
не знају, можда нетко зна? Требало би знати тко зна. Такође, ја
морам рећи, ја сам то саопћио и генералу Кадијевићу и другу Аци
Митровићу, када сам био у посјети Москви, био сам позван на
страну, са стране водећих људи Совјетског Савеза, и питан да ли
1 Исто, 235.
2 Исто, 238. – У разговорима за београдски дневник Данас, вођеним новембра
2003, Марковић је открио кога је намеравао да постави на Кадијевићево место:
„То је могао бити само један човјек, генерал Антун Тус, тада врло познат и угледан
официр, дугогодишњи заповједник авијације. Он је једини био прихватљив свима.
О томе сам с Тусом већ разговарао. Пошто су мене у Београду у то вријеме
пратили, састајали смо се на Тушканцу и разговарали шећући се. Тус је, на
крају, пристао, сложио се да замијени Кадијевића. Преостало ми је Туђману
Коста Николић
Марковић није, међутим, добио подршку: „АЛЕКСАНДАР | 177
МИТРОВИЋ: – На крају си негде рекао, председниче, да је добро
што си нам ово рекао. А ја мислим да ово ниси требао нипошто
да изговориш. И ни у ком случају то ниси требао као председник
Савезног извршног већа југословенске владе, на састанку Савезног
извршног већа да изговориш. Сад видим да је добро што сам синоћ
био заузет, а нисам могао бити с тобом, јер си вероватно хтео нешто
од овога да ми кажеш. Председниче, по мом мишљењу, да је само
Армија у питању, ми бисмо овај посао брзо завршили. Мислим као
ти друже председниче, али пут којим идеш није тај, тај пут не спасава
Армију, тиме рат не спречаваш, само га погоршаваш.“1
Ни адмирал Бровет није подржао премијера: „МАРКОВИЋ: – Ја
нисам спреман да учествујем у општем грађанском рату у Југославији!
БРОВЕТ: – Нисам ни ја, али ме нико не пита. Онај ко тај рат намеће
– намеће га свима нама, и Вама и мени. То треба сви јасно да знао.
Треба јасно да знамо ко је и у њега да упремо прстом. МАРКОВИЋ:
– Има их више а не само један. БРОВЕТ: – Добро, онда покажите са
два прста, али немојте показивати у трећег тако да он буде крив зато
што се двојица хватају за гуше. МАРКОВИЋ: – Двојица се хватају
за гуше, а ви судјелујете сада у једном грађанском рату на једној
страни. То је апсолутно тако, ваљда не треба бити слијеп. БРОВЕТ: –
Рекао сам Вам да је јуче погинуло 18 војника. МАРКОВИЋ: – Јесте,
а кажете да се браните. БРОВЕТ: – Да, бранимо се.“2
Коста Николић
Кадијевића и Аџића затражио да обуставе све покрете јединица | 179
ЈНА док се не одржи седница Председништва СФРЈ.1
Наредбом од 20. септембра Савезни секретаријат за народну од-
брану знатно је појачао Штаб Територијалне одбране Крајине слањем
16 официра ЈНА.2 Борисав Јовић је 20. септембра у свом дневнику
разочарано забележио: „Треба ојачати фронт војском које нема.“3
Оштре борбе вођене су током 21. септембра на ратишту код
Сиња и на правцу према Шибенику, где је заробљено 16 припадника
резервног састава ЈНА, на челу са мајором Стеваном Кркљешом:
„Поред њих заробљен је и милиционер у резервном саставу Маринко
Манојловић. Располаже се информацијом да на подручју Дрниша као
и на Промини има око 500 припадника МУП-а и ЗНГ. У Скрадинском
залеђу наши држе достигнуте положаје. Синоћ јављено из Плашког да
велике снаге, јачине 1.500–2.000 људи, нападају на војно складиште.
Наши су добили два напада, траже помоћ. Јутрос је јављено из Грачаца
да Ловинац није заузет, те да треба радити још на припремама и
координацији. На Бенковачком подручју ноћ је протекла мирно.“4
Уследила је размена писама генерала Кадијевића и председника
Хрватске. Прво је 20. септембра, непосредно пред поноћ, писао
Туђман: оптужио је ЈНА да наставља нападе на хрватске градове из
ваздуха, са копна и мора, да се упућују нове снаге из Србије и Црне
Горе, да Кадијевић издаје нова наређења за још разорније ратне
одмазде под изговором деблокирања касарни: „Пред повијешћу,
народом и свјетском јавношћу сносит ћете одговорност за разарање
и покушај покоравања Хрватске. Предлажем Вам да издате наређење
о обустави даљих офанзивних напада и покрета. Ја ћу са своје стране
издати наређење да се изврши деблокада свих касарни у погледу
опскрбе водом, струјом и храном“.5 Кадијевић је одговорио да то
1 Исто, 424–425.
2 У Игалу, у Црној Гори, 17. септембра је потписана Изјава о прекиду ватре. О томе
ће бити писано у тому о мировној конференцији.
3 Наведено према: Борба, 21–22. септембар 1991, 6.
4 Наведено према: Политика, 22. септембар 1991, 1.
Коста Николић
Тако је Кадијевић још једном све друге оптужио за ескалацију | 181
државне кризе и покушао да ЈНА представи као самостални политички
фактор који се коначно одлучио да предузме „одлучну акцију“, али
сада са ограниченим циљем. ЈНА је ушла у највеће искушење у својој
историји, а стање и односи у војним институцијама заоштрени су до
крајњих граница. Све се чешће постављало питање одговорности за
неуспелу ратну стратегију. Драган Вукшић пише да је тада већинско
расположење у командним структурама ЈНА било да се „удари пуном
силом“ и изврши масовна одмазда, али до тога није дошло.1
Касно увече 21. септембра Туђман је поново контактирао
Кадијевића и предложио да се до недеље у 12 сати обуставе сва
непријатељства. Генерал је одговорио да је Хрватска крива за не-
поштовање примирја и да њене оружане формације настављају са
нападима на објекте ЈНА. Набројао је 11 инцидентних ситуација:
„У интересу мира и свих грађана Хрватске и Југославије захтевам
да хитно наредите прекид напада.“2
Туђман је требало да се јави Кадијевићу телефоном и да сао-
пшти да ли ће испунити услове из споразума у Игалу или не. Везу
је успоставио управо Вукшић; уследио је драматичан разговор
Кадијевића и Туђмана, после кога је генерал схватио да је „тактички
битку већ изгубио“.3
Потом је Кадијевић 22. септембра, у недељу, издао наредбу
о прекиду ватре. Информацију је емитовао Танјуг у 13.52 сати.
Јавност је врло кратко обавештена да је Штаб Врховне команде
постигао договор са хрватским руководством „да се донесу и јавно
објаве обостране наредбе о апсолутном прекиду ватре, свих напада
и покрета у 15.00 часова 22. септембра 1991“. Из Загреба је у 15.43
сати саопштено да је председник Туђман наредио свим оружаним
снагама Републике Хрватске да „обуставе све нападе и покрете и
успоставе апсолутни прекид ватре“. Локалним органима власти
наређено је да „успоставе нормално снабдјевање водом, храном,
струјом и медицинским потребама свих војарни под контролом
Југославије на територији Републике Хрватске“.4
наше политике коју смо проводили. Желимо мирно рјешење, али нећемо попустити
и одустати од својих циљева да остваримо суверену Хрватску“ (исто, 3).
1 Политика, 24. септембар 1991, 1 и 5.
2 Добрила Гајић Глишић, Српска војска. Из кабинета министра војног, Горапрес,
Београд, 2003, 18. – Гајић Глишић је забележила и неке карактеристичне примедбе
родитеља војника и резервиста ЈНА: „Ко је компетентан човек који одговара за
животе наших најдражих? За шта се они, за кога се боре? Свако примирје је било
погрешно. За нас је значило ’крени па стани’, а они се прегрупишу и ојачају, одморе,
а ми не знамо шта и куда даље. Не можемо да схватимо да је српски генерал предао
150 тенкова без борбе. Зашто се издајнику не суди? Ко може да нареди да ми се
отера син у усташки осињак? Где су татини синови? На ком ратишту и у ком кафићу
они бране земљу од усташа? О каквом геноциду говорите? Ниједна усташка власт
не би оволико жртава, оваква разарања са собом донела“ (исто, 21–22).
3 Политика, 24. септембар 1991, 5.
Коста Николић
резервиста на подручју Бршадина, Богатићу, где су резервисти | 183
одбили да крену ка Хрватској, и Новом Саду, где су протестовали
родитељи резервиста. Слични скупови одржани су у Кањижи,
Суботици, Бечеју и другим местима у Војводини.1
Армијски врх доживео је тежак ударац када је генерал-пуковник
Антoн Тус, који је пуних шест година био командант ЈРВ и ПВО,
прешао на супротну страну. Тус се 12. септембра састао са пред-
седником Туђманом, када је и договорен његов долазaк на место
начелника Главног стожера (штаба) Оружаних снага Хрватске. На
ту функцију је именован 22. септембра у чину генерала збора. Тус
је иначе 14. јуна 1991. уредно пензионисан у Београду. Када су се
појавиле прве вести о његовом могућем преласку на хрватску стра-
ну, ССНО је одмах (4. јула) саопштио да се ради о југословенски
опредељеном генералу. Када је он постао „први војник“ Хрватске,
команда ЈРВ саопштила је како је вест о његовом именовању „сасвим
сигурно изненађујуће деловала на милионе честитих југословенски
опредељених људи“, као и да је та вест „огорчила“ припаднике ратног
ваздухопловства, његове доскорашње другове и сараднике: „Овај
лични чин Антона Туса доказ је његовог неморала, дволичности и
пример издаје са којом смо шире суочени у овом времену.“2
•••
Хрватска је умела да искористи колебање у армијском врху.
Десетковане посаде касарни, исцрпљене дуготрајном блокадом и
потпуно деморалисане, падале су једна за другом. У Ђакову се, без
борбе, са свом техником, предао гарнизон са две касарне у којима је
била смештена 158. противоклопна тенковска бригада. Највећи успех
хрватске војске била је блокада и освајање гарнизона 32. корпуса у
Вараждину, једног од најопремљенијих и највећих гарнизона ЈНА
између Драве и Саве. Корпус је на овом простору био лоциран од
преустројавања ЈНА као саставни део 5. војне области. Подручје
његовог деловања била је северозападна Хрватска, а на североистоку
Коста Николић
освојено или се у хрватске руке предало 36 касарни и складишта и | 185
26 других објеката, међу њима два центра везе и једна ракетна база.
И сви гарнизони од Ријеке до Сплита били су окружени, а
Далмација је у целини била одсечена. У окружењу су били гарнизо-
ни ЈНА у Винковцима, Нашицама и Славонском Броду. Ситуација
је била критична и у Грачацу, па је претила опасност да хрватске
снаге крену према Книну. У Карловцу су припадници хрватске
војске 21. септембра, на мосту преко реке Коране, зауставили два
моторна возила у којима се 25 припадника ЈНА превозило из касарне
„Мекушје“ у касарну „Логориште“ у Карловцу. Група од осам актив-
них припадника ЈНА одведена је у полицију, а група од 17 војника
српске националности, углавном резервиста из кордунашког места
Крњак (код Војнића), спроведена је пешице преко Коранског моста.
Када су ступили на мост, униформисана лица ликвидирала су њих
13, међу којима и неколико у лежећем положају, а већину хицима
из аутоматског оружја у стојећем положају. Четворица војника
спасила су се скоком са моста.1
Жестоки окршаји вођени су између Грачаца и Госпића. Јединице
Книнског корпуса и 1. бригада ТО Крајине сукобиле су се са хрватским
снагама код српског села Медак и код складишта ЈНА у хрватском
селу Свети Рок (у близини Грачаца). Генерал Вуковић је изјавио да
хрватске трупе настоје да пресецањем комуникације Госпић–Грачац
ударе с бока на јединице Книнског корпуса које покушавају да
деблокирају касарне у Далмацији. Ратиште у Медаку активирано
је после пада источног дела Госпића и Дивосела. Користећи тешко
наоружање заробљено у касарни „Станиша Опсеница“, хрватске
снаге су пробиле линију одбране у Госпићу, па је активиран фронт
код Медака, где су из Книна стигли тенкови Т84 и друга борбена
оклопна возила. Истовремено су из Книна у Лику отишли и камиони
са вишецевним ракетним бацачима.2
Каква је ситуација била за ЈНА, најбоље је показао састанак
Јовића, Милошевића, Кадијевића и Б. Костића од 24. септембра.
Б. Јовић: „Вељко делује веома збуњено. Говори о поразу војске,
о дезертерству, о недостатку мотивације, о великом неповерењу
Срба и према лојалним несрпским официрима, о драми људи и
породица. Каже да би моментално морао да смени 2.000 официра
Коста Николић
готово комплетна Ваљевска бригада. Њени припадници говорили | 187
су о лошем руковођењу и непостојању система веза, што је довело
до тога да је њихове положаје бомбардовала југословенска авијација.
Дошло је до побуне резервиста и из Косјерића, Пожеге и Ариља.
Краљевачки резервисти ратовали су код Вуковара, а протести у
овом граду били су све чешћи.1
Скупштина Србије је о рату расправљала током дводневног
заседања, 26. и 27. септембра. Првог дана, на седници затвореној
за јавност, били су и српски чланови Председништва Југославије.
Уводно излагање поднео је генерал Томислав Симовић: ЈНА
штити интересе Србије „и српства“; мобилизација у Србији спроводи
се у комплексним условима промењених друштвено-економских и
политичких односа, у условима када није завршен процес конституи-
сања оружаних снага, а тај процес није прилагођен вишепартијском
систему, што све има утицаја на понашање војних обвезника. На
слаб одзив на мобилизацију највише је утицало страначко дело-
вање: „Оно се пре свега манифестовало кроз истицање страначких
симбола – застава, амблема, кокарди, подизања три прста увис,
певањем провокативних песама и у покушајима компромитовања
ЈНА, нападима на власт, захтевима да се искључиво брани Србија у
њеним административним границама. Појединци су изјављивали да
не желе да се боре под симболима туђе партије, узвикивали пароле
’сви, сви’, ’нећемо преко Дрине’, ’хоћемо српску војску’. [...] Ратне
страхоте, па и погинула лица у борбама у Хрватској које редовно
приказују средства информисања, стварају психозу напетости и
страха. Евидентно је и деструктивно деловање жена позивом да
се не иде у оружане формације, да им синови, мужеви и браћа не
гину, а неретко су својим присуством у касарнама испред њих,
на мобилизацијским збориштима, и физички ометали извршење
мобилизације. Неки пропусти у војној организацији су неспорни,
као на пример грешке у дејству авијације која је фаталније делова-
ла. [...] Уручивање позива у Ваљеву, Богатићу, Ужицу, Косјерићу,
Младеновцу, Пожаревцу и Београду било је отежано, пре свега
избегавањем пријема, уз најразличитије изговоре, до појачаног
одласка у иностранство, наглашеније у АП Војводини. Због тога су
издати налози за привођење за 2.378 неодазваних лица, од чега је
приведено само 391 јер се остали нису могли пронаћи. Недостатак
Коста Николић
тај ратни циљ, онда неће нико да се бори за то“); од српских чланова | 189
Председништва тражио је да прогласе ратно стање („сада кад нема
ни Месића ни Дрновшека могуће је прегласавање, вас четворица се
састаните и прогласите то ратно стање, па нека Западна Европа у
недоглед расправља јесте ли имали право или нисте“); рекао је да из
стратешких разлога Влада Србије не сме да прогласи ратно стање јер
Србија „не сме да буде у рату са Хрватском“; за неуспех мобилизације
у Србији оптужио је Српски покрет обнове („разбили сте јединицу
у Лозници још приликом претходне мобилизације, читаву бригаду
сте разбили и немојте да се заваравамо данас, постоје сви конкретни
подаци и моја је примедба министру одбране што овде није рекао
која је странка и који су људи појединачно у томе учествовали, јер то
се све зна [аплауз]“), што је упалило ватру полемике са посланицима
ове странке („треба га склонити, то је силеџијско понашање“).1
Шешеља је подржао Милан Парошки који је имао чак и ради-
калнији приступ у захтеву које све територије у Хрватској треба
освојити; тражио је да се формира српска команда на челу са
Милошевићем као врховним командантом. Радомир Урошевић
(СПО) рекао је да су мере Владе Србије пут у увођење полицијске
диктатуре у Србији и да „ћемо Србију смањити и мимо администра-
тивних граница у којима се налази“. Будимир Кошутић је нагласио
да се води рат против српског народа, против православља, против
демократије и слободе и да се у тој ситуацији војни обвезници не
могу да говоре како не желе да иду преко Дрине јер је онда „Туђман
у праву да је граница на Дрини“. Бранио је ЈНА и рекао да је она,
иако није извршила свој задатак и сломила „нуклеус фашизма“, ипак
спречила геноцид над Србима у Хрватској; подржао је Шешељев
став да четворица чланова Председништва „изврше оно што треба
у овим тренуцима извршити“.2
Борисав Јовић је рекао да ствари нису тако једноставне како
изгледају, да Србија мора да води рачуна да са најмање жртава по-
стигне највећи ефекат, да Србија не може да објави рат Хрватској
и да од ЈНА створи српску војску јер би тако упала у „трагичну
грешку“ и била проглашена за агресора и не би могла да одбрани
интересе српског народа ван Србије „онако како мисли да га може
одбранити на овај начин на који то сада чини“; кључни циљ српске
1 Исто.
2 Исто.
1 Исто.
2 Исто.
Коста Николић
путем рата „и великих невоља и страдања недужног становништва, | 191
а посебно Срба, већ путем дијалога и да се на миран начин траже
решења југословенске кризе“.1
Седница је настављена 27. септембра и била је отворена за јав-
ност. Београдску иницијативу подржао је и Драгољуб Мићуновић
јер „ми морамо да одржимо дијалог и свест о томе да смо суверени,
да одлучујемо о свом поретку, о својој земљи и о својим односима са
суседима и народима“. Упозорио је и да ЈНА не сме „да се измакне
из целог овог спора“, да се не смеју суспендовати савезни органи,
али и да се не може прихватити постојање „фантомских савезних
институција у којима њени представници заступају нешто што не
постоји за њих саме, почев од председника Месића па даље. Морамо,
дакле, имати компас шта желимо да радимо“. Рекао је да Србија мора
да има јасан став како војни обвезници, када добију позив („кад га
пробуде у поноћ“), неће бити у „моралној конфузији“.2
Војислав Шешељ је рекао да треба разликовати случај Словеније и
Хрватске – словеначко отцепљење треба прихватити („нека Словенија
буде проблем Западне Европе“), а руководствима Македоније и Босне
и Херцеговине треба јасно ставити до знања да једноставно морају да
остану у Југославији; захтевао је и да се у ЈНА уведе строга дисципли-
на, а да се у Србији спречи дефетизам, свако дезертерство, „строгим
казнама за сваки прекршај, јер нема те Армије на свету где војнички
састав може да поставља она питања која се код нас на неким местима
постављају. [...] Овога пута ако прокоцкамо шансу, ми смо дефинитив-
но изгубили оне границе које су успостављене на западу. Зато се тим
не смемо коцкати. Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица мора
бити наше опредељење и то је граница на коју Армија мора повући
све своје трупе. Ако није у стању да их без борбе повуче из Загреба,
треба их под борбом повлачити, уз бомбардовање Загреба. Армија
има још капацитета које уопште није употребила. Ако су јој трупе
угрожене, она има право да употреби напалм бомбе и све друго што
има у својим лагерима. И ту се не смемо играти. Важније је спасити
једну војничку јединицу него се бојати да ли ће тамо и неке случајне
жртве пасти. Па ко им је крив? Хтели су рат, имају рат (Аплауз)“.3
1 Исто.
2 Трибунал: Шешељ, доказ П01258. Стенографске белешке са 2. ванредног
заседања Скупштине Републике Србије.
3 Исто.
1 Исто.
Коста Николић
својих грађана који се налазе на тим територијама и због наших | 193
сународника који тамо живе, да је она дужна да јасно дефинише циљ
активности у које се наши грађани укључују, било да је то у облику
учешћа у јединицама ЈНА или на неки други начин. Тај циљ може
да буде само један, а то је етничко разграничење између српског и
хрватског народа. Тај циљ не може да буде никако Југославија ни
федерација, ни конфедерација, тај циљ не може да буде дефанзивни
у смислу: ми не дозвољавамо да хрватски народ повуче из Југославије
један део српског народа, јер поставља се питање: колико дуго ми то
не дозвољавамо? То може да буде 10 година или 20 година. Питање је
да ли та одбрамбена линија толико дуго може да издржи. Скупштина
Србије је дужна да не расправљајући о конкретним границама, јер то
је ствар мировних преговора, јасно каже да је са становишта интереса
грађана Србије и српског народа дошао тренутак да се разграниче
српски и хрватски народ, јер је то основа свих сукоба који се данас
на тој територији дешавају. Мислим да је погрешна стратегија коју је
ова власт одабрала од самог почетка да иде на два колосека: на једном
колосеку да прича да је наш циљ очување Југославије, а на другом
колосеку да ради на реализовању неких националних интереса који
многим људима нису јасни, јер нису експлицирани. Захтевам од ове
скупштине да усвоји декларацију у којој би се захтевало да спор између
југословенских народа буде решен разграничењем између српског и
хрватског народа не прејудицирајући државну форму која ће после
тога настати и без навођења граница по којима ће се то десити. Свако
друго решење је губљење времена и свако друго решење нас води
све даље од мира, а мир мора да буде наш циљ независно од начина
на који ћемо до њега доћи“.1
Ђинђић се одмах нашао на жестоком удару посланика СПС-а
јер је покренуо разговор о правом карактеру рата, што је владајућа
олигархија у Србији пажљиво избегавала. Радоман Божовић је репли-
цирао да се рат води како би се спречио „државни и партијски терор
у Хрватској над грађанима и народом“ а не због граница. Ђинђић је
одговорио: „Мислим да је колега Божовић побркао неколико ства-
ри. Нисам рекао да је та иницијатива узрок било чега или да је она
изговор хрватској власти да чини нешто или да нешто не чини. Само
сам рекао да овај парламент и ова влада нису никада пред домаћу
јавност у Србији и Југославији, а ни пред светску јавност, изашли
1 Исто.
1 Исто.
Коста Николић
мржња излази на површину, ту мржњу претвори у политички про- | 195
грам, она може да постигне успех. Имамо бројне примере у историји,
имамо те примере у неким западним републикама. Али, да ли је то
добро за наш народ? То процените ви. То ће сигурно да процењују
поколења врло брзо, за 10 или 20 година кад буду анализирали овај
наш кошмар. Они ће видети где су били извори мржње и то извори
мржње међу нама, а о неким другима да не говоримо.“1
Српски покрет обнове, најзначајнија опозициона снага у Србији,
често је имао противречне ставове о рату. На седници Централне
управе одржаној 28. септембра, Вук Драшковић је говорио о управо
одржаном заседању Скупштине Србије и српским ратним циљевима.
Рекао је да је српском народу у „српским западним крајинама усташки
нож под грлом и само Србија може и мора да му помогне. Више од
200.000 Срба из авнојевске Хрватске већ је напустило своја огњишта
а званична Србија има образа да каже како није у рату са усташама.
Да ништа друго усташе нису учиниле него што су пре неки дан дигле
у ваздух нашу цркву мученицу у Јасеновцу, довољан је разлог да им
објавимо рат, и као нација и као држава“. Тражио је да власт у Србији
обустави рат против опозиције јер је крајње време да схвати да „срп-
ству не прети опасност од Срба који се окупљају на Тргу слободе,
већ од усташких црних легија. Мора се ставити тачка на вређање
српске омладине. Нису наши момци ни дезертери ни кукавице“ већ
српска власт није прогласила ратне циљеве и није створила српску
војску. Драшковић је и овом приликом тражио да се формира таква
војска „и одмах њене трупе упутити у наше крајеве на западу“ јер је
све друго сумњиво и несигурно: „Српска држава а не ЈНА обавезна је
да, без оклевања, обзнани ратне циљеве. СПО их је одавно обзнанио.
Објавили смо и мапу наших крајина у данашњој Хрватској, сачињену
према етничком стању из априла 1941, пре почињеног усташког
1 „Рат без ратног циља“, Српска реч, 14. октобар 1991, 44–45.
2 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 388–389.
3 Исто, 390.
Коста Николић
Генерал Аџић је говорио о стању јединица: једна елитна јединица | 197
Гардијске дивизије доживела је расуло – остала је без војске одласком
регрута после одслужења војног рока, а попуна резервистима није
успела; 2. механизована бригада (Ваљевци) комплетно је побегла. То
су „ортодоксни српски националисти“; сада у Шиду стоји комплетна
техника без војске. Рекао је и да је стање војске у Крајини било на
ивици анархије: „Нема их на бојишту, у Лици се слабо боре. Где су
Срби – Славонци? Зар мисле да ће други да им бране земљу.“1
•••
Последњи дани септембра обележени су новом жетвом смрти.
Праву драму представљало је освајање гарнизона ЈНА „Божидар
Аџија“ у Бјеловару. У њему се налазила комплетна 265. механизо-
вана бригада (без мањег дела у Окучанима) „А“ класификације са
великом количином оклопне, топовске, транспортне и друге бор-
бене и неборбене технике размештене у неколико војних објеката
у граду. У Бјеловару је била и команда 28. партизанске дивизије и
једне њене бригаде.
У периоду од 21. до 29. септембра хрватске снаге у Бјеловару
почеле су припреме за брутални обрачун који је уследио. Објекти
ЈНА били су под потпуном блокадом, формиране су артиљеријске
јединице, успостављен је систем противваздушне одбране и напра-
вљени сви оперативни планови разоружања јединица ЈНА. Наређење
из Главног стожера хрватске војске стигло је 27. септембра; у њему је
стајао да се ситуација у Бјеловару и гарнизону ЈНА мора „разрешити“
до 30. септембра. Према плану „Билогора“ Кризни штаб Бјеловара
требало је да координира све акције хрватских снага из Бјеловара и
допунских јединица из Вараждина. Генерал Тус, касније одликован
„Редом Николе Шубића Зринског“ и „Редом хрватског тролиста“,
наредио је тајну ликвидацију „екстремних“ особа пре него што би
оне својим „непромишљеним поступцима“ нанеле „масовне губитке
пучанства и огромне материјалне штете“.2
Напад на гарнизон ЈНА, после 17 дана блокаде, почео је 29. сеп-
тембра ујутро. Команда 5. војне области успела је да изврши притисак
на хрватске власти у Загребу и посматрaчку мисију Европске заједнице
1 Исто.
2 Željko Karaula, „Osvajanje vojarne Božidar Adžija u Bjelovaru 1991“, Časopis za
suvremenu povijest, 1/2007, 18–19.
1 Исто, 21.
2 Исто.
3 http://www.veritas.org.rs/e-veritas-29-09-2019. – Јуре Шимић (1952), рођен је у
селу Галечић у општини Томиславград, oснивач је првог огранка ХДЗ у Бјеловару и
председник Извршног већа те општине. Према исказима српских цивила, наређивао
је паљење српских кућа и јавно позивао на „чишћење Билогоре“. По завршетку
рата, Шимић је искључен из ХДЗ-а, осумњичен је за ратни злочин, ухапшен је 2010,
кратко време је провео у истражном затвору у Бјеловару и пуштен да се брани
са слободе. Судски процес пред Жупанијским судом у Ријеци почео је јуна 2015.
године. Првостепеном пресудом саопштеном 2. октобра Шимић је ослобођен било
какве одговорности (http://www.novilist.hr/Vijesti/Crna-kronika/RIJECKI-SUD).
4 Председништво СФРЈ постхумно је 19. новембра 1991. одликовало Милана
Тепића Орденом народног хероја Југославије „за изванредан подвиг у борби
против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“
Коста Николић
припадника ЈНА и хрватских снага у тој експлозији није утврђен. | 199
Познато је да је са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу
војног рока Стојадин Марковић из околине Ваљева.1
Према српским изворима, шесторица заробљених припадника
ЈНА, Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван
Хосјак, Бошко Радоњић и Мирко Остојић, углавном са подручја
Бјеловара, издвојени су и затворени у Полицијску станицу. Одатле
су их ноћу 3. октобра извела униформисана лица и стрељала у шуми
Чесма, недалеко од места Мало Кореново. Стрељање је преживео
цивил Саво Ковач из Бјеловара.2
Српске снаге у Крајини имале су и проблем типичан за све рато-
ве – рад за супротну страну. Најтеже стање по том питању било је у
Обровцу. Према подацима „органа безбедности“ из Бенковца, Јова
Јаковљевић, вулканизер из Обровца, везиста у Штабу ТО, достављао
је Кризном штабу и МУП-у у Задру поверљиве информације о једи-
ницама Крајине: „Иначе стање у обровачком штабу ТО је крајње
забрињавајуће, царује групашење, међусобно оптуживање, пљачке
и нерад. Лако се уочавају негативности које се највише изражавају
у лоше спроведеној мобилизацији, неизвршавању задатака, потпу-
ном расипању већег дијела јединица и пљачки приватне имовине
од старне резервиста које нитко не спречава. Штаб је потпуно под
Коста Николић
Из Београда је, у раним јутарњим часовима 30. септембра, | 201
према Хрватској кренула нова колона од 200 војних возила.1 ЈНА
је још једном покушала да покрене стратешку офанзиву великих
размера како би војно поразила Хрватску и присилила је на предају.
Али, масовно одбијање српских резервиста да иду у рат и видљиви
недостатак ентузијазма међу онима који су већ били на фронту,
оставио је бројне формације са значајним мањком људства, па се
од многих операција одустало.2 Чак ни на витални сектор источне
Славоније, где је армијски врх планирао главни напад, није дошло
довољно пешадијских снага, што је онемогућило офанзиву. Хаос
проузрокован распадом земље коначно је сломио самопоуздање ЈНА.
против „лица која су учинила кривична дела против живота и тела лица несрпске
националности, као и против њихове имовине“ на територији Хрватске у периоду
од 1991. до 1995. године. Пуковник Ђорђе Трифуновић, председник Војног суда,
доставио је 14. фебруара 2003. правној служби Министарства податке за укупно 30
таквих случајева, уз следећу напомену: „Војни суд у Београду је правни следбеник
Војног суда у Загребу и Војног суда у Сарајеву и располаже са подацима о кривич-
ним предметима за период од октобра 1991. до маја 1992. тако да нисмо у прилици
да пружимо комплетне податке. Војни суд у Загребу, у свом седишту, поступао је до
почетка октобра 1991. када је принудно исељен у Бања Луку. Приликом исељења,
на једном од контролних пунктова од стране МУП-а Хрватске и паравојних једи-
ница отета је целокупна архива (предмети и уписници), као и део архиве Војног
суда у Љубљани коју је тај суд преузео у јулу 1991. године. Прегледом уписника и
регистара, те неуништене архиве, пронашли смо одређени број предмета у којима
су оштећена лица несрпске националности, при чему треба имати у виду да се у
уписницима не воде подаци о оштећенима, поготово не о њиховој националности,
нити је постојао регистар оштећених. То је знатно отежало прикупљање података,
а доводи у питање и коначност тих података. Могуће да постоје и други предмети.
[...] Посебно је питање због чега тадашња власт СФРЈ није прогласила ратно стање
и формирала ратне војне судове, што би свакако допринело ефикаснијој кривич-
но-правној заштити живота и имовине“ (исто). У раду ће даље бити коришћени
подаци за случајеве који су значајни за описивање ратних догађаја.
1 Борба, 1. октобар 1991, 1.
2 Проблеми са резервистима и даље су били нерешиви. Генерал Симовић је 30.
септембра разговарао са родитељима војника који су били на Банији. Родитељи су
тражили да се њихови синови што пре врате, а генерал им је одговорио следеће:
„Ако хоћете, што не идете по децу? Ваша савест одговара у чему ћете учествовати, у
одбрани српства или издаји. Зар смо дотле дошли да Туђман има помоћ од Немаца,
а 300.000 наше браће у Хрватској, коју усташе и фашисти кољу, не може од нас
очекивати руку помоћи? Не брани се српство на Дрини. Шанса је да се одбрани у
Лици, на Банији и Кордуну. Тамо наше јединице треба само да учврсте успех, оно
што је ЈНА већ одрадила, након чега остаје да политичари седну и утврде границе“
(наведено према: Борба, 1. октобар 1991, 5).
Коста Николић
становништвом) у потпуности потврдили оцену изнесену у упозо- | 203
рењу Штаба Врховне команде: „Стало нам је да се коначно спроведу
договори о прекиду ватре у духу Изјаве из Игала и саопштења из
разговора од 24. септембра. Међутим, с врло провидном намером
злоупотребили сте све досадашње споразуме и договорена прими-
рја користили за јачање ваших војних формација. Интензивирање
бескрупулозних притисака на припаднике ЈНА и чланове њихових
породица и насилно запоседање појединих војних објеката – томе
је дефинитивно дошао крај. Речима се више неће веровати.“1
Ултиматум је подржало и Председништво Југославије које је 1.
октобра заседало у непотпуном саставу (без Месића и Дрновшека).
Претходно је Месић одбио да закаже седницу Председништва, па је
седницу 26. септембра сазвао потпредседник Б. Костић.2 Месић је
30. септембра покушао да спречи одржавање ове седнице. У писму
Антону Старом, генералном секретару Председништва, рекао је да
је седница заказана нелегално и незаконито: „Спреман сам сазвати
сједницу Предсједништва у било коме мјесту, под увјетом да ми је
прометно доступно. Молим Вас, исто тако, да информирате чланове
Предсједништва о томе да предсједник није на дуже вријеме спријечен
у обављању својих послова, ако му ЈНА (властита војска) омогућава
долазак у Београд. Присуство нелегалној сједници Предсједништва
сматрат ћу приклањање војном пучу.“3
Председавао је Бранко Костић, а на седници је био и адмирал
Бровет као изасланик генерала Кадијевића. На овој седници иначе
је у првом плану требало да буде Босна и Херцеговина, како је то
12. септембра тражило њено Председништво. Међутим, Месић
је захтевао да се седница одржи у Сарајеву, што Бранко Костић и
Јовић нису прихватили. Б. Костић: „Мислим да је ствар више него
јасна, да се ради о свјесном покушају блокаде рада Предсједништва
Југославије као још једног, да кажем, у врху федерације легитимно
изабраног у вишестраначким скупштинама органа, у ситуацији када
је савезна скупштина блокирана и онемогућен њен рад, у ситуацији
када је Савезно извршно вијеће проглашено непризнатим од поје-
диних република и да се жели на тај начин покушати блокирати рад
јединог органа који у условима ратне ситуације још увијек може
Коста Николић
обезбеђивање примирја, функционисање савезних органа и све до- | 205
тадашње иницијативе о будућности Југославије. Пошто скупштина
није заседала, поставио се проблем даљег финансирања ЈНА, па је
Председништво „препоручило“ Народној банци Југославије да,
„до стицања услова за доношење закона“, одобрава аконтацију
за финансирање ЈНА до износа утврђених средстава у Закону о
привременом финансирању потреба федерације у 1991. години.1
Ову седницу Председништва пратиле су бројне непроверене
информације, па је Стјепан Месић демантовао да је поднео оставку.
Изјавио је да је „жив и здрав“, али је „прометном и комуникацијском
блокадом“ спречен да буде нa свом рaдном месту. Алијa Изетбeговић
je саопштио да на седницу није дошао јер није поштован пословник
који каже да седницу Председништва може да сазове само његов
председник.2
Снажно су одјекнуле и вести да је генерал Кадијевић ухапшен,
или се у најбољем случају налази у кућном притвору. Бранко Костић
је изјавио да генерал није ухапшен, а да на седницу Председништва
није дошао „само из разлога што је имао много посла“. Ипак, општи
утисак је био да је у армијском врху дошло до озбиљних несугла-
сица и сукоба јер се ЈНА исувише „млитаво понаша“ на ратишту у
Хрватској, да због неодлучности војног врха гину војници а да су
припадници ЈНА изложени „беспризорном убијању“ и свим врстама
злостављања и понижавања од стрaне оружаних снага Хрватске.
ССНО је демантовао да је дошло до кадровских промена у Штабу
Врховне команде: „Ради се о лажима и грубим дезинформацијама“.3
Бранко Костић је за 2. октобар заказао нову седницу Председ-
ништва, са једном тачком дневног реда: „Нека актуелна питања из
области општенародне одбране“. Седницу је тражио војни врх. Месић
је уредно позван на ову седницу, а он је у одговору Антону Старом од
2. октобра истакао следеће: „Потпредсједник Предсједништва с неким
члановима српског блока учествује у војном пучу и намјерно покушава
незаконитим манипулирањем исходити одлуке Предсједништва како би
легализирао незаконите и неуставне одлуке Армије. Ставови српског
Коста Николић
је данас одмах болестан, јер је видио шта је јуче урадио. [..] Госпођа | 207
Плавшић стално говори о законима. За мене, од свих ових задњих
инцидената, највећи је када је Предсједништво, односно војска, при-
хватила да се повуче из Словеније. То је највећи ударац Југославије.
ЈНА је пустила да се граница Југославије ослободи. Повукла се из
Словеније, дала Словенцима слободу. Друга је ствар што су то
подударни интереси Словенаца и Срба“.1
Алија Изетбеговић је предложио да Богићевић не учествује у
раду Председништва Југославије ако оно не заседа у комплетном
саставу, а Биљана Плавшић се са тим није сложила.
Нова седница Председништва СФРЈ, 144. по реду, одржана је 3.
октобра, у непотпуном саставу, без чланова из Словеније, Хрватске,
Босне и Херцеговине и Македоније, уз присуство три најодговорнија
официра ЈНА – Кадијевића, Аџића и Бровета. Најважнија одлука
тицала се обезбеђивања континуитета у раду Председништва, па је
на основу оцене са седнице одржане 1. октобра о постојању непо-
средне ратне опасности, одлучено да су се „стекли услови“ за рад и
деловање Председништва дефинисани Уставом СФРЈ у условима
непосредне ратне опасности: „За време постојања непосредне ратне
опасности Председништво ће у Београду континуирано заседати,
радити и одлучивати у складу са Уставом СФРЈ, важећим савезним
прописима, као и на основу одлуке Председништва о овлашћењима
председника Председништва за време ратног стања, непосредне
ратне опасности и у другим сличним ванредним приликама од 21.
новембра 1984. године.“.2
Од тада је Председништво заседало само са четири члана.
Они су, да би отклонили „могућност блокаде свог рада“, преузели
и неке функције Скупштине Југославије „која се не може састати“.
Да би се обезбедио привид легалности у командовању ЈНА, Јанезу
Дрновшеку је одузето право командовања оружаним снагама због
раније донесене одлуке о дислоцирању снага ЈНА из Словеније:
„Полазећи од Одлуке Председништва СФРЈ од 18. јула 1991. о
дислоцирању свих команди, јединица и установа ЈНА са територије
Републике Словеније, као и отпусту и неупућивању регрута из те
1 Исто.
2 Да би се избегао уобичајени термин „крње Председништво“ који се користи
када се мисли на рад овог тела од овог тренутка, назив Председништво стављаће
се убудуће под знаке навода („Председништво“).
3 Трибунал: Милошевић, доказ П328.13. Нацрт записника са 144. седнице
Председништва СФРЈ. – Овом одлуком четири члана Председништва добила
су готово неограничена овлашћења, јер су могли да доносе уредбе са законском
снагом које би онда сами и извршавали. Месић је изјавио да је у питању државни
удар „Србије и савезника“, Председништво Босне и Херцеговине је саопштило да
су у питању „неважеће одлуке“, Киро Глигоров и Васил Тупурковски одбацили су
ове одлуке као нелегитимне и неуставне и оценили их као покушај увођења ратног
стања у земљи и преузимање ингеренција Савезне скупштине. Бранко Костић је
после седнице Арноту ван Линдену рекао да ће „Председништво“ наредити ЈНА
почетак напада пуних размера у року од неколико дана уколико се Хрватска не буде
придржавала прекида ватре (Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б). За Политику је
изјавио следеће: „Нема говора о државном удару. Ми смо у овом моменту, када
се у Југославији увелико ратује, чак са великим закашњењем, искористили уставну
могућност да отклонимо блокаде у раду Председништва до којих је дошло због
опструкције појединих његових чланова. Прелазак на рад у условима непосредне
ратне опасности Председништву даје могућност да доноси уредбе са законском
снагом о питањима која су у надлежности Скупштине СФРЈ. Да ли ће и које
уредбе Председништво донети зависиће од околности у данима који су пред нама“
(Политика, 4. октобар 1991, 2).
Коста Николић
с јасним циљем да спутавањем и разбијањем Армије разбију и | 209
Југославију“. Њима се прикључио и Анте Марковић својим „пер-
фидним“ деловањем: „Такво понашање једног врховног команданта
и једног премијера према њиховој властитој армији нечувено је“.1
ЈНА је мала само један циљ – да спречи „крваве етничке сукобе
и онемогући да се понови геноцид над српским народом“. Рекао
је и да је у Хрватској на делу „неонацизам“ и да он представља
највећу претњу Србима, али је такође и у директној супротности са
виталним интересима хрватског народа: „У овом тренутку Армија
не жели ништа друго осим да успостави контролу на кризним под-
ручјима, заштити српско становништво од прогона и истребљења и
ослободи припаднике ЈНА и њихове породице. Предуслов за то је
пораз усташких снага. Чврсто остајемо при ставу израженом у више
наврата да се сва политичка питања морају решавати споразумно,
уз поштовање легитимних права и интереса свих наших народа.“2
Председништво Босне и Херцеговине, уз противљење Биљане
Плавшић, одбацило је 3. октобра одлуке Председништва Југославије.
Алија Изетбеговић: „То није за нас била сједница Предсједништва,
па према томе није могла донијети обавезујуће одлуке. То је могао
да буде у најбољем случају неки радни договор који не доноси
никакве одлуке. Према томе, то за нас није сједница, нас те одлуке
не обавезују.“3
Стјепан Месић је за 4. октобар сазвао седницу Председништва на
Брионима. Тупурковски је одговорио да његов долазак није реалан, јер
га је савезна контрола лета обавестила да летење до Пуле није безбедно.
Предложио је да се седница одржи у Сарајеву или Охриду.4 Преко
Антона Старог, „Председништво“ је 4. октобра обавестило Месића
да се седнице за време „постојања непосредне ратне опасности кон-
тинуирано одржавају у Београду“. Од Месића је тражено да седнице
сазива у Београду и то са дневним редом који му буде предложен.5
Он је и уредно позван на седницу коју је заказао Б. Костић и на којој
је требало да се разговара о делимичној мобилизацији.6
Коста Николић
узнемирујући гласови да је генерал Марко Неговановић оптужио | 211
Милошевића и руководство Србије да су пружали отпор мобилиза-
цији, подстицали дезертерство, дефетизам и да су иницирали борбу
српског народа у Хрватској па их оставили на цедилу: „Слободан
тражи од Вељка да одмах смени Неговановића“.1
Генерал Владимир Вуковић je 3. октобра наредио општи на-
пад на Задар како би се деблокирао гарнизон ЈНА у том граду. Уз
авијацијску и артиљеријску подршку и у садејству са јединицама
Територијалне одбране Крајине, напад је требало да се изврши
правцем Книн–Бенковац–Задар: „Циљ: разбити снаге МУП и
ЗНГ Хрватске на правцима дејстава, одбацити их са комуникација,
што пре избити на доминантне објекте шире одбране града Задра,
блокирати град, а затим дејством на одабраним правцима што пре
деблокирати војне објекте и избити на обални руб луке Задар, ства-
рајући услове за извлачење људства, ТМС и становништва, вршити
контролу територије а поједине објекте и правце упорно и одсудно
бранити. У другој етапи операције, енергичним дејствима што пре
деблокирати војне објекте у граду, расећи одбрану града и избити
у рејон луке Задар коју ставити под контролу. Маслинички мост
одсудно бранити.“2
У првој етапи напада, снаге Книнског корпуса избиле су 5.
октобра на периферију Задра, заузеле село Какму и спојиле се са
јединицом из касарне у Шепуринама. Али, офанзива је заустављена
на улазу у град.3
Проблеми са одзивом резервиста у Србији били су и даље
нерешиви, па је режимска пропаганда поручивала да се српска
огњишта бране и на Купи.4 Највише проблема почетком октобра
било је у Лозници, Смедереву, Смедеревској Паланци, Великој
Плани, Лесковцу и Нишу где је локални огранак СПС-а са конфе-
ренције за штампу поручио да ће сви они који спречавају мобили-
зацију „сносити историјску одговорност пред српским народом“.5
Александар Бакочевић је у Београду, на Чукарици, објашњавао да
1 Исто.
2 Наведено према: Политика, 6. октобар 1991, 8.
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 392.
Коста Николић
које донесе тело које не може више да претендује да говори у име | 213
читаве Југославије. Оне хитно позивају све стране да се уздрже
од било каквих акција које би омеле имплементацију споразума
склопљеног у доброј вери 4. октобра у Хагу између представника
Хрватске, Србије и ЈНА под покровитељством Председништва“.1
„Председништво“ СФРЈ је 5. октобра, „без одржавања седни-
це“, само на основу консултација а на предлог генерала Кадијевића,
донело Наредбу о одређивању територија на којима поступају
војни судови I степена и војна тужилаштва при војним командама.
Истовремено је одлучено да се примењују одредбе Кривичног закона
СФРЈ којима је прописана „пооштрена одговорност за кривична
дела против оружаних снага, као што су неизвршење наређења,
противљење претпостављеном, сви облици напада на војна лица у
вршењу службе, неодазивање позиву и сви облици избегавања војне
службе, као и друга дела којима се слаби одбрамбена моћ јединица
и утиче на њихову борбену готовост и безбедност“.2
„Председништво“ је захтевало „појачану одговорност“ од свих
грађана, војних органа, органа унутрашњих послова и свих других
државних органи који учествују у припреми или спровођењу моби-
лизације.3 Борисав Јовић је, међутим, већ сутрадан тражио хитан
састанак са Милошевићем: „Морамо се, сами, у четири ока дого-
ворити. Нисмо ми самоуслуга да удовољавамо потребама генерала.
Он се слаже са мном“.4
На седници „Председништва“ Југославије одржаној 6. октобра,
речено је да се стање непосредне ратне опасности и даље заоштра-
ва и да хрватске оружане снаге „перманентно крше“ споразуме о
прекиду ватре: „На сцени је повампирени неофашизам који не бира
средства да постигне своје циљеве, настојећи да оружане сукобе
прошири и на друге крајеве земље“.5 Што се тиче критика Европске
1 Исто.
2 Borba, 7. oktobar 1991, 10–11.
Коста Николић
представља висок морални и патриотски чин, претпоставља макси- | 215
малну мотивисаност за борбу и друга повољна морална својства“.1
Tоком 7. октобра борбе су вођене у околини Задра и на при-
лазима Карловцу. ЈНА и српски територијалци из Војнића (одреди
„Вељун“ и „Крстиње“) напали су Слуњ.2
И Совјетски Савез је покушао да утиче на догађаје у Југославији.
Михаил Горбачов је 6. октобра упутио одговарајуће поруке руковод-
ствима Југославије и Хрватске. Председнику Туђману и премијеру
Фрањи Грегурићу је писао: „Имамо информације да ће ЈНА у блиској
будућности извршити напад на велике индустријске центре, па чак
и на главни град Хрватске Загреб. Без сумње, то би изазвало оштру
осуду и одговарајуће реакције у свету. У овом алармантном тре-
нутку, совјетско руководство је позвало руководство Југославије и
руководство ЈНА да покажу максималну одговорност и уздржаност
и да спрече ширење рата, да одмах обуставе непријатељстава и да у
потпуности испоштују прекид ватре.“3
Анатолиј Коваљев, заменик министра спољних послова Совјетског
Савеза, обавестио је Горбачова, 7. октобра ујутру, да је његово об-
раћање југословенском руководству и вишој команди ЈНА „у име
хрватских вођа“ било ефектно. Бомбардовање Загреба, наводно
планирано за 6. октобар, није се догодило и спречена је офанзивна
ЈНА великих размера. Предложио је и да се председници Србије и
Хрватске позову да дођу у Москву.4
Међутим, 7. октобра поподне ракетирани су делови старог
Загреба и Бански двори (зграда на западној страни Марковог трга
у Загребу која је била дом хрватских банова од 1809. до 1918), рези-
денција хрватског председника који је у том тренутку разговарао са
Антом Марковићем и Стјепаном Месићем. Информативна служба
ССНО одмах је саопштила да је „Врховништво“ инсценирало напад,
а Команда РВ и ПВО демантовала је да су њене јединице дејствовале
Коста Николић
а о спољнополитичким импликацијама југословенске кризе говорио | 217
је његов заменик Миливоје Максић.1 Он је присутне упозорио да је
„југословенска тема“ ушла у Уједињене нације као најакутније криз-
но жариште које у том тренутку постоји у Европи и да последице
могу да буду „веома забрињавајуће“ због промењеног односа снага
у свету који Србији није ишао у прилог. Упозорио је и на могућност
увођења санкција које по свом обиму и последицама могу да буду
„далеко изнад онога што смо, у било ком тренутку после рата ми
доживљавали и чему смо бивали излагани у појединим фазама. Ми
имамо најаву санкција од стране Европске заједнице, ми имамо у
току консултовања пет сталних чланова Савета безбедности да би
се договорили о могућим санкцијама према Југославији, имамо
припрему законских амандмана у америчком Конгресу којима би
се увеле веома оштре санкције према Србији, републикама и под-
ручјима који [је] помажу“.2
Максић је посебно нагласио да је политика Совјетског Савеза,
односно Бориса Јељцина, драматично промењена и да је совјетска
страна изнела многе „горке ствари“ приликом припремања резолу-
ције о Југославији. Рекао је и да се Кина дистанцира од осуђивања
Србије али само из формалних разлога: „Ми имамо неповољан став
према нама шест од седам суседа. Једино је грчка страна са којом
постоји одређени степен разумевања, али је и она блокирана полит-
иком Европске заједнице. У Европи је формирана већина спремна
да следи политику најекстремнијих земаља Запада у критичком и
нетолерантном односу према Југославији. Хоћу да кажем да све то
говори да би санкције против Југославије могле бити брзо и лако, без
великих проблема, прихваћене у било ком међународном форуму.“3
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
4 Исто.
