Немања Ј.

Радуловић

ТОМA ВОРКА ПИЋ.

ПОРТРЕТ УСМЕНОГ ПРИПОВЕДАЧА

Сажетак: У своју познату антологију засновану на збиркама које

су се сла ле СКА и које се чу вају као део Етнографске збирке Архива,
Чајкановић је укљу чио велик број приповедака из збирке Јована Ворка­
пића. Претежан део те збирке, који је и Чајкановић представио у анто­
логији, јесу приповетке записане од Томе Воркапића. Рад представља
поетику овог усменог приповедача. За ово је било потребно пробити се
иза уређивачких интервенција самог Чајкановића: он је мењао или скла­
њао оно што је видео као Томино мора лисање или скаредност. Посма­
тране у целини, Воркапићеве приповетке откривају приповедача снажно
заоку пљеног религиозним мора лом, што му истовремено не сме та да
приповеда у дру гом стилском регистру (бајке с архаичним мотивима,
опсцене приче). Истовремено се у њој открива културно­историјска за­
леђина усмене прозе Срба у Крајини.
Кључне речи: Тома Воркапић, приповетке, Веселин Чајкановић,
Срби у Хрватској.

Ово излaгање настојаће да представи исечак из усмене прозе Срба

Хрватске, Славоније, Далмације и Војне границе. Пре свега, неколико
методолошких напомена. Говорити о географски омеђеним оквирима
усмене прозе може се односити на присуство одређених типова, за које
се у фолклористици дуго користи термин преузет из биологије – екотип.
Проучавање распореда приповедних типова није само статистичко ис­
траживање већ открива културне особености области. Могуће је и на
ши рем мотивском плану, без усредсређивања на приповедне типове,
истраживати везе прозе одређене регије са историјским и друштвеним
искуством које је има ло њено становништво. Већ је познато, да наведемо
тај пример, како је искуство грани чарске слу жбе и аустријске војске
утица ло на лик војника у прози крајишких Срба (Милошевић­Ђорђевић
168

1981: 31). Мада говоримо о приповедним збиркама, дакле о зборницима

који су наста ли са намером да сакупе и представе усмено приповедање,
низ мотива можемо срести и у другим делима која изворно нису уопште
има ла такву намеру, попут историјских доку мената или пу тописних
сведочанстава. Фортисов полуироничан коментар да не треба сматрати
бајком „оно што се прича о чудесној дужини сиса у Морлакиња које могу
дојити дјецу страга преко рамена” (Фортис 1984: 53) показује да је, поред
Морлакиња, наишао и на један од мотива усмене традиције (какав се
везује за мајку Милоша Обилића, рецимо).1 Мање уочен пример јесте
једно место из извештаја о ускоцима. Венецијански и аустријски извешта­
ји у неким периодима настоје да оцрне ускоке, па их представљају као
каниба ле, који једу заробљенике, чупају им срца и пију крв, што такође
завређује пажњу као топос, примењен на дру гу етничку и религијску
групу (Радуловић 2017: 22–23). Комесар Рабата за ускока Микулицу твр­
ди (1601) да је правио опуту од људске коже (Станојевић 1973: 196). Шта
је Микулица заиста радио знао је једино он сам, али занимљиво је да
сродан мотив срећемо у једној приповедној збирци из 19. в. с Кордуна.
Реч је о бајци „Св. Илија и ђаво” из збирке Симеона Ђу рића (бр. 42 код
Чајкановића) где ђаво има неподериве опанке од мушких прсију. На страну
разлике опуте и опанка, у оба случаја се предмет који подра зумева уни­
штење људског тела, известан каниба лизам у ширем значењу, припису­
је другој страни – у нашој приповеци демонима, а у страном извештају
припаднику друге групе. Можемо чак нагађати да је домаћи приповедни
мотив (овде су мање важне разлике између области под венецијанском
и аустријском влашћу) доспео до странца и постао извештај какав се
уклапа у представе о „дивљацима”. Исти слу чај је уочио Чајкановић у
једном византијском извештају о Словенима: тврдња да Словени секу
женама дојке и једу их могла је потицати из словенске народне припо­
ветке, али су преласком из једне средине у дру гу, односно променом
културног контекста, промењени и носиоци радње (Чајкановић 1994:
275–280). Говорићемо, дакле, о овој дубокој култу ролошкој за леђини,
историјском фону, а наспрам њих поставићемо искуство једног припо­
ведача. У фолклористици се већ дуго користи приступ који покушава да
издвоји индивидуалне гласове, поетике ствара лачких личности, певача

1 Вук, Српски ријечник (Обил); Чајкановић, 1927, бр. 142 (збирка Јована Му ти ћа).

