~1~

Naslov originala:
Mary Balogh
Someone to Hold

Meri Balog

U zagrljaju
Prevod sa engleskog:
Ana Timotić

~2~
 I

Nakon nekoliko meseci skrivanja, patnje, poricanja, ljutnje i sramote, i svih

ostalih negativnih emocija koje postoje, jednog sunčanog, toplog, julskog jutra,
Kamila Vestkot je najzad preuzela svoj život u svoje ruke. Imala je cele dvadeset
i dve godine. Nije morala da ga preuzme u svoje ruke pre velike katastrofe, koja
se desila nekoliko meseci ranije, jer je tada još bila lejdi, lejdi Kamila Vestkot,
preciznije, najstarije dete grofa i grofice od Riverdejla, a dame ne moraju da imaju
kontrolu nad svojim životima. Drugi ljudi su to činili za njih, roditelji, sluge,
dadilje, guvernante, pratnje, supružnici, društvo, naročito društvo sa svojim
pravilima i očekivanjima, od kojih je većina bila nepisana, ali svakako postojeća.
Ali sad je morala da se pribere. Više nije lejdi. Sada je obična gospođica
Vestkot i nije čak ni u to sigurna. Da li kopile ima prava na prezime svog oca?
Život koji ju je čekao bio je zastrašujuć i nepoznat. Nije znala šta da očekuje. Više
nije bilo pravila i očekivanja. Nije bilo društva kome pripada. Ako ona ne uzme
stvar u svoje ruke i nešto ne učini, ko će onda?
Naravno, to je bilo retoričko pitanje. Nije ga izgovorila naglas, ali niko joj ne
bi ni pružio zadovoljavajuć odgovor. Tako da će sama nešto učiniti. Bilo je ili to
ili da se do kraja života krije. Više nije lejdi, ali je osoba. Živa je i diše. Ona je
živo biće.
Kamila i Abigejl, njena mlađa sestra, živele su sa bakom po majci u jednoj od
otmenih kuća u prestižnom delu banje Bat, poznatom kao Kraljevski polumesec.1
Nalazio se na vrhu brda iznad grada, vidljiv kilometrima unaokolo. Izvijao se u
polukrug pozamašnih gregorijanskih kuća spojenih u jedno, sa otvorenim parkom
koji se spuštao ispred njega. Ali pogled je bio prelep na obe strane. Sa bilo kog
prednjeg prozora, stanovnici Polumeseca mogli su da gledaju ka gradu i preko
reke do građevina iza, još dalje do sela i brda u daljini. Bio je to sigurno jedan od
najlepših pogleda u celoj Engleskoj i Kamila je uživala u njemu kao dete, kad god
bi je majka dovela sa bratom i sestrom u dužu posetu njenim roditeljima. Sad kad
je primorana da živi tu, više joj nije bio tako privlačan, jer se osećala kao da je
prognana, osramoćena, mada ni ona, ni Abigejl nisu učinile ništa da bi zaslužile
takvu sudbinu.
1
Royal Crescent (engleski), otmeni deo engleske banje Bat, koji je danas luk-simii hotelski
kompleks - prim. prev.

~3~
 Tog sunčanog jutra sačekala je da baka i sestra odu do izvora lekovite vode
blizu batske opatije da se pridruže šetnji otmenog sveta. Mada taj otmeni svet nije
bio ni blizu otmen kao u najsvetlije doba Bata. Veliki deo stanovništva sada
su činili stariji ljudi koji vole mirniji život u prirodnom okruženju. Čak su i
posetioci često bili stariji ljudi koji dolaze zbog vode i umišljaju da im je zdravlje
bolje jer se izlažu tom neugodnom ukusu. Neki bi se čak potopili u njoj do vrata,
mada se sada to smatra pomalo preteranim i zastarelim.
Abigejl je volela da ide na šetalište kod izvora jer je sa osamnaest godina
čeznula za izlascima i društvom, a ispostavilo se da se njenoj mladalačkoj lepoti
dive, mada nije dobijala mnogo poziva na privatne zabave, pa čak ni na javna
okupljanja. Nije bila previše popularna, uprkos činjenici što joj je baka otmena.
Kamila je uvek odbijala da im se pridruži bilo gde bi mogli da sretnu nekog.
Retko, kad bi izašla, uglavnom sa Abi, to je činila sa oprezom, lica pokrivenog
velom, spuštene glave, jer se najviše od svega plašila da će je neko prepoznati.
Danas, međutim, nije bilo tako. Zaklela se sebi da nikad više i neće biti tako.
Završila je sa starim životom i ako je neko prepozna i odluči da je uvredi, onda će
uzvratiti istom merom. Vreme je za nov život i nove poznanike. A ako usput naiđe
na nekoliko prepreka, moraće da ih savlada.
Nakon što su baka i Abi otišle, obukla je jednu od svojih i najzatvorenijih i
najkonzervativnijih haljina za šetnju. Obula je udobne cipele, pošto više ne može
nikuda kočijom. Uzela je rukavice i tašnicu i izašla na šljunkovitu ulicu, ne
sačekavši da joj sluga otvori vrata ili se postara da joj nađe pratnju. Nekoliko
trenutaka je stajala napolju sputana iznenadim napadom straha pitajući se da li da
se možda ipak vrati i sakrije u tami i bezbednosti svoje kuće. Celog života je retko
kad izlazila napolje bez pratnje porodice ili slugu. Ali ti dani su prošlost, iako
se njena baka ne bi složila. Kamila je ispravila ramena, podigla bradu i pošla
nizbrdo u pravcu batske opatije.
Njen cilj bila je kuća na Trgu Nortamberlend, pored Gvildhola, pijace i mosta
Pulteni, koji se veličanstveno prostirao preko reke Ejvon. Ta zgrada nije se
razlikovala od drugih gregorijanskih kuća, kakvih je bilo u izobilju. Bila je
stabilna, prijatna na oko i tri sprata visoka, ne računajući podrum i tavan. To
su, zapravo, bile tri kuće koje su se spojile u jednu kako bi se u nju smestila jedna
institucija.
Tačnije, sirotište.
Tu je Ana Snou, donedavno lejdi Anastasija Vestkot, sada vojvotkinja od
Neterbija, provela detinjstvo. Tu je i predavala nekoliko godina nakon što je
odrasla. Odatle je dobila poziv u London od advokata. I u Londonu su se njihovi
putevi spojili, Kamilini i Anastasijini, te se jedna podigla društveno toliko da ni u
najluđim snovima nije slutila, dok je druga pala toliko nisko da to ni najgori
košmari nisu predvideli.
Anastasija je takođe bila ćerka grofa od Riverdejla, koju je ostavio u sirotištu
nakon smrti njene majke. Tamo je odrasla finansijski obezbeđena, ali nije znala
~4~
ko je. Nije znala ni svoje pravo ime. Bila je Ana Snou, pošto je Snou bilo
devojačko prezime njene majke, mada ni to nije znala. Kamila se rodila tri godine
posle Anastasije, odrasla je privilegovano i bogato, sa titulama, zajedno sa
Harijem i Abigejl, mlađim bratom i sestrom.
Niko od njih nije znao da Anastasija postoji. Dobro, njihova majka je znala,
ali je uvek pretpostavljala da je dete koje je otac tajno izdržavao bilo dete neke
ljubavnice. Tek nakon njegove smrti, pre nekoliko meseci, isplivala je istina.
I to kakva užasna istina!
Elis Snou, Anastasijina majka, bila je zakonita supruga njihovog oca. Potajno
su se venčali u Batu, mada ga je ostavila godinu dana kasnije, kad ju je zdravlje
izneverilo, i vratila se roditeljima blizu Bristola i povela dete sa sobom. Ubrzo
je preminula, ali četiri meseca nakon što se otac oženio njihovom majkom i stupio
u bigamiju koja nije bila zakonita. I pošto je brak bio nezakonit, sve što ima veze
s njim je nezakonito. Hari je izgubio titulu koju je nedavno nasledio, majka je
izgubila društveni status i vratila devojačko prezime. Sad se zove gospođica
Kingsli i živi sa bratom, sveštenikom, ujakom Majklom, u seoskom vikarijatu u
Dorsetširu. Kamila i Abigejl više nisu bile lejdi Kamila i lejdi Abigejl. Oduzeto
im je sve što je bilo njihovo. Rođak Aleksandar Vestkot nasledio je titulu i imanje
uprkos tome što iskreno ništa od toga nije želeo, a Anastasija je nasledila sve
ostalo. To je podrazumevalo pozamašno bogatstvo koje je otac stekao tokom
braka sa majkom. To je podrazumevalo i vilu Hinsford, seoski dom u Hempširu,
gde su živeli kad ne bi bili u Londonu, kao i kuću Vestkot u Londonu.
Kamila, Hari, Abigejl i njihova majka ostali su bez ičega.
Poslednji udarac bio je kad je Kamila izgubila verenika. Vikont Aksburi ju je
posetio istog dana kada je saznao vesti. Ali umesto da ponudi očekivano
saosećanje i podršku, i umesto da je odvede pred oltar po posebnoj dozvoli,
predložio je da novinama pošalju obaveštenje o okončanju veridbe kako ne bi
morala da trpi još veću sramotu jer je odbačena. Da, krajnji udarac, zaista, mada
Kamila nikad o tome nije govorila. Kad se činilo da je kraj, da bol ne može biti
veći, da nema veće sramote, dokazalo se suprotno.
I tako, ona i Abigejl žive u Batu, od svih mesta na svetu, pod milosrđem svoje
bake, dok im majka vene u Dorsetširu, a Hari je u Portugaliji ili Španiji kao niži
oficir Devedeset petog pešadijskog puka, bori se protiv Napoleona Bonaparte. Ne
bi mogao da priušti čin, naravno, već ga je za njega kupio Ejveri, vojvoda od
Neterbija, njihov rođak i Harijev staratelj. Hari je odbio da dozvoli Ejveriju da ga
smesti u skuplju, otmeniju konjicu i jasno je stavio do znanja da neće dozvoliti
Ejveriju ni da mu plati unapređenje.
Ali kakva je ironija što je ona završila upravo na onom mestu gde je
Anastasija odrasla, pitala se Kamila, ne po prvi put, dok je silazila nizbrdo.
Sirotište joj je bilo poput magneta otkako je stigla i privlačilo je, suprotno njenoj
volji. Prošla je nekoliko puta pored njega sa Abigejl i konačno, uprkos
Abinom protivljenju, ušla unutra da se predstavi načelnici, gospođici Ford, koja
~5~
ju je provela po instituciji, dok je Abi ostala napolju bez pratnje. Osećala je i
neprijatnost i olakšanje nakon što je videla zdanje, nakon što je prošla hodnicima
kojima je Anastasija prošla sigurno hiljadu puta. Nije bilo tako užasno kako je
nekada mislila. Zgrada je bila prostrana i čista. Odrasli koji su je vodili izgledali
su doterano i veselo. Deca su bila pristojno odevena, lepo su se ponašala i činilo
se da ih dobro hrane. Gospođica Ford je objasnila da većinu izdržavaju roditelji ili
članovi porodice, iako najveći broj želi da ostane anoniman. Ostatak dece
izdržavaju lokalni dobročinitelji.
Jedan od tih dobročinitelja, saznala je Kamila, mada ne za neko određeno
dete, bila je njena baka. Iz nekog razloga nedavno je došla u posetu i pristala da
opremi učionicu velikom policom ispunjenom knjigama. Zašto je osećala tu
potrebu, Kamila nije znala ništa bolje nego što je razumela svoju potrebu da uđe
u tu zgradu. Baki sigurno Anastasija nije bila draga. Bila je u najmanju ruku
Kamilina polusestra, mada nije imala nikakve veze sa bakom, osim što je bila živi
dokaz braka koji je njenoj ćerki uskratio identitet koji joj je pripadao duže
od dvadeset godina. Zaboga, majka je bila Viola Vestkot, grofica od Riverdejla,
sve te godine, a jedino na šta je sad polagala pravo jeste to ime - Viola.
Danas se Kamila sama vratila u sirotište. Anu Snou je zamenila druga
učiteljica, ali gospođica Ford je usput spomenula da gospođica Nans možda neće
dugo ostati. Kamila je zbunjeno i uplašeno osetila veliko interesovanje da lično
zauzme tu poziciju, ukoliko učiteljica odustane. Možda je gospođica Ford
zaboravila ili je nije ozbiljno shvatila. Ili je možda smatrala Kamilu
neprimerenom za poziciju. U svakom slučaju, nije obavestila Kamilu kada je
gospođica Nans otišla. Sasvim slučajno je juče baka pročitala oglas u novinama
za novu učiteljicu.
Dok se približavala, Kamila se pitala šta ona dođavola zna o podučavanju?
Šta zna o podučavanju velike grupe dece različitih uzrasta i sposobnosti, i oba
pola? Namrštila se, pa se mladi par koji joj se približavao iz suprotnog smera
sklonio s puta, kao da se plašio da će se obrušiti na njih. Nije ih ni primetila.
Zašto dođavola ide da preklinje da predaje siročićima na istom onom mestu
na kom je Anastasija odrasla i radila? I dalje je mrzela Anu Snou. Nije važno što
zna da je nepravedna, na kraju krajeva, nije Anastasija kriva što se otac tako
neprimereno poneo. Ona je sama trpela posledice dvadeset pet godina, pa je
saznala istinu o sebi. Nije bilo važno ni što je Anastasija pokušala da prigrli svoju
novootkrivenu porodicu i ponudila da podeli nasledstvo sa njima i dozvoli svojim
polusestrama da žive sa svojom majkom u vili Hinsford, koja sada pripada njoj.
Zapravo, njena velikodušnost je samo otežavala situaciju. Kako se usuđivala da
im ponudi deo onoga što je uvek bilo njihovo, kao da im čini neku veliku i
velikodušnu uslugu? Što je, zapravo, i činila.
Ta netrpeljivost bila je prilično nerazumna, naravno, ali sirove emocije nisu
razumne. I Kamiline emocije su još uvek bile sirove kao otvorene rane koje još
nisu počele da zarastaju.

~6~
 Zašto, onda, dolazi ovde? Stajala je na pločniku pred ulaznim vratima i
preispitivala se kao da već to nije učinila juče, i noćas, celu noć. Da li zato što ima
potrebu da učini nešto od svog života? Ali zar ne postoji neki primereniji način?
I ako mora da podučava, zar ne postoje uvaženije pozicije na koje može da se
javi? U Batu postoje škole i za otmene devojke, a uvek se traže i lepo vaspitane
guvernante. Ali njena potreba da danas dođe ovde nema nikakve veze sa željom
da podučava, zar ne? To je zapravo... šta je to?
Potreba da se stavi na mesto Ane Snou, da otkrije kako joj je bilo? Kako
užasna pomisao! Ali ako bude još stajala tu, izgubiće hrabrost i pobeći će
poražena i izgubljena. Uostalom, stajanje ovde je krajnje neugodno. Iako je jul i
sunce je sijalo, još uvek je bilo jutro i bila je u senci zgrade. Ulica je bila okupana
vetrom.
Zakoračila je napred, podigla teški zvekir na vratima, oklevala na trenutak, pa
ga pustila. Možda je neće zaposliti. To bi bilo veliko olakšanje.

Džoel Kaningem je bio presrećan kad je tog jutra ustao iz kreveta. Razmaknuo
je zavese na svim prozorima da propusti julsko sunce u svoje odaje, da ga ispuni
toplinom i svetlošću. Ali nije bio raspoložen samo zbog savršenog letnjeg dana.
Tog jutra je odvojio vrane da bude zahvalan na svom domu. Na svojim odajama
- množina.
Naporno je radio dvanaest godina otkako je u petnaestoj godini napustio
sirotište i počeo da živi u jednoj maloj sobi na poslednjem spratu kuće u Grov
ulici, zapadno od reke Ejvon. Još uvek je išao u umetničku školu, kad je dobio
posao u mesarskoj radnji. Anonimni pokrovitelj koji je platio njegov život u
sirotištu, platio je i školovanje i pokrio troškove osnovne opreme, mada je sve
ostalo platio sam. Istrajavao je i u poslu, i u školovanju, a slikao je kad god bi
ugrabio malo vremena.
Nakon što bi platio kiriju, često je morao da se odluči da li će jesti ili kupiti
još materijala, ali hrana bi ipak prevagnula. Ali ti dani su iza njega. Jednog dana
pre nekoliko godina sedeo je u dvorištu opatije i crtao lutalicu ispruženu na
obližnjoj klupi kako deli koru hleba sa golubovima. Džoel je voleo da crta ljude
koje bi viđao oko sebe, a nastavnici su mu govorili da je posebno darovit.
Nije bio svestan gospodina koji je sedeo blizu njega, sve dok ovaj nije
progovorio. Rezultat razgovora bio je taj što je dobio narudžbu da naslika portret
gospodinove supruge. Džoel se plašio neuspeha, ali je bio zadovoljan kako
je slika ispala. Nije pokušao da načini damu mlađom ili lepšom nego što jeste, ali
su i ona i njen suprug bili oduševljeni onim što su nazvali realističnošću portreta.
Pokazali su je nekim prijateljima i preporučili ga drugima.
Dobijao je još takvih poslova, pa još, sve dok nije došlo do toga da je imao
toliko posla da bi poželeo da ima nekoliko sati dnevno i za sebe. Pre dve godine
je mogao da napusti posao i da podigne cenu usluga. Nedavno ju je ponovo
podigao, ali se niko nije požalio da previše naplaćuje. Došlo je vreme da počne da
~7~
traži studio u kom bi radio. Ali porodica koja je zauzimala ostatak sprata prošlog
meseca je dala otkazni rok, pa je Džoel pitao gazdu da li bi mogao da iznajmi ceo
sprat, koji je bio potpuno namešten. Imaće luksuz pozamašnog studija u kom
će raditi, imaće dnevnu sobu, spavaću i kuhinju koja se spajala sa trpezarijom, kao
i kupatilo. Činilo mu se da ima pravu palatu.
Porodica se iselila prethodnog jutra, i on je sinoć proslavio svoju sreću tako
što je pozvao petoricu prijatelja da podele sa njim pitu od mesa koju je doneo iz
mesare, tortu iz pekare pored i nekoliko flaša vina. Bilo je to veselo useljenje.
„Odreći ćeš se sirotišta, rekao bih”, kazao je Marvin Silver, činovnik u banci
koji je živeo na srednjem spratu, nakon što je nazdravio Džoelovom uspehu.
„Misliš na podučavanje?”, pitao je Džoel.
„Ne plaćaju te, zar ne?”, pitao je Marvin. „I čini mi se da ti treba vremena da
ispratiš posao za koji jesi plaćen, i to lepo, kako sam čuo.”
Džoel je dvaput nedeljno predavao u školi u sirotištu, podučavao je slikanju
one koji su želeli nešto više od onoga što su dobijali na časovima umetnosti.
Zapravo, podučavanje je nekako pogrešna reč za ono što je on činio sa tom
decom. Smatrao je da je njegova uloga da ih inspiriše da otkriju i izraze svoju
umetničku viziju i talenat. Nekada se radovao tim popodnevima. U poslednje
vreme mu nisu toliko prijala, mada to nije imalo veze sa decom i njegovim sve
zauzetijim životom izvan zidova sirotišta.
„Uvek ću naći vreme da odem tamo”, uveravao je Marvina, a jedan od
prijatelja ga je srdačno potapšao po leđima.
„I šta je sa gospođom Tul? Da li razmišljaš da je useliš ovde da ti kuva i čisti,
između ostalog? Ili možda da je učiniš gospođom Kaningem? Sigurno možeš da
priuštiš suprugu.”
Edvina Tul je bila lepa i prijatna udovica, skoro osam godina starija od
Džoela. Činilo se da joj je suprug ostavio mogućnosti da živi udobno, mada, za tri
godine koliko je Džoel poznaje, počeo je da sumnja da ona zabavlja i druge muške
prijatelje i da prihvata poklone, novčane, i od njih, kao i od njega. Činjenica da
joj nije jedini prijatelj nije ga mnogo uznemiravala. Zapravo, radovalo ga je što
među njima nema nikakvih naznaka o nekom trajnom obavezivanju. Bila je
uvažena, privržena i diskretna, a pružala mu je redovno žensko društvo, živahne
razgovore i dobar seks. Time je bio zadovoljan. Njegovo srce je, nažalost, odavno
pripadalo drugoj, i nije ga dobio nazad kad se ona I nedavno udala za nekog
drugog.
„Uživaću sam u proširenom prostoru još neko vreme. Uostalom, verujem da
gospođa Tul voli svoju nezavisnost.” Njegovi prijatelji su pojeli i popili šta je bilo
i ostali do posle ponoći. Prijalo mu je što je mogao da priredi zabavu u svojim
odajama i da ima dovoljno stolica da svi sednu.
Sada se šetao svojim životnim i radnim odajama po jutarnjem suncu i iznova
uživao što je sav taj prostor njegov. Prešao je dalek put za ovih dvanaest godina.

~8~
Stao je pred štafelaj u studiju i gledao portret koji je stajao na njemu. Bio je
praktično završen. Shvatio je da je konačno zadovoljan, jer mu je zadavao
probleme. Gospođa Dans je jedna bledunjava dama koja verovatno nikad nije bila
lepa. Bila je prijatna i blaga i u početku se zapitao kako će da je naslika tako da i
ona i njen suprug budu zadovoljni. Nekoliko nedelja se mučio dok je pravio
nacrte.
Razgovarao je sa njom i otkrio da je njena prijatnost topla i iskrena i da ju je
teško osvojiti. Izgubila je troje od sedmoro dece dok su još bili mali, pa još jedno
pred kraj školovanja. Kad je Džoel zaključio da je blaga, počeo je da je vidi kao
iskreno ljupku osobu i sa velikim zadovoljstvom ju je naslikao. Nadao se da je
dobro oslikao njenu suštinu i da će je i ostali videti.
Ali, iako je imao želju da podigne četkicu i dovrši sliku, morao je da odoli.
Dogovorio se sa gospođicom Ford da danas ranije ode u sirotište, jer je po podne
imao zakazano sa klijentom, što nije mogao da pomeri u drugi termin. Ali raniji
odlazak u školu mu nije pokvario raspoloženje, jer će imati učionicu za sebe
i svoju malu grupu danas i, ako bude imao sreće, do kraja leta.
Dok je gospođica Nans podučavala u školi, Džoel i njegova grupa su morali
da se stisnu u strogo proračunatu trećinu učionice, jer ju je ona precizno izmerila
metrom koji je pozajmila od domara Rodžera i obeležila kredom. Tamo bi
se smestili sa svojim štafelajima i ostalim potrepštinama za čas slikanja, dok je
ona držala čas u druge dve trećine prostorije. Smatrala je da je tako jedino
pravedno jer je on imao jednu, a ona dve trećine đaka. Opremu za slikanje nije
uzela u obzir. Ali prošle nedelje je gospođica Nans dala otkaz, pre nego što su
morali na silu da je oteraju.
Džoel tada nije bio tu, ali nije žalio za njom. Nije se ustručavala da pređe u
njegovu trećinu prostorije, da pažljivo preskoči kredu kako je ne bi razmazala, da
iznese svoje mišljenje o slikama, i to uvek prekorno. Bila je to žena puna stavova,
bez radosti, koja je očigledno mrzela decu, a posebno siročad. Kao da joj je lična
misija bila da ih spremi da budu skromni, uslužni i da znaju svoje mesto, a to je
dno društvene lestvice, ili možda dublje od toga. Ponekad je mislio da prezire čak
i što mora da ih uči da čitaju, pišu i broje. Dala je sve od sebe da im uništi snove,
želje, talenat i maštu, jer je sve to po njenom mišljenju bilo neprimereno za
njihovo stanje bez roditelja.
Otišla je nakon što je Meri Perkins otrčala da potraži gospođicu Ford i kaže
joj da gospođica Nans tuče Džimija Dejla. Kad je gospođica Ford stigla, Džimi je
stajao u uglu okrenut leđima i jecao od bola. Gospođica Nans ga je uhvatila kako
čita jednu od novih knjiga, na njegovu žalost jednu od obimnijih i težih, i kako se
smeje nečemu što tamo piše. Uzela je knjigu od njega, naredila mu da stane i
sagne se preko stola, pa ga deset puta udarila i poslala u ćošak da razmisli o
svom grehu. I dalje joj je knjiga bila u ruci, dok je držala govor o zlu trivijalnog
trošenja vremena i praznoglave lakomislenosti, kad se pojavila gospođica Ford.

~9~
Kad ju je videla, gospođica Nans je svoj pobedonosni pogled usmerila ka
nadzornici.
„A ovo se dešava kada se dozvole knjige u učionici!”
Knjige, zajedno sa velikom policom za knjige, bile su skorašnja donacija
gospođe Kingsli, imućne i ugledne građanke Bata. Gospođica Nans se tada izričito
protivila. Knjige će, upozorila je, samo dati ideje siročićima.
Gospođica Ford je prišla Džimiju, uhvatila ga za ramena, okrenula i pitala
zašto je čitao na času. Objasnio je da je završio vežbu iz aritmetike i da nije želeo
da sedi besposlen. Zaista, svi zadaci su bili popunjeni i tačni. Skinula je šal,
presavila ga nekoliko puta, pa spustila na njegovu stolicu i poslala ga da sedne.
Zamolila je redare da paze na učionicu i pozvala gospođicu Nans da izađe, na
veliko razočaranje dece. Džoel bi takođe bio razočaran da je bio tu. A ipak, do
incidenta ne bi došlo da je on bio tu. Nijedno dete u sirotištu nikada nije dobilo
batine. To je bilo jedno od nespornih pravila gospođice Ford.
Deca i osoblje u drugim delovima zgrade, čuli su povišen ton učiteljice kako
se smenjuje sa tišinom koja je verovatno značila da gospođica Ford govori i
petnaest minuta kasnije, gospođica Nans je izašla iz zgrade, sa Rodžerom za
petama, koji je pošao da zaključa vrata za slučaj da se predomisli.
Džoel se obradovao, ne samo zato što mu je bilo teško da radi sa njom, već i
zato što mu je stalo do te dece. Iskreno mu je laknulo, jer je gospođica Nans
nasledila Anu Snou koja je otišla pre nekoliko meseci i koja je bila sve što ova
nije. Ana je unosila sunce u učionicu.
Anu je voleo - trudio se da koristi prošlo vreme kad god bi razmišljao o svojim
osećanjima prema njoj. Ona je sada udata dama. Ona je vojvotkinja od Neterbija.

~ 10 ~
 II

Ubrzo nakon što, je Džoel stigao u školu, njegova grupa učenika, uzrasta od
osam do trinaest godina, bila je okupirana slikanjem mrtve prirode postavljene na
stolu. Slikali su uljem na platnu, što je bio težak izazov za većinu.
Tiho se kretao prostorijom, posmatrao njihov trud i trudio se da im ne
remeti koncentraciju. Međutim, poremetiti koncentraciju Vinifred Hamlin nije
bilo tako teško. Iznenada je podigla ruku i Džoel je uzdahnuo u sebi.
„Olgin čajnik je manji od jabuke, gospodine Kaningeme”, rekla je ne
sačekavši dozvolu da se obrati. Dakle, čemu podignuta ruka?
Zaista je bilo tako. Olgin čajnik je bio oslikan besprekorno. Njena jabuka, s
druge strane, bila je okrugla, i crvena, i žuta, i zelena, i sjajna, i bogata i...
ogromna. Izgledala je mnogo privlačnije i ukusnije od originala, koji je stajao na
stolu pokrivenom stolnjakom, kraj velikog čajnika, šoljice sa tacnicom i jedne
knjige.
„Tako je”, rekao je i spustio ruku na Vinifredino rame. „Kad svi završe,
pitaćemo je zašto je tako. Pitaćemo i Pola zašto su objekti na njegovoj slici jedan
kraj drugog i ne dodiruju se. A Ričard će nam reći zašto su samo na njegovom
platnu objekti viđeni odozgo, kao da sedi za štafelajem, ali na plafonu. Ako si
završila, Vinifred, možeš da očistiš četkice i paletu i da ih odložiš u sudoperu.”
Nije dodao da bi trebalo uredno da ih poređa. Sve je radila uredno.
Na Vinifredinoj slici je sve bilo savršene proporcije i postavljeno kao i na
stolu. Doduše, stola nije bilo. Objekti su lebdeli u vazduhu. Mogao bi kasnije da
je pita zašto je tako.
Začulo se kucanje na vratima i nekolicina dece okrenula se ka njima kad su
se otvorila. Par njih nije podiglo pogled, jer su bili krajnje usredsređeni na svoj
rad.
Gospođica Ford je ušla u prostoriju sa mladom damom koja je izgledala
ozbiljno i bila odevena moderno, ali neprivlačno od glave do pete, u smeđu boju.
Nova učiteljica? Već? Džoelu je srce potonulo u pete. Izgledala je beživotno kao
gospođica Nans, a nadao se predahu, čak i od dobre učiteljice, jer je leto bilo u
toku i većina škola je zatvorena do septembra. Ova je ostala otvorena jer se nalazi
u okviru doma učenika i imaju šta da rade tokom dugih, često vrelih dana. Barem
je to bila filozofija kojom su se vodili.

~ 11 ~
 „Gospodine Kaningeme”, kazala je gospođica Ford, „mogu li da Vam
predstavim gospođicu Vestkot? Prijavila se za poziciju učiteljice i dogovorile smo
se da krene sa probnim radom od dve nedelje.”
Svi su se okrenuli.
Vestkot? Džoel je pažljivije pogledao novu učiteljicu.
Gospođica Ford je potvrdila njegove sumnje. „Gospođica Vestkot je sestra
vojvotkinje od Neterbija”, objasnila je. „Trenutno živi u Batu sa svojom bakom,
gospođom Kingsli.”
„Polusestra”, ispravila ju je žena, ostavivši utisak da je što se nje tiče, i to polu
i previše blisko srodstvo. „Kako ste, gospodine Kaningeme?”
Dakle, to je neuhvatljiva gospođica Vestkot? Džoel je video drugu, onu lepu.
Ana je bila oduševljena kada je sa dvadeset pet godina shvatila da je najzad otkrila
svoju porodicu, ali njene polusestre su odbile njenu ponudu prijateljstva i
privrženosti. Na Anino veliko razočaranje, prvo su otišle iz Londona, pa onda i iz
seoskog doma i preselile se u Bat. Brinula se zbog njih i pisala je Džoelu pitajući
ga da li bi mogao da sazna gde su i da li je sa njima sve u redu, koliko god je to
moguće kad ti se svet preokrene. Otkrio je ko im je baka i video ju je nekoliko puta
sa drugom sestrom kako odlazi do kupališta.
Upoznao se sa njima na jednoj večernjoj zabavi koju je priredila gospođa
Dans, čiji portret sad stoji na štafelaju u njegovom novom studiju. Pozvala ga je
kao gosta i zamolila da ponese neke svoje manje slike koje bi pokazala gostima
i pomogla mu da nađe još klijenata. Nikad nije video ovu sestru, sve do sada.
Pretpostavio je da je povučena. Sasvim sigurno je jednostavnija od druge sestre,
pa i od Ane. Izgledala je i turobno.
„Kako ste, gospođice Vestkot?”, rekao je.
Bila je visoka, proporcionalne i elegantne građe. Imala je tamnu kosu i nežne
plave oči, definisanu vilicu i prkosnu bradu. Oštre linije umanjivale su njenu
lepotu. Mada nije bila ružna. Lepuškasta bi možda bio dobar pridev da je opiše.
Izgledala je kao žena koja je rođena da naređuje. Izgledala je kao neko ko je
proveo ceo život kao lejdi Kamila Vestkot, starija ćerka jednog grofa.
Nije mu se dopala. „Radujem se saradnji sa Vama.”
„Objasnila sam”, kazala je gospođica Ford, „da uglavnom dolazite dvaput
nedeljno, gospodine Kaningeme.”
Gospođica Vestkot je učinila upravo ono što je gospođica Nans često radila,
mada više nije bilo linije iscrtane kredom. Odvojila se od vrata i prošetala do
štafelaja i pogledala slike preko dečjih ramena.
„Olgin čajnik je manji od jabuke, gospođice”, obavestila ju je Vinifred.
Gospođica Vestkot ju je pogledala podignutih obrva kao da nije mogla da
veruje da čuje da joj se dete obratilo ničim izazvano. Pogledala je sto sa
postavkom mrtve prirode, zatim i Olgino platno, pa ga polako procenila. Džoel je
osećao kako mu raste pritisak. Gospođa Ford je prekrstila ruke ispod grudi.
~ 12 ~
 „Ali jabuka izgleda kao da bih sad mogla da je pojedem”, kazala je gospođica
Vestkot, „ili možda i bolje od toga. Možda je Olga vidi kao najznačajniji predmet
na stolu. Da li ste dobili instrukcije da naslikate onako kako vidite ili kako
osećate?”
Neobjašnjivo, Džoel je bio još uzrujaniji. Da li je moguće da ona razume?
Nekako nije to želeo. Želeo je da ima opravdanje da mu se ne dopadne. Ali da li
je to tako samo zato što nije bila dobra prema Ani? Ili zato što je izgledala ozbiljno
i turobno i nije je želeo blizu ove dece? O čemu li je gospođica Ford mislila?
„Gospodin Kaningem nam uvek ne priča kako da slikamo, gospođice”, rekao
je Ričard Bejnon. „Tera nas da sami to odlučimo. Govori nam da ne može da nas
nauči kako da vidimo stvari onako kako želimo da ih naslikamo.”
„Ah. Hvala ti. I pravilno bi bilo ’nikad ne priča’. Od gramatike nekad može
da zaboli glava.”
Ričardovo lice se ozarilo. „Zaista može, zar ne?”, kazao je uz srdačan osmeh.
Uprkos tom razgovoru, i dalje je izgledala ozbiljno i nesimpatično kad se
vratila do gospođice Ford. Imala je pravilno držanje, kao da su je dok je bila dete
terali da hoda okolo sa knjigama na glavi.
„Oprostite, gospodine Kaningeme, što sam prekinula čas”, rekla je. „Radujem
se i saradnji sa Vama.”
Očekivao je da će mu pružiti ruku. Samo je klimnula glavom - velika dama
koja snishodljivo gleda inferiornog člana društva? - i otišla sa gospođicom Ford
koja mu se nasmešila pre nego što je zatvorila vrata.
Namrštio se, zapitavši se o čemu se tu radi. Zašto je odlučila da se prijavi za
posao ovde, u istoj učinioci u kojoj je Ana radila. U sirotištu u kom je Ana odrasla.
Odbila je Aninu ponuđenu ljubav. A ipak je odabrala da dođe ovde?
„Dopala joj se Olgina slika, Vini”, kazao je Ričard, pa joj se narugao,
isplazivši jezik i ukrstivši oči kad se Džoel okrenuo.
„A tebi je ispravila gramatiku, Ričarde”, odvratila je Vinifred i napravila
grimasu.
„Ako ti oči budu ostale takve, momče, dosadiće ti da do kraja života gledaš
svoj nos. A ako ti nastaviš da slažeš te grimase, Vinifred, bićeš sva izborana do
dvadesete godine. Svi imate još pet minuta da završite slike, a onda ćemo da
porazgovaramo.”
To je uvek bio važan deo njegovog časa, da đaci međusobno posmatraju
radove, ne da bi ih ocenili od najboljeg do najgoreg, već da bi videli kako svako
ima drugačiji pogled na zadatak. Niko nije nužno inferioran ili superioran, već je
samo drugačiji.
Ona je Anina sestra. Ispravka, Anina polusestra. Ali kako je moguće da su te
dve žene tako blisko povezane? Ana je bila otmena, vedra, topla i puna smeha.
Gospođica Kamila Vestkot je... drugačija.

~ 13 ~
 Nije inferiorna? Nije superiorna? Samo drugačija?

Njena baka i Abigejl već su se vratile kad je Kamila stigla kući, sva zadihana
i rumena od sunca i vetra, i od pešačenja uzbrdo. Obe su izašle iz dnevne sobe,
stale na vrh stepeništa i pogledale je s mešavinom zabrinutosti i olakšanja.
„Kamila?”, pitala je njena baka. „Gde si bila? Zašto nisi sačekala kočiju i
jednu od nas da ti pravimo društvo? Nisi povela čak ni sluškinju. To ne liči na
tebe.”
Ne bi ličilo na lejdi Kamilu Vestkot, naravno. Baka nije u potpunosti razumela
kako se sve promenilo.
„Zaposlila sam se”, rekla je i ne pokušavajući da priča tiše kako je sluge ne bi
čule. Svakako bi ubrzo saznale. A ovo imitiranje otmenosti mora da se prekine.
„Molim?” Baka se uhvatila za vrat.
„Oh, Kam”, povikala je Abigejl i požurila raširenih ruku ka njoj, „šta si to
učinila? Kakav si posao našla?”
„Nadam se da nije u školi”, rekla je baka. „Oh, čim sam pročitala juče naglas
onaj oglas, shvatila sam da je trebalo da se ujedem za jezik i bacim novine u vatru.
Nisi valjda zaposlena u školi u sirotištu?”
Nakon što se Kamila vratila iz te prve posete sirotištu, spomenula je kako je
rekla gospođici Ford da bi mogla da bude zainteresovana za poziciju ako se ikada
uprazni. Njena baka je bila zgrožena.
„Bila sam tamo i razgovarala sa gospođicom Ford. Prihvatila me je kao novu
učiteljicu.” Nije dodala da je nadzornica bila sumnjičava zbog njenih
kvalifikacija, nedostatka iskustva, pa najzad pristala da joj pruži dve nedelje
probnog rada, bez garancija da će joj na kraju ponuditi trajno zaposlenje.
Narednih pola sata i baka i Abigejl su se raspravljale i grdile je, čak su i
zaplakale.
„Ne moraš da radiš, Kamila”, rekla joj je baka. „Kad ste došle, ponudila sam
vam obema džeparac i odbila si. Sad moram da insistiram da prihvatiš, da se vratiš
načinu života na kakav si navikla. Vaši životi su se promenili, naravno, ali
nema nikakvog razloga da verujete da su uništeni. Vaša majka je uvek imala visok
položaj kao Kingsli, a ti i Abigejl ste besprekorno vaspitane. Obe ste mlade,
ostvarene i predivne. Moje ste unuke. A ja sam veoma uvažena u batskom društvu
i nije da nemam uticaja, znate. Rođaci vašeg oca vam takođe nisu okrenuli
leđa. Naprotiv, svi su vam pisali, a neki od njih i više nego jednom. Postoji razlog
da verujemo da ćete obe moći pristojno da se udate, pa čak i ako budete morale
da ciljate malo niži rang. Ne samo da ne moraš da radiš, Kamila, mogla bi i da
naštetiš sebi ako se budeš zaposlila. Možda te više neće prihvatati takvu.”
„A kakvu to, bako?”, pitala je Kamila. Iskreno nije mogla da odgovori sama
na to pitanje, mada se već nekoliko meseci pitala. Ni baka nije mogla da odgovori
ili je možda shvatila da nema svrhe da se raspravlja sa unukom koju je uvek
~ 14 ~
smatrala tvrdoglavom. Ustala je i napustila prostoriju, odmahujući glavom vidno
uznemirena.
Naravno, Kamila je osetila grižu savesti. Možda je baka u pravu. Možda
njihov život može ponovo da zaliči na onaj stari, ukoliko bi dozvolili porodici da
im pomogne da nađu nivo u društvu u koji bi se uklopile i supružnike koji bi
prihvatili njihovo vaspitanje i ne bi se obazirali mnogo na njihovo poreklo. Možda
bi Abi bila zadovoljna tim rešenjem. Trebalo bi i Kamila da bude. Na kraju
krajeva, šta joj drugo preostaje?
Ali nije mogla da prihvati da bude bleda senka svog starog života. Zaboga,
bila je lejdi Kamila Vestkot, ćerka jednog grofa. Slobodno se kretala kroz najviše
slojeve društva. Bila je verena sa zgodnim, veoma poželjnim vikontom
Aksburijem. Ne, neće prihvatiti. Radije će predavati u školi sirotišta.
Iznenada je shvatila da je prostorijom zavladala glasna tišina, mada nije bila
sama. Ali tišina ne bi bila glasna da jeste bila sama, zar ne?
„Kam”, rekla je Abigejl držeći mekani jastuk uz grudi, „zašto u sirotištu?
Zašto te toliko privlači? Slažem se da je vreme da popustimo prema Anastasiji.
Mislila sam da smo se obe složile s tim nakon što su nas ona i Ejveri posetili ovde
na putovanju, na medenom mesecu. Mislim da bi trebalo povremeno da
joj pišemo i nekako pružimo ruku pomirenja. Na kraju krajeva, ona je Ejverijeva
supruga i Džesikina snaja, i nije kriva ni za šta od onoga što se dogodilo. Ona je
deo naše porodice, dopadalo nam se to ili ne. Ali zašto si očarana onim užasnim
mestom na kom je odrasla?”
Ejveri, vojvoda od Neterbija, nije baš sasvim bio član njihove porodice,
odnosno očeve porodice. Tetka Luiza, očeva sestra, udala se za Ejverijevog oca,
i oni su dobili Džesiku - a Kamila i Abigejl sestru od tetke. Abigejl i Džesika, koja
je bila godinu dana mlađa, uvek su bile najbliže prijateljice i još uvek su
često pisale jedna drugoj.
Međutim, nije se samo Abigejl dopisivala. Pisma su redovno stizala
adresirana na obe. Nekada, u nekom drugom životu, čitanje i odgovaranje na
pisma bilo je redovan deo Kamilinog dana, kao i svake dame. Sada je čitala pisma,
ali nije odgovorila ni na jedno.
Majka je pisala kako je zauzeta u vikarijatu, u crkvi i selu.
Pisma su bila puna veselih vesti o ispunjenom, srećnom životu. Kamila nije
mogla da odgovori sličnim tonom. Na kraju ju je samo pozdravljala preko Abi.
Retka pisma od brata bila su razočaravajuće kratka, ali to se od mladog
muškarca i očekuje, zar ne? Sadržala su vesele vesti o maršu sa novim pukom
kroz celu Portugaliju, čak i Španiju, dok traže skrivene Francuze, a skriveni
Francuzi traže njih. Bila je to zaista divna igra i velika lakrdija. Bio je okružen
odanim, zanimljivim prijateljima i kolegama i divno se provodio. Već je bio
sledeći u redu za promovisanje u poručnika i nije sumnjao da će se to dogoditi pre
jeseni, mada mora da sačeka da se oslobodi pozicija.

~ 15 ~
 Kamila je znala da oficiri mnogo brže dođu do položaja ako mogu da ih
priušte novčano. Hari nije mogao. Znala je i kako se pozicije oslobađaju, pa joj se
stomak prevrnuo. Neko će morati da umre da bi Hari postao poručnik. Nekoliko
njih, zapravo, pošto će prvi popuniti oslobođene pozicije oni koji mogu da ih
kupe. Ako je Hari dovoljno blizu napredovanja, to znači da ljudi umiru u velikom
broju. A to je značilo da pukove Francuzi vrlo često sustignu ili presretnu, kao i
da dolazi do veoma krvavih sukoba. Ipak, sve je to lakrdija, poput izleta. Kamila
nije mogla da odgovori istim, vedrim tonom. Tako da je samo pozdravljala preko
Abi.
A tu su bila i sva ona pisma na koja ju je baka upravo podsetila, od ljudi koji
su joj nekad bih porodica, a i još uvek su. To je porodica njenog oca, uključujući
i udovicu groficu od Riverdejla, očevu majku, i tetku Matildu, njegovu
neudatu sestru. Udovica joj se uvek činila prilično zdravom, mada je tetka Matilda
odlučila da misli drugačije i ponekad se činila odlučnom da umire od brige za
njom. Tu je bila i tetka Luiza, udovica vojvotkinja od Neterbija, koja je volela da
se postavlja kao vođa porodice, mada je od tri sestre bila srednja.
I rođaka Džesika, njena ćerka, Abina bliska prijateljica, Ejverijeva polusestra.
A dobijali su pisma i od tetke Mildred, najmlađe očeve sestre, i teče Tomasa, lejdi
Molenor i lorda Molenora. Jedini rođaci koji nisu pisali, zapravo, bila su njihova
tri sina. Bili su školi i nisu pisali nikome osim ocu kada im treba još novca. Svi
Ostali su pisali s veselim vestima o srećnim životima.
Čak je i rođak Aleksandar, novi grof od Riverdejla, napisao jedno kratko i
pristojno pismo sa uljudnim pitanjima o njihovom zdravlju i blagostanju. Potpisao
se kao rođak Aleksandar, ne spominjući titulu koju je Hari nedavno izgubio od
njega. Njegova majka, rođaka Altea Vestkot i njegova sestra, rođaka Elizabet,
udovica lejdi Overfild, takođe je pisala veselo i brižljivo ni o čemu posebno.
Svi su pisali veselo. Niko nije pisao istinu. Kao da će poricanje da obriše
stvarnost. Kao da obigravanje oko katastrofe može zauvek da je baci u zaborav.
Kamila je osećala veliku sramotu u porodici. Ne neprijateljstvo ili odbijanje, već
samo... neprijatnost. Nije odgovorila ni na jedno pismo. Pozdravljala ih je preko
Abi.
Nije bilo pisama ni od koga izvan porodice. Ni od jedne od desetine dama
koje su joj nekada bile prijateljice.
I nijedno od vikonta Aksburija. E, to je bilo iznenađenje.
Abigejl je stala kraj prozora i pogledala napolje. Tišina je dugo trajala,
shvatila je Kamila. Sestra ju je pitala zašto je toliko očarana mestom na kom je
Anastasija odrasla.
„Ne znam, Abi”, rekla je uz uzdah. „Izgleda da postoje različiti načini da se
izađe na kraj sa promenom kakvu smo doživele. Neko je prihvati i nastavi dalje,
trudeći se da novi život održi što sličniji starom. Neko poriče stvarnost i nastavi
tako. Neko se skriva i zažmuri na ono što se dogodilo, a to sam ja činila sve do
danas. Ili se izađe napolje, istraži nova stvarnost, pokuša da se razume, pokuša da
~ 16 ~
se započne život iznova kao da se ponovo rodilo, pokuša da... Ah, ne znam kako
drugačije da objasnim. Samo znam da moram da učinim nešto da ne bih poludela.
I nekako to podrazumeva odlazak na sam početak ili još dalje od toga, do onoga
što se dogodilo pre nego što sam se rodila. Zašto je to učinio, Abi? Zašto se oženio
mamom ako je već bio u braku s nekim drugim?”
Abigejl se okrenula od prozora i tužno pogledala sestru. Nije ponudila
odgovor.
„Naravno, očigledno je”, kazala je Kamila. „Tada je bio ekstravagantan i
neozbiljan i deda je još bio živ i morao je da prestane da mu daje novac, ali mu je
obećao još ako se oženi višom klasom. A deka Kingsli je jedva čekao da uda
našu majku za budućeg grofa i ponudio neodoljiv miraz. Tata je tada sigurno bio
u problemu kad mu je prva supruga, prava supruga, preminula i ostavila mu
Anastasiju. Ono što je učinio bilo je prilično zlobno prema svima, čak i nama,
tada još nerođenim. Da je tada priznao istinu, možda bi mogao ponovo da se
oženi mamom i mogli su da ga je tu ćerku kao svoju, a mi bismo se rodili u braku.
Koliko bi nam životi bili drugačiji da je učinio tako. Ali zašto nije?”
„Možda bi bilo zakonskih poteškoća da je priznao bigamiju”, kazala je
Abigejl. „Zar ne bi bilo? Da li je bigamija prekršaj? Oh, ništa ne znam o takvim
stvarima. Možda je bio samo previše posramljen da bi priznao. Ali to je sve
prošlost. Ne možemo da je promenimo tako što ćemo zamišljati koliko je sve
moglo da bude drugačije. Zašto moraš da ideš u to sirotište, Kam? Da li pokušavaš
da... kazniš sebe nekako jer je ona odrasla tamo kada je, grubo govoreći, trebalo
nas dve da odrastamo tako?
Kamila je slegnula ramenima. „Ne mogu ni sebi da objasnim jasnije nego što
već jesam. Znam samo da moram da probam i osećam se bolje otkako sam tamo
otišla, iako znam da sam uznemirila tebe i baku. Osećam se... okrepljeno.”
„Ali kako ćeš podučavati? Odakle ćeš početi? Mi smo imale guvernantu,
Kam. Nikad nismo išle u školu.”
„Gospođica Ford mi je dala smernice koje treba da pratim i pričale smo o
tome i o učenicima. Ima ih više od dvadeset i uzrasta su od pet do trinaest godina.
Mogu ja to.” Zapravo, sve ju je to plašilo, ali i ojačavalo. Nije slagala. „A obaveze
će biti manje narednih mesec dana. Leto je i očekuje se da izvodim decu napolje
što je češće moguće.”
„Oh, Kam...”
„Ne izgleda kao represivno mesto. Imaju nastavnika umetnosti koji dolazi
dvaput nedeljno da podučava, gospodina Kaningema. Bio je tu jutros, mada je to
izgleda bilo neobično. Pogledala sam slike neke dece i videla sam da im
dozvoljava da upotrebljavaju maštu kada interpretiraju temu.”
„Oh, upoznala sam gospodina Kaningema. Bio je kod gospođe Dans one
večeri kad sam otišla tamo sa bakom. Sećaš li se? Mislim da je tada slikao portret

~ 17 ~
gospođe Dans. Možda ga još uvek slika. Doneo je nekoliko gotovih portreta da
pokaže gostima i bili su izuzetni. Zaista je talentovan. I prilično lep.”
Kamila nije bila sigurna da bi to rekla o njemu. Bio je visok, barem viši od
nje, solidne građe, mada je imao prisutnu, muževnu figuru. Lice mu je bilo više
prijatno, nego raskošno lepo. Tamna kosa bila je ošišana, ali ne u modernom
maniru. Tamne i promućurne oči, čvrsta usta i brada nagoveštavali su određenu
snagu karaktera i volje. Primetila je da mu kaput nije bio modernog kroja i da je
izgledao blago dotrajalo, mada mu nije loše stajao. Čizme mu se nisu sijale, ne
zbog nedostatka sjaja, već od starosti. Činilo se da ne mari za svoj izgled,
za razliku od gospode sa kojom se družila do pre nekoliko meseci. Ne bi ga dvaput
pogledala da je prošla pored njega na ulici. Ali tokom nekoliko minuta, koliko je
bila primorana na njegovo društvo, bila je svesna neke snažne energije i sirove
muževnosti, i bila je malo iznenađena što je uopšte to i primetila. To nimalo ne
liči na nju.
„Pretpostavljam”, rekla je zastavši iznenađeno, „da poznaje Anastasiju, ako
već neko vreme radi tamo.”
Da li je zato osetila blago neprijateljstvo u njegovom prisustvu? Da li je imao
nešto protiv toga što će zauzeti Anastasijino mesto u učionici? Naravno da je
poznavao Anastasiju, gospođica Ford mu je predstavila Kamilu kao njenu sestru,
zar ne? A ona je ispravila gospođicu Ford i rekla da je Anastasijina polusestra.
„Mogu li nekako da te nagovorim da se ne vraćaš tamo, Kam? Baka će me
sutra uveče odvesti na koncert. Sigurno će biti ljudi koji ne idu na izvor rano
ujutru. Pođi sa nama. Većina je veoma pristojna prema meni. Niko se ne prenerazi
kada sazna ko sam. Niko se ne ponaša kao da sam gubava. A i nisu svi u Batu
stariji ljudi. Sigurno ćemo sklopiti neka prijateljstva bliska po godinama, ako
pružimo malo vremena i truda. Možda čak... Dobro...”, nasmešila se i skrenula
pogled.
Ali je od svih bakinih prijateljica samo gospođica Đans pozvala Abi u svoj
dom. Još uvek nije bilo naznaka da će joj neka od mlađih dama ponuditi
prijateljstvo. I ni traga od nekog perspektivnog udvarača. Oh, nesrećna Abi!
„Ne možeš da me nagovoriš, Abi. Želim da idem, zaista želim.”
Abigejline oči bile su pune suza. „Kam”, šapnula je, „da li ponekad maštaš da
ćeš se jednog dana probuditi i shvatiti da je sve ovo bio užasan san? Ili se barem
nadaš da ćeš se probuditi?”
„Više ne.” Kamila je ustala i sela kraj sestre, pa je zagrlila. „Život nas je
udario, Abi, i ja nameravam da mu uzvratim. Snažno. Predavaču u školi jednog
sirotišta. To će im svima pokazati.”
Abigejl se zamalo zagrcnula od jecaja koji se pretvorio u smeh. Kamila se
zasmejala sa njom i osećala se radosno po prvi put posle... koliko? Činilo se kao
čitava večnost.

~ 18 ~
 III

U sredu naredne nedelje, Džoel je prilazio školi vukući korake, poput

namrgođenog školarca. Pomislio je, zgrožen, kako će nova učiteljica biti tamo,
Anina usiljena, nadmena polusestra. Zaista se nije radovao deljenju učionice sa
njom. Svaka nada da su se ona ili gospođica Ford predomislile nestala je kada je
otvorio vrata učionice i shvatio da su ona i deca već tu, mada još uvek nije bio
kraj pauze za ručak. Naglo je zastao na pragu i dalje držeći kvaku. Šta kog đavola?
Štafelaji za njegov čas već su bili uredno postavljeni, sa stolicama ispred.
Pribor za rad bio je poređan po stolu. Štafelaji su zauzimali dobre dve trećine
prostorije. U trećoj trećini bili su poređani stolovi u dva reda, spojeni, tako da
gledaju jedni u druge, praveći tako jedan veliki sto koji je bio pretrpan
velikom gomilom... svačega. Deca su bila okupljena oko stolova, izgledala su
rumeno, raspoloženo i pomalo neuredno. Gospođica Vestkot nalazila se između
njih i izdavala naređenja poput vojnog narednika i pokazivala određene predmete
drvenim lenjirom. Svi đaci su skakali na naređenja poput radosnih vojnika, čak
i oni stariji, koja su verovali da je život previše dosadan. Dvoje petogodišnjaka je
neumorno poskakivalo.
Nosila je zatvorenu smeđu haljinu dugih rukava, koje je zavrnula do laktova.
Kosa joj je bila doterana podjednako ozbiljno, ali se razbarušila tokom dana i
jedan uvojak joj je padao niz vrat. Obrazi i nos bili su joj ružičasti i sjajni. Kad
ne bi izdavala naređenja, oči bi joj bile namrštene, a usne stisnute u tanku liniju.
Podigla je pogled i spazila ga.
„Dobar dan, gospodine Kaningeme”, rekla je kao da mu upućuje izazov.
„Nadam se da je sve postavljeno kako Vam se dopada. Deco, umetnici među vama
mogu da idu na svoj čas.”
I njegova grupa - za nekolicinu članova je znao da su se opredelili za slikanje
samo da bi izbegli akademsku alternativu na drugoj strani prostorije - došla je
dovoljno rado, ali bez uobičajenog entuzijazma.
„Jutros smo išli na pijacu, gospodine Kaningeme”, kazala je Vinifred Hamlin,
„i gledali smo sve stvari na tezgama i zapisivali cene.”
„Ali nije lako kao što zvuči”, rekla je Meri Perkins, „jer su neke stvari cenjene
po komadu, neke po kilogramu ili pola kilograma, a neke i na tuce. Morali smo
pažljivo da gledamo šta te cene znače.”

~ 19 ~
 „Gospođa koja prodaje slatkiše svima nam je dala po karamelu”, dodao je
Džimi Dejl, glasom koji je odavao uzbuđenje.
Tomi Jerov se uključio: „I nije dozvolila gospođici Vestkot da ih plati.”
Meri se zakikotala. „Gospođica Vestkot je rekla da je bolje da obećamo da
ćemo ručati kad se vratimo, inače će imati problema sa kuvaricom.”
„Jedna dama nam je dadnula neku pohabanu traku za mašnu”, rekao je Ričard,
„a jedan gospodin neke perlice koje su napukle. Druga dama htela je da nam
dadne truli kupus, ali gospođica Vestkot je uljudno odbila, jer moramo uvek
da budemo pristojni, bez obzira na sve. Obućar nam je dadnuo malo kože za
cipele koju nije mogao da upotrebi. Gospođica Vestkot je donela nešto iz svoje
kuće, negovateljica nam je poklonila neke svoje stare stvari, a kuvarica neke
iskrivljene kašike i viljuške koje čuva za ne daj bože.”
„Ali želi ih nazad, Ričarde”, podsetila ga je Vinifred. „Glagol dati postaje
dala u prošlom vremenu, Ričarde”, kazala je gospođica Vestkot s druge strane
prostorije, „a u sadašnjem dâ, a ne dadnula i dadne?
„Sutra ćemo da se pravimo da prodajemo stvari”, vrisnula je Olga iznad
sveopšteg žamora.
Džoel je podigao obe ruke i ispružio dlanove, ali bezuspešno. „Smenjivaćemo
se ko će biti prodavač”, rekla je Vinifred, „dvoje po dvoje. Svi ostali će biti kupci
sa spiskom. A prodavci će izneti sve sa liste i sabrati ukupan trošak. Prodavač će
morati, takođe, da izračuna da bi video da li se dva iznosa slažu. I...”
„I mali koji ne znaju još uvek da sabiraju biće u paru sa starijima koji znaju”,
dodala je Meri.
„U redu”, rekao je čvrsto Džoel. „Čini mi se da će prodavcima sa pijace trebati
mirno popodne da se oporave od vaše posete. A vama će trebati mirno popodne
ako ne želite da uništite moj ili sluh vaše učiteljice i ako nameravate da učinite
išta što bi zasenilo svet umetnosti vašom briljantnošću. Sedite da se dogovorimo
šta ćemo danas da slikamo.”
Pogled mu se sreo sa pogledom gospođice Vestkot, kada su se deca primirila.
Izgledala je ratoborno, kao da ga izaziva da se požali na trivijalnost jutarnjeg
izlaska i organizovanog haosa u učionici. Ali stvar je u tome što jeste bio
organizovan. Nije bilo upitno da drži decu pod kontrolom, ma koliko bili
uzbuđeni. I shvatio je, mada je to nevoljno priznao, da je našla izuzetan način da
istovremeno drži čas matematike i životnu lekciju. A deca su sve to doživljavala
kao igru.
Toliko se nadao njenom neuspehu. I iznenada je shvatio na šta ga podseća
njeno izdanje od prošle nedelje. Na Amazonku, ženu ratnicu uskraćenu za bilo
kakvu ženstvenost. I pošto se setio tog nelaskajućeg poređenja, osetio se bolje i
usredsredio na svoj čas. Prošla su dva sata tokom koji je bio okupiran umetničkim
trudom svojih đaka kada su počeli da maštaju, da slikaju predeo ili dom iz
njihovih snova, nakon što su prvo porazgovarali o nekim mogućnostima.

~ 20 ~
Stvarnost ne mora da preovladava, uveravao ih je. Ako je trava u njihovim
snovima ružičasta, onda neka bude takva. Pomogao je nekolicini da izbistri slike u
glavi, a drugima da pomešaju boje i dobiju nijanse koje su želeli, ali nisu mogli
sami da naprave. Neizbežno, trava ispred Vinifredine četvrtaste sive kuće bila je
ružičasta. Naučio je Pola kako da pokretima četkice napravi hladnu, grubu
vodu, umesto tradicionalnog glatkog, plavog jezera pred njegovom vilom u
obliku crnog luka.
I primetio je da je na stolovima na drugoj strani učionice pripremljeno sve za
sutrašnju „prodaju”, zajedno sa cenama i količinama. Napravljena je i „kasa” puna
četvrtastih kartonskih „novčića” na kojima su iznosi bili ispisani krupnim i
urednim rukopisom. Sutra, objasnila je gospođica Vestkot, kao da se obraćala
čitavom puku, svi kupci će dobiti određenu količinu novca da potroše, a ostatak
će ostati u kasi kako bi prodavci mogli da vrate kusur. Niko nije smeo da potroši
više novca nego što ima. Ako kupe previše, moraće da odluče čega da se odreknu.
Džoel se zapitao da li bi članovi njegove grupe radije pravili četvrtaste
novčiće nego slikali svoje snove, mada se niko od njih nije požalio i nije delovao
dekoncentrisano. Sveukupno, njihov trud pokazao je veću umešnost nego inače.
Na kraju slikanja, kao i obično, popričali su o svačijem radu, a potom je
nadgledao kako sve pospremaju. Nerviralo ga je što je gledao pažljivije nego
inače da se uveri da sve vrate samo na donje dve police i poređaju kako treba, Ana
ga je uvek prekorevala što podstiče aljkavost kod svojih đaka i što joj zatrpava
police i uvek se branio iz zadovoljstva, što je još više nerviralo, tako što bi govorio
o umetničkoj slobodi.
Čim je raspustio grupu, odlutali su do treće trećine prostorije, umesto da istrče
na slobodu, kako bi inače učinili. Do tada je gospođica Vestkot već poređala
ostalu decu ukrug, na podu oko svoje stolice. Sva deca sedela su prekrštenih
nogu, osim Monike, koja nije mogla da prekrsti noge i spusti ih mirno kao svi
ostali, već bi joj kolena ostala malo podignuta, dok se borila da ne izgubi
ravnotežu i ne padne na leđa. Sada je sedela na petama kako joj je predložila
gospođica Vestkot. Gospođa Nans je insistirala, bezuspešno, da Monika održava
sedenje prekrštenih nogu sve dok ne prestane da bude tvrdoglava i učini to kako
treba. Gospođica Vestkot je uzela knjigu sa nove police i čitala je piskavim
glasom, koji je ipak okupirao pažnju publike.
Džoel se neprimetno iskrao. Morao je nešto da uradi.

Nakon tri dana provedena u učionici, Kamila je zaključila da je najgora

učiteljica na svetu. Namršteno se osvrnula po sada praznoj prostoriji i ignorisala
ukorenjen unutrašnji glas vaspitanja koji ju je upozoravao da će joj se na licu
pojaviti bore kao užasan i neizbežni rezultat mrštenja, grimasa i ozarenog osmeha.
Taj unutrašnji glas, koji je tako dugo bio njen svakodnevni vodič za otmeno
ponašanje, sad ju je prilično nervirao. Mrštiće se ako želi.

~ 21 ~
 Kad je stigla u ponedeljak ujutru, učionica je bila uredna i čista, sa pravim
redovima stolova, praznom katedrom, uredno poređanim knjigama na polici koju
je njena baka poklonila, dok su štafelaji bili uredno složeni na suprotnom kraju
prostorije pored prozora, zajedno sa priborom koji je skoro s vojnom preciznošću
bio poređan u pet dubokih, širokih fioka. Ipak, sada...
A nije bilo slugu koje će trčati za njom, podizati šta je ispustila, ispraviti što
ne bi sredila sama. To je to. Zapravo, u tom trenutku, ona i onaj čovek su to
napravili, ali on je samo veselo otišao čim je raspustio čas, pa ostavio štafelaje
tamo gde ih je ranije ona postavila, isključivo iz lepe namere. Nije je čak ni
pozdravio. Skoro da je poželela da nije počistio ništa osim slika i štafelaja. Onda
bi imala još više razloga da se žali i možda bi mislila najgore o njemu, kao što on
nesumnjivo misli o njoj.
Mrzela je što je tu, što sluša sve što govori, što svedoči haotičnom popodnevu,
neredu, nedisciplini, njenom izgledu...
Njen izgled.
Spustila je pogled ka garderobi i ponovo bi se namrštila da se već nije mrštila.
Nosila je najkonzervativniju haljinu koju ima, kao i juče, i u ponedeljak, ali...
Rukavi su joj još bili nedamski zavrnuti. Odvrnula ih je do zglobova nakon
nekoliko sati. Nabori od laktova do zglobova se nikad neće ispeglati. I na šta li joj
kosa liči? Punđa koju je jutros tako uredno sredila bila je u raspadu, pa je
nestrpljivo gurala pobegle uvojke nazad u nju. Sada ju je opipala obema rukama
i shvatila da sigurno liči na gomilu sena koju je uragan rasterao po polju. I
koliko dugo joj taj uvojak visi niz vrat?
I zašto je to zanima? On je, ipak, samo muškarac, a nedavno iskustvo ju je
naučilo da su muškarci bedna stvorenja vredna prezira. Bio je i pomalo ofucan
muškarac. Onaj kaput i čizme!
Nije marila šta on misli o njoj. Ili bilo koji drugi muškarac. Bila je, ipak,
srdita, što je ostala sama da skloni slike i odloži štafelaje, mada nered koji je
ostavio iza sebe nije bio ništa u poređenju s onim što je ona napravila u svojoj
trećini prostorije. Stolovi su bili pokriveni... stvarima spremnim za sutrašnju
kupovinu. Ta ideja se izrodila iz nade da će deca naučiti nešto praktično što će
moći da primene u životu nakon što završe školu i kad budu morala sama da
obezbeđuju svoje potrebe, verovatno veoma niskim prihodima, osim ako nekim
čudom ne saznaju da su naslednici velikog bogatstva, kao što se dogodilo njihovoj
bivšoj učiteljici. Pošto je to bilo verovatno koliko i da ih pogodi zvezda padalica,
morali su da nauče nešto o cenama, količinama, izborima i uštedi novca. Moraju
da nauče razliku i između neophodnog i luksuza. Moraju da...
Oh, zaboga, i ona mora sve to da nauči. Bila je preneražena i preplašena na
pijaci tog jutra. Učila je usput, samo jedan korak ispred dece, na više načina.
Sutra... Oh, užasavala se da pomisli na sutra pored ovakvog nereda. Možda se
neće ni vratiti sutra. Možda ostane kod bake do kraja života, skrivena ispod
pokrivača u krevetu.
~ 22 ~
 Ali ta pomisao nije vredna nove Kamile. Ispravila je ramena i prišla
umetničkoj strani prostorije i pogledala jednu od slika. Tu je sedeo Pol Habard.
Njegova kuća iz snova bila je ljubičasti luk s pogledom na uzburkano jezero, od
kog je Kamila zadrhtala. Predeo oko kuće bio je siv i tmuran, mada su prozori na
luku bili ozareni bojom, svetlošću i, verovatno, toplinom. Kako se stvorio taj
utisak? Neobično sunce, ili mesec, nalazilo se na crnom nebu. Da li je to sunce ili
mesec? Bio je to obojeni krug koji se zapanjujuće razlikovao od predela ispod
sebe, kao što su se razlikovali i prozori, a verovatno i unutrašnjost kuće od
luka. Bilo je to... Da li je to slučajno bila Zemlja? Gde li su onda luk i uzburkano
jezero? Namrštila se nad prilično nadrealnom slikom i njenim značenjem, kada su
se vrata iza nje naglo otvorila.
Gospodin Kaningem se vratio, držeći veliku papirnu kesu u ruci. Kamila je
zažalila što nije uradila nešto sa svojom kosom i prekorila sebe što je razmišljala
o svom izgledu ispred svega drugog. Izgledao je razbarušeno, zadihano i...
muževno sposobno. Kako užasan izraz! Odakle joj te misli?
Podigao je kesu. „Za vašu radnju”, rekao je. „Predložio bih pola penija po
komadu, ali tri za peni, ili petnaest komada za šest penija. Ograničio bih svakog
kupca na jedan predmet. Održite im kratku lekciju o nestašici, i zalihama, i
potražnji, i svemu što se čini primerenim. Možda ishrana. Ako jedan kupac kupi
mnogo, verovatno će ostatak popodneva provesti kod negovateljice s velikim
stomačnim bolovima.”
Kamila je sumnjičavo odmerila torbu, prišla mu i uzela je. Bila je puna jarko
obojenih slatkiša, po jedan za svako dete, pretpostavila je.
„Ko je ovo platio?”, pitala je. Nije mogla da zvuči manje otmeno, ni da se
potrudila.
Nasmešio joj se i naravno da je imao savršene, bele zube. Oh, zaboga,
zgroženo je pomislila, moraće da porazmisli o svom mišljenju o njemu i da prizna
da je Abi bila u pravu kad je rekla da je lep.
„Kunem se da nisu ukradene”, kazao je i podigao desnu ruku kao da se
zaklinje pred sudom. „Policajac neće uleteti ovde i odvesti me u zatvor, niti
ispitivati Vas što držite ukradenu robu.”
„Svako dete će naravno upotrebiti pola penija da sutra kupi jedan slatkiš”,
rekla je i dalje srdito. „Kako da ih naučim da malo novca koji imaju treba da
potroše na neophodno?”
„Perle, trake i kožu?”, podigao je upitno obrve.
„Pasulj, šargarepu i meso. Niste jedini koji ih uči da koriste maštu, gospodine
Kaningeme.”
„Ali koliko bi život bi dosadan kad ne bi bilo povremenog luksuza, poslastice
ili ekstravagancije?”
„Lako je Vama da kažete. Vi ste moderni slikar portreta, kako sam čula.
Verovatno imate zalihe novca i dolazite iz imućne porodice.” Uprkos ofucanom

~ 23 ~
izgledu. Čula je svašta o ekscentričnim umetnicima. „Kao i ja. Ali moram
barem da pokušam da se ponašam odgovorno prema ovoj deci koja nemaju ništa
- u mnogim slučajevima, čak ni svoj identitet.”
Okrenula se prilično naglo da napravi mesta za slatkiše na stolu, pa našla
parče papira na kom je ispisala cenu, kao i informaciju da su kupci ograničeni na
jedan komad. Mislila je da je otišao, ali je onda progovorio i shvatila je da se
navalio na katedru, jedne noge oslonjene na pod, dok je drugom odsutno mahao.
Ruke su mu bile prekrštene na grudima.
„Ovo je bio moj dom”, rekao je tiho, „i ovi ljudi su moja porodica. Odrastao
sam ovde, gospođice Vestkot, nakon što su me kao bebu, poput neželjenog
đubreta, odbacili ovde. Imam ime, koje možda pripada, možda i ne, mojim
roditeljima. Ovde sam imao pristojno vaspitanje i nikad mi ništa u životu
nije nedostajalo, bilo to materijalno ili ne. Do petnaeste godine me je izdržavao
anonimni dobročinitelj, kao i većinu dece ovde. Nakon što sam pronašao posao i
smeštaj, otišao sam odavde. Išao sam i u umetničku školu, jer je moj
dobročinitelj bio dovoljno velikodušan da mi plati školarinu. Vrata ovde nisu bila
zaključana za mene, naprotiv. Ali sam na kraju bio sam i mogao sam sâm da
gradim svoj život, potpuno svestan da, iako ću ovo mesto uvek nazivati svojim
domom i ovdašnje ljude svojom porodicom, ja zapravo nemam ni dom, ni
porodicu. Mi siročići, gospođice Vestkot, znamo sve o neophodnom i tankoj liniji
između preživljavanja i gladi. Nećemo potrošiti novac koji zaradimo samo na
slatkiše, mašne i perlice. Ali znamo i vrednost i neophodnost povremene
poslastice. Znamo da život nije uvek siv, da u njemu ima i boja. I znamo da
imamo prava na te boje, koliko i najbogatiji među najprivilegovanijim članovima
društva. Mi smo ljudi. Živa bića.”
Kamila je spustila karticu pored kese sa slatkišima. „Ljuti ste”, rekla je
bespotrebno i osetila se glupavo. Ali nije mogla da zna, zar ne? Osetila se
optuženom, prezrenom, kao da je gledala ovu decu kao potčinjene i bezvredne. A
trudila se da učini upravo suprotno. Mogla je i ona da bude jedna od njih umesto
Anastasije.
„Da.”
„Nisam jedna od ih imućnih i privilegovanih.”
„Niste ni siroče, gospođice Vestkot.”
Ne. Samo kopile. Zamalo da to izgovori naglas. Ali i on je verovatno kopile.
Većina ove dece su potomci dvoje ljudi koji nisu bili venčani. Zašto bi ih inače
doveli ovde i izdržavali u tajnosti? Govorio joj je da nikad neće moći da razume.
Možda je u pravu.
„Dakle, poznavali ste Anastasiju ne samo kao koleginicu.”
„Odrasli smo zajedno.”
Nešto u njegovim rečima ju je tištalo i osećala je još više teret nepripadanja.
Ali gde ne pripada? „Bili ste prijatelji?”