Коста Николић
није наредио, изгледа да је неко од пилота којима је дошло до грла, | 219
кажу да су им у Бјеловару поклали, сада се не може више контро-
лисати ни понашање пилота, ни осталих људи. Могу да кажем да
стварно нико није наредио, али наредили смо уништење неких
тамо средстава, или је неко од појединаца то самовољно урадио.“1
Тромесечни мораторијум на спровођење одлуке о независ-
ности Словеније и Хрватске истекао је 8. октобра. Сабор Републике
Хрватске је раскинуо „државно-правне везе на темељу којих је,
заједно са осталим републикама и покрајинама, творио досадашњу
Југославију“. Хрватска више није сматрала легитимним ниједно тело
дотадашње федерације, а признала је самосталност и сувереност
осталих република „бивше СФРЈ на темељу начела узајамности и
спремна је с оним републикама с којима није у оружаном сукобу
успоставити, одржавати и развијати пријатељске, политичке, гос-
подарске, културне и друге односе“.2
Истоветну одлуку донео је и словеначки парламент. Граница
између Словеније и Хрватске постала је државна, а речено је и да
ће ЈНА од 18. октобра бити третирана као страна војска. Усвојен је
и закон о суспензији југословенског динара, активирана су 34 гра-
нична прелаза; Аустрија је прва прихватила нови словеначки пасош.3
Током 8. октобра у Загребу је потписан „Меморандум спо-
разума“ између генерала Андрије Рашете, у име ЈНА, Стјепана
Адамића, заменика министра одбране у хрватској влади, и пуковника
Имре Аготића, члана Главног штаба хрватске војске.4 Споразум је
напустио 2. јула 1991, а 10. августа ступио је у Збор народне гарде Хрватске и
постављен за начелника штаба у чину пуковника. Био је главни хрватски преговарач
са ЈНА, директно одговоран председнику Туђману. Од фебруара 1992. био је, у
чину генерала, први заповедник хрватског ратног ваздухопловства.
1 Трибунал: Милошевић, доказ Б9040.
2 Здравко Томац је изјавио да је споразум мање лоше решење: „Били смо
пред дилемом потписати или не, јер у споразуму има ствари које су за Хрватску
неприхватљиве. Хрватска је прихватила одређене компромисе да би се зауставило
крвопролиће, па и масакр над цивилним становништвом, посебно у Задру и
Дубровнику. Хрватска ће демократским путем остварити сувереност на цијелом
свом територију. Ако буде нових пријетњи, хрватске снаге сваким су даном
спремније да пруже још одлучнији отпор“ (Borba, 10. oktobar 1991, 3).
3 Момчило Перишић (Коштунићи, Горњи Милановац, 22. мај 1944), завршио је
Војну академију и Командно-штабну академију Копнене војске. На почетку рата
био је командант Артиљеријског школског центра ЈНА у Задру. У јануару 1992.
именован је за команданта новооснованог 13. корпуса ЈНА на подручју Мостара.
Након повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине, Перишић је постао начелник
Штаба, а потом и командант 3. армије Војске Југославије, са седиштем у Нишу.
О његовој даљој каријери детаљно ће бити писано у наредним томовима књиге о
распаду Југославије.
Коста Николић
породица, као и „униформисаних и цивилних лица српске и друге | 221
националности који су ухваћени, притворени или осуђени под оп-
тужбом да сарађују са оружаним снагама СФРЈ, снагама Крајине и
оружаним снагама хрватске војске“.1
Генерал Кадијевић је 9. октобра, на уобичајеном састанку код
Јовића (уз присуство Милошевића, Булатовића, Бранка Костића и
генерала Аџића), рекао да ЈНА нема снаге да потпуно порази хрватску
војску, па је као нове ратне циљеве поставио заштиту српског народа
и деблокирање касарни. Б. Јовић: „Рушење хрватског руководства,
што је дуго захтевао, сада замењено извлачењем војске.“2 Кадијевић
је предложио и да им се „само прети силом“ упоредо са мировном
акцијом. Закључено је да излаз треба тражити у брзом политичком
расплету или војној акцији: „На дугу стазу ћемо изгубити. Зато треба
ићи на интензивирање војних и политичких мера, комбиновано“.3
Истога дана 221. моторизована бригада (из састава Книнског
корпуса) нападнута је из рејона Дубравице и Скрадина: „У зони
одговорности бригаде све је присутнија појава доласка цивила у
напуштена места. Међу њима се налази и одређен број убачених
припадника ЗНГ са циљем извођења диверзантско-терористичких
акција и прикупљања обавештајних података о нашим јединицама.
[...] Молимо заједничко планирање дејстава ка Скрадину, уз предлог
да садејствују и сарађују и [јединце територијалне одбране] САО
Крајине и јединице СУП Книн.“4
Хрватска се одлучила за радикални приступ рату. У изградњи
државе сва средства била су дозвољена. Здравко Томац: „На затво-
реној сједници с председницима кризних штабова [...] захтијевао сам
да се дефинитивно ријеши питање одговорности свих оних који су
остали у ЈНА. Сада када се Хрватска и формално конституира као
самостална држава, сваки онај који остане у окупаторској војсци,
иако особно не судјелује у војним операцијама и злочинима, сноси
моралну и политичку одговорност. Захтијевао сам да се свим могућим
каналима дође до сваког човјека међу часницима и војницима који
су досад били неутрални и који би могли пријећи на нашу страну,
да им се отворено каже како им више не можемо гарантирати ни
Коста Николић
Због тешког стања на фронтовима, генерал Аџић је офици- | 223
рима ЈНА 12. октобра упутио још једну инструкцију о ратним
циљевима. Рат се није водио за освајање хрватских територија, већ
због заштите српског народа од геноцида и покушаја биолошког
уништења од стране „усташких снага“. Армија је извршавала своје
обавезе у складу са уставним обавезама, „али поступци усташких
снага према јединицама блокираним у касарнама и према српском
становништву у Хрватској, према заробљеним припадницима ЈНА
и њиховим породицама су типични геноцидни поступци, срачунати
на њихово уништење и етничко чишћење простора Хрватске. [...]
Када је у питању заштита биолошког опстанка делова једног наро-
да и делова ЈНА угрожених непосредно од фашистичко-усташких
снага, то је онда задатак који је изнад свих страначких опредељења
и борбе за власт. Наша је морална обавеза, патриотска и људска да
мобилишемо и покренемо све расположиве снаге и тај частан и
најхуманији задатак извршимо успешно до краја“.1
Стање у Територијалној одбрани Крајине било је изузетно тешко
а будућност потпуно неизвесна, што су потврдили генерал Ђујић
и пуковник Душан Касум, његов заменик, у допису Министарству
одбране Србије од 12. октобра. У веома детаљном извештају сао-
пштено је да су на територији Крајине престале да функционишу и
цивилна и војна власт, а у појединим општинама (Кореница, Доњи
Лапац, Обровац и Грачац) може доћи до анархије: „Међусобне
свађе између појединих органа у општинама и између општина
добиле су такве размере да је престала свака сарадња. Борба за власт
појединаца одвојила је општинска руководства од народа, те народ
безусловно тражи њихову смену. Однос снага ТО и СУП скоро у
свим општинама је веома лош јер и једни и други сматрају да су
они главни носиоци оружане борбе. Влада Крајине и општинска
руководства немају снаге и ауторитета да разреше ове проблеме,
тако да се испољава самовоља, посебно код припадника милиције.“2
Најтежи проблем био је сукоб Бабића и Мартића који се „мора
хитно ријешити јер изазива подјеле и незадовољство у народу, што
1 Исто.
2 Исто.
Коста Николић
на њихово присвајање све израженија“. Због тога је тражио убрзано | 225
оспособљавање свих састава хрватске војске за офанзивне акције
како би се спречило даље губљење територија: „Истодобно одлуч-
није предузимати убацивање јачих ударних и диверзантских снага
у позадину с циљем наношења губитака непријатељу (четницима и
ЈА), разбијања снага ватрене подршке, прекида путова снабдјевања,
логистике и довођења појачања. Тиме постићи дезорганизацију и
веће губитке у позадини непријатеља и слабити борбено дјеловање
према градовима и фронти.“1
Дирк Хаселман (Dirk R. Hasselman), амбасадор Холандије у
Београду, на следећи начин је описао ситуацију у Југославији: све је
мање наде у мирно решење грађанског рата; сукоби у Вуковару, Осијеку
и Задру нису више само чарке, већ прави грађански рат у свој својој
жестини; на државној телевизији у Београду сатима се „с великим
одушевљењем“ преносе снимци црногорске државне телевизије о
нападима ЈНА на Дубровник; новинари и водитељи изражавају дубоко
поштовање према успесима ЈНА „који громким узвицима поздрављају
рушење сваке куће у селима око Дубровника“; процес политичке де-
зинтеграције наставља се и у Македонији („Македонци се ужурбано
припремају за стицање независности“), а још већом брзином у Босни
и Херцеговини; тежња према „великој Србији“ с Милошевићем на
челу која би укључивала само Србију и Црну Гору, поткопава ам-
биције ЈНА да заувек задржи своју досадашњу улогу; ратна штета
процењује се на 15 до 20 милијарди америчких долара; ЈНА више не
може да покрива текуће трошкове, а нема ни прихода, па је на помолу
раздобље хиперинфлације; привреда Србије функционише искључиво
на шверцу: „Преостаје само нада да ће све лошија перспектива за било
чије амбиције, па тако и српске, у овој несрећној земљи произвести
трезвеније и мање фаталистичко понашање. Међутим, досадашња
искуства показују да у то не треба превише веровати“.2
Команда Книнског корпуса настојала је да сузбије све негативне
појаве које су надирале као лавина, а чији су носиоци били добровољци
и припадници Територијалне одбране. Зато је генерал Вуковић 20.
октобра наредио да све команде јединица спроведу „најстрожију
евиденцију“ припадника својих јединица а да све добровољце и
Коста Николић
што је изазвало буру незадовољства код наших људи. Исто тако | 227
незадовољство је постало присутно и самим односом после уласка
у град наших јединица, јер су пљачкале и палиле.“1
Због сарадње са хрватском војском, страдала је породица Ракић
из Личког Осика (Теслинграда). Наређењем Душана Орловића,
начелника Ресора државне безбедности МУП-а САО Крајине, у
првој половини октобра ухапшени су Мане Ракић (отац Србин, мајка
Хрватица), његови синови Драган и Милован и ћерка Радмила. На
удару се нашла и Луција Ракић, Манетова супруга, Хрватица. Према
оптужници Тужилаштва за ратне злочине у Београду подигнутој
25. јуна 2010, Чедо Будисављевић, командир специјалне јединице
милиције САО Крајине и заменик командира полицијске станице
у Теслинграду, намеравао је да ухапси чланове породице Ракић јер
је пронашао шифре и план јављања хрватским снагама: „Добио је
наредбу од команданта ТО Теслинград Милана Мирића да ухапси
Ракиће, али су их предухитрили Рамбо, Зоља и Чучо. [...] Окривљени
Орловић Душан, против кога је поступак раздвојен, коме се као свом
претпостављеном обратио окривљени Будисављевић Чедо, питајући
га шта да ради са ухапшеним члановима породице Ракић, као и Ракић
Луцијом која је била на слободи а након што је упознат за шта се
породица Ракић терети, наредио је окривљеном Будисављевић Чеди
да их лиши живота, што му је поновио и након пар дана, када му се
истим питањем још једанпут обратио окривљени Будсављевић. У ноћи
између 20. и 21. октобра 1991. окривљени Будисављевић, поступајући
по примљеном наређењу окривљеног Орловић Душана, постигао је
договор са припадницима ТО Теслинград, окривљеним Милановић
Мирком и Богуновић Миланом да заједнички лише живота Ракић
Луцију, након чега су, наоружани ватреним оружјем, дошли до места
Широка Кула, засеок Седлари, до викендице у којој је она боравила,
да би Малиновић Мирко и Богуновић Милан остали у дворишту
чувајући стражу, док је Будисављевић Чедо ушао у викендицу и
хицима из ватреног оружја лишио живота Ракић Луцију, након чега
су запалили њен леш и викендицу. Неколико дана касније, крајем
октобра 1991, у вечерњим часовима, Будисављевић Чедо, поступајући
по примљеном наређењу Орловић Душана, постигао је договор са
припадницима ТО Теслинград, окривљеним Милановић Мирком,
Богуновић Миланом и Новаковић Гораном, против кога је поступак
Досије Илок
Коста Николић
Извршно веће СО Илок донело је 18. априла 1991. одлуку о оснивању | 229
„Штаба за обрану мјеста“, док су грађани самоиницијативно поче-
ли да набављају оружје а у радионицама да израђују мине и бомбе.
Организоване су и и прве јединице Збора народне гарде и то у Илоку,
Бапској, Шаренграду и Мохову. Смотра батаљона „Никола Шубић
Зрински“ одржана је 30. маја на Принциповцу поред Илока. У јулу
1991. припадници ЗНГ смештају се у више објеката у Илоку, а на тај
простор дошла је и једна тенковска јединица ЈНА. У периоду од 2.
до 6. августа власти Илока исељавају жене и децу у летовалишта на
Јадранском мору јер су очекивале сукоб са ЈНА. Кризни штаб Илока,
на чијем је челу био Петар Чобанковић, основан је 23. августа.1
Крајем септембра јединице 1. пролетерске гардијске механи-
зоване дивизије, под командом генерала Драгољуба Аранђеловића
(1933), заузеле су саобраћајницу Шид–Мирковци и одсекли Илок
од Вуковара и Винковаца.2 ЈНА је почела да шаље ултиматуме за
предају града и околних села. Селу Ловас ултиматум је уручен 26.
септембра, а два дана касније мајор Слободан Барјактаревић је
од мештана села Бапска захтевао да до 16.00 сати предају оружје:
„Уколико до овог времена не учините ово, рачунајте да ваше село
не постоји више на географској карти.“3
Генерал Аранђеловић је 4. октобра наредио „контролисање
ватром“ комуникације Нуштар–Вуковар. У рејону Зидина требало
је поставити једну тенковску и једну механизовану чету, „укопати
Коста Николић
станица у граду испуњава све своје законске обавезе на очувању | 231
јавног реда и мира: „Сходно томе, гарантирамо да Полицијска
станица и Територијална обрана града могу осигурати јавни ред
и мир и спријечити било какве инциденте. [...] И данас мислимо
да је граница између Илока и Бачке Паланке граница спајања а не
раздвајања. [...] Налазимо да је сада, управо након одржане миров-
не конференције у Хагу 4.10.1991,1 беспредметно отварати ново
ратиште и кризно подручје које је до данашњег дана ипак сачувано
захваљујући обостраним напорима представника власти оба града.
Апелирамо на наше сусједе, пријатеље, дугогодишње сураднике и
грађане Бачке Паланке да се овим закључцима на било који начин
прикључе, јер пријатељство доноси срећу а [...]2 несрећу.“3
Први преговори са ЈНА почели су 7. октобра у Бачкој Паланци.
Описао их је Стипан Краљевић, члан Извршног одбора Скупштине
општине Илок и председник Комисије за преговоре са ЈНА: „Пуковник
Граховац је изјавио пред свим тим људима да ће, уколико се не преда-
мо, Илок бити нападнут. Тражио је да предамо сво оружје и да му се
преда попис с именима припадника јединице цивилне заштите. Рекао
је отприлике: ’Илок ће бити уништен у року до два сата. Вама се неће
допустити да пружите отпор и да се браните као Вуковар’. Ми смо
рекли да смо спремни предати оружје полицији будући да је полиција
одговорна за одржавање мира. Нисмо спремни предати оружје ЈНА.“4
Делови Гардијске дивизије заузели су 10. октобра Ловас. Према
изворима ЈНА, „самозваним добровољцима“ основни мотив није била
борба против непријатеља, већ пљачка народне имовине и „ижи-
вљавање над недужним становништвом хрватске националности“.
Тако је приликом заробљавања 80 мештана хрватске националности
у овом селу од стране ТО Ловас и одреда „Душан Силни“ вршено
„физичко злостављање над истима, након чега је убијено четири
мештана села Ловас“.5
Коста Николић
Власти Илока нису могле да прихвате споразум без консултација | 233
са грађанима, па је договорено да се одговор достави до понедељка,
14. октобра.
Скупштина Илока састала се 11. октобра, у три после подне.
Борислав Маговац: „Овдје више нема фолирања, очигледно је за-
посједање територија.“ М. Брлетић: „Питао сам генерала није ли
вам жао 13.000 људи, жена и дјеце. Генерал је одговорио: ’Ја сам
војник и оно што треба урадити, урадит ћу’.“1 Власти Илока одлучиле
су да обавесте грађане „о опцијама“ и да се одржи референдум са
два питања: „1) Да ли сте за то да се преда цјелокупно наоружање
и потпише изложени споразум с ЈНА; 2) Да ли сте за заједничко
исељење из мјеста због кризне ситуације.“2
На седници Скупштине Илока од 12. октобра усвојен је предлог
о одржавању референдума и о тексту на првом и другом гласачком
листићу. Б. Маговац: „Сада није питање питање територија, „сада
је само питање живота грађана. Све што ће се чинити над Илоком,
то ће бити ратни злочин, и ако нетко овдје од присутних преживи,
мора отићи до Хага и потегнути питање ратног злочина. [...] Не
можемо ми увјеравати грађане о миру, о мирној предаји оружја и
некој сигурности када долазе људи из Ловаса и бапске и причају о
сасвим нечему другом. На мосту су чак били и Докмановић, бивши
предсједник Скупштине опћине Вуковар и Љубомир Новаковић,
знали, ниједан војник није погинуо. Брлетић [Мате Брлетић, заповедник полицијске
станице у Илоку] га је упитао зашто би ЈНА морала преузети надзор над Илоком.
Рекао је да за то немају разлога и да они на то немају право. Аранђеловић је рекао
нешто о заштити угрожених Срба, слободном промету и одржавању мира. Изјавио
је да се Илок мора предати и допустити војсци да претражи град: – Сви који имају
оружје а нису полицајци, морају бити кажњени. Не испуните ли моје захтјеве, моје
ће јединице сравнити Илок са земљом“ (Трибунал: Милошевић, доказ П516.1.
Изјава С. Краљевића истражитељима Трибунала од 17. јуна 2003). Мате Брлетић
је Трибуналу изјавио да је крајем септембра отишао у Нови Сад на преговоре,
али да је ухапшен од стране ЈНА. Речено му је да „ако не предамо оружје, сви у
Илоку бити ће убијени. Питали су ме да ли бих прешао на њихову страну, што ја
наравно никада не бих учинио. Послије три дана ипак су ме пустили захваљујући
мајору Банићу [официр Контраобавештајне службе Управе безбедности ЈНА]
који је интервенирао и спасио ме од стријељања. Ја сам му, наиме, спасио живот
једном ранијом приликом када се нашао у Илоку у погрешно вријеме“ (Трибунал:
Докмановић, доказ 77А. Изјава дата 8. новембра 1995).
1 Трибунал: Хаџић, доказ П00321. „Dijelovi knjige zapisnika Skupštine Gradske
zajednice Ilok“, 3.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П516.6.
Коста Николић
присуствовали и Хју Канингам (Hugh Cunningam) и Петер Кипр | 235
(Peter Kypr),1 чланови посматрачке мисије Европске заједнице.
ЈНА се обавезала да ће омогућити несметан одлазак свима који то
желе, да ће обезбедити „личну и имовинску сигурност“ грађана који
остају у насељеним местима, као и остале имовине грађана који су
живели у тим местима, а грађани хрватске националности да ће пре-
дати оружје које поседују. Конвој је требало да крене 17. октобра,
испред моста „25. мај“, а грађани „за које постоји основана сумња
да су починили неко кривично дело не могу напуштати наведена
насељена места, нити се укрцавати у конвој“. Иста одредба важила
је и за припаднике Збора народне гарде.2
Посматрачка мисија Европске заједнице била је 15. октобра
у Илоку и на мосту „25. мај“. Примио их је пуковник Граховац „и
кратко упознао са мерама и активностима које током дана следе,
везано за јучерашњи споразум. При томе, командант је нагласио да
је у току прошле ноћи било оружаних обрачуна између различитих
струја у Илоку. Овај сусрет пратила је и екипа ТВ Београд. [...] Врше
Коста Николић
одобрен свим лицима. Ово су они врло повољно оценили. Према | 237
информацијама добијеним од посматрача ЕЗ, командант села Ловас,
по народности Србин, изјавио је да ће иселити све непоштене Хрвате.
Прецизирано је да у Илоку живи око 80% хрватског становништва.“1
Адмирал Бровет је 16. октобра информисао чланове
„Председништва“ Југославије о ситуацији у Илоку: тамо је „из-
вршен референдум“ о томе да ли ће се становништво иселити или
остати под заштитом ЈНА. На основу тога је 15. октобра потписан
трипартитни споразум (хрватске снаге, ЈНА и Посматрачка мисија
ЕЗ) који је предвидео разоружање хрватских снага. Пресељење
око 10.000 људи из Илока предвиђено је за 17. октобар, а Бровет
је страховао од провокација хрватских власти: „У том смислу већ
је лансирана преко хрватских средстава јавног информисања ин-
тензивна пропаганда да ЈНА врши геноцид над становништвом
Илока и око Цавтата, па је директно нападнута и мисија Европске
заједнице која је у свему томе учествовала.“2
Масовно протеривање хрватског становништва из Илока које
се, уз обезбеђење ЈНА, кретало према западу, са најосновнијим
стварима, почело је када је и планирано – у четвртак 17. октобра:
„Од седам сати ујутро цијели Илок постаје једна непрекинута ријека
људи и свега што се на точковима може мицати: особних аутомобила,
мотора, трактора с приколицама, камиона, хладњача, комбија, малих
трактора. Тко је какво возило имао, на томе је кренуо. Између све
те технике пробијају се појединци који немају пријевоза са својим
торбама и врећицама. Све улице пуне су возила и људи, спајају се и
стапају се према Чаршији и иду даље Ађанским крајем према мосту,
гдје је контрола. Свима је знано да су дан прије разминирана илочка
поља, да су мине већ предане, да је и оружје предано. Непрегледна
Коста Николић
у Барањи ако град падне у руке непријатељу“; напади на градове | 239
и села, војне и индустријске објекте не служе никаквим војним
циљевима, само застрашивању становништва; судбина 150 Мађара
који су живели у Илоку и околини је непозната; њихови животи и
животи хиљада Хрвата и око хиљаду Словака на том подручју су
у опасности; „према разним изворима, локално становништво је
гласало за исељење на референдуму под контролом бајонета“; ЈНА
наставља са праксом уништавања села која пружају отпор на терену
и допушта становништву да „добровољно“ одлази: „Напади на све
несрпске националне мањине, циљеви и методи имају сва обележја
геноцида по међународној дефиницији.“1
Уследио је нови брутални злочин према становницима Ловаса.
Након доласка одреда „Ваљево“ у ово село, „заробљени мештани су
коришћени за чишћење минских поља, којом приликом је убијено
17 мештана. Повређеним мештанима је одбијено пружање меди-
цинске помоћи од стране медицинског особља Дома здравља Шид.
[...] Неконтролисано се конзумира алкохол у свим јединицама,
што негативно утиче на понашање појединаца и састава, извршење
борбених задатака и повећање броја повређених и погинулих. [...]
Да се организовано приступи разоружању паравојних формација,
посебно одреда ’Душан Силни’, четника и Арканових војника и да
се у ту акцију укључе органи власти и органи Републике Србије“.2
Хрватски извори броје 21 страдало лице. Најстарији је био
пензионер Никола Бадањак (1934), а најмлађи Иван Цоњар (1966).
Јосип Туркаљ (1962) тешко је рањен, а преминуо је испред амбуланте
у Шиду због одбијања особља да му укажу помоћ. Златко Божић
(1959) прво је рањен па убијен рафалном паљбом у главу. Сви су
сахрањени у заједничкој гробници.3
Генерал Александар Васиљевић је о злочину у Ловасу говорио
истражитељима Трибунала и Војног суда у Београду. У изјави Трибуналу
од 14. новембра 2001. навео је да је 23. октобра 1991. примио „непотпуне
информације“ од начелника безбедности 1. војне области генерала
Бабића о догађају у коме је велики број цивила страдао у минском
пољу, када је те цивиле одред „Душан Силни“ користио као живи штит.
Коста Николић
Током 28. октобра Васиљевић је у Шиду имао „информа- | 241
тивни сусрет“ са пуковником Љубишом Петковићем, замеником
начелника безбедности 1. војне области, задуженим за „прихват,
селекцију и дисперзију“ ратних заробљеника: „Посетио сам га да
би разговарали посебно о информацији коју сам примио у вези
недавне ликвидације Хрвата у Ловасу у Товарнику. Обавестио ме је
да је тамо било неколико јединица Срба добровољаца које су биле
активне у рејону Шида и шире, а које нису биле под командом ЈНА.
Посебно, Петковић је поменуо присуство јединице која се нази-
вала ’Душан Силни’ а која је била у рејону западног Срема. Овом
јединицом је управљао Љубан Деветак и састојала се углавном од
људи из рејона Старе Пазове, а који су подржавали Јовићеву пар-
тију Српске народне обнове. Они су били одговорни за извршене
злочине против хрватског становништва у Ловасу. Десет чланова
’Душана Силног’ обезбеђивали су Деветка, укључујући Александра
Николаидиса, Зорана Обреновића, Николу Вуковића, Љубодрага
Јелића, Петронија Стевановића, Косту Гвозденова, Драгана Богића
и Зорана Косијера. Ови људи су одговорни зато што су терали
хрватске цивиле да ходају кроз минско поље у Ловасу. Деветак је
био на челу Месне заједнице Ловас, али га на то место није имено-
вала ЈНА и ЈНА се није мешала у деловање ’Душана Силног’.1 [...]
Поред догађаја у минском пољу, Петковић ме је обавестио да је
око 70 хрватских цивила било ликвидирано у Ловасу. Обавестио
ме је да су, како су јединице ЈНА заузимале одређене територије на
подручју Западног Срема и даље напредовале, органи безбедности
ЈНА обављали безбедносне провере за цивилно становништво које
је остао на том подручју. Лица за која је утврђено да су били цивили
који нису учествовали у борбеним дејствима враћана су у своја села.
Међутим, недељу дана након што су органи безбедности послали 35
хрватских цивила назад у Товарник, само је петоро од тих цивила
било и даље живо. Органи безбедности су сазнали да су преостале
ликвидирале локалне јединице ТО у Товарнику. Ове податке није
само проверио, него је пуковнику Петковићу потврдио и поручник
Марин Сомборац који је био на служби у органима безбедности у
Кумбору, али се у то време налазио у Ловасу.2 [...] Дана 23. новембра
1991. примио сам информацију од ОБ 1. ВО да је патрола Војне
1 Исто. Изјава дата Трибуналу 18. новембра 2001. – О злочину у Ловасу генерал
Васиљевић је на исти начин говорио и 12. фебруара 2003. када је сведочио против
Милошевића. О овом догађају исказ је 22. марта 2007. дао и пуковник Ратко Ђокић,
командант 4. оперативне зоне Територијалне одбране Србије (Трибунал: Хаџић,
доказ Д00227).
Коста Николић
тим је, међутим, уверен да је ЈНА врло тесно сарађивала с овим | 243
резервистима и сматра да вођство ЈНА треба сматрати директно
или индиректно одговорним за њихова дела.“1
Служба државне безбедности Србије покренула је током
1992. истрагу о деловању српских паравојних формација у Ловасу
и идентификовала њихове припаднике, уз препоруку да се покрене
кривична истрага.2
Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду (суђење је
почело 17. априла 2008, а казна је изречена 26. јуна 2012) осудило
је 14 припадника паравојне формације „Душан Силни“ на укупно
128 година робије. Деветак је осуђен на 20 година. Суд је утврдио
да су оптужени одговорни за убиство 40 хрватских цивила. Оливера
Анђелковић, председница Судског већа, у завршној речи посебно
је указала на срамно сведочење официра ЈНА и „још срамније њи-
хово понашање у време критичних догађаја, јер они који су били
најпозванији да овде у суду објасне шта се дешавало у Ловасу и
зашто је у тако кратком периоду страдало оволико људи, патили
су у овој судници од амнезије, а у време критичних догађаја нису
се чак удостојили ни да изброје број смртно страдалих људи на
минском пољу, нити да их попишу, а дозволили су да се побацају у
ров ископан на гробљу као да су животиње“.3
изречена је 20. јуна 2019. године. Оптужени су поново проглашени кривим, али уз
знатно ниже казне јер, како је закључено, Тужилаштво није доказало „све радње
које су им се стављале на терет“ (http://rs.n1info.com/Vesti/a493423/Optuzeni-za-
slucaj-Lovas-proglaseni-krivim.html).
1 Трибунал: Стругар, доказ П140. Извештај Министарству спољних послова
Холандије од 22. октобра 1991. године.
2 Трибунал: Стругар, доказ П138. Извештај Министарству спољних послова
Холандије од 23. октобра 1991. године.
Коста Николић
до Госпића, од Вуковара до Караванки, а Ви се, колико памтим, | 245
ниједном не појависте на Телевизији, да родитељима и најближим,
барем, изјавите саучешће. Официрска, а и људска част, налагала Вам
је много више – да тражите, генерале, опроштај због тих хиљада
мртвачких сандука, јер је већина наших војника и старешина пала
због необучености ЈНА, због ужасног командовања, због издаје и
расула у војсци, а сви су погинули узалуд, за циљеве који нису били
њихови и у рату до кога није морало доћи. Тај и такав рат који
Србији натурате, није рат за ’спас и славу’, како Ви кажете. То је
рат за самоуништење. То је издаја сваке војне и нормалне логике,
али и плотун у биолошко биће нашег народа.“1
У српској јавности све више су се чули гласови да се авија-
ција, најмоћнији вид оружаних снага, не употребљава адекватно
због „издаје“ у врху команде ЈРВ. Тим поводом је група официра
(пуковници Мирко Вученић и Бранко Шоваговић и мајор Садик
Тошаковић) на конференцији за новинаре 24. октобра демантовала
такве наводе. Рекли су да је авијација деловала у складу са ратним
условима, да није дејствовано по хрватским градовима већ само по
ратним објектима. Пуковник Шоваговић: „Снаге РВ и ПВО неће
бацити ни једну бомбу на Дубровник, на тај наш бисер.“ Саопштено
је да је ЈРВ изгубило 12 авиона, два транспортна хеликоптера и два
хеликоптера и да је том приликом погинуло пет пилота, да су три
нестала а петорица су заробљена. Речено је и да је било дејстава по
снагама ЈНА (Опатовац и Бач) због неспоразума приликом доста-
вљања података од надлежних команди и због неповољних времен-
ских услова. На наводе из Хрватске да је 190 пилота напустило РВ,
да се распала 97. авијацијска бригада из Церкља, 711. авијацијска
бригада с Плеса, да су преполовљени 185. пулски и 105. задарски
пук а 117. ловачки пук у Бихаћу озбиљно уздрман, одговорено је
следеће: „Чињеница је да имамо један број пилота који је прешао
на другу страну, и један број пилота се уздржао. Тачно је и да су
вршена одређена прегруписавања, али је чињеница да је оперативна
способност задржана.“2
Врх ЈНА сматрао је да још увек није касно да се оствари коначна
војна победа, па је тражио да се прогласи пуна мобилизација и што
пре створи нова држава. Генерал Кадијевић је од „Председништва“
Коста Николић
делимичну попуну јединица мобилисањем мештана, побољшао свој | 247
распоред и извршио допунско запречавање. У одбрани Шибеника
и праваца који изводе ка њему, ангажовао је 113. бригаду ЗНГ, до
два полицијска батаљона ПУ Шибеник и око две чете наоружаних
мештана. [...] Према непотврђеним подацима, у задњих десет дана
из Задра су извучене снаге ЗНГ (око 3.000) најекстремнијих усташа
из западне Херцеговине: Ливно, Посушје, Дувно, Имотски, Читлук,
Лиштица и Метковић које су учествовале у одбрани Задра.“1
План генерала Вуковића предвиђао је да се уз јаку артиљеријску
и авијацијску подршку, у садејству са деловима снага Војнопоморске
области, 84. ваздухопловном базом и јединицама Територијалне
одбране САО Крајине, главним снагама корпуса изврши напад на
град Шибеник: „Циљ: разбити снаге непријатеља, избити на обод око
града Шибеника, пресећи комуникације и одсећи град Шибеник ка
Сплиту и Задру, а потом увести 2. оперативни ешалон, продужити
дејства кроз град Шибеник, деблокирати све војне објекте, спојити
се са блокираним снагама, продужити дејства. Обезбедити услове
за измештање материјалних и борбених средстава, људства и ста-
новништва које то жели, разбити и уништити снаге непријатеља у
граду Шибенику, разоружати их и присилити на предају.“2
Цела операција требало је да траје највише три дана, а план је
био више него драстичан: „За потребе чишћења и обезбеђења заузете
територије и града Шибеника формирати две групе специјалаца
четног и три групе специјалаца водног састава које опремити и
оспособити за чишћење територије претресом терена и објеката
на њему, претресом зграда и објеката у насељеним местима и лик-
видацијом заосталих и остављених наоружаних група и појединаца.
Групе опремити и оспособити за дејство хемијским средствима за
привремено онеспособљавање које у борбама за насељена места мак-
симално употребљавати. [...] Сва лица која у току контроле пружају
отпор, оружјем и бекством, ликвидирати. [...] Посебно указати да
се САО Крајина и српски народ не брани на кућном прагу, већ да је
потребно створити широк антифашистички фронт ради коначног
пораза хрватског неофашизма у облику повампиреног усташтва.“3
Коста Николић
областима у Хрватској или дозначе Републичком штабу ТО који би | 249
их употребио на „најцелисходнији начин“.1
У Загребу је 6. новембра потписан „Споразум о размени за-
робљеника, односно особа лишених слободе у оружаним сукобима
у Хрватској или у вези са њима“, по принципу „сви за све“. Споразум
су потписали генерал-потпуковник Андрија Рашета и Иван Милас,
заменик хрватског министра одбране, уз посредовање амбасадо-
ра ван Хаутена, шефа Посматрачке мисије Европске заједнице.
Појмом „заробљеник“ обухваћене су све особе лишене слободе које
се налазе у затворима, притворима или логорима за заробљенике,
без обзира на то да ли је против њих покренут кривични или неки
други поступак, подигнута оптужница или изречена правоснажна
или неправоснажна пресуда и без обзира на територију на којој
се налазе или место заробљавања, лишавања слободе, ограничења
кретања или држања као таоца. Размена заробљеника требало је
да се изврши према списковима Међународног комитета Црвеног
крста, а уз присуство посматрача Европске заједнице.2
Скупштина Србије је истога дана, поново на затвореној се-
дници, расправљала о рату. Генерал Симовић је саопштио да је
одзив на мобилизацију побољшан („на жалост, и даље има појава
ширења дефетизма“), али да се на положајима налази само 3% војних
обвезника од укупних капацитета Србије: „Стога се као императив
намеће обавеза максималног ангажовања свих надлежних субјеката
како би се овај проблем отклонио“.3
Потом је говорио о артиљеријском нападу хрватских снага на Шид
од 5. новембра који је извршен из правца села Липовица (у мађарском
делу Барање, три километра од границе са Хрватском) и Нијемци (у
близини Винковаца). У нападу су погинула четири лица, док их је 13
повређено. Касно увече истога дана извршен је и артиљеријски на-
пад на Апатин у коме није било жртава, а Симовић није знао да каже
одакле је дошао напад („вероватно из рејона Копачког рита, а друга
је верзија из атара села Варварац, а по трећој из Осијека или његове
непосредне југоисточне околине“). Рекао је и да је ЈНА неутралисала
артиљерију која је дејствовала по Шиду, као и да је Милошевић донео
1 Исто.
2 Исто. – Одмах по доласку из Вараждина у Србију ухапшени су генерал
Трифуновић, пуковници Сретен Радушки и Берислав Попов, и потпуковници
Владимир Давидовићи и Милош Лукић. Оптужени су да су починили кривично
дело „подривања војне и одбрамбене моћи земље“. Трифуновићу је, између осталог,
замерано да није срушио брану како би потопио цео Вараждин. Марта 1992.
Трифуновић и Попов су у Хрватској осуђени на 15 година затвора због „ратних
злочина“. На прва два суђења пред Војним судом у Београду (прво суђење одржано
је од 13. априла до 17. јуна 1992. а друго од 12. априла до 17. јуна 1993) изречене су
ослобађајуће пресуде. Врховни војни суд је оба пута укинуо те пресуде и наредио ново
суђење. Оба председника првостепених већа (пуковник Милош Шаљић и капетан
Ђорђе Дозет) принуђена су да напусте војно судство. Трећим суђењем (почело је 2.
октобра 1994) председавао је пуковник Радомир Гојовић, заменик војног тужиоца
у Војсци Југославије. То је био јединствен случај у историји војног правосуђа да се
тужилац доведе да суди у предмету које води тужилаштво. Оптужене су највише
Коста Николић
Онда је Шешељ говорио о бомбардовању Шида: „Ово што | 251
се десило са Шидом, ја сам искрено зажалио што није Београд
бомбардован, па да се овде пробуде ти успавани духови (реаговање
посланика). Можете да се чудите до миле воље, али ваљда би нас то
једино пробудило. Шта се дешава? Сва пропаганда је на антисрпским
основама, цели листови су испуњени антисрпском пропагандом и
то не смета, и то излази у Београду. Американци су све своје лојалне
грађане јапанске националности цело време рата држали у логору
само зато што су Јапанци и ничим се нису огрешили о америчке
законе и амерички патриотизам, а код нас, те ратује нам се, те не
ратује нам се. Мора се дисциплина завести у Армији најригороз-
нијим средствима. Па зна се, када читава јединица дезертира, има
институција десетковања. Све армије у свету познају ту институцију.
Немојте да се чудите, да се зблажњавате над овим изјавама.“1
1 Исто.
Коста Николић
или у оквиру ЈНА, то уопште није битно. [...] Да закључим. Последњи | 253
пут вас молим – морамо спровести мобилизацију, морамо кренути сви
на фронт али не онако како мисли Туђман. Морамо тући Загреб и тек
онда преговарати са Туђманом. Нема везе колико их има. Морамо
их војнички уништити. Нема друге варијанте“.1
Србислав Милованов, посланик Српског покрета обнове, ре-
као је да издајници седе и у парламенту Србије: „Господин Антун
Скендеровић2 је лично организовао помен настрадалим редарстве-
ницима у борби са српским бандама. Он је за мене издајник и он
треба да буде јавно најурен одавде или да га убијемо. Шта друго?
Са таквим људима се то тако ради. Онај ко назове моје Србе бандом
и хордама зато што се боре за своју земљу, тај треба да буде јавно
обешен на стуб срама.“3
Пошто није било кворума, Скупштина ништа није могла ни
да закључи, па је Александар Бакочевић само предложио да влада
поново изађе пред посланике, да размотри све сугестије које су се
чуле, а да посланици „отворених очију прате даљи развој ситуације“.4
Адмирал Бровет је 6. новембра, на седници Одбора за народну
одбрану Савезног већа Скупштине Југославије, на којој су били само
делегати из Србије, Црне Горе, Војводине и српски делегати са
Косова, „оштро и узбуђено“ говорио да ЈНА нема довољно људства,
а да би одговорила на све задатке „то подразумева не само мобили-
зацију нових снага, него и остајање на фронту колико је потребно
а не враћање с њега по свом нахођењу“.5
Прилично оштро је говорио и о томе да ЈНА нема државу која
би стајала иза ње, па се ослања на државу која не може да се одлучи
хоће ли бити у рату или неће и да ли је ЈНА њена армија или није:
„Хрватска је, за разлику од наше државе, извршила општу мобилиза-
цију и све од привреде до пропаганде и правног система подредила
ратном стању и поретку. Додају ли се томе позиви да се ратници
враћају с фронта, па ширење дефетизма, па конвоји мајки и других
1 Исто.
2 Антун Скендеровић (1932–2008). Хрватски политичар и културни радник
из Суботице. Један од оснивача Демократског савеза Хрвата у Војводини и први
посланик те странке у Скупштини Србије.
3 Трибунал: Шешељ, доказ П01260. Стенографске белешке са 3. седнице другог
редовног заседања Народне скупштине Републике Србије.
4 Исто.
5 Борба, 7. новембар 1991, 7.
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
4 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П02348. Стенографске белешке са
159. седнице Председништва СФРЈ.
Коста Николић
Слободан Глигоријевић је Бровета питао да ли постоји јасан рат- | 255
ни циљ ЈНА осим деблокирања касарни: „Зашто се ратује? Стално се
скупљамо овде као једно немоћно друштво. Констатујемо, ситуација
је тешка, средства информисања говоре – Вуковар треба да падне за
два дана, Вуковар је до центра 100 метара. То треба бити под неком
контролом, јер то изгледа смешно како се извештава. Делујемо помало
као разбијена војска. Лазански говори о издаји, предаји тенкова. Ту
мањка нека ефикасност у деловању нашем, или деловању Врховне
команде. Кажем – нашем, а присуствујем тим седницама.“1
Бровет је одговорио да је у Хрватској блокирано 14 гарнизона
са 57 касарни, укупно 7.500 људи, „што заслужује да буде један од
циљева дејстава Армије“. Други циљ је био сасвим јасан – заштита
становништва од геноцида док се не нађе одговарајуће политичко
решење. Југослав Костић је рекао да рат више не може да се води
само претњама и причама: „Ми немамо шта више да чекамо и немамо
више права да претимо ’празном пушком’. Они су се сви дигли да
заштите Дубровник, а нико није ни реч рекао о 28 и не знам коли-
ко села у западној Славонији и о свему овоме што нам се дешава
у Книнској Крајини. Колико год вреди становник у Дубровнику,
толико вреди становник у било ком делу наше Југославије. И наш
савезни премијер, пре седнице у Хагу, нам држи предавање како
смо много погрешили што смо опколили Дубровник јер његова
рођена сестра живи у Дубровнику. [...] Нама не гине одговорност
како год окренемо, ако треба да одговарам, бар да знам за шта треба
да одговарам.“2
Бранко Костић је нагласио да „Председништво“ и ЈНА немају
искрену подршку руководстава Србије и Црне Горе – црногорска
скупштина „има једну оријентацију“, а у српској скупштини и јавно-
сти увелико се говори о стварању српске војске. Зато је сматрао да
„Председништво“ треба да прогласи ратно стање у земљи и општу
мобилизацију. Јовић није био оптимиста по том питању: „Није
потребно да се данас оглашавамо за оно што ћемо кроз два дана да
донесемо. Данас треба да се огласимо за оно што је данас, а за оно
што ће бити кроз два дана – то ћемо наново да процењујемо, због
тога што се ствари мењају сваки дан.“3
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
Коста Николић
Успешно су неутралисане и непријатељске оклопно-механизоване | 257
јединице у рејону села Нијемци, Врпоље и Андријашевци.“1
Да је ЈНА дефинитивно изгубила стратешку иницијативу на
хрватском ратишту, показало је наређење генерала Аџића од 7.
новембра. Он је наредио „тоталну блокаду свих лука и ваздушног
простора“ како би што мањи део технике и „убојних средстава“
пао у руке оружаним формацијама Хрватске. Осим тога, одмах је
требало онеспособити сва борбена возила и оруђа да не могу бити
евентуално употребљена против ЈНА. Требало је уништити и пеша-
дијско наоружање и сва складишта муниције: „Од борбене технике и
наоружања задржати само онолики број борбених возила и система,
као и личног наоружања колико има људи, послуга и посада. Са овим
средствима изводити борбена дејства у циљу одбране од напада у
зони домета истих. У том случају жестоко узвратити на сваки напад.
У току извршења ових задатака, свим расположивим средствима
спречити издајнике да људе и ТМС (неоштећена) предају у руке
непријатељу. Борбене системе већих ефеката дејства, као што су
ракетни системи ПВО, такође ставити у функцију претње и одмазде,
изабрати циљеве и запретити њиховим сигурним уништењем, што
и учинити ако се не испуне наши захтеви или буду угрожени жи-
воти наших људи. [...] Почетак рушења (онеспособљавања) одмах,
а најкасније до 02.00 9. новембра 1991. године. Команданти свих
нивоа предузеће строге мере извршења ових задатака и лично ми
одговарају за извршење овог наређења.“2
Команда Војнопоморске области наредила је 8. новембра блокаду
лука Ријека, Задар, Шибеник, Сплит, Плоче и Дубровник. У наредби
је речено да се блокада спроводи јер „оружани састави Републике
Хрватске“ нису деблокирали објекте и касарне у приморским гарни-
зонима, нити су омогућили припадницима ЈНА, војним пензионерима
и члановима њихових породица основне услове за живот, личну и
материјалну сигурност како је то регулисано Хашким споразумом.3
Хрватске снаге (119. бригада) ставиле су 10. новембра под
своју контролу војни аеродром у Пули, а потписан је и споразум
Коста Николић
Генерал Тус је у једном интервјуу рекао да се ЈНА није припре- | 259
мала за рат против свог народа јер је то супротно њеном друштвеном
бићу, намени и историјској улози, па се зато и распада. Оценио је да
су рат повели „они из врха ЈНА“ који нису схватили, или нису желели
да схвате процесе „што владају у овом дијелу свијета“. Армијски врх
је сматрао да носи историјску одговорност за очување СФРЈ, „што је
типична догматска самоопсјена“, а изабрати рат против свог народа
како би се остварио ирационални циљ представља злочин „којим је
врхушка изравно допринијела распаду државе коју ’брани’ и армије
којом заповиједа“.1
•••
Током 5. новембра пала је касарна ЈНА у Делницама у којој се
налазила једна брдска бригада, са 2.600 тона муниције, минско-екс-
плозивних средстава и ваздухопловних убојних средстава. Истога
дана јединице ЈНА силом су отвориле пут за евакуацију најугроженије
јединице у Карловцу из касарне „Логориште“.2 Такође 5. новембра,
нападнута је касарна ЈНА у Личкој Јесеници (испод планине Мала
Капела, према попису из 1991. насеље је имало 444 становника, од
тога је било 437 Срба).
Пуковник Чедомир Булат (15. јануар 1946, Карловац), начелник
Oдељења за оперативне послове у команди 5. армијске области,3 наредио
је да у помоћ опкољеној касарни крену јединице ЈНА и снаге српске
су ми и смјеном, али сам се некако оправдао: рекао сам им како је ријеч о оружју
које припада милицији и које имам право уступити. Наравно, рекао сам неистину“
(http://arhiva.portalnovosti.com/2010/05/covjek-ciji-je-neposluh-spasio-rijeku).
1 Наведено према: Borba, 11. novembar 1991, 17.
2 Оперативна група ЈНА за Банију и Кордун саопштила је 7. новембра да је
касарна деблокирана после дводневних борби: „Изванредан борбени морал
снага ЈНА, територијалаца и нарочито артиљеријске дивизије из Даниловграда у
деблокади Логоришта омогућили су да буде извучен највећи део савремене борбене
технике и стављен у оперативни распоред снага ЈНА и Територијалне одбране“
(наведено према: Политика, 8. новембар 1991, 10.)
3 Наређењем генерала Животе Аврамовића, команданта 5. војне области,
формирана је 2. тактичка група, за чијег је команданта постављен пуковник Булат
(Трибунал: Мркшић, доказ 00671. Наређење од 21. октобра 1991). Генерал
Аврамовић је 10. новембра наредио да се формира 3. оперативна група под командом
генерал-потпуковника Владимира Бањанина. Она је требало да буде размештена у
рејону Плитвичких језера. Истовремено је требало формирати и 6. личку дивизију
„Б“ класе, са штабом у Титовој Кореници (Трибунал: Мркшић, доказ 00672).
Коста Николић
Наређен је покрет јединица до Личких Јесеница. Главни удар, уз | 261
подршку авијације, требало је да буде изведен на село Саборско у опш-
тини Огулин како би се отворила комуникација према Плитвицама:
„Све припреме за извршавање задатка провести у пуној тајности.
Задатке јединицама давати непосредно пред извршење. Спречити
свако удаљавање из рејона размештаја. Забранити било какав контакт
и разговор са непознатим лицима у циљу заштите тајности плана.
[...] Тежиште у моралној припреми људства имати на објашњавању
значаја извршења задатка за даљи слободан живот људи на овом и
ширем југословенском простору. Истицати позитивне примере из
раније акције и мотивисати људе за борбу.“1
Одред полиције из Плашког наишао је 8. новембра на трагове
злочина хрватских снага код Глибодолског Крижа: „Даљњим пре-
тресом терена око комуникације уочено је возило од нашег колеге
Богдана Петровића, те трактор и приколица од његових комшија
Стевана Шушњара, оца двоје дјеце, те Милана Шушњара, оца двоје
малодобне дјеце. Од прије пар дана смо знали да су се они упутили у
Дабар по приватном послу (куповина коња). Одмах се могло уочити
да су упали у засједу, такође се могло видјети да су масакрирани и
звјерски убијени. Уочили смо свјеже нагрнуту хрпу земље и камења.
Пошто нисмо имали никаквог алата, земљу смо почели разгртати
са штаповима. Убрзо након тога видјели смо да се под хрпом земље
налази тијело коња. Даљњим копањем смо дошли до ноге од човјека и
то испод коња. Ту нас је затекла ноћ и морали смо прекинути копање,
те уз дубље осигурање дочекати зору. Идућег дана смо испод хрпе
земље извукли два мртва коња, а испод њихових тијела налазили су
се измасакрирани Богдан Петровић, Шушњар Стеван и Шушњар
Милан. Визелним прегледом погинулих видјело се да су убијени на
врло окрутан начин. Посебно се то уочавало на Богдану. Истом су
биле одсјечене уши, имао је више убода ножем у предјелу стомака,
а како је касније констатовао доктор, исти је умирао временски 5-6
сати. Милану је била одсјечена једна рука, а на другој прст.“2
Борбе у селу Саборско верно су одсликале сву суровост грађан-
ског рата: „Цијело време наше положаје су тукли припадници
МУП-а. Дана 12. 11. након авионске паљбе јединица милиције је
1 Исто.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00605. Извештај Душана Латаса, командира одељења
милиције Плашки, од 23. новембра 1991. године.
1 Исто.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00106. Извештај капетана Милоша
Косановића, официра за морални рад Штаба ТО Плашки.
