6 Reframiranje

Ljudi vole da pričaju priče, stvaraju mitove, uokviravaju realitete. Naši preci su
iscrtali relevantnu stvarnost svog vremena u pećinama Altamire, i ljudi su preneli
svoja verovanja o značajnoj stvarnosti u oralnoj tradiciji, religijskim mitovima, istoriji
i poeziji.
Na igralištu u Central Parku jedna majka Portorikanka pazi na svog trogodišnjaka
dok se on igra na delu s peskom. Neka stara žena joj kaže na španskom jeziku da njen
sin ima vrlo lep kvadro (sliku ili crtež). Kaže da će kad poraste biti učitelj. Majka je
očigledno zadovoljna s predviđanjem, osmehuje se staroj ženi dok čisti pesak s dečjih
kolena.
Dečiji kvadro leti preko njegove glave, da bi svako ko voli da bude dobro
obavešten to mogao da vidi i prenese. Portorikanski roditelji tragaju za dečijim
kvadrom, nesvesni da i sami doprinose njegovoj konstrukciji. Ali svaka porodica, ne
samo portorikanske, utiskuje u svoje članove jedinstven oblik koji ih identifikuje kao
one koji pripadaju toj porodici. Ta slika, koju psiholozi koji rade individualno vide
kao ulogu, je tekući interpersonalni proces. Ljudi se neprestano modeluju pomoću
njihovih konteksta i karakteristika koje se izmamljuju na osnovu tih konteksta.
I porodice takođe imaju neki dinamski kvadro koji izrasta iz njihovih sopstvenih
istorija koji oblikuje njihove identitete kao socijalnih organizama. Kada dolaze na

74
terapiju, donose ovu geografiju njihovog života kako je oni definišu. Oni su izvršili
njihovu sopstvenu procenu njihovih problema, njihovih snaga, i njihovih mogućnosti.
Traže od terapeuta da pomogne u vezi sa stvarnošću koju su oni uokvirili.
Terapeutov prvi problem u pridruživanju porodici je da definiše terapijsku
stvarnost. Terapija je inicijativa koja je okrenuta ka cilju, pri čemu nisu sve istine
relevantne. Na osnovu opserviranja transakcija članova porodice, terapeut vrši
selekciju među podacima kako bi našao one koji će olakšati rešenje problema.
Terapija, stoga, počinje sa sudarom između dva uokviravanja stvarnosti. Porodično
uokviravanje relevantno je za kontinuitet i održavanje organizma takvim kakav
manje-više i jest; terapijsko uokviravanje se odnosi na cilj kretanja porodice prema
jednom diferenciranijem i kompetentnijem bavljenju sa njihovom disfunkcionalnom
stvarnošću.
Kao primer porodičnog rada na stvaranju mitova,uzmimo način kako je porodica
Minuchin uokvirila svoju stvarnost u vreme kad sam ja imao oko 11 godina.
Očekivalo se da ću biti odgovoran, dnevni sanjač, i dete s deset palčeva. Od moje
sestre se očekivalo da će postati socijalno kompetentna, lakomislena ali i efikasna.
Moj brat, osam godina mlađi, stigao je u porodicu u kojoj su etikete već bile