~ 24 ~
 „Najbliži.” Imala je utisak da će joj reći više, ali nije nastavio dalje.
Okrenula se da ga pogleda i neočekivano pomislila koliko se razlikuje od
vikonta Aksburija za kog bi sada bila udata da joj otac nije preminuo. Lord
Aksburi je bio neporecivo zgodan, besprekorno doteran, otmen, oličenje visokog
društva. Niko ga nikad nije video kako se oslanja na ivicu stola dok mu
jedno stopalo visi, sa rukama prekrštenim na grudima i šakama gurnutim pod
pazuhe. Niko ga nije video u čizmama u kojima ne može da se ogleda. I niko ga
nije video nedoterane frizure. Neobično je, s obzirom na izgled, da nikad nije
posmatrala lorda Aksburija kao muškarca, samo kao idealnog supruga za damu
njenog položaja i bogatstva. Nikad je nije poljubio, niti je to očekivala od njega.
Nikad nije pomislila na bračni krevet osim u neodređenim okolnostima kao na
dužnost koja će se ispuniti kada vreme za to bude došlo. Ipak, razmišljala je
o njemu kao o oličenju savršenstva, njenom savršenom partneru.
Gledala je čvrste usne i bradu gospodina Kaningema i shvatila da razmišlja o
poljupcima. Posebno njegovim poljupcima. To ju je uznemirilo. Njegov izgled ju
je vređao, a ipak je baš odsustvo manira i otmenosti doprinosilo da bude svesna
njegove muškosti. I to ju je vređalo, jer je u tome bilo nečeg sirovog. Gospodin
ne bi trebalo da podseća damu na svoju muževnost.
Mada on nije gospodin, zar ne? A ona nije dama. Pogledala ga je u oči i
shvatila da joj uzvraća pogled istom merom. Bile isu veoma tamne, kao i obrve i
kosa. Čak je i njegov ten bio pomalo maslinast, što je ukazivalo na stranu krv u
njegovom poreklu. Italijan? Španac? Grk? Za mediteranske muškarce kažu da su
strastveni, zar ne? I gde je ona čula tako nešto šokantno?
Strast je vulgarna.
Poznavao je Anastasiju, odrastao je ovde sa njom, bio joj je prijatelj, najbliži
prijatelj. Učio je s njom u ovoj učionici. Da li ju je možda voleo? Kako li se osećao
kad je otišla, kad je veliki san postao njena stvarnost, dok je on ostao tu, potpuno
svestan da, iako će ovo mesto uvek nazivati svojim domom i ovdašnje ljude
svojom porodicom, on zapravo nema ni dom, ni porodicu.
Smetalo joj je što je možda voleo Anastasiju. To ju je skoro povredilo.
Podsetilo ju je na njen veliki gubitak.
„Zašto ste ovde?”, pitao je iznenada prekinuvši krajnje dugu tišinu. Zvučao je
kao da je i on zbog nečega uvređen.
„Mislite u ovoj školi?” Nije odgovorio, a ona je slegnula ramenima. „Zašto
da ne budem ovde? Živim u Batu sa bakom i moram nešto da radim. Lenjo
postojanje više nije primereno za moju situaciju, a plata, ma koliko bila niska,
barem je potpuno moja.”
Njena baka je, istini za volju, insistirala da njoj i Abigejl daje pozamašni
mesečni džeparac. Bio je veći nego što im je otac davao. Kamila je novac za ovaj
mesec sakrila u malu boku svog pisaćeg stola, i odlučila da će tu i ostati. Nije
prihvatila četvrtinu bogatstva koju je Anastasija ponudila i neće koristiti ono

~ 25 ~
što joj je baka dala, mada svakako prihvata bakino gostoprimstvo tako što boravi
kod nje. Nije znala zašto ne može da prihvati novac, kao što nije znala ni zašto je
došla ovde čim je čula da se otvara radno mesto. Ali barem joj plata koju zaradi
sama pruža mogućnost da ima novca za trošenje.
To će joj pomoći i oko samopoštovanja, neophodnog da bi mogla da rukovodi
svojim životom.
„Ako Vam smetam, trebalo je to da kažete prošle nedelje.
Možda bi gospođica Ford pristala da otkaže naš dogovor o dvonedeljnom
probnom radu.”
Gledao je svoje čizme, možda razmišljajući kako su sramotno ofucane. Ali
naglo je podigao pogled kad je izgovorila te reči.
„Zašto biste mi smetali?”
„Možda jer nisam Ana Snou.”
Nije znala odakle joj te reči. Nije... ljubomorna, zar ne? Kako besmisleno. Ali
reči su imale značajan efekat. Iznenada je umirio stopalo, pa su se mirno gledali
nekoliko neprijatnih trenutaka.
„Da li je mrzite?”, pitao je.
„Da li je Vi volite?”
Pogled mu je očvrsnuo. „Mogao bih da Vam kažem da Vas se to ne tiče. Ali
ću Vas samo podsetiti da je udata i da bi bilo neprimereno da žudim za suprugom
drugog čoveka.”
Ali primetila je da nije porekao.
„Udala se za Ejverija, tako je.” Gledala ga je pažljivije. „Da li Vas njen izbor
supruga muči? On je tako... otmen. Skoro dekadentan. I, oh, tako lenj.” I pomalo
opasan, mada nikad nije razumela zašto ima takav utisak o njemu. „I veoma je
bogat. Jeste li ga upoznali?”
„Jesam. Večerao sam sa njima u Rojal Jork hotelu kada su prolazili kroz Bat
posle venčanja. Verujem da je Ana srećna, kao i vojvoda od Neterbija. Da li ste
došli ovde da podučavate samo zbog Ane? Iz znatiželje, možda, da otkrijete nešto
o sestri za koju donedavno niste znali da postoji?”
„Polusestri. Mogla bih da Vam kažem da Vas se ne tiče, ali ću reći da bih
razgovarala sa njom da sam znatiželjna.”
Iznenada je ustao i prošao kroz prostoriju da skloni slike sa štafelaja i poređa
ih uza zid, a potom je počeo da sklapa i odlaže i same štafelaje, dok ga je Kamila
posmatrala.
„Ali niste to učinili, zar ne?”, rekao je posle minut ili dva tišine.
Kako je to znao? Da li on i Anastasija komuniciraju? Ili mu je to rekla kad je
bila u Batu sa Ejverijem? „Ona je vojvotkinja, a ja sam niko. Ne bi bilo primereno
da razgovaram sa njom.” Njene reči su zazvučale besmisleno čim ih je izgovorila,
ali nije mogla da ih poništi.
~ 26 ~
 Oslonio je jedan štafelaj o drugi i pogledao je preko ramena
„Samosažaljenje nije privlačna osobina, gospođice Vestkot.”
„Samosažaljenje?” Podigla je bradu i pogledala pravo u njega. „Mislila sam
da je to suočavanje sa stvarnošću, gospodine Kaningeme?”
„Onda ste mislili pogrešno. To je samosažaljenje, jednostavno je tako. Ana bi
raširila ruke da Vas dočeka kao sestru i nikad ne bi razmišljala o polu odnosu.
Podelila bi svoje bogatstvo sa Vama, sa Vašim bratom i sestrom, s velikom
radošću. Ali niste pristali da imate ikakve veze sa nekim ko je odrastao u
sirotištu, zar ne? I ne biste pristali ni sada. Radije biste umrli od gladi. Ipak, čini
se da imate potrebu da obujete njene cipele i otkrijete da li Vam odgovaraju ili su
tesne.”
Gledala ga je šokirano i preneraženo, nozdrva raširenih od besa.
„Pretpostavljate da znate mnogo toga o meni, gospodine Kaningeme, i o mom
odnosu sa Anastasijom, ili, bolje reći, nedostatku odnosa. Ona je očigledno bila
izuzetno pričljiva.” U najmanju ruku ju je užasavalo što je znao toliko.
„Ja sam njena porodica.” Podigao je još jedan štafelaj i složio ga, ne tako
nežno. „Članovi porodice se poveravaju jedni drugima, naročito kada ih odbace
ili povrede oni kojima su se okrenuli u potrazi za prijateljstvom. Ali izvinjavam
se što zabadam nos gde mu nije mesto. Imate prava da budete uznemireni. Ja ću
dovršiti sređivanje. Siguran sam da želite da krenete kući.”
Bilo joj je žao što se izvinio. Bol je ostala i Kamila nije želela da mu oprosti.
Samosažaljenje nije privlačna osobina.
„Zašto mislite, gospodine Kaningeme”, rekla je njegovim leđima, „da ja želim
da Vam budem privlačna?”
Zastao je, i dalje držeći štafelaj, pa se ponovo okrenuo. Prvo je izgledao
zbunjeno, a onda se polako nasmešio i njenim kolenima se dogodilo nešto što joj
se nije dopalo.
„Sasvim sam siguran da je to poslednje što želite budete.” Ili možete da
budete, kao da je želeo da kaže. Ali bio je u pravu. Ona ne želi da bude privlačna
nijednom muškarcu. Kakva pomisao! Najmanje je želela da privlači
nastavnika umetnosti koji izgleda tako kako izgleda, ima taj neprimereni osmeh i
te tamne, hrabre oči koje kao da joj prodiru do same dubine duše. Nekako je
predstavljao haos, a njen život je uvek bio vođen nekim redom.
I gde ju je to dovelo?
Okrenula se, namestila šešir i rukavice, podigla tašnicu i uputila poslednji
očajnički pogled koji je ostavila iza sebe u obliku lažne prodavnice. Nije žurio da
joj otvori vrata, ali i zašto bi? Kad ih je otvorila sama i prošla kroz njih, tog
momenta, njegov glas ju je zadržao.
„Ako išta znači, verujem da su deca imala sreće kada ste odlučili da dođete
ovde, gospođice Vestkot. Vi ste nadarena učiteljica. Vaša ideja za danas i sutra je

~ 27 ~
prilično genijalna. Podučiće ih brojnim veštinama, i na raznim nivoima, a
ipak, deca veruju da se samo zabavljaju.”
Nije se osvrnula. Nije mu se ni zahvalila, jer u tom trenutku nije bila sigurna
da li je samo ismeva. Zatvorila je tiho vrata i krenula dugom strmom stazom do
bakine kuće. Imala je želju da zaplače. Za to je postojalo mnogo razloga, ali ona
nikad nije plakala, kao što se nikad nije onesvestila, pa je samo stresla ramenima,
stisnula usne i pojačala korak.
Samo se nadala da glavni uzrok suza koje suzdržava nije samosažaljenje.
Kako se usudio da je optuži za tako nešto kada tek što je iskoračila iz takvog stanja
da učini nešto od sebe?
Da li je voleo Anastasiju? Da li je i dalje voli?
To je se nimalo ne tiče. Niti je zanima.
Kakva je to samo pomisao.
I tako nije mislila ni o čemu drugom celim putem do kuće.

~ 28 ~
 IV

Kad je Kamila stigla kući zadihana i vruća sa grčom u kuku, baka joj je bila
u dnevnoj sobi i pila čaj, a Abigejl je ustala i sipala čaj sestri, jedva čekajući da
joj ispriča novosti.
Kamila je potonula u fotelju, izula se i ignorisala sramotu od svoje frizure,
koja je sad bila još gora, kad je skinula šešir. Da li se iko ikada navikao na to brdo?
I da li će se ona ikada naviknuti na to da radi? Ili će umreti od iscrpljenosti pre
nego što dobije priliku da to sazna? Neće umreti od iscrpljenosti, i to je sve što
zna. To bi bilo nesportski s njene strane. Bio bi to krajnji poraz. Prihvatila je čaj
od Abigejl, zahvalivši se, a odbila kolače i keks.
„Moraš da jedeš, Kamila”, rekla joj je baka. „Izgubićeš kilažu.”
„Možda kasnije, bako. Sada mi je potrebno piće.” I sigurno bi joj dobro došlo
da malo oslabi, jer bi onda imala manji teret da nosi uzbrdo svako popodne.
„Oh, Kam, tako divne vesti!”, rekla je Abigejl. Sela je na kauč i zagrlila
jastuče. „Nećeš nikad pogoditi!”
„Verovatno neću”, složila se Kamila, nakon što je otpila prvi gutljaj čaja i
zažmurila od blaženstva, „ali nesumnjivo ćeš mi reći.”
„Jutros je stiglo pismo od tetka Luize. Cela porodica dolazi da proslavi
sedamdeseti rođendan bake Vestkot. Potpuno sam zaboravila na to.”
„Ovde?” Kamila ju je zbunjeno gledala. „Svi oni?”
„Ovde, da. U Bat. I da, svi, osim sinova tetke Mildred. Ideja je bila tetka
Matildina, jer ona veruje da bi bilo dobro za baku da koristi banjsku vodu bar
nedelju dana kako bi popravila zdravlje, mada se čini da baki nikad nije loše osim
u tetkinoj mašti, zar ne? Ali svima se dopala ideja da dođu. Dečaci idu na zabavu
sa prijateljima iz škole, a tetka Mildred je pisala tetki Luizi da će se ona i teča
Tomas osećati strašno usamljeno ako ostanu kod kuće. Tako da dolaze i oni. Tetka
Luiza kaže da je Džesika van sebe od uzbuđenja. Prečasni i gospođa Snou
se vraćaju u svoje selo blizu Bristola nakon što su proveli mesec dana u opatiji
Morland, a Anastasija i Ejveri će putovati sa njima, a onda doći ovde na proslavu.”
„Prečasni i gospođa Snou?”, pitala je njihova baka.
„Anastasijini baka i deka”, objasnila je Abigejl. „Roditelji njene majke, sećaš
li se? Anastasija i Ejveri su otišli posle venčanja da ih posete, a pre nego što su
posetili nas ovde.”
~ 29 ~
 „Ah, da. Anastasija se zvala Ana Snou kad ste je prvi put srele, zar ne?”
Kamila je zaboravila na čaj u rukama.
„Oh, i tetka Luiza je pozvala rođaka Aleksandra”, dodala je Abigejl, kao da
već nije rekla više nego dovoljno, „pa će i on i rođaka Elizabet i njihova majka
takođe doći. Pisala je i mami, ali nju ne očekujem. Šta ti misliš?”
Zašto ovde? Zašto u Bat od cele Engleske? Nije se sećala da je baka ikada
došla ovde ili da se ikada spominjalo da bi želela da isproba vodu. I to cela
porodica? Čak i Altea Vestkot čiji suprug je bio samo rođak dede Vestkota, i njena
deca, Aleksandar i Elizabet? Oni su verovatno uključeni jer je Aleks sada grof
od Riverdejla. Šta je toliko posebno u sedamdesetom rođendanu? Ali bilo je
dovoljno da postavi sebi to pitanje da bi odgovor bio očigledan. Bakin rođendan
je bio samo izgovor da svi oni zajedno dođu do izgubljenih članova porodice kako
bi ih vratili u svoje središte. Možda bi trebalo da bude uzbuđena koliko i Abi. Ali
još uvek nije spremna da se vrati. Nije bila sigurna da će ikada biti spremna. Oni
jesu u krvnom srodstvu, ali sada ih je od nje odvojila jedna velika provalija. Da li
je ona jedina koja to uviđa?
„Ne”, rekla je shvativši da Abigejl još uvek napeto čeka odgovor na svoje
pitanje. „Sumnjam da će mama doći.” Njihova majka nije nikako povezana sa
Vestkotovima, iako je skoro četvrt veka nosila njihovo ime i nesumnjivo bila
snaha, strina, ujna ih rođaka svima njima.
„Zar nisi srećna što dolaze?”
Bili su brižljivi i puni podrške od samog početka. I baka Vestkot i tetka Luiza
su im ponudile dom, čak i njihovoj majci. Mama im je okrenula leđa i povela
Kamilu i Abigejl sa sobom. Sada svi dolaze u Bat. Ali zar ne vide da je mama
učinila jedino moguće? Nema nikoga od njih ko nema titulu, osim rođake Altee,
koja se sada ipak isticala tako što je postala majka grofa od Riverdejla. Svi su bili
besprekornog porekla. Svi su gledali Anastasiju besno kada se pojavila u salonu
Ejverijeve kuće onog zloglasnog jutra. Nastavili su da je gledaju kao da je
bila nezakonita ćerka Kamilinog oca. Kao da nisu videli šta su tačno Kamila, Hari
i Abigejl. Vikont Aksburi je to odmah shvatio. A tako bi bilo i sa ostatkom
visokog društva da su dobili tu priliku. Za njih nije bilo povratka. Prava bi zabluda
bila misliti da postoji. Zapravo je prilično okrutno s njihove strane što dolaze i
bude Abinu nadu.
Ali Kamila nije mogla da nametne sestri svoj osećaj izolovanosti. Odakle joj
to pravo? „Oduševljena sam zbog tebe”, rekla je, primoravši sebe da unese malo
topline u osmeh. „Džesika ti je posebno nedostajala, zar ne?”
„Nedostaje mi mama”, kazala je Abigejl, izgledajući iznenada tako tužno da
je Kamila imala utisak da se zemlja pod njom otvorila. Ali to je bila samo trenutna
Abina slabost, pa se ponovo ozareno nasmešila. „Nedostaju mi svi oni, ne samo
Džesika, i biće divno videti ih sve ponovo i možda biti uključen u deo proslave.
Zar nije predivno što su odabrali Bat? Misliš li da je to barem delom zbog nas?”,
glas joj je bio čežnjiv.
~ 30 ~
 Očigledno Kamila nije u potpunosti razumela dubinu sestrine patnje. Abi je
skoro uvek bila vesela. Olako je pretpostavila da je pramena statusa nije posebno
dotakla. Na kraju krajeva, nikad nije ni bila predstavljena visokom društvu, te tako
nije ni znala u potpunosti šta propušta. Ali naravno da pati. Izgubila je i oca i
majku prošle godine, a imala je samo osamnaest godina. Bila je razočarana kad ju
je očeva smrt primorala da odloži predstavljanje društvu koje je trebalo da se
odigra prošlog proleća, mada se nikad nije požalila zbog toga. Umesto toga je
skrenula misli ka narednom proleću i radovala se svom predstavljanju i prilici da
bude viđena, da joj se udvaraju i da se uda za nekog gospodina iz visokog društva.
Te nade i snovi su bili okrutno smrvljeni i ostalo joj je samo da se raduje šetnjama
kod izvora i povremenom koncertu, a još ređe pozivi na privatnu zabavu. A bila
je mala šansa da će naći nekoliko mladih prijateljica ovde i možda, ako bude imala
sreće, uvaženog dragog koji bi prevideo stigmu njenog porekla. Da li je uopšte
čudo što je toliko uzbuđena što joj porodica dolazi?
„Ne znam zašto su odabrali Bat”, odgovorila je Kamila. „Možda se svi slažu
sa tetka Matildom oko bakinog zdravlja.”
Baka Kingsli mora da je odlučila da je vreme da se promeni tema. „Ilejn Dans
nam je pre neko veče na koncertu rekla da će joj gospodin Kaningem uskoro
doneti dovršen portret. Jutros nas je pozvala da dođemo da ga vidimo.”
„Prelep je, Kam”, rekla je Abigejl ponovo se ozarivši. „Nisam mogla da
skinem pogled s njega. Želela sam zauvek da ga gledam.”
Portret gospođe Dans?
„Ilejn nije bila među najlepšima ni kad je bila mlada”, rekla je baka, „i
poslednjih godina se zapustila i dobila na kilaži. Ima podbradak, bore i bledu
kosu. I sve se to vidi na portretu, ništa nije skriveno. A ipak izgleda... koju onu
reč tražim, Abigejl?”
„Prelepo? Ženstveno?”, predložila je. „Naslikao ju je iznutra. Kam, a ona je
zaista najbrižnija, najdivnija dama. Gospodin Kaningem je to primetio i to se
odrazilo na spoljni izgled. Nemam predstavu kako je to učinio.”
„Poslala sam mu poruku kad smo se vratile i pozvala ga da nas poseti sutra
po podne. Imam portrete vašeg deke i mene i, vaše majke godinu dana pre
venčanja, i vašeg ujaka Majkla i tetke Melani, oslikani su pre četiri godine,
nedugo pre njene smrti. Ali nemam nijedan portret svoje unučadi. Volela bih
da zaposlim gospodina Kaningema da naslika vas dve i možda Harija kada se
ratovi završe i vrati se kući.”
To je bila poslednja kap za Kamilu. Pre samo nedelju dana preuzela je
kontrolu nad svojom sudbinom i odbacila sve što joj je poznato iz prošlosti kako
bi stvorila novi život. Sada očeva porodica dolazi u punom sastavu nesumnjivo sa
idejom da ih nekako vrati životu u kakvom su se rodile. A baka Kingsli hoće da
ih naslika najmoderniji batski slikar portreta i da to izloži na vidljivom mestu kako
bi batsko društvo moglo da dođe i divi se. Kamila je sumnjala da bi batsko društvo
bilo zadivljeno. Ona nije želela ništa od toga. Sasvim sigurno nije želela da je
~ 31 ~
gospodin Kaningem naslika. Nije mogla da zamisli veće poniženje. I nije se
samosažaljevala. Želela je da je ostave na miru da se izbori sa novim životom.
„Neka naslika Abi”, rekla je. „Ona je lepša.”
Pogrešan argument.
„Oh, Kam”, povikala je Abigejl. Poskočila je i sela na naslon za ruku
Kamiline fotelje, a onda je zagrlila i oslonila joj obraz na teme. „I ti si prelepa.”
„Ne želim da slika samo jednu”, rekla je baka. „I uvek sam tebe smatrala
posebno lepom, Kamila.”
Nažalost, postoje veze koje se ne mogu preseći samo zato S što neko želi da
ga ostave na miru. Ako gospodin Kaningem i prihvati posao, moraće satima da
sedi veoma mirno dok je on svojim tamnim, intenzivnim očima posmatra i
odmerava I sve njene nesavršenosti, pa oslikava svaku od njih, kao što je učinio i
sa gospođom Dans. Oh, to bi bilo nepodnošljivo! Bila bi prepuštena njegovoj
milosti. Umrla bi.
Ne, ne bi. Sedeće kamenog lica koliko god da bude potrebno i izazivače ga
da pokuša da je oslika iznutra, šta god to značilo. On nije znao ništa o njoj i nikada
i neće saznati. Ona će se postarati da tako bude.
Osećala je prezir prema gospodinu Kaningemu kao da je on bio taj koji je
predložio da naslika njen portret.

Džoel je tog jutra primio dva pisma od potencijalnih mušterija. Jedno je bilo
od gospodina Koks-Filipsa, koji je živeo u brdima iznad Bata, gde su živeli
najbogatiji stanovnici. Džoel bi morao da iznajmi kočiju do tamo, ali će kasnije
odgovoriti i predložiti jedan dan naredne nedelje. Drugo pismo bilo je od gospođe
Kingsli koja ga je pozvala u posetu tog popodneva u pola pet da porazgovaraju o
slikanju njenih unuka. Odnosno, Aninih mlađih sestara. Ili polusestara.
Mlađa je bila veoma lepa gospođica Abigejl Vestkot koju je kratko sreo pre
nekoliko nedelja. Druga je ona Amazonka iz škole. Pitao se da li ona zna kakva
je sudbina čeka. I pitao se da li će on prihvatiti zadatak da je naslika. To što deli s
njom učionicu dvaput nedeljno verovatno je i više njenog društva nego što može
da podnese.
Posetiće gospođu Kingsli, svakako, jer ga privlači jedna stvar u mogućem
poslu. Većina njegovih mušterija, kako se i očekuje u Batu, jesu sredovečne,
možda i starije osobe, i nijedna nije poznata po svojoj lepoti. U početku mu nije
bilo prijatno i da ih slika, jer se plašio da bi mogao da ih razočara i da bi mu to
uništilo reputaciju i pre nego što bi je i uopšte stekao. A nije hteo da slika gorde
portrete, one koji laskaju mušteriji, i to je uvek unapred jasno stavljao do znanja.
Iznenadio je sam sebe kada je uvideo da su mu se zapravo dopadale starije
mušterije, koje su neizostavno imale dubinu karaktera koji se razvijao s godinama
i iskustvom. Voleo je da razgovara sa ljudima dok bi ih crtao, posmatrao lica,

~ 32 ~
ruke, oči, govor tela i uma, a onda bi odlučio kako da oslika njihovu suštinu na
platnu. I bio je zadovoljan dosadašnjim rezultatom.
Međutim, ponekad je čeznuo da naslika nekog mlađeg i lepog, a gospođica
Abigejl Vestkot bila je oboje. Nažalost, neće moći da uradi njen portret, ako ne
naslika i njenu sestru. Dok je s mukom pešačio uzbrdo da bi stigao na vreme,
morao je sebi da prizna da ga nešto na njoj intrigira, dok ga istovremeno i nervira.
Biće zanimljiv izazov da pokuša da naslika suštinu gospođice Kamile
Vestkot, za koju je očekivao da će biti jedna od najgorih učiteljica na svetu, kad
se ispostavilo da je moguće da je zapravo jedna od najboljih. Izgledala je veoma
nadmeno, a ipak je odabrala da radi u školi pri sirotištu. Možda ga očekuju još
neka iznenađenja.
Kuća gospođe Kingsli bila je skoro u sredini Kraljevskog polumeseca.
Pokucao je zvekirom i batler - zbog kog je postao neprijatno svestan svoje
ofucanosti - propustio ga je u prostrano predvorje i odmerio od glave do pete pre
nego što je otišao da proveri da li je gospođa Kingsli kod kuće, kao da ne bi bio
svestan činjenice da nije. Uostalom, u ovo vreme je i tražila da je poseti.
Dva minuta kasnije, sproveden je do dnevne sobe gde su ga čekali dama kuće
i mlađa unuka. Nije bilo traga starijoj, mada mora da se do sad već vratila iz škole.
Gospođa Kingsli je ustala i uvežbanim okom umetnika, Džoel je primetio
njenu vitku, uspravnu figuru, njene stare šake ukrašene nakitom, stisnute ispred
nje, njeno ivičasto, lepo lice, kosu prošaranu sedim vlasima, podignutu u otmenu
nisku punđu. Ona bi bila veoma zanimljiva za slikanje.
„Gospodine Kaningeme”, rekla je.
„Gospođo”, klimnuo je glavom prvo njoj, pa onda i mlađoj dami, „gospođice
Vestkot.”
„Lepo je od Vas što ste uspeli da stignete na vreme. Razumem da ste vrlo
zauzet čovek. Moja unuka i ja smo juče videle portret gospođe Dans i bile smo
očarane.”
„Hvala.” Unuka mu se smešila i klimala glavom u znak slaganja. Bila je
onakva kakve je se sećao: sitna, vitka i nežna. Imala je svetlu kosu, plave oči i
bila je izuzetno lepa. Ličila je na Anu više nego njena sestra.
„Oslikali ste njenu prirodu, koliko i njen lik, gospodine Kaningeme”, rekla je.
„Nisam znala da je to moguće učiniti samo bojom.”
„Hvala”, ponovio je. „Portret je cela osoba, ne samo spoljni izgled.”
„Ali zaista ne znam kako je to moguće”, rekla je.
Bila je i lepša kad se zarumeni, kao sada. Od tog prizora je postajao samo
nestrpljiviji da je naslika, ako mu zaista zvanično ponude posao. Ali dok je
razmišljao o tome, otvorila su se vrata iza njega i Kamila Vestkot je ušla u
prostoriju i činilo se da je sa sobom unela ledeni vazduh. Okrenuo se i klimnuo
glavom. Nosila je jučerašnju garderobu i frizuru. Danas je bila uredna, ali
paradoksalno manje privlačna. Takođe je imala jučerašnji ozbiljan izraz lica.
~ 33 ~
 „Gospođice Vestkot, verujem da Vam je dan bio dobar? Da li su deca kupila
sve što su videla?”
„Oh, iznova i iznova! I jutros, i po podne. Za vreme ručka kuvarica je morala
da pošalje izaslanika da zapreti užasnim posledicama ako se svi ne nacrtaju za
stolovima za minut ili dva. Ceo dan sam sprečavala svađe oko namirnica u
poslednjem trenutku ili bih razdvajala decu, ako bi već počele. Svađali su se oko
računa, jer su se računice kupca i prodavca često razlikovale, a naravno, svi su
insistirali da su u pravu. Kupci su se silovito raspravljali, čak i kad je prodavač
tražio manje nego što treba.”
Džoel se nasmešio. „Dakle, bilo je uspešno. Bio sam siguran da će biti tako.”
„Kada ste kupovali slatkiše na pijaci”, rekla je namrštivši se, „trebalo je da
izbrojite tačno, kako bi svako dete kupilo po jedan. Kupili ste tri više i uzrokovali
beskrajnu svađu, sve dok Ričard nije rešio da ih pokloni deci koja još ne idu u
školu.
Čak je insistirao da ih plati i tako osramotio ostalu decu. Na kraju niko nije
bio oduševljen njim. A nisam ni ja, jer je ubio engleski jezik najmanje tri puta dok
se ponašao tako srdačno.”
„Kamila”, pitala je njena baka, „o kakvoj se to prodavnici radi?”
„Zaista ne želiš da znaš, bako”, rekla je i prošla pored Džoela, pa sela. „Samo
moj loše osmišljen čas.”
Gospođica Kamila Vestkot, pomislio je Džoel, izgledala je í mnogo lepše kad
je razbarušena. Ali i kad je usiljena, tvrdoglavo podignute brade i stisnutih usana.
Ta deca se sigurno nisu dugo toliko zabavila, a ni toliko naučila.
„Sedite, gospodine Kaningeme”, kazala je gospođa Kingsli i pokazala na
fotelju. „Nadam se da ću Vas ubediti da naslikate moje dve unuke, mada sam
svesna da je trenutno velika potražnja za Vašim uslugama.”
„Bilo bi mi zadovoljstvo, gospođo. Da li ste imali na umu individualni ili
grupni portret?”
„Moj unuk je na poluostrvu sa pukom. Da je on ovde, tražila bih grupni
portret. Ovako bih više volela da se unuke naslikaju odvojeno, tako da bi i Harijev
portret mogao da se doda kad se bude vratio kući.”
Unuk je, sećao se Džoel iz Aninih ranijih pisama, izgubio titulu grofa i
bogatstvo, pa pobegao iz Engleske da učestvuje u ratovima. To ju je veoma
uznemirilo. Njena sreća je bila nesreća za njenog brata i sestre i nije bila srećna
koliko bi moglo da se očekuje.
„Ja ne želim da Vam poziram, gospodine Kaningeme”, rekla je starija
gospođica Vestkot. „Učiniću tako samo da bih udovoljila baki. Ali ne želim da
slušam gluposti o dočaravanju moje suštine, što ste izgleda učinili ili pokušali da
učinite sa gospođom Dans. Možete da naslikate to što vidite i završite s tim.”
„Kam”, rekla je mlađa sestra prekorno.

~ 34 ~
 „Sigurna sam da gospodin Kaningem zna šta radi, Kamila”, kazala je baka.
Gospođica Vestkot ga je optužujuće pogledala, kao da se on raspravlja sa
njom. Pitao se kakva je bila kao lejdi Kamila Vestkot, kada su joj skoro svi bili
potčinjeni. Mora da je bila izuzetno teška.
„Ja ću Vam pozirati, gospodine Kaningeme, ali verujem da to neće trajati više
sati neprekidno. Koliko dugo to uopšte traje?”
„Dozvolite da objasnim proces. Razgovaram sa ljudima koje treba da slikam,
posmatram ih i slušam. Upoznam ih što je bolje moguće. Crtam skice dok
razgovaramo, a i posle toga. Na kraju, kad osećam da sam spreman, napravim
poslednju skicu, pa odatle slikam portret. To je spor proces koji oduzima vreme.
Ne može da se požuri ili menja. Malo je haotičan, možda, ali tako radim.”
Zaista, nema ničega urednog u kreativnom procesu. Čovek može da posveti
vreme, trud i disciplinu, ali izvan toga ima malo kontrole nad umetnošću koja
izlazi iz njegove... duše? Nije bio siguran da je to prava reč, ali nikad nije mogao
da smisli neku precizniju od te, jer njegova umetnost ne dolazi iz svesnog dela
njegovog uma.
Gospođica Vestkot ga je pogledala veoma pažljivo. „Prvo naslikajte Abi”,
rekla je. „Mene možete da posmatrate dva popodneva nedeljno u učionici i tako
me upoznate. Možete čak da mi date spisak pitanja ako želite i ja ću odgovoriti
na sve što smatram značajnim. Dozvoliću Vam da otkrijete sve što možete o meni,
ali ne očekujte da me upoznate, gospodine Kaningeme. To nije moguće. A i da
jeste, ne bih to dozvolila.”
Pomalo iznenađeno je shvatio da ona razume suštinu. Znala je razliku između
znati nešto o nekome i poznavati nekoga. Počela je da ga intrigira malo više nego
ranije.
„Prihvatate li posao, dakle, gospodine Kaningeme?”, pitala ga je gospođa
Kingsli. „I da li biste počeli sa Abigejl? Organizovaću prostoriju za te potrebe.
Možda možemo da dogovorimo raspored koji će se uklapati u vaše ostale
obaveze. Kao i uslove ugovora. Pretpostavljam da biste voleli nešto napismeno,
kao i ja.”
„Odgovor na sva pitanja je potvrdan, gospođo”, kazao je i pogledao mlađu
sestru koja je bila rumena od vidnog oduševljenja. Sad mu se učinilo da će njen
portret biti veći izazov nego što je prvobitno mislio. Biće lepo slikati mladost i
lepotu, ali on ne slika samo ono što vidi očima. Da li postoji neka dubina karaktera
iza lepog, ozarenog lica gospođice Abigejl Vestkot, ili je previše mlada da bi ga
imala? Njegov je zadatak da to sazna.
„Siđimo do biblioteke da porazgovaramo o pojedinostima”, rekla je gospođa
Kingsli. „Tražiću da nam se donese osveženje.”
Ali Kamilina je bila poslednja reč pre nego što su otišli. „Da li ste znali da
Anastasija dolazi?”, pitala je.
Zastao je.

~ 35 ~
 „Ona, i Ejveri, i ostatak porodice Vestkot. Dolaze da slave sedamdeseti
rođendan udovice grofice od Riverdejla, moje druge bake. Niste znali, zar ne?”
„Nisam.” Ne, nije se čuo sa Anom duže od nedelju dana. Nisu se dopisivali
tako često kao u početku, kada je napustila Bat. Ostali su bliski, ali činjenica da
su različitog pola je komplikovala njihov odnos sada kada se udala. Štaviše, sad
je srećna i ne treba joj njegova emotivna podrška kao u početku. „Ne, nisam čuo.”
„Tako sam i mislila.” Uputila mu je smešak. Da li je volite?, pitala je juče
kada je on pitao nju da li mrzi Anu. Bila je previše pametna da ne bi primetila da
je izbegao odgovor na pitanje. Kao što ni ona nije odgovorila na njegovo.
Ana je odbila jedinu bračnu ponudu koju je izneo pre nekoliko godina,
verovatno zato što ga nije volela. Tada mu je rekla da ga posmatra kao brata.
Prihvatila je Neterbijevu ponudu verovatno jer ga je volela i nije joj bio nimalo
poput brata. Tako je - kako je. Nije patio zbog neuzvraćene ljubavi. Njegov život
bio je ispunjen i aktivan i zaista mnogo srećniji nego što je ikada očekivao da će
biti. Ali više bi voleo da se ona ne vraća u Bat tako brzo nakon prošle posete.
„Kada mislite da ćete moći da počnete?” pitala ga je gospođa Kingsli kada su
krenuli niz stepenice.

Pola sata kasnije, Džoel je koračao nizbrdo, nadajući se da će stići do ravnog

dela puta pre nego što niski oblaci reše da svale kišu na njega. Pitao se šta će Ana
reći kad sazna da će on oslikati portrete njenih sestara.
I šta misli o činjenici da Kamila predaje u školi. Prokletstvo, nedostajala su
mu duga, skoro svakodnevna pisma koja su razmenjivali kada je Ana tek napustila
Bat.
Gospođicu Kamilu Vestkot će biti teško naslikati. Kako će da probije taj
neprijateljski stav kako bi otkrio osobu ispod, naročito kada je ona odlučila da mu
to oteža? Moguće je da će mu ona biti najveći umetnički izazov do sada. Kad je
stigao do podnožja brda i požurio u pravcu batske opatije, kiša je počela da pada,
ne snažno, ali u krupnim kapljicama koje su najavljivale pljusak svakog trenutka.
Osećao je prve trzaje uzbuđenja, kakve posebno interesantne saradnje uvek bude
u njemu. Nije se često dešavalo, ali je voleo kad ih oseti. Tada se osećao više kao
umetnik, a manje kao običan radnik, mada se nadao da nikad nije samo to.
Ušao je u opatiju u trenutku kad su se nebesa otvorila, pa seo u zadnji red.
Shvatio je da se zapravo raduje sutrašnjem deljenju učionice. To se nije dogodilo
otkako je Ana otišla.

~ 36 ~
 V

Ostalo je nekoliko sati da preživi prvu nedelju podučavanja. Ali, da li bi to

mogla da ponovi naredne nedelje, pa naredne, i tako u nedogled? Naravno, ako je
uopšte zadrže posle dvonedeljne probe. Kako ljudi uspevaju da rade svakodnevno
do kraja života? Saznaće. Možda dobije otkaz na kraju sledeće nedelje, ali neće
sama odustati i naći će nešto drugo da radi ako se proceni da se ovde ne uklapa.
Ako je nešto naučila u poslednjih nedelju dana, onda je to da kada neko napravi
taj prvi odlučni korak u ostatak svog života, mora da nastavi da ide napred ili da
se povuče i bude zauvek poražen.
Ona se neće povući.
Neće biti poražena.
I to je to.
Nakon što je pročitala tetka Luizino privrženo, veselo pismo puno planova šta
će sve raditi kad stignu u Bat, i nakon što je slušala baku i Abigejl kako celo veče
razgovaraju o osrednjim zadovoljstvima kojima mogu da se raduju, mnogo je
razmišljala o svemu.
Dolazak tako posebnih ljudi će razveseliti čitavo batsko društvo, predvidela
je baka, i svi će se radovati da budu deo svake zabave na kojoj bi mogli da se
pojave. Kamila i Abigejl će konačno moći da iskorače iz senki u kojima su se
skrivale i biče javno prikazane kao deo porodice.
Kamila uopšte nije bila sigurna da to želi. Nije bila sigurna da bi to trebalo da
se dogodi. Znala je da nije spremna da se osloni na uticaj svoje porodice koja će
je povući u život koji će biti samo obična senka onoga što je nekada bio. Još
uvek nije znala šta želi, čak ni ko je, ali je bila sigurna, barem je tako mislila, da
mora da ostane samostalna sve dok ne nađe odgovore. A da li će ih ikada naći?
Pre nego što je te noći legla na spavanje, donela je novu odluku. Stoga je
ustala s prvim zracima sunca da napiše pismo i ponešto pripremi, a da stigne u
školu ranije kako bi popričala sa gospođicom Ford. U prolazu je saznala da je
Anastasijina stara soba i dalje slobodna. Posmatrali su je kao svojevrsni hram.
Kamila je već mogla da zamisli kako se posetiocima naglašava kako je tu nekada
živela vojvotkinja od Neterbija, dok je još bila obična Ana Snou. Kamila je tog
jutra pitala da li bi mogla da se preseli u sobu i da joj se troškovi života odbijaju od

~ 37 ~
plate. Gospođica Ford ju je nekoliko trenutaka značajno gledala u tišini, pa je
pitala da li je ikada videla sobu. Pošto nije, gospođica Ford ju je odvela tamo.
Bila je izuzetno mala, manja od njene garderobe u vili Hinsford. Od nameštaja
imala je uzani krevet, podjednako uzan ormar sa četiri fioke, mali sto sa drvenom
stolicom i umivaonik. Na zidu iza vrata nalazile su se tri kuke, na samim vratima
ogledalo, a pored kreveta mali tepih. Kamila je progutala knedlu kako ne bi
ispustila neki uznemireni uzvik, razmislila da li da se predomisli, a onda ponovo
pitala da li bi mogla da iznajmi sobu. Gospođica Ford je pristala i Kamila je otišla
da potraži portira da ga pita da li bi mogao da organizuje da joj se donesu od kuće
torbe koje je već spakovala.
Dala mu je i pismo koje je napisala baki i Abigejl, pre nego što se zaputila u
školu.
Spakovala je u torbe samo najneophodnije stvari, ali se zapitala da li ima
mesta i za to u ovoj prostoriji. Torbe su stigle pre ručka sa porukom ispisanom
Abinom rukom, mada nije imala vremena da se raspakuje ili pročita poruku.
Zapravo, namerno je to izbegla.
Osećala je blagu mučninu u stomaku i bilo joj je drago što nije imala vremena
da ruča. Čak i sad bi mogla da se predomisli, naravno. Ili sutra, ili prekosutra. Nije
učinila ništa neopozivo. Osim što je znala da, ako sada prizna poraz, onda će ga
uskoro priznati na svakom koraku.
Neće se predomisliti. Ako je Anastasija mogla ovde da živi i radi, onda može
i ona.
Do ranog popodneva bila je iscrpljena i, kao i obično, neuredna i neprimerena.
Deca su bila raspoložena i bučna kao i cele nedelje. Da li deca uopšte govore tiše?
Da li im ikada ponestane energije?
Tada su se otvorila vrata učionice i ušao je gospodin Kaningem, a Kamila je
smatrala da je njegov dolazak kap koja je prelila čašu. Kao da nije imala dovoljno
problema, a da se ne pita šta on misli o njoj kao učiteljici i osobi, da je on ne gleda
ili sluša, kao što ga je pozvala da učini, kako bi mogao da naslika onaj pakleni
portret za baku. Čak je i ponudila da odgovori na ispisana pitanja koja ga
zanimaju. Sigurno se ne bi usudio. Gledala ga je kao da je već učinio nešto da je
uvredi, a i jeste - došao je.
Zastao je na pragu, kao da što je učinio i pre dva dana, s jednom rukom ha
bravi, i, ne skrivajući zapanjenost, posmatrao prizor pred sobom.
„Učimo da pletemo, gospodine Kaningeme!”, vrisnula je Džejn Evans, jedna
od najmlađih i najsitnijih devojčica, pa zaječala: „Gospođice, preskočila sam sve
svoje p-p-petlje.”
Ponovo? Da li je ovo treći ih četvrti put? Ovo nije bila dobra ideja, pomislila
je Kamila i požurila u pomoć.
„Vidim”, odgovorio je. „Ovde je prava industrija. I dečaci?”

~ 38 ~
 Tipična muška primedba. Kamila ga nije udostojila ni pogleda. Svakako je
bila zauzeta skupljanjem petlji.
„U nekim zemljama”, obavestio ga je Sajrus Nort, „samo muškarci i dečaci
pletu, dok žene i devojčice predu vunu. Gospođica Vestkot nam je to ispričala
kada je Tomi rekao da samo devojčice šiju i pletu.”
Kako bi drugačije nagovorila dečake da se ne pobune? „Pravimo konopac,
gospodine”, vrisnula je Olga Norton. Njen deo konopca već je bio nekoliko
centimetara dugačak, pošto su ona i neke druge starije devojčice već ranije znale
da pletu. Bile su Kamiline pomoćnice u nezahvalnom zadatku da pokažu
dečacima i mlađim devojčicama kako se to radi i da ih spasu skoro neprestanih
poteškoća i grešaka.
Pol Habard je jurio za svojim klupkom, koje mu je ponovo ispalo iz krila i
razmotalo se preko poda.
„Ah, konopac! Da, naravno”, rekao je veselo gospodin Kaningem i ušao u
prostoriju, pa zatvorio vrata za sobom. „Iz dvadeset parčića. Kako to nisam odmah
primetio? Međutim, moram da pitam, zašto konopac?”
Očigledno se silno zabavlja na njen račun, shvatila je Kamila. Zaista je to bila
najluđa ideja koju je do sada imala.
Odgovorio mu je hor glasova, ispalo je još nekoliko petlji i klupka vune u
poteri za Polovim. Bilo je pomalo neverovatno što su skoro svi u ruci držali barem
početak nečega nalik na ispletenu tkaninu.
Cerio se. Kako se usuđuje? Umanjiće njen autoritet.
„Jutros smo ponovo izlazili”, objasnila je Kamila i barem na trenutak utišala
žamor oko sebe. „Išli smo preko mosta i Ulicom Pulteni do Sidni gardensa. Svi
su me poslušali da hodaju u redu dvoje po dvoje držeći se sa partnerom za ruke.
Nažalost, svaki par je odabrao drugačiju brzinu ili trenutak kada će požuriti
ili usporiti, kada će zastati i nešto zainteresovano primetiti. Kada smo stigli,
prilično sam se iznenadila što su svi bili na broju, iako su se neki i dalje vukli iz
daljine. Isto se desilo u povratku. Ne bih se iznenadila da sam usput izgubila bar
tri đaka.”
„Oh, ne tri, gospođice”, obavestila ju je Vinifred, „išli smo dvoje po dvoje i
držali se za ruke.”
Samo Vinifred...
„Dobro si to primetila, Vinifred”, rekla je Kamila. „Onda dva ili četiri đaka.”
„Ili ste mogli da izgubite nekoga od nas u lavirintu, gospođice”, dodao je
Džimi Dejl uz smeh. „Svi smo ušli u njega i izgubili se, jer smo neprestano trčali
okolo u panici i slušali jedni druge, umesto da smo shvatili sistem, što nam je
gospođica Vestkot kasnije rekla da je trebalo da učinimo. Lično je došla da
spasi nas poslednjih četvoro, inače bismo možda i dalje bili tamo i svi bismo
propustili ručak i kuvarica bi se naljutila.”

~ 39 ~
 „Gospođica Vestkot se nije izgubila u lavirintu?”, pitao je gospodin
Kaningem. I dalje se cerio, ruku prekrštenih na grudima i vidno uživao. I izgledao
je privlačnije nego što je Kamila želela da joj izgleda. Šta li sada misli o njoj? Pol
je dohvatio svoje klupko, ali je jurio nečije drugo i tako su se dva kanapa zamrsila.
„Jeste se izgubila”, odgovorio je Ričard, „ali je našla četvoricu koja je
nedostajala i izvela ih napolje koristeći sistem. Nije bila tamo duže od deset
minuta.”
„Jedanaest”, rekla je Vinifred.
„Četvoricu koja su nedostajala, Ričarde. Množina”, rekla je Kamila. „Pletemo
konopac, gospodine Kaningeme, kako bi se svi držali za njega kada idemo u
šetnju i kako bi svi bili zajedno i na bezbednom. To će ih naučiti da sarađuju.
Stariji đaci će morati da smanje svoj korak kako bi se prilagodili mlađima,
brzi hodači će morati da uspore, dok će sporiji morati da održavaju stabilniji
korak”
Gospodin Kaningem ju je gledao sa vedrinom u očima, a Tomi je objavio da
ima na igli dve petlje više, nego što je imao kad je započeo red i pitao je da li je
to dobro.
„Umetnici”, rekla je odsečno Kamila, „obradovaće vas što je vreme da idete
na čas slikanja”
Začulo se tiho radovanje, ali i nekoliko negodovanja da delovi nikad neće biti
dovoljno dugački da se spoje u konopac, ako ne nastave da pletu. Ali u roku od
nekoliko minuta čas slikanja je uveliko počeo. Gospodin Kaningem je svoju
grupu danas podučavao pravoj veštini. Pokazivao im je kako da ugljenom na
papiru postignu perspektivu i dubinu.
Oni koji su znali da pletu, a koji su ostali na Kamilinom času, nastavili su da
rade ujednačenim ritmom, a oni koji su učili, polako su savladavali veštinu
pletenja s jednog kraja reda do drugog, sa normalnim zatezanjem, i bez petlje
manjka ili viška. Većina je poslušala njen predlog da odvije malo više vune kako
im klupko ne bi neprestano padalo. U roku od sat vremena, Kamila je mogla da
uzme knjigu i počne da čita u relativno mirnoj prostoriji.
Bila je korak bliže preživljavanju prve nedelje.
A sada je potpuno i zvanično iscrpljena, sa još uvek neraspakovanim torbama
na spratu. Takođe je bila prilično ubeđena da je najgora učiteljica na svetu. Ali je
istovremeno osećala i radost što je učinila ono što je resila. Čak je napravila
korak dalje od prvobitne namere. Nezavisna je. U ponedeljak će početi drugu
nedelju podučavanja i možda će biti bolja.
Zašto je onda želela da vrisne?
Džejn, naizgled nesvesna svoje simpatičnosti, iznenada je briznula u glasan
plač kada joj se jedna igla otrgnula, izletela i pala na pod. Kamila je spustila knjigu
sa tihim uzdahom, ali je jedna devojčica već požurila da joj pomogne i uteši je.

~ 40 ~
 *
Pleli su konopac iz više od dvadeset delova. Odakle joj tako nenormalna
ideja? Džoelu je to bilo beskrajno zabavno do kraja popodneva. Zar ne bi bilo
jeftinije, lakše i mnogo brže kupiti konopac ili, još bolje, pitati Rodžera da li ima
negde viška konopca u zgradi? Mora da je tražila od gospođice Ford malo novca
iz fonda za dodatni školski pribor. Džoel se pitao da li je svesna da ga je Ana
osnovala i da je obećala da će ga dopunjavati kad god bude potrebe. Pitao se i ko
će spojiti sve te delove u jedan? Da li je razmišljala toliko daleko?
I zašto jarkoljubičasta boja?
Ali možda je to - razmišljao je kako je popodne odmicalo - zapravo, izuzetna
ideja, baš kao i ona trgovina. Pletenje je korisna veština i za dečake i za devojčice,
ali kako ubediti decu da žele da nauče i istraju u tom zadatku, ukoliko ih
ne zainteresuje pravljenje određenog predmeta? I kako da ubedi decu, naročito
stariju, da šetnju ulicama Bata držeći se za ljubičasti konopac poput pupčane
vrpce da bi učiteljica mogla da ih drži na oku, osim ako ih posebno ne zainteresuje
za isti? Kako osmisliti praktičan projekat na kom bi svi zajedno radili bez obzira
na uzrast i pol, a u kom bi stariji i iskusniji mogli da pomažu mlađima i sporijima?
Zapravo ih uči mnogo više od obične veštine. A decu su uzbuđena... jer uče da
pletu.
Njegova grupa je bila dovoljno pažljiva, jer je ih je podučio trikovima
stvaranja dubine i perspektive. Ali kad su počeli da rade vežbu koju im je
postavio, slušali su i priču koju je ona čitala, a na učionicu se spustio neobičan
mir koji bi povremeno poremetilo uznemireno jadikovanje nekog deteta koje
plete. Svaki put bi neko drugo dete potrčalo u spas, kako bi gospođica Vestkot
mogla da nastavi sa pričom. Zadovoljstvo u prostoriji bilo je vrlo neobično za
jedan julski petak po podne.
Izgledala je zastrašujuće i nepristupačno, kao i uvek. Posmatrao ju je iz
prikrajka, dok je jednim okom motrio na svoju grupu i nudio suptilne predloge i
komentare gde je bilo potrebno. Govorila je poput vojnog narednika, čak i kad
je čitala. Nije iskazivala iskru i toplinu koji su okruživali Anu i zbog koje su je
toliko voleli. Deca bi trebalo da budu podjednako nesrećna kao pod rukom
gospođice Nans. To što nisu, samo ga je zbunjivalo. Gospođica Vestkot ga je
zbunjivala. Izgledala je kao jedno, a bila nešto drugo.
Nije znao kako će naslikati njen portret. Ako je naslika onako kako je
doživljava, tu neće biti ni naznake kreativne učiteljice koja je nekako privlačila
decu različitog uzrasta i činila ih uzbuđenim što uče. I niko ko gleda takvu sliku
ne bi pretpostavio da je sposobna za određenu vrstu zajedljivog humora. Ne bih
se iznenadila da sam usput izgubila bar tri đaka.
Pitao se da li će biti moguće da je upozna dovoljno dobro da naslika uverljiv
portret. Da li će mu dozvoliti da se dovoljno približi? I da li on, zapravo, želi da
se približi? Delom je prezirao činjenicu da je, iako se razlikuje od Ane pristupom
i metodama, sasvim sigurno okupirala srca dece koju je još uvek smatrao Aninom.
~ 41 ~
Prezirao je činjenicu što, kad pogleda u tom pravcu, vidi i čuje Aninu sestru.
Nedostajala joj je Anina lepota i šarm.
A ipak...
Iznad svega je prezirao činjenicu što bi mogla da mu se dopadne gospođica
Kamila Vestkot. To mu se činilo kao izdaja Ane.
Nekolicina dece, uključujući i šestoro iz njegove grupe, ponela je pribor za
pletenje sa sobom kada se škola završila. Deca su se radovala da dovrše konopac
kako bi mogla da ga koriste. Dobrovoljno su sebi zadala domaći zadatak. Da li
će se sunce srušiti sa neba?
Kad je Džoel pospremio svoj deo prostorije i okrenuo se da se rastane sa
gospođicom Vestkot, primetio je kako sedi za jednim od stolova i mršti se nad
pletivom u svojim rukama.
„Nešto nije u redu?”
„Oh, čini se savršenim. Ali nekim čudom imam tačan broj petlji na igli. Baš
čudno, jer sam jednu ispustila pre osam redova, a jedna se stvorila slučajno pre
dva reda. Prepustiću Vama da izračunate.”
„Poništavaju jedna drugu”, rekao je uz osmeh i prišao. Kratko pletivo
izgledalo je daleko od savršenog. Neki redovi su bili veoma labavo ispleteni i ličili
su na grubu čipku, dok su drugi bili zategnuti i stisnuti. Rezultat je ličio na zmiju
sa artritisom. „Hoćete li mu progledati kroz prste?”
„Sasvim sigurno da neću”, rekla je i kratko ga pogledala. ispraviću ga. Sedrik
Barns ima samo pet godina i dao je sve od sebe. Međutim, mora da ima nešto
čemu će se vratiti, a što će izgledati iole pristojno, inače će se rastužiti.”
Džoel je podigao obrve i gledao je kako dodaje ispuštenu petlju. Ponovo se
okrenuo da ode, ali je oklevao.
„Zar ne žurite kući? Petak po podne je.”
„Kod kuće sam”, rekla je i nastavila da radi. Nije objasnila.
„Šta to znači?”
„Uselila sam se ovde. Predaleko mi je da svaki dan šetam od kuće do škole.
Iznajmila sam sobu koju je nekada Anastasija koristila.”
Gledao joj je teme obuzet besom. Šta je to naumila? Zar ništa nije sveto? Da
li pokušava da uskoči na Anino mesto i... izbriše je? I zašto insistira da je zove
Anastasija umesto Ana, iako joj je to ime?
„Ta soba je prilično mala, zar ne?”
„Ima krevet, sto i stolicu i dovoljno mesta za neophodne stvari koje sam
donela. Ima umivaonik, kuke na zidu i ogledalo na vratima. Bila je dovoljna
Anastasiji, sigurna sam da će biti dovoljna i meni.”
Prekrstio je ruke na grudima. „Zašto?” Zapitao se da li zvuči neprijateljski
nastrojeno kao što se osećao.

~ 42 ~
 „Rekla sam Vam zašto.” I dalje je doterivala pletivo. Pošto ništa nije rekao,
namotala je vunu na klupko, pričvrstila ga iglama i zakačila karticu sa imenom za
ispleten deo, pa ga odložila na policu gde je spakovala i ostatak. „Ne moram da se
pravdam.”
„Ne, ne morate.” I bilo je besmisleno što se osećao uvređeno. Ana je odavno
otišla. Živela je u vojvodskoj vili i sigurno joj više neće trebati soba ovde.
Okrenuo se da ode.
„Anastasija je našla porodicu u dvadeset petoj godini”, rekla je, motajući se
oko već sređenih polica, „i morala je da nauči da se prilagodi rođacima koji su joj
u suštini bili neznanci. Sećam se da je, kad je saznala istinu, njena prva reakcija
bila da okrene leđa novoj stvarnosti i vrati se ovde. Svim srcem sam se nadala da
će učiniti upravo to, kako bismo mogli da zaboravimo na nju i nastavimo sa
životom. To, naravno, ne bi bilo moguće, čak i da se vratila. Ne bi bilo moguće ni
nama, ni njoj. Kad se Pandorina kutija otvori, sadržaj je nemoguće vratiti. I ja
moram da se prilagodim. Moram da naučim da ne pripadam ljudima koji su mi
uvek bili porodica. Moram da naučim da budem siroče. Ne doslovno, možda, ali
suštinski.”
„Niste siroče ni u jednom jedinom smislu te reči”, kazao je odsečno,
iznerviran ponovo zbog nje i pokajavši se što nije otišao kako je prvobitno
nameravao. „Imate rođake sa obe strane i uvek ste ih poznavali. Imate živu i
zdravu majku, brata i sestru. Imate polusestru koja bi Vas volela da ste joj to
dozvolili. Ipak, insistirate da se odvojite od svih njih kao da Vas oni ne žele, pa
ste se preselili u sirotište kao da ovde pripadate.”
„Znam da ne pripadam ovde, osim što ovde predajem. Ne očekujem da me
razumete, gospodine Kaningeme. Nemate iskustvo da biste razumeli šta mi se
dogodilo, kao što ja nemam iskustvo da razumem šta se Vama dešavalo u životu.”
„Tu stupa saosećanje. Ako ne osećamo i ne negujemo empatiju, gospođice
Vestkot, onda ne razumemo nikoga, ne saosećamo ni sa kim, jer smo svi
jedinstveni u svom doživljavanju stvari.”
Okrenula se ka njemu podignutih obrva i prstom jedne ruke udarila o policu.
„U pravu ste, naravno! Nešto užasno se desilo mom starom životu, gospodine
Kaningeme. U mesecima koji su usledili, patila sam u nesreći, poricanju i, da,
samosažaljenju. Tu ste bili u pravu. Ali to više neću raditi. I neću se držati rođaka
koji bi bili dobri, ali bi mi sigurno naneli više štete nego dobra, premda
nenamerno. Moram sama da otkrijem ko sam i gde pripadam, a kako bih to
učinila, moram malo da se odvojim od njih, jer će me oni ponovo razmaziti ako
im to dozvolim. Malo da se odvojim, ne potpuno. Posećivaću baku i Abigejl.
Videću svoje Vestkot rođake kada budu došli da slave rođendan. Jesam li Vam
rekla da svi dolaze, ne samo Anastasija i Ejveri? Zbog sedamdesetog rođendana
bake Vestkot? Ali... moram i naučiću da budem samostalna. Biću uspešnija
ako živim ovde. Ne dozvolite da Vas zadržavam. Sigurno jedva čekate da krenete
kući.”
~ 43 ~
 Nekoliko trenutaka je stajao i gledao je, uznemiren i ljut. Nije je razumeo.
Nije želeo da je razume. Nek’ sve ide dovraga. Zašto njena baka nije mogla da
živi u divljini Škotske? Ne treba mu ništa od ovoga. Mora da preboli Anu
dostojanstveno i u svoje vreme.
„Bolje bi bilo da pođete i popijete sa mnom čaj”, rekao je i iznenadio samog
sebe. „Jeste li ikad bili kod Sali Lun? Niste živeli dok ne probate neku poslasticu
s njenim imenom. Izuzetne su.” Stisnula je usne. „Još uvek nisam dobila platu,
gospodine Kaningeme.”
Mili Bože, zar je bez dinara? Znao je da je izbačena iz očevog testamenta i da
je odbila deo Aninog bogatstva. Ali... bez ijednog dinara?!
„Pozvao sam Vas da popijete čaj sa mnom, gospođice Vestkot. To znači da ja
plaćam račun. Idite po šešir.”
„Ako je ovo Vaš način da skupite informacije o meni kako biste mogli
ubedljivo da me naslikate”, rekla je pre nego što je izašla iz učionice,
„upozoravam Vas da Vam neću olakšati. Ali ako me upoznate, molim Vas, recite
mi šta ste otkrili. Ja nemam predstavu ko sam.”
Gledao je za njom nekoliko trenutaka, pomalo iznerviran, pomalo zbunjen i
prilično siguran da je ovo poslednja stvar koju je želeo da uradi u petak po podne.
Ali uprkos samom sebi, shvatio je da se smeši, pa pošao za njom.
Ja nemam predstavu ko sam.
Tu je sigurno bilo nekakve šale na sopstveni račun.

~ 44 ~
 VI

Čajdžinica Sali Lun, u najstarijoj kući u Batu, nalazila se u Severnom prolazu

parade, blizu opatije i lekovitog izvorišta. Bila je to visoka, uzana zgrada koja je
imala prozor sa pramcem koji je izlazio na ulicu. Iznutra je bila mala. Stolovi su
bili suzbijeni i svi su se činili zauzetim, što je bilo uobičajeno. Džoel nije često
dolazio, sve donedavno nije to mogao ni da priušti, ali ga je prepoznala jedna
konobarica koja mu se toplo nasmešila i pokazala mu na prazan sto u suprotnom
uglu.
Gospođica Vestkot je privukla pažnju dok su se približavali stolu. Isto se
dogodilo i tokom njihove šetnje, i sada mu je opet bilo neprijatno zbog toga,
koliko i tada. Drugi gosti su joj se sklanjali s puta, kako bi oslobodili prolaz, i
gledali je kako prolazi. Ne toliko zbog izgleda, zaključio je Džoel, koliko
zbog energije plemićke arogancije i titule s kojom se rodila. To joj je bilo urođeno
i verovatno nije ni bila svesna toga, a ipak se nije videlo u učionici. Izvan nje je
očekivala da joj se ljudi sklone s puta, premda to nije primećivala i nije se
zahvaljivala. Džoela je prilično nervirala dok se zahvaljivao za oboje, idući za
njom. Grozničavo se kajao zbog ishitrenog poziva.
Sela je leđima okrenuta zidu, a on naspram nje. Naručio je čaj i dva peciva od
konobarice koja je iznenada postala rumena i nespretna. Poklonila se i otišla.
Gospođica Vestkot kao da nije bila svesna njenog postojanja.
„Nadam se da ste gladni. Mada pretpostavljam da ste propustili ručak kako
biste kupili ljubičastu vunu i igle.”
„Drago mi je što Vas zabavljam, gospodine Kaningeme. Vlasnica radnje je
mi je rekla da ima previše te vune jer je mušterija koja ju je naručila odustala od
nje i opredelila se za sivu. Ponudila mi ju je jeftinije i prihvatila sam jer sam
koristila novac sirotišta.”
Anin novac. Bilo bi okrutno da joj to kaže samo zato što bi voleo da je malo
pecne.
„Pretpostavljam da će krajnji proizvod zabaviti pola Bata. A deca će ispričati
priču o njemu svakome ko zastane da ih pogleda ili prokomentariše i svi će biti
očarani.”

~ 45 ~
 Gledala ga je blago raširenih nozdrva i video je da joj nije zabavno. „Kako da
ih naučim da pričaju samo kad im se neko obrati?” iznenada je pitala. „I da ne
daju informacije dok ih neko nešto ne pita?”
„To je sasvim lako. Morate da učinite da se osećaju malim, bezvrednim i
potlačenim. Pomaže ako se prezivate Nans i ako nikad ništa sa njima ne radite što
bi moglo da ih zanima.”
Nastavila je da ga gleda stisnutih usana. Prava je enigma. Očekivao je od nje
da će biti barem podjednako loša kao gospođica Nans. To bi očekivao svako, kad
bi je sad video. Nije lepa, pomislio je. Ali ima nešto u njenoj čvrstoj vilici i bradi,
pravom nosu i plavim očima u senci tamnih obrva, koji su je činili lepšom od
mnogih i nagoveštavali inteligenciju i čvrstinu karaktera.
„I sramno ste omanuli”, rekao joj je uz osmeh. „Deca nisu nema u vašem
prisustvu. Uče i uživaju. Dopadate im se, što je siguran znak da ste propustili
šansu da im nametnete neku strogu disciplinu.”
„Ako je to istina, onda ne znam zašto je tako.”
I on je bio iznenađen. Možda deca mogu da vide kako iza ozbiljnosti
spoljašnjeg izgleda postoji... šta?
„Šta gospođa Kingsli i Vaša sestra misle o Vašoj selidbi u sirotište?”
„Nisam im rekla. Spakovala sam se rano jutros i napisala im pismo, pa sam
izašla ranije da pitam gospođicu Ford o praznoj sobi. Kad je pristala da mi je
iznajmi, zamolila sam Rodžera da pošalje po moje stvari i dostavi pismo. Abi je
poslala odgovor po čoveku koji je doneo torbe, ali još nisam imala priliku da ga
pročitam. Ne moram ni da pročitam da bih znala da je uznemirena. Prvo je
preminuo naš otac, potom je brat otišao u rat. Onda je majka otišla da živi sa našim
ujakom u Dorsetširu, a sad sam se i ja odselila.”
„Ona, dakle, ne deli vašu potrebu da pobegne od svega poznatog kako bi
ostala sama?”
„Ne. Ali poštujem njeno pravo da oblikuje svoj život kako joj odgovara. Samo
tražim da se i moje pravo poštuje. Možda je sebično od mene što sam je napustila
i okrenula leđa bakinoj gostoljubivosti. Zapravo, sigurno jeste. Ali ponekad
nemamo izbora i moramo da budemo sebični kako bismo... preživeli. To je
previše snažna reč, mada ne mogu da smislim bolju.”
„Osećate se ugroženo jer je porodica Vašeg oca odlučila da dođe u Bat zbog
proslave rođendana?”
„Ne baš ugroženo”, namrštila se dok je razmišljala o pitanju, „samo...
upleteno. Kao da sam nesposobna da sve sama rešim. Kao da sam samo...”
„Bespomoćna žena?”
„Razmažena žena. I jesam. Ili sam bila. Neobično je kako to nisam shvatala
sve donedavno. Uvek sam sebe smatrala snažnom i hirovitom.”

~ 46 ~
 „Možda ste uvek i bih u pravu. Mora da Vam je bilo potrebno mnogo snage
da učinite to što ste učinili ove nedelje kada, zapravo, niste morali.”
„Snage? Ili samo nesmotrenosti? Ali Abi je van sebe od uzbuđenja što svi
dolaze. Zbog nje i meni mora da bude drago što su svi odlučili da nas vrate pod
svoje okrilje.”
„Da li zato dolaze?”
Ali u tom trenutku je stigao čaj i sprečio je da odgovori. Čajnik je bio veliki,
a peciva ogromna. Džoel je sipao, dok je gospođica Vestkot odmeravala hranu,
blago zapanjena. Pecivo je bilo presečeno napola i vruće, sa izdašnom količinom
putera i džema.
„Oh, zaboga! Upravo sam se setila da sam propustila i doručak i ručak. Ovo
je jedno od tih poznatih peciva?”
„Da, i očekujem da ćete ga pojesti do poslednjeg zalogaja.”
Nakon što je probala, pogledala ga je pomalo ozbiljno. „Nemojte da mislite
kako ne znam šta ste naumili i zašto ste me doveli ovde da me natrpate čajem i...
ovim. Bože, kako je ukusno! Mislite da ćete me navesti da pričam o sebi, tako
da možete da me predstavite svetu onako kako ne želim da budem predstavljena.”
„Ne slikam golotinju”, nije mogao da odoli, a njena usta, koja su se otvorila
da uzmu još jedan zalogaj, naglo su se zatvorila. „Možda ste samo izgledali
iscrpljeno i malo izgubljeno, gospođice Vestkot, i ja sam se sažalio i doveo Vas
ovde da Vas oživim. Možda, sam se našao za istim stolom sa Vama, održavam
razgovor jer nije primereno, čak ni za muškarca koji nije plemenitog porekla, da
pozove damu na čaj, a onda jede, a da ne kaže ni reč. Mogao bi da oda utisak da
je hrana važnija od nje.”
Pogledala ga je, pa uzela još jedan zalogaj. „Stvar je u tome što aristokratske
porodice ne priznaju nezakonitu decu, gospodine Kaningeme. Aristokratiji je
najvažnije nasledstvo, imanje, pozicija i bogatstvo. Zakonitost je sve. Da je
porodica mog oca znala od samog početka da nije oženjen mojom majkom i da
smo stoga nezakonita deca, ignorisali bi je i pretvarali bi se da ne postojimo. To
je moja majka radila više od dvadeset godina sa Anastasijom, mada je znala da
postoji, i to bi uradili i ostali, da su znali. Sasvim sigurno bih i ja tako postupila.
Kad se pojavila pred svima, svi su pobesneli i to s pravom. Očigledno nije bila
jedna od nas. Ja sam bila najviše ljuta.”
„Zašto?”, pitao je dok je ona razmazivala puter i džem na drugu polovinu
svoje poslastice. Nadao se da ona neće primetiti da radi upravo ono što ga je
uveravala da neće raditi, a to je da govori o sebi. Ali nije želeo da čuje ovo samo
zbog portreta. Očaravalo ga je da sluša priču o tom danu sa njene tačke gledišta.
Čuo ju je s Anine u dugačkom pismu koje mu je poslala.
„Bila sam savršena dama. Kao nacrtana. Bila sam veoma svesna ko je moj
otac i šta je moja obaveza kao njegove ćerke. Od ranog detinjstva sam davala sve
od sebe da učinim sve što bi on očekivao od lejdi Kamile Vestkot. Bila sam uzorno

~ 47 ~
dete i slušala sam svoju dadilju i guvernantu. Govorila sam, mislila, ponašala se
kao prava dama. Nameravala sam da odrastem u savršenstvo. Nameravala sam da
u mom životu ne ostavim prostora za nesreću ili katastrofu. Mislim da sam iskreno
verovala da nikada neću biti izložena bilo kakvoj nevolji, ako se strogo
budem držala kodeksa ponašanja primerenog za dame mog ranga. Nisam imala
nijednu pobunjeničku kost u telu, nijednu prkosnu pomisao u glavi. Moj svet je
bio sužen, ali krajnje bezbedan. Bio je to svet koji nije dozvoljavao oskudno
odevenim ženama iz niže klase da dođu do mene i moje porodice i dozvole sebi
da sednu sa nama. Bila sam u šoku kad se to dogodilo.”
Džoel je završio svoje pecivo i otpio ostatak čaja. Mili Bože, mora da je bila
vredna prezira, ali sve u ime onoga za šta je vaspitana da smatra ispravnim. Pošto
je težila ka savršenstvu u uzanom svetu u kom se rodila, nevolja u kojoj se sad
našla u najmanju ruku ju je zbunjivala. Blago se navalio u stolici i pogledao je s
obnovljenim interesovanjem. Takva žena bi trebalo da bude ogorčena i krhka. A
ona niti je besnela zbog nepravde, niti se raspadala, ili ako jeste, bila je na putu da
to prevaziđe. Nije potonula u samosažaljenje, uprkos optužbi koju je izneo pre
dva dana. A nije bila zainteresovana ni za iskorišćavanje dolaska njene porodice
u pokušaju da se vrati nečemu što bi možda zaličilo na njen stari život.
Činilo mu se da je reč zaličilo ključna u svemu. Za Kamilu Vestkot više ne
postoji savršenstvo kakvo je poznavala i nije bila spremna da pristane ni na šta
manje od toga. Zato je sada morala da pronađe nešto potpuno novo. Nije mu se
posebno dopadala ta žena, ali je osećao veliko poštovanje prema njoj.
Odmah je popravio tu pomisao, jer, kad je bila u učionici, rumena, zadihana i
naredbodavna, okružena organizovanim haosom, skoro da mu se i dopadala.
Zapravo, možda ga je i privlačila ta verzija učiteljice. Možda je to samo po sebi
ukazivalo i na nekakvu strast. E, to je sada zastrašujuća pomisao!
„Umete ponekad da me gledate uznemirujuće direktno da imam utisak da
možete da vidite kroz mene. Pretpostavljam da je to umetnik u Vama. Bila bih
Vam zahvalna ako biste prestali.”
Podigao je čajnik i dopunio im šoljice. „Šta mislite, zašto ste bili toliko
posvećeni dužnosti i savršenstvu? Na primer, više nego Vaša sestra.”
Oklevala je, pa promešala šećer u čaju. „Bila sam očevo najstarije dete. Nisam
bila sin, pa stoga ni naslednik. Valjda mu je moje rođenje bilo razočaranje. Ali
sam uvek smatrala da će biti ponosan na mene ako budem bila savršena dama.
Mislila sam da će me tako voleti.”
Mili Bože. Nije se činila kao žena koja je ikada čeznula za ljubavlju. Kako je
kratkovid.
„I da li Vas je voleo?”
Pogledala ga je u oči. U njima, u najlepšem delu njenog lica, primetio je bol
duboko skriven iza strogog držanja.