Коста Николић
доликује једном лику члана ДБ. Могу вас известити да нисмо ништа | 263
препустили случају него смо темељно урадили, према задатку. Данас,
13. о.м., настављамо са чишћењем осталог терена, села и мештана.“1
Никола Медаковић, председник општине Плашки, о борбама
у Саборском обавестио је 13. новембра Рудолфа Шпехара, пред-
седника општине Огулин: „Поводом тешких догађаја у Саборском
имам моралну обавезу да Вам се обратим. Саборско је доживјело
тужну судбину Ваганца, Дрежника, Ловинца и свих осталих који
су силом покушали пркосити српском народу. Ови људи који ће
Вам донијети ову поруку су живи свједоци да онај тко се мача лаћа
од мача и гине. Непосредан повод за напад су звјерски поступци
Ваших војника према нашим цивилима приликом напада на Личку
Јесеницу. Онај тко живе људе реже на комаде, кастрира, сјече уши
и копа очи ничем се бољем не може надати. Нудили смо народу у
Саборском да предају оружје и формирају цивилну власт. Све је то
одбијено. Сада Саборског више нема и вјеројатно га неће никад
више ни бити. Нека то буде опомена свима онима који су мислили
силом наметнуту своју власт српском народу. [...] Против зла зло
чинити није зло. С поштовањем, Никола Медаковић.“2
Према подацима Трибунала, српске снаге ликвидирале су у
Саборском 27 хрватских цивила који су идентификовани, а биле
су још 23 неидентификоване жртве.3
У овом периоду вођене су и борбе на правцу према Сињу. У њима
је учествовала и јединица „Војвода Мишић“ из састава Српске гарде
која је бранила шири простор око бране „Перућа“ на реци Цетини. У
тој акцији заробљено је 12 хрватских војника: „Није испаљен скоро
ни један метак, а лица су приведена у рејон размештаја чете у другој
Коста Николић
представници хрватске владе, Книнског корпуса и Војнопоморске | 265
области. Уместо тога, Задар је нападнут артиљеријом и авионима,
а током 18. и 19. новембра тешке борбе вођене су у селу Шкабрњи
(15 километара источно од Задра), у општини Бенковац.
Шкабрња је нападнута у јутарњим часовима 18. новембра. Напад
је извела 180. моторизована бригада из гарнизона ЈНА у Бенковцу,
у сарадњи са јединицама Територијалне одбране Бенковац (једини-
це 3. специјалне бригаде под командом капетана Зорана Лакића и
Горана Опачића), јединицом полиције из Бенковца (под командом
Бошка Дражића) и паравојном формацијом „Бели орлови“. Напад
је почео дејством артиљерије, па је уследио покрет тенкова и ок-
лопних возила, а у нападу је учествовало и ратно ваздухопловство.1
Око 11.30 сломљен је отпор хрватских снага. Уследио је обрачун
са хрватским цивилима који су, упркос противљењу ЈНА, извели
српски територијалци и припадници паравојне формације. Према
подацима Трибунала у Хагу, „петнаестогодишњи Жељко Шегарић
био је сведок бруталног убиства своје баке Луце Шегарић. Она је
убијена из пиштоља с пригушивачем док се још налазила у подру-
му; један припадник паравојних формација (Шпиро Бјелановић)
улетео је у подрум у којем су се скривали, а након што су изведени,
видео је како је једна припадница српских паравојних формација
(Зорана Банић) ножем убила његовог стрица Крсту Шегарића
(1927) и како други агресор тражи да с ножа олиже крв која је с
њега цурила. Након тога убили су Јосу Миљанића (1928) и Стану
Вицковић (1936). Светка Миљанић је видела како људе убијају
митраљезима иако су излазили из подрума руку подигнутих увис.
[...] Током напада на Шкабрњу агресори су уништавали стамбене,
пољоприведне и верске објекте. Један од тенкова ЈНА пришао је
цркви Свете Марије и пуцао директно у њу с удаљености од 20
метара. [...] Дана 23. новембра ЈНА је хрватској влади предала тела
35 убијених Хрвата (махом цивила, пошто се у српском извештају
о асанацији Шкабрње наводе само два лица у војним униформама);
дана 26. новембра три тела из Шкабрње и седам из суседног села
Надина; дана 27. новембра још три тела из Шкабрње донета су у
медицински центар у Задру. О страхоти убистава Хрвата из Шкабрње
говори и изјава посматрача из Белгије Guya Neuvillea који је при-
суствовао предаји тела убијених мештана: ’Био сам шокиран кад
Коста Николић
би боље да се преко кризних штабова и повереништва Републике | 267
Хрватске интервенише и прекину напади оружаних снага Хрватске“.1
Злочин у Шкабрњи изазвао је и реакцију ЈНА која је одмах
почела да прикупља податке о убијању хрватских цивила. Већ 23.
новембра војник Драган Митровић, возач у јединици војне поли-
ције, самоиницијативно је дао изјаву својој команди о протеклим
догађајима: „Кад смо ушли у село, из једне куће територијалци и
добровољци (ови други су били у ’шареној’ униформи и били су
намазани по лицу) који себе називају четницима, из једног подрума
су извели групу од око 20 цивила. Један од њих је имао ПАП. Њега су
одмах одвели и ’стрељали’ га. Довели су једну старицу и два старца,
легли их на земљу и пуцали им у потиљак. Из једне куће извели су
три мушкарца од којих је један имао око 35 година а остала двојица
око 45. Њих су у дворишту мало испитивали и онда их стрљали. Из
подрума једне куће извели су оца и кћер. Оца су јој одмах убили
из АП. Њу су оборили на земљу, повукавши је за косу и рекли јој:
’Хоћеш да прођеш као отац!’ Викнуо сам: ’Не пуцај!’ и уперио сам
пушку у њега. Ту цуру смо после довели у команду. Видео сам да су
групу до пет цивила територијалци водили испред себе, а онда их
ставили испред тенка да би показивали пут и служили као штит.“2
Старешина ЈНА је закључио да су се територијалци понашали
више као банда него као војска: „Овакво понашање и њихов однос
изазвао је револт код војника који су скоро долазили у отворени сукоб
са њима да би заштитили неке цивиле хрватске националности.“3
Истога дана изјаву мајору Браниславу Ристићу, официру задуже-
ном за безбедност у 180. бригади, дао је и војник Ненад Живановић
из батаљона војне полиције: „У току разговора Живановић је био
доста узбуђен (разговор смо водили у мојој канцеларији) и нерадо
се сећао детаља јер тврди да је све то било грозно.“ У разговору је
изнео следеће: „У посади БОВ-а [борбено возило] смо били ја, водник
Травица, десетар Пејаковић, војници Митровић Драган, Живановић
Предраг, Никчевић Милош и Радовановић Горан. Код првих кућа
у селу Шкабрња, територијалци (били су намазани ималином да би
Коста Николић
и погодио га. Горан Опачић тврди да никада није видео грознију | 269
слику у животу.“ Мајор Ристић је саопштио како ће покушати да
открије ко је „активни војник“, а да је он највероватније припадник
221. моторизоване бригаде.1
Према извештају Ернеста Рађена, поручника војне полиције,
„дошло је до погибије око 50 лица различитог пола, старосне доби,
припадника паравојних усташких формација и цивила на различитом
месту у селу Шкабрњи и селу Надин. [...] На лешевима нису при-
мећени трагови насиља и масакра, осим на једном лешу, мушкарац
у униформи ЗНГ од око 30–35 година, чије је десно ухо одрезано“.2
Овакви догађаји довели су и до масовног одласка српских резер-
виста са фронта. Током 4. децембра, око 200 резервиста из Крагујевца,
Светозарева (Јагодине), Смедерева и Ћуприје, који су два месеца
провели на фронту од Книна и Бенковца, до Шибеника и Земуника,
стигло је у Србију. Већина је задржана у касарни у Бубањ потоку; ту
им је генерал-потпуковник Љубомир Домазетовић (1934–2009),
начелник 3. управе у ССНО, рекао да они долазе из градова који су
„обрукали Србију“ по питању одзива на мобилизацију и да њихов
протест „квари и то мало што су учинили за Србију“. Део резервиста
успео је да стигне до центра Београда. Причали су да су их на побуну
покренули речи генерала Ратка Младића да се Србија не брани у
Београду, већ на ратиштима у Хрватској, да се не усуде да истичу
своју храброст јер их „он зна и кад су плакали и ваљали се по земљи“
пред полазак у борбу: „Нећемо више у Книн, макар и дезертирали.
Већина нас има породице и не можемо више да гледамо како се коље
и пљачка. Кад ми ослободимо неко хрватско село, иза нас иду ’мар-
тићевци’, ’четници’ и некаква територијална одбрана који пљачкају,
силују, чак и кољу. Једном речју, они воде неки свој, приватан рат. Не
можемо да носимо моралну одговорност за сва та зверства у којима
нисмо учествовали, већ смо покушали да их спречимо.“3
Коста Николић
десетине цивила, донешена је одлука да се ова јединица расформира, | 271
а наведена групација протјера из Бенковца.“1
•••
Посматрачка мисија Европске заједнице завршила је 19. но-
вембра 1991. свој детаљан извештај о примерима кршења Другог
допунског протокола Женевских конвенција у општини Дрниш.2
Током 18. новембра у Житнићу је одржан састанак са генералом
Вуковићем који је „само као изузетан гест прихватио да се састане са
тимом ’Фокстрот’ и разговара о посебној мисији тог тима“. Генерал
Вуковић је био „уљудан, сажет, смирен и очигледно је владао ситу-
ацијом, а његови људи су били дисциплиновани“. Изјавио је да је
упознат са законима ратовања из хашких конвенција и одредбама
хуманитарног права из Женевских конвенција. Објаснио је и циљеве
9. корпуса: деблокирање објеката ЈНА у Задру, Шибенику, Сплиту и
Сињу; спречавање сукоба између Хрватске и Босне и Херцеговине
и заштита народа који још увек жели да живи у Југославији: „У овом
контексту он је изјавио да располаже људством и опремом да то учини
ако преговори буду неуспешни. Предао нам је списак инцидената
у којима су Хрвати злостављали припаднике ЈНА, њихове породи-
це и Србе уопште. Прочитао га је наглас и показао нам досијеа о
истрагама. Врло је јасно истакао да подручје Крајине (образложио
је да под тим подразумева Крајину, Лику, Банију, Кордун и северо-
западни део Босне и Херцеговине) неће никада бити део Хрватске
и да због историје тог подручја, посебно понашања Хрвата током
Другог светског рата, није могуће да Срби и Хрвати ту живе заједно.
Срби, рекао је, полажу историјско право на то подручје. Одлучно је
одбио да тиму ’Фокстрот’ одобри приступ селима под својом кон-
тролом зато што није могао да нам гарантује безбедност, с обзиром
на снајперисте и мине. Такође је додао да су у овом тренутку, пре
Коста Николић
или није у стању да наметне дисциплину: „У таквим околностима | 273
потпуно непоштовање људског живота и достојанства показује све
знаке лавине. Нагло нестају стеге које произилазе из поштовања
европских норми понашања и које су још пре једва два месеца биле
уочљиве. Европски политички и дипломатски органи, који делују
линијом убеђивања а не претње, изгубили су профилактичну моћ коју
се некада изгледа имали. Хрватска влада, која не жели да се прећутно
одрекне хрватског тла, не дозвољава евакуисање цивила из борбених
зона нити локалним властима дозвољава да путем преговора избегну
непосредну опасност од разарања. Цивилно становништво је с две
стране изложено терору – терору од стране нерегуларних снага, уз
непрекидно артиљеријско бомбардовање и бомбардовање с мора и
из ваздуха, и терору од стрaне неосећајних влада.“1
Команда Книнског корпуса обавестила је команде Војнопоморске
и 5. армијске области ЈНА да Посматрачкој мисији Европске заједнице
није дозвољена посета Книну и широј регији јер се Мисија „уместо
неутрално, поставила врло пристрасно у односу на хрватску страну,
а поједини чланови мисије веома се труде да што успешније изврше
задатке од интереса за хрватску страну“. Чланови мисије нису желели
да посете касарне и објекте који су били под вишемесечном блокадом
хрватских снага, никада није прихваћено да хрватска страна грубо
крши основне норме понашања и међународног права „и на врло
груб, бруталан, увредљив и крајње понижавајући начин, уз стално
малтретирање, претресе и уцењивање отежава нормално обезбеђи-
вање услова живота јединица и не дозвољава да се тражени артикли
за живот и рад плански достављају. Уместо хране за људе, доставља
се храна за псе, уведена је пракса да се спречава испорука дувана и
кафе и да се пружа неопходна здравствена помоћ болесном људству“.2
Посматрачкој мисији је замерено да саопштава неистините
податке и наводи нетачне примере о наводном држању талаца,
хапшењу цивила, кастрирању заробљеника и прикривању злочина:
„Истичемо да смо 19. новембра у Пакову селу предали хрватској
страни 29 цивила и да су у селу Пристег пуштена 83 цивила који
су били избегли ка Бенковцу. Стално смо се залагали за размену
1 Исто.
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00743.
3 Borba, 23–24. novembar 1991, 2.
Коста Николић
ратна морнарица, на чијем је челу био Свето Летица,1 обавезала | 275
се да разминира луку „Лора“ и излаз из лука Шибеник и Сплит на
отворено море.2
Следила су нова понижења за ЈНА. У Загребу је 22. новембра
потписан Споразум између хрватске владе и ЈНА о повлачењу „свих
припадника војних јединица, установа и команди ЈНА из Хрватске:
„Под припадницима јединица, установа и команди ЈНА подразу-
мевају се официри, млађи официри, војни службеници, грађанска
лица на служби у ЈНА, војници, питомци и ученици војних школа.
Идентичне гаранције дају се и члановима породица наведених
категорија припадника ЈНА.“3
Дислоцирање ЈНА требало је да се обави у року између пет и
15 дана, и то у места удаљена најмање 20 километара од хрватске
границе, из обавезу да те јединице не буду употребљене у борбеним
дејствима против Хрватске. Влада Хрватске гарантовала је личну
безбедност, неповредивост приватне својине и право на несметано
коришћење станова припадницима ЈНА који нису желели да напусте
Хрватску „пошто им престане служба у ЈНА“. Влада Хрватске оба-
везала се и да неће правити било какве сметње припадницима ЈНА
да посећују своје породице на територији Хрватске и да чланови
породица посећују припаднике ЈНА у местима новог пребивалишта:
„Посматрачки тим Европске заједнице вршиће надзор над реали-
зацијом овог споразума.“4
Током 23. новембра, у селу Житнићу, у присуству амбасадора
Мариа Бондиолија, шефа Посматрачке мисије Европске заједнице за
Далмацију, састали су се генерал Ратко Младић и Шиме Пртењача,
председник Извршног већа СО Задар. Договорен је апсолутни
прекид ватре на задарском подручју; ЈНА се обавезала да ће сваки
дан прихватати камион са храном за хрватске паравојне снаге које
су биле у окружењу јединица Книнског корпуса у рејону Новиграда.
Коста Николић
периоду док су у њему владале усташе, порушене су и опљачкане | 277
куће мјештана Срба, као и оних Хрвата који нису хтјели приступити
усташким формацијама“.1
Дубровник
Коста Николић
којим је тражено да се сваки војник изјасни да ли жели да брани своју | 279
домовину или да одмах напусти јединицу и раздужи војну опрему, а да
за то не сноси законом предвиђене посљедице. Присуствовао сам када
је то рађено пред стројем јединице која наставља борбене традиције
Пете црногорске пролетерске бригаде. Свега десетак војника је, пог-
нуте главе, напустило строј. Пратили су их презриви погледи и пјесма
која је излазила из хиљада грла: ’Листај горо, цвјетај цвеће, Црна Гора
у бој креће!’ Било је вријеме великих личних драма.“1
Скривени смисао ове одлуке био је да се из борбеног састава
ЈНА одстране Албанци и Муслимани и неутралише притисак јавно-
сти која је захтевала да резервисти не иду ван граница Црне Горе.
О томе је Булатовић говорио 23. јула 1992. на 3. седници Врховног
савета одбране Савезне Републике Југославије: „Данас констатујемо
колико нам се није одазвало Албанаца и Муслимана. Сјећате се да
смо у јуну прошле године, фактички, имали неписану директиву да
из свих ратних јединица и из свих јединица Територијалне одбране
елиминишемо те људе. Морали смо то да урадимо због тога што нам
је ситуација била таква. Ја сам стајао пред стројем војника-резервиста
гдје је та елиминација вршена. Тада смо, у суштини, увели нешто
што је био преседан у војној организацији – то је био принцип до-
бровољности: ко хоће – хоће, а ко неће – неће. То је било логично с
обзиром да смо имали страховит притисак у Србији и Црној Гори,
истина нешто мало мањи у Црној Гори, да се не иде изван граница.“2
Дани који су уследили били су неми сведоци катаклизмичних
искушења црногорских ратника.
Историја се убрзавала ка тоталном рату, а његови творци нису
превише размишљали о последицама. Команда Војнопоморске области
наредила је 20. септембра свим копненим, поморским и ваздухоп-
ловним снагама офанзивне акције према Сплиту, Шибенику, Задру
и Дубровнику. У наредби је речено да „страни фактор“ непосредно
управља кризом у Југославији и „настоји да изведе завршни удар у
њеном разбијању“. Хрватске оружане снаге, после низа провокација,
блокирале су све јединице ЈНА у касарнама и другим војним објекти-
ма, па су на тај начин објавиле рат ЈНА и прешле у отворени напад.
У овој заповести коју је, вероватно мимо консултација или наређења
Председништва Југославије, потписао адмирал Миле Кандић, командант
1 Исто, 46.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П667.3.1. Стенографске белешке са 3. седнице
Врховног савета одбране.
Коста Николић
У случају агресије споља бити у готовости за преношење дејства на | 281
море и затварање основних праваца. Спречити предају објеката и
борбене технике, наоружања и муниције противнику. У немогућ-
ности одбране уништити. Оперативни поредак: снаге за напад, снаге
за одбрану објеката. Готовост за напад – по посебном наређењу“.1
Покрет црногорских резервиста у источну Херцеговину почео
је у ноћи између 20. и 21. септембра. Такво наређење армијски врх
је издао без консултовања црногорског руководства, „али опет
смо морали да прогутамо и прећутимо“, пише Булатовић, и додаје
да сам покрет није слутио на добро: „Не памти се да је нека војска
отишла на ратиште на начин како су пребачене јединице из Црне
Горе. Путем се шенлучило и пило, а главни превози били су ауто-
буси Градског саобраћајног предузећа из Подгорице. Путеви нису
били осигурани, а неко је изгледа заборавио да постави борбену
претходницу па је, на примјер, један једини снајпер сатима држао
блокирану једну комплетну пјешадијску бригаду.“2
Најтеже стање међу црногорским резервистима било је на под-
ручју између Стоца и Чапљине, па су генерал Радомир Еремија (Мали
Обљај, Глина, 12. септембар 1935–1994), командант Титоградског (2.)
корпуса ЈНА, и генерал Павле Стругар,3 командант Територијалне
Коста Николић
присталице да без колебања устану у „одбрану Српства“ као највишег | 283
моралног закона и прихвате војну обавезу како би бранили српске
територије у границама Црне Горе, али и шире: „Разумије се, чланови
Народне странке не могу прихватити комунистичке симболе који
се, на жалост, још употријебљавају у регуларним војним јединицама.
Народна странка опомиње своје чланове да славна црногорска прошлост
опредјељује данашње црногорске родољубе да интерес црногорског
народа усаглашавају са свеопштим интересима Српства. Позив на
демилитаризацију Црне Горе управо је позив на издају, коју очекују
ХДЗ-овски истомишљеници у Црној Гори, на Косову и Метохији.
Стегнути војну обавезу авнојевским границама Црне Горе, значи
понудити Боку Которску као плијен Фрањи Туђману и препустити
усташком геноциду Србе у Хрватској и западној Херцеговини.“1
И владајућа странка је имала истоветан наратив, што су 24.
септембра потврдили Булатовић и Ђукановић гостујући у једној
емисији на црногорској телевизији. Црногорски премијер је рекао
како је нереално очекивати да Југославија опстане у постојећим
оквирима и да треба сести за преговарачки сто са онима који желе
да остану у Југославији. Изјавио је и да је неопходна корекција ад-
минстративних граница унутар Југославије, али и одређивање нових
спољних граница југословенске заједнице. Булатовић је истакао
да су они који су упозоравали да може доћи до сукоба веома често
проглашавани тврдом струјом, док су „мекоћа и флексибилност“
били епитети за страну која је, ради наметања своје воље, прва
посегла за оружјем. И Булатовић и Ђукановић су изјавили да је
Анте Марковић изгубио „сваки кредит“ да и даље буде председник
СИВ-а, а посебно да буде мандатар нове савезне владе. Марковићев
покушај да смени Кадијевића и Бровета Ђукановић је оценио као
„непријатно изненађење“ које не доприноси решавању кризе, „већ
иде на руку онима који ту кризу желе да продубе“.2
21. септембра показала је да је одзив војних обвезника скоро сто одсто. Овог пута
изричито тражимо од ЈНА да, уколико се за наредних неколико дана политичким
активностима не ријеши питање предаје оружја паравојних јединица у Хрватској,
да то уради ЈНА свом силином и свим расположивим средствима до коначног
пораза муповаца и гардиста и њиховог одвајања од поштеног хрватског народа“
(наведено према: Побједа, 25. септембар 1991, 5).
1 Генерал Никола Узелац је 19. септембра наредио да се Ужички корпус, преко
Црне Горе, дислоцира у рејон Невесиња и препотчини команди ВПО (Трибунал:
Мартић, доказ Д00239).
2 D. Marjan, Domovinski rat, 169. – Генерал Кадијевић пише да је најважнији
циљ дубровачке операције било ослобађање Превлаке и њеног ширег рејона,
обезбеђивање Бококоторског залива за ратну морнарицу, а блокирањем
Дубровника створена је контра тежа блокираним гарнизонима ЈНА у дубини
Хрватске (Моје виђење распада, 140).
3 Трибунал: Стругар, доказ Д44. Предлог одлуке за нападну операцију. Стр.
пов. бр. 32-1.
Коста Николић
Све јединице добиле су и посебне задатке, а најважнију улогу | 285
имали су Ужички корпус (требало је да дејствује у Херцеговини), и
снаге ВПС Бока које су добиле задатак да „разбију снаге непријатеља“
и овладају Превлаком, а снагама на мору да врше контролу уласка у
Бококоторски залив: „Спречавати маневар и дејства непријатеља и
вршити подршку бродском артиљеријом снага на копну, у готовости
за извршавање поморског десанта према указаној потреби.“1
Према установљеној процедури, Генералштаб је одобрио ди-
рективу, након чега је генерал Цокић последњег дана у септембру
издао наређење свим потчињеним јединицама да изврше блокаду
Дубровника и почну акције у Херцеговини. То наређење није се
разликовало од предлога наређења које је претходног дана генерал
Цокић доставио на одобрење.2
Истога дана хрватске снаге, предвођене 116. бригадом ЗНГ (око
две хиљаде бораца), извршиле су снажан налет према гарнизону ЈНА
на Превлаци. Команда ВПС Бока саопштила је да су њене јединице,
у току ноћи 30. септембра и у раним јутарњим часовима 1. октобра,
започеле офанзивне активности „у оквиру задатака претпостављене
команде“. Посебно је наглашено да бројна упозорења дубровачким
властима да њихове паравојне формације не провоцирају и отва-
рају ватру на јединице ЈНА и војне објекте и да не узнемиравају и
малтретирају грађане „нијесу наишла на разумевање“. То се више
није могло толерисати, „јер све то угрожава мир на овом простору
и води народе у грађански рат“.3
Између један и три сата после поноћи 1. октобра дошло је до
првог фронталног сукоба у области Витаљина; ЈНА је више пута
употребила авијацију а отварана је и баражна ватра са бродова.
Команда ВПС Бока саопштила је да је ватра отварана по „утврђеним
тачкама непријатељске колоне“, да „непријатељ“ трпи губитке, па
се због тога групише у насељеним местима: „Армија је упозорила
грађане Конавала и Витаљине да ће дејствовати и по насељима и
објектима које су зaузеле паравојне формације“.4
1 Исто.
2 Трибунал: Стругар, пар. 1.
3 Наведено према: Borba, 2. oktobar 1991, 2.
4 Исто. – Потпуковник Стеван Ћук, командант одбране Превлаке, изјавио је
да су јединице ЈНА потиснуле хрватске формације са Превлаке на подручје села
Ђуринићи (исто).
Коста Николић
Јединице Територијалне одбране источне Херцеговине и дела | 287
Херцеговачког корпуса ЈНА, стационираног у Требињу, кренуле
су из правца Иванице према Бргату, и из правца села Хум пре-
ма Осојнику (брдо изнад Ријеке дубровачке). Истовремено су један
део Херцеговачког корпуса и део Титоградског корпуса кренули,
преко села Равно (насеље на југу требињске општине већински
насељено Хрватима), у напад на село Чепикуће. Намера је била да
се избије у Слано. Истог јутра авиони ЈРВ ракетирали су одашиљач
на брду Срђ, па је Дубровник био у комуникацијској блокади.
Истога дана у Комолцу је уништено постројење трафостанице и
станице за снабдевање Дубровника водом, па су његови становни-
ци већ првог дана напада остали без електричне енергије и воде.
У нападу су учествовале снаге Tитоградског корпуса, снаге ратнога
ваздухопловства са аеродрома у Мостару и Титограду и ВПС Бока.
У борбама са припадницима 116. бригаде Збора народне гарде у селу
Равно, према подацима ратних репортера Борбе, погинула су четири
војника ЈНА, уз чак 48 рањених (углавном црногорски резервисти).1
У борбама у селу Чепикућа знатне губитке имала је 3. чета 1.
црногорско-херцеговачког батаљона, под командом поручника Ранка
Бојића. Према извештају ратних репортера Борбе, било је седам мрт-
вих и 24 рањена војника.2 Према подацима Удружења бораца ратова
Црне Горе од 1990, погинули су Ранко Бојић, Војислав Булатовић
(заменик командира чете), Томислав Булатовић (из Колашина),
Жељко Пандурица, Милован Смоловић (из Мојковца) и Радисав
Срдановић и Расим Мурадбашић (из Подгорице). Према истим
подацима, током 1. октобра у Чепкућама, Иваници, Осојнику и Грабу
погинула су 24 а рањено је 40 црногорских резервиста, војника ЈНА.3
Коста Николић
садејство са приморским крилом копнене војске; чишћење терена од | 289
остатака непријатељске војске: „Ми ћемо употребљавати она оружја
са којима располажемо јер основно је сачувати властиту живу силу и
обезбиједити услове за коначни задатак – разоружавање паравојних
формација. Осим што чувамо нашу живу силу, нама је у интересу да
буде што мање разарања на простору гдје се изводе борбена дејства,
посебно да сачувамо цивилно становништво на тим просторима.“1
Команда оперативне групе јединица ЈНА у Невесињу почетак
борби на дубровачком ратишту објаснила је заштитом и Срба и
Хрвата од злочина хрватске војске: „У дужем периоду недужни
хрватски и српски народ, као и припадници ЈНА, изложени су раз-
новрсним облицима дејстава хрватских паравојних формација, чији
су поступци по суровости надмашили све до сада познате облике
људских злочина. Оцењујући на основу поузданих чињеница да су
непосредно угрожени животи великог броја људи, како Срба тако и
Хрвата и других, јединице оружаних снага Југославије биле су при-
нуђене да предузму одређене активности на подручју Дубровника
и његове шире околине.“2
Истовремено је Момир Булатовић, на заједничкој седници
Председништва и Владе Црне Горе одржаној 2. октобра, изјавио да
ова република није у рату већ да је само повела борбу против фашизма:
„Активностима које сада преузима она никоме не објављује рат. Она
нема намјеру да осваја, пороби и побиједи ни Републику Хрватску,
ни хрватски народ. Црна Гора и њени грађани су саставни дио анти-
фашистичког фронта против помамљеног усташтва чија непосредна
близина Црној Гори представља сталну и огромну пријетњу.“3
Мило Ђукановић је тврдио да напори Црне Горе за мирно
решење југословенске кризе нису били ни мали ни краткотрајни,
али су били узалудни јер су саговорници били „усташе, национа-
листичка власт Хрватске која је, по сваку цијену, хтјела рат. Сада га
имају. Завршићемо заједнички живот са усташама за сва времена.
Братства нема. Граница са Хрватском не може бити она коју су
одредили бољшевички картографи“.4
Коста Николић
ЈНА је покренула све своје капацитете према Дубровнику али, | 291
како је уочавао ратни извештач Политике, оно што су многи очеки-
вали – брза предаја хрватске војске – није се остварило („хрватски
бојовници засад не истичу белу заставу“). Зато су страдали многи
објекти: „Поред осталог, срушено је одмаралиште у Купарима,
репетитор на Срђу, бензинске станице на Дупцу и Дубровачкој
ријеци, као и бројни објекти у Витаљини, Конавлима, Купарима и
другим местима. Оштећене су многе саобраћајнице.“1
ЈНА је имала два погинула – Петар Никчевић, резервиста из
Никшића, и Божо Кокић, резервиста из Требиња, уз 47 рањених.
Највише њих смештено је у Медицинском центру у Требињу.2 Ратна
пропаганда била је на врхунцу: црногорски извори саопштавали
су да је за два дана борбених операција погинуло од 500 до 700
хрватских гардиста. Телевизија Титоград је извештавала о „распа-
мећеним Курдима који су заклали двоје стараца у мјесту Осојник“,
да је Дубровник у потпуном окружењу, да су јединице ЈНА дубоко
Коста Николић
смо унели у несрећни брак 1918, а то што смо створили заједно | 293
нека изволе да поделимо. А изгледа да смо, нажалост, створили
само мржњу“.1
Већ почетком октобра све полицијске станице са подручја ис-
точне Херцеговине ставиле су на располагање ЈНА више од половине
резервног састава милиције, и то без сагласности МУП-а Босне
и Херцеговине. Формирана је и на дубровачко ратиште упућена
специјална јединица милиције САО Херцеговине.2
О безбедносној ситуацији у Црној Гори, њена скупштина
расправљала је 4. октобра 1991. године. Уводно излагање поднео
је пуковник Божидар Бабић. Он је, између осталог, рекао следеће:
„Носећи поруку Врховништва младе хрватске демокрације, хрватски
цвијет у лицу бојовника, зенговаца, муповаца, окорјелих криминалаца
и плаћеника, стигао је и на наше просторе. Туђман, Стипе и друге
усташке главешине потрудили су се да под барјак окупе и Руговине
истомишљенике, Бугаре, Румуне, Курде и ко зна све кога. Настојећи
да нам све те поруке преко њих што прије стигну, упућују их кроз
цијеви пушака, митраљеза, минобацача на јединице ЈНА, на села,
на људе. [...] Оружаним снагама Југославије Црна Гора даје пуну
подршку. ЈНА је и црногорска и југословенска по свом бићу и по
својој намјени. Хоћемо ли оставити припаднике ЈНА и све оне који
желе да заједно живе са нама на немилост усташким звјерима? Зар
није граница тамо гдје је наш војник, гдје је војник ЈНА нападнут?
Треба, коначно, на силу одговорити још већом силом, и приморати
усташке врховнике, стожернике и ко зна шта још, да у своју сувере-
ност за којом жуде, могу отићи, али мало друкчијим начином него
како су то замислили.“3
Током 4. октобра, 10. партизанска бригада (из састава Ужичког
корпуса), ојачана тенковима, продрла је у Слано и одсекла Дубровник
од Хрватске.4 Божидар Вучуревић је изјавио како је „питање дана
или сата“ када ће ЈНА ући у Дубровник: „Ако фашистичка војска
нађе упориште у Старом граду, он ће бити срушен. Он јесте кул-
турно-историјски споменик, али то знају и они који хоће да своје
1 Исто, 3.
2 Трибунал: Крајишник, доказ П763.Ц.63. Извод из извештаја Центар служби
безбедности Требиње за период 4. Април – 31. децембар 1992. године.
3 Стенографске биљешке са сједнице Скупштине Републике Црне Горе од 4. октобра
1991, Титоград, 1991, 22–23; доступно на: Трибунал: Милошевић, доказ П340.
4 D. Marjan, Domovinski rat, 172.
Коста Николић
Драгутин Зеленовић је у име Влада Србије 5. октобра упутио | 295
писмо Влади Хрватске и на њу пребацило одговорност за ратна
разарања, јер је Хрватска у старом језгру Дубровника држала пара-
војне формације. Тражено је да се оне повуку како би се сачувало
културно–историјско језгро овог града: „Ваша одлука да у граду
од непроцењиве историјске и културне вредности сместите ваше
паравојне формације, црне легије и многобројне стране плаћенике
и да са тог простора започнете оружане нападе на насељена места у
Херцеговини и Боки Которској представља крајње нецивилизован,
нехуман и недостојан чин. Надамо се да сте и сами постали тога свес-
ни и да ћете уложити потребан напор да спречите те ваше оружане
формације да разоре Дубровник, као што су то учиниле са многим
другим градовима. Упућујући вам овај позив да спречите разарање
Дубровника, Влада Републике Србије изражава чврсто уверење да
ће сви припадници ЈНА и јединице Територијалне одбране уложити
максималне напоре да се сачува овај историјски град.“1
Оптужбе да су се у граду налазиле хрватске паравојне формације
требало је да Дубровник представе као легитимни војни циљ, па се
на тај начин и ЈНА ослобађала било какве одговорности за могућа
разарања града; требало је и уверити међународну заједницу у ми-
ровне намере Владе Србије. Садржај и тон писма за циљ су имали
и да покажу како је српска влада само посматрач а не и учесник у
рату на дубровачком подручју.2
Коста Николић
Љекарска екипа се натчовечански борила за живот свог команданта, | 297
син се борио за живот свога оца. Сви скупа за живот првог војника
Војнопоморског сектора Бока. Али узалуд. Први војник је умро, али
примјер остаје да живи.“1
Булатовић и Ђукановић тражили су од генерала Кадијевића
да они предложе новог команданта ВПС Бока, али је без њихове
сагласности на то место постављен вицеадмирал (одговара чину
генерал-потпуковника у копненој војсци) Миодраг Јокић. Булатовић
је накнадно у својим мемоарима писао како није могао да верује да
је добро чуо шта је генерал Кадијевић рекао: „Тим прије, јер нисмо
ништа знали о новом команданту. Питао сам га да ли је могуће да је
то урадио, иако је знао да ми долазимо и иако је морао знати због чега
ћемо бити ту. Рекао је да ми немамо никакве уставне надлежности
у овим питањима: ’Ја нисам дужан да вас саслушам, а камоли послу-
шам. Уосталом, гдје би била ЈНА да је слушала наређења Стјепана
Месића?’ ’Постоји битна разлика између тамо неког Месића и нас
двојице’, рекао сам што сам мирније могао. ’Ако још не знате да је
објасним. Онај народ у Црној Гори који је обукао униформе ЈНА
није то урадио по позиву ни Месића, ни Кадијевића, већ политике
коју представљамо нас двојица овдје присутних.’“2
1 Борбе на овом положају вођене су све до недеље 24. новембра 1991, када је
село, после двочасовне борбе, освојила бригада „Вељко Влаховић“ састављена од
црногорских резервиста из Пљеваља, под командом потпуковника Костадина
Копривице. Побједа је 25. новембра писала: „Пале су Чепикуће. Након борбе прса
у прса припадници ЈНА ушли су у ово усташко утврђење“.
2 Borba, 7. oktobar 1991, 5.
3 Наведено према: S. Rakonjac, „Mediji u službi rata“, 144.
Коста Николић
читав поморски саобраћај: „У току извршења задатака апсолутно | 299
спречити пљачку, терор и понашања која нису у духу борбене упо-
требе јединица ЈНА и ТО.“1
Током 7. октобра Цавтат је био у пламену. После сукоба пешадије,
ка граду су кренуле оклопне јединице ЈНА. У борбама је рањено шест
војника ЈНА; око 14.30 пробијена је прва блокада Цавтата, па су се
снаге ЈНА спуштале према центру града. Приликом јуриша пешадије
на насеље Звекавица погинули су Ираш Дедејић из Мојковца и Насо
Мркулић из Титограда: „Приликом заузимања овог насеља ухваћен је
убица Мркулића. То је Здравко Матић, конобар из Стоца. Ухваћени
су и Сафет Мацановић из Требиња и Асим Перманковић из Кутине.
Перманковићу су у овом обрачуну погинула и два брата.“2
О стању на фронту репортери су забележили и следеће слике:
„Приликом повратка разгледамо Груду и Ћилипе који су пусти и
дјелују сабласно. Врата и прозори разваљени, на зидовима се ипак
виде слике Туђмана и Павелића. Понегдје је шаховница. Улицама
лутају краве, кокоши, пси, мачке. На читавој територији, са које
су отјеране хрватске паравојне снаге, обавља се опсежна акција
’чишћења’ терена.“3
Скупштина Црне Горе заседала је 7. октобра и разговарала
о стању на дубровачком фронту. Речено је да ће се примирје ус-
поставити када се деблокирају касарне ЈНА. Бранко Костић је
обећао да ће црногорски војници чувати Дубровник „једнако као
што би чували свој Котор или своје Цетиње“. Али, говорио је даље
Костић, „више хиљада Туђманових бојовника“, који су најмање за-
интересовани за Дубровник, већ се концентришу у Старом граду, са
намером да злоупотребе ово културно и историјско мјесто: „Према
неким информацијама, већ су припремили и минирање појединих
вриједних објеката у Дубровнику с намјером да инсценирају напад
ЈНА и да Армију оптуже за уништавање града. Дубровник најбоље
може заштити врховништво Хрватске. Ако они нијесу спремни на
то, најбоље могу помоћи сами грађани Дубровника и околине.“4
У Дневнику ТВ Црне Горе 7. октобра, у пола осам увече, одмах
након шпице, без уобичајеног „добро вече“, зачула се наредба „Пали!“
Коста Николић
Генерал Ружиновски је потврдио да је он одговоран за подручје | 301
Которског залива на југу, до Сланог на северу и Мостара у Босни
и Херцеговини.“1
Ружиновски је прихватио предлог да се поправе системи за
снабдевање Дубровника струјом и водом: „Рекао је да ЈНА није
оштетила водоводни систем и да нема намеру да то уради. Генерал
је тврдио да су све куће у селу [Комолац] претворене у бункере и
упоришта и да су у многима од њих плаћеници. Рекао је да је очиг-
ледно да су у отпор уложене велике припреме. Нагласио је да војска
делује као федерална војска у интересу Југославије и да је способна
да оствари своје циљеве. Потврдио је, међутим, да је сада на снази
апсолутни прекид ватре.“2
У извештају који је 11. октобра поднео адмиралу Бровету, генерал
Ружиновски је кратко саопштио да су за официре за везу одређе-
ни капетан фрегате Софроније Јеремић, начелник Обавештајног
одељења ВПС Бока, и потпуковник Свичевић и да је „са наше
стране постављено 11 захтева“.3 У питању су били следећи захтеви:
деблокада и напуштању војних објеката на острвима Мљет и Шипан;
враћање војне опреме војних обвезника „који су је примили на руке“;
разоружавање цивила на подручју Дубровачке регије; изручивање
дезертера ЈНА у оквиру размене заробљеника; предаја и разору-
жање свих паравојних формација (ЗНГ и МУП) до броја који је био
23. јануара 1991; „безусловна предаја“ Кризног штаба Дубровника
и предаја комплетне војне документације из општине Дубровник.4
Истога дана, на ратном броду ЈНА у луци Молунат, одржан је
и први састанак представника Кризног штаба Дубровника са адми-
ралом Јокићем. Две стране сложиле су се да би преговори требало
да почну на основу тренутне ситуације и да се не иде у прошлост.
Коста Николић
У исто време, генерал Радомир Дамјановић1 је на конференцији | 303
за штампу у Требињу оптимистички оценио да се очекује предаја
хрватских снага на подручју Дубровника. Рекао је и да ЈНА не прави
никакве сметње за евакуацију грађана из блокираног Дубровника:
„Једино се врше провере да се међу онима које желе да се евакуишу
не провуче и понеки припадник хрватских оружаних формација.“2
Током 12. октобра јединице ЈНА покренуле су офанзиву према
селу Равно и заузеле тврђаву у Осојнику.3 Јокић је тог дана наре-
дио да се изврши деблокада лука у Дубровнику, с тим да се и даље
контролишу бродови прекоморског саобраћаја „у циљу спречавања
превожења наоружања и војне опреме, а у духу ембарга на увоз
наоружања у Југославију који је донео Савет безбедности ОУН“.4
Нови мировни састанак одржан је 13. октобра, поново у
Звекавици; у међувремену су снаге ЈНА линију фронта код Цавтата
помериле за 800 метара. Посматрачкој мисије је објашњено да је то
урађено како би се спречила „инфилтрација терориста“ након инци-
дента у Груди када је страдао један војник ЈНА. На састанку од 14.
октобра, пуковник Свичевић је рекао да је ЈНА спремна да се реше
Коста Николић
и Цавтата, али од Вас морам затражити да схватите нашу обавезу да | 305
штитимо људске животе и бранимо част војне професије.“1
Припадници специјалних јединица ЈНА ушли су у Цавтат 15. ок-
тобра у поподневним часовима; на челу јединица био је капетан бојног
брода Милан Зец. Војне власти су саопштиле да је циљ контрола града
и обезбеђење виталних објеката. Као знак „добре воље“, Дубровнику
је омогућено снабдевање струјом, храном и лековима. Команда ВПС
Бока омогућила је упловљавање једног брода у Цавтат ради евакуације
деце, стараца и болесника, а ратна пропаганда је саопштавала да је у
Цавтату наступило „осетно олакшање“ после уласка јединица ЈНА:
„Чим је Армија ушла, из подрума су почели да излазе поједини људи.
Неки су одмах изјавили да је хрватска пропаганда упорно ширила страх
од Армије и плашила људе. [...] Капетан Зец је рекао да у Цавтату нису
наишли на снаге МУП-а и Гарде, да није било никаквог отпора, а није
испаљен до сада ниједан метак нити је било ко повређен.“2
Адмирал Јокић је 19. октобра наредио да се поново блокира
дубровачка лука. Образложење је било да „непријатељ“ прекиде ватре
користи за прегруписавање својих снага: „Из луке Дубровник извлачи
део снага и преко луке Шипан мањим бродовима (глисерима) превози
их за Стон, користећи Колочепски канал. Мањим групама поседа
отоке Јакуљан, Олипу, Шипан, Лопуд и Колочеп и омета упад наших
бродова у Колочепски канал. [...] Кроз међуоточне пролазе возити
максималном брзином и отварати ватру на сваки знак опасности.“3
Истога дана када је извршена блокада, потписан је Општи про-
токол између представника ЈНА и општине Дубровник. Протокол
је предвиђао стварање неутралне зоне између зараћених страна и
њихово истовремено удаљавање од те зоне на полазне положаје.
Договорено је и да сви „војни елементи“ из Дубровника предају
оружје представницима Европске заједнице и напусте град.4
Да од договора неће бити ништа постало је јасно истога дана,
када је Посматрачка мисија два пута оштро протестовала код генерала
Стругара. Прво је тражила да ЈНА одмах повуче чету инжењерије
са главног пута код Плата: „Као што добро знате, Ви у ствари ула-
зите у одбрамбене положаје друге стране. То је провокативни чин
1 Исто.
2 Наведено према: Политика, 16. октобар 1991, 9.
3 Трибунал: Стругар, доказ Д64.
4 Трибунал: Стругар, доказ Д90.
Коста Николић
„Због чињенице да договорена кризна телефонска линија још увек | 307
није инсталирана, ми зависимо од Радио Дубровника у погледу слања
наших порука Штабу ЈНА. Не постоји никакав други начин комуни-
цирања с вама. Ако, као што сте поменули, људи злоупотребљавају
ову линију за комуникацију, то је, нажалост, изван наше контроле.“1
Посматрачки тим је упозорио на могућност избијања нових
борби ако обе стране не остану унутар својих линија: „Целог дана
[19. октобра] били смо заузети убеђивањем обеју страна да учине
све што могу да не угрозе обуставу ватре. Упркос свим нашим
напорима, и сами смо били изложени непрекидном гранатирању.
Пошто су гранате понекад експлодирале унутар нашег подручја,
оне нису могле бити испаљене са хрватске стране. Изгледа да рад
наше мисије под оваквим околностима не обећава много. Стога
поново апелујемо на све стране да обуставе агресивна дејства док
се не нађе политичко решење проблема ове земље. Молим Вас да
обавестите генерала Стругара да ми вршимо консултације са нашим
штабом у Загребу у вези са његовом данашњом поруком од 19.45
часова. Пошто ми делујемо у име Председништва Европске зајед-
нице а генерал је изразио сумњу у нашу неутралност, сматрамо да
је потребно да наш штаб у Загребу упознамо са овим проблемом.“2
Капетан Јеремић је истога дана одговорио да „такозване вој-
не снаге Хрватске“ настављају да крше примирје упркос општој
наредби председника Туђмана од 19. октобра, па је ЈНА имала три
погинула и 17 рањених војника: „Господа из дубровачке владе, чим
су били обавештени о прекиду ватре, почели су да нас упозоравају
о нашем кршењу принципа, чак су халуцинирали о амфибијама док
су истовремено њихови брзи чамци пребацивали јединице ЗНГ и
полиције из Млина, Сребрног и Купара у Стари град. Скривати
се иза деце и жена у Старом граду представља нехумано и нециви-
лизовано понашање, док они истовремено отварају ватру на наше
јединице и бродове из свих оруђа. Сматрамо нужно потребним да
Вас обавестимо да нас је наша обавештајна служба известила да су
у Сплиту успостављени логори за нехрватску децу, вероватно како
би била таоци до изналажења неког коначног решења кризе.“3
Цетиња: „Добровољац сам јер ми мјесто и кућа то доносе. Тамо у Поповом пољу
моја су два брата, Радомир и Драгољуб. Црногорке су увијек биле јаке, посебно
кад невоље дођу, пушка нам је традиција. Била сам са неким старијим конавоским
женама. Не вјерујем им ништа пошто тврде да смо окупаторска војска. Ја им
отворено кажем да лажу. Ми смо припадници ЈНА која их је ослободила од једног
зла ког они још нијесу свијесни“ (Борба, 22 октобар, 6).
1 Borba, 23. oktobar 1991, 6.
2 Исто.
3 Исто.
4 Наведено према: Borba, 24. oktobar 1991, 5.
Коста Николић
сагласност за дејство артиљерије у току извођења предстојеће опе- | 309
рације „по сигурно осмотреним циљевима, а авијација да дејствује 30
минута пре почетка артиљеријске припреме по следећим рејонима:
Срђ, Босанка и Стрињчера“. Посебно је требало дејствовати у рејону
Купара, што је генерал Стругар и одобрио истога дана, уз следећу
напомену: „Ваша идеја (одлука) за напад је прихватљива. Ви лично и
Ваш начелник јавите ми се 24. октобра у 09.00 на командном месту у
Требињу ради координације задатка са 9. ВПС за наредна дејства.“1
Купари су освојени 24. октобра. Команда ВПС Бока: „Рано јутрос
поморске снаге ВПС Бока, након узастопних провокација МУП-а
и ЗНГ из рејона Купара, у циљу стављања властитих снага у бољи
тактички положај, извршиле су поморски десант и освојиле Купаре.“2
У току ових борби погинуло је пет војника ЈНА, уз осам рањених:
„Ови губици су последица како снажног отпора усташких снага,
тако и одређених пропуста у руковођењу и командовању основним
саставима јединица. Међутим као основни узрок може се сматрати
недисциплина и самовоља појединаца у борбеним дејствима.“3
Борбе су вођене и око Млина и Сребрног, а ЈНА је 24. октобра
имала укупно 22 рањена војника; они су пребачени у Војну болницу
Мељине и медицински центар у Требињу.4 Ратна пропаганда била
је на врхунцу. Политика је извештавала да је ЈНА на провокације
одговорила „силније него икада раније“ да би заштитила људство и
показала „да нико не сме, нити може“ да се поиграва угледом војске:
„На путу од Цавтата ка Млинима сретали смо војнике који су нам
казивали невероватне приче о понашању њихових противника. Чули
Коста Николић
обавезати да неће отварати ватру на старо језгро Дубровника. Рекао | 311
је и да нико више не верује ни у „досадне и заморне изјаве ЈНА да
они сами никада не би извршили такве нападе, него да се боје да ће
’усташе’ сами минирати и уништити објекте споменичке баштине
пре него што напусте град под притиском ЈНА“. Хаселман је писао и
о томе да дипломатски кор као поражавајућу доживљава чињеницу
да је губитак хиљада људских живота у Југославији „мање утицао на
мишљење европског јавног мњења него могућа материјална штета у
граду од камена кога се сећамо из књига о уметности или са одмора“.1
Генерал Стругар је, такође 25. октобра, сачинио документ под
насловом „Предлози за нормализацију живота у Дубровнику и обез-
беђење сигурности града Дубровника“, и послао га Оперативном
центру Генералштаба оружаних снага, па онда Кризном штабу
Дубровника и Посматрачкој мисији Европске заједнице. Документ је
предвиђао да ЈНА преда све оружје које се налази у зони Дубровника,
да ЈНА са Посматрачком мисијом изврши контролу предаје оружја,
да припадници хрватских оружаних снага који нису имали регулисан
боравак у Дубровнику закључно са 1. октобром 1991. напусте под-
ручје целе општине („ЈНА гарантује безбедан одлазак“), да се сви
„страни плаћеници изруче“ дипломатским представницима њихових
земаља који ће их депортовати из Југославије, да се са јавних места
на подручју Дубровника уклоне сва страначка обележја, да ЈНА га-
рантује апсолутни прекид ватре са своје стране и сигурност грађана
и Дубровника са његовим културно-историјским споменицима, да
оружане формације ЈНА не улазе у Дубровник, да ЈНА организује
контролу уласка и изласка из Дубровника, да ЈНА што пре омогући
снабдевање града струјом, водом, ПТТ везама и другим пратећим
инфраструктурним и привредним функцијама. Ови услови би важили
до коначног, споразумног решења југословенске кризе.
Одговор је требало доставити до 27. октобра у 20 часова.2
Европска заједница је 27. октобра снажно осудила нападе
ЈНА на Дубровник, па је врх ЈНА, уз договор са хрватском владом,
Коста Николић
Цавтата и Дубровника јер је требало елиминисати снајперску паљбу, | 313
те пронаћи и уништити скривено наоружање.“1
Јокић је рекао и да „ниједан камен у Дубровнику није померен“,
осим приликом акције у Купарима „када смо морали да узвратимо
паљбу на мање важне историјске објекте када су на нас пуцали из
хотела ’Белведере’“. Рекао је и да „нема разарања Дубровника, неће
га ни бити, зависно колико брзо будемо пронашли коначно решење.