Иначе Фортис, упркос интересовањима за народни живот која га уписују у рану етно­
графију, и упркос објављивању Хасанагинице, није имао много ентузија зма за „мор­
лачку” народну поезију, коју је чак почастио придевом cacata (Leto 1992: 116–117).
 169

и приповедача, њихове репертоаре, поступке и целовиту слику света.2

Приповедач о ком је речи звао се Тома Воркапић, а његове приповетке
познајемо из збирке сакупљача Јована Воркапића, свештеника, катихете
у Петрињи и националног радника.3 Уз друге жанрове, сакупио је 52 при­
поветке које је послао Српској академији наука и уметности, где се данас
чувају као део Етнографске збирке, под бројем 103.4 Из ове збирке Чај­
кановић је узео велик број (31) за своју познату антологију из 1927.5
У писму Академији (28. 3. 1903) Воркапић саопштава да су све при­
поветке (сем две – бр. 19 и 20) са Баније, из бивше друге бановачке гра­
ничарске регименте (Петриња). Првих двадесет је Матица српска при­
мила да их штампа у две свеске, као књигу за народ, али када је одлука
промењена тако да се штампа избор народних приповедака, где би Вор­
капићеве би ле укљу чене само као један од извора, он је свој ру копис
повукао. Неке је објавио у периодици. Наглашава да је одлучио да пише
како су информатори говорили, уз коментар да му је као неком ко познаје
стандардни језик ово некад било тешко. Чајкановић је похва лио Ворка­
пића због верног бележења, али је у објављеној антологији нека места
мењао: нпр. ијекавско јотовање заменио је нормираним облицима – „пошље”
је исправљено у „послије”, „ниђе” у „нигдје”, „ђе” у „гдје”, „ође” у „овдје”;
или се глаголски облици стандардизују (додаје се „о” у перфекту). Нај­
већи број приповедака – 35, више од половине – Воркапић је записао од
свог презимењака Томе (општина Топуско, котар Вргинмост). Од тога је
Чајкановић у антологију унео 22. Пошто Воркапић саопштава да је Тома
умро пре десет година у седамдесетој, значи да је рођен 1823. а умро 1893.
За Тому Воркапића каже да је био неписмен, али да је знао готово све

2 Код нас је приступ највише примењиван за певаче епских песама.

3 Воркапићева биографија у: СБР 2 2006: 307–308. Такође, у: Опачић Лекић 2002:
315–320.
4 Интересантно је да је и поред интензивног рада на сакупљању усмене грађе, Вор­

капић понекад био критичан према неким народним обичајима, које зове „рђавим и лу­
дим”, као што су они на „свадбама и карминама” који се претварају у „дивље оргије”.
Ипак, он о овоме не пише као свештеник већ поводом зајмова, као председник Управног
одбора Српске штедионице (према: Вишњић 2000: 583). О односу између Воркапићевог
свештеничког позива и саку пљачког рада, у контексту рада дру гих свештеника саку­
пљача вид. Младеновић Ми тровић 2017, са закључком да национал ни рад – што је
укљу чива ло саку пљање фолклора – није био ометан свештеним чином.
5 При повет ке из Ворка пи ћеве збирке за сту пљене су и у ан тологији Војисла ва

Ђу рића, као и у антологији народних приповедака с Корду на В. Опачић Ла лић. У оба

слу чаја преузимане су из Чајкановићеве антологије. Док и Чајкановић и Ђу рић при­
поветке распоређују по жан ровима и типовима, у антологији Ву косаве Опачић Ла лић
гру писане су по саку пљачима.
170