~ 48 ~
 „On je voleo samo sebe. Svi su to znali. Nisu ga voleli, čak su ga i mrzeli ljudi
koji su bili žrtve njegovog sebičluka. Ja sam čeznula da ga volim. Čeznula sam
da budem ta koja će naći put do njegovog srca i da ću mu biti mezimica. Kako
sam bila naivna. Nisam čak ni njegovo najstarije dete, zar ne? A Hari, njegov
jedini sin, nije bio njegov legitimni naslednik. Sve u vezi s mojim životom je bila
laž i tako je bilo sve do njegove smrti. Moj najveći životni cilj pokazao se kao
obična iluzija u prostranoj, goloj pustinji.”
Džoel je impulsivno posegnuo za njenom rukom na stolu. Odmah je znao da
je pogrešio, jer je osetio trenutnu vezu sa ženom koja je bila Kamila Vestkot, a
zaista to nije želeo. I čuo ju je kako je uzdahnula i osetio je kako joj se ruka
trgnula, mada je nije izvukla. Nije ni on svoju odmah povukao.
„Mora da ste očekivali da će se sve promeniti kad se budete udali za vikonta
Aksburija. Da li ste ga voleli?”
Tad je odsečno povukla ruku. „Naravno da ga nisam volela. Ljudi moje
klase... Aristokrate se ne venčavaju iz ljubavi, gospodine Kaningeme, niti veruju
u tako vulgaran koncept kao što je romantična strast. Mi... Oni se venčavaju zbog
pozicije i prestiža, zbog nastavka porodice i sigurnosti, zbog spajanja bogatstva i
imanja. Vikont Aksburi je bio savršen spoj za lejdi Kamilu Vestkot, jer je on bio
savršen gospodin, kao što je i ona bila savršena dama. Bili su par po rođenju i
bogatstvu.”
Primetio je da govori o sebi u trećem licu i u prošlom vremenu.
„I napustio Vas je kad odjednom više niste bili savršen spoj.”
„Naravno. Ali nije me napustio. Bio je gospodin do kraja. Dao mi je priliku
da ja napustim njega.”
„I tako ste učinili.”
„Da, naravno.”
Pitao se da li ona veruje u sve to, da nije volela čoveka za kog je trebalo da se
uda, da je Aksburijev potez bio razumljiva, ispravna stvar, da je čak i u raskidu sa
njom bio savršen gospodin. Pitao se da li mu ne zamera. Pitao se koliko je
snažno bila pogođena.
„Siguran sam da ga mrzite.”
Nekoliko trenutaka ga je posmatrala stisnutih usana. „Rado bih ga naučila
pameti kad bih imala priliku.”
Nasmejao se neočekivanom odgovoru. Kamila se namrštila i još više stisnula
usne, ako je to uopšte moguće.
„Mora da ste bili oduševljeni onim što mu se dogodilo, osim ako niste radije
želeli da sami sprovedete kaznu.”
Nastupio je još jedan trenutak tišine tokom kog joj se izraz nije promenio.
„Šta mu se dogodilo?”, upitala je i Džoel je shvatio da nije znala. Niko joj nije

~ 49 ~
pisao da joj kaže. A ipak, ko bi to učinio? Pitao se da li je trebalo da ćuti, ali sada
je prekasno. „Vojvoda od Neterbija ga je izudarao.”
„Ejveri? Sigurno grešite.”
„Ne grešim. Ana mi je pisala i ispričala.”
Spustila je šoljicu, koja je zvecnula, jer joj ruke nisu bile potpuno smirene.
„Šta je ispričala? Sigurna sam da je sve pogrešno razumela.”
„Vikont Aksburi se pojavio na balu na koji nije bio pozvan. Organizovan je u
Aninu čast u domu Neterbija u Londonu. Aksburi je uvredio Anu kad je ona
odbila da pleše sa njim, jer je shvatila ko je. On je onda je izneo neke nepristojne
primedbe o Vama, a Neterbi i novi grof, Aleksandar, verujem da se tako zove,
izbacili su ga napolje. Narednog dana je izazvao Neterbija.”
„Na duel?” Gledala ga je vidno prepadnuta.
„Pošto je bio izazvan, Neterbi je imao pravo da bira način duela, a on je
odabrao da bude bez oružja.”
„Pesnice? Ali kako god da je odabrao, bio bi pravi pokolj.”
„Neterbi očigledno nije naglasio da će se boriti pesnicama, mada su to svi
sigurno pretpostavili. Duel se vodio rano jednog jutra u Hajd parku pred
pozamašnom grupom gospode. Neterbi je veoma brzo savladao Aksburija i
krajnje ga ponizio.”
Iznenada, izgledala je prezrivo. „Sad znam da pričate gluposti. Ko je ispunio
Anastasijinu glavu ovim glupostima? Da li je zaista toliko naivna? Veća je
verovatnoća da se dogodilo drugačije. Upoznali ste Ejverija. On je sitan, nizak i
trom. Razmišlja samo o svom prelepom izgledu, kutiji za duvan i monoklu.
Iznenađena sam što nije doslovno pregažen, naravno, ako je uopšte došlo do
sukoba, u šta iskreno sumnjam. Vikont Aksburi je visok i solidne građe i zna se
da je vešt sportista, uključujući i mačevanje i boks.”
„Ana je za duel saznala pre nego što se dogodio, od svoje rođake, Elizabet
rekao bih. Tako da ga je lično gledala.”
„Dobro, sad znam da ste i Vi naivni. Dame nikad ne znaju za ovako nečasne
i nezakonite sukobe među gospodom. Možete da pretpostavite da je nezamislivo
da neka žena prisustvuje tome.”
„Ana nije bila dama donedavno, ako se sećate, i verovatno nikad neće biti
prava dama. Otišla je tamo u dogovoreno vreme i popela se na drvo da gleda.
Pošla je i njena rođaka. Vaš bivši verenik je dobio dobre batine, gospođice
Vestkot. Ispostavilo se da je nosio košulju, pantalone, čizme i nadmeni osmeh
na licu. Ponudio je milost, ako je Neterbi spreman da klekne pred njim i izvini se.
Neterbi je odbio tu lepu ponudu. On je nosio samo pantalone. Ana samo što nije
pala s drveta od šoka, ali jača je ona od toga.”
„Mora da mislite da sam se juče rodila, gospodine Kaningeme, ako očekujete
da poverujem u bilo šta od ovoga.”

~ 50 ~
 „Voleo bih da sam bio tamo da to lično vidim. Askberi je zauzeo pozu za
divljenje posmatrača, šepurio se i zadao nekoliko smrtnih udaraca, to jest, bili bi
smrtni da se ijedan spojio sa metom.”
Gospođica Vestkot se ponovo namrštila. „Da li je Ejveri bio ozbiljno
povređen?”
„Oborio je Aksburija na zemlju udarivši ga jednim golim stopalom u
slepoočnicu.”
Izvila je usne i namrštila se.
„I onda, kako Aksburi i posmatrači ne bi zaključili da je to slučajan udarac
koji ne može da se ponovi, čim je vikont ustao, udario ga je drugim stopalom u
drugu slepoočnicu. Kad je Aksburi rešio da mu se naruga, nastavivši da vređa
Vas i Anu, Neterbi je skočio i oba stopala usmerio u Aksburijevu bradu, pa ga
nakoutirao. Njegovo telo je izgleda opasno oružje, gospođice Vestkot. Nakon
toga je ispričao Ani da ga je kao dečaka jedan stariji kineski učitelj podučavao
istočnjačkim borilačkim veštinama.”
Nastavila je da ga posmatra bez reči, ali Džoel je shvatio da je počela da mu
veruje. Dovršio je čaj koji je nažalost bio skoro hladan.
„A Anastasija, i Elizabet, i velika grupa okupljenih muškaraca, svedočili su
poniženju lorda Aksburija?”
„I grof je bio tamo.”
„Aleksandar?”, prošaputala je. Navalila se od zaprepašćenja. „I to je učinjeno
da bi se osvetilo moje i Anastasijino ime?”
„Rekao bih prvobitno Vaše ime.” Mada nije bio siguran da je to istina. „Po
Aninim rečima, svi okupljeni bili su oduševljeni što je Neterbi uopšte bio spreman
da bije naizgled izgubljenu bitku u Vašu čast. Svi su bili više nego oduševljeni što
je osvetio ono što Vam je Aksburi učinio. Nikad nije bio gospodin, gospođice
Vestkot. Nikad Vas nije bio vredan. Pobegli ste mu - na sreću, i za dlaku.”
Oči su joj bile pune suza, video je, i obema rukama je pokrila usta. Iznenada
je postao ponovo svestan njihovog okruženja i žamora glasova. Nadao se da neće
zaplakati pred svima. Njegov užas je postao još veći kada su joj se ramena
zatresla. Ali nije se začuo jecaj kad je spustila ruke, već smeh, i to gromoglasan.
„Oh! Volela bih da sam i ja bila tamo! Oh, kakve su srećnice Anastasija i
Elizabet! Srušila su ga dva stopala u bradu?”
„Hladna.”
„Da li su uhvatili Anastasiju i Elizabet?”
„Ne, ali je Ana priznala.”
„Ejveriju?” Potisnula je smeh i složila grimasu. „To nije bilo mudro. To mu
se sigurno nije svidelo.”
„Sat vremena kasnije se oženio njom.”

~ 51 ~
 Pogledala ga je očima punim smeha. Džoel ju je posmatrao i pitao se koliko
pažnje li je privukla na sebe, mada se činilo da je potpuno nesvesna toga. I on je
bio dirnut, jer je izgledala kao druga žena kad se smejala. Izgledala je mlado, i
živo, i...
Koju ono reč traži? Prelepo? Teško da je to.
Zanosno.
To je to. Izgledala je zanosno, a on se osećao pomalo zaneseno.
Međutim, njen smeh je ubrzo zamro. „Mora da ste prikupili dovoljno
informacija o meni da naslikate deset portreta”, rekla je, iznenada zvučeći srdito.
„Volela bih da naslikate taj pakleni portret i da završimo s tim.”
„Kako biste me se rešili? Avaj, to ne biste uspeli ni kad bih mogao još večeras
da Vas naslikam. Još uvek ćemo deliti učionicu dva dana nedeljno. Ali nisam
spreman. Što više saznajem o Vama, sve više shvatam da Vas uopšte ne
poznajem. I, po Vašem sopstvenom priznanju, ni sami sebe ne poznajete.”
Naglo je ustala, ponovo hladna i zvanična. „Ovo pecivo je bilo izvrsno, a čaj
je bio vruć i jak, kao što volim. Hvala što ste me doveli ovde, gospodine
Kaningeme. To je lepo od Vas. Ali vreme je da se vratim... kući. Čekaju me
neraspakovane torbe i nepročitano pismo.”
I za sve to nije joj trebalo više od pola sata, ako bi odugovlačila. Osim ako
torbe koje spominje nisu zapravo dva velika kovčega. Mada je i to moguće.
Izašla je iz čajdžinice ispred njega, naizgled ponovo nesvesna očiju koje su je
pratile i ljudi koji su joj se sklanjali s puta. Stajala je na pločniku i sačekala ga da
plati račun.
„Idemo u istom pravcu”, rekao je kad je htela da ode sama. „Moram da
pređem Pulteni most da bih došao do kuće.”
Kratko je klimnula glavom i pošla brzim korakom. Ali je ubrzo i progovorila.
„Sav naš razgovor svodio se na mene, kao što ste, nesumnjivo, i nameravali. Ali
šta je sa Vama, gospodine Kaningeme? Da li Vam smeta što sam se uselila u sobu
koja je pripadala Anastasiji?”
To pitanje ga je iznenadilo, mada mu jeste smetalo. „Zašto bi? Njoj više ne
treba.”
„Verujem da je volite. Mislim da, za razliku od mene, Vi verujete u
romantičnu ljubav. Jesam li u pravu?”
„Da verujem u ljubav? Da, verujem. Da volim Anu? Pogrešno vreme,
gospođice Vestkot. Ona je udata dama i ja poštujem veze braka. I možda nikad i
nisam osećao romantičnu ljubav prema njoj. Jedini put kad sam je zaprosio, pre
nekoliko godina, uveravala me je da je ljubav koju osećamo jedno prema drugom
bratska i sestrinska. Nismo imali svoju porodicu, ali smo odrasli ovde zajedno i
bili smo nerazdvojni. Verujem da je bila u pravu. I sad mi je veoma drago što se
nije udala za mene. Bio bih upleten u sve to što joj se nedavno dogodilo, a to mi
se ne bi dopalo.”
~ 52 ~
 „Ipak, mogli biste da živite luksuzno kao njen suprug.”
„Nije sve u luksuzu.”
„Kako to znate, ako niste probali?”
„Da li Vam nedostaje?”
Razmišljala je o svom odgovoru dok su prolazili kroz dvorište opatije, pa
skrenuli paralelno s rekom ka Trgu Nortamberlend. „Da, lagala bih ako bih rekla
drugačije. Oh, znam šta ćete sad reći! Mogla bih da nastavim da živim luksuzno
sa svojom bakom i znam da bih mogla da budem nezavisno imućna da sam
dozvolila Anastasiji da podeli četvrtinu bogatstva sa mnom. Ne očekujem da
razumete zašto ne mogu ništa od toga da prihvatim. Nisam sigurna ni da ja
razumem.”
Ali neobično je to što je on počeo da uviđa. „Mislim da je to zato što se slažete
sa mnom, gospođice Vestkot, da nije sve u luksuznom životu. I mislim da je to
zato što su muškarci u Vašem životu bili neizostavno okrutni prema Vama.”
„Muškarci?”
„Vaš otac, Vaš verenik.”
„Sreća je, onda, u slučaju mog bivšeg verenika”, rekla je skrenuvši pogled,
„što ne verujem u ljubav. Da verujem, možda bi mi srce bilo slomljeno.”
Ostatak puta je gledala na drugu stranu, kao da je ugledala nešto previše
očaravajuće da bi skrenula pogled. I Džoel je shvatio nešto o gospođici Kamili
Vestkot. Srce joj jeste bilo slomljeno od ruke čoveka kog je smatrala savršenim,
a koji je zapravo bio običan nitkov, baš kao i njen otac. Zapanjujuće je što je još
uvek na nogama i što ne besni negde u nekom sanatorijumu.
Rastali su se kad su stigli do kraja Trga Nortamberlend, mada ga sve do kraja
nije u potpunosti pogledala. Džoel ju je posmatrao kako se udaljava, pomalo
očekujući da Kamila podigne ruku i obriše suzu sa obraza. Nije tako učinila.
Možda je osećala njegov pogled na leđima.
Očarala ga je. Trebaće mu vremena da je upozna, da je razume. Po prvi put je
počeo da sumnja u svoje umetničke mogućnosti. Kako će dobro da je naslika? I
šta će uraditi ako to nikada ne bude uspeo? Da je svakako naslika? ...Ako me
upoznate, molim Vas, recite mi šta ste otkrili. Ja nemam predstavu ko sam.
Nasmešio se kad se setio tih reči. Pozvao je Edgara Stivensa na večeru koju
će sam skuvati. I obećao je da će kasnije posetiti Edvinu. A ipak, jedino što je
sada želeo da uradi jeste da se zatvori u studio, da uzme papir i ugljen i da počne
da crta, pre nego što mu utisci o gospođici Kamili Vestkot ne pobegnu iz onog
dela pamćenja odakle nastaju neki njegovi najbolji radovi.

~ 53 ~
 VII

Da je Kamila ikada čula nekog kako tvrdi da se uspavao suzama, optužila bi

tu osobu za laž. Kako neko može da zaspi kad ga grudi bole od jecaja i kad mu je
jastuk neprijatno vlažan i vruć, kad je nos zapušen i kad je potonuo preduboko u
tugu da pojam samosažaljenja nije ni blizu tačnog opisa? I kada neko zna kako će
užasno izgledati narednog jutra otečenih kapaka i usana, crvenog nosa i podbulih
obraza?
Ona se nije uspavala suzama. Ali jeste plakala i morala je da leži na krevetu
sa maramicom na ustima kako ne bi probudila sve u zgradi. Pokušala je da se seti
poslednjeg puta kad je plakala i nije joj u sećanje dolazila nijedna prilika otkako
joj je bilo sedam godina i kad je uštedela džeparac od dve nedelje kako bi kupila
finu, platnenu, mušku maramicu. Provela je sate i dane vezući inicijale titule
njenog oca, „R” za Riverdejl u jednom uglu ispod kog je pisalo „Volim te, papa”,
a cela poruka bila je ukrašena cvetnim motivima. Bio je to prvi put da mu je
sama dala poklon za rođendan. Pogledao je maramicu tog dana, zahvalio joj se i
odložio je u džep.
Odsustvo entuzijazma kod oca bilo je dovoljno za razočaranje devojčice koja
se nadala, čak i očekivala, da će biti zadovoljan, zadivljen, ponosan, da će je
hvaliti, grliti, zahvaljivati se u izobilju, da će dobiti izliv večne ljubavi.
Sedmogodišnje dete ume zaista da bude naivno. I ranjivo. Nekoliko dana kasnije
je otišla u očevu radnu sobu pod nekim izgovorom i videla maramicu zgužvanu
na stolu. Kad je prišla da je složi, shvatila je da ju je koristio za čišćenje pera i da
je nepopravljivo uflekana mastilom. Pojurila je na sprat - a kao dama je naučena
da ne sme nikuda da juri - i sakrila se između zida i kreveta u sobi koju je delila
sa Abigejl. Plakala je i plakala, dok nije presušila, mada nikome nije rekla šta ju
je toliko unesrećilo.
Čovek bi očekivao da je tada naučila lekciju. Ali izgleda da nije. Sećala se
kako je tada sebe ubedila kako je sigurno loše izvezla poruku, pa je radila
neumorno da poboljša tu veštinu.
Nije znala ni zašto tačno sada plače. Soba je bila mala, a krevet uzan i ne tako
udoban. Trebalo je da sačeka do ponedeljka, jer nije znala šta da radi ceo vikend.
Ali sigurno ništa od toga nije izazvalo njene prve suze za petnaest godina.
Uznemirila je baku i Abi što je došla ovde. Ali nije ni do toga. Preživela je nedelju

~ 54 ~
dana podučavanja i nije znala kako će da preživi još jednu, a potom još jednu. A
nije ni do toga...
Priznaj istinu, Kamila.
Plakala je jer joj je srce bilo slomljeno, mada ni to nije bilo u potpunosti istina.
Njeno srce nije bilo upleteno u veridbu. Nije bila zaljubljena u vikonta Aksburija.
Ali se činio savršenim. Bio je savršen gospodin, savršen par za nju. Dobrog
porekla, otmen, imućan, zreo, stabilan, ozbiljan, moralno kompatibilan... Mogla
je da nastavi do jutra. Nije smetalo to što je visok, zgodan i lep, mada je nisu
privukle samo te površne osobine. Nije bilo ničeg površnog u postupcima i
mišljenju lejdi Kamile Vestkot. Činio se savršenim. Činio se, mada o tome nikad
nije svesno razmišljala, kao sve što bi volela da njen otac bude. Bio je pouzdan,
prava stena Gibraltara. Cela njena budućnost izgradila se na toj steni.
I izneverio ju je. Mada, ne toliko jer je prekinuo veridbu. Razumela je razlog
za to, iako ju je odbijanje iznenadilo i pomalo povredilo. Ne, u pitanju je ono što
se dogodilo kasnije, a za šta je saznala tog dana. Rekao je nešto o njoj nakon što
je došao nepozvan na bal u Anastasijinu čast, nešto toliko uvredljivo da su ga
Ejveri i Aleksandar izbacili iz kuće. Rekao je neke sramne stvari o njoj i tokom
duela, u prisustvu nesumnjivo velike grupe gospode, čak i Elizabete i Anastasije.
To je bilo iznenađujuće neprimereno s njegove strane. Oh, i više od toga! Bilo
je okrutno! I nije nimalo nalik čoveku kakvim ga je smatrala. Kad je to čula,
nestale su i njene poslednje iluzije o savršenom gospodinu i aristokrati sa kojim
je trebalo da provede ostatak života. Zapravo, to nije u potpunosti netačan izraz...
To joj jeste slomilo srce. Ne mora da bude zaljubljena u njega da bi joj se srce
slomilo. Možda zato što vikont Aksburi sada nekako predstavlja ceo njen život
kakav je bio, mada to tada nije znala. Ništa nije bilo izgrađeno od kamena, već
od peska. I poput svake kule od peska, urušila se i pala.
Smejala se s iskrenim oduševljenjem kad je čula kako je Aksburi ponižen od
Ejverijevih ruku, ili bolje reći nogu. Prijalo joj je da zna da je ispao budala nakon
što ju je uvredio. Ipak je ona samo ljudsko biće. Ali dok se vraćala kući sa
gospodinom Kaningemom, preplavile su je tužne okolnosti celog događaja i
osetila je kako joj srce puca. Njen otac i vikont Aksburi su se prilično razlikovali,
a ipak su bili veoma slični. Da li će ikada ikome moći ponovo da veruje? Da li je
zaista toliko sama koliko se usamljeno oseća?
Da li su svi u suštini sami?
Oh, da, bilo je mnogo samosažaljenja. I mrzela je to. Prezirala.
Na kraju je zaspala, nakon što se umila, okrenula jastuk i zategla posteljinu,
premda se nekoliko puta budila preplašena, dok se ne bi setila gde se nalazi. Kad
se ujutru probudila, umila i obukla, ponovo ju je sačekalo pitanje kako će da
iskoristi taj dan. Nije čak znala, jer nije pitala, ni da li srne da ode u trpezariju na
doručak. Razmišljala je da prošeta do bakine kuće i objasni se lično, ali je kroz
prozor videla da pada kiša i izgledalo je kao da je napolju hladno. Uostalom, šta

~ 55 ~
bi mogla više da kaže od onoga što je napisala? Videće ih sledeće nedelje kada
stigne ostatak porodice. Neće odbiti da ih vidi. To bi bilo nevaspitano.
Presložila je svoje stvari. Imala je dovoljno mesta ako kozmetiku stavi na
stočić, a knjige i pribor za pisanje na sto. Prazne torbe je odložila kraj vrata. Pitaće
Rodžera da li može negde drugde da ih odloži. I to joj je potrošilo možda celih
dvadeset minuta.
Uzela je nekoliko knjiga iz učionice i neko vreme ih prelistavala, razmišljajući
koju bi bilo najbolje da sledeće nedelje čita naglas. Odluka je bila nezgodna, jer
priče moraju da se dopadaju i dečacima i devojčicama, a i deci svih uzrasta.
Ipak, prošle nedelje birala je nasumično i sve što je pročitala bilo je lepo
prihvaćeno. Verovatno se previše priprema. Ali šta drugo da radi?
Napisala je spisak svega što želi da ih poduči sledeće nedelje - a bio je
zapanjujuće dugačak - i neko vreme razmišljala o idejama kako to da uradi. Um
joj je bio tvrdoglavo prazan. Prošle nedelje je predavala skoro bez pripreme ili
prethodnog razmišljanja, a ipak sve se odvijalo dobro, tek malo haotično. Ali kako
da rizikuje da se koristi istom metodom naredne nedelje?
Namrštila se iznenada. Šta joj je tačno juče rekao? I sramno ste omanuli. Deca
nisu nema u vašem prisustvu. Uče i uživaju i dopadate im se. Cerio se kad je to
pričao, a to jedan gospodin nikad ne radi. Izgledao je uznemirujuće lepo i
privlačno. Oh, i muževno. Privlačno? Tu reč obično ne koristi. Muževno ne koristi
nikad. To nisu otmene reči, pomalu su čak i vulgarne. Zaista ne bi smela da
razmišlja ni o jednom muškarcu kao privlačnom ili muževnom. Ali zapravo joj je
govorio da nije omanula, dok je izgovarao da jeste.
Glasno je uzdahnula. Oh, ovo je sve beznadežno komplikovano, a nije još ni
jutro prošlo. Zaboga, trebalo je da ode na doručak. Sigurno njena kirija
podrazumeva i obroke. Soba joj se činila sve manjom i sve strašnijom. Vreme je
da izađe i istraži svoj novi dom. Da li je to njen dom? Da li to što iznajmljuje sobu
znači da srne da šeta zgradom kako želi? Ali nije mogla više da ostane u ovom
malom prostoru. Činilo joj se previše kukavički, kao i to što je predugo bila kod
bake. Sada je ponovo rođena, ponovo samouverena Kamila Vestkot, zar ne? Niko
nije izgledao zgroženo dok je šetala okolo. Niko nije otrčao po gospođicu Ford.
Čuli su se mladi glasovi, smeh i nekoliko uzjogunjenih povika. Bila je to velika
zgrada, tri pozamašna trospratna doma spojena u jedno, i zadržali su otmenost
odvojenih kuća. Bila je i lepo ukrašena blagim bojama, razvučenim zavesama i
jastučićima jarkih boja, koji su odavali utisak sveopšte veselosti. Ovo nije bila
tmurna institucija, što je shvatila i prvi put kad ju je gospođica Ford sprovela po
zgradi.
Životni prostor sastojao se od udobnih spavaćih soba na gornjim spratovima
za petoro ili šestoro dece, a svaka je imala svoju dnevnu sobu sa stolicama,
stolovima, jastucima i nekoliko igračaka. Ideja je bila da svaka grupa ima neki
utisak doma i porodice. Svaka grupa je imala svoje dadilje koje su im pružale što
je moguće bliži osećaj porodice pod tim okolnostima. Bile su to dadilje koje su
~ 56 ~
danonoćno brinule o deci, nadgledale njihovu igru i šetale ih kad nije bilo škole.
U prizemlju je bilo nekoliko manjih prostorija, verovatno za posetioce, pored
učionice i trpezarije. Neka deca su se sada tiho igrala u jednoj od njih. Većina je,
međutim, bila okupljena u velikoj zajedničkoj sobi jer zbog kiše nisu mogli da se
igraju u bašti. Sve zajedno, to nije bilo nimalo neprijatno okruženje za četrdeset
dvoje dece koje je tu živelo.
Kamila je klimanjem glave pozdravila dadilje koje su nadgledale decu, pa se
neodlučno zadržala na dovratku. Ali tri mlađe učenice su želele je upoznaju sa
porodicom krpenih lutaka, a onda su jedan dečak i devojčica želeli da joj pokažu
kulu koju su napravili od drvenih kocki koje je Rodžer izrezbario i obojio za njih.
Dva dečaka su štrikala pod budnim okom Vinifred Hamlin koja je, takođe, radila
na svom delu konopca, a koji je bio dugačak već oko pola metra i, činilo se, bez
mane. Dečaci su pozvali Kamilu da priđe kako bi joj pokazali koliko su
napredovali od juče.
U dve različite kolevke nalazile su se dve bebe. Jedna je imala možda četiri
ili pet meseci, igrala se svojim prstićima i mahala uzbuđeno rukicama kad god bi
neko od dece ili starijih prišao da je zagolica ili porazgovara sa njom. Druga,
možda mesec ili dva starija, ležala je na leđima i tiho plakala, odbijajući da je
neko zabavi ili uteši.
„Ovde je tek nedelju dana”, objasnila joj je jedna dadilja, kad se Kamila
približila. „Smiriće se uskoro.”
„Možda želi da je neko uzme u naručje”, rekla je Kamila.
„Oh, sasvim sigurno želi.” Mlada žena se nasmejala, ne zlonamerno, pa
pomilovala dete po glavi i prošaputala neke utešne reči. „Ali ne možemo da
pružimo svu pažnju jednom detetu, kad svi čeznu za njom.”
Ali činilo se da nije tako. Većina dece se činila radosnom što imaju jedni
druge. Međutim, osoblje je nesumnjivo bilo zauzeto. Ali ipak...
„Mogu li ja da je podignem?” Da je dete plakalo histerično, možda se ne bi
toliko zabrinula. Ali u tihom zvuku koji je ispuštala čula se jeziva beznadežnost.
„Nemam šta drugo da radim i osećam se pomalo beskorisno.”
„Naravno, gospođice Vestkot. To bi bilo lepo od Vas. Ali nemojte da osećate
obavezu.”
„Kako se zove?”
„Sara.”
Kamila nikad nije provodila vreme sa bebama, a ni sa decom uopšte, sve do
prošle nedelje. Naravno, odrasla je očekujući da će jednog dana biti majka. Jedna
od njenih dužnosti bila bi da svom suprugu rodi sina naslednika i ćerke koje bi
udao u druge uticajne porodice. Ali kao članica visokog društva, ne znači da bi se
nužno ona brinula o deci, tešila ih ili zabavljala. Za to su postojale dadilje i
guvernante.

~ 57 ~
 U podnožju kolevke nalazilo se ćebence. U sobi nije bilo hladno uprkos
užasnom vremenu, ali bebi je trebala udobnost. Ili je tako Kamila zamislila.
Raširila je ćebe po donjoj polovini dušeka, smestila bebu u njega, pa je zamotala
i podigla u naručje. Dete je nastavilo tiho da plače, a Kamila je instinktivno, a
ništa o tome nije znala, prebacila bebu na rame i potapšala je po leđima šapućući
utešne reči.
„Sve će biti u redu, Saro”, rekla je. Kako naivne reči. Kako bi moglo da bude
u redu? Da li je ikada išta u redu? Poljubila je nežan obraz i imala utisak da su joj
se stomak ili srce prevrnuli. Plakanje je prestalo nakon nekog vremena, dok se
Kamila osvrtala po sobi, mahala deci, a potom izašla u tih hodnik. Beba je
postajala sve toplija i shvatila je da je zaspala. I sad je ona poželela da zaplače.
Ponovo? Hoće li se pretvoriti u plačljivicu?
Ne, ne to. Sasvim sigurno ne. Kakva pomisao!
Vratila se i sela u fotelju u uglu, držeći usnulu bebu u naručju. Sva deca oko
nje su nešto radila, a dadilje su bile zauzete. Dve devojčice su se nagnule nad
kolevkom druge bebe i zasmejavale je. Svi su izgledali čisto i uredno. Bilo je to
srećno mesto, odnosno ništa tužnije od mnogih porodičnih domova, čak i onih
bogatih.
„Vidite, problem je što deca mogu previše da se vežu ako ih neko predugo
drži u naručju”, rekla je jedna dadilja i čučnula ispred Kamile. Nežno se smešila
uspavanoj bebi. Kamila se setila da se ona zove Hana, rumena, sjajnog oka, lepa
na prilično nesofisticiran način. „Tome nas uče na obuci. Ali nas uče i da im treba
ljubav, odobrenje i suva pelena, kao i ruke koje se ne lepe za sve što dodirnu. To
nije lak posao. Dadilje kažu da je to poput svakodnevnog hoda po žici. Zahvalni
smo na Vašoj pomoći, mada ne morate da osećate obavezu da je nosite. Kad sam
Vas prvi put ugledala, stekla sam utisak da se razlikujete od svoje sestre, ali
mislim da sam pogrešila. Gospođica Snou, vojvotkinja od Neterbija, ovde je bila
veoma voljena.”
Dadilja je bila stariji član osoblja koje je vodilo računa o svim zdravstvenim
potrebama dece.
Kamila je klimnula glavom i nasmešila se. Mada nije bila sigurna da li je samo
složila grimasu ili je to uistinu bio osmeh. Niko nije očekivao da će im se dopasti?
Da li to znači da ipak jeste? Ili se barem dopala Hani? Podigla je Saru malo više
u naručju kad se Hana udaljila, pa se zagledala u njeno usnulo lice.
„Gospodine”, neko je radosno uzviknuo, „dođite da vidite našu kulu!”
I to je bio on, stajao je na dovratku, uobičajeno razbarušen, sa iskrenim
izrazom lica, osvrtao se oko sebe, mada se činilo da nije primetio Kamilu koja je
mirno sedela u svom uglu. Gospodin Kaningem. Izgledao je kao kod svoje kuće,
iako je bio jedina odrasla muška osoba u prostoriji. Naravno da se osećao kao kod
kuće kad je odrastao ovde sa Anastasijom u koju se zaljubio i kojom je želeo da
se oženi. Kamila je pretpostavljala da je i dalje voli. Ali zar je to razlog da ga ona
ne voli? Da li je imala ikakav razlog da ne voli Anastasiju?
~ 58 ~
 Prošao je kroz prostoriju i razbarušio kosu jednog dečaka, pa čučnuo da se
divi drvenoj kuli. Držao je nekakvu svesku sa skicama i parče ugljena. Kamila se
setila nekih njegovih reči od prethodnog dana. Aksburi je uvredio Anu kad je ona
odbila da pleše sa njim, jer je shvatila koje...
Kad je shvatila ko je on... Vikont Aksburi, čovek sa kojim je Kamila bila
verena, odbacio ju je nakon što je saznao istinu o njenom poreklu. Anastasija je
odbila da pleše sa njim jer je povredio njenu polusestru? Nju, Kamilu?
Gospodin Kaningem je odložio svesku kako bi pomogao da se izgrade zidine
na vrhu kule, sve dok dečak, kome je prethodno razbarušio kosu, nije došao i
jednim zamahom ruke srušio sve uz kikot. Nastupila je vriska dece koja su je
izgradila, a gospodin Kaningem je ustao, ljutito zarežao, zgrabio tog dečaka, bacio
ga ka plafonu, pa ga uhvatio. Dečak je prestravljeno i oduševljeno vrištao, a
potom pomogao gospodinu Kaningemu i drugoj deci da pokupe srušene kocke i
krenu ispočetka.
Druga deca su mu okupirala pažnju i proveo je malo vremena sa svakom
grupom, pa razmenio koju reč sa jednom od starijih dadilja. Doneo je kuvarici
sveža jaja sa pijace, čula ga je Kamila kako objašnjava, i izmamio pozivnicu da
ostane na ručku.
„Ali tebi ne treba pozivnica, Džoele”, rekla mu je ta žena. „Znaš to. Ne treba
ti poziv da dođeš kući.”
Zasmejao se i seo delimično okrenut leđima Kamili. Još uvek je nije video,
pa je nešto počeo da crta. Možda bebu u kolevci koja je sada držala oba stopala i
ljuljuškala se s jedne strane na drugu, kreveljeći se veselo. Ili možda devojčice
koje su se igrale lutkama. Ili možda šestogodišnju Karolinu Vilijams, jednu
od mlađih učenica, koja je jednoj staroj lutki naglas čitala iz neke velike knjige,
sričući i prelazeći kažiprstom po stranici. Kamila je znala da je imala poteškoća
sa čitanjem i nameravala je da se pozabavi time naredne nedelje.
Beba u njenom naručju je tiho štucnula i Kamila je spustila pogled ka njoj.
Beba je zamahala ručicom i oslonila je na njene grudi, pa stisnula tkaninu njene
haljine, iako nije bila budna. A onda se probudila. Trgnula se, otvorila oči,
pogledala Kamilu i... nasmešila se širokim, vedrim, bezubim osmehom. Kamilu je
preplavio utisak da je upravo primila jedan od nasumičnih nezasluženih životnih
poklona. Uzvratila je osmeh, potpuno ometena neočekivanom srećom. Taj osećaj
joj je bio nepoznat. Nikad nije bila srećna, ali ni nesrećna.
Prekinula ih je Hana koja je došla da promeni bebi pelenu pre nego što je
nahrani. „Deca su poslata da operu ruke pre ručka. Sigurno i Vi želite da jedete,
gospođice Vestkot. Mislim da Vas je Sara očarala. Uskoro će se naviknuti na ovo
mesto. Svi se naviknu.”
Kad je Kamila ustala, gospodin Kaningem je stajao u blizini. Najzad ju je
video i izgleda da ju je čekao da zajedno odu na ručak. „Madona sa detetom, šta
mislite?”, pitao je i podigao svesku, okrenuvši poslednju stranu ka njoj. „Ili je
to previše papski naziv za Vaš ukus?”
~ 59 ~
 Bio je to crtež žene koja sedi na niskoj fotelji sa uspavanom bebom u naručju.
Crtež je bio grub, ali je sugerisao snažnu emotivnu povezanost između deteta i
žene koja ga je gledala s izrazom lica nalik obožavanju. Dete je nepogrešivo bilo
Sara, a žena, prepoznala je iznenađeno Kamila, bila je ona, mada ne kao što je
ikada sebe videla u ogledalu.
„Ali niste me ni videli kad ste ušli... Sedeli se skoro leđima okrenuti dok ste
crtali.”
„Oh, video sam Vas, gospođice Vestkot! I kao svaki učitelj vredan
poštovanja, imam oči i na potiljku.”
Nije imala nikakve šanse protiv njega, pomislila je Kamila, mada ni sama nije
razumela šta želi da kaže.
U roku od nekoliko minuta i uz pomoć samo papira i ugljena, oslikao je
upravo ono što je osetila dok je držala to dete. Skoro počastvovano. Na ivici suza.
Majčinski. Zaljubljeno. Pogledala ga je pomalo uznemireno. I poželela je,
rasrdivši se, da nije lep. Mada nije bio ni nešto posebno lep, samo pristojnog
izgleda. Ali je poželela da nije privlačan. Jer je to bio i to joj se nimalo nije dopalo.
Nije se navikla da karakteriše muškarce po njihovom fizičkom izgledu. Mada nije
u pitanju ni samo fizički izgled, zar ne?
„Hoćemo li na ručak?”, pitao je pokazavši na vrata. Ostali su poslednji u sobi.
„Mogu li da dobijem crtež?”
„Madona i dete?”
„Mogu li?”
Istrgao je papir iz sveske i pružio joj ga, gledajući je pravo u oči.
„Hvala.”
„Znate, nije zločin voleti dete.”

Džoel je sinoć otišao iz Edvinine kuće ranije nego inače, uprkos njenom
pospanom protivljenju. Objasnio joj je da radi na slici i da gori od potrebe da se
vrati pre nego što mu se vizija umanji. Nije čak ni lagao, mada je imao utisak da
je tako, jer je dogovor sa gospođom Kingsli glasio da će početi sa njenom mlađom
unukom sledeće nedelje, a stariju ostaviti za kasnije, možda čak i za jesen.
Bio je budan do zore i radio pod svetlošću sveca, slikajući lice ozareno
smehom, a onda skriven, tužan profil, dve strane jedne medalje. Ali, za razliku od
medalje, ona ima više od dve strane. Koliko njih, to još uvek ne zna.
Ugrabio je nekoliko sati sna, ali je ustao ranije nego što je nameravao, nemiran
i nestrpljiv zbog dva portreta koja mora da završi pre nego što se previše duboko
uključi u novi projekat. Doručkovao je na nogama, gledajući jedan od portreta na
štafelaju, trudeći se da oseti uzbuđenje karaktera skoro oslikanog bojom, a kom
je ostalo još samo par zamaha kičicom da bi bio gotov. Potom je seo i napisao
poruku kojom je obavestio gospodina Koks-Filipsa da će ga posetiti u utorak. Nije

~ 60 ~
želeo uopšte da ide. Želeo je da završi izuzetne projekte, a onda da se usredsredi
na dva portreta koja su mu okupirala interesovanje mnogo više nego što je
očekivao. Ali nije mogao da odbije mogućnost da zaradi. Ko zna kada će svima
dosaditi i ostaviti ga bez ikakvog primanja?
Nameravao je da se baci na slikanje nakon što pečatira pismo, ali um mu je
goreo od hiljade misli, a ovom portretu je dugovao bolji pristup od tog. Možda
kasnije. Možda je samo umoran. Spavao je sat vremena kod Edvine i možda još
dva kod kuće, posle zore. Najzad je prestao da se pretvara, mada nije želeo da
prizna svoj motiv. Otišao je u sirotište i usput pokupio sveža jaja na pijaci. Nije
bilo ničeg tako posebnog u njegovoj poseti. Često odlazi tamo nenajavljen da se
druži sa osobljem koje je bilo tamo veći deo njegovog života, i da se igra sa
decom. Oni su njegova porodica.
I ako je otišao barem delom da vidi kako se Kamila Vestkot snalazi prvog
dana tamo, onda to nije neko iznenađenje, jer je ona njegova koleginica s posla i
Anina sestra. I treba da naslika njen portret, iako je njena sestra prva na redu.
Bašta je bila pusta, naravno, jer je kišica i dalje padala i jul je više bio poput
aprila. Otišao je pravo do igraonice i video ju je odmah, iako je bila prepuna dece
i njihovih dadilja, a ona je sedela mirno u uglu. Zar nikad neće prestati da
ga začuđuje? Držala je uspavanu bebu. Ako ne greši, to je ona koja je pronađena
na pragu, jednog jutra pre nedelju dana, sa hiljadu funti ispod ćebeta u koje je dete
bilo zamotano, što je izuzetno visok iznos novca, uz poruku: Sara Smit. Čuvajte
je.
Poigrao se sa nekoliko dece, ali sve vreme je bio svestan žene i bebe u uglu.
Poneo je blokče za crtanje, kao i obično, mada ga nije često koristio. Ovde je češće
bio učesnik, nego posmatrač. Ali ovog puta je bilo drugačije i više nije mogao da
odoli. Seo je da crta. Nije morao ni da ih gleda. Divio se što je video još jednu
stranu ličnosti Kamile Vestkot koju nije očekivao. Njeno držanje bilo je
opuštenije, a njena odvojenost u uglu prostorije govorila je o majčinskoj ljubavi.
Naravno da ona toga nije bila svesna. Namrštila se kad je ugledala crtež, pošto
joj je Hana uzela bebu. Video je trenutak kad se prepoznala i ukočila od
nezadovoljstva ili možda poricanja. Stisnula je usne kad joj je rekao da nije zločin
voleti dete. Ipak, tražila je da joj da taj crtež, koji je želeo da doda zbirci njenih
crteža, koju je započeo rano tog jutra. Predao joj ga je nevoljno i pitao se da li će
ga spaliti, ili okačiti u sobi, ili sakriti u dnu fioke.
Za ručkom su sedeli sa medicinskom sestrom i gospođicom Ford, ali su se
zadržali i malo nakon što su njih dve otišle.
„Da li ste ikada otkrili nešto o svojim roditeljima, gospodine Kaningeme?”
„Ne.”
„Da li nekad poželite da jeste?”
Razmišljao je o tom pitanju, mada nije da ga nije čuo stotinama puta pre toga,
ali je imao podvojena osećanja po tom pitanju. „Možda bih zažalio da sam ikada

~ 61 ~
saznao. Možda nisu bili prijatni ljudi. Možda su došli iz neprijatnih porodica.
Ljudski je, međutim, čeznuti za odgovorima.”
„Da li mislite da je Anastasija zažalila što je saznala?”
„Verujem da se neko vreme osećala tako. Ali ne bi upoznala i ne bi se udala
za vojvodu od Neterbija da je ostala Ana Snou, učiteljica siroče koja podučava
decu siročad u provincijalnom Batu. A to bi bila tragedija jer je sada srećna sa
njim. Otkrila je i baku i deku s majčine strane koji je ipak nisu napustili. A sa
očeve strane ima baku, tetke, rođake koji su otvorili svoja srca prema njoj i
privukli je u svoju porodicu. Sve u svemu, ne verujem da nešto posebno žali.”
„Sve u svemu?” Gledala je u svoju šoljicu čaja.
„Novi život joj je doneo i nesreću. Odbili su je članovi porodice za čijom
ljubavlju najviše čezne. A najgore joj je što zna da je donela ogromnu nesreću tim
ljudima, a nije dobila priliku da se iskupi.”
„Da li pokušavate da u meni probudite grižu savesti, gospodine Kaningeme?”
„Pitali ste me”, podsetio ju je. „Zar je trebalo da ulepšam odgovor? Da li
osećate grižu savesti?”
„Umorna sam od ovog razgovora, gospodine Kaningeme.”
„I ja sam umoran od tog gospodin Kaningem. Zovem se Džoel.”
„Vaspitana sam da persiram svima van bližeg porodičnog kruga.”
„Verovatno biste svog supruga zvali Aksburi do kraja života da ste se udali
za njega.”
„Verovatno. Moje vaspitanje ne može sada prestati u trenu oka, zar ne? Ja
sam Kamila. Vidim da je kiša prestala. Moram da izađem odavde. Da li ste za
šetnju?”
Sa njom? Nervirala ga je veći deo vremena, ali ga je, takođe, veći deo
preostalog vremena intrigirala. Nije mislio da mu se dopada. Sasvim sigurno nije
želeo da provede subotnje popodne šetajući s njom ulicama Bata. Imao je
pametnija posla, kao što je na primer dovršavanje portreta kako bi mogao da
počne da radi na njenom i na portretu njene sestre.
„U redu”, čuo je sebe kako ipak izgovara, pa ustao.

~ 62 ~
 VIII

Bilo je hladno i vetrovito, ali barem nije padala kiša. Kamila je krenula u
pravcu reke, dok je gospodin Kaningem, Džoel, išao kraj nje. Nije govorio, i ona
nije imala potrebu da održava razgovor. Nije mogla da objasni sebi zašto ga je
želela kraj sebe, ali je zbog jedne stvari bila zadovoljna sobom. Nikada ranije nije
pozvala muškarca u šetnju. I nikad nijednog muškarca nije zvala imenom van
svoje porodice. Ali nije se još uvek tako obratila ni gospodinu Kaningemu.
„Džoele”, kazala je iznenađena što je to izgovorila naglas.
„Kamila”, odgovorio je.
Nijedan muškarac van njene porodice se njoj nije obratio po imenu, čak ni
vikont Aksburi posle veridbe. Ali umesto da joj bude neprijatno, osećala se
oslobođeno. Više je nisu sputavala stara pravila. Mogla je da postavi sopstvena.
Želela je društvo i dobila ga je svojim trudom.
Prešli su most Pulteni i nastavili ka širokoj ulici koja je nosila isto ime. Kamila
nije imala nikakvu destinaciju na umu, samo je želela da šeta, da udahne svež
vazduh, da...
„Mislim da ponovo počinje kiša”, rekao je, prekinuvši joj misli kad su se našli
skoro na sredini ulice.
I, dođavola, bio je u pravu. Kiša je samo sipila, ali oblaci nisu izgledali
ohrabrujuće. U svakom slučaju, čak i kada rominja, može da se pokisne koliko i
na jačoj kiši, samo ako se dovoljno dugo ostane napolju.
Odmerila je obe strane ulice, ali nalazili su se u stambenom delu banje. Nije
bilo skrovišta, a ispred njih se nalazio samo Sidni gardens, koji nije bio baš neko
mesto za skrivanje od kiše. „Bolje bi bilo da se vratimo”, rekla je.
Ali nije joj se išlo kući. Trebalo je da bude pametnija, a ne da se preseli pred
vikend. Problem je što nije imala iskustva sa spontanošću ili donošenjem
sopstvenih odluka. Htela je da predloži da ponovo odu u Sali Lun na čaj, mada je
prilično dalje u odnosu na sirotište, ali se setila da nema novca. Ponovo dođavola!
Ali kiša je sada pojačala.
„Ja živim s ove strane mosta”, rekao je.
„Onda bi bilo bolje da požuriš kući, a ja ću učiniti isto. Nije mnogo daleko.”
Kiša je postajala sve snažnija. Shvatila je da će pokisnuti do gole kože i da će
je to naučiti da ne izlazi bez kišobrana. Jednostavno nije navikla da se okolo kreće
~ 63 ~
peške. Uhvatio ju je za ruku pre nego što je stigla sama da se pokrene i poveo ih u
pravcu iz kog su došli.
„Požuri”, kazao je, pa su pojurili nazad niz ulicu. I dalje ju je držao za ruku
kad ju je poveo u drugu ulicu pre nego što su stigli do mosta, pa su pojurili i njom
sve vreme se bespomoćno smejući. Oboje su bili zadihani kad su ušli u jednu od
kuća i pustio joj je nakratko raku, da potraži ključeve. Otvorio je vrata, ponovo
je zgrabio za ruku, pa je sproveo unutra tako da su se na dovratku sudarili rame o
rame. Ponovo ju je pustio kako bi zatvorio vrata, te su ostali u polutami predvorja.
I dalje su se smejali... sve dok nisu prestali. Predvorje nije bilo posebno malo, ali
se činilo veoma izdvojenim i mirnim nasuprot spoljnom ambijentu i veoma je
neprimereno što se tu nalaze. Naravno, trebalo je da ona nastavi pravo, kad je on
skrenuo za ugao.
„Bilo je bliže od sirotišta”, rekao je i slegnuo ramenima.
„Ovde živiš?”, pitala je, kao da bi imao ključ od tuđe kuće.
„Na poslednjem spratu”, rekao je i pokazao na prilično strmo stepenište pred
njima.
Nije je zvanično pozvao gore, ali nisu mogli zauvek da stoje u predvorju, kada
je izgledalo da kiša neće uskoro prestati. Popela se stepenicama i on je išao za
njom. Izgledalo je i zvučalo je kao da su sami. Kako tišina može da bude tako
glasna? I tako optužujuća?
„Da li još neko živi ovde?”
„Moja dva prijatelja. Obojica su neoženjeni, jedan je u prizemlju, drugi na
prvom spratu. Ja sam najbliži nebu, ili se bar tako tešim kada nešto zaboravim i
moram ponovo da se popnem.”
Dvojica muškaraca. Trojica, ako se računa i on. Ovo je veoma neprimereno,
zaista. Lejdi Kamila Vestkot bi dobila napad... osim što nikad nije bila takva žena.
I ne bi se našla u situaciji da sama šeta sa njim i da ih uhvati kiša. Čak i kad bi bilo
tako, nikad ne bi dozvolila da je zgrabi za ruku i povuče neotmenim trkom niz
ulicu i tako napravi javni i vulgarni spektakl za svakog ko je u slučajnom prolazu.
Ovo iskustvo sasvim sigurno je ne bi dovelo do napada smeha od kog nije mogla
da se odbrani.
Ali lejdi Kamila Vestkot više ne postoji. I, oh, ovaj smeh joj je toliko prijao.
Na vrhu stepeništa je morala da ga sačeka da prođe kraj nje i otključa još jedna
vrata. Iza njih se nalazilo uzano predvorje, koje je sigurno bilo običan hodnik kada
je zgrada predstavljala jednu kuću. Odatle su se otvarala troja vrata, jedna levo,
druga desno i treća ispred nje. Desna vrata su bila zatvorena. Vrata ispred nje bila
su otvorena i vodila su u prostranu dnevnu sobu. Videla je kauč, fotelju, veliki
prozor koji je propuštao svetlost uprkos oblacima i kiši. Vrata s njene leve strane
su, takođe, bila otvorena, i Kamila je videla da je u pitanju spavaća soba. Poveći
krevet, ugrubo namešten, i iznenada je postala svesna da su te prostorije prazne,
kao i ostatak kuće. Sumnjala je da ima slugu ili kućnu pomoćnicu.

~ 64 ~
 „Ovo je sve tvoje?”
„Iznajmio sam ceo sprat, da. Dvanaest godina sam imao samo spavaću sobu,
ali prošle nedelje se iselila porodica koja je iznajmljivala ostatak sprata i ukazala
mi se prilika da iznajmim sve. Još uvek se nisam navikao da sav ovaj prostor imam
za sebe. Osećam se veoma raskošno.”
„Spavaća soba je malo veća od moje odaje u sirotištu.” Mada nije velika
razlika. I to je bio njegov dom dvanaest godina. A pre toga je, verovatno, delio
spavaonicu sa četvoricom ili petoricom drugih dečaka u sirotištu. Prisetila se
kolika je vila Hinsford, gde je odrasla. Zaista, koliko su im različiti životi.
„To mi je bilo mesto za spavanje, za boravak i moj studio. Tu sam držao slike
i opremu. Jedva da je bilo prostora za mene.”
Stajali su jedno kraj drugog odmah do vrata i gledali unutra. Mora da je i
njemu bilo neprijatno koliko i njoj. Oboje su prilično hitro skrenuli pogled.
„A sada slikaš u toj sobi?”, pitala je i pokazala na sobu pravo od njih. „Ima
svetlosti.”
„Ne.” Pokazao je zatvorena vrata. „Moj studio je tamo. To je najdragocenija
od mojih novih odaja. Moj privatni kutak. Dozvoli da ti uzmem šešir i ogrtač da
se osuše. Zapaliću vatru u kuhinji i staviću čaj. Dođi i sedi za sto dok čekaš.”
Okačio je njene stvari na čiviluk u predvorju, pa ju je poveo u dnevnu sobu,
pa kroz još jedna vrata u kuhinju i trpezariju. Usput je prebacio svoj kaput preko
naslona kauča, pa obukao sako koji je prethodno tu bio prebačen. Sako je bio čak
i istrošeniji od njegovog kaputa, ali je baš zato odavao udoban, domaći utisak koji
je nekako naglašavao Džoelovu muževnost, a Kamilu činio još svesnijom da je
sama sa muškarcem u njegovom domu, u praznoj kući dva sprata iznad ulice.
Sedela je za trpezarijskim stolom i posmatrala ga kako pali vatru, pa sipa vodu
za čaj. Stavio je nešto čaja u veliki čajnik i uzeo dve neuparene šoljice i tacnice iz
kredenca, flašu mleka i činiju šećera. Iz fioke je izvukao dve kašičice.
„Juče si pila čaj bez mleka, i danas za ručkom. Više voliš tako?”
„Da. Mada bih sad uzela malo šećera.”
Sipao je nekoliko kapi mleka u jednu šoljicu i doneo činiju šećera na sto.
Nakratko je oklevao, pa seo na stolicu do njene. Proći će još nešto vremena pre
nego što provri voda. Kamila je smatrala da mu je neprijatno koliko i njoj. Ovo se
razlikuje od posete Sali Lun.
„Da li ljudi dolaze ovde da im se naslikaju portreti?”
„Ne. Bilo je i nemoguće do prošle nedelje. Zbog nedovoljno prostora. Sad
nije tesno, ali moja politika se neće promeniti. Moj studio je moje privatno
mesto.”
To je bio drugi put da to govori. Da li je to obeshrabruje da pita da vidi slike?
„Da li iko uopšte ovde dolazi?”

~ 65 ~
 „Momci sa kojima delim kuću, kao i nekoliko mojih drugih prijatelja.
Konačno sam mogao da uzvratim pažnjom i pozovem ih sve ovde dan nakon što
sam se uselio.”
„Sve muškarce, bez žena?”
„Bez žena.”
„Dakle, ja sam prva.”
Ponovo je primetila kako tišina nije uvek zaista tiha. Ponašala se kao odjek za
nepromišljene reči koje je upravo izgovorila. Imala je puls i ispuštala je tup, glasan
zvuk. Ili je to možda čula otkucaje svog srca.
„Ti si prva, Kamila”, rekao je uz blago nakrivljen osmeh. „Zbog kiše”, dodao
je. Izgovorio joj je ime s pravim naglaskom, nije pogrešio kako bi njena porodica
često činila. Dopadalo joj se kako njeno ime zvuči na njegovim usnama.
Pogledi su im se sreli i zadržali, a Kamila se naivno zapitala da li još neko od
gospode koju poznaje izgleda tako muževno, a da ona to nije primetila. Da li je
vikont Aksburi...? Ali ne, sasvim sigurno ne, uprkos lepom licu i fizičkom
izgledu. Primetila bi. Zaboga, udala bi se za njega, a nikad nije osetila ni mrvu
želje za njim. Da li je to ono što oseća prema gospodinu Kaningemu... Džoelu...?
Ili je samo i dalje zadihana od trčanja i penjanja uz stepenice?
„Pretpostavljam da si danas po podne nameravao da slikaš. Ali si pristao na
šetnju sa mnom, mada je trebalo da pretpostavim da će kiša ponovo pasti.”
„Čekaju me dva portreta da ih završim. Oba su pred kraj. Ali ne žurim.”
„I onda je red na Abigejl i mene? Da li ti ikada ponestane posla? Da li te ta
mogućnost plaši?”
„Još uvek se nije dogodilo, a i trudim se da sačuvam malo za crne dane.
Ponekad poželim da imam više vremena da slikam za svoje zadovoljstvo.
Verovatno ću dobiti sledeće nedelje još jedan posao, mada ne znam koliko
portreta će to podrazumevati.”
„Sledeće nedelje?”
„U utorak. Pristao sam da posetim gospodina Koks-Filipsa. Živi nedaleko od
Bata, u brdima gde se uglavnom nalaze otmene vile. Mislim da je prilično imućan
i da može da priušti moju cenu.”
„Koks-Filips?” Namrštila se. „Da li ga poznaješ?”
„Ne, ali on sigurno zna mene ili je čuo za mene. Sigurno se pročulo za moje
ime.” Nasmešio joj se i ustao da proveri vodu, mada je bilo jasno da još uvek ne
ključa. „Da li ga ti poznaješ?”
„Znam ko je on. Odnosno, mislim da je to čovek na kog mislim. Bio je neko
važan u vladi pre nekoliko godina, poznanik mog strica, pokojnog vojvode od
Neterbija. Sećam se da je strina Luiza pričala o njemu. Opisivala ga je kao
mrzovoljnog. Ima neke porodične veze sa vikontom Aksburijem.”

~ 66 ~
 „Mrzovoljan?” Ponovo je seo. „To mi ne zvuči dobro. Možda mu se ne
dopadne ako čuje da mora da sačeka nekoliko meseci.”
„Moraš da odglumiš temperamentnog umetnika i da mu nametneš svoju
volju.”
„Ko kaže da bi to bila gluma? Ako bude neprijatan, samo ću odbiti svaku
naknadu koju bude imao na umu. Možda neću ni otići tamo.”
„Reč mrzovoljan te je uplašila? Ali tvoja znatiželja će sigurno nadjačati strah.
Barem se nadam. Želim da čujem sve o poseti kad budeš u sredu došao u školu,
naravno, ako preživiš susret.”
Gledao ju je bez odgovora, dok je prstima lupkao o sto. „Treba mi blok za
crtanje. Treba to češće da radiš.”
„Šta to?” Osetila je kako joj se obrazi žare pod napetošću njegovog pogleda.
„Da se smešiš. Uz određen stepen nestašluka u očima. Taj izraz te sasvim
preobrazi. Ili je to možda još jedno lice tvog karaktera koje nisam još uvek
upoznao. Ostavio sam blokče u sirotištu, avaj, mada imam drugih u studiju.”
„Nestašluka?”
„Eto, sad to više ne radiš. Nije trebalo da ti skrenem pažnju.”
„Voda je proključala”, rekla je i naslonila dlanove na obraze kad je on ustao i
okrenuo leđa. Ali stvar je u tome što se zaista smešila i šalila, što je uživala u
zamisli kako se on suočava sa uštogljenim rođakom lorda Aksburija, dok mu
kolena klecaju od straha, ali njegov umetnički temperament pritrčava u pomoć. I
sada se verovatno zarumenela. Gledala ga je kako sipa proključalu vodu u čajnik.
Nikad nije videla muškarca kako sprema čaj. Nije zbog toga izgledao ženstveno,
mada mu je čajnik bio ukrašen slikama belih rada. Naprotiv. „Nestašluk je za
decu, gospodine Kan... Džoele.”
„I za odrasle koji vole da se opuste i budu srećni”, rekao je i naslonio se na
radni deo prekrstivši ruke na grudima.
„Misliš da ja ne volim?”
„Voliš li?”
„Dame se ne vaspitaju da održavaju sreću. Postoje važnije stvari.”
„Zaista?”
Namrštila se. „Šta je sreća? Kako se ona dostiže, Džoele?” Nije joj odmah
odgovorio. Pogledi su im se sreli i niko nije skrenuo pogled. Kamila je progutala
knedlu kad je krenuo ka njoj. Spustio je jednu ruku na sto kraj nje, a drugu na
naslon njene stolice. Udahnuo je kao da će nešto reći, ali se onda samo nadvio nad
njom i poljubio je.
Nekako je znala da to sledi, ipak, kada se dogodilo, iznenadila se toliko da
nije ni mrdnula da to spreči. Nije dugo trajalo, verovatno ne duže od nekoliko
sekundi. Ali tokom tih sekundi je postala svesna da su mu usne blago razdvojene
uz njene, da se oseća njihova vrelina i njegov dah uz njen obraz.

~ 67 ~
 Bila je zapanjujuće svesna njegovog muževnog mirisa, čežnje i... želje koja je
bila tako šokantno fizičke prirode.
A onda je povukao glavu i njegove oči, tamnije i intenzivnije nego inače,
gledale su u nju nečitljivim izrazom.
Kamila je prva progovorila. „Tako se dostiže sreća?” Zaboga, upravo ju je
poljubio. U usne. Nije se sećala da ju je iko ikad tu poljubio, čak ni majka. Ako
jeste, to se dogodilo toliko davno da je nestalo iz sećanja.
„Ne nužno sreća sama po sebi”, uspravio se. „Ali ponekad je poljubac barem
prijatan. Ponekad nije.”
„Žao mi je što sam te razočarala”, rekla je krajnje nadmeno. „Ali nikad me
ranije niko nije poljubio. Ne znam kako se to radi.”
„Nisam rekao da mi poljubac sa tobom nije bio prijatan, Kamila. Ali sasvim
sigurno ga nisam planirao i nije trebalo da se dogodi. Doveo sam te ovde da te
sklonim sa kiše, ali to je bilo nepromišljeno i nije bilo mudro. Čak i muškarac koji
nije iz više klase razume da nije trebalo da dovede damu u svoje odaje, i da, ako
to ipak učini iz bilo kog važnog razloga, kao što je pljusak, onda ne bi trebalo da
je iskoristi i poljubi.”
„Ne osećam se iskorišćeno.” Možda bi trebalo, ali ne oseća se tako. Dogodilo
se i sve u svemu, nije joj žao. To je za nju bilo novo iskustvo, pored svih ostalih
u prethodnih nekoliko meseci, i znala je da će ga narednih dana, čak i meseci,
proživljavati iznova i iznova. Da li je to zapravo patetično?
Stajao je tu još nekoliko trenutaka s nečitljivim izrazom na licu, pa se okrenuo
i sipao čaj. Doneo je šoljice i tacnice do stola i spustio pred nju onu bez mleka.
Sedeo je, dok je ona mešala šećer.
„Verenik te nikad nije poljubio? Zar to nije pomalo čudno?”
Zar je trebalo da se poljubi samo zato što je verena? Ali njena veridba nije
imala veze s tim. „Ne bih rekla.”
„Da li bi proživela ceo život bez poljupca?”
„Verovatno.”
„Ali sigurno bi želela decu. On bi želeo naslednike, zar ne?”
„Naravno. I oboje bismo obavili svoju dužnost. Ali, da li moramo da
razgovaramo o ovome? Izuzetno mi je neprijatno.” Ponovo je promešala čaj.
Nije odustajao. „Ono što mi je neobično jeste da postoji klasa ljudi za koje su
brak i bračni odnosi prilično bezlični, uskraćeni za prava osećanja ili bilo kakvu
strast. Ili sreću.”
„Želela sam da budem savršena”, podsetila ga je , mada je ta reč zvučala
prilično isprazno u poređenju sa pravim osećanjima, sa strašću, sa srećom o
kojima je Džoel govorio. Ruka joj je zadrhtala kad je pokušala da podigne šoljicu.
„Kamila”, rekao je i osetila je njegov pogled, mada mu nije uzvratila. „Ono
što ti se dogodilo je sasvim sigurno najbolja stvar koja je mogla da ti se dogodi.”

~ 68 ~
 Naglo je ustala, srušivši pritom stolicu, pa požurila u dnevnu sobu, gde je
pogrešno skrenula desno umesto levo i naišla na prozor dnevne sobe umesto na
hodnik, gde bi možda zgrabila ogrtač i šešir i otišla odatle bez obzira na kišu.
Zastala je, obgrlila se rukama i zagledala se ka kiši, zapravo je ne videvši.
„Kamila”, začuo se njegov glas iza nje.
„Pretpostavljam da sam ti bila mrska kad si me sreo. Pisala je i rekla ti je sve
o meni, zar ne? I nisam ti se dopala kad smo se upoznali, videla sam ti to u očima
kad nas je gospođica Ford upoznala. I znam da si prezirao što ulazim u učionicu
i gledam slike tvojih đaka. Otad si video kako loše podučavam i kontrolišem
odeljenje, a prezireš činjenicu da sada živim u njenoj sobi u sirotištu. Ni ti se meni
nisi dopao, gospodine Kaningeme, ali nisam bila okrutna prema tebi. Možda
imaš nisko mišljenje o privilegovanom životu kakav sam živela, ali barem sam
naučila pristojne manire.”
„Kamila, nisam imao nameru da budem okrutan. Loše sam odabrao reči.”
Oštro se zasmejala i zapanjeno shvatila da je to zvučalo više kao jecaj, nego
smeh. „Oh, zaista? A koje bi to bile prave reči?”
„Spremala si se za život hladne primerenosti i dužnosti. Sigurno ne veruješ da
bi bila srećna sa vikontom Aksburijem.”
„Ne razumeš, zar ne?”, rekla je i nastavila da gleda kišu koja je odskakivala s
ulice. „Nisam očekivala sreću. Nisam je ni želela. Ali nisam očekivala ni nesreću.
Moja osećanja nikad nisu bila dovedena u pitanje, niti su doživela previranja
sve do pre nekoliko meseci. Sada je previranje sve što osećam. I nesreća. Beda.
Samosažaljenje, ako želiš već tako da ga nazoveš. Da li je to bolje od onoga što
sam imala? Ozbiljno, Džoele? Da li je bolje?”
Okrenula se dok je govorila i besno ga pogledala kad je shvatila da je toliko
blizu iza nje.
„Udala bi se za čoveka koji je javno i zlokobno uvredio tvoje ime, čim je
saznao nešto o tebi što ga je unizilo, iako ti nikako za to nisi kriva. Kako bi se
poneo da ste već bili u braku?”
Već nekoliko meseci se trudila da ne postavi sebi to pitanje. „Nikada to neću
saznati, zar ne?”
„Nećeš, ali možeš da pretpostaviš.”
Još čvršće se obgrlila. „Ipak, i dalje misliš da sam zaslužila to što mi se
dogodilo.”
Namrštio se. „Nisam to rekao. Sasvim sigurno nisam to mislio. Ponekad u zlu
postoji i nešto dobro. Celog života si učila sebe da ne osećaš emocije. Verovala si
da tako žive savršene dame. Možda si bila u pravu. Ali ako je zaista tako,
onda savršene dame treba sažaljevati.”
„Moja majka je savršena dama”, rekla je. I pošto nije odmah odgovorio, te
reči su joj odzvanjale u glavi. Da li je to sve što joj je majka ikada bila? Prazna
ljuska savršene dame? Kamila se uvek ugledala na njeno neprikosnoveno držanje
~ 69 ~
i dostojanstvo. Njena majka se nikad nije prepuštala emocijama. Nikad nije
bila vidljivo srećna ili nesrećna. Bila je uzor savršenstva za njenu stariju ćerku.
Samo što se Kamila sada zapitala šta se nalazilo ispod te uvežbane površine. Pitala
se da li se tu tuga graničila sa očajem, jer joj je majka bila u braku s ocem skoro
četvrt veka pre nego što je saznala da nikad nije ni bila udata, a sigurno je bilo
teško živeti sa njim kao suprugom.
„Da li ti nedostaje?”
Njenoj sestri je nedostajala. Tako je rekla pre nekoliko dana. Da li i njoj
nedostaje? „Nisam sigurna ko je ona, ništa više nego što sam sigurna ko sam ja”,
kazala je i osetila vrtoglavicu od istinitosti sopstvenih reči. Oh, kako bi ono što
joj se dešava moglo da bude najbolja stvar koja se mogla dogoditi? Posegnula je
jednom rukom i potapšala mu ofucani sako ispod ramena, „Da li bi me zagrlio,
molim te? Potreban mi je neko da me zagrli.” Naravno, da je zastala da oslušne
sopstvene reči slabosti, bila bi zapanjena. Kosile su se sa svime što je ikada bila,
i što pokušava da bude sada.
Naglo je zakoračio ka njoj, čvrsto je zagrlio, pa joj privukao glavu na svoje
grudi. Spustila mu je obraz na rame i oslonila se na njega. Činilo joj se da je satkan
od stabilne snage, pouzdanosti i savršene visine. Viši je od nje, ali nije previsok.
Bio je topao i lepo je mirisao. Nije imao skup parfem, ali je mirisao na muževnost
i čistoću. Oslonio je glavu na njenu i grlio je baš onako kako joj je bilo potrebno.
Nije je ponovo poljubio, a sada nije ni osetila onu želju, kao maločas u kuhinji.
Osetila je utehu od glave do pete. I postepeno je obuzimala bezimena
čežnja, nešto sa čim se ranije nije susretala.
„Zašto se Anastasija nije zaljubila u tebe?”
Nije žurio da odgovori. „Glupavo s njene strane, zar ne?”
„Da.” Pomislila je na muškarca za koga se Anastasija udala. Nije mogla da
zamisli da zamoli Ejverija da je zagrli. A sasvim sigurno nije mogla da ga zamisli
kako on to radi ovako. Kao prvo, bio je nizak i vižljast i ne bi bio tako utešan. Kao
drugo, nije bilo te topline u njemu. Neke stvari su prava misterija. Zašto se
Anastasija zaljubila u njega, pored Džoela? To nema nikakve veze sa činjenicom
da je Ejveri bogat, jer je i Anastasija imućna. Ejveri je vojvoda, naravno, dok je
Džoel slikar portreta koji nosi ofucane sakoe i oseća se imućno jer može da
priušti kiriju za ceo sprat jedne kuće u Batu. Ali nije ni do toga. Kamila je u to
bila uverena. Ma koliko želela da ima loše mišljenje o Anastasiji, nije mogla da
porekne da je jasno da njena polusestra voli Ejverija svim svojim bićem.
Nevoljno mu se povukla iz naručja. „Žao mi je. Ne, hoću da kažem, hvala.
Doživela sam trenutak slabosti. Neće se ponoviti.”
„Mislio sam da samo siročići čeznu za zagrljajem. Nije mi palo na pamet da
bi deca koja su odrasla sa oba roditelja mogla da imaju iste potrebe.”

~ 70 ~
 „Ona beba koju sam danas držala, Sara... Pre nego što sam je uzela u naručje,
plakala je s beznadežnim uverenjem da je više niko nikada neće uzeti u naručje.
Pogodila me je pravo u srce.”
„Ali si je ti uzela.”
„Šta je trebalo da uradim?”, pitala je retorički. „Šta je trebalo da uradim,
Džoele?”
Nije joj odgovorio jer, naravno, nije bilo odgovora. „Čaj će nam se ohladiti.”
„Mislim da je bolje da odem kući. Maločas si bio u pravu. Ovo je bila greška
i izvinjavam se što sam te primorala da mi praviš društvo u šetnji, a onda ti još
nisam ostavila drugog izbora, sem da me dovedeš ovde.”
„Kiša jače pada nego kada smo stigli”, rekao je, ali nije pokušao da je razuveri
od odlaska. „Imam kišobran, veliki, muški. Možemo zajedno da se smestimo
ispod njega.”
„Radije bih otišla sama.”
Klimnuo je glavom i otišao po njen ogrtač i šešir, koji su još uvek bili malo
vlažni. Nekoliko trenutaka kasnije, udaljavala se, suva pod kišobranom, mada je
čula kako kiša tupće o njega. Ovog popodneva je dobila poljubac i zagrljaj, a sve
je to novo iskustvo. Takođe je preklinjala za zagrljaj i predala se utehi koju je
drugo ljudsko biće ponudilo, čak iako je trajalo samo minut. Sada je imala potrebu
da zaplače... ponovo.
Naravno, to se neće dogoditi. Plakala je prethodne noći i to je bilo dovoljno
za narednih petnaest godina. Ali ne srne sebe ponovo da dovodi u situaciju da joj
je potreban zagrljaj gospodina Džoela Kaningema, koji veruje da je katastrofa
koju je doživela ranije ove godine, bila zapravo nešto najbolje što je moglo da joj
se dogodi. Sasvim sigurno mu neće pružiti ponovnu priliku da je poljubi, niti će
sebi dati priliku da izazove taj poljubac. Jer sasvim sigurno neće na njegova pleća
baciti svu odgovornost.
Poželela je da ga ne sretne ponovo sledeće nedelje u učionici, gde će se
ponašati kao da se ništa nije dogodilo između njih.
A nije se mnogo toga ni desilo. Oh, nekako, nekada, moraće da preživi sve
ovo, šta god da je u pitanju, pa će isplivati na površinu. Ali kako će ta površina
izgledati?
Nakrivila je kišobran da zaštiti lice od snažne kiše, pa je požurila napred.