Не можемо предуго да држимо своје борбене јединице на овим бр-
дима и не можемо да снабдевамо град са наших садашњих положаја.
Сагласили смо се са евакуацијом младих, жена и болесних. Њих 11
хиљада отишло је према северу, 280 је отишло на југ. Међутим, не
можемо да дозволимо младим припадницима ЗНГ да се не предају и
предају своје оружје. Након тога Дубровник ће добити струју преко
веза из Комолца и Плата. Нећемо ставити ограничење на храну и
лекове који буду стизали у град, сувоземним путем или са мора“.2
Дипломате су у Дубровник (ЈНА није дозволила да се у град иде
копненим путем) стигле у 12.40 сати; дочекао их је градоначелник
Петар Пољанић. Пешке су обишли Стари град, а непосредну околину
колима. Амбасадор Холандије је известио да су физичка оштећења
у Старом граду била „доста мала“, али непосредна околина тог дела
града указује на штету насталу од насумичног гранатирања по улицама,
кућама и возилима која је могла да има само једну сврху: психолошки
рат против цивилног становништва како би се људи истерали из
Дубровника: „Након опсаде која траје 29 дана људи су истовремено
уплашени и пркосни. Исто је изгледа тачно и за избеглице и (мањи
број) дезертера из ЈНА који деле потешкоће опкољеног града. Сви
који су били у групи, укључујући и оне са војним искуством, сагласили
су се да нема никаквог замисливог војног циља у уништавању града
или протеривању његовог цивилног становништва. [...] Посетиоци
су искористили присуство домаће и стране штампе да коментаришу
безумност насиља, неприхватљивост тактике застрашивања и потребу
да се одмах успостави мир, комбинован са појачаним тражењем ми-
рољубивих решења за југословенску кризу. Након посете Дубровнику,
слични коментари изнети су адмиралу Јокићу.“3
1 Исто.
2 Трибунал: Стругар, доказ П108.
3 Политика, 2. новембар 1991, 9.
Коста Николић
поворку;1 Армија није никад намеравала да то уради са Дубровником | 315
иако су намере хрватских војних формација биле очигледне: „да нам
нанесу што више губитака, да угрозе Боку Которску и да крену даље
према југу“; да би инсценирали како је Дубровник бомбардован, „они
су довозили кречњак и шут мислећи да ће на тај начин доказати како
је срушен Дубровник“; ЈНА је одлагала рокове за испуњење услова
јер је настојала да разреши питање струје, воде, хране; то не значи да
„ћемо ми у недоглед држати снаге около Дубровника“; преговори ће
се сигурно убрзати а ЈНА ће бити енергична да се њени услови испуне.2
Током 1. новембра уследио је нови притисак Европске заједнице
да се окончају борбе око Дубровника. На иницијативу британског
амбасадора Питера Хала (Peter Hall), адмирала Бровета посетиле су
дипломате које су 29. октобра биле у Дубровнику. Хал је рекао да је
јавност на Западу забринута због хуманитарне ситуације у Дубровнику
и да опсада града мора одмах да престане. Адмирал Бровет је поновио
„стандардну причу“ о улози ЈНА у југословенској кризи: њена једина
Коста Николић
током преговора са Кризним штабом Дубровника, у домену решавања | 317
хуманитарних проблема, постигнути задовољавајући резултати, али
да то не може да каже за контролу прекида ватре: „Очита је тенден-
ција хрватске стране да смишљено врши нарушавање прекида ватре,
са намером одржавања тензија око Дубровника и да Дубровник
користи као пропагандно средство у циљу дискредитације ЈНА.
За то се може навести више примера од којих пажњу заслужују сле-
дећи: 28. октобра представници града Дубровника, преко Мисије
ЕЗ, уложили у приговор да је спаљено Петрово Село, што није ни
приближно тачно. Штавише, не може се ни говорити о оштећењу
овог села; 31.10. у присуству представника ЕЗ, представници гра-
да Дубровника су оптужили ЈНА да је из пушкомитраљеске ватре
рањено пет цивила, и у прилогу су дали списак имена са описом
повреда, за које је очито било да су узроковане експлозијом мине-
гранате с обзиром да је истакнуто да је гелер остао у телу. Поуздано
се зна да ЈНА тога дана није ни на који начин прекршила примирје.
У овом случају истина је била у томе да су тога дана из правца Лопуда
минобацачима гађани положаји ЈНА са темпираним упаљачем, али
услед лоше подешености упаљача мина се распрсла изнад Гружа и
тако ранила њихове грађане; 2.11. ЈНА је обавестила представнике
ЕЗ да се њени положаји туку артиљеријском и минобацачком ватром
из рејона Нунцијата (комплекс апартмана) и тражила да се прекине
ватра, у противном мораће се предузети одговарајуће мере. До пре-
кида ватре није дошло и ЈНА је била принуђена да узврати ватром;
3.11. у 20.40 часова обавештени смо да армија употребљава артиље-
ријско оруђе калибра 120 мм и да туче по хотелима на Бабином куку
у којима се налазе избеглице. Такође је истакнуто како се најоштрије
протестује због употребе бојних отрова типа Фозген и Дифозген
који је испуштан са подморнице, што се осетило на ширем подручју
града. Апсурдност ове тврдње је очита, али њу су представници ЕЗ
пренели својим претпостављенима. [...] Иначе на данашњем састанку
представник ЈНА је уложио приговор вођи мисије ЕЗ господину
Лукасу, који има функцију амбасадора за људска права, због тога
што је тв екипи BBC изнео оптужбу на рачун ЈНА а да пре тога
није саслушао супротну страну, при чему је и проговорено да се
мисија ЕЗ ставља у функцију антиармијске пропаганде. У каснијем
разговору изражен је и протест према поменутом господину што
је навео како ЈНА терорише становнике Мокошице. Сматрамо да
пажњу заслужује догађај са краја овог састанка када је представник
Коста Николић
трајале око два часа, након чега су ућуткана оружја усташке војске. | 319
[...] Истичемо као пример 1/1. мтбр у 472. мтбр [први батаљон
472. моторизоване бригаде] који су спречили диверзантску групу
непријатеља да се убаци у борбени распоред. Том приликом убили
су пет непријатељских војника.“1
Ипак, Јокић је 6. новембра, „у циљу стварања услова за нормал-
но одвијање разговора“ са представницима Посматрачке мисије
Европске заједнице који су вођени у Цавтату, забранио употребу
топова великог калибра: „Ово наређење не искључује обавезу једи-
ница и команде 472. моторизоване бригаде да предлажу употребу
артиљерије ако то оцене за потребно.“2
ЈНА је и даље била под сталним притиском Божидара Вучуревића.
Он је 7. новембра послао једно писмо адресирано на команду ВПС
Бока, команду 2. оперативне групе, генерала Аџића и „Председништво“
Југославије. Истицао је да хрватска страна преговоре о примирју
користи да нанесе нове губитке војницима ЈНА („око 13.30 часова
на положаје ЈНА пало је око 200 мина; код села Чепикуће мучки су
убијена два припадника ЈНА, један старјешина и један војник; док
војска мирује а преговарачи нуде Дубровнику гаранцију, из старог
града и Срђа усташе испаљују мине и убијају“), па је тражио да ко-
манду над снагама ЈНА преузму старешине из резервног састава „јер
борци сматрају да оваквим начином командовања губимо животе
на доста наиван начин“.3
Вучуровић је истицао да „противник води рат много мудрије“,
да ЈНА губи материјална средства и ратну технику, да је хрватска
војска све јача па се већ поставља питање какав ће бити исход рата:
„За овакво стање и развој догађаја немате оправдања и нешто се
мора под хитно мијењати. Овај народ је давно научио да даје жртве
за слободу, али хоће да жртва има цијену.“4
Због оптужби међународних организација, пре свега Унеска
који је у Југославију послао шефа кабинета генералног директора,5
да ЈНА на територији Хрватске уништава културно благо, команда
1. војне области доставила је 7. новембра наређење свим јединицама да
Коста Николић
Чланови Посматрачке мисије из Дубровника послали су оба- | 321
вештење да се борбе воде у непосредној близини хотела „Аргентина“, па
је Пер Хвалкоф (Per Beyer Hvalkof, искусни дански дипломата, учесник
у пет мировних мисија УН у периоду од 1961, укупно десет година),
шеф регионалног центра Посматрачке мисије у Сплиту, 9. новембра
упозорио ЈНА да је одговорна за личну безбедност посматрача.1
Хвалкоф је истога дана централу у Загребу обавестио да циљ
Мисије „не одговара више ситуацији у Дубровнику“ јер обе стране
константно врше прекид ватре: „Посматрачи ЕЗ имају утисак да смо
од сада међу непријатељима и да бескрупулозно могу да нас искористе
као штит за њихове потребе. Сматрамо да је ово последњи тренутак
пре него што буде сувише касно. Свакога часа може доћи до напада
великих размера. Дубровник је изложен ватри са мора и копна. Посебно
су циљани острво Локрум, хотел ’Белведере’ и сва предграђа. Сваки
посматрач понаособ изразио је жељу да напусти Дубровник.“2
Адмирал Јокић је 9. новембра наредио да се изврши потпуна
блокада луке Дубровник са копна и мора како би се „непријатељ
присилио на предају“. У састав снага ВПС Бока требало је укључити
још једну добровољачку бригаду и извршити смену људства 472.
бригаде: „Готовост одмах.“3
Напад је почео 10. новембра у седам ујутру, са линије Жарковица
– Бргат Горњи, уз подршку артиљерије и ватре из бродова на мору.
Али, како је известио капетан Зец, „непријатељ је испољио изузетну
упорност у одбрани и са минобацачима и снајперском ватром тукао
наше положаје. [...] У току дана, при извођењу [борбених дејстава]
погинули су: заставник Војин Паповић (9. ВПС), водник прве
класе Божидар Перовић [одред поморских снага Територијалне
одбране Котор], и војник Душан Белић [одред поморских снага
Територијалне одбране Котор]“.4
Коста Николић
Ван Хаутену је 11. новембра одговорио Вук Обрадовић. Рекао | 323
је да је до појачаних борбених дејстава дошло због провокација и
напада хрватских снага на ЈНА: „Желим да поново скренем пажњу
на чињеницу да оружане формације хрватске војске отварају ватру и
из Старог града, али да упркос томе јединице ЈНА нису дејствовале
по старом градском језгру Дубровника, што се види и из Вашег
писма. Иако ЈНА не угрожава животе посматрача, спремни смо да
им омогућимо сигурну евакуацију.“1
О борбама које су вођене 10. и 11. новембра, Посматрачка
мисија је забележила: „Настављена жестока артиљеријска ватра као
никад раније, с копна и с мора (четири брода). Између осталог, ис-
паљено је неколико пројектила из минобацача, из топова и најмање
пет противтенковских ракета на зидине Старог града и стару луку.
Обавештени смо да су неки пројектили погодили унутрашњи део
Старог града. Штете нисмо могли проверити јер нисмо могли да
изађемо из хотела. Свих 14 чланова ЕЗ су током последња два дана,
пред одлазак, све време били у хотелу. Доста нас је, као и новинари,
видело и чуло доказе да је Стари град претрпео велики напад (види
видео касету). Увече 11. новембра из хотела смо видели сцене из
Дантеовог пакла. Стара лука је била у пламену, као и део града иза
зидина, изнад хотела ’Аргентина’ и ’Белведере’ (фотографисано).“2
Адмирал Јокић је за 11. новембар планирао офанзивна дејства
како би се „сломио отпор непријатеља“ у рејону Комолца. Требало
је блокирати и насеље Нова Мокошница, спречити сваки поморски
саобраћај у Ријецу Дубровачкој и у Колочепском каналу „у домету
оружја са обале“. Батаљон капетана Ковачевића требало је да настави
са артиљеријским нападима на Срђ: „Обзиром на досадашња искуства
наређујем да су команданти и командири јединица које учествују
у борби, дужни да своје погинуле и рањене извлаче са бојишта.“3
Током 10. новембра ситуација за Посматрачки тим Европске
заједнице постала је неподношљива, па је Пер Хвалкоф наредио
повлачење мисије из Дубровника: „Обавестио сам штаб у Загребу
да је било доста. Одговор је био – изведи их – и ја сам добио одре-
шене руке. Направио сам брз акциони план са својим холандским
официром за операције, сазвао представнике хрватских снага и
Коста Николић
Сукоби око Дубровника добили су на интензитету: у четво- | 325
родневним борбама на Босанки, Срђу и на прилазу Дубровачке
Ријеке погинуло је девет војника ЈНА.1 Ново примирје успостављено
је 13. новембра. Из ЈНА је објашњено да је генерал Кадијевић такву
одлуку донео на молбу власти у Загребу.2
Али, истога дана Јокић је наредио спречавање поморског
саобраћаја кроз Колочепски канал и одржавање потпуне блокаде
дубровачке луке. Наредио је и да се опреми топовски вод (са по две
послуге и храном за два дана), под командом поручника Милића који
је из Радовића требало да до 13 сати тога дана дође у рејон Купара:
„Јединице ће запосести положаје на обалном рубу. [...] Поручник
бојног брода Грдинић ће боравити на осматрачници командира чете
у рејону Штитковица–Затон и по потреби непосредно одржавати
везу са бродовима 16. ГМО у поморској блокади и руководити
дејствима топовског вода.“3
Посматрачка мисија Европске заједнице намеравала је да из
Дубровника у Сплит пребаци рањенике, децу, труднице, стара лица,
стране држављане и новинаре. О томе се 13. новембра прво разговарало
са генералом Дамјановићем и капетаном ратног брода Божидаром
Челебићем. Дамјановић је рекао како је Стјепан Месић „Славијом“
довео у Дубровник „усташе и стране плаћенике, пустили смо да брод
исплови без детаљног прегледа, из хуманитарних разлога“, па „Славија“
не може поново да иде јер „југословенска јавност то не би разумела“.4
Контактиран је генерал Стругар од кога је прво тражено да га-
рантује „ефективан прекид ватре“,5 а потом и безбедан пролаз за брод
и особље од Дубровника до Сплита.6 У међувремену је брод који је
водио Хвалкоф 13. новембра стигао до луке Груж. Са члановима мисије,
бродом „Славија“, у организацији Бернара Кушнера,7 из Дубровника
су изашли и бројни цивили: „Полицијски кордон на пристаништу
Коста Николић
припадник 2. оперативне групе ЈНА, убио је 13. новембра седам | 327
хрватских мештана у селу Кијев До код Требиња. Према наводима
оптужнице која је 14. јануара 1992. против Симовића подигнута
пред Војним судом у Сарајеву, он је, наоружан аутоматском пушком
са два оквира по 30 метака муниције, „пошао од куће до куће и
где год је затекао неког од мештана у тим кућама или испред куће
у дворишту, најпре им пришао а затим из непосредне близине у
сваког од њих усмерио пушку и наизменично испалио више метака
чија су зрна погодила Мару Хапан, Босу Кркић, Милоша Кркића,
Манду Кркић, Божицу Кркић, Мару Дубељ и Ивану Кркић у ви-
талне делове тела, наневши им тако смртоносне повреде од којих
су ови одмах преминули, након чега се вратио у своју јединицу која
је већ била спремна за предвиђени покрет, а да о свему томе није
обавестио претпостављене старешине које су то накнадно сазнале
од мештана. [...] Окривљени је говорио да ће се осветити због тога
што су му неки блиски рођаци у претходним борбама код Цавтату
погинули. Окривљени се интересовао код Лаза Ћебеџије у којим
кућама живи становништво хрватске националности. Затим, кад му
је Лазо са мањег узвишења у средини села показао које су то куће,
не знајући зашто га то интересује, окривљени је пошао низ село по
кућама у којима су се налазили становници хрватске национално-
сти и то углавном старије особе, обзиром да су остали избегли. [...]
Окривљени признаје чињенично стање из диспозитива оптужнице.
У своју одбрану наводи да му је критичног дана у разговору Лазо
Ћебеџија казао да треба поубијати Хрвате и да ће му он показати
њихове куће, те да ће склонити њихове лешеве. Тек након овог
разговора одлучио је да убија цивиле. У том циљу, даље се брани
окривљени, пошао је кроз село, а за њим се на око двадесетак
метара кретао Ћебеџија, показујући му руком на куће у којима су
живели мештани хрватске националности, те када би у некој кући
или дворишту уочио цивиле, он је на њих отварао ватру. Тако је
пуцао у шест жена и једног мушкарца. Окривљени у своју одбрану
наводи и да је тог јутра попио пет до шест чашица лозове ракије“.1
О новом прекиду ватре разговарало се 14. новембра у Зеленици, на
састанку на коме су били представници Посматрачке мисије, Градског
већа Дубровника (Ђуро Колић, Никола Обуљен и Иво Шимуновић)
и ЈНА (капетани Челебић и Јеремић). Полазна тачка у разговорима
Коста Николић
У име Владе Србије одговор је дао Владислав Јовановић. Он је | 329
14. новембра у Лондону оптужио Хрватску да сама тражи разарање
дубровачког старог града како би међународну заједницу приморала
да призна Хрватску „и изнуди страну интервенцију у југословенском
грађанском рату“. Шеф српске дипломатије (Јовановић је у Лондон
допутовао уместо Слободана Милошевића који је у последњем
тренутку отказао пут) изјавио је и да Србија има „известан утицај
на Армију, али не целу“.1
Kапетан фрегате Михаило Жарковић,2 помоћник команданта
ВПС Бока за морални и политички рад, саопштио је 15. новембра да су
уочени све чешћи покрети „усташких снага“ из долине Неретве према
Сланом, „а довлаче се свеже снаге“ у рејону Трнавица–Чепикуће.
Осим тога, „свим силама се покушава спречити мобилизација наших
јединица где се отворено укључују и легални органи власти БиХ“.
Снаге ЈНА су „енергично отвориле ватру на провокације против-
ника и комбинацијом ватре, покрета и удара знатно побољшале
свој тактички положај. Овладали су рејонима Босанке и Дубравке
чиме су наше снаге поселе сам улаз у град. Усташким снагама су
нанесени велики губици. [...] Успешно се наставља са поморском
блокадом Дубровника. Више пловних објеката је уништено прили-
ком покушаја да пробију блокаду. Циљеви су са наше стране тучени
и са мора и са копна. Психолошко-пропагандна дејства усташких
снага су непредвидива, све прозирнија и агресивнија. Непријатељ
лажима, грубим подметањима покушава да разбије наш борбени
морал, а уједно ојача пољуљани морал својих снага. [...] По зидинама
Старог града пале гуме аутомобила како би новинари стекли утисак
да се бомбардује Стари град. Задатак је старешина да конкретним
примерима кроз информисање разобличавају непријатељску про-
паганду и тако спрече штетне утицаје на морал својих јединица“.3
1 Исто, 16.
2 Михаило Жарковић (Плужине, Црна Гора, 1950). Завршио је Морнаричку
војну академију, Високу војнополитичку школу и Школу националне одбране.
Жарковић је касније, за време службе у Војсци Југославије, унапређен у чин вицеад-
мирала и постављен за начелника Штаба ратне морнарице. Током 2004. постављен
је за заменика начелника Генералштаба Војске Југославије док је на тој дужности
био генерал Бранко Крга. Тада се помињао и као кандидат за његовог наследника.
Пензионисан је октобра 2005. године.
3 Трибунал: Стругар, доказ Д88. – И у Црној Гори су уследили протести родбине
мобилисаних ратника, и то у Никшићу. Општински одбор жена Никшића тражио
Коста Николић
утисак да се претње посматрачима узимају олако. Преговори на | 331
вишем нивоу треба да се воде са главнокомандујућим, генералом
Стругаром: „Мој утисак је да се ЈНА поиграва са Вама, а то не бисте
смели да дозволите.“1
Хаутен је Кушнеру писао и 22. новембра (то писмо се не налази
у бази Трибунала). Кушнер је дан касније одговорио како, после
десет дана проведених на дубровачком ратишту, дели његову забри-
нутост „у вези са способношћу обе стране да блефирају, међутим,
морамо да наставимо са покушајима, јер овде се не доводи само
у питање Југославија, већ и Европа“. Ван Хаутена је обавестио да
преговоре воде генерал Дамјановић и адмирал Јокић испред ЈНА и
да је безбедност релативно добра: „Нико не пуца на нас и мишљења
сам да што преговори дуже трају, то је ситуација безбеднија, слобода
кретања је потпуна. Био сам у стању да идем где год и кад год сам
хтео. Сматрам веома важним да Европа преузме свој део у процесу
изградње поверења који је овде у току.“2
О Дубровнику се 24. новембра разговарало у Загребу. На са-
станку са Ван Хаутеном, генерал Рашета је тражио да се Дубровник
разматра као посебно питање, осим ако он није изричито укључен
у најновији споразум о прекиду ватре.3 Хрватска страна је овај
предлог означила као ултиматум и саопштила да се Дубровник у
својој историји никада није предао „и то неће учинити ни сада“.
Влада у Загребу је издала строге инструкције локалним властима
Дубровника да не предају своје оружје. Ван Хаутен је регистровао два
проблема: жеља ЈНА да се питање Дубровника решава на локалном
нивоу као одвојени проблем; 2) пат позиција на локалном нивоу што
би се могло сматрати оправдањем за нарушавање општег прекида
ватре: „Ситуација није разрешена на нашем састанку, изгледи за
Дубровник нису тако добри. Или ће се постићи одвојени споразум
који ће Дубровнику дати [посебан] статус, или ће се наставити
непријатељства и тиме се правдати кршења прекида ватре и даље
разарање вековног града.“4
Коста Николић
влади),1 а ЈНА адмирал Јокић и капетан Јеремић. Они су одбили да | 333
преговорима присуствују европски посматрачи, који су извештај
саставили на основу информација хрватске стране: „Господин
Рудолф нас је обавестио да је састанак одржан у пријатељској и
позитивној атмосфери. Ништа није писмено забележено, нити је
донета икаква одлука. Обе стране су морале да консултују своје
више инстанце и заказан је нови састанак, и то за сутра у 10.00 у
Цавтату. [...] Грађани делују срећно да смо се вратили и неки људи
су то отворено рекли у неколико прилика.“2
Према хрватским изворима, у поподневним сатима 5. децембра,
ЈНА је предузела „тактичке покрете“ у ширем рејону Срђа. Током
ноћи распоређене су снаге на полукружној основици Босанка–
Мулни До–Стринчијера са које је, касно ноћу, извршен покрет.
Разминирана су минска поља око Срђа и дошло се на 200 метара од
тврђаве. „Око 05.50 сати“ отпочела је снажна артиљеријска ватра из
хаубица и тенкова. Између 9 и 10 сати уследило је и бомбардовање
градског језгра Дубровника: „Посебној ватри био је изложен хотел
’Либертас’ и подручје око хотела гдје је било доста рањених и поги-
нулих цивила. Иако смо до ВПС Бока добили гаранције да ће ватра
престати, са истом се наставило по овим положајима и граду све до
17.00 сати, а посебно по Сустјепану гдје је ватра трајала до 17.15
сати. [...] Може се закључити да се радило о унапред планираном
нападу чији је циљ био да се под сваку цијену освоји објекат Срђ и
створе што повољнији увјети за наставак преговора. [...] Нанесене
Коста Николић
радове на путевима код Сланог. [...] На морал веома неповољно | 335
утиче дозвољени уласци-изласци бродова у луку Дубровник.“1
Према подацима Ратног дневника ВПС Бока, кључни догађаји
одвијали су се следећим редом: „23.55 капетан Ковачевић: осветља-
вали смо према Срђу а они отварају ватру према нама. Шта да радим?
Одговорено му је да се уздржи сем ако њихово дејство угрожава
животе бораца. Предложио је да се уложи протест и скрене пажња
да се са Срђа не дејствује. 00.10–06.00: непријатељ је отварао мит-
раљеску и снајперску ватру по нашим положајима у Стринчијери.
06.00–07.45: отворена је ватра МБ[минобацачима] 82 мм са Срђа
и Лазарета по Стринчијери. Непрекидна МБ ватра траје од хотела
’Либертас’, Бабиног кука и са Велике петке. 06.50: 3/472 мтбр. [3.
батаљон 472. моторизоване бригаде] је отворио ватру МБ 120 мм по
положају Срђа и кренуо у напад на Срђ. 07.05: звао сам Ковачевића.
Још отвара ватру по Срђу. Наредио сам да, сем погибељне ситуације,
не отвара ватру са МБ 120 мм. 07.30: да се Ковачевић јави у 09.30
у Цавтат Јокићу. 07.40: пренео сам наређење команданта 9. ВПС
Ковачевићу, но он је већ у ситуацији да не сме да прекине ватру
јер је већ изашао на гребен у рејону [...]2 – Јежевица. Видети шта се
може учинити. 07.45–08.30: Ковачевић тражи од 3/5. пмтбр. [трећи
батаљон 5. пролетерске моторизоване бригаде] подршку. Нас не
обавештавају, већ командант 3/5. пмтбр. сходно ранијим одлукама
отвара ватру и то: по Лазарету (42 мине 120 мм), хотелу ’Нептуну’
(21 мина 120 мм), Нунцијату (44 мине 120 мм) и Сустјепану 12
мина БСТ [бестрзајни топ], 10 мина РРБ [ручни ракетни бацач] 90
мм и две мине РРБ 64 мм. 08.36: артиљеријска осматрачница захтева
ватру по Локруму. Наређена спремност, али забрањена ватра док се
не испољи дејство. 09.00: утврдити тачно ко је, када и зашто отва-
рао ватру. Капетан Ковачевић да напише изјаву команданту. 09.00:
Ковачевић: ушао на антерум, има два бункера још да сломи, за сада
је добро, мора да командује, здраво. 10.07: јавио се Зец, наши су на
Срђу али их туку из града! Сад ћемо то да решимо и да обуставимо
ватру. На захтев Ковачевића 3/5. пмтбр у 10.15–10.20 остварио је 27
мина 120 мм по Либертасу и 12 мина 120 мм. Тучени су [са] МБ-82
мм ВП [ватрени положаји] непријатеља. Од 11.00–11.20 три мртва,
Коста Николић
Јокић је одговорио непосредно пред одлазак у Београд и предло- | 337
жио тренутни прекид рата и повлачење ЈНА: „Ваша екселенцијо.
Изражавам искрено жаљење због тешке и несрећне ситуације која
је настала. То није било наше наређење, нити ми је било на крај
памети да тако поступим. Генерал Кадијевић је послао поруку
Вама и Посматрачкој мисији Европске заједнице у Дубровнику о
предузимању енергичне истраге о нашој одговорности и кривцима
за тај догађај. Истовремено, очекујемо да се утврде одговорности
и на Вашој страни ради потпуног разјашњавања свих околности у
вези са догађајима од прошле ноћи и јутрос. Генерал Кадијевић ме
је позвао у Београд у 14 сати, тако да данас нећу моћи да наставим
преговоре са Вама. Предлажем следеће: да се разговори наставе
сутра у 12.00 по мом повратку из Београда; да се прихвати наш
договор о прекиду ватре у целој оперативној зони од Дубровника
до Стона, у оквирима безусловног примирја; да се успостави
редовна, бродска веза по потреби на линији Цавтат–Дубровник,
Затон – лука Груж, Мокошица–Затон, а два пута недељно на линији
Дубровник–острва; да се наше јединице које окружују град смање
у људству; да се борбени елементи повуку на линију фронта и да
се оставе само патролне јединице без борбених елемената; да се
отворе путне комуникације из града, укључујући путеве за Стон; да
се град деблокира у потпуности и да се наоружање које угрожава
град евакуише првим бродовима.“1
За разлику од Јокића, генерал Стругар је у 19.14 сати, по повра-
тку уз Београда, без превише емпатије, кратко поручио да су снаге
ЈНА безразложно нападнуте минобацачком и митраљеском ватром
са Срђа и Бабиног кука, да је на то одговорено а да су дејства, после
његовог наређења, обустављена у 11.15 сати, „али Ваше снаге нису
поштовале овај прекид и стога се може закључити да објекти у старом
језгру Дубровника страдају од ватре Ваших снага“.2
Даворин Рудолф: „Ја сам, друже генерале, исувише стар да
бих вас увјеравао у нешто што особно нисам видио и доживио.
И као скроман професор Свеучилишта остао сам искрени покло-
ник истине. Позвао бих Вас стога да дођете у Дубровник и особно
утврдите страшна страдања овог града универзалних вриједности.
У име Владе Републике Хрватске зајамчујем Вам особну сигурност.
Коста Николић
Са генералом Стругаром 6. децембра се састао и Колм Дојл,1 шеф | 339
Посматрачке мисије Европске заједнице за Босну и Херцеговину.
Он је сусрет описао следећим речима: „Генерал је био узрујан због
онога што је сматрао да се дешава у Дубровнику. Рекао ми је да је
прибјегао паљби на град. Генерал Стругар је оптужио паравојне
снаге на територији Босне које нападају јединице савезне армије
и нагласио да овај рат воде људи који више нису под контролом бо-
санских власти. Генерал ми је рекао да је он гранатирао Дубровник
тога дана. Оправдао је то као одговор на напад на његове војнике.“2
Током 7. децембра вођена је преписка о месту одржавања
састанка. Рудолф се прво јавио у 09.30 сати и Јокићу саопштио да
према поверљивим информацијама „они који не желе мир на ово-
ме подручју планирају угрозити преговоре, па пријети и опасност
за животе преговарача. Предлажемо стога да се преговори обаве
на мору, у близини Цавтата, на броду вашем или нашем“.3 Рудолф
се поново јавио у 10.15 сати и предложио да дође бродом „Крила
Дубровника“. Због буре у том рејону, Јокић је предложио Сребрно
„где ћемо Вас прихватити и одржати разговор. Потврђујемо сигур-
ност брода до луке и назад, као и Вашу сигурност“.4 Рудолф је у 11.00
сати потврдио долазак у Сребрно,5 али је састанак ипак одржан у
близини Цавтата.
У међувремену је адмирал Јокић, у 13.00, саставио извештај
за 1. управу (управа за вођење ратних операција) Генералштаба
Оружаних снага („за генерала Симоновића“).6 Описао је „општу
тактичку ситуацију“ следећим речима: од 10. новембра 472. бригада
стално је била „провоцирана ватром са Срђа (снајпери, митраљези
и топ 20 мм) и привлачењем извиђачких група па су присиљене
непосредно осветљавати испред свог положаја“; те провокације
изазвале су велику нервозу код војничког и старешинског састава
„те су желели да се проблем Срђа реши и отклони опасност“; од
1 Colm Mary Doyle (1. мај 1947), потпуковник армије Републике Ирске, члан
различитих мисија Уједињених нација од 1968. године.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П515.1. Изјава Колма Дојла Трибуналу дата у
разговорима вођеним од 25. до 27. јула 1995. године.
3 Трибунал: Стругар, доказ П168.
4 Трибунал: Стругар, доказ П169.
5 Трибунал: Стругар, доказ P170 .
6 Генерал Драгољуб Симоновић, од 1992. (у чину генерал-пуковника), заменик
начелника Генералштаба Војске Југославије.
Коста Николић
ће контролисати спровођење споразума, као и слободна пловидба | 341
луком Груж за промет путника и терета, уз претходну најаву и кон-
тролу од стране лучких власти Дубровника и представника ЈНА.
Такође је договорено да се отвори свакодневна бродска линија
Дубровник–Цавтат и обратно, и успоставе бродске везе Дубровника
са острвима Колочеп, Лопуд, Шипан и Мљет. Гарант споразума
била је Посматрачка мисија Европске заједнице.1
Чланови Посматрачке мисије били су, очекивано, оштри према
адмиралу Јокићу. Пер Хвалкоф је инсистирао да у споразум уђе и
став о слободи кретања посматрача Европске заједнице: „Адмирал
Јокић је то прихватио и рекао да можемо да идемо где год желимо,
што је интересантно да је рекао. Такође сам изнео оштар протест
због јучерашњег флагрантног кршења прекида ватре и нарочито
сам напоменуо да су Стари град, болнице, самостани, хотели,
приватне куће, хотел ’Аргентина’ и један брод са јасно истакнутом
заставом ЕЗ били изложени тешком гранатирању. Адмирал Јокић
је одговорио, као и факсом прошле ноћи, да је једна јединица
наступила по сопственом нахођењу и да је измакла контроли, што
је невероватно кад се узме у обзир цела акција. Међутим одлучио
сам да прекинемо расправу по том питању. [...] Уколико адмирал
Јокић прихвати нашу слободу кретања, то може да значи, и треба-
ло би да значи да прихвата присуство посматрача на страни ЈНА.
Уколико је то случај, наш план може да се спроведе. Чињеница да
је наводно адмирал Јокић био позван у Београд и да је учествовао у
преговорима, може да укаже на промену утицаја генерала Стругара
који је заговорник непопустљивог става. Међутим, то такође може
да значи да је данашњи споразум још једно тактичко одлагање како
би се добило на времену и како би нас изиграли.“2
На конференцији за српске медије одржаној сутрадан, Јокић
је изложио званичну верзију последњих догађаја, за коју је 12 го-
дина касније, на суђењу у Хагу, рекао да је била мимо његове воље.
Командант ВПС Бока прво је објаснио зашто ЈНА одустаје од
Коста Николић
то смишљено: на предње положаје доведени су они који треба да | 343
испровоцирају војнике да пуцају по граду, а ми смо дејства по граду
стално и увек забрањивали, јер нама није циљ заузимање града већ
његова демилитаризација“.1
Генерал Радомир Дамјановић је у име команде 2. оперативне
групе у исто време, на конференцији за штампу у Требињу, рекао
како је ЈНА од почетка сукоба настојала да Дубровник, као светску
културну баштину, заштити од разарања, али је хрватска страна
свакодневно провоцирала и нападала положаје ЈНА; у Дубровнику
је 6. децембра дошло до сукоба између хрватских паравојних фор-
мација, па је због тога уследио напад по положајима ЈНА „са Срђа,
Бабина кука, из многих паркова, испред хотела. Узвратила је само-
иницијативно једна наша јединица након што је претрпела и доста
губитака, због чега се извињавамо, а што се тиче три гранате које
су испаљене по жариштима у пределу старог града, у року од дан,
два испитаћемо где су пале и на шта су дејствовале“. Дамјановић
је рекао и да су дим и пламен приказани на хрватској телевизији
„чиста намештаљка, јер дим од гранате не може бити онакве боје,
а све је и овај пут срачунато да се добије што више у пропаганди
против Армије“.2
Током 9. децембра, представници ВПС Бока (мајор Радојко
Бошковић, референт за морално васпитање, поручник Драгиша
Пешић, правник у Команди ВПС, и Саво Јовановић, професионални
камерман Телевизије Црне Горе) обишли су стари део Дубровника
у периоду од 11.00 до 14.00 сати. У извештају који је Јокић пот-
писао и доставио адмиралу Бровету, наведено је да су „видљиви
трагови“ оштећења појединих стамбених објеката од граната мањег
калибра („оштећења су мања и у кратком времену могу се попра-
вити“). Уочена су оштећења на цркви Св. Влаха, на Страдуну, на
кући Руђера Бошковића („балкон порушен и један надпрозорник
лакше оштећење“), пет стамбених зграда је изгорело; „фрањевачки
манастир – три поготка у кров, три оштећења на балкону и једно
оштећење на зиду апотеке манастира, није оштећена ни једна књига“;
у башти ресторана „Јадран“ видљива су три оштећења, два на крову и
један на плочнику; палата Спонза – „два незнатна оштећења и двије
мање рупе на крову“; горњи део градског звоника мање оштећен;
•••
Дубровник је опкољен и нападнут од стране ЈНА без неког
јасног војног оправдања. Опште место стратешког плана ЈНА за
пресецање Хрватске сугерише да је била потребна једна операција за
одвајање јужне Далмације од остатка земље, уз блокаду дубровачке
луке на њеном врху. Али, осим што је за то било више него касно,
тамо није било објеката ЈНА ни српског становништва које је тре-
бало бранити. Други разлог за операције на дубровачком ратишту
тицао се посебних црногорских интереса који нису били усклађени
са службеним Београдом. О томе ће детаљно бити писано у тому о
мировној конференцији у Хагу.
Напад на Дубровник произвео је праву катастрофу у односима
ЈНА са западном јавношћу и довео до потпуног губитка веродостој-
ности њене улоге на којој је она још увек истрајавала. Првобитни
план предвиђао је слом хрватских снага за највише пет дана, али
се већ првог дана рата показало да је то потпуно неостварљиво.
ЈНА се, поред својих хроничних унутрашњих слабости, суочила са
добро организованим отпором који је био знатно припремљенији
и интензивнији од општег наратива у хрватској историографији и
јавности уопште да се народ Дубровника сам бранио. Осим тога,
стратези ЈНА, слично као и у Словенији, били су запањени разорном
снагом антијугословенства код хрватског становништва, посебно
у залеђу Дубровника.
Током припрема операција на југу Хрватске, идеја о стварању
тзв. Дубровачке републике имала је истакнуто место у српској и
Коста Николић
црногорској пропаганди. О томе су режимски медији и у Србији и у | 345
Црној Гори интензивно писали у јесен 1991, што би могло да значи
да се о томе размишљало и у појединим структурама власти. Једна
група Дубровчана из Београда иницирала је идеју о формирању
Републике Дубровник. Српски медији су објавили и један проглас
који је најављивао „оснивање Републике Дубровник која је у саставу
Републике Југославије“, како би се наставила традиција Дубровачке
Републике која је „укинута 1808. од стране Царевине Француске“.
Народна странка Црне Горе пласирала је идеју да се Дубровнику
врати „вјековна самосталност и независност“. Новак Килибарда је
изјавио да су предузете и конкретне мере како би се народу те регије
омогућило да се изјасни о својој будућности, јер од свих аутономија
у Југославији, Дубровачка Република има највише историјског раз-
лога да постоји. Килибарда је закључио да „Дубровачка Република
треба да буде тампон зона између Црне Горе и Хрватске, те да би
било погибељно да се војска повуче са дубровачког фронта док се
простор потпуно не демилитаризује“.1
Коста Николић
замисли о дубровачкој аутономији, неће нас поколебати. Наша је | 347
жеља да живимо у добрим, комшијским односима са Црногорцима
и Херцеговцима. Те односе је нарушила Туђманова политика и
ми не кријемо да смо против ње. Али, никада се нећемо служити
Туђмановим методама да остваримо своје замисли. Радићемо да
створимо нормалне услове за живот, а то подразумева и услове за
демократско изјашњавање грађана. Добро ми је познато да нема
Дубровчанина који не прихвата идеју о аутономији овога краја,
али исто тако добро знам да је Туђман са својим гардистима завео
страховладу и да народ не сме да каже што мисли.“1
Друга дугорочна негативна последица тицала се извршене
пљачке од стране припадника Територијалне одбране Црне Горе
и добровољаца ЈНА која је била мотивисана и похлепом и завишћу
људи из нижих слојева друштва који нису били спречени одгова-
рајућим дисциплинским мерама. Међународна реакција на војну
операцију око Дубровника у огромној мери је пољулала репутацију
ЈНА и продубила политичку изолацију власти у Београду, иако су у
невојничком и неморалном понашању предњачили резервисти из
Црне Горе. Како пише С. Павловић, ратни плен је укључивао многе
ствари: од фризијских крава, посуђа од ростфраја, расхладних уређаја
за нове кафиће по црногорском приморју, електронске опреме за
дискотеке, преко видео-рикордера и музичке опреме, аутомобила
и новца из приватних кућа, до колекције златних и платинастих
плоча Терезе Кесовије. У операцији „ослобађања“ Конавала и
Дубровника, комплекс хотела „Вртови сунца“ у Купарима био је
буквално испражњен, а намештај и опрема завршавали су на црно-
горском црном тржишту, или су доношени на поклон црногорским
државним институцијама и организацијама.2
Црногорски ратни репортери забележили су следеће речи
једног резервисте: „Што се тиче пљачке, то се зна. То је срамота.
То ни дивље хорде не би радиле. Потоци алкохола, разбацане штеке
страних цигарета, пршуте, видео-рекордери, телевизори. Што је
најстрашније, нико од старјешина ни једног тренутка није рекао
Коста Николић
Адмирал Јокић је 28. децембра наредио да се у рејону Суторинског | 349
поља, у мотелу „Виногради“, формира сабирни центар за „прихват
ратног плена“. Обезбеђење центрa требало је да врши пет војних
полицајаца, а строго је забранио издавање било каквих материјалних
средстава, било војним јединицама и установама или физичким и
правним лицима без дозволе органа за цивилну управу команде 2.
oперативне групе. За „исправан рад“ центра одговорни су били
пуковник Петар Драгићевић и капетан фрегате Хусо Кунић.1
У наређењу од 22. јануара 1992. Јокић је критиковао злоупотре-
бе око начина прикупљања ратног плена и одузете имовине. Због
тога је наредио да се сва опрема и материјална техничка средства
доносе искључиво у мотел „Виногради“, а забранио је да се средства
поклањају било коме. Опрему је касније требало продати, а новац
употребити за израду споменика погинулим борцима и помоћ
њиховим породицама.2
У измењеним историјским условима, у припремним разговори-
ма за сведочење против Слободана Милошевића пред Трибуналом,
Никола Самарџић је октобра 2000. рекао да је службена Црна Гора
Коста Николић
убијен. На основу свог знања не могу да кажем шта се догодило, | 351
али могу да кажем да је Јокић у року од једног сата већ био спреман
да преузме његову командну дужност. Такође знам да је Ђуровић
јавно изјавио да никад не би могао да нападне братску Хрватску.“1
Слику о Ђуровићу као невољном ратнику подржао је и Нојко
Мариновић када је Трибуналу објашњавао како је напустио ЈНА.
Изјавио је да је о својој оставци са Ђуровићем разговарао 18. септембра
у Кумбору: „Рекао сам му да сам одлучио отићи у Хрватску и да више
не могу служити у ЈНА чисте савјести с обзиром на то како се војска
сада понаша. Све до тада он је сједио за својим столом и неколико
пута је показао према пепељари. Прво сам помислио да ми показује
да слободно запалим ако то желим, али након што сам рекао да идем у
Хрватску, одмакнуо се од пепељаре и почео тише говорити. Тада сам
схватио да ми je показивао према прислушном апарату у пепељари.
Након што се премјестио у другу столицу, упитао ме је: ’Мислиш ли
ти да бих ја доиста напао Хрватску? Моја супруга је Хрватица. Моја
дјеца су тамо рођена и школована и тамо још и сада раде.’ Кад је то
рекао, видио сам сузе у његовим очима. Поштовао сам га и оно што
ми је рекао сматрао сам истинитим, али рекао сам му да је моја одлука
чврста. Кад смо се растајали примјетио сам да плаче.“2
•••
Због ратних дешавања на Јадранском мору адмирал Миле Кандић
је на судском процесу у Сплиту (у одсуству му је суђено заједно са
још 32 припадника ЈНА), осуђен на 15 година затвора. У пресуди
саопштеној 14. септембра 1993. писало је да је Кандић „спроводио
1 http://www.centar-za-mir.hr/wp-content/uploads/2013/12/CC-Verdict4.pdf.
2 Исто.
3 Трибунал: Стругар. Трећа измењена оптужница.
4 Зец је у јуну 1994. унапређен у чин контраадмирала, а 5. октобра 1994. именован
је за команданта Југословенске ратне морнарице. У децембру 1996. унапређен је у
чин вицеадмирала. Пензионисан је 31. јануара 2001. као командант Југословенске
ратне морнарице.
Коста Николић
Ковачевић је ухапшен 25. септембра 2003. у Србији. Претходно | 353
је намеравао да се доборовљно преда, али је одустао од тога. У Хаг
је пребачен 23. октобра. На привремену слободу, у трајању од шест
месеци, пуштен је 3. јуна 2004. (одлука је донесена дан раније).
Приликом доношења ове одлуке, Претресно веће је узело у обзир
лекарски извештај о Ковачевићевом психичком здрављу који су при-
премила два медицинска вештака које је именовао Трибунал и који
је достављен 17. децембра 2003, као и извештај који је 18. фебруара
2004. доставио психијатар кога је ангажовала одбрана. Претресно
веће је констатовало да извештаји у великој мери поткрепљују налаз
да Ковачевић „тренутно пати од тешког психичког поремећаја“ који га
чини неспособним да се изјасни о кривици и присуствује суђењу и да
је препоручено да му се обезбеди хитно лечење у некој психијатријској
установи. Претресно веће је узело у обзир и писмо које је 1. јуна 2004.
поднео Савет министара Србије и Црне Горе којим је прихваћено да
се Ковачевић лечи на Војномедицинској академији у Београду.1
У априлу 2006. Трибунал је утврдио да Ковачевић није спосо-
бан да се изјасни о кривици и да му се суди. Веће за прослеђивање
Трибунала је 17. новембра 2006. његов предмет проследило влас-
тима Србије, што је био први такав случај. Веће је закљичило да у
Србији постоје механизми за трајно посматрање Ковачевићевог
здравственог стања и поновно покретање поступка против њега
уколико постане способан за суђење.2
Стругар се добровољно предао 21. октобра 2001. године. На
привремену слободу, због здравствених проблема, пуштен је 21.
децембра исте године. У притвор се вратио 12. децембра 2003, уочи
суђења које је почело четири дана касније. Првостепеном пресу-
дом, изреченом 31. јануара 2005, на коју су се жалили и одбрана и
оптужба, осуђен је на осам година затвора. У жалбеном поступку,
Стругар је 17. јула 2008. правоснажно осуђен на седам и по година
затвора. Казну је служио у Шевенингену. На слободу је изашао 20.
фебруара 2009. године. Преминуо је 13. децембра 2018. у Београду.
Миодраг Јокић се Трибуналу добровољно предао 12. новембра
2001. године. Пред одлазак у Хаг изјавио је како мора да демантује
да је Дубровник гађан артиљеријом и рушен „и да смо ми то намер-
но радили наносећи губитке цивилном становништву и рушењем
1 https://www.icty.org/bcs/sid/8417.
2 https://www.icty.org/bcs/sid/8680.
Коста Николић
почеле хрватске снаге из рејона Срђ, Лапад и Сустјепан; снаге ЈНА | 355
поштовале су прекид ватре „све до момената док нису били угроже-
ни животи људи“; није отварана ватра по старом делу Дубровника,
„премда се на њих дејствовало из тог региона, посебно из Градске
луке“; било је очигледно да је „хрватско врховништво прибегло
прљавом методу за постизање пропагандног ефекта са циљем да
дискредитује досадашње напоре у решавању дубровачког питања
и да, представљајући Дубровник као жртву, анимира јавност и иза-
зива антиармијску кампању“. Оштећење старог дела Дубровника
смишљено је изазвано са хрватске стране: „Симптоматично је да
је у такозваном протесту који је Кризни штаб Дубровника упутио
Команди Друге оперативне групе наведено да, поред пет кућа које
су оштећене у старом граду, гори и православна црква. Коментар
овоме је сувишан.“1
На питање тужиоца зашто није спровео истрагу о одговорности
капетана Ковачевића који је тада био директно потчињен њему, Јокић
је одговорио да то није могао да учини без наређења 2. оперативне
групе којом је командовао генерал Стругар: „На нивоу ЈНА није
постојала намера да се спроведе било каква истрага.“2
Потом је Јокић сведочио на процесу генералу Стругару и
говорио другачије: „Циљ Дубровачке операције ЈНА није био град
Дубровник. Циљеви те операције су се протезали даље од Дубровника,
до Мостара и долине реке Неретве.“ У току унакрсног испитивања
од стране бранилаца генерала Стругара, Јокић је потврдио већину
теза одбране о војно-политичком контексту у којем се одвијала
дубровачка операција. Потврдио је, тако, да се том операцијом
командовало из Генералштаба у Београду, а не из штаба Друге опе-
ративне групе којом је командовао оптужени Стругар. Рекао је да
је ЈНА имала уставну обавезу да штити територијални интегритет
СФРЈ и да су њени главни циљеви у Хрватској 1991. били да се „па-
ралишу хрватске паравојне формације, деблокирају сви угрожени
гарнизони и спречи организовање хрватских снага за даље нападе.“3
Миодраг Јокић је 18. марта 2004. осуђен на седам година за-
твора (пресуда је потврђена 30. августа 2005). Казну је издржавао
у Данској, а ослобођен је 1. септембра 2008. године.
Коста Николић
касарну, не значи да смо били потпуно мирни. Напади на касарну и | 357
на припаднике ЈНА били су стални и зато смо морали да одрадимо
тај посао. Или да њих избацимо са простора Вуковара или да се на
неки начин склоне, да војска не трпи никакве губитке.“1
Истовремено је команда 1. војне области ЈНА планирала велику
операцију у Славонији. У директиви генерала Панића од 19. септембра,
хрватске паравојне формације у зони 1. војне области процењене су
на око 45.000–50.000 (од чега у источној Славонији 28.000–32.000)
наоружаних људи: „Главне снаге груписане су у Осијеку, Вуковару
и Винковцима, насељима и непосредној близини ових градова и у
захвату комуникација. Циљ дејства вероватно ће бити да ослонцем
на насељена места, масовним запречавањем, упорном и активном
одбраном спрече продор снага ЈНА и ТО у дубину источне и западне
Славоније и нанесе им што веће губитке. Одлучио сам: завршити са
мобилизацијом, довести јединице и енергично прећи у напад главним
снагама у међуречју река Драва – река Сава, а помоћним Окучани–
Пакрац–Вировитица и Окучани–Кутина, са задатком: уз авио и
артиљеријску подршку и садејство са јединицама ТО окружити и
разбити снаге Републике Хрватске у Славонији, деблокирати јединице
и војне објекте, избити на линију Нашице – Славонски Брод и бити
у готовости за продужење напада ка Копривници и Окучанима.“2
Планирану операцију требало је извести у две етапе: у првој, у
трајању од највише три дана, требало је деблокирати снаге у гарни-
зону Винковци, овладати линијом Нашице – Славонски Брод „и бити
у готовости за даља дејства“; у другој етапи, у трајању до највише
пет дана, требало је избити на подручје Сухопоље–Окучани „и бити
у готовости за продужења напада ка Вараждину и Копривници.
Делом снага обезбедити границу ка Мађарској и леви бок главних
снага“. У амбициозно замишљеној операцији требало је да дејствују
и снаге авијације из 1. и 5. корпуса како би спречиле евентуална
дејства авијације из Аустрије и Мађарске и дале ватрену подршку
копненим јединицама ЈНА: „Већа насељена места обилазити, а
њихову блокаду и контролу путева врше јединице ТО. Готовост
свих јединица за покрет у 22.00 часова 19. 9, а покрет вршити по
посебним наређењима. Почетак напада 21. 9.“3
1 Исто.
