Osnovni preduslov za opstanak nekog organizma jeste da se informiše o promenama u

spoljašnjoj sredini i u sopstvenom telu. Sve te informacije primaju čulni organi u kojima se
draž prevodi u nadražaj. Iz njih se nadražaj dalje prosleđuje osećajnim nervima do
odgovarajućih centara u CNS-a gde se stvara osećaj sluha, vida, dodira, mirisa i dr.
Čulne ćelije
Čulni organi ili čula izgrađeni su od čulnih ćelija, osećajnog nerva i odgovarajućeg centra u CNS-u. Čulne
ćelije imaju ulogu receptora (prijemnika), primaju draži. Pored čulnih ćelija ulogu receptora mogu da
obavljaju i posebni nervni završeci (npr. za bol). Draži predstavljaju svaku vrstu promene u spoljašnjoj
sredini (temperatura sredine, jačina svetlosti, zvuka...) i u organizmu čoveka (bol, žeđ, glad...).
Svaka čulna ćelija u našem organizmu može da primi samo određenu vrstu draži:
• mehaničku draž primaju mehanoreceptori,
• toplotnu - termoreceptori,
• hemijsku – hemoreceptori, a
• svetlosnu draž - fotoreceptori.
Prema tome razlikuje se nekoliko grupa čulnih organa: čulni organi za mehaničke draži (čulo dodira i
pritiska, čulo sluha i ravnoteže), čulni organi za promene temperature (receptori za toplo i hladno), čulni
organi za hemijske draži (čula mirisa i ukusa) i čulo vida (prima svetlosne draži).
Osim prema vrsti draži koju primaju, čulni organi se mogu razlikovati i prema mestu gde se nalaze u
našem organizmu. U koži se nalaze čulni organi kojima osećamo toplotu (najviše na usnama i licu) ili
hladnoću (najviše na leđima, gudima i oko struka). Koža na jagodicama prstiju, dlanovima, vratu i usnama
bogato je snabdevena nervnim završecima ili telašcima kojima osećamo dodir i pritisak. Osim toga u koži
i sluzokoži se nalaze i posebni nervni završeci za osećaj bola. U unutrašnjim organima (bubrezi, creva,
krvni sudovi i sl) nalaze se receptori koji primaju draži o promenama u radu tih organa, njihovom
istezanju. Mišići, njihove tetive i zglobovi sadrže receptore pomoću kojih se određuje položaj tela u
prostoru, vrsta i brzina pokreta. Pored toga, glava predstavlja deo u kome su smeštena čulo mirisa,
ukusa, vida kao i čulo sluha i ravnoteže.
Čulo mirisa
Receptori čula mirisa smešteni su duboko u sluzokoži gornjeg dela nosne duplje. Miris imaju isparljive
materije čije sitne čestice dospevaju u vlažnu sluzokožu nosne duplje i tu se rastvaraju. Receptor za miris
je u obliku štapića koji na jednom kraju ima treplje, a drugim krajem se nastavlja na osećajni nerv.
Rastvorene mirisne čestice nadražuju treplje mirisnih ćelija i taj nadražaj se osećajnim nervom prenosi do
mozga. Osetljivost mirisnih ćelija se smanjuje negativnim uticajem prašine i prehlade. Kada smo
prehlađeni, nos je prepun sluzi pa mirisne čestice ne dopiru dovoljno duboko da bi dospele do receptora.
Čulo ukusa

Receptori ukusa na različitim delovima jezika

Čulne ćelije za ukus se nalaze u kvržicama jezika koje liče na bradavice. Kvržice se najbolje uočavaju na
vrhu, ivicama i dnu jezika, a ima ih i u usnoj duplji i ždrelu. Kada hrana dospe u usnu duplju prvo se
pomoću pljuvačke rastvara pa tek u tako rastvorenom stanju deluje na receptore za ukus. Čovek razlikuje
četiri osnovna ukusa: slatko, slano, kiselo i gorko. Za svaki od ovih ukusa postoje posebni receptori
raspoređeni na određenim delovima jezika. Vrh jezika je naročito osetljiv za slatko, njegove ivice za za
kiselo, dno jezika za gorko, dok receptora za slano ima po čitavoj površini jezika.