~ 71 ~
 IX

Džoel je imao posla u nedelju i ponedeljak. U nedelju je završio jedan od

portreta, a u ponedeljak je posetio Abigejl Vestkot kako bi započeo sa nacrtima.
Raditi njen portret biće zadovoljstvo, ali pomalo i izazov, jer čim je počela da
govori, osetio je iza njene lepote ranjivost i pažljivo čuvanu tugu. Biće mu
potrebno malo vremena i veštine da je temeljnije upozna.
Ali dok je radio, u glavi mu je bio nered. Zašto je, dođavola, poljubio Kamilu?
Pitala ga je kako se dostiže sreća i poput nezrelog dečaka sa samo jednom mišlju
u glavi, poneo se kao da postoji samo jedan mogući odgovor. Iznenadio se koliko
i ona. I tada, kao da to nije bilo dovoljno loše, povredi» je onom lošom
primedbom kako je velika katastrofa u njenom životu zapravo bila nešto najbolje
što je moglo da joj se dogodi.
Nije uživao u svojoj večeri sa Edvinom u nedelju. Vratio se kući ranije, a da
nije ni spavao sa njom.
Ponedeljak popodne i veče proveo je u crtanju Kamile, iz sećanja, kako se
smeje na kiši, sedi za njegovim kuhinjskim stolom i izgleda kao da je upravo
poljubljena, kako stoji na prozoru njegove dnevne sobe odbrambeno grleći samu
sebe, slepo gledajući ka ulici. Nije želeo još uvek da se opterećuje slikanjem
njenog portreta. Ali možda ga i ne opterećuje portret.
U utorak mu je bilo drago što je imao nešto što će mu skrenuti misli. Iznajmio
je kočiju i otišao da poseti gospodina Koks-Filipsa. Kuća je bila pozamašna,
jednostavnog dizajna i smeštena u prostrane i održavane bašte, a iz nje se
pružao širok, panoramski pogled na grad i okolne seoske predele. Pošto je poručio
kočijašu da ga sačeka u nadi da se neće dugo zadržati, jer bi tako račun bio još
viši, Džoel je ipak zastao nekoliko trenutaka da se divi kući, bašti i pogledu, pa
tek onda pokucao na vrata.
Čekao je celih deset minuta u predvorju. Čitava kolekcija mermernih bisti
posmatrala ga je svojim slepim očima, dok je postariji batler otišao da vidi da li
mu je gospodar kod kuće. Na kraju su ga primili u biblioteci. Svaki zid bio je od
poda do plafona ispunjen knjigama, sem otvora za prozore, vrata i kamin. Veliki
sto od hrastovine nalazio se u jednom uglu prostorije. S druge strane stajao je
kožni kauč naspram mermernog kamina u kom je gorela vatra, uprkos letnjoj
vrućini napolju. U kompletu s kaučom, sa obe strane, nalazila se po jedna kožna
fotelja.
~ 72 ~
 U jednoj od fotelja sedeo je gospodin oštrog oka i gustih obrva. Pokriven
vunenim ćebetom preko kolena, i kao da ga je fotelja progutala, u jednoj ruci
držao je štap sa srebrnom glavom i izgledao je kao da ima sto godina. Posmatrao
je Džoela kako prolazi kroz prostoriju, sve dok nije zastao kraj kauča.
Drugi čovek, skoro podjednako star, i verovatno nekakav sluga, stajao je iza
starčeve fotelje i, takođe, posmatrao Džoela kako prilazi.
„Gospodin Koks-Filips?”, kazao je Džoel.
„A ko bih drugi bio?”, pitao je gospodin i namrštio se gustim obrvama.
„Stanite ovde, mladiću.” Udario je štapom na tepih pred svojim stopalima.
„Orvile, otvori proklete zavese. Jedva vidim ispred nosa.”
I Džoel i sluga su ga poslušali. Džoel se, obasjan zracima sunca, obreo ispred
starčeve fotelje, dok ga je starac polako odmeravao od glave do pete i posmatrao
mu lice.
Dugačko odmeravanje nateralo je Džoela da se zapita, uz unutrašnji kikot, ko
će koga ovde da slika.
„Ipak je to bio Italijan, zar ne?”, kazao je iznenada starac. Pitanje nije zvučalo
kao da iziskuje odgovor.
„Italijan”, rekao je nestrpljivo starac. „Slikar koji je mislio da njegova
tamnoputost i akcenat koji šarmiraju dame, kao i strano ime koje se završava
samoglasnikom, mogu da sakriju činjenicu da mu je talenat srazmeran količini
vode koja može stati u naprstak.”
„Bojim se da Vas ne razumem, gospodine. Ne znam o kom čoveku govorite.”
„Mladiću, govorim o tvom ocu.”
Džoel je stajao u mestu kao ukopan.
„Pretpostavljam da ti oni ništa nisu rekli.”
„Oni?” Džoel je imao utisak da gleda kroz mračan tunel, što je bilo neobično,
jer je stajao na svetlosti sunca.
„Oni ljudi u instituciji u kojoj si odrastao. Bilo bi čudno da nisu. Samo mali
broj ljudi ume da drži jezik za zubima, iako su zakleti na tišinu. Naročito ako su
zakleti na tišinu.”
Džoel je poželeo da su mu ponudili da sedne ili da barem stoji u senci. U
ušima je čuo tupo zujanje. „Da li želite da kažete, gospodine, da znate ko je moj
otac... ili je bio? Da znate moju majku?”
„Bilo bi neobično da je nisam znao”, rekao je Koks-Filips, „kad je ona moja
rođena sestričina, dete moje jedine sestre i veći problem svojoj majci, nego što je
vredela. Sada su obe mrtve. Nikad nemoj da poželiš da doživiš osamdeset petu,
mladiću. Umre svako ko je nešto značio, a ostanu samo psihopate i lešinari koji
misle da imaju prava na tvoj novac samo ako dele nekoliko kapi krvi sa tobom.
E, moj novac neće imati, ne dok sam živ i dok imam šta da kažem na tu temu, a
što ću učiniti ovog popodneva kad mi stigne advokat.”

~ 73 ~
 Većina onoga što je rekao nije doprla do Džoela. Misli su mu se držale samo
jedne stvari. „Moja majka je bila vaša sestričina? Ona je mrtva? A moj otac?”
„Nikad nije želela da kaže svojoj majci ko je on. Bila je tvrdoglava kao mazga.
Samo je govorila ko nije - a to je bio svako ko je njenoj majci mogao da padne na
pamet, uključujući i Italijana, mada mi nikad nije bilo jasno kako je uspevala
da izgovori njegovo ime. Moja sestra je poslala devojku daleko, dok se ne porodi,
i platila dobro da se neguju i ona i beba prvih šest meseci, ali devojka je preminula
na porođaju. Nažalost, beba, odnosno ti, preživela je. Za sve, pa i za tebe, bolje bi
bilo da si umro sa njom. Ali moja sestra je morala da te vrati ovde, uprkos svemu
što sam ja rekao da to sprečim. Njena ćerka je tvrdoglavost nasledila od nje. Znala
je da ne može da te dovede u ovu kuću i da svima objašnjava. Trebalo je da te
ostavi tamo gde si i bio. Ali te je odnela u ono sirotište i platila tvoj život tamo.
Čak je platila i onu umetničku školu u koju si želeo da ideš, iako sam joj rekao da
je nepromišljena. Tada sam već bio siguran da je u pitanju bio Italijan. Odakle bi
tebi, u suprotnom, pala na pamet ideja da možeš pristojno da slikaš? Verovatno su
pokušali da te razuvere u sirotištu.”
„Moja... baka živi ovde s vama?”
„Zar ne slušaš, mladiću? Umrla je pre sedam, osam godina. Koliko je prošlo,
Orvile?”
„Gospođa Kaningem je preminula pre osam godina, gospodine”, rekao je
sluga.
„Preminula”, kazao je zgroženo starac. „Umrla je. Prehladila se, dobila
temperaturu i umrla u roku od nedelju dana. Očekivao sam da će sve svoje ostaviti
tebi, ali je ostavila meni.” Provirio je ka Džoelu i iznenada izgledao još uzrujanije.
„Zašto, dođavola, stojiš tamo, mladiću, i teraš me da dižem pogled ka tebi? Sedi,
sedi.”
Džoel je seo na ivicu sofe i nekoliko puta duboko uzdahnuo. “A moj otac?
Italijanski umetnik?”
„Umetnik?” starac je prezrivo otpuhnuo. „Samo u njegovoj mašti. Nestao je
u žurbi. Sigurno mu je moja sestričina rekla lepe vesti, a on se uplašio i brzo
pobegao. I on je verovatno mrtav. Ne mogu da kažem da me to zanima.”
„Dakle, Vi ste moj deda-ujak”, istakao je Džoel očigledno. U ušima mu je i
dalje zujalo, kao i u celoj glavi. Njegova baka je bila gospođa Kaningem. Tako
mu se verovatno preživala i majka.
„I tebi dobro ide, tako sam čuo. Budala i njegov novac uvek mogu da se
odvoje kada neko ponudi da ga bojom ovekoveči. Pretpostavljam da laskaš onima
koji te plaćaju dovoljno dobro i da ih učiniš dvadeset godina mlađim nego što jesu
i mnogo lepšim nego što su ikada bili.”
„Proučavam ih pažljivo i crtam ih na više načina, pre nego što ih naslikam.
Zalažem se za preciznost izgleda i otkrivanje karaktera. To je dug i naporan
proces koji obavljam s dužnim poštovanjem.”

~ 74 ~
 „Dirnuo sam te u živac, zar ne?”
„Da”, priznao je Džoel. Neće to poreći. Bilo je neverovatno da posle dvadeset
sedam godina saznaje ko je, i to od svog rođenog deda-ujaka, a ipak, razgovor se
nastavio ka njegovoj umetnosti, kao da tako iznenadno otkriće nije nimalo
važno. Zašto su ga pozvali ovde?
Kao da mu je Koks-Filips čuo misli. „Očekivao si da sam te doveo ovde da bi
me naslikao.”
„Jesam, gospodine”, rekao je Džoel, mada ga deda-ujak nije doveo ovde, zar
ne? Iznajmljena kočija verovatno i dalje čeka napolju, a račun je sve viši i viši.
„Sigurno nisam očekivao da ću doći i otkriti svoj identitet. Moja baka nikad nije
došla da me obiđe.”
„Oh, radila je to više puta”, rekao je starac odmahnuvši rukom. „Svaki put
sam joj rekao da je budala. Posle toga bi danima bila uznemirena.”
Ali nikad se nije upoznala sa njim. Bila je uznemirena jer ga je gledala
izdaleka, ali nikad nije razmišljala kako bi moglo da se oseća dete koje je odraslo
ne znajući odakle potiče. Usamljenost, osećanje napuštenosti, bezvrednosti,
odsustvo korena... Ali to nije bio trenutak za takvo razmišljanje. Nikad nije vreme
za to. Takve misli samo vuku u tamu. Čovek mora da se suočava sa svakodnevnim
životom i da u njemu nalazi blagoslove.
Ali da je dobio samo jedan zagrljaj od bake. Ne bi bilo dovoljno, zar ne? Bolje
je što se nikad nije upoznala s njim. Možda.
„Ne želim da me slikaš, naročito ako ne bi mogao da mi laskaš. Svakako ne
bi bilo dovoljno vremena ako bi morao da crtaš i izučavaš, pre nego što oslikaš
platno. Za nedelju ili dve očekujem da budem mrtav.”
Sluga je nevoljno odmahnuo rukom s nemim protivljenjem na usnama.
„Ne moraš da se brineš, Orvile. Bićeš obezbeđen do kraja života, kao što znaš,
a nećeš imati mene da ti smetam. Umirem, mladiću. Moj lekar je budala. Svi lekari
su budale, ali ovog puta je u pravu. Nije mi to poslednji dah, ali nije ni to daleko,
a ako misliš da tražim saosećanje, onda si i ti budala. Kada imaš osamdeset pet
godina i napusti te poslednji atom zdravlja, i skoro svi koje poznaješ su mrtvi,
onda je vreme da se sve završi.”
„Žao mi je što Vam nije dobro, gospodine.”
„Kakve veze to ima sa tobom?”, pitao je Koks-Filips, a onda uplašio i Džoela
i slugu tako što se zasmejao, a onda zakašljao, sve dok se nije činilo kao da nikad
neće moći da se domogne daha. Ipak, uspeo je. „Zapravo, mladiću, to ima velike
veze s tobom.”
Džoel ga je namršteno gledao. Nije bio simpatičan starac, možda nikad nije
ni bio, ali se ispostavilo da je on jedina preživela veza sa Džoelovom majkom i
bakom, čije ime je nosio. Ovaj čovek je njegov deda-ujak. Nikako to nije mogao
da shvati. Ipak, činilo se da nema dovoljno vremena da reaguje. Izgubiće jedinog

~ 75 ~
živog rođaka kog će verovatno ikada upoznati, a ipak, našao ga je tek pre nekoliko
minuta.
„Imam četiri živa rođaka, a jedan od njih si ti, iako si kopile. Druga trojica
nikad nisu pokazala nikakvo interesovanje za mene, sve dok nisam napunio
osamdeset godina. Čovek od osamdeset godina bez supruge, dece, unuka, braće i
sestara postaje veoma važna osoba za one koji se drže za spoljne grane njegovog
porodičnog stabla. Takvi ljudi počinju da se pitaju šta će se dogoditi s njegovim
stvarima i novcem kada bude preminuo, što će se dogoditi uskoro ili skorije od
toga. A sa interesovanjem dolazi i duboka srdačnost prema starom rođaku i napeta
briga za njegovo zdravlje. To je sve glupost, naravno. Mogu da umru što se mene
tiče.”
Da li je jedan od tri rođaka o kojima starac priča bio i vikont Aksburi?
„Sve ću ostaviti tebi, mladiću. To će pisati u mom novom testamentu, od
danas po podne, i dovešću dovoljno ljudi da posvedoče mom zdravom razumu i
odsustvu prisile, tako da čak ni najpametniji sudija neće moći da poništi moje
poslednje želje.”
Džoel je ustao nesvesno. „Oh, ne, gospodine! To je nečuveno! Ja Vas i ne
poznajem. Vi ne poznajete mene. Ne želim ništa od Vas. Niste pokazali nikakvo
interesovanje za mene tokom dvadeset sedam godina. Zašto biste pokazali sad?”
Starac je sklopio obe ruke na štap, pa oslonio bradu na njih. „Zaboga, Orvile.
Mislim da je ozbiljan. Šta ti misliš?”
„Verujem da je tako, gospodine”, složio se sluga.
„Naravno da sam ozbiljan. Nemam nikakvu želju da izbacite svoje zakonske
rođake iz svog testamenta. Ako nameravate da ih ignorišete iz hira, neću dozvoliti
da Vam ja budem sredstvo za to. Ne želim udeo u vašem bogatstvu.”
„Misliš da je u pitanju bogatstvo?”, pitao je Koks-Filips.
„Ne znam i ne zanima me. Znam samo da nisam imao nikakav kontakt ni sa
Vama, ni sa svojom bakom, tokom svog života i da ne želim da imam nikakve
veze sa Vašim imetkom. Da li verujete da bi to bila dovoljna naknada? Da li
verujete da ću Vas se srdačnije sećati ako kupite moju zahvalnost i privrženost?
Ne osećam u Vama nikakvu emociju jer smo se konačno sreli oči u oči, samo
potvrdu onoga što ste godinama sumnjali, da je moj otac bio ili jeste još uvek
italijanski slikar kog ste prezirali. Ne biste me doveli ovde danas, shvatam
sada, da niste smislili tu đavolsku ideju da me iskoristite kako biste nasamarili
rođake. Neću učestvovati u tome. Želim Vam dobar dan, gospodine!”
Okrenuo se i izašao iz sobe. Svakim korakom je očekivao da će ga dozvati da
stane, ali nije tako bilo. Sišao je niz stepenice, prošao kroz predvorje kraj slepih
bisti, pa izašao na terasu, gde ga je čekala iznajmljena kočija.
„Nazad u Bat!”, kazao je odsečno.
Bes je posustao pred zbunjenošću koju nije mogao da dovede u red dok ga je
kočija vozila nazad u grad. Majka mu je preminula dok ga je u tajnosti rađala.
~ 76 ~
Mili Bože, nije znao ni njeno ime, ništa osim da ga je začela vanbračno i da je
tvrdoglavo i odlučno odbijala da imenuje njegovog oca. Njegova baka ga je
odnela u sirotište i postarala se da ima sve što mu treba, čak i umetničko
obrazovanje nakon što je napunio petnaest godina, ali se držala podalje. Gledala
ga je izdaleka, ali mu nije dala priliku da je pogleda i sazna da postoji neko na
ovom svetu kome pripada. Njegov otac, pretpostavlja se, bio je umetnik
italijanskog porekla koji je slikao u Batu. Izgleda da liči na njega, pa je to ubedilo
Koks-Filipsa, njegovog deda-ujaka, da je tako. Nije znao ime tog čoveka, niti da
li je živ ili mrtav.
Platio je kočiju ispred svog stana, ali nije ušao unutra. Tamo neće imati
dovoljno prostora i vazduha. Krenuo je niz ulicu bez posebnog cilja na umu.

Kerolajn Vilijams je išla u školu godinu dana i nekako je uspela da se pretvara

da ume da čita. Volela je da bira knjige koje bi Kamila čitala i da ih recituje iz
pamćenja, ali ponekad bi je pamćenje zavaralo. Nekako, metode podučavanja
koje su uspevale na drugoj deci nisu uspevale na njoj. Kamila je razmišljala o
problemu sve dok se u nedelju, kad je ponovo držala Saru u naručju, rešenje nije
samo javilo. Kerolajn je čitala priču svojoj lutki, ne onu koja je pisala u knjizi,
međutim, već onu koju je izmišljala sa mnogo mašte i smisla.
Sada je Kamila sedela za jednim od stolova mlađih đaka. Ostatak dece je bio
raspušten do kraja dana, ali Kerolajn je pozvana da sedne i ispriča jednu od priča
svojoj učiteljici koja ju je zapisala reč po reč, krupnim, podebljanim slovima i
ostavila prazan prostor u središtu svake od četiri strana. Kerolajn, intrigirana
činjenicom da je to njena priča, pročitala ju je ponovo Kamili tako što je prstom
prepoznavala svaku reč. I činilo se da zaista čita.
„Ovde ste napisali da je otišla, gospođice”, kazala je i podigla pogled, „a ona
je pobegla.”
„Moja greška”, kazala je Kamila, mada je bila namerna. I Kerolajn je položila
test, kao što se dogodilo ponovo sa tri druge namerne greške.
„Odlično, Kerolajn! Sada možeš da čitaš svoju priču, kao i tuđe, kada želiš.
Možeš li da pretpostaviš čemu služe ovi prazni prostori?”
Dete je odmahnulo glavom.
„Najzanimljivije knjige imaju slike, zar ne? Možeš da odabereš omiljene
delove tvoje priče i da ih oslikaš.”
Detetu su se oči ozarile.
Ali u tom trenutku su se otvorila vrata i Kerolajn se malo iznervirano okrenula
da vidi koje se dete vratilo i prekinulo ih, i zbog čega. Međutim, to nije bilo dete,
već Džoel Kaningem, koji je provirio u prostoriju i ušao kad je video da je ona tu,
a onda iznenada zastao, primetivši da nije sama.
„Oprostite. Nastavite”, kazao je.

~ 77 ~
 „Propustićeš čaj ako te još zadržim ovde”, kazala je devojčici i ustala. „Da li
želiš da poneseš priču sa sobom kako bi je čitala i ilustrovala? Ili da je čuvamo na
bezbednom na polici do sutra?”
Kerolajn je želela da je ponese kako bi je pročitala lutki. I nacrtaće slike dok
je lutka gleda. Džoelu je uputila srdačan, ozaren osmeh kad joj je otvorio vrata i
propustio je da izađe dok je priču držala čvrsto uz grudi.
„Pokušavam da je nateram da čita”, objasnila je Kamila. „Imala je nekih
poteškoća, pa testiram jednu ideju.”
„Izgleda da si imala uspeha. Mislim da je s radošću ponela priču sa sobom. U
moje vreme bismo dali sve od sebe da izbegnemo da iznesemo ikakvu obavezu iz
ove prostorije.”
Kamila je bila neprijatno svesna sebe. Nije ga videla od subote, kada je trčala
s njim kišnim ulicama, držeći se za ruke, smejala se bez ikakvog razloga, pa
završila sama s njim u njegovim odajama. I kao da to nije bilo dovoljno
šokantno, dozvolila mu je da je poljubi i, što je možda još gore, zamolila ga da je
zagrli. Ta sećanja su je sve vreme progonila i užasavala se ponovnog susreta s
njim.
„Otkud ti ovde?”, pitala je, spustivši ruke na struk i ispravivši ramena. Čula
je ozbiljnost svog glasa.
„Došao sam da vidim da li si i dalje u učionici.” Prošao je prstima kroz kosu,
što je bio bespotreban potez, jer je bila prekratka. Bilo je nečeg napetog, skoro
divljeg u njegovim očima i načinu na koji se držao, kao da će iz njega svakog
trenutka da se otme neka potisnuta energija.
„Šta je u pitanju?”
„Išao sam jutros kod Koks-Filipsa. Nije imao ništa što se tiče posla da mi
ponudi. Ima osamdeset pet godina i na pragu smrti je.”
„To je prilično okrutno”, namrštila se Kamila.
„Po rečima njegovog lekara. Očekuje da umre u roku od nedelju ili dve dana.
Trenutno, takoreći, dovodi stvari u red. Njegov advokat će ga posetiti danas po
podne zbog testamenta.”
„Žao mi je što si traćio vreme. Ali zašto te je pozvao tamo, ako nije želeo da
te angažuje kao slikara? Zašto te nije sprečio da odeš, ako se odjednom osećao
previše bolesno da bi te video?”
„Oh, video me je dovoljno! Čak je naterao i slugu da otvori zavese kako bi
imao dovoljno svetla da me podrobnije pogleda.” Iznenada se nasmejao, a Kamila
je podigla obrve. „Želi da danas po podne promeni svoj testament i da izbaci iz
njega tri rođaka koja očekuju nasledstvo. Pretpostavljam da je vikont Aksburi
jedan od njih.”
„Oh! Neće mu se to dopasti. Ali kakve veze to ima sa tobom?”
„Nećemo ovde.” Oštro se okrenuo. „Izađimo odavde.”

~ 78 ~
 Kuda ćemo? Zamalo je pitala naglas. Ali bilo je očigledno da je potresen zbog
nečeg i da se obratio baš njoj od svih ljudi. Oklevala je samo nakratko.
„Sačekaj me ovde dok odem po šešir.”

~ 79 ~
 X

Džoel je bez svesne pomisli zgrabio Kamilu za ruku kada su izašli iz zgrade i
poveo je niz ulicu. Imao je samo jedno na umu, da ode kući. Tek kad su prešli
most, najzad se zapitao zašto se obratio Kamili Vestkot od svih ljudi? Marvin
Silver ili Edgar Stivens će sigurno uskoro doći kući i pored toga što su mu
komšije, oni su mu i dobri prijatelji. Edvina je verovatno kod kuće. Ona mu je i
prijateljica i ljubavnica. A ako nije otišao njima, zašto nije otišao gospođici Ford?
Ali on je čekao kraj nastave i Kamilu, satima šetajući ulicama Bata. Ona će
ga saslušati. Ona će razumeti. Znala je kako je to kada ti se život preokrene. I sada
je vodi kući sa sobom, čak i nakon onoga što se prethodnog puta dogodilo?
Usporio je i korak.
„Ne bih smeo da te odvedem kod mene. Da li bi radije nastavila šetnju?”
„Ne.” Namrštila se. „Nešto te je uznemirilo. Ići ćemo kući.”
„Hvala ti.”
Nekoliko minuta kasnije oslanjao se na zatvorena vrata svog stana dok je
Kamila odlagala šešir i šal. Činilo mu se da su prošli dani, a ne sati, otkako je tog
jutra otišao odade. Ušla je u dnevnu sobu pre Džoela, pa se okrenula ka njemu i
čekala da progovori.
Tromo je seo na jednu stolicu, ne razmišljajući kako se neumesno ponaša.
Oslonio je laktove na kolena i glavu spustio u šake.
„Koks-Filips je moj deda-ujak. Njegova sestra, moja baka, predala me je
sirotištu nakon što je njena ćerka, moja majka, preminula na porođaju. Bila je
neudata, naravno, prezivala se Kaningem. Baka je bila izuzetno dobra prema
meni. Ona je plaćala moj život do moje petnaeste godine i onda, kad je čula da
želim da studiram umetnost, platila mi je školarinu. I mnogo me je volela. Gledala
me je mnogo puta izdaleka i svaki put bi bila toliko pogođena da bi je to tištalo
danima.”
„Džoele...” Nije mogao da stane, sad kad je počeo priču.
„Nije mogla da dozvoli da je vidim, naravno. Nije mogla da poseti sirotište i
da se razotkrije preda mnom. Mogao sam da se popnem na krov i proderem se
tako da ceo Bat sazna.
Ili bi je neko video kako dolazi i odlazi i postavljao neprijatna pitanja. Mogla
je da me voli izdaleka, da me zasipa novcem kako bi pokazala da joj je stalo, ali
~ 80 ~
nije smela da rizikuje da lično stupi u kontakt. Nešto bi moglo da se ispostavi kao
fatalno za njeno zdravlje ili reputaciju. Na kraju krajeva, bio sam kopile posrnule
žene, koja je igrom slučaja njena ćerka i, izgleda, nekog italijanskog umetnika
upitnog talenta koji je živeo u Batu dovoljno dugo da pomuti devojci razum,
napravi joj dete i pobegne, kako ne bi bio primoran da postupi časno, oženi
se njom i od mene napravi zakonito dete.”
„Džoele...”
„Da li znaš šta sam radio danas otkad me je kočija vratila, pa sve dok nisam
došao u učionicu?” Nije sačekao odgovor. „Lutao sam ulicama i u sebi sam se
vrpoljio i grebao, kao da želim da se rešim nekog svraba. Osećao sam se, osećam
se, kao da sam pokriven vaškama i buvama i stenicama i drugim štetočinama. Ili
je možda u meni samo neko zarazno blato i nikad ga se neću rešiti. Mora da je to,
rekao bih, jer ću zauvek biti samo kopile pred uvaženim narodom, zar ne?”
Mili Bože, odakle mu sve to?
„Džoele”, rekla je strogim glasom, „prekini! Ovog trenutka!”
Pogledao ju je zbunjeno i iznenada shvatio da on sedi dok ona još stoji nasred
prostorije. Odmah je poskočio. „Da, gospođo”, rekao je i podrugljivo joj salutirao.
„Imam utisak da stojim na ivici prostranog univerzuma i da ću uskoro pasti
u beskrajnu bezličnost praznog prostora. Kakav je ovo primer za hiperbolu,
učiteljice? Nije trebalo da te dovedem ovde. Nije trebalo da te teram da stojiš dok
ja sedim. Mislićeš da nisam nikakav gospodin, i bićeš u pravu. I nisam smeo da
ispričam svu ovu patetičnu besmislicu. Jedva da se poznajemo. Uveravam te da
obično nisam ovako...”
„Džoele, prekini.”
I ovog puta ju je poslušao dok mu se mrštila, pa zakoračila ka njemu. Da se
nije plašio da bi svakog trenutka mogao da se onesvesti ili padne s ivice
univerzuma, i da mu zubi nisu cvokotali, možda bi pretpostavio njenu nameru.
Ali njene ruke su mu bile na grudima, potom na ramenima, a onda i oko vrata pre
nego što je stigao da shvati, pa je bilo prekasno da ne prihvati utehu koju mu je
ponudila. Obujmio ju je rukama poput čeličnih stega i privukao uz sebe kao da će
ostati u jednom komadu samo ako nju drži dovoljno čvrsto. Osetio je toplinu i
život u njoj od ramena do kolena. Oslonila mu je glavu na rame, lica okrenutog
uz njegov vrat i toplo mu disala uz kožu. Zario joj je lice u kožu i osetio se skoro
na sigurnom.
Da li bi me zagrlio, molim te? Potreban mi je neko da me zagrli, rekla mu je
skoro tačno na ovom mestu pre nekoliko dana. Sada on iznosi istu nemu molbu.
Zašto je toliko uznemiren? Uvek je znao da ga je neko predao sirotištu, da je
ta osoba odlučila da ga ne zadrži, da je verovatno to značilo da je nezakonito dete,
neželjeni proizvod nezakonitog sjedinjavanja, nešto sramotno što mora da
se sakrije i poriče do kraja života. Da, nešto, kao da je stvar, te nema pravi identitet
i osećanja. Kopile. Uvek je znao, ali nikad j nije o tome razmišljao. Jednostavno

~ 81 ~
je tako bilo i uvek će biti. Nije bilo smisla da previše misli o tome. Pošto je sada
saznao ime i identitet žene koja ga je napustila, kao i da mu je bila baka, a pošto
je znao da ga je gledala iz prikrajka i posle toga danima bila uznemirena, a da se
nikad nije uznemirila dovoljno da mu priđe i zagrli ga, sve u njemu se raspršilo
od bola. Jer je sada sve stvarnost. I taj čovek, njegov deda-ujak, uvredio je malo
dostojanstva što je imao, pošto je želeo da ga iskoristi kako bi se osvetio
zakonskim rođacima za koje je verovao da su ga zapostavili.
Džoel je znao mnogo o zapostavljanju. Mada nije odobravao osvetu, naročito
kada bi on imao ulogu posrednika. Ponovo kao stvar.
Koristila je sapun slatkog mirisa, nešto suptilno, ali ne preterano cvetno.
Osetio joj je to u kosi. Nije bila vitka kao njena sestra, ili Edvina, ili kao Ana. Ali
telo joj je bilo divno proporcionalno i ukrašeno oblinama. Bila je topla, prijatna
i ženstvena, uprkos činjenici što ga je pri prvom susretu podsetila na Amazonke i
uprkos tome što mu se upravo obratila glasom kojim bi se svaki vojni narednik
dičio.
Nisu mogli zauvek da stoje tako, nažalost, shvatio je uskoro. Uzdahnuo je i
podigao glavu istovremeno kad i ona, pa su se u tišini posmatrali. Većinu vremena
je vešto skrivala svoju ženstvenost, ali u tom trenutku odbrambeni zidovi bili
su spušteni. Bila je topla i poželjna u njegovim rukama, a oči su joj bile maglovite
ispod blago spuštenih kapaka.
Poljubio ju je otvorenim usnama, željno, i čvrsto ju je privukao uz sebe.
Pritisnuo je jezik uz njene zatvorene usne dok ih nije razdvojila i oslobodila prolaz
ka toploj, vlažnoj koži iza njih. Zadrhtala je i otvorila usta, a njegov jezik je prodro
u toplinu njene duplje. Osetio je kako mu se telo kruti od uzbuđenja dok je rukama
prelazio po njoj od želje koja je nekako postajala seksualna. Ali... ona je nudila
utehu jer je on zbunjen i jer pati. Kako bi mogao da iskoristi takvu velikodušnost?
Ne može, naravno. Nevoljno ju je pustio, pa ustuknuo jedan korak.
„Žao mi je. To je bilo neprimereno. Oprosti mi, molim te. Nisam te pozvao
da sedneš.”
„I meni je žao”, kazala je i sela na kauč. „Žao mi je što te je toliko uznemirilo
kad si saznao da te je baka izdržavala, ali te nije otvoreno priznala. Tako svet
funkcioniše. Bilo bi čudnije da se jeste upoznala sa tobom. Uprkos svemu, gajila
je osećanja prema tebi, i dala je sve od sebe što je mogla.”
„Njena osetljivost mi je mnogo dobrog donela, kao i to što je dala sve od
sebe.”
„Ali jeste.”
Kamila je uspela da se pribere i ponovo je izgledala kao ozbiljna, primerena
dama koja mu je poznatija. Sedela je uspravnih leđa i namrštenog pogleda.
Prilično često se mrštila. „Ovo sirotište je dobro. Dobra je bila i umetnička
škola, rekla bih. Ti si talentovan umetnik, ali da li bi bio podjednako vešt i da nisi
pohađao školu? Ona ti je platila školarinu. Da li bi drugačije mogao da je

~ 82 ~
pohađaš? Ili bi do kraja života sekao meso u mesari, dok bi ti talenat venuo
neiskorišćen i nerazvijen? Nije mogla otvoreno da pokaže svoju ljubav. U
otmenom društvu se to ni ne radi, naročito ne sa nezakonitom decom. A ti si
to, Džoele. Isto si što i ja. Niko od nas nije kriv. Jednostavno je tako. Tvoja baka
je činila šta je mogla da se postara da imaš sve što ti zatreba u odrastanju u dobrom
domu i da ti pomogne da ostvariš svoje snove kad odrasteš dovoljno da možeš da
odeš.”
„Sve što mi treba...” Stajao je s rukama iza leđa i gledao je. Nije želeo da sluša
izgovore za svoju baku. Želeo je da bude ljut, ogorčen i da neko bude ogorčen za
njega. „Sve osim ljubavi.”
„Dakle, da li bi više voleo da nisi saznao ono što si saznao danas? Da li bi
više voleo da si nastavio kroz život, iako nisi siguran da je tvoje ime zakonski
tvoje? Da li se kaješ što si danas otišao u tu kuću?”
Razmislio je o tome. „Ne bih rekao. Ali šta sam saznao, Kamila, osim
osnovnih činjenica? Moja majka nije htela da kaže ko je moj otac. Koks-Filips je
zaključio da je u pitanju italijanski slikar samo na osnovu mog izgleda i činjenice
da slikam. Ne znam ništa o majci i skoro ništa o baki. Moj deda-ujak je mrzovoljan
koliko si i rekla da će biti. Nema želju da saznam ništa o njegova tri preostala
rođaka, koji su verovatno i moji rođaci. I ne mislim da bi se oni oduševili da
saznaju nešto o davno izgubljenom rođaku, o kopiletu iz sirotišta.”
„Gospodin Koks-Filips te je pozvao u posetu, dakle, samo da bi ti pre smrti
otkrio istinu o tebi?”
Gledao ju je. Zar joj nije rekao? Ne, izgleda da nije. „Želeo je da me upiše u
svoj testament. Želeo je da mi ostavi sve. Samo da bi prkosio preostaloj trojici.
Odbio sam. Neću mu dozvoliti da me tako iskoristi.”
Samo ga je nemo gledala.
„Možda mogu da kažem da mi je drago što sam najzad saznao nešto o sebi.
Ali moja baka i majka su mrtve, a ako mi je otac još uvek živ, nemam način da ga
nađem. Što se tiče ujaka moje majke, očigledno je dvadeset sedam godina
znao gde sam i nije pokazao nikakvo interesovanje da se upoznamo. Odlično mi
je išlo i bez njega, pa ću nastaviti tako još nedelju ili dve dok ne umre.”
„Oh, Džoele!” Uzdahnula je i ponovo se opustila kao žena. Naslonila je leđa
na kauč. „Mnogo si povređen. I pokušavaš da se odbraniš od bola i čak da
porekneš da je uopšte tu. Osećaćeš se mnogo bolje ako to priznaš.”
„A ovo je biser mudrosti od nekoga ko to zna?”
Zarumenela se i on je odmah popustio. Da li će sada da se breca na onu osobu
u kojoj je potražio utehu? Pružila ju je bez oklevanja i suzdržavanja. „Da, tako je.
Pomalo je sraman osećaj patiti, zar ne? Kao da si učinio nešto da bi to zaslužio. Ili
kao da priznaješ nekakvu slabost karaktera jer ne možeš da odagnaš bol. Ali
skrivanje može da pretvori čoveka u kamen koji u sebi krije samo šupljinu, kao i

~ 83 ~
nepriznat bol. Da li veruješ da je gospodin Koks-Filips preterao kad je rekao da
mu je ostalo samo još nedelju ili dve života?”
„Ne. Bilo je jasno da mu je to lekar rekao da i u to on veruje. I ne izgleda
najbolje. Ima osamdeset pet godina, a čini se da mu je sto. Umoran je od života.
Nadživeo je sve koji su mu ikada nešto u životu značili.”
„Da li je pokušao da te ubedi da ne odeš? Da li je tražio da ga ponovo posetiš?”
„Ne i ne. Pozvao me je tamo iz čiste zlobe, Kamila. Odbio sam da učestvujem
u njegovoj igri, shvativši da je on očekivao da ću umreti od sreće što nasleđujem
koliko god bogatstvo da ima. To je bio kraj. Nije bilo velikih emocija ni sa jedne
strane, kad mi je saopštio ko sam. Nije me privio na grudi kao davno izgubljeno
unuče. A ipak, nikad nisam ni bio izgubljen, zar ne? Samo neželjeni teret. Nije se
ni najmanje pretvarao da saoseća sa mnom niti sa svojom sestrom. Da, bilo je
malo uznemirujuće saznati istinu tako iznenada, neočekivano i bez uzbuđenja. Ne
mogu to da poreknem. Otkako sam otišao, i glava i svaka emocija bili su mi u
vrtlogu. Znam da sam šetao ulicama satima, mada ne bih mogao da ti kažem kuda
sam tačno prošao. Kad sam došao kod tebe, poneo sam se kao luđak i dovukao te
ovde kad je to, verovatno, bilo poslednje što si želela nakon radnog dana. Ali
grešiš kad kažeš da sam i dalje povređen. Nisam, i tebi sam zahvalan na tome.
Bila si otelotvorenje dobrote. Ali ne želim više da te zadržavam. Ispratiću te do
kuće.”
„Džoele, govoriš besmislice.” Namrštena učiteljica se vratila da se suoči sa
njim. „Moraćeš da se vratiš. Moraš to da shvatiš.”
„Da se vratim? Kod Koks-Filipsa? Ne dolazi u obzir. Zašto bih? Nemam ništa
više da mu kažem i nisam mu više od koristi. Naći će nekog drugog kome će
ostaviti novac ako zaista toliko mrzi te rođake. To je njegov problem, a ne moj.
Dozvoli mi da te ispratim do kuće.” Edgar i Marvin će se ubrzo vratiti s posla i
tad će biti teže da se neprimećeno iskradu.
Nije se pomerila i sada je bila Amazonka i učiteljica. Zaista je bila zbunjujuća
žena. „On ti je poslednja živa veza sa majkom. Dok je živ može da ti ispriča više,
ali meni ne zvuči kao da će živeti još dugo. Da li ti je rekao njeno ime?”
Gledao ju je s otvorenom netrpeljivošću, pa skrenuo pogled ka pozoru. Neće
ga ostaviti sad, zar ne? Trebalo je da pretpostavi. „Kaningem”, odgovorio je.
Čuo je kako je coknula jezikom. „Njeno ime.”
„Zar je važno? Dečak svakako ne oslovljava majku imenom.”
„Ali ga zna. A ti je nisi nikako ni oslovljavao? Nisi imao nikoga koga bi
oslovljavao sa ’mama’?”
„Ne.” Iznenadilo ga je kako ga je to zabolelo. Nikad nije bilo nikoga. Možda
je to najgora stvar kada odrasteš kao siroče. Nema majke, nema ni oca. A tako mu
Boga, neće biti samosažaljenja. Barem ne više. Posle nekoliko sati plivanja u
njemu, već mu je bilo dosta samosažaljenja.

~ 84 ~
 „Da li je imala tamnu kosu i oči kao ti? Ili je bila plavokosa i plavooka, na
primer? Ili...”
„Da je imala tamnu kosu, Koks-Filips ne bi bio tako uveren da mi je Italijan
otac.”
„Kako se on zvao?”
„Imao je dugo i neizgovorljivo ime koje se završavalo vokalom. Ne seća se.
Verovatno nikad nije pokušao da ga zapamti. Za čoveka poput Koks-Filipsa, svi
stranci su niža bića vredna prezira.”
„Da li te je majka videla pre smrti? Da li ti je ona dala ime? Zašto baš to?”
Okrenuo se, sada ljut, iako joj je dugovao sve sem ljutnje. „Da li misliš da bi
onaj nesnosni starac u svojoj vili znao odgovore na takva pitanja? Da li misliš da
uopšte mari? Da li misliš da ja marim?”
„Na poslednje pitanje odgovor je potvrdan. Mislim da ti je stalo ili da će ti biti
stalo, možda kada bude prekasno da dobiješ bilo kakve odgovore. Pre samo dve
nedelje si rekao da ništa ne može da bude gore od onoga što se dogodilo meni,
Abigejl i Hariju. Ali sada shvatam da postoji nešto gore. Da je naša majka znala
ranije da nije u zakonskom braku sa mojim ocem, možda bi ga ostavila i mi bismo
završili u sirotištu, možda čak i u tri različita, a niko nam ništa ne bi rekao o nama
osim imena. Možda čak ni to. Naš otac nije bio dobar čovek. Sada shvatam da nije
bio u stanju da me voli, ma koliko da sam se trudila. Voleo je samo sebe. Ali ja
barem znam ko je on. Znala sam i znam moju majku, brata i sestru. Znam ko sam.
Ne znam još ko ću postati jer su se okolnosti tako drastično promenile, ali znam
odakle sam i mislim da tek sad po prvi put u potpunosti shvatam koliko je
to važno.” Zastala je. „Žao mi je što mi je tvoja patnja to razjasnila.”
Gledao ju je nekoliko trenutaka shvativši da je upravo doživela nekakvo
prosvetljenje. Bila je prava nadmena aristokratkinja, stroga učiteljica, tvrdoglava
Amazonka i... Kamila. Otišao je u studio bez reči, uzeo blok, parče ugljena, pa se
vratio u dnevnu sobu i seo na stolicu s koje je ustao pre nekoliko trenutaka.
Ne gledajući je, ugrubo je nacrtao obrise žene blago razbarušene kose i
strastvenog izraza lica. To je smatrao delom ličnosti, koju je nazvao Kamila.
„Da li je ovo uvek tvoja reakcija na nešto o čemu ne želiš da razgovaraš? Da
li je ovo tvoj beg od stvarnosti?”
Nastavio je još neko vreme da crta. „Možda je ovo moj način da sredim misli.
Možda je ovo moj beg u stvarnost. Ili je možda moj način da popunim vreme, dok
mi ne dozvoliš da te ispratim do kuće.”
„Misliš da želiš mene da se rešiš”, rekla je naizgled se ne osećajući uvređeno,
„Ali zapravo želiš da se rešiš svojih nemirnih misli. Ako se ne vratiš tamo, zauvek
ćeš žaliti.”
„Da li shvataš koliko si neverovatno očaravajuća, Kamila?”, pitao je. „I kako
iritantna?”

~ 85 ~
 „Besmislica. Nisam nikad gajila ni šarm ni lepotu, a još manje ženske vrline.
Gajila sam želju da činim ono što verujem da je ispravno u svim okolnostima.”
Gledao ju je i nasmešio se. Izgledala je uštogljeno. „Shvatićeš koliko si
očaravajuća kada te budem naslikao.”
„Onda će ti slika biti bezvredna. Mislila sam da odbijaš da laskaš svojim
modelima. Zašto sam ja izuzetak?”
Nastavio je nekoliko trenutaka da je gleda kako bi joj ispravno nacrtao obrve.
Izgledale bi prilično napadno na većini žena, ali su odlično pristajale njenoj
tamnoj kosi i oštrim crtama. Nije to ranije primetio. Neobično, nije uvek dobro
primećivao kad bi gledao samo očima. Često nije jasno video ljude osim i dok ne
bi počeo da ih crta ili slika i izvlači ono što bi mu intuicija govorila o njima.
„Ti od svih ljudi nećeš biti naslikana uz laskanje”, uverio ju je, pa nastavio da
gleda crtež. „Bićeš naslikana takva kakva si, kada sva pretvaranja, odbrane i
maske spadnu.”
Ali da li će je ikada u potpunosti spoznati? Ili razumeti?
Niko to ne uspeva, zar ne? Niko nikoga ne spozna u potpunosti. Kako da se
očekuje da neko poznaje drugo ljudsko biće, dakle? To je shvatio dok se ponosio
što razume modele svojih portreta.
„Strašno sam se uplašila”, rekla je odsečno, ne izgledajući nimalo uplašeno.
„Prilično vešto menjaš temu.”
„Zar je bilo teme da se promeni?”, pitao je uz osmeh.
„Moraš da se vratiš. Moraš da razgovaraš sa Koks-Filipsom i saznaš o sebi
sve što možeš. Ako to ne učiniš, zauvek ćeš se kajati. Istina je da te je baka
napustila, Džoele, ali je istina i da je bila dobra prema tebi. Stvar je u perspektivi.
Moraš da saznaš više kako bi bolje razumeo. Moraš da saznaš sve što možeš
o svojoj majci. Da je preživela, sve bi moglo da bude drugačije. Možda je ona
neko koga moraš da voliš iako je nikad nisi upoznao. Barem možeš da saznaš sve
što je moguće da saznaš.”
„Sentimentalne besmislice. Zaključio bi da sam se predomislio po pitanju
testamenta i da sam se vratio kako bih se sprijateljio s njim. Pretpostaviće da me
je sustiglo srebroljublje.”
„Onda mu reci da greši. Moraš da ideš. Ići ću i ja sa tobom.”
Odložio je blok u stranu, nije mogao dobro da joj nacrta tvrdoglavu bradu, a
da ne ispadne kao karikatura, pa se naslonio na stolici. Prekrstio je ruke na
grudima i oslonio jednu nogu preko kolena. Trebalo je da ode Edvini. Ili gospođici
Ford. Ili da se vrati ovde i sam razmišlja. Njegov prvi utisak o gospođici Kamili
Vestkot je bio ispravan. Naporna je i nepodnošljiva.
„Da me držiš za ruku. Da me oštrim prstom u leđa podstičeš da idem napred.
Da podstičeš moja pitanja. Da grdiš starca ako me rasplače.”

~ 86 ~
 Stisnula je usne tako da su postale nevidljive. Ispravila se i ponovo imala ono
primereno držanje. Njenoj kičmi nije bila potrebna potpora kauča. Bila je
napravljena od čelika.
„Mislila sam da ponudim moralnu podršku. Očigledno ti ne treba. Kao što ni
meni ne treba tvoja pratnja do sirotišta, gospodine Kaningeme. Sigurna sam da
neću biti napadnuta više od četiri ili pet puta, dok idem kući sama, i nesumnjivo
će mi brojna gospoda pritrčati u pomoć ako vrisnem. Učinite kako želite povodom
gospodina Koks-Filipsa. Shvatila sam da ste krajnje tvrdoglavi. Ni najmanje me
ne zanima šta ćete učiniti.”
Ustala je i Džoel je poskočio. Bio je između nje i hodnika, tako da je ostala
na svom mestu i gledala ga odlučno u oči. Ratoborna Amazonka. Ako bi imala
koplje u ruci...
„Juče sam napravio supu. Jeo sam sinoć i nisam se otrovao. Dozvoli da je
podgrejem. Kupio sam i hleb jutros u pekari. Ostani i jedi sa mnom.”
„Da te držim za ruku?”
„Treba mi jedna ruka da držim činiju, a druga da jedem supu. Izvinjavam se
zbog svojih reči. Bila si izuzetno dobra prema meni što si došla i saslušala me.
Ispao sam nezahvalan. Ostani. Molim te?”
Bio je to impulsivan poziv. O čemu će razgovarati ako pristane? I koje su
šanse da će Edgar ili Marvin pokucati na vrata iz nekog razloga? Ili da će je jedan
ili obojica videti kasnije kako odlazi? Ali nije želeo još uvek da ostane sam.
Šta ako je supa prokisla? Nije nešto vešt kuvar.
„Kakva je to supa?”, pitala je.

~ 87 ~
 XI

Iznajmljena kočija je čekala Kamilu kada se završila nastava u četvrtak. Džoel

je iskočio kad ju je video i pomogao joj da se popne. Podigla je obrve na oštećenu,
izbledelu spoljašnjost, ofucana, pocepana sedišta unutra i pomalo ustajali miris,
kog se nije moglo rešiti otvaranjem prozora. Ali nije ništa rekla. Barem se činilo
čistim. Nije pobliže gledala konje.
„Nisi se predomislio, dakle?”, pitala je kad je seo kraj nje.
„Oh, jesam! Pre sat vremena. I dva sata pre toga. I pola sata pre toga, pa i pre
dve noći. Ali sad sam se predomislio u korist odlaska.”
Izgledao je i zvučao veselo, ali nije je zavarao. Pre nego što je otišla od njega
pre dva dana, pristao je da će se vratiti u kuću gospodina Koks-Filipsa i nevoljno
dodao da bi mogla da mu pravi društvo, ako bi želela. Predložio je da krenu danas
posle škole.
„I jesi li mu pisao da ga obavestiš da dolaziš?”, pitala je kad je kočija krenula
i nagovestila Kamili kako će put biti neprijatan.
„Ne. Zašto bih ga upozorio? I nije kao da će otići negde, zar ne? Osim u grob.”
Prekorno ga je pogledala. Iznenada je bio ozbiljan i bledunjav, a bio je okrenut
ka prozoru. Uzela je vazduh da nešto kaže, ali je izgledalo kao da Džoel želi da
bude sam sa svojim mislima, a nije želela da se ovo pretvori u raspravu.
Nešto joj se dogodilo u utorak. Ne bi preterivala i rekla da se zaljubila. Nije
verovala u tako nešto. Ali je otišla u njegove odaje svojom voljom, saslušala ga i
zagrlila ga kako bi ga utešila. I poljubila ga je. Da, jeste. Bio je to aktivan potez s
njene strane, a ne samo nešto što je dozvolila. Osećala je njegovo čvrsto telo, ruke,
usne i jezik i bila je... Da, bila je. Nema svrhe da to poriče. Bila je razočarana kada
je iznenada prestao i izvinio se. Volela bi da je istražila malo dublje to iskustvo.
Nije bila zaljubljena, ali se od utorka više osećala kao žena. Što nameće
pitanje - kako se osećala pre toga? On je izuzetno zgodan, shvatila je, strašno
privlačan, šta god to značilo, i reagovala je na njega kao žena. Još uvek je tako,
mada je bila i zbunjena. Nije imala ni reči, ni iskustva da sebi objasni šta misli i
oseća. Možda joj je samo stalo.
Kad se vratila kući, bilo je veče i smrkavalo se, a on je insistirao da je isprati.
Supa, gusta od povrća i malo junetine, bila je veoma ukusna, a hleb hrskav i svež.

~ 88 ~
Nakon što su jeli, popili su čaj u dnevnoj sobi, gde su razgovarali sve dok im tmina
nije privukla pažnju. Većinu vremena ju je crtao, mada joj ništa nije pokazao.
Nakon toga se nije čak ni sećala svega o čemu su razgovarali. Znala je da su
pričali o svom detinjstvu, o knjigama koje su pročitali, o Sari, sa kojom je Kamila
svakodnevno provodila malo vremena. Ispričao joj je o svojoj ljubavi prema
slikanju predela, iako je verovao da njegov talenat leži u slikanju portreta, a ona
mu je posmatrala lice dok je govorio o tome kako gleda predele, kako ih ne crta
kao ljude, ali se nekako stapa s njima dok ih ne oseti iznutra kada konačno može
da ih naslika. Tad je shvatila da slikanje za njega nije bilo ni razonoda, ni sredstvo
da zaradi novac. Bila je to strast i opsesija. Na neki način, to je bio on. Zavidela
mu je. Nikad u životu nije osećala strast ni prema čemu. Nije to sebi dozvoljavala.
Namerno se ustručavala od takvih mogućnosti. Skoro kao da se plašila strasti i
kuda bi mogla da je odvede.
Kamila je zaključila da on ne voli da život bude previše lak. Dopadao mu se
izazov i pomeranje granica, umesto pukog postojanja i preživljavanja. Možda je
to razlog zašto nije kazao ni najmanje interesovanje za bogatstvo koje bi
mogao nasledi od svog deda-ujaka. Novac bi mu olakšao život, ali a nije zanimao.
Koliko ljudi bi svojevoljno odbili bogatstvo bez ikakvog oklevanja?
Sopstveno pitanje ju je iznenadilo. Ona bi, i tako je i učinila. Ana joj je
ponudila četvrtinu svega što joj je otac ostavio, to je pozamašno bogatstvo, a
Kamila je odbila.
Kočija je izašla iz Bata i nestabilno se kretala uzbrdo. Okrenula se ka Džoelu.
„Jutros sam dobila pismo. Odnosno, dva pisma, ali Abi piše svaki dan.”
„Da, rekla mi je to jutros. Bio sam tamo, radio sam na njenom portretu”, kazao
je i okrenuo se ka njoj. „To je zapanjujuće. O čemu li piše toliko? Da li joj
odgovaraš?”
„Dame su vaspitane da pišu pisma. Priča mi sve o svom danu. Danas joj je
pismo bilo ispunjeno pričom o tvojoj jučerašnjoj poseti, između ostalog. I da,
odgovaram joj, naravno. Ona mi je sestra. Pišem svako veče i pričam joj o svom
danu.”
„A sutra ćeš joj pisati o ovom putovanju sa mnom?”
„Da. I o napretku ljubičastog kanapa, o primetnom poboljšanju Kerolajninih
veština i o deset minuta koliko sam uspela da provedem sa Sarom za ručkom, dok
sam joj brojala prstiće, ljubila ih i izvukla dva sitna osmeha od nje.”
Gledao ju je toliko da joj je bilo neprijatno. Nije da je vožnja ovom kočijom
bila prijatna i bez tog pogleda. Ne bi se iznenadila ako bi ostala bez zuba.
„Danas si dobila dva pisma?”, pitao je najzad.
„Drugo je bilo od moje majke. Pisala mi je pravo u školu.
Do sada je pisala meni i Abi zajedno, ali Abi joj je rekla da živim u sirotištu.
Zabrinula se. Ali nije pisala da me grdi ili da mi kaže kako sam bila nepromišljena
ili gruba prema Abi i baki. Razume me i poštuje moju odluku.”
~ 89 ~
 Kamila se iznenadila zbog toga i bila je dirnuta. Nije to očekivala, a nije
očekivala ni pismo. Nije čak ni želela pismo od majke, sve dok ga nije videla. I
otkako ga je pročitala osećala je previranje emocija. Prezir je još uvek bio jedna
od njih. Mama je otišla pod okrilje ujaka Majkla, ali je otišla od svoje dve
ćerke. „Zašto ona nije došla sa vama kod svoje majke?”
„Delom zbog nas. Mislila je da bi nam život bio nepodnošljiv, a možda i gori
od toga, ako se ona ne skloni, ako svuda moraju da nas predstavljaju kao ćerke
gospođice Viole Kingsli.”
„Svuda. Ali ti nisi nigde išla? Bila si povučena sve dok nisi otišla u sirotište.”
„Kako to znaš?”, pitala je namršteno.
„Nisam te viđao. Video sam ti sestru nekoliko puta i upoznao sam je na
sedeljki gospođe Dans. Tebe sam prvi put ugledao u učionici kad te je gospođica
Ford dovela. Da li bi ti život bio teži da je majka ostala sa vama?”
„Ne znam.” Slegnula je ramenima. „Ali Abi nedostaje.”
„A tebi?”
„Ne znam”, ponovila je i sad je bio red na nju da se okrene ka prozoru kako
bi obeshrabrila dalji razgovor, mada je ona bila ta koja je započela temu. Zapravo,
dobro je što je pročitala majčino pismo rano jutros, pre škole. Nije mogla da se
isplače nad njim jer je morala da ide na nastavu. Da li bi bilo neke razlike da joj
je majka ostala? Abi ima samo osamnaest godina, još uvek je dete. A što se tiče
Kamile... Ponekad je imala utisak da je odbačena u tamu. Kad je došla u Bat
mislila je da ne postoji više ništa što bi mogla da izgubi. Ali postojalo je. Majka
joj je otišla.
Kočija je oštro skrenula između dva kamena stuba, a onda nastavila uz
izuvijani prilaz, sve dok se vila skromne veličine nije pojavila sa desne strane.
Panoramski pogled ka gradu otvarao se sa leve strane, a pažljivo održavan
travnjak i bašta prostirali su se s obe strane kuće.
„To je to”, kazao je bespotrebno Džoel.
Pomogao je Kamili da siđe, poručio kočijašu da sačeka, pa prišao vratima i
pokucao. Ponovo je izgledao namršteno i - znala je da bi sada najradije bio bilo
gde drugo na svetu, samo ne ovde. Međutim, nije mogla da ga sažaljeva. Zaista je
verovala da bi se kajao da nije došao. Naravno, gospodin Koks-Filips bi mogao
da odbije da ga vidi ili da mu odgovori na pitanja, ako bi ga primio. Ali barem bi
Džoel u budućnosti mogao da se uteši znanjem da je učinio sve što je mogao.
Jedan stariji batler ih je propustio u predvorje prepuno mermernih bisti koje
su sigurno napravljene da svakom slučajnom prolazniku bude dovoljno neprijatno
da bi pobegao. Svima su očne duplje bile prazne, ali su ipak zurile. Kamila
je gledala za batlerom koji je otišao da vidi da li će ih gospodar primiti. Izgledao
je kao da će biti na ivici da odbije da uopšte proveri, sve dok nije ugledao Kamilu
i ona je nesvesno postala lejdi Kamila Vestkot, a da nije izgovorila ni reč.
Poklonio se i otišao.

~ 90 ~
 „Možda je dobio naredbu da me izbaci napolje, ako se ikad usudim da se
vratim”, kazao je Džoel uz osmeh koji nije mogao da sakrije napet izraz lica.
„Onda je dobro što sam i ja pošla. Ima od mene neke koristi. Nijednog
trenutka ne verujem da su ove mermerne biste zaista od mermera. Bila bih veoma
iznenađena da su potekle iz Italije ili Grčke, a ne iz neke osrednje radionice iz
Engleske.”
„Tu se slažemo.”
Batler se vratio i pozvao ih da pođu za njim. Ušli su u biblioteku koja je
opravdala svoje ime. Koliko je mogla da vidi jednim pogledom, nije bilo mesta
na zidovima gde se nisu nalazile police, a sasvim sigurno na tim policama više
nije bilo I mesta ni za jednu knjigu. Prostorija je bila u polutami, zbog teških
zavesa navučenih preko prozora, možda da se očuvaju knjige ili starčeve oči
zaštite od jarke sunčeve svetlosti.
U prostoriji su već bile tri osobe, pored batlera koji se povukao nakon što ih
je primio i zatvorio vrata iza njih. U fotelji kraj kamina sedeo je veoma star
muškarac, a vatra je bila upaljena iako je bilo toplo. Čak je bio pokriven teškim
ćebetom od struka nadole i na glavi je imao noćnu kapu. Iza njegove fotelje stajao
je jedan stariji čovek za kog je Kamila pretpostavila da je lični sluga.
Treća osoba bila je samo silueta kraj kamina, tako da, dok se nije pomerio,
izgledao je kao visok muškarac širokih ramena, odeven po poslednjoj londonskoj
modi. Kad se pomerio, kako bi se malo udaljio od vatre ka vratima, ukazao se
veoma zgodan muškarac sa nadmenim, snishodljivim izrazom lica.
„To je dovoljno daleko, momče”, kazao je i odmerio Džoela kroz monokl od
glave do pete, s neskrivenim prezirom. „Vidim da je batler trebalo da bude
pametan, da ne pita da li moj rođak može da te primi kada nije dovoljno dobro da
donese ispravnu odluku. Popričaću sa slugama o tome što primaju svaku
skitnicu koja misli da ima prava da iskoristi poodmakle godine i krhko zdravlje
gospodina Koks-Filipsa. Srećom, takvi ljudi će ubuduće morati da prođu pored
mene, sad kad sam tu da ga zaštitim. Možete da odete sa... damom.” Okrenuo se
ka Kamili koja je ostala iza Džoela, poluskrivena u senci.
Imala je utisak da će se onesvestiti, mada ne od toplote u sobi. Godine
vaspitanja sprečile su je da ima ikakvu krhku reakciju ili bilo šta što bi moglo da
je ponizi. „Kako ste, lorde Aksburi?”, kazala je i izašla iz senke, pa ga pogledala
u oči.
Spustio je monokl. Bio je to kraći zastoj. Povratio se za nekoliko trenutaka,
pa je nadmenost zamenila šok na licu. „Tako mi svega, nije li to gospođica
Vestkot”, rekao je naglasivši njenu titulu, odnosno njen nedostatak, pa je odmerio
od glave do pete.
Poslednji put ga je videla u kući Vestkotovih u Londonu onog popodneva
kada je saznala istinu o svom ocu i njegovom bigamijskom braku. Primila ga je i
ispričala mu šta je upravo saznala, očekujući da će se zabrinuti za nju i odlučiti da

~ 91 ~
nastavi sa venčanjem. To je bilo tako naivno, naravno, jer je on bio toliko privržen
strogoj društvenoj normi, koliko i ona, nije dolazilo u obzir da se oženi kopiletom.
Brzo je otišao i pisao joj skoro istog trenutka s predlogom da pošalje objavu u
jutarnje novine kako prekida njihovu veridbu.
Sad je izgledao istovremeno poznato i... nepoznato. Kao da je on neko iz
nekog davnog života, što, u neku ruku, i jeste bio.
Nikad ranije nije videla taj prezir na njegovom licu upućen njoj. Nikad ga nije
videla prkosnog. Ali setila se da ju je otvoreno uvredio u njenom odsustvu na
Ejverijevom balu, pa ponovo u Hajd parku tokom duela. I setila se s velikim
zadovoljstvom da je Ejveri, koji mora da je za celu glavu niži od njega i
sasvim sigurno mnogo slabiji, uspeo da ga nokautira samo stopalima.
„Oprostite... vikont Aksburi, zar ne?”, kazao je Džoel. „Došao sam kod
gospodina Koks-Filipsa. Kad sam razgovarao sa njim pre dva dana činio se
savršeno sposoban da govori u svoje ime i da mi lično zatraži da odem, ako tako
poželi.”
Kamila ga je pomalo iznenađeno pogledala. Nije bio visok kao vikont i nije
imao tako raskošnu građu ili tako očigledno lepo lice. Štaviše, izgledao je još
zapuštenije u poređenju sa raskošnim odelom lorda Aksburija. Ali je iznenada
ostavio utisak čvrstine i nepokolebljivosti. I nije delovao nimalo zastrašeno što je
nazvan skitnicom. Govorio je tiho, mirno i pristojno.
„Ako ovo nije prvi put da si došao da smetaš mom rođaku”, rekao je vikont,
„onda je dobro što sam se sada zatekao. A gospođica Vestkot nije dobro društvo
ni za koga u ovoj kući, niti u bilo kom drugom pristojnom okruženju.”
„Vratio si se, dakle, zar ne?”, rekao je starac kraj kamina. „Predomislio si se,
zar ne?”
„Nisam, gospodine. Došao sam iz drugog razloga.”
„Ne uznemiravaj se, rođače”, kazao je vikont, promenivši držanje u utešno i
pomirljivo. „Ispratiću ovog gospodina i njegovu... ljubavnicu...”
„Uznemiravaću se, prokletstvo, Aksburi”, rekao je starac iznervirano, „ako
nastaviš da se ophodiš prema meni kao da sam jednom nogom u grobu! Kako se
usuđuješ da se ophodiš prema meni kao da sam poludeo i to pola sata nakon što
si mi ušao u kuću? Nepozvan, ako smem da dodam. Idi i nađi sebi sobu u kojoj
ćeš prenoćiti nekoliko noći ako uopšte moraš da ostaneš, dok još imaš prednost.
Siguran sam da i druga dva pretendenta na moje bogatstvo teraju konje u galop u
nadi da će stići ovde što pre.”
„Ispratiću ovog gospodina i njegovu ženu pre nego što te poslušam, rođače.
Tvoj lekar ne bi želeo da...”
„Moj lekar”, kazao je starac, pa zgrabio štap i udario besno o pod, „ne bi želeo
da me oteraju u smrt nekoliko dana ranije rođaci koji se pretvaraju da veruju da
im je u srcu samo najbolje za mene. A batlera plaćam da sprovodi goste u kuću i
iz nje. Verujem da ga dobro plaćam, zar ne, Orvile?”

~ 92 ~
 „Tako je, gospodine.”
„Napolje.” Gospodin Koks-Filips je podigao štap nekoliko centimetara od
poda i zamahnuo u vikontovom pravcu. „A vas dvoje priđite i sedite.”
Džoel i Kamila su se sklonili u stranu da propuste vikonta Aksburija.
Nadmeno i pomalo otrovno pogledao je jedno, pa drugo, a Kamila nije mogla
da odoli da ne izrazi malo svog prkosa. „Nadam se da niste imali neke trajne
posledice od šuta u bradu, lorde Aksburi”, rekla je.
Stisnuo je vilicu i izašao. Kamila je nakratko pogledala Džoela u oči i bila je
ubeđena da je u njima videla nagoveštaj osmeha. Potom joj je pokazao ka sofi
naspram kamina, odmah pored fotelje gospodina Koks-Filipsa. Sela je, a Džoel se
smestio kraj nje.
„Mogu li da Vam predstavim gospođicu Kamilu Vestkot, prijateljicu i
koleginicu koja je bila divna i pristala da mi pravi društvo ovde danas.”
Gospodin je ispod gustih obrva pobliže osmotrio Kamilu. „Nisam lud, mlada
damo, uprkos mojim godinama i krhkosti. Nekad ste bili vereni sa onim mojim
rođakom, ako se dobro sećam. Riverdejlova ćerka, verujem?”
„Tačno tako, gospodine. Prekinula sam veridbu kad sam otkrila da je moj otac
već bio oženjen kad se oženio mojom majkom i da smo, stoga, moja sestra, brat i
ja nezakoniti.”
„To je bio razlog, je li? Nije lepo od Aksburija što vas je nazvao ljubavnicom,
mada me nije iznenadio. Bio je mala lasica od deteta, sećam se. Nije da sam ga
često viđao. Davao sam sve od sebe da to izbegnem. Porodice su skupine ljudi
koje samo dele nešto krvi, ali moja porodica je uvek bila gora od većine. Ili možda
tako misle svi o svojoj? Kakva je vaša veza sa Kaningemom? Reč koleginica je
beznačajna bez objašnjenja.”
„Predajem u školi u sirotištu u kom je odrastao. On tamo volontira kao
predavač, takođe. Ponudila sam da mu pravim društvo kad je odlučio da se vrati
ovde.”
„Vi ste ga ubedili, zar ne, da je budala ako odbije priliku da nasledi moje
bogatstvo samo zbog malo ponosa?”
„Nisam učinila ništa slično.”
„A ipak, mogli ste slatko da se osvetite Aksburiju tako što biste nagovorili
svog kolegu da mu preotme ono što misli da će naslediti.” Kapa mu je skliznula
skoro u potpunosti preko jednog oka, a ruka mu je skliznula sa štapa koji je pao
na pod. „Orvile, namesti te jastuke iza mene. Gde su?”
Sobar je namestio jastuke iza i oko starca, nežno ga oslonio na njih, ispravio
mu kapu, pa mu zategnuo ćebe oko nogu, a na kraju i podigao štap.
„Vratio sam se”, kazao je Džoel kada je sluga zauzeo svoju poziciju iza
fotelje, „da saznam više o svojoj majci i baki, gospodine. A nije se ni spominjao
moj deda. Ali možda se ne osećate dovoljno dobro da...”

~ 93 ~
 „Bespotrebno traćenje prostora i vazduha”, kazao je starac. „Henri Kaningem
je nasledio pozamašnu sumu novca i sedeo na njoj do kraja života. Nije ni uživao
u njemu, nije ga ni ulagao, niti ga je trošio na moju sestru ili sestričinu. Dopadljiva
budala koja je došla da ostane ovde na nedelju dana posle venčanja, pa otišao
odavde skoro dvadeset godina kasnije u kovčegu. Ja sam, na sreću, proveo većinu
tog vremena u Londonu.”
„Henri”, kazao je Džoel. „A kako se zvala moja baka, gospodine? A moja
majka?”
„Moja sestra se zvala Meri, a sestričina Dorinda. Mora da joj je ime dao onaj
kreten od oca. Ko bi drugi nazvao nesrećno dete Dorinda?”
„Šta možete da mi ispričate o njoj? Kako je izgledala?”
„Nimalo nalik tebi, mladiću. Bila je sitna, plava, plavooka, a lepa i blesava
kao i sve devojke. Bila je divno dete sve dok se nije zaljubila u onog stranog
slikara, ali je sve palo u vodu kad je on nestao s lica zemlje, a njoj počeo da raste
stomak, dok je poricala sve što je mogla da porekne. Kada više nije bilo
svrhe poricati, zaklela se majci da on nije taj, ali nije htela da kaže ko jeste. Ako
nije bio slikar, onda mora da je bilo drugih Italijana u Batu. U tome nema greške.”
„Ne sećate se njegovog imena?”
„Nikad se nisam potrudio da ga saznam ili zapamtim”, kazao je starac, pa
zastao nakratko da uhvati dah. „Zašto bih? On je ispod mog nivoa. Trebalo je da
bude i ispod nivoa moje sestričine, ali bio je zgodan đavo, a ona je previše ličila
na oca, praznoglava.” Zatreptao je, pa zažmurio. Oslonio je glavu na jastuke dok
se ponovo borio za dah.
„Moramo da Vas pustimo da se odmorite”, rekao je Džoel, pa ustao.
Starac je otvorio oči.
„Dobro je za vas”, rekao je iznervirano, „što ste se pojavili tako brzo posle
Aksburija. Nesumnjivo vas drugačije ne bih primio. Pre nekoliko dana si bio jasan
i nemam razloga da budem blagonaklon prema tebi.”
„Onda moram da budem zahvalan što sam tako dobro pogodio trenutak. Neću
Vam više smetati, gospodine. Hvala što ste mi rekli bar nešto o mojoj majci i
baki.”
Oči su se ponovo zatvorile. Ali gospodin Koks-Filips je još jednom
progovorio.
„Orvile, neka neko ode u sobu moje sestre i potraži onu minijaturu koju je
uvek držala kraj kreveta. Siguran sam da je još uvek tamo. Ne znam gde bi mogla
da bude. Neka je dobije gospodin Kaningem na izlasku. Rado bih je se rešio.”
Sluga je prišao zvoncetu, pa povukao konopac.
„Minijaturu?”, pitao je Džoel.
„Moje sestričine”, odgovorio je starac, a da nije otvorio oči.

~ 94 ~
 Kamila je ustala i pošla da ode. Nesrećnik je izgledao veoma umorno i
bolesno. Ali Džoel je stajao i mrštio se ka njemu.
„Ko ju je naslikao, gospodine?”
„Ah.” Iz fotelje se začulo režanje koje je Kamila prepoznala kao smeh.
„Možete da krivite svoju baku, ili da joj se zahvalite, što postojite, mladiću. Ona
je odvela Dorindu kod njega. Bio je Italijan i zgodan, govorio je onim
nenormalnim akcentom, a izgleda da ga je pratio glas da je umetnik izuzetnog
talenta. On ju je naslikao.”
Očigledno nije imao više ništa da kaže. Nakon što ga je još nekoliko trenutaka
posmatrao, Džoel je zbunjeno pogledao Kamilu, pa izašao s njom iz prostorije i
sišao niz stepenice. U tišini su sačekali u predvorju. Batler je došao i pružio
Džoelu platneni zavežljaj, pa im otvorio vrata.
Kočija ih je čekala.

~ 95 ~
 XII

Džoel je spustio zamotuljak pored sedišta kraj prozora. Nazvali su to

minijaturom, ali mu se činilo malo većim od toga. Otvoriće kad bude bio sam.
Henri i Meri Kaningem.
Dorinda Kaningem.
Tri neznanca. Svi mrtvi. Nije osećao da su u bilo kakvoj vezi sa njim, mada
je nosio njihovo ime i krv. Da li će mu majka izgledati stvarnije kad joj bude video
lik? Ili ipak manje stvarno? Da li će osetiti očevu ruku u kompoziciji i pokretima
kičice? Hoće li videti u njenom licu šta je osećala dok je gledala njegovog oca?
Pozlilo mu je od pomisli na otvaranje zavežljaja. Skoro da je poželeo da portret
ne postoji i da ga se Koks-Filips nije setio.
Kočija je krenula i setio se da nije jedini čije su se emocije uzburkale tokom
ove posete. Kamila je došla ovde s njim nakon što je ceo dan predavala kako bi
mu pružila moralnu podršku, pa je dobila užasne uvrede od čoveka za kog je
nekada trebalo da se uda.
„Žao mi je.”
„Zato što me je vikont Aksburi nazvao ljubavnicom? Zato što je rekao da ja
ne pripadam toj kući? Zašto bi tebi bilo žao? Nisi ti to izgovorio. Niti si me ti
dovukao ovde.”
„Uprkos staroj izreci da reči ne mogu da povrede, ipak mogu. A nekada si
imala izuzetno visoko mišljenje o njemu i želela si da se udaš za njega.”
„Uvek sam mislila da je iznad svega gospodin. Sad sam se razočarala,
uvidevši da grešim. A i uvek boli kad te optuže da si nešto što nisi. Ipak, ne mogu
da se ne setim da sam, kada je Anastasija primljena u Ejverijev salon i kad su joj
ponudili da sedne, bila besna jer ona ne pripada toj kući sa finim narodom, u koji
sam i sebe ubrajala. Ponekad reči drugih ljudi postanu neprijatno ogledalo u kom
treba da vidimo sami sebe.”
„Moram da ponovim ono što sam već rekao. Taj čovek te nije dostojan,
Kamila. Imala si sreće što si ga izbegla. Zapravo se izvinjavam što mu nisam
slomio onaj aristokratski nos i oplavio mu oba oka. Trebalo je toliko da učinim za
tebe, a i da mu sve zube izbijem. Osramotio sam se u odnosu na vojvodu od
Neterbija.”