2 Исто.
Коста Николић
Команда корпуса била је од тог дана стационирана у Даљу; у саставу | 359
корпуса налазило се 4.113 војника на редовном одслужењу војног
рока, 853 активних официра и подофицира и 14.441 резервиста,
са 1.431 резервних официра и подофицира – укупно 20.838 људи.1
Истовремено су у Новосадском корпусу настављени проблеми са
резервистима из Србије који су готово сви напустили положаје: „То
нису јединице, већ права руља која се бахато и недисциплиновано
понаша, пљачка имовину по кућама што негативно утиче на морал
у нашим јединицама и народу који то гледа.“2
Покрет према Вуковару обележен је и снажним превирањем
у армијском врху. Бранко Мамула пише да је још почетком августа
Милошевић намеравао да смени Кадијевића, али да је он одбио да
у томе учествује.3 Према изјави генерала Васиљевића на суђењу
Милошевићу од 12. фебруара 2003, Кадијевић је требало да буде
„уклоњен“ 29. септембра: „Зграду су блокирали специјални полицијски
састави. Ја сам, када се то догодило, био на терену и позван сам да
се вратим. А кад сам стигао, то је већ била фаза у којој је генерал
Кадијевић био изолован у својој канцеларији, а пуковник Мркшић
Миле4 и тада још пуковник Вук Обрадовић били су у кабинету код
генерала Благоја Аџића и убеђивали га да прихвати функцију савезног
секретара за народну одбрану. Није успело због тога што је прво
генерал Аџић рекао да он у тим њиховим прљавим пословима неће
да учествује, ’а ако хоћете можете хапсити и мене’.“5
1 Веселин Шљиванчанин (15. јун 1953, Палеж, Жабљак), шеф групе за обезбеђење
генерала Кадијевића на чији предлог је 12. августа 1991. и постављен за начелника
безбедности Гардијске бригаде. Шљиванчанин је током своје каријере у Гардијској
бригади био на бројним дужностима: командир чете војне полиције, заменик ко-
манданта батаљона војне полиције у чину капетана и командант 1. батаљона војне
полиције (Трибунал: Мркшић, доказ 00592. Персонални лист). Према Правилу
службе у органима безбедности Оружаних снага СФРЈ из 1984, официри за без-
бедност требало је да обезбеђују „стручно руковођење“ јединицама Војне полиције.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01045. Извештај Управи безбедности
ССНО од 10. децембра 1991. године.
3 Веселин Шљиванчанин, Сине, буди човек, Службени гласник, Београд, 2015, 86–87.
Коста Николић
Убрзо је стигао и генерал Александар Васиљевић, па су сви, осим | 361
Шљиванчанина, отишли на састанак код генерала Кадијевића. Због
тога је поход на Вуковар померен за 24 сата.1
О незадовољству припадника Гардијске бригаде генерал
Васиљевић је 1992. сведочио следећим речима: „Реаговали су вео-
ма емотивно. Питали су шта се крије иза тога што њих шаљу у рат
и који је циљ такве одлуке. Хоће ли се они жртвовати да се заузме
Вуковар а потом, као што је дотле доста пута рађено, да се преда
непријатељу? Ко ће збринути њихове породице ако изгину? Шта
ће бити са онима који остану инвалиди? Зашто гинути за Вуковар
када су други простори остављени без испаљеног хица? Зашто бри-
гада није ангажована још у Словенији када су војнике убијали као
глинене голубове? Најзад, зашто они да иду у рат када у ССНО-у
има генерала који живе у мирнодопским условима, преокупирани
искључиво личним проблемима. Прво што ми је пало на памет како
бих смирио страсти, јесте да је касарна у Вуковару блокирана и да су
они обавезни да из ње извуку своје другове. Некако су се смирили.
Међу њима је био и пуковник Мркшић. Пуковника Вука Обрадовића
нисам видео. Он је брзо нестао, као што је и дошао. Побуњеници
су ушли у своја возила и отишли пут Топчидера. Дан, два или три
касније отишли су на вуковарски фронт.“2
Гардијска бригада је 29. септембра кренула према фронту у
источној Славонији.3 Значајну улогу у тим операцијама одиграли су
и добровољци. Генерал Панић је истога дана наредио да се формира
Оперативна група за пријем и обуку добровољаца. Она је требало да
врши пријем добровољаца, облачење, наоружавање личним наору-
жањем, опремање личном опремом, обуку и упућивање у ратне једи-
нице по наређењу команде 1. војне области. Смештај добровољачког
1 Исто, 89.
2 „Све тајне КОС-а. Сведочење генерал-мајора Александра Васиљевића“, НИН,
24. јул 1992, 53.
3 У Ратном дневнику 1. батаљона Гардијске бригаде под датумом 29. септембар
стоји: „По наређењу команданта бригаде, обустављене су активности предвиђене
за почетак марша. Јединице су наставиле нормалан живот и рад у касарни. Поно-
вљени задаци за припрему и извршење марша. Јединице предузеле мере за припре-
му марша батаљона. 30. септембар: Батаљон је отпочео марш ка циљу у Дубрава-
ма [шума Дубрава, тзв. Мала Дубрава, површине 237 хектара, четири километра
југоисточно од Вуковара]. На задатак је кренуло 428 војника и старешина. На
маршевски циљ батаљон је стигао без губитака“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00807).
Коста Николић
и Златоје Терзић,1 („класни другови“ из 23. класе Војне академије | 363
Копнене војске), официри који су радили у кабинету генерала
Кадијевића: „Наведене старешине превести моторним возилом
из Београда на Командно место Гмтбр у рејону села Негославци.
Полазак у 08.00 часова 30. 9. 1992, а повратак по завршетку борбених
дејстава бригаде. Команда Гмтбр ће обезбедити смештај и исхрану
наведених старешина. Извештаје, запажања и предлоге подносити ми
повремено и по потреби. Дневнице и друге припадајуће трошкове
исплатити из средстава Кабинета ССНО у складу са прописима.“2
Упоредо са овим догађајима, у рејону војног објекта „Тења“,
29. септембра је одржан састанак између Посматрачке мисије
Европске заједнице, представника ЈНА (пуковници Адам Лончар,
Вујица Ракићевић и Боро Ивановић) и представника Владе САО
Славонија, Барања и Западни Срем (Раде Лесковац и Слободан
Рајић). Разговарало се о војној и политичкој ситуацији; српски
представници су истицали да они само бране своја огњишта и
своју имовину и да српски народ не може да буде агресор. Чланови
Мисије су саопштили да су претходног дана посетили заробљене
припаднике ЈНА у затвору у Осијеку. Говорили су како су у затвору
заробљеници из Ђакова, Нашица, Славонског Брода и Славонске
Пожеге: „Смештени су у ћелије од 8 до 10 људи. Наводно су сви у
доброј психофизичкој кондицији, да им је обезбеђена храна и да се
према њима има коректан однос. Представници ЈНА покренули су
иницијативу да се приступи размени заробљеника по принципу сви
за све. Примећено је да у затвору нема неких људи који се налазе
на списку заробљених, као што је случај са капетаном Петровић
Мирком, официром за везу, и још неким другим. Покренуто је питање
заштите војних станова и имовине старешина, али је већ сада сигур-
но да од овога неће бити много користи. [...] Састанке оцењујемо
Коста Николић
Прво борбено наређење за напад на Вуковар Мркшић је пот- | 365
писао 1. октобра, када је формирао и два јуришна одреда. Снаге
„непријатеља“ проценио је на 500 до 800 људи и очекивао је да се
Вуковар заузме одмах: „Непријатељ који се брани добро је утврђен,
користи постојеће подруме, катакомбе и додатни систем утврђи-
вања и запречавања који успешно брани. У досадашњим дејствима
посебно су испољена дејства минобацачима и снајперима. Главна
линија одбране је на линији улица 1. маја, Отокара Кершованија,
Огњена Прице, ослоњени на Пионирско насеље, а други положај
је на линији улица 1. маја, Трг Раде Кончара и Слоња. Непријатељ
се брани ослонцем на Вуковар. Ради спречавања даљег продора
наших снага, [треба] очекивати планско рушење зграда у рејону
насеља Митница. Чвор одбране Вуковара лежи на катакомбама
римског насеља које су уређене и припремљене за ова дејства. [...]
Читава Богдановачка коса је запречена мешовитим минским пољем
и добро брањена свим средствима. Ова комуникација представља
главни правац за снабдевање Вуковара. [...] Непријатељ је добро
припремљен и обучен за извођење уличних борби. Систем веза
му функционише добро, као и систем јављања и обавештавања. У
одбрану је укључен и обучен део жена и деце са већ припремљеним
снајперима. [...] ОДЛУЧИО САМ: У току ноћи, пре свитања, дана
2. 10. 91. извршити довођење јединица Гмтбр на линију додира, а
затим уз авио и артиљеријску подршку (трајање арт. подршке 20
минута) енергичним дејством извршити напад у додељеној зони у
садејству са [јединцима територијалне одбране] и јединицама ЈНА
са циљем: разбити снаге непријатеља, заузети град и успоставити
режим у зони дејства Гмтбр. [...] По отпочињању напада бити у
готовости за успоставу контроле и режима власти у Вуковару и
контролу територије на правцу: село Оролик–Вуковар. [...] Сва
непозвана лица у зони заробити и спровести у заробљенички логор
у селу Гибарац. Забранити сваки покрет старешина без пратње, а
за команданта Гмтбр обезбедити полицијску пратњу. Забранити
долазак војника и старешина у приватне куће.“1
Од амбициозно замишљеног плана није, међутим, било ништа.
Према извештају Веселина Шљиванчанина, први напад Гардијске
Коста Николић
за 2.000–3.000 марака како Србима, тако и усташама, да је већи део | 367
људства на функцијама у влади лопови, шверцери који су чак сарађивали
са Мерчепом и осталима из руководства ХДЗ у Вуковару и шире и да
се чак баве и наручивањем убистава (наводе пример Шошкоћанина).“1
Током 4. октобра, у осам ујутро, после артиљеријске припреме
која је почела 20 минута раније, уследио је напад јединица Новосадског
корпуса на Вуковар. До пет после подне снаге овог корпуса избиле
су на линију улица Отокара Кершованија и Огњена Прице и спојиле
се са снагама које су долазиле из Богдановаца. Али, „доста велика
пасивност јединица и команди, као и минимални дневни успех у
борбеним дејствима, врло неповољно делују на расположење бо-
рачког састава за извршење задатака. У јединицама се још увек осећа
негативно дејство на морал напуштање положаја дела јединица 12.
оклопне бригаде и 18. партизанске моторизоване бригаде. У том
смислу последице још увек нису зацељене. Током данашњег дана, при
разминирању објекта у шуми Ђергај, западно до Борова, погинуо је
капетан Добре[в] Никола, командир инжињеријске чете у 51. бригади,
што се негативно одразило на расположење целокупног састава“.2
О борбама вођеним 4. октобра хрватски извори саопштавају:
„Током поподнева и вечери настављене су жестоке борбе између
окупаторске ЈА, њених помагача и браниоца града Вуковара. У 17.00
сати окупаторска војска покушала је пробој из правца Борова Села
у којем су учествовала оклопна средства ЈА и велик број пјешадије.
Напад је успјешно одбијен, а агресор је приликом повлачења на
првобитне положаје претрпио велике губитке у људству, У 20.20
сати авион агресорске армије, након испаљивања око 20 свијетлећих
ракета, у бришућем лету, бомбардирао је и митраљирао источни
дио града, тзв. Митница.“3
Борбе су настављене и током 5. октобра: „Припадници ору-
жаних формација РХ су у току дана изводили грчевиту одбрану у
Вуковару. И поред наших позива на предају, на то нису пристали.
Коста Николић
командовање], као на пример: командант, пуковник Миле Мркшић, | 369
некада је и толерисао када поједини команданти кажу: јединица неће
да се бори и није ни покушао да изда наређење за борбу. Било је и
ситуација када командант Гмтбр каже к-ту ЈОД-а да се командири
договоре па нека крену у борбу. Након тога командири не могу да
се договоре, не изводе се б/д и фронт остаје где је.“1
Полицијска управа Вуковар саопштава да је ЈНА током 6. ок-
тобра користила тенкове, авијацију, минобацаче, хаубице и више-
цевне бацаче ракета са територије Србије: „Сви напади успјешно
су одбијени. Такођер је покушан пробој из правца Маринаца преко
Богдановаца, али су браниоци напад успјешно добили, с тим да су
борбе још увијек у току. У више наврата војни авиони надљетали
су, бомбардирали и митраљирали ужи центар града и источни дио
града. Том приликом, у самом центру, погодили су дворац грофа
Елза2 који је у потпуности разрушен. У вријеме напада из Борова
Села, брод ратне ријечне морнарице константно је дејствовао по
положајима браниоца Борово насеља.“3
Tоком 6. и 7. октобра распламсале су се борбе, па је ратни репор-
тер Борбе писао је да је Вуковар град „изнемогао од мржње“.4 Ратни
дневник 1. батаљона Гардијске бригаде бележи: „6. октобар: Данас
смо организовали напад са ојачаном 3. МТЧ [моторизована чета] на
коту 212. Тенкови су посебно успешно порушили куће у улици ’8.
марта’ у којој се операцији истакао потпоручник Митић Славољуб.
И поред успешног дејства јединица нисмо успели изаћи на коту 12.
Она је ватром у нашој контроли, међутим нисмо успели продужити
напад. У току борби имали смо три рањена војника. 7. октобар: У
току дана са јединицом смо извршили припреме за напад на коту
154 уз темељну припрему и дугу артиљеријску подршку. Извршили
смо покретање јединице са циљем удара у бок непријатеља. И поред
тога нисмо успели освојити коту 212 јер су противници изузетно
добро припремљени за напад на наше снаге. Око 17.00 обуставили
смо акцију и прешли на одбрану. Имали смо три рањена војника.“5
Коста Николић
Пуковник Мркшић је 8. октобра преузео команду над Опера- | 371
тивном групом Југ. Примопредаја дужности обављена је у 08.10
сати у Негославцима: „Пуковник Бојат је захвалио на сарадњи и
пожелео много успеха у даљим дејствима“.1 Мркшић је у формацију
Оперативне групе Југ увео и пет јуришних одреда. Мајор Боривоје
Тешић,2 командант 1. моторизованог батаљона Гардијске бригаде,
постављен је за команданта 1. јуришног одреда који се састојао од
три јуришне групе у коју су ушли одреди Територијалне одбране
Вуковара: „Петрова гора“, под командом Станка Вујановића (јуриш-
на група 1), „Лева Суподерица“ (називи ових одреда односе се на
локална вуковарска насеља) и „Вуковар“ под командом Мирољуба
Вујовића (јуришна група 3).3
Током 8. октобра, у 16.00, стигло је обавештење да „усташе“
минобацачима нападају касарну у Вуковару, а 40 минута касније
Коста Николић
У Гардијској бригади било је доста случајева саморањавања | 373
војника како би се избегло учествовање у борбама. Било је веома
изражено и ширење „дефетизма“ и пљачкања: „Воларевић Александар,
четни болничар проводи антиармијску, разбијачку и дефетистичку
делатност позивајући војнике да напусте положаје и организују
демонстрације пред Скупштином СФРЈ због наводне издаје у
ЈНА. [...] Регистровано је и документовано више примера ратне
пљачке на територији у зони борбених дејстава Гмтбр од стране
добровољаца и припадника Штаба ТО Негославци. Наведена дела
попримају посебно квалификовани облик због чињенице да се врше
у време извођења борбених дејстава уз напуштање борбених поло-
жаја и слабљење нападне моћи. Оперативна сазнања указују да се
пљачка спроводи у организацији Бибић Милана, команданта Штаба
ТО Негославци, и његовог сарадника Кресојевић Јовице. Према
изјавама мештана, поред осталог и родитеља активног војног лица
Поповић Бранислава из [1. батаљона војне полиције], Богуновић
Боро, министар унутрашњих послова САО СБЗС, мештанима је
продавао добијено оружје по ценама 800–1.800 DM, као и храну која
је пристизала у виду помоћи угроженом становништву. [...] Бешић
Мухарем, капетан I класе, начелник безбедности 453. механизоване
бригаде, боравећи на простору Негославци са припадницима резер-
вног састава војне полиције, незаконито је издавао цивилним лицима
посебна овлашћења чиме је омогућио злоупотребе. Тако ’овлашћени’
припадници војне полиције вршили су грубо малтретирање грађана,
па чак и ликвидације према властитим одлукама. На такав начин
ликвидиран је и курир заповедника хрватских оружаних састава у
Вуковару иако се знало о каквом се лицу ради, чиме је онемогућено
прикупљање значајних обавештајних података.“1
Средином октобра 1991. било је доста проблема око доласка
конвоја са хуманитарном помоћи у Вуковар. И око овог догађаја
уследила су контрадикторна саопштења и пропагандни рат две стране.
Прво је хрватски премијер Фрањо Грегурић 14. октобра писао Ван
ден Бруку и оптужио ЈНА да није допустила улазак конвоја у Вуковар.
Када је конвој ушао у Вуковар, Мркшић је јавио да су хрватске снаге
Коста Николић
••• | 375
Ситуација око Вуковара и даље је била веома комплексна за ЈНА,
упркос појачањима која су пристигла. Генерал Панић је 13. октобра
наредио да се успостави потпуна контрола у зони одговорности једи-
ница, да се не дозволи било какво мешање и утицај локалних органа
власти, да се протерају сви паравојни и добровољачки састави који
не желе да уђу под команду јединица ЈНА: „Успоставити коректан
однос према становништву правилним поступцима и позитивним
мерама. Обезбедити потпуну сигурност и нормалне услове живота
грађана свих националности, страначких или верских опредељења.
Најстрожије забрањујем рушење или скрнављење верских, културних
и историјских објеката у ослобођеним местима. Недисциплиноване
војнике и старешине најстрожије кажњавати, а све војне бегунце
кривично гонити.“1
Мркшић је 15. октобра издао ново, опсежно наређење за наста-
вак „операције Вуковар“. Главни напад требало је извести на правцу
шума Мала Дубрава – Митница – Водоторањ, а помоћни улицама
Светозара Марковића – насеље Бошко Буха. Акција је требало да
буде завршена за највише два дана, а Мркшић је рачунао на снажну
артиљеријску и ваздухопловну подршку.2
Према извештају мајора Шљиванчанина, главни задатак Гардијске
бригаде био је да открије „индикаторе“ и спречи „појаву поједи-
начног и групног дефетистичког држања свих састава“. Потом да
открије положаје хрватских оружаних формација и спречи њихово
убацивање у Вуковар и заведе посебан, ратни режим безбедности
на ширем подручју борбених дејстава: „Поред тога, обавештајци
су ангажовани и у саставу оперативног тима за рад са ратним за-
робљеницима и утврђивању лица која су учествовала у злочинима
и идентификацији руководећег кадра ЗНГ и МУП-а у Вуковару.“3
формација већ само добровољачких група. Замерке је имао само на рачун дејства
авијације: „За око 15 дана колико смо пред Вуковаром, и поред тога што смо у
више наврата захтевали снажно садејство авиона, то се није догодило. А то до мене
све чешће траже борци. Људи на борбеним положајима се, с правом, питају зашто
изостају веће акције Југословенског ратног ваздухопловства на овим просторима“
(„Вуковар ослобађају храбри“, Народна Армија, 19. октобар 1991, 7).
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02931.
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00408.
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00848. Извештај Кабинету ССНО од 16. октобра
1991. – У дотадашњим борбама погинула су тројица старешина ове бригаде:
водник I класе Слободан Поповић (6. октобра), резервни млађи водник Слободан
Пауновић (1. октобра „у задатку на Овчари“) и десетар Дамир Пинтер, „у Вуковару
на задатку“. Било је и шест тешко рањених старешина војне полиције (исто).
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00749. Извештај пуковника Мркшића кабинету
ССНО од 17. октобра 1991. године.
Коста Николић
присутно да се у зони извођења борбених дејстава конзумирају веће | 377
количине алкохола. Неконтролисана употреба алкохола изазвала је
неколико тешких ексцеса, а најсвежији пример је случај капетана и
групе војника из 1. Пгмбр. Капетан је са четири, пет војника у пија-
ном стању, без дозволе, дошао у Илок и направио неколико тежих
испада. Својим поступцима наведена група је нарушила морални
лик припадника ЈНА, што у овом времену може имати несагледиве
последице по ЈНА. У циљу спречавања пљачке, злостављања грађана
и убистава, чак и заробљеника, сва наоружана лица и групе која
нису у саставу ЈНА и ТО (четници) разоружавати и приводити, а
вође и затварати и предузимати све законске мере. Задаци јединица:
12 корпус: у наредна три, четири дана извршите потпуно сређивање
стања и попуну јединица са људством и мтс [материјално-техничка
средства] и бити у готовости за даља дејства. Оперативна група Југ:
након вишедневних напорних и исцрпљујућих оружаних борби, а
чак и прса у прса, приступите сређивању мтс и јединица у целини,
а људе потпуно обезбедите од ватрених и других дејстава усташа.
Извршите све потребне припреме за коначно заузимање Вуковара.
На провокације усташких јединица одговарати прецизном и јаком
ватром. Посебну пажњу посветите заштити од појединачних или
групних активности усташа у Вуковару и широј околини.“1
Током 20. октобра жестоке борбе вођене су у рејону села
Негославци где су „усташке снаге“ тукле артиљеријским оруђима
положаје 1. јуришног одреда: „На том правцу су око 13.30 часова
предузели напад и дејствовали стрељачким оружјем и ракетним баца-
чима и тромблонима. Нападнуте јединице успеле су одбити напад и
нису дозволиле продор усташким снагама кроз прву борбену линију.
[...] У току дана имали смо покушај напуштања борбених положаја
од стране [јединице Територијалне одбране] са наоружањем. Иста
је разоружана. У току дана због изненадног напада усташких снага
имали смо два лакше рањена, три теже рањена и шест погинулих.“2
Хрватске снаге тукле су 20. октобра артиљеријом положаје ЈНА у
рејону раскрсница улица 1. маја и Отокара Кершованија. Нападнути
су и положаји Цветно насеље и Пионирско насеље: „На том правцу
су око 13.00 часова предузели напад и дејствовали стрељачким
Коста Николић
на 45 дана. Настављени су примери непримереног понашања старе- | 379
шина. Поручник Крпић Емир, командант вода, довео је љубавницу,
а капетан Танасић Зоран супругу са децом.“1
Одељење за морално васпитање 1. војне области оценило је да
већина бораца на вуковарском фронту „одговорно и пожртвовано“
извршава задатке, осим одреда ТО из Ваљева који је одбио да крене
на задатак. Резервисти су најчешће тражили да се у градовима Србије
формира фонд за помоћ њиховим породицама, као и да се преко
општина обезбеди да се пољопривредни радови заврше на време:
„Изражавају незадовољство што их органи власти из општина и
руководиоци предузећа слабо или никако не обилазе. Сматрају да се
према неодазваним војним обвезницама и дезертерима предузимају
благе или никакве законске мере.“2
Осим тога, припадници појединих странака „смишљено шире
гласине о свемоћним снајперистима, о нађеним корпама са извађеним
очима, као и о енормном броју непријатељских војника у околним
местима, посебно у Вуковару и Нуштару“. Проблем су представљале
и паравојне формације и разни „самозвани добровољци“ којима
основни мотив није била борба против „непријатеља“, већ „пљачка
народне имовине и иживљавање над недужним становништвом
хрватске националности“.3 На морал људства највише је негативно
деловала изјава генерала Симовића о замени резервиста у року од 45
дана, јер је доста људи изјавило да их после истека тога рока „нико
не може спречити да иду кућама“.4
У извештају од 25. октобра потпуковник Ђукић је констатовао
да је настављена „ерозија морала“ у Гардијској бригади. Посебно
озбиљно стање било je у чети за антитерористичка дејства „која на
тежишту борбених дејстава трпи најјачу артиљеријску и снајперску
ватру непријатеља и под тешким борбеним условима непреки-
дно од самог почетка напада изузетно добро утврђене објекте“.
Код старешина и војника из ове јединице „преовладава свест“ о
Коста Николић
Према хрватским изворима, током 29. октобра погинула су | 381
три припадника хрватских снага а рањено је њих осам: „Молимо
вас да извјестите све обитељи смртно страдалих припадника ЗНГ
и цивила који нису са нашег подручја а погинули су током напада
окупаторске ЈА и њених помагача на Вуковар и Борово насеље у
времену од 25. 8. 1991. године.“1
Рат је ишао даље и почетком новембра 1991, а команда Новосад-
ског корпуса планирала је масовну офанзиву према Борову насељу
и Борову. У садејству са српским територијалцима (тактичка група
„Вихор“) требало је заузети комуникацију која је спајала Борово
са Вуковаром и „одсећи хрватске снаге, окружити их у Борову на-
сељу и Борову и уништити. Готовост за напад 1. 11 у 08.00 часова.
Одлучио сам: главне снаге ангажовати на правцу: Ђергај шума
– железничка станица Борово – комбинат ’Борово’, а помоћне на
правцу: Трпињска цеста – Боровска цеста, са задатком: разбити
снаге непријатеља на правцима напада, а затим продужити дејство
и избити на реку Дунав и рејону комбината ’Борово’, расећи снаге
непријатеља, потом приступити њиховом уништењу по деловима.
[...] Нападу ће претходити снажна артиљеријска припрема по
предњем крају у трајању од 20 минута, за које време ће ватром VBR
бити неутралисана артиљерија по дубини. Након 10 минута отпо-
чети непосредно дејство тенковским топовима и другим оруђима
за непосредно гађање по свим утврђеним ватреним тачкама на
предњем крају. Завршетак артиљеријске припреме означава поче-
так покрета пешадије, коју подржати свим ватреним средствима,
водећи рачуна о угловима и зонама сигурности. Пешадија по упаду
у прву линију одбране предузима дејства у циљу чишћења прежи-
велих непријатељских снага, а тенкови и оклопни транспортери,
не отварајући ватру и развијајући највећу могућу брзину, упадају
иза пешадије. [...] Успех операције око заузимања Борова насеља
услов је и подстицај целокупном борачком саставу за надахнуто
учешће у операцији коначног ослобађања Вуковара. Операција је
тако организована и припремљена и укључене су такве наше снаге
које својом бројношћу, ватреном моћи и укупном оспособљеношћу
далеко надмашују усташке снаге и победа не сме бити доведена у
питање. Са освајањем Борова насеља усташке снаге у Вуковару губе
Коста Николић
снаге присиљене да се повуку у улице Колодворску, Васе Ђурђевића | 383
и у круг комбината „Борово“: „Како смо сазнали у ратној болници
у Бршадину, цена овог успеха је осам погинулих добровољаца и
територијалаца и 51 рањени борац.“1
Полицијска управа Вуковара известила је 3. новембра да су
од раних јутарњих часова настављени жестоки артиљеријски и пе-
шадијски напади „окупаторске ЈА и њених помагача на браниоце и
цивилно становништво градова Вуковара и Борова насеља. У 14.15
сати војни авиони у бришућем лету митраљирали су и бомбардовали
ужи центар и положаје браниоца града“. И извештају је речено да
је погинуло 16 особа (седам припадника хрватских оружаних снага
и девет цивила), уз 24 рањеника.2
Да заузимање Вуковара неће бити нимало лако, показао је
Мркшићев извештај од 4. новембра. Он је генерала Панића и ССНО
обавестио да „усташе“ пружају „жилав отпор“ и да успешно дејствују
противавионским митраљезима и артиљеријским наоружањем. Мркшић
је јединицама Оперативне групе Југ наредио да „енергично продуже“
напад на свим правцима, да обезбеде достигнуте линије и одбију на-
паде „усташких снага“. Најважнији задатак било је заузимање насеља
„6. пролетерска дивизија“ и долазак испред насеља „Бошко Буха“,
али командант 20. партизанска бригаде „није био у стању да покрене
јединицу због одбијања војника да се укључе у напад“. Дејствовала је
и авијација и то масовним ударима од 8 ујутру до 14.50 сати, највише
по насељу Митница. Било је 16 рањених, од тога шест теже, и два
погинула војника ЈНА: Саво Влаловић, добровољац из Прибоја, и
Тихомир Голуб, добровољац из Новог Милошева: „С обзиром да већ
дуже време трпимо велике губитке од дејства минобацача и артиље-
ријских оруђа из правца села Нуштар и села Богдановци, молимо Вас
да свим расположивим средствима решите овај проблем.“3
У борбама код Вуковара 4. новембра, око 15.30 сати, погинуо
је генерал Младен Братић. О начину његовог страдања било је мало
поузданих информација. ССНО је 5. новембра саопштио да је он
Коста Николић
Већ цитирани потпуковник Ђукић доставио је 7. новембра | 385
Управи безбедности информацију о стању јединица. Највећи про-
блем видео је у „недовољном утицају“ појединих старешина који
„сами нису потпуно и правилно схватили циљеве борбе“ па нису
предузимали енергичне мере за заштиту јединица. Поново је у
фокусу био поручник Мурис Зјајо командир чете за противтеро-
ристичко дејство, као и мајор Адем Бајић, командант 2. батаљона
„са становишта утицаја на расположење војника и старешина пре
свега муслиманске националности“. Осим тога, поједине старешине,
приликом обиласка породица, пред забринутим супругама „које
се у тим приликама окупљају“, шире „опасну тезу“ да је Гардијска
бригада наводно жртвована у Вуковару, да се иницијативе и планови
дејства команде спречавају из Београда и да се јединица води на тај
начин док и последњи њен припадник не погине: „У суштини овак-
вих гласина је теза о наводној издаји војног врха, а карактеристичан
пример представља иступање капетана Кокол Сама (Словенац)
који поред низа инсинуација и алузија о наводној издаји војног врха
пред члановима породица АВЛ износи да су копије изјава о њиховој
лојалности ЈНА наводно достављене властима у Словенији, те га је
мајка упозорила да услед тога не сме да долази кући.“1
Други најважнији проблем била је „српско-националистичка
и четничка пропаганда“ која по својој ширини далеко превазилази
учинак у борби добровољачких група и припадника паравојних
формација: „Неоправдано се толеришу националистички и идео-
лошки симболи, националистичке песме, говори Војислава Шешеља,
ликвидације ратних заробљеника од стране четника и слично.
Указујемо на тенденцију да се прећутно признаје легитимитет
четничких ’старешина’, егзистирање српских добровољачких група
као формацијских целина, па чак и захтеви да се таквим саставима
одређује посебан правац и задатак. У средствима јавног информисања
медијски се подржава формирање српских паравојних формација и
њихово театрално упућивање на ’вуковарски фронт’.“2
Коста Николић
у вишедневним борбама, да се њени припадници храбро боре, што не | 387
одговара стварности. Идентично држање има и шабачка јединица.“1
Током 7. и 8. новембра, према хрватским изворима, погинуло је
10 припадника ЗНГ и пет цивила, уз 48 рањених.2 Пошто су снагама
ЈНА биле неопходне додатне снаге, генерал Аџић је 8. новембра
наредио да се Гардијска бригада појача четом војне полиције (око
100 људи).3 Сутрадан је генерал Владимир Стојановић наредио
покрет јединица ЈНА из Смедерева, преко Београда и Шида до
Негославаца. Та јединица требало је да уђе у састав 80. мотори-
зоване бригаде и да онда заједно предузму марш ка Товарнику и
Слаковцима (код Винковаца).4
И Српска радикална странка је послала нове добровољце у одред
„Лева Суподерица“. Љубиша Петковић је 9. новембра команданту
одреда писао: „Сви добровољци које вам је Српска радикална странка
Коста Николић
а да се остала лица одмах упућују у Шид. ОБ Гмтбр за сада успешно | 389
ради на обради ратних заробљеника и у том погледу нема захтева.
[...] У току 10. новембра поручник Зјајо Мурис је поново позван
на разговор код органа безбедности и сви су изгледи да ће након
данашњег успеха (ослобађања Миловог брда) прихватити своје
професионалне дужности и укључити се у борбу. За сада је чета за
ПТД потпуно пасивна. Од стране органа командовања у вези са том
јединицом најављују се радикалне кадровске промене“.1
О борбама вођеним током 11. новембра хрватски извори сао-
пштавају: „Приликом жестоких артиљеријских напада на Вуковар и
Борово насеље окупатор је испалио преко 1.000 пројектила разних
калибара. Након напада из артиљеријских оруђа велик број пјешадије
и даље покушава извршити пробој на обрамбеним положајима на
подручју ужег центра града, гдје се налазе браниоци послије заузи-
мања резервних положаја. У непосредној близини Миловог брда
воде се жестоке борбе окупатора и браниоца како би браниоци
онемогућили улазак у сам град.“2
Продор ЈНА у центар Вуковара почео је 14. новембра. Мркшић
је наредио да се изведу потребна прегруписавања и изврши напад
на читавом фронту „главним снагама“. Пешадијске и тенковске
јединице добиле су ваздушну подршку, а артиљерија је требало да
дејствује на „неутралисању усташких снага на Митници“.3
Весна Босанац је истога дана Посматрачкој мисији ЕЗ писала да
је стање у болници све теже, да је примљено 12 нових рањеника, „а
воде нема, хране је све мање, а лијекови су на измаку. На ваш позив
о попису дјеце за евакуацију одговорили смо пописом поименце
44 дјеце која се налазе у склоништу болнице, али још много дјеце
је болесно, неухрањено и преплашено по цивилним склоништима и
индивидуалним подрумима. Ова дјеца су под тортуром глади, жеђи
и психичким траумама већ три мјесеца због агресије ЈА. Унаточ
Коста Николић
Мркшић је 16. новембра, у седам увече, наредио нове масовне | 391
ударе: главним снагама на правцу Милово Брдо – мостови на Вуки, а
помоћним снагама на правцу Гробље – Славија – Вучедол – Митница
како би се током дана 17. новембра раздвојила главнина хрватских
снага и успоставила контрола над центром Вуковара: „[Оклопни
батаљон 544. моторизоване бригаде] из садашњег рејона делом снага
врши демонстрацију силе на правцу Јабуковац–Сајмиште–улица
Радничка–улица Светозара Марковића, а по демонстрацији силе
изаћи на ивицу шуме Мала Дубрава и испољити дејство по усташким
снагама у рејону Митнице.“1
Непосредно пред пад Вуковара, на фронту је, у униформи
ЈНА, био и Војислав Шешељ. На питање новинара колики значај
ослобађање Вуковара има за Србију и српски народ одговорио је:
„Изванредан значај, изванредан значај. Ово је најјаче усташко упо-
риште. Кад падне Вуковар, усташе немају шанси да спасу ни Осијек,
ни Винковце. Наше снаге нема шта да заустави. Вуковар је та кључна
тачка коју треба пробити, коју треба освојити, и онда једноставно
усташама ништа друго не преостаје. Усташама је јасно, ако падне
Вуковар овде, ако падне Слуњ у Српској Крајини, да пада усташки
Туђманов режим у Загребу. И зато је ова битка овде пресудна.“2
Током 17. новембра хрватске снаге су од јутарњих часова от-
варале ватру из школе „Стјепан Супанац“ и са Митнице: „И поред
великих губитака, усташке снаге су се сконцентрисале у најужи
Коста Николић
офензивних активности Југославенске армије на подручју Источне | 393
Славоније, специјално Вуковара, а према вашем захтјеву упућеном
Врховној команди раније тијеком данашњег дана. Слажемо се да
је у обостраном интересу да се размјена свих ратних заробљеника
обави у што краћем року.“1
Вуковар је под контролу ЈНА и српских паравојних формација
стављен током 18. новембра. Генерал Панић је изразио велико
задовољство због пораза хрватских оружаних снага, али је најавио
наставак рата: „Сада улазимо у још жешћи и окрутнији рат са ус-
ташким снагама. Усташке снаге, а нарочито њихови најекстремнији
делови, наставиће борбу подмукло, извођењем диверзантских и
терористичких акција. [...] Наређујем: ОГ Југ – извршити детаљну
и потпуну припрему и у садејству са ОГ Север у току пре поднева
(од 08.00 до 10.00 часова) 19.11. заузети болницу, МУП и очистити
од преосталих усташких снага ослобођене делове града, наставити
са даљим рашчишћавањем Митнице и центра Вуковара до потпуне
безбедности кретања градом.“2
Преговори о предаји свих хрватских снага почели су, уз присуство
европских посматрача, током ноћи 18. новембра: „У 01.25 и 01.35
јавио се Видић Марин, представник Владе Хрватске за Вуковар, и
тражио разговор са пуковником Мркшићем а на основу разговора
Шепаревића и команданта 1. војне области. Тражећи разговор
Видић је изјавио: – Налазим се у болници на један километар од
пуковника Мркшића. Желим да разговарам о повређенима и обо-
лелима који се налазе у болници и о другим разлозима преговора
око прекида ватре.“3
Видић и Мркшић разговарали су у два наврата 19. новембра
ујутру, око 08.00 и 09.30 сати. Истовремено су вођени преговори
са хрватским снагама са Митнице (почели су око 09.50); у име
ЈНА преговарао је пуковник Небојша Павковић.4 Њихова предаја
почела је око 13.00 сати „извлачењем усташа и цивилног станов-
ништва. Ради се о великом броју цивила и припадника усташких
снага. Тачни подаци о броју и припадности ових снага и даље се
утврђују. Успостављена је потпуна контрола насеља Митница и
Коста Николић
Тужилаштва су ми показали видео-снимак. Он приказује српске | 395
оружане снаге, укључујући особе које себе описују као четници или
шешељевци, како иду кроз Вуковар певајући песме о клању Хрвата.
Препознајем да је то извештај Мартина Бела из ББЦ-а. [...] Видели
смо огромну масу људи који су одлазили, сви су били цивили. Чували
су их припадници ЈНА, штитећи их од злостављања од српских па-
равојних јединица. Један од разлога што смо били тамо је и то што
смо страховали од могућег масакра после пада Вуковара. Као ратни
извештач можете да се потрудите што је више могуће да будете
сведок таквих догађања и да их спречите. [...] У поподневним сатима
смо нашли болницу. Била је у изузетно лошем стању. Била је тешко
гранатирана и претрпела је неколико директних погодака. ЈНА није
могла да не зна да отвара ватру на болницу. ЈНА је била савезна војска
и морала је да поседује сазнања и ресурсе у вези са сазнањима свих
локацијама свих грађевина у Вуковару. Сви виши спратови су били
евакуисани, а рањеници су били окупљени у подруму. Посвуда се
осећао воњ смрти. Установили смо да они који су радили у болници
нису имали времена да сахране тела. Људи у болници су прошли кроз
огромну агонију и имали су дубоке менталне ожиљке.“1
Влада Српске области заседала је 19. новембра у Ердуту. О по-
литичкој ситуацији говорио је Горан Хаџић, а о војним питањима
Радован Стојичић. У записнику није забележено шта су они говорили,
а одлучено је да се Стојичићу даје пуно поверење „и да је његов статус
утврђен одлуком Велике народне скупштине којом је проглашено
да су јединице Територијалне одбране у саставу оружаних снага
Југославије“. Закључено је и да „Влада Српске Области буде изнад
јединица ЈНА на њеној територији“.2
То је требало да означи удаљавање нежељеног сведока збивања
која су уследила.
Према подацима пуковника Марјана Дебељака, Новосадски
корпус, ОГ Југ и 1. пролетерска гардијска механизована дивизија
имали су током 19. новембра знатних губитака: 12 погинулих и 50
рањених. Он је забележио да су из Новосадског корпуса погинули
Слободан Мањарић, Горан Хорњак, Мирко Поповић и Ратомир
Коста Николић
хрватских бораца и четири хиљаде цивила изаћи из града. Заједно са | 397
војском смо отишли на пут изван Вуковара, где су се Хрвати предали.
Ова група Хрвата није носила униформе. То је била измешана група
мушкарца, жена и деце. Када су излазили, сваки мушкарац је предавао
своје оружје, шта год да је имао. Затим су их претресли и одвели су
их до аутобуса које је организовала ЈНА. Није било подсмевања или
вике. Неки од Хрвата су плакали, неки су покушавали да усправно
држе главу. Затражили смо да одемо тамо куд су водили те људе, али
нам то није било дозвољено. Ми смо покушали да сазнамо где су их
у ствари водили, али нико није хтео да нам каже.“1
Генерал Аџић је 19. новембра донео наређење о размени за-
робљеника (стр. пов. 676–107) које нам је познато преко наређења
генерала Стојановић од истога дана Гардијској бригади у коме се
он позвао на то наређење. Стојановић је прописао да се настави
интензивни рад на реализацији споразума о размени ухапшених
„припадника ОС СФРЈ и заробљених припадника МУП и ЗНГ
Републике Хрватске“ по принципу „сви за све“. Строго је забранио
да се размена врши без његове претходне сагласности.2
Ратни дневник Гардијске бригаде бележи да је 19. новембра,
у 20.00 сати, у зону одговорности ОГ Југ, „стигла екипа из органа
безбедности“ за рад на селекцији и одвајању припадника „усташких
формација“ од цивилног становништва.3
У Вуковар су те вечери дошли генерал Александар Васиљевић и
његов заменик пуковник Симеон Туманов. Александар Васиљевић:
„Одлучио сам да одем у Вуковар на повратку са састанка у Милићима
након што сам чуо да је град пао. Те вечери, пуковник Туманов и ја
смо отишли код мајора Шљиванчанина и органа безбедности бригаде
у Негославцима. Расположење је било добро зато што је акција била
коначно завршена. Информисан сам да се по наређењу генерала
Панића из подрума и рушевина Вуковара евакуише становништво
које се шаље у Шид и Сремску Митровицу, где су Црвени крст и
власти организовале њихов прихват. Шљиванчанин нам је рекао да
у суседној просторији има три заробљеника, укључујући и Марина
Видића. Ја нисам показао посебно интересовање да се сусретнем
са тим заробљеницима иако је Шљиванчанин инсистирао на томе
Коста Николић
предузимају активности које нису у складу са ситуацијом и одлукама | 399
војних власти“.1
Генерал Кадијевић је 21. новембра, „поводом успешног закључења
борбених операција на подручју Вуковара и спречавања понављања
геноцида и других последица међунационалних оружаних сукоба“,
примио генерале Панића и Биорчевића и пуковника Бранислава
Петровића, команданта ваздушне јединице 11. десантног корпуса
РВ и ПВО, „и честитао им на победи“.2
Кадијевић је истовремено „одао почаст“ свима који су учествовали
у борбама током којих су „побеђени и заробљени бројни припадници
елитних усташких формација и бројни домаћи и страни плаћеници“.
Још је рекао да ће „неустрашивост и посвећеност“ официра, војника и
добровољаца у Вуковару служити као важан подстрек и инспирација
свим војницима и официрима ЈНА и ТО „који се боре против пре-
порођеног фашизма и обнављања геноцида над српским народом“.3
Генерал Панић је 21. новембра наредио да се при затвору у
Сремској Митровици формира сабирни центар „за прикупљање
лица лишених слободе због оружане побуне против ЈНА и злодела
према голоруком народу у међунационалним сукобима на кризним
подручјима у Хрватској“. Управник центра требало је да буде одређен
накнадно, а организацију рада и збрињавање заробљеника „вршити
у складу са одредбама Женевске конвенције о поступању са ратним
заробљеницима од 12. августа 1949. године“.4
Генерал Стојановић је дан касније наредио да се 400 заробље-
ника из Сремске Митровице пребаци у Алексинац, у Србији. Из
Вуковара и Сремске Митровице требало је до Босанског Шамца
превести 450 а из Шида 30 цивила. За руководиоца ове акције од-
ређен је пуковник Петар Трмчић.5
Коста Николић
„Чишћење“ Вуковара (центар града и Митница) од „заосталих | 401
усташких јединица“ настављено је и 23. новембра. Вуковар су тог дана
посетиле и делегације Скупштине Србије и Савезног већа Скупштине
СФРЈ.1 Мркшић је истога дана изјавио: „Ослободили смо Вуковар и
срушили најтежу и најутврђенију усташку тврђаву захваљујући хра-
брости и знању припадника Гардијске моторизоване јединице ЈНА из
Београда, добровољаца и припадника Територијалне одбране. Биле
су то борбе прса у прса, за сваку кућу, за сваку улицу јер је Вуковар
колико до јуче био камен темељац некакве нове независне државе
Хрватске. Хрватски оружници су имали, а у то смо се уверили на
Митници, најсавременије у свету топове, ракете и друго наоружање
како би се борба наставила и у следећа три, четири месеца.“2
После пада Вуковара, председник Туђман обратио се 24.
новембра, преко телевизије, хрватској нацији путем „Посланице
хрватском народу и свим грађанима Хрватске“. Рекао је да је борба
за самосталну Хрватску добила драматичне размере, да су „удру-
жени српски империјализам и југокомунистичка армија“ повели
освајачки рат за присвајање хрватских крајева, али да нису успели
да савладају „голоруку“ Хрватску: „Немилосрдни злочиначки рат
против Хрватске, који је без промјера у новијој свјетској повијести,
ушао је у завршну фазу.“3
Хрватски председник је оценио да „југо-српски врхови“ настоје
да потпуно сломе Хрватску, али је и даље био против оних снага у
Хрватској које су заговарале тотални рат: „Због неповољног односа
снага и ради избјегавања нових разарања и жртава чинили смо све,
јачајући упоредо нашу обрану, да проблеме покушамо рјешити и
преговорима. У овим тешким тренуцима морамо доказати демо-
кратску зрелост хрватског народа и свих грађана Хрватске.“4
Коста Николић
да организује станице полиције, регулише кретање становништва, | 403
обезбеди услове за оживљавање судства, здравства, привреде и да
спречи пљачку и криминал.1
Према извештају потпуковника Војиновића од 29. новембра,
највећи проблем у јединци био је повратак војника са фронта: „Једино
питање на које војници траже одговор јесте да ли ће и када бити
смена јединица. Војници изјављују да морају бити замењени након
45 дана како им је обећано, без обзира што је наређено од стране
команданта 1. војне области да се укида смена јединица након 45
дана. [...] Војници изјављују да није проглашено ратно стање и да је
праведно да сваки војни обвезник осети ратну ситуацију. Војници
су упознати са санкцијама које се предузимају према дезертерима,
али се тога не плаше.“2
2006. био је сведок оптужбе на процесу Милету Мркшићу пред Трибуналом. Три
године касније био је и сведок оптужбе на суђењу Војиславу Шешељу.
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00444. – ССНО је 25. новембра свим војним
командама доставио Упутство о вршењу цивилних послова у кризним подручјима:
„У току је организација војних органа за цивилне послове на кризним подручјима,
који ће бити непосредни стручни извршиоци задатака из овог упутства. Упутство је
инструктивног карактера, па је потребно да се у пракси проводи у складу са стварним
околностима на терену, имајући при томе у виду основни задатак који се огледа у
заштити грађана и имовине и помоћ у функционисању или формирању цивилне
власти“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02943. Наређење генерала Милана Пујића).
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00437. – У другом извештају од 29. новембра, Воји-
новић је известио да се повремено хапсе лица која су тесно сарађивала са „усташ-
ким властима“, да је у 2. чети присутно „ерозивно стање“ по питању морала јер је
19 војника током ноћи напустило положаје: „Подаци предати органима гоњења“
(Трибунал: Mркшић, доказ 00438).
3 Мирослав Радић (Земун, 10. септембар 1962), завршио је Војну академију
копнене војске, у професионалној војној служби од 27. јула 1985. године. Активна
војна служба престала му је 4. септембра 2001 (Трибунал: Хаџић, доказ П02536.
Персонални лист).
Коста Николић
једино он, него много таквих људи. Ова ствар морала би да се реши | 405
политичким путем, договором, јер све је боље него рат. Међутим, у
човеку постоји нешто, ја не знам, рат ми се огадио. Никоме не бих
пожелео да дође у ситуацију у каквој смо ми били за ова два месеца.
Тешко је то испричати, тешко је то и објаснити. То је доживљај који
траје непрекидно, ниједан мој сан није био упућен породици, деци,
родитељима, неком мирном животу. Ја сам овде и у сну бринуо само
о војсци. То је опсесија, тешко бреме и осећање. И тешко напушта
човека. Сад не знам како ћу се понашати кад одем у Београд.“1
Ослободиоци Вуковара добили су 7. децембра, у београдској
касарни „Маршал Тито“, своја одликовања која им је доделило
„Председништво“ Југославије. Укупно је уручено 260 одликовања,
од тога 75 ордена за храброст, исто толико медаља за храброст, а
у више чинове унапређено је 40 војника и старешина. Присутне је
поздравио генерал Видак Вујовић, а церемонији је присуствовао гра-
доначелник Београда Милорад Унковић. Говорио је и Миле Мркшић
који је 28. новембра 1991, указом „Председништва“ СФРЈ, унапређен
у чин генерал-мајора. Рекао је да је циљ операције Вуковар било
спасавање припадника ЈНА блокираних у гарнизонима, спречавање
геноцида над српским народом и „одбрана права свих који желе да
наставе заједнички живот у Југославији као заједничкој држави“.2
Са родитељима погинулих војника разговарао је Веселин
Шљиванчанин. Говорио је о „правим пријатељским односима“
старешина на фронту и да, с обзиром на тешкоће, ЈНА није имала
много жртава: „Пре сваке акције знали смо где идемо а најтеже су
ми падали минобацачки напади који могу сваки час да изненаде.“3
Шљиванчанин је само два дана касније Вуку Обрадовићу писао
да Гардијска бригада није „достојанствено“ дочекана у Београду по
окончању борби, да није одато признање појединцима који су се по-
себно истакли у борби и да се више дискутовало о негативним него о
позитивним стварима: „Одлука о додели стимулативних мера донета
је на брзину, тако да су учињени одређени пропусти, за шта кривицу
сносе команде батаљона и команда Гмтбр. Посебно карактеристично
1 „Kapetan Miroslav Radić: Rat mi se ogadio“, Intervju, 29. novembar 1991, 6–7.
2 Политика, 8. децембар 1991, 9.
3 Исто. – Шљиванчанин је 26. новембра 1991. ванредно унапређен у чин
потпуковника, с тим да му се време у том чину рачунало од 18. новембра
(Трибунал: Мркшић, доказ 00592. Персонални лист).
