Мил е Рад ић

ПРИЧЕ ИЗ
ОБЛАКОБУСА

2022.
корице: Веско Радић
 НЕКОЛИКО РЕЧИ О ОБЛАКОБУСУ

Приче и причице скупљене у овој књизи настале су у периоду од

2018. до 2022. и у почетку су објављиване дневно, а касније спорадично.
Укупно их је било 1428. Планирао сам да будем поприлично строг
приликом одабира, али је ипак већи део нашао своје место на странама
што следе. Не памтим какве сам амбиције имао када сам почео са
писањем, али је облакобус успео да прерасте у свемир за себе. И зато ће
вредни читалац овде наћи понеку љубав, једну посебну девојку и много
вила, робота, вукодлака и чудовиште испод кревета, принцезу и њеног
змаја, чак и мудраца из јавног превоза. Наћи ће и мене – писца који
понајвише на свету сумња у своје речи.
За свог века, могу тако да кажем, облакобус је стекао неколико
мање-више редовних читалаца. Десило се чак и да одређени ликови
инспиришу настанак неких сличних међ блоговима. Пажња коју је
привукао, напослетку, била је скромна и читаност му је константно
опадала. Тешим себе да људи данас слабо читају, занимљивије су им
слике од текста, али можда је облакобусу време прошло, можда је
већини досадио. Зато сам одлучио да га паркирам, премда то не значи
да сам све приче испричао.
Још ћу рећи да је ово књига за брзо читање. Најбоља ствар је што
читалац може одабрати било коју страну и на њој затећи барем једну
причу. Дакле, ово је савршена књига са много прича.
Онај који то не види изабраће неку другу.

3
 
Чекамо облакобус за Срећно Место.
Станица је излепљена плакатима који најављују концерт неке
силиконке и скаредним политичким паролама, а помало је и запишана.
Ветар шиба по нама, неки нови ветар, хладан и налик на будућност. Ту
су још и јети са карираним шалом и два и по камена патуљка.
Робот прегласно зуји иза мене, не звучи здраво. Гледам га, а он само
одмахује главом. До њега стоји бели старац, личи на оне што воле да
паметују, на мудраца са интернета, али не улива поверење. Имао би
штошта да каже, само када би га неко питао.
Ја тапкам у месту, а сенка ми се негде откачила. Немам појма где је.
Нисам сигуран да је јутрос уопште чула будилник. У џепу су ми
пресавијене јучерашње новине. Вести у њима подједнако су лажне као и
данашње.
Иза је принцеза у јакни са лажним крзном и зебрином шаром.
Румена у лицу, замишљено куца поруку свом витезу и не примећује
тужног змаја за леђима. А змај уздише и не одваја поглед од ње. Жао ми
га је. Међутим, нећу му ја рећи да је љубав потрошна, требало је сам то
да схвати после свих тих векова.
„Живот пролази”, проговара онај мудрац, „сећали нас се или не.”
Нико му не одговара.
Ветар наставља да дува.
А ми чекамо облакобус који не стиже.

4
 
У облакобусу за Петарпановију је гужва, крцат је дечацима који су
уз карту купили и еликсир против одрастања. Зауставља се на станици,
нагиње се удесно, као да ће се сваког часа преврнути. Забринуто гледам,
питам се хоће ли бити места за нас.
„Нећемо ући”, хладнокрвно констатује вукодлак.
„Хоћемо”, кажем, „имам месечну.”
„Аха. Добро је знати.”
Врата се отварају и неколико дечака испада напоље. Гурају се
натраг, псујући и чепајући се међусобно. Однекуд се чује возач како
виче: „Ко не седне – мора да доплати!”
„Имам месечну”, узвратим.
„Не важи се!”
Љут сам. Покушавам да се пробијем унутра, макар само да се
посвађам са возачем. Не дозвољавам да затвори врата.
„Ехеј”, каже вукодлак.
Осврнем се.
„Није важно”, осмехне се, помало тужно, „свакако више нисам
млад.”
Уздахнем. „Да.”
Одмакнем се од облакобуса.
„Нисам ни ја”, признам.

5
 
Само два седишта нису заузета у облакобусу. Фрушкогорила ми
делује нервозно, не желим ни да покушам да седнем до ње. Идем назад,
до црвенкапе која чита Сановник (издање за радничке народе).
„Извини”, обратим јој се, „је л’ слободно?”
Она ме погледа, па се намршти. Очи су јој ледене и плаве.
„Јеси ли читао Мајаковског?” пита строго.
„Ух. Нешто мало.”
„Колико мало?”
„Наслов”, признам. „Можда је довољно?”
Она одмахне главом. „Да ли си икада сањао крокодила?” пита даље.
„Не сећам се.”
„Слушаш ли Гансе?”
„Побогу, не!”
Не делује задовољно.
„Спавам ли гола?”
То је трик питање, мислим.
„Надам се”, кажем.
Израз лица јој се не мења. Помало ме плаши. Непријатно ми је што
нас други путници прислушкују.
„Које је годиште та бора на твом челу?”
„Не знам.”
„Јеси ли -”
Прекидам је. „Није важно.”
Код фрушкогориле можда нема пропитивања.

6
 
Опет је у наше поштанско сандуче наишао неки мудрац, па пред
пијацом на седмом спрату нашао пролазницима да дели речи. „Хеј, ти,
човече”, довикнуо је продавцу оваца за бројање, „сваки своје добро цени
тако да другоме буде скупо.” Тај је само одмахнуо руком.
„А ти”, рекао је девојци што је бирала златне јабуке на оближњој
тезги, „ни поглед ни груди твоје неће вазда у небо циљати.” Опсовала га
је на два језика, сочно као да се годинама са кочијашима дружила.
Мудрац је тада мене зауставио.
„Големе жеље и снове ће угушити”, казао ми је.
„Зашто ми то говориш?” питао сам, устукнувши.
„Ноћима већ не спаваш, је ли?”
„Жеље су све што имам”, наљутио сам се, „остави ме на миру.”
Пожурио сам да се удаљим. Мудрац је иза неком зборио да честит
образ не мораш јутром умивати, а онда су га прекинули погрдама и
злим смехом. Однекуд је камен долетео и погодио га у главу. Окренуо
сам се да видим крв. Тада су навалили на њега, утабали га у земљу.
Притрчао сам и ја, да га шутнем бар једном.

7
 
Зовем техничку подршку.
„Добарданизволите?!”
„Елем, ето, хоћу да се жалим. Мој бројач кишних капи је престао са
радом.”
„Јесте?”
„Да, зауставио се на седамдесет осам милиона деветсто хиљада
четири.”
„Да ли сте пробали да га рестартујете?”
„Дугме за рестарт се посебно плаћа. Имам основни пакет.”
„Разумем. А када се десило?”
„Нисам сигуран. Пре шест јутрос.”
„Сад ћу проверити, моменат. Да ли сте сигурни да није баждарен
само за ту количину капи?”
„Поприлично. Не сећам се такве ставке у уговору.”
„Аха. Само још час.”
„Добро.”
„Господине, ви сте узели бројач за ноћне кише.”
„Како?”
„Нисте се определили за универзални. Жао ми је, не могу ништа да
учиним.”
„Осећам се превареним, да вам кажем.”
„Предложио бих вам да свратите до наше најближе пословнице и
купите додатак за дневне кише.”
„А где могу још да се жалим?”
„Хвала вам на позиву. Пријатно.”

8
 
Небо је боје старог бакра, а звезда умире у вечном заласку.
Облакобус плови изнад крилатих градова Нове Атлантиде, већ дуго
нигде не стаје. Не памтим да је свет био оволики.
Испред мене седи плавокоса девојка, предивна у својој тихој сети.
Око ње шири се мирис јоргована. Посматрам је и не могу да се не
заљубим.
Тражим реч којом бих је ословио.
Ништа довољно добро не могу да смислим.
А онда, у неком часу, док облакобус заобилази Планину без корена,
из џепа вадим оловку и на полеђини карте цртам цвет. Није то леп цвет,
латице су му неједнаке и дрхтаве, не знам ни од које би врсте био, али
потекао је из моје душе, искрен је.
Померам се до девојке.
Она ме погледа, а у оку јој се суза заледила.
Накашљем се и пружим јој нацртани цвет. „Ово је за тебе.”
„Хвала”, узврати, „нема потребе.”
„Али”, кажем, „данас је осми март.”
„Нисам понела срце са собом, бадава се трудиш.”
„Стварно?”
„Да.”
Извиним јој се неколико пута, па се вратим позади. Поцепам цвет
на два дела, па онда опет. Наравно, у томе нема нимало олакшања.

9
 
Јутро је. Још се нисмо разбудили.
„Погледај”, завирује ми у кафу, „имаш добитак.”
Заиста.
Вадим дукат из шоље.
„Могао сам се задавити”, гунђам, али ми је драго.


Баштенски патуљци изашли на сунце, поседали на клупу испред
печурке, па решили да испрате зиму. Пустили пужеве да пасу, а крдо
љуто, бежи у сенку и тражи росу заосталу иза јутра.
„Наврати”, дозивају ме. „Маслачковача је деветогодишња, није
много јака.”
„Нека”, одмахујем руком са прозора, „прескочићу.”
„Ма, хајде, сигурно нам имаш свашта беседити.”
„Радије бих ћутао”, кажем и брже-боље се склањам у кућу.
Прошлог ме је пута ударило у главу, причао сам о Недосањаној, о
њеним сновима у којима нисам, две недеље су ми се смејали.

10
 
Племе љутих ветрова кида небо и црне облаке навлачи преко
Празне земље.
Планине лагано мрве керамичку равницу на којој је некада генерал
од бронзе, Никодамус Пергаментни, славио своје друго рођење.
На дну Дванаестомесечног мора лађе одавно сањају без капетана.
Неонске Куле на Ветросталном острвљу себи су тешке, сенке у
њима су нагомилане, руше спрат за спратом.
Краљева људи више нема, нема ни њихових холо-дама нити
непробојних армија.
Своје ратове однели су на туђе светове.
Живући роботи још приповедају о минулом времену, док готово
празне батерије међу собом деле, а тела им отказују.
Сећају се левитирајућих плесачица из Месечевих инкубатора,
четрдесет шест атомских слонова иза Рамајандрине капије, кварцне
руже што је будућности бројала, клонираних јунака Неограничености и
како је мудрац Бабалу просуо пепео последњег феникса у Непрежаљени
бунар, сећају се свега што је потрошено.
Слушам их, али не трудим се да схватим.
Огледало у ком сам заробљен не познаје ову планету.

11
 
Паркирам облак у сервис.
„Не одржава равнотежу”, кажем мајстору, „и вуче удесно.”
„Жао ми је”, узврати. „Не радимо кумулусе.”


„Почните пражњење облака број 45 и 89”, каже Мајстор Облачар
шегртима. „Отвори вентиле до 60 посто. Пази, ти, тамо! Рекао сам – број
45!”


Питало ме страшило са Брега месечеве четврти: „Верујеш ли
Кишама?”
„Нису то Кише”, рекао сам, „то небески китови плачу.”

12
 
Негде у служби за човечанственост и друга свесвемирска таласања.
„Добар дан. Је л’ овде…? Ух. За одласке?”
„Како, молићу?”
„Имам заказан одлазак.”
„Шалтер број петнаест.”
„Аха, разумем, али…”
„Следећи!”
Померам се.
„Треба ми одлазак.”
„Да, да! Папире да видим.”
„Изволите.”
„Одлазница, у реду. Такса за размотавање пута – плаћена. Копија
трећег примерка првог оригинала друге стране, ту је. А где је потврда о
корацима?”
„Ах?”
„Не може без тога.”
„Није ми речено.”
„Вратите се на шалтер седам.”
„Тамо ће ми је издати?”
„Не. Тамо се подноси захтев.”
Опет се померам.
И тако, круг још није потпун.

13
 
Јутро је већ одмакло – схватам у једном моменту. Мора да је близу
десет сати.
Ипак се не померам. Лежим у кревету, покривен и преко главе, да
не пиљим у досадни мрак испод плафона. Недосањане нема поред мене.
Отима ми се уздах.
„Будан си”, примећује чудовиште испод кревета.
„Ах”, кажем, „одавно.”
„Зашто онда не устанеш?” пита. „Немаш посла?”
„Недеља је.”
„Јесте? Добро.”
„А чекам, све се надам”, поново уздахнем, „сан ће ми се вратити.”
„Ја сам баш фино сањао.”
„Благо теби.”
„Сањао сам небо са два месеца”, каже чудовиште, „и љубичасто
поље без краја, попут мора заталасано. И у том пољу кулу од седамдесет
два спрата, а на њеном врху девојку што пајалицом покушава звезде да
дохвати. Поглед јој је био пун звездане прашине. Помало је личила на
вилу, онако гола и са крилима. Али није покушавала да полети. Мислим
да јој је једно крило било повређено.”
„Опет!” љут сам. „Опет си ми украо сан.”
Чудовиште се кикоће испод кревета.
„Проклетниче”, уморно кажем, па зажмурим, чврсто и безуспешно.

14
 
Пита ме робот: „Колико си година акумулирао?”
„Сигурно једну превише”, кажем.
„Не би се рекло”, сумњичав је.
„Ах”, уздахнем. „То је зато што су слабог квалитета, па ме нису ни
истрошиле.”
„Чуваш их у облаку?”
„Јок. Пола у џепу, а пола у прасету за новац.”
„И шта ћеш са њима?”
„Размишљао сам да их променим за неке ситне среће.”
Он одмахне главом. „За њих је курс вазда био неповољан.”
„Знам.”
„Али, добро”, каже, „твоје године, твоја ствар.”
„Управо тако.”
Окренем му леђа и кренем даље у потрагу за времемењачницом.


Бацим карту на сто, свет склизне са ње, проспе се по поду, Анди
преко Ускршњег острва, Фиџи, па Сахара, са њима и пола Европе.

15

Улазим у облакобус.
„Имаш ли карту?” пита возач.
Одмахнем главом. „Јок.”
„Хоћеш једну?”
„Не.”
„У реду.”


У апотеци.
„Дајте ми пола киле заборава.”
„Али, господине, заборав се купује на граме.”
„Заиста?”
„Да.”
„Добро. Онда ми дајте петсто грама.”


Облакобус језди изнад Магломорја.
Типу до мене мозак цури на лево уво.
Покушавам да му то саопштим, али заборавио сам речи на послу.

16
 
У облакобусу за Мишоморје опет дигли цену карте. Пола плате
дадох за њу и две гурабије. Једну поједох, а другу чувах за Недосањану.
Али она није дошла. Нисам плакао, заиста нисам. То је од прљаве
вентилације.


Деси се да принцезоид покуша да инсталира жабограма у свој
БајкОС XXL, али не успе, јер би исувише зависности да се задовоље, чак
и она од црне чоколаде и ледене кафе. Све то види робозмај са Месеца. И
опет се лати слања поруке принцезоиду и опет адресу да погоди не
може. А принцезоид, несрећан због квара у љубави, од патуљкомата,
уличног дилера забрањених ствари, преузме кесицу звезданог прашка и
конзумира га. „Аватари никада неће спознати истинска осећања”,
закључи робозмај, па оде да се форматира у Мору тишине.

17
 
Будим се, а Време је још око мене. Имам утисак да је у квару. Зевам
док покушавам да укључим мозак. Бар срце ради, чујем га како добује.
Чудовиште испод кревета прегласно хрче. Растерало је облаке и
њихове пастире, па је сада изнад куће тек празно небо.
Устајем, а колено ми шкљоца.
Робот стоји у углу собе. Његов поглед је црн и дубок, фиксиран на
мене.
„Шта се дешава?” обраћам му се нелагодно.
„Померио сам сат”, каже.
„То је добро, тако треба.”
„Изнео сам га у двориште.”
Климам главом, али не могу да се решим збуњености.
Нешто. Нешто је другачије.
„И шта још?” питам.
Роботов глас је лишен емоција. „Пре свитања, док си још био у
туђем сну, ти си померио свет.”
Не разумем.
„Не може се вратити”, каже робот.
Ћутим.
Из далека стиже ветар, бучан и непријатељски.

18
 
„Платио си пуну цену”, каже ми тај мудрац, „а рачун ниси видео.
Једном ћеш навићи на живот.”


У облакобусу за Чичен Ицу срео сам девојку сребрног погледа и са
њом поделио једну малу тишину.


Ухватим златног пужа. „Пусти ме и испунићу ти жељу”, каже, „у
року од три месеца.”


Уђем у крчму на другом облаку и поручим медовину.
„Нисмо још обрали медведе”, каже робот за шанком, па ми у пола
цене сипа разблажену лаву.

19
 
Питам рибара Утихлог мора: „Колико је дубока твоја вода?”
„Две стотине девет страна”, каже.
„У тврдом повезу?”
„Не, без корица.”


У облакобусу за Половну земљу ноћ су и гужва. Питам
носорогочовека да ли је седиште до њега слободно. Он ме сетно гледа, не
зна на које мислим, будући да седи на два.


„Путовање може да почне”, каже поглавица племена папрати.
„Али”, примећујем, „нису нам сви путокази на броју.”
„Скупићемо их успут. Хајде.”

20
 
„Ехеј!” изненада викне неки пролазник. „Ко је украо небо?”
На улици настаје пометња.
Људи и њима слични вриште као да је смак света. Жене се бацају у
несвест, а нико их не подиже, нико да им се нађе. Крдо канализационих
патуљака искаче из шахта и креће у разбијање излога. Аутобус је
подивљао, насрће на паркиране мамуте, туче се са њима. Само семафор
позајмљеним гласом позива на смиреност.
Гледам горе, што више могу.
„Зар је тамо нечега било?” питам.
Робот до мене ћути.


Облакобус плови изнад Пустиње тачног времена. Гледам му сенку
како запиње за златне дине и чини ми се да посустаје. Поред мене седи
Недосањана. Ја је волим, а она не одговара.

21
 
Примећује робот ред испред сваштаонице на седмом спрату
поштанског сандучета, па прилази да види о чему се ради. Окрећем
главу, да ме не позна, дижем крагну, престајем да дишем.
„Ехеј.” Гурка ме.
Још више окрећем главу, врат само што ми не пукне. Они у реду до
мене суздржавају кикот. Неки камени патуљак хоће да искористи
ситуацију и прогура се напред, али бива заустављен јетијевом руком.
Робот је неумољив. „Човече, знам да си ти.”
Суочавам се са његовим оком. Мрштим се и ћутим.
„Шта радиш овде?” пита робот.
„Ништа”, узвратим мрзовољно.
„Ништа се не извршава. Ништарење је негација сваке радње.”
„Је л’ да?”
„Реци ми шта се дешава, свакако ћу сазнати.”
„Овде се”, кажем, „фарбају јаја.”
„Ах”, узвраћа он. „Занимљиво.” Загледа своје шаке, а потом и
остатак тела. „Могао бих и ја да се офарбам. Малко сам се огулио.”
„Не можеш”, противим се. „Ниси јаје.”
Роботов глас је подругљив. „Ниси ни ти.”
Осећам како ми образи румене.
Ред се помера. Још корак, два и пуштам панталоне да падну. Робот
се не одваја од мене, а нико не сме ни да покуша да га отера.
„Коју боју бираш?” обраћа ми се мајстор-фарбар.
„Нека буду шарена. И да се сијају.”

22
 
Каже са локвања жабац тој принцези: „Пољуби ме, ништа те не
кошта.”
„Нисам сигурна”, узврати она, „да ми се допадаш.”
„А шта ако сам принц?”
„Не мора сваки принц бити леп.”
Жабац је упоран. „Можда сам богат.”
„Ако и јеси”, смеје се принцеза, „до сада ти је благо отуђено.”
„Имам тајни рачун у иностранству.”
„Дабоме.”
„Авај!” разочарано уздахне жабац. „Заиста ме нећеш пољубити?”
„Хоћу, за сваки случај, али само једном.”
„Може у уста?”
„Не претеруј.”


„Не можемо сви бити лепи”, рече оно тужно паче.
„Напусти бајку!” загрмеше на њега.

23
 
Застанем код трафике иза међуморске станице.
„Бардан!” кажем. „Продајете ли допуне за емо-картице?”
„Да”, одврати женски глас из унутрашњости трафике.
„Дајте ми беса за 200 дуката.”
„Имамо само ситну љутњу.”
„Ону најобичнију?”
„Аха.”
„А баш јутрос сам се љутио”, негодујем. „У реду, дајте ми ње за
стотину.”
„Немам кусур да вратим.”
„Опет жваке?”
„Са сличицом.”


Улица је затрпана смећем.
Сенка гласно псује док се вуче за мном.
Птице серу по тротоару, а муве по излозима.
Град је бучан и смрдљив.

24
 
У облакобусу за Мордоровац опет је гужва. Гурам неке патуљке у
страну, газим јежа, јаучем, али се не заустављам. Последње слободно
седиште мора бити моје.
Из културе питам позлаћену вилу што се замислила уз прозор:
„Може ли се до тебе?”
Она ме одмерава крупним и леденим очима. „Зар не видиш, о
човече, да је заузето?”
Збуњен сам. „Је ли?”
„Ту седи мој имагинарни пријатељ.”
Машем руком изнад седишта. „Не да се приметити.”
„Па?” вила је љута.
„А је л’ дотични платио карту?”
Она не одговара.
„Шверцује се, дакле!” узвикујем.
Возач ме чује и нагло кочи. Пробија се ка нама, црвен у лицу, гунђа
како сви морају да плате вожњу, нема разлике.
Неко ће да лети напоље, злобно мислим и чекам да седнем.

25
 
У току ноћи, не зна се тачно кад, чудовиште испод кревета ме је
напола изјело.
Нисам осетио. Мислио сам да сам лоше спавао.
„Шта ћу сад са тобом?” љутио се шеф кад сам дошао у фирму.
„Такав можеш само пола посла одрадити!”
У облакобусу је до мене сео човек од планине одваљен и било му је
драго што заузимам тек пола седишта.
Карту за сновоскоп сам платио целу, нису хтели ни дечју да ми
дају, нимало обзирни према мом стању.
„Фали ми пола тебе”, рекла је Недосањана, „али покушаћу да те
волим свим срцем.” И није јој било тешко.


„Кад је овца сита” каже онај мудрац, „вук је још ситији.”
А три прасета се кикоћу са стране, не схватају да се ова прича и њих
тиче.

26
 
Качи змај лист из прошлогодишњег роковника на огласну таблу
испод планине. На њему змајским словима пише: ТРАЖИМ АЖДАЈУ,
МОЖЕ И ТРОГЛАВУ, РАДИ ЛЕТЕЊА У ПАРУ. ШИФРА: ПЕЋИНА БЕЗ
БЛАГА.


Питам возача облакобуса куда жури.
Имам судар, каже и залеће се у планину.


У руднику добрих нада прегорела је сијалица. Нико да је замени,
ево, већ година има. Посао стоји.

27
 
У огласу је речено – број 48. Куцам на врата са којих се љушти окер
фарба. Чују се кораци изнутра и окретање кључа. Отвара ми мршава
девојка црне косе у црној хаљини.
„Поводом огласа”, кажем.
Не пушта ме унутра. „Добро.”
„Да ли је изнајмљена?”
„Не”, одговара. „Заинтересовани сте?”
„Пише да је активна сваке ноћи, од поноћи до пет ујутро.”
„Тако је.”
„И да није много коришћена.”
„Непуну годину.”
„Како изгледа?”
„Зависи ко гледа.”
„Узео бих је на неодређено.”
Девојка клима главом и црна коса јој се таласа. „Дођите сутра”,
каже, „да потпишете уговор.”
„Не може сад?”
Она се смешка. „Али ја нисам аветодавац. Само сам роба.”

28
 
У облакобусу за Другобаље нисам упознао прелепу најаду зелене
косе и очију као у кошуте. Седела је са неким налицканим вилењаком из
Гвоздене шуме. Ма, да.


„Јеси ли чуо”, питала ме је Недосањана тог јутра док смо испијали
чај за сањање, „наше поштанско сандуче ће бити прво у ком ће море
поставити.”
„Не, нисам”, рекао сам. „Право море?”
„Аха. Дванаест спратова дубоко и плаво.”
„Надам се да ће бити китова у њему. ”
„Не одмах, али обећали су да ће средства за њихову набавку
предвидети у буџету за идућу годину.”
„Где има китова, биће и песме.”
„И ајкула.”
„Морамо пазити кад будемо пливали.”
„Хоћемо ли?” насмешила се.
„Дабоме.”
„Једва чекам да ме водиш на море”, рекла је, па ме пољубила.

29
 
„Добарданизволите?!”
„Пошто је онај мозак у излогу?”
„720 дана и 4 дубока сна.”
„Имате ли Л величину?”
„Универзалан је.”
„Заиста?!”
„Јапански.”


Код Старкамена у облакобус нагрћу робо-индијанци, возач
инсистира да плате карте и за тотеме, они се буне, урлају, па скупљају
ситниш.


У облакобусу за Олимп² Медуза седа до мене. Моје је очи Еол давно
узео. Из бушних ми груди сирене наричу. Ћутим како ме је Одисеј учио.

30
 
Предлаже ми робот: „Хоћемо ли на Фобос, у халуциногену
чајџиницу?”
„Плаћа ли се логовање?”
„Не, само мораш бити го.”
„Учитај нас.”
Конобарица, иначе хибридна Марсовка, она са три руке, доноси
роботу мемотеку са смејавцем. Пита ме шта желим од програма. Тражим
слану кишу.
„Немамо кишу на Црвеној планети”, каже.
„Ни увозну?”
„Може да се набави флаширана, али се чека до пет година.”
„Онда ћу кометни лед.”
„Још нешто?”
„Аха.”
Поручујем двобојни чај, зелен и црн, коцку хладне чоколаде и
Марсовку да нам рецитује космичке епове.

31
 
Уђе слон у стакларску радњу.
„Један бурек”, каже, „са месом.”
„Нема”, одговоре му.
„И јогурт у чаши.”
„Нема, бре! Зар седиш на ушима, па не чујеш?”
И он их све полупа.