~ 96 ~
 „Ono što je Ejveri učinio bilo je veličanstveno u tom kontekstu”, rekla je i
uhvatila se za izlizanu kožnu ručku kad su kočije izašle sa staze na put. „Po tvojoj
priči, izazvan je na duel, a čast i ponos nalagali su mu da prihvati. Današnji
kontekst je drugačiji. Obojica ste bili gosti umirućeg čoveka. Bilo bi neprimereno
da si se pobio sa vikontom, pa čak i da si ušao u verbalni sukob. Nije se poneo
kao gospodin. Ti jesi. Poneo si se dostojanstveno i suzdržano i na tome sam ti
zahvalna.”
„Mada je poslednja reč bila tvoja”, rekao je uz osmeh, „jer si mu rekla da se
nadaš da se oporavio od udarca.”
„Slagala sam.” Iznenada se nasmešila i lice joj je poprimilo ozaren, nestašan
izraz lica. „Nisam se tome nadala. Ali sam želela da zna da ja znam.”
„U svakom slučaju, žao mi je što se sve ono dogodilo. To je loša zahvalnica
za to što si pošla sa mnom.”
„Možda je to kazna jer sam se nametnula da pođem. Mada mi nije žao što sam
bila tu. Gospodin Koks-Filips je ozbiljno bolestan, zar ne?”
„Da”, složio se, pa je osetio potpuno neočekivan nalet panike. Njegova majka
i baka i deka su mrtvi, a njegov deda-ujak, njegova poslednja veza sa njima, na
samrti je. U to nema sumnje.
„Hoćeš li se ponovo vratiti?”
Delom je želeo da se vrati odmah, da sada kaže kočiji da se hitno okrene.
„Verovatno ne. Postoje mnoga pitanja koja bih postavio. Anegdotska pitanja.
Voleo bih da čujem priče o njegovom detinjstvu sa sestrom, mojom bakom, o
dolasku mog dede u onu kuću, o detinjstvu moje majke. Sigurno zna neke priče,
zar ne? Ali sumnjam da bi želeo da mi ih ispriča, čak i da je zdrav. Na kraju
krajeva, zašto bi želeo? Ne poznaje me. Ja sam samo kopile sestričine koju izgleda
nije posebno voleo. U svakom slučaju, nije zdrav i nije mu dobro. I ne bi mi
ispričao ni onoliko danas da ga nije iznerviralo ponašanje njegovog rođaka.
Uostalom, Aksburi je očigledno došao da se zadrži, a starac izgleda veruje da će
i druga dva potencijalna naslednika uskoro doći. Nemam nikakvu želju da se
suočavam sa njima.”
„Iako su ti i oni rođaci?”
„Upravo zato što su mi rođaci”, priznao je. „Ne ponosim se što sam bilo kako
povezan sa Aksburijem. Ne znam ni kako, niti želim da saznam.”
„Ali volela bih da su ti okolnosti dozvolile da mu slomiš nos, oplaviš oba oka
i izbiješ mu zube”, dodala je.
Nasmešio se i setio se kako je u Sali Lun rekla kako bi volela da mu naudi.
Zakikotala se, možda se setila iste stvari, a onda su se uhvatili za ruke i skoro
presamitili od smeha. Nije znao šta im je bilo tako smešno, osim što je ovo bila
nesrećna i emotivno iscrpljujuća poseta, a život uvek nađe način da pokaže
svoje postojanje naspram uvrede, bolesti i bliske smrti.

~ 97 ~
 „Hvala što si pošla sa mnom, Kamila”, kazao je kad se pribrao. Stisnuo joj je
ruku i ispreplitao prste s njenim.
„Plašila sam se da nije trebalo da te nagovorim na ovo. Zaista me se ne tiče.”
„Saznao sam imena moje majke i njenih roditelja. Nije mnogo, ali čak i to mi
pomaže da saznam ko sam.”
„I imaš tu sliku.”
„Da, imam i to. Ali plašim se da je pogledam.”
Naherila je glavu na jednu stranu, pa se namrštila. „Sigurna sam da bih se i ja
plašila na tvom mestu. Pogledaćeš je kad budeš bio spreman.”
„Nije u pitanju samo to što je na slici moja majka, već i to što ju je naslikao
moj otac. Odnosno čovek koji je navodno moj otac.”
„Mora da su mnogo vremena provodili zajedno dok joj je slikao portret.
Sigurno ga je gledala satima i on nju. Ima smisla što su se zavoleli.”
„Ali on nju nije voleo, zar ne?”, rekao je i nakratko zažmurio. „Nema svrhe
da pokušam da pravim romantičnu priču od onoga što se dogodilo između njih.
On je pobegao čim je saznao da njihova afera ima posledice - mene. Nisam
proizvod velike strasti između zlokobnih ljubavnika koji su preminuli
od slomljenog srca nakon što su ih razdvojili. Sve je bilo mnogo jednostavnije.
Čista požuda, rekao bih. I kukavičluk.”
„Ne znaš sve činjenice.”
„Ne znam”, priznao je. Da li će znati više kad bude pogledao sliku? Da li će
naslutiti da li je bilo ljubavi - u očima njegove majke, u pokretima kičice njegovog
oca? Verovatno ne. Ono što se dogodilo između njih umrlo je sa njima, a tako i
treba da bude. Možda. Osim što je ostao on da se pita. „Ali znam nešto o sinu kog
su dobili. Ja nikad ne bih napustio ženu koja je sa mnom ostala trudna. Niti naše
dete.”
Ostatak puta proveli su u tišini, i dalje spojenih ruku, a ramena su im se
dodirivala dok se kočija ljuljuškala i poskakivala po putu. Kad su stigli do
sirotišta, izašao je prvi, pa joj pomogao da siđe.
„Hvala ti što si išla sa mnom”, ponovio je.
„Vrati se još jednom”, poručila mu je, ali nije ponudila da mu ponovo pravi
društvo, niti je više insistirala. Požurila je unutra i zatvorila vrata.
Ranije te nedelje, posle nastave, dok su se deca igrala napolju ili negde van
igraonice koja je ostala prazna, Kamila je sela za stari, zapostavljeni klavir i tiho
svirala za sebe. Nikad nije bila posebno vešta pijanistkinja, ali sviranje klavira je
neophodno za lepo vaspitanu mladu damu i to je postigla. Nedostajalo joj je
sviranje, kao i vez i slikanje vodenim bojama, sve strogo po pravilima njene
guvernante. Ponekad bi poželela da može da se vrati i proživi svoje devojačke
godine sa znatiželjnijim i buntovnijim duhom, ali to je nemoguće. Povratak je
uvek nemoguć, a nema svrhe žaliti za onim što je moglo biti.

~ 98 ~
 Kad je, nekoliko minuta kasnije, podigla pogled sa klavira, otkrila je da se
troje dece ušunjalo neprimetno u prostoriju i da su stajali mirno i gledali je. Blago
im se nasmešila i pretpostavila da će ubrzo nastaviti da se igraju, pa se ponovo
usredsredila na sviranje, ali posle toga ju je još troje dece gledalo i jedna
od dadilja. Kad je sledeći put podigla pogled, zapanjeno je shvatila da nijedno
dete nije ostalo u bašti ili drugom delu zgrade. Igraonica je bila puna kao i obično.
Počela je da svira neku narodnu pesmu koju su svi znali, barem svi u njenom
starom svetu, ali očigledno ne i u novom. Odabrala je nekoliko jednostavnih
melodija i učila ih melodiji i rečima prvih stihova. Devojčice su ubrzo pevale sa
njom, dok su se dečaci oprezno zgledali i stajali mirno.
Muzika u vidu narodnih pesama i jednostavnih himni od tog dana postala je
deo školskog programa, a Kamila je ubrzo smislila način da uključi i dečake. To
je postigla tako što se prisećala starih mornarskih radničkih pesama i objasnila
ih je kao isključivo mušku muziku. Neko vreme je zabranila devojčicama da ih
pevaju, što se pokazalo izuzetno uspešnim kada su devojčice počele da gore od
ljubomore, a dečaci se pravili važni i pevali glasno, ali ne obavezno i melodično.
Međutim, u petak po podne, posle posete gospodinu Koks-Filipsu, nije držala
čas muzike. Držala je čas plesa. Sve je počelo ujutru kad je Kamila razvila
ljubičasti ispleteni kanap, čije delove je spajala do kasno prethodne noći. Nije
mogao da se razvije, naravno, da se odmah ne upotrebi. Otišli su do opatije gde je
Kamila održala kratku lekciju o arhitekturi crkve, pa ih odvela do rimskih kupatila
nekoliko metara od opatije, kraj samog izvora lekovite vode.
Ekspedicija i kanap su bili veoma uspešni, dok je sam kanap privlačio pažnju
raspoloženih prolaznika. Nijedno dete nije zaostajalo, niti žurilo bez drugih, a pri
povremenom prebrojavanju, Kamila bi s olakšanjem uviđela da su sva deca na
broju. Povratak u školu odložilo je prisustvo nekih muzičara u dvorištu opatije.
Prvo flautista, kojim su deca najviše bila oduševljena, jer su skratili nastavu dok
su ga slušali i gledali, a onda i grupa energičnih plesača koji su igrali živahne
i složene seoske plesove uz pratnju flaute i violine. Deca su bila iskreno očarana
i bilo bi okrutno odvući ih odatle pre kraja nastupa.
Na povratku u školu nekolicina starije dece se prisetila vremena kada ih je
bivša učiteljica učila da plešu. Gospođica Snou nije nastavila časove - vojvotkinja
od Neterbija, prekinula je Vinifred Hamlin, kako bi sve podsetila - jer nije
mogla istovremeno da peva melodiju i da podučava koracima. A gospođica Nans
nije zato što... dobro, zato.
Ako žele da nauče da plešu, rekla im je Kamila, onda će ih ona naučiti. I da li
su primetili u trupi koju su sad gledali da ima podjednak broj muških i ženskih
plesača? Jedna od nedavno zaposlenih dadilja je priznala da ume pomalo da svira
i mogli bi da je zamole da ih prati, dok ih učiteljica podučava koracima. Deca su
predlog prihvatila s oduševljenjem, javnim povicima nasred ulice, od kojih bi se
lejdi Kamila Vestkot prenerazila, čak i bez sumnjivog ljubičastog kanapa, pa je
odlučila da ne trači vreme, već da počne sa časovima odmah posle ručka.
~ 99 ~
 Ursula Trask, dadilja, pristala je da svira za njih, mada ih je upozorila da su
joj prsti zarđali i da bi mogla da pogodi i neku pogrešnu notu. Tek kad je već bila
znojava i zadihana, pokušavajući da ih nauči koracima Rodžer de Koverli plesa,
Kamila je shvatila da je ovo jedan od dana za časove slikanja. Zapanjujuće kako
je to zaboravila, kad je prethodnu noć i celo jutro razmišljala samo o Džoelu
Kaningemu i njihovom putovanju. Ali je nekako ipak zaboravila, i ne bi se setila
da ga nije nenadano ugledala na dovratku. Oslanjao se na jedno rame, s jednom
nogom iza druge, ruku prekrštenih na grudima i sa smeškom na licu.
Naglo je stala i muzika se smirila, a deca su počela da posrću u različitim
pravcima.
„Oh! Oh, zaboga! Deco... Umetnici! Vreme je za čas slikanja.” Bila je strašno
svesna svog izgleda, a i njegovog. Otkad to zapušteni muškarci izgledaju toliko
privlačno, dok besprekorno doterani izgledaju samo... besprekorno doterano? Ali
nisu u pitanju zapušteni muškarci, zar ne, već određen zapušteni muškarac. Sve
ju je to zbunjivalo.
Deca koja su pohađala slikanje su se usprotivila, pa čak i dečaci. Džoel je
podigao jednu ruku, pa se odgurnuo od dovratka.
„Ples? Nisu ga podučavali ovde još od dana gospođice Retlidž. Većina vas je
se i ne seća. Ali svi treba da znaju da plešu. Između ostalog, to je oblik umetnosti.
Čas plesa može da se smatra časom umetnosti. Neka se nastavi, dakle, a ja
ću pomoći gospođici Vestkot.”
Deca su povikala od radosti, a Kamila je poželela da je ranije shvatila da znati
plesati nije isto što i znati podučavati plesu. Imala je toliko toga da ih nauči. Tu
su koraci i figure, naravno, ali bilo je i stvari poput otmenosti, ispravnog
držanja glave i ruku, čak i izraza lica. A za dečake i devojčice su pravila drugačija.
Ovo bi mogao da bude njen najveći neuspeh za dve nedelje besprekornog uspeha,
osim što su deca očigledno uživala dovoljno da žele da nastave. A mlađa deca i
dadilje, pa čak i Rodžer i gospođica Ford, neprestano su provirivali kroz vrata s
osmehom na licu.
Pošto je Džoel objasnio da su se, kad je on učio da pleše, svi kretali okolo s
velikim entuzijazmom i poskakivanjem, bez ikakvog obzira prema stilu ili
otmenosti, proces je postao jednostavniji i zabavniji. On je podučavao dečake, a
Kamila devojčice. Zajedno su gurali, vukli, vodili, terali i aplaudirali odeljenju,
kako bi odigrali ples koji je pomalo ličio na Rodžer de Koverli. A pošto su svi
završili rumeni i sa sjajem u očima, i tražili još časova i druge plesove za drugi
dan, Kamila je zaključila da su ipak došli do uspeha.
Raspustila je nastavu ranije. Zahvalila se Ursuli što je svirala, pa se vratila u
učionicu da je pospremi. Džoel je išao sa njom.
„Da li je ovo poslednji dan dvonedeljnog probnog rada?”, pitao je.

~ 100 ~
 „Jeste. Gospođica Ford mi je tokom ručka rekla da se neće protiviti ako
poželim da ostanem i narednih dvadeset godina. Da li misliš da je to zato što se
niko drugi nije javio za posao?”
„Mislim da je to zato što si odlična učiteljica i deca te vole.”
„Ne mogu da zamislim zašto”, rekla je i ispravila knjige na polici. „Čini mi
se da samo donosim haos u učionicu. I nemam predstavu šta radim.”
Nasmešio joj se. „Da li si čula za valcer?”
„Valcer? Naravno.”
„Jesi li ga plesala?”
„Naravno.”
„Jedni kažu da je rizičan, drugi da je beznadežno romantičan. Šta ti misliš? Ili
je oboje?”
Nikad ga nije smatrala posebno romantičnim. Zapravo, ništa nije smatrala
romantičnim. Romantika nije za ljude poput lejdi Kamile Vestkot. Nikad joj nije
bio ni rizičan. Ako se pleše kako treba, sa naglaskom na otmenosti i eleganciji,
onda je savršeno ni po čemu poseban ples.
Ona je uvek pažljivo birala partnere, naravno. Plesala je valcer nekoliko puta
sa vikontom Aksburijem i niko nije bio primereniji od njega, sve dok, naravno,
nije počeo da je naziva ljubavnicom. Da li ju je tako nazvao, pitala se, kad su ga
Ejveri i Aleksandar izbacili sa bala u Londonu? „Ili nije nijedno?” pitao je Džoel
jer nije odmah odgovorila. „Verujem da bi mogao da bude najromantičniji ples
koji je ikada nastao.”
„Mogao bi? Ali po tvom iskustvu nije bio?”
„Nisam tražila romantiku na podijumu za ples.”
„Niti bilo gde drugo?” Naslonio se na katedru i prekrstio ruke. Skoro uvek je
bio opušten, prekrštenih ruku i na nešto se naslanjao. Da li je to deo njegove
privlačnosti? Potpuni nedostatak formalnosti i naučene elegancije?
„Niti bilo gde drugo. Nikad nisi gledao valcer?”
„Nisam ni čuo za njega sve donedavno. Nauči me.”
Molim?
„Ovde? Sad? Ali nema muzike i svuda su stolovi. Uostalom...”
„Stolova ćemo se lako resiti”, kazao je i na Kamilin očaj počeo je da ih gura
u stranu, kako bi otvorio prostor u središtu prostorije. „Muziku ćemo lako naći.
Imaš glas, zar ne?”
„Imam. Ali niko ko ga je ikada čuo, nije me pozvao da pevam na nekom
okupljanju.”
„Lepo upozorenje. Ali ovde nema okupljenih. Sigurno znaš melodiju koja bi
odgovarala valceru.”
„Moram li?” Neće je pustiti, zar ne?

~ 101 ~
 Prišao joj je, uzeo joj iz ruku knjigu koju je držala, vratio je nasumično na
policu, pa joj pružio ruke. „Gospođice, dali biste mi učinili veliku čast i zaplesali
valcer sa mnom?”
„Zvučiš kao da si iz prošlog veka. Očekujem da vidim čipku, kamere, belu
periku i čizme s mamuzama.” Ali spustila je ruke u njegove i prilično nevoljno
dozvolila da je povede u raščišćen prostor.
„Sve što preostaje jeste da me naučiš kako to da radim.”
„Prilično je jednostavno, ali prvo treba da znaš kako da me... držiš.” Uzela
mu je desnu ruku i spustila je na leđni deo svog struka, pa spustila svoju levu ruku
na njegovo rame. Drugu ruku spustila je u njegovu i podigla ih do visine ramena.
„Uvek mora da postoji razmak između nas, ne preveliki, inače nećemo moći da
se krećemo simetrično, ali ni premali, kako se ne bismo dodirivali van onoga što
se već dodirujemo.” Prišla mu je pola koraka, pa izvila leđa kako bi mogla da ga
pogleda.
Zaboga, zašto jednostavno nije odsečno odbila ovo? Iznenada se setila kako
joj je juče rekao da nikad ne bi napustio ženu koja je ostala trudna s njim ili
njihovo dete. Ne bi rekla da je ikada čula da to neko izgovara - ostati trudna. To
ju je šokiralo do srži, a sad je ponovo šokirana. Gledala ga je sad besno, kao da je
upravo izgovorio te reči.
„Dopada mi se ovaj ples”, rekao je.
Stisnula je usne. Ovo neće funkcionisati. „A tu su i koraci”, rekla je ozbiljno.
A bilo je raznoraznih koraka zbog kojih je ples bio uzbudljiv, otmen i mogao bi
da bude beznadežno romantičan ako je neko sklon romantici.
Je’n-dva-tri, je’n-dva-tri”, brojala je i kretali su se zajedno kao da između njih
ne postoji nijedna noga koja nije napravljena od drveta.
„Ovo je uzbudljivo kao čekanje da se ulje na platnu osuši”, rekao je.
„Treba da se pleše prsti uz prste, brže i uz ritam, otmenost i eleganciju, a i uz
muziku. Ne treba da se pleše tri koraka u jednu, pa tri koraka u drugu stranu. Kreće
se po podijumu, a ponekad se i zavrti u krug.”
„Pretpostavljam da je veština da se nikom ne zavrti u glavi, da se ne stane
partneru na prste, naročito ako si muškarac.”
„Muškarac vodi, a žena prati.”
„Sve zvuči jednostavno”, rekao je i čvršće je zagrlio oko struka. „Obezbedite
muziku, gospođo, pa ću se usuditi da Vas povedem u veliku romantiku valcera.”
Bilo je neprijatno, nespretno i nemoguće. Kad bi poveo bez signala ili
nagoveštaja nije mogla da ga isprati. Činilo se da imaju više nogu od četiri i da su
te noge viška posebno velike. Plesali su odvojeno sve dok im ruke nisu postale
nedovoljno duge. Plesali su dovoljno blizu da se sudaraju grudi o grudi, pa bi se
u skoku razdvojili. Kamila je pevušila melodiju sve dok nije ostala bez daha,
ljutila se što on ubrzava korak, umesto da održava stabilan ritam koji mu ona
određuje, pa je ponovo pevušila. On se smejao.
~ 102 ~
 A onda su se iznenada uklopili. Plesali su kao par. Uhvatili su i korak i ritam.
Plesali su valcer. Smešili su se jedno drugom uz određeno oduševljenje u pogledu.
Ali Kamila je ponovo ostajala bez daha i izgubila ga je potpuno kada ju je
zavrteo ukrug. Vrisnula je, mada je okret bio uspešan, bez spoticanja i
međusobnog gaženja. Zasmejala mu se od čistog uzbuđenja i on se zasmejao njoj.
A onda, iznenada, više se nisu smejali.
Ni ona nije pevala.
Nisu ni plesali.
Niti je između njih bilo neophodnog razmaka.
Bili su grudi uz grudi. On je nju držao oko struka, a njena ruka je bila na
njegovom ramenu. Prstima jedne ruke mu je dodirivala kožu vrata, dok su spojene
ruke bile uz njegove grudi. Gledali su se u oči, tek nekoliko centimetara
udaljeni jedno od drugog, oboje blago zadihani, oboje ubrzanih otkucaja srca,
oboje...
I u tom trenutku su se iznenada otvorila vrata učionice i ušla je gospođica
Ford koju su pratile rođaka Elizabet, lejdi Overfild, Aleksandrova sestra i
Anastasija, vojvotkinja od Neterbija.

~ 103 ~
 XIII

Bio je to trenutak u kom su svih petoro zapanjeno zastali. A onda...

„Učila sam gospodina Kaningema da pleše valcer.”
„Gospođica Vestkot me je učila da plešem valcer.”
Progovorili su istovremeno, pa se brzo razdvojili i tek tad je Džoel shvatio ko
su ove dame, odnosno dve od njih. Treću nikad ranije nije video.
„Ana!” uzviknuo je i prišao joj ispruženih ruku. „Već si stigla.” Primio je juče
ujutru jedno od njenih dužih pisama i u njemu ga je obavestila da će početkom
sledeće nedelje ona i Neterbi doći u Bat zbog proslave bakinog rođendana. Ali
ne danas.
„Džoele!” Krenula mu je u susret, prihvatila mu ruke i stisnula ih snažno kao
i on njene. „Videli smo da se baki i deki žurilo da se vrate u Bat, pa smo pošli
nekoliko dana pre nego što smo planirali.”
Džoelova prva smislena misao bila je da joj brak prija. Bila je odevena
jednostavno, ali očigledno skupoceno i otmeno, što je bilo neizbežno sa
promenom statusa, ali najprimetnija pramena, otkako je poslednji put stajala u
ovoj prostoriji kao učiteljica, bila je sjaj zdravlja i vitalnosti koji je iz nje izbijao.
Lice joj je bilo ispunjenije, a vitka figura oblija. Ali druga pramena se dogodila u
njemu. Nije odmah osetio čežnju i prezir što je drugi muškarac odgovoran za
pramenu u njenoj pojavi. To ga je malo iznenadilo. Da li ju je to, najzad, preboleo?
Kamila je u međuvremenu pozdravljala drugu damu, koja ju je držala obema
rukama i toplo joj se smešila. Bila je primetno starija od Kamile i Ane, ali je bila
otmena i imala je prijatno, lepuškasto lice. Mogao je da pretpostavi ko je ona, jer
je Ana u izobilju pisala o rođaki Elizabet, lejdi Overfild.
„Stigle smo kasno jutros”, objasnila je Ana, „Nakon što smo odveli baku i
deku u Vensberi. Očekivali smo da ćemo biti prvi članovi porodice koji su stigli,
ali nije bilo tako. Nakon ručka smo svi otišli da posetimo gospođu Kingsli. Tamo
smo ostavili rođaku Alteu, tetka Luizu i Džesiku sa njom i Abigejl, dok
smo Elizabet i ja došle da posetimo Kamilu, a Ejveri i Aleksandar su se vratili u
hotel. Dozvolite da vas upoznam. Lizi, ovo je moj dragi prijatelj Džoel Kaningem
koji je odrastao sa mnom ovde, a sada i drži časove umetnosti dvaput nedeljno.
Elizabet je lejdi Overfild, Džoele, Aleksandrova sestra, on je grof od Riverdejla,
ako se sećaš.”

~ 104 ~
 Dakle, nije pogrešio. „Vi ste dama koja je otišla da živi sa Anom u Londonu,
dok se nije udala”, rekao je i rukovao se sa njom.
„A Vi ste, gospodine Kaningeme, prijatelj kom je svakodnevno pisala
dugačka pisma. Izuzetno mi je drago što Vas upoznajem.”
„Takođe”, uveravao ju je.
Gospođica Ford je diskretno napustila prostoriju i zatvorila vrata dok su Džoel
i lejdi Overfild razmenjivali uljudne reči, a Kamila i Ana odmeravale jedna drugu.
Deo njegove pažnje je bio na njima, polusestrama koje su odrasle nesvesne da
ova druga postoji. Ana je bila oduševljena kad je otkrila da ima dve polusestre i
polubrata i želela je da ih voli, da podeli svoje nasledstvo na četiri jednaka dela sa
njima. Ali naravno, situacija je bila daleko složenija s njihove tačke gledišta, jer
je saznanje da ona postoji došlo zajedno sa saznanjem da su oni nezakonita deca.
To im je oduzelo titule, domove i imetak.
„Kamila”, rekla je Ana kad se okrenula od njega i lejdi Overfild. Džoel je
osećao njeno oklevanje da li da pruži ruke, kao što je učinila s njim, ili da joj priđe
bliže i zagrli je. Ali oklevala je predugo, pa nije učinila nijedno. Nesrećna Ana.
„Anastasija.” Shvatio je da Kamila igra svoju najmanje privlačnu ulogu
uštogljene, hladne, dostojanstvene dame, kad je prekrstila ruke na struku i nagnula
glavu u znak pozdrava. Tim govorom tela je oko sebe oformila štit koji je
odsečno obeshrabrivao i rukovanje i zagrljaj. Nesrećna Kamila.
Džoela je iznenađivalo što sad zna obe tačke gledišta, dok je donedavno video
samo Aninu i naginjao je ka tome da ne voli Kamilu.
„Abigejl je pisala Džesiki i rekla joj da si došla ovde”, kazala je Ana, „prvo
da podučavaš, a onda i da živiš. Čeznula sam da dođem i vidim te ovde. Upravo
nam je gospođica Ford ispričala da ti je ponudila posao za najmanje dvadeset
godina i da se nada da ne misliš da se šalila.” Ozareno se smešila, ali Džoel
je video napetost i oprez koji je osećala.
„Verujem da je to zato što se niko drugi nije prijavio za poziciju”, kazala je
Kamila.
„Ja mislim da je to zato što si se dopala deci svojim inovativnim i domišljatim
podučavanjem”, rekla joj je Ana uz osmeh.
„Lepo je što to kažeš”, odgovorila je uštogljeno Kamila i mada se nije
poklonila, bila je na ivici toga, rekao bi Džoel. Došlo mu je da prodrma i nju i
Anu, jer, iako se Ana trudila da kaže nešto lepo svojoj sestri, bila je na ivici da
zvuči kao da joj se obraća sa visine. Njihov odnos se neće poboljšati ako ovako
nastave.
Lejdi Overbid je sigurno pomislila istu stvar. „To liči na tebe, Kamila, da
preuzmeš na sebe izazov i tako ga dobro savladaš. Aplaudiram ti, mada ćeš uvideti
da se ostatak porodice manje slaže sa tim. Učila si gospodina Kaningema da pleše
valcer?”

~ 105 ~
 „Taj ples je i Ana morala da nauči kad je otišla u London”, rekao je. „Imao
sam u njenim pismima detaljan izveštaj o časovima, kao i vašu ulogu u njima,
gospođo. Verujem da ste joj pokazivali ples sa bratom.”
„Oh, zaboga, da”, rekla je sa sjajem u oku. „Anin instruktor plesa je bio
besmisleno pompezan. I dalje bi je sada učio kako da ispravno namesti leđa da
Aleks i ja nismo uskočili da pokažemo kako se to, zapravo radi, sa uživanjem i
malo otmenosti.”
„I da Ejveri nije insistirao da plešem valcer sa njim umesto sa gospodinom
Robertsonom, instruktorom plesa. Nisam ni čula za valcer pre odlaska u London”,
rekla je Ana.
„Nisam čuo ni ja sve dok ti nisi otišla u London. Ali gospođica Vestkot je
danas učila decu seoskom plesu i pošto su završili nastavu, preklinjao sam je da
me nauči da plešem valcer. Mislim da su i njena predavanja i moj trud uspešni.
Nisam joj slomio prste na nogama.”
Svi su se nasmejali, osim Kamile, koja je glumila uspravnu mermernu statuu
stisnutih usana. Mili Bože, da ih nisu prekinuli, on bi je poljubio, a i ona njega,
ako nije pogrešno protumačio. Atmosfera između njih i oko njih je praktično
pucala od naelektrisanja. Da li se to primećivalo? Ali kako ne bi?
„Ejveri je rezervisao privatnu trpezariju za porodicu u hotelu Rojal Jork”,
rekla je Ana Kamili. „Baka i tetka Matilda neće doći do sledeće nedelje, ali tetka
Mildred i teča Tomas su verovatno krenuli i možda stignu već sutra. Abigejl je
pristala da sutra večera sa nama. Gospođa Kingsli, nažalost, ima druge
obaveze. Hoćeš li i ti doći, Kamila? To bismo mnogo voleli.”
Kamilino držanje se nije promenilo, ali oklevala je samo na trenutak. „Hvala.
Doći ću.”
„Oh, predivno!” Ana je ponovo izgledala kao da bi mogla da potrči ka njoj i
uhvati je za ruke, ali nije. Džoel se pitao hoće li im ikada biti prijatno jednoj s
drugom. Delovalo je da se Kamila nije ni trudila, mada jeste prihvatila pozivnicu.
Ana se okrenula ka njemu. „Hoćeš li i ti doći, Džoele? Abigejl nam je rekla da
treba da naslikaš njen i Kamilin portret i da si već nekoliko puta išao u kuću
njihove bake da se upoznate. Želim da čujem sve novosti. Sigurno ima dve nedelje
otkako si mi poslednji put pisao.”
To će biti porodična večera, pomislio je Džoel. On bi bio višak. Pogledao je
Kamilu koja ga je mirno gledala i svojim izrazom lica mu nije davala znak da li
bi volela da on dođe ili ne. Ali da li je njeno odobrenje važno?
„Abigejl nam je ispričala nešto o vašim metodama slikanja portreta,
gospodine Kaningeme”, rekla je lejdi Overfild. „Zvuči veoma neuobičajeno. I ja
bih volela da čujem više o tome. Molim Vas, dođite.”
„U redu”, kazao je Džoel. „Hvala.”
„Ejveri će poslati kočiju po tebe, Kamila. I nema potrebe da se protiviš jer
vidim da želiš. Slažem se da udaljenost odavde do hotela nije velika. Ali on mi je

~ 106 ~
rekao da te obavestim, zar ne, Lizi, da će poslati kočiju i da ga poznaješ dovoljno
dobro da znaš da odbijanje neće prihvatiti. Ako mu kažem da si odbila,
sigurna sam da će odgovoriti da možeš da odabereš da ideš peške ako želiš, ali da
će se kočija svakako kretati kraj tebe sve vreme.”
Po prvi put su se Kamiline usne izvile u nešto nalik osmehu. „Hvala”, rekla
je.
„U sedam, dakle?”, rekla je Ana. „Sedam Džoele?”
„Biću tamo”, obećao je.
Dame su se ubrzo posle toga oprostile sa njima, a Džoel im je otvorio i
pridržao vrata.
„Bilo mi je zadovoljstvo, gospodine Kaningeme”, rekla je lejdi Overbid i
pružila mu ponovo ruku kada je zastala na vratima. „Zamoliću Anu da me smesti
pored Vas sutra uveče.” Ana je najzad pružila Kamili ruke, a ova ih je
nespretno prihvatila. „Tako mi je drago što ćeš doći”, kazala je Ana. „Svi bi bili
razočarani da si odbila.”
Džoel je zatvorio vrata za njima.

„Oh, to je bilo neprijatno”, rekla je Ana uz uzdah kada je kočija krenula ka

hotelu. „Ali šta ti misliš, Lizi?”
„Mislim da je zasigurno nosila najobičniju, najdosadniju haljinu koju ima”,
rekla je Elizabet, „da joj kosa nikad nije bila neurednija, da joj je lice mršavije
nego ranije, a i da je bila malo zajapurena i zbunjena zbog našeg iznenadnog
dolaska. Takođe mislim da smo prekinuli čas valcera koji je bio na ivici da
kulminira poljupcem.”
„Dakle, nisam jedina kojoj se to učinilo. Ali zaista, Lizi, Džoel i Kamila?”
„Misliš da je to neobično?”
„Neobično je slaba reč.”
„Da nisi malo ljubomorna? Ne, izvini. Ljubomora je pogrešna reč, jer ne znam
nikog ko je zaljubljeniji u svog supruga od tebe. Možda zaštitnički nastrojena. To
je bolja reč. Da nisi malo zaštitnički nastrojena prema njemu, Ana?”
„Oh, možda”, priznala je Ana nakon što je nakratko razmislila. „Volela bih
da volim Kamilu, Lizi, ali mi je tako teško da mi se dopadne. Da li to ima smisla?
Džoel sigurno zaslužuje bolje. I sad se osećam glupo što nisam odana sestri. Ne,
nije to ljubomora, Lizi. Nikad ga nisam volela na taj način. Ali ga ipak jesam
volela.”
„Ne verujem da se Kamila ikome zaista dopada”, rekla je Elizabet kad je
kočija uzbrdo usporila, „osim, nadam se, Abigejl i verovatno Hariju i njihovoj
majci. Ali... kad ju je gospođica Ford opisivala kao učiteljicu, nisam mogla da
verujem da opisuje Kamilu koju ja poznajem. Plesala je s decom? Pevala s njima?

~ 107 ~
Učila ih da ispletu ljubičasti kanap? Postala emotivno vezana za jednu napuštenu
bebu? Da li je moguće da ona postaje ljudsko biće?”
„Ne poznajem je dugo”, rekla je neveselo Ana. „Štaviše, srela sam je samo
nekoliko puta. Ne dopadam joj se i to je razumljivo. Ali divim joj se na onome što
radi. Mora da joj je izuzetno teško. Ipak, dobro joj ide. Oh, Lizi, čeznem da je
zavolim i da mi se dopadne. Da li će to ikada biti moguće? Ali, Kamila i
Džoel? Ne mogu nikako da ih zamislim káo par.”
„On je tako prelep, zar ne?”, rekla je Elizabet i nasmešila se prijateljici.
„Džoel?”, Ana ju je iznenađeno pogledala.
„Ti si odrasla sa njim. Tebi je kao brat. Meni je trebalo neko vreme da shvatim
koliko je Aleks zgodan u očima drugih žena. Meni je uvek bio samo moj visoki,
lepuškasti mlađi brat.”
„Džoel je prelep?” Ana se iznenadila. „Zaista?”
„I Kamila bi bila izuzetno lepa da nije uvek tako rešena da izgleda kao štap.”
„Možda nije uvek takva. Dobro joj ide posao učiteljice. Deca je vole. Znam
koliko je taj posao zahtevan, Lizi, i koliko je teško osvojiti poštovanje đaka. Mora
da u njoj postoji nešto što ti i ja nemamo. I gospođica Ford kaže da se ona beba
ozari od radosti kad vidi Kamilu. Možda je Džoel video neku od njenih drugih
strana ličnosti.”
„Ukratko, kad je gospođica Ford otvorila vrata, nisam prepoznala da je ta žena
Kamila.”
„Oh, nisam ni ja!”

Kamila se okrenula ka polici da dovrši ređanje knjiga. Ali je to već prethodno

završila i nije imala šta drugo da radi.
„Sigurno izgledam užasno.”
„Naspram tvoje rođake i sestre? To je zato što si bila previše uključena u
današnji posao da bi brinula o izgledu. A blaga razbarušenost ne znači nužno da
neko izgleda užasno.”
Blaga razbarušenost. Njegove reči je nisu tešile. „Polusestra”, rekla je i
namrštila se. „Da li te boli da je vidiš tako srećnu?”
„Ne. Da li tebe boli?”
Sreća, duboko zadovoljstvo, okruživalo je Anastasiju sa skoro vidljivim
sjajem, a Kamila nije smatrala da je uzrok tome njen imetak. Ejveri je imao neke
veze s tim. Šta je mogla da vidi u Ejveriju osim dosadnog prenemaganja? I osim
toga što je nokautirao vikonta Aksburija nogom u odbranu njene, Kamiline časti.
Mora da nešto nije u redu s njom, čim ne može ni da oseti ni da privuče ljubav.
Da li je moguće da je njena težnja ka savršenstvu nekako umrtvila jedan suštinski
deo nje?

~ 108 ~
 „Ne”, rekla je i promenila poziciju dve knjige bez ikakvog razloga. „Zašto
bi?”
Pošao je da je poljubi. I uzvratila bi mu poljubac. Ali prekinuli su ih. Sad je
prkosna. Ili joj je laknulo. I strašno ju je sramota. Zašto on jednostavno ne ode?
Stajao je kraj vrata, samo treba da ih otvori i ostavi je da vrati stolove i stolice na
svoje mesto. Pogledala je ka njemu. Naslonio se na vrata prekrštenih. ruku i
zamišljeno je posmatrao.
„Ne mogu da se nateram da ga pogledam”, rekao je iznenada.
Zbunjeno ga je pogledala, nakratko, pa shvatila da im misli ne teku u istom
smeru.
„Nisam mogao da se nateram da ga otvorim juče u kočiji. Mislio sam da
moram da budem sam. Ali bio sam sâm celo veče i celu noć i jutro sve dok nisam
otišao kod tvoje sestre. Nisam nijednom pogledao u njegovom pravcu. Sad ne
mogu da podnesem pomisao da sam odem kući i da znam da je tamo i da ja
nemam hrabrosti da se suočim sa njim. Sigurno nešto nije u redu sa mnom.”
Šta bi bilo da ona nikad nije upoznala svoju majku? Šta da je sada iznenada i
neočekivano dobila njen portret uredno zamotan? Sigurno bi umirala od želje da
ga razmota i pogleda. Ili ne bi? Da li bi se previše plašila? Da vidi lice koje nikad
nije i neće videti uživo? Da vidi lice neznanke za koju ne bi mogla u potpunosti
da poveruje da je njena majka? Da se suoči sa usamljenošću koju je poricala ceo
život? Pomislila je na svoju majku, na prezir što je otišla i ostavila svoje dve ćerke
u Batu. Ali barem je živa. Barem je Kamila mogla da je vidi pred očima, znala je
zvuk njenog glasa, njen dodir, karakteristične gestove i miris.
„Da li misliš da je tako? To je samo slika, na kraju krajeva, a verovatno nije
ni posebno dobra, ako je Koks-Filips u pravu po pitanju talenta mog oca.”
„Da li želiš da ja otvorim paket sa tobom?”
Nije odmah odgovorio, već je nastavio da se mršti ka njoj. „Ne mogu to da ti
tražim.”
Ali nije odbio. Želeo ju je - ne, trebala mu je uz njega. Potresao ju je nalet...
radosti koju je osetila. Kad je ikome ona bila potrebna?
„Nisi pitao, ja sam se ponudila.”
„Onda, da.” Ali se iznenada nasmešio. „Šta ako tad shvatim da moram da
budem sam?”
„Onda ću se ja vratiti ovde.” Slegnula je ramenima. „Ionako mi treba šetnja.”
„Nakon sveg ovog plesa?” I dalje se smešio.
„Idem po šešir i šal”, kazala je i napustila prostoriju.
Nije ispričao Anastasiji da je otkrio svoj identitet. Nije joj rekao ni za portret
njegove majke. Nije pozvao nju da pođe sa njim i pruži mu hrabrost da ga pogleda.
Nije ni da je Kamilu pozvao, ali je znala da on želi da ona bude tada s njim.
Oh, želela je, želela je, želela da ne mrzi Anastasiju. U svojoj glavi i nije, ali srce

~ 109 ~
kao da nije htelo da popusti. Sutra uveče, i naredne nedelje, daće sve od sebe da
se ponaša uljudno. Ali već je bila uljudna. U tom slučaju, mora da bude još
uljudnija. Mora da započne razgovor sa Anastasijom, da pokaže interesovanje za
nju, da nađe nešto zajedničko sa njom. Možda školu i đake. Naučiće da joj se
približi, makar joj to bilo poslednje. Možda će vremenom moći da je naziva
sestrom, a da prethodno ne doda ono „polu” kako bi nametnula distancu.
Usput nisu razgovarali, pa ni dok je otključavao vrata kuće i ona se penjala
stepenicama ispred njega. Za razliku od prethodna dva puta kad je bila tu, kad se
obrela na odmorištu prvog sprata i upravo skretala da nastavi dalje, vrata na tom
spratu su se iznenada otvorila i iza njih je provirio muškarac.
„Jesi li to ti, Džoele? Pitam se da li... Oh, oprostite!” Ponovo je nestao iza
vrata i zatvorio ih pre nego što su i Kamila i Džoel stigli da izgovore ijednu reč.
„Marvin Silver, moj komšija. Tako mi je žao, Kamila. Nisam očekivao da će
biti kod kuće. Ne bih dozvolio da se ovo dogodi, naročito kad mi činiš takvu
uslugu.”
„Nije važno, ja sam se sama ponudila da dođem.” Sačekala ga je da otključa
vrata svojih odaja, pa okačila šešir i ušla u dnevnu sobu.
„Popričaću sa njim. Neće nikom reći.”
„Nije važno, Džoele”, ponovila je. „Dosta mi je strogih pravila primerenosti
koja su uvek vladala mojim ponašanjem. Šta su mi dobro donela?”
„Dobro, ako ti možeš da budeš tako hrabra i odlučna, onda mogu i ja. Nalazi
se u studiju. Vidiš? Ne mogu čak ni da imenujem šta. Svim srcem želim da ga se
Koks-Filips nije ni setio juče.”
„Pa, iznesi ga ovde i ja ću ga pogledati sa tobom. Ili ću okrenuti leđa i gledati
kroz prozor dok ti sam gledaš portret, ako bi tako više voleo.”
„Ne. Unutra.”
Podigla je obrve. U studio? Zar to nije njegovo najsvetije mesto? Mesto na
koje nikoga pušta?
Pred zatvorenim vratima se okrenuo ka njoj i pružio joj ruku. „Uđi sa mnom,
molim te.”

~ 110 ~
 XIV

Džoel je uzeo Kamilu za ruku i uveo je u studio. To mu je bilo izuzetno teško.

Nikad ranije nikoga nije pozvao u svoje radno okruženje, čak iako je to samo
njegova spavaća soba puna stvari.
Njegov skoro dovršen portret gospođe Vaserman nalazio se na štafelaju, a
osamnaest nacrta ugljenom bilo je raspoređeno po stolu pored. Bio je to neobičan
trenutak da shvati šta mu je danima nedostajalo da završi portret i potpiše ga. Iako
je gospođa Vaserman uvek bila besprekorno i pažljivo sređena, stalno bi joj visio
neki nestašni uvojak kose preko čela, samo malo iznad leve obrve. Bio je na
svakom crtežu, ali je nedostajao na portretu. Bez njega nije ličila na sebe. A tako
mali detalj mnogo menja stvar.
Ali nije zato došao i doveo Kamilu. Skinuo je portret gospođe Vaserman sa
štafelaja i odložio ga na sto pored crteža. Potom je otišao u ugao sobe iza vrata i
podigao paket koji je juče tu odložio, pa ga smestio na štafelaj.
„Dođi da vidiš”, kazao je i pažljivo skinuo platno, pa ga odložio na pod. Tiho
je prišla i stala kraj njega.
Prvo što je primetio, možda kao odbrambeni mehanizam, bilo je kritičke
prirode. Devojka je sedela u formalnom položaju na pozlaćenoj fotelji. Laktom se
oslanjala na stočić pokriven stolnjakom, a dlan joj je otmeno visio nad krilom i
držala je zatvorenu lepezu boje slonovače. Druga ruka ležala je na leđima malog
psa smeštenog u njenom krilu, čije su oči bile skoro nevidljive pod dugom
dlakom. Smešila se posmatraču s pažljivo uvežbanim izrazom lica. Na slici, a i u
njenom držanju, bilo je određene ukočenosti i Džoel je znao da je naslikana uživo
i da je sedela mirno, verovatno satima, dok ju je umetnik slikao. Bila je lepa,
delikatna, otmena i potpuno nestvarna. Na slici se videla samo lepota, delikatnost,
otmenost, savršenost kose, tena i haljine i izraza, ali ništa od njene ličnosti. Oči
su gledale napolje, ali nisu privlačile posmatrača k njoj. Nije bilo nagoveštaja o
karakteru, raspoloženju, vitalnosti, posebnosti. Posmatrač bi video mladu ženu,
možda bi se divio njenoj lepoti i pažnji s kojom su se ona i njeno okruženje
smestili i oslikali. Ali niko ne bi mogao da je upozna.
Drugo što je shvatio jeste da se van te slike, tamo gde sada stoji on, nalazi
nevidljiva figura slikara. Nije bilo nagoveštaja ni u izrazu lica ni u držanju žene,
pa ni u načinu na koji je naslikana, o povezanosti nežnosti, intime, strasti, ili

~ 111 ~
ljubavi između slikara i predmeta slikanja. Da li je očekivao da će to naći? Da li
se plašio da neće?
Treća stvar koju je uvideo, a koju je odlagao, jeste da je to njegova majka.
Bila je plavokosa, plavooka, vidno sitna i delikatna, lepa u svežem i mladolikom
smislu, ali bez ikakve individualnosti koja bi je razlikovala od stotina drugih
mladih dama njenog uzrasta. Bila je njegova majka. Umrla je dok ga je rađala.
Pitao se koliko je imala godina. Izgledala je kao da joj je osamnaest, možda i
manje. A ruka koja ju je naslikala, nevidljiva ruka iako je dodirnula ovo platno
nebrojeno puta, pripadala je njegovom ocu.
Ono što je poslednje shvatio jeste da slika nije potpisana. Nije čak ni shvatio
da je tražio nekakav trag, bilo kakav, o očevom identitetu.
Ponovo je postao svestan Kamile kraj sebe kako gleda sliku sa njim, ali ne
progovara, na čemu je bio zahvalan.
„Koks-Filips je bio u pravu po pitanju jedne stvari”, rekao je iznenađen što
čuje da mu glas zvuči prilično normalno. „Slikar nije posebno nadaren.” Zašto je,
od svega, odabrao to da kaže? Slikar je njegov otac, odnosno velika je
verovatnoća da je tako. „Ostavio je posmatrača bez ikakvog traga o tome ko je
ona bila. Ne mislim na njen identitet. To je neosporno. Mislim na nju, njen
karakter i ličnost. Ja vidim lepu devojčicu. To je sve. Ne osećam...”
„Povezanost sina i majke?”, kazala je tiho, pošto je on zamahao rukom ukrug,
tražeći tačan izraz.
„Da li sam to očekivao? Da li sam očekivao da čuje prepoznati čim je budem
ugledao? Da ću je prepoznati kao deo sebe? Nije slikar kriv, zar ne, što je ona
samo lepa neznanka deceniju mlađa od mene. Pitam se da li je pas njen ili
umetnikov? Ili je to samo dodatak iz mašte? Ali nema dokaza da je imao maštu ili
da bi mogao da naslika nešto što mu nije pred očima. Slikao ju je dok je sedela
pred njim. Morala je dugo da sedi mirno i to u nekoliko navrata.”
Posegnuo je rukom da dotakne boju, ali je ipak oslonio prste na ram.
„Nema dokaza da ju je voleo ili da je ona volela njega. Da li sam i to očekivao
da vidim? Veliku strast prebačenu na platno od strane slikara duboko zaljubljenog
u predmet slikanja, kako bi posmatrač mogao da je oseti više od četvrt veka
kasnije?” Zažmurio je i spustio glavu. „Slika je lepa.”
Celog života je na mestu njegovih roditelja stajala praznina. Nikad nije patio
zbog toga. Nastavio je sa svojim životom i nije imao razloga da se žali. Kad se
sve uzme u obzir, život je bio dobar prema njemu. Ali praznina je uvek bila tu,
svojevrsna šupljina u središtu njegovog bića. Sad je imao nešto čime bi tu šupljinu
ispunio, ali to je sa sobom donelo bol. Tako blizu, pomislio je. Ah, tako blizu. Bili
su mu tako blizu njih dvoje, otac i majka, a tako večno nedostižni.
„Džoele”, glas joj je bio šapat.
Zašto se on raspada zbog jedne slike i to ne posebno vešte? Mogao je da živi
ostatak života ne znajući ništa više o sebi nego što je već znao, a da ne oseti ništa

~ 112 ~
veći bol od te bezimene praznine? Zašto bi znanje bilo gore od neznanja? Da li ga
je znanje činilo željnim da sazna više kada ne postoji ništa više da se sazna?
Odlučio je da nađe mesto na koje će okačiti sliku, negde gde će je gledati
svakog dana, gde više neće biti nešto čega se plaši, već deo svakodnevnog
okruženja. Mora da visi negde gde će je i drugi ljudi videti i pokazaće je svim
prijateljima koji budu dolazili: Ah da, to je moja majka kad je bila veoma mlada.
Lepa je, zar ne? Slikar je bio moj otac. On je bio Italijan. Vratio se u Italiju pre
nego što je saznao da stižem i ona mu nikad nije javila. Pomalo tragično, da.
Pretpostavljam da postoji razlog za to. Možda svađa ljubavnika. Preminula je na
porođaju, znate. Možda je nameravala da mu piše posle. Možda je on čekao vesti
od nje i pretpostavio da ga je zaboravila, a bio je previše ponosan da bi se vratio.
Prijatan mit koji bi izrastao oko nekolicine činjenica koje je poznavao.
Okrenuo se ka Kamili. „Neću te naslikati sa uvežbanim osmehom na licu, niti
sa lepezom u ruci koja stoji samo kao ukras. Neću ti staviti igračku psa u krilo da
bih probudio emociju u posmatraču. Neću te naslikati ravnih očiju i
neprirodno savršenog tena.”
„Sigurno bi tako bilo neprirodno. Ne volim pse. Oni laju.” Nasmešio joj se,
pa se zasmejao. Potom je posegnuo za njom, pa je privukao uz sebe s takvom
silinom da je osetila kako joj vazduh nestaje iz pluća. Nije popustio stisak, već ju
je držao kao da je sidro na uzburkanom moru. Prepustila se zagrljaju i uzvratila
mu istom merom. Lice joj je bilo oslonjeno na njegov vrat. Nakratko je zario lice
u njenu kosu i udisao blagoslovenu bezbednost.
„Žao mi je. Ponašam se kao da sam jedini koji je ikada patio. I kako da
nazovem ovo patnjom? Trebalo bi da se radujem.”
„Postoje gore stvari od nepoznavanja roditelja. Ponekad kad ih poznaješ može
da bude gore.” Uzdahnula je i njen dah je bio topao uz njegovu kožu. Podigla je
glavu. „Ali to nije istina, zapravo. Kako da znam kako bi bilo da nisam
poznavala svog oca? Kako ti znaš kako bi bilo da si poznavao svog? Ne možemo
da biramo svoje živote, zar ne? Imamo nešto slobode kako ćemo ih voditi, ali
nikakve u određivanju okolnosti u kojima ćemo se naći kada se rodimo. I
pretpostavljam da to nije inovativan zaključak.”
„Kamila”, kazao je osmehujući se.
„Ali oboje smo ovde”, rekla je uzvrativši smeškom, „stojimo i nekako živimo.
Zašto smo tako namršteni? Moramo li da patimo nad prošlim tragedijama? Kad
sam izašla iz bakine kuće pre dve nedelje i otišla u sirotište i kancelariju
gospođice Ford, odlučila sam da je za mene odgovor ne. Definitivno ne. Nikad
više.”
„Najzad imam identitet”, rekao je. „Sve je u redu.” Obujmio joj je lice
dlanovima i gledali su jedno drugo u oči smešeći se. Nakratko je zažmurila kad je
palčevima prešao preko linije njenih obrva niz nos, pa ih je ponovo otvorila kad
joj je ovlaš dodirnuo usne, zaustavivši se na spoljnim ivicama. Nežno mu je

~ 113 ~
spustila ruke na zglobove. Nasmešio joj se, udahnuo da progovori, predomislio
se, pa ipak progovorio.
„Pođi sa mnom u krevet”, rekao je.
Odmah je zažalio zbog tih reči, jer mu je čvrsto uhvatila ruke. Pretpostavio je
da je uništio krhku vezu koju je osećao između njih. Nije ustuknula, međutim, niti
je sklonila njegove ruke sa svog lica. A kad je progovorila, nije se začuo ni bes,
ni preneraženost.
Rekla je: „Da.”

Ostavili su portret njegove majke na štafelaju tako otkriven, pa prošli kroz

hodnik do njegove spavaće sobe, ne dodirujući se.
„Nisam od urednih ljudi”, rekao je kad su se vrata zatvorila iza Kamile.
Krevet je bio namešten, ali je ćebad visila niže s jedne strane nego sa druge,
a jastuci su još uvek imali otisak njegove glave, verovatno od prethodne noći. Na
stočiću pored kreveta ležala je otvorena knjiga. Kamila je poželela da obeleži
stranu i zatvori je, pa da proveri da se nije hrbat oštetio. Nekoliko drugih
knjiga bilo je pobacano po podu zajedno sa zgužvanom garderobom. Ali barem
nije bilo primetnih znakova prašine.
„Ja donedavno nisam morala da budem uredna. Uvek sam imala sluge koje
su za mene radile sve osim disanja.” Kosa joj je bila najveći problem u poslednje
dve nedelje. Nije navikla da je sređuje i češlja sama. A zašto sve haljine moraju
da se kopčaju na leđima, kada se laktovi i oči ne nalaze u tom pravcu?
Ali zašto sad stoje i pričaju i razmišljaju o takvim stvarima i dozvoljavaju da
nelagoda uđe u sobu sa njima? Donela je odluku, veoma brzo, istina, jer je njegov
predlog bio potpuno neočekivan, ali sad nije želela da je poništi. Počela je da
veruje da je dvadeset dve godine bila samo poluživa, možda čak ni toliko, da je
namerno potiskivala sve u sebi što ju je činilo ljudskim bićem. Sad je iznenada
želela da živi. I želela je da voli, iako je ta reč običan eufemizam za želju. Živeće,
dakle, i uživaće. Neće zastati da razmišlja, da sumnja, da se oseća nelagodno.
Okrenula se ka njemu. Gledao ju je kao da joj daje priliku da se predomisli,
ako to poželi. Kako je ikada mogla da misli da nije prelep? Njegova tamna kosa
je sigurno porasla za dve nedelje otkako ga je upoznala. Linije njegovog lica
ukazuju na snagu i čvrstinu. Italijansko poreklo je bilo vidljivo, ali i englesko,
mada nimalo nije ličio na mladu damu sa portreta. Ali nije samo do njegovog
izgleda. Ma koliko da nije držao do manira i načina izražavanja, naizgled
nezainteresovan za muški tip života, u njemu je ipak bilo nečeg čvrstog i
muževnog. Nije mogla sebi da objasni šta je tačno u pitanju i nije ni
pokušavala. Samo je to osećala.
Bio je prelep i želela ga je. Bilo je zaista toliko jednostavno i šokantno. Nije
marila za šokantno. Želela je da bude slobodna, da iskusi život.
„Kamila, ako se predomišljaš...”
~ 114 ~
 „Ne”, uveravala ga je, pa zakoračila ka njemu. „Želim da spavam sa tobom.”
Spustio joj je dlanove na ramena, pa skliznuo niz ruke. Na trenutak je zažalila
što nije vitka i ženstvena, kao Abi, ili Anastasija. Ali je odagnala tako besmislenu
pomisao. Ona je žena, ma kako izgledala, i on je želeo da spava sa njom, a ne
sa njih dve. Skliznula je šakama ispod njegovog sakoa i pogladila mu struk. Telo
mu je bilo čvrsto i toplo.
Počeo je da joj raspliće kosu polako i metodično. Odlagao je ukosnice na
stočić pored otvorene knjige. Ona bi to mogla brže da završi, a verovatno i on. Ali
ovde se ne radi o brzini ili efikasnosti. Radi se o uživanju u želji, o buđenju želje.
Njena prva lekcija o senzualnosti. Oh, ništa nije znala o senzualnosti, a poželela
je da zna sve! Nagnula se ka njemu i oslonila grudi na njegove čvrste mišiće.
Gledala ga je u oči dok joj je rasplitao kosu. Nasmešila mu se. Napetost u
prostoriji je rasla da se skoro mogla opipati.
„Pretpostavljam da ti imaš iskustva u ovome. Odnosno, nadam se, jer neko od
nas mora da zna šta radi.”
Umirio je ruke u njenoj kosi i nasmešio joj se očima, dok mu je lice bilo mirno.
Bio je to srceparajuć izraz koji je sigurno jedino primeren u spavaćoj sobi. Kolena
su joj zaklecala i učinilo joj se da u prostoriji nestaje vazduha.
„Nisam nevin, Kamila”, rekao je i izvadio joj poslednju ukosnicu. Kosa joj je
pala u slojevima preko ramena i leđa. „Gospode! Kosa ti je prelepa!”
Nije je nosila raspletenu van svoje sobe još od dvanaeste godine, ali ponekad,
u retkim trenucima gordosti, smatrala je da je to šteta. Uvek je smatrala svoju kosu
svojim najlepšim atributom. Bila je gusta, teška i blago talasasta.
„Ti si prelepa”, rekao je i prolazio joj prstima kroz kosu, ne skrećući pogled s
njenih očiju.
Nije mu protivrečila. Umesto toga, rekla je nešto besmisleno, mada je to
mislila i ne bi porekla ni kad bi mogla. „I ti si.”
Obujmio joj je lice šakama, a ona je njega uhvatila za laktove. Poljubio ju je.
Razdvojio je usne i jezikom dodirivao njene, kožu iza usana, prodirući unutra i
kružeći po njenom nepcu kako bi osetila sirovu, čistu fizičku želju među
butinama. Spustio joj je ruke ispod struka, na zadnjicu, pa je čvrsto privukao
uz sebe kako bi osetila njegovu šokantnu muškost, fizički dokaz njegove želje za
njom. Ruke su joj nakratko skliznule, a onda se smestile na njegova ramena.
„Mmm...” Odmaknuo se i nagnuo preko nje kako bi svukao pokrivač.
„Dozvoli da te svučem.”
Dozvolila mu je. Nije pokušala da mu pomogne i nije dozvolila sebi da oseća
sramotu dok su slojevi garderobe spadali jedan po jedan, tako iscrpljujuće sporo.
Gledao ju je, upijao ju je pogledom koji je postajao sve ispunjeniji željom. Rekao
joj je da je lepa kad je bila u potpunosti odevena. Osećala se lepo i kad ju je
svukao, lepo u njegovim očima i to je sada jedino bilo važno. Srce joj je snažno

~ 115 ~
udaralo u grudima, a celo telo joj je bridelo od iščekivanja, dok joj je krv vrila od
želje.
Ko bi to pomislio? Oh, ko? Ona sasvim sigurno ne. Ne, sve do... kada? Do
pre nekoliko sati, kad je plesala valcer s njim? Pre nekoliko dana, kad je trčala s
njim po kiši? Do pre nekoliko trenutaka, dok ga je posmatrala kako gleda
majčino lice po prvi put.
„Lezi”, rekao je kad već na sebi nije imala ništa i usredsredio je pažnju na
svlačenje svoje garderobe.
Nije se ponudila da mu pomogne. Ne bi ni umela. Legla je na krevet. Oslonila
je jedno stopalo na dušek, a jednu ruku spustila ispod glave. Nije joj ni palo na
pamet da se pokrije i sakrije. Gledao ju je dok se svlačio i upijao je pogledom.
Gledala je i ona njega.
Ramena i ruke su mu bili mišićavi. Grudi su mu bile čvrste i blago prošarane
tamnim maljama. Imao je uzak struk, istaknute kukove i duge noge. Ako je on
nesavršen kao ona, nije bila svesna toga i to ne bi ni bilo važno. On je Džoel i
Džoela je gledala, ne romantični ideal savršenog muškog izgleda. Polako je
udahnula kad je videla dokaz njegove želje za njom i po prvi put se uplašila, mada
ne tako da bi pobegla iz te prostorije. Više je to bio strah od nepoznatog koji bi
mogao da se opiše i kao bolna čežnja za nečim što nikad ranije nije iskusila, a
što će sad osetiti.
Nikad nije videla sliku grčke ili rimske statue, zato što su, naravno,
napravljene nage, što je šokantno i drži se podalje od očiju dama. Ali on je
izgledao onako kako je ona te statue zamišljala, osim što je on bio bronzan, živ
čovek koji diše, dok su statue bile od hladnog mermera sa slepim očima, poput
onih bista u predvorju kuće gospodina Koks-Filipsa. Možda je on ipak savršen,
njegove oči, te oči ne mogu da pripadaju nikakvoj statui, bile su tamne i nisu
skretale pogled s nje.
Potom je legao kraj nje, privukao je u naručje i okrenuo ka sebi. Osećala je
šok njegovog toplog, muževnog, nagog tela uz svoje, ali neće ustuknuti od toga
sada kada je duga, rastuća želja na samom kraju i vrela strast i telesno
zadovoljstvo treba da počnu. Rukama su počeli da istražuju i uzbuđuju jedno
drugo. Usne su im se srele otvorene, vrele i ishitrene. Odlučila je da ne bude
pasivna. Sva čežnja i strast njene potisnute ženstvenosti, nakupljeni u njoj, prelili
su se dok je vodila ljubav sa silovitom željom istovetnom njegovoj.
Ali na kraju se od šoka smirila kad je njegovo telo pokrilo njeno, dok ju je
njegova težina pritiskala. Kolenima joj je razdvojio butine, a šakama skliznuo
ispod zadnjice. Obujmila ga je nogama kad je ušao u nju polako, ali odlučno, i
nije stao sve dok ona nije pomislila da je tu kraj, da ne može da uđe dublje bez
snažnog bola, sve dok se bol nije dogodio, iznenadan i oštar, i sve dok se nije
ispostavilo da može da prodre još više, pa je prodirao čvrst i krupan, a njena
nevinost je nestala.

~ 116 ~
 Sklonio je ruke ispod nje. Pronašao je njene i ispreplitao prste s njenim.
Pogledao ju je u oči svojim teškim i prelepim očima. Ljubio ju je dok joj se telo
prilagođavalo nepoznatom i zgrčila je unutrašnje mišiće oko njega, kako bi
posedovala i njega, i ono što se događa između njih. Nikada neće zažaliti zbog
ovoga, razmišljala je prilično svesno. Neće, bez obzira na sve moguće posledice i
sve što joj zdrav razum naknadno bude govorio. Imala je utisak da se budi iz
dugog sna tokom kog je sanjala, ali nikad nije aktivno učestvovala u svom životu.
Mislila je da on napušta njeno telo i skoro da je zaplakala u protivljenju i
žaljenju. Ali se povukao samo da bi se vratio, naravno. I to se dešavalo iznova i
iznova, sve dok se nije pretvorilo u stabilan ritam u kom se blaga bol,
pulsirajuće zadovoljstvo i zvukovi vlažnosti nisu spojili u jedno iskustvo kakvom
nema ravnog. Želela je da se nikad ne završi. I trajalo je još nekoliko minuta, a
ritam je postajao brži i dublji. Pustio joj je ruke kako bi ponovo skliznuo ispod nje
i držao je čvrsto i mirno. Zadovoljstvo se rasulo iz njene srži i ispunilo joj
celo biće, mada nije želela još da stane, ah, ne još! Nije želela da se svet vrati
svom normalnom kursu, a da ovo ostane iza nje, da bude gotovo i živi samo u
sećanju.
Držao ju je čvrsto, duboko i napeto u njoj tako da skoro, na trenutak, oh,
zamalo... Ali nije saznala šta se zamalo dogodilo, jer je uzdahnuo nešto nemo
pored njene glave i osetila je nalet topline duboko u sebi, a on se opustio na njoj.
Zagrlila ga je, zažmurila i opustila se i ona. Zamalo je dovoljno dobro. Oh, sasvim
dovoljno.
Nakon nekoliko prekratkih minuta, pomerio se i legao pored nje. Jedna ruka
bila mu je ispod njene glave, dok je drugom prekrio oči. Kasni popodnevni vazduh
bio je prijatno hladan uz Kamilino vlažno telo. Osećala je bol iznutra, mada nije
bilo neprijatno. Džoel je blago mirisao na znoj, ali i nešto snažnije i uzbudljivije,
na nešto nepogrešivo muževno. Mogla bi da zaspi, pomislila je, da su pokriveni.
Ali nije želela da dira pokrivače kako ne bi remetila posledice strasti.
„I neću moći da odgovorim s opravdanim besom, kada Marvin zamaše
obrvama i iznese sugestivne primedbe o ovom popodnevu, što će sigurno učiniti.”
Kamila je iznenada osetila jezu.
„Jako mi je žao, Kamila. Trebalo je da znam danas da se osećam previše
uzbuđeno da bih rizikovao i pozvao te da dođeš ovde sa mnom. Ne smeš sebe da
kriviš. Ti si bila divna. Obećaj mi da nećeš kriviti sebe.”
Sklonio je ruku s očiju i okrenuo se ka njoj. Mrštio se i izgledao je nesrećno
i... krivo? Mnogo drugačije nego što se ona osećala pre samo nekoliko trenutaka.
„Naravno da neću kriviti sebe”, rekla je. Uspravila se i prebacila noge sa
suprotne strane kreveta. „Ali ni tebe. Oboje smo pristali na ovo. Ja sam želela to
iskustvo i dobila sam ga. Nema razloga za krivicu. Moram da se vratim kući.”
„Da, moraš. Ali hvala ti.”

~ 117 ~
 Ovog puta je bila previše svesna sebe. Oblačila se, dok je on sedeo na ivici
kreveta, počevši i sam da se oblači. Osećala se samosvesno, hladno i iznenada
tužno. Ako ju je vaspitanje nešto naučilo, to je da se muškarci i žene mnogo
razlikuju, da muškarac mora učestalo da se zadovoljava, ali da to nema nikakve
veze sa njihovim emocijama.
O čemu li je mislila dok su vodili ljubav? Oh, to je ipak naivan, neprimeren
izraz. Ali, o čemu je mislila? Da ih je obgrlila najveća strast veka? Da su
zaljubljeni? Ona ni ne veruje u romantičnu ljubav. A on sasvim sigurno nije
zaljubljen u nju.
Nisu progovorili ponovo sve dok se nisu oboje našli u hodniku. Vezivala je
mašnu svog šešira, dok ju je on posmatrao, i nameštala šal preko ramena, pa se
okrenula ka vratima. Prošao je pored nje da ih otvori, ali nije to odmah učinio.
„Vidim da sam te uznemirio. Zaista mi je žao, Kamila.”
I ona je uradila nešto što nije planirala i za šta nije imala objašnjenje. Podigla
je ruku i ošamarila ga dlanom bez rukavice. Potom je požurila napolje i niz
stepenice, ne osvrnuvši se i bez ikakve ideje zašto.
Osim što je svojim izvinjavanjem i pričanjem da to nije trebalo da se dogodi,
obezvredio ono što je za nju bilo možda najlepše iskustvo u životu.
Oh, kakva je ona budala! Kakva naivna budala.

~ 118 ~
 XV

U toku prepodneva, Džoel je pospremio i počistio svoje odaje, okačio portret

svoje majke na mesto koje je smatrao najboljim, na zidu dnevne sobe, dovršio
portret gospođe Vaserman, prošetao do pijace i nazad da obnovi zalihe hrane
i shvatio da je najgori nitkov na svetu.
To nije bilo zavođenje. Sama je rekla da je bilo obostrano. Ali nakon što je
otišla imao je utisak da ju je na nešto primorao, jer je on tražio nežnost, a ona ga
je tešila. Onda ga je ošamarila i otišla pre nego što je stigao da pita zašto. Mada,
odgovor je očigledan. Zažalila je zbog onoga što je uradila čim se završilo i čim
se povratio razum, pa ga je krivila. Možda to i nije pravedno, ali osećao je krivicu.
Osećao se kao najgori zločinac.
Što je još gore, kad je otišla, setio se da je obećao da će večerati kod Edvine i
provesti veče sa njom. Otišao je tamo i stajao u malom predvorju kod njenog ulaza
i prekinuo vezu s njom prilično iznenada i naglo, bez ikakvog saosećanja ili
takta. Između njih nikad nije ni postojala prava posvećenost, niti emotivna veza
snažnija od prijateljstva i obostranog uživanja u seksu, ali je svakako osećao
veliku krivicu.
Spremila mu je večeru i obukla se lepo i ozareno se smešila. I ponašala se
lepo i dostojanstveno nakon što je izneo svoj kratak, nespretan, neuvežban govor.
Nije pokušala da ga zadrži, niti je tražila objašnjenje. Nije ni zalupila vratima iza
njega.
Da li postoji veći zlobnik od njega?
Kao završetak divne večeri, mada je i dalje bilo rano, u povratku je na
stepenicama sreo Marvina Silvera koji mu se nacerio, dok je prolazio. Osećao se...
prljavo.
To mu nije bio najuspešniji dan u životu.
Džoel je stajao i razmišljao pred portretom svoje majke i pitao se šta da radi
ostatak dana. Naravno, tu je ta večera u hotelu večeras. Napravio je grimasu na
samu pomisao. Mogao bi da ode u sirotište i ponovo se izvini Kamili, ali nije znao
šta bi rekao, a pretpostavljao je da ona ne bi bila oduševljena što ga vidi.
Drugim rečima, mogao bi da doda i kukavičluk spisku svojih mana. Mogao
bi da ostane kod kuće i da je crta - rumenu, zadihanu i raspoloženu, dok uči decu
koracima seoskog plesa. Rumenu i veštu dok njega uči valceru. Zadihanu i

~ 119 ~
oduševljenu nekoliko trenutaka kasnije nakon što ju je nepromišljeno zavrteo u
krug. Ali kad je pokušao da povrati te slike, video bi je samo onakvu kakva je bila
u njegovom krevetu - veličanstveno nagu i ženstvenu, puštene kose.
Da li da napravi paprikaš?
Onaj starac umire. Sigurno ne želi više da vidi Džoela i sasvim sigurno ne želi
više da ga gnjave pitanjima. Ako je Aksburi i dalje tamo, a verovatno jeste,
nesumnjivo bi dao sve od sebe da Džoel ostane napolju, a možda su stigla još
dva podjednako neprijateljski nastrojena člana porodice. Čak i batlera bi bilo
teško zaobići. Dakle, povratak bi bio beskorisno traćenje vremena i novca.
Otišao je uprkos tome.
Bio je u pravu po pitanju jedne stvari. Nije video gospodina Koks-Filipsa.
Kad je iznajmljena kočija stigla do kuće, vrata su se otvorila, slučajno,
ispostavilo se, i jedan nezgrapni mladi sluga je izašao napolje ruku punih, činilo
se, crne tkanine. Batler je išao za njim i zastao na pragu da bi nadzirao kako mladić
vezuje crne trake na zvekir, verovatno da ublaži zvuk. Kad je Džoel izašao iz
kočije, batler ga je pogledao praznim i vidno krvavim očima. Džoel je zakoračio
još dva koraka i zastao.
„Tako mi je žao”, rekao je.
Batler je ćutao.
„Kada?”, pitao je Džoel.
„Pre sat vremena.”
„Da li je patio?” Džoelu se usna ukočila.
„Bio je u biblioteci, gde je insistirao da ga dovodimo svakog dana. Sipao sam
mu jutarnju kafu, kad mi je rekao da nema potrebe da to radim ako ću mu svako
jutro donositi samo prljavu vodu. Prekorio je gospodina Orvila što je zaboravio
da mu obmota ćebe oko nogu. Kad ga je gospodin Orvil obavestio da je već
obmotan, pogledao ga je, delujući nekako iznenađeno, i onda je preminuo. Tek
tako.” Izgledao je uznemireno i očiju punih suza.
„Tako mi je žao”, ponovio je Džoel. Da je došao juče... Ali nije. Osetio je
neobičan gubitak iako gospodin Koks-Filips nije bio ništa više od neznanca koji
je igrom slučaja s njim u srodstvu. Takođe je rekao Džoelu majčino ime i dao mu
njen mali portret. I tad je Džoel shvatio da su i jedno i drugo bili neprocenjivo
dragoceni pokloni. „Žao mi je zbog vaše tuge. Da li ste dugo radili za njega?”
„Pedeset četiri godine. Gospodin Orvil ga sad smešta u krevet.”
Džoel je klimnuo glavom i krenuo nazad ka kočiji. Međutim, zaustavio ga je
drugi glas, nadmen i pobedonosni.
„Ponovo ti, momče?”, pitao je vikont Aksburi. „Došao si ponovo da prosiš,
rekao bih, ali radujem se što mogu da kažem da si zakasnio. Idi pre nego što te
izbacim sa svog imanja.”