Коста Николић
стигне неко из месног штаба да их поведе до канцеларије у којој ће | 407
им саопштити у чију ће кућу бити смештени. И тако свакодневно.“1
Повратак Хрвата није био могућ. Миле Бекић, командант
Штаба Цивилне заштите у Белом Манастиру: „Већина Хрвата који
су избегли огрешили су се о овај народ, па се вероватно више никада
неће вратити на ове просторе. Уосталом, они овде сада заједно са
Србима више и немају места. Овде више не може бити заједничког
живота.“2 Неименовани припадник српских власти у Барањи: „Ако
се огрешио или учествовао у борбама на супротној страни само
један члан породице, нико не може овамо да се врати.“3
Захтеви за коришћењем напуштене имовине (скидање необра-
не летине, напуштена стока, коришћење пољопривредних машина
и усељавање у напуштене куће) долазили су пред ЈНА. Генерал
Стојановић је 11. децембра прописао седећи поступак: све захтеве
требало је решавати у сарадњи са представницима локалних српских
цивилних власти; војне команде требало је да омогуће да се убере
нескинута летина, да се за то користе расположиве пољопривредне
машине, а да се за привремени смештај избеглица користе напуш-
тене куће; строго је забранио „везивање ЈНА и њених припадника
са могућим злоупотребама“, па је тражио да се о свим поступцима
сачини записник који треба да садржи увод из кога треба да се види
на чији захтев се имовина уступа и образложење из кога треба да се
види ко је донео одлуку и тачан опис имовине која се уступа, као и
име и презиме законског власника: „Записнике третирати као ма-
теријалан документа у чувати их у складу са роковником о чувању
и архивирању докумената ЈНА.“4
У хаотичној постратној ситуацији ратни злочини били су опора
свакодневица. Према подацима Војног суда у Београду, Душан и
Јагода Бољевић, припадници Штаба Територијалне одбране мес-
та Биље (код Белог Манастира), у периоду од 23. октобра до 16.
децембра, по претходном договору, убили су 18 цивила хрватске
и мађарске националности из Биља „на начин што је Бољевић
Душан, претходно од Бољевић Јагоде, као матичара, прибављао
адресе одређених лица, након чега су заједно улазили у те куће и
1 Трибунал: Хаџић, доказ П03024. Већ цитиран извештај Војног суда у Београду
Правној служби Министарства иностраних послова СРЈ. Нема података о
евентуалној пресуди.
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00439. Извештај потпоручника Ж. Васића,
„референта за безбедност“ у 80. бригади, од 22. децембра 1991. године.
3 Трибунал: Хаџић, доказ Д00045.
4 Трибунал: Хаџић, доказ П00369. Писмо генерал-мајора Миће Делића (бивши
командант Мариборског корпуса ЈНА; од октобра 1991. био је командант 1.
механизованог корпуса па 1. пгмд; на тој функцији заменио је генерала Драгољуба
Аранђеловића), команди 1. војне области ЈНА од 17. децембра 1991. године.
Коста Николић
Због тога је тражен одговор на следећа питања: како поступати | 409
са мештанима хрватске националности који су били лојални и нису
имали никога у хрватским оружаним снагама; како поступати са
мештанима који су имали синове и унуке у хрватским оружаним сна-
гама а сами се нису компромитовали; како поступати са онима који
су избегли а сада се илегално враћају; како гарантовати безбедност
било којих од поменутих категорија „и док су наше команде места
ту, на територији, а посебно када једног дана ове послове преузму
месне цивилне власти“?1
И војна команда Илока известила је да се на територији у зони
њене одговорности врши насељавање у напуштене куће: „Насељавање
се врши без знања и одобрења Команде града Илок. Председништво
САО Славонија, Барања и Западни Срем није до сада издало сао-
пштење о начину и условима насељавања, што ову команду ставља
у изузетно сложену ситуацију. Истовремено, врши се притисак на
становништво хрватске народности да се исели са ове територије.“2
Команда 1. пгмд одговор је добила 23. децембра. Генерал Владимир
Стојановић је писао да та питања треба решавати у „најужој вези“
са захтевима Срба из других крајева за усељавање у напуштене куће
и „максимално их пренети“ на цивилне органе власти. Где такви
органи не постоје, треба прибавити мишљење повереника Српске
области одређеног за конкретну општину: „Команде места треба
да воде рачуна, без обзира ко доноси одлуку, а поготову ако то чине
команде, да се избеглицама из других крајева омогућава усељавање
и привремено дају куће пре свега оних за које је најсигурније да се
због недела која су чинили неће вратити. На овај начин избећи да се
власник напуштене куће појави по њеном издавању, а ако се и појави,
колико-толико има аргумената за оправдање. Природно је и кроз
сарадњу треба на органе власти утицати да се омогући повратак лица
која су била лојална и која се лично нису компромитовала. Команде
места посебно су одговорне за обезбеђење јавног реда, безбедности
и сигурности грађана. Не сме се дозволити било какво шиканирање
и малтретирање грађана. Према лицима која нарушавају ред и уг-
рожавају безбедност грађана предузети одлучне и ефикасне мере.“3
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П01708. Извештај пуковника Милана Белића од 23.
децембра 1991. године.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П00370.
Коста Николић
српске власти нису доставиле никакву одлуку о насељавању, нити су | 411
усељени добили било какву писану одлуку или одобрење за привремено
насељавање, да није сачињен попис ствари и других драгоцености „што
отвара могућност злоупотребе“, да је исхрана српског становништва
импровизована и зависи од војне кухиње, што ће бити немогуће кад
се насели већи број избеглица. Посебно је карактеристично било
насилно усељавање у Илок: „Некорисно је описивати разне случајеве,
али је могуће да се у позадини налазе министар Богуновић и Љуба
Лончаревић, бивши милиционер, сада у Бачкој Паланци.“1
Током 30. децембра у Илоку је одржан састанак Комисије
Владе Српске области; расправљало се о усељавању и привременом
смештају избеглих Срба са подручја захваћених ратом. Са стране ЈНА
били су пуковници Милан Белић и Милош Миљковић, помоћник
команданта 1. пгмд за цивилне послове. Српске власти су нагласиле
да је велики број избеглица дошао стихијно, да им треба обезбедити
кров над главом, решити проблем исхране и здравствене заштите, да
се не жели прејудицирати политичко решење и да све има „карактер
привремености ради крова над главом“. Представници ЈНА су нагла-
сили да не препоручују усељавање избеглица на простор западно од
Товарника како не би и по други пут доживели егзодус. Сматрали
су да Влада Српске области по сваку цену жели да мења структуру
становништва, „па макар и потурањем под артиљеријске пројектиле
у зони интензивних борбених дејстава“. Закључили су да је скривена
намера српских власти да ЈНА ослободи целу Славонију и преда им
власт: „Састанак је нажалост завршен без конкретне операционали-
зације ко да прихвата избеглице и врши проверу и дистрибуцију, те
ко да прихвата помоћ и како је делити. Бојимо се да ће и после овог
састанка опет бити проблема са прихватом избеглица.“2
Паравојне формације у Вуковару представљале су највећу
сметњу каквој-таквој нормализацији живота. Команда 80. мото-
ризоване бригаде обавестила је 18. јануара 1992. команду 1. војне
области да „паравојне четничке формације неконтролисано вр-
шљају“ по Вуковару: „Веома се грубо понашају према мештанима.
Дана 16. 1. 1992. у граду су нестали мјештани Мартиновић Иво и
Катица, његова жена, обоје Хрвати, а о томе ништа не зна ни војна
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П01710. Извештај пуковника Милоша Миљковића
од 31. децембра 1991. године.
Коста Николић
конкретне јединице за асанацију, разминирање и санацију на простору | 413
Вуковара и Борова: „Из структура ван I ВО ангажовати стручне екипе
ВМА, групу експерата САНУ, органе МУП-а Србије, органе САО
Славоније, Барање и Западног Срема, организације Црвеног крста,
те одговарајуће структуре здравствене службе и органа власти.“1
Генерал Панић је детаљан извештај о раду Комисије генералу
Аџићу поднео 20. фебруара 1992. године. Извештај су сачинили
пуковници Зоран Башић (председник Комисије), Братислав Сташић
и Сава Ћаласан.
Комисија је на ужем и ширем подручју Вуковара пронашла
1.304 погинула човека (није идентификовано 310) и око 15.000
комада лешева разне угинуле стоке: „Погинули су проналажени
и прикупљани по градским улицама, по двориштима, отвореним
рекама, масовним гробницама, рушевинама стамбених зграда и у
приземним просторијама већих РО (Борово, Вартекс, Дрвопромет).
При сакупљању погинулих пронађени су лешеви људи који су били
у потпуном распадању из чега се да закључити да су исти погинули
пре више месеци и да у току борбених дејстава погинули нису са-
храњивани већ су се депоновали по двориштима радних организација
или заједничким ракама. Највећи број погинулих одраз је страдања
у борбеним дејствима, а био је и један број геноцидних убистава.
Било је примера ликвидације хрватског живља од стране четника
– припадника Шешеља. Ексхумирано је 120 појединачних гробова.
Највећи број погинулих по извршеној идентификацији сахрањени
су са пуним пијететом на централно градско гробље.“2
У овом извештају демантовани су многи наводи српске пропа-
ганде: није било покоља деце српске националности у обданишту
у Борову („детаљна претрага објекта, предмета у обданишту и
земљишта указује да у овом објекту није извршен никакав покољ;
у дворишту је ексхумирано 12 лешева укопаних у плитке гробове,
лешеви су идентификовани и ради се о старијим особама хрватске
националности и припадницима паравојних формација“); није било
спаљивања српских лешева у крематоријуму вуковарске болнице и
трансплантације делова тела („лишено је сваке основе, ова вест је
производ одређених органа САО Крајине и дела домаће необјек-
тивне штампе“). Комисија је закључила да су те дезинформације
Коста Николић
Различити су подаци о укупним губицима у вуковарској опе- | 415
рацији. Генерал Момчило Перишић је 6. јуна 1996. изнео податак
о 1.105 погинулих припадника ЈНА, ТО и добровољачких јединица
(335 није идентификовано).1 Генерал Панић је 2001. изјавио да су
погинула 1.503 војника ЈНА „а колико је рањених, тај податак немам“.2
Према подацима из 2006, на хрватској страни у Вуковару је погинуло
1.739 особа од којих је за 632 утврђен статус припадника хрватских
оружаних снага и полиције, 97 припадника Цивилне заштите и 458
цивила. Нестале су 332 особе од којих 178 припадника хрватских
оружаних снага и полиције.3
видео сам Шешељеве људе у Вуковару. Народ их се плашио зато што су то били
познати криминалци који су на ратиште долазили да би чинили злочине, пљачкали и
стицали личну корист. Полиција САО СБЗС обавестила ме је да људи који припадају
Шешељевим добровољцима чине злочине, укључујући пљачке и убиства на подручју
Вуковара, мада ја никада нисам добио званичан извештај о томе. Немам никакве
званичне бројчане податке о наводним злочинима почињеним од стране Шешељевих
добровољаца, то је било ратно доба и било је тешко водити евиденцију о томе шта се
догађа. Након пада Вуковара, затражио сам појачање за полицијске снаге и заправо
је 300 полицајаца из Србије стигло у Вуковар како би контролисали ситуацију јер
је ЈНА отишла. Трудио сам се да колико-толико путем органа власти поново уведем
ред“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00554.Б).
1 Трибунал: Милошевић, доказ П667.54.1. Стенографске белешке са 54. седнице
Врховног савета одбране Савезне Републике Југославије.
2 „Vukovarska apokalipsa“, Vreme, 25. oktobar 2001.
3 D. Marjan, Domovinski rat, 95.
Коста Николић
наставак борбених дејстава у случају даљег непоштовања прекида | 417
ватре и за одбијање евентуалних противнапада усташких снага. [...]
Предстоје тешке и даље борбе до коначног обрачуна са усташким
снагама и успостављања трајног мира на овим просторима. У тој
борби су нажалост неминовне и људске жртве које зависе од степена
одлучности, морала и укупне борбене готовости јединица. Захтевам
од свих старешина и бораца максималне напоре у изградњи борбене
готовости јединица до степена који ће гарантовати потпуно извр-
шење наредних задатака, са што мање људских губитака“.1
Ауторима документарног филма и књиге Смрт Југославије
Панић је 1994. изјавио следеће: „Оног тренутка када је пао Вуковар,
Хрватска је изгубила рат. Могли смо умарширати у Загреб без икаквих
проблема. Осијек је био напуштен. Имали смо наређење да узмемо
Осијек и Жупању када Вуковар буде пао, и да кренемо за Загреб у две
колоне, дуж Драве и Саве. И то смо могли за два дана да остваримо.
Онда сам добио наређење да се вратим. Разговарао сам са Јовићем
и Костићем. Разговарао сам и са председником Милошевићем. То
је била његова одлука, Милошевићева одлука коју је одобрило крње
Председништво. Једноставно је рекао: ’Немамо шта да тражимо
у подручјима са хрватским становништвом. Морамо да штитимо
српска подручја.’ Ја сам на то одговорио да ако је задатак да штитимо
Југославију, онда треба да идемо даље. Јер, било би то лако. Хрвати
су побегли из Винковаца, Жупање и Осијека. Када је Вуковар пао,
пала је и Хрватска. Могли смо лако да наставимо с напредовањем.
Али, председник Милошевић је, између осталог, рекао да морамо да
станемо. Такво је било и наређење министра одбране, и ја сам га извр-
шио. Штитили смо српска подручја, и данас је ту линија раздвајања.“2
Слично је годину дана касније изјавио и генерал Биорчевић:
„Иако смо опколили Осијек и поставили ултиматум за предају, морaли
смо стати на тој линији. Ултиматум је прихваћен тако да је Осијек
Коста Николић
сукоб. Срби су Хрватима направили непроцењиву услугу тиме што | 419
су учинили да њихова борба изгледа оправдана и херојска.“1
Слично је Трибуналу говорио и Анте Марковић: „Сјећам
се једног састанка с предсједницима република одржаном у Хагу
у октобру или новембру 1991.2 у вријеме када су гранатирани
Вуковар и Дубровник. Милошевића сам директно питао о грана-
тирању Дубровника и захтијевао од њега да га заустави, а он је на
то одговорио: ’Тко би био толико луд да то уради?’ Тада сам исто
питање поставио Милошевићу пред Туђманом, а он је поновио
свој одговор и додао: ’Да је то тако, ја бих знао за то и зауставио
бих га.’ Изненадио сам се Туђмановим одговором: ’Чуо си што је
Милошевић рекао.’ Из тога сам закључио да је Туђман пристао на
гранатирање Вуковара и Дубровника будући да је то одговарало
хрватској тежњи за независност, а Милошевић је заправо признао
да има контролу над војском. Разговору је присуствовао и Хрвоје
Шаринић, начелник Туђмановог кабинета“.3
С временом је битка за Вуковар добила централно место у ис-
торији савремене хрватске државе, посебно у процесу формирања
модерног хрватског националног и културног идентитета.4
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00447. Изјава Трибуналу од 12. јануара 1998. године.
2 У питању је састанак од 18. октобра за време мировне конференције, о чему
ће детаљно бити писано у наредном тому.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П569. Изјава дата у разговорима вођеним 21.
и 22. септембра 2003, 22.
4 Mateo Žanić, Krešimir Kufrin, Dražen Živić, „Kultura i sjećanje na rat: Vukovarska
bitka i njezini društveni odjeci“, Migracijske i etničke teme, 2/2016, 245–270.
Коста Николић
Генерал Панић је 23. новембра у Београду примио делегацију | 421
Посматрачке мисије Европске заједнице коју је предводио управо
Петер Кипр. Панић је говорио о „недоличном понашању“ појединих
чланова Мисије у вези евакуације становништва и болесника из
болнице у Вуковару, али је ипак закључено да је рад Мисије био ко-
ректан. Договорено је да шеф регионалног центра Мисије у Београду
Мишел Перен (Michel Perrin) сутрадан отпутује у Вуковар „и да
се на лицу места увери у злочине које су усташе тамо починиле“.1
Током 24. новембра, Перен је са сарадницима посетио Вуковар,
Борово насеље и Борово Село. Његов домаћин био је пуковник
Небојша Павковић. Перен је тражио да обиђе болницу у Вуковару.
Ту је разговарао са доктором Младеном Иванковићем, начелником
хирургије.2 Посматрачима су показана два болничка дворишта
„у којима је био већи број лешева“; Иванковић је рекао да је горње
спратове болнице запосело 300 хрватских војника, а да су рањеници
морали да буду избачени у ходнике: „Питања у вези са бившом ди-
ректорком Весном Босанац он је коментарисао и на њих одговорио
наводећи да је она од доброг педијатра, поставши крајем августа
директор, болницу од хумане претворила у идеолошку установу.“3
Посматрачи су се посебно интересовали за намере ЈНА пре-
ма Осијеку, пошто су очекивали да он доживи судбину Вуковара.
Одговорено им је да ће понашање јединица ЈНА зависити од тога да
ли ће хрватска страна поштовати прекид ватре који је договорен у
Женеви. Речено је и да се заробљени припадници „паравојних форма-
ција Хрватске“ налазе у одређеним сабирним центрима и да са њима
коректно поступа – у складу са одредбама међународног ратног права.
Онима за које се утврди да су починили злочине – биће јавно суђено.
1 Исто.
2 У Загребу је 19. новембра, у присуству Посматрачке мисије ЕЗ, између Андријe
Хебрангa, министра здравства у хрватској влади, и генерала Рашете потписан споразум
о проглашењу болнице у Вуковару неутралном зоном. Договор о томе постигнут је
дан раније, уз посредовање Међународног комитета Црвеног крста и организација
„Лекари без граница“ и „Малтешки крст“ (Трибунал: Хаџић, доказ П01651.1645.Б).
Болница је стављена под заштиту Међународног комитета Црвеног крста, а приступ
јасно означеној зони дозвољен је болесним и рањеним цивилима и припадницима
војске, цивилима који не учествују у сукобима, медицинском и административном
особљу болнице и представницима МКЦК. Унутар зоне није било дозвољено уношење
оружја, из круга болнице требало је да буде удаљен сав војни материјал, зона „ни у ком
случају“ није смела да буде мета напада, а стране у сукобу морале су да је „у сваком
тренутку штите и поштују“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02371.2333.Б).
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00333. Извештај Посматрачке мисије Европске
заједнице.
Коста Николић
Током 27. новембра европски посматрачи посетили су Вуковар | 423
и Борово насеље. У вуковарској болници састали су се са доктором
Иванковићем и потпуковником Марком Ивезићем, командантом
болнице: „Нема више пацијената у болници. Последњих 20 рањеника
који нису хтели да буду премештени негде у Хрватску, одведени су
за Нови Сад. Комплетна техничка и специјалистичка медицинска
опрема је уништена. Већ су почели да чисте болницу и око ње.
Доктору Иванковићу ништа није познато о томе шта се догађа
око болнице: ’Ја са тим немам ништа.’ Не зна ништа о телима око
болнице. За докторку Босанац је рекао да је од болнице направила
тврђаву. Са крова је пуцано на авионе и испаљивани су минобацачи.
Наш тим није могао да види доказе тога на крову. Није му познато
колико је људи ухапшено током евакуације.“1
Посматрачи су посетили и место за идентификацију мртвих
тела за подручје Вуковара, Борова и Борова насеља: „Шеф др Зоран
Станковић из криминалистичко-технолошког завода у Београду, сада
у војсци. До сада је прегледано 150 лешева, а тренутно се прегледа
90 лешева. Већина су припадници Хрватске националне гарде. Близу
стадиона је пронађено 150 тела, близу Јеврејског гробља 400 тела,
на оба места се ради о масовним гробницама.“2
Весна Босанац је ухапшена 20. новембра и спроведена у Сремску
Митровицу. Ту су је, уз дозволу ЈНА, посетили чланови Посматрачке
мисије Европске заједнице. Најважнији акценти из њене изјаве јесу:
сукоб се заоштрио 25. августа, па је растао број рањених; у болници
је било и много трудних жена и деце, болница је била потпуно бло-
кирана и није се могло до лекова и хране, а није било воде и струје;
од новембра болница је дневно примала око 40 рањеника; од 25.
августа до 20. новембра кроз болницу је прошло 1.850 рањеника;
у болницу је донесено и 520 мртвих; било је 30 рањене и 8 мртве
деце; сваки дан се жалила Мисији Европске заједнице „и свету“;
Европска заједница јој је рекла да ће 19. новембра организовати
евакуацију болнице, али није било конвоја, само је дошла ЈНА са
два представника Црвеног крста; нису јој дозволили да телефонира;
20. новембра одведена је у касарну у Вуковару са представником
хрватске владе за подручје Вуковара [Марин Видић]; у ноћи 20.
новембра одведена је у Сремску Митровицу; питала је за шта је
Коста Николић
Већ 9. децембра Британско медицинско удружење тражило је | 425
од генерала Кадијевића да достави информације о судбини око 500
пацијената и медицинског особља које је ЈНА наводно евакуисала
из вуковарске болнице: „У тренутку када је војска ушла у Вуковар,
процењује се да је отприлике 440 пацијената било лечено у болници
од стране око 320 запослених у болници. До сада је само 128 па-
цијената и 72 професионална здравствена радника враћено хрват-
ским властима. Изгледа да су остали пацијенти и особље болнице
очигледно нестали. Докази које је поднела организација Amnesty
International указују на то да све стране у сукобу чине зверства,
укључујући и вансудска погубљена или самовољно и намерно убијање
ненаоружаних цивила, рањених бораца или пак оних који се предају.
Тражимо помоћ од власти у Београду да утврдимо где се налазе они
који су радили у вуковарској болници или који су тамо били лечени
и захтевамо Вашу хитну сарадњу по том питању.“1
Веселин Шљиванчанин у својим извештајима није говорио о
питању одведених људи из болнице у Вуковару. У већ цитираном
извештају Управи безбедности од 10. децембра 1991, само је истакао
да је посебно била добра „организованост и стручан рад старешина
из састава ОБ Гмтбр на обради заробљеника и контроли свих на-
ређених мера безбедности и обезбеђења у зони извођења борбених
дејстава. Прихватни центар је успешно радио (Велепромет) кроз
који је прошло око 9.000–10.000 људи, жена и деце“.2
Александар Васиљевић: „Мајор Шљиванчанин, делом због
мањка искуства на месту официра безбедности, а делом због свог
карактера, није извршио своје контраобавештајне дужности. Уместо
тога, наставио је да се понаша као полицајац, што је и био, крећући
се ратиштем не да би сакупљао информације него да би се сликао
како убацује гранату у минобацач. Он је подносио своје извештаје
начелнику за безбедности у кабинету ССНО и био је у директ-
ном контракту са Вуком Обрадовићем. Шљиванчанин ме је 29.
новембра 1991. усмено известио о неким проблемима везаним
за антитерористички вод бригаде. Том приликом тражио сам да
састави извештај о свему што се дешавало из контраобавештајног
Коста Николић
Они су нас обавестили, прилично арогантно и грубо, да они имају | 427
своје правосудне органе и органе унутрашњих послова, да је Влада
СБСЗ донела одлуку да сви ратни заробљеници са подручја Вуковара
и Славоније пређу у њихову надлежност, и да ће они пронаћи начин да
се изврши предаја ових заробљеника њиховим органима, ако треба и са
оружјем. Они су ме такође оптужили за пуштање ратних заробљеника
без њиховог одобрења и консултовања. Одговорио сам да су заробље-
ници у надлежности ЈНА и да ће правосудни органи ЈНА размотрити
то питање. Сугерисао сам да нам могу помоћи да расветлимо злочине
са подручја Вуковара које су починили неки од заробљеника и да би
требало да обавесте органе безбедности у Сремској Митровици и
Нишу о свему што знају, али да њихови органи не могу да учествују у
испитивању притвореника. Они су саслушали моје ставове са дозом
резигнираности и ситуација је постала помало непријатна. Почели су
са оптужбама да ми отпуштамо ратне злочинце и крволоке а да њих
о томе ништа не питамо, иако су их њихови борци заробили. Они су
ме позвали да са њима одем на ручак, али ја сам то одбио, па смо се
Туманов и ја вратили у Београд. Пуковник Максимовић и неки од
чланова његовог оперативног тима су остали на ручку са Хаџићем.
[...] Хаџић је такође тврдио да ће органи безбедности ЈНА остати без
свог генерала, тј. да ћу бити смењен и позван на одговорност зато што
сам заштитио и пустио ратне злочинце. Заправо, ја сам касније био
оптужен за пуштање из затвора притвореника из Вуковара.“1
Хаџић је са сарадницима после тога отишао у СО Сремска
Митровица. О том догађају пуковник Максимовић је 10. децем-
бра послао извештај пуковнику Миленку Глигоревићу из Управе
безбедности: циљ доласка Хаџића и делегације био је да преузму
заробљенике („министар правде је покушао на врло некоректан
начин са мном да разговара и ја сам му отворено и на адекватан начин
одговорио да не желим на такав начин разговарати“); делегација је
ЈНА оптужила „да отпуштамо усташе – крволоке, тврдили су да су се
они крваво борили, заробили усташе а ми их, војска, сада отпуштамо“.
Што се тиче дешавања у затвору, Максимовић је писао да су „тамо
направили прави ршум у оптужбама против Армије, чак и претећи
службеницима [затвора] да су и они у ово умешани“. Рекли су и да
знају ко је све у то умешан и да ће неко да одговара. Тврдили су и
Коста Николић
За судбину заробљених и несталих у Вуковару распитивала се | 429
и Линда Берглин (Linda Lee Berglin, 1944), америчка сенаторка
из Минесоте. Она је у фебруару 1992. у том смислу упутила једно
писмо Слободану Милошевићу. Одговор из Министарства спољних
послова Србије стигао је 26. фебруара. У писму које је потписао
Добросав Веизовић, помоћник министра, прво је исказано „изне-
нађење да сте писмо у коме се распитујете о догађајима у Вуковару
упутили господину Слободану Милошевићу, председнику Републике
Србије, уместо ЈНА коју сматрате одговорном за притворе које сте
споменули. Као што сте вероватно упознати, Република Србија није
у рату са Хрватском. Другим речима, војне операције на тој тери-
торији изводе јединице ЈНА заједно са српским становницима тог
подручја које су акције хрватске сецесионистичке владе приморале
да у самоодбрани узму оружје“.1
Ипак, „у интересу истине“ изнесене су поједине „чињенице које
ће мало расветлити догађаје у Вуковару“. Веизовић је саопштио да
су из болнице у Вуковару, под надзором Међународног комитета
Црвеног крста, евакуисана 173 пацијента, рањеника и болесника,
да су лакше повређени пацијенти и они болесници чији животи и
здравље нису били директно угрожени одведени у притвор, зајед-
но са рањеницима који су били притворени у Вуковару и Борову
насељу (207 особа). До 13. фебруара њих 115 је ослобођено или
размењено, тако да се у притвору тренутно налазе 92 особе под
надзором ЈНА: „Што се тиче Весне Босанац и Јураја Њавре, они су
ослобођени и враћени у Хрватску 10. децембра 1991. године. Марин
Видић, звани Били, приведен је и биће му суђено за његово учешће
у оружаном сукобу као команданту оружаних снага Хрватске у бор-
бама око Вуковара.2 За вашу информацију, др Весна Босанац била је
Коста Николић
морао да истакне како није укључен у ову операцију због чињенице | 431
да је њима био забрањен приступ болници. Стога МКЦК не може
да преузме било какву одговорност за судбину ових особа.“1
Размењене су информације о идентификованим посмртним ос-
тацима. ЈНА је предала списак од 652 особе које су идентификоване у
Вуковару, уз претпоставку „да ће их се још пронаћи“. Договорено је
гарантовање безбедности породицама које желе да преузму посмртне
остатке, а породицама ће бити одобрено и присуство на сахранама,
осим у ванредним околностима које се морају образложити. ЈНА
је тражила да јој се доставе подаци о 3.424 њених припадника који
су лишени слободе у јесен 1991. године.2
Следећи састанак одржан је 12. јуна 1992. у Будимпешти.
Пуковник Старчевић је саопштио да је у „свесци с именима умр-
лих“ пронађено 15 имена (хрватска страна је тражила 153); Зоран
Станковић је утврдио идентитет још 61 раније неидентификованог
лица (од укупно 300 неидентификованих). Весна Босанац је рекла да
је број несталих и даље велики (у децембру 1991. износио је 3.200),
па је хрватска делегација основала групе за тражење. Посебан про-
блем представљали су нестали из болнице у Вуковару јер се још увек
трагало за 166 рањеника, 18 чланова болничког особља и 25 радника
болничког обезбеђења. Доктор Станковић је говорио о свом раду
на ексхумацији, а пуковник Старчевић је додао да се догађало да
чланови породице препознају своје мртве и сахране их у околним
селима а да о томе не обавесте надлежне органе. Предложио је и
да породице лица наводно умрлих у Вуковару дођу у Београд и по-
кушају да идентификују одећу и фотографије. Рекао је и да постоје
индиције да у Вуковару још увек има непронађених закопаних тела,
али да југословенска страна више нема приступ Вуковару. Хрватска
страна је на крају питала да ли је ЈНА имала пуну контролу над
заробљеницима за време евакуације болнице.3
Ток овог састанка потврђује да још увек нису постојала сазнања
о ликвидацији која је извршена у Овчари.
Према подацима државног Комитета за сарадњу Србије са
Уједињеним нацијама од 13. јула 1992, са територије општине Вуковар
•••
Прве трагове злочина на Овчари открио је 18. октобра 1992.
Клајд Сноу (Clyde Snow), комесар Уједињених нација за људска
права. Генерал Сатиш Намбијар (Chenicheri Satish Nambiar), ко-
мандант УНПРОФОР-а,2 доставио је 3. новембра његов извештај
Комисији за људска права Уједињених нација: „Како је др Сноу
рекао, његова истрага указује на то да се на том месту [јужно од
Овчаре]3 налази масовна гробница настала 19–20. новембра 1991.
године. Има назнака да је на том месту ископана јама димензија
3 x 5 метара и да су пронађени делови људских тела. Војна полиција
пронашла је на истом подручју и известан број испаљених чаура и
један српски сандук за муницију. Могуће је да је овде погубљено чак
300 људи. Добили смо упутство да обезбедимо то место и покушамо
да издејствујемо налог за ексхумирање. О овом догађају обавештен
је и Зоран Марковић, официр за везу у локалној полицији. Тим за
људска права сложио се да међународни тим треба да добије дозволу
да обезбеди поменути локалитет и ексхумира тела, ако их има, као
и да рад на томе треба да почне у року до две недеље.“4
Коста Николић
Руски батаљон УНПРОФОР-a почео је да обезбеђује локали- | 433
тет 18. октобра. Информацију је добио од Ларија Мура (Larry W.
Moore), заменика начелника за оперативне послове сектора Исток,
али је одмах напустио место на које се вратио 19. октобра у 21.00
сат: „Цивилна полиција приметила је и да су европски посматрачи
обишли ово место 20. октобра 1992. и да им је дозвољено да приђу
месту на коме се, како се претпоставља, налази масовна гробница.“1
Мур је 20. октобра писао једном мајору Војске Југославије (није
јасно ко је у питању), официру задуженом за везу са УНПРОФОР-ом,
и замолио га да „одговарајућој инстанци“ проследи молбу Уједињених
нација за одобрење да спроведе истрагу. На то писмо је 28. октобра
одговорио Милан Б. Илић, председник Обласног већа РСК: „Он је
рекао да је молба размотрена и одбијена. Илић је ту одлуку покушао
да објасни у писму.“2
Истога дана локална српска полиција саопштила је цивилној
полицији УН да има налог да се не истражује ништа што се дого-
дило пре оснивања Републике Српске Крајине: „Индиције с лица
места говоре у прилог претпоставци о масовној гробници. Пошто
се показује да Милан Илић опструира истрагу на нивоу Сектора
и пошто руски батаљон и даље штити то подручје, да ли се може
утврдити да ли тим Уједињених нација за људска права покушава
да покрене ексхумацију на неком другом нивоу?“3
Бутрос Гали (Boutros Boutros-Ghali, 1922–2016), генерални
секретар Уједињених нација, доставио је 17. новембра Генералној
скупштини и Савету безбедности други извештај Тадеуша Мазовјецког
(Tadeusz Mazowiecki) о стању људских права у бившој Југославији.4
Мазовјецки је на кризним подручјима други пут боравио од 12.
до 22. октобра. У извештају је говорио и о злочину на Овчари:
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто. – У овом извештају достављена је и изјава анонимног хрватског извора.
Његово име је затамњено (генерал Намбијар је употребио израз „господин Но-
вак“), као и поједини делови изјаве. Није наведено да ли је био цивил или припа-
дник хрватских оружаних формација. Он је детаљно описао дешавања у Вуковару,
одвођење из болнице на Овчару, малтретирање и мучење заробљеника, њихово
одвођење на стрељање и сопствено бекство. Из судског процеса вођеног у Бе-
ограду због злочина на Овчари, знамо да је у питању Зденко Новак, командант
инжињерије 204. вуковарске бригаде.
4 Мазовјецки је за специјалног известиоца о стању људских права у бившој Југо-
славији именован 14. августа 1992. на првој седници Комисије УН за људска права.
Коста Николић
пацијената: ’Нисам имао довољно својих људи за та дејства тако | 435
да сам морао да узмем пијане добровољце. Сада ће сви да знају за
то јер они превише причају’ – цитира се Вујановић у дневнику.“1
Генерал Алексадар Васиљевић је Трибуналу у Хагу и Војном
суду у Београду детаљно говорио о својим сазнањима о злочину на
Овчари: за убиства је први пут чуо јануара 1993. од Муриса Зјаје који
му је рекао да га је команда Гардијске бригаде 20. новембра упутила
на Овчару: „Кад сам га питао: ’Каква Овчара?’ – он ми је рекао да ја
не знам за то и да ће ми рећи неком другом приликом.“ О томе су
поново разговарали у јуну исте године: „Рекао је да су заробљеници
из вуковарске болнице за које се сумњало да су припадници [Збора
народне гарде] пребачени на Овчару, где се налазила 80. моторизо-
вана бригада из Крагујевца. Мурис је био упућен на Овчару са још
неколико полицајаца зато што је, на основу неких извештаја, тамо
било проблема са припадницима ТО СБЗС. Када је Мурис стигао
возилом близу Овчаре, чуо је испаљене хице и о томе је радио-везом
обавестио команду Бригаде. Веровао је да је разговарао са мајором
Љубишом Вукашиновићем, који је био задужен за Војну поли-
цију, а био је потчињен мајору Шљиванчанину. Добио је одговор:
’У реду. Врати се назад. То више није наш проблем.’ Касније, Мурис
је од других припадника Гардијске бригаде чуо да су вуковарски
територијалци стрељали око 186 цивила. Конкретно, рекао ми је
да су у овим ликвидацијама учествовали припадници одреда ’Лева
Суподерица’. Након тога, капетан Чедо Папић, командир чете ин-
жењерије Гардијске бригаде, са Вождовца, побринуо се да се лешеви
сахране уз помоћ булдожера бригаде са Вождовца. Кад сам га упитао
зашто то није пријавио, он је рекао: ’Договорили смо се да о томе не
причамо.’ Крајем 1993. или почетком 1994. информисао сам генерала
[Александра] Димитријевића (тадашњег начелника УБ) о ономе што
сам чуо од Муриса о Овчари.2 [...] Такође, током 1995. разговарао
сам и са потпуковником Срећком Борисављевићем који је 1991. био у
Одељењу безбедности Гардијске бригаде, потчињен Шљиванчанину.
Он је био оперативно задужен за касарну у Вуковару од 5. октобра
надаље. Према његовим речима, 19. новембра 1991. Горан Хаџић и
Аркан су дошли у „Велепромет“ са двојицом пратилаца. У то време,
1 https://www.washingtonpost.com/archive/politics/1993/01/26/
2 Трибунал: Хаџић, доказ 02913.1. Изјава Трибуналу од 17. новембра 2001.
године.
Коста Николић
и против Предрага Драговића, а 13. априла 2005. и против Саше | 437
Радака. Поступак је обустављен према Мирку Војновићу (преминуо
2004), а оптужени Спасоје Петковић и Божо Латиновић добили су
статус сведока-сарадника. Тужилаштво је 16. септембра прецизирало
оптужницу којом је теретило укупно 16 оптужених.1
Пресуда је изречена 12. децембра 2005. године. Група од 14
оптужених проглашена је кривим јер су „у времену поподневних
часова дана 20. 11. до раних јутарњих часова дана 21. 11. 1991.
на пољопривредном добру Овчара у Вуковару, као припадници
Територијалне одбране Вуковара и добровољачке јединице ’Лева
Суподерица’, које су биле у саставу тадашње ЈНА, кршећи правила
међународног права за време оружаног сукоба који је у том региону
постојао, а који није имао карактер међународног сукоба [...] према
ратним заробљеницима, припадницима хрватских оружаних снага,
милиција, добровољачких јединица и лица која прате те оружане
снаге, а који су претходно заробљени од припадника тадашње
ЈНА у болници, а затим предати ТО Вуковара, вршили убиства,
телесно их повређивали и нечовечно поступали на начин којим се
вређа људско достојанство [...] и формирали шпалир кроз који су
били приморани да протрче ратни заробљеници приликом уласка
у хангар и које су све заједно тукли дрвеним палицама, шипкама,
кундацима, штакама, рукама и ногама по разним деловима тела,
наносећи им телесне повреде [...] да би у хангару, по извршеном
попису и утврђивању идентитета ратних заробљеника, командант
ТО Вуковара, окривљени Вујовић Мирољуб и његов заменик ок-
ривљени Вујановић Станко и окривљени Ланчужанин Милан, као
командант добровољачког одреда ’Лева Суподерица’, наредили да
се врше убиства ратних заробљеника и да се исти у групама од по 30
до 40 укрцају у приколице трактора, одредили лица која ће вршити
ликвидацију, а касније након бекства оштећеног Новак Зденка из
приколице трактора, одредила лица која ће ићи у пратњи трактора
да неко не побегне, те су ратни заробљеници, у пет до шест наврата,
одвожени према Грабову, на око један километар од Овчаре, где је
вршено њихово стрељање, при чему су припадници добровољачке
јединице ’Лева Суподерица’, окривљени Шошић Ђорђе, звани
Жорж и Чича, и окривљени Милојевић Предраг, звани Кнез, као
Коста Николић
квалификације кривичног дела за које се оптужени терете, то је да | 439
ли је на тим просторима постојало стање оружаног сукоба или не.
Несумњиво, неспорно, општепознато је да је на том подручју постоја-
ло стање оружаног сукоба. [...] Истовремено, док аутобуси чекају у
касарни, на Велепромету, који је у близини, држи се [19. новембра]
седница Владе САО Славонија, Барања и Западни Срем, на чијем
челу је господин Горан Хаџић. Записник о његовом саслушању у том
смислу смо чули. Чули смо и казивање сведока Богдана Вујића на те
околности. Чули смо и још нека казивања у том смислу. Видели смо
и онај интервју са Нином Брајевићем који је дат тог дана предвече у
Шиду и одмах исте вечери објављен на београдском Дневнику 1. Из
тога се да закључити да је основна тачка дневног реда те Владе, на тој
седници којој је присуствовао и Аркан, са неутврђеном улогом, али
тој седници присуствује, да је основна тачка дневног реда била: шта
са заробљеницима у аутобусима у касарни? Чланови владе траже,
инсистирају припадницима ЈНА који се налазе на тој седници, да им
се ти људи предају. Тврде да је реч о припадницима хрватских ору-
жаних снага који су вршили тешке злочине, да је реч о најокорелијим,
како их називају, усташама којима треба да суди народ Вуковара, да
та аутономна област има двостепено, односно тростепено судство и
да је способна да процесира евентуалне злочине које су ти људи по-
чинили, а тврде да су починили. Извесно је да је на ту седницу стигла
информација да је командант Гардијске бригаде, тад пуковник Миле
Мркшић, дао сагласност да се ти заробљеници предају њима, јер тада
је седница завршена. [...] Поподне аутобуси долазе на Овчару. Овчара
je пољопривредно добро у близини Вуковара у правцу Негославаца.
Заробљени се из аутобуса изводе и смештају у хангаре. Видели смо и
фотографије тог хангара, чули смо казивања како то изгледа. Питање
када се то десило није спорно. Мислим да смо сви у томе сагласни да
је то несумњиво било 20.11. [...] Овде се основно поставља питање
где је ту војска, шта ту ради војска. Ми смо пуно доказа у том смислу
извели и овај суд је убеђења да у старту, када су аутобуси дошли на
Овчару, војске на Овчари нема, нема војне полиције која ће их доче-
кати, само је војна полиција која је у пратњи, по два војна полицајца у
сваком аутобусу и официри Гардијске бригаде који су дошли. Склони
смо да поверујемо да се командант 80. моторизоване бригаде, гос-
подин Војиновић, нашао ту случајно и видео шта је видео и потом
покушавао да и својим телом спречи малтретирање заробљених у
шпалиру и касније у хангару. Међутим, чињеница да овај командант
Коста Николић
За злочин на Овчари Трибунал у Хагу подигао је 7. новембра | 441
1995. оптужницу против Веселина Шљиванчанина, Милета Мркшића
и Мирослава Радића („вуковарска тројка“). Првобитна оптужница
потврђена је 7. новембра 1995, а налози за хапшење издати су 18.
новембра исте године. Претресно веће Трибунала је током претреса
одржаних 20, 26, 27. и 28. марта 1996. закључило да постоје „разумни
основи“ за уверење да су тројица оптужених починили кривична
дела, па је 3. априла 1996. издало међународне налоге за хапшење.
Према оптужници Трибунала, Миле Мркшић је наредио војницима
ЈНА под његовом командом да надзор над заробљеницима у вуковар-
ској болници препусте припадницима српске територијалне одбране.
Веселин Шљиванчанин је оптужен да је учествовао у разговорима са
особљем болнице о спровођењу споразума о евакуацији пацијената
и лично је наредио особљу болнице да се ујутро 20. новембра 1991.
окупи на састанак: „Он је болничко особље задржавао на том састанку,
док су снаге ЈНА за то време ужурбано одводиле из болнице око 400
несрба. Међу одведенима је било пацијената-рањеника, болничког
особља, родбине болничког особља, бивших бранитеља града, хр-
ватских политичких активиста, новинара и других цивила. Око 300
тих Хрвата и других несрба војници ЈНА су укрцали у аутобусе и
притворили их. Међународним посматрачима је лично онемогућио
приступ у вуковарску болницу одакле су могли да посматрају еваку-
ацију пацијената и особља. Лично је надгледао затварање заробљеника
у касарни ЈНА током приближно два сата, док су они били извргнути
претњама и психолошким провокацијама од стране припадника ТО,
добровољачких јединца и радикалних локалних Срба.“1
У оптужници је наведено да је капетан Мирослав Радић, непо-
средно пре пада Вуковара, био присутан када је Војислав Шешељ
1 Исто.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П667.54.1. Стенографске белешке са 54. седнице
Врховног савета одбране СРЈ.
3 Трибунал: Перишић, доказ Д00429. Решење је потписао пуковник Радомир
Гојовић.
4 Трибунал: Перишић, доказ Д00430. Решење је потписао пуковник Милош
Гојковић.
5 Миле Мркшић је 1. јануара 1992. упућен на рад у „Оперативну групу 8 –
гарнизон Вргинмост“, ради формирања и организовања те групе. На тој дужности
Коста Николић
је предат 17. маја. Веселин Шљиванчанин је ухапшен у Београду 13. | 443
јуна 2003, а Трибуналу је предат 1. јула исте године.1
Тужилаштво је 15. новембра 2004. предало „Трећу обједињену
измењену оптужницу“. Одбрана је тврдила да је злоупотребљен
међународно заштићени статус болнице у Вуковару јер су њене горње
спратове запосели припадници хрватске војске одакле су отварали
ватру и наносили губитке ЈНА, да је у након пада Вуковара болница
била уточиште за „екстремне припаднике паравојних састава међу
којима су били и починиоци тешких кривичних дела који нису при-
хватили предају а који су покушали пробој по групама, отварали ватру
из заседа у рушевинама и на крају се склонили у болницу где су симу-
лирали рањенике и представљали се као особље болнице и цивили“.2
Одговорност за ликвидацију хрватских заробљеника пребачена
је на Владу Српске области која је официрима ЈНА обећала да ће
бити организовано суђење због ратних злочина: „Држањем датих
обећања Влада САО СБЗС требало је да испуни оно што је на се-
дници закључила и јавно обелоданила и да тако свој углед подигне
до нивоа који ће гарантовати владавину права и правде за све који
живе на том простору који је био и морао остати мултиетнички.
Влада САО СБЗС није била на нивоу преузетих обавеза и тако је
омогућено једној групи српских екстремиста и реваншиста да то
искористи на свој начин и за своје циљеве.“3
био је до 15. априла 1992. године. Након тога је 30. јуна 1992. постављен за
команданта Корпуса специјалних јединица Војске Југославије, па је био помоћник
начелника Генералштаба за копнену војску (од 9. фебруара 1994). Служба у Војсци
Југославије, у чину генерал-потпуковника, престала му је указом Зорана Лилића,
председника СРЈ, 22. децембра 1994. године. После тога стављен је „на располагање
команданту Војске Републике Српске“. Од 3. марта 1995. био је саветник министра
одбране СРЈ. Од 17. маја 1995. био је командант Српске Војске Крајине (Трибунал:
Мркшић, доказ 00591. Персонални лист).
1 Веселин Шљиванчанин је од 2. септембра 1992. био начелник Штаба и заменик
команданта Гардијске бригаде. У чин пуковника унапређен 31. децембра 1995. го-
дине. У Војсци Југославије обављао је различите функције, а 21. априла 2000, указом
Слободана Милошевића, постављен је за помоћника начелника Генералштаба за
оперативно-штабне послове. Указом Војислава Коштунице, тадашњег председника
СРЈ, од 15. октобра 2001. разрешен је дужности „за коју је утврђен чин генерал-
-мајора“. Професионална војна служба престала му је три дана касније, а пензио-
нисан је 15. јануара 2002. (Трибунал: Мркшић, доказ 00592. Персонални лист).
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00868. „Експертски извештај одбране за Шљиван-
чанин Веселина. Сведок-експерт пуковник у пензији Вуга Петар“, 37.
3 Исто, 67.
Коста Николић
чинити. Он би то нагласио особљу свог штаба како би знали да делују | 445
у његово име. Вуковар је пао и требало је, поред регистровања цивила,
прикупити податке и о бројним припадницима непријатељских снага
и лицима која нису учествовала у борбеним операцијама. Постојала је
могућност да много тога крене наопако. Победа је с муком извојевана
и страсти су се разбуктале. У тим околностима би сваки командант био
свестан својих одговорности. Међутим, прочитавши документе које
ми је Тужилаштво ставило на увид, закључујем, на основу деловања
пуковника Милета Мркшића и његових подређених, да пуковник
Мркшић ништа у том смислу није предузео. Чак постоје докази да он
није обраћао пажњу на извештаје управо о таквој врсти понашања у
вези с којом је његов надређени очигледно био веома забринут. Судећи
по ономе што сам прочитао, оно што је он предузимао било је, по мом
професионалном мишљењу, далеко од оног што би се очекивало од
команданта његовог ранга и искуства.“1
Када је 12. фебруара 2003. сведочио против Слободана
Милошевића, генерал Васиљевић је испричао како је у јесен 1998.
питао Мркшића шта се то догодило у Овчари: „Ја ћу говорити
дословно како ми је одговарао. Он је рекао: ’Ацо, деце ми моје, да
сам знао шта ће им урадити, никад их не би предали.’ Е, ја сам га
онда упитао, а кад су сазнали шта је урађено, зашто нису обавестили
по линији извештавања. А он је рекао: ’Кад смо видели шта су им
урадили, онда смо се заклели да ћутимо.’ [...] Деловао ми је веома
искрено. Мислим, то је било шест, седам година након догађаја
који се збио. Друго, ја нисам био ни у каквој функцији, ја сам био
пензионер, срели смо се као два човека и мој је утисак да му је чак
било тешко кад је то говорио.“2
Потпуковник Милорад Војиновић је 11. септембра 2008.
Трибуналу дао детаљну изјаву о злочину на Овчари. Рекао је да је
пролазећи поред хангара видео шокантан призор: заробљеници
из вуковарске болнице пролазили су кроз шпалир територијалаца
и добровољаца који су их псовали, ударали и одузимали им све
вредне ствари. Покушао је да заштити заробљенике али „вређали
су ме, говорили су: Шта радиш ти овде матори? Шта хоћеш? Ово
су наши заробљеници“.3
1 Исто.
2 У извештају Одељења за Београд Службе државне безбедности од 1. августа
1991, речено је да је Ражнатовић формирао Српску добровољачку гарду са циљем
да се у Београду обједине сва „патриотски опредељена лица“ ради пружања помоћи
Србима у Хрватској: „Поменута лица, наводно, поседују чланске карте, наоружани
су аутоматима ’Хеклер–Кох’ са којима их снабдева Аркан и редовно вежбају на
стадиону ФК Црвена звезда. По истим изворима, преко Аркана се могу набавити
поменути аутомати за цену од 3.000–3.500 ДМ по комаду, с тим што он, наводно,
бесплатно снабдева добровољце Српске демократске странке. У вези са тим, Аркан
је у више наврата, са својом групом, боравио на подручју Осијека и имао више
’успешних’ акција. По непровереним причама из београдског подземља, створен
је велики ривалитет између Аркана и Ђорђа Божовића Гишке, обзиром да свако
од њих има свој лоби који су до те мере супротстављени да се Аркан носио мишљу
да Гишку ликвидира али је, наводно, одустао да се не би непотребно проливала
српска крв“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00067).
