Kukuriku kokoda

Izmed Tokini i Belanovi u basticu debo zid, zavr glave. Nekad tuna bila taraba i dera, dok
deda Laza nije zido štalu i ambar i napeko ciglje i prekoviše, ponak dićedu šnjome, neg
opravidu zid. Sad kad oćedu stogod jedni odrugi, ne izlazidu na sokak, neg vičedu preko zida.
Navikli.

- Ej, Biso, dodji malko! – zove Spomenka, a prepela se na male lotre sto stojidu nuzid snjine
strane.
- Sta si tela? – pita Bisa i penje se na panj od oraja sto je nuzid sodone strane.
- Dal tvoje kokoske šantadu?
- Ju, daleko bilo! Nista im ne fali, okrom peto da i gazi.
- Gledim juce, ona moja golosijanka sto nosi jaja ko pacja nemož nanoge. Odjutros vabim
zivinu, jos dve šantadu. Ne znam sta da misim.
- A nisi Branka pitala?
- Ta sta njega, di se on u zivinu razume?
- Razume se u šantanje.
- Idi s milim Bogom, teraš komendiju...
- Sve cu po redu, al nista nisi od mene cula. Preključe oko podne prigrejalo, ja bas iznela
krompir u avliju da preberem, kad cujem tvog Branka di pcuje: “Sta ces tuna, bem ti
gazdaricu!” Pogledim preko zida, kokoske kljucadu rasad u basticu, a on se ita na nji ščim je
stigo. Valjda digo zaklopaca sa leja das rasad ne potpari potim suncu, a zivina cim vidla
zeleno, oma s guvna u basticu.
- Jed ga izo, i njega i papriku. Lepo dosad pazarili kod Jove Bugarina, al ovu godin oce on
sam da rasadi i papriku i paradajzle. Će dizidje trired skuplje. Dal znas kolko dao Vaji
dopravi ramove i te zaklopce sa stakladima. Nimi ni kazo.
- Ta mani ga, a sta ovaj moj opravio u nedelju? Prijela mu se supa od petla i rinflajš, a zna da
neb dana dostanedu kokoske brez petla. Onak nagovori slugu, uvatu ga i napoju s rakijom.
Dal je kukuriko siroma? Peva, a ne zna sta peva. Ide, pa sve zanosi pod jedan kraj. Kaze, hajt
ti njega u lonac dok je vreme i sta sam mogla? Pose mi sve isprico. Seo zastal pa se smeje,
kaze: “Ziva istina, sto svet divani. Dal vidis kako rakija moze da dodje glave!”

Ko sto golub golubici guče

Zimnje doba. Kod Egićevi ukujnu baba Kosara, snaja Smilja i najmladja cerka Negica. Baba
s maje oko sporeta, a nji dve vezedu i vodu zenske razgovore.

- Da znas, mati, sto sam vidla lepi šustikli kod Trudi Švorcove. Tako tolke, okrugle dodjedu,
bas za natkasne u gostinsku sobu. Pa cvetovi razni, a grane s sve tako preplićedu, oko da ti
stane. Šesnajs farbi konca!
- A sta fali ovim sto si trukovala kod Jovanke Bažižine? Mogla si da biras koju si tela, ima
iljadu mustri.
- Al kad više za mašinu. Lako njojzi, nogom točak, a gorenaka sam tura pod iglu di treba.
- Sta moz na masinu, moz i naruke! Sta ti gledis na Jovanku, njojzi je šlingeraj poso. Tolke
bile kod nje da im pokaziva, pa kolko ima masinu? Nijedna.
- A Nina Pargarova?
- Ne brojidu se ti sto imadu novaca i besnidu.
- Išo joj Baca cak u Sloveniju da dotera masinu.
- Iso i sade im stoji u konk, da pokaze dimadu. A cujem Baca tamonaka u Sloveniju lepo
fasovo. Stiglo mu štrofa dve iljade, pričo Gaja podbeležnik.
- Das nije skime potuko? – pita baba Kosara.
- Ta nije, neg ga u jedan ma pritera, pa ušo u nužnik nastanicu, a unutri ko u apateku. Tako
sotim bio zadovoljan da s plajvazom na zid napiso: “Nigdi nisam s takim guštom, ko ode!”.
Meto i sime i atres i potim ga nadjedu. Na opštinu stiglo.
- E, svasta od njega i od tebe – kore je baba. U moje vreme znalo se sta je red i sta štafir
devojacki: tolko peškira vezeni, tolko čaršava, tolko šlifera, tolko jastuka, tolko dunja, i to ne
ko ove sade, neg u jednu dodje dvanajs kila novog perja! Moš podnjom za Svetog Savu na
utrine spavati.
Bilo i ti vezova razni i šlingeraja, al sve naruke. Ko je ona za masinu znao... A ja, opet,
kuvarice najvolela. Istrukujem, izvezem na srpsko platno, operem, uštirkam, pa prepeglam s
peglajzom, pa kad okacim na sporet, ja sva sretna. Ko god ti dodje, moz da vidi... On i ona
drzidu se zaruke, iznad njini glava ljubu se dva goluba, a dolenaka izvezeno: “Ko sto golub
golubici guče, tako i ja volem moje luče!”