~ 120 ~
 Džoel se okrenuo da ga znatiželjno pogleda i nakratko se zapitao ko bi obavio
posao izbacivanja? Batler? Mršavi mladić koji je završio s crnim trakama i vraća
se za batlerom pognute glave? Aksburi lično? I njegovo imanje? Trebalo mu je
manje od sat vremena da ga prisvoji? Džoel se pitao šta li će druga dva
pretendenta imati da kažu na to.
„Danas nisi doveo ljubavnicu, zar ne?”
„Doživeli ste smrtni slučaj u porodici. Iz poštovanja prema gospodinu Koks-
Filipsu i njegovim vernim slugama, prečuću tu odvratnu uvredu, Aksburi. Ali pazi
da te više nikad ne čujem da to ponoviš. Mogao bih da osetim obavezu da ti
ispremeštam crte lica. Možete da krenete”, dodao je nasmešenom kočijašu kad se
vratio u kočiju i popeo unutra.
Stvarno bi bilo lažno samoulagivanje osećati se ožalošćeno zbog smrti jednog
neznanca. Ali se svakako osećao ožalošćeno.

Kamila je preuredila svoju sobu. Okačila je crtež Madona i dete iznad stola i
gledala ga nekoliko minuta. Igrala se svojim doručkom i pojela ga je samo zato
što nije htela da traci hranu na takvom mestu. Svirala je klavir i pevala s decom
koja su se okupila oko nje, četiri devojčice i dva dečaka.
Izvela je Saru u baštu i sedela s njom na ćebetu. Igrala se sa njom, golicala je
da bi je zasmejala, trljala nos sa njenim nosićem, govorila besmislice i pravila
budalu od sebe na razne načine.
Vinifred im se pridružila i ozbiljno je prokomentarisala koliko je važno da se
sa bebama igra, da se dodiruju i nose, iako se toga neće sećati kad odrastu.
Pošto je beba zaspala, Kamila ju je unela, pa posle uzela jednu od ručki vijače
i vrtela, dok su se devojčice i jedan dečak smenjivali u preskakanju. Čak se
pridružila i neobičnoj pesmi koja je pratila preskakanje. Vinifred ju je obavestila
da je lepo od nje što učestvuje.
Kad ju je nekoliko dece pitalo šta će da pletu sad kad je ljubičasti kanap
završen, predložila je ćebe za bebe napravljeno od više komada. Pošto je posetila
gospođicu Ford, otišla je sa jednim dečakom i dve devojčice u nabavku materijala.
Vinifred, koja je neizbežno bila jedna od njih, izvestila ju je da je i nju, odnosno
gospođicu Vestkot, uključila u noćne molitve jer je dobra i brižna osoba.
Dete je počelo da nervira Kamilu svojom večitom ispravnošću. Nije naročito
popularna među drugom decom i nema posebne prijatelje. Ali Kamila se
prenerazila kad je u toj devojčici prepoznala nešto sebe i zapitala se zašto je takva.
Da li pokušava da bude veoma dobra, čak i savršena, da bi je neko voleo? I da li
usput postiže suprotan efekat? Ta pomisao je nekako zabolela Kamilu.
Uradila je hiljadu i jednu stvar tokom dana, uključujući i mirnih pola sata
čitanja u svoj sobi, premda nije stigla da okrene ni jednu jedinu stranicu. Pisala je
Abi, setila se da će je videti večeras, pa pocepala pismo.

~ 121 ~
 I kroz njen zauzeti, neumorni dan, misli su joj morile dve stvari, luče - trudila
se da ne dozvoli da joj misli odlutaju dalje od te reči. I večeras. Nije videla veći
deo očeve porodice još od onog užasnog dana koji joj je zauvek promenio život.
Užasavala se da ih ponovo vidi. Ipak, ceo dan je odolevala iskušenju da ode do
bakine kuće i odabere da obuče nešto elegantnije od onoga što ima kod sebe. I da
moli bakinu ličnu sluškinju da joj lepo dotera kosu.
Srce joj je snažno tuklo nešto pre sedam sati, kada su je sproveli u privatnu
trpezariju hotela. Zbog toga se držala uspravno, podignute brade, lica vešto
skrivenog pod maskom otmenosti. Prostorija je već bila puna ljudi od kojih je
većina ustala i pozdravila je sa srdačnim entuzijazmom. Ali Kamila je
videla samo jednog od njih.
„Kamila.” Majka je žurila ka njoj ispruženih ruku.
„Majko!” Nastupio je trenutak kada su mogle da se zagrle, ali majčine ruke
su bile ispružene napred, ne raširene, pa su se samo uhvatile za šake. Umesto
radosnog zagrljaja, bila je to čudna nespretnost. I Kamili se učinilo da reč koju je
upotrebila, majko, odjekuje kroz sobu. Ne mama. „Došla si.”
„Jesam”, rekla je majka i stisnula joj ruke snažno, dok je pogledom istraživala
Kamilino lice. „Činilo mi se kao dobra ideja da ponovo vidim svoje devojčice i
istovremeno proslavim rođendan tvoje bake. Stigla sam danas po podne.”
„Možeš li da veruješ?” Abigejl, čije su oči sijale od sreće, zagrlila je Kamilu.
„Nikad u životu nisam bila ovoliko iznenađena.”
Ali Kamila nije stigla da odgovori, sem da zagrli sestru. Skupili su se i ostali
da joj kažu kako lepo izgleda i koliko su srećni što je vide i svi su se smešili i
svima je bilo podjednako neprijatno kao i Kamili.
Tetka Mildred i teča Tomas, lord i lejdi Molenor, stigli su ranije tog dana. Oni
su bili mirni, dobronamerni ljudi - osim kad bi njihovi sinovi upali u neretke
rasprave - i nisu pokazivali nikakav spoljni znak umora nakon dugog putovanja
sa severa Engleske. Ubrzo su odvukli Kamilinu majku i seli da porazgovaraju sa
njom. Tetka Mildred ju je držala za ruku. Nekada su bile bliske prijateljice. Tetka
Luiza, udovica vojvotkinja od Neterbija, i rođaka Džesika, njena ćerka, bile su tu
od prekjuče, nakon što su napustile Morland opatiju, u isto vreme kada i Ejveri i
Anastasija, i njeni baka i deka. Džesika i Abigejl su ubrzo srećno sedele jedna kraj
druge i prisno razgovarale. Sve je izgledalo kao u stara dobra vremena.
I, oh, prijalo joj je što ih sve ponovo vidi! Uprkos svemu, oni su joj porodica.
Rođaka Altea je stigla juče ujutru sa svojim sinom Aleksandrom, grofom od
Riverdejla, i svojom ćerkom, rođakom Elizabet, lejdi Overbid. Tetka Luiza,
rođaka Elizabet, Anastasija i Ejveri upustili su se u razgovor, dok je Aleksandar
nameštao stolicu za Kamilu, mada se večera neće poslužiti barem još dvadesetak
minuta.
„Nadam se”, kazao je kad je seo kraj nje, „da nisi nešto ljuta na mene,
Kamila.”

~ 122 ~
 „Zašto bih bila ljuta?”, pitala je, mada je odgovor, naravno, bio očigledan.
„Oduzeo sam Hariju titulu.”
„Ne, nisi učinio ništa slično. Moj otac je to učinio kad se oženio mamom dok
je još bio u braku sa Anastasijinom majkom. Nisi ti kriv ni za šta što se dogodilo,
Aleksandre.”
„Moraš da znaš da nikada nisam želeo titulu i da sam se radovao danu kada
će se mladi Hari oženiti i dobiti deset sinova i udaljiti me što je više moguće od
neprijatne pozicije da postanem naslednik. Voleo bih da je jednostavno
odbijanje moglo sve da reši.” Njegov osmeh bio je pomalo bezvoljan.
Rođak Aleksandar je bio izuzetno zgodan čovek, visok i tamnokos. To su tri
atributa neophodna za princa iz bajki. Bio je i potpuno dopadljiva osoba. Možda
je to sprečilo Kamilu da ga prezire, kao što prezire Anastasiju, koja je
podjednako nevina. Mada nije nikad ni dala polusestri priliku da bude dopadljiva
ili ne.
„Čak i da sam mogao da odbijem titulu, ne bi ostala Hariju. Čuo sam da je bio
ranjen, ali da se brzo oporavlja?”
„Tako tvrdi. Nismo čuli ništa zvanično, što je verovatno dobra stvar samo po
sebi.”
„Kamila, mislim da mogu da razumem koliko si bila povređena, mada je
možda previše umišljeno od mene da tako nešto kažem. Sigurno ne znam ni pola
od toga, ali divim se tome što radiš, što stojiš sama, zarađuješ za život, čak to
radiš na istom mestu na kom je Ana odrasla. Ali... mogu li nešto da predložim?”
„Ako odbijem”, rekla je pomalo uštogljeno, „ostatak večeri ću se pitati šta si
hteo da predložiš.”
Nasmešio se. „Tvoja baka i tetke te mnogo vole, kao i mi ostali. Uvek je tako
bilo. Ne možeš sada da odbaciš porodicu samo zato što su se okolnosti promenile.
Ne možemo odjednom da te ne volimo. Tvoj, Harijev i Abigejlin put su sada
mnogo teži, naravno. Niko ne može da porekne da se to zauvek promenilo. Ali,
zar ti ne znači ništa to što si i dalje voljena, što se tvoja pozicija unuke, bratanice
i rođake u ovoj porodici nikako nije umanjila, što smo svi ovde da bismo te
podržali u svakom mogućem smislu? Svako od nas zasebno ima nekakvu moć
i uticaj. Zajedno smo zadivljujući i ne bih bio na mestu nekoga ko pokuša da se
ustremi na tebe. Dozvoli sebi da budeš voljena, Kamila. Dozvoli... ne, ostaviću na
tome, jer to sve govori. Dozvoli sebi da budeš voljena.”
„Ne sećam se da sam ikada ikome rekla da prestane da me voli, Aleksandre.
Ali dosta o meni. Kako se tebi život promenio otkako si grof od Riverdejla? Da li
ti je Brabldin dom?”
Iako je predstavljao glavno grofovo sedište, Brabldin kort nikad nije bio
omiljen Kamilinom ocu. Ni on, ni oni, nisu provodili mnogo vremena tamo, pa
nije mnogo trošio na održavanje. Kuća i park su vremenom zapušteni, jer su
zadržane samo osnovne sluge. Postojao je i nadzornik imanja, ali on nikad nije

~ 123 ~
bio posebno vredan. Kamila je čula da farme nisu napredovale kako treba i da
vlada nezadovoljstvo među farmerima i radnicima. Aleksandar je to nasledio sa
titulom, dok je očevo bogatstvo, koje bi mu možda pomoglo da ga vodi,
otišlo Anastasiji sa svim ostalim što nije vezano za titulu.
„Još uvek ne, mada sam proveo tamo malo vremena. Nekako moram da
nađem način da...”
Ali ga je Džoelov dolazak sprečio da nastavi, kao i način na koji je Anastasija
privukla pažnju na njega, kada je oduševljeno uzviknula, ustala i požurila ka
njemu kako bi ga upoznala sa svima koje već nije upoznao. Izgledao je kao da mu
je malo neprijatno jer mora da uđe u prostoriju punu aristokratskih neznanaca, čija
je pažnja potpuno usredsređena na njega. Bio je odeven prigodno za večernju
priliku, mada je izgledao samo za nijansu manje zapušteno nego inače.
Kamila je nesvesno stisnula desnu ruku ispod stola. Osećala je žar od
jučerašnjeg šamara. Verovatno je dlan povredila koliko i njegovo lice. Udarila ga
je jer se ponovo izvinio, jer je pretpostavio da postoji razlog za izvinjenje. Tako
je uništio sećanje na ono što se dogodilo i učinio da sve izgleda kao užasna greška
za koju je pretpostavio da je on glavni krivac. Povredio ju je mnogo više, nego taj
šamar njega, mada je prezirala sebe što je dozvolila sebi da je to povredi. Nije bio
ni lep kao Aleksandar, ni veličanstven kao Ejveri, ni prijatan kao teča Tomas.
Kako je moguće da mu je dozvolila da je povredi?
Gledala ga je vrelih obraza i stisnutih usana i, paradoksalno, u glavi joj je bilo
malo hladno, kao da je u opasnosti da se onesvesti. Besmislice, pomislila je i
pribrala se. Apsolutne besmislice!
Anastasija ga je predstavila Aleksandru.
„Riverdejl”, rekao je i poklonio se, pa pogledao Kamilu. Oči su mu bile
ozbiljne i veoma tamne. Izgledao je kao da prethodne noći nije najbolje spavao.
Dobro je. Bilo joj je drago. „Kamila.”
„Džoele.” Ali bilo je nečeg drugog. Osetila je to čim su im se pogledi sreli. U
očima mu je bilo još nečeg pored srama i kajanja. Šta se dogodilo? Poželela je
naglas da ga pita.
Večera je poslužena ubrzo posle njegovog dolaska i razgovor za obrokom je
bio živahan i uopšten. Tetka Mildred je govorila o izletima njenih sinova tokom
leta. Džesika je govorila o svom izlasku u društvo naredne godine, dok je Ejveri
uz uzdah primetio da ona sad sigurno očekuje da on i Anastasija organizuju veliki
bal za nju u kući Arčerovih. Mama je ispričala nekoliko priča o svom životu sa
ujakom Majklom u vikarijatu u Dorsetširu. Tetka Luiza je komentarisala koliko
su savršeni prečasni i gospođa Snou, Anastasijini baka i deka s majčine strane,
kako je uživala u njihovom društvu u Morland opatiji tokom prethodna dva
meseca. Kamila se prisetila nekoliko anegdota iz učionice, Abigejl je opisala
svoja druženja sa Džoelom dok je crta i priprema se da je naslika. A Džoel je, kao
odgovor na Elizabetino pitanje, opisao proces kojim se služi za portretisanje.

~ 124 ~
 Tek pošto su sklonili stolnjak i poslužili kafu, svi su se opustili i podelili u
manje grupe za razgovor. Nakon nekoliko minuta, tokom kojih je teča Tomas
izražavao svoje nade Kamili i rođaki Altei da će on i tetka Mildred moći da ostanu
kod kuće barem godinu dana nakon što se vrate sa ovog putovanja, Kamila je čula
Anastasiju kako postavlja pitanje koje je i nju opsedalo celo veče.
„Šta se dešava, Džoele? Nešto te muči.”
„Da li izgledam kao da me nešto muči?”
„Da, izgledaš. Dobro te znam, sećaš se.”
Kamila se ljutila na samu sebe što se osetila kao da ju je neko ubo u srce i što
besramno prisluškuje, dok teča Tomas i dalje razgovara sa rođakom Alteom.
„Moram da priznam da sam se jutros malo potresao. Otišao sam da posetim
jednog veoma bolesnog starca kog poznajem i saznao sam da je preminuo sat
vremena pre nego što sam stigao. I od tad korim sebe što nisam otišao juče.”
„Oh, Džoele!”, Kamiline reči, nekoliko mesta dalje od njega, zapanjile su i
nju samu. „Gospodin Koks-Filips je preminuo?”
„Da”, rekao je gledajući zbunjeno ka njoj. „Sat vremena pre nego što sam
stigao. Batler je bio uznemiren. Oči su mu bile pune suza. Oprostite”, dodao je
osvrćući se prema ostalima, očigledno osetivši nelagodu jer je ponovo u središtu
pažnje. „Ovo nije tema za ovakvu priliku.”
„Ali to mora da Vas je mnogo uznemirilo”, kazala je Elizabet. „Da li Vam je
on bio blizak prijatelj, gospodine Kaningeme?”
„On mi je bio deda-ujak”, rekao je nakon kratko oklevanja. „Brat moje bake.”
„Džoele?” Anastasija mu se nagnula bliže razrogačenih očiju. „Tvoj deda-
ujak? Tvoja baka?”
„Pozvao me u posetu”, objasnio je Džoel. „Pretpostavio sam da je želeo da
me angažuje za slikanje, ali kad sam otišao tamo ranije ove nedelje, rekao mi je
da me je njegova pokojna sestra odvela u sirotište kao bebu, pošto je moja majka
preminula na porođaju. Tako da znaš, Anastasija, nisi samo ti ove godine otkrila
odakle potičeš.”
„Koks-Filips”, namrštila se tetka Luiza. „On je nekada bio u vladi, zar ne?
Neterbi, moj suprug, poznavao ga je. Mislila sam da je odavno preminuo. Mada
nije da sam posebno mislila na njega, moram priznati. Ako me dobro služi
sećanje, on je nekako povezan sa vikontom Aksburijem. Sećam se da sam to čula
kad je Aksburi počeo da iskazuje interesovanje za Kamilu.” Kamili se učinilo da
su svi, osim Ejverija, odlučno izbegli da pogledaju u njenom pravcu.
Ejveri, nepopravljivo raskošan u satenu i čipki, dugo nakon što su izašli iz
mode, sedeo je sa čašom vina u jednoj ruci, i monoklom s draguljima u drugoj,
dok mu se doterana plava kosa sijala oko glave poput oreola. Njegove oči teških
kapaka bile su usredsređene na Kamilu.
„Da, bio je”, rekao je Džoel. „Aksburi je tamo, kod njega u kući sada.”

~ 125 ~
 „Što manje čujemo o njemu, to bolje”, rekla je tetka Mildred. „Nisam uopšte
blagonaklona prema tom mladiću.”
„Mora da je, onda, on naslednik Koks-Filipsa”, rekao je Ejveri. „To bi mogle
da budu neprijatne vesti za tebe, Kamila, mada ne verujem da će provesti mnogo
vremena ovde kao tvoj komšija. Ne čini mi se kao čovek koji bi se zadržao u
Batu.”
„Možda će ga”, rekla je Kamila, „obeshrabriti mogućnost da ćeš mi ti ponovo
skočiti u odbranu, Ejveri, i to golim stopalima.” Oči su mu sijale od zahvalnosti,
pa je ponovo uhvatio dršku svog monokla. „Ah, čula si za tu malu epizodu, zar
ne?”
„Šta je to o tvojim golim stopalima?”, pitala je oštro tetka Luiza.
„Ne želiš da znaš, Luiza”, rekao je teča Tomas. „Štaviše, ne želiš da Džesika
i Abigejl znaju.”
„Da znamo šta?”, povikala je Džesika i nagnula se preko stola kako bi se
usredsredila na svog polubrata. „Šta si uradio vikontu Aksburiju, Ejveri? Nadam
se da si ga udario u nos, a da prethodno nisi skinuo prstenje. Nadam se da si mu
mačem prodro između rebara. Nadam se da si ga upucao...”
„To bi bilo dovoljno, Džesika”, presekla ju je tetka Luiza. „On je prilično
nezgodan čovek, tetka Luiza”, kazala je Anastasija, „i mogu samo da pozdravim
Džesikine krvožedne želje za njegovu sudbinu. Bio je užasan prema meni na mom
prvom balu i bio je užasan u vezi s Kamilom. Još gori, zapravo, jer je bio veren s
njom. Tako mi je drago, Kamila, što si na vreme pobegla, mada sam sigurna da
se tada nisi radovala. Ejveri te je osvetio i ne zanima me koliko dama zna šta je
učinio i da li su šokirane. A da te Ejveri nije osvetio, onda bi to učinio Aleks. Oni
te vole.”
Nad stolom je zavladala kratka tišina i Anastasija je nežno gledala Kamilu,
dok se Kamila njoj mrštila. Zatreptala je, osetivši vrelinu iza očiju koja je pretila
da pređe u suze. Kratko je klimnula glavom.
„Ja nisam šokirana”, rekla je njena majka. „Ja sam očarana!”
„Ali... naga stopala, Ejveri?”, kazala je Abigejl.
„Razumi”, kazao je tiho, podigavši monokl do oka kako bi je pogledao kroz
njega, i zvučao kao da se užasno dosađuje na sebi svojstven način, „nisam imao
izbora. Skinuo sam i čizme i čarape.”
„Gospodine Kaningeme”, rekla je tetka Mildred, „prihvatite moje čestitke što
ste najzad otkrili identitet i moje saučešće zbog gubitka svog deda-ujaka, tako
brzo nakon što ste ga našli.”
I pažnja cele skupine se vratila na Džoela.
„Hvala Vam, gospođo.”

~ 126 ~
 XVI

Nakon što je savladao nervozu što se priključuje porodičnom okupljanju

takvih ljudi, od kojih ga većina ne poznaje, Džoel je osetio da je dobio primerenu,
čak i srdačnu dobrodošlicu. Mogao bi da uživa u večeri da Kamila nije bila tamo
i izgledala kao srdita Amazonka, pa nije mogao da potisne veliki osećaj krivice ni
na nekoliko sati. Srećom, večeru su poslužili ubrzo nakon što je došao i sedeo je
između lejdi Overbid i lejdi Molenor. Ana je sedela preko puta, a Kamila niže niz
sto na istoj strani kao i on, tako da nije morao sve vreme da je gleda.
Ali morao je da razgovara sa njom, da joj se ponovo izvini, da pokuša da
razvedri odnos što je pre moguće. I dalje su morali povremeno da dele učionicu,
a i treba da naslika njen portret. Uostalom, jučerašnji dan je možda imao posledice
i on se na to neće praviti lud, kao što se nije, na svoju sramotu, pravio lud ni juče.
Znao je mnogo o nezakonitoj, neželjenoj deci, a nijedan od tih atributa se nikada
neće pripisati njegovoj deci.
Priliku je dobio kad je grofica od Riverdejla, Kamilina majka, odlučila da je
vreme da se ona i njena mlađa ćerka vrate kući. Neterbi je podigao ruku, odnosno
jedan lenji kažiprst, da dozove slugu i naloži mu da pripremi vojvodsku kočiju.
„Neka prvo odveze Kamilu u Nortamberlend, ako odobravaš, tetka Viola”,
rekao je, „pa onda tebe i Abigejl.”
„Zaista nije daleko, mogu da prošetam”, rekla je Kamila.
„U svakom slučaju”, kazao je Neterbi blago nadmeno, očekujući da će taj
izraz da resi situaciju. Džoela nikad nije prestalo da zapanjuje da se Ana udala za
njega. Bio je raskošan i lep. Međutim, Džoel je znao da kod vojvode od Neterbija
postoji više od onoga što se vidi. Tu su te istočne borilačke veštine koje poznaje,
na primer, što ga je očigledno načinilo smrtonosnim oružjem. A tu je i činjenica
da voli Anu, mada to nije nešto zbog čega bi Džoelu u početku bio drag.
„Ja u povratku kući prolazim pored Nortamberlenda”, kazao je Džoel. „Rado
ću te ispratiti do vrata, Kamila, osim ako ne bi radije išla kočijom.”
Ana mu se smešila s druge strane stola. I lejdi Overfild se okrenula ka njemu,
nasmešivši se, takođe, bez nekog očiglednog razloga.
„Prošetaću sa Džoelom, Ejveri”, rekla je Kamila.
Džoel se pozdravljao sa lordom Molenorom, dok se ona pozdravljala sa
rođacima i obećala majci da će sutra po podne doći kod nje.

~ 127 ~
 „Verovatno ćemo se videti tamo, Kamila”, rekla je Ana. „Znam da tetka Luiza
i tetka Mildred nameravaju da posete tetku Violu. A želim nešto i da ti kažem.”
Kamila je kratko i hladno klimnula glavom.
Vazduh napolju je bio prijatniji kako je pao mrak, ali je i dalje bilo toplo.
Zvezde su jarko sijale. Nije bilo ni daška vetra. Tišina na ulici činila se glasnom
nakon žamora glasova u trpezariji.
„Nisi očekivala da ćeš videti svoju majku?”, pitao je Džoel. Držao je ruke iza
leđa dok su hodali.
„Nisam. Nisam verovala da će doći. Nije ništa nagovestila u pismu koje mi je
ove nedelje poslala. Oseća se kao da ne pripada tu.”
„Ipak, mora da je bila blizak član porodice više od dvadeset godina. I dalje
jeste u njihovim očima. To je jasno. A isto važi i za tebe i tvoju sestru.”
„Aleksandar mi je rekao nešto neobično pre večere, pre nego što si ti stigao.
Bio je to nekakav predlog, rekao mi je da treba da dozvolim sebi da budem
voljena. Nikad ranije nisam razmišljala o razlici da voliš i da budeš voljen, mada
sam davno naučila da postoji pasivno i aktivno stanje glagola. Mislim da sam se
uvek ponašala aktivno. Lakše je učiniti nešto lično nego čekati da neko drugi to
uradi. Čovek može da čeka zauvek, pa čak i da ne čeka, to nešto se možda neće
obaviti dobro koliko bi čovek to mogao sam. Uvek sam volela da imam
kontrolu. Lakše je voleti, nego čekati da budeš voljen... ili verovati toj ljubavi, čak
i ako je ponuđena.”
„Voliš svoje rođake, dakle?”
„Da, naravno. Mada izbegavam reč voleti, jer ona pokriva različite emocije i
stavove, zar ne? Oni su moja porodica. Činjenica da ja više ne želim da zavisim
od njih to neće promeniti.”
„Da li je grof od Riverdejla hteo da kaže da im ti ne dozvoljavaš da ti uzvrate
ljubav, iako oni žele?”
„Ne znam šta to znači.”
Setio se da mu je pričala da je celo detinjstvo čeznula za očevom ljubavlju, da
je pokušala da se oblikuje u savršenu damu koju bi obožavao. Taj čovek ju je
oštetio više nego što je uviđala. Najmanji greh mu je to što ju je namerno
učinio nezakonitom.
„Večeras mi je bilo jasno, možda jer sam zaista neko ko tu ne pripada i može
objektivno da posmatra, da je i ostale članove porodice povredilo ono što se
dogodilo tebi, tvojoj majci, bratu i sestri. Bol koji oni osećaju je možda i veći, jer
se osećaju bespomoćno da vam olakšaju teret. Žele da vam pomognu i olakšaju
život, da ga učine manje bolnim, ali mogućnosti su im ograničene. Ali mogu da
vas vole i vole vas. Tvoja sestra izgleda kao da želi da prihvati to. Ti i tvoja majka
ste povučenije i to povređuje i vas i njih.”
Nije odmah odgovorila i on je slušao njihove korake na tihoj, napuštenoj ulici.

~ 128 ~
 „Nije da me se to tiče”, rekao je prekasno.
„Moram ovo da uradim sama. Potrebno mi je da ovo uradim sama.”
„Znam”, rekao je i nesvesno posegnuo za njenom rukom.
„Ali možda možeš da nađeš neku sredinu. Zapravo, možda već to radiš.
Večeras si provela veče sa njima. Sutra ćeš ići ponovo da ih posetiš. Posle toga
ćeš se vratiti u svoju sobu u sirotište i u ponedeljak ćeš ponovo biti učiteljica.
Nezavisnost i prihvatanje ponuđene ljubavi ne moraju međusobno da se
isključuju.”
Nije otela ruku kako je donekle očekivao. Čak ga je čvršće stegnula.
„Ali šta ja to radim, pričam o sebi?! Šta je sa tobom, Džoele? Vratio si se
danas tamo? Tako mi je žao što si zakasnio. Mora da si bio uzrujan. Ma koliko da
čudno zvuči, dopao mi se gospodin Koks-Filips. Mislim da se dopao i tebi, mada
si imao sve razloge da ne bude tako. Mora da si malo tužan. Kad si došao
večeras videla sam ti na licu da se nešto dogodilo.”
Baš kao i Ana. Stisnuo joj je ruku. „Razumom ne mogu da žalim. Ali glava
ne vlada uvek srcem, zar ne? Njegov uštogljeni, bezosećajni batler je plakao,
Kamila, a mlađi sluga je zvekir zamotavao u crnu tkaninu. Neko je preminuo.
Neko ko je povezan sa mnom, a ceo život sam mislio da nikad neću naći nikog
svog. Ma koliko da je bio škrt, dao mi je ono što ću uvek smatrati najdragocenijim
darom koji sam ikad dobio. Dao mi je portret moje majke. I bio je... osoba. Da,
osećam se ožalošćeno, tužno i besmisleno.”
„Oh, ne besmisleno”, rekla je i pogledala ga. „Poslao je po tebe pre nego što
je bilo prekasno. Drugi put te je čak primio, iako si odbio njegov plan o novom
testamentu. Odgovorio je na tvoja pitanja, iako je bio veoma bolestan. I da, setio
se portreta tvoje majke i dao ti ga je.”
Ali našli su se blizu sirotišta i on je morao da govori o onome što je sigurno
oboma bilo na umu. Zastao je i uhvatio je i za drugu ruku. „Kamila, zašto si me
ošamarila? Ono što se dogodilo nije bilo obično zavođenje... zar ne?”
Duboko je uzdahnula i otela ruke. „Ne, nije bilo”, kazala je jasno naglasivši
svaku reč. „Ali kad si se izvinio, učinio si kao da ti misliš da je bilo. To mi je
obezvredilo ono što se dogodilo. I osećala sam se kao da sam delovala hladno, ili
potpuno neadekvatno, ako si to tako razumeo. Bila sam uznemirena. I više od
toga, bila sam ljuta.”
Mili Bože, jeste pogrešno razumeo! Ali ne zbog onoga što je rekla.
„Bila si velikodušna, srdačna i divna. Ti si meni jednom tražila da te zagrlim,
ali ja sam od tebe tražio mnogo više. Plašio sam se da sam te iskoristio i da bi
mogla da se pokaješ i zameriš mi što sam toliko tražio. Kamila, možda ostaneš
u drugom stanju. Možda sam ti to učinio. Možda sam te primorao na brak o kom
ne bi ni sanjala svojom slobodnom voljom.”
Prekrstila je ruke na struku i gledala ga. U tami nije video da li je prebledela,
ali je mogao da se opkladi da jeste.
~ 129 ~
 „O tome nisi razmišljala, zar ne?”
„Naravno...”, ali nije završila rečenicu.
„Ne. Mislim da nisi.”
„Naravno da jesam. Oh, sasvim sigurno jesam. Kako ne bih?”
Okrenula se i nastavila dalje, a on je ubrzo uhvatio korak s njom. Šta je njoj
značilo to vođenje ljubavi? Ošamarila ga je jer se izvinio i obezvredio taj događaj.
Šta je obezvredio? Sasvim sigurno ona nema neka dublja osećanja prema njemu
od želje za utehom i prijateljstva. Ili ima?
A šta je vođenje ljubavi značilo njemu? Da li je samo slepo tražio nečiji
zagrljaj? Slepo? Da li bi onda poslužila bilo koja žena? I ako je odgovor ne, što je
činjenica, šta je onda to značilo? Šta je to reklo o njegovim osećanjima prema
njoj?
„Javićeš mi odmah, ako otkriješ da postoje posledice? Oboje smo pretrpeli
nezakonitost, mada na različite načine. Oboje znamo kako to može da uništi život.
Nijedno od nas neće osuditi naše dete na to, Kamila. Obećaj mi?”
Bili su pred vratima sirotišta i ona se okrenula ka njemu bezizražajnog lica,
oslobođena svih do sada uvežbanih uloga. Tišina je trajala nekoliko trenutaka.
„Obećavam. Umorna sam, Džoele, a sigurno si i ti. Hvala što si me ispratio
do kuće.”
Klimnuo je glavom, ali pre nego što je stigao da se okrene, podigla je ruku,
obujmila mu lice i nežno mu poljubila usne.
„Nema razloga da osećaš krivicu, Džoele. Ti si pristojan čovek i ne mogu da
opišem koliko mi je žao što je gospodin Koks-Filips preminuo pre nego što si
stigao bolje da ga upoznaš. Ali barem si ga upoznao i kroz njega znaš više o
roditeljima, o baki i deki, o sebi. Manje si sam nego inače, iako niko od njih više
nije živ. Neka ti to bude uteha. Jer uteha postoji. Mislim da sam večeras i ja to
počela da uviđam.”
Okrenula se bez reči, otključala vrata, pa ušla i tiho ih zatvorila za sobom.
Džoel je stajao na pločniku sa - dođavola - suzama u očima.
Postoji uteha.

Kamila se narednog jutra probudila rano, iznenađena što je uopšte i spavala.

Poslednje čega se sećala od prethodne večeri bilo je kako je spustila glavu na
jastuk. Svi događaji od protekla dva dana, koji su joj možda uskraćivali san, mora
da su je iscrpeli do te mere da se samo onesvestila na krevetu.
Ustala je puna energije, umila se i obukla, pa otišla na ranu jutarnju službu.
Kad se vratila, neko vreme je provela u učionici i birala priče za čitanje koje mogu
da se prilagode svakom uzrastu. Potom je doručkovala u trpezariji, gde je saznala
da je Sara imala nemirnu noć jer joj rastu dva zuba, pa su joj desni crvene i
otečene. Dadilja ju je šetkala kroz jedan od hodnika, kad ih je Kamila našla.

~ 130 ~
 Dete se otimalo u njenim rukama, plakalo i odbijalo utehu. Okrenulo je glavu
kad se Kamila pojavila i pružilo ručice. Kamila nije znala kako da umiri bebu koja
je grozničava, ljuta i u bolovima, a verovatno i očajnički umorna. Ali mora nešto
da učini. Uzela je ćebe u koje je dete bilo zapetljano, istresla ga i raširila na kauču,
pa prihvatila Saru iz Haninih ruku i položila je tamo, pa je čvrsto zamotala.
„Stalno ga skida”, upozorila ju je Hana. „Izmoriće Vas uskoro, gospođice
Vestkot.”
„Možda. Ali Vi već izgledate iscrpljeno. Idite doručkujte i malo se opustite.”
Hana se žurno udaljila kao da se plaši da će se Kamila predomisliti. Kamila
je podigla bebu, nasmešila joj se i nastavila da je ljuljuška. Sara je prestala da
plače, mada joj je lice i dalje bilo namršteno.
„Šššš...” Kamila ju je podigla malo više u naručju i ponovo joj se nasmešila.
„Tiho, srce malo.” Pokušavala je da se priseti neke uspavanke, ali ništa joj nije
padalo na pamet. Možda nije ni znala nijednu. Tako da je samo pevušila melodiju
valcera uz koji je plesala sa Džoelom pre dva dana, sat ili dva pre nego što su
vodili ljubav.
Sara ju je gledala sve dok kapci nisu počeli da joj popuštaju, pa se zatvorili i
ostali zatvoreni. Kamila ju je ljuljuškala još neko vreme, pa polako sela na fotelju.
Držala je nežnu, toplu, uspavanu bebu na grudima i progutala poveliku knedlu u
grlu.
Dozvoli sebi da budeš voljena.
Sara, koja je sve više počela da reaguje na druge ljude u sirotištu, bila je tiha
beba koja se nije mnogo smešila ili kikotala i nije iziskivala veliku pažnju. Ipak,
kad god bi se Kamila pojavila, lice bi joj se ozarilo od prepoznavanja, pa bi joj se
nasmešila, ili ispružila ruke, ili uradila ijedno i drugo.
Sara ju je volela. Nije u pitanju samo to što je Kamila zavolela dete do te mere
da se svakog dana radovala da je vidi, da je uzme u naručje i priča s njom. Ne,
nije to bila jednostrana ljubav. I Sara je nju volela.
Džoel je sinoć nešto spomenuo stoje brzo odagnala iz misli, kao što je učinila
i kada joj je to palo napamet nakon što su bili zajedno. Čak je sinoć obećala da
čemu bez odlaganja reći ako otkrije da ima potrebe da se venčaju. Ali nije to
smatrala neophodnim. Koja je šansa da začne posle jednog vođenja ljubavi? Vrlo
slabašna, do nikakva. Dobro, možda nije nikakva. Ali je slabašna. Ali šta ako...
Šta ako u roku od godinu dana, devet meseci, bude imala svoje dete koje će
ovako držati? Njeno i Džoelovo. Ne, ne bi mogla to da poželi, zar ne? Ona nije
majčinski tip.
Ipak, želela, je, čeznula je...
Ali, da li bi njeno dete zamenilo Saru u njenom srcu? Da li jedna ljubav može
da zameni drugu? Ili se ljubav samo umnožava? Nikad nije razmišljala o njoj.
Uvek ju je odbacivala kao deo neodređenog haosa koji preti izvan granica
njenog uređenog, disciplinovanog, veoma ispravnog postojanja. Postoji ljubav
~ 131 ~
majke, braće, sestara, drugih članova porodice, naravno. Tu je ljubav oca. Ali te
ljubavi - ili ta ljubav; da li se o ljubavi može govoriti u množini, ili zauvek u
jednini? - te ljubavi su u njenoj glavi uvek bile u vezi sa njenom dužnošću i nikad
joj nisu slobodno dodirnule srce.
Da li bi joj život bio drugačiji da ju je otac voleo? Otac nikad nije dozvolio
sebi da bude voljen i život mu je na kraju bio strašno isprazan. Koliko ona liči na
svog oca?
Dozvoli sebi da budeš voljena, rekao je Aleksandar.
Začulo se kucanje na vratima i ušle su Abigejl i majka. Kamila je razrogačila
oči kad su ušle.
„Kamila? Rekli su nam da si ovde sa grozničavom bebom.”
Abigejl je požurila kroz sobu da proviri ka bebi sa nežnim osmehom na licu.
„Oh, Kam, predivna je! Pogledaj te rumene obraze!”
„Rastu joj zubi”, rekla je Kamila, „i dadilja joj je pola noći bila budna. Upravo
sam je uspavala.”
Majka se, takođe, približila da pogleda bebu, pa odlučno pogledala Kamilu.
„A ti osećaš obavezu da njenu negovateljicu pustiš da doručkuje i malo se
opusti?”
„Zavolela me je”, rekla im je Kamila skoro pokajnički. „Mislim na Saru,
bebu. I moram da priznam da sam i ja nju zavolela. Nisam vas očekivala. Htela
sam da dođem danas kod bake da vas posetim.”
„I molim te da svakako dođeš”, rekla je majka i sela. „Ali biće i drugih
posetilaca, a ja sam vas želela malo samo za sebe.”
Abigejl je sela kraj nje.
„Ne voliš što sam se vratila”, rekla je majka. I dalje je govorila tiho zbog
uspavane bebe.
„Oh, ne, mama”, usprotivila se Abigejl.
Majka ju je uhvatila za ruke. „Mislila sam na Kamilu. Sinoć nisi bila srećna
što me vidiš.”
Oh, zar nije? Bila je srećna, ali i... prezriva? Njena majka je uvek bila savršena
u njenim očima, osoba koju je pre svih htela da imitira. Ali ne postoji savršenstvo
u ljudskoj prirodi. Njena majka je postala ljudsko biće u poslednjih nekoliko
meseci i to je nešto što probudi osećanja. Roditelji ne bi trebalo da budu ljudska
bića. Trebalo bi da budu... roditelji. Kako besmislena pomisao.
„Abi ima osamnaest godina, mama. Tek što je završila školu i još se nije
uključila u društvo. Nedavno je izgubila oca i saznala užasnu istinu o sebi. Videla
je Harija kako gubi sve i odlazi u rat. A ja...” Progutala je knedlu. „Mene je
odbacio čovek za kog je trebalo da se udam.”
„A ja sam otišla i ostavila vas obe same sa bakom da vas teši.”

~ 132 ~
 „Oh, mama”, kazala je Abigejl. „Baka je bila divna prema nama. I ti si
objasnila zašto moraš da odeš. Učinila si to zbog nas, kako ne bismo tako jasno
bile viđene kao ćerke nekoga ko nikada zapravo nije bio u braku. I dalje ne
verujem da bi te ljudi tako oštro osuđivali, ali to si učinila zbog nas.”
Majka je stisnula Abigejline ruke i pogledala Kamilu. „To sam vam rekla. To
sam rekla i sebi. Nisam sigurna, međutim, da nisam zavaravala i sebe i vas. Istina
je da sam morala da se sklonim, ne da budem sama, možda, jer sam otišla kod
vašeg ujaka, ali da se sklonim... od vas. Nisam mogla da podnesem teret da kao
vaša majka gledam kako vam se svetovi ruše. Nisam mogla da podnesem da vas
gledam kako patite. Imala sam mnogo toga što sam sama sa sobom morala da
rešim. Tako da sam vas ostavila ovde kako bih viđala sopstvene rane. To je
bilo užasno sebično od mene.”
„Ne, mama”, usprotivila se Abigejl.
Kamila je pogledala Saru koja se meškoljila, mada je i dalje spavala. „Jesi li
se vratila da ostaneš ovde?”
„Ali potrebna si ujaku Majklu”, rekla je Abigejl.
„Ne.” Majka se nasmešila. „Bilo mu je dobro i bez mene, a rekla bih da se
bacio na udvaranje jednoj dami koja trenutno radi kao guvernanta. Moje prisustvo
u vikarijatu bi verovatno usporilo stvar, a to bi bila šteta, jer verujem da se zaista
dopadaju jedno drugom.”
„Dakle, došla si da ostaneš, jer osećaš da treba da odeš odande”, Kamilin glas
je zvučao ogorčenije nego što je nameravala.
Majka je uzdahnula. „Nisam bankrotirala, kako sam mislila. Čula sam se sa
gospodinom Bramfordom, advokatom vašeg oca, ako se sećate, sada Harijevim
advokatom. Ispostavilo se da će miraz koji sam donela u brak biti vraćen, jer nije
sklopljen na zakonski način. To je pozamašna suma i narasla je uz kamatu za
skoro četvrt veka. Nije veliko bogatstvo, ali je dovoljno da mi obezbedi
nezavistan život sa ćerkama, ovde u Batu ili negde drugde.”
„Da li je to deo novca koji je otišao Anastasiji pre nekoliko meseci?”
Majka je oklevala. „Da. Ali je procenjeno da je moj, ne njen. Njoj sasvim
sigurno neće nedostajati. I dalje ima očevo bogatstvo. A i udata je za Ejverija.”
„Da li si osporavala testament?”, pitala je Kamila.
„Ne. I mene su vesti iznenadile.”
Kamila ju je samo gledala. Dakle, novac je došao od Anastasije. Našla je
način da im dâ deo bogatstva, a da oni toga ne budu svesni. Našla je način da dâ
deo svog bogatstva Kamilinoj majci. Prvo je želela da podeli sve što ima na četiri
dela, kako bi uključila Kamilu, Abigejl i Harija, ali nije spominjala majku, osim
predloga da ona i oni nastave da žive u vili Hinsford, koja je sad u njenom
vlasništvu.

~ 133 ~
 Majka je pogledala Abigejl ne okrenuvši glavu, pa je ponovo pogledala
Kamilu. I ona je pomislila to, dakle. Ali je odlučila da svakako prihvati novac
kako bi mogla da obezbedi dom sebi i svojim ćerkama.
I možda je u pravu što prihvata. Čini se pravednim. Deda Kingsli je platio ocu
miraz na dan venčanja. Ali nije bilo pravog braka. Otac nije imao prava na taj
novac. Stoga ni Anastasija nema prava na njega, niti na kamatu koja je s godinama
obogatila sumu.
„Dakle, ponovo ćemo živeti zajedno, mama?”, pitala je Abigejl i glas joj je
bio pune nade.
„Da li bi to volela? Ne bi bilo raskošno kao kod bake.”
Dve suze su skliznule niz Abigejlin obraz. „Volela bih to. Ako je to ono što ti
želiš, mama.”
Majka joj se nasmešila i ponovo joj stisnula ruke.
„Ja ću ostati ovde”, rekla je Kamila i pomilovala Sarinu glavu, jer se ponovo
promeškoljila.
„Razumem”, rekla je majka. „Poštujem tebe i to što radiš, Kamila.”
Kamila je podigla glavu i pogledala je. „Drago mi je što si došla.” Biće velika
promena posmatrati majku kao osobu, a ne samo kao majku. Ali sve u njenom
životu ovih dana menjalo je njen način razmišljanja. Pitala se da li će joj život
ikada više ponovo biti stabilan.
Sara je otvorila oči i pripremila se da glasno iskaže svoje nezadovoljstvo. Ali
je usredsredila pogled na Kamilu i samo se nasmešila.
„Zdravo, srce maleno”, rekla je Kamila i poljubila joj obraščić.
Majka i sestra su gledale u tišini.

~ 134 ~
 XVII

Tetka Luiza je sa tetkom Mildred i tečom Tomasom otišla da poseti stare

poznanike koje su sreli u crkvi tog jutra. Aleksandar je odveo baku, majku i
njegovu majku u vožnju do litice Bičen, iznad banje, uz argument da je vreme
previše lepo da bi se protraćilo u kući. Elizabet, Džesika, Anastasija i Ejveri su
ostali kod kuće sa Abigejl.
Ejveri je ubrzo poveo Elizabet do prozora dnevne sobe i tamo su stajali,
razgovarali i pokazivali na razne stvari napolju.
Abigejl i Džesika su sedele jedna kraj druge na kauču. Kamila je sela na
fotelju blizu njih, a pridružila im se i Anastasija. To je hrabro od nje, priznala je
sebi Kamila. Ona i Abigejl su njene polusestre koje su odbile njene pokušaje da
im pruži sestrinsku ljubav, a čak i Džesika, koja joj je bila zaova i živela sa
njom, Ejverijem i tetkom Luizom, prezirala ju je na početku, a možda je još uvek
tako.
Naravno, to je sve bilo nepravedno. Iako se Anastasija sada oblačila skupo,
sasvim sigurno nije paradirala okolo svojim bogatstvom. Oblačila se jednostavno
i otmeno. Ponašala se prilično dostojanstveno. Izgledala je lepo i srećno, ali i
malo nesigurno u tom trenutku. Sve je teže bilo ne osećati simpatije prema njoj.
Pomalo nemoguće.
„Nadala sam se da ću danas imati priliku da popričam nasamo sa svojim
sestrama”, rekla je i pogledala ka Ejveriju, a onda i svaku od njih. „Ove nedelje
ćemo objaviti celoj porodici, ali želela sam da vas tri prve saznate da Ejveri i ja
očekujemo dete i da smo izuzetno srećni zbog toga. Nadamo se da ćete se i vi
obradovati što ćete biti tetke.”
Sve su je gledale, zaleđene od šoka. Ali to zaista nije iznenađenje. Anastasija
i Ejveri su već neko vreme u braku, a Anastasija je zračila određenim sjajem
zadovoljstva i fizičkog zdravlja. Takva objava jedne od sestara trebalo bi da
pobudi povike uzbuđenja i oduševljenja, ali Džesika je izgledala kao da ju je neko
udario, Kamila se osećala kao običan posmatrač, a Abigejl, oh, draga Abi, polako
je dolazila sebi. Stavila je ruke na usta kao da se moli, a lice je lagano počelo da
joj se zari, sve dok joj se oči nisu zacaklile.
„Oh, Anastasija”, rekla je s određenom toplinom, „to je tako predivno!
Izuzetno mi je drago zbog tebe. I hvala ti što si nama prvo rekla. To je izuzetno
lepo od tebe. Bože, biću tetka Abigejl. Ali tako zvučim mnogo starije. Insistiraću
~ 135 ~
na tetka Abi. Oh, pričaj nam, da li se nadaš dečaku ili devojčici? Ali naravno
da sigurno želiš dečaka, naslednika titule.”
„Ejveri kaže da nije važno kog će pola biti dete”, rekla je Anastasija i Kamila
je primetila kako pokušava da potisne navalu uzbuđenja. „Ako bude devojčica,
biće voljena koliko bi bio voljen i naslednik. I zaista, Abigejl, ne bih razmišljala
o dečaku kao o nasledniku, već samo kao o mom i Ejverijevom sinu.”
Džesiku je poneo deo Abinog entuzijazma, pa se nagnula napred. „Da li si
zato bila lenja i spavala do kasno svakog jutra?”
„Lenjost. Da li je tako Ejveri pravdao moje kašnjenje?” Nasmejala se.
„Oh, Bože”, nastavila je Džesika. „I ja ću biti tetka, Abi. Ili polutetka. Da li
postoji polutetka?”
Kamila je srela Ejverijev lenji pogled s druge strane prostorije. Skrenula je
svoj, pre nego što se on ponovo okrenuo ka prozoru.
„Oduševljena sam zbog tebe Anastasija”, rekla je i iznenadio ju je izraz gole
želje njene polusestre, koji je zamaskirala jednostavnim osmehom.
„Zaista, Kamila? Hvala ti. Kad se beba bude rodila, ti i Abigejl morate da
dođete i neko vreme budete u opatiji Morland, ako uspeš da ubediš gospođicu
Ford da te pusti iz škole, a i ako je tebe moguće ubediti. Želim da moja deca
poznaju sve svoje rođake, da ih često viđaju, naročito tetke i ujake. Porodica
je takva dragocenost.”
Kamila to nije shvatila kao držanje predavanja. Anastasija je samo govorila
iz srca i iz iskustva što je odrasla u sirotištu ne znajući da ima porodicu. Kamilino
srce je bilo teško. Znala je kako je divan osećaj imati bebu u naručju, čak i kad
nije tvoja. Sara nije njena i neće biti ni Anastasijina beba. Oh, mora da je tako
divno... Ali sila majčinske čežnje ju je iznenadila.
Abigejl i Džesika su se veselo smejale, kao u stara vremena. Predlagale su
imena za bebu i ponašale se luckasto. Anastasija se smejala sa njima. Ejveri je
pričao nešto Elizabet i pokazivao joj ka zapadu. Raskoš njegovog izgleda bila je
u suprotnosti sa jednostavnošću Anastasijinog. Nosio je prsten na skoro svakom
prstu, dok je ona imala samo venčani prsten. Mudra Anastasija. Odabrala je da se
ne takmiči sa njim. Ili je to možda bio nesvestan izbor.
Kamila je odlučila da ode pre nego što joj se majka i baka vrate sa izleta. Ako
ostane, onda će se piti čaj i ćaskati barem još sat vremena, a onda će Aleksandar
ili Ej veri insistirati da je vrate kući. Odlučila je da sa porodicom provodi malo
vremena, ali nije želela da bude uvučena nazad, na štetu svoje nezavisnosti. Ali
neće ni u potpunosti bežati. Kada je Kamila ustala, Ejveri se okrenuo od svog
razgovora sa Elizabet.
„Učiniću sebi čast i ispratititi te, Kamila”, objavio je na onaj slabašan način
karakterističan za njega. „Ostaviću kočiju za tebe i Džesiku, Ana.”
„Zaista ne moraš”, odsečno je rekla Kamila. „Navikla sam se da šetam Batom
bez pratnje. Još uvek nisam naišla ni na jednog vuka.”
~ 136 ~
 „Ah”, rekao je i podigao monokl na pola puta do oka, „ali to nije bilo pitanje,
Kamila. I po mom iskustvu malo je toga što neko mora da uradi. Naježim se na
pomisao da neko nekome naređuje šta treba da radi.”
Poznavala je Ejverija dovoljno dobro da zna da nema svrhe da se raspravlja
sa njim. Pozdravila se sa ostalima.
„Pitam se”, rekla je kada su se našli na pločniku ispred kuće, a vrata se za
njima zatvorila, „da li si rekao Anastasiji da će se udati za tebe, a onda si je, kad
je odbila, obavestio da to nije bilo pitanje.”
„Duša me boli”, rekao je i ponudio ruku, „što misliš da mi nedostaje šarm i
privlačnost, pa da Ana nije odmah pristala kad sam joj rekao da će se udati za
mene.”
Prihvatila je ruku i potisnula poriv za smehom. „Kako si je ubedio?”
„Bilo je ovako”, rekao je, pa poveo ka Ulici Brok i ka strmoj Ulici Gej, putem
koji je Kamila obično izbegavala. „Udovica grofica, tetke i rođake, uz izuzetak
jedne ili dve osobe, pokušavali su da je ubede da je najrazumnije što može da
učini da se uda za Riverdejla.”
„Za Aleksandra?” pitala je zapanjeno. Ali to bi, zaista, imalo smisla. Brak
između njih bi ujedinio bogatstvo i nasleđe vezano za titulu.
„Ja sam joj ponudio alternativu. Obavestio sam je da, ako želi, može da bude
vojvotkinja od Neterbija.”
„Tek tako? Pred svima?”
„Nisam pao na jedno koleno ili napravio od sebe spektakl. Ali sad kad si mi
poljuljala samopouzdanje, Kamila, moram da uzmem u obzir da je moja titula viša
od Riverdejlove i da je moje bogatstvo veće od njegovog. Da li misliš da je to
pomoglo Ani da odluči?” Gledao ju je iskosa svojim lenjim očima.
„Nijednog trenutka.”
„Ne misliš da je bila proračunata?”
„Ne.”
„Ah! Znaš, Kamila, dobro je da Bat ima topla proleća i lekovitu vodu. Inače
bi bio duh od grada, ili ne bi ni postojao. Ova brda su užasna, zar ne? Nisam
siguran da je bezbedno ni kad me držiš Za ruku. Bojim se da ću u svakom trenutku
izgubiti kontrolu i posrnuti nizbrdo u očajničkom pokušaju da nogama sustignem
ritam ostatka tela.”
„Nekada si potpuno apsurdan, Ejveri.”
Okrenuo se ka njoj. „Tako misli i tvoja sestra. To mi često govori.”
„Polusestra”, rekla je odsečno.
Nije odgovorio. Kamila je morala sebi da prizna da joj prija osećaj podrške u
vidu muške ruke, ponovo. A Ejveri je bio iznenađujuće čvrst i snažan, kad se
uzme u obzir da je tek centimetar viši od nje, a i da je vitke građe. Ali... srušio je
vikonta Aksburija golim stopalima.
~ 137 ~
 „Ejveri, zašto si insistirao da pođeš sa mnom?”
„Činjenica da sam ti zet nije dovoljna?” Neobično, nikad ga nije posmatrala
kao takvog člana porodice. „Ah, oprosti, poluzet. Ali to me čini manjim nego što
jesam, a zaista sam osetljiv po pitanju svoje visine, to znaš.”
Nasmešila se, ali nije odgovorila na njegovo pitanje. Nalazili su se na samom
dnu najstrmijeg dela.
„Stvar je u tome, Kamila”, rekao je tiše i nešto nežnije, „da, iako se moj brat
oženio tvojom tetkom pre toliko godina i tako nas učinio takozvanim rođacima,
ja sam osećao bratsku ljubav prema tebi, Abigejl i Hariju. I mada poznajem Anu
samo nekoliko meseci i čini se nepravednim što prema njoj nemam slabija
osećanja, meni je beznadežno draga. Ako oprostiš na vulgarnosti, što stara lejdi
Kamila Vestkot možda ne bi učinila, ali sadašnja Kamila verovatno bi, mogu da
kažem da sam prilično izgubio glavu od ljubavi za njom. Ali samo ako mi oprostiš
vulgarnost. Ako nećeš, onda ću tako sramotno priznanje zadržati za sebe.”
Kamila se ponovo nasmešila, mada je bila malo potresena. Međutim, imalo je
smisla da hladni, povučeni, cinični, nečitljivi, potpuno samozadovoljni vojvoda
od Neterbija padne tako snažno, ako ikada padne. Ko bi mogao da predvidi da bi
se to dogodilo sa nekim poput Anastasije, koja je izgledala podjednako zapušteno
kao Džoel kada se pojavila u Londonu. Ta poslednja pomisao ju je još više
potresla.
„Šta pokušavaš da kažeš, Ejveri?”
„Zaboga. Činim više od pokušaja, Kamila, kad sam se upustio u opasnost
ovako samoubilačkog brda. Govorim da Ana razume. Verujem da njeno
razumevanje, strpljenje i ljubav mogu da traju zauvek, ako je to neophodno, ali će
trajati i bol. Voli me koliko i ja nju, u to ne sumnjam. Izuzetno je srećna zbog
rođenja našeg deteta, a ja sam isto toliko preplašen. Ona voli, i nju voli veliki krug
članova porodice i sa majčine i sa očeve strane. Njeni baka i deka s majčine strane
je obožavaju, i ona obožava njih. Ima sve o čemu nije mogla ni da sanja. Ispravka.
Skoro sve.”
„Ejveri”, rekla je kad su stigli do ravnog tla. „Bila sam pristojna kad ste ti i
ona posetili bakinu kuću u povratku sa medenog meseca. Bila sam pristojna i
sinoć. I danas sam joj poželela sreću. Rekla sam da se radujem zbog nje i to je
istina. Zašto se ne bih radovala? Što bih joj želela zlo? To bi bilo zastrašujuće. A
zašto mene izdvajaš? Hoće li Abi i Džesika, takođe, saslušati ovo predavanje?”
Napravio je grimasu. „Draga Kamila, ja nikad nikome ne držim predavanje.
To zvuči kao nešto što iziskuje mnogo energije. Ana žudi za ljubavlju, punom,
bezuslovnom ljubavlju, od vas četvoro, ali od tebe posebno. Ti si snažnija,
silovitija od ostalih. Divi ti se i voli te više, mada me grdi kada kažem tako nešto
i podseća me da ljubav ne može da se meri. Čovek bi očekivao da će pokazati
prezir kada čuje da predaješ tamo gde je ona nekad predavala, pa da živiš tamo
gde je ona nekad živela. Umesto toga, samo je plakala, Kamila, ne od besa, već

~ 138 ~
od ponosa i divljenja, od ljubavi i uverenja da ćeš uspeti i dokazati da greše svi
oni koji te kritikuju.”
Kamila nije mogla da se seti nijedne prilike u kojoj je Ejveri toliko pričao, a
posebno bez uobičajenog izgleda kao da se dosađuje.
„Ejveri, postoji razlika između onoga što neko zna i odluči glavom i onoga
što neko oseća srcem. Uvek su me učili da slušam razum. Uvek sam verovala da
je srce divlje i nepouzdano, da je emocije najbolje uništiti u ime razuma i
dostojanstva. Ja sam nova u svom životu koliko je i Anastasija nova u svom. I
nisam sigurna da su prve dvadeset i dve godine mog života išta vredele. Iz više
razloga se osećam poput bespomoćnog deteta. Ali dok deca otkrivaju prste, nos i
usta, ja otkrivam srce i osećanja. Daj mi vremena.”
Šta ona to priča? Kome to govori? Ejveriju od svih ljudi?! Uvek je prezirala
taj njegov tromi sjaj.
„Vreme nije moje da bih ti ga dao, Kamila”, rekao je kad su skrenuli na
Nortamberlend. „Ili da uzmem. Ali pitam se da li je Anin ulazak u tvoj život bio
toliki blagoslov, kao za mene. To je dovoljno da skoro svako poveruje u sudbinu,
zar ne? A ako to nije divlja, haotična pomisao, ne smem ni da pretpostavim šta
jeste.”
Kamila, ono što ti se dogodilo je sasvim sigurno najbolja stvar koja je mogla
da ti se dogodi...
Pitam se da li je Anin ulazak u tvoj život bio toliki blagoslov, kao za mene.
Dva različita muškarca su joj rekla suštinski istu stvar: da je najveća katastrofa
u njenom životu možda njen najveći blagoslov.
„Ah”, rekao je Ejveri, „nesrećno zaljubljeni pastir, ako ne grešim.”
Upitno ga je pogledala, pa onda ispratila pravac njegovog pogleda. Džoel je
bio ispred sirotišta.
„Ko?”, rekla je namršteno.
Ali Džoel ju je primetio i krenuo ka njoj. Izgledao je pomalo uznemireno,
koliko i razbarušeno.
„Tu si”, rekao je i dalje malo udaljen. „Najzad.”

Džoel je otišao na ranu crkvenu službu, ali je odlučio da ostatak dana provede
kod kuće. Imao je potrebu da radi, iako je bila nedelja. Bio je spreman da naslika
Abigejl Vestkot. Nije mogao doslovno to da učini, naravno, jer bi prvo morao da
je postavi u pravoj garderobi i sa pravom frizurom, pod pravim svetlom i
okruženjem. Uradiće to jednog dana naredne nedelje ako joj vreme nije previše
okupirano posetom porodice. Ali mogao bi da radi i radiće na preliminarnim
crtežima.
Ovaj crtež se razlikovao od ostalih. Ostali su bili prolazni utisci i vrlo često
oslikavaju jedno lice karaktera ili raspoloženja koje on zapazi, u njima nije

~ 139 ~
pokušavao da razume ko je ta osoba. Preliminarni crteži su mnogo bliži onome
što će krajnji crtež, a posle i sam portret biti. U njemu pokušava da spoji te kratke,
prolazne utiske i da stvori nešto što oslikava celu osobu. Međutim, pre nego što
bi to mogao da uradi, morao je da odluči koji je karakter dominantniji i koliko
treba čega da uključi. Odnosno, još važnije, kako. Morao je da odluči kako
je najbolje da pozicionira svoje predmete slikanja, kako bi oslikao taj karakter. To
je složen i ključni stadijum procesa i potrebna mu je ravnoteža racionalnog
razmišljanja i intuicije. I potpuna usredsređenost.
Započeo ga je u nedelju ujutru da bi se poštedeo teških misli koje su ga mučile
zbog nekoliko događaja iz prethodne dve nedelje i želeo je da povrati svoju
uobičajenu rutinu. Ubrzo je bio potpuno okupiran crtežom.
Želeo je da je naslika kako sedi uspravnih leđa, ali kako se blago naginje
napred i gleda direktno u posmatrača kao da će svakog trenutka progovoriti ili se
zasmejati. Želeo je da joj lice bude blago rumeno, usne blago razdvojene, a oči
vedre od dobrote i... Ah, oči će biti ključ cele stvari, što je čest slučaj u portretima,
ali sa njom je to izuzetno naglašeno. Jer sve na njoj ukazuje na vedrinu i radost,
kao i očekivanje da će joj život doneti lepe stvari i sreću. Čak i oči moraju da
naglase to, mada moraju da urade mnogo više od toga. Jer on ne srne da oda utisak
da je ona samo lepa, površna devojčica koja ne zna ništa o životu i njegovoj često
oštroj stvarnosti. U očima mora da ima ranjivosti koju je u njoj naslutio,
čežnjivosti, zbunjenosti, čak i bola, ali i suštinske snage nade da dobrota pobeđuje
zlo - ili, ako su možda te reči previše snažne za ono što sluti u toj dami - onda,
nade da moć svetla nadjačava tamu.
Da li je ispravno naslutio? Da li u njoj ima te dubine karaktera? Ilije ona, ipak,
samo slatka devojčica koja je doživela malo patnje u prethodnih nekoliko meseci?
Proveo je mnogo sati u razgovoru sa njom. Napravio je brojne nacrte. Znao
je mnogo činjenica. Ali na kraju, kao i uvek, mora da crta i slika po intuiciji i da
veruje da je ona tačnija od svih činjenica koje je prikupio. Činjenice mnogo toga
propuste. Propuste ono što leži iza njih. Činjenice propuste duh.
Osećao je veliku nežnost prema Abigejl Vestkot, kao i prema svim svojim
saradnicima. Jer proces slikanja nečijeg portreta najbolje pomaže čoveku da
upozna nekog iznutra. A kad ga upozna, ne može da ne saoseća.
Završio je crtež, izmakao se od štafelaja kako bi ga objektivnije pogledao,
kada se iznenada začulo kucanje na vratima koje ga je vratilo u stvarnost. Nije
znao koliko je sati, ali je znao da sati lete kad se uživi u slikanje, te ima utisak da
je počeo pre nekoliko minuta. Stomak mu je bio prazan, što znači da je propustio
obrok pre sat ili dva. Možda to Marvin ili Edgar dolaze da ga spasu i odvedu negde
da jede.
Nije bio nijedan od njih dvojice. Čovek koji je stajao pred njegovim vratima
bio je neznanac, stariji čovek čvrstog, uspravnog držanja i ozbiljnog, lepog lica,
sa šeširom u ruci. Kosa mu je imala srebrnkast sjaj na slepoočnicama.
„Gospodin Džoel Kaningem?”
~ 140 ~
 „Da.” Džoel je podigao obrve.
„Komšija ispod je otvorio na moje kucanje i predložio da se sam popnem”,
objasnio je.
Edgar je trebalo da pozove Džoela da siđe. Očigledno je procenio da je čovek
dovoljno pristojan da uđe.
„Objasnio sam”, kazao je kao da mu čita misli, „da sam ja advokat i da
dolazim poslom koji je važan za Vas.”
„U nedelju?”
„Stvar je pomalo delikatna. Mogu li da uđem? Ja sam Louel Krabtri iz
advokatske firme ’Henli, Parsons i Krabtri’.”
Džoel se sklonio ustranu i propustio ga da uđe. Poveo ga je do dnevne sobe i
ponudio mu da sedne. Slutio je na loše.
„Ja sam advokat zadužen za imanje pokojnog gospodina Adrijana Koks-
Filipsa”, rekao je Krabtri. „Pretpostavljam da ste upoznati s tim da je preminuo
juče ujutru.”
„Jesam”, rekao je Džoel i seo naspram njega.
„Moj posao je da pročitam testament porodici nakon sahrane preminulog. U
ovom slučaju u utorak.”
Tako brzo? Džoel se namrštio. Sinoć je odlučio da će da pokuša da sazna kada
je sahrana, mada se ne bi predstavio nikome od ožalošćenih. Pretpostavio je da ga
ni vikont Aksburi ne bi primetio.
„Želja gospodina Koks-Filipsa bila je da se sahrani što je pre moguće i sa što
manje pompe. Ima... tri preživela rođaka i svi oni borave trenutno u njegovoj kući.
Dvojica od njih insistiraju da čitanje ne čeka da prođe sahrana. Moraju da se vrate
svojim zauzetim životima čim pozdrave svog rođaka.”
Džoel je u ukočenosti advokatovog držanja prepoznao neodobravanje.
„Insistirali su da testament pročitam sutra ujutru. Moji partneri su me ubedili
da pristanem, iako ponedeljak, naročito ponedeljak ujutru, nije odgovarajuće
vreme, pošto dolazi posle nedelje, koju strogo posmatram kao neradan dan i
provodim je sa gospođom Krabtri i našom decom. Međutim, mora da
bude ponedeljak ujutru. Gospodin Koks-Filips je iz mene iznudio jedno obećanje,
kada sam pre nekoliko dana radio sa njim. Naložio mi je da Vas nađem i popričam
sa Vama nasamo pre nego što pročitam testament njegovim rođacima.”
Džoelova loša slutnja je bila sve snažnija. „Zašto?”, pitao je, mada je pitanje
bilo bespotrebno. Pošto je ispričao ovoliko, advokat sigurno neće ovde stati i otići.
„Iako sam u rodu sa gospodinom Koks-Filipsom, ja sam samo kopile
njegove sestričine.”
Krabtri je izvadio neke papire iz kožne tašne koju je imao sa sobom, prelistao
ih, pa ozbiljno pogledao Džoela. „Po njegovom testamentu, njegovim slugama,
koje su bile sa njim mnogo godina, plaćaće se velikodušne penzije, kao što će i

~ 141 ~
njegovim ostalim slugama biti isplaćene pozamašne sume. Prilična svota
ostavljena je sirotištu u Nortamberlendu, čiji je gospodin Koks-Filips dobrotvor
skoro trideset godina unazad. Ostatak njegovog imanja i bogatstva, gospodine
Kaningeme, uključujući i njegovu kuću u brdima iznad Bata i još jednu
u Londonu, koja je trenutno izdata, ostavio je Vama.”
Džoelu je zujalo u ušima. Nikad mu nije palo na pamet... Mili Bože...
„Ali ja sam odbio. Kad je ponudio da promeni testament u moju korist, ja sam
odbio.”
„Ali ga je svakako promenio. Trenutno ne znam tačnu novčanu vrednost
nasledstva. Ovo se sve dogodilo iznenada i moraću da poradim na tome.
Predlažem da ove nedelje dođete jedan danu moju kancelariju da mogu da Vam
dam barem neku predstavu gde su Vam investicije i kolika je približna
vrednost. Ali bogatstvo je pozamašno, gospodine.”
„Ali šta je sa rođacima mog deda-ujaka?”
„Verujem”, kazao je advokat pomalo zadovoljno, „da će vikont Aksburi,
gospodin Martin Koks-Filips i gospodin Blejk Norton biti razočarani. Sasvim je
moguće da će jedan, ili čak i svi, pokušati da opovrgnu testament. Međutim, još
više će se razočarati. Gospodin Koks-Filips je pazio da odabere šest visoko
uvaženih svedoka za potpisivanje novog testamenta. Među njima su njegov lekar,
vikar njegove parohije, dva najbliža gospodina iz komšiluka, od kojih je jedan
veoma uvažen član Parlamenta, dok je drugi baronet, šesti u svojoj liniji. Jedan
je sudija čiju reč ni najhrabriji advokati ne bi smeli da probaju da dovedu u
pitanje.”
Gospodin Krabtri se nije zadržao. Nakon što je preneo poruku, ustao je,
rukovao se sa Džoelom, izrazio nadu da će ga uskoro videti u svojoj kancelariji,
poželeo mu prijatan dan i otišao.
Džoel je zaključao vrata za njim, vratio se u dnevnu sobu i stao kraj prozora.
Gledao je napolje, ali nije video ništa, čak ni odlazak advokata niz ulicu. Ne,
nijednom mu nije palo na pamet da će njegov deda-ujak nastaviti sa svojim
planom i odseći zakonsku rodbinu iz testamenta, čak i nakon što mu je Džoel
rekao da nikako ne želi da bude iskorišćen kao pijun u njegovoj igri prkosa.
Učinio je to uprkos njemu.
Njegov deda-ujak donira novac sirotištu već skoro trideset godina. Dvadeset
sedam, tačnije? Toliko Džoel ima godina. Zašto? Njegova baka ga je uvek
izdržavala tamo.
Da li je promenio testament u Džoelovu korist samo iz inata prema drugoj
trojici?
Zašto se nisu upoznali ranije? Zbog sramote?
Zašto je pozvao Džoela da mu ispriča o planiranoj promeni? I da li je izmislio
priču o tome da hoće da izigra trojicu naslednika koji su uvek pokazivali
interesovanje samo za njegov novac? Da li je pravi razlog bio to što je hteo da
~ 142 ~
ostavi sve bližem rodu, unuku - pa makar i nezakonitom - njegove sestre koju
je očigledno voleo? Na samom kraju, možda nije mogao da odoli da ne pogleda
Džoela makar jednom pre nego što umre? Džoel se setio kako je stajao pred njim
dok ga je starac odmeravao od glave do pete, verovatno tražeći neku sličnost sa
njegovom sestrom, ili sestričinom.
Bilo je kasno da postavlja ta pitanja. U njegovom grlu nalazio se bol od
neprolivenih suza.
Prvi poriv bio mu je da odbaci testament, da kaže Krabtriju da i dalje ništa ne
želi, da neće prihvatiti ono što mu je ostavljeno. Da li bi to bilo moguće? Odgovor
nije važan, jer je iskreno shvatio da ipak ne želi to da odbije.
Ta kuća je njegova. Ispostavilo se da postoji još jedna u Londonu. Nije znao
količinu bogatstva koje je nasledio, ali advokat je rekao da je pozamašno. Džoel
nije znao šta podrazumeva pozamašno bogatstvo, ali čak i nekoliko stotina
funti njemu bi delovalo mnogo. Pretpostavio je da svakako ima više od toga.
Možda hiljade?
On je bogat.
A ko to, u dubini duše, ne poželi da se sreća okrene u njegovom pravcu? Ko
ne sanja potajno o tome šta sve može da uradi sa neočekivanim bogatstvom?
On i Ana, i druga deca, igrali su tu igru nebrojeno puta. Šta bi uradili ako bi
im neko dao deset funti, sto funti, hiljadu funti, milion...
I dok je razmišljao o Ani, setio se Kamile. Iznenada je osetio preplavljujuću,
skoro paničnu potrebu da je vidi, da joj kaže, da... Nije zastao da razmišlja.
Pokupio je šešir i ključ, pa izašao ne osvrnuvši se. Dok je prelazio most, setio se
da ona po podne treba da bude u poseti majci. Da li se vratila? Da li će ostati tamo
na večeri? Možda će i prenoćiti?
Nije je našao u sirotištu i niko nije zasigurno znao kada će se vratiti, mada
nije spominjala da će prenoćiti van sirotišta. Šetkao je trotoarom nekoliko minuta,
pitajući se da li da ode lično da popriča sa njom ili da ide kući. Bilo bi neobično
da ode gore, a mogli bi i da se mimoiđu. I dalje nije mogao da odluči, kada se
pojavila na ulici… Džoel je požurio ka njoj, a da nije ni primetio da nije sama.
„Tu si”, rekao je osetivši kako ga preplavljuje olakšanje. „Najzad!”