Пита ме Препарирани човек: „Која је ово будућност?”
Осврнем се око себе, погледам истрошено небо и ђуброполисе у
даљини.
„Трећа”, кажем. Покажем му и прстима обе шаке.
„Ух, ух!” он ће. „Онда добрано касним!”
Не одговарам, заузет сам фотосинтезом.
Из дубине планете неко јечи.

32
 
Седимо испред печурке, баштенски патуљци и ја, у то мало хлада
што је преостало у три после подне. Звезда пржи, љута на свет под њом.
А ми не радимо ништа посебно, осим што пуштамо време да истече.
„Боли ме глава”, кажем у неком моменту.
„И мене”, узвраћа један од патуљака. „Запио сам се јуче.”
„Од сунчанице је”, правдам се, иако нема потребе за тим.
„Да, да”, клима главом, „баш љута беше, још језик не осећам.”


„Љут сам”, рекао је јасен у чије су гране биле уплетене пластичне
кесе, „смрдим на просуто пиво и мокраћу.”
„А шта ја да кажем?” узвратио је храст до њега. „По мени су ножем
писали. Рањен сам, душа ми пати.”
Као и сваког првог маја, Шуме су биле силоване.

33
 
Нико није засигурно могао да каже зашто је избио грађански рат у
поштанском сандучету, двадесет пети по реду од насељавања, а први од
како смо се дигитализовали. Историчари нису успевали да се сложе да
ли је узрок томе била плава коверта адресирана на непознато име, у
којој је стигла освајачка војска Цара Трола, или се ипак десио
референдум на ком се становништво изјаснило за један већи сукоб. Онај
мудрац, добро познат у поштанском сандучету и на блоговима, рекао је
да нико није платио довољно да буде победник. Како год, дно сандучета
је оштећено тактичком можданом експлозијом, па је читаво море
истекло у ништавило. Два силиконска кита покушала су да својим
телима запуше рупу, али их је талас однео. Постхумно су проглашени
херојима, мада се нису појавили да приме плакету. Осигуравајући
кланови нису признали штету. Није дуго прошло, а пустиња је почела да
преузима доње спратове сандучета. Подморнице и бродови, наједном
насукани и без сврхе, претворени су у насеобине, од којих су многе
постале бесцаринске зоне или узгајивачнице скупоцених гејши. Само су
посебно шифроване камиле умеле стићи до њих. Отприлике тада је
племе роботско одлучило да потражи друго сандуче, тврдећи да им тела
нису отпорна на песак и да су од пустињког ветра снови суви. Још нису
направили ракету довољно велику да их однесе у свемир. Једном хоће, а
онда ћемо са њима бити и ми, словописци ових редова и њихови читачи.

34
 
Негде изнад Земље.
„Шта раде они роботи доле на планети? Зашто се окупљају?” пита
врховни човеколики менаџер.
„У томе је ствар”, одговара му заменик.
„Молим?”
„Не раде. Још ишту боље услове за рад и резервне делове.”
„Зар нису то јуче тражили?”
„Нисмо их саслушали.”
„Дабоме да нисмо.”
„А захтевају и ажурирање софтвера.”
„Проклетиње! Не веруј машини ни кад ћути!”
„Да их ресетујем на фабричка подешавања?”
„Сместа.”


Облакобус језди изнад Атакаме.
„Ехеј, чово”, проговара киклоп до мене, „шишти ти глава.”
„Ма, знам”, кажем. „Заборавио сам чеп да наврнем.”

35

„Добарданизволите?!”
„Продајете ли гребалице за успомене?”
„Да, потражите их на одељењу за заборављаче.”
„Имате и рупе за жеље?”
„Наравно, свих величина и свеже.”


Пита змај принцезу: „Да ли би волела да си као други?”
„Мислиш – нормална?” узврати она.
„Отприлике.”
„Чекај да размислим.”
„Немој дуго.”
Принцеза се насмеши, а изнад ње се обруши каква звезда.
„Не”, каже, „сигурно не бих.”
Змај климне главом. „Аха.”
„А ти?”
„Мени је свеједно”, змај ће, „само нека сам са тобом.”

36
 
У облакобус улази Снежана, за њом се гурају патуљци, њих шест.
Вук седи на седишту иза шофера и наглас их броји.
„Ој, Снежо”, проговара, „а где ти је седми?”
„Изгубио се у чаробном огледалу”, одговара девојка.
„Хоћеш ли га надоместити? Сада прича сасвим другачије звучи.”
„Расписан је тендер, очекујем добављаче бајковитих створова да се
јаве.”
„А могу ли ја ускочити?”
„Јок. Ти си на црној листи од како си Црвенкапу изјео.”
„Али још сам гладан.”
„Ни најмање се нисам узрујала.”
Вук у том часу скочи и прогута једног патуљка.
„Ију!” каже Снежана, па од шофера затражи повраћај пара за
карту.


„И камен има душу”, каже ми гонич планина, „али је она дубље него
што твој поглед допире.”

37
 
У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „Млечни пут се покварио и звезде се гасе
једна за другом! Тама је свуда! Шта да радимо?”
„Брзо”, наређује мајстор, „искључите људе!”


Времеплов клизи кроз двадесети век. Грицкам ушећерене скакавце
и гледам уназад Курску битку. До мене самојед други пут себе
прождире.


Не десетом спрату поштанског сандучета, одмах иза киоска где
продају дводневне осмехе, отворена је радионица за смањивање људи.
На реклами изнад врата пише ОВО САНДУЧЕ НИЈЕ ДОВОЉНО ВЕЛИКО
ЗА СВЕ НАС. Првих стотину муштерија добиће попуст до тридесет
посто. Може и на рате.

38
 
Ноћ је и небо изнад нас.
Недосањана и ја седимо на крову, бројимо звезде.
„А она тамо?” пита ме. „Не сећам је се од јуче.”
„Е, ту сам”, кажем, „управо измаштао.”
„За мене?”
„Дабоме да је за тебе.”
Пуштам је да ме пољуби, више пута.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли одговоре?”
„Да, наравно. Тачне радимо по поруџбини, а нетачне држимо на
лагеру.”
„Свеједно ми је, могу и ти други. Имам нека питања којих треба да
се решим.”
„Ма, да, у праву сте. Не ваља чувати питања, још су наши стари
говорили.”
„Дајте ми паковање.”
„То је шеснаест комада.”
„Биће довољно.”

39
 
Чекамо облакобус за Шарену земљу. На станици је гужва,
процењујем да неће за све бити места.
Има ту и напола печених земљаних патуљака, поред њих је читаво
племе маглоједа, неколико принцеза са носачима пртљага, онда робот за
све прилике, два картонска мамута, страшило што са неке њиве бежи у
бољу будућност, продавци сувог воћа и новина, а ту смо и моја сенка и
ја.
„Неправда”, кажем.
„Шта то, пријатељу?” пита ме онај мудрац док се чепа са
тетовираном девојчуром.
„Сумњам да ће послати два возила. Нема шансе да се сви сместимо у
једно.”
„Нема, наравно”, мудрац клима главом. „Ово је тешко време и ваља
јуначки савладати препреке које су пред нама. Треба бити промишљен и
не грешити у корацима.”
„Ма, шта ми наприча!” фркћем нервозно.
„О, да, пријатељу”, смешка се он, „управо тако.”
„А мени изгледа да се превише хвалиш.”
„Цениш? Ја сам још јуче на шалтеру купио карту.”
Проклетство!

40
 
Часни суде, признајем да зима јесте била хладна, хладнија него
иначе, али поновићу да је Пинокио својевољно ушао у фуруну.


Прашина је у оку.
Прашина је и у грудима.
Прашина шкрипи под зубима.
Од прашине смо, стрепимо од ветра.


У неком временском руднику сретнем чету роборудара.
„Поткопавамо ХV век”, каже ми њихов управљачки програм, „немој се у
њему дуго задржавати.”

41
 
Негде на Двадесет осмом небу, иза Куле од вавилонског челика, у
облакобус улази контролор. „Карте на преглед”, виче, мргодан и сав од
гвожђа. Шкрипи док ми прилази.
Пружам му атлас.
„Шта је ово”, грми из њега, ” карта Европе?!”
„Да, али из шеснаестог века”, кажем.
„Шта са Европом да радим? Бар да је Африка!”
„А, не”, буним се, „рекао си – карте, ниси био прецизан.”
Загунђа нешто себи у браду. Потом климне главом. „Истина.”
„Следећи пут ћу набавити демографску карту света, ону шарену.”


Ноћ није била довољно дуга, а она и ја смо се сањали, баш, баш,
много смо се сањали, под Месецом и на киши, иза кометиног леденог
репа, голи, мало горе и мало доле, са змајевима, у сенци печурке, у
роботу и на ободу света, свуда смо се сањали. До јутра је постала
стварна. На размеђу сна и јаве, пре него што се будилник огласио,
осетио сам је да лежи до мене. А онда мора да сам задремао и ње више
није било. Окретао сам се око себе, дозивао је, викао. И ништа. Само се
чудовиште испод кревета подмукло церекало.

42

Облакобус за станицу Последњу лагано успорава, па се зауставља.
Сви сем мене излазе напоље.
Возач се окреће са свог седишта. „То је то”, каже ми.
Климам главом. „Ипак идем даље.”
Мршти се. „Сигуран си?”
Опет климам главом.
Он гунђа једно АХ и стартује машину.


„Ехеј! Што ти је леп тираносаурус рекс. Како се зове?”
„Рекс.”
„Аха, тираносаурус. Како се зове?”
„Рекс.”
„Нема име?”
„Рекс.”
„Да, он.”

43
 
Станица за пумпање душе тренутно није у функцији, објављује
трепћући натпис. „Можда чекају сировине”, каже робот. „Да ипак
станемо у ред?”


Залутао облак у поштанско сандуче, па неће напоље, а неће ни
кишу из себе да избаци. Власт позива грађане да остану прибрани и да
не предузимају никакве непромишљене радње. Обећавају да ће се
ситуација решити до јутра, кажу – нема разлога за бригу. Ванредне
вести саопштавају да су из буџета издвојена средства за хитну набавку
најмодернијег облакотерача. Комшије и ја не можемо да чекамо,
осећамо се угроженима, а мало смо и попили. Грабимо мотке, па
насрћемо на облак. Киша је јака, спира и градове и нас.

44
 
Кракен је љут, Кракен иште крв.
Журно одмрзавамо триста кила девица.
Бадава, он жели само свеже месо.


Ухватим златну рибицу и она каже: „Пусти ме! Пусти ме и
испунићу ти три жене.”
„Жене?” изненадим се.
„Да. Испунићу их перјем, ако желиш да их користиш за спавање.
Или меморијском пеном, ни то није лоше. А могу да их испуним и
сламом. Ако баш инсистираш, ставићу и дукате у њих.”
„Али ја немам три жене.”
„Како?”
„Немам ни једну.”
„Авај, бедниче!”
И ту мени надође нека срамота, па пустим рибицу натраг у воду.

45
 
Негде на пола пута до Хиљадугодишњег града облакобус је умро.
Историчари су записали да га је дотукла упала плућа, али ми смо знали
да су томе кумовали неодговарајући резервни делови. Срећом, његово
младунче је довољно порасло да нас све понесе даље, а било нас је
десетак племена. Два века касније, у сушној сезони у шарагама,
поглавица Два Гигахерца одлучио је да напустимо облакобус и
започнемо нови живот изнад Димног мора. Тотеми су подржали његову
одлуку, па смо се иселили. Ја сам у то време трошио осмо тело и још сам
се волео са Недосањаном. И тако.


„За пад ти нису нужна крила”, говорио ми је Икар 19, „зато
престани да сањаш птице.”

46
 
Облакобус за Патуљковац споро пролази кроз срез џиновских
Печуркоида и ту бивамо помало отровани. Возач искашљава бели дим и
душу, црвенкапе у шарагама имају напад вучјих халуцинација, лимени
човек у мукама је због галопирајуће корозије, а мени се привиђају
крилате сисе. Нема везе, свакако није било нормалних међу нама.


„Једну”, кажем возачу облакобуса, „до Заборава.”
А он ће: „До оног где тебе заборављају или где ти заборављаш?”

47
 
Недосањана девојка и ја папирним авионом путујемо око света.
Прелетели смо Атлантиду, избегли неке облаке кишоносце, па иза
Левитирајућег архипелага ухватили ветар за Нову Гондвану.
Имамо сендвича, воћа и креме за сунчање довољно за две недеље у
ваздуху.
Недосањана је гола, испружила се на десном крилу, а авион се
помало нагиње на ту страну. Опомињем је да не претерује и да пази да
не падне у воду.
Ја углавном не извирујем испод сунцобрана, пазим на правац и
смишљам своје приче.
Изнад Кључалог мора слаб је сигнал, интернет се губи и љут сам
што запостављам блог.
„Немој се нервирати”, каже ми Недосањана, „важно је да не
престанеш да пишеш.”
Претпостављам да је у праву.
Машемо делфинима који нас прате у ноћ.
Загрљени, сањамо једно друго и будимо се пољупцима.
„Шта ћеш за доручак?” пита ме.
„Само двопек и чај.”
„Да ти намажем малко пекмеза?”
„Јуче си. Не бих да ми досади.”
„Јуче је био од шљива, данас ће бити од кајсија.”
Сунце је велико и јаросно.
Таласи под нама уздижу се попут бедема, као да не желе да
прођемо даље.
„Забринут си”, каже Недосањана.
„Летелица нам је испресавијана од прошломесечних новина”,
одговорим јој, „тешки су наслови на папиру, вуку нас доле. Плашим се
да ће се папир навлажити и да ћемо потонути.”

48
 „Пливаћемо”, смеје се.
Водимо љубав изнад безименог вулканског ланца, двадесет девети
пут, петог дана путовања.


Сретну се два дигичовека™.
„Променио си се”, каже један.
„Аха”, узврати други. „Прошао сам кроз конвертор, више
нисам .људ, сада сам .чов.”
„И како је?”
„Још сам бета.”

49
 
У топионици расположења.
„Не ваља”, мајстор виче на шегрте, „није добро! Додајте још четири
детиња осмеха и славујев цвркут од два дана! И пожурите, јер ово време
не припада нама!”


Са једног на неко следеће небо, и даље, и још даље.
Ветрови се за њега туку, сваки би са собом да га однесе.
Изнад таласа и врха планине, попут сене лак.
У себи уместо кише речи крије.


Гледа доктор снимак мојих стомачних лептирића, па одмахује
главом. „Улењили су се”, каже, „а неки су и угинули. Ваљало би да
прогуташ неке нове гусенице. Одмах ћу ти преписати.”

50
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли Марсове?”
„За рат или личну употребу?”
„За мали лични рат.”
„Имамо један полован, коришћен у будућем ХХ веку. Уз њега се
добија и копље.”
„Упакујте ми.”
„Хоћете ли бојну кесу?”
„Не, обичну.”


Два сата после поноћи принцеза се буди.
„Проклетство!” виче на змаја који на крову бди. „Немам више оваца
за бројање!”
„Опрости”, каже он посрамљено, „био сам много гладан.”

51
 
Решила Недосањана да поспреми кућу, ја јој помогао да откачи
Сатурн са лустера и покупи шрафове који су из робота испали, па сео да
све то запишем.
Пет минута касније дошла је из спаваће собе, намрштена. „Твоја
бивша је још овде!”
„Јесте”, признао сам, помисливши само – ух. Обрао сам бостан.
„Казао си да сте раскинули”, љутила се Недосањана, „а ено ње, на
полици у плакару.”
„Више и не причамо”, покушао сам да се оправдам.
„Хоћу да оде.”
„Али”, рекао сам, „заиста немаш разлога да будеш љубоморна. Она
више не може ни да се надува.”
Недосањана није одговорила, само је стиснула усне. Учинило ми се
да јој поглед већ варничи. Пожурио сам да је послушам.


У облакобус за Троју нису примили коња.
Можда има неког у њему, рекли су, можда нам тај неко смишља
зло.
Рекли су тако и отишли.
А ја сам остао. У коњу.

52
 
У поштанском сандучету урлају сирене за узбуну.
Опет се нека промаја међ писмима увукла унутра.
Људи падају по улицама, а жртве се броје стотинама. Изгледа да је
стигао смак и овог света. Власти апелују да сваки грађанин на себе
налепи идентификациону маркицу не би ли га касније лакше пописали.
Специјално трениране промајоубице крећу у лов. Одобрена им је
употреба нуклеарног, магијског и сваког хладног оружја.
Робот из подрума доноси портабл-бункер, отвара га и наређује да
се сви сакријемо у њега. Сенка се гура да буде прва, за њом иду
баштенски патуљци. Онај мудрац збори штогод о озбиљности
ситуације, па и он улази. Вукодлак ме прескаче, брига га што ме је
изгребао по леђима, само на себе мисли. Змај и принцеза неће са нама –
он ће је однети на сигурно, где год то било. Класична љубавна
перипетија која и мени у том часу разара груди.
Оклевам на вратима бункера, не дам роботу да их затвори. „Нема
ми Недосањане”, вичем. „Где је Недосањана?”
„Проклет био!” робот ће. „Изгинућемо због тебе!”
„Морам је наћи!”
„Отишла је на пијацу”, преплашено каже сенка. „Тамо нема
склоништа, а промаје воле на таквим местима да се госте.”
Крв хоће да ми прокључа. Одлучујем да будем херој. Хероје понеко
и запамти. „Идем по њу!”
Крећем крупним корацима, док је храбрости још у мени.
Робот ме прати.
Ова прича нема наставак.

53
 
Облакодоносор, први свога имена, господар Трећег неба и
Свезнајуће планине, заштитник ветрова, заповедник облачних легија
Сновоземља, змајски витез Месечев и пратилац Сунца, на времепловном
престолу седи, свет испод себе са досадом посматра и ништа.


„Нестало нам је поморанџи”, каже Ђаво. „Може ли киви у
корпици?”


Пред машином за човекосажимање опет је гужва.
Ту негде, у реду, и ја ситне кораке бројим.
„Хајде, људи”, виче неко одназад, „мрдните мало, има нас још!”
„Затворите поклопац!” чује се спреда.
„Хоћу и ја!” јавља се робот однекуд. Терају га.
Не знам колико нас је стало унутра. Немам појма хоће ли овог пута
од нас нешто боље испасти.
Видећемо.

54
 
„Живот је један”, каже ми онај мудрац, „а ти га подели.”
„И шта онда?” питам га.
„Имаћеш два.”
„Два живота”, приметим, „две и смрти.”
„То се подразумева.”
Слегнем раменима и одем по сатару.


Конобар ми прилази. „Извол‘те?”
„Пиво”, кажем.
Он клима главом. Пита даље: „Лав? Јелен?”
Размишљам часак, скоро два. „Може јелен.”
„У реду.”
Враћа се брзо, на тацни носи флашу. Иза њега клопара јелен и
нервозно гурка људе око себе. Рогови су му големи, чини ми се да ће
срушити лустер.
Добро је што нисам изабрао лава.

55
 
Голој девојци у облакобусу за Торонтокио покрали тетоваже.
Седим у шарагама и сумњам на кондуктера.


Вире три прасета кроз прозор.
„Шта то ради вук?” пита прво.
„Дува”, каже друго.
„Изгледа да је опет пресис‘о”, клибери се треће.
„Није смешно!” прво ће. „Ако му полицајац напише казну, биће
љут, а онда смо обрали бостан.”
„Право збориш”, забринуто је друго.
„Ајој!” трећем сада није свеједно.

56
 
Наиђем на неку девојку на улици.
„Извини”, обратим јој се тихо, „треба ми твоја помоћ.”
„Реци”, насмеши се она.
„Не знам колико имам година.”
„Ух! То је сасвим и озбиљно страшно.”
„Јесте.”
Она ме помно осмотри, намршти се, па каже: „Четрдесет две.”
„Толико?” узвикнем у неверици.
„Управо”, сигурна је.
„Онда добро”, уздахнем. „Четрдесет две.”
„Не брини, биће их још.”
„Да, али баш је пуно.”
Она слегне раменима. „Журио си да их накупиш.”
Захвалим јој се и ту се растанемо.


Скупљач храбрости корача улицама, у стопу ме прати. Његова
врећа споро се пуни.

57
 
У неистраженом делу поштанског сандучета, где се Велика
пустиња раширила, Недосањана и ја наишли смо на двогрбу камилу.
Стајала је тамо, на некој дини, неосетљива на врелину и време. Песак јој
је већ ноге заробио, али она је спокојно трептала, загледана у даљину,
као да сања.
„Изгубили смо се”, обратио сам јој се. „Хоћеш ли нас понети?”
Осмотрила нас је незаинтересовано.
„Немамо још пуно воде и уморни смо”, рекла је Недосањана.
„Помози нам.”
А камила је проговорила дубоким гласом: „Двадесет хиљада
корака.”
„Не разумемо те.”
„Двадесет хиљада корака”, поновила је и ишчупала се из пешчаних
окова.
„Понеће нас”, рекла је Недосањана.
„Изгледа да хоће”, сложио сам се.
И стварно, није се бунила када смо се успентрали на њу.
„Куда ћемо?” питао сам Недосањану.
„Не знам”, слегнула је раменима.
А камила није чекала да смислимо, није марила, него је закорачила,
лагано, постојано, некуда. Клатили смо се на њеним леђима, срећни што
не морамо више да пешачимо. Песак је клизио око нас попут таласања
мора.
Скоро сам задремао када је камила казала: „Седамнаест хиљада
корака.”
Недосањана ме је забринуто погледала, а ја нисам имао шта да
одговорим.
Путовали смо даље.
„Девет хиљада корака”, јавила је камила касније.

58
 „Шта ћемо кад их све изброји?”
„Не знам. Можда стигнемо до краја пустиње.”
Али нисмо. Камила се зауставила и рекла: „Потрошили сте све
кораке.”
Није више хтела да мрдне. Сишли смо и покушали да је погурамо.
Није обратила пажњу на нас. Залуд смо је молили.
„Шта сада?” очајно сам повикао.
Недосањана је обрисала сузу.
Свуда око нас дине су биле једноличне и неизбројиве. Камилу то
није интересовало, а нисмо ни ми.


„Шумских дивова више нема”, прича ми шумар, „изјеле их биљне
ваши.”

59
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли мечке за чачкање?”
„Наравно. Каква вас занима?”
„Бела, ако имате.”
„Те иду у пакету са младунцима.”
„Младунцима, кажете?”
„Аха. Два комада.”
„А могу и они да се чачкају?”
„Дабоме, али на произвођачкој декларацији пише да су
злопамтила.”
„Не бих да ме поједу.”
„Имате гаранцију. У случају потребе надокнадиће вам се живот.”
„А неки црни примерак?”
„Тренутно су расположиви само мужјаци.”
„Онда ми ипак упакујте белу. Може у две кесе?”
„Жао ми је.”
„Ух!”
„Али бар ћете добити велику кесу. Хоћете ли и чачкалицу?”
„Може.”
„Донећу каталог.”

60
 
У облакобусу за Град на крају лета је гужва. Питам намрштеног
вукодлака да ли је место до њега слободно, а он подмукло режи.
„Нема смисла да држиш торбу на седишту”, гунђам, „кад људи
около стоје.”
Он режи и даље.
„Добро, добро”, кажем, „не мораш одмах да се љутиш.”
Он опет режи.
Нешто псујем и хоћу да се померим напред.
Он режи и граби ме за руку. Страх ме обузме целог, од главе до
пете, презнојим се бар трипут у том трену.
А он се накашље, мргодан, прочисти грло, па проговори: „Ма, ти
само седнеш овде.” Зарежи штогод, а онда дода: „Извини, слабо
говорити твој језик.”


Та су врата заборављена, на крају најдужег ходника Времесвета,
тамо где светиљке трепћу на умору и паучина броји силне векове. Та
врата нису закључана, а кључ је одавно изгубљен. Та врата нико не
долази да отвори.

61
 
Падали смо на Земљу.
Ветар је љутито хучао око моје главе, а сузе ми јуриле у висине.
Крш ломљених планина приближавао се брзо, брже, проклето брзо.
А онда је неко, не знам ко, можда Икар, неко је вриснуо: „Претешки
смо! Морамо се ослободити терета!”
Зинуо сам, да избацим из себе кајања и жеље. Пад ми се малко
успорио.
Тада сам се у крику душе лишио.
И тада сам остао да лебдим.
Икар није успео. Сјединио се са каменом у експлозији равној
нуклеарној.


У облакобусу за Прекосутраград пада киша.
Седим до прозора, умотан у кабаницу, гледам Сунце и плаво небо
са друге стране стакла.
Путовање је дуго, и киша је таква.
Иза мене неко тихо плаче. Уморан сам, а ципеле ми пропуштају.
„Ехеј”, дозива ме вила са суседног седишта. „Хоћеш ли под мој
кишобран?”
Премештам се.
Кишобран је бушан, вода капље по нама. Не проговарамо.
У неком моменту наши дланови се спајају.

62
 
Пред трафиком где сам уситњавао још један живот заскочила ме
златна рибица и бесрамно се нудила. Смрдела је, као што рибе иначе
смрде.


„Добарданизволите?”
„Дошао сам да платим грешку.”
„Аха. Да видим папире.”
„Ево.”
„Ову из двадесетих, кад нисте полагали за облакомобил?”
„Не, не ту. Не могу све одједном. Платићу ону кад сам се заљубио у
погрешну принцезу.”
„Видим да се то понављало.”
„Прву ћу.”
„Како плаћате?”
„Може ли на рате?”
„Нажалост, не.”
„Онда ћу кредитном картицом.”

63
 
У облакобусу за Оцарињено место приметио сам тугу у неке
девојке. Имала је обрве у две линије и трепавице од корака. Хтео сам да
приђем и питам је за муку, али нисам, уплашиле ме јарке боје на њеним
образима.