A di je zec?

Taj birt, kolko pantim, dvanajst gazdi promeno. I Švabi i Srbi i Čivuti, pa neki propo, neki
sobogatio, a najduze drzo Steva Zec. Pricadu, bio prvo kelner negdi na tim moru, pa
tamonaka svasta vido. Oma sve promeno, na angro. Dva šanka, dve sale, a u tu veću bile
sigranke. Imo ledaru, veliku. Dovezedu uzimu deset-petnajst koli leda s Ponjavice, zatrpadu u
slamu, ima pose celo leto.

Avlija velika, svud jasen i lipa sadjeni, pa bide ladovina lepa. Oma on to patoso cigljom,
ogradio, meto astale, a na kandelabre noćom visili fenjeri. Tako štagod nisi svud mogo ni u
Pancevo da vidis. A kuglanu sto opravio, taka valda ni u Beču nema. Vlada moler, sto čerez
keglanja cesce svraco kod Jove Grčića u kafanu, kad vido, oma se preselio kod Steve i furt
vidio tuna ko invetar. Kad ga ko trazi, zna se di je.

A Steva tako bio krupan covek, crnomanjast, imo brcice, pa onak furt bela kosulja, leptir
masna i crni prsluk, budjelar u zadnji dzep, olovka za uvo, a kasa blok u dzep od kosulje. Pio
samo onak kad nabavljo pice, tek da košta. Kocko se nije, al zenske volo jeste. Imo zenu
Mandicu, Rvatica bila, opasna, ziva vatra, a i imalo je s koje god si strane teo, al sta vredi kad
njemu tudje sladje.

Jedared, na Preobrazenje, svirali Jovanovići iz Deronja, a pevacica bila neka Ruža iz Borče, a
i ona fajtana malko. U jedan ma, nema Steve. Sad bio tuna, sad ga nema. Pita Mandica di je,
svi se pravu ludi. Kelneri znadu, al ako kažedu ne valja, ako ne kažedu opet ne valja. Gledi di
je pevačica, ni nje nema, a ona oma Jošku primaša zagušu: “Di je ona tvoja opajdara?” Joška
se preseko: “Ne znam, gazdarice, ovog mi krsta. Seli malo das odmorimo, pa ako smo Cigani
i muzikanti i mi imamo dušu. A Ruza sta znam di je. Valda otisla sporadi sebe...” Ona besna,
sva se zarumenela, misiš sad ce je trefiti, kad eto ti nji dvoje idedu iz podruma. Ko, bili da
sunu vina, a Ruza pošla da mu drzi lampu. Mandica skoci, pa onu za kosu, a Stevu pcuje:
“Svinjo svinjska, znam ja sta ti ona drzala i kako ti svetlila!” Steva se brani, smiriva je: “Ta,
mani se, sta pravis cirkus, nismo bili u podrum ni pet minuti”. A ona oma: “Znam ja tebe kaki
si zec, dosta tebe i minut!”

Jedva je nekako smiridu, al ona oma otera Ruzu i svirce. Pošlju čeze u Starčevo po Marka
armunikaša, al otad Steva pevačicu dovo nikad nije.