1
podeljene, pa smo mu nabacili okvir koji je još bio ostao – bistar, ležeran, sposoban, i
neodgovoran. Način kako su okviri uključivali i isključivali iskustva je bio prilično
jednostavan: kad bi moj brat reagovao odgovorno prema porodičnim zadacima, to
ponašanje je bilo uokviravano kao njegovo bivanje neuobičajeno sposobnim i
inteligentnim; ako ja nisam bio odgovoran, to je uokviravano kao neuobičajeno
neefikasno, a tako je i bilo. Naša iskustva bila su etiketirana na “odgovarajući” način
da bi se uklopila u porodičnu istinu. Bilo je i elaboracija tih mitova. Sećam se
porodice “Balatin” pred kojom su nas roditelji obično predstavljali kao primer dece
koja su uvek kompetentna. Nije prošlo mnogo dok nisam shvatio da su moji roditelji
zapravo govorili na jidišu ba-laten deca, ili deca “drugih ljudi”, i bio sam sam sa
konstrukcijom o ovoj mitskoj porodici; moji brat i sestra nisu sa mnom delili ovu
“stidljivu” porodicu. Dugo je vremena bilo potrebno sa sticanjem vanporodičnog
iskustva i uz pomoć naših supružnika i dece da mi modifikujemo, proširimo i
izbrišemo takve okvire.
Mi, deca, uokviravali smo naše roditelje u jednako nefleksibilne ramove. Naš otac
je bio pravičan, čestit, i autoritaran, sa strogim kodom etike koji smo mogli da
narušimo samo na sopstveni rizik; naša majka je bila brižna, raspoloživa, i zaštitnička,
osim ako naša kuća nije bila baš u ispravnom stanju čistoće i reda, kršenje ovog
poretka bi se inače smatralo grehom. Mi smo isto tako imali i okvire za transakcije

75
majka-otac i transakcije između siblinga. Bili smo deo jedne proširene patrijarhalne
porodice, pošto su naši baba i deda i porodice tetke i ujaka i jedan rođak svi živeli u
kućama pored naše. U ovom organizmu naša je porodica imala jasno ocrtanu nišu.
Moj otac je bio odgovoran i fer sudija u konfliktima; tetka Ester i moja majka
međusobno su delile zaštitničku, funkciju dobre majke iz bajke prema svim njihovim
nećacima i bratancima.
Pošto je naš deda bio patrijarh jevrejske zajednice koja je obuhvatala oko četvrtinu
ukupne populacije od četiri hiljade ljudi koliko ih je živelo u našem mestu, naša
porodica je imala poziciju u klanu koji je “zahtevao” ispunjenje tog okvira. Znali smo
sve ljude u našem gradiću i imali odnos s njima kao kupci, prodavci, komšije ili
prijatelji, i bili smo članovi učesnici u socijalnom životu našeg mesta. Kombinovanje
u ovoj ekološkoj niši, koje je uključivalo posao mog oca, mog konja, školu, i šefa
policije čiji je sin mehaničar oženio ženu koja je imala histreričnu trudnoću, dalo je
okvir mojim iskustvima a onda i značenje. Svaki deo ovog uokviravanja je imao
drukčiju težinu; kontinuirane transakcije u mojoj nuklearnoj porodici dale su
intenzitet izvesnim definicijama toga “ko-sam-ja-bio-i-ko-smo-mi-bili” koji moj
odnos sa Teneranijem, sinom vlasnika mesnih novina, nije imao. Ali je moja porodica
definitivno bila jedan holon u širem svetu, i naš je život bio u kontekstu.
Bilo je problema u mojoj porodici, uobičajenih rešavača problema i preferiranih
rešenja. Kada je bilo problema koje samo moja porodica nije mogla da razreši, tetke i
ujaci su bili pomagači, kao moja tetka Sofija mojoj majci kada je bila depresivna
posle bakine smrti, ili ujak Elijas mome ocu nakon gubitka posla u Depresiji.
Kada sam imao 11 godina trebalo je da idem u školu daleko od mog doma, pošto je
u mom mestu postojala škola samo do 5. razreda, pa sam godinu dana živeo sa
porodicom tetke Sofije. (Mada je moja tetka bila u braku više od 50 godina sa tečom
Bernardom,sve do njegove smrti, u mojoj nuklearnoj porodici položaj glave kuće
uvek je davan članu porodice mojih roditelja a ne onima koji su u nju putem braka
ulazili). Godina koju sam proveo u njenoj kući bila je najgora u celom mom životu.
Daleko od kuće, prijatelja, i konteksta na koji sam bio naviknut, rastao sam u

2
depresiji, s noćnim morama, osećao se izolovan, bio zlostavljan u školi od strane
gomile “gradskih dečaka”, postizavao loš uspeh u učenju, i iz dva predmeta pao.
Verovatno mi je bila potrebna psihološka pomoć samo niko nije primećivao kako se
osećam. Sledeće godine je bilo nešto bolje. Preselio sam se kod rođaka koji je imao
malu decu, bio u sobi s još jednim rođakom mog uzrasta, i postao prijatelj s još tri
druga adolescenta. Formirali smo klub od četiri musketara koji je trajao tokom cele