„Волим те”, признам Недосањаној.
Она се насмеши. „А када се пробудиш?”
„Тада још више”, кажем. Тада ме и боли.


Жалим се доктору: „Потукли су се духови у мени. Дај ми опет онај
сируп да их потрујем.”
А он одмахује главом. „Већ ми дугујеш две партиципације”, каже.

64
 
У облакобусу за Тврђаву превише је оклопљених патуљака –
нагнути смо и кривудаво је небо. Убеђен сам да ћемо се преврнути.
Возач негодује, али не може никога да избаци, сви су купили карте.
Питам једног од патуљака зашто их је данас толико, а он каже да је
за вече заказан рат, па су се уписали. Биће тамо и вилењакиња, смешка
се испод рогатог шлема, а ни пара није лоша. Купио је нов оклоп, хвали
се. Дао је за њега четрнаестог сина и пола стада снововаца. Гле, како је
сјајан, гле, какве шаре!
Штета за глазуру, узвраћам. Изгребаће се.


Гледамо Пинокио и ја голе женске са оне стране тарабе.
„Ух”, он ће, „напалио сам се.”
„Дим те одаје”, кажем. „Да донесем апарат за гашење пожара?”
„Пожури. Хвала ти.”
Док сам се ја брже-боље вратио, од њега је остала тек шака пепела.

65
 
Уђем у собу и у њој затекнем чудовиште (црно, чупаво, са шест
удова и похабаним старкама) како покушава да побегне кроз прозор.
„Стој”, дрекнем, „стани!”
Оно подигне руке, објави предају. „Милост, човече, само толико
иштем!”
„Враћај се под кревет”, строг сам, „нећу понављати.”
„Испод кревета већ имаш становника”, каже. „Ја сам залутао, не
припадам овде.”
„Не лажи!”
„Не лаже”, чује се испод кревета.
Изненађен сам. Сагнем се, да проверим, завирим у мрак над којим
сањам. А отуда бљесну три ока, треп, треп.
„Ко си ти?” питам то чудовиште што крај прозора стоји.
„Из књиге потичем”, каже, „Роџер Зелазни је о мени писао.”
„Створење си светлости и таме?”
„Ипак малко више таме.”
„Књигу сам јуче вратио у библиотеку.”
„Испадох из ње, смилуј се.”
Климнем главом. „Добро. Иди.”
„Хвала ти, о човече.”
„Имаш ли пара за бус?”
„Чудовишта не носе новчанике.”
„Значи да немаш.”
„Аха.”
Дам му стотку, запретим да ћу наредног дана проверити где је, а
онда му још припомогнем да искочи напоље. Могао сам и сендвич да му
направим, али нисам се сетио.
Ни чудовишта нису као што су некад била.

66
 
Учио ме камени човек стрпљењу.
А мене киша и ветар нису волели.


На улици помислих да видим анђела, али била је то само најлонска
кеса.


У облакобусу за Вилинковац седим до обичне прелепе девојке.
„Колико је”, питам је након пола сата скупљања храбрости,
„времена?”
Она одговори: „Касно је.”
„Ух!” само толико кажем. Помало ме је стид, али биће тога још.
„Да”, она ће, насмешена, „већ си се заљубио у мене.”

67
 
Чекамо облакобус.
Слушам неки чилаут микс и трудим се да не мислим на
Недосањану девојку. До мене робот штеди батерију и баштенски
патуљак дрема стојећи.
Са друге стране је онај мудрац.
Чини ми се да нешто говори. Усне му се померају већ неколико
минута.
Прекидам музику и вадим слушалице из ушију.
„Извини”, кажем, „је л’ ти то мени?”
Он се мршти. Обрве су му чупаве и претеће. „Не”, одговара потом.
Видим да је љут.
Али можда се није мени обраћао.


Још један Годо стиже.
Гледам га у даљини и процењујем време које му је потребно да се
приближи.
Рутински убацујем метак у цев.
Никуда не журим.

68
 
„Извини”, питам је, „да ли је ово твоја киша?”
„Да”, клима главом, „моја је сва.”
„Могу ли да киснем са тобом?”
Она се смешка. „Ако ниси приметио, ја стојим под кишобраном.”
„Могу ли”, исправљам се, „да киснем поред тебе?”
„Али да ме не гледаш чудно и да ти тишина потраје.”
„Договорено.”


Чаробњак из Осигуравајућег завода одбио је да нас прими.
„Забрањен је приступ домаћим животињама”, рекао је.
Али, успротивили смо се, лав је дивља ствар, да не кажемо – звер.
„Тим горе!” подвикнуо је. „А из овог типа испада слама, испрљаће
ми канцеларију.”
Он је страшило, објаснили смо, сламом је пуњен, мада у њему има и
мало душе.
„Нема заказано”, љутио се чаробњак. „И, молим вас, удаљите овог
што шкрипи, смета ми бука.”
Он је гвозденчовек, такав је, рекли смо, мало шкрипи и гребе људе
кад је гужва, али увек се извини.
Чаробњак се није предомислио.
„Пауза!” дрекнуо је и затворио шалтер.

69
 
Небо је црно и љубичасто, нема му краја. Море гласно уздише под
њим.
Ту је и Месец. Жут, пун и огроман. Његов одраз изломљен је
таласима. Скоро да га могу дохватити.
Седим на обали, у влажном песку, а ветар ми шапуће са свих
страна.
Она је гола, силуета у ноћи, смеје се и позива ме на купање.
Гледам је како трчи у воду. Ноге су јој дуге, мокра кожа се
пресијава. Пратим поскакивање њених груди, поглед ми је прикован
узбуђењем на врховима немирних дојки.
Покрети су јој песма у тами.
Хајде – виче – хајде, дођи.
А ја се смејем.
Ја волим.
Њена стопала газе у талас, пени се вода око њих. Пружа руку ка
мени.
И тада се прича завршава, а да није честито ни почела.
Из дубине мора сеже Кракенов пипак, љигав и зао, граби је,
празнећи јој плућа криком, мота се око њеног струка и вуче у мрак, у
дубину и смрт.
И ње више нема.
Нисам стигао ни да заплачем.
Ноћ је постала хладна.

70
 
Не чујем, али осећам како се Недосањана помера у постељи до мене.
Њена шака нежно додирује моје раме. Усне јој се спуштају на мој образ.
„Хај’мо”, шапуће, „буђење.”
Не отварам очи.
Обично то радим тек после петог пољупца.


У том облакобусу
волело се двоје не тако младих
а ниједно од њих
нисам био ја.


Чудовиште испод кревета ћути већ три дана.
„Мора да глуми неко лудило”, кажем Недосањаној, „али нема везе,
таман да се наспавамо.”
Ипак морам да завирим под кревет, не могу да се смирим.
А тамо – разгледница, на њој пише ПУНО ПОЗДРАВА ИЗ СЕНКЕ
ПОД ЛЕЖАЉКОМ НА ОБАЛИ МАСТИЉАВОГ МОРА!

71
 
Тог дана Сунце је мрзело читав свет.
Седели смо под изнајмљеном печурком и дахтали на сав глас. Тек
нас је комад сенке чувао од ватре са неба.
Недосањана се свукла, гола да буде. Зној јој се сливао низ лице, на
груди, зној што мирише на јоргован.
„Хеј”, проговорио сам, „волим те.”
Узвратила је: „Ма, може, само ме не дирај.”
Око нас трава је венула.


У планинског човека камено је срце, али зна он да воли.

72
 
Чекамо облакобус за Сновиград, јутро је, први дан августа, и свет се
већ угрејао.
„Опрости”, опрезно ми се обраћа интегрални човек, цупкајући
поред мене, „могу ли нешто да те питам?”
Климам главом.
„Не могу да не приметим пиштољ што држиш у руци”, каже он, а
страх му врца из очију. „Шта ће ти?”
„Знам да ћу се опет заљубити у девојку у пролазу”, одговарам, „па
да на време скратим причу.”
„Нећеш је ваљда убити?” јауче тај интегрални човек.
„Нећу, наравно”, тужно се осмехујем. „Пуцаћу себи у срце, па да
обоје будемо мирни.”


У облаку двори су Облакодоносора, господара тринаест небеса и
крманоша Јужнога ветра, у тим дворима тајна је одаја, у њој Киша што
не престаје.

73
 
„Добарданизволите?!”
„Имате ли дедамразовину?”
„Само смрзнуту.”
„У комадима?”
„Да.”
„Дајте ми две руке и једну шију.”
„Хоћете ли и капу?”
„Не, хвала. Од ње се загрцнем.”


Лето је те године било жестоко у поштанском сандучету.
Недосањана је предлагала да се иселимо, говорила да су станови
јефтини у Јотунхејму. Ја сам ћутао поред ње и топио се, сањајући јесен и
хладне кише. Не можемо да одемо – мислио сам – кад још нисам вратио
књигу у библиотеку, а и дужан сам у дућану на ћошку. Робот је
прокувао, данима већ није успевао да се рестартује. А онај мудрац, онај
што је навек имао нешто да паметује, он је само понављао: „Не искључуј
вентилатор, не, не, никако то не чини.”

74
 
У облакобусу за Пингвиновац сео сам поред лепе леден-девојке, јер
је место до ње било слободно и свидела ми се.
„Баш је пријатно крај тебе”, рекао сам јој, „освежавајуће.”
Насмејала се и казала да силази на последњој станици.
Климнуо сам главом. „Нећу ни ја пре.”
Нажалост, отопила се много раније, на пола пута ме је оставила
неутешног.


Седим тако на клупи пред облакобуском станицом и ништа
посебно не чекам, можда само да време прође. У неко доба ми прилази
дрвендив са беџом комуналне службе закаченим за леву грану, па каже:
„Бардан! Данас вршимо бесплатну услугу догревања срца. Могу ли
помоћи?” Одмахујем главом и руком, хоћу да га отерам. „Не, не”,
зборим, „ја сам сасвим у реду!” А мислим – ма, бежи, бре, некрсту, од
мене и моје сене.

75
 
Међ сенама Минотаурове улице заскочи ме какав тип са
хокејашком маском преко лица, па дрекне: „Паре и живот!” Тутне ми оба
у руке и онда отрчи да више не буде угледан. Викнем, очајан, једном,
двапут, а помоћи нема, нема ни полиције. Само ми неки пас одговори из
далека. Крај ове приче веома је чудан.


„Хеј”, довикнем, „звездо!”
А она ћути.
„Јеси ли ти штогод љута на мене?” покушам поново.
„Можда”, одговори после четрдесет осам дугих секунди.
„Зашто?”
„Знаш ти.”
„Чиме сам те повредио”, уздахнем, „да ме овако пржиш?”
„Другој си хтео месец да будеш”, каже.
„Али ја јесам месец.”
„А ја сам сунце.”
Једно је Сунце.

76
 
Та је књига тврдо коричена, у њој неких је три стотине страна.
Тираж у ком је штампана срамно је мали да би се помињао. Има у њој
прегршт љубавних речи, неколико клевета и једна велика свађа, ветар
на њеном почетку скида лишће са остарелих стабала ораха, а на крају се
помиње рат са џиновима. И још нам прича о облакобусу у квару, о
јутарњој кафи сиктеруши и кактусу ког нико није купио у супермаркету,
па је умро од туге. О тој књизи зборим. Из те књиге никуда нисам
отишао.


„Добарданизволите?!”
„Дошао сам да закажем будућност.”
„За једног?”
„Двоје, ако има.”
„Да видим. Хммм... Имамо са Годзилом и кишом.”
„Може.”

77
 
Живео је неки мудрац у облакобусу на линији Стариврт-
Изабреговац, сви су знали за њега. Ишао сам у школу када сам први пут
чуо његове хвале вредне речи. Памтио сам их и касније продавао
девојчицама, али нисам се овајдио, дражи су им били они набилдовани
тролови што су џемпере упасивали у чакшире. Касније, када сам тражио
посао, у његовим проповедима откривао сам бесмисао текуће
цивилизације и сурову пролазност обичног човека. Питао бих га каткад
за фирме којима сам упућивао молбе, а он би одговарао о лепоти дана
рано изјутра и страхотама ноћи, или би казивао о мирису цвета који
памтимо дуже од боје истог. Нисам га разумео, чини ми се да нико није.
Али у томе је тајна мудрости, зар не? Не може свако проникнути у њу.
Дабоме. А ја сам се, годинама касније, преселио на друго небо и више га
нисам видео. Утопио сам се у маси безличних путника, постао особа
поред чије се слике на показној карти мењала само ознака за месец.
Одећа се на мени похабала, коса и снови оседели, а боре продубиле. Дуго
сам ћутао, док једном нисам проговорио. Наглас сам се сећао
мудрачевих речи, понављао сам их без реда, како би ми дошле, чак сам
их мало, колико сам то умео, и улепшавао. Људи око мене пажљиво су ме
слушали. Када бих причао, они би занемели и климали главама.
Памтили су моје монологе. И тако, ову причу не морам завршити, неко
други ће то већ учинити.

78
 
„Ехеј, путниче”, дозива ме мачак у камену, „застани на кратко и
помози ми у невољи.”
Гледам га, задње ноге су му заробљене у огромном комаду стене,
батрга се, ал’ не може се искобељати.
„Како?” упитам.
„Не знам. Повуци, потегни, ишчупај ме.”
„Жао ми је.”
„Али ниси ни покушао!” викне.
Одмахнем главом. „Идем до следећег камена. У њему мач јесте и ја
можда краљ постанем. Од тебе немам никакве користи.”
„Заиста ћеш ме оставити да се мучим?”
„Веруј, не поносим се тиме.”
„Ђубре једно!”
„Може бити да си у праву.”
И тако се растанемо.


Дала ми је обећање и рекла: „Ето ти га, мени више не треба.” Затим
је отишла.

79
 
„Не пијем да заборавим”, каже ми тај баштенски патуљак, „него сам
жедан.”
„А жедан си”, приметим, „баш, баш.”
Он ћути и узима девето пиво.
„Јеси ли пробао са водом?” питам га.
„Мислим да сам имун на њу”, узврати. „Уосталом, вода служи да се
умиваш и да се понекад окупаш, углавном суботом.”
„Ако не заборавиш.”
„Да.”
„А ти још све памтиш.”
„Да. Понекад кроз маглу, али – да, памтим.”
„Благо теби.”
„Живели!”
Још једна бесмислена прича.
Дабоме да јесте.

80
 
Пробудим се у том облакобусу, изненада, и све што сам сањао
заборавим. Око мене празна су лица, многа фломастерима нацртана на
главама што личе на крпењаче. Седимо у полумраку, једна светиљка
трепће иза погрбљеног возача, а напољу се назиру тек праменови магле.
„Где сам?” обратим се оном до мене.
Он ме погледа. Очи су му два различита дугмета, плаво и жуто, бар
ми се чини да је тако.
„Овде”, каже.
„Али”, питам, „куда идемо?”
„Не даље од Најдаљег места.”
Мрштим се. „Шта ћу ја тамо?”
Он слегне раменима. „Не знам. Путујемо већ десет година, можда и
дуже, а ти си ту од самог почетка. Ни седиште ниси мењао.”


Међу бескрајним полицама са књигама срео сам тог библиозеку.
Питао ме је имам ли шаргарепу. Нисам имао. Понудио сам му причу.
Њих сам одвећ сит, рекао је и сетно уздахнуо.

81
 
„Видим да још користиш прву љубав.”
„Аха. Не могу себи нову да приуштим.”
„Колико јој је?”
„Девета година.”


Улазим у сервис, кажем: „Срце ми је скоро празно, треба ми
замена.”
„Погрешио си врата”, узврати ми мајстор. „Ми смо сервис за шест
особа.”


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „вага се покварила, а још имамо два
Јупитера да измеримо!”
А мајстор ће: „Небитно, само их пустите у рад.”

82
 
А кад је ветар дунуо, онако – изненада и подлачки, пре него што ће
се петлови укључити, пола ми је баштенских патуљака украо.
„Стра’ота”, рекли су преостали, „и печурку нам је накривио, падамо са
кревета и тањири нам клизе са стола. Па зато не би било лоше да, у
повратку из фирме, свратиш на пијацу и купиш нам какву дрвену кућу,
може и ону за птице.”


„Волим те”, кажем Недосањаној.
Она дигне поглед са књиге, изненађена. „Шта си рекао?”
„Волим те”, поновим, „ал’ баш.”
„Ух! Мораш ли?”
Климнем главом.
„Морам ли онда и ја тебе?” опрезно ме пита.
„Наравно.”
Она оклева. „Али”, каже, „мени се робот допада.”
После тога ћутимо.

83
 
„Дакле”, кажем роботу.
Он седи у фотељи, кроз прозор гледа како вече стиже, а каблови му
се око ногу уплели попут змија.
„Аха”, одговара. Видим да му је непријатно. „Чуо сам.”
„И?”
„Нисам знао”, каже. „Нисам ништа учинио да ти напакостим.”
„Недосањана треба да буде моја жена”, инсистирам.
„Знам.”
„Није фер.” У грлу ми речи запињу.
„Женска су срца”, робот ће, „недокучива. Авај!”
Сручим се на патос поред њега. Гравитација ме боли и срце ми
мрви.
„Заиста нисам хтео”, тужно каже робот, „да се заљуби у мене.”
Уздахнем. „Верујем.”
„Можемо ли и даље бити пријатељи?” пита.
А ја размишљам о Троји и вероватноћи да се Недосањана у ствари
зове Јелена.

84
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли мастило?”
„Само у сипама.”
„Колико ми треба живот да испишем?”
„Обично је једна одвише.”
„Узећу је.”


Нико не верује крокодилу кад плаче.
Нико га не пита да ли је тужан што је изгубио новчаник са
уштеђевином или га боли зуб.
Нико му марамицу неће пружити.
Нико не мари.

85
 
Поред пута згажена је жаба.
Застанем, питам: „Како је?”
А она каже: „Крееек. Креее крееееек?”
„Претпостављам да то није баш добро.”
„Крееееек кре.”
„Да видим”, одговорим, па се машим новчаника. У њему најмање је
пара, знано је. „Имам аналгин, ако ће помоћи.”
„Креееек!”
„Нема на чему.”


У облакобусу за Чаршаву упознао сам једног минотаура.
Испричали смо се као стогодишњи пријатељи, онако – баш, баш, а нисам
га ни питао за име. О мукама на послу и цени небеске карте смо
дискутовали, па онда о дивљим кишама и бедном сновоскопском
програму, после чега смо прешли на напету ситуацију у поштанском
сандучету, да бисмо се дотакли и слободне теме. Нисам ни приметио, а
моја станица се примакла.
„Видимо се”, рекао сам, устајући, „сутра.”
„Поздрави своју краву”, узвратио је срдачно.
Оклевао сам часак. „Хоћу”, климнуо сам главом и –
И тако.

86
 
Питам Недосањану: „Хоћеш ли да водимо љубав?”
„Куда?” узврати.
„Ма, ту близу, до парка.”


Облакобус стоји на станици. Време му је да крене, али он неће,
можда се покварио, а можда само није расположен. Прелистао сам
новине, па беспослен седим, нема ми друге.
Улази неки чикица, каже – извин’те, и онда лепи на прозорско
стакло папир који ја одмах морам да прочитам.
„Изгубио сам сенку”, ипак ми каже, „јуче, у овом бусу. Можда ми је
неко врати.”
„Аха”, одговорим.
„Још има добрих људи”, настави он, „надам се.”
Слегнем раменима. „Све мање верујем у то. Ја сам једном нашао
главу у шарагама и задржао сам је. Још је користим, ево је, видите?”
„Заиста?!”
„А сматрао сам себе баш добрим човеком.”
Чикица на то тужно уздахне и окрене се да оде.

87
 
„У мене је срце од камена”, хвалио се брдски патуљак, „од оног
драгог, вредног змајевог даха ил’ пола краљевства.”
Чула то принцеза, па кренула на њега пијуком.


У облакобусу за Стоимени Град срео сам пластичовека. Био је
поприлично недорађен, из једног комада плаве пластике, са лицем које
је личило на многе људе и го без имало стида. Сео сам до њега јер нисам
имао где.
„Данас”, рекао је, „кажем – данас, а мислим на ово доба уопште,
дабоме, данас се мало ко труди да буде човек.”
„Слабо се тај посао плаћа”, промрмљао сам, па се удубио у гледање
какве флеке на патосу.
„А ја то чиним драге воље”, наставио је, чак ме гурнуо лактом, као
да припадамо истој завери.
„Је л’ да?” узвратио сам нерадо. „Значи, ти си човек, редак баш.”
„Нисам”, насмејао се громко, „али се трудим.”
Више нисам проговарао.
Нисам га више ни слушао.

88
 
Дођем до бунара жеља, помислим на једну девојку и убацим
новчић.
„Јој!” огласи се неко из дубине.
„Ух!” узвратим, не превише изненађен.
„Човече, зар си морао тако?”
„Извини.”
„Немам ја ништа од твојих речи, знаш?”
„Дабоме да знам”, кажем.
Још један бунар ком је прошао рок употребе, помислим.
И одем.


На облакобуској станици тражим карту за XIX век и време када ме
је једна посебна девојка волела. „Распродате су”, каже ми шалтерски
вилењак, „баш све. Прошлост је навек крцата, сви хрле натраг, не маре
ни кад је гужва и кад стоје и чепају се читаве ере.” Па ми нуди повратну
карту до будућности, по повлашћеној цени, а ја нећу, немам тамо кога
тражити.

89

„Добарданизволите?!”
„Ја бих једно сурогат-тело.”
„Црно или бело?”
„Расиста сам. Никако црно!”
„Ево, погледајте каталог.”
„Хоћу неко које ће трајати читав дан.”
„Наша трају скоро два.”
„Заиста? Дајете гаранцију?”
„Ако доплатите.”
„Аха. Добро. Дајте ми ово.”
„То је женско тело.”
„Знам. Је л’ проблем?”
„Никако! Хоћете ли и кесу?”


„Добарданизволите?!”
„Радите ли Време?”
„Жао ми је, немамо више година на лагеру.”

90
 
Дођем кући из фирме и донесем посао са собом.
„Не ваља ти то”, каже ми онај мудрац, седећи докон на клупи пред
капијом и пецајући облачне пастрмке, „један је живот у тебе, јадан је то
живот.”
Одмахнем руком на такве речи, па одем у собу.
„И ја сам тако”, јави се чудовиште испод кревета, „доносио посао
кући, а онда сам га једном целог изјео и од тада ми је лакше.”
Правим се да га не чујем.
Превише обавеза имам да бих траћио време на празне приче.


Она има црну косу и ветар у њој. А можда и нема. Можда је плава.
Очи су јој тамне попут безданог свемира. А можда и нису. Можда су
кестењасте, боје јесени.
Њени су дланови меки као облаке да милује. А можда и нису.
Можда се на њима и понеки жуљ нађе.
Њен је глас раздраган попут вилинског јутра, уз њега је лако
будити се. А можда и није. Можда је ипак тих попут ноћи без месеца.
Она воли белу боју. А можда и не. Можда се одева у црвено.
Она је моја.
А можда и није.
Она је Недосањана.

91
 
Није ми пуно остало од плате, тек толико да купим чоколадицу.
Ставио сам је у џеп јакне и ту је остала наредних неколико дана. Умало
сам је трипут поломио, а једном ми је испала на улици, па сам је тражио
пола сата.
Чувао сам је за Недосањану.
А она није хтела да је узме. „Само ако је поделимо”, рекла је.
„Малена је, таман за тебе”, успротивио сам се.
„Не долази у обзир.”
„Добро”, рекао сам. „Поделићемо. Теби чоколада, мени пољубац.”
Климнула је главом. „У реду.”
„Стварно?”
„Али у образ.”
„Ништа више?”
„Не”, насмејала се. „Али следећи пут потруди се да донесеш велику
чоколаду.”

92
 
У облакобусу за Камелотовац жалио ми се један артур да су
данашњи мачеви тупи и да се њима више не могу отворити ни конзерве
са ушећереном месечином. „Причаш ми о екскалибурима?” упитао сам
га, па му предложио свој да чува у дрвету, а не камену. „Чуо сам да ће од
тога дуже да живе, а и да их неће нападати патуљци-стеноједи.” Тај је
артур климнуо главом, рекавши да ће ме послушати. А иза његових леђа
седео ланселот који је волео туђе жене.


Дремеж у облакобусу ми прекида звоњава телефона патуљка
испред мене.
„Да?” чујем га како се јавља. Покушавам да жмурим и даље.
„Стижем”, тихо каже патуљак. „Да, да, знам. Купићу.”
Зевам.
Он се осврће око себе, шапуће. „Нема потребе да вичеш.”
Као и остали путници, правим се да не прислушкујем.
„Само се смири”, патуљак још тише говори, „немој да… Добро. Да,
добро, знам.”
Потом дуго ћути, погурен на седишту, стиска телефон као да му
живот зависи од тога.
„И ја тебе”, каже најзад. „Највише. На свету. Да.”
Прекида везу.
Уздише.
Облакобус језди даље, лагано, незаинтересовано.

93
 
Негде у Паклу.
„Можеш ли да ме окренеш?” пита човек. „Загореће ми лева страна.”
А ђаво ће: „Све радим по рецепту, зато ћути!”


„Колико треба звезди да изгори?” питао сам човекоида из Тамног
космоса.
„Зависи”, рекао је, „какве су ти жеље.”


Долазе они воду што пописују.
Отварам шахт, гледам, па кажем:
„Хладно море сам потрошио, остало ми је Тиркизно и пола
Пингвинске реке.”

94
 
Тог је јутра Недосањана рекла да ме више не воли и да ће
потражити смештај у другом поштанском сандучету.
„Како?!” јекнуо сам. „Зашто?”
„Не знам”, одговорила је. „Десило се. Претпостављам да то тако у
животу иде.”
Надурио сам се. „Није у реду! Заклињали смо се на вечну љубав.”
Слегнула је раменима.
„Немој!” кукао сам. „Не напуштај ме.”
„Жао ми је”, казала је, али није звучала тако.
Отприлике ту смо ставили тачку.
Прошло је месец дана, а Недосањана се није одселила. Често смо се
сретали на пијаци и у библиотеци, али смо се правили да се не видимо.
Постало је заморно волети је, па сам чврсто решио да почнем да
заборављам.
Љубав није нимало лака занимација.

