Značaj rane defibrilacije

Uvod: Kardiopulmonalnu reanimaciju (KPR) možemo definisati kao skup mera i postupaka koji se
sprovode kod bolesnika kod kog je došlo do zastoja rada srca i/ili disanja sa ciljem da se ponovo
uspostave srčana funkcija i respiracije. Defibrilacija je definitivni tretman za po život opasne srčane
aritmije, ventrikularnu fibrilaciju (VF) i ventrikularnu tahikardiju (VT). Sastoji od isporučivanja terapijske
doze električne energije u srce zahvaćeno aritmijom pomoću defibrilatora.

Cilj rada: je ukazati na značaj rane defibrilacije za uspeh KPR-a

Materijal I metode: prikaz slučaja 75-godišnje žene, koja je uspešno reanimirana u UC Zaječar, nakon
gubitka svesti gde je na EKG zapisu konstantovana VF, kao I uvidom u ostalu medicinsku dokumentaciju
pacijenta nakon prijema I otpusta sa odeljenja kardiologije ZC Zaječar.

Zaključak: Rana defibrilacija će imati efekta samo kada je pravovremena i adekvatno izvedena. Ona
mora da bude sastavni deo lanca preživljavanja. Službe urgentnog prijema odnosno mere ALS (advance
life support) su deo lanca koji se u ovom slučaju pokazao kao dobra i čvrsta karika.

Ključne reči: akutni zastoj srca, kardiopulmonalna reanimacija, rana defibrilacija

Uvod

Kardiopulmonalna reanimacija (KPR) se može definisati kao skup mera i postupaka koji se sprovode kod
bolesnika kod kojeg je došlo do zastoja rada srca i/ili disanja sa ciljem da se ponovo uspostave srčana
funkcija i respiracije. Srčani zastoj ili cardiac arrest predstavlja nagli i neočekivan prestanak cirkulacije
krvi, izazavan funkcionalnim prestankom rada srca. Postoje četiri EKG oblika srčanog zastoja: VF/VT bez
pulsa, kao ritmovi koji se defibriliraju i asistolija/elektromehanička disocijacija , električna aktivnost bez
pulsa (PEA), kao ritmovi koji se ne defibriliraju. Ventrikularna fibrilacija (VF) je najčešći mehanizam
(aritmija) smrti. Elektrokardiografski predstavljena je nizom nepravilnih i brzih, manjih i većih oscilacija
(niskovoltažna i visokovoltažna VF) frekvence 250-400/min, u kojima se ne mogu razaznati pojedini
elementi elektrokardiograma. U VF postoji veoma snažna električna, ali istovremeno i neefikasna
mehanička aktivnost srca. Stvaranje električnih impulsa iz ektopičnog žarišta i njihovo dalje podraživanje
preostalog miokarda stvoriće „električni haos“ u miokardu. Takve kontrakcije pojedinih delova srca nisu
koordinisane, pa se kaže da „srce treperi“. Ustvari dolazi do prekida cirkulacije zbog prekida mehaničkog
funkcionisanja srca kao pumpe. Prva elektrokardiografska analiza srčanog ritma u žrtava srčanog zastoja
u 40% slučajeva pokazuje VF. Međutim, smatra se da je taj procenat mnogo veći (62-85%, zavisno od
autora), ali da se pogoršava u asistoliju do vremena prve analize ritma. VF ne može dugo trajati,
maksimalno do 7-10 minuta, jer se za to vreme troše visokoenergetski fosfati (rezerve srčane energije).
Smatra se da se svakim minutom VF gubi oko 10% energije srca. Sa iscrpljivanjem VF prelazi u asistoliju,
koja se mnogo teže reanimira. Prema podacima iz literature, preživljavanje (do otpusta iz bolnice) je
10,7% za sve ritmove cardiac arresta; 21,2% preživi srčani zastoj uzrokovan VF.

