1.

МИНЕРАЛИ И СТЕНЕ

Минерали су тела одређених одређених хемијских и физичких особина. Састоје се од једног или
више хемијских елемената, тако да могу да буду представљени хемијским формулама. На пример,
дијамант и графит су изграђени само од атома угљеника, кварц (најраспрострањенији минерал у
Земљиној кори) од атома силицијума и кисеоника. Минерали у свим својим деловима имају исте
хемијске особине.
Минерали се најчешће налазе у облику кристала. Кристали имају одређен геометријски облик и
правилан унутрашњи распоред атома.
Физичке особине минерала зависи од њихове грађе. Главне физичке особине су: тврдоћа,
цепљивост и специфична тежина. Минерале такође карактеришу и оптичке особине од којих су
најважније боја, сјај и преламање светлости.
Тврдоћа је отпорност минерала на гребање. Талк и гипс се парају ноктом, док дијамант пара сваки
минерал. Аустријски минералог Фридрих Мос је саставио скалу тврдоће која се и данас користи.
Талк има први степен тврдоће, кварц седми, корунд девети, а дијамант десети степен.
Цепљивост је особина минерала да се при јачем удару одвајају по одређеним површинама на
комаде правилног облика.
Специфична тежина је број који показује колико је нека материја тежа или лакша од исте
запремине воде при нормалном притиску и температури од 4°С. При таквим условима 1 cm3 воде
тежи 1 g.
Боја минерала последица је рефлексије или одсјаја Сунчеве светлости са његове површине и
садржаја појединих хемијских елемената.
Наука која се бави проучавањем минерала назива се минералогија. Минерали који учествују у
грађи стена називају се петрогени минерали.

Стене су скупови минерала. Проучава их петрологија.

Према начину постанка, стене се деле на магматске, седиментне и метаморфне.
Магматске или еруптивне стене настају хлађењем и очвршћавањем магме у Земљиној
унутрашњости и лаве на површини. Деле се на: дубинске, површинске и жичне.
• Дубинске (интрузивне или плутонске) магматске стене настају хлађењем магме у дубљим
деловима Земљине коре: гранит, габро, перидотит...
• Површинске (изливне) могу имати облик плоче или вулканске купе: дацит, андезит и базалт...
• Жичне стене настају хлађењем магме у пукотинама.
Седиментне стене настају таложењем и седиментацијом уситњених делова стена и остатака
биљака и животиња на копну и у води. Слојевитост је основна карактеристика седиментних стена.
Важније седиментне стене су: шљунак, песак, лес, глина, пешчар, кречњак, доломит, креда и гипс.
Лес је трошна седиментна стена настала таложењем ситног материјала који преноси ветар. Код нас
га највише има у Војводини, а у свету у долини реке Хоангхо у Кини.
Метаморфне стене настају метаморфозом магматских, седиментних или других метаморфних
стена при огромном притиску или топлоти. Најпознатије стене су гнајс и мермер. Гнајс је настао
метаморфозом гранита, а мермер кречњака.
 2. ВУЛКАНИЗАМ И ЗЕМЉОТРЕСИ
Под вулканизмом се подразумевају сви процеси који се односе на стварање, кретање и избијање чврстог,
течног и гасовитог материјала из астеносфере на Земљину површину. Наука која се бави проучавањем
вулкана назива се вулканологија. Вулкани су места на Земљиној површини где се повремено или
непрекидно избацује вулкански материјал.
Растопљене стене које се пробијају кроз Земљину кору називају се магма, а када избију на површину
називају се лава. Постоје две врсте лаве које се разликују по густини и брзини, што зависи од количине
силицијум-диоксида. Базалтна лава је ређа и брже се креће(20-30 km/h). Такву лаву имају вулкани на
Хавајима. Кисела лава је густа и споро се креће – 7 km/h (Везув и Етна у Италији).
Грађу вулкана чине: вулканска купа (купасто узвишење), кратер (отвор на врху вулканске купе у облику левка
из кога избија лава), вулкански канал (канал кроз који пролази магма) и вулканско огњиште.
Вулкани могу бити различите величине. Највећи вулкан у Европи је Етна на Сицилији (3280 m). Хавајски
вулкани Мауна Кеа и Мауна Лоа имају висину од преко 4000 m, али ако се узме у обзир да се они дижу са
дна океана дубоког преко 5000 m њихове стварне висине прелазе 9000 m.
Вулкани се према активности деле на активне и угашене. Активни су они вулкани који стално или
повремено имају ерупцију. Код угашених вулкана није било ерупције неколико десетина хиљада година.
Према грађи вулкани се деле на штитасте и стратовулканске. Штитасти вулкани избацују течну базалтну
лаву, која се брзо креће и разлива у виду заобљених плоча – штитова, па њихова купа има широку основу и
не тако изражен врх (хавајски вулкани). Стратовулкански тип (лат. stratus - слој) одликује се високим
правилним купама, које су изграђене од слојева очврсле лаве и и растреситог материјала (Везув, Етна,
Килиманџаро).
Према врсти вулканске ерупције вулкани се могу поделити на лавичне, гасне и мешовите. Лавични вулкани
избацују највише лаву и мало гасова (хавајски вулкани). Гасовити избацују искључиво гасове, без изливања
лаве (Мон Пеле на Мартинику). Мешовити вулкани избацују истовремено лаву, гасове и чврсте масе.
Највећи број активних вулкана на земљи припада мешовитим вулканима.
Постоје четири главне вулканске области на Земљи:
- ватрени појас Пацифика, која се налази на ободу Тихог океана (Фуџијама у Јапану, Попокатепетл и
Оризаба у Мексику, Мауна Кеа, Мауна Лоа и Килауеа на Хавајима);
- средоземна вулканска област, која обухвата простор од Средоземног мора до Малајског архипелага
(Везув код Напуља, Етна на Сицилији);
- источноафричка зона, која се поклапа са простирањем Великог афричког рова (Килиманџаро);
- атлантска зона, која се простире од Исланда на северу до Свете Јелене на југу (Хекла на Исланду, Мон
Пеле на Мартинику).