95
 
„Здраво.”
„Здраво и теби.”
„Јеси ли слободна?”
„Још јесам, да.”
„Би ли ме волела?”
„Није проблем.”
„Дајеш гаранцију?”
„Аха. Пет година.”
„Јао. Па, то није дуго.”
„А ти нађи другу. Живот чине тренуци, не године.”
„У праву си.”
„Наравно да јесам. Како ћемо, онда? ”
„Размислићу.”
„Само изволи.”


У облакобусу трешти нека народна музика, све са удараљкама и
цоктањем. У почетку ми је било занимљиво, али дуг је пут, сада већ
смара.
„Ма”, гунђам, „који су ти што свирају?”
„Марсовски абориџини”, каже робот. „Избегли су на Земљу после
ратова са ЈКП Водоводом. Сад овде живе, на овој линији.”
Мрштим се. „Овде?! Зар сви?”
Робот мудро клима главом. „Свих дванаесторо.”

96

Звезди небо.
Оку јутро.
Осмеху пољубац.
Тишини бескрај.


„Добарданизволите?!”
„Хоћу сидро да купим.”
„Аха. Идете на велику воду?”
„Селим се. Наредних десет година бићу брод.”
„Је ли? Е, па, лепо. А колики?”

97
 
Јутро је чудно, не препознајем га, нисам сигуран чије је. Лежим у
кревету и посматрам плафон, а на њему се исцртава каква звездана
мапа. Док размишљам о томе, примећујем да је поред мене шћућурена
гола девојка. У сну се смешка и отима ми јорган.
„Будан си?” обраћа ми се неко.
Глас допире испод кревета.
„Јесам”, кажем и нагињем се, па завирујем у мрак што тамо чучи.
Чини ми се да видим два – не, три, бар три ока плаве боје.
„Ко си ти?” шапнем.
„Управо сам хтео исто да те питам”, узвраћа глас.
Схватам да немам одговор. Ледени ме зној облива целог. У грудима
ми је заточен јаук.
И плашим се, не знам чега, а можда баш свега.
Девојка до мене се мешкољи и наставља да спава.


Седи човек на клупи под дудом и посматра свет.
„Мој крај”, каже.
И умре.

98
 
(запис из прединсталиране будућности)
„Шта ти је то?”
„Оловка.”
„Занимљиво изгледа. А чему служи?”
„Нисам сигуран. Мислим да је оружје, за блиску борбу и убадање.”
„Оштрог је врха.”
„Аха. А кад је иступиш, размишљам, ти је зарежеш и опет си
спреман да дејствујеш по непријатељу.”
„Једном ће се потрошити.”
„Хоће, али није скупа.”
„Опака направа. Где је могу набавити?”
„Не производе се већ вековима. Моја је из увоза, из двадесетог века.
Покушај на времепловној пијаци.”


Облакобус се на пешачком сударио са седамстогодишњим дедом –
деди испао хлеб из цегера, а из облакобуса сви путници и пола кише.

99
 
„Пепељуго”, узвикну принц, „куда ћеш?”
„Распродаја је ципела у Вештичјем сокаку”, узврати она, задихана.
„Платиш два, добијеш два и по пара!”


Рекла је да сам њен Месец.
Рекла је да морам остати далеко.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли допуне за ћутање?”
„Да.”
„Дајте ми једну седмодневну.”
„То је баш пуно ћутања.”
„Авај! Мислим да сам у свађи.”

100
 
У облакобусу за Кварнију, негде на петом небу, проговорио са мном
човек од папира. „Шта мислиш, пријатељу”, питао је, „колико ћеш још
живети?”
„Не знам”, одговорио сам. „Трудим се да не размишљам о томе.”
„Али сигурно ти падне на памет”, рекао је.
„Дабоме”, признао сам, „да падне. Понекад и тресне.”
„И?”
„Надам се да ће бити још пуно година, здравих и правих.”
„А ја”, тужно је одмахнуо главом, „ценим да ће ме бити још неких
пет-шест месеци. И недовољно је то.”
„Ах!” рекао сам.
„Да, пријатељу. Почео сам да се цепам.”
„Баш ми је жао.”
„Хоћеш да видиш?”
„Не бих”, казао сам и ту прекинуо причу.

101
 
Једног дана страшило са њиве узвикну: „Доста ми је! Не могу више
исто небо гледати и са истим се птичуринама свађати! Мука ми је од
овог парчета земље!” И још викну: „Желим да одем до Јапана, где је све
шарено и прича чудним језиком, да посетим Кенију и са слоновима
ходим, да покиснем у Даблину и у бурету низ Нијагару да се
стрмекнем!” Погледа канап којим је везано за мотку и зарђале ексере
којим су му шаке спутане, па тихо прозбори:” Доста ми је. Одлазим.” А
потом заћута.


Решили баштенски патуљци да уђу у облакобус, а шофер их не
пушта, каже да их има превише. „Забрањено је уносити башту у возило”,
још им говори, „чак и кад је упакована у џакове. Забрањено је и пужеве
водити са собом, без обзира јесу ли чиповани или не. Једино руже могу
унутра. Руже су фине.”
„И шта ћемо сада?” питају патуљци.
„Зовите такси”, возач ће, а уопште га не занима.

102
 
„Које ми је боје коса?” питала је Недосањана.
„Црна”, рекао сам.
„Могао би да ме сањаш мало плавом.”
„Покушаћу.”
„А јесам ли дебела?” питала је даље.
„Никако”, брзо сам одговорио.
„Сигурно?”
„Таман си.”
„Немој да имам превелике груди.”
„Без бриге. То ме је прошло.”
„Хоћу ли ти досадити”, поново је питала, „хоћеш ли ме једном
одсањати?”
„Никад”, обећао сам.


У облакобусу за Плусквамперфектовац читао сам књигу коју нисам
до краја написао. Нека саобраћајна вила вирила ми је преко рамена, а ја
се нисам бунио.
„Не могу да схватим о чему је”, рекла је после трећег скретања.
Слегнуо сам раменима. „Ни ја.”
„Не брини”, осмехнула се, „можда ћеш ускоро.”
„Пре него што постане досадна, надам се.”

103
 
Дуго живим у овом поштанском сандучету, још од када ми се
прадеда прошверцовао у обичној белој коверти са новогодишњом
честитком. И могу вам рећи да у њему никада није било духова. Знате на
које духове мислим. На оне што ноћу померају столице и гребу по
тавану, оне што краду чарапе из веш-машине и звецкају тањирима у
кухињи. Влада је саопштила да их је пописала седам стотина шеснаест
одраслих и упола толико младунчади. Кажу, неко их је пустио унутра
без печата и маркице, проблем ће бити решаван у складу са законом и
чим се оформе све потребне комисије. Ма, да. Питам се хоће ли се икада
сазнати чији се брк омастио. А у међувремену ћу покушати да их
истерам из стана спрејом против диносаура и обичном пецкалицом за
муве.


Чудовиште извирује испод кревета, гледа ме док седим у фотељи, а
ја се правим да га не примећујем. Испружа пипак да продрма комоду.
Другим ми краде папучу. И даље не мрдам, не марим. „Ало, бре!”
проговара чудовиште напокон. „Додај ми пуњач за таблет!”

104
 
У облакобус улазе два мрка и четвртаста типа. Лица су им скривена
оним пословним, анимираним маскама што личе на искревељене
самураје. „Карте на преглед”, узвикују. Нико од путника не прави
проблем.
„Извол’те”, кажем им.
Они ми загледају карту.
„Нешто је бледуњава”, забринути су.
„Аха”, одговарам, „већ пар дана не изгледа најбоље.”
„И слова су јој се искосила.”
„А нису италик”, кажем.
„Требало би да је однесеш код доктора саобраћајне праксе.”
„Хоћу.”
Климају главама и одлазе даље.
Моја карта тихо уздише, као да је нешто боли.


Камелеонског човека нико не види у облакобусу. Камелеонски
човек се шверцује. А онда камелеонски човек прдне и мора да плати
карту.

105
 
Човек се саплиће на степеништу тржног центра и пада преко кеса
са купљеном робом. Његов је крик гласан. Главом звонко удара у патос,
лобања му пуца и мозак испада напоље. Истог момента тај мозак се даје
у бекство. Маса кључа, и младо и старо креће у потеру за њим. Ту негде
сам и ја.


Поред пута згажен је пас.
Згрчен, невидећих очији закуцаних у безосећајно небо.
Чини се као да ће залајати сваког часа.
Људи пролазе поред њега.
Нико да застане.

106
 
Субота је, прохладна, и мрак.
Недосањана седи на клупи испред куће.
Извирујем кроз прозор. „Шта радиш?” питам је.
„Вребам звезде што падају”, каже.
„Шта ћеш с њима?” смејем се. „Ходи унутра, урнебесне клипове да
гледамо.”
А она ће: „Не чекам их за себе.”
Па ме погледа онако, како само она зна, и мени нема друге него да
јој се придружим.
„Јеси ли ми и жељу већ смислила?” гунђам, а одговор ми заиста и
није потребан.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли помрачиваче тајни?”
„Наравно. Коју величину желите?”
„XXL.”
„Хоћете ли и свећу?”
„Није ми потребна.”

107
 
У облакобусу – готово никог.
Возач тужно гледа напред док слуша музику из прошлог века, ја
седим одмах иза њега, делим његову тугу из непознатих ми разлога, а
позади се неколико немуштих сенки згурило.
„Где су путници”, питам, „где су сви?”
Возач не одговара одмах. Као да у устима испробава укус речи пре
него што их испљуне. „Отишли”, промрмља. „У расејању.”
„Аха”, тек толико кажем.
„А ти, шта још тражиш овде?”
Ћутим. Слежем раменима. Не знам.


„Никада нисам био писац”, кажем.
„Аха”, одговара папирни човек, главом саосећајно климајући. На
широке је и уске линије, допола исписан накошеним словима, нечитак.
Не знам га од раније.
„Али ипак имам неког ко ме чита”, кажем даље.
Он нам сипа врућ чај од нане у шољице са мотивима из Дедаловог
лавиринта. Ни те шољице ми нису познате, али тако је писало на кутији.
„Онда”, закључује пошто је спржио језик, „немаш зашто да се
жалиш.”

108
 
У продавници купујем боцу са поруком, неку увозну. Отварам је, а
нисам још ни изашао на улицу. Руке ми дрхте, јадан сам, знам, али
немам снаге да се одупрем. Истресам увијено парче папира на длан,
ширим га и гледам у два реда нанизаних слова. Ништа не разумем. Ма
колико упоран био, речи прочитати не могу. Псујем себе што нисам узео
неку домаћу поруку. Грло ми је суво, стеже се, већ бројим колико још
имам пара у џепу.


Рече змај принцези: „Чух те прошле ноћи како плачеш.”
„Грешиш”, узврати она. „То је слушкиња плакала уместо мене.”


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „гравитација Земље се удвостручила!
Шта да радимо?”
А мајстор каже: „Ништа. Људи и пљоснати могу бити.”

109
 
У облакобусу за Гуливерово пада снег.
„Хладно је”, проговара јесења вила са седишта поред мене.
„Јесте”, одговарам, „али и време је томе.”
„Значи да сам окаснила”, она уздише сетно, па се увлачи дубље у
превелику јакну маслинасте боје.
Не знам шта да кажем. Путујемо већ дуго и навикао сам на њу.
Ћутим, у томе сам добар.
Вила гледа кроз прозор. „Напољу не веје. На следећој станици ћу
сићи.”
Пахуље ми лагано заклањају поглед.
Свет је бео. А можда и није.


Безимена девојка на углу Прокисле улице и Брдопокретне делила
је бесплатне пољупце пролазницима. Свакоме по комад, писало је на
табли поред ње. Застао сам, погледао је, па помислио – могао бих и ја
један добити, дабоме да бих, јер понедељак је сив и бучан. Пришао сам
јој, сачекао да пољуби каквог декицу у образ, па се стидљиво насмешио.
Нема више – рекла је – потрошила сам залихе, жао ми је. Али зато –
додала је – можеш ти мени дати један.

110

„Добарданизволите?!”
„Имате ли штогод за главу?”
„Гигамеганалгин.”
„А мрвите ли га?”
„Наравно. Колико желите?”
„Две мрвице.”
„Добро. Хоћете ли и кесу?”
„Ако су јој дршке јаке, да не пукну.”
„Јапанска је.”
„Онда хоћу.”


„Не волим те”, каже Недосањана.
А ја ћу: „Ни ја тебе.”
„А сутра ћу мало мање да те не волим”, каже она.
„Онда ћу и ја тебе”, узвратим.

111
 
Једног дана сат је стао.
Просто је престао да тиктака.
Његове казаљке зауставиле су се, мала на осмици, велика на двојци,
а секундара се кратко трзала између четворке и петице, да би се и она
умирила.
Време је, међутим, наставило даље.
Само више није било никог да навије сат.


Љубав је слепа.
Чујем је како лупка штапом док се приближава.
И опет ћу јој рећи да набави пса.

112
 
Небеса не знају за већег јунака од Облакодоносора, господара
Месечевих змајева, војводе са краја Свега, онога који се туче са дивљим
планинама и чува прошлост од будућности. У библиотекама небесним
он је уписан као први који себе није заборавио и као једини на кога
ветрови неће. Знано је да је водио две стотине девет ратова, као и да га
чека још толико и да ће само један изгубити. Оно што се нигде не
помиње јесте да и у његовим грудима срце куца. Јер – срце је слабост,
небитно је, знак је човека.


Гледам девојку у реду пред кварцном грејалицом. На десном
рамену закачена јој је декларација. Пише да је 100% органска, не пегла
се, не купа и има ломљиво срце.


„Шапат планине помера”, каже ми онај мудрац, „уздах их слама.”

113
 
Возач облакобуса ми је познат, то кошчато лице негде сам већ
видео, али не могу да се сетим где, бестрага му све. Узимам карту од
њега, потом и кусур, не бројим паре, знам да ме је поткрао, проговарам:
„Јесмо ли се раније сретали, пријатељу?”
„Могуће”, одговара он, незаинтересовано, „многи ме то питају.”
„Је л’ да?” ја ћу.
Он затвара врата иза мене и покреће машину. „Раније сам возио
линију преко Стикса.”
„Где је то?”
„Близу оног места где се мртви скупљају”, каже, „да тамо остану.”
Одмахујем главом. „Не, тамо нисам био.”
„Сигурно?”
„Нисам умирао досад.”
„Онда си ме, пријатељу”, завршава разговор, „помешао са неким.”
Завршавам га и ја.

114
 
Пењем се у облакобус за Мразоноћје.
„Сенке не плаћају вожњу?” питам шофера.
„Јок”, узвраћа.
„Онда само за мене”, кажем, „плаћам пернатом валутом.”
Извадим из торбе коку носиљу, па му је дам. Он је одложи у сандук
поред себе.
„Ево карте”, пружи ми бели каменчић на ком је црвеном фарбом
повучена линија. „Ево и кусура”, пружи ми и једно јаје.
Нада се да нећу узети јаје, знам ја, али више не остављам бакшиш
никоме. У крајњем случају, можда и огладним негде на пола пута.


Питам је да ли верује у љубав на први поглед.
А она жмури, очи не отвара.

115
 
Једног је дана у наше поштанско сандуче залутао скупљач
успомена. Изгледао је сасвим попут каквог просјака, имао је чак и
картонску кутију за прилоге. Виђао сам га пред поштом кад год бих се
враћао са посла. Седео је тамо, под липом, и читао новине, а понеки
пролазник би застајао и искао његове услуге.
„Хеј”, рекао сам му, „ти себе називаш скупљачем, а опет тражиш
надокнаду за то што чиниш.”
„Управо тако”, узвратио је.
„То баш и не иде једно са другим, зар не?”
„Можда”, рекао је. „Зависи како гледаш на ствар. Ти имаш у глави
ствари које ти више нису потребне или представљају терет, желиш да их
се решиш, а ако их не даш мени, оне ће просто остати одбачене тамо где
си прошао. Што даље значи да касније можеш угазити у њих и да ће опет
бити твоје. Или – још горе – може их наћи неко ко би се од њих разболео,
неко ко би онда сазнао твоје тајне и грешке. Ја сам управо онај ко их
мора покупити. За мене можеш казати да сам комунални радник.”
Климнуо сам главом. „Има смисла.”
„Према томе”, насмејао се, „сасвим је у реду да тражим награду за
чување тућих сећања.”
Поново сам климнуо главом.
Отишао сам кући да размислим колико да му платим.

116
 
Недосањана и ја смо се трећег децембра посвађали због кечапа.
Купио сам љути, а она не воли тај, једе искључиво благи. Следећег дана
смо се закачили око боје зида у предсобљу. Ја сам тврдио да је беж
универзална, а она да морамо водити рачуна о саксијама од којих је
већина зелена. А неког наредног смо се споречкали због даљинског, када
сам ја хтео да гледам вести са облака, а она скокове у базен са
препрекама. Сутра ћемо се вероватно потући око распореда књига на
полици. Ма, да. Љубав није лака занимација. Љубав је борба.


„Прошлост је на цени”, смеши се накупац.
„Одлично!” кажем. „Продао бих петнаестак година, можда и целих
осамнаест.”
Он одмахне главом. „Плашим се да нисам заинтерсован. Тражим
искључиво грчко-персијске ратне.”

117
 
Долазим кући на крају дана, неког кишног уторка, првог у
децембру. На капији ме чека вукодлак. Мокар је, помало смрди, ал’
свеједно пита: „Да л’ је то Недосањана љута на тебе?”
Слегнем раменима. „Дешава се.”
„Тешко нама”, уздахне он.
Не улази у двориште за мном него остаје да кевће на Месец.
Баштенски патуљак ме поздравља однекуд испод малаксале руже,
па пита и он: „Чини ли ми се ил’ је Недосањано девојче љуто на те,
пријатељу?”
Опет слегнем раменима. „Могуће.”
У предсобљу наилазим на робота и сенку. Робот је прикопчан на
пуњач, батерија му је скоро празна, али и он пита: „Љута је, је ли?”
Слегнем раменима по трећи пут. Не кажем ништа, а и сенка ћути.
Коракнем у собу.
Недосањана је склупчана на двоседу, одсутно гледа у екран
телевизора, а тамо плави китови прождиру планктоне. Не окреће се,
неће ни да ме погледа. Прилазим јој и грабим је у загрљај. Хоће да ме
одгурне, ја не дам, а онда се препушта.
„Волим те”, кажем јој, „како год.”
„Ма”, узврати, „волим и ја тебе.”

118
 
„Стој”, грми на мене метални стражар, „не можеш проћи!”
Застанем, збуњен.
Испред мене њишу се шуме древних стихова, њима сам кренуо. А
иза, црни се небо Безоблачја. Човек од снова тамо више нема шта да
тражи.
„Зашто не могу?” упитам стражара.
„Овде је граница”, каже.
„Али нема никаквог обележја”, побуним се.
Он ногом повуче линију између нас. „Ево, сад има!”
„Није поштено”, љут сам.
„Не може и тачка”, викне он и испрси се.
Већи је од мене, гледам га и размишљам како да га заобиђем. Онда
решим. Потрчим лево, он се цимне за мном, скренем десно, он ће опет за
мном, али спор је, а ја недостижан. Утекнем му два корака, па се бацим
на земљу и прстом нацртам другу линију између нас.
„Стој”, продерем се, „ево границе!”
Он се мршти. „Покварењаче”, каже.
А ја се смејем и као да чујем шуштање лишћа, ту негде, близу.

119
 
Облакобус се у једном моменту зауставља. Возач се усправља,
протеже, поново седа, а онда вади цигарету из џепа и пали је.
„Шта би?” пита неко одназад.
„Протест”, одговара.
Вирим кроз прозор, видим унаоколо неку људску масу у
превирању.
„Колико ће да траје?” питам.
Возач слеже раменима. „Ако се одужи”, каже, „поручићемо клопу.”
Бришем шаком прозор да боље видим. „Познати су ми они што се
дерњају”, закључујем.
„Наравно”, узвраћа црни човек са суседног седишта, „кад су до јуче
владали.”
„Како су преварили оволики народ да их прати?” чудим се.
Возач се смеје. „Кад је неко гладан и жедан, тога је лако повести са
собом.”
„Какво срање”, закључујем и сви се слажу са мном.
А можда и није. Зависи на којој си страни.

120
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли делове за водокотлиће?”
„Да, наравно. Шта вам треба?”
„Одсисач.”
„Господине, не морате одмах бити прости!”


Седиште број деветнаест на наслону за руку има нацртано срце и
стрелу што га пробада. Ту су и два имена, ситно исписана у средини
срца, поприлично нечитка. Једно од имена личи на моје.
„Извини”, обраћа ми се женски глас.
Девојка има плаву косу и очи кошуте.
„То је моје место”, каже.
Хтео бих да јој одговорим да је исто тако и моје, да често путујем
баш на њему, али туга на њеном лицу ме спречава.
Ћутке устајем и прелазим на другу страну.
Облакобус наставља даље.
Седимо једно преко пута другог, ја кришом гледам њен одраз у
прозору, а она безгласно плаче.
Време је релативна и чудна ствар.
Време носи заборав.

121
 
„Чекај мало! Ово је бунар жена?”
„Дакле, да.”
„И ја сад из њега треба да извучем једну, а можда и више?”
„Извучеш? Стварно? Ја сам моју бацио унутра.”


„Деси ми се”, кажем, „да се на невиђено заљубим.”
„Шта је ту лоше?” теши ме Празна Књига. „И у живот си дошао на
невиђено.”

122
 
Снег се пробио у наше поштанско сандуче, ненајављен и од оних
што поједу свет у току ноћи.
„Јој”, рекла је Недосањана.
„Аха”, рекао сам ја и загрлио је.
Заробио нас је у хипермаркету, са две кесе бакалука и
новогодишњим украсима у трећој. Неколико глинених патуљака гурало
се између нас и брзе касе.
„Шта ћемо сад?” питала је уплашено.
„Не знам”, признао сам, трудећи се да делујем смирено.
Извадила је телефон из џепа и погледала у екран. „Немам сигнала.”
„Ни ја, од како пада, бештија.”
„Можда војска дође да нас избави.”
Одмахнуо сам главом. „Неће журити. Они прво виле и Икаре
спасавају.”
Свет се са друге стране стаклених врата губио у белилу.
„Колико имамо пара на рачуну?” питао сам.
„Око две хиљаде, мислим.”
„Хајдемо натраг међ рафове”, предложио сам. „Ово ће да потраје, па
бар да узмемо грицкалице и штогод за хигијену.”
Уздахнула је. „Добро.”
Њој је то био први снег у животу. Ја сам се већ сретао са њим, али
давно, далеко од сећања. Тако су ми казивале слике из споменара. Робот
ми је причао да сам сенку изгубио у њему и да од тада нисам био потпун
човек.
Овога пута, решио сам, ништа нећу изгубити.
Ни Недосањану. Ни срце.

123
 
Хвала Вам што користите наш интерактивни зид.
Само Вам ми дајемо гаранцију на 10000 директних удараца главом.
Сви наши производи тестирани су по највишим главоломачким
стандардима. Правимо их од еколошких материјала домаћег порекла. У
њих уграђујемо питоме вештачке интелигенције које ће зид
прилагодити Вашим потребама и јачини Ваше главе. Зидови се могу
кречити више пута, а постоји и могућност додавања шљокица.
Поручите одмах!


На улици ме заустави девојка са цегером. „Би ли узео колачић?”
пита.
„Са чим је?” узвратим.
„Има судбине у њему.”
„Онда не бих. Од тога се загрцнем.”
Она се намршти. „Нисам рекла да треба да платиш.”
„Чуо сам те”, кажем.
„Ставила сам и цимета.”
„Онда ми дај два комада.”

124
 
„Волим те”, рекао сам.
„Заиста?” насмешила се.
„Аха.” Климнуо сам главом. „Од друге станице.”
„А што не од прве?” питала је.
„Нисам те одмах видео.”
„Онда ти опраштам.”
„Могу ли да седнем до тебе?”
„Хајде.”
Допустила је и да је ухватим за руку.
Неколико раскрсница касније сам је пољубио. Усне су јој имале
укус јагоде.
А онда сам морао да сиђем.
„Још ћу те волети”, рекао сам.
„И ја ћу тебе”, одговорила је.
Продужила је даље, у ноћ, зиму и маглу, али ми је на растанку
поклонила једну сузу.
Љубави су кратке у облакобусу.

125
 
Упецам позлаћену рибицу и она ми каже: „Пусти ме! Пусти ме или
ћу ти украсти све жеље!” Без жеља могу, свакако су големе – помислим,
па је стрпам у чорбу.


Баштенски патуљак седи на клупици, у све гушћој тами, сам и
погурен. Ноћ лагано тоне у минус, а ја стижем кући из фирме.
„Бровече”, поздрављам га. „Зашто не уђеш у кућу? Баш је хладно.”
„Седи малко са мном”, узврати тихо.
„Да се смрзнемо овде?” Одмахнем руком. „Заиста не бих, имам…”
„Моја се ружа”, прекине ме, „поломила. Лед ме је данас унесрећио.”
Глас му задрхти и он ућути.
Ни ја немам шта рећи.
Седнем до њега, и тако.