приповетке из Вукове збирке, као и да је познавао и песме којих има код

Вука.6 Не само што је Тома дао највећи допринос у смислу броја припо­
ведака већ су и жанровски врло ра зноврсне: бајка, ша љива прича, прича
о животињама, легенда, новела. Неке одлике записа које су посматране
као особина српских приповедака уопште, или регије или Воркапићеве
збирке, овом приликом желимо да осмотримо из дру гачијег угла, као
особине приповедача Томе Воркапића.
Оно што одмах упада у очи јесте велик удео приповедачких комен­
тара и њихов јак мора листички тон. Само један пример: „А чок је чоек,
донекле се и одупре, кад му се нешто непрестано слади, може му се и да
ослади, јер је он већ тако да радије пријања за зло, него за добро” (25);7
„Али кад се у некога усели зло, онда ту не помаже ништа. Можеш сло­
бодно звијезде скидати с неба, и метати му круну на главу, не можеш га
направити друкчијим него што је. Злоћо, остаје злоћо, и бадава ћеш све
чинити, али му не ћеш угодити” (4). Мора лисање и коментарисање ста­
вља се и у говор ликова. „Поклањам ти, старче, живот, вели Марко, јер
нијесам рад да ико на мене зажа ли, а још мање да ме прате чије сузе и
клетве; волим неправду трпљети, него ли је чинити; добрим се и непри­
јатељ придобија, а злим и пријатељ одбија...” (4). „Наш се цар Бога боји,
њему се моли и у његову помоћ узда па је и у овој својој тешкој неприлици
и невољи, помолио се њему, па по вољи /својој/ и милости својој ријеши
судбину његову и војске његове, јер зна да и онако, ништа на овоме сви­
јету не бива без знања и воље Божје. Досад, мој брајко, ко се гођ уздао у
помоћ и милост Божју, није се кајао, па не ће ље, ни наш цар” (1). Сам Бог
на крају приповетке о солдату даје коментар и моралну поуку (2). Овакав
стил може да обликује и финалне формуле, нпр.: „бадава! давно су казали
наши стари: отето проклето, благословено му ком стечено” (15). Друга

6 Под овим вероватно треба разу мети да је знао варијанте приповедака из Ву ко­
ве збирке. Ј. Воркапић помиње да је Тома знао „Баш челика” скоро од речи до речи.
Међу тим, поглед на Томину варијан ту (23) пока зује јасно да није реч о понављању
објављене Ву кове верзије (која је први пут поста ла присту пачна 11 година пре него
што је забележена Воркапићева, у издању из 1870), већ о уобичајеној усменој варијант­
ности истог типа, где се понавља тематско­мотивски склоп, али се не ради о понављању
реч по реч. Има и разлика, да поменемо само неке: нпр. код Ву ка су противници ди­
вови, код Воркапића врагови. Воркапићева варијанта завршава тамо где у Шкрлићевом
запису завршава само први ток рад ње. Због комплексности је уоста лом и иска зана
сумња у ауетничност Шкрлићеве приповетке (Самарџија 2006: 39–40); једноставнија
композиција Томине верзије – мада он иначе добро барата сложеним заплетима – го­
ворила би онда у прилог или усменом пореклу или, чак ако је и дошла из књиге, о вра­
ћању у композицију карактеристичну за усмену бајку.
7 Бројеви означавају број при повет ке у Воркапи ћевом ру копису ЕЗ СА НУ 103.
 171

особина ових коментара јесте нека врста психологизације ликова, или

ако је претерано то рећи, онда подсећања на унутрашњи живот: „нешто
га штрецну у срцу”; чини ло му се да му је у ду ши лак ше (5); срце јој
њезино ка зива ло (1); заигра му срце од радости (2). Поред коментара по­
јављује се и унутрашњи монолог, заиста туђ усменој прози. „А ја ’ва ла
Богу, нијесам тако велико ништа Богу скривио, па се не требам ничега
бојати и уздам се да ће мене мој добри Бого сачувати од сваког зла...” (25).
Опширан је унутрашњи монолог солдата (2) („све мислио”). Удовац пре
довођења маћехе расправља за и против (10).
Воркапић је склон опширним епизодама. Делови од ређеног типа
приповетке код њега „бубре” – композиција је очувана, али тамо где се
класичан стил бајке или другог жанра задовољава с неколико иска за, он
то разрађује. У „Краварићу Марку” коментарише се понашање маћехе,
а сама маћеха коментарише збивања. На другом месту приповедач се за­
држава на понашању маћехе више него што је потребно за развој радње
диктиран типом: „А кад је он код куће зна ла се кучка учињити рекла би,
Бог зна како лијепо с пасторком. И човек је био задовољан и свуда се хва­
лио, како је сретан, што му је Бог дâ такву жену” (10). Крај исте приповет­
ке доноси опсежно мора лисање и коментарисање којим приповедач из­
ла зи из света исприповеданог и осврће се уопште на људе и своје савре­
менике, па прела зи на наредни пример који се позива на пример из села,
с конкретним именима. Цар се обраћа кћери једним говором дугачким
за стандарде бајке (1). Коментар понекад склизне и у плачеван стил: „Ње­
зино све у [в]ање, [сав живот њезин], њезин јединац, лежао је сав у крви
мртав. Еј јадна и тужна шта је дочека ла” (5).8
Чајкановић је Воркапићевој збирци пребацио „књишки стил”, мада
је одмах додао да је то особина приповедача из „западних крајева”. У
штампаном издању антологије су неки од коментара, које је Јован Ворка­
пић верно забележио, избачени. Кратак коментар „јер је у раду спас” (16)
прецртан је. Изостављени су стихови који дају мора листички закључак,
а који су заправо финална формула у стиху: „Ко се каје Бог му прашта
грије/ Ал не прашта кудиоцу клету/ Који куди невину ђевојку/ Јер је куд­
ња највећа гриота” (5). Ако бисмо се задржа ли на тези о књишком стилу,
уопштено би се може рећи да се у усменој прози Срба из Аустрије осећа
ширење штампе и књига за народ, односно модерног доба.9 Ипак, не треба