~ 143 ~
 XVIII

„Nije uzeo u obzir ono što sam rekao”, kazao je Džoel, uhvatio Kamilu za
ruke i čvrsto je stisnuo. „Učinio je to uprkos svemu.”
Kamila ga je upitno gledala, dok je uzvraćala stisak ruku. Ali neobično, znala
je tačno o čemu govori.
„Sve je ostavio meni osim nekoliko uplata za verne sluge i sirotište, Kamila,
kom je donirao novac svake godine celog mog života. Mili Bože, sve mi je
ostavio!” U tom trenutku je postao svestan Ejverija, koji je tiho stajao kraj nje.
„Oprostite, nisam Vas primetio.”
„Oprostite”, kazao je Ejveri. „Da li sam to razumeo da ste upravo nasledili
bogatstvo Koks-Filipsa? Dozvolite da Vam čestitam!”
„Ne razumete”, rekao je Džoel i pustio Kamiline ruke. „Kad me je na prvom
sastanku obavestio da namerava da promeni testament u moju korist, ja sam
odlučno odbio ponudu.”
„Koks-Filips Vas je obavestio? Vi ste odbili ponudu?”, kazao je Ejveri.
Neizbežno, monokl je stigao blizu oka, ali ne u potpunosti. „Bogati i moćni
muškarci mnogo više rade, nego što pričaju i pitaju, dragi prijatelju. U većini
slučajeva je to razlog zašto su bogati i moćni.”
„Nije mi palo na pamet da me neće poslušati”, rekao je Džoel.
„Džoele, žao mi je”, rekla je Kamila.
Ejverijev monokl se okrenuo u njenom pravcu, ovog puta je stigao skroz do
oka. „Izuzetno! Mora da vam je to porodično. Ti si odbila deo očevog bogatstva
pre nekoliko meseci, Kamila, kao i Hari, i Abigejl. Ana bi odbila sve da je mogla.
Sada sažaljevaš ovog nesrećnog čoveka jer je upravo nasledio bogatstvo. Treba da
se radujem da mojim venama ne teče krv Vestkotovih, mada će teći u venama
moje dece.”
„Oprostite. Da sam Vas video, Neterbi, ne bih ovako ispričao svoje vesti.”
„A ja imam utisak da je bilo dosta mog prisustva kao pratnje. Pretpostaviću
da je bezbedno vraćena kući i povući ću se.” Učinio je upravo to, bez ijedne reči
i vratio se onim putem kojim su došli.
„Neobično je što uopšte nisam primetio da je s tobom.”

~ 144 ~
 „Polaskana sam. Ejveri je uglavnom taj koji privlači pogled, kud god da krene.
Svi osećaju njegovo prisustvo. Svi drugi bi mogli da budu nevidljivi. Ali to sada
nije važno. Džoele, kako znaš za testament?”
„Ona tri rođaka mog deda-ujaka su insistirala da se testament pročita sutra
ujutru, pre sahrane, koja je u utorak. Ali je on ostavio izričito uputstvo da me
njegov advokat potraži pre toga i nasamo me obavesti o sadržaju testamenta, pre
nego da me pozove na zvanično čitanje. Možda se nadao da će me poštedeti
neprijatnosti koju bi moje prisustvo moglo da izazove.”
„Volela bih da je advokat mog oca isto tako razmišljao.”
„Gospodin Krabtri, advokat, došao je danas kod mene, iako je nedelja.”
„Tako da ostala trojica neće znati sve do sutra ujutru.”
„Ne. Ne verujem da će biti oduševljeni. Ali Krabtri me je uverio da, ako
pokušaju da opovrgnu testament, neće uspeti.”
„Volela bih da se sutra sakrijem negde u toj prostoriji, kao što se Anastasija
krila u granama drveća u Hajd parku onog jutra kad se odigrao duel. Volela bih
da vidim lice vikonta Aksburija kada se bude čitao testament. Da li si mnogo
nesrećan zbog nasledstva?”
Oklevao je. „Pomalo me je sram da priznam, ali ne bih rekao da sam
nesrećan.”
Anastasija je odrasla u ovom sirotištu, pomislila je Kamila gledajući ga.
I nedavno je otkrila da je jedina naslednica velikog bogatstva. Džoel je
odrastao tu i upravo otkrio da je jedini naslednik velikog bogatstva. Koja je
verovatnoća? Mada, to jeste sirotište u kom se većina dece izdržava od strane
bogatih dobročinitelja, majki, očeva ili drugih rođaka. Svakako, to se dogodilo. A
ona je, s druge strane, otišla u suprotnom pravcu. Ali neće sada potonuti u
samosažaljenje.
„Onda sam srećna zbog tebe”, rekla je i shvatila da će se sada sve promeniti.
Da će izgubiti novog prijatelja, kog je tek počela da smatra takvim.
Pogledom joj je pretražio lice. „Dan se ipak pokazao kao lep”, rekao je i
okrenuo se ka plavom nebu s kog su nestali svi jutarnji oblaci. „Hoćemo li u
šetnju? Ili si već dovoljno hodala? Došla si skroz od bake, pretpostavljam. Ali...
uz reku? Nije daleko, a tamo ima i klupa.”
„U redu”, rekla je, pa su nastavili pored sirotišta. Ali, umesto da pređu most
Pulteni, kad su stigli do njega, skrenuli su na divlju stazu kako bi prošetali kraj
reke, a pored brane koja je bila poput velike strele celom širinom, u pravcu batske
opatije.
Sunce se presijavalo u vodi i toplo ih obasjavalo. Nekoliko patki je plovilo po
površini. Deca su poskakivala i trčala stazom, a njihova pratnja je mirnim
korakom išla za njima. Dvoje dece je s druge strane obale vuklo za konopčić
igračku čamac. Dvoje starijih muškaraca sedelo je na klupi pored koje su

~ 145 ~
prošli. Jedan od njih je patkama bacao mrve hleba. Sredovečni par je oslobodio
sledeću klupu, baš u trenutku kad su ovo dvoje nailazili, pa su je onda oni zauzeli.
„Dakle, zaista si srećan zbog onoga što se dogodilo?”, pitala je Kamila. To su
bile skoro prve reči koje su izgovorili otkako su krenuli u šetnju.
„To je prilično ružno od mene, zar ne? Pre nekoliko dana sam odbio ponudu
jer nisam želeo da budem pijun u igri koju Koks-Filips smišlja, zato što sam se
grozio ideje da dozvolim da se moja ljubav kupi, kada sam mogao da je pružim
slobodno i rado kroz celo svoje detinjstvo. Ipak mi je sve ostavio. Ne znam zašto
i nikad neću ni saznati. Moja prva reakcija danas bila je preneraženost i poricanje.
Ali moram da priznam da je to bilo samo trenutno. Tad sam shvatio da sam bogat.
Ja jesam bogat. Barem verujem da jesam. Krabtri nije mogao da mi kaže koliko
je to bogatstvo, ali me je uverio da je pozamašno i da uključuje onu vilu na brdu,
pa čak i kuću u Londonu. Kako iko da odoli bogatstvu koje mu se pruži?
Neprestano razmišljam kako bi to moglo da mi promeni život, odnosno kako će
mi promeniti život.”
Nagnuo se napred i oslonio nadlaktice na butine. Ruke su mu visile između.
Usredsređeno je posmatrao reku. Kamila je osetila to njegovo uzbuđenje i naježila
se uprkos vrelini sunca. Da, njegov život će se promeniti. I on će se promeniti. U
to nema sumnje.
„Mogao bih da živim u toj kući, ako bih tako želeo, sa slugama. Da imam
svoju kočiju. Mogao bih da odem u London. Tamo imam kuću, mada je trenutno
izdajem. London. Mogao bih najzad da ga vidim. Mogao bih da odem u Vels, ili
Škotsku. Mogao bih da odem i u Vels, i u Škotsku, ili bilo gde na svetu. Mogao
bih da smanjim slikanje portreta i da slikam više pejzaža, samo za sebe.”
„Mogao bi da kupiš sebi nov kaput i čizme”, rekla je.
Oštro se okrenuo ka njoj, kao da se upravo setio da je ona tu. „Ti si odolela
bogatstvu. Odnosno četvrtini bogatstva. Kako si to uspela, Kamila, kad je
alternativa bila besparica?”
To ne bi bilo kao da prihvata milostinju, zar ne? Njen otac je napisao
testament posle Anastasijinog rođenja, ali je zaboravio da napiše drugi u narednih
dvadeset pet godina. Uvek se ponašao kao da su oni njegova zakonska
porodica, mama, ona, Hari i Abi, premda nikad nije iskazao nikakvu ljubav prema
njima. Možda je počeo da veruje u to. Sigurno je nameravao da ih obezbedi.
Možda je zaboravio na prethodni testament. Ili je možda uvek nameravao da
napiše novi, ali nikad nije stigao. Ili je... možda namerao uživao u onome što će
se dogoditi nakon njegove smrti. Ko zna? Ali sasvim sigurno je Anastasija bila
pravedna, ne samo velikodušna, jer je verovala da njih četvoro treba da podele
njegovo imanje i bogatstvo koji nisu vezani za titulu. Mogli su to da prihvate, a
da se ne osećaju kao da su u njenoj milosti.
„Ja nisam jedina. Hari je izgubio više nego ja. On je bio grof od Riverdejla,
Džoele. Bio je izuzetno bogat. Vaspitan je da preuzme tu poziciju. Opravdao bi
poverenje i odgovornost, iako je i dalje bio detinjast. Sve mu je oduzeto, sama
~ 146 ~
osnova njegovog života. I moja majka je izgubila mnogo više od nas. Udala se
dobro i ispunjavala svoje dužnosti grofice, supruge i majke više od dvadeset
godina, a onda joj je sve oduzeto, čak i njeno ime. I, prilično nepravedno, ona je
nosila krivicu jer je rodila troje nezakonite dece. Ostala je bez ičega, mada mi je
danas rekla da joj je vraćen miraz sa kamatom. Moći će da živi nezavisno, mada
skromno. Pretpostavljam da je Anastasija bila ta koja je smislila način da nam
pomogne. Čak je i Abi izgubila više od mene. Trebalo je narednog proleća da
debituje pred visokim društvom. Ali su joj mladost i sve nade oduzeti.”
„Nada je nešto što joj krasi oči iznutra. Nije odustala, Kamila. Možda ima
sreće što je tako mlada. Prilagodiće svoje nade okolnostima. A mladost joj nije
oduzeta. Ona izbija iz nje.”
Gledao je direktno u nju, preko ramena. Nedostajaće joj, pomislila je, i
prekorila sebe što je dozvolila samoj sebi da se veže za njega za tako kratko
vreme. Da li je toliko zahtevna? Naravno, tu je i komplikacija što je spavala sa
njim i što je uživala u tom iskustvu i što je on toliko privlačan.
„Ti si izuzetno snažna osoba, Kamila. Ali ponekad izgradiš zid oko sebe. Sada
to radiš. Da li je to jedini način da ostaneš pribrana?”
Pošla je da mu srdito odgovori. Ali je bila iscrpljena. I bolela su je stopala.
„Da.”
Nastavio je da joj posmatra lice. „Ipak, iza tog zida je izuzetno nežno srce.
Odano srce.”
U tom trenutku je jedan dečak protrčao pored njih uz mnogo buke. jedna žena,
možda guvernanta ili majka, iz daljine mu je dovikivala da uspori.
Kamila je poželela da zaplače. Taj osećaj joj je postajao sve poznatiji, kao da
su suze koje nije prolila od sedme godine do pre dve nedelje rešile da nadoknade
izgubljeno.
Džoel se naslonio, tako da su im se ramena dodirivala, pa je pogledao ka reci.
„Ili bih mogao da prodam kuće, uložim sav novac negde i zaboravim na njega. Da
li bi to bilo moguće? Da li bi uvek bio tu, dozivao me i iskušavao? Da li bih mogao
da poklonim sav novac? I da li bih zauvek žalio što sam to učinio? Šta ti misliš,
Kamila? Da li ikad zažališ što si odbila?”
Da li je zažalila? Nikad nije dozvolila sebi da razmišlja o tome. Ali ta pomisao
je svakako doprla do nje, naročito kad je shvatila da je odbila nešto više od novca.
Neće lako zaboraviti onaj kratak izraz Anastasijinog lica kada joj je Kamila
čestitala što je u drugom stanju. I neće zaboraviti Ejverijevo predavanje dok ju je
pratio do kuće, a to je bilo u pitanju. I neće zaboraviti Aleksandrov predlog da
dozvoli sebi da bude voljena. Da li je to novac značio Anastasiji? Ljubav? Da li
je to Kamila odbila?
Džoel je ponovo okrenuo glavu jer nije odmah odgovorila. Lica su im bila
veoma blizu jedno drugom, neprijatno blizu. Oči su mu izgledale tamno pod
ivicom šešira. „Iskreno?”

~ 147 ~
 „Ne žalim zbog ovog puta samootkrića na koji sam krenula, mada jeste
izuzetno bolno.”
„Jeste?” Spustio je pogled na njene usne.
„Osetićeš i ti bol. Bolno je kada te neko istrgne iz života kakav si poznavao,
bez velikog razmišljanja o sebi. Većina ljudi nikad to ne mora da doživi. Većina
ljudi nikad zaista ne spozna sebe.”
„A ti sada poznaješ sebe? Nisi onog dana kad smo išli u Sali Lun. Tako si mi
rekla.”
Tad je shvatila nešto i to bi lejdi Kamilu Vestkot potreslo do srži. Želela je da
ga poljubi, iako su se nalazili na javnom mestu. Želela je ponovo da spava sa njim.
Da li je ovo samospoznaja? Da li je ona promiskuitetna? Ali ne. Nikad nije želela
tako nešto ni sa kim drugim i ne bi to mogla ni da zamisli. A šta joj to poručuje o
samoj sebi?
„Učim”, rekla je.
Nije skrenuo pogled. To ju je najviše remetilo, ali ni ona nije skrenula pogled.
Više nije bila ona uštogljena aristokratkinja. Dan je bio lep i ona je sedela kraj
reke na javnoj stazi sa čovekom kog je želela na najšokantniji mogući način, ali
nije osećala ni zapanjenost, ni sramotu. Želela je to iako je znala da će se
on promeniti i preći u svet u kom ona ne može da ga prati. Celog života je štitila
svoja osećanja i gde ju je to dovelo?
Kratko joj je dodirnuo usne pre nego što se setio gde se nalaze, pa se ponovo
uspravio, tako da su im se dodirivala samo ramena. Dečak je nastavio da trči
stazom, dok ga je ista žena molećivo jurila. Majka patka je klizala niz reku, dok
ju je pet pačića pratilo. Jedna beba je oduševljeno vrisnula i pokazala ka njima,
dok je skakutala na očevim ramenima, a majka joj držala ruku na leđima kako se
ne bi prevrnula unazad.
„Džoele”, kazala je Kamila, „povedi me svojoj kući.”

Nije trebalo to da učini, naravno, ali kako je mogao da je odbije kad je i sam
to želeo? Džoel nije znao da li je neko od komšija na ulici primetio njene dolaske
i odlaske, ali ovog puta su imali sreće u kući. Ili su mu cimeri bili napolju, ili su
bili tihi u svojim sobama.
Kamila se nije pretvarala da je došla iz nekog drugog razloga, osim onog
očiglednog. Pošto je skinula i okačila šešir i šal, ušla je u spavaću sobu i osvrnula
se oko sebe. Bilo mu je drago što je juče počistio i raspremio sobu. Čak je
promenio i posteljinu.
Danas se sama svukla, metodično i efikasno, okrenuta leđima. Jedva da su
progovorili reč otkako su napustili onu klupu kraj reke. Konačno je pustila kosu.
Izvukla je ukosnice, odložila ih na sto pored njegove knjige, i rastresla kosu.
Bila je tamna, gusta i padala joj je u sjajnim talasima skoro do struka. Uprkos
tome što joj je raskošna figura bila vidljiva i ispod garderobe, nije mogao da
~ 148 ~
pretpostavi da je toliko lepa. I mlada. Zbog stava koji je zauzimala bilo je teško
pogoditi joj godine, ali nije izgledala mladoliko. Sad je izgledala mlado, sigurno
pet godina mlađe od njega, i živahno, i toliko poželjno da mu se učinilo da mu je
krv pevala kroz vene i ispunjavala ga najbolnijom željom. Strgnula je pokrivač i
legla. Nije razmišljala dok se on svlačio i pridružio joj se u krevetu. Prvi put je
bila devica, naravno, i pomalo pasivna, mada nimalo hladna ili stidljiva. Danas je
vodila ljubav prepušteno i vatreno. Njene ruke, usta, čak i njeni zubi, bili su po
celom njegovom telu, dok se on predavao potpuno bespotrebnom zadatku da je
uzbudi. Legao na nju i prodro mnogo ranije nego što bi primerene finese nalagale,
ali ne prerano, tako mu Boga. Bila je vrela i vlažna, čekala ga je. Pratila je njegov
ritam uvijanjem kukova, grčenjem unutrašnjih mišića. Stezala ga je rukama i
nogama sve dok nije zaječala od vrhunca, samo trenutak nakon što se opustio u
njoj.
„Kamila.” Sišao je s nje i legao na bok, ali nije sklonio ruke s nje. Oslonio je
njeno vlažno, vrelo telo na sebe i smešio se kad je uzdahnula i utonula u dubok,
potpuno opušten san.
Dve godine je uživao u redovnim odnosima sa Edvinom, a da nije osećao
potrebu da istraži svoja osećanja ili da se pita o njenim, ili da razmatra svoje
obaveze. Dok je ležao s Kamilom, razmišljao je o svemu tome. Bilo mu je lepo,
bio je smiren i na ivici sna, ali nije zaspao. Mirisala je na onaj blagi mirišljavi
sapun koji je primetio i ranije, ali i na znoj, i na ženu. Mirisala je predivno.
Probudila se malo kasnije i zabacila glavu kako bi ga pogledala. Pitao se da li
ga čeka još jedan bolni šamar, ali ne, ona je bila ta koja je tražila da je dovede
ovde kako bi uradili upravo ono što su uradili. Uostalom, objasnila je da ga je
onda ošamarila jer se izvinio i tako joj obezvredio jedno divno iskustvo.
„Neću se izviniti”, rekao je.
Nasmešila se. Osmeh joj je polako krenuo iz očiju i nastavio se ka usnama.
Bio je to lenj, vedar, srećan osmeh. Bože, kada se ona nezgodna Amazonka, koje
se seća od pre dve nedelje, pretvorila u ovu beskrajno poželjnu ženu u njegovom
naručju i njegovom krevetu?
„Šteta. Mogla sam da ti ošamarim drugi obraz kako bi se uspostavila
ravnoteža.”
Kamila Vestkot se šali?
Poljubio ju je lenjo i toplo i po nemom dogovoru ponovo su vodili ljubav.
Ovog puta polako, bez žurbe, uživali su u svakom trenutku, svakom dodiru i
milovanju. I kad je došao trenutak da im se tela spoje, podigao ju je na sebe,
privukao joj kolena do svojih kukova, pa je milovao pre nego što su krenuli
zajedno da se njišu i dok se želja nije pretvorila u nešto hitnije, pa su do vrhunca
stigli zajedno. Ostao je duboko u njoj, a ona se zgrčila oko njega, pa ga pustila i
ponovo dozvolila da se njegovo seme prospe u njoj.

~ 149 ~
 Ispratio ju je kući uveče, nakon što su jeli, razgovarali i smejali se. Crtao ju
je, a ona je pravila grimase, koje je uspeo da uhvati na crtežu, pa su se smejali još,
kao dvoje dece. Vodili su ljubav još jednom, na kauču, potpuno odeveni, osim
na potrebnim mestima.
Dok su šetali, odlučio je, venčaće se. Skoro sigurno hoće i pored činjenice da
je u tri različita navrata povećao šansu da je ostavi u drugom stanju. Ali nije pitao.
Nije bio siguran u odgovor. A nije znao ni kako to da uradi. Narednih dana ga čeka
mnogo toga, a ona ima posla oko porodice u narednoj sedmici. Sačekaće. A
ionako nema žurbe. Bebama treba devet meseci da se rode, zar ne?
Kad su stigli do sirotišta, poželeli su jedno drugom laku noć. Ušla je i zatvorila
vrata za sobom, ne osvrnuvši se ka njemu. Trebalo je svakako da je pita. Ali sad
je prekasno.
Da li se svi muškarci osećaju nespretno i da li su im dlanovi vlažni od panike
kad dođe trenutak da zaprose ženu?
Išao je kući pognute glave i shvatio kako nerazumno čezne za starim životom,
onom od pre dve nedelje, kada mu je najveći problem bio ostatak ljubavi koje nije
mogao da se otrese i nedovoljno sati u danu da oslika sve portrete koje su ljudi
želeli.

~ 150 ~
 XIX

Viola Kingsli, nekada grofica od Riverdejla, Kamilina majka, odabrala je da

u utorak ujutru ode sa svojom majkom i Abigejl na banjsko kupalište. To je bio
hrabar potez jer je to prvi put da se pojavljuje pred batskim društvom čiji su je
članovi većinom dobro poznavali. Skandal o njenom nevažećem braku
obezbedio je dovoljno govorkanja da više od nedelju dana saloni visokog društva
nisu imali druge teme za razgovor.
Otišla je jer nije mogla zauvek da se skriva i zato što su njena majka i ćerka
izašle pred svet pre nje, zbog čega se osetila kao kukavica, i zato što joj je starija
ćerka zakoračila u novi svet izuzetno hrabro i odlučno. Pitala se kako je mogla
da rodi tako divnu decu. Hari je bio na poluostrvu, borio se sa Napoleonovim
silama i svakodnevno rizikovao život. A ona je bila tako malodušna, skrivala se u
vikarijatu svog brata, gde nije bila potrebna i gde je samo stajala na putu njegovoj
sreći sa damom koja ga zaslužuje.
Na kupalištu je nisu dočekali s laskajućim poštovanjem koje su joj nekada,
kao grofici, ukazivali, ali nije joj niko ni okrenuo leđa. Nekoliko prijateljica njene
majke je pozdravilo, a druge su klimnule glavom, dok su se neki samo
pretvarali da je nisu videli. Međutim, ubrzo je stigla njena nekadašnja svekrva,
udovica grofica od Riverdejla, zajedno sa Matildom, Luizom i Džesikom.
Udovica grofica, pošto je prihvatila Abigejlin jarki osmeh i poklon uz osmeh,
pomilovala je po bradi i prokomentarisala da izgleda lepo kao i uvek. Uhvatila je
Violu podruku, oslonila se na nju i pridružila se jutarnjoj šetnji po prostoriji, pa
otmeno, klimanjem glave, pozdravljala ljude oko njih. Matilda i Luiza su išle iza
njih.
Abigejl, koja još uvek nije imala mlade prijateljice u Batu, radosno je šetala
sa Džesikom. Držale su se podruku, pognuvši glave jednu ka drugoj, i smešile se
ozareno i iskreno.
Kada su ubrzo potom stigli Ejveri i Anastasija, u prostoriji se podigao nivo
uzbuđenja. Ejveri nije bio samo vojvoda, što samo po sebi uzrokuje meškoljenje,
već i... bio je vojvoda od Neterbija, a niko ne igra ulogu nadmenog aristokrate
bolje od njega. I svi prisutni znaju priču o njegovoj vojvotkinji koja je odrasla i
vaspitana u sirotištu nedaleko odatle, sve dok, ranije tog proleća, nije otkrila da je
zakonska ćerka jednog imućnog grofa. Njena priča je zasenila i priču o Pepeljugi.

~ 151 ~
 Postali su središte pažnje, gledali su ih sa divljenjem, mada su dobri maniri
terali većinu da se drži na distanci i zadovolji se poklanjanjem i toplim osmesima.
„Ne znam kako mu to polazi za rukom”, rekla je grofica, kad je Ejveriju
klimnula glavom, „pošto ne pokušava da osvoji laskanje i izgleda kao da mu je
previše dosadno da bi živeo. Ipak, ima to neverovatno prisustvo.”
„Ima”, složila se Viola. „Ali ja ću ga uvek voleti, majko. Spasio je Henrija od
užasne sudbine nakon što je nesrećno dete požurilo da se prijavi kao običan
vojnik. Kupio mu je položaj. Mislim da je to najbolje rešenje za mog sina s
obzirom na okolnosti, iako svakodnevno paničim zbog njegove bezbednosti,
kao sigurno i hiljade drugih majki širom zemlje. Da li je srećan? Mislim na
Ejverija.”
Udovica ju je odsečno pogledala. „Verujem da jeste. Sve nas je iznervirao,
naravno, kada smo bili usred pravljenja planova za njihovo venčanje, a on je
odveo jednog jutra, bez reči, i oženio se uz posebnu dozvolu u nekoj beznačajnoj
crkvi za koju niko nije ni čuo. Prisustvovali su samo Elizabet i njegov sekretar,
kao svedoci. Ali... dobro, ako se može verovati Luizi, a sigurno može jer živi sa
njima, obožavaju jedno drugo. Da, srećan je, a i ona je.” Viola je klimnula glavom
i nastavile su sporim tempom po prostoriji. Pozdravljale su ljude klimanjem
glavom, a povremeno bi i zastale i razmenile poneku reč. Kada su obišle krug,
srele su se lice u lice sa Ejverijem i njegovom mladom, a Anastasija je iznenadila
Violu.
„Da li biste prošetali jedan krug sa mnom... tetka Viola?” Tetka Viola. Viola
joj nije to, ali Matilda, Mildred i Luiza, njene bivše zaove, jesu Anastasijine tetke.
Odabrala je radije da je tako zove, nego da iskoristi jedinu alternativu, što je
gospođica Kingsli.
„Naravno”, odgovorila je, pa su krenule rame uz rame.
Bilo je veoma teško ne prezirati tu devojku o kojoj Viola godinama nije znala
ništa, kada je pretpostavila da je devojka samo kopile njenog supruga. Čak je
pripremila i velikodušnu odštetu za nju nakon muževljeve smrti, gest koji ju je
verovatno i doveo do otkrića istine.
„Verujem”, rekla je usiljeno kako bi započela razgovor, „da treba da ti se
zahvalim, Anastasija, što je moj miraz vraćen sa kamatom i što sam tako stekla
mogućnost da obezbedim sebi i svojim ćerkama dom u kom možemo nezavisno
da živimo.”
„Morate da znate da je to najmanje koliko prava imate. Ono što vam se
dogodilo je nepodnošljivo.”
„Prihvatiću, zato što se slažem da novac od miraza treba da bude moj.
Međutim, sumnjam da se gospodin Bramford toga setio. Verujem da si to bila ti i
zato sam zahvalna.”

~ 152 ~
 Prekinule su ih dve dame koje su htele da pozdrave vojvotkinju od Neterbija...
i naravno gospođicu Kingsli. Vojvotkinja od Neterbija je uzvratila pozdrave, ali
nije davala znak da bi nastavila razgovor, pa su svi nastavili dalje.
„Živim sa Ejverijem u opatiji Morland. Tako će biti do kraja mog života, a
možda ću živeti u nekom od njegovih brojnih domova, uključujući i kuću Arčer u
Londonu. Ipak, ja sam vlasnica Hinsforda i Vestkota u Londonu. Verujem da
sam ubedila Aleksa da bi bilo primereno da on živi u Vestkotu kad god je u gradu,
pošto on nosi titulu. Ali Hinsford, koji je izuzetno lep, potpuno je prazan i ljudi
koji žive u komšiluku su nezadovoljni zbog toga. Nostalgično se sećaju godina
kada ste Vi i Vaša porodica živeli tamo.”
Viola se uspravila. „Teško da bi se oduševili da vide povratak gospođice
Kingsli i gospođica Vestkot.”
„Verujem da grešite”, rekla je Anastasija i prostim klimanjem pozdravila par
koji bi ih zaustavio i na najmanje ohrabrenje. „Oprostite mi, ali iz jedne posete
sam shvatila da moj otac nikad nije bio posebno voljen. Ali sam shvatila i da Vi
jeste. Saosećanje i razumevanje su na vašoj strani. Neki sa kojima sam
razgovarala bili su hladni prema meni, što sam shvatila više kao utehu nego kao
uvredu. Odani su Vama bez obzira na promenu statusa koju isključivo povezuju
sa mojim ocem.”
„To je lepo od njih”, rekla je Viola skoro preplavljena velikim naletom
nostalgije za domom ili onim što joj je bilo dom duže od dvadeset godina. A i za
prijateljima i komšijama.
„Tetka Viola”, rekla je Anastasija pa zastala. „Oh, da li Vas vređa da Vas tako
zovem? Ne znam kako drugačije. Ne mogu da Vam se obraćam sa gospođice
Kingsli.”
„Ne vređa me.”
„Hvala. Tetka Viola, da li biste se vratili kući? Molim Vas? To bi mi mnogo
značilo. Pretpostavljam da Vama taj argument ne znači mnogo, ali... zbog
Abigejl? Srela sam neke njene prijateljice tamo i sve su bile iskreno tužne zbog
njenog odsustva, i zbog razloga tog odsustva. Jedna od njih je čak prolila suzu i
otrčala iz sobe dok je majka pokušala da me uveri daje, zapravo, samo boli glava.
A i zbog Kamile, mada se ne bih iznenadila, ako bi ona odabrala da ostane ovde.”
Viola se namrštila i odmahnula glavom. „Imaćete decu, Anastasija. Tvoj
najstariji sin će, naravno, naslediti Ejverija. Ali mlađi će, takođe, morati da imaju
dom.”
„Ejveri će ih sve obezbediti, ma koliko dece budemo imali. Prilično je odlučan
po tom pitanju. Upozorio me je da ćete upotrebiti taj argument. Rekao mi je da
Vam kažem da smislite neki malo ubedljiviji, ako možete.” Nasmešila se, ali u
pogledu joj je bio strah. „Molim Vas, vratite se kući smatrajte je svojom. Napisala
sam testament, jer je Ejveri insistirao da ono što sam donela u brak ostane moje i
radim s tim šta poželim. Ostavljam Hinsford Hariju i njegovim naslednicima.

~ 153 ~
Nema svrhe da se tu raspravljamo. To je učinjeno i tako će biti. Tako da, ako
odete kući, samo ćete održavati sinovljev budući dom.”
Viola je udahnula da progovori, izdahnula, pa ponovo udahnula. „Učinila si
gotovo nemogućim da odbijem.”
„Možete da odbijete, ako iskreno ne želite da živite tamo. Ali, molim Vas,
nemojte da me odbijete iz nekog drugog razloga. Nemojte me toliko kažnjavati.”
„Kažnjavati?” Viola se namrštila. „Da li bih to radila? Možda si i u pravu.
Volela bih da nisi tako... prijatna mlada dama, Anastasija. Bilo bi mi mnogo lakše
da te ne volim.”
Iz nekog razloga, obe su se zasmejale.
„Ipak, ponuda postoji iz krajnje sebičnih razloga. Želim da budem srećna zbog
svega u životu, ali trenutno sam srećna samo zbog skoro svega. Ne mogu da
popunim tu prazninu ako se nekako ne iskupim za ono što znam da nije bila ni
moja, ni Vaša krivica. Razmislite, tetka Viola. Pričajte sa Kamilom i Abigejl,
sa gospođom Kingsli ako želite. Razgovarajte sa Ejverijem i svima ostalima. Vaše
pravo je da živite u domu koji Vam je moj otac obezbedio. Nije u redu da Vam se
oduzme samo zato što je bio loš. A nažalost, moram da kažem da jeste bio loš.”
Viola je uzdahnula. „Bio je moj suprug, Anastasija. I, iako znam da to nikad
nije zaista bio, ipak mi je teško da budem neodana zavetima koje sam mu dala kad
sam se udala za njega. Bio je kakav je bio i učinio je nešto kako treba. Bio je otac
četvoro divnih mladih ljudi.”
„Četvoro? Računate i mene?” Anastasija ju je gledala sumnjivo sjajnim
očima. Ali obišle su krug po prostoriji i Ejveri im je prilazio i svojim lenjim očima
upijao neprolivene suze svoje supruge. Viola je osetila nalet zavisti na ljubav koju
je nekad davno nakratko upoznala, pre nego što ju je otac upoznao sa njenim
savršenim bračnim partnerom.
„Razmisliću o tvom predlogu, Anastasija. Ejveri, da li treba tebi da se
zahvalim na Harijevom unapređenju u poručnika?”
„Meni?” Izgledao je zapanjeno. „Hari mi je jasno stavio do znanja da će mi
dozvoliti samo da mu platim priključenje vojsci, ali ništa više. Razumeo sam da
je ozbiljan, da bi bio smrtno uvređen da sam se umešao i kupio mu unapređenje.
Poslušao sam ga. Dakle, dobio je unapređenje?”
Juče je Kamili i Abigejl stiglo pismo. Zvučao je prilično uzbuđeno. I hvala
što se nisi mešao. Važnije je da on stekne utisak koliko vredi i koliko je sposoban,
nego da dostigne visok rang u puku.”
„Nadam se da će ispuniti oboje”, kazao je. „Verujem u mladog Harija.”

Džoel je bio zauzet u prvoj polovini nedelje u pokušaju da ga ne preplave novi

aspekti života. Nije želeo da bude tip koji ode i potroši bogatstvo na bahat život i
usput uništi svoj karakter.

~ 154 ~
 A to bi bilo prilično jednostavno, shvatio je uplašeno tamo kraj reke u nedelju.
Novac u sebi drži trenutno i skoro preplavljujuće iskušenje.
Nije želeo ni da razmišlja mnogo o Kamili, odnosno o onome što joj duguje.
Duguje joj brak. Imati aferu sa njom se nekako razlikovalo od afere sa Edvinom.
Sa Edvinom je to bila igra čija su pravila oboje znali i nisu želeli da ih menjaju. Sa
Kamilom nije bilo tako. Znao je da ona nije spavala sa njim samo da bi uživala u
seksu. A isto je bilo i sa njim. Problem je bio u tome što nije tačno znao šta jeste
u pitanju. Ljubav? Ali često ga je strašno nervirala i, istini za volju, verovao je da
i on nju nervira. Bez obzira na to šta taj odnos predstavlja, naravno, duguje joj
brak. Samo nije želeo još uvek o tome da misli. U glavi mu je bilo kao da su ga
napale pčele.
Ali, mili Bože, seks je bio izuzetan!
Veći deo ponedeljka je proveo radeći. Obišao je Abigejl Vestkot da bi joj
objasnio kako namerava da je naslika. Poslao ju je da se presvuče u omiljenu
haljinu, ne nužno po poslednjoj modi, od najfinijeg materijala, pa čak ni najlepšu,
ali onu u kojoj se oseća najprirodnije. U međuvremenu je odabrao fotelju i tačnu
poziciju u odnosu na svetio i druge aspekte prostorije. Majka joj je bila tu i zauzela
mesto sluškinje koja je uglavnom sedela tiho u uglu kao pratnja.
Abigejl se vratila u svetloplavom pamučnom ogrtaču koji je izgledao
iznošeno i blago izbledelo. Majka ju je gledala pomalo zbunjeno, ali Džoel je
odmah znao da je savršen. Kosa joj je bila sređena jednostavno i nije oduzela ništa
čistoj mladalačkoj lepoti njenog lica. Bio je sumnjičav prema veselom
cvetnom dezenu fotelje koju je odabrao, ali kad je sela i blago se nagnula napred
i pogledala ga svojim srećnim, vedrim licem i sjajnim, blago ranjenim očima,
znao je da mu se pred očima nalazi slika koju je želeo i samo treba da se spoji sa
crtežom koji je juče načinio, a onda da se prebaci na platno u njegovom studiju.
„Ne, gospođo”, objasnio je kad ga je gospođica Kingsli pitala da li će slikati
ovde, u kući. „Kad slikam uživo, um mi postane previše okupiran time da uhvatim
svaki detalj tačno i moj duh je potisnut, A moji modeli postanu ukočeni i drveni
od držanja poze i izraza lica. Ne, nacrtaću šta vidim sad što pre budem mogao, a
onda ću slikati u svom studiju. Ako moram ponovo da vidim original, što će se
verovatno desiti, onda ćemo ponovo namestiti scenu.”
Celo popodne i deo večeri radio je na slici, sve dok svetio nije postalo previše
loše. Bilo mu je malo neprijatno što se sve dešava tako brzo. Obično mu je trebalo
mnogo duže za svaki korak. Ali inspiracija je nešto čemu mora da veruje pre
svega. Naučio je to u poslednjih desetak godina. A sada je inspirisan. Video je
devojku takvu kakva je i kakva mora da se pojavi na platnu, a nije mogao da slika
dovoljno brzo da ne izgubi tu iskru u sebi koja će je učiniti predivnom. Kako da
se prenese na platno vedrina, nada i ranjivost, a da se ne izgubi ravnoteža ili da se
ne preda iskušenju da se oslika samo jedna obična, zemaljska, veoma lepa devojka
u njenom slučaju?

~ 155 ~
 U utorak ujutru u batskim novinama pojavila se umrlica i navela Džoela, po
imenu, istovremeno kao nećaka preminulog i glavnog naslednika njegovog
testamenta. Gospodin Koks-Filips je opisan kao jedan od imućnijih ljudi u
Somersetu i, zapravo, celoj zapadnoj Engleskoj.
Džoel je otišao na sahranu. Održala se u crkvi u selu severno od Bata gde se
njegov deda-ujak redovno molio sve do poslednjih šest meseci kada ga je loše
zdravlje držalo kod kuće. Džoel se iznenadio koliko se ljudi okupilo na sahrani.
Sedeo je sam u poslednjem redu i ostao iza male skupine oko groba u crkvenom
dvorištu na samom pokopu. Aksburi je bio tu, glumio žalost, a tu su bila i druga
dvojica. Džoel je mislio da ga Aksburi nije video, sve dok ga nije pogledao pravo
u oči kada se Džoel na kraju okrenuo i pošao ka kočiji. Džoel nije iskazao nikakvu
žalost tokom ceremonije, mada ju je osećao. Možda je u pitanju bila žal za onim
što je moglo da se desi. Da je saznao istinu pre godinu dana, čak i šest meseci,
možda bi mogao da razvije nekakav odnos sa čovekom u čijoj kući su njegovi
baka i deka, njegova majka živeli. Sada je prekasno.
Otišao je u kancelariju „Henli, Parsons i Krabtri” istog popodneva. Gospodin
Krabtri ga je zadovoljno obavestio da su rođaci Koks-Filipsa neuspešno pokušali
da ospore testament svojim uticajem. Nisu uspeli, ponovio je Džoelu. Ostali su
u Batu, međutim, iako su izbačeni iz kuće.
U međuvremenu, advokat je izvadio neke papire i raširio ih po stolu, pa
se upustio u dugačko objašnjenje koje bi Džoel voleo da mu prevede „na
engleski”, pa zaključio sa grubom procenom sveukupnog bogatstva, od čega bi
Džoelu pala vilica da nije čvrsto stisnuo zube.
Kad se vratio kući, slikao bi do besvesti do kraja dana da neko nije neprestano
kucao navrata. Svako koga je ikada nazvao prijateljem, i poneki poznanik, došao
je da mu izjavi saučešće zbog gubitka i da mu čestita na dobitku. Čak je i
gospođica Ford došla iz sirotišta u pratnji portira Rodžera. Obavestila ga je da je
zatvorila školu do kraja nedelje. Pretpostavila je da on ima pametnija posla u
sredu i petak od držanja časova, a gospođica Vestkot je nesumnjivo imala.
Udovica grofica od Riverdejla je stigla u Bat sa najstarijom ćerkom, lejdi
Matildom Vestkot, i porodica je zauzeta slavljem i želela je da uključi gospođicu
Vestkot u aktivnosti. Gospođica Ford je pozvana da se pridruži porodici na
javnom čaju u batskoj dvorani za zabavu u četvrtak po podne i da prisustvuje
privatnoj zabavi tamo u subotu uveče.
Ana i Neterbi su ga posetili nedugo pošto je gospođica Ford otišla. To je bio
prvi put da je Ana ikada bila tu. Zagrlila ga je, dok je Neterbi gledao smireno.
Uzviknula je od oduševljenja zbog veličine njegovih odaja, pažljivo osmotrila
portret njegove majke, pa sela kraj njega na kauč. Potapšala ga je po rukama
i uverila ga da će se uskoro otrgnuti iz zbunjenosti i prilagoditi život novoj
stvarnosti, a da usput ne izgubi sebe.

~ 156 ~
 „Jer to je najveći strah”, rekla je imenujući ono što on oseća. „Čovek počne
da veruje da ne poznaje sebe uopšte. To je zastrašujuće. Ali naravno ti si onaj ko
si uvek bio i preći ćeš na drugu stranu manje ili više netaknut.”
„Brine me taj deo ’manje’”, kazao je i oboje su se nasmejali.
Neterbi ga je obavestio da bi bolje bilo da dođe na čaj u četvrtak kako bi svi
mogli da se hvale što poznaju čoveka koji je postao prava senzacija u Batu.
„Ništa kao istorija odrastanja u sirotištu neće doprineti neodoljivoj
romantičnoj auri tvoje priče”, rekao je uz iscrpljen uzdah.
Ana se nasmejala rečima svog supruga. „I moraš da dođeš na okupljanje u
subotu. Kamila te je naučila da plešeš valcer, a ja moram lično da se uverim kakav
si đak.”
„Mogu da odem i vidim kuću kad god poželim”, rekao je Džoel impulsivno.
„Radije ne bih išao sam.” Ali ne, ne bi mogao da pozove Anu da ide s njim, pa
čak ni Anu i Neterbija. „Bašta se čini prostranom i lepo održavanom, a pogled je
spektakularan. Možda bi neki članovi vaše porodice želeli da pođu sa mnom gore,
možda na izlet, koji bih ja obezbedio, naravno. U petak po podne?”
Iznenadila ga je vrtoglava činjenica da može da priušti takvu ekstravaganciju.
„Oh, Džoele! To bi bilo predivno! Zar ne, Ejveri?”
„Mogu zasigurno da kažem da će Vaše novo imanje biti u petak preplavljeno
Vestkotima, Kaningeme.”
To je dogovoreno, dakle.
Kamila ga nije posetila. Ali naravno da nije. Zar je očekivao da hoće? Džoelu
se činilo da je nije video mnogo duže od dva dana. Sada, kada je škola otkazana
do kraja nedelje, neće je videti sve do četvrtka po podne. To se činilo kao čitava
večnost.
Ni on nije otišao njoj. Nije znao zašto. Bio je pomalo... stidljiv? To nije
ispravna reč. Ali nešto se dogodilo u nedelju što je promenilo sve i osećao se
pomalo... uspaničeno. I sve drugo ga je preplavljivalo i nikako nije postizao da
sredi te emocije prema njoj i ono što mora da se učini. Osim što nije stvar samo
onoga što mora da se učini, zar ne? To je ono što on želi. Iskreno, više ništa nije
znao, a još manje značenje ljubavi. A njegova obaveza prema Kamili nije bila
vezana samo za ljubav. Možda nosi njegovo dete. A čak i da nije tako...
I tako su mu misli jurile jedna drugu ukrug.
U sredu ujutru, ne baš najlepše raspoložen, otišao je odlučnog koraka i
stisnutih zuba kod krojača, čizmara i galanteriste.

~ 157 ~
 XX

Kamila je donekle očekivala da će videti Džoela u ponedeljak, dok je

istovremeno ubeđivala sebe da ga uopšte ne očekuje. U utorak je očekivala više
od donekle da ga vidi, nakon što je videla umrlicu u jutarnjim novinama. To je bio
i dan sahrane, znala je. Nije došao, iako joj je gospođica Ford rekla da ga
je posetila i da je pri odlasku videla kočiju vojvode i vojvotkinje od Neterbija.
Gospođica Ford joj je rekla i da je otkazala školu do kraja nedelje kako bi Kamila
mogla da provede vreme sa porodicom tokom njihove kratke posete Batu.
Dakle, neće morati da dođe u sredu kad škola neće raditi. I zaista, nije došao.
Kamila je pokušavala da uveri samu sebe da nije razočarana. Na kraju krajeva,
zašto bi došao? Samo zato što ga je ona pozvala da je odvede u krevet i on ju je
poslušao?
Oh, ali tad se nije činilo tako isprazno. I tada su razgovarali, smejali se, čak
su se i glupirali i ponašali kao najbolji prijatelji.
Oh, ništa ona ne zna! Nije došao.
Tih dana je bila zauzeta. U ponedeljak i utorak je imala nastavu. Glavno
središte pažnje bilo je ispleteno ćebe, koje je raspalilo maštu dece. Neke devojčice
su želele da nauče da heklaju kako bi pomogle da se spoje delovi i napravi
lepa bordura na kraju. Nekoliko njih je želelo da nauči da veze kako bi se
realizovala ideja jednog dečaka da se na njihovom radu izvezu imena svih njih.
Nekoliko dečaka je otrčalo da izmeri krevetiće beba kako bi znali koje veličine
treba da budu ćebenca koja bi za njih pleli, dok su drugi dečaci smišljali kako
najbolje da uklope četiri boje vune sa kojom su radili. Tokom časova pletenja
deca su se smenjivala u čitanju priča ostalima.
Kamila se igrala sa Sarom što je češće mogla, a posvećivala je pažnju i
Vinifred, pošto je shvatila da je to devojčici najpotrebnije. U ponedeljak ujutru je
prošetala do hotela Rojal Jork, pošto je primila poruku od tetke Luize da su
joj stigle baka i tetka Matilda. Otišla je na prijem koji je baka po majčinoj strani
priredila u utorak uveče i iznenadila se što je skoro uživala. Kao nekada, družila
se i razgovarala sa bakinim pažljivo odabranim gostima.
Kasnije te večeri ju je majka odvela ustranu i sedele su zajedno na dvosedu
kad joj je majka saopštila da se vraća u Hinsford.
„Da živiš?”, namrštila se Kamila.

~ 158 ~
 „Da. Anastasija me je preklinjala da to učinim. I na onaj svoj vest način me
je ubedila da joj time činim uslugu. Ona tamo nikad neće živeti sad kad je udata
za Ejverija, a ipak ne želi da vila bude prazna, jer zna kako će njena praznina da
utiče na moral ljudi koji tamo rade, kao i na društveni duh komšiluka. Naše
komšije i prijatelji su joj govorili tako lepo o nama i... Kamila, testamentom je
ostavila Hinsford Hariju i istakla je da ga, ako odem da živim tamo, zapravo samo
održavam za svoju porodicu. Rekla sam joj da ću razmisliti, ali zaista mi
nije trebalo mnogo. Vraćam se kući.”
Kamila je bila na ivici suza, ali se postavila kao ona stara, uštogljena i
rezervisana Kamila, i nije iskazivala osećanja.
„Abigejl ide sa mnom. Potrebna sam joj ja i njen dom. Idemo tamo i...
videćemo kako će biti. Ništa neće biti isto, naravno, a možda neće biti ni lako
živeti starim životom, kad ne možemo u potpunosti da ga povratimo. Bićemo
gospođica Kingsli i gospođica Abigejl Vestkot umesto grofica od Riverdejla i
lejdi Abigejl. Ali... Sad...”, slegnula je ramenima i nevoljno se nasmešila. „Da li
bi i ti pošla, Kamila? Ili bi radije ostala ovde?” Dom. Kamila je iznenada osetila
veliku nostalgiju. I iskušenje. Ali, kao što je majka upravo rekla, nema pravog
povratka. „Ne znam, mama. Moraću da razmislim o tome.”
I potonula je, kao kamen u jezero, u mutne dubine depresije. Živela je u maloj
sobi u zgradi gde ne pripada. Podučavala je iz čistog instinkta, bez ikakve
predstave šta radi i bez plana kako će nastaviti narednih nedelja i meseci i, možda,
godina. Bila je zaljubljena u čoveka čije je odsustvo u poslednja dva dana značilo
da ona njemu nije ništa osim povremene ljubavnice, u čoveka koji će skoro
sigurno nastaviti u novi život, sam, sada kada je imućan. Obožavala je bebu koja
nije njena. Namerno se odvojila od svih koji bi mogli da je vole ako bi im
pružila priliku, jer nije znala ko je i nije želela da se ušuška u zaštićenu ljubav
koja će je sprečiti da sazna.
Budućnost je pred njom bila prazna i nesigurna. I mrzela je sebe. Mrzela je
činjenicu što više ne može da se pribere, kao i to što je celog života bila
pribrana ne uvidevši da je to zapravo bila prazna srž ničega. Mrzela je i svoje
samosažaljenje, Mrzela je činjenicu što je neprimereno zaljubljena u čoveka koji
je vodio ljubav s njom tri puta pre samo dva dana i nije pokušao da je vidi posle
toga. Mrzela je...
„Moraću da razmislim o tome” ponovila je kad je shvatila da je majka gleda.
„Ali mi je drago što ti i Abi idete kući, mama. I drago mi je zbog Harija. Da li je
mrziš?”
„Anastasiju?” Polako je odmahnula glavom. „Ne, ne mrzim je. Ona je tvoja
sestra i, kao što sam jutros njoj rekla, tvoj otac je ostavio iza sebe nešto daleko
vrednije od velikog bogatstva. Ostavio je četvoro dobre dece.”
„Četvoro. Kako uspevaš tako da opraštaš?”
„Zato što će alternativa naneti zlo samo meni.”

~ 159 ~
 Rođaka Altea i gospođa Dans su im tad prišle i nisu više pričale na tu temu.
U sredu ujutru, Kamila se pridružila porodici na doručku u hotelu. Nisu se
previše zadržali za obrokom jer je nekolicina želela da ode na izlet do
Bathamptona udaljenog nekoliko kilometara, gde će, pre povratka, pojesti kasni
ručak. Kamila je ostala da isprati tri kočije, pa se okrenula ka Anastasiji koja je
takođe stajala na pločniku i slušala nešto što joj je Ejveri objašnjavao.
„Anastasija”, rekla je Kamila, požurivši da se ne predomisli, „da li bi prošetala
sa mnom i obišla radnje u Ulici Milsom?” Ejveri je podigao obrve i napućio usne.
Anastasija ju je iznenađeno pogledala. „Oh, zaista bih volela! Samo mi
daj trenutak da odem po šešir i tašnu.”
Ejveri je i dalje gledao Kamilu, a onda neko vreme razgovarao o vremenu.
„Vreme će uvek nuditi beskrajne teme za razgovor, naročito kad neko ima
dovoljno sreće da živi u Engleskoj. Ili nesreće, kako mi se u ovom trenutku čini.”
Nekoliko minuta kasnije, dve dame su krenule nizbrdo ka Ulici Milsom,
najotmenijoj u Batu, popularnoj za kupovinu. Šetale su jedna kraj druge i
razgovarale o... vremenu, ako su uopšte razgovarale. Tek kad su skrenule u
Milsom, Kamila je promenila temu.
„Da li više voliš da te zovu Ana ili Anastasija?”
„Ana mi više liči na mene. Do pre nekoliko meseci nisam ni znala svoje puno
ime. Više mi se dopada Ana, ali ni Anastasija mi ne smeta. Ipak se tako zovem.”
„Od sada ću te zvati Ana. A pošto je lakše i da te zovem sestrom, umesto
polusestrom, uradiću i to.”
Oh, to je bilo teško! Veoma teško. Jedva je pomerala usne.
Ana se okrenula ka njoj i nasmešila joj se. „Hvala ti, Kamila. To je lepo od
tebe. Ponekad bih šetala ovom ulicom iz čistog zadovoljstva gledanja u izloge i
maštala šta bih kupila da imam neograničeno novca. Jednom sam štedela nekoliko
meseci kako bih kupila par crnih kožnih rukavica koje su bile toliko nežne da su
bile više poput finog somota. Dolazila sam i gledala ih svake nedelje. Ali...”
„Da pogodim! Kad si najzad imala dovoljno novca da ih kupiš, prodale su
se.”
„I dalje su bile tu. Probala sam ih i pristajale su mi savršeno. Nekoliko
trenutaka sam osećala trijumf i krajnju radost, a onda sam shvatila da ne mogu da
opravdam takvu esktravaganciju. Ostavila sam ih na pultu zajedno sa srditom
prodavačicom, i otišla.”
„Oh, ali ubila si san!”, usprotivila se Kamila.
„Mislim da sam samo dokazala da sanjanje sna i putovanje ka njegovom
ispunjenju nekad donose više radosti od samog ostvarenja. Imamo naviku, zar ne,
da mislimo da je sreća buduće stanje samo ako se ispuni ovaj ili onaj uslov? I
toliko života prođe pored nas, a mi ni ne primetimo koliko srećni možemo da

~ 160 ~
budemo u sadašnjosti. Imala sam dobar život kao devojčica i mlada devojka
uprkos onome što mi je nedostajalo. I imala sam san.”
Gledale su šešire u jednom izlogu, a onda nastavile ka knjižari.
„Sada nisi srećna?”
„Oh, jesam! Srećnija nego ikada u životu! Ali to nije čista sreća, Kamila. Ništa
nije. Ovo je ljudski život u kom ne postoji savršenstvo. Ali ja jesam srećna. Danas
si me ti učinila još srećnijom. Čini se apsurdnim, zar ne, što je dovoljno bilo da me
pozoveš u šetnju i obavestiš me da ćeš me od danas zvati Ana i sestra? Kamila,
mi smo sestre. Meni je to dragoceno.”
Kamila je osetila grizu savesti jer nije mogla da kaže isto. Odlučila je da joj
priđe, da se ponaša kao da joj je Ana sestra u nadi da će vremenom tako i misliti
i osećati.
„Bila sam veoma nesrećna, Ana, iz očiglednih razloga. Ali neobično je to što
me sama ta činjenica ohrabruje jer, pre nego što se sve ovo dogodilo, ja sam
posvetila svoj život postizanju savršenstva. Najvažnije mi je bilo da budem
savršena dama. Sreća mi ništa nije značila. Ni ljubav. Plašili su me jer
su nagoveštavali haos i nemogućnost dostizanja savršenstva. Sad kad sam bila
očajnički nesrećna, shvatila sam da i ja mogu da budem srećna, da volim i budem
voljena. Ako ne dozvolim sebi da mi se to dogodi, onda sam samo kobajagi živa.
Oh, zašto gledamo knjige i razgovaramo o ovako čudnim stvarima?”
„Zato što smo sestre. Ovo mi je omiljena prodavnica u Batu. Ovde sam trošila
novac koji bih uštedela. Uvek sam volela knjigu i činjenicu da mogu da ih čitam,
da razmišljam o njima, da ih čuvam, gledam, pomirišem i ponovo pročitam. One
su veliko blago.”
„Niz ulicu ima jedan kafić. Hoćemo li tamo?”
Nekoliko minuta kasnije sedele su za malim stolom jedna naspram druge,
uživajući u predivnom mirisu kafe koji se širio iz dve šoljice ispred njih.
„Ana”, rekla je Kamila dok je mešala šećer u šolji. „Radujem se zbog bebe.
Uživaću u ulozi tetke. Ima jedna beba u sirotištu. Od nje me duša boli. Rekla bih
da volim svu decu tamo, ali ima nečeg u njoj...” Podigla je pogled. „Volela bih da
je otac priznao istinu nakon smrti tvoje majke. Volela bih da se oženio
mojom majkom kako treba i da te je doveo u njihov dom. Imala bih stariju sestru.
Ne bih bila najstarija i možda ne bih imala toliku potrebu da zaslužim očev
oproštaj što nisam bila sin. Mislim da bih volela da sam mlađa sestra i sigurno bih
uživala da se ugledam na tebe. Mada, možda i ne bih. Možda bismo se neprestano
svađale.”
„I ja bih volela. Ili da je priznao istinu i priznao me, pa me ostavio kod bake
i deke. Volela bih da je napravio još jedan testament. Volela bih da se oženio
tvojom majkom kako treba da bi Hari zadržao titulu grofa. Ne osećam da izdajem
Aleksa kad to kažem, jer čak i on, naročito on, misli isto kao ja. Ali ništa nije

~ 161 ~
ispalo tako i moramo da prihvatimo život takav kakav je. Kamila...” nagnula se
preko stola. „Da li ga voliš? Da li on voli tebe?”
Kamila ju je zbunjeno gledala. Znala je da Ana ne misli na Aleksandra.
„Džoel?” Potom je čula režanje u glasu i osetila kako joj oči postaju sve toplije,
dok je izgovarala ono što verovatno nikome na svetu ne bi rekla, čak ni Abi. „Da.
I ne. Da, mislim da ga volim, ali ne, on mene ne voli. Proveli smo zajedno
neko vreme u nedelju, nakon što me je Ejveri ispratio kući i... Mislim da nikad
nisam bila srećnija. Ali nisam ga videla otad. U životu mu se trenutno događaju
važne stvari i, u poslednje vreme, meni se obraća kad god mu je potreban prijatelj
kome bi se poverio, ali nisam ga videla od nedelje.”
Sve joj je izgledalo još gore sad kad je to pretočila u reči.
„Onda mora da je zaljubljen. Uvek sam znala da je budala. Ovo je i dokaz.”
U njenim rečima nije bilo ni logike, ni utehe. Kamila se namrštila, udahnula
duboko, pa okrenula šoljicu na tacnici, ali je nije podigla. Mora da pređe na svrhu
ovog susreta. „Želela sam da razgovaramo o nečem određenom.”
Ana se udobnije smestila u fotelji.
„Drago mi je što živim u sirotištu”, kazala je Kamila. „Drago mi je što tamo
podučavam. Naučila sam mnogo toga o tebi, o sebi, o tome gde pripadam i ne
pripadam. O tome kako je biti siromašan. Mogla bih da nastavim jer sam uvek
bila tvrdoglava i ne odustajem lako od izazova. Ali postoji alternativa o
kojoj razmišljam. Moja majka želi da se vratim u Hinsford sa njom i Abigejl.
Neće me pritiskati, a ja neću doneti ishitrenu odluku. Ali...”
Najzad je podigla pogled i susrela se sa sestrinim. Biće izuzetno teško
nastaviti. Ali Aleksandar ju je savetovao da dozvoli sebi da bude voljena. Ejveri
je predložio nešto slično.
„Bez obzira na to da li ću da odem ili da ostanem, da li bi ti...? Da li si i dalje
voljna da podeliš bogatstvo koje si nasledila od tate?”
„Oh!”, Ana je polako uzdahnula. „Budi sigurna da jesam, Kamila. Ako ti je
majka rekla da ostavljam Hinsford Hariju, morala si da pretpostaviš da ću ostaviti
tri četvrtine mog bogatstva mom bratu i sestrama. To nije milostinja, Kamila. Nije
moj pokušaj da kupim vašu ljubav. Tako je jedino pravedno. Mi smo svi
podjednako deca našeg oca.”
„Onda ću da prihvatim svoj deo”, kazala je Kamila, pošto je teško uzdahnula.
„Ne zato što mi treba, niti nameravam nužno da ga upotrebim, već zato što...”
Progutala je knedlu. „Zato što ga ti nudiš.”
Anine oči su bile pune suza i ujela se za gornju usnu. „Hvala ti”, jedva da se
začuo zvuk kad su se usne pomerile. „Obaviću to odmah. Zaboravi na testament.
Testament može da se promeni. Pisaću gospodinu Bramfordu. Pitam se da li bi
Abigejl... Ali nije važno. Oh, tako sam srećna!” Spustila je pogled. „I bila bih
još srećnija da nam se obema kafa nije ohladila.”
„Ah”, rekla je Kamila i obe su se zasmejale kroz suze.
~ 162 ~
 Nije lako dozvoliti nekom da nas voli, dozvoliti sebi da budemo ranjivi.
Kamila iskreno nije želela da uzme taj novac jer, ako ništa, otac ga nije ostavio
njoj i možda mu nikad neće oprostiti, mada se setila šta joj je majka rekla na tu
temu prethodne noći. Ali sada je novac Anin i važno joj je da ga podeli sa
sestrama i bratom. A postalo je neophodno prihvatiti Anu i srcem, ne samo
glavom. Nekako mora da nađe način da joj otvori srce, ali i ovo je neki početak.
Ako čovek može da pruži ljubav samo ukoliko ume da je prima, onda neka tako
bude.
A kako će nastaviti sa svojim novim životom ako će imati pozamašnu sumu
novca u banci da je iskušava? Ali možda bi trebalo da se vrati kući sa mamom i
Abi. Tamo bi bila daleko od Džoela. Oh, i život bi joj bio poznat. Mogla bi da se
odrekne borbe...
Da li je ipak, onda, kukavica?
„Verovatno možemo da tražimo dve nove šolje. Misliće da smo čudne, ali
kakve veze ima? Ipak sam ja vojvotkinja. A imam i šta da proslavim sa jednom
od sestara.”
Podigla je ruku da pozove konobaricu, pa su se ponovo od srca nasmejale.

Džoel nikad nije bio u batskoj dvorani za zabavu jer je to mesto bilo
rezervisano za više klase. Popodnevne čajanke bile su otvorene za svakog ko se
pretplati i, kao u njegovom slučaju tog četvrtka, za svakog ko je pozvan. Obukao
je novi sako koji je juče kupio, a koji nije bio rađen po meri, pa mu nije stajao
baš savršeno kao što će mu - uveravao ga je krojač - pristajati ona dva što je
naručio. Krojačev pristup je Džoelu nagovestio da je pročitao novine u utorak
ujutru i prepoznao ime svog novog klijenta. Džoel je svakako bio zadovoljan
sakoom i shvatio da se neće osramotiti kad bude ušao u te prazne, užasne
prostorije. Kad bi samo imao još i čizme uz to...
Bio je izuzetno nervozan. Kajao se što nije potražio Kamilu pre današnjeg
susreta. Biće neprijatno što će se prvi put posle nedelje sresti na javnom mestu,
pritom okruženi celom njenom porodicom. Nedelja! Činilo se kao da je sanjao.
Zašto onda nije otišao da je obiđe? Ponašao se kao nespretni školarac sa prvom
simpatijom.
Stigao je pet ili šest minuta kasnije nego što je naznačeno u pozivnici iz straha
da ne dođe prerano i tako je, naravno, ušao na velika vrata, odnosno, barem se
tako osetio. Prostorije su bile prepune i ispunjene žamorom. Stajao je na pragu
prostorije za čaj i pogledom tražio poznata lica. Prvo je primetio gospođicu Ford
i video je da sedi za grupom stolova za kojima su sedeli Vestkotovi. Ana je
podigla ruku da mu privuče pažnju i srdačno se nasmešila. Krenuo je ka njima.
Udovica vojvotkinja od Neterbija je preuzela na sebe da ga upozna sa svojom
majkom i sestrom, udovicom groficom od Riverdejla i lejdi Matildom Vestkot.
Džoel se naklonio obema damama, pozdravio sve ostale, pa seo za sto sa lejdi

~ 163 ~
Overfild, njenim bratom, grofom, i Kamilinom majkom. Tek tada je prvi put
primetio Kamilu.
Sedela je skoro leđa uz leđa sa njim, za susednim stolom, sa gospođom
Kingsli i gospodinom i gospođom Dans. Pogledao ju je i zaustio da je pozdravi,
ali danas je glumila staru sebe. Uštogljeno, aristokratski formalno, klimnula mu
je glavom sa nadmenom snishodljivošću, pa okrenula leđa.
Bila je ljuta na njega, zar ne? Možda jer je zažalila zbog nedelje? Možda je
želela da on zna da je to bilo tad, a da je sada sad i da se ta dva nikad neće sresti?
Možda jer je nije obišao? Zato što je nije odmah primetio kad je ušao u prostoriju?
Usredsredio je pažnju na razgovor za svojim stolom i napinjao sluh da čuje
šta se govori za susednim.
Nešto kasnije, Riverdejl je nešto zarežao i namrštio se, pogleda uprtog ka
dovratku. Džoel se okrenuo da pogleda. Vikont Aksburi je tamo stajao sa
dvojicom muškaraca koji su bili sa njim na sahrani. Osvrtali su se po prostoriji i
tražili slobodan sto. Iznenada, Aksburi je ugledao Kamilu, ili se tako Džoelu
učinilo, pa prišao njenom stolu. Drugi članovi porodice su počeli da ga primećuju,
pa da se stišavaju jedan po jedan, ali on kao da ih nije bio svestan. Imao je samo
jedno na umu. Zastao je kraj Kamilinog stola, podigao monokl do oka i drsko je
pogledao kroz njega.
„Pitam se da li Vaše društvo i drugi uvaženi, ovde prisutni građani Bata znaju
da sede u blizini jednog kopileta, gospođice Vestkot.”
Molim? Šta, dođavola? Zar ga je toliko uvredio njen odgovor od pre nekoliko
dana da je bio spreman da prekrši sve manire kako bi joj se osvetio?
Aksburi nije govorio glasno, shvatio je Džoel naknadno. Nije privukao mnogo
pažnje na sebe. Razgovor za svim stolovima osim njihove grupe nastavio se kao
i obično uz veselo zveckanje porcelana i konobara koji su nosili poslužavnike
kroz salu. Ipak, Riverdejl je ustao i spustio platnenu savetu na sto. Neterbi je
učinio isto za svojim stolom. A za njim i lord Molenor. Za koji trenutak bi ispratili
vikonta napolje i tamo rešili problem sa njim na veoma kulturan način, dokle god
je to moguće, s obzirom na to da bi ih videli prolaznici na ulici.
Verovatno bi se još dogovorili i o naknadnom susretu, kakav je Neterbi već
jednom imao u Londonu.
Ali Džoel nije bio lepih manira. Nije znao ništa o pravilima koja diktiraju
ponašanje gospode, naročito u prisustvu dama. Ustao je, načinio dva koraka i
udario Aksburija pesnicom u vilicu.
Kako to nije očekivao, vikont je pao, zgrabivši usput stolnjak s jednog stola
iza sebe u bezuspešnom pokušaju da se spasi. Njegov pad je propraćen glasnom
lomljavom tanjira, porcelana, stakla i obrušavanjem kolača i čaja. Jedan kremasti
kolač sleteo mu je na nos.
Nastupila je vriska, povici, sveopšti nered. Svi su stajali. Neki su pokušavali
da pobegnu od opasnosti. Većina je izvijala vratove da vidi šta se dogodilo. Drugi

~ 164 ~
su se približavali kako bi bolje pogledali. Džoel je samo stiskao svoje bolne
nadlanice.
„Oh, bravo!”, kazao je tiho Riverdejl ispod žamora.
„Svaka čast”, složila se lejdi Overfild.
„Mili Bože!” uzviknuo je vojvoda od Neterbija i nekako (kako mu to polazi
za rukom?!) svi oko njega su se stišali, a oni malo dalje su stišavali druge kako bi
čuli. „Nove čizme, dragi prijatelju? Neko vreme umeju da budu đavolski klizave.
Šteta što si napravio takav spektakl od sebe, mada sam siguran da si među
prijateljima koji će dati sve od sebe da ovo zaborave i nikad te ne podsete. Dozvoli
mi da ti pomognem da ustaneš.”
„Izgleda da je u padu udario o sto, Neterbi”, kazao je grof od Riverdejla, „i
izbio zub. Ah, to je vikont Aksburi, zar ne?”
Aksburi nije bio ošamućen. Pridigao se na noge bez pomoći i čak odgurnuo
Neterbijevu ispruženu ruku. Izvadio je maramicu iz džepa i prineo je krvavim
usnama. Lice mu je bilo belo kao krpa. Njegova dva rođaka su prišla, uhvatila ga
podruku i izvela napolje. Otišao je mirno nakon što je Džoela ošinuo pogledom i
obratio mu se glasom prigušenim ispod maramice.
„Javiće ti se moj advokat.”
„Radujem se pozivu”, odgovorio je Džoel.
Tad je shvatio da se nalazi sa Kamilom rame uz rame. Okrenuo se ka njoj i
ona ka njemu.
„Hvala ti”, šapnula je, pa se vratila na svoje mesto. Sad nije bila nadmena
aristokratkinja. Bila je mermerna dama sa tenom koji joj ide uz titulu.
Trojica muškaraca su otišla bez daljeg incidenta, svi su ponovo seli, razgovor
je zaživeo, konobari su požurili da pospreme nered i donesu svež čaj i hranu i, u
roku od nekoliko minuta, svako ko bi ušao u dvoranu ne bi znao da se
nešto prilično negospodski upravo dogodilo. Zapravo, Džoel je stekao utisak da
to nije znala ni većina ljudi koja se već nalazila tu. Veliki broj razgovora se
verovatno vodio na temu koliko nove čizme i cipele mogu da budu klizave pre
nego što se đonovi malo ne načnu.
Možda je dobro što on juče nije mogao da kupi nov par.
„Dugujem Vam veliku zahvalnost, gospodine Kaningeme”, rekla mu je
Kamilina majka. „Stidim se što sam nekada odobravala da se taj mladić udvara
mojoj kćeri.”
„Čula sam da sutra idemo na izlet, gospodine Kaningeme”, rekla je lejdi
Overfild. „Strašno se radujem! Priznajem da sam izuzetno znatiželjna da vidim
Vaš novi dom.”