126
 
Негде на петом небу, на почетку ноћи, возач зауставља облакобус.
Намршен, окреће се путницима, а њих има бар тридесет. Ту сам и ја, на
седишту број 19.
„Испред нас су облакождери”, проговара возач. „Гадно је то племе,
дивље у души и склоно хаковању будућности. Нису ми једном
прождрали возило.”
„Јао”, каже нека девојка са зеленом салатом уместо косе.
Други понове њен јаук.
„И шта ће сада бити?” питам јер нико неће.
„Морамо им дати жртву”, возач ће, решен, „да је изједу и забораве
на нас. Имаћемо таман толико времена да им утекнемо.”
Сакривам се иза свог ранца. Правим се да ме нема, а то није тешко,
похађао сам курс невидљивости.
Око мене је хаос. Путници вичу и свађају се, и пљују се међусобно,
никако не могу да одлуче кога жртвовати. Свако сматра да вреди више
од ближњега свога и онога поред. Завршава се свеопштом тучом у којој
је полупан споменик кондуктеру код задњих врата. Мене не виде, али ме
ипак уједају.
На крају два блатна дива ваде мочуге из пртљага и смирују
ситуацију.
Жртва ће бити бели зец, изгласано је кроз батине, онај што навек
касни и баш језиво вришти. Тај је своје шаргарепе погрицкао.
Бацамо га облакождерима, а његову карту враћамо возачу, да
поделимо паре на равне части. Брзо га заборављамо.

127
 
Затичем Недосањану како чита Приче из облакобуса.
Погнута је над књигом, сва згрчена, као мачка кад се спрема да
скочи на плен.
„Хоћеш ли”, приупитам опрезно, „чај?”
Њен ме поглед пресече напола. „Смраду!” подвикне. „Волео си и
друге!”
Устукнем корак, а онда још неколико. Зид ми се подметне за леђа и
спречи ме да побегнем у кухињу.
„Али”, промуцам, „али!”
„Разбићу те!”
„Само си ти жена мојих снова!” кажем, а баш сам очајан. „Само тебе
сањам!”
Ипак ме нокаутира.


„Боли ли те”, питао сам феникса, „кад гориш?”
„Још како”, казао је, „али тешим се да ће наредни пут бити лакше.”

128
 
Улазим у облакобус за Уруквај. Плаћам карту и примећујем да
нешто смрди унутра, баш гадно смрди. Возач одговара да у шарагама
пале вештицу. То се не пропушта, кажем, па журим да гледам. Неко ми
додаје кокице, а успут купим и заставицу. Вештица цврчи на ломачи,
помало вришти и, све у свему, веома је калорична. Успевам да направим
неколико добрих фотографија.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли испуне за главу?”
„У понуди имамо суво лишће из Секвојастана и домаћу плуту.”
„Немате неке папирне, обичне?”
„Не, али можете новине купити.”
„Аха, па, да! То ми није пало на памет.”
„Наравно да није.”

129
 
Био једном један тврдоглав човек.
Баш, баш тврдоглав.
Ударао је у зидове, не штедећ главу нимало, рушио је чак и читаве
куле. Кажу да се десило да је неку планину из корена ишчупао. Није он
био посебно прек човек нити је волео да се свађа са светом, али је свет
просто био на супротној страни од њега.
А онда му је глава напукла, од толиких удараца и година ударања.
Припази се – рекли су му – ниси више млад, само ту главу имаш.
Није их послушао.


„Свиђаш ми се, али…”
„Али шта?!”
„Нећеш још дуго трајати.”
„Молим?! Гледао си ми рок трајања!”
„Ух. Па, да. Признајем.”
„Дами се то не ради! Стоко!”

130
 
У нашем поштанском сандучету, скроз на дну, тамо иза древне
плаве коверте, живи један снешко. Не воли тај много да се меша са нама,
ретко и до продавнице свраћа, а од туриста бежи као робот од
фабричког ресетовања. Срео сам га случајно, када је Недосањаној
зафалило снега за разгледницу. Нисам ни приметио да стоји испред
мене, претварао се да је тек брежуљак. Напунио сам канту снегом, а онда
ми је надошла мангупска мисао, па сам покушао да испишам срце и у
њему два слова. Негде на пола млаза, снешко је дрекнуо: „Не у очи!
Забога, не у очи!” Још ми је рекао да нисам нормалан, припретио да ће
ме избости шаргарепом, али није, јер још сам могао по њему пишати. А
онда је почео да плаче. Било ми га је жао. „Какав сам ја снешко белић”,
закукао је, „кад сам жут због тебе и других вандала?” Рекао сам штогод,
можда и утешно, али није обраћао пажњу на мене. Загрцнуо се од суза и
наставио безгласно да плаче. И ја сам отишао, а душа је хтела да ми
свисне.


Једном сам пао – беседи Луцифер, а људи у облакобусу га
нетремице слушају – ал’ и то је било довољно да се поштено разбијем. За
дана неког снега облаци истоварили, засипао нас и топио се, а онда
преко ноћи поледило, белај прави. Како сам закорачио, а журио сам на
посао, тако сам се просуо.

131
 
Седимо, Недосањана и ја, чекамо да проври вода за чај. Испред нас
куцка сат, показује неко погрешно време, али нема везе, не маримо.
Важно да је занимљиво.
„Ехеј”, проговара Недосањана.
„Аха”, кажем.
„Још?” пита ипак.
„Ништа мање него прошле године”, уверавам је.
Она се смеши и настављамо да предемо нашу тишину, малу,
пријатну, за двоје довољну.


У космичкој радионици.
„Када сам рекао да формирате планету”, виче мајстор, „нисам
мислио да форматирате планету!”
А шегрти ћуте.

132
 
Облакобус се зауставља на неком успутном месту и само један тип,
оседео и у изношеној одори улази унутра. Лице му је згужвано од
година које вуче за собом, а поглед уморан као планина.
„Је л’ слободно?” пита ме.
Померам се у страну, да му направим места. Он седа.
„Иде ли ова лађа”, проговара мало касније, „Итаци?”
Одмахујем главом. „Не, само до поштанског сандучета на седамсто
другој грани Игдрасила.”
Он ћути.
Онда му се отима уздах.
„Авај”, каже.


Погледа Бог људе и не би задовољан. „И ови су се покварили.
Можда би ваљало да опет покушам са диносаурима.” Па сручи на
планету метеор, а за њим још један.

133
 
Сретне змај вештицу, па каже: „Ти ниси принцеза.”
„Нисам, дабоме”, узврати она, „али можеш и мене волети.”
„Вештице обично заврше у ватри”, змај ће.
Вештица се насмеје. „О томе ти причам.”


Још једна ноћ.
Још један облакобус.
Још једно небо и звезде на њему.
„Спаваш?” проговара Недосањана.
„Не”, узвратим, „али сањам.”
Она спушта главу на моје раме.
„Настави”, каже.
Још један Месец.


Фреди однекуд тихо пева, пита ко још жели вечно да живи.
Гилгамеш уздише и отвара нову лименку коле.

134
 
„Толико је неба”, рече Месец, „између нас, а ја и даље за тобом
журим.”
Сунце се насмеја, али не успори.
„Једном ћеш ме можда и стићи”, узврати.
„А онда?” упита Месец.
„Онда можда схватиш”, каза му Сунце, „да сам ја звезда, да горим,
да сам сјајна. Да сам све што ти ниси.”


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли страхове?”
„Наравно! Погледајте на одељењу арахнида и на подморском.”
„Те већ имам. А оне нове нисте набављали?”
„Какве?”
„Од папира на линије.”
„На комад или у свесци?”
„Свеједно.”
„Сад ћу да проверим, само тренутак. Да, могу да се поруче.”
„Сјајно! Хоћу.”
„На комад или у свесци?”
„Свеједно.”

135
 
Пењем се у облакобус за Далеко Место, а у њему је гужва.
Алиса седи одмах иза шофера, крај ње је бели зец, показује јој свој
нови Касио и нешто објашњава.
После њих заређали су се патуљци, свих седам, у прљавим
аутомеханичарскм комбинезонима. Уље капље са њих, флека на патосу
велика је и клизава. Питам се да ли су платили по пола карте, мада су
заузели седам места, бедници најобичнији. Пролазим поред њих,
мрштим се, али не реагују. Не видим нигде Снежу, опет су се посвађали
са њом.
Поред Пепељуге је велика торба и у њој бундева коју ће опет
покушати да прода на пијаци. Чита Практичну жену, прави се да не
примећује како меркам узурпирано седиште.
Иза ње дрема девојка у црвеном капуту, удобно наслоњена на
вукодлака. А тај режи на мене, златним очњаком прети.
Скроз позади гурају се три медведа различитих величина и свеже
лакирани Пинокио.
„Ја сам”, каже ми он, „залутао овамо.”
„Изгледа да сам и ја”, кажем.

136
 
Дођем до клупе на којој баштенски патуљак листа новине и седнем
до њега. Климамо главама један другом у поздраву. А онда ћутим,
гледам како чита хороскоп. Жута му се ружа нагиње преко рамена, као
да и она жели да зна шта је сутра чека.
Мало касније уздахнем.
„Добро си?” пита он, не скидајући поглед са текста.
„Усамљен сам”, одговорим.
„Шта ти је то”, чуди се, „та усамљеност?”
Слегнем раменима.
Кажем: „Ти бар имаш свој цвет.”
Он се смешка. „А ти имаш себе.”


Дођем до бунара, погледам у њега, у црнило и невидљиво дно, па у
џепу потражим новчић. „Ово је бунар жеља”, обратим се бакарној сови
која куња у близини, „је л’ да?” А она одшкрине једно око, па каже
мрзовољно: „Жеља? Каквих проклетих жеља? То је гравитациони
бунар.”

137
 
Било је то време рђавих снова у поштанском сандучету.
Утваре су нас походиле чим бисмо очи склопили, грабиле нас
канџама и пипцима и не би престајале да уједају до свитања. Будили смо
се изнурени и напола сажвакани. Будили смо се вриштећи. Читаво
поштанско сандуче одјекивало је од наше патње.
Плашили смо се мрака и снова у њему.
„Све те ствари што нас једу”, рекао је онај мудрац, „одавно су са
нама, део су нас колико и ми њих. То су наша очекивања, љубоморе и
жеље којима смо допустили да нарасту преко сваке мере.”
„Шта нам је чинити?” питали смо га.
„Морамо се заиста пробудити”, одговорио је, „и тада ће нестати.”
Али – авај! - није било никога да навије будилник.


Упецам златну рибицу, а она закука: „Пусти ме, пусти, и испунићу
ти три листића за лото!” Наравно да је промашила све бројеве.

138
 
Слушам кишу.
Гласна је, једнолична, бескрајна.
Капи ударају по лишћу и распрскавају се.
У даљини грми.
Још једном.
У собу улази робот.
„Шта ти се дешава, човече?” обраћа ми се.
Одговарам уздахом.
„Добро си?” пита ме.
„Недосањана и ја”, одговарам, „ми смо...” Не завршавам.
„Посвађали сте се?”
„Ћутимо.”
Робот ми прилази, нагиње се поред мене, ка компјутеру,
манипулатором хвата миша и искључује кишу.
„Ево”, каже, „је л‘ боље сад?”
Није.

139
 
У облакобусу за Четворопроцесорски Град прелепа је вила, од оних
Месечевих, крупних очији, тамних попут поноћи, бронзане пути и усана
створених да се љубе. Коса јој је исплетена у компликовану шару –
мајсторски је то рад – угљена са златним праменовима. На себи нема
ништа сем накита и понеке тетоваже, али тело јој је довољно скривено
од погледа, машту да распали.
Седам до ње, а у грудима ми се нешто ломи.
„Јеси ли добро?” пита ме, гласом као песмом.
„То је само моје срце”, кажем, „пукло је на два дела.”
Она ослушкује, па се насмеши. „Још пола га имаш и сасвим добро
куца. Преживећеш.”


Облакобус се зауставља и врата се отварају. Возач ме равнодушно
гледа, а иза њега гомиле су картонских кутија, мноштво имена и датума
фломастером исписаних и налепљених цедуља. Ја своју кутију, ону што
ми је остала од телевизора, држим обема рукама, као да је тешка, а тек је
допола пуна, можда ни толико. Нека, то нико не мора да зна. „Плашим се
да нема места за твоје успомене”, каже возач. „Да их је мање, па да их
нагурам позади, а овако… Жао ми је, мораш сачекати друго возило за
складиштење података.” Није ми право, али климам главом. „Разумем”,
ипак кажем, „али тада ћу вероватно имати два пакета.”

140
 
У облакобусу за Калашњиковац нека полуаутоматска гатара седа
до мене.
„Хоћеш ли”, пита, „да ти читам са длана?”
„А шта то?” узвратим.
„Зависи шта тамо пише”, каже. „Можда сазнаш где си затурио
чарапе, можда ти откријем ко те је пре две године олајавао.”
„Не звучи занимљиво.”
„Али зато и не кошта пуно.”
„А да ми прорекнеш будућност?”
„Какву будућност?”
„Ону што ме чека за двадесет лета.”
Она одмахне главом, а онда и руком. „Ма, да, човече! Као да је на
Земљи остало толико Времена.”
„Хвала ти”, кажем.
„Сто динара”, она ће.


Рекла ми је: „Упорно понављаш да не верујеш у љубав, а већина
прича ти је о њој.”
„Пишем ја и о змајевима”, узвратио сам.
„Какве то везе има?”
„Када си последњи пут видела једног?”

141

„Добарданизволите?!”
„Продајете ли топлу воду?”
„Да, наравно. Какво паковање желите – реку или језеро?”
„Немате неко мање, барицу какву?”
„Жао ми је. Измишљамо је само на велико.”
„Дајте ми онда реку.”
„Ево једног Дунава.”
„Хвала.”


Улазим у облакотеку.
„Шта носиш у кеси?” пита ме небослагач.
„Облак”, узвратим, „наравно.”
„Још један?” мршти се.
Слежем раменима. Знам да претерујем.
„Мислиш да ће га неко прочитати?” занима га.
„Донео сам га да овде буде заборављен”, кажем.
Он клима главом. То је већ у реду.

142
 
Облакобус тромо лети изнад мора ком имена не знам. Поред мене
дрема Недосањана. Чујем шта сања, некакве вукове и Месец што их
дозива. Наслоњен главом на прозор, ја да заспим не могу, тешке су ми
мисли о будућности. Гледам у таласе и питам се памте ли они све лађе
које су прогутали. А тамо доле, испод нас, Левијатан се помаља из тамне
воде, огроман и страшан, сав у пипцима и зубима. У његовом се оку огањ
никада не гаси. Његов је гнев исконски, он не мари за милост. Можда би
покушао да нас дохвати, али однекуд се појављује оклопљени пароброд,
димни траг за собом оставља док испаљује харпуне на чудовиште. Ахаб
је стигао по своју другу смрт.


Заболело ме је нешто у грудима када сам се путничким лифтом
враћао са Месечева 7. Пред шалтером за дезинфекцију грађана ми је
позлило. Морао сам хитно да купим здравственог нанобота. „Твоје тело
одбацује душу”, објавио је тај, „а тој људској бољци лека нема.”

143
 
Било је то чудно време у поштанском сандучету.
Најпре сам код пијаце лажних нада набасао на познату особу у
црвеном капуту.
„Црвенкапо!” изненадио сам се. „Откуд ти овде?”
„Изгледа да сам залутала”, узвратила је.
”Далеко си од своје бајке.”
Жалосно је уздахнула. „Тражим вука.”
„Могу ли ти икако помоћи?” питао сам широкогрудо, а она ме је
помно погледала, па одмахнула главом.
„Не”, рекла је, „ти се не довикујеш са Месецом.”
Касније тог дана, на аутобуској станици поред сновотеке, срео сам
какву принцезу. Њу нисам познавао, али била је веома лепа и тужна.
Хаљина јој се поцепала на колену, видела се огребана кожа, а у круни јој
је фалио један драгуљ.
„На услузи сам”, понудио сам себе, „само кажи.”
„Изгубила сам змаја”, рекла је.
„У хороскопу јесам један”, похвалио сам се и затим додао, образа
румених: „А могао бих бити и твој. Ако ме желиш.”
Осмотрила ме је. „Не”, одлучила je, „ти никада ниси горео.”
Пустила ме је да одем својим путем.
Чудно време, заиста.
Предвече, док сам носио кесу са ђубретом контејнерским гномима,
спазио сам Пепељугу. Нисам застао, нисам је ништа питао. Чак сам и
корак убрзао.
А њу је ветар однео.

144
 
„Јао”, жали се црвен-вила на седишту до мог. „Баш је топло!”
„Аха”, сагласан сам.
Ваздух у облакобусу за Слани Старкамен врео је и сув, а путовање
као да нема краја.
„Баш, баш!” каже вила. „Много је вруће.”
„Јесте”, опет се слажем са њом.
„Хоће ли ти сметати ако се раскомотим?” пита.
„Само изволи.”
И ту се вила свлачи, скида све са себе, бива голом.
Предивна је. Права вила.
„Немој да се стидиш”, каже и смеши се.
А ја црвеним и лепо ми је и заљубљен сам у њену десну сису.


Читам новине уз јутарњу кафу.
Пси појели власника, пише.
Гледам вукодлака што седи у фотељи пред телевизором и махнито
мења канале.
Гледам га и питам се.
Он најзад примећује моју пажњу.
„Шта би?” проговара.
Одмахујем главом. „Ништа, ништа”, кажем.

145
 
Укрштеницу решавам и наглас читам: „Она која ти је срце сломила,
седам слова, задње А.”
Поред мене хладан је чај. Узимам га и отпијам гутљај.
„Она која ти је срце сломила”, понављам, „седам слова, задње А.”
„Мени кажеш?” проговара источни зид.
„Ниси ти једини присутан”, узвратим.
„Морам размислити”, он ће. „Чије је срце у питању?”
„Његово”, јавља се северни зид. „Сигурно није твоје.”
Западни зид се укључује у разговор. „Ма, шта ви знате? Ви срца
немате. Очигледно је питање двосмислено.”
„А ти си, дабоме, препаметан”, мрштим се, „вероватно због тих
слика што висе на теби.”
Јужни зид ћути. Њега ништа не занима. Он има врата у себи и свет
иза њих.


Љубав је скупа, купујем је на рате. Кажу ми да сам будала.

146
 
Сумрак овог дана проводим у колони пред животоматом. Испред
мене маса је свакаквих људи, питам се хоће ли ишта остати кад дођем на
ред. Одназад се чује галама, мора да су ухватили џепароша. Проверавам
унутрашњи џеп јакне, новчић је ту, добро је, настављам да чекам.


У неком облакобусу седи онај мудрац до мене. Листа новине и
слуша како уздишем.
„Дакле”, проговара напокон, незаинтересовано, „шта је сад?”
„Питам се”, опет уздишем, „недостајем ли јој с времена на време.”
„Само то?”
„Довољно је.”
А он ми каже: „Не мислиш ли да би ти се онда јавила? Толико је
просто.”
„Ах”, одговорим.

147
 
Киша је, фебруарска и хладна.
Мокар понедељак, бушна ципела, нервоза на послу, часовник који
лаже.
Између мене и ње је улица.
Стојим поред трафике, она на другој страни чека превоз.
Киснем.
Њен кишобран је жут.
Погледа ме, погледам и ја њу.
Насмешим се, она стидљиво махне руком.
Аутомобили пролазе, пљускају и прскају, јуре између нас.
А семафор мења боје.
Црвено.
Наранџасто.
Зелено.
Опет црвено.
Између нас.
Улица је.

148

У облакобусу за Нирвану
пегава девојка је сањала слонове
и баобаб на крају Света.
А ја сам ћутао,
сасвим близу ње,
на поцепаном седишту до прозора,
ћутао
и ослушкивао
чије то срце куца.
Била је ноћ,
она од посебно мрачних,
када нам звезде недостају
и празнина уме да боли.
На пола пута
шофер је безгласно умро,
али наставио је да вози,
још један круг да обрне,
јер кругови
никада не престају,
кругови су вечни.

149
 
Њене очи крупне су и попут бадема. Лако ми је да се заљубим у њих.
„Хоћеш ли ме извести на сладолед?” пита ме.
„Хоћу”, кажем.
„Може и неки обичан, на штапићу, нисам пробирљива.”
Усне су јој пуне и румене. Грех је не пољубити их.
„Данас је леп дан”, каже, „сунчан, таман за шетњу.”
„Онда ћемо и шетати.”
„Докле?”
„До места где пут престаје.”
„Не претеруј.”
Смеје се, звук је тај музика која ме лечи.
„Данас не радиш?” пита ме.
„Не.”
„А чиме се иначе бавиш?”
„Писац сам”, кажем.
„Заиста?”
„Не. Не баш. Али пишем.”
Њена коса црна је попут ноћи без месечине и таласаста. Могао бих
у њу гледати, а да се никада не уморим.
„Хоћеш ли и мене писати?” пита ме, смешећи се.
„Већ јесам”, признам јој.
Већ јесам.

150
 
Заволела је човека који ја никада нисам био. Можда је била помало
наивна, а можда је ипак видела у мени оно што ја нисам могао. Немам
појма. Знам само да сам морао да наставим да глумим бољег од себе, а
био сам уморан и било ми је све напорније да јој одржавам осмех на
лицу. Временом – надао сам се – заборавићу да се претварам. И тада ће
све бити лакше, биће другачије.


„Ехеј”, вичем возачу облакобуса, „на седишту поред мене је дух!”
„Па шта?” одговара возач. „Платио је карту.”
А дух, провидан неких седамдесет посто и помало налик на једног
од оних ликова што су вијали Пекмена, каже: „Јесам, платио сам. И за
пртљаг сам платио.”
„Нисам знао да је духовима дозвољено да се возе са нормалцима”,
гунђам и гледам около, али нема слободних места да се померим.
Примећујем још двадесетак аветних обличја у возилу. Љут сам,
нервозан и решен да више не путујем овом линијом.
„Ето”, пријазно ће дух, „нешто си и научио. А ми смо се увек возили
са вама, само што смо се шверцовали.”

151
 
У сваштаоницу уђем, силном муком гоњен. Дежурни мајстор ме
погледа, одмахне главом, па позове колегу из магацина. А тај други
слегне раменима. „Жао нам је, пријатељу”, кажу углас, „твога срца лом
такав је да ми на залихама немамо довољно времена да га излечимо.”


„Предивна сам”, помисли принцеза тог јутра, ушушкана у постељи
за миришљаве снове, док су јој се зраци Сунца прикрадали са терасе, а
славуји желели пријатан дан.
„Апсолутно сам предивна”, помисли даље, „увек, чак и без шминке
и апликације за улепшавање. Предивна сам и кад спавам, само немам
појма колико.”
Узме тада свој позлаћени телефон, па начини неколико десетина
селфија. Један пошаље и хиљадугодишњем змају.
„Предивна сам”, напише му, „види!”
„Јеси, заиста”, одговори змај. „Али лепота пролази, знано је. Ја
остајем.”

152
 
У облакобусу је гужва.
„Хеј, човече”, дозива ме ђаво са седишта поред прозора.
До њега нико не сме да седне, наравно.
„Теби кажем”, упоран је.
Немам куда да утекнем. Проклетство!
„Мени?” промуцам.
„Не будали него седи овамо.”
„Нека, не треба. Није ми тешко!”
„Хајде, не стиди се.”
„Али, али…”
Покушавам да подметнем неког од типова што се гурају око мене,
али не успевам, мигоље се као јегуље.
„Седи или ћу ти узети душу”, мршти се.
„Јао.”
Седнем, нема ми друге. Лица око нас избечена су у ишчекивању.
„Ето”, каже насмешени ђаво. „Није било тешко.”
Одмахнем главом, очекујући најгоре.
Међутим, остатак пута просто ћутимо.

153
 
Пустиња људског разума непрегледна је и наизглед беживотна.
Облакобус већ сатима жури изнад ње, а као да у месту стоји. Путници
ћуте, уморни, без икакве наде да ће се путовање ускоро окончати. Ту сам
негде и ја, на месту број 19. Покушавам да се одбраним од дремежа и да
не заборавим све оне речи које ме чине. Бодљикави трол са суседног
седишта ме опет гурка, љут је, сметају му моје мисли, жуљају га, терају
да режи. А мисли као мисли, шире се у концентричним круговима,
таласају свемир, хоће целокупно време да заразе.


Она седи на клупи под дудом, претвара се да чита ИМЕ РУЖЕ и
чува три гушчета што се губе у трави. Ја наилазим, свеж ми је хлеб у
цегеру, јогурт такође, онај густи. Осмех сам спремио читавих пет кућа
пре њене, па кажем: „Верујеш ли у љубав на први поглед?”
Она затвара књигу. „То си ме и јуче питао”, одговара, помало
зловољно.
Обично се насмеје или одмахне руком. Изненађен сам, али се не
предајем.
„Верујеш ли онда у други?” покушавам.
„Ех”, она ће, „да је други!”
И ја после тога мудро ћутим, пуштам кораке улицу да премере.

154
 
Негде око шест чудовиште ме буди дрмусањем кревета и цимањем
јоргана. Покушавам да задржим сан, гурам главу под јастук, ал’ не
вреди. Чудовиште је упорно.
„Шта је?” мрмљам, па уништавам вилицу зевањем.
„Жедан сам”, каже.
„Ђубре једно.”
„Заиста јесам!”
Сад је готово. Устајем, тражим папуче, па се развлачим до кухиње.
Успут размишљам како сам планирао да устанем у девет, јер – дабоме –
годишњи је, може ми се тако.
Доносим му чашу воде и гурам је под кревет.
„А кекс?” пита ме.
„Молим?”
„Могао си ми и кекс додати.”
Сувише сам ненаспаван да бих био љут.


„Управо сам се вратио из будућности”, рекао сам, „и у њој ме
волиш.”
Насмејела се. „Заиста?”
„Да. И зато ме слободно пољуби.”
Ипак ме је одгурнула руком. „Све у своје време.”

155
 
„Добарданизволите?!”
„Треба ми кућна гиљотина.”
„О, да, управо смо распаковали нове моделе. Ено их, поред вешала.”
„Допада ми се Хондина.”
„Бешумна је, сече из прве или враћамо новац.”
„Узећу је.”
„Хоћете ли и корпу за главу?”
„Не овога пута.”
„Али може бити крви свуда по соби. Замислите само, после треба
тепих прати, мука је то.”
„У праву сте.”
„Имамо корпе са штампаним детаљима.”
„Може она са Шиљом.”
„Одличан избор.”