8 Угластим за гра дама означавају се делови које је у штам паном издању Чајкано­

вић склонио.
9 Ка да је реч о од носу писмености и фол клора у овом крају, додајмо ин те ресант­

но а слабо познато сведочанство из каснијег, међу ратног периода, али везано за дру гог
172

смести с ума да је још почетком 20. в. 70% Срба Хрватске и Славоније

било неписмено (Крестић 1991: 380). Могуће је да ти утицаји допиру и
до неписмених приповедача какав је био Тома Воркапић, али у овим сти­
лизацијама има и нечег што је део његове приповедне технике склоне
проширивањима. Од могућег утицаја писмености, можда се снажнији
утицај модерног доба може препознати управо у овим искорацима у
унутрашњи свет, колико год скромним. Приповедачевим коментарима,
мора листичким и психолошким, ми се несумњиво уда љавамо од идеал­
типских особина жанрова. Па ипак, било би погрешно видети их само
као накнадни додатак и књишки утицај. Они су интегрални део Томиног
причања. У њима видимо шта је један приповедач с великим фондом ми­
слио о садржини оног што приповеда. Неопходно је избећи схватање да
су информатори само канали којима се преноси древна традиција. Управо
у овим позним наносима видимо како се према оном што је традицијом
примљено успоставља став. Не на ла зимо неке велике мисли овде, али
видимо како се приповедач стално оглашава поводом традиционалних
мотива. У неким бајкама Воркапић се ипак није препуштао таквим интер­
венцијама. Мора лизам Томе Воркапића уско је везан са религиозношћу.
У фолклористици је дуго постоја ла – и постоји – жеља за откривањем
древних представа, док су хришћански елементи посматрани као нови­
ји слој. Ипак, мотиви пореклом из хришћанства несумњиво су део света
приповедача и нераскидив део његовог текста. Воркапић христијанизу­
је тип „Љуба зне и нељуба зне девојке” који припада бајкама (бр. 10; овде
су паралелно постављене маћеха и пасторка): старац не даје дар, већ ка­
жњава маћеху због непоштовања недеље. У многим другим варијантама
Пепељу ге такође постоји непоштовање обичајног слоја, јер маћеха не
дозвољава пасторци да иде у цркву, али то је у другом плану; код Томе
је у првом. У приповеци о судбини (18; АТ930 – Богаташ и његов зет)
очувано је веровање у судбину, али финална формула уместо моћи суд­
бине говори о Божијој помоћи. На дру ге две бајке (бр. 1 и бр. 2) утиче
жанр легенде. Као чудесни помоћници наступају Бог и Св. Петар. Јунака
из смрти враћа непосредна интервенција самог Бога који дуне у кости и
оживи га (1). Бајка о сна лажљивом војнику који се наметнуо да уђе у рај

сакупљача из исте области, такође представљеног у Чајкановићевој антологији. Стан­

ко Опачић Ћаница – и сам саку пљач – сећа се из времена детињства како је Симеон
Ђу рић у свом млину оку пљао сеоску децу, давао им књиге и проверавао да ли су их
прочита ли – његов је сакупљачки рад ишао упоредо са једном врстом просветног. (Пи­
сма Станка Опачића Јовану Радуловићу (приватна архива аутора)). Објављено у: Љето­
пис Српског културног друштва „Просвјета” 23 (2019): 382–388.
 173