Земљотреси или трусови су краткотрајна и изненадна подрхтавања Земљине коре. Они се, као и вулкани,
најчешће јављају дуж граница литосферних плоча.
Земљотреси спадају у најстрашније природне катастрофе које се дешавају на Земљи. Јављају се врло често,
али највећи број земљотреса ниског је интензитета.
На границама литосферних плоча долази до пуцања стена и ослобађања огромне количине енергије и у виду
сеизмичких таласа. Место ослобађања огромне количине енергије и настанка земљотреса назива се
хипоцентар или жариште и обично се налази неколико десетина километара испод површине Земље.
Епицентар је место изнад хипоцентра на површини Земље у коме се најјаче осећа земљотрес.
Инструмент који мери јачину и трајање земљотреса назива се сеизмограф.
Јачина земљотреса мери се двема скалама. Меркалијева скала мери јачину оштећења и има 12 степени.
Рихтерова скала мери количину ослобођене сеизмичке енергије или магнитуду у хипоцентру. Она нема
горњу границу. Најјачи земљотрес у новијој историји био је у Чилеу 1960. године и имао је јачину или
магнитуду од 9,5°, а затим у Индонезији 2004. године (9,3°). Земљотреси који се дешавају на дну мора могу
да изазову појаву разорних цунами таласа.
Најјачи земљотреси забележени у Србији погодили су Рудник (1927.год.) и Копаоник (1980) и имали су
магнитуду од 5,9°.
 3. РЕЉЕФ ЗЕМЉИНЕ ПОВРШИНЕ
Рељеф чине сва узвишења, удубљења и равнине на површини Земље. Проучава га грана физичке
географије геоморфологија.
Рељеф настаје под утицајем унутрашњих (ендогених) и спољашњих (егзогених) сила.
Унутрашње силе су Земљина тежа (гравитација) и Земљина топлота. Земљина тежа привлачи све
делове Земљине масе ка средишту, а Земљина топлота изазива њихово удаљавање од средишта
Земље. Ове силе, због различитог смера деловања, изазивају тектонске покрете и поремећаје у
литосфери, због којих се мења рељеф. Крупни облици рељефа, као што су планине, настали су
орогеним покретима (орос - планина, генезис - настанак). Орогени покрети се деле на вертикалне
и хоризонталне.
Вертикални орогени покрети доводе до издизања и спуштања слојева Земљине коре дуж пукотина
или раседа. Издизањем слојева Земљине коре између два раседа настају громадне или раседне
планине (хорстови). Спуштањем слојева Земљине коре између два раседа настају ровови. Поједини
ровови се пружају на дужини од више хиљада километара, као што је Велики источноафрички ров.

Познате громадне планине су Скандинавске и Шварцвалд (у Европи), Алтај (у Азији), Апалачи (у

Северној Америци) и друге. Код нас су то планине Српско-македонске масе: Јастребац, Бесна
кобила, Чемерник, Кукавица итд.

Хоризонтални орогени покрети доводе до набирања слојева Земљине коре. Тада настају веначне
или набране планине. Основни облик који настаје назива се бора, која се састоји од узвишења и
удубљења.

Веначне планине се пружају у виду планинских венаца, који су међусобно одвојени дубоким
долинама. Познате веначне планине су: Алпи, Пиринеји, Апенини, Динариди, Карпати, Кавказ,
Хималаји, Кордиљери и Анди.

Основни облици рељефа су планине, котлине и равнице.

Планине су узвишења у рељефу које имају надморску висину преко 500 m. Планине се према
надморској висини деле на ниске (500-1000 m), средње (1000 - 2000 m) и високе (изнад 2000 m).
Највиши врх на свету је Монт Еверест (Чомолунгма) 8.848 m надморске висине.
Котлине су удубљења са пространим уравњеним дном која су окружена планинама. Настају
спуштањем блокова Земљине коре између укрштених раседа.
Равнице су пространи заравњени делови копна. Равнице са надморском висином до 200 m називају
се низије. Уколико се налазе на већим висинама, онда су то висоравни. Најпространије и највише
на свету су: Тибет, Језерска висораван, Мексичка... Код нас је највећа Пештерска висораван.