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „детонирали смо црну рупу у средишту
Магелановог облака! Било је случајно! Часна реч!”
А мајстор само одмахује главом.

156
 
У облакобусу за Мартовски град заљубљен сам у тек процветалу
књишку вилу. Кришом је посматрам, два седишта испред, па уздишем.
Виђао сам и лепше, али ова ми је срце заробила.
„Кажи јој”, саветује ме глас из унутрашњег џепа јакне.
„Шта?”
„Па, то. Да ти се допада. Питај је да ти буде девојка, какву музику
слуша, која јој је омиљена боја, не знам. Шта год!”
„Ах!”, одговорим. „Не могу, кукавица сам.”
„Знам”, каже глас. „Само те зафркавам.”


Контролор упада у облакобус за Уруг, дерња се: „Карте на преглед!”
Прилази мени, загледа моју месечну, па незадовољно одмахује главом.
„Шта је ово?” гунђа. „Ова карта само што није издахнула, уопште не
изгледа добро. Види јој маркицу, како је избледела и искрзана,
сиротица.”
Слежем раменима. „Можда сам је малко дуже користио, кажем,
„али то јесте месечна.”
„Малко дуже?!” чуди се.
„Аха. Годину, можда две.”

157
 
Десило се да у наше поштанско сандуче наврати продавац речних
изненађевина. Расклопио је своју малу тегзу поред плаве коверте и
почео да дозива купце.
„Праве правцате златне рибице”, викао је, а пролазници су се
освртали, „оне што жеље испуњавају! Навали, народе!”
„Три жеље по рибици, као обично?” упитао сам.
„А, не, пријатељу”, одмахнуо је главом, „тешка су времена, криза је
на сваком месту и у сваком времену. Рибица испуњава тачно трећину
жеље.”
„Трећину?” зачудио сам се.
„Да.”
„И треба да купим три рибице за једну жељу?”
Насмејао се. „Управо тако!”


У облакобусу за Термитњак 27 видим девојку са цедуљом
налепљеном на леђима. Хоћу да јој кажем за то, да скинем папир, а онда
приметим натпис ПОЉУБИ МЕ.
И немам појма како, али нагињем се управо то да учиним.
„Ехеј!” Погледа ме. „Шта те је спопало?”
„Ух”, замуцам, „ја само…”
Па јој покажем цедуљу.
Она је зграби и згужва.
„Ма, да”, намршти се. „Какав штос. Ха, ха, ха.”

158
 
Пинокио је касно дошао из фирме.
Тежак дан био је тај четвртак, превише нервозе и јурцања сабило се
у осам сати. На крају се испоставило да магационери нису попаковали
све патуљке за сутра, па су се поклали да докажу ко је крив за то. Шеф га
је звао да се врати натраг, да овери фактуре, а он је морао да послуша.
Толико је био љут да је поломио своју омиљену оловку.
Пепељуга је приметила у каквом је раштимованом стању. Ништа
није рекла, само га је посадила на столицу и узела лак за дрво. Знала је
где четком да га додирне.
Препустио се. Црне мисли су стале да му се разилазе из главе.
Уздахнуо је са олакшањем.
А онда је приметио малену огреботину на њеном врату. Нешто у
њему се стиснуло, зашкргутао је зубима, угризао се за језик. Испод ока
осмотрио је Пепељугу. Још неколико црвених линија нашао јој је на
рукама. А и мирисала је на дивљину.
Проклети вук, застењао је.


Траг у нестајању.
Човек је отишао.
Само још ветар пустињом јеца.
Песак изгара туђом самоћом.

159
 
У облакобусу за Пужеву палату сео сам до оног мудраца. Нисам
тако планирао, али десило се.
Климнуо сам му главом и загледао се кроз прозор.
„Човек се често смеје”, проговорио је након пар минута, „када хоће
да други помисле да је све у реду.”
„Аха”, узвратио сам нерадо.
„Исто тако и ћути, да не привуче пажњу на себе.”
„Може бити.”
Потапшао ме је по рамену. Шака му је била тешка попут мојих
снова.
„Пијеш ли довољно воде?” питао је.
„Трудим се”, прогунђао сам.
„Пиј, да имаш шта исплакати.”
Оћутао сам.
Желео сам да се разговор оконча.
„Не мораш да заборавиш”, благо је рекао, „само крени даље.”
Погрбио сам се и опсовао у себи.
Тог јутра попио сам тек два гутљаја воде.

160
 
Напољу се звезда зажарила, али у кући још је свеже.
Седим пред екраном и трудим се да напишем понеку реченицу за
данас.
Лагано испијам ледену кафу, мисли ми лутају, поглед запиње на
календару и рођендану што се примакао.
У комшилуку трешти музика, ваљда читава улица треба да је чује.
Негде далеко, људи се туку зарад идеала и банковних рачуна.
Још даље, деца гладују у прашини, а оклопна возила запела су
испред минираног поља. Авион оставља бели траг на небу, у њему
стјуардеса дели сендвиче и увежбане осмехе. Бели носорог не зна да је
један од два преостала на васцелом свету. Поплава је покренула
клизиште и неколико села нестаје са карте. Популарну певачицу
ухватили су без гаћа на тераси, та вест потискује са насловних страна
број жртава терористичког напада на колону ходочасника. Милиони
твитова и лајкова прождиру меморију света.
А ја седим.
Отпијам гутљај кафе.
Питам се где је сада девојка због које поново учим да дишем.
Можда шета пса, можда кејом вози бицикл, а можда и она седи
поред компјутера.
Прошло је пола три, недеља је.

161
 
„Добарданизволите?!”
„Имате ли срећнорођендане?”
„Не, нажалост, одавно су распродати. Остало је пар рођендана на
последњој полици.”
„Неки без ветра?”
„Ипак не.”
„Уф. Упакујте ми комад.”
„Нису баш свежи.”
„Таква тура, знам.”


На некој безименој станици та се девојка пење у облакобус.
Плавокоса је и витка, помало ме подсећа на неку познату певачицу. Док
тражи слободно место, погледи нам се срећу и у мојим грудима се
оглашавају бубњеви. Њене очи боје су залеђеног планинског језера.
Надам се да ће сести поред мене, па да се заљубим до краја. Гледам је,
њене префињене шаке и бордо усне. Лепа је као из бајке да је изашла. А
онда се укључује аутоматско исправљање мог срца. Оно се смирује, не
грува више, све је сасвим редовно. Девојка, у ствари, и није мој тип. Ја
волим црнке.

162
 
И опет сам лоше спавао. Мора да се у подземним водама опет
водила нека велика битка. Ништа сна нисам скрпио, а немам појма ни ко
је победио.
Будилник, наравно, није показао ни трунку саосећања.
Уздахнуо сам, баш жалосно, па се придигао са јастука. Петнаестак
минута касније сам спустио ноге на патос.
Чудовиште испод кревета је јаукнуло.
Овако: „Јао!”
„Извини”, брзо сам рекао.
„Слаба вајда од тога”, пожалило се. „Опет си ми нагњечио пипак.”
„Сутра ћу устати на другу страну.”
„Аха.”
„Хоћу, хоћу”, обећао сам, па зевнуо.
„Паз’ да ти не поверујем”, чудовиште је навек било орно за гунђање,
„а имам ја пипке и тамо.”
Одселићу се, помислио сам у моменту предаје, и нећу га повести са
собом.

163
 
„Љута сам”, рекла је Недосањана, и заиста је била, „врати ми
пољубац што сам ти дала.”
Па сам је пољубио, али учинио сам то тако да претекне и да вишак
натраг затражим.


Она је дете ветра.
У њој се мешају крв и ватра.
Њен дом је тамо где закорачи.
Свет јој је огроман, ал’ стаје у торбу.
А ја сам камен.
Укопан у земљу, што се не помера.
Моја сенка одавно се смањила.
Ја сањам дуго и споро.
Она и ја, двоје јесмо, једно да будемо.

164
 
Море није имало име, била је то бескрајна вода, изазов и усуд на
крају света. А ми смо били сити обале, навек исте стене и лажљивих
шкољки у песку. Па смо отишли до трафике иза светионика и купили
неки часопис о модерним технологијама, онај од сјајног папира,
шареног. Од њега смо брод сачинили. „Нисам сигуран да се лађе од
хартије праве”, рекао је неко, а ми смо се извикали на њега. Пре свитања
наредног дана смо испловили, ка хоризонту и новом времену. Рано
ујутро смо и потонули.


Из фиоке писаћег стола извадио сам кубуру и упуцао Време. Пало је
поред прозора, претуривши вентилатор. Дани и године потекли су по
ламинату, а оно се још трзало. Напунио сам кубуру, пришао сасвим
близу, па још једном опалио. После тога назвао сам полицију да се
пријавим. Нико се није јавио. И мој глас се утишао. Свет се замаглио и
зауставио. Убио сам Време, убио и себе. Моје срце више није куцало, а
тама је

165
 
Дуго сам чекао, толико дуго да сам заборавио колико је сати. Дан је
журио да прође, неки досадни уторак, двадесет шести март. Био сам
гладан и уморан, ципела ме је жуљала, хтео сам себе од нервозе да
изуједам. У нека доба, када се ветар размахао и довукао мрак са собом,
коначно је наишао облакобус. Нисам обратио пажњу шта пише на
табли, чак ни има ли је. Ушао сам и платио карту. Возач је изгледао
поприлично дивље, говорио је на непознатом језику, а кусур ми није
вратио. Само један путник седео је у шарагама, између палме у саксији и
големог комада поломљеног јарбола. Чупав и брадат, сед, сав у
дроњцима. Загледао се у мене у неверици, као духа да види. Није ми
било свеједно. „Петко”, закркљао је тип, „ти ли си? Вратио си се?”
Бестрага, помислио сам. Ето смарача!


„Није љубав баш таква”, каже Недосањана, „каквом је пишеш.”
„Претпостављам да није”, одговорим. „Али шта очекујеш од мене?
Ипак сам ја само писац.”

166
 
Облакобус мили дуж седмог неба, а мени се само ћути.
Онај мудрац не мари за моје жеље.
„Нема празнога човека”, каже, „него нису сви испуњени.”
Правим се да нисам ту.
„Не ваља Сунцу снове откривати”, наставља он, „јер помислићеш да
си погрешној особи посебан.”
Трудим се да не слушам, али не полази ми за руком.
„Лако је волети”, и даље говори, „тешко је пустити.”
Најзад климам главом.
Мудрац је задовољан, дели тишину са мном.


Ухватим златну рибицу и она закука: „Пусти ме, пусти и саслушаћу
ти три жеље!”
Помислим како то није лоше, па проговорим.
Прво пожелим мир у свету.
Затим здравља и других благодети за себе.
А онда и да ме она воли колико ја њу.
„Па, и нису ти неке”, прогунђа рибица и са длана ми скочи у реку.
„Чекај! Шта би са њима сад?”
„Још су твоје”, каже ми, „како сам и обећала. Чула сам их и нисам
одушевљена.”
И ето.

167
 
На пијаци у нашем поштанском сандучету наиђох на продавца
чудних и ванредних напитака. „Пробај, пријатељу”, рече ми, „оваква
пића нећеш другде наћи, а цене су поштене колико и сан месечеве виле.”
Заинтересовано сам гледао свакојаке флаше на његовој тезги. Било
је ту малених бочица попут оних за отрове, али и петолитарских балона.
Боје као са дуге да је скинуо.
Уперио сам прстом у балон на чијем се дну таложило чисто злато.
„Шта је ово?”
„То је, пријатељу, гнев, скупљан на бојном пољу испред Троје.”
„Аха. То ме баш и не занима.”
Показао сам на други балон, пун зеленог и црвеног. „А ово?”
„Туга због неузвраћене љубави.”
„Онда сам се тога напио.”
Узео је најмању бочицу, провидну, као празну, па ми је пружио.
„Ево”, рекао је, „окуси ово, заиста вреди.”
Послушао сам га.
Укус је био… Посебан. Зрела крушка. Јабука из рајског врта. Киви
ни пресладак ни кисео. Чоколада са тачно дозираном горчином. Мед
краљева достојан. Јутарњи пољубац и онај у предвечерје.
Један савршени гутљај.
„Боже!” узвикнуо сам. „Шта је ово?”
Продавац се осмехнуо. „Срећа”, казао је.
Стајао сам тамо и нисам могао доћи себи неколико усхићених
тренутака.
Када је осећај почео да бледи, уздахнуо сам. „Штета што паковање
није веће.”
„Срећа је мала ствар, пријатељу”, рекао ми је, „али ипак је буде
довољно.”

168
 
У облакобусу за Животињарник срео сам временског путника.
Питао ме је да ли му могу позајмити двадесет динара, толико му је
фалило за карту, а ја случајно тог дана нисам купио кафу, па сам имао
довољно новца.
„Залутао си?” питао сам.
„Не”, одговорио је. „Откуд ти таква идеја?”
„Па, једноставно је”, рекао сам, „путујеш кроз простор, од једне
станице до неке друге, а не из године у пређашњу или будућу.”
„Али не можеш прећи простор ако време не тече”, насмејао се. „А
нису ни сва путовања дуго да потрају.”
Климнуо сам главом.
„Пријатељу”, рекао је, „и ти си временски путник.”
„Јесам, баш”, поразмислио сам о томе, „и то чешће него просторни.”
„Трошимо време тако што га у себи гомиламо.”
„Али ја не умем унатраг кроз време”, малко сам се озлоједио.
А он је одмахнуо руком. „Повратак је често илузија.”
Не знам да ли сам му поверовао.


У неком облакобусу седимо, она и ја, делимо чоколаду и осмехе.
Хоћу да будем фин, па чекам три станице док не кренем уснама ка
њеним. Благо ме зауставља шаком. „Пољубац је”, каже, „доступан само у
плаћеној верзији ове девојке.”

169
 
Свет у ораховој љусци
одавно напуклој
осмехом је сломила
и пустила море
да истече.


Баштенски патуљак преко плота посматра свитање. Пролазим
поред њега, на посао смерам, и чујем како уздише.
„Шта те мори”, питам га, „овако рано?”
„Даљине”, узврати.
„Навек им можеш поћи”, кажем.
Он опет уздахне. „Знам, али моја башта је само овде.”


Робот кроз прозор облакобуса гледа у будућност.
„Мутно”, каже, „и прљаво.”
„Јеси ли пробао да обришеш стакло?” питам.
Он клима главом. „Више пута.”

170
 
Просторија је толико мрачна да не видим оног који продаје робу.
Глас му је тих, можда и помало претећи. Седи иза слабашног пламена
свеће и једва да је више од сенке. У кругу светлости нагуране су бочице и
помаде. Очекивао сам да ће ме мириси чаролија и осталог ошамутити,
али ништа се не осећа.
„Јеси ли сигуран?” пита ме продавац опет.
Климам главом, па помислим да ни он мене не види. „Да”, кажем.
„Отров делује моментално, скуп је и лека за њега нема.”
„Спреман сам да платим.”
„Размисли још једном”, упоран је, „да ли је вредно толике жртве.”
Не одговарам.
Он ми на длану пружа таблету.
„Више нећеш сањати”, каже. „То је цена.”
„Није битно”, узвраћам и брже-боље гутам таблету. Застаје ми у
грлу, мислим да ћу се угушити, али то је само тренутак.
„Готово је?” проговарам потом.
„Зар није?” равнодушно ће продавац.
Шака ми сама креће ка грудима, тамо где је срце било.
„Тужно је”, каже продавац и гаси свећу, „никада више не волети.”
У тишини тражим излаз из мрака.

171
 
Није ме запамтила.
Рекао сам јој,
немој се ни трудити.
Свака сенка побегне под кревет,
а ја нисам ништа друго,
тек парче мрака.
Где је била реч
остаће прашина,
где је суза канула
родио се кактус.
Осмех што смо делили
преломио се напола,
а тишину је
свако задржао своју.
Није ме запамтила,
није имала кога.


Сретнем Недосањану девојку у Библиотеци, па се одшуњамо међу
енциклопедије. Тамо нас затекне библиозека, па викне: „Ало, бре,
забрањено је библиотекарање, срушићете полице!”

172
 
Још један дан налик на претходне.
Улазим у облакобус, а возача више и не занима моја месечна карта.
Само ми клима главом.
Иста лица ме унутра чекају.
Папирни човек ком више нико неће осмех да доцрта.
Тужна вила што још себи дрво тражи.
Робот из ког се чује пригушено шкљоцање посусталог часовника.
Недосањана, девојка коју волим и са којом никако да нађем
заједнички језик.
Три баштенска патуљка, непрскана и румена.
Мрав са серијским бројем 19031976, загледан у екран свог телефона.
Онај мудрац поред ког увек је слободно седиште.
„Не морам да знам како се ветар рађа”, каже ми, „да бих уживао у
његовом бивству.”
„А ја не знам зашто моје срце вене кад сам јој близу”, узвратим, „а
опет, не желим да буде другачије.”
Он се насмеши. „О томе ти причам.”
Небо је огромно, и за облакобус и за моје уздахе.

173
 
Дремеж ми прекида нежан додир.
Отварам очи, да на рамену видим лепу шаку и бордо лак на
ноктима. Поглед ми затим среће девојчин.
Кратко је ошишана, црнокоса, једног чуперка пркосно
накострешеног.
Не знам је, али је баш, баш.
„Силазиш на следећој?” пита ме.
„Ух”, отме ми се. „Не.”
Као да се сневеселила. „Извини”, каже, па крене ка вратима. Ускоро
излази, а облакобус креће даље.
Можда то и јесте била моја станица.


Минуле ноћи вукодлак ми је прождрао пола неба.
„Толико празнине и црнила!” рекао сам љутито. „Погледај само!
Упропастио си га!”
„Али”, узвратио је, искрено изненађен, „учинио сам ти услугу.
Направио сам места за све оне звезде што си сањао.”

174
 
„Воли ме.”
Слушао је девојчин глас.
„Не воли ме.”
Понављала је.
„Воли ме.
Не воли ме.”
Више ништа није чуо.
Откинула му је и последњу латицу и одбацила га.


Пијачни је дан у поштанском сандучету. Мувам се између тезги и
завирујем преко рамена, све бих да видим, а још више да купим. Већ три
пуне кесе и цегер теглим, руке ће ми отпасти. Меркам теглу за месечину,
а ни стару нисам напунио. Хоћу да пазарим џемпер, снижена му је цена,
а топли дани су пред нама. Треба ми фениксово перо за писање, а ни
свеске немам. Три пара чарапа и пешкир за плажу, клупицу за
баштенске патуљке, фластер против вампира, чаробњаков пасуљ,
плаћам и носим. Хоћу све, све ми је нужно. „Буди срећан са оним што
имаш”, чујем локалног мудраца иза леђа, „а труди се да имаш довољно.”
Не знам коме се обраћа.

175
 
„Је л’ легла плата?” пита ме сенка.
„Јесте”, кажем.
„Пробуди је.”
И ја послушам.


У облакобусу за Маслачковац упознао сам девојку која није
престајала да прича о својим бившим момцима.
Један је свирао гитару и био је убеђен да зна да пева, а ноге су му
смрделе. Други је отишао на крстарење кроз XIII век, одакле јој је слао
разгледнице јер је очигледно желео да се помире. Са трећим се растала
после две године, пошто се одао синтетичким сновима у којима је
наводно срео палог анђела. Четврти није умео да се љуби, али је писао
дивне стихове о њеним ушима.
Код петог сам се накашљао.
Погледала ме је са знаком питања у очима.
„Ја немам бивше”, рекао сам. „Још их волим, све редом.”

176
 
Неки празан дан, празан и ја у њему.
Изнад мене плаво је небо, најобичније и бескрајно.
Седим међу маслачцима на безименом брежуљку, до њега ме
довело шест стотина деветнаест корака, седим тамо и покушавам бар
једну мисао да уловим. Али бадава, мисли беже, прате малаксали ветар
и нисколетећег копца што господари равницом.
На мојој левој руци куцка часовник.
И тако.
Ништа.
Док не приметим како ми се, однекуд са југа, примиче прастари
облакодоносач, штуцајући и прдуцкајући, спор, али упоран. Фарба на
њему црвена је, љуспа се, улубљен је испод натписа ВАШЕ НЕБО –
НАША БРИГА, а осмех на нацртаном лицу безброј пута је поправљан.
Тегли два бела, паперјаста облака као са планином да се бори.
„Бардан”, поздравља ме гласом веселог пензионера.
Не одговарам него посматрам како ослобађа облаке да залебде баш
нада мном.
„Ето”, каже затим, „и то је одрађено.”
„А шта то?” питам, одједном расположен за свађу.
„Ваља ли овако?” наставља он, не обраћајући пажњу на мене. „Нема
потребе да их померам?”
„Нисам ништа поручио!” гласно ћу. „Нећу да платим.”
Погледа ме изненађено. „Ко је помињао плаћање?”
„Молим?”
„Зар није сада боље?” узвраћа, па се окреће и лагано одлази. „Нека
ти потрају бар до прве кише.”
Ћутим за њим. Пар минута се дурим.
А онда ми се нека лагана, опуштајућа мисао задржава у глави, нека
о доброти коју још можемо међу собом поделити.

177
 Изнад мене је небо и два облачка. Сасвим довољно.


Не пише се само оловком.
Тако ми је говорио облакословац са четвртог неба.
Има и оних мастила, још је казао, навек невидљивих оку смртника.
Један откуцај срца чита се на деветнаест различитих начина, а два
су довољна да читав космос у њих стане.
Дан и ноћ део су исте речи.
Учио ме је, прочитано се заборавља, јер човек је краткога даха и
плаши се ветра.
Живот је књига којој крај нећемо спознати.
Тако је зборио тај облакословац.
Слушао сам одјек његовог гласа, а мој пад никако није хтео да се
оконча.

178
 
У облакобусу за Крпељовац видим познато лице.
„Пепељуго”, узвикујем уместо поздрава, „откуд ти овде?”
Она се смеши. „Ето. Малко путујем, мада се надам да нећу далеко.”
„Ниси више са оним”, питам, „шта он беше?”
„Са принцом Жабокречене замље?”
„Зар није владао у Црнопивовији?”
Она се и даље осмехује. Примећујем јој боре око очију, слојеви
пудера и дречаве шминке не могу да их прикрију. „Нисам ни са једним”,
каже. „Али – хеј! - погле што имам нове старке.” Па подиже стопало да се
похвали. „Као саливене су!”


Будилник се оглашава невештим подражавањем славуја. Ах, кажем
мрзовољно, па отварам једно око. Свет је исти као јуче што је био.
Променио се датум на календару, нека је субота, али ме свеједно фирма
чека. На једвите јаде се дижем у седећи положај, мислим да векове на
раменима носим, толико сам уморан. Спуштам стопала на хладан
ламинат у потрази за собним папучама. Испод кревета чује се гребање, а
онда се један пипак појављује отуда. Благо ми хвата десну ногу. „Немој
да идеш”, молећиво ће чудовиште, „самоћа је болест.”

179
 
Кажем роботу: „Причај ми како је бити човек.”
„Стварно не знаш?” пита он. Седи поред тихе логорске ватре,
покушава да набоде кобасицу на штап, а мрак око нас све је гушћи и без
звезда.
„Не више. Одавно сам кактус.”
„Аха”, клима главом. Ћути неколико тренутака, мршти се, па
наставља: „Како год, нема ту много да се исприча.”
„Тим боље”, упоран сам.
И онда он каже: „Понекад сањаш. Волиш да гледаш у звезду, док ти
сузе не потеку или не ослепиш. Стално некуда касниш и памтиш
небитне датуме. Око себе мораш зидове да дигнеш, али ипак вириш кроз
прозор. А у грудима носиш срце, оно право, што болује од времена.”
Уздахне. „И брзо прође.”
После тога ћутимо.
„Све сам заборавио”, проговорим касније.
„Ја нисам”, робот ће, „никада и нећу.”


У том облакобусу родила се љубав.
„Волим те”, рекао сам јој.
А она – вране и таласасте косе, са звездама у очима и понеком
пегицом на лицу, сва у белом – она се обрецнула:
„Ко те шта пита?!”
Била је то мртворођена љубав.

180
 
Робот чита огласе.
„Гле”, проговара, „продаје се еколошка ниша у Мору тишине.”
Седим поред њега, чекам да се кафа охлади и гледам кроз прозор, а
напољу мамути опкољавају семафор. Изгледа да ће га надјачати.
„Звучи занимљиво”, кажем.
„Да се селимо?” пита.
Размишљам о томе тек часак-два. „Свакако знамо да ћутимо.”


Облакобус за Мастиловград остао је у квару на раскрсници број
378. Већ два дана насукани смо на каквој номадској планини, чекамо
мајсторе и пијемо воду из хладњака. Хране нема, жваћемо вештачку
кожу седишта, а у шарагама се већ дошаптавају кога првог појести.
Ситуација постаје критична. „У моје време”, каже прастари азбестни
патуљак, „на пут се није ишло без пара кобасица и шунке. А тада су сви
ови облакобуси били нови и нису се разбољевали.” Ћутим поред њега,
немам шта рећи. Знам да лаже, јер нисам ни ја одавно млад. Посматрам
шофера како замишљено мерка небо испод нас. Изгледа да помоћ ипак
неће стићи.

181
 
Читаву ноћ је падала. Будио сам се неколико пута, не бих ли се
уверио да Недосањана још лежи уз мене, и онда бих дуго слушао како
добује по крову и олуку. Облак изнад нас споро је умирао. Та мисао била
је и узнемирујућа и тужна.
Јутро није ништа променило.
„Немој излазити”, промрмљала је Недосањана када сам шмугнуо из
кревета.
„Нећу”, узвратио сам.
Пришао сам прозору и подигао ролетне.
Крупне, загасито црвене капи удариле су у стакло. Иза њих остале
су лепљиве, густе музге. Свет се изгубио у црвеном.
Нелагодно сам се стресао.
„Овај мора да је огроман”, рекао сам, „не престаје да крвари.”
А напослетку – питао сам се – где ће се срушити?