~ 165 ~
 XXI

Kamila je narednog jutra upijala sunce u bašti. Sedela je na jednoj kamenoj

klupi dok je Sara kraj njenih nogu cupkala travu, pa bi ponosno pogledala Kamilu.
Vinifred je prekrštenih nogu sedela na zemlji i posmatrala je. Nekolicina druge
dece je bila napolju i igrala se raznih igara. Svi su uživali u kratkom odmoru od
škole, mada je većina dece veselo pozdravila Kamilu. Ona nije bila pozvana.
Porodica ide u kuću gospodina Koks-Filipsa, sada Džoelovu, danas po podne na
izlet i verovatno će obići kuću.
Ona nije pozvana.
Juče, pri njenom prvom potpunom pojavljivanju u javnosti, nazvana je
kopiletom. Zagrlila je laktove obema rukama i nasmešila se bebi čiji je
pobedonosni osmeh otkriva nova donja zuba.
Džoel je poput odanog viteza udario vikonta Aksburija u njenu odbranu.
I nekako su Ejverijeve reči zataškale potencijalni skandal, barem privremeno.
Previše je nadati se, naravno, da apsolutno niko van porodične grupe nije video
šta se dogodilo ili čuo te reči. Džoel je taj koji je reagovao i potekla je krv, a
verovatno je izgubljen i zub.
Potom je ponovo seo kraj njene majke, Elizabet i Aleksandra i nastavio da
pije čaj i razgovara kao da se ništa nije dogodilo. Nije joj rekao ni reč.
Nije je pozvao na današnji izlet.
Ni da je izvadio rog i s krova povikao kroz njega njegova poruka ne bi mogla
biti jasnija od njegove tišine. U redu, dakle. Ispravila je ramena i poželela da klupa
nije toliko tvrda.
„Molila sam se svaku noć da Sari niknu zubi” kazala je Vinifred kad je beba
pružila ručice i Kamila je podigla i smestila u krilo, „i nikli su.”
Vinifredina povremena pobožnost umela je da je iznervira više od njene
ispravnosti. Ali Kamila se nasmešila. „Lepo je znati da su ti molitve uslišene.
Sada je mnogo srećnija.”
I tada se pojavio. Stajao je pred njima u starom sakou i izlizanim čizmama i
gledao ih s osmehom u očima. Glavom je blokirao sunce i Kamili je postalo
hladno. A Sara ta mala izdajica, zakikotala se i ponovo podigla ručice. Prihvatio
ju je i podigao iznad glave, dok se ona kikotala i balavila na portiklu, pa ju je
spustio i oslonio na jednu ruku.
~ 166 ~
 „Dobro jutro, dame!”, rekao je.
„Sara ima dva zuba”, rekla mu je Vinifred. „Molila sam se da niknu i nikli
su.”
„Svaka čast!”, kazao je i slobodnom rukom je potapšao po ramenu. Ali Hana
je dolazila po Saru. Bilo je vreme za hranu. Vinifred je ušla sa njima. Džoel je
ostao na mestu, pogleda usredsređenog na Kamilu. „Jutros sam dobio poruku od
Ane. Rekla mi je da ne dolaziš na izlet.”
Prokleta Ana, pomislila je Kamila, upotrebivši tu šokantnu reč u mislima,
koju se nikad ne bi usudila da izgovori naglas. „Ne. Imam druge obaveze.”
Prekrstio je ruke na grudima i pogledao je. „Žao mi je, Kamila. Ponašao sam
se kao magarac. Samo... Zemlja se pomerila u nedelju. Odnosno, pomerila se
snažnije nego inače. Ja...”
„U redu je. Ne moraš da objašnjavaš ili da se izvinjavaš, ako ti je to namera.
Nedelja je bila moj predlog, ako se sećaš, i ne žalim zbog nje ni u kom slučaju.
Bilo je veoma prijatno. Ali to je prošlost i uvek je najpametnije ostaviti prošlost
iza sebe i usredsréditi se na sadašnjost i onoliko budućnosti koliko može da se
planira.”
„Prokletstvo! Povredio sam te.”
„Bila bih zahvalna ako bi pazio kako se izražavaš”, rekla je ignorišući
činjenicu da je njen um upotrebio istu reč pre samo nekoliko trenutaka.
„Zašto ne želiš da dođeš?”
Značajno ga je pogledala. „Nisam pozvana. U mom svetu, odnosno starom
svetu, ljudi ne idu na dešavanja na koja nisu pozvani.”
Počešao se po glavi i tako razbarušio frizuru. Primetila je da mu je kosa
porasla. „Mili Bože, Kamila, pa ti si bila samo središte celog plana! Nije mi palo
na pamet da bi ti bila potrebna pozivnica.”
Ogorčenje se susrelo s nečim novim. Ona je bila središte celog plana! Šta to
znači?
„Želim da je vidiš”, kazao je. „Išao sam tamo u sredu i video sam kuću i baštu.
Bašta je, zapravo, pogrešna reč. Više liči na park. A i kuća je pogrešna reč.
Ogromna je i zastrašujuća. Moj deda-ujak je možda bio star, ali ništa nije ni
zapušteno, ni dotrajalo. I dalje ne mogu da verujem da je moja. Ne mogu
da zamislim sebe da živim tamo. Ali dok sam bio tamo svakakve ideje su mi
prolazile kroz glavu i poželeo sam da budeš tamo sa mnom.”
„A ne Ana?”
Glasno je uzdahnuo. „Nisam pomislio na nju nijednog trenutka dok sam bio
tamo. Želeo sam tebe.”
„Nameravam da danas budem zauzeta.”
„Čime?”
„Ne tiče te se.”
~ 167 ~
 „Da, tiče me se. Danas nema škole i nema porodice. Nameravaš da budeš
zauzeta radeći ništa samo da bi me kaznila. Zaslužujem kaznu. Nisam se usudio
da te posetim posle nedelje, ali je trebalo, naročito jer sam želeo da dođem. I ako
zvučim potpuno zbunjeno, kontradiktorno i budalasto, to je zato što jesam sve od
toga. Kamila, molim te, dođi.” Čučnuo je pred njom i posegnuo joj za rukom pre
nego što se, očigledno, setio dece oko sebe, pa je spustio ruku na svoje koleno.
„Molim te?”
Nije se usudio da dođe?
Gledala ga je nekoliko trenutaka. „Vraćam se kući”, rekla je iznenada. „Moja
majka se vraća u Hinsford, Ana ju je ubedila. Abi ide sa njom. A idem i ja.” Nije
znala da li govori istinu. Ali kako da ostane...
Namrštio se i pogledom joj analizirao lice. „Ali svakako dođi danas. Dođi sa
svojom porodicom. Ostalo ti je još samo nekoliko dana ovde sa njima, a mesto je
divno za izlet. Izgleda i da će dan da ostane divan. Dođi, Kamila, ako ne zbog
mene, onda zbog njih i sebe.”
Namrštila mu se, a on se najednom nasmešio.
„Ali dođi i zbog mene. Zemlja se zaista jeste pomerila u nedelju. A mislim da
si i ti to osetila.”
„Doći ću”, rekla je uštogljeno. „Zamoliću nekoga iz porodice da me odveze
kočijama.”
Ustao je. „Hvala ti.”
Ali iznenada je primetila nešto i zgrabila mu šaku. Zglobovi njegove
nadlanice bili su toliko crveni da su delovali bolno.
„Rekao bih da ona usta izgledaju mnogo lošije.”
„Nadam se da je zaista izgubio zub.”

Sudija Fenšo je posetio Džoela u sredu, neposredno nakon što se vratio sa

davanja mera za novu garderobu i čizme. Sudija je bio stariji gospodin kog su
godine usporile i poslao je slugu da pozove Džoela da siđe na ulicu gde ga je
čekao ispred kočije. Rekao je Džoelu da nikad u životu nije doživeo toliku
uvredu kao kad je saznao da vikont Aksburi, gospodin Martin Koks-Filips i
gospodin Blejk Norton osporavaju testament.
„Radujem se trenutku kad ćemo ih zgaziti, ukoliko nastave, mada se bojim da
će odustati kad budu bolje pogledali spisak svedoka. Ja sam bio jedan od njih, a,
bogami, i ostali su zastrašujući. Možete bezbedno da smatrate svoje nasledstvo
svojim, gospodine Kaningeme.”
Rukovao se sa Džoelom iznenađujuće snažnim stiskom, pa se vratio u kočiju
uz sluginu pomoć i otišao.
I Džoel je tad odlučio da ode i obiđe svoje novo imanje, koje će verovatno
prodati, čim se reši sve oko testamenta. Razgovarao je sa batlerom, gospodinom

~ 168 ~
Nibsom, i uverio ga je da sve sluge mogu da ostanu do daljnjeg i da će gospodin
Krabtri dobiti instrukcije da im isplaćuje plate. Nibs mu je pokazao kuću,
pa pozvao glavnog baštovana da ga sprovede kroz bašte.
Nakon toga je Džoel proveo još sat vremena šetajući sam po kući. Bila je
mnogo veća i prostranija nego što je mislio, ali i zastrašujuća. Nešto se dogodilo
kad je najzad zastao u biblioteci, iza fotelje u kojoj je njegov deda-ujak sedeo.
Osetio je... povezanost, čežnju, mada nijedno nije umeo da pretoči u tačne reči.
Njegova majka je ovde odrasla. Njegovi baka i deka su živeli tu, kao i deda-
ujak. Nije osetio prisustvo duhova, ali osetio je... povezanost. To je ono jedino što
mu je uvek nedostajalo u životu. Nije se žalio. Život mu je bio izuzetno
blagosloven do sada, čak i da izostavi događaje iz prethodne dve nedelje. Ali...
Zaljubio se. I, možda je imalo veze s tom mišlju, poželeo je da je Kamila tu
sa njim. Bio je pun misli, ideja, potreba...
Obavestio je gospodina Nibsa o izletu u petak i upozorio ga da će gosti želeti
da vide kuću. Tražio je da se stolice i ćebad iznesu na prednji travnjak, ako vreme
dozvoli, i organizuje smeštaj konja i kočija. Uveravao je batlera, međutim, da
je angažovao usluge keteringa iz Bata, tako da kuvar i kuhinjsko osoblje ne
moraju da se brinu. Nije bio siguran da će moći da spreme hranu za veliku grupu
aristokrata, jer su već duže vreme radili za izolovanog starog gospodina koji
verovatno nije često priređivao zabave. Pre nego što je otišao, izdao je još jedno
uputstvo.
„Ako biste mogli da uklonite one slepe biste iz predvorja, što je pre moguće,
gospodine Nibse, bio bih Vam izuzetno zahvalan.”
Batler je bio previse dobro uvežban da bi složio grimasu, ali Džoel je mogao
da se zakune da je to učinio iznutra. „To je bio venčani dar gospodina i gospođe
Kaningem, ali gospodin Koks-Filips ih nikad nije posebno voleo.”
I sada se Džoel vratio, šetkao je terasom pred kućom i primetio da su travnjaci
sveže doterani, da je izneseno pet stolica i poređano u polukrug, kako niko ne bi
morao da okrene leđa pogledu. Oko njih se nalazila gomila složenih ćebadi. Ali
šta, dođavola, on to radi? Nije o gošćenju znao ništa više od večernjeg okupljanja
par muških prijatelja u trpezariji. Kad su ga iz keteringa pitali šta tačno želi za
hranu i piće, samo je zbunjeno gledao i tražio savet. Imao je dovoljno novca da
plati za izlet, ali njegova sitna ušteđevina je nestala i mogao je samo da se nada
da je sudija Fenšo u upravu.
Dobiće račun od čizmara i krojača u roku od nedelju ili dve.
Srećom, nije stigao predugo da razmišlja. Jedna kočija je škripala po šljunku,
a druga joj je išla za petama. Džoel je izašao na stepenice ispred ulaznih vrata i
stao s rukama iza leđa, trudeći se da se pretvara da je veliki gospodar svega
što vidi. Poželeo je da mu čizme nisu toliko dotrajale.
Nakon toga se sve nastavilo izuzetno dobro. Svi su bili dobro raspoloženi i
svi su se divili kući, pogledu i bašti. Kućepaziteljka ih je sprovela kroz kuću, mada

~ 169 ~
je udovica grofica od Riverdejla odlučila da ostane u dnevnoj sobi nakon što su
stigli, a lejdi Matilda Vestkot je takođe odlučila da ostane kako bi je
napala mirišljavim solima, uprkos glasnom protivljenju svoje majke. Nakon što
je razgledanje završeno, svako je otišao na svoju stranu. Većina porodice je
prošetala preko travnjaka do strmije kamenite bašte iza kuće, pa do šume kroz
koju se prostirala pažljivo održavana staza.
„Džoele”, kazala je Ana i uhvatila ga pod ruku pre nego što su se svi okupili
na glavnom travnjaku kako bi se poslužio čaj, „ovo mesto je poseban dragulj, zar
ne? Kad samo pomislim da smo odrasli nedaleko odavde, a da je nikad nismo
videli... Da li žališ... Oh, zaboravi!”
„Da, žalim. Kad bih mogao da vratim vreme sa ovim znanjem. Ali to je
nemoguće i bio je njihov izbor da mi ostanu nepoznati. Međutim, pristojnost svog
odrastanja dugujem njima, moglo je da bude mnogo gore. I dugujem baki
svoju karijeru. Ne bi se ostvarila da nisam pohađao umetničku školu.”
„Uvek si bio izuzetno talentovan. Ali si verovatno u pravu. Šta ćeš da radiš?
Hoćeš li živeti ovde?”
„Da lutam sam po ovako prostranoj vili? Ne mogu to da zamislim.”
„Sam, Džoele?”, kazala je, a on je bio svestan da ona posmatra Kamilu koja
je izgledala izuzetno lepo u svetloj haljini od muslina i sa slamnatim šeširom koji
Džoel nije ranije video, a koja jedva da je pogledala u njegovom pravcu, ne
računajući kratak pozdrav kada je stigla sa bakom, majkom i sestrom.
„Nisam odlučio šta da radim sa kućom. Hteo sam da je prodam, ali... Moja
majka je odrasla ovde i...”
Stisnula mu je ruku. „Nemoj da žuriš sa odlukom. Sve će biti u redu.
Obećavam.”
„Obećavaš?”
„Obećavam.” Nasmejala se i pustila ga kako bi se pridružila tetkama.
Džoelu se izlet činio savršenim i svi su se, izgleda, složili s njim. Svi su ga
pohvalili, a on se smejao i ispričao istinu.
„Sve sam prepustio ljudima iz keteringa. Kad sam dobio spisak ponude, nisam
ni znao šta je većina stvari. Sve neka otmena imena. Tako da sam izbor morao da
prepustim stručnjacima i laknulo mi je kad sam shvatio da prepoznajem hranu,
iako joj ne znam imena.”
Svi su se nasmejali sa njim i došlo je vreme za njegovo malo iznenađenje.
Sluge su došle i šampanjac i Džoel je predložio zdravicu za udovicu groficu koja
je sedela na jednoj od stolica pod senkom drveta, mada je lejdi Matilda nekoliko
puta pokušala da joj otvori suncobran iznad glave.
„Ne znam tačan datum vašeg rođendana, gospođo, ali želim Vam srećnu
rođendansku nedelju.” Svi su se kucnuli čašama i ponovili zdravicu.

~ 170 ~
 „Rođendan mi je danas, mladiću i dosad je bio savršen. Ne mogu da zamislim
lepše okruženje za rođendanski čaj, ni ukusniju hranu ili lepše društvo. Hvala
Vam!”
Zdravica u njeno ime nagovestila je kraj posete. Kočije su pozvane i svi su se
okupili na terasi da ih sačekaju. Veselo su razgovarali i ponovo se zahvalili
Džoelu i pohvalili mu novi dom.
Ipak, on i Kamila nisu ni progovorili. Izbegavala ga je celo popodne. Ili je
možda on izbegavao nju.
„Kamila, mogu li da te ubedim da ostaneš malo duže? Postoji nešto što bih
voleo da ti pokažem. Možeš kasnije sa mnom da se vratiš.”
Nije govorio glasno. Nije očekivao da čuje bilo ko osim nje. Ali se ispostavilo
da su svi čuli, pa je zavladala opšta tišina kada su svi pogledali prvo njega, potom
Kamilu, pa ponovo njega.
„To nije baš primereno, gospodine Kaningeme”, kazala je lejdi Matilda, „da
mlada dama...”
„Verujem da je moja unuka sposobna da sama odluči, Matilda”, rekla je
udovica grofica.
„Naravno da jeste”, složila se lejdi Molenor. „Ako ona...”
„Možda, gospodine Kaningeme”, rekla je lejdi Overfild, „dozvolite i meni da
ostanem. Volela bih da provedem miran sat u biblioteci i da istražim sve one
knjige. Naravno, ako Kamila odluči da ostane.”
Svi su pogledali ka njoj. Obrazi su joj bili rumeni. Ta njena tvrdoglava vilica
je bila potpuno vidljiva, kao i usne stisnute u tanku liniju. „Da, naravno.”
Stajali su na terasi, njih troje, i gledali kako se kočije udaljavaju. Lejdi
Overfild se okrenula ka Džoelu sa osmehom na licu. Oči su joj sijale.
„Sad ću se skloniti. Sigurna sam da bih mogla da provedem nedelju dana u
onoj biblioteci, a da mi ne ponestane knjiga, tako da ne morate da žurite. Znam
kuda treba da idem.” Nasmešila se i Kamili, pridigla suknju, popela se uz
stepenice i nestala u kući.
„Pretpostavljam da sam sve prenerazio. Ne znam kako da se ponašam kao
gospodin, zar ne?”
Čuo ju je kako udiše vazduh, pa ga ispušta. „Zašto si želeo da ostanem?”
Zato što je on najveća kukavica na svetu. I zato što nije želeo da se ona vrati
u Hinsford sa majkom i sestrom.
Prišao joj je i odlučno je uhvatio za ruku. „Rekao sam ti da sam došao ovde u
sredu”, rekao je i poveo je po terasi iza kuće, “i poželeo da si tu sa mnom. Danas
si bila sa mnom i sa još deset drugih ljudi i zamalo da te pustim da odeš sa njima.
U glavi mi je osinjak, Kamila. Toliko toga se u njoj dešava. Slike mi se smenjuju
i mešaju pred očima. To će ti, možda, reći moje stanje uma. Da li si šetala kroz

~ 171 ~
šumu ranije? Staza se penje prilično strmo, ali vredno je penjanja. Ima raznih
mesta na kojima se može opustiti i uživati u pogledu.”
„Nisam išla ovako daleko”, rekla je dok su se penjali.
Stigli su do dela koji je u sredu ostavio poseban utisak na njega. U pitanju je
bila čistina među drvećem koja je pretvorena u malu cvetnu baštu sa velikom
klupom u sredini. Odatle se kroz krošnje drveća i preko krova kuće videla zanosna
bela elegancija džordžijanskih građevina Bata. Poveo ju je do klupe i seli su jedno
kraj drugog.
„Razmišljao sam da prodam kuću, ali ne mogu da se nateram, Kamila. To je
jedina stvarna veza koju imam sa porodicom. Ne mogu da zamislim sebe da živim
ovde sam, ali vidim razne mogućnosti. Ni o čemu nisam detaljnije razmislio da li
je moguće ili praktično. Zamišljam školu umetnosti ili nekakvo odmaralište za
umetnike. Možda za neku decu iz sirotišta, možda i za drugu decu, a možda i za
odrasle. Zamišljam školu muzike ili muzičko utočište za različite instrumente i za
glas. Čak i za ples. Ili utočište za pisce. Zamišljam kako dovodim ovde istaknute
stručnjake da drže predavanja na različite teme, da drže koncerte. Više od svega,
međutim, vidim i čujem decu kako trče travnjacima, ovde se igraju žmurke među
drvećem, trče kroz kuću, prave buku i raznose blato. Srećni i slobodni.”
„Tvoju decu?” Čim se okrenuo ka njoj znao je da je poželela da se ugrize za
jezik. Obrazi su joj bili rumeni.
„Između ostalog, voleo bih da imam svoju decu. Voleo bih da im pružim ono
što ja nikad nisam imao, oca i majku. Ali vidim ovde i drugu decu koja uživaju u
odmoru i prilici da protrče kroz prostor gde ima toliko mesta za trčanje.”
Nije ništa rekla.
„Naravno, značajno je udaljeno od Bata i nikad nisam bio nigde sem ovde.
Malo mi se čini izolovano. Otvoreno. Mada i prelepo. Blisko raju.”
„Ne bi bio izolovan ako bi se ovde nešto stalno dešavalo i ako bi ljudi uvek
dolazili i odlazili. I, Džoele, mogao bi da priuštiš sopstvenu kočiju da te vozi do
grada i nazad.”
„Mogao bih”, rekao je, mada to nije prvi put da mu je to palo na pamet.
„Mogao bih da imam konje. Možda i psa, ili dva, i mačku, ili tri! Možda zečeve.
Kao dečak sam čeznuo za kućnim ljubimcem koliko i za porodicom. To nikad nije
bilo dozvoljeno u sirotištu iz očiglednih razloga. Ali sam uvek smatrao da
bi prisustvo životinja bilo dobro za decu. Čuo sam da te psi i mačke vole čak i kad
te nijedno ljudsko biće ne voli. Mogu da se maze, da im se čita. Ne osuđuju te.
Oni... jednostavno vole. Da li misliš da bih mogao da nagovorim gospođicu Ford
da dozvoli nekoj deci da dolaze ovde na nekoliko dana. Da ovde držimo časove,
da se igraju sa životinjama, da jašu konje? Da li sam beznadežno naivan? Pričam
li u prazno? Jesam li budala?”
„Da li bi razmotrio da imaš sopstveno malo sirotište ovde?” Razmišljao je na
trenutak. „Ne. Ako će deca ovde biti trajno, moraju da budu moja.”

~ 172 ~
 „Tvoja deca?”
„Ili usvojena.” O ovome nije ranije razmišljao. „Možda... Sara.”
Pogledi su im se sreli i tako zadržali. Primetio je da je progutala knedlu i
gledao je kako joj se oči pune suzama pre nego što je skrenula pogled.
„I Vinifred.”
„Vinifred?”, namrštio se.
„Nije posebno dopadljivo dete, zar ne? Pobožna je i pravedna, uredna i
prekorna. Prepoznajem sebe u njoj, Džoele, do granice bola. Očajnički želi da
bude voljena i veruje da se ljubav zaslužuje lepim ponašanjem. Ne razume da njen
trud samo rasteruje ljubav umesto da je prikuplja.”
„Volela bi da je usvojiš?”
Pogledala ga je zbunjeno. „Ti si govorio o usvajanju i dovođenju svoje dece
ovde. Samo sam govorila hipotetički. Samo bih volela da ona zna da je voljena. I
više nego voljena. Odabrana.”
Zatreptala je i iznenada ustala. „Elizabet će ponestati knjiga da je zabave.
Hajde da se vratimo!”
I trenutak, ivica na kojoj je balansirao, prošao je. U redu je. Razne ideje su
mu se motale po glavi i ni u jednu nije bio siguran. Nije bio siguran ni u šta.
Ne, to nije istina. U jedno je bio potpuno siguran. Bio je očajnički zaljubljen
u nju. I podjednako očajnički je želeo da se oženi njom.
Ali ipak, trenutak nije bio dobar. Nije želeo da bračna ponuda zvuči kao da
mu se samo spotakla iz misli u usta i preko jezika do usana.
Ustao je kraj nje i ponovo je uhvatio za ruku. „Hvala ti što si ostala. Hvala ti
što si me saslušala.”
Nastavili su do kuće u tišini.

~ 173 ~
 XXII

Kamila je narednog jutra vodila Saru, Vinifred i dvoje mlađe dece do reke da
vide patke i nahrane ih mrvicama hleba. Po povratku, za vreme ručka, Kamila je
sedela kraj gospođice Ford i dadilje.
„Da li iko ikada usvoji neku od ove dece?” pitala je tokom pauze u razgovoru.
Nikad nije čula da se to dogodilo, ali ipak nije dugo tu.
„Povremeno”, odgovorila je gospođica Ford. „Uglavnom bebe. Ljudi retko
traže decu stariju od nekoliko meseci. Ovo nije sirotište u kom beskrupulozni
poslodavci traže jeftinu radnu snagu.”
„Kakva je procedura za usvajanje?”
„U većini slučajeva se konsultuju njihovi pravi roditelji ili onaj ko ih izdržava,
pa oni daju ili ne daju dozvolu. Ako je odgovor potvrdan, zakonske detalje završi
naš advokat, ali se vrlo pažljivo istraže budući roditelji. Mi ovde nudimo ljubav i
bezbednost i dobar kvalitet nege, kao što znate. Trudimo se da se postaramo da
detetu ide u prilog da postane deo porodice.”
„A ako su pravi roditelji nepoznati?”
„Pratimo istu pažljivu proceduru. Ako dajemo decu na usvajanje imamo
osećaj da se odričemo sopstvene dece. To ćemo rado učiniti ako je u najboljem
interesu deteta, ali nikad nije lako rastati se sa njima. Razume se, većina roditelja
koji usvoje decu ne žele da se vraćaju ovde u posete.”
„Sećate li se Semija i njegovih zlatnih uvojaka?”, pitala je dadilja, pa su ona
i gospođica Ford nastavile da se prisećaju beba koje su otišle na usvajanje.
Kamila se vratila u svoju sobu i pisala Hariju kako bi mu čestitala na
unapređenju. To je bilo prvi put da mu je direktno ona pisala. Bilo je bolno. Hari
je bio grof od Riverdejla. Uvek ju je nervirao jer se provodio kao nikad, okružen
pratnjom koja se sastojala više od ulizica nego od pravih prijatelja. Nakon
očeve smrti je nosio samo crni povez preko ruke, dok su mama, Abi i ona morale
da nose crninu. Ali bio je dobroćudan dečak, veseo, pametan, srdačan. Volela ga
je, a da to nije ni shvatala u potpunosti. I volela ga je sada i osećala bol onoga što
mu se dogodilo. Njegova pisma su uvek bila vedra, ali kakva je bila stvarnost? Da
li će uopšte dočekati živ njeno pismo? Njen strah za njega je uvek bio prisutan,
duboko potisnut, ali veoma stvaran.

~ 174 ~
 Cena ljubavi je bol, pomislila je. Da li je vredna toga? Da li je bolje ne voleti
uopšte?
Po podne je prošetala do Kraljevskog polumeseca, kao i juče pre izleta, kako
bi u garderobi potražila nešto primereno za večernji bal. Imala je utisak da kopa
po prošlosti koju je ostavila pre mnogo vremena, a ne pre nekoliko meseci, ali
bilo je nečeg neporecivo uzbudljivog u tome. Koja žena ne voli barem ponekad
da se dotera i izgleda najbolje što može?
Odabrala je haljinu od plavog satena i srebrne čipke. Linija struka dosezala je
visoko ispod grudi, linija dekoltea bila je niska, a rukavi kratki i pufnasti. Obod
je bio talasast i proštepan srebrnim koncem. Odabrala je dugačke srebrne rukavice
i srebrne cipele, a nosiće i delikatnu lepezu koja, kad se otvori, otkriva šarenoliki
prizor bucmastog anđela s krilima koji lebdi iznad romantično lepog, tužnog
mladića koji je izgledao kao da ga je smrtno pogodila jedna od Kupidonovih
strela. Kamila nikad ranije o tome nije razmišljala, ali pomislila je kako
je simpatično što onaj ko drži tu lepezu zapravo drži sudbinu tog mladića na
dlanu. Njen jedini nakit bila je biserna ogrlica koju joj je otac poklonio za
debitovanje u društvu, odnosno njegova sekretarica joj je predala poklon, kao i
minđuše koje idu u kompletu, a koje su bile dar od majke. Bakina sluškinja joj je
doterala kosu u visoku punđu sa složenim uvojcima i loknama i ponekim
talasastim pramenom koji joj je padao niz vrat i preko ušiju.
Dok se posmatrala u ogledalu, osetila je nalet nostalgije za tim poznatim
svetom koji je tako naglo napustila. Ali ju je iznenadilo kad je shvatila da se sada
ne bi vratila, čak ni kad bi mogla. Ne dopada joj se osoba kakva je tada bila i
sasvim sigurno joj se ne dopada osoba sa kojom je bila verena. Okrenula se i otišla
u Abigejlinu sobu. Sestra je izgledala kao otelotvorenje proleća u lepoj bledožutoj
haljini koju Kamila ranije nije videla. Bila je grozničava od uzbuđenja i napetosti.
„Da li će ovo biti poput pravog bala? Oh, divno izgledaš, Kam! Uvek sam se
nadala da ću biti visoka kao ti.” Abi je prisustvovala nekolicini okupljanja u selu,
ali ne i formalnom balu. Još uvek nije debitovala u društvu.
„Neće biti kao u Londonu, rekla bih, ali sam čula da je čitavo visoko društvo
Bata pozvano, pa pretpostavljam da će to biti najveći događaj leta. Na kraju
krajeva, Vestkotovi imaju mnogo titula. Biće posećeno.”
„Da li misliš...” Abigejl je zastala i pozabavila se nameštanjem šala, pa
podigla lepezu. „Da li misliš da ćemo imati partnere za ples, Kam? Osim teče
Tomasa i Aleksandra.”
„Mislim da će naše tetke ozbiljno shvatiti svoje obaveze domaćica, Abi.
Domaćica ne voli da vidi usamljene dame u balskoj sali. To se loše odražava na
nju.”
„Dakle, one će nam naći partnere?” Naborala je nos.
„Tako to funkcioniše. A ponekad gospoda traže da nam se predstave. Nije
primereno da oni priđu i zamole za ples, a da nisu prethodno predstavljeni.”

~ 175 ~
 Nadala se da govori istinu. Nadala se da će njena sestra imati partnere za ples
i da to neće biti samo stariji oženjeni muškarci koje će neko naterati na to ili koji
će se sažaliti na nju. Nije marila za sebe. Ona će biti zadovoljna da samo
posmatra slavlje i provede malo vremena sa porodicom pre nego što se svi vrate
kući. I, kako je Abi upravo rekla, teča Tomas, Aleksandar i Ejveri će sigurno
plesati sa njom. I...
Džoel?
Ceo dan se trudila da ne razmišlja o jučerašnjem danu. Šta joj je tačno
govorio? Verovatno ni sam nije znao. Uporedio je mozak sa osinjakom. Ali...
Voleo bih da imam svoju decu. Voleo bih da im pružim ono što ja nikad nisam
imao, oca i majku. I pričao je o usvajanju dece. Spomenuo je Saru. A onda,
nakon što se činilo da želi nešto da kaže, samo joj se zahvalio što je došla i što ga
je saslušala, pa su se vratili iz šetnje.
Oh, otići će kući sa mamom i Abi. Moraće da odustane od borbe i da bude
prezriva. Ne, neće. Ostaće u školi. Ostaće čvrsta i... Možda će se negde preseliti i
živeti nezavisno. Mogla bi to da postigne s novcem koji će prihvatiti od Ane.
Mogla bi, zapravo, lepo da živi od njega. Bila je sigurna da je čak i četvrtina
očevog bogatstva pozamašna suma. Da, možda će učiniti upravo to ili...
Oh, Džoele!
Abigejl je bila spremna da siđe i ubrzo su bile sa svojom majkom i bakom na
putu do batske dvorane za zabavu, u kočiji, iako su boravile nedaleko odatle.
Kamila je primetila da mama čvrsto drži Abi za ruku. Ona je otvorila i zatvorila
lepezu u krilu, pa se zapitala da li će se svirati valcer.

Džoel je postao svojevrsna lokalna slavna ličnost. Neki ljudi su ga već

poznavali kao slikara portreta i oni su mogli da ga pokažu drugima kao sirotana
bez ičega za kog se ispostavilo da je davno izgubljeni nećak, a neki su govorili
čak i unuk, veoma imućnog gospodina Koks-Filipsa, koji je živeo u jednoj od vila
u brdima. Stariji gospodin je otkrio istinu u poslednjem trenutku, barem je tako
priča išla, i ostavio je svaku paru svojih miliona tom mladiću kog je po prvi i
poslednji put zagrlio skoro istovremeno kad je ispustio poslednji dah.
Džoelova slava se još više rasplamsala kada je otmenim dnevnim sobama
počela da kruži, a onda se i rasplamsala, priča da je udario vikonta Aksburija
tokom čajanke u dvorani i tako mu izbio sve zube, jer je uvredio damu.
Tako da je bila velika stvar što je Džoel došao na isto mesto u subotu uveče.
Bilo mu je neprijatno u večernjoj garderobi i cipelama i pitao se da li je neophodno
da muškarac pleše na takvom događaju, jer jedini put kad je on plesao bilo je
u sirotištu. Pitao se i da li će biti dovoljno mračnih ćoškova u kojima bi mogao da
se sakrije. I da li je već kasno da se predomisli i vrati se kući. Ali dosta mu je bilo
njegovog kukavičluka. Jedno je sigurno. Ne može da se vrati svom starom,
udobnom životu. U redu, dakle. Moraće da nastavi sa novim. Uostalom, Kamila

~ 176 ~
bi mogla sutra da ode u Hinsford sa majkom i sestrom, a on neće dozvoliti da se
to dogodi bez borbe... ili da barem prethodno ne porazgovara sa njom.
Popeo se do vrata, predao svoje ime najavljivaču i bio zahvalan što ga barem
jedna osoba u Batu ne zna iz viđenja, pa zakoračio unutra.
Izgleda da su bili pozvani svi građani Bata, osim najavljivača na vratima.
Prostorija za čajanku je bila prepuna, balska sala je bila puna, a ako nije privlačio
pažnju svakim korakom, onda mu je mašta mnogo ubedljivija nego što je mislio.
Orkestar je štimovao instrumente, te ples još nije počeo.
Prostorije su bile ispunjene žamorom od razgovora i smeha i Džoel je
poželeo da propadne u zemlju.
Tad je naišao na lejdi Molenor. Presijavala se od nakita, kosa joj je bila
ukrašena perjem, imala je graciozne manire, a za njom je išla udovica vojvotkinja
od Neterbija koja je izgledala upečatljivo u kraljevskoplavoj haljini i sa turbanom
iste boje na koji je bio zakačen dragulj veličine jajeta. Povele su ga između sebe
da pozdravi udovicu groficu od Riverdejla koja je sedela u balskoj sali na stolici
koja je izgledala kao presto. Radosno je primala pohvale i rođendanske čestitke
od svih živih, dok joj je lejdi Matilda Vestkot, njena ćerka, lepezom hladila lice,
sva zabrinuta za udobnost majke.
Ana, koja je izgledala vrlo ljupko u tamnoružičastom, došla je da ga zagrli, a
lejdi Džesika Arčer i gospođica Abigejl Vestkot su mu mahnule lepezama i
ozareno se nasmešile, pa nastavile ruku pod ruku, da pokazuju svoju lepotu pred
okupljenima. I... Kamila je bila tu i stajala sama malo udaljenije od bake.
„Mislim da nikad nisam video”, kazao je prišavši joj, „lepšu ženu.”
Na trenutak ga je zbunjeno gledala i shvatio je koliko su mu reči zvučale
ekstravagantno i besmisleno. Ali se ona polako nasmešila, počevši od sjaja u oku.
„Ni ja nisam videla zgodnijeg muškarca. Džoele, bio si u kupovini! Da li te je
mnogo bolelo?”
„Izuzetno. Ali sam došao čak dovde i cipele mi još nisu uništile sve prste. Ili
pete. Niti me je kragna ugušila.”
„Zaista izgledaš predivno.”
„Kamila, da li ćeš zaista da se vratiš kući sa majkom i sestrom?”
Nije odmah odgovorila. „Ne”, kazala je potom. „To bi bilo priznanje poraza,
a ja odbijam da budem poražena.”
„Pametnica”, kazao je kao da se obraća jednoj od učenica u školi.
„Ali, Džoele”, kazala je i otvorila lepezu, te tako doprinela predivnim
delikatnim plavim i srebrnim nijansama svoje haljine. „Prihvatila sam Aninu
ponudu jedne četvrtine očevog bogatstva. Još uvek nisam sigurna da li ću i šta
učiniti s tim.”
„Ah!”, kazao je i nije znao da li mu je drago ili žao. „Zašto si se predomislila?”

~ 177 ~
 „Pokušavam da nateram srce da prati korak koji je moja glava izabrala.
Pokušavam da je zavolim, Džoele. Pokušavam da je posmatram kao sestru, ne
samo kao polusestru. Deljenje tog bogatstva je ključno za njenu sreću.”
Nije imao priliku da odgovori. Kretanje oko njih se užurbalo i shvatio je da
se orkestar stišao i da se parovi okupljaju na podijumu.
„Verujem da je ovo moj ples, Kamila?”, kazao je grof od Riverdejla i
pozdravio Džoela srdačnim klimanjem glavom, pa pružio rođaki ruku.
„Da, Aleksandre. Hvala ti!”
I Džoel je ponovo ostao sam, sve dok mu nije prišla lejdi Overfild. „Sećam se
da mi je Ana pričala o plesovima koje ste održavali u sirotištu dok je još tu bila
njena stara nastavnica. Znala je korake svega osim valcera. Pretpostavljam da je
takav slučaj i sa Vama, gospodine Kaningeme. Rizikujem da budem neoprostivo
direktna, ali da li biste probali da zaigrate ovaj ples sa mnom? Podijum je pun
ljudi. Sigurna sam da ćemo se izgubiti u masi i da nas niko neće videti.”
I, ako je Kamila najlepša žena koju je ikada video, pomislio je Džoel, a možda
je pristrasan, onda je sigurno lejdi Overfild najbrižljivija.
„Daću sve od sebe da Vas ne osramotim, gospođo”, rekao je i nasmešio se, pa
joj pružio ruku.

„Oduševio sam se juče kad sam saznao”, rekao je Aleksandar pošto je poveo
Kamilu na podijum, „da se rođaka Viola vraća u Hinsford i da Abigejl ide sa njom.
Da li ćeš se i ti vratiti, Kamila?”
„Ne, osim ponekad u posetu. Ali ne protivim se. Drago mi je zbog njih.”
„Tvoja budućnost je ovde?”, pitao je i pogledao preko njenog ramena, gde je
Džoel izvodio Elizabet na podijum.
„Zasad, da. Zaista uživam u podučavanju, mada je to najhaotičnija,
najglasnija aktivnost u kojoj sam ikad učestvovala i ponekad se pitam šta radim.”
Ponovo ju je pogledao i nasmešio se. „Čuo sam da ti je gospođica Ford
ponudila posao za najmanje narednih dvadeset godina. Verujem da je to najbolja
pohvala.”
„A šta je sa tobom, Aleksandre? Kako ćeš povratiti bogatstvo Brabldin korta?
Ili, kao ni otac, nećeš ni pokušavati?”
„Oh, pokušaću. Ipak je to moja dužnost. Moraću bogato da se oženim.”
Ples će uskoro početi i u pitanju je bila složena seoska igra tokom koje neće
biti prilike za privatni razgovor. I dalje se smešio. Čak su mu oči i svetlucale, kao
da se našalio. Kamila se nadala da to jeste bila šala. Aleksandar je uvek bio častan,
dobar čovek. Iako ona lično nikad nije verovala u romantičnu ljubav, uvek je
očekivala da će se on oženiti iz ljubavi, damom koja mu je slična po
temperamentu, prijatnosti i izgledu. Bilo joj je žao što ispred svoje sreće mora da

~ 178 ~
stavi ljude iz Brabldina koje je njen otac tako sramno zanemario. Stara Kamila bi
razumela i aplaudirala mu. Nova Kamila je želela da zaplače od nepravde.
Ali muzika je počela.
Videla je da Abi pleše sa Ejverijem. I kako je veče napredovalo, shvatila je
da je sve bilo pažljivo proračunato. Vojvoda i grof su prvi set plesali sa dve
nezakonite ćerke grofovog prethodnika i tako pokazali društvu da su one savršeno
uvažene i da bi nepoštovanje prema njima moglo da se završi odbacivanjem
od strane tih plemića i njihovih porodica. Ni Kamili ni Abigejl nije nedostajalo
partnera za ples celo veče; dok je Kamila plesala sa Ejverijem i tečom Tomasom,
Abigejl je svaki set, osim prvog, plesala sa muškarcima koji nisu članovi
porodice, a većina su bili mladi i neoženjeni. Abi će sigurno ovo veče pamtiti
kao najsrećnije u životu.
Naravno, ovo je Bat, ne London, i Abi nije mogla uvek da očekuje porodičnu
podršku kakvu je večeras imala. Ali ipak... Možda ipak ima neke nade. Možda
ono što se dogodilo nije bilo krajnja katastrofa kako se tada činilo i sve
donedavno.
Nakon stoje prilično uverljivo otplesao prvi set sa Elizabet, Džoel je nestao iz
balske sale. Kamila je mislila da je otišao, sve dok nije ušla u salu za čajanku sa
tečom Tomasom i videla ga kako sedi sa gospođicom Ford i grupom dama koje
su gotovo udisale svaku njegovu reč. Pogledi su im se sreli. Sela je okrenuvši mu
leđa i pridružila se razgovoru za svojim stolom. Prošlo je desetak minuta pre nego
što je osetila ruku na svom ramenu.
„Verujem da će sledeći set biti valcer”, kazao je Džoel obrativši joj se
direktno, nakon što je pozdravio grupu za stolom. „Da li bi plesala sa mnom,
Kamila?”
„Da.” Ustala je i spustila salvetu na sto. „Hvala.”
„Ili bi se, možda”, kazao je dok su se kretali u pravcu balske sale, „osećala
bezbednije ako bismo samo šetali po obodima prostorije. Primećujem da je to
omiljena aktivnost brojnih ljudi.”
„Da li ste to postali plašljivac, gospodine Kaningeme?”, pitala je i otvorila
lepezu pa zamahala njom pred licem.
„Nikako, gospođice Vestkot. Postao sam kavaljer. Ne želim da Vas
osramotim na podijumu. Da ne spominjem dovođenje Vaših prstiju u opasnost.”
„Da li to, slučajno, govorite da ne verujete mojim predavačkim metodama,
gospodine Kaningeme?”
„Rekao bih da više sumnjam u svoje učeničke sposobnosti. Ali spreman sam
da mu ga dam, ako ste spremni i Vi.”
„Da mu ga date?”, namrštila se. „Kakvo je to izražavanje, gospodine
Kaningeme?”
„Prostačko?”

~ 179 ~
 I prasnuli su u smeh, što uopšte nije bilo otmeno, pa ga je Kamila uhvatila
podruku.
„Kao što je lejdi Overfild ranije primetila, podijum će nesumnjivo biti toliko
preplavljen da niko neće ni primetiti moguće nesavršenosti u našem plesu.”
To se pokazalo kao manje istinito. Ispostavilo se da valcer u Batu još uvek
nije bio tako moderan kao u Londonu i većina gostiju je želela samo da posmatra
ili su ostali na čaju. Nekolicina parova je zauzela podijum i bilo je dovoljno
prostora da plešu slobodno bez straha da će se sudariti, ali i prostora da ih
sve posmatraju.
„Ovo nije bila najpametnija ideja koju sam imao”, kazao je Džoel.
„Da, bila je”, rekla je i pogledala ga pravo u oči.
Ruka mu je bila topla na njenom struku, a njegovo rame čvrsto pod njenim
dlanom. Njegova druga ruka držala je njenu i bila je krupna i sigurna. Mirisao je
lepo na nešto neodređeno, možda penu za brijanje, možda na novu tkaninu. I na
Džoela. Bila je sigurna da bi mogla da uđe vezanih očiju i tačno prepozna ko je
drži u poziciji za valcer. Vrelina njegovog tela ju je obujmila i setila se prošle
nedelje s velikom čežnjom. Toliko je volela da vodi ljubav s njim.
Pogled mu je bio napet i pitala se da li slično razmišlja. Oh, Džoele, nemo ga
je pitala, šta si juče želeo da kažeš?
Kad je muzika počela da svira, ponovo su zaplesali svojim drvenim nogama.
Jeh-dva-tri, je’n-dva-tri u jednu stranu, tri unazad i Kamila je posmatrala kako
vrat počinje da mu crveni i primetila mu paniku u očima. Nasmešila mu se, pa se
tiho nasmejala.
I iznenada su ponovo plesali valcer kao i onda u učionici, ali bez ograničenja
prostora i njenog daha, dok je istovremeno pevala i plesala. Ovog puta su imali
orkestar i balsku salu i plesali su i vrteli se u svetu koji je pripadao samo njima.
Gledali su se u oči, s osmehom na usnama.
Neobično je biti istovremeno svestan svog okruženja i biti potpuno sam u
njemu. Znala je da Ana pleše sa Ejverijem, Aleksandar sa Elizabet, a Abi i
Džesika sa njoj nepoznatim partnerima, iako Abi i Džesika još uvek nisu zvanično
predstavljene društvu. U Londonu ne bi smele da plešu valcer dok ne bi dobile
odobrenje od jedne od domaćica kluba Almak. Bila je svesna drugih plesača,
šarenolikih haljina, odsjaja nakita. Bila je svesna starijih članova porodice i drugih
ljudi koji stoje okolo i posmatraju. Bila je svesna mirisa sveca i parfema,
zvuka stopala koja plešu, šuštanja svile i satena u ritmu muzike. Čak je bila svesna
i toga da ona i Džoel privlače mnogo više pažnje nego što bi trebalo, verovatno
zbog onoga što je ona, a još verovatnije zbog onoga što je on postao. A ipak, svi
ti utisci su se stvarali u nekoj pozadini daleko od sveta muzike i pokreta i, da,
romantike, u kojoj su oni plesali.
Najdivniji osećaj na svetu, pomislila je ne trudeći se da analizira tu misao, da
se ustručava od nje, da je se uplaši, najdivniji osećaj na svetu je biti zaljubljen.

~ 180 ~
 Kad je muzika završila, dva sveta su se spojila i Kamila je sklonila ruku s
Džoelovog ramena, oslobodila drugu ruku i žalosno mu se nasmešila.
„Rekla bih, gospodine Kaningeme, da sam najbolja učiteljica na svetu.”
„Samo, gospođice Vestkot, zato što imate najboljeg učenika na svetu.”
Neotmeno su se nacerili jedno drugom.
„Ovde ne postoji način da se ostane malo nasamo, zar ne? Pođi sa mnom u
šetnju, Kamila.”
Kasno uveče, dok je napolju tama? Bez pratnje? Bez...
„Idem po šal”, kazala je.
Čim su izašli napolje, stišali su se glasovi, muzika i smeh. Iznad njih je sijao
srebrni mesec. Ali nebo je bilo vedro i dovoljno zvezda je osvetljavalo put.
Vazduh je izgubio vrelinu dana, ali je i dalje bio topao. Vetar se jedva osećao.
„Lepo je ovde”, kazala je i podigla lice ka nebu.
„Jeste”, složio se dok su šetali kratko uz Ulicu Benet do Cirkusa. Prešli su
ulicu do velike kružne bašte u njegovom središtu, pa prošetali unutar parka. Oko
njih su se podizala tri masivna, zakrivljena niza kuća elegantnog i klasičnog
dizajna. Bilo je veoma malo osvetljenih prozora. Bilo je kasno.
„Slikao sam ceo dan. Slikao sam žustro i bez pauze i postigao onaj krajnji
fokus kom težim kad stvaram. Naslikao sam tvoju sestru iz nacrta, iz sećanja, iz
onog dela sebe koji nikad neću umeti da opišem rečima. Portret nije gotov, ali sam
izuzetno zadovoljan. Postoji nešto tako... delikatno u njenom biću što se plašim
da nikad neću uhvatiti ni mislima ni vidom, ali ni na platnu. Ali mislim da sam
uhvatio njenu lepotu, njenu radost života, ranjivost, tugu, neuništivu nadu. Oh,
mogao bih do sutra da gomilam reči, a da i dalje ne izrazim šta to osećam kod nje.
Nikad ništa nisam tako brzo naslikao. Ali nije nemarno, ili površno, ili...”, glas
mu je odlutao.
„Radujem se da je vidim kad bude gotova”, rekla je uštogljeno. Šetali su po
unutrašnjem delu bašte.
Uzdahnuo je. „Ono što sam, zapravo, pokušavao jeste da se usredsredim na
jednu stvar kako bih stišao sve druge misli koje me danima muče. Bio sam
uspešniji nego što sam očekivao. Ali stvar je u tome, Kamila, što su, negde iza
moje usredsređenosti na jednu stvar, moje misli prestale da se komešaju i složile
se tako da sam, sklonivši se konačno od platna, sasvim jasno shvatio jednu stvar...
dobro, dve stvari.”
Pogledala ga je. Obema rukama je držala ivice šala, ali ju je on uhvatio za
jednu ruku i isprepletao prste s njenim. Drugom rukom je prihvatila i drugu ivicu
šala. Nije ništa rekla. Ali šta je očekivao da mu kaže? Misliće da ju je doveo ovde
da bi joj pričao o tome kako je danas slikao.
„Prva stvar koju sam shvatio, manje važna, jeste da ću zadržati onu kuću i
iskoristiću novac tako da spojim lepo i korisno, nešto što će podići raspoloženje

~ 181 ~
ljudi i hraniti im dušu. Naročito dečju, ali ne isključivo. Ne znam još uvek ni šta
ni kako, ali saznaću. I živeću tamo da bih joj pružio toplinu doma i sve ostalo.
Imaću životinje i... ljude.”
Mili Bože, kakva kukavica! Donedavno nije ni znao to o sebi. Smestio joj je
ruku ispod svoje, još uvek isprepletanih prstiju. Zastao je kad su pošli ka izlazu
koji je gledao ka strmoj Ulici Gej.
„Druga stvar koju sam sasvim jasno shvatio jeste da te volim i da te želim u
svom životu, kakav god da on ispao, da želim da se oženim tobom, da imam decu
sa tobom i da osnujem s tobom porodicu u onoj kući, sa našom i usvojenom
decom, sa mačkama i psima i... zmijama i miševima, možda, ako budemo imali
sinove ih neustrašive ćerke. Nisam siguran da mogu to da ti tražim. Živela si
veoma različitim životom. Odrasla si kao ćerka grofa i u aristokratskom
domaćinstvu. Ti si dama od glave do pete. Kad sam te večeras video, pomislio
sam da si najlepša žena koju sam ikada video, i nisam preterivao. Takođe sam
pomislio kako si najveličanstvenija, najudaljenija, najnedostižnija. Činilo mi se
pretencioznim da te volim.”
„Džoele”, kazala je i skratila njegovo izlaganje, „možeš da budeš siguran.”
Zbunjeno ju je pogledao u polutami. Može da bude siguran? Čuo je odjek
svojih reči - nisam siguran da mogu to da ti tražim.
„Zar mogu?”
„Trebaće ti dama da vodi tu tvoju kuću, dok je tebi glava u oblacima. Ono što
sigurno mogu da radim vezanih ruku i očiju jeste da vodim domaćinstvo. Možda
me malo podilazi jeza od pomisli na vrisku dece, lajanje pasa, skičanje miševa i
izgubljenih umetnika, ali ako mogu da uđem u sirotište i učim decu svih uzrasta i
mogućnosti, ako mogu da ih nateram da ispletu ljubičasti kanap kao grupni
projekat i prošetam ih po celom Batu dok se drže za njega, i ako mogu da
naučim određenog izgubljenog umetnika da pleše valcer - mogu da uradim sve.”
„Ali...”, stisnuo joj je prste i tek pošto je popustio stisak, shvatio je koliko
čvrsto ju je držao, „da li bi to želela, Kamila?”
Uzdahnula je preterano, kao da se strašno namučila. „Stvar je u tome, Džoele,
što sam ja dama po vaspitanju i ne mogu da odbacim celoživotno učenje za samo
nekoliko kratkih meseci. Jednom jesam, pre skoro nedelju dana, kada sam ti
tražila da me povedeš kući sa sobom. Ne verujem da bih to mogla ponovo. Ne bih
mogla da te zaprosim. Dama to ne radi, znaš. To je posao gospodina.”
Gledao ju je. S tamom ili bez tame, nije bilo greške u njegovom izrazu lica.
„Ja nisam gospodin”, rekao je i spustio pogled na njene usne.
„Htela sam da kažem da je to posao muškarca, Džoele, čak i ako nije otmen.
A ti si sasvim sigurno muškarac. To je prvi utisak koji sam stekla o tebi kad smo
se upoznali i to me je uvredilo, jer to nikad svesno nisam pomislila ni o
jednom drugom muškarcu, čak ni o vikontu Aksburiju. Shvatila sam da si
veoma... muževan.”

~ 182 ~
 Pitao se da li se zarumenela. To je bilo nemoguće znati u tami. Ali ako jeste,
oči joj nisu skretale pogled s njegovih.
„Moram da se ponesem kao Italijan. Da li misliš da imamo neku publiku osim
ovih tamnih prozora oko nas?”
„Ne znam i ne zanima me”, odgovorila je.
„U redu, onda.” I pošto je on očigledno muškarac, i to veoma muževan, iako
nije gospodin, a i poluitalijanskog porekla, bolje bi bilo da ovo uradi kako treba.
Spustio se na jedno koleno i obema rukama je uhvatio za dlan. Osećao se
glupavo... a možda i nije. Gledao ju je u oči. „Kamila, da li želiš da se udaš za
mene? Jer te volim svim srcem i zaista, zaista ne želim da živim ostatak života
bez tebe. Zato što se nadam da se i ti osećaš isto tako. Voleo bih da sam smislio i
naučio nekakav uglađeni govor koji bi mogla da prepričavaš našim unucima, ako
pristaneš, naravno. Mada sam siguran da bih dosad zaboravio svaku reč.
Dođavola, Kamila, pristaješ li?”
Tiho se smejala. Voleo je njen smeh. Zapravo, voleo je Amazonku, vojnu
narednicu i žustru učiteljicu, Madonu s detetom i aristokratsku boginju u njenoj
srebrno-plavoj haljini i sa raskošnom frizurom. Voleo je ženu s kojom je vodio
ljubav i ženu koja je preklinjala za zagrljaj kad je bila uznemirena.
„Pristajem”, rekla je i oslobodila ruku kako bi mu obujmila lice i nežno ga
poljubila. „Ali ustani, molim te. Upropastićeš svoje savršeno večernje odelo.”
„Pristaješ?” Ustao je i uhvatio je za struk.
„Pristajem, ali samo zato što te volim i ne mogu da podnesem pomisao na
život bez tebe. Ne iz nekog drugog razloga.”
„Pristaješ...” Gledao ju je, pa podigao lice ka nebu. pristala je.” Podigao ju je
i dvaput zavrteo ukrug, dok mu se ona smejala. „Pristala je.”
Nije mislio da je progovorio glasno. Delom nije bio svestan da možda ima
ljudi koji spavaju u kućama po cirkusu i koji ne bi bili srećni što ih budi glas iz
središta bašte. Ali odnekud, u tami je bilo nemoguće spoznati odakle tačno, čulo
se kako neko polako aplaudira.
Pogledali su jedno drugo kada ju je spustio i oči su im se raširile od šoka, a
onda se ispunile smehom. Privukao ju je ka sebi i grlio je i tiho su se smejali.

~ 183 ~
 XXIII

Venčanje gospođice Kamile Vestkot i gospodina Džoela Kaningema održaće

se početkom septembra, šest nedelja nakon rođendanskog bala u dvorani za
zabavu. Održaće se u batskoj opatiji, što je pomalo iznenađujuć izbor, možda, jer
je mlada nezakonita ćerka jednog grofa, a mladoženja nezakoniti sin dame koja
nema veliki društveni značaj i italijanskog umetnika kog se većina ljudi sećala,
ali niko nije znao ime.
Ali mlada je bila priznata i poštovana od strane moćne Vestkot porodice
i poštovanog vojvode od Neterbija koji je bio oženjen jednom od njih, i gospođe
Kingsli, udovice jednog od batskih najimućnijih i najeminentijih građana,
odnosno mladine bake sa majčine strane. A mladoženja je nećak pokojnog
gospodina Koks-Filipsa, u svoje vreme uvaženog političara i imućnog batskog
građanina, koji je priznao mladoženju u svom testamentu tako što mu je ostavio
svoja dva doma i celokupno bogatstvo. Džoelova priča, a samim tim i Kamilina,
okupirala je maštu Bata, barem privremeno, i pozivnice za njihovo venčanje su
iščekivane s nestrpljenjem.
Cela Vestkot porodica će se za tu priliku vratiti u Bat. Doći će i prečasni Majki
Kingsli kog se mnogi sećaju kao dečaka, kao i njegova buduća mlada, unuka
baroneta, sa svojom sestrom. Očekuju se i drugi rođaci Kingslijevih. Gospođica
Ford, koja uživa sopstvenu slavu kao matrona sirotišta u kom su vojvotkinja od
Neterbija i gospodin Kaningem odrasli i gde je gospođica Vestkot predavala
donedavno, takođe je bila pozvana, kao i celo osoblje sirotišta i sva deca. Mnogi
se sećaju da su često viđali tu decu tokom letnjih šetnji u urednom redu dok se
drže za kanap upadljive ljubičaste boje. Priča se da su mlada i mladoženja
u procesu usvajanja dva siročeta.
Mladoženja je pozvao i brojne lične prijatelje kao i osoblje jedne mesare i sve
predavače i brojne studente umetničke škole koju je pohađao pre deset godina.
Pozivnice su poslate brojnim građanima, uključujući i prijatelje gospođe Kingsli
i ljude kojima je mladoženja naslikao portrete.
Jedna osoba od najveće važnosti neće prisustvovati. Poručnik Hari Vestkot
bio je na Poluostrvu sa pukom i neće moći da stigne na vreme čak ni kad bi dobio
odobrenje ili kad bi ga želeo. Nekoliko dana pre venčanja, Kamili je stiglo
pismo u kom je izrazio najlepše želje za sreću svoje sestre i njegovo poverenje u
njen izbor supruga, mada ga jeste iznenadio.

~ 184 ~
 Takođe je spomenuo činjenicu da je nedavno bio u veoma važnoj bici koja je
rezultirala neizbežnim porazom neprijatelja. Zadobio je posekotine i modrice
tokom napada, ali vojni hirurg, koji je bio vešt, zakrpio ga je i uverio da će uskoro
biti kao nov, uz dodatak nekoliko zanimljivih ožiljaka koji će se dopasti
damama. Pozdravio je majku i Abi i sve ostale koji bi voleli to da čuju.
Neobično, pomislila je Kamila kad je odložila pismo, Hari je jedini koji je bio
pomalo sumnjičav po pitanju njenog izbora. Iznenadio ga je. Nikoga drugog nije.
Zapravo, svi su se činili veoma srećnim zbog nje. Možda su prepoznali da se
promenila i da su promene nabolje. Možda su videli da je zaljubljena, kao što je
bilo očigledno da je Ana zaljubljena u Ejverija. Možda, pomislila je uz osmeh i
uz tih smeh, svi vole zaljubljene. Prinela je Harijevo pismo usnama i tiho se
pomolila za njegovu bezbednost.
Džoel je dao otkazni rok stanodavcu, preseliće se u kuću na brdu posle
venčanja. Završio je Abigejlin portret na oduševljenje i zadivljenost svih koji su
ga videli, mada njena baka nije htela da ga pokaže dok se ne završi i Kamilin.
Džoel je to ostavio za posle venčanja. Nije bio siguran da li će intiman odnos sa
njom olakšati ili otežati slikanje portreta, ali je uvek voleo izazov, a ovo će
svakako biti najveći do sada.
Kamila je dala otkazni rok gospođici Ford, ali ju je uverila da će raditi sve do
venčanja ako bude potrebe. Obradovala se kad je saznala da su postojale još dve
prijave za poziciju učiteljice nakon što su nju zaposlili i da je jedna od njih još
uvek slobodna i jedva čeka da radi. Kamila ju je upoznala i dopala joj se
njena vedra priroda, rezonovanje i entuzijastično znanje o raznim temama,
akademske ili druge prirode, kao i očigledna ljubav prema deci. Uprkos tome,
Kamili je bilo žao što mora tako brzo da ode. Mada će viđati decu ponovo.
Dolaziće u posetu, a mnogi od njih će dolaziti u kuću na brdu iz raznih
razloga. Džoel je već smišljao ambiciozan plan da ih sve tamo okupi za Božić na
gozbi i zabavama, igrama i da im spremi poklone.
Zakonske pripreme za usvajanje Sare i Vinifred bile su na putu. Sa Sarom
nisu morali da se konsultuju, naravno, jer je bila previše mlada da izrazi mišljenje.
Međutim, svima je bilo jasno da Kamilu voli više od ostalih, kao i da Kamila
obožava bebu koliko bi sutra obožavala i svoje dete.
Još uvek neće biti njenog deteta. To je otkrila nedelju dana posle veridbe.
Vinifred, pošto je imala devet godina, bila je dovoljno stara da sama odluči.
Zapravo, bilo je obavezno da znaju šta bi ona želela. Živela je u sirotištu celog
života. To je jedini dom koji poznaje, ti ljudi su joj jedina porodica. Mogla bi da
odluči da ostane, a ne da krene u nepoznato nekoliko godina pre nego što bi to
svakako morala da uradi. Nedelju dana posle veridbe,
Kamila ju je odvela u jednu od soba za posete, pa zatvorila vrata.
„Vinifred”, rekla je kada su obe sele, „verovatno si čula da ćemo se gospodin
Kaningem i ja venčati.”

~ 185 ~
 „Čula sam, gospođice Vestkot”, rekla je Vinifred. Sedela je mirno na ivici
kauča s rukama složenim u krilu. „Radujem se zbog vas.”
„Hvala ti. Verovatno ne znaš da ćemo posle venčanja i selidbe u kuću povesti
i Saru kao usvojenu ćerku.”
Devojčica je stisnula šačice. „Radujem se i zbog nje. Molila sam se za nju i
moje molitve su uslišene.”
„Pitali smo gospođicu Ford, a ona je pitala članove odbora da li je takođe
moguće da usvojimo i tebe. Dali su nam dozvolu, ali pošto si ti dovoljno stara da
se pitaš po tom pitanju, ja sam rešila da budem ta koja će porazgovarati sa tobom
nasamo. Izbor je tvoj, Vinifred. Možeš da ostaneš ovde gde si uvek pripadala i
gde si bezbedna i gde si navikla, ili možeš da pođeš sa nama i budeš naša ćerka, a
Sarina starija sestra. Pružili bismo ti dom, i ljubav, i negu, i obezbedili bismo te
kada porasteš. Ma šta da odlučiš kada dođe trenutak za to, uvek ćeš biti naša
ćerka i naš dom će uvek biti tvoj. Uvek ćemo te voleti.”
Vinifredine okice su je posmatrale sa bledunjavog lica. „Ali zašto ste odabrali
mene?”, pitala je glasom koji je bio piskaviji nego inače. „Uvek se trudim da
budem dobra i da naučim sve lekcije, da budem uredna i pomognem drugima, da
se molim, ali me ljudi ne vole uvek, jer sam i dalje grešnica. Nisam vredna takve
časti, gospođice Vestkot. Sara...”
„Vinifred.” Kamila je sela kraj nje i spustila svoju ruku na njene ručice. Bile
su ledene. „Dozvoli mi da ti kažem nešto o ljubavi. Ona je bezuslovna. Da li znaš
šta to znači?”
Klimnula je glavom. Nije skrenula pogled s Kamilinog lica. „Ljubav ne mora
da se zasluži. Ti si dobra devojčica, savesna i pobožna. To su divne osobine i ja
ih odobravam. Ali one same po sebi ne bi osvojile moju ljubav. Ljubav nije
nagrada za dobro ponašanje. Ljubav jednostavno postoji. Želim da znaš
da, ukoliko odabereš da budeš moja i ćerka gospodina Kaningema, mi ćemo te
voleti bez obzira na sve. Nećeš morati da misliš da sve vreme moraš da se ponašaš
najbolje na svetu. Nećeš morati da misliš da moraš da dokažeš da vrediš iz straha
da ćemo te vratiti ovde ako ne opravdaš naša očekivanja. Mi nemamo očekivanja,
Vinifred. Mi te samo volimo i želimo da budeš deo porodice, sa nama i Sarom, i
svom decom koju ćemo možda imati u budućnosti. Želimo da budeš srećna.
Želimo da možeš da trčiš, da se igraš, da pričaš i smeješ se i radiš sve što
želiš, samo ako nije opasno po tebe i ostale. Želimo da budeš osoba koja ti
odabereš da budeš. Volim te, Vinifred.”
I dalje ju je gledala. I dalje je bila bledunjava. „Nisam lepa”, šapnula je.
Smeđa kosa padala joj je preko ušiju i ramena u dve pletenice. Čelo joj je bilo
široko, a oči i drugi delovi lica neugledni. Imala je malo lice i još uvek joj nisu
izrasli zubi. Bila je mršava, čak i pomalo nezgrapna. Zaista nije bila lepo dete.
„Većina devojaka i žena nije”, rekla je Kamila odolevši iskušenju da porekne
i tako izgubi svaku priliku da osvoji Vinifredino poverenje. „Mnoge su predivne,

~ 186 ~
međutim. Jesi li to primetila? Neke žene su obične, čak i na granici ružnoće, ali
niko to ne primeti pri prvom susreti. Ima toliko dobrote, vedrine, brižljivosti, sreće
i vitalnosti u njima da spolja izgledaju predivno.”
„Mogu li ja da budem predivna?”
„Da, naravno.” A vremenom možda i lepa na krhki, vilenjački način. „Već ti
dobro ide.”
„Da li bih bila Vinifred Kaningem?”
„Verujem da bi bilo tako, mada je izbor tvoj. Hamlin je možda preveliki deo
tvog identiteta da bi promenila prezime.”
„Vinifred Kaningem”, šapnula je. „Da li bih Vas zvala mama?”
„To bih najviše volela”, rekla je Kamila, iako je bila samo trinaest godina
starija. „Da li želiš da razmisliš o tome? To je velika odluka i ne želim da te
pritiskam, pa da posle zažališ. Ali želim da znaš da ćeš biti voljena bez obzira na
odluku.”
„Ne treba mi vreme.” Ponovo je čvrsto stisnula ruke u krilu i Kamila je
povukla svoju. „Kad sam čula da ćete se venčati i ostaviti me ovde tako brzo
nakon što je otišla gospođica Snou i udala se za vojvodu od Neterbija, malo sam
plakala i molila se da smognem snage da mi bude drago zbog Vas. Ali nije mi bilo
u potpunosti drago. To je bilo sebično od mene, ali sam svakako nagrađena.
Gospođice Vestkot... Imaću mamu i tatu? I sestru? Biću Vinifred Kaningem, deo
porodice Kaningem?
„I vojvoda i vojvotkinja od Neterbija će ti biti tetka i teča. A ima i drugih.”
Vinifredino lice je bilo još bleđe, ako je to moguće.
„Da li bi volela da te zagrlim?”
Devojčica je klimnula glavom, promeškoljila se u Kamilinom naručju, pa je
čvrsto zagrlila. Nekako je završila u Kamilinom krilu sa svojim nezgrapnim
nogicama, mršavim telom i hitrim ručicama. Kamila ju je poljubila u beli, pravi
razdeljak, pa na njega oslonila obraz. Uradiće ono što njen otac nikad nije
radio, pomislila je zažmurivši. I pošto je on bio gubitnik jer nije mogao da voli i
prihvati ljubav, oprostila mu je za sav bol koji joj je uzrokovao i volela ga je
uprkos svemu.

Džoel je poznavao batsku opatiju i spolja i iznutra. Uvek se divio njenoj lepoti
i s velikom pažnjom i oduševljenjem je proučavao njenu arhitekturu i složenu
dekoraciju. Šetao bi kroz nju i često bi tamo dugo sedeo, upijao atmosferu mira i
uzbuđenja koje nije osetio nigde drugde, čak ni u drugim crkvama. Nekoliko puta
je tu dolazio na službu, ali je uvek sedeo što je moguće bliže vratima, više kao
posmatrač, nego kao učesnik.
Ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da će se tu oženiti, da će klupe
biti skoro pune ljudi, kako iz otmenog, tako i iz siromašnijeg sveta, koji su došli

~ 187 ~
da svedoče događaju i podele njegovu i mladinu radost. Nekoliko klupa zauzela
su deca koja su bila na ivici pucanja od uzbuđenja, ali su se ponašala najbolje što
su mogla pod budnim okom gospođice Ford, dadilja i nove učiteljice. Uprkos
tome, nekolicina se promeškoljila i mahnula Džoelu, dok je ulazio s Marvinom
Silverom, svojim kumom, kako bi sačekao mladu.
Vinifred i Sara, u belim haljinama, sedele su s druge strane prolaza. Sara je
bila u Abigejlinom krilu, sisala dva prsta i izgledala kao da će uskoro zaspati,
mada jeste izvadila prste i nasmešila se kad je ugledala Džoela. Vinifredine kike
su bile podignute u svojevrsnu krunu na glavi, a njene širom otvorene oči
otkrivale su da će da pukne od napetosti. I sam se osećao tako, pa joj je namignuo
pre nego što je seo.
Čežnjivo se prisetio svog vernog starog kaputa, čizama i starih okovratnika,
koji ga nikad nisu žuljali kao ovi. Sve se promenilo otkako se predao brizi
gospodina Orvila, vernog sobara njegovog deda-ujaka koji sada radi za njega.
Možda mu više nikad neće biti udobno u garderobi, osim ako ne nauči da lupi
šakom o sto, što mu se činilo praktično nemogućim pred dragim, prekornim očima
profesionalnog gospodinovog gospodina. Morao je da prizna da je mladić koji mu
se mrštio iz ogledala ovih dana izgledao prilično zanosno. Danas, pomislio je s
unutrašnjom neprijatnom grimasom, nije izgledao ništa manje veličanstveno. I
proveriće taj utisak kad god poželi, tako što će se samo ogledati u visokom sjaju
novih hesijanskih čizama. Pazio je da ne spušta pogled.
„Stigla je”, prošaputao je Marvin nagnuvši se ka njemu. I dva sveštena lica,
od kojih je jedan prečasni Majk Kingsli, Kamilin ujak, obojica veličanstveni u
sveštenoj odori, stigli su pred oltar, okupljeni su ustali, a orgulje zasvirale svečano
i uzbudljivo. Džoel je ustao i okrenuo se.
Prilazila je oltaru i vodio ju je grof od Riverdejla. Bila je odevena jednostavno,
u haljinu boje slonovače, a na glavi je nosila slamnati šešir s malim obodom i
ukrašen cvećem. Dok je prilazila, Džoel je primetio da su joj korset i obod
haljine ukrašeni biserima. Nosila je papuče i rukavice boje starog zlata. Istini za
volju, nije mnogo razmišljao njenom izgledu. Video je samo Kamilu.
Danas nije bila nijedna od onih prepoznatljivih ličnosti. Danas je bila bez
maske, bez odbrane. Danas je bila samo svoja. Danas je bila mlada, njegova
mlada. Ugledala ga je i usredsredila pogled na njega dok mu se približavala
i nasmešila se.
Neko mora da je zapalio na stotine sveća iznad njih. Ta pomisao je odagnala
njegov strah i nasmešio se i on njoj. Bio je u batskoj opatiji, okružen ljudima od
velike važnosti i ljudima koji su njemu važni.
Njegove ćerke su bile naspram njega, a njegova mlada će još malo stati kraj
njega i zaista nije bilo reči...
Zajedno su se okrenuli i crkva i svatovi su bili iza njih, a samo sveštenici i
oltar, i velika svečanost prilike, pred njima.

~ 188 ~
 „Dragi voljeni”, 2 to su bile dve najsvečanije, najinspirativnije, najradosnije
reči u engleskom jeziku kada se izgovore zajedno na početku službe za venčanje.
Izgovorene su sada, a služba je za njega i Kamilu.
Džoel je govorio samo njoj kada je izgovarao zavete i ona je govorila samo
njemu. Ali ima trenutaka u životu, kao što je valcer u batskoj dvorani - a ovo je
još jedan takav - kada je čovek istovremeno svestan dve stvarnosti: gde su sami,
odnosno sami jedno s drugim; a ipak okruženi drugim ljudima, sve u harmoniji
pripadanja prijateljima, porodici, zajednici, ljudskoj rasi. To su dragoceni trenuci
koje treba proživeti u potpunosti i negovati sećanje na njih do kraja života.
A onda su postali muž i žena i niko ne može da ih rastavi.
Potpisali su venčanicu i sačekali da se potpišu i svedoci. Držala ga je podruku
dok su izlazili, gledali lica svojih prijatelja i porodice, pa prošli stazom u prostrano
dvorište koje je opatija delila sa rimskim kupatilima i kupalištem.
Ovog puta je video lice svatova, svi su se toplo smešili, a nekolicini, gde su
se ubrajale Kamilina majka i obe bake, Ana, oči su bile pune suza. Sara je i dalje
izgledala kao da će zaspati, ali je pružila ruke kad su prišli i Džoel ju je uzeo od
Abigejl, pa je oslonio na rame. Vinifred ih je pogledala čežnjivim očima, pa se
Kamila sagnula da je poljubi u obraz i uhvatila je za ruku. Tako je njih četvoro
zajedno hodalo prolazom, kao skrpljena porodica ujedinjena moćnim lepkom u
vidu ljubavi i nade.
Džoel se nasmešio svojoj supruzi. Mili Bože, ona je njegova supruga. Čvršće
joj je privukao ruku uz sebe.
„Kamila”, kazao je ispod zvuka vesele himne koju su orgulje svirale, „moja
supruga.”
„Oh, da”, kazala je zadihano dok su prolazili kroz vrata na sunce. „Da, jesam.”
Otvorena kočija ukrašena ovećem čekala ih je s druge strane klasičnih stubova
na kraju dvorišta kako bi ih odvezla na svadbeni doručak, ali su prvo morali da
prođu kroz grupu gostiju koji su se iskrali napolje pre njih, naoružani
laticama cveća koje će bacati na njih i znatiželjne posmatrače koji su se tu okupili.
„Biće strašno razočarani ako ne potrčimo”, rekao je Džoel, pa ispreplitao prste
s njenim. Sara je bila ušuškana i bezbedna na njegovom ramenu. Nagnuo se
napred i nasmešio se Vinifred. „Spremna?”
„Da, papa”, rekla je i ozareno mu se nasmešila.
„Čvrsto se drži”, kazala je Kamila.
I tako su istrčali i bespomoćno se smejali.
Vinifred se glasno i radosno kikotala. Čak se i Sara zasmejala kao da je
sve organizovano samo da bi nju zabavili.

2
U originalu: Dearli beloved (engleski), reči kojima počinje obred venčanja u katoličkoj crkvi
- prim. prev.

~ 189 ~
 „Srećna?”, povikao je Džoel dok su latice padale oko njih i lepile im se za
garderobu.
„Srećna”, rekla je njegova supruga.
„Srećna”, vrisnula je starija ćerka.
Nije postojala druga reč osim te očigledne. Ali zašto bi postojala kada postoje
osećanja u izobilju koja mogu da se dele sa najbližima?
Opatijska zvona su objavila radosne vesti o novovenčanom paru.
Da, to je zaista bila sreća.

~ 190 ~
~ 191 ~