завршава као легенда, са формулом легенде и поуком коју изговара Бог,

да је солдат награђен што је помогао Богу и Св. Петру мислећи да су про­
сјаци (2). Поштовање пра зника, наравно, има важно место у легендама
(бр. 11 – мада је морал ту пома ло конфузан). Бог и Св. Петар су јунаци и
једне легенде типа Идриса (3). „Отето проклето” (15) почива на пара ле­
лизму два лика: један кум је поштен сиромах, а други богат и крадљивац.
Код богатог „пасјоглави” стоје иза и једу, тако да не може да се засити;
код сиромашног се засите од мање хране (коју Воркапић набраја: само
кокошија чорба и кувано месо кокошије с реном и печена пола кокоши).
Сиромах куму даје савет да направи јело од оног што није крадено. Томи
то није довољно, већ кум кума још саветује да поштено живи, а потом
крадљивац има и сан где се јављају сви које је покрао и прете му. Ова
приповедачева тежња открива се и у дета љима: царева кћи каже да се
заветовала Богу („господару свију нас и цару свију царева”). Ово је варка
да би добила на времену и избегла удају за лажног јунака, али она ипак
проводи време у посту „молећи се искрено и усрдно Богу”. Ју нака на
покајање опомиње натприродни сан (5). Маћехи се за казну змије ухвате
за дојке (10), што је канонска казна у легендама у стиху и иконографским
представама. С дру ге стране, Тома уноси обичајне елементе и дета ље
који откривају историјску позадину. И једни и други прожети су реа ли­
стичком стилизацијом, као фрагменти стварности, што је највидљивије
на фону бајке, јер највише одскачу од апстрактног стила жанра, а њего­
ве ша љиве приче обликују суштински. Такво је искуство војне службе
Границе. Јунак бајке је солдат који тражи „писмено” од цара; на крају
бајке он се не жени царевом кћери, већ кћерком заповедника града (2).
Другде се солдат жени царевом кћери, али пре тога одла зи до свог ка­
петана да добије отпуст (22). Војник добија „урлаб” после 16 година, док
је лажни јунак на крају заробљен на вечитој стражи (22). Царев син као
„армичар” подвргнут строгим заповестима није много другачији (1). Ша­
љива приповетка (34) почиње: „Било је то још у вријеме војничке крајине,
ишла два ћока у кумпанију”. Два војника иду капетану по пресуду, а он
пресуди у корист себи, мада око неважне ствари. Приповетка је подсме­
вање онима који се споре око бесмислице, али као да има и ироније на
рачун оних који чекају правду од господе: обојица од ла зе задовољни
пресудом. Има и реа лија из дру гих области живота. Све титеља село
бира за „шикутора (црквењака, звонара)” (5). Јунака ухвати патрола (25).
Противници јунака негде су кажњени везивањем коњима за репове, али
у бајци о Краварићу Марку он раскида с њима орташтво (4). У прип. бр.
23 сва три брата на крају остају да живе заједно; у другој (25) отац хоће
174

да отера старију браћу, али се најмлађи заузме за њих па остају заједно.

Као да овде има нечега од идеа лизације задруге, која се у 19. в. распада.
У бајци о маћехи и пасторки отац се поново жени управо на наговор
ортака. Јунак се са царевом кћери лепо пољуби и рукује, она га „уставља
да му зготови што за јело” (1). Цареву кћи родитељи коре кад опа зе да је
трудна па се поми ре с тим (23). И неки дета љи откривају стварносни
фон. Маћеха облачи „цркварско ру хо” (10). Турци након што мисле да
су убили трикстера иду још да му оробе кућу и убију жену (13) – детаљ,
али историјски речит. Приметни су и утицаји савремености: у лову се
користе пушке; негативног јунака растргну коњима на репове, али коње
поплаше пушкама (14), у бајци о мачку у чизмама змаја убијају пушкама
(16); у верзији „Баш челика” јунак има бешумни пиштољ (23); Св. Игња­
тије прика зан је у опширној епизоди као разбојник с пу шком (5); цар
даје жени писмено да ће школовати њи ховог сина (14); град је место
коцке, уз коментар „враг је карта” (25).
Реалистичност и сликовитост боје и низ израза који се јављају у Вор­
капићевим текстовима, било у говору наратора, било ликова: „н[и]јесу баш
много трли мозак”; „нама се крупно меље, па ако је то тако, онда смо ми
варени”; „подавити ко мачиће” „поклати ко пилиће”, „говорити у тутањ”
(све из 1), скувано за битку (36). За противника се каже да је могао „да
пољуби, па остави, т.ј. ако би му дали да пољуби, али чини ми се не дадо­
ше ка љаву у поток” (1; избачено у објављеној верзији). Маћеха се обраћа
пасторки: „тра љавицо и метиљавицо једна, не завриједиш ни онолико
колико поједеш” (10). Ово се види и у ша љивим причама – рецимо у ре­
а листички сликовитом дија логу паука и „балца” (33). Један пример екс­
пресивног дочаравања: „Ту ти зуји, ту ти бруји, ту ти звекеће, бекеће,
мекеће, тутњи, грми, пуца, сијева” (2).
Ша љиве приче, које и иначе као жанр често почивају на подсмевању
другој групи, овде се ослањају на антагонизам православаца и католика,
односно Срба и „Шокаца”, „мужа”. У две варијанте (38, 39) католички поп
се подсмева православном због браде и добија одговор који је и поента
приповетке. На питање пошто су на сајму јарчеви с брадом, православни
свештеник одговара „О брате они с брадом ајд, ајд и прола зе које како,
али они, без браде, ва лај ни по г....” (скраћење у изворнику). „Шокац” се
заветује „влашкој Госпи”, па кад мисли да ју је надмудрио, страда му ле­
тина (42). Ово би сасвим могла бити легендарна прича, али је према ша­
љивој преноси ироничан коментар на крају. Кршење се не дешава унутар
једне заједнице, већ је „наша” Богородица јача од „странца” који је хтео
да је превари. Индикативно је да виша сила није непосредно прика зана.
 175