3 Радован Стојичић (1951). Био је командант специјалне јединице МУП-а Србије
на Косову и Метохији током 1989. године. За помоћника министра унутрашњих
Коста Николић
Када је 13. септембра разговарао са оперативцима Службе државне | 447
безбедности Србије, Љубиша Петковић је о Српској добровољачкој
гарди рекао следеће: „Реч је о групи од 20-ак људи, храбрих и дис-
циплинованих који су потпуно подређени Ражнатовићу. Међутим,
људи нису задовољни присуством ове јединице у свом месту јер
делује потпуно самостално, без икакве координације са штабовима
одбране, тако да је потпуно ван контроле. Због тога што тако делује,
трпе значајне људске губитке а места у којима се налазе им врло брзо
отказују гостопримство. Неким својим каналима Ражнатовић дола-
зи до одређених сазнања о стању, локацији и бројности хрватских
оружника и потом самостално покушава да изведе акцију. Међутим,
често претрпи губитке као што је био случај у последњој акцији када
је упао у замку и када су погинула четири добровољца, од којих су
двојица чланови СРС. Не оспоравајући храброст и патриотизам
Ражнатовића и његових људи, Петковић је изнео мишљење да иза
њега неко стоји јер има најмодерније наоружање.“1
У Београду се септембра 1991. са Ражнатовићем (и Гораном
Хаџићем) упознао Арнот ван Линден. Ражнатовић је намеравао да
телевизији Sky News омогући право ексклузивног извештавања са
фронта у источној Славонији. Заузврат је тражио објективност и да
му британска телевизија достави „ноћне нишане и други материјал
који би могли да користе“, што је Линден одбио: „Објаснио сам да
ниједан новинар који нешто вреди и значи не може да прихвати
Коста Николић
и септембра хапшени и држани у притворском објекту полицијске | 449
станице у овом месту. Горан Хаџић је прво 21. септембра поставио
Ражнатовића за команданта центра Територијалне одбране у Ердуту.
Из ове наредбе види се да је Ражнатовић пре тога био командант
специјалних јединица Територијалне одбране Аутономне области
Славонија, Барања и Западни Срем.1
Потом су, истога дана „око 18 сати“, Хаџић и Ражнатовић
обишли притворски објекат и наредили да се два заточеника пусте,
а „Аркан је са својим људима“ одвео 11 затвореника: „Дежурном
у станици милиције Даљ Миловановић Рајку од стране Хаџић
Горана или Ражнатовић Жељка није дато никакво објашњење у
вези пуштених или одведених лица, нити је од Горана Хаџића дата
писмена или усмена наредба о наведеном поступку. Ови дописом
обавештавамо Вас знања ради.“2 Они су стрељани, а њихова тела
закопана су у масовну гробницу у селу Ћелије.3
Разорно деловање Српске добровољачке гарде регистровали си
и органи безбедности Новосадског корпуса ЈНА. Према наводима
потпуковника Зорана Јовановића, заменика команданта 51. механизо-
ване бригаде, Ражнатовић се „понаша надмено и кабадахијски“ према
официрима ЈНА; два официра те бригаде „буквално је измарширао“
из просторије где су се срели јер он „неће ни да разговара ни да са-
рађује са ЈНА“; Ражнатовић са својом групом „започиње неке своје
акције у касним сатима, са својим екипама излази на терен, улази
у хрватске куће, саслушава Хрвате и, по сопственој оцени, када му
се не свиди оно што то лице прича, ножем му вади очи и сече уши
или на други начин масакрира људе“; при постављању обезбеђења
око моста „Братство и јединство“, Ражнатовић и његови људи су од
војника захтевали да се помере у односу на место које им је било
Коста Николић
молио и молио авијацију да само надлећу над Вуковаром да би се | 451
добровољци заједно са Арканом извукли и вратили живи.“1
Током ноћи 4. октобра 1991. Ражнатовић је поново дошао
у притворску јединице полицијске станице у Даљу. У станицу је
прво око 21 сат дошао Милорад Стричевић, начелник безбедности
при Штабу одбране Даља, са својим људима, како би разговарао за
притвореницима: „Исти је почео обављати разговоре и око 21.15
сати дошли су командант одбране Даља Миловановић Павле и његов
заменик Змијањац Ђуро који су рекли [да су дошли] да их обиђу,
шта раде и да ли има некаквих проблема. Након тога су отишли
у просторију код Стричевића и других и задржали се неколико
минута. До 23.45 сати путем телефона у једном наврату је тражен
Стричевић Милорад, а након тога су три пута из штаба звали и
питали да ли је дошла веза, без других објашњења. Око 23.45 сати
са камионом (војним) марке ’ТАМ 110’ и ’Пинцгауером’ и ’Џип
комбијем’ довезао се Ражнатовић Жељко Аркан са двадесетак
својих људи. Изласком из возила Арканови људи, који су били са
оружјем, иста су репетирали и заузели положаје око зграде станице
милиције. Аркан је дошао у просторију, представио се и рекао да је
он командант ТО и да тражи Милорада, након чега је са петорицом
својих људи ушао у просторију у којој се налазио Стричевић. [...]
Стричевић и други који су се налазили у просторији споредним
вратима су доводили притворенике и вршили обраду. У току обраде
Арканови људи су стално излазили и долазили други. Једино што
се чуло биле су речи ’Ајде ти гардиста и муповац’ и повремено су
се чули звуци као да се удара неким предметом у стол, док се други
звуци нису чули. Око 00.40 сати узели су три притвореника који су
из просторије изнели 12 мртвих, натоварили их на камион и заједно
са том тројицом одвезли их у непознатом правцу. Након тога Аркан
се са својим људима вратио, те је питао да ли се просторија чисти и
кад је добио потврдан одговор, исти су отишли.“2
Коста Николић
Словеније који је превозио кожне јакне. Јакне су продате на црној | 453
берзи, а Ражнатовић је камион поклонио Павлу Миловановићу,
команданту одбране Даља.“1
У извештају СДБ Војводине (одељење у Сомбору) од 17. ок-
тобра, детаљно је писано о криминалном деловању Ражнатовића и
његових људи. Током 15. октобра дошло је до побуне припадника
Територијалне одбране у Даљу, а Ражнатовић је готово био у смртној
опасности и једини пут током рата јавно је понижен.
Тога дана, у преподневним часовима, окупило се око 300 при-
падника ТО Даљ; они су оружјем натерали чланове Штаба у Даљу
и поједине министре у САО Славонија, Барања и Западни Срем да
стану пред њих. Прочитана је петиција о неподношљивим условима
за живот и речено да је ситуација у Даљу и околини апокалиптична
због поступака паравојних снага („свемирске полиције“) који наста-
вљају са безразложним хапшењима и мучењима затвореника. Како
је „непријатеља“ било све мање, мете су биле куће локалних Срба
у којима су тражене непостојеће радио-станице: „Очигледно је да
се Стричевић Милорад, који руководи овом ’полицијом’, заједно
са својим ’помоћницима’, потпуно узурпирао власт и своје истраге
спроводи у циљу насилног одузимања покретне и непокретне имо-
вине и личног богаћења. Жељка Ражнатовића Аркана, кога су такође
оружјем извели напоље, јавно су оптужили да је на бруталан начин
починио ратни злочин убијањем 40 затворених лица. Пред неколико
стотина људи Аркан је признао да је убио ове људе ’и не само њих
40 већ и стотињак других’. Према Ражнатовићевим речима, ’једино
је можда споран начин ликвидације и ништа друго’. Команданту
одбране је од стране бораца дат ултиматум да у року од 48 часова
реши горуће проблеме или ће они преузети ствар у своје руке и
рашчистити са онима који каљају углед места и својим психопатским
понашањем утичу да ситуација буде све тежа. Уколико се не поступи
по овом ултиматуму, борци ће формирати и преки суд који ће бити
надлежан за ову територију и санкционисаће према важећим зако-
нима све, од пљачки кућа до извршених ратних злочина. Од стране
командира јединица ТО предузете су све неопходне мере да се
Коста Николић
Барање и Западног Срема продавао добијено оружје и храну која | 455
је пристизала као помоћ угроженом становништву. Непоштовање
прописа, самовоља и злоупотреба положаја попримају забриња-
вајуће размере, а што не мимоилази ни припаднике ЈНА. Тако је,
на пример, начелник безбедности 453. бригаде, капетан Бешић
Мухарем, при боравку на простору села Негославци незаконито
издавао цивилним лицима посебна овлашћења, чиме је омогућио
злоупотребе. Тако су ’овлашћена лица’ грубо малтретирала грађане,
па чак [вршили] и ликвидације према властитим одлукама. У циљу
пресецања свих слабости, а посебно геноцидности и реваншизма,
антиармијске делатности и других криминалних дела, неопходно је
овим проблемима дати већи значај и кад год је то могуће задокумен-
товати такву делатност како би се аргументовано указало МУП-у и
другим субјектима Републике Србије“.1
У извештају од 19. октобра 1991. генерал Бабић је писао да
СДГ комплетно наоружање и ратну опрему добија од МУП-а и
Министарства одбране Србије, као и да има доста злоупотреба при-
ликом дистрибуције: „У логору СДГ влада дисциплина, забрањено
је конзумирање алкохолних пића, а у оквиру јединице организован
је и систем безбедности на чијем се челу налази извесни Никола
Вучковић из Топуског. Припадници СДГ у борбеним дејствима
ангажују се са оперативним јединицама ЈНА приликом чишћења
терена, док је део људства коришћен за затварање шахти на под-
земним комуникацијама у Вуковару.“2
Према извештају генерала Бабића од 25. октобра, а на основу
исказа Милована Балаћа, српског избеглице из Окучана, добровољца
у Гарди, људство је обучавано „да при упаду у хрватску кућу све што се
затекне у кући да се убија, без разлике да ли су деца, стари, немоћни,
жене. Уче их да се убијање врши отварањем ватре с десна на лево. [...]
Храна за добровољце је прве категорије, има у изобиљу меса, воћа
Коста Николић
Генерал Александар Васиљевић: „Непосредно по паду Вуковара, | 457
видео сам Горана Хаџића на телевизији када је била седница Владе
САО СБЗС. Он је био на подијуму у некој великој сали и Жељко
Ражнатовић је стајао одмах до њега. Хаџић је прогласио ТО СБЗС
оружаним снагама СБЗС и такође објавио да је Аркан био командант
његове специјалне гарде.“1
Камп у Ердуту током 26. новембра посетила је екипа телевизије
Sky News. Ражнатовић је представљен као командант нередовне
војске без чије сагласности не може да се одржи ниједан мировни
план: „Ове снаге изгледају као основа српске војске: боље су веж-
бане, боље су мотивисане и имају бољи војнички изглед од редовне
војске са којом су у прилично затегнутим односима. А опет, према
мировном плану, ови нередовни војници би били или демобилисани
или би били позвани да раде као полицајци раме уз раме са Хрватима
против којих се сада боре. За њих се то граничи са невероватним.“2
Арнот ван Линден: „У то време још увек сам озбиљно сматрао
Аркана војним вођом. Тек када сам отишао у његову касарну у Ердуту,
схватио сам да су сви припадници његове јединице криминалци. То
је најнеобичнији збир ликова, сви избраздани знаковима живота у
злочину. Њихови карактери очигледно нису били прикладни за војну
службу. Могао сам да приметим да су то људи за лаке мете, који су
надирали након што војска обави тежи део посла и који би чистили
терен и пљачкали. Мој утисак је био да су то окорели криминалци
који не би оклевали да некога убију.“3
На седници „Председништва“ Југославије од 10. децембра,
генерал Аџић је тражио да се све паравојне формације ставе под
директну контролу ЈНА јер се не сме дозволити да се стварају пар-
тијске војске: „Други проблем код неких оваквих организација, на
Коста Николић
информације доставе руководству ССНО-а. Ја сам обично достављао | 459
овај тип информација. Међутим, како су за Арканове активности
биле одговорне цивилне власти, за генерала Кадијевића је то било
од мањег значаја. Колико ја знам, генерал Биорчевић, МУП Србије
и локално руководство СБЗС нису преузимали никакве кораке да
истраже или спрече злочине Аркана и његове јединице. Аркан је
имао подршку генерала Биорчевића и често је био присутан на
састанцима у његовом седишту. Биорчевић је Аркану дао један или
два тенка које је војска заробила у Ернестинову, тако да су Аркана и
његове људе новинари могли да сликају на њему. [...] Још да додам,
када сам долазио у Министарство одбране [Србије], захтевано је
да оставим на улазу у зграду оружје које сам задужио у ЈНА. Када
сам питао зашто Аркан улази у Министарство одбране са Хеклером,
стражар на улазу ми је једноставно рекао: ’Па, ти ниси Аркан’.“1
Органи безбедности 1. војне области бавили су се крајем 1991. и
почетком наредне године деловањем СДГ. Као један од Ражнатовићевих
заменика регистрован је Богдан Хајдуковић, „беспосличар и скитница
из Осијека који носи чин поручника“. Он је са својом групом боравио
у хотелу „Патриа“ у Суботици, где су се „хвалили“ убиствима која су
извршили: „Елегантно су обучени, крећу се по дискотекама и лока-
лима, не конзумирају алкохол, али се размећу са новцем. Наводно су
у Суботицу дошли на одмор од борбених дејстава, углавном се крећу
у друштву извесних Црногораца. Често преко дана одлазе на кризна
подручја у Источној Славонији а враћају се увече.“2
У извештају је речено да Ражнатовића финансирају богати
људи из Србије и из иностранства. Наведен је пример извесног
Јерковића, приватника из једног села код Бачке Тополе који је
септембра 1991. довео 60 добровољаца, а сам је финансирао њихово
наоружавање и сву опрему. Речено је и да је Хајдуковић чест гост
генерала Кузмановића3 у Београду, чак и да ће му он бити кум на
Коста Николић
су његове активности на ликвидацији становништва хрватске и | 461
мађарске националности, о чему је више пута писано. То најчешће
чини извесни Стричевић Милорад коме је Ражнатовић доделио
чин пуковника. Стричевић је возач из Осијека који је такође више
пута осуђиван. Давање чинова својим старешинама још један је од
начина омаловажавања ЈНА. [...] Интересантно је и доста неочеки-
вано ослобађање Ражнатовића из затвора у Загребу, као и бројне
телефонске везе са неким европским земљама“.1
Према подацима генерала Бабића, Ражнатовић је на територији
источне Славоније спроводио „неовлашћено легализовање оружја“.
Осим тога, припремао је и „могућу терористичку акцију“, односно
атентат на „одређену личност“ 9. марта, приликом обележавања го-
дишњице демонстрација: „У вези планираних демонстрација опозицио-
них партија, извор је истакао да је из центра за обуку у Ердуту упућен
снајпер са пригушивачем чија је употреба предвиђена у Београду.“2
Генерал Александар Васиљевић: „Дана 28. јануара 1992. ге-
нерал Живота Панић наредио је пуковнику Петковићу да ступи у
контакт са Радованом Стојчићем и упозори га да Арканова јединица
и ’Душан Силни’ морају да напусте област на којој је била лоцирана
ЈНА. Баџин одговор је био да нема проблема пошто би ове јединице
укључио у састав јединице специјалне полиције коју је формирао
МУП Србије. Међутим, као што се може видети из извештаја који
је примила УБ марта 1992, Арканова јединица је остала у источној
Славонији и наставила да се бави нелегалним активностима.“3
У једној анализи Контраобавештајног Оперативно-техничког
центра Управе безбедности од 14. септембра 1992, за Ражнатовића
је речено да његово војничко деловање (мислило се на рат у Босни
и Херцеговини, о чему ће бити писано у посебном тому) није
имало значајније војничке домете, али да је он у грађанском рату
постао медијска звезда „напросто зато што је народу био потребан
народни мелем за његову љуту рану“. Ражнатовић је то искористио
тако што је сопствене циљеве вешто уклопио у циљеве „народног
српског устанка“. Као вишеслојна појава оцењено је и то што се
Коста Николић
што је говорио, схватало се врло озбиљно. [...] Имао сам утисак да | 463
Арканови људи нису улазили у жестоке окршаје. Наводно, ако су
обавештајни подаци говорили да је неко подручје небрањено, онда
би их слали тамо. То се дешавало након што би војска артиљеријом
’омекшала’ село, па би aркановци тада имали одрешене руке да у
наредних 24 до 48 сати пљачкају и ’убијају све што се миче’. Готово
по правилу, Арканове јединице су биле распоређене на богатим
подручјима и све што би украли, делило се између њих и СДБ.
О томе су отворено разговарали официри РСК, од којих су се многи
претходно борили у близини аркановаца. Ипак, нико није изговарао
такве ствари пред Арканом или његовим људима.“1
O припадницима Српске добровољачке гарде Миломир
Ковачевић, већ цитирани припадник специјалних јединица МУП-а
Србије, Трибуналу је кратко рекао: „Они су имали мало заробље-
ника. Био сам присутан када је Жељко Ражнатовић наредио својим
командантима и командирима да неће да види ни једног заробљеника.
Арканови људи су пуцали у свакога ко би се предао.“2
Борисав Јовић је у разговору са истражитељима Трибунала
вођеним 8. и 9. априла 2003, рекао да је са Милошевићем једном
разговарао (вероватно у новембру 1991) о Ражнатовићу и његовим
евентуалним везама за МУП-ом Србије: „Рекао сам Милошевићу
да нам Аркан крњи углед и да треба пресећи све евентуалне везе са
њим. Милошевић је одговорио да је Аркан криминалац и да је неза-
мисливо да наши званични органи сарађују са неким као што је он.
Ја сам затим рекао да треба да се рашчисти, да се прекину евентуалне
везе са тим криминалцем и да не дозвољавамо никакав атак на нашу
репутацију. Милошевић се сложио. Међутим, никад се ништа није
десило. Аркан је чак постао тако моћан да је формирао сопствену
војску која је имала своје униформе. Постао је држава унутар државе.“3
Добрила Гајић Глишић је Трибуналу изјавила да је Српска до-
бровољачка гарда била под контролом МУП-а Србије, да је министар
Зоран Соколовић једном приликом изјавио да су „Арканови тигрови
наше специјалне снаге“. Соколовић је тада рекао и да су криминалци
пуштени на слободу као појачање Ражнатовићевим снагама. Генерал
Коста Николић
вези са злочинима које су Аркан и његови људи починили у Ердуту | 465
зато што је Аркан тамо био власт. Било би веома тешко пронаћи
сведоке, његови људи били су стационирани у Ердуту и сви су се
плашили Аркана и његових људи. Ја сам се такође плашио Аркана,
плашио сам се за свој живот. Било би веома опасно отворити истрагу
против Аркана“.1
Драган Васиљковић, друга најзначајнија личност српских пара-
војних формација из 1991, имао је другачији постратни пут од Жељка
Ражнатовића. У већ цитираном извештају пуковника Милорада
Бошковића, од 28. августа 1991, речено је да је „капетан Драган“
Крајину напустио после сукоба са Миланом Бабићем и пребацио
се на простор источне Славоније, али да тамо није прихваћен од
стране локалних српских политичара. Васиљковић је, преко Николе
Шаиновића,2 успоставио контакт са челницима општине и полиције у
Бору како би користио наставни центар ТО „Аеродром Бор“ за обуку
јединица полиције и Територијалне одбране, али тај његов захтев,
упркос инсистирању Шаиновића, није прихваћен: „У току боравка
у Бору, капетан Драган је омаловажавао организациону способност
ТО и Милиције и истицао да ће ’он то све довести у ред’. Настојао је
да увери присутне да се за реализацију ове обуке чека само ’писана
одлука’ Владе Србије или Слободана Милошевића лично.“3
Васиљковић је 8. новембра од команде Територијалне одбране
Србије тражио да се дефинише његов статус у наставном центру у
Бубањ потоку: „Сматрам да је непродуктивно рушити имиџ Капетана
Драгана на тај начин што би од Капетана Драгана направили резер-
вног капетана ТО. Капетан Драган мора да остане капетан Драган
а никако неки резервни капетан ТО Драган Васиљковић. Затим, ја
имам обавеза према Служби државне безбедности Републике Србије
и моје ангажовање при ТО мора бити у потпуној сагласности са
поменутом службом.“4
Непосредно после тога, Васиљковић се састао са генералом
Томиславом Симовићем који је у службеној белешци записао да је
до састанка дошло због „упорног инсистирања капетана Драгана
Коста Николић
Драган Васиљковић је пред Трибуналом сведочио против | 467
Слободана Милошевића од 19. до 21. фебруара 2003. године. У почет-
ку је вођен као заштићени сведок „Б-073“, али је одбио ту заштитну
меру и његово сведочење претворило се у одбрану Милошевића.
Првог дана је рекао да је његов основни мотив за појављивање на
суду да се утврди истина о рату, да није имао никакав споразум
са Тужилаштвом и да није добио никакву понуду за имунитетом
јер му заштита није ни потребна. Потврдио је и да га је Србислав
Милованов упознао са Френкијем Симатовићем „и са Службом“,1
а обећао је и да ће да га повеже са Радмилом Богдановићем „и јед-
ног дана ме је позвао и рекао: ’Обезбедио сам ти овај састанак са
људима из Службе’.“2
Васиљковић је у свом сведочењу избегавао директне одговоре
на директна питања, често је говорио да се не сећа многих детаља
због протока времена („е, сад сте ме ухватили, стварно се не сећам“),
ниједном није потврдио директну повезаност Службе државне
безбедности Србије са догађајима у Крајини. Када га је испитивао,
Милошевић је прво тражио да Васиљковић потврди да није ни
желео да буде заштићени сведок у „овом лажном процесу“ јер није
имао шта да крије, као и да му нико из Србије није претио, што је
он и учинио. Васиљковић је, на Милошевићеву сугестију, рекао и
да никада није био припадник Државне безбедности Србије, већ
је за њу радио само једном, у вези једне вежбе током 1997, и да је
био хонорарно плаћен (2.200 динара). Такође на Милошевићеву
сугестију, потврдио је да је био припадник снага одбране Крајине
и под командом њеног органа, да никада није примио ниједно
наређење од неког лица које је било припадник РДБ Србије и да
је он био искључиви командант кампа у Голубићу а не Симатовић
(„најискреније, никако нисам могао да повежем Френкија са Вама,
са Вашим политичким радом“) или Јовица Станишић. Они су у
Крајину долазили „неформално“ или из „родбинских разлога“. Током
испитивања Васиљковић је углавном потврђивао све Милошевићеве
наводе о разлозима ратног сукоба у Хрватској – једини циљ Србије
био је да заштити српски народ. Чак је рекао и да је ЈНА била не-
пријатељски настројена према Србима, али је на крају прихватио
Милошевићеву сугестију да је, у ствари, била неутрална и имала
Коста Николић
На крају сведочења Васиљковић је изјавио: „Апсолутно сам | 469
поносан на све што сам радио. Ничега се не кајем и када бих поново
био у ситуацији, морао бих то поново све исто да урадим.“1
Коста Николић
Сабор је на крају закључио да Хрватска више не признаје и | 471
одбацује „дјеловање инж. Анте Марковића, предсједника бивше
савезне владе, и Будимира Лончара, министра у тој влади која имају
или би могла имати било какве посљедице за Републику Хрватску“.1
Генерал Кадијевић је 10. децембра 1991. донео „Директиву о
употреби оружаних снага у наредном периоду за припрему и из-
вођење борбених дејстава“. И даље је у потпуности остао код свих
својих ранијих оцена о природи државне кризе и карактеру рата у
Југославији. Највећи проблем видео је у интернационализацији ју-
гословенске кризе и у томе што је у понашању многих земаља дошло
до промене њихових ставова – „од добронамерних до разбијачких“.
Констатовао је да су хрватске оружане снаге претрпеле велике
губитке на читавом фронту, нарочито после пада Вуковара, али да
ће „противник“ настојати да поврати делове изгубљеног простора:
„То указује на закључак да рат може и дуже трајати.“2
Кадијевић је рекао да су ЈНА и ТО, и поред бројних проблема,
„издаје и слабости у руковођењу“, извршили све постављене задатке,
да је ЈНА морално ојачала и очувала свој интегритет и југословен-
ски карактер: „Наше оружане снаге улазе у нови изузетно значајан
период реализације крајњих циљева рата: заштита српског станов-
ништва, мирног разрешења југословенске кризе и стварања услова
за очување Југославије за оне народе који желе да у њој живе. Зато је
очување борбене готовости ЈНА и оружаних снага у целини и даље
тежишни задатак свих нивоа руковођења и командовања и њених
припадника, све до изналажења политичког решења југословенске
кризе. [...] У свим зонама борбених дејстава ставити под команду
најстаријег старешине ЈНА све јединице ЈНА и ТО, као и добро-
вољачке јединице које прихватају да буду под том командом. Све
1 Narodne Novine. Službeni list Republike Hrvatske, 9. prosinca 1991, 2073. – Месић
је истога дана „Председништву“ Југославије упутио писмо са информацијом да
је поднео оставку, па је тражио да се у наредном периоду позиви на седнице и
сви материјали упућују председнику Туђману: „То, такођер, значи да кабинет
члана Председништва Републике Хрватске и даље функционира са шефом
кабинета и савјетником све до коначног раздружења“ (Borba, 7–8. decembar
1991, 6). „Председништво“ Југославије је 6. децембра закључило да се на наредне
седнице, сходно Уставу СФРЈ, позива председник Републике Хрватске. Одлучено
је и да се преко „савезног“ секретаријата за иностране послове сва дипломатска
представништва и међународне организације обавесте да Месић више није
председник ни члан „Председништва“ Југославије (исто).
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01580.
1 Исто.
2 О смени Драгутина Зеленовића у политичким кулоарима говорило се већ крајем
октобра, а за његовог наследника „виђен“ је Радоман Божовић, шеф посланичког клуба
СПС-а у Скупштини Србије, што се на крају и догодило. О реконструкцији владе на
једној конференцији за штампу говорио је Будимир Кошутић, њен потпредседник
(Борба, 1. новембар 1991, 12). На крају је и он остао без функције. Према накнадној
верзији Б. Јовића, у књизи у којој је извршио обрачун са Милошевићем, српски
председник је од Зеленовића ултимативно тражио да смени Кошутића. Када је
премијер то одбио, Милошевић је од Јовића тражио да једноставно смени Зеленовића.
Јовић претпоставља да је разлог за Милошевићево незадовољство била Кошутићева
велика популарност у народу (Knjiga o Miloševiću, 112). Међутим, прави разлог смене
био је у идеолошкој сфери, што је потврдио управо Јовић у телефонском разговору
са Радованом Караџићем од 18. новембра 1991, када је и најавио Кошутићеву
смену. Јовић је говорио о томе како Кошутићу замера на изједначавању фашизма и
комунизма и залагању да се створи српска армија: „Није у реду да се он обрати преко
енглеске телевизије и каже: српском народу је потпуно исто нанео штете фашизам и
комунизам. Па слушајте, овде је фашизам окупирао земљу, а комунисти су се борили
за њено ослобођење. [...] Ако он седи у једној влади која је на себе преузела историју
и традицију Комунистичке партије, мора да има једна културан однос. Не може се
рећи да су комунисти нанели српском народу исто толико штете као фашисти. [...]
Сваки дан говори о формирању српске војске. А да ли Ви схватате, ми никада овде
нисмо одлучили да формирамо српску војску“ (Трибунал: Караџић, Младић, доказ
П05812. Транскрипт телефонског разговора).
3 Трибунал: Милошевић, доказ Д205.
Коста Николић
Влада Радомана Божовића изабрана је 23. децембра.1 Генерал | 473
Томислав Симовић је поводом дана ЈНА (22. децембра), указом
генерала Кадијевића, унапређен у чин генерал-пуковника, па се
претпостављало да ће он сигурно бити међу министрима који ће
прећи у нову српску владу.2 То се, међутим, није догодило и за но-
вог министара одбране постављен је генерал Марко Неговановић.
У разговорима пред Трибуналом, када се припремала да сведочи
против Милошевића, Добрила Гајић Глишић је говорила о позадини
смењивања генерала Симовића. Према службеној белешци са тих
разговора, она је изјавила да је 12. децембра 1991. Влада Србије тре-
бало да расправља и усвоји нацрт закона о оружани снагама Србије.
Дан пре тога секретарица Слободана Милошевића јој је рекла да је
генерал Живота Панић дошао у Милошевићев кабинет, са пуном
ратном опремом и са пратњом и да је приморао Милошевића да
нареди Зеленовићу да поднесе оставку: „Зеленовић је формално
био одговоран за Владу Србије, али је у ствари оптужени одлучивао.
Симовић се вратио са седнице владе и рекао да је Зеленовић поднео
оставку. Када је Симовић сазнао за Панићев долазак, рекао је да то
значи да је Панић извршио државни удар. Уместо Симовића име-
нован је генерал Марко Неговановић који је био против стварања
српске војске.“3
О односу генерала Симовића и Милошевића, забележено је
следеће: „Симовић се састајао с оптуженим готово свакога дана. Он
је од демонстраната чуо шта групе добровољаца раде на ратишту и
обавештавао је оптуженог о ономе што је свакога дана чуо. Већина
информација се односила на херојске подвиге добровољаца, као и
на пљачке. Симовић је долазио код оптуженог по наређења. Кад је
одлазио, сведок и Симовић би говорили да Симовић ’иде по своје
мишљење’. Једном приликом, сведок је пратила Симовића до кабинета
оптуженог и видела је оптуженог како седи на столици и пуши цигару
док је Симовић стајао у ставу ’мирно’. Симовић је ретко присуствовао
седницама владе јер је наређења директно примао од оптуженог. Та
Коста Николић
Последња седница Савезног извршног већа одржана је 18. | 475
децембра 1991. године. Разговарало се о декларацији Европске
заједнице о Југославији. Анте Марковић је, у веома дугом изла-
гању, говорио о генези југословенске кризе. Рекао је да је после
избора из 1990. заустављена реформа друштва, да је Југославија,
захваљујући СИВ-у, имала снажну подршку из иностранства, пре
свега од САД, али да је развојем кризе његова влада маргинализована.
Упркос свим напорима, рат се „немилосрдно“ настављао: „Треба
само погледати слике срушених села и градова, мртвих, закланих,
злочина који су направљени. Ја сам више пута упозоравао: често
се није могло направити гору услугу него прије неких сједница
када се отпочињало са офанзивама и борбама. Нарочити ударац је
био напад на Дубровник. [...] Мислим да смо ми имали апсолутно
цијело вријеме праве ставове. Ми смо кретали од потребе слобо-
да, суверенитета грађанина, од локалних самоуправа, али за све у
земљи, до политичких аутономија, до суверенитета република као
држава, али истовремено тражећи асоцијацију која ће омогућити
да се сачува економски и правни простор и да се осигура улазак у
Европску заједницу и њена подршка, без прекрајања граница, уз
тржишну економију и демократизацију као централна опредјељења.
[...] Ова влада је, заправо, објективно гледано болесник који умире,
а који сад треба још да се понаша као да је врло жив. Нама је одгође-
но смјењивање. Нама је речено – на једној од сљедећих сједница
Савезног вијећа ће се разговарати о повјерењу; нека нам још само
направе ове документе око економске политике и буџета, а након
тога ћемо разговарати. И онда говорити о поштовању, о дигнитету
мислим да је врло, врло тешко. Овдје говорим и сатанизацији овога
СИВ-а, а посебно његовог предсједника, за којег је велико питање
гдје ће уопће моћи живјети послије овога што се сада догађа.“1
Скупштина Србије је о крају рата у Хрватској разговарала
19. децембра, поново на затвореној седници. Генерал Симовић је
сматрао да рат још увек није завршен јер Хрватска није одустала
од својих главних циљева: да српском народу „у административним
границама Хрватске“ војном силом оспори право на његову сло-
бодно изражену вољу да остане да живи у Југославији: „Они хоће
да га војнички поразе и униште, користећи се обновљеним и још
стравичнијим геноцидним методама из доба Другог светског рата.
Коста Николић
он одбија да призна од како је то тело 3. октобра, уз подршку војске, | 477
преузео „четворочлани блок“ под контролом Србије. Саопштио је и
како су политичка криза и рат уништили резултате реформе и процес
демократизације, да ни подршка из света и 14 споразума о прекиду
ватре нису омогућили мирољубиво решење југословенске кризе, „већ
се рат све више распламсао са тисућама жртава, срушеним градови-
ма и селима у Хрватској, са опасностима за Босну и Херцеговину и
цијелу земљу, огромним бројем избјеглица, углавном сиротиње која
је остала без ичега. Економска катастрофа се због тога продубљује,
са растом хиперинфлације, милијунима незапослених, падом произ-
водње, помањкањем роба, са великом биједом и сиромаштвом милиона
људи – грађана ове земље, који нису за то криви и што ће неминовно
довести до социјалне експлозије невиђених размјера. [...] СИВ је у
том процесу заустављања економске и социјалне кризе, као и ратних
разарања, потпуно онемогућен. Нема никаквих компетенција нити
могућности да дјелује, а камоли да води било какве политике.“1
Званична Србија сматрала је како је Марковићево „враћање
мандата“ само још једна политичка игра: „Доследан свом ставу
против ЈНА, премијер не пристаје да се она финансира федералним
новцем. Наводно, жеља му је да се спрече даља убијања и разарања,
потпуно занемарујући како су догађаји у Хрватској почели и ко
стално продужава рат. Из његових изјава на две седнице владе види
се да прихвата све тезе сецесионистичких република. Не пропушта
ни да понови тврдњу о разарању Дубровника. Иначе, своју политику
Коста Николић
предлогу требало је да се изјасне и делегати Савезног већа, а пошто | 479
кворум евидентно није могао да буде обезбеђен, очекивало се да га
делегати успоставе по принципу „одлучује ко дође“.1
Због такве ситуације, „Председништво“ је истога дана одлу-
чило да покрене иницијативу за промене у савезној влади. Прво
је одлучено да се Будимиру Лончару ускрати даље иступање у име
СФРЈ због „потребе да се одмах онемогуће штете које би могле
настати његовим даљим деловањем“.2 Б. Јовић: „Ако је [Скупштина
Југославије] не изабере, ми ћемо сами да је изаберемо. Мало је
компликованије него што сам ја мислио, јер сам мислио да он не
може бити председник владе ако му оба већа не дају поверење.“3
Када му је из правне службе „Председништва“ речено да оба
већа, са одговарајућим кворумом, морају да изгласају неповерење
савезном премијеру, Јовићев коментар је био: „Значи, једно веће
може да га држи сто година.“ Бранко Костић је предложио да се
искористи право из Амандмана 41 устава из 1974. који је дозвољавао
„Председништву“ да изрази неповерење председнику савезне владе
„на основу критика које су исказане и неповјерења које је у Већу
република и покрајина исказано предсједнику СИВ-а“.4
Марковић је на конференцији за штампу рекао да је иницијатива
„Председништва“ Југославије нелегитимна. Изјавио је и да неће
подносити оставку јер „нема тог притиска коме бих подлегао“, али и
да мисли како је физички угрожен: „Представници неких радикалних
струја су најављивали и моје физичко смакнуће, киднапирање или
•••
У смирај рата настављена је сурова игра живота и смрти Срба
и Хрвата која је показала своје право, мрачно лице. Хрватска војска
покренула је 12. децембра операцију „Вихор“. Она је почела између
2 и 3 сата ујутро преласком (преко импровизованог моста) са леве
на десну обалу Купе, коју су контролисале српске снаге, припадника
посебне јединице полиције („Оса“) из Сиска и извиђачко-диверзантске
Коста Николић
групе 78. самосталног батаљона.1 Хрватски војници били су обучени | 481
у униформе српске полиције. У рејону села Грачаница убијено је 19
српских територијалаца, а неки су извршили самоубиство. После
тога уследио је прелаз војника из 102. бригаде хрватске армије.2
Српски противнапад уследио је 13. децембра после артиље-
ријске припреме 592. моторизоване бригаде ЈНА и Глинске бри-
гаде Територијалне одбране. У борбама је учествовала и паравојна
формација „Шилтови“ под командом Синише Мартића.3 Хрватска
војска је претрпела пораз, а уништење скеле за прелаз и пливајућег
транспортера приморало је преживеле хрватске војнике да пливајући
по великој хладноћи пређу на леву обалу Купе. Tоком два дана борби
погинула су или умрла од последица рањавања 22 хрватска војника.4
Погинули српски борци из Грачанице сахрањени су 15. децем-
бра у Глини. Српски извори саопштили су да је над мртвим борцима
почињен „незапамћен злочин“, да је већина жртва била „без глава,
или су им смрскане главе, а један територијалац је дословно скал-
пиран. Пуцали су им у главе након чега су масакрирани“. Хрватске
снаге у повлачењу срушиле су понтонски мост на Купи преко кога
су и дошле на територију под српском контролом.5
У исто време, у јавност су доспела сведочанства о страдању Срба
из села Шибуљине, смештеног на обали велебитског канала. То је
било једино српско село, са око 150 становника, у општини Задар
које се налазило на обали мора. Током 22. октобра тамо су убијена
најмање три српска цивила, а осморо их је одведено у сабирни логор
за Србе који се налазио у згради школе „Велимир Шкорпик“, где
су, према сведочењима мештана, ликвидирани. Село је опљачкано,
а родбини није дозвољено да сахрани мртве на локалном гробљу.6
Коста Николић
Током 16. и 17. децембра вођене су оштре борбе на Велебиту. | 483
У сукобима код прелаза Mали Ален између Обровца и Светог Рока,
према наводима генерала Владимира Вуковића, погинуло је чак 90
хрватских војника, што треба примити са резервом. На страни ЈНА
погинули су мајор Гојко Самарџија и капетан Бранко Кресовић.1
Ратно председништво Глине оштро је 18. децембра осудило
„брутални чин“ убијања хрватских цивила у Јошевици. Речено је да
су у питању били лојални грађани „од првог дана, да су фамилије
мешане са Србима, да су неки страдали активно учествовали у отпору
српског народа против усташког покрета“. На месту злочина про-
нађене су униформе које носе снаге МУП-а Хрватске и оружје које
они користи, што је очигледно требало да послужи за прикривање
учинилаца злочина: „Ратно председништво осуђује овај брутални
чин и залаже се да се виновници пронађу и заслужено казне.“2
Према српским изворима од 19. децембра „усташе су дејствовале
артиљеријом на цијелој територији Баније и Кордуна“.3 Команда
Ратног ваздухопловства саопштила је да су током 20. децембра „34
ваздухоплова са више десетина полетања“ бомбардовала положаје
„усташких снага“ на Банији како би се спречио њихов даљи продор
и уништила оклопна и артиљеријских средстава.4
службе (СИС), на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и
знање Криминалистичког сектора Војне полиције, којим је руководио мајор Анте
Главан, транспорт „опасног терета“ обавила је Карловачка инжењеријска бригада
Хрватске војске. Посмртне остатке жртава на локацији Ризвануша пронашли су
и ексхумирали истражитељи Хашког трибунала у мају 2002. године. Годину дана
касније, породице су их идентификовале у Заводу за судску медицину у Загребу
и већину од њих сахраниле у заједничку спомен-гробницу у њиховом селу, коју су
сами изградили и финансирали. На ову гробницу су 4. новембра 2010, тадашњи
председници Србије и Хрватске, Борис Тадић и Иво Јосиповић, положили венце.
Због овог злочина у марту 2003. оптужена су само два припадника 130. бригаде
хрватске војске, као непосредни извршиоци. На суђењу, које је потрајало све до 24.
априла 2013, правоснажно су осуђени Никола Иванковић на 15 и Енес Витешкић
на 11 година затвора (http://www.veritas.org.rs/veritas-12-12-2016).
1 Borba, 19. decembar 1991, 9.
2 Исто.
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01684.
4 У саопштењу је наведено: „У селу Доње Дубраве и селу Летовић уништена је
железничка композиција са војним материјалом намењеним усташким снагама
на Банији. У рејону села Леповић уништен је и понтонски мост који су поставиле
јединице ЗНГ. Заустављена је и онеспособљена за даље кретање оклопно-
механизована јединица на правцу Дрљавац–Аматовићи, а тешки губици у живој
Коста Николић
У кући Мариновић Крсте убијан је он, жена му Драгиња, Мариновић | 485
Стана и њена заова, Мариновић Маша, иначе глухонијема особа.
У овој кући није било преживјелих сведока масакра. [...] Свих девет
погинулих лица који су хрватске националности сахрањени су у
породичним гробницама на гробљу у Родаљицама 23. 12. 1991, уз
јако обезбеђење, а Драчу Светозара, који је српске националности
и иза кога је остало петоро малодобне дјеце, сахранила је родбина
24. 12. 1991. на гробљу у Бргуду.“1
Било је очигледно да је дошло до суштинске промене на фронту.
Иако под контролом владе у Загребу није била скоро трећина те-
риторије, стратешка иницијатива прешла је на њену страну. Линија
фронта била је развучена на северу дужином од 150 километара;
хрватске војне формације приводиле су крају најважнију фазу у свом
организовању, а у међувремену су непрекидном артиљеријском
ватром и свакодневним убацивањем диверзантских група покуша-
вале да поврате Барању.2 На том делу фронта било je око 50.000
познатој Батинској бици; отворен је 10. новембра 1974), између Бездана и Батине,
како би пресекли комуникацију између Барање и Србије. Група је била обучена
у униформе ЈНА, добро наоружана и опремљена са три тоне експлозива, али је
откривена. У сукобу са српском полицијом из Сомбора током 1. фебруара погинуо
је полицајац Дамир Кокотовић, а заробљена су два припадника групе. Група се
поделила; први део је успео да побегне у Мађарску; током 3. фебруара предао се
један припадник групе; 12 припадника је 4. фебруара покушало да шлепером пређе
Дунав код Апатина; осам је ухапшено, а четворица су успела да пређу Дунав; у
сукобу са српским територијалцима убијена су тројица а један се предао. Суђење
групи од 12 диверзаната одржано је у Сомбору. Пресуда је изречена 3. јула 1992:
четири казне од 20 година и две казне од 15 година; остале су биле од пет до 12
година затвора. Групу су бранили познати адвокати из Београда: Никола Баровић,
Милан Сучевић, Драгољуб Тодоровић и Ђорђе Мамула (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ Д00695).
1 Радован Павловић, „Где је сада фронт“, Политика, 22. децембар 1991, 7.
Коста Николић
разрушен. Дођите, помогните нам у враћању живота у ваш и наш | 487
Слуњ. Потребни су нам сви који имају вољу и жељу да привремено
или трајно живе у општини Слуњ.“1
На самом крају 1991. распламсале су се и борбе око Карловца.
У ноћи између 26. и 27. децембра уследила је хрватска офанзива,
па жесток артиљеријски одговор ЈНА и српских територијалаца.
Град је бомбардован више пута; ЈНА је имала осам погинулих и
16 рањених, а војни извори су, као и увек, говорили о „огромним
губицима“ на хрватској страни.2 Хрватска 137. бригада прешла је
30. децембра Корану и освојила поједине српске положаје. Борбе
су окончане последњег дана 1991. године.3
И у јануару 1992. било је осветничких акција према Хрватима.
Током 18. јануара брутално је ликвидирана породица Ченгић
(супружници Драго и Невенка и њихови синови од пет и 11 годи-
на) у селу Ервеник, у општини Книн. Злочин су извршили Дамир
Травица, Небојша Травица и Слободан Ковачевић, војни обвезници
Книнског корпуса. О овом злочину исказ је прво 12. фебруара дао
Небојша Травица. Он је углавном објашњавао да је био присиљен да
учествује у убиству породице Ченгић из страха за сопствени живот.
У свом исказу говорио је и о згрожености због тог догађаја: „Док
сам ишао кроз село Ђакуловиће на главном путу који води према
селу Ервеник, било ми је страшно тешко и жао, а био сам и врло
уплашен, тако да сам помишљао да се убијем и у једном моменту
сам извадио пиштољ из футроле, репетирао га и лијевом руком
Коста Николић
зачуо сам, не сећам се тачно, али мислим два или три кратка рафала | 489
испаљена из аутоматске пушке. У том моменту ја сам већ дошао иза
леђа Слободана Ковачевића који се налазио на око два метра у кући
од улазних врата и тада сам видио лијево од мене за око 2,5 метара
Драгу Ченгића који је био у полусједећем положају наслоњен дије-
лом леђима на кревет и на зид и из врата и груди је текла крв, чини
ми се да није давао никакве знакове живота, а поред Драге са његове
лијеве стране са главом на Драгиним грудима у полулежећем ставу
је лежао највероватније Драгин старији син који такођер није давао
знаке живота. Невенку Ченгић сам видио право испред мене да у
полустојећем ставу држи млађег сина у наручју, и видио сам да је и
Невенка, а и млађи им син крвави и видио сам лијево од Невенке на
зиду трагове крви. Заборавио сам рећи да је и старији њихов син био
крвав свуда по тијелу. Невенка, а чини ми се и њихов млађи син, давали
су знакове живота. Када сам видио Драгу Ченгића и њихова старијег
сина, из свог кратежа сам према њима двојици испалио један метак,
а затим сам поред Слободана са исте удаљености као и према Драги,
значи са око два, три метра, испалио други метак из кратежа. И поред
мог пуцња према Невенки и млађем дјетету Невенка је и даље стајала
на ногама. Добро се сјећам да је глава дјетета, којег је Невенка држала
у наручју у односу на мене, била на лијевој страни њених груди управо
у правцу гдје сам ја испалио други метак из кратежа. Добро се сјећам
да сам видио када је Ковачевић пришао Невенки Ченгић, ухватио
је лијевом руком за косу, а у десној руци се налазио његов нож који
је он ставио на грло Невенке Ченгић и рекао јој, колико се сјећам,
следеће: ’Јебем ли ти мајку усташку, оће ли се вратити усташе, сад ћу
те заклати!’ Рекао сам Слободану Ковачевићу: ’А у пичку материну,
ајдемо ћа.’ Слободан ми је, колико се сјећам, одговорио: ’Само ћу је
мало наклати.’ Заборавио сам да кажем да док је Слободан Ковачевић
прилазио Невенки и држао јој нож на врату, ја сам за то вријеме
успио својим упаљачем отвореним пламеном запалити покривач
на каучу, ја сам био свјестан да ако запалим кревет, изгорит ће све у
тој просторији. [...] У том моменту, кад смо већ прекорачили преко
ограде, почео је лајати пас и ја сам рекао Небојши Травици да убије
пса и затим сам извадио свој пиштољ и испалио у правцу пса неколико
метака. Колико се сјећам, ја сам први почео пуцати у пса, али ми се
пиштољ заглавио, те сам узео пиштољ од Небојше и испалио у пса
још два, три, након чега је пас престао да лаје. Када сам завршио са
пуцањем у пса и изишао из дворишта, зачуо сам лијево од улазних
Коста Николић
Према наводима Предрага Узелца, председника ратног | 491
Председништва Врховине, команда 2. бригаде Територијалне
одбране Врховине ограничила је 14. новембра 1991. кретање свих
моторних возила, осим возила ЈНА, у периоду од 20.30 до 05.00
сати, а стражарима је наређено да пуцају без упозорења. Узелац је
упутио протест команди 6. дивизије у Кореници и рекао да се та
наредба може тумачити само као увођење полицијског часа, „а с
обзиром на неконсултовање легално изабраних органа власти као
увођење војне управе на овом подручју. Ово нарочито ако се има у
виду да је наведена команда самовољно и у потпуности забранила
кориштење горива са бензинске црпке Врховине“.1
Узелац је навео и да је команда 2. бригаде неосновано оптужила
групу Предрага Баклајића за „непријатељски карактер“ и затражила
њено удаљавање са подручја Врховина: „Јединица за посебне намјене
МУП-а САО Крајине стационирана у Врховинама настала је у про-
цесу организованог отпора српског народа нарастајућој усташкој
опасности. У овом процесу који траје годину и пол дана ова једи-
ница је извршила вро значајне задатке у функцији покрета српског
народа на овом подручју. [...] У цјелокупном периоду до доласка 2.
бригаде, ова јединица је вршила најтежа борбена дејства и заслужна
је за постигнуте резултате у одбрани територије. Третирањем ове
јединице непријатељском и покушај одстрањивања исте са подручја
наше заједнице, сматрамо омаловажавањем и увредом за цјелокупни
покрет српског народа на овом подручју.“2
Податке о активностима ове јединице оставила је команда
Книнског корпуса, с тим што она очигледно није била сигурна да
је у питању јединица под командом Милана Мартића: „У раду је
готово аутономна, наводно задатке примају директно из Книна, а
тамо подносе извештаје о раду. Својим досадашњим понашањем
Баклајић је на себе скренуо пажњу тиме што испољава апсолутну
самовољу, игнорише наређења и не признаје никакву команду на
терену којој би се потчинио. Његова активност, под изговором
да врши чишћење терена од усташа, своди се на пљачку покретне
имовине Хрвата, а и имућнијих и виђенијих Срба на ширем подручју
Врховина. [...] Након што су усташе запалиле село Брлог и делом га
опустошиле, у тим активностима усташа Баклајић је нашао рачуницу,
Коста Николић
Книну. У овом документу је речено да је током борбених дејстава | 493
ова група убијала и Србе и Хрвате и пљачкала њихову имовину:
„У мјесту Дабру, док су вођене борбе током 8. мјесеца, напред наве-
дена група је убила двојицу Хрвата, од којих је један пензионисани
милиционар Бичанић Грга који је уживао посебан углед у мјесту
Дабру како од српских тако и хрватских мјештана. Такођер је у
мјесту Лончар страдало 15 хрватских обитељи који су се присилно
иселили и њихова имовина је опљачкана а куће су помоћним зградама
попаљене. У мјесту Главаци, шест, седам кућа презименом Павелићи
су исељене и њихова имовина покрадена, те је опљачкана а стамбени
објекти уништени. Наведена група је извршила и више кривичних
дјела према грађанима српске националности: Лекић Бранку из
Врховина извршен је претрес куће и других просторија, те том
приликом му отуђено 2.800 ДМ, један карабин који је власништво
његовог зета; породици Бранковић из Брлога однјета је пушка, два
пиштоља и 5.000 ДМ, те две краве и теретно возило, особни аутомобил
марке голф; у мјесту званом Дренов Кланац група је отуђила више
говеда и ситне стоке коју је превезла у Београд и продала; такођер
су у том мјесту убили двије старије жене од којих је једна српске
националности; у акцијама у Дреновом Кланцу погинуо је један
српски добровољац за којег се претпоставља да га је убила наведена
група; неутврђеног дана и времена, током 6. или 7. мјесеца, ухапсила
је пензионисаног инструктора званог Гене из Коренице којега је
држала затвореног у ловачком дому у Врховинама, а од тада му се
губи сваки траг те се претпоставља да је исти ликвидиран. Пошто
је група распуштена од МУП-а РСК од прије мјесец и пол дана,
иста нема стално сједиште и углавном се састају по гостионицама
у Врховинама, а појединци из те групе врше самосталне акције и
ликвидације појединих особа како српске, тако и хрватске нацио-
налности. Њихову имовину пљачка и продаје у мјесту Кореница и
Врховине, а скоро сваке недеље неко од чланова из групе одлази у
Београд ради продаје опљачканих ствари. Командир групе Баклајић
Предраг обмањује групу причом да не примају особне дохотке из
разлога што је тренутачно раскол између МУП-а и Владе РСК и да
ће се та ситуација убрзо средити, те да ће особне дохотке као и до
сада примати. Планери и организатори свих акција су Брујић Раде и
Баклајић Предраг, а највећи дио опљачканог добива Брујић Раде.“1
Коста Николић
у Шаренграду.1 Према службеним подацима МУП-а Србије, поги- | 495
нуо је 18. марта 1993. код Зворника. Сахрањен је на Бежанијском
гробљу у Београду, а трошкове сахране платио је МУП Србије.