Defibrilacija je postupak kojim se električna struja propušta kroz srce, što izaziva trenutnu depolarizaciju
svih miofibrila i čini ih jednovremeno refraktornim. Da bi defibrilacija bila uspešna, neophodno je da se
zaustavi fibrilacija u svim miofibrilama istovremeno. Ako samo delić miokarda nastavi da fibrilira on će
nastaviti da podražuje preostali miokard i neće se uspostaviti koordinisana kontrakcija. Kada je kritična
masa miokarda depolarisana, javlja se jedan kratak period asistolije, a potom dovoljno jak pejsmejker
(najčešće sinoatrijalni čvor) preuzima kontrolu i uspostavlja funkciju vodiča ritma i započinje
koordinisane kontrakcije. Rana KPR može udvostručiti ili utrostručiti preživljavanje kod vanbolničkog
srčanog zastoja. Čak se i neposredna KPR samo kompresijama grudnog koša smatra korisnom, jer
povećava amplitudu VF i održava protok krvi kroz vitalne organe (pre svega srca i mozga). Zajedno sa
ranom defibrilacijom u roku 3-5 minuta od srčanog zastoja može se doprineti visokom preživljavanju od
49-75%. Sa svakim minutom odlaganja defibrilacije smanjuje se verovatnoća preživljavanja do otpusta iz
bolnice za 7-10%.

Prikaz slučaja
Dana 31.10.2023 oko 6:30h u prostorije UC Zaječar u pratnji porodice, na nogama (sa dve potpazušne
štake) dolazi pacijentkinja 75-godina koja se žali na nedefinisan bol u levoj strani tela (prvenstveno u
levom ramenu, koji se delimično širi niz levu ruku, ispod leve dojke kao I niz levu nogu) koji je počeo u
kasnim večernjim satima I sa različitim intezitetom trajao cele noći. Pacijentkinja komunikativna,
objektivno bez promena na vidljivim delovima kože. U datom trenutku jedino sto saznajemo je da je
pacijentkinja operisala kuk u Avgustu ove godine I da leči HTA.

U daljem toku uzimanja anamneze pacijentkinja gubi svest, postavlja se u horizontalni položaj, tenzija I
puls nemerljivi, radi se inicijalni EKG na kome se konstantuje VF, gde se pacijentkinji odmah isporučuje
jedan DC šok od 200J I nakon par trenutaka pacijentkinja uz “bolan krik”, budi. Postavljaju se dve venske
linije i aplikuje sledeća terapija – amp Clexane 0.6mg i.v, amp Controloc 40mg i.v, amp Cordarone 150mg
i.v. Radi se kontrolni EKG koji pokazuje sinusni ritam, FR oko 80, uz TA 120/80mmHG, te se pacijentkinja
uz konstatni monitoring u pratnji lekara prebacuje na odeljenje kardiologije ZC Zaječar.

(slika EKG nalaza pre I posle DC šoka)

 ZAKLJUČAK

Ličnim interesovanjem od kolega sa kardiologije kao I uvidom u medicinsku dokumentaciju saznajemo

da je pacijentkinja lečena po protokolu za NSTE-AKS, pacijentkinji je dva navrata radjena operacija
koronarografija, pacijentkinji su plasirana dva stenta (LAD medijalno sužena 80%, kao I LCx proksimalno I
medijalno 80%), gde se nakon toga dobija odličan angiografski nalaz. Nakon kraće hospitalizacije uz
sprovedenu dodatnu dijagnostiku I predlog terapije, pacijentkinja se otpušta na dalje kućno lečenje.

Zahvaljujući ranoj defibrilaciji i dajući joj prioritet nad ostalim merama reanimacije, pacijent je
uspešno reanimiran. Ne samo da su povraćeni puls i disanje, već pacijent nije imao postreanimacionu
komu. Iz bolnice je izašao bez ikakvih neuroloških sekvela. Praćenje protokola za KPR i njihova
primena u praksi pojednostavljuje rad reanimatora i povećava šanse za uspeh reanimacije