76
srednje škole tako da sam do trenutka kada se i moja porodica preselila u grad već bio
razvio jedan sistem podrške.
Suština je u tome da kad sam bio prilično disfunkcionalan na uzrastu od 11 godina,
da je moja porodica donela odluku da mi je potrebna pomoć prošla bi uobičajen put s
zahtevanjem od nekog rođaka da me tutoriše ili priča sa mnom, pošto su rešenja
obično nalažena u okviru porodice. Da je u Argentini u to vreme bilo porodičnih
terapeuta i da smo mi došli kod jednog, siguran sam da bi scenario koji bi
prezentovali bio duž linije “rešenja” koja su bila već uobičajena kod kuće: moj otac bi
insistirao na potrebi za odgovornijim radom, majka bi povećala svoju brigu i negu, a
moja mlađa sestra i moja tetka bi se pridružili mojoj majci u izražavanju brige zbog
mene. Na kraju bi svi oni sledili vođstvo mog oca, pošto je on bio glava porodice; ali,
u međuvremenu, moj odnos s majkom bi postao bliskiji. Ona bi povećala svoju
zaštitu, a ja bi povećao svoju nekompetentnost. Premda smo mi, članovi porodice,
imali i drugih žica u našim strunama, u disfunkcionalnim situacijama moja porodica
bi, poput drugih porodica, kao svoje prve strategije za rešavanje problema koristila
svoja najpoznatija rešenja. A, naravno, ovo više-od-istog bi povećalo homeostatske
tendencije porodice umesto da poveća njenu kompleksnost i njen kapacitet za nova
rešenja.
Druge porodice, iako drukčije u njihovim idiosinkratičnim istorijama, dele s mojom
trenutačnu homeostatičku tvrdoglavost kao reakciju na stres. I premda većina
porodica, kao što je i moja, nalazi put izlaska iz kriza, evolucije u kompleksnije
rešavače problema, neke porodice ne uspevaju i dolaze kod terapeuta. Kad to
urade,one terapeutu prezentuju njihov okvir problema i njihovo uokvireno rešenje, a
terapeutovo uokviravanje će biti drukčije.
Terapeut počinje sa svojim uokviravanjem tako što uzme u obzir ono što članovi
porodice smatraja za relevantno. Ali njegov način prikupljanja podataka u okviru
konteksta porodice već uokvirava ono što oni prezentuju na jedan drukčiji način.
Terapeutov zadatak je onda da uveri članove porodice da stvarnost onako kako su je
oni mapirali može da se proširi ili modifikuje. Tehnike odigravanja, fokusiranja, i
postizanja intenziteta relevantne su po uspešno terapijsko uokviravanje.
U odigravanju, terapeut pomaže članovima porodice da stupaju u interakciju jedni s
drugima u njegovoj prisutnosti, da bi stekao iskustvo o porodičnoj stvarnosti onakvoj
kako je oni definišu. Zatim on reorganizuje podatke, ističući i menjajući značenje,
uvodeći druge elemente, i sugeriše alternative za transakcije koje postaju

77
aktuelizovane u terapijskom sistemu. U fokusiranju, terapeut, budući da već ima
izabrane elemente koji izgledaju relevantni za terapijsku promenu, organizuje podatke
o porodičnim transakcijama oko teme koja im daje novo značenje. U postizanju
intenziteta, terapeut povećava uticaj terapijske poruke. Ističe koliko često se dešava
neka disfunkcionalna transakcija, variranje načina kako se transakcija dešava, i kako
prožima različite porodične holone. Postizanje intenziteta, kao i fokusiranje i

3
odigravanje, posebno se odnosi na podržavanje iskustva o jednoj novoj, terapijskoj
stvarnosti u kojoj se upućuje izazov simptomu i poziciji nosioca simptoma u porodici.