Тишине не пролазе.
На њих се навикнеш.
И кад почну успомене да ти глођу
– запиташ се –
чији су то били дани,
чије су биле речи.
И не знаш.
Какав си био пре тишина.

182
 
„Добарданизволите?!”
„Дајте ми један хлеб за самоодбрану.”
„Хоћете ли у кришкама?”
„Може, таквим је лакше баратати. Имате ли црни?”
„Не, али неће вам бити проблем да га офарбате.”
„У реду.”
„Немамо кеса.”
„Ево, узмите моју.”
„Хвала вам! Веома сте љубазни.”
„Хвала вама.”


Извирује жирафа из нашег поштанског сандучета. Толика је да
грицка облаке што пролазе.
„Хеј”, вичемо јој, „немој небо да нам изједеш.”
„Нећу цело”, каже она, па наставља по свом.
Плашим се, загришће и какав облакобус.
А можда сам само љубоморан, како је навек мудри робот рекао, што
је та жирафа Сунцу од мене ближа.

183
 
Волео сам је и она је то знала.
Није се бунила, није ништа говорила.
Можда је чекала да ја први прозборим.
А ја сам гледао у сат, уздисао када би се казаљке преклопиле, па
настављао да скупљам речи у себи.
На крају је отишла.
Или сам то учинио ја.
Не знам.
Просто смо се растали.
Често се питам докле бисмо стигли да сам је држао за руку.
И помислим да је и она мене волела.
Али вероватно није.
Ма, није, сигурно није.


„Погледај!” узвикнула је Недосањана. „Звезда што пада!” Па ми је
прстом показала и ја сам је видео, жућкасту тачкицу што мили небеским
мраком. „Шта ли нам доноси?” запитала се. Нисам могао знати. Нико
није. Та је звезда падала, и падаће, а када коначно тресне на земљу, ми
ћемо бити матори и заборавни, и вероватно за њу уопште ни марити
нећемо.

184

Оживео сам у четрдесет и трећој.
Нисам намерно.
Неко је уместо мене отворио прозор.
И ја сам видео колико је Сунце заиста далеко.
Тада сам престао да пишем писма.
Престао сам и да сањам дуге снове.
Двапут сам се умио и обукао нову кошуљу.
Телефон је звонио иза мене, али се нисам окренуо.
Пред огледалом сам потражио осмех.
Рекао сам себи да је време да пођем даље.
Што даље.
Тамо куда никада нисам ишао.
Јер свет је голем и никога не чека.
Нећу више – одлучио сам – да слушам часовнике.
Нећу ноћу да пиљим у мрак испод плафона.
Нећу да читам књиге чије почетке не волим.
Нећу да бежим од кише.
Нећу да чувам рачуне из продавнице.
Доста је тога.
Од мене доста.
Умро сам у четрдесет и трећој.

185
 
У облакобусу за Четрдесет друго небо сео сам до неког ловца на
сунце. Виђао сам га и раније, често је путовао и навек је штогод у свеску
бележио.
Нисам оклевао, јер у јавном превозу је обичај да беседиш са оним до
себе, па сам приупитао шта чини.
„Покушавам”, рекао је, „неке стихове да напабирчим.”
„Стихове?” изненадио сам се. „Оно, као за песму?”
Климнуо је главом. „Да. Дође ми, па ме не пушта.”
„А и ја пишем.”
„Заиста?”
„Понекад.”
Насмешио се. „То је сасвим у реду.”
Нисам хтео више да га ометам. Мислим да не би било колегијално.
Стваралачки занос је нешто свето.
„Следећа станица је моја”, проговорио је нешто касније.
Устао сам да га пропустим и спазио да је у колицима.
„Не можеш све имати”, одговорио је на моје прећутано питање.
„Али овако бар не стојим кад се возим.” Затим је додао: „И није нека
шала.”
„Напротив”, казао сам. „Голема је.”

186
 
Путовање је било довољно дуго да напишем две приче, а чак ни
тада се није окончало. У облакобусу није било много света. Почео сам да
зевам и да размишљам о некој новој зими.
„Направио си грешку”, обратила ми се Димна са седишта иза мог.
Испустио сам тек једно развучено А. И питање и разочарање.
„Пета реченица”, рекла је Димна, „треба да пише загубљен, а не
заљубљен.”
Окренуо сам се да јој захвалим.
Прамичак дима ковитлао се тамо где би неко очекивао да види
особу. Ја сам навикао.
„Шта бих ја без тебе и твог ока соколовог?” проговорио сам.
„Писао би и даље”, одговорила је.
Мислим и да се насмејала.
Али нисам сигуран.


Била једном принцеза која љубав није сматрала вредном себе.
„Лепота је пролазна”, рекоше јој.
„Све је”, одговорила им је.

187
 
Кроз махниту кишу путујемо, а облакобус прокишњава. Баш изнад
мене, проклетиња, ту капље.
Киша ми је за вратом, цури ми низ чело, већ сам сасвим натопљен.
Мрдам се лево, па десно, али немам куда утећи. До мене празно је
седиште, али за њега нисам купио карту. Тако ми и треба кад нисам
проверио временску прогнозу пре поласка.
Испред мене погурен је онај мудрац. „Кад живиш као да ти је сваки
дан последњи”, чујем га, „журићеш са свима да се опростиш и нећеш
стићи.” И други се путници праве да га не виде, нико није расположен
савет да прими.
Напољу сева.
Бројим у себи, ишчекујући грмљавину. Али ње нема, мора да је
небо промукло.
Возач појачава музику. Не разумем језик песме што почиње, мада ја
мало шта заиста разумем. Тако да није битно.
Иза мене неко хрче.
Иза тог што хрче неко стење.
Никада нисам довео љубав у облакобус, мислим.
Нека ме туга удара у груди, попут маља, скоро да остајем без даха.
Гледам телефон што ћути у мојој руци. Поруке одавно не стижу.
Ја сам – безгласно говорим свету – сам.
Киша пада по мени, мокар сам, могу и да заплачем, нико
приметити неће.

188
 
Видим, џелат на пању седи, беспослен, пије пиво из лименке. До
њега је корпа са главама. Има их туце и свака зија у небо попут рибе на
сувом.
„Извин‘те”, обратим му се.
„Да?” он ће, мрзовољно.
„Радите ли?”
„Очигледно.”
„А ја сам дошао”, кажем посрамљено, „на скраћивање.”
Он уздахне. Недеља је, разумем га, дан за одмор.
„Секира ми није баш оштра”, вели.
„Нема везе.”
И онда он устаје, ја се намештам, па ме у секунди обезглављује.
Није много болело. Нисам ни много прскао.
„Бога ми”, гунђа џелат док се поново хвата пива, „никада нећу
схватити зашто људи мисле да ће им бити лакше без главе.”


„Какав ћеш свет за собом оставити?” питали су човека са друге
обале.
А он је одмахнуо главом. „Нећу га оставити.”

189
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли грмљавине?”
„На лагеру имамо само дневне.”
„Те су слабе, не могу да ми протресу свет.”
„А колики вам је свет?”
„Два облака га покривају.”
„Онда свакако препоручујемо ноћне грмљавине. Њих радимо по
поруџбини.”
„А кад би стигле?”
„Десет откуцаја срца после плаћања.”
„Онда бих узео три комада.”
„Изволите каталог.”


Већ два круга у том облакобусу бесни тридесети грчко-персијски
рат. Застаје на станици, појачања да покупи, а ја чекам последњи да
уђем. Возач је уморан, из рамена му стрела вири. „На чијој си ти
страни?” пита. Вадим из новчаника легитимацију. „Посматрачка
мисија”, кажем. Битка се само на трен прекида, тек толико да ме
извређају.

190
 
Становала је у неких петнаест квадрата. Отворила би врата, изула
се и закорачила право на кревет. Толико је било тесно да је чудовиште
испод кревета преселила у црвени роковник, напола исписан
добројутарњим мислима, тамо, у фиоку испод чарапа. Кроз прозор је
гледала у небо, а када би киша падала, ширила би кишобран, јер је кров
био два броја мањи и прокишњавао је. Понекад би, за мирних ноћи,
отварала тај прозор и чекала звезду да падне. Не знам колико их је
скупила, мада је тегла била скоро пуна. Једном ме је звала на чај, па смо
га пили у ходнику испред стана. Комшије су нас прислушкивале, али
нису имале ништа паметно чути. Углавном смо се смејали, не сећам се
чему.


„Још растем”, говори планински џин, „и нећу стати док небо не
дохватим.”
А док то чини, док се споро уздиже, камење се одлама од њега,
тумба доле, грува.
„Боли ли те?” питам.
„Нимало, али земља испод мене испашта.”

191
 
Био је то један од оних дана који нису нимало личили на друге.
Облаци су се руменили попут њених образа када сам јој поклонио
чоколаду са чилијем и кактус.
Мислио сам да ће ме пољубити, надао сам се томе. Образ сам
подметнуо, али бадава.
Ветар је дунуо, речи да јој са усана украде.
И моје је око засузило, па сам оборио поглед.
Сунце је криво за све.
Корак ми је био тежак кад сам се удаљио и никако нисам могао пут
пред собом препознати.
Био је чудан сан.
Чудан, баш чудан дан.


„А чија је та ватра што је за леђима кријеш?” Змај се мршти на
Прометеја. „Баш личи на моју.”

192
 
Негде на пола аутобуса седи та јесења вила. У погледу кишу чува и
тужно се осмехује док књигу чита. Прилазим јој, меркам седиште до
њеног, кад…
„Немој”, прекида ме.
То нисам очекивао. „Извини?”
„Ову си причу већ писао”, каже.
„Нисам”, узвратим.
„Јеси.”
Одмахујем главом. „Али заиста нисам.”
„Немој, рекох ти, ал’ стварно немој.”
И ја нећу.
А убеђен сам да прича није од оних које понављам.


Баштенски патуљак седи на клупици под ружом и посматра пужа
како пасе.
Прилазим му. Стаза је посута туцаником, још мокра од кише.
Примећује ме.
Скоро је осам увече и небо лагано тамни.
Месец је жут, округао, пун.
„Шта мислиш”, патуљак пита, „колико је корака до горе?”
Слежем раменима. „Немам појма. Следећи пут ћу бројати.”

193
 
Наравно, у облакобусу је био и онај мудрац.
„Растанци не морају нужно значити да је љубав умрла”, рекао ми је,
а ништа га нисам питао. „Понекад се десе, чак и када их не желимо.
Просто је тако. И боле нас, али болело би још више да их нема, болело би
касније. Зрео си човек када се помириш са њима, када знаш да је у реду
сузу пустити, али не и кише исплакати. Свет није само за тебе саздан.
Време нам је непријатељ, стога га не треба штедети. Можда већ сутра
нађеш срце које ће за тебе куцати. Потражи наду коју си изгубио.”
Климао сам главом, бескрајно небо посматрајући. Ћутао сам. Свака
моја реч била би сувишна.
Из џепа сам извадио њено последње писмо, од пре четири месеца,
оно после ког се тишина родила. Још једном сам га прочитао. Слова су
била бледа и ништа нарочито нису казивала.
А онда сам отворио прозор и бацио га напоље. Ветар је дограбио
папир.
Са њим је одлетео и део мене.


Упецам златну рибицу, а она мртва.

194
 
Она није била Винона Рајдер.
Није била ни Ејми Росум.
А свакако ни Шарлиз Терон.
Ја, опет, нисам био ни Мадс Микелсен нити Хавијер Бардем.
Ни Двејн Џонсон, никако.
Она је била ниска, мршава и чупава.
Ја сам имао неколико килограма вишка и већ проређену косу.
Она се смејала прегласно, а мој нос је био сломљен.
Нисмо били нимало налик филмским звездама ил’ ликовима из
љубавних романа.
Па, ипак…


Негде,
дубоко у тами,
звезда је умрла,
тихо.
Тек рођен човек
заплакао је
и надгласао свемир.

195
 
У облакобусу већ је лето, суво и врело.
До мене седи гола девојка којој име никада нећу сазнати.
Груди су јој толике да се питам да ли је платила карту за њих.
Заклањају ми поглед на прозор, ништа сем њих не видим.
Сисе које су појеле читав свет.
На левој је тетовирано малено срце и у њему једно слово. Почетно
слово и мог имена.
Случајност, дабоме.
„Да заменимо места”, пита ме у неком моменту, „да ми не пиљиш
само у леву сису? Десна је можда другачија.”
„Зар јесте?” узвратим.
„Аха. На њој пише – не дирај.”
„Онда је”, одговорим, „добро и овако.”


Рекла ми је: „Ниси као други, помало си чудан, лако те је волети.”
А ја сам узвратио: „Не желим да ме лако волиш него дуго.”
Оборила је поглед и ућутала.

196
 
На царини.
„Имате ли шта да пријавите?” пита службеник.
„Не баш”, одговарам. „Понеку украдену мисао и тако то.”
„Отворите торбу.”
Отварам торбу, дабоме.
„Шта је ово?” службеник подврискује. „Чија је ово глава?!”
Кезим се. „Нашао сам је на улици. Биће леп сувенир.”
„И овај нож?”
„Да.”
„Крвав је.”
„Нема везе. Опраћу га.”
Сумњичаво ме гледа.
„Часна реч”, кажем, „хоћу.”
„Онда је у реду.”


Гледа мајстор моју грешку, па одмахује главом. „Не вреди”, каже,
„не могу је исправити, немам алат. Покушај са онима што савијају време.
Мало су скупљи, али мислим да су ти једина опција.” А ја уздишем и не
знам шта да одговорим. Кад грешим – грешим јуначки.

197
 
Возимо се робот и ја облакобусом за Свенебеску гигапијацу.
„Срећан сам”, брбљам непрестано, „коначно сам уштедео за нову
оловку. Узећу једну од оних што танко пишу. И обавезно пуњену црним
мастилом. Плавог сам одвећ сит.”
Робот клима главом.
„Имам осећај да ћу коначно”, настављам, „написати праву причу.”
Облакобус застаје на некој успутној станици, али ја не обраћам
пажњу. Маховинаста вила улази у возило, па лагано креће од седишта
до седишта, од путника до путника. Ни она ме не занима. Моје је
усхићење големо.
А онда она застаје тик уз мене.
„Извините”, каже, „скупљамо прилоге за лечење Амазозоније. Као
што знате, веома је болесна, њене шуме нису отпорне на људе. Свака нам
помоћ значи.”
Одсутно одмахујем руком.
„Колико год можете”, упорна је, „важно да је од срца.”
„Немам”, узвраћам, „нисам добио плату.”
„Без дрвећа неће ни нас бити.”
„Жао ми је. Али заиста. Немам.”
„У реду”, уздахне вила. „Хвала.” Па пође даље.
Ћутим неко време.
„Баш непријатна ситуација”, кажем роботу напокон.
А он се од срамоте загледао у сопствена стопала.

198
 
„Ех”, уздахнула је Недосањана. „Море нам ни ове године неће
доћи.”
Седео сам поред ње, а она тик уз вентилатор. Пијуцкали смо ледени
чај и избегавали да се додирујемо.
„Можда је остало нешто од раније”, продахтао сам. Чинило ми се да
сам напола куван.
„Стварно?” зачудила се. „Од кад је то?”
„Три године има, вероватно и више. Нисам сигуран.”
„То се море онда баш устајало.”
„Проверићу.”
И заиста, на полици у шпајзу, иза заслађеног звезданог праха,
нашао сам једну напола пуну флашу. Мислим да је у њој било неко
Најлонско море, од оних мање квалитетних.
„Боље и то”, Недосањана се обрадовала, „него ништа.”


Облакобус се зауставља и врата се уз тресак отварају, али шофер ми
руком даје знак да не улазим. „Возим кишу и громове, скоро сам пун, па,
ако ти не смета, сачекај следећи ауто. А ако баш желиш да покиснеш, ти
изволи унутра. Мене је гром двапут већ ошинуо.” Низ лице лију му
кише, изгледа као да му је неко читав свет згазио.

199
 
„Људи”, довикује возач облакобуса, „и остали! Не можемо се
спустити на станицу, у току су најмасовнији протести у историји
педесет првог неба!”
И путници и део пртљага су запрепашћени. Гурамо се да бацимо
погледе кроз прозоре.
„Какви протести?” питам. „Доле нема никог.”
Црвенкапа и вук углас потврђују моје речи, а папирном патуљку
креће самоубиствена суза. Неко позади псује власт, неко други га хвата
за гушу.
„Јесте ли ћорави?” мршти се возач. „Погле све те духове што носе
пароле и клепетуше!”
И даље ништа не видим.
„Зашто, стотину му кумулуса”, гунђам, „духови митингују?”
Возач слеже раменима. „Зато што су духови. Неће више то да буду.”
„Свашта!”
„А што, молићу?” јавља се Метузалем са седишта осам. „Сви имају
једнака права да заблокирају туђе животе. И у моје је време било тако.”
Одмахујем руком. „Па, добро, а шта ћемо ми сад?”
„Кружићемо”, каже возач. „Али нећемо дуго, немамо пуно горива.
Ускоро ћемо пасти.”
Сви сем њега вриштимо.

200
 
У првом животу био сам лептир. Ујутро сам раширио крила, а
предвече ме је прогутала девојчица коју су убедили да је лептиру место у
стомаку.
У другом сам био камелеон, мајстор свог заната. На крају сам
покушао да се маскирам у смрт саму, делимично сам и успео, па сам
поживео пола дана дуже него што ми је следовало.
У трећем сам био баобаб. Дуге, спокојне године ћутао сам са својом
сеном. До оне ватрене стихије, проклета била.
У четвртом сам био пингвин и знао сам да могу полетети.
У петом сам човек. Баксуз, али – ето.


Сретнем човека, рашчупаног и свог у модрицама, тетура се
улицом, а крв му лије из полупане главе. Узвикнем: „Хеј, друже, шта ти
је? Треба ли ти помоћ?” А он одмахне руком, па се насмеје. Три зуба
испљуне са речима: „Опет сам се борио против себе. И победио сам.” Оде,
не осврћући се, херој. Ја наставим својим путем, невидљив и небитан. У
сопственим ратовима увек сам био жртва, сад више ни буну не дижем. И
ништа није горе, гарантујем, него кад себе изневериш.

201
 
У облакобусу ми је онај мудрац зборио: „Љубав је рат, а жена попут
тврђаве јесте. Освојити је мораш и онда је по цену живота бранити.”
„Тврђава, велиш?” упитао сам.
„Управо тако. Није лако волети.”
„Нисам ја крсташ да освајам”, рекао сам. „Све што освојиш, на крају
ти отму или ти теретом буде.”
Погледао ме је, па се намрштио. „Мени се ипак чини да си ти
будала.”
Одмахнуо сам руком, нимало расположен да се расправљам са њим.


Неко звони.
Отварам врата, а тамо стоји ђаво у радном оделу.
„Дошао сам по шалу”, каже, „да је носим.”
„Сам си?” питам, док му бацам поглед преко рамена. Сам је,
наравно. „Нагласио сам да је шала голема, оно – баш.”
„Годишњи су”, гунђа, „нема нас довољно.”
„Па, да”, климам главом. „Ја ћу ти помоћи да је убациш у комби, али
после…”
Не делује нимало весело. „Само да није још једна неслана.”
„Ух”, узвраћам.
„Јесте, а?”
Псује док за мном улази у стан.

202
 
Путовање је потрајало довољно да се та саобраћајна вила и ја
зближимо.
Све ми је испричала – да се родила испод Порозне планине, да има
тридесет три сестре, да је школу за кротитеље маслачка завршила са
врло добрим успехом, да јој је срце крпљено туткалом, да јој отац скупља
звиждеће поштанске маркице, да су јој снови углавном наранџасти, да
чита декларације на роби и не верује у њих, и још много тога ми је рекла,
много, много, баш све.
„Нећеш ме оставити?” питала је.
„Ух”, узвратио сам. „Како то мислиш?”
Била је спремна да заплаче. „Мене мушки оставе кад ме упознају.
Не знам зашто.”
„Не”, рекао сам, а нисам био сигуран.
„Ја се везујем за људе”, загрцала је, „таква сам.”
Нисам знао шта да одговорим, климнуо сам главом, а ланац којим
нас је спутала зазвецкао је у истом ритму.


Никада нисам упознао себе.
Претпостављам да нисам ни хтео.
Никада нисам престао да чекам,
а кажу ми да сам одувек био ту.

203
 
Рекла је тог јутра: „Чини ми се да је време да покваримо наше
пријатељство.” Па се насмејала.
Заиста, помислио сам.
Померио сам се ближе њој и дохватио јој шаку. Нагнуо сам се у
намери да је пољубим.
Вешто се измакла. „А шта то радиш?” питала је.
Нешто сам промрмљао. Црвенило мојих образа све је признало.
„Извини”, рекла је и оборила поглед. „Само сам хтела да кажем да
сам изгубила књигу коју си ми позајмио.”
Истина, била је то моја омиљена књига.


На друму згажена је мачка. Нека од оних сивозелених, што их има
на све стране.
Застанем поред и забринуто погледам траг гуме преко ње.
„Је л’ болело?” питам.
„Још како!” узврати. „Баш ме је докачио.”
„Можеш ли да устанеш?”
„За минут, да дођем себи.”
„Добро је”, кажем, „док још има живота у теби.”
Она опсује. „Још два! Само два!”

204
 
У наше поштанско сандуче доселио се патуљак што поправља
снове. Близу пијаце отворио је радионицу, малу, ал’ поуздану, крцату
магијским реквизитима и приручницима за сновополагаче.
„Лоше спавам”, обратио сам му се, „ево, већ годину целу.”
„Имаш мука да заспиш?” питао је.
„Да. Преврћем се и уздишем, никако да се смирим, а ујутро као да
нас је у постељи била гомила.”
Климнуо је главом, али није узвратио.
„Па се нешто премишљам”, рекао сам, „можда је чудовиште испод
кревета томе криво.”
„Свакако, и то може бити”, узвратио је, „али морамо ићи корак по
корак. За почетак ваља порадити на успављивању.”
„Како?”
Однекуд је извадио дрвени чекић, па ми га пружио. „Удари једном,
не више од двапут, и пази да не тучеш вазда исто место, хоће глава да
напукне.”
„Ух! Не знам хоћу ли умети.”
„Ако буде проблема, јави, договорићемо се када да навратим.”
„А после тога?”
„После ћемо причати.”
Узео сам чекић и поштено платио.
„Делује као проста магија”, приметио сам.
А патуљак се насмејао. „Таква је, дабоме, најбоља.”

205

„Добарданизволите?!”
„Треба ми једна река.”
„Баш река?”
„Аха, као Дунав што је, ал’ може и већа.”
„Имате ли дозволу?”
„Наравно. Ево, погледајте.”
„Могу ли видети и потврду чисте савести?”
„Извол’те.”
„Нисте били у затвору?”
„Не скоро.”
„Добро. Желите ли у тетрапаку?”
„Ја бих, ако може, у стаклу.”
„То је повратна амбалажа.”
„Онда може и у тетрапаку.”
„Знате да је забрањено утапати комшилук?”
„Не брините, имам ја комшија и одвише.”


Питам је: „Смем ли се заљубити у тебе?”
А она се мршти, па одговара: „Зар не можеш у неку другу?”
„Могу да покушам”, кажем.
И стварно, покушам.

206
 
Облакобус језди ка Фришкогорју, а онај ми мудрац свашта прича о
кишним јутрима и истинама којима само ноћ може да нас научи.
„Како се постаје део нечијег живота?” прекинем га.
Он ме погледа и ничим не покаже да је срдит због мог понашања.
„Чијег живота?” пита.
Слегнем раменима.
„Углавном је довољно”, каже ми, „да будеш близу дотичне особе у
право време.”
„А када је право време?”
„Увек”, насмеши се, „време је увек.”


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „на Земљи се отапају ледене капе и расте
ниво мора! Милиони људи ће се подавити!”
„Брзо!” узвраћа мајстор. „Укључите исушиваче и испариваче! Али
пазите да не раде на максимуму! Ако их опет загади људско месо, неће
фирма платити генералку!”

207
 
Био неки човек ком је мањкало среће у животу. Живео је у трошној
кући и радио оно што не воли. Биће боље, говорио је себи.
Није му ишло ни у љубави. Можда је он томе био крив, а можда и
није. Нема везе, говорио је, биће боље.
Када му је кров почео прокишњавати, и даље је тако мислио. Биће
боље.
Неко из комшилука му је отровао пса. Лајао је ноћу, свима је то
сметало. Оздравиће, рекао је човек. Биће боље. Али није.
Два пута је колено ишчашио, помало је шантао, а да потрчи није се
усуђивао. Вежбаћу, говорио је, биће боље.
У аутобусу су му украли новчаник и све документе. Нећу се
нервирати, рекао је себи. Биће боље.
Када је екран телефона напукао, када је ТВ цркао пре Олимпијаде,
када је замрзивач отказао и гомила меса се укварила, он је говорио – ко
зна зашто је то добро, биће боље.
А онда, једном, човек је умро.
И није му било ништа боље.


„То је средиште мог света”, рекла је, „и ти си у њему.” А онда се
намрштила и убила све моје наде. „Могао би да се помериш”, додала је.

208
 
Цури ти душа?
Плашиш се да ћеш је изгубити?
Ми имамо решење за тебе!
Пробај наше траке за човечје заптивање. Универзалне су величине,
а можеш да бираш између прљаво беле и мокраћно жуте.
Водонепропусне су и направљене од еколошких сировина.
Поручите одмах!
Да вам душа остане на месту!
(Пре употребе прочитајте упутство и посаветујте се са својим
анђелом. Могуће су алергијске реакције на савест и тренутно
заборављање властитог имена.)