Негде су само прика зани дру ги, без ху мористичког агона с домаћом
страном (48, 49). Рецимо (44) у улози „Абдерићана” као „бистра браћа”
приказани су Пазариштани Иве и Стипе, чији говор наглашава католичку
средину. Коментаром у загради „људи из Па заришта, земљаци покојног
Анте Старчевића”, који није унет у штампану верзију, у интернационал­
ни тип приповетке изненада упада непосредна стварност. Када се зна
шта је Србима у Хрватској значило Старчевићево име, и ови Пазаришта­
ни постају додатно осенчени. Ипак, Воркапићу није туђ ни класичан фол­
клорни хумор који исмева свештенике уопште, па и православне (40 – исме­
вају се православни, католички и јеврејски поп; поп прељубник у 31),
што очигледно није у контрасту са религиозношћу. И ово раздвајање на­
родне побожности од односа према свештеницима карактеристично је
за фолклорну прозу. Прича о глинској ка знионици (35), сва у реа листич­
ким детаљима, комику постиже иронијом, али дубоко основаном на ствар­
ности и сиромаштву. Мајка дола зи сину у посету у недељу кад је боља
храна (Воркапић ту застаје: „јуха, комадић говедине, вариво”), зачуђена
је редом и чистоћом. Кад син још каже да му је боље него код куће за
Божић, мајка га посаветује да слуша господу да не изгуби „то лијепога
комадића крушца”.
Приповедање Томе Воркапића постављено у контекст других запи­
са српских приповедака са истог подручја и уопште тадашње Аустрије,
показује да са њима дели исте реалије. У бајкама из збирке Симеона Ђу­
рића јунак на крају постаје сеоски господар (12); змај туче жену (14); царев
син док ноћу чува чудесну крушку пуши и чита (16); мудри Соломон ски­
та по прелу (66), жена јунака не мисли о благу (55). У збирци Милана
Обрадовића цар је прика зан као сеоски домаћин (20). У бајци из Било­
горе о животињском младожењи делокруг цара и његове кћери конкре­
тизује се социјално умањено, кроз грофа и његову кћер (35). Очекивано
посебно место у овим збиркама има лик војника. У варијанти из Ђуриће­
ве збирке солдат на силу ула зи у рај (31). Дру га почиње солдатима који
су побегли из војске (55). На путу у друго царство, краљу врагова, јунаку
срећу „шиљбоци” и траже му писмено (70).10 У Ардалићевој приповеци (11)
солдата на почетку капетан затвара; на крају га солдат поставља за гене­
рала зато што га је научио. Капетан је приповедачима ближи и већи ауто­
ритет од бајковног цара. Картање се среће и у Ђурићевим приповеткама:

10 О овоме де таљније у Ра дуловић 2006: 236–237; 256–257. Бројеви при поведака

из Ђу рићеве, Обрадовићеве и Поповићеве збирке овде означавају број у Чајкановиће­

вој антологији, ради лак ше присту пачности.
176

дечко који се ничега не боји карта се са ђаволима у уклетом граду (26);