Образложење је било да је Баклајић погинуо приликом пружања
помоћи припаднику МУП-а, па „породица грађанина који изгуби
живот приликом пружања помоћи раднику Органа унутрашњих
послова има сва права као и породица радника ОУП који изгуби
живот у вршењу службеног задатка“.2
Према подацима из једног извештаја органа „за контраоба-
вештајну заштиту Војске Југославије“ из 1996, Баклајић је посмртно
4. маја 1996. на свечаности у Кули, када је формирана Јединица за
специјалне операције Ресора државне безбедности МУП-а Србије,
награђен спомен-знаком „Вукови“. У овом извештају за њега је
речено да је био „вођа терористичке групе на Кордуну“ и да је
„ликвидиран“.3 Место „ликвидације“ није наведено.
После погибије Предрага Баклајића, Одељење за сузбијање
криминалитета при СУП-у Книн саставило је 14. јула 1993. де-
таљан извештај о његовој групи. Извештај је састављен „поводом
успостављених контаката са пријатељским везама на подручју СЈБ
Коренице и Врховине“, како је речено на почетку овог документа.
У извештају су наведени бројни детаљи о пљачкама и убиствима
хрватских, али и српских цивила који су већ описани у претходним
изворима. Нов податак односи се на убиство пет чланова породице
Чорак који су убијени на путу између места Хомољац и Бабин Поток
и бачени у бунар. По доласку УНПРОФОР-а, пред опасношћу од от-
кривања злочина, три члана ове групе „извадили су лешеве из бунара,
омотали их у пластичне фолије, натоварили у трактор марке ’Урсус’,
те превезли на шумски пут који води од Дугог Дола према мјесту
Брезовац, полили са нафтом и запалили, а остатке покрили брезовим
гранама. Напомињем да су приликом привођења мјештана села Чорак
исто мјесто опљачкали и запалили. У овој акцији судјеловао је и Прица
Предраг, радник ДБ-а из Коренице који је и донио ловачки карабин
том приликом. [...] Према непотврђеним информацијама, командир
Коста Николић
Радомиру с којим смо у вези са захтјевом обавили прелиминарне | 497
разговоре. Очекујући ваше разумијевање у жељи да нам помогнете,
унапред вам захваљујемо.“1
Током 14. октобра одбијен је фронтални напад хрватских форма-
ција на положаје Бањалучког корпуса на линијама Новска–Брочице–
Јасеновац и Гај– Кукуњевац–Липик.2 Територијална одбрана Западне
Славоније није била у систему ТО САО Крајине, а 17. октобра постала
је део јединственог система Оружаних снага СФРЈ. Средином октобра
на том подручју (Грубишно Поље, Дарувар, Пакрац, Подравска
Слатина, Славонска Пожега) деловало је седам општинских штабова
територијалне одбране, организованих у десет батаљона, 42 чете и
један самостални одред, са укупно 6.216 бораца. Командант Штаба
ТО био је Вељко Вуковић, а начелник Милан Лончар.3
Команда Бањалучког корпуса саопштила је да је током 25. октобра,
око 13.00 часова, приликом превожења војника из 16. партизанске
бригаде на викенд одсуство, у рејону надвожњака на ауто-путу код
Окучана, нападнуто возило са војницима. Том приликом погинули
су: Горан Лукајић (1963, Бањалука), Миодраг Радуловић (1956, Кола
код Бањалуке) и Алекса Вученовић (1955, Доњи Срђевићи, општина
Србац). У извештају је речено и да се морал јединица веома тешко
одржава због лоших временских прилика, непоштовања прекида ватре,
немогућности замене бораца ради предаха и одмора, као и због све
бројнијих захтева за извођење пољопривредних радова.4
Генерал Антон Тус наредио је 27. октобра извођење опсежне
операције „с циљем разбијања снага непријатеља на подручју Новска,
Окучани, Јасеновац, Босанска Градишка, ослобађања комуника-
цијског снопа Новска – Окучани – Нова Градишка и стварања увјета
за уништење непријатељских снага на подручју Липика и Пакраца“.
Требало је постићи што већи степен изненађења и „нанијети
непријатељу што више губитака и осигурати увјете за разбијање
и уништење снага непријатеља сјеверно од ријеке Саве“. Потом
је требало „организирано приступити разбијању непријатељских
четничко-армијских снага у Папуку и Диљ планини“.5
Коста Николић
Команда Бањалучког корпуса наредила је 4. новембра да | 499
све јединице територијалне одбране на простору Окучана, Нове
Градишке, Новске и Бијела Стена буду стављене под команду Штаба
ТО Окучани. За команданта свих снага на том простору постављен
је капетан I класе Рајко Наранџић: „Јединице се не смеју повлачити
из рејона дејства пука-бригада без одобрења команданата. Део једи-
ница које нису ангажоване држати у резерви која ће се ангажовати
по наређењу и одлуци команданта 5. Корпуса.“1
Упоредо су почеле да се проносе и вести да је ЈНА ова српска
села препустила Хрватској, па је генерал Узелац 6. новембра изјавио
да та села нису ни била под контролом ЈНА. Баратало се цифром од
око 40.000 српских избеглица из свих кризних подручја у Хрватској
који су дошли у Босанску крајину.2
Истога дана генерал Томислав Симовић је на затвореној сед-
ници Скупштине Србије саопштио да је Хрватска покренула општи
напад на територију западне Славоније и Мославине: „Мета напада
је становништво српске националности које у ширим рејонима
Грубишног Поља чини већину. Према још непотпуним подацима, у
тромеђи Вировитица – Миковићево – Грубишно Поље припадници
оружаних формација Хрватске запалили су куће у 18 села настање-
них становништвом српске националности. [...] Влада Републике
Хрватске ултимативно је наредила да се из 27 села у Пожешкој
котлини исели становништво и да са собом понесу највредније
ствари и да се упуте у сабирне центре. Ево шта се дешава тамо
где ЈНА објективно није присутна. Због опасности од геноцида,
становништво српске националности пошло је у збег. У Босанској
Крајини је пристигло око 4.000 лица, углавном болесних стараца,
жена и деце. На планинама Псуњ и Папук налази се још око 10.000
припадника српске националности у збегу.“3
Коста Николић
но Окучани се још увијек држе као слободна територија и сигурно | 501
да су сада на мети свих усташких банди и свих плаћеника свијета
који су подржани до Туђманове државе. Срби! Помозите нам да
заједнички одржимо Окучане и да тиме спасимо цијелу Западну
Славонију. Хитно је и зато нам можете помоћи само ви – наша браћа“.1
У хрватској офанзиви која је текла у овим данима, освојено је и
попаљено 13 српских села, а стрељани су многи српски цивили. Као
и у претходном случају, напад је извршен у време смене јединица
ЈНА. Изгубљене територије нису повраћене, а становништво се
исељавало у Босну и Србију.
Према извештају „органа безбедности за Западну Славонију“ од
22. новембра, после почетних успеха и продора јединица Бањалучког
корпуса, на простору западне Славоније дошло је до организоване
„приватизације рата од стране лица предвођених Рајком Наранџићем
са основним циљем материјалног богаћења“. Услед тога, „јединице
ТО и ЈНА не само да не учвршћују своје положаје већ их губе: слабо
опремљени, слабо организирани, подељени и посвађани, слабог
борбеног морала, кривих процена, са много погинулих и рањених.
Штаб ТО Окучани на челу са Наранџић Рајком организирано ма-
нипулише са наоружањем, муницијом и војном опремом до те мере
да постоје озбиљне индиције (мањи део је могуће доказати) да се
део препродаје у Босни и Херцеговини припадницима хрватске и
муслиманске народности. Део организиране помоћи по Црвеном
крсту и већим радним организацијама из Србије у храни, одећи, обући
и лековима препродаје се у приватним радњама. Организирано се
пљачка по хрватским и српским кућама скупоцена техничка опрема
(телевизори, видео-рекордери, замрзивачи, скупоцени намештај),
трактори, пољопривредна опрема, аутомобили и остале вредне ствари
и препродају у Босни и Херцеговини и Србији. Присваја се и део нов-
чаних средстава изузетих из банака и пошта, пољоприведних задруга,
месних заједница, као и новчаних средстава добијених продајом стоке,
пољопривредних производа а истовремено ништа или врло мало
се чини за стабилизацију производње. Према нашим досадашњим
сазнањима, ову организирану групу криминалаца чине 27 лица који
су продрли и заузели кључна места у општинским штабовима ТО
Окучани, Босанска Градишка, Бањалука, као и према јединицама ЈНА.2
Коста Николић
Тешке борбе вођене су око Нове Градишке. Јаке хрватске снаге, | 503
уз подршку хаубица и тенкова, кренуле су из правца Дарувара, од-
носно села Козарице и Брезина на положаје српске територијалне
одбране. Током 5. децембра из Београда је пут западне Славоније
кренуло још 300 добровољаца Српске радикалне странке: „Љубиша
Петковић, начелник Ратног штаба СРС-а, појединачно је све будуће
борце упознао са обавезама које их очекују на фронту.“1
Служба државне безбедности Србије известила је 6. децембра,
директно из западне Славоније, да је до пада многих положаја у опш-
тини Грубишно Поље дошло због неусклађеног смењивања јединица
(Вршачка бригада напустила је положаје пре доласка Приједорске
бригаде), што су хрватске снаге искористиле да освоје положаје које
су држале бројчано мале и слабо наоружане снаге територијалне
одбране: „У борби је погинуло пет бораца ТО, осам цивила је заклано
или убијено, а становништво се иселило за Србију. У овој ситуацији
командант Штаба ТО Трбојевић Јово2 понашао се индиферентно,
оправдавајући то зоном одговорности 5. корпуса ЈНА.“3
У извештају је речено да ТО Пакрац нема артиљерију којом би
одговорила на снажне хрватске нападе а ЈНА, упркос бројним захте-
вима, није померила своју артиљерију ближе хрватским положајима;
код резервиста из Приједорске бригаде влада недисциплина, чести
су случајеви самовољног напуштања положаја „или бежања приликом
усташког напада“; резервисти се углавном задржавају по селима где
од мештана узимају ситну стоку „коју кољу и праве гозбе“, па због
таквог понашања нису прихваћени код бораца и становништва.
Након једне промоције у Бањалуци, „Војислав Шешељ је дошао на
наше подручје и извршио смотру својих бораца. Код бораца ТО
и преосталог становништва добро је примљен, а популарност му
осјетно расте и на овом подручју. У разговору са политичким руко-
водством САО Западне Славоније залагао се за јединство српског
народа, чвршће повезивање свих и подршку ЈНА“.4
Са простора западне Славоније у избеглиштву се налазило
скоро 80% становништва („на ратишту су остали борци и мањи број
1 Исто.
2 Трибунал, Станишић, Симатовић, доказ Д00399. Информација СДБ о развоју
догађаја у западној Славонији од 24. децембар 1991. године.
Коста Николић
да је извршен масакр над 120 Срба у селу Слатина (код Подравске | 505
Слатине), а српски територијалци принуђени су да се повуку са
простора северозападно од Дарувара. Пуцало се из свих оружја и
око Окучана и Новске, а на Папуку су Срби и Хрвати водили фрон-
талне борбе. Добровољци Српске радикалне странке говорили су да
хрватске снаге располажу најсавременијим наоружањем, преузетим
од ЈНА, а најтеже последице имало је дејство вишецевних ракетних
бацача „Огањ“. Посебан проблем представљала је и удаљеност једи-
ница ЈНА (преко 30 километара), па је било извесно да ће српско
становништво остати одсечено и изложено „неизбежном покољу“.1
Истовремено је ратна пропаганда наставила своју битку.
Српски медији извештавали су о „новим покољима“ извршеним над
српским цивилима. Овога пута у питању је била област Подравске
Слатине где је „црна легија састављена од загребачких студената
поклала 120 Срба, махом жена и стараца“. Та информација била је
повод да српски територијалци затраже помоћ од ЈНА „у одбрани
голоруког српског народа овог подручја“.2
Команда Бањалучког корпуса демантовала је гласине о великим
губицима овог корпуса. Саопштено је да „кампања и пропаганда“ која
се води против ЈНА поприма велике размере са циљем подстицања
„самовољног напуштања јединица од стране појединих бораца“.
Речено је и да је „део бораца“ под утицајем пропаганде напустио
своје јединице, што је искоришћено да се пласирају вести о великим
губицима на страни ЈНА.3
Анонимни припадници територијалне одбране из Миоковићева
(село између Вировитице и Дарувара) изјавили су за Борбу да су
пуна три месеца били препуштени сами себи, „запостављени и
напуштени“ и од ЈНА и од Србије. Говорили су и о непровереним
алармантним вестима о масовним покољима српског народа које
су само уносиле панику међу борце: „Нисмо дозволили хрватским
оружаним формацијама да уђу у наше крајеве. На вријеме смо се
1 Исто.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П02452.
3 Borba, 11. decembar 1991, 1 и 3.
4 Политика, 12. децембар 1991, 1
5 Исто, 8.
Коста Николић
Рат није показао милост према немоћнима. Избегло српско | 507
становништво које је масовно, готово без игде ичега, долазило у
Бањалуку, било је у тешкој депресији. Очајни људи говорили су
новинарима да су и ЈНА и Територијална одбрана „грешни“ јер су их
напустили и оставили да се пушкама боре против хрватских тенкова.
Команда Бањалучког корпуса је за масовну сеобу народа оптужи-
вала српску ТО; говорено је о њиховој издаји и масовној пљачки
због чега појединци „сеју панику међу народом“. Информативна
служба корпуса саопштила је да је у последњим борбама погинуло
16 војника, док се међу избеглицама незванично говорило о чак
90 погинулих војника ЈНА и припадника територијалне одбране.1
О стању у западној Славонији Скупштина Србије је распра-
вљала 13. децембра, и овога пута на седници затвореној за јавност.
Нимало пријатне информације саопштио је генерал Симовић:
офанзива хрватских снага наставља се несмањеним интензитетом;
посебно оштре борбе воде се на правцима ка Папуку, и од Дарувара,
Вировитице, Подравске Слатине, Ораховице и Славонске Пожеге;
хрватске формације „врше притисак на становништво терором,
уништавају и пале сву имовину српског живља“; у области Пакраца
непријатељ има велике губитке, али у рејонима Липик и Миоковићево
„наше снаге су биле принуђене да се повуку на резервне, што значи
дубље положаје“; то је покренуло талас избеглица са Папука, што
врло негативно утиче на борбени морал јединица ЈНА и ТО, па је
општи однос снага врло неповољан; Бањалучки корпус дејствује од
реке Саве до Пакраца, а борци ТО Дарувара напустили су положаје
11. децембра; становништво са подручја Пакраца, Подравске и
Славонске Пожеге извршило је припреме за прелазак у Босну, а од
12. децембра у покрету је колона избеглица од око пет хиљада људи,
углавном жена, деце и стараца, чији ће се број само повећавати; сви
добровољци из Србије, укупно три бригаде, напустили су фронт; да
би се стање поправило, требало је извршити квалитетну и брзу мо-
билизацију у Србији, а неопходна је и помоћ добровољаца; у јавност
су допрле информације да је опредељење Србије да се тај простор
препусти Хрватској а народ насели у источну Славонију и Барању,
што је ослабило „обим ангажовања и степен упорности одбране
Западне Славоније и од самих мештана“. Симовић је тражио да се
Коста Николић
је рекао да би промена власти у Србији представљала пораз српског | 509
народа јер би Србија била сведена у границе Београдског пашалу-
ка, као и да „заношење голом демократијом значи пораз Србије и
српског народа“.1
На седници „Председништва“ Југославије, одржаној такође
13. децембра, генерал Аџић је говорио о тешком стању у западној
Славонији: „Карактеристично је да тамо влада извесна паника и да
доста велики број становништва напушта те крајеве. Истовремено,
са народом се повлачи и део бораца Територијалне одбране. То је
један процес који се може веома тешко зауставити. Према реферату
команданта Територијалне одбране Западне Славоније, на том прос-
тору има око шест хиљада бораца под оружјем или, боље речено, на
платном списку. Јер, као што знате, и њих смо ставили у позицију
резервног састава. Међутим, по његовој процени, ефективно се
бори око две хиљаде људи. Остали су доста пасивни и налазе се у
својим селима. Обично ’закукају’ они који дођу на ред, ови други
недовољно реагују тако да на том плану има проблема. [...] Нисам
сигуран, али постоје неке оптужбе са терена да су руководства ван
борбених дејстава, да се налазе у неким одмаралиштима, хотелима и
мотелима, да их мало има у обиласку бораца и угрожених подручја,
да су им седишта у Београду и да одатле диригују, односно управљају
борбеним дејствима. Можда би то требало утврдити.“2
У извештају СДБ Србије речено је да је егзодус Срба почео када
је 10. децембра пуковник Трбојевић наредио да се становништво
из три угрожена села повуче на сигурније подручје, а истовремено
је („без стварне потребе“) дошло и до повлачења територијалаца
са подручја Подравске Слатине и Дарувара који су на положајима
оставили и оружје: „Колоне избеглица и бораца из јединица ТО које
су се распале приликом повлачења, изазивају панику и у крајевима
који нису били непосредно угрожени (делови територије Пакраца
и Славонске Пожеге), па и становништво са ових подручја око 11.
децембра започиње убрзане припреме за прелазак у Босну. Команда
Штаба ТО није била у стању да спречи опште повлачење до којег
долази на готово свим положајима и без озбиљнијих борби са не-
пријатељем, па и на оним правцима на којима га је било могуће веома
успешно зауставити. Међу борцима и становништвом завладала је
1 Исто.
2 Трибунал: Стенографске белешке са 171. седнице Председништва СФРЈ.
Коста Николић
војске из Србије“.1 Милетић је на једној трибини 16. децембра кате- | 511
горично тврдио и да су „емисари“ из источне Славоније пролазили
кроз села у западној Славонији и нудили мештанима куће и „остала
богатства у Барањи“. За слом је оптужио интелектуалце и „буржујску
дјецу“ који су се склонили у Београд и Бањалуку. Критиковао је и
Владу Србије – народ западне Славоније неће да буде „србијански
граничар“ на Драви и Дунаву, како је то желео Београд, већ ће, ако
мора, да брани своја огњишта.2
О стању у западној Славонији разговарало се 17. децембра на
седници „Председништва“ Југославије. Бранко Костић је тражио
да се јавно саопшти да ни „Председништво“ као Врховна команда,
ни Штаб Врховне команде нису донели одлуку да се та територија
напусти, а да су „у цјелини затајили“ локални органи власти, па је
дошло до панике међу становништвом и до повлачења и станов-
ништва и територијалне одбране са „неких територија које нијесу
биле непосредно угрожене“.3
Генерал Кадијевић је саопштио да је „неко из Владе Србије“
разговарао са избеглицама у Бањалуци и рекао им да их није Србија
издала а да народ има право: „Другим рјечима, то значи да их је
војска издала. То, наравно, нећемо причати средствима јавног
информисања, али би требало да се зна да је на том ратишту било
великих проблема да се јединице доведу; да су, између осталог, три
србијанске бригаде, значи, из Србије, напустиле то ратиште. Сада
тамо нема ни један резервиста из Србије. Начин на који је он то
презентирао испада – народ је у праву, Србија га није издала, а они
су оптужили и Србију и Армију, значи – Армија је издала. Армија
је њима и дала средства, она није дизала устанак који су они хтјели.
Ти борци, којих тамо има шест хиљада, које плаћамо и снабдјевамо,
имамо списак оружја и шта су тражили, напустили су своје крајеве
а да се нису поштено ни побили.“4
Кадијевић је на крају рекао да није било ни одговарајуће војске
ни политичког опредељења да се „разбије војна сила Хрватске“,
али да за то још није касно. Јовић је, међутим, био против тога да у
закључак са ове седнице уђе реченица да ће „Председништво СФРЈ
1 Исто.
2 Исто.
3 Трибунал: Стенографске белешке са 172. седнице Председништва СФРЈ.
4 Исто. – Кадијевић је мислио на Станка Цвијана.
Коста Николић
су извеле напад пешадијом и тенковим главним снагама. [...] Услед | 513
слабог отпора припадника одреда ТО Окучани, усташе су заузеле
село Машићка Шаговина. Око 17.40 часова усташки напад је заус-
тављен. Губици: три лакше рањена“.1
На крају је доста оптимистично, али и прилично нереално
закључено да је дошло до „стабилизације морала“ код припадника
територијалне одбране и да то улива поверење борцима: „Јучерашњи
губици усташа на ширем подручју Пакраца и Дарувара мотивационо
делују на повратак дела бораца и становништва Западне Славоније.
Највећи број избеглица у Бања Луци изражава спремност да се
наредних дана врате у своје домове, а борци на положаје. Војни
обвезници захтевају да се после четири месеца отпусте из ЈНА и да
се за ово подручје регулише као и за остале делове земље“.2
Хрватске снаге покренуле су 23. децембра нови напад како би
од залеђа Босне одсекле преостали део територије западне Славоније
који је био под српском контролом: „У хаотичној ситуацији дошло
је до пометње и међу добровољцима (око 200–300 бораца) који су
на ово подручје стигли у организацији Српске радикалне странке.
Ова група се под командом Радована Новачића до тада храбро и
дисциплиновано борила. Међутим, са првим знацима расула један
део ове групе насилно одузима два аутобуса и један камион и са
оружјем напушта угрожено подручје са којег због болести одлази и
Новачић, а као заменик остаје извесни Бата. Преостали добровољци
повлаче се иза становништва и бораца ТО, уништавајући притом све
што су могли. Ова група у селима Воћин, Хум, Балинци и Ћералије
врши и масакр цивилног становништва хрватске националности.
Том приликом заклано је око 100 лица (ово је приближна цифра, а
до сада је сигурно утврђено да је сахрањено 37 лица) и запаљен већи
број кућа. Након овог масакра, поменута група долази на Звечево,
где такође пали већи број кућа. По доласку на Бучје и разговора
са пуковником Трбојевићем, група одлази у Окучане где и остаје.
У време доласка групе добровољаца у Воћин и започињања масакра, у
селу се краће време налазио и пуковник Трбојевић. Подаци о тачном
броју убијених цивила Хрвата, као и о конкретним извршиоцима,
још увек нису утврђени, али би о томе ближе податке могли дати
Коста Николић
Крајем децембра са својих положаја, према Босанској Градишки, | 515
повукао се и Штаб ТО Пакраца. То је био крај постојећег састава
Територијалне одбране САО Западна Славонија.1
Команда Бањалучког корпуса оценила је 12. фебруара 1992. да
је стање на територији општине Окучани стабилизовано и да постоје
„реалне претпоставке“ за успешно конституисање и функционисање
органа цивилне власти. Што се тиче Пакраца, ситуација је била далеко
сложенија јер је слободно само 20% територије општине: „Слободну
територију чине најнеразвијенија села ове општине, смештена уг-
лавном на југозападним падинама Псуња. Органи цивилне власти се
тек конституишу. Међутим, због неимања одговарајуће материјалне
основе веома тешко се реализују и најелементарније делатности.“2
У једном извештају из 1993, команда 1. крајишког корпуса (на-
следник Бањалучког корпуса), оценила је да су борбама у западној
Славонији на морал бораца утицали следећи елементи: недефинисани
ратни циљеви, издаја у савезној власти, конфузија и контрадиктор-
не одлуке највишег војног врха, неповерење народа у ЈНА после
догађаја у Словенији и Хрватској и „неизвршена диференцијација
кадрова активних војних лица по националној линији“. Речено је и
да није постојала сарадња са другим снагама из некадашње 5. војне
области и снагама Територијалне одбране Западне Славоније, што
је довело до масовног напуштања територије и панике у српском
народу. Због тога је и донесена одлука да се одустане од офанзивних
дејстава, сузи фронт и стабилизује линија одбране која је задржана
све до јуна 1992. и доласка снага Уједињених нација. Бањалучки
корпус је током извођења борбених дејстава у Западној Славонији
имао 378 мртвих и 2.874 рањена војника.3
•••
Крај рата у Хрватској био је и сигнал за повлачење генерала
Кадијевића. На неформалном састанку чланова „Председништва“
Југославије у кабинету Бранка Костића одржаном 31. децембра
(„да попијемо по једну и да се поздравимо пред нову годину“),
Кадијевић је изненада најавио своју оставку: „Наједном, Вељко нам
каже да је одлучио да поднесе оставку. Из здравствених разлога.
Каже да сматрамо да је то његова коначна одлука и да ће нам иза
нове године то и писмено потврдити. Нисмо се много узбуђивали
због тога. Нико није инсистирао на томе да још размисли. Питали
смо га о здрављу, а он нам је одговорио да ’има разних ствари’ чије
се лечење не може даље одлагати. Лично сам у недоумици да ли да
верујем у здравствене разлоге, иако није искључено да и њих има.
Верујем да има и других разлога које не жели да помиње.“3
Рат у Хрватској окончан је 2. јануара 1992. када је у Сарајеву
потписан споразум о потпуном прекиду непријатељстава. У име
Хрватске потписао га је министар одбране Гојко Шушак, а у име
Коста Николић
ЈНА генерал Андрија Рашета. Споразум је требало да ступи на | 517
снагу дан касније, у 18 сати.1 Он је био резултат напора мисије
Уједињених нација у Југославији, а о њеном раду детаљно ће бити
писао у наредном тому.
МИГ 21 Југословенског ратног ваздухопловства, 7. јануара,
изнад села Нови Мароф код Вараждина, нешто после 14 сати,
оборио је један од два хеликоптера Посматрачке мисије Европске
заједнице. Погинула су три члана посаде из Италије и два путника:
потпуковник Енцо Вентурини (Enzo Venturini), италијански пилот,
заповедник лета; наредник Марко Мата (Marco Matta), копилот,
Италијан; наредник Фјоренцо Рамачи (Fiorenzo Ramacci), механичар,
Италијан; заставник Силвано Натале, путник, Италијан, и поручник
бојног брода Жан Лу Ешен (Jean-Loup Eychenne), путник, Француз.2
Борбеним авионом управљао је мајор Емир Шишић (1963),
припадник 117. ловачког пука стационираног на аеродрому Жељава
код Бихаћа. „Председништво“ Југославије је истога дана наредило
хитну истрагу и одмах сменило генерал-пуковника Звонимира
Јурјевића, команданта Ратног ваздухопловства.3
Генерал Кадијевић је 8. јануара 1992. јавности саопштио како
је поднео формалну оставку на своју функцију „из здравствених
разлога“.4 „Председништво“ СФРЈ je истога дана, „уважавајући на-
Коста Николић
је наводно либерална, миротворачка и рационална, а друга тврда, | 519
догматска, ратоборна и радикално српска.“1
Генерал Аџић је 11. јануара изјавио да је армијско руководство
„опредељено за мир“ и да су нетачна тумачења да је после оставке
генерала Кадијевића победила „чврста рука“ у ЈНА: „Армија ће и
убудуће доследно и крајње одговорно извршавати све обавезе које
пред њу постави Председништво СФРЈ. Поштоваће и све међународне
обавезе које је у њено име преузео досадашњи савезни секретар за
народну одбрану. [...] У овом преломном историјском тренутку од
кога зависи будућност свих наших народа, успостављање и очување
мира наш је најважнији задатак.“2
Организација „Хелсинки воч“ доставила је 21. јануара 1992.
Милошевићу и генералу Аџићу Извештај о кршењима закона и
обичаја ратовања у сукобу у Хрватској, „укључујући погубљења ци-
вила по кратком поступку и неселективну и несразмерну употребу
силе против цивилних циљева, мучење и злостављање заточеника,
нестанке и узимање талаца, присилно расељавање и пресељавање
цивилног становништва и убиства новинара који извештавају о
рату“ од стране Владе Србије у ЈНА у Хрватској, и тражила „да се
казне они који су одговорни за њих“.3
У извештају је речено да су Влада Србије и ЈНА одговорни због
подржавања две групе побуњеника: локалних припадника српских
нерегуларних јединица организованих у Хрватској и оних који се
организују у Србији и шаљу у Хрватску. Српске власти су оптужене
да су подржале формирање најмање три паравојне групе у Србији:
„Изгледа да су најбруталније од ових група она коју предводи Војислав
Шешељ, вођа Српске радикалне странке, Српски четнички покрет.
Другом паравојном групом командује Жељко Ражнатовић (звани
Аркан), а трећу групу предводи Мирко Јовић.“4
У извештају је наглашено и да су снаге „српских побуњеника“
одговорне за вансудска погубљења најмање 200 цивила и разору-
жаних војника у најмање 14 одвојених случајева у току пет месеци.
У неколико случајева жртве су мучене пре погубљења, неке су ухваћене
јер нису могле да побегну због поодмакле животне доби и физичке
•••
Војно тужилаштво у Сплиту подигло је 14. јула 1992. оптуж-
ницу против Јована Рашковића због угрожавања „територијалне
укупности“ Републике Хрватске. У свом одговору преко недељника
НИН, он је сумирао историјски однос Хрвата према Србима: „Од
како су Срби дошли у западне крајеве Балкана и населили празне
просторе сусједног хрватског пука, бранећи свој опстанак од прије-
тећих османлијских притисака, тиња и повремено се разгоријева
српско-хрватски спор. У разноликим хисторијским раздобљима,
неспоразум о српском идентитету, колективним и националним
правима, њише се до покушаја политичког споразума до вјерске
и шовинистичке мржње, до геноцидног уништења. Преломни и
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ 02643.Б.
Коста Николић
најкобнији догађај за однос два у етничком смислу слична народа, | 521
збио се трагичне и несретне 1941, када је, под притиском Хитлерове
Њемачке и Мусолинијеве Италије, заснована и основана хрватска
држава. Уведен је државни терор неслућених, чудовишних размје-
ра. Независна Држава Хрватска одлучно је проводила геноцидно
уништавања Срба, ’пасјег накота за сјекиру рођеног’. Колико срп-
ски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини боли и национално
разбољева сам чин масовног и колективног, монструозног убијања,
још му теже пада чињеница да се хрватска јавност, посебно интели-
генција и литература нису одредили према бестијалној духовности
геноцида. Хрватска хисториографија умањује и скоро сасвим негира
ову своју и туђу несрећу која је у смрт довела скоро милион Срба,
Јевреја и Цигана. На ту се бестијалну духовност убијања надовезује
експлицитно и у отвореним изјавама скоро цјелокупно врховништво
нове хрватске државе.“1
Рашковић је затим писао како и је његов отац Душан, адвокат
и јавни бележник у Книну, уцењен од усташа 1941, уништена му
је имовина а он се склонио под италијанску заштиту. Потом је пи-
сао и о сопственом протеривању из Хрватске: „Био сам извргнут
невиђеном поступку у рано љето 1990. године. У Шибенику, гдје
сам радио као дугогодишњи шеф психијатријског одјела и дирек-
тор познате болнице у граду, у коме сам провео 30-ак година као
љекар који је, како су ме увјеравали, својим стручним и људским
поступцима задужио голему већину породица. [...] Написана је
петиција мржње и прогона, пријетње и безобзирност. Тражио се
мој изгон из града и Хрватске. Хрватска демократска заједница,
уз бучну и пријетећу пропаганду организирала је потписивање на
централном шибенском тргу, испод хрватске тробојнице са ша-
ховницом, уз звуке борбених маршева, на столовима прекривеним
покривачима исцртаним баналном националном орнаментиком,
потписиване су срамне књиге зла. Сакупљено је, како су свечано
објавили, више од 30 хиљада потписа у граду са још толико ста-
новника. Догодио се резидуални и регресивни остракизам који је
касније европска и свјетска цивилизација ријетко и спомињала. Мој
стан у Шибенику је опустошен, бесомучно опљачкан. Моја кућа
за одмор, коју је предсједник Туђман у једном од својих говора
назвао ’Рашковићевом вилом у којој је писан Меморандум САНУ’,
1 Исто, 21–22.
Коста Николић
Регистар личних имена
Коста Николић
Вајагић Богдан 92, 94 Вујовић Видак 157, 215, 320, 394, | 525
Вакић Бранислав 388 399, 405
Валентик Јан 161 Вујин Милан 442
Варенин Иван 278 Вујић Богдан 439
Васиљевић Александар 25–27, 33, Вујовић Мирољуб 371, 436–438,
108, 117, 118, 160, 162, 239, 441
241, 242, 356, 359, 361, 397, Вукановић Ненад 147
398, 424–426, 428, 435, 436, Вукашиновић Љубиша 435
445, 457, 458, 459, 461, 468 Вуковић Вељко 497
Васиљковић Драган 89–99, 101, Вуковић Владимир 171–174, 185,
102, 145, 465–469, 490 211, 225, 247, 264, 271–274 ,
Васић Миљко 198 483, 487
Везмаровић Драган 440 Вуковић Никола 241
Веизовић Добросав 429 Вукчевић Ристо 125
Вејнандс Хенри 157, 356 Вукшић Драган 10, 11, 24, 181
Векић Иван 72, 109, 133 Вулетић Александар, 179
Вељовић Милорад 371 Вучелић Милорад 40
Вентурини Енцо 517 Вученић Мирко 245
Видић Марин 393, 398, 429 Вученовић Алекса 497
Видовић Ивица 315 Вучићевић Љубиша 270
Вилер Марк 415, 418 Вучковић Никола 455
Витешкић Енес 483 Вучуревић Божидар 288, 292, 293,
Вицковић Стана 265 298, 308, 319
Вицо Жељко 288
Вицо Ратомир 107 Гавриловић Велимир 482
Вичић Обрад 280 Гавриловић Момир 364, 365
Вјештица Душан 169 Гагро Божидар 205
Влаловић Саво 383 Гајић Глишић Добрила 450, 451,
Влаховић Вељко 298 463, 473
Војиновић Милорад 402, 403, 445 Гали Бутрос 433
Војновић Мирко 437 Гверо Милан 338
Војновић Милан 441 Гвозденов Коста 241
Воларевић Александар 373 Геншер Ханс Дитрих 20, 21, 32, 35,
Враголов Божо 346 36, 39, 104, 124
Врцалин Раде 488 Гиди Виторио 326
Вуга Петар 443 Гиман Алија 378
Вујаклија Раде 179, 215 Главан Анте 483
Вујановић Богдан 169 Главаш Бранимир 71, 72, 460, 482
Вујановић Станко 371, 436–438, 441 Главиновић Бранко 154
Коста Николић
Ђокић Ратко 242 Зеленовић Драгутин 36, 81, 106, | 527
Ђокић Славољуб 240, 281, 474 107, 295, 472, 473
Ђоковић Милинко 452 Зец Милан 288, 292, 298, 300, 305,
Ђорђевић Зоран 199 310, 314, 320, 334, 336, 340,
Ђорђевић Милосав 40 341, 352
Ђорђевић Слободан 260 Зимерман Ворен 47, 52, 66, 67, 218
Ђујић Илија 222, 223 Зјајо Мурис 360, 380, 385, 435
Ђујић Момчило 222 Змијањац Ђуро 451
Грубор Ђука 262 Зобунџија Горан, 69
Ђукановић Мило 39, 283, 289, 291, Зулфикарпашић Адил 172
297, 350 Зулфрин Алфрим 288
Ђукић Борислав 221, 264
Ђукић Драгољуб 373, 378, 379, 385, Иванковић Младен 421, 422
456 Иванковић Никола 483
Ђунић Здравко 78 Ивановић Боро 363
Ђурић Иван 294 Ивановић Живојин 91, 92, 94
Ђуровић Велимир 297 Ивановић Милош 97
Ђуровић Крсто 254, 286, 288, 292, Иванчевић Драган 428
296, 297, 322, 350, 351 Ивезић Марко 422
Изетбеговић Алија 25, 26, 125, 126,
Еремија, Милан, 231, 239, 379 159, 172, 175, 204–207, 209,
Еремија, Радомир, 281, 284 282, 477
Ерцеговић Никола 352 Илић Милан 433
Ешен Лу Жан 517 Илић Сретен 222
Исаковић Антоније 50
Жанетић Томо 346 Исаковић Дојчило 353
Жанић Матео 419
Жарковић Михаило 329 Јазић Живојин 58
Жепинић Витомир, 154 Јазов Дмитриј 42, 175
Живановић Боривоје 161, 172 Јаковљевић Јова 199
Живановић Ненад 267 Јанишић Мирослав 309
Живановић Предраг 267 Јанковић Сретко 438
Живић Дражен 419 Јанша Јанез 7, 12–14, 19, 25, 26, 33,
Живковић Драгослав 390 42–45, 51, 60, 63, 67
Живојиновић Мирјана 294 Јаћимовић Вукола 294
Јелић Љубодраг 241
Здравковски Трпко 220 Јељцин Борис 217
Зекавица Крсто 378 Јеремић Софроније 301, 306, 307,
Зекан Бранимир 83, 170 327, 333
Коста Николић
Кнежевић Милан 69, 97 Костић Раде 96 | 529
Кнежевић Михајло 492 Кошутић Будимир 37, 107, 189, 472
Коваљев Анатолиј 215 Крајић Драган 396
Ковач Нико 288 Крајишник Момчило 125, 126
Ковач Саво 199 Краљевић Стипан 229–236, 238
Ковачевић Владимир 286, 335, 336, Крамарић Златко 71
340, 352–355 Краповић Слободан 363
Ковачевић Зоран 322 Крга Бранко 329
Ковачевић Миленко 309, 322 Кресовић Бранко 483
Ковачевић Миломир 447, 463 Кресојевић Јовица 373
Ковачевић Небојша 488 Кривокућа Предраг 392
Ковачевић Рајко 198, 488 Кристе Петар 333
Ковачевић Саво 296 Кркић Божица 327
Ковачевић Слободан 487, 488, 490 Кркић Боса 327
Ковачић Ана 200 Кркић Ивана 327
Којић Илија 112, 134, 145 Кркић Милош 327
Кокић Божо 291 Кркић Манда 327
Кокотовић Дамир 486 Кронер Кристијан 58
Колић Ђуро 327, 331 Кркљеша Стеван 179
Колшек Конрад 9–11, 15, 16, 22– Крњајић Бошко 200
25, 32, 33, 41, 64, 66 Крпина Драго 156
Кољевић Никола 159, 160, 510 Крпић Емир 379
Контић Радоје 399 Крстевски Трајче 168
Копривица Костадин 298 Крстић Ратко 302
Кораћ Станко 80 Кукањац Милутин 107
Королија Душан 179 Кулаш Вида 482
Косановић Милош 262 Кузмановић Бранислав 459
Косијер Зоран 241 Курдулија Немања 346
Косин Марко 58 Куфрин Крешимир 419
Косница Иван 164 Кучан Милан 11–15, 20–23, 26, 27,
Костић Бранко 30, 39, 43–47, 49, 31, 32, 35, 36, 38, 43, 49, 60,
52, 56, 59, 82, 86, 105, 114– 61, 65, 86, 131, 132, 135, 258
120, 128, 133, 135, 140–142, Кушнер Бернар 325, 330–332
163, 185, 196, 199, 203–206,
208, 209, 212, 221, 254, 255, Лазански Мирослав 64, 255, 517
264, 292, 299, 308, 319, 417, Лазаревић Слободан 462, 519, 520
474, 480, 510, 511, 516 Лазић Богдан 294
Костић Југослав 17, 30, 57, 85, 115, Лакић Зоран 265
140, 204, 255, 478 Лалић Зоран 276
Коста Николић
47, 49–52, 56, 59–61, 78, 83, Микелис Ђани Де 21, 29 | 531
85, 88, 103, 115, 118, 127, 131, Микић Горан 414
132, 135, 140, 148–150, 170, Милановић Гостимир 200
174–178, 188, 209, 215, 216, Милановић Мирко 227, 228
283, 419, 470, 471, 475–480 Милас Иван 249, 470
Марковић Богољуб 309 Милетић Миленко 510
Марковић Данило 107 Миливојевић Славенко 144, 156
Марковић Жарко 309 Милинковић Боривоје 122
Марковић Михаило 106, 143 Милиновић Горан 520
Марковић Радован 392 Милић Драган 264
Марковић Саша 266 Милићевић Александар 161
Марковић Стојадин 199 Милићевић Дејана 222
Мартић Милан 50, 73, 76, 80, 90, Милићевић Синиша 378
98–101, 120, 124, 125, 128, Миличић Петар 296
136–138, 145, 156, 158–164, Милованов Србислав 253
172, 222, 223, 246, 468, 491, Миловановић Павле 451, 453
492, 494 Миловановић Рајко 449
Мартић Синиша 481 Милошевић Борислав 450
Марчек Јан 440 Милошевић Миленко 322
Мата Марко 517 Милошевић Слободан 17, 20,
Матијевић Никола, 127 21, 27, 29, 32, 36–41, 51, 52,
Матић Здравко 299 65, 74, 75, 79, 81–84, 86, 96,
Мацановић Сафет 299 101, 102, 106, 108, 110, 115,
Мацура Лазар 80 122–125, 130–132, 148, 151,
Машић Душан 448 158–160, 169, 172–175, 177,
Медаковић Никола 263 182, 185, 186, 189, 196, 204,
Медведев Дмитриј 518 206, 211–215, 221, 225, 229,
Меј Ричард 175, 231, 242, 246, 249, 290, 303,
Мерлак Антон 15 329, 331, 349–351, 356, 359,
Мерчеп Томислав 168, 169, 258, 362, 417, 419, 429, 443, 445,
367, 496 447, 450, 458, 463, 465–468,
Месић Стјепан 16, 17, 21, 26–32, 472, 473, 480, 510, 518–520
35, 36, 39, 43, 46, 49, 57–62, Милишић Иван 310
64, 79, 83–86, 89, 105, 114– Милојевић Предраг 437, 438
116, 118, 133, 135, 141, 142, Миљанић Јоса 265
161–165, 177, 178, 189, 191, Миљанић Светка 265
203–210, 215, 216, 293, 297, Миљанов Марко 440
315, 320, 325, 462, 470, 471 Миљевић Стеван 142
Мијаиловић Горан 88 Миљковић Божо 485
Коста Николић
Орловић Браца 93 Петковић Дејан 266 | 533
Орловић Душан 227, 228 Петковић Љубиша 144–147, 149,
Остојић Јово 145 241, 371, 387, 447, 500, 503
Остојић Миливоје 270 Петковић Натко 436
Остојић Мирко 199 Петковић Спасоје 437
Остојић Небојша 292 Петковски Божидар 308
Петровић Александар 41
Павелић Анте 299 Петровић Боривоје 37
Павић Драган 277 Петровић Богдан 261
Павковић Небојша 280, 362, 421, Петровић Бранислав 399
422 Петровић Владимир 8–11, 13,
Павлов Јован 8 16–23, 27, 32, 33, 46, 48, 49,
Павловић Жељко 277, 278, 52, 60, 84, 140, 141, 143, 150,
Павловић Срђа 296, 347 174–177, 204
Павловић Чедомир 170 Петровић Илија 112
Памучар Веселко 179 Петровић Мирко 363
Пандурица Жељко, 287 Пећанац Драгомир 488
Панић Живота 361, 372, 375, 376, Пеулић Живко 78
382–384, 393, 398, 399, 412, Пешић Драгиша 343
413, 415–417, 421, 424, 444, Пешут Илија 169, 170
461, 469, 473 Пинеиро Жоао 43, 115
Пантелић Слободан 20, 24 Пинтер Дамир 376
Пантић Никола 41 Плавшић Биљана 206, 207, 209
Папић Чедо 435 Плећаш Мило 170
Паповић Војин 321 Покрајац Стана 482
Парошки Милан 50, 189, 480, 508 Пољанић Петар 313, 315, 330, 332
Пауновић Слободан 376 Попов Берислав 15, 184, 250, 251
Пекић Борислав 50 Поповић Бранислав 373
Пеливан Јуре 130, 131 Поповић Дане 8, 97
Перен Мишел 421 Поповић Жика 363
Перић Дарко 240 Поповић Каменко 179
Перић Златко 374 Поповић Мирко 395
Перић Јовица 441 Поповић Момчило 308
Перишић Момчило 220, 349, 415, Поповић Петар 90
442 Поповић Слободан 368, 376
Перманковић Асим 299 Пос Жак 21, 30, 43, 115
Перовић Божидар 321 Пралица Душан 90
Перовић Бора 222 Прегл Живко 13
Петерле Лојзе 11, 12, 26, 36, 43, 49 Премк Мартин 15
Коста Николић
Савић Љубиша 364 Стевановић Петроније 241 | 535
Самарџија Гојко 92, 483 Стегњајић Анка 168
Самарџић Никола 290, 291, 349, Стегњајић Бранко 168
350 Стефановић Александар 144
Саса Љубица 24 Стефановић Мирослав 266, 270
Свичевић Радослав 300, 301, 303, Стефановић Павле 396
330, 354 Стингер Адријан 300, 302, 304
Сворцан Радојка 24 Стипетић Петар 198
Седлар Бранко 20 Стипчевић Никша 41
Силбер Лора 11, 417 Стојадиновић Љубодраг 518
Силвано Натале 517 Стојадиновић Слађан 396
Симатовић, Франко 81, 96, 102, Стојановић Владимир 373, 387,
120, 567 388, 397–399, 407, 409, 412,
Симић, Никола 95 416, 419
Симовић Миодраг 125 Стојановић Љубинко 388
Симовић Томислав 107, 108, 164, Стојић Петар 312
182, 187, 188, 201, 214, 240, Стојичић Радован 395, 446, 447,
244, 248, 249, 379, 450, 464– 464
466, 473–475, 499, 507 Стричевић Милорад 451, 453, 461
Симоновић Драгољуб 339 Стругар Јован 352
Скендеровић Антун 253 Стругар Павле 281, 282, 284, 289,
Смиљанић Душан 160 303–311, 313, 316, 322, 325,
Смоловић Милован 287 330–332, 334, 337, 339, 341,
Сноу Клајд 432 348–349, 351–355, 469
Соколовић Зоран 145, 146, 463, Ступар Душан 450, 451
474 Ступар Небојша 160
Сомборац Марин 241 Сужњевић Петар 179
Спирковски Александар 360 Сундаћ Никола 96
Срдановић Радисав 287 Сундаћ Тоша 92, 93
Стаматовић Томислав 325 Сучевић Милан 486
Станишић Јовица 81, 96, 101, 158,
464, 466–468, 506, 510 Тадић Борис 483
Станковић Зоран 170, 423, 431 Тадић Зоран 270
Старевић Душан 79 Танасић Зоран 379
Стари Антон 203, 205, 209 Тарбук Милан 222
Старчевић Анте 470, 522 Ташић Предраг 9, 177
Старчевић Миодраг 430, 431 Телебак Мирослав 310
Сташић Братислав 413 Теофановић Павле 378
Стевановић Момир 408 Тепић Милан 198, 199
Коста Николић
Хаселман Дирк 225, 244, 310–312 Чад Марјан 9, 10, 258 | 537
Хасић Асим 264 Чворовић Митар 346
Хасотић Месуд 136 Челебић Божидар 325, 327
Хаутен Дирк Јан 220, 249, 220, 322, Челекетић Милан 502
323, 330, 331 Ченгић Драго 487–489
Хаџиселимовић Мустафа 15 Ченгић Мухамед, 159
Хаџић Горан 81, 120, 134, 229, 366, Ченгић Невенка 487–490
391, 394, 395, 410, 426–428, Чизмић Жељко 449, 451
435, 439, 447–449, 452, 457, Чичак Звонимир Иван 315
460 Чобанковић Петар, 229
Хаџић Мирослав 7 Чобовић Данило 266
Хвалкоф Пер 321–326, 334, 341 Чорак Љубица 492
Хебранг Андрија 422 Чубрило Раде 169
Херд Даглас 39 Чутурић Симеун 179
Херцег Зоран 94
Хољевац Жељко 156 Шаиновић Никола 465
Хољевац Туковић Ана 263 Шајиновић Станко 200
Хорњак Горан 395 Шаљић Милош, 250
Хосјак Иван 199 Шамшаловић Маја 230
Хоџић Нерман 288 Шандор Мирослав, 16
Храповић Елдин 16 Шаренац Слободан, 119
Храстовић Ивица 184 Шаринић Хрвоје, 119
Шебл Антун, 170
Царина Коста 147 Шегарић Жељко, 265
Цвек Карло 425 Шегарић Крста 265
Цветојевић Жељко 363 Шегарић Луца 265
Цвијан Станко 510, 511 Шекс Владимир 157, 470
Цвитан Онесин 76 Шепаревић Иво 346
Цигановић Душан 376 Шепаревић Звонимир 109
Цифрић Иван 333 Шешељ Војислав 50, 69, 145–148,
Цокић Јеврем 9, 251, 254, 284, 285, 174, 188–191, 194, 250, 251,
296 371, 385, 390, 391, 394, 403,
Цоњар Иван 239 412, 415, 441, 450, 464, 503,
Црмарић Јанко 400 508, 512, 519
Црнчевић Брана 105 Шикић Жељко 322
Шимић Јуре, 198
Чавор Бранко 320 Шимон Јанош 384
Чавар Перо 170 Шимулија,Ђорђе 276, 277
Коста Николић
Белешка о аутору
Коста Николић
Коста Николић ЈУГОСЛАВИЈА ПОСЛЕДЊИ ДАНИ,
Књига друга | Издавач Јавно предузеће Службени гласник |
За издавача Јелена Триван, директор | Извршни директор
у Сектору за издавање књига Петар В. Арбутина | Уредник
издања Борисав Челиковић | Дизајн корица Александар
Прибичевић | Лектура Марина Шапоњски | Коректура
Анастасија Софтић и Небојша Марић | Техничко уређење
Јасмина Живковић | Штампа Штампарија Гласник, Београд
| Тираж 500 | Београд, 2020 | www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
323(497.1)"1989/1992"
94(497.1)"1989/1992"
НИКОЛИЋ, Коста, 1963–
Југославија, последњи дани : 1989–1992. Књ. 2, Људи мржње,
земља смрти / Коста Николић. – Београд : Службени Гласник,
2020 (Београд : Гласник). – 540 стр. ; 23 cm. - (Библиотека
Саборник / [Службени Гласник])
Тираж 500. – Белешка о аутору: стр. 539–540. – Напомене и
библиографске референце уз текст. – Регистар.
ISBN 978-86-519-2521-7
а) Југославија -- Распад -- 1989–1992
б) Југославија -- Политичке прилике -- 1989–1992
COBISS.SR-ID 15969033