јунак се карта у грофовској биртији (55). И у Арда лићевим записима ју­
наци се картају (1; 3). Код Арда лића се не помиње царев син већ „прин­
цип” и „предавање вишој власти” (1). Девојци која остане трудна као знак
препознавања не даје се прстен или марама, већ писмо, као и у наведеној
Воркапићевој варијанти (3). У истој варијанти помињу се и „многи све­
ци” одштампани на карти, односно нека врста савремених, јефтиних ико­
на или побожних слика. Искуство војне службе на Граници утицало је и
на приповедаче да обликују јунаке и њихова кретања чак и у апстрактном
свету бајке. Приметно је да је мотив писмености не само знак ширења
школства или штампе већ да је везан управо за свет војске: приповедачи
су се, чак и ако неписмени као Тома, у царској војсци сусретали са биро­
кратијом, буквицама и ра зним дозволама.11 Поновљени мотиви картања
везани су за град, очигледно као за место искушења и опасности за сео­
ског приповедача, а можда такође везани и за период војне службе. Стиче
се утисак да приказ картања има и егземпларну функцију. У Ардалићевој
збирци чак јунак­војник у граду среће играчицу која му украде новац (11).
Воркапићеве новеле и ша љиве приче пока зују како се пребацује у
сасвим други тон, да лек мора листичком и побожном. У њима има су ро­
вости (у причама о трикстерима и буда лама), као и еротског и скатоло­
шког хумора. Речит је податак да је једну приповетку Чајкановић скратио
(31, доду ше препричао је опсцене делове), док дру гу (30) не само што
није објавио већ се и у резимеу ограничио на: „завршетак скаредан”. Бу­
да ластом мужу жена прашта низ глупих поступака, али кад са зна да му
је кобила одгризла мушкост, убије га батинама (30); од органа кастрираног
попа спрема се јело, а поп жени за коју погрешно мисли да га је осака­
тила одсече језик (31). Женино муцање на зива се „њемачким”. Наиме,
враг на почетку каже да ће научити жену немачки (важност овог језика је
опет детаљ који открива стварност), али се двосмисленост придева откри­
ва врло дословно и су рово. Ипак, и ту има мора лизма јер ђаво кажњава
прељубнике. Ово пока зује не само флексибилност приповедача, већ и
постојање различитих регистара, зависних од жанра у систему прозе.
Апстрактан свет бајке се код њега, макар не увек, прожима реа листич­
ким дета љима. Али слика света, заснована на хумору, већ постављена у
реа листички модус и близак свет (колико год логика тог света била из­
окренута), није нарушена. Утолико пре што је Воркапић склон припо­

Али и у епици ју наку од цара сти же књи га да иде у рат, као што, рецимо у
11

приповеци из Арда лићеве монографије, ју наку цар пише да иде у војску (8).
 177

веткама о буда лама и трикстерима, о несоцијалном и апсурдном пона­

шању као разлогу за подсмевање. Коментарисање и мора лисање, које би
разорило језгро хуморне слике света, Воркапић обуздава. Бајка и легенда
могу да ове поступке изнесу на рубовима.
Има код Томе под једнако и христијанизације, већ поменуте поводом
бајки, као и нехришћанског натприродног: као противници јављају се
врагови (23) а враг се јавља и као помоћник јунака (31); и аждаја је по­
моћница (14); као демонска бића у легенди јављају се „пасјоглави”, одмах
у загради објашњени као врагови. Приметна је и лабава веза између уо­
бичајеног статуса ових бића и њихове улоге у приповеткама, мада ово
није реткост у бајкама. Различити слојеви се прожимају у бајкама: јунак
добија задатак да раздели жито преко ноћи (хиперболизован сеоски жи­
вот), али и да донесе златан прстен с дна мора и воду живота и смрти
(14). Јунак умире и оживљава, али тек после оживљавања пока зује „пи­
смено” којим цару дока зује да је његов син (14). Цео дотадашњи ток,
његово служење лажном јунаку, Циганину, био је дакле тест; али конач­
ни доказ, након што га вода живота буди из мртвих, јесте документ –
спајају се древно и савремено, као да само устајање из смрти није доказ
његове при роде правог ју нака. У једној бајци јавља се и стари мотив
обљубе у сну (23). Веза с традицијом открива се и у типу АТ 930 (18), где
ју нака као бебу гаврани штите од сунца – као соко у песми о Марку
Кра љевићу (Вук 2, 54). Приповетка о трикстеру (13) поседује мотиве
који се могу одредити као пародија бајковних и митолошких (свира ла
која оживљава, избацивање дуката, женидба царевом кћери) (уп. Меле­
тински 1996: 29 и д.). С друге стране, „Краварић Марко”, варијанта Пепе­
љуге с мушким ликом, чува иницијацијску симболику. Након опширног
увода, с реа листичким дета љима, јунак бежи од куће и одраста у неком
међусвету, ван света људи али и ван збивања. У варијантама Пепељуге
крава или дру га помоћ ница помажу девојци да преброди задатке које
задаје маћеха до уласка у брак. У „Краварићу Марку” јунак одлази у свет
као у типичној мушкој бајци, којој да љи ток и одговара. Али да би кре­
нуо у свет, он мора сам да убије краву дојитељку, симбол мајчинског
света. На почетку, још као дете, чудесну помоћ добија без теста, од неке
баке; потом га одгаја крава. Као одрастао, мора да савлада старца нат­
природне снаге, што је јуначки тест снаге. Одмах потом старцу опрашта
живот (и стиче невесту), чиме полаже и тест милостивости. На крају, да
би напустио подземни свет, мора да се самоосакати и принесе месо нат­
природној птици. То је последњи тест, који задире у тело и метонимијски
представља смрт кроз коју је потребно проћи пре изласка из хтонског
178

царства. Иницијацијска симболика животног круга – са зревања, смрти

и повратка у живот – гради целу бајку. Тома Воркапић наслонио се на
дубоку традицију усменог приповедања и очувао је у неким бајкама, али
је његовом причању кондензовано и непосредније искуство Срба Војне
границе. Он је све то пропустио кроз призму свог погледа на свет, обо­
јеног мора лизмом и побожношћу и обликовао својим приповедним тех­
никама заснованим на проширивањима и коментарима, што нам је Јован
Воркапић верно омогућио да чујемо. Ако пажљиво ослушнемо, из мно­
штва гласова Чајкановићеве збирке издвојиће се овај с Кордуна. То је и
могућност за ново читање Чајкановићеве знамените антологије, коју тако
често посматрамо као целину, као пресек општег стања српске усмене
прозе, чиме индивидуални доприноси остају у сенци.

ИЗВОРИ:

Ардалић, Владимир. Буковица. Народни живот и обичаји. Загреб: Српско културно

дру штво „Просвјета”, 2010.
Воркапић, Јован. Етнографска збирка Архива СА НУ бр. 103.
Караџић, Вук Ст. Српски рјечник. Беч, 1852.
Љетопис Српског културног друштва „Просвјета” 23 (2019).
Опачић Лекић, Ву косава (прир.). Сањао сам да ме мјесец умива... Народне припо­
вјетке Кордуна. Загреб: Српско културно друштво „Просвјета”, 2002.
Чајкановић, Веселин. Српске народне приповетке. СЕЗ 41. Београд: Српска кра­
љевска академија, 1927.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА:

Вишњић, Чедо. Срби у Хрватској 1918–1941. Анотирана библиографија. Загреб:

Српско културно друштво „Просвјета”, 2000.
Крестић, Васи лије. Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914. Београд:
Политика, 1991.
Leto, Maria Rita. La „for tuna” in Italia della poesia popolare serbocroata dal For tis al
Tommaseo. Europa Orientalis 11 (1992): 109–150.
Мелетински, Јелеазар. Историјска поетика новеле. Нови Сад: Матица српска, 1996.
Милошевић­Ђорђевић, Нада. Преглед прозних облика наше усмене књижевност.
Књижевна историја XIV/ 53 (1981): 25–42.
Младеновић Митровић, Марина. Свештеници као саку пљачи српских народних
приповедака у 19. веку у контексту културне стратификације. Савремена срп­
ска фолклористика IV. Београд: УФС – УБ „Светозар Марковић”, 2017, 131–150.
Радуловић, Немања. Урбане легенде Београда: дијахронијски поглед. Књижевна
историја XL/63 (2017): 9–38.
 179

Слика света у српским народним бајкама. Београд: Институт за књижевност и умет­

ност, 2006.
Самарџија, Снежана. Од казивања до збирке усмених прича. Бања Лука: Књижевна
задру га, 2006.
СБР: Српски биографски речник 2. Нови Сад: Матица српска, 2006.
Станојевић, Глигор. Сењски ускоци. Београд: Војноиздавачки завод, 1973.
Фортис, Алберто. Пут по Далмацији. Загреб: Глобус, 1984.
Чајкановић, Веселин. Сабрана дела 1. Студије из српске религије и фолк лора 1925–
1942. Београд: Српска књижевна задру га, 1994.

Nemanja J. Radulović

TOMA VOR KA PIĆ. A PORTRAIT OF AN ORAL STORYTELLER

Sum mary: In his famous anthology based on the collections that had been sent to
a RSA (Royal Serbian Academy) and that are kept as a part of the Ethnographic collec­
tion of the Archive, Čajkanović included a large number of stories from the collection
assembled by Jovan Vorkapić. A major part of this collection, presented by Čajkanović
as well in the anthology, are stories writ ten down by Toma Vorkapić. The paper presents
the poetics of this oral storyteller. It was necessary to break through the editing inter­
ventions made by Čajkanović himself: he had changed or removed what he had seen as
Toma’s moralising or obscenity. Viewed as a whole, the stories by Vorkapić reveal a storytel­
ler strongly absorbed by the religious morals, which does not impend him from nar rating
in different style registre (fairytales with archaic motifs, obscene stories). Simultaneously,
a cultural­historical background of the oral prose by the Krajina Serbs can be found there.