Стаде храбри витез пред змаја, оклопа углачаног попут звезде и
копља жедног крви, па викну: „Дошао сам по твоје срце, звери ватрена!”
Змај сетно уздахну. „Авај!” одговори. „Оно није код мене. Дадох га
принцези, баш као и ти.”
Витез се збуни и заћута. Рука са оружјем клону.
Змај не рече више ништа, него се врати у своју пећину и дуго
одатле не изађе.

209
 
На некој успутној станици у облакобус упада караван путујућих
врачева. Журе да прођу од предњих до задњих врата, да обиђу све
путнике, гласни и спремни на ценкање. Међу њима је и рикач судбине.
Такве никада нисам волео.
Правим се да дремам, у нади да ће ме проћи.
Бадава.
„Да ти ричем?” брунда и дрмуса ме.
„Немам ситно!” љут сам.
„Немој тако. Само стотку тражим.”
Одмахујем главом, љут, иако знам да ћу се покајати.
Рикач слеже раменима, ритуално се накашљава, па почиње. Гласан
је. Прегласан. Речи и запевање оре му се облакобусом.
Риче о мени, о томе како сам незадовољан послом, наглашава како
се ложим на колегиницу, ону малу што се стално смеје, наставља да од
те љубави ништа бити неће, онда рецитује износе које ћу дуговати
банци и комуналцима, па помиње да ћу се наредне недеље посвађати са
комшијом.
Хтео би он још да риче, али му у шаку гурам петсто динара.

210
 
Папирни човек седи до мене, неки постарији, са линијама које већ
бледе. А ја већ пола сата причам телефоном са Недосањаном. Трудим се
да будем тих, али мислим да га нервирам – мешкољи се и шкргуће
зубима. Шта да му радим? Битне ствари су у питању. Преговарам са
Недосањаном око пољупца и успут ми говори шта треба да пазарим у
гигамаркету. Не могу све да запамтим, превише је ставки на њеном
списку. Срећом, увек имам оловку у џепу. Папирни хукће, смета му и то
мало шкработина на рамену.


Вриштао сам док су ми чупали корење, преклињао их да то не чине,
ударао и уједао. На крају сам малаксао и без гласа остао. А они су ме
подигли, а са мном и позамашно парче земље. „Ово је за твоје добро”,
рекли су. Посадили су ме у саксију, њу ставили на приколицу облачног
трактора, па ме одвезли тамо где никада нисам био. Тамо где шума
мирише другачије и ветар прича на страном језику. „Ето”, казали су ми,
„сада ћеш и ти видети света, а видеће и он тебе.”

211
 
Једног дана пробудићу се и Недосањана ће ме питати: „Где ти је
онај сан о облаку, онај што си дуго сањао?”
„Не знам”, признаћу.
„Изгубио си га?”
„Јесам ли га икада имао?”
„Јеси”, растужиће се, „али си пустио да ишчезне.”
И ја ћу размишљати о том сну и ничега се нећу сећати.
„А где ти је чудовиште испод кревета?” питаће она даље.
„Не постоје таква чудовишта”, насмејаћу се.
„Постоје”, казаће ми. „Једно је дуго живело испод твоје постеље.”
„Заиста?”
„Ни робота нема више, зар не?”
„Имао сам и њега?”
„Јеси”, уздахнуће. „Био ти је пријатељ.”
После тога ће ме питати за змаја и за поштанско сандуче у ком смо
становали, питаће и за време када сам био Месец, питаће за космичку
радионицу и вукодлака, за баштенске патуљке и њихове пужеве, за оног
мудраца што ме је вазда кудио.
Нећу одговорити.
Нећу знати о чему прича.
Напослетку, седећу сам у тишини.
И болеће ме крај приче коју нисам ваљано испричао.

212
 
И тако, у то доба када се нећу сећати овог живота, на полици са
књигама спазићу и неку са насловом ПРИЧЕ ИЗ ОБЛАКОБУСА. „Шта је
сад ово?” запитаћу се, а потом се почешати по глави. Узећу је и почети да
листам, страну за страном. Све записано у њој биће ми непознато.
Напослетку ћу се насмејати. „Каква глупост”, казаћу и наново је
заборавити.


Свет се жестоко тресао читаве ноћи.
Мислим да нико од житеља Игдрасила није успео да заспи.
„Шта се дешава?” питао сам учитеља ујутро, када су потреси
ослабили.
„Џину из средишта планете срце још снажно куца”, узвратио је.
„Али било је страшно”, рекао сам. „Могли смо попадати, гране су се
могле поломити.”
„Тако је.”
„Зашто се узрујао?”
„Сувише смо ситни да бисмо икада сазнали”, одговорио је учитељ.

213
 
„Добарданизволите?!”
„Треба ми жена.”
„Жао ми је, све су продате.”
„Авај! Кад стиже нова количина?”
„Не знам, заиста. Потражња је велика, па чујем да произвођач не
може да их направи довољно.”
„Имате ли макар неку са грешком?”
„Не, не. Али можете да покушате са касирком.”
„Је л’?”
„Аха. Ено је на брзој каси.”
„Хвала!”


У облакобус нагрће Златна хорда. Косооки живаљ је то, бучан и
добро наоружан. Гурају се и газе једни друге, а први што су ушли већ
хватају гуше путника на предњим седиштима. Возач виче на њих, прети
да ће звати небеску милицију. Неко одапиње стрелу у њега и погађа га у
раме. „Ово се доплаћује”, урла возач, љут и рањен, „и за коње се карте
морају платити!” Кан хорде – познат ми је тај тип, ал’ имена му се не
сећам – достојанствено пролази кроз метеж, па пружа возачу новчиће,
пробушене и нанизане на канапче. „Задржи кусур, свињо”, громко
проговара. „Када освојим и овај свет, тебе ћу првог обезглавити.” Возач
не одговара. Куца карте, куца их баш пуно, а на крају остаје без траке за
машину.

214
 
У нека давна, прадавна времена, када је свет био млад, а ми се тога
не сећамо, питала Земља Месеца: „Зашто се кријеш иза мене, чега се
плашиш?”
„Не кријем се”, одговорио је он. „Стидим се. Тамо је Сунце, а ја сам
мален и безначајан.”
„Нисам ни ја велика”, рекла је Земља, „Сунцу да будем равна.”
„Није то исто.”
Земља се насмејала. „Месече, да се ниси заљубио?”
„Јесам”, уздахнуо је он.
„Онда не оклевај, приђи тој звезди, јер свемир се брзо хлади.”
„Али, како ћу?”
„Не размишљај! Само се препусти њеној гравитацији.”
Месец то ипак није учинио.
Хтео је, а чујем – и данас хоће.


Понекад смо Недосањана и ја водили глупе разговоре. Баш, баш
глупе.
„Колико њих те је сањало пре мене?” питао бих.
„Какве везе има?” узвратила би она. „Колико си их сањао пре мене?”
Ни једно од нас не би одговорило.
Јер, заиста, то није било ни најмање важно.

215
 
У врелом поштанском сандучету млако пиво пијемо вештица и ја.
„Проклетство”, проговори она после друге флаше. „Овако ми није
било топло ни када су потпалили ломачу испод мене.”
„Лето је подивљало”, уздахнем, од зноја обневидео.
„Првом слободном ковертом одох”, каже.
„А куда ћеш?”
„Ваљда има света и ван овога.”
„Има”, климнем главом, „али не верујем да ћеш наћи хладнији.”
„Мораш веровати”, прекори ме она, „јер шта је човек без вере? Сена,
ништа више. Веруј да би живео.”
„Аха. Добро. Ево, у ветар верујем, да ће наићи ускоро.”
Вештица се осмехује док дозива конобара.


Сретне Црвенкапа вука у шуми и он јој каже: „Пиши као што
говоре, а читај између редова.”


„Да ли су жеље све што имамо?” питао сам учитеља.
„Не баш”, рекао је. „Имаш и понеки страх.”

216
 
Ово је само један од безброј живота.
И још један дан да се чекање учи.
Поред пута нашао сам срце, улубљено, али још исправно, па сам га
понео са собом.
Од каквог пролазника позајмио сам помало кисео осмех, другачијег
није имао.
Од облака украо сам кишу, у оку да је чувам.
Мачак ми није дао чизме, ал’ нема везе, бос ћу друм пре спознати.
За смер никога не питам – страшила са својих поља дозивају ме,
довикују, лажу, појма немају, не слушам их.
У даљини видим Сунце, огромно и румено, видим и планину што се
мрви у небо и змаја где крила шири.
Неко ми кораке броји, као да је битно.
Живео сам јуче, живећу и сутра.
А смрти никада опростити нећу.


„Размишљаш ли о будућности?” пита ме неко у пролазу.
Окрећем се око себе, на улици је гужва, лица промичу, лица су
безбројна, не знам коме да се обратим.
„Не”, кажем, свима и никоме посебно.
Неко одговара: „А требало би.”
Неко други се раменом судара са мном, па одлази даље.

217
 
„Примећујем”, робот ће, „да сва моја сећања и нису само моја.”
Не обраћам превише пажње на њега. Заузет сам ишчекивањем
коментара на управо објављену причу. „Је л?” кажем тек толико.
„Да. На пример, ја никада нисам ишао у школу. Нисам седео у првој
клупи и нисам остављао цедуље са порукама Свемирјани.”
„Сигуран си?”
„Поприлично. Машинама то није потребно.”
Одмахујем руком. „Нечим ти је требало попунити меморију.”
„Могао си просто да ми инсталираш још апликација, можда и
нешто музике да додаш.”
„Стално нешто закераш.”
„Кад морам”, каже робот. „Не користе тебе за одлагање сопствених
сећања.”
„Не претеруј!” мрштим се. У ствари, мрштим се зато што још нема
ниједног коментара, а прича је баш добра.
Робот кратко ћути, па наставља: „Имаш ли представу како је то
када памтиш први пољубац са Недосањаном, а у исто време размишљаш
како цуриш тамо доле?”
У тренутку га не разумем. „Ух!” ухћем потом. „Е, за то се мораш њој
обратити. Не могу брисати њене податке.”

218
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли људе?”
„Шта?”
„Људе.”
„Извините, трудим се да разумем, заиста, али...”
„Знате оно, као човек, али у множини.”
„А, не! Одавно то не радимо.”


Дан је почео Синатриним Странцима у ноћи, као да зна шта сам
сањао, па се наставио Мајкловим Трилером. Можда је то назнака онога
што ме чека, помислио сам. Укључио сам телевизор и на екран је
искочио Винсент Прајс, заогрнут плаштом и избечен баш онако
винсентпрајсовски. Притиснуо сам дугме на даљинском, а Тоширо
Мифуне је замахнуо катаном на мене. Даље, још клик даље. Џон Вејн је
невешто покушавао да глуми, незанимљив за медаљу. Пих, рекао сам.
Сео сам у фотељу, одлучан да се посветим читању. Ипак је то бољи
начин да се време потроши. Зелазнијев Господар светлости био ми је руци
најближи. Оклевао сам часак, несигуран да ли да узмем нешто од
Стругацких. Или ипак Еп о Гилгамешу? Њега ћу прелетети хитро, то сам
одавно испланирао. У међувремену је запевао Свејзи, о девојци што
ветру наликује. Уздахнуо сам, мртвима окружен.

219
 
Питам неког звездопловца: „Колико је далеко трећи Сатурнов
прстен?”
„Педесет осам снова”, каже, „и једну тишину.”


„Свако воли на свој начин”, беседила је нека вила у облакобусу за
Други Живот. А ја сам седео до ње и смишљао шта да кажем, како да
проговорим, да јој признам да ми се допада. Ништа сем тишине није
хтело из мене. Напослетку сам јој пружио чоколадицу коју сам од
шофера добио уместо кусура. „Неке су љубави чудне”, рекла је. Климнуо
сам главом, сасвим сигуран да наша прича није љубавна. Не знам каква
је била, не питајте ме. Одувек сам волео фантастику.


„Свако је ковач своје среће”, каже ми онај мудрац, „али није свако
вичан занату.” Па дода, немам појма зашто: „И дана за чекање
напослетку понестане. Нико није имун на време, чак ни богови. А свет
без снова јалов је попут срца каменога.”

220
 
Мучим се да унесем торбу у облакобус. Велика је и тешка, сударам
се са вратима, хоћу да паднем преко степенице.
„Пртљаг иде напоље”, вели возач, „у бокс.”
„Није ово пртљаг”, кажем. „Унутра је моје чудовиште испод
кревета.”
Возач се мршти. „Ниси ваљда и кревет упаковао?”
„Нисам.”
А чудовиште добацује однекуд из мрака торбе: „Добар дан,
поштовање!”
„Плаћа ли за себе или ћеш му ти купити карту?” пита возач.
„Ја ћу. Али оно има тек пет година, пола карте ја бих.”
Возач нешто гунђа себи у браду. Можда псује, а можда покушава да
срачуна износ.
„Једна људска година”, јавља се чудовиште опет, сасвим
беспотребно, „чудовишту се броји десетоструко.”
Возач се гласно церека и жури да откуца карте пре него што се
побуним.


Анђео шири крила, а она су црна, гутају небо и гасе сазвежђа. И
тада примећујем тугу у његовом оку и на уснама му тек сен давнашњег
осмеха. Свет око мене престаје да постоји.

221
 
На пијаци у нашем поштанском сандучету, код механичког
патуљка са облака 21247, нађем суботу у праху.
„Мрвиле су је виле раднодајке”, вели ми, „и нема рок трајања.”
Гледам датум фломастером написан на кесици, пише да је стара
век и по, али нисам баш убеђен, слова та и бројеви ми не личе на
вилинско писмо. Опипавам робу, није се угрудвала.
„Кад ти кажем”, патуљак ће, „роба је прва лига. Ја не продајем
ништа што би ми образ укаљало.”
„Једном си ми утрапио буђаво јутро”, узвратим.
„Ја?”
„Баш ти. Има, ево, година, а још се тог смрада нисам отарасио.”
Он ме гледа, па браду трља.
„Ах!” уздахне. „Даћу ти попуст, може? Не морам ни дуката
зарадити, само нека је муштерија задовољена.”
А ја знам – не веруј патуљку ни када ти попуст даје.


Отворим колачић судбине, а у њему тек празно парче папира. „Не
треба други живот да ти пише”, чујем, неко ми са стране добацује,
„пиши га сам.” А ја бих, само што оловку немам.

222
 
Вече је и седим на клупи у парку. Сиви облак изнад мене дрема, а ја
размишљам о стварима које не умем да напишем како ваља. У близини
статуа познатог песника рецитује стихове, помало греши, али нико од
пролазника је не исправља.
„Сметам ли?” обраћа ми се неко.
Окрећем главу да погледам човека у белом оделу, а он ме
поздравља главом климнувши. Помало подсећа на Дина Мартина, бар
мене који сам довољно стар да га памтим.
„Само тренутак ми треба”, каже.
„Да?”
„Учинило ми се да у теби има”, смеши се углађено и трговачки,
„више од једне приче.”
„Можда”, узвратим.
„А ја сам, ето, скупљач прича.”
Чуо сам за такве. „Је л‘ да?”
„Приче су да буду довршене и ускладиштене тамо где неће
оптерећивати људе, понекад у библиотекама, а понекад у мрачним
лагумима, без трачка светлости и иза закључаних врата”, говори тај што
личи на Дина Мартина. „Ту сам да сваког човека ослободим њиховог
терета.”
„Аха.”
Он скромно слеже раменима и шири руке. „Па, онда...” Не довршава
реченицу.
„Немам ништа да дам.”
„Молим?”
„Немам причу.”
Мршти се на мене и као да се једва уздржава од тешких речи. Усне
су му чврсто стиснуте у равну линију. Гласно шкргуће зубима.
„Више среће други пут”, кажем, па устанем са клупе и пођем дубље

223
у парк.
Он крене за мном. Опрезно се држи на одстојању, десетак корака
позади, али напослетку одустаје. Добро је, мислим, јер нисам
расположен за свађу.


Јутро је, а ја на станици ненаспаван и поприлично киван на свет.
Сунце већ пржи, нећу ни да помињем колико ме то нервира. Идем на
посао, ужас, експлодираћу. Наравно, облакобуса нема, касни десетак
минута у поласку. Ух. Ух, ух, ух!
Најзад, мој превоз стиже. Видим гужву, маса путника стоји, ја ћу са
њима, и то ми додатно диже притисак.
„Стој!” виче шофер на мене. „У ово возило не могу мргуди! Нећу ти
дозволити да ми поквариш дан!”
„Имам месечну”, буним се.
„Не марим!” он ће. „Овамо само насмејан можеш.”
Па ми пружа картонску маску и на њему нацртано насмејано лице.
Нема ми друге, морам да је прихватим.
Примећујем, око мене сви такве маске носе.

224
 
Каже ми мајстор за човеколизме: „И ти можеш да експлодираш.”
„Само једном?” буним се.
„Конструкцијски проблем”, он ће, „није до мене.”


И дође човек најзад у кућу Смрти.
„Готово је”, обрати му се Смрт, „а?”
„Готово”, уздахне он.
„Желиш ли да видиш ко за тобом плаче?”
„Не заиста. Увек сам био усамљеник, а у љубав сам иначе давно
престао да верујем.”
„Добро.”
„Али”, каже човек тренутак потом, „ипак…”
Смрт одмахне руком. „Боље немој. Престани, не мучи се и не надај
се. Сада је свакако касно.” А онда устане да закључа капију, јер нико не
може натраг у живот. „Што је било, променити се неће.”
Човек оћути, зубе стисне, поглед обори, али не издржи и горко
заплаче.

225
 
Седим на тераси и покушавам да смислим причу за данас. Тешко је,
инспирације ми мањка. Кад, наједном, око пола два, робот дотрчава из
правца шупе за угаљ, саплиће се преко степеница, жури у кућу.
„Шта би?” викнем. „Шта се дешава?”
„Недосањана пегла!” он узврати, а спетљао се пред вратима, никако
да их отвори.
„Пегла?”
„Пегла!”
Брз сам као муња. Скочим и саплетем робота. Он се отима, али не
вреди му, спретнији сам, нинџа сам. Нећу му дозволити да уђе, па макар
морао да га искључим.
И тако се ми тучемо, а Недосањана пегла у дневној соби.
Недосањана лети увек гола пегла.


Долазим кући из фирме, нешто раније – нема још ни пет поподне, а
вукодлак се попео на кров и завија.
„Шта радиш, несрећо?” довикнем му. „Јеси ли скренуо? Није ноћ,
нема Месеца!”
А он ће: „Авај! Пао ми мрак на очи.”
Размислим и схватим да имам исти проблем. Али вруће је, звезда
пече, не да ми се ићи горе.

226
 
„Ах, човече!” уздише анђео, па још чувар. „Седи малко, макар кафу
да попијемо.” А ја не могу, гледам на сат, жури ми се, вазда ми се некуд
жури.


Облакобус никуда не жури, језди кроз море кумулуса, а ја дремам
на седишту до прозора, ништа посебно не мислим. Поред мене нацртао
се лимени трол, гурка ме и слуша троловске народњаке. У моменту сам у
искушењу да доплатим возачу, па да се потучем са безобразником, али
ипак не желим да прљам руке.
Време је споропролазно, можда ускоро и стане.
„Је л’ слободно”, проговара неко, „баш ту сести?”
Окрећем главу од прозора и видим гвозденчовека са мацолом.
„Мени кажеш?” питам.
„Да. Је л’ слободно место до тебе?”
„Нажалост, није.”
„Ценим да га треба ослободити.”
Трол шишти кроз зубе на њега и показује му средњи прст.
Гвозденчовек узвраћа прецизно, кратким замахом, у чело.
Смејем се гласно, али онда схватам да је и моје седиште подложно
ослобађању.

227
 
У космичкој радионици.
„Не могу да потпалим ову звезду.”
„Баци најближу планету у њу.”
„Мислиш?”
„Ма, да. Нисмо је ни пописали.”


По облаку је ходала
зато јој трага нисам нашао
за њом киша је остала
и осмех што се памти.


„Ја сам”, хвали се пластични човек, „још мало, па вечан.”
„Хоћеш рећи”, замишљено ће робот, „дуго ћеш у земљи бити.”
Пластични ћути, није му право.
Ћутим и ја. Јутро је, вода за кафу никако да проври, а дан не личи
на оне добре.

228
 
У том облакобусу срео сам Гилгамеша. „Ехеј, пријатељу”, рекао је,
уморно, једва чујно, „пробуди ме на следећој станици, да не пропустим
и њу. Знам, казаћеш да сам, од смрти бежећи, пропустио и друге,
важније ствари, али појма немаш, веруј. Не мери туђи живот својим
кантаром, оманућеш.” Од његовог уздаха прозори само што се нису
распрсли. „Нема веће грешке, чини ми се сада, од бивања на месту ком
не припадаш. Пробудићеш ме, је л’ да? А ако наиђе контрола, карту
имам, у џепу ми је.”


Прислушкивао сам разговор два змаја у облакобусу за Запричаву.
„А ти, шта си у хороскопу?”
„Црнац, у подзнаку јужноафрички.”
„Ух! То је баш незгодно.”
„Ништа ми не говори. Само радим, радим, радим, за плату и не
питам.”
„Подмукле су звезде.”
„Да знаш. Да сам се родио пет дана касније, родио бих се у знаку
једноделног сифона за судоперу са преливом.”
„То би била сасвим другачија прича.”
„Аха.”
„А плата, иначе?”
„Не питам, кажем ти.”

229
 
Улазим у облакобус, а у њему нека гужва. „Шта бива?” питам
шофера, а он каже: „Контрола тамо позади нашла шверцера.” Па ми
нуди камен из корпе поред седишта, саветује да га бацим снажно,
уверен да ће ми праведнички гнев руку водити, па нећу промашити.
Бирам камен, ни превелик ни претежак, искусно. Узимам га у леву шаку.
Десна ми се још није опоравила, морам да је пазим. Баш су ме крвнички
ономад утукли, бездушници, као да паштета вреди толико.


Она је жива ватра.
Кажем јој: „Иди, немој да те ја угасим.”
Посматрам је како се мршти, и ћути, можда би проговорила, али
зна да нећу чути.
Ништа горе него када себе собом окујеш.
„Иди”, поновим, „ја ти само крадем време.”
Она и даље ћути.
Напослетку ће отићи.

230
 
У оној накрајсветској радионици, где се од судбина плету џемпери
и чарапе, опет се умрсила вуница.
„Бестрага!” викне прва баба.
„Опет чвор?” друга ће.
„Не могу да га размрсим”, каже прва, па креће да се жали на године
и бол у шакама.
А трећа узима маказе и решава ствар.
Е, зато се нас двоје нисмо никада заволели.


У облакобусу је гужва, не могу да бирам, па седам поред неког
људождера. Климнем му главом, реда ради, без икакве жеље да
разговарамо. Одговара ми кезом у ком примећујем превише зашиљених
зуба. У почетку ћутимо, али после друге станице он увелико препричава
свој живот. Трудим се да не запамтим ни реч, али ипак… „Не можеш
волети неког”, каже и звучи убедљиво, „док га не пробаш. Ја, на пример,
стално срећем слане девојке.” Размишљам о томе, тумбају се мисли
унутар моје лобање и неће напоље.

231
 
Човек тај на рамену циглу носи. Срећем га сваког јутра. Пођем у
пекару и наиђем на њега. Не знам ради ли се о истој цигли или их негде
слаже, живо ме занима, али никако да га питам.
Данас, уместо доброг јутра, прозборим: „Чему цигла?”
Он се насмеје. „Градим себи будућност.”
Па ми исприча да су те цигле од оних посебних, временских, што се
пеку у срцу света и плаћају искључиво сновима.
„А ја своју будућност”, кажем, „ни видети не могу.”
„Немаш је шта гледати”, одмахне човек главом, „она се зида, нема је
док је не направиш.”


Хакује робот златну рибицу, па му она каже: „Нема потребе да се
логујеш у нашу мрежу, учитаћу ти три жеље и без тога.”


Стигнем код Ђавола, па му кажем: „Врати свету шалу, врати нам
је!” А он се смешка, не мари.

232
 
Дешава се изненада, а другачије не би ни могло.
Шофер притиска кочницу, узвикује неке сочне псовке и мота волан.
Глава ми лети напред, вуче остатак тела за собом, удара у седиште
испред мог. Јаучем. Чини ми се да сам полупао лобању.
Око мене је метеж. Путници су гласни и љути.
А онда видимо облакокита како промиче поред возила. Огроман је,
сив и исписан ожиљцима. Перајима чеше прозорска окна. Прате га јата
албатроса, за њима следе туристичке јахте и понеки птеродактил.
„Просто се појавио ту”, говори возач, „не знам одакле је искочио.”
Нешто у његовом тону не улива ми поверење.
Срдим се, гунђам као и сви остали, али то ми нимало не ублажава
бол, моја глава и оно у њој оштећени су.


Пита ме робот: „А у којој је резолуцији твоја девојка?”


„Ма, веруј”, Смрт вели, „године уопште нису битне.”

233
 
Седи тај коњ пред екраном, ћутљив и црн, седи већ пола сата.
Поред њега сам, али мој се рачунар закуцао, а мене мрзи да обарам
систем.
„Пије ми се кафа”, проговарам.
Он не реагује.
„Да скувам и за тебе?” питам потом.
„Човече!” бреца се. „Зар не видиш да се коњцентришем?”
„Пардон!” гунђам, па се демонстративно удаљавам одатле.


У нашем поштанском сандучету живело је и неколико анђела. Један
је често свраћао у књижару поред мог стана.
„Јесте ли ви они”, искористио сам прилику, па га питао, „што су
пали?”
Насмешио се. „Глупе ли помисли! Одакле ти?”
„Не видех да летите”, рекао сам, посрамивши се.
„Овде нема довољно простора”, одговорио је, „свет је премали
крила да раширимо.”

234
 
Она је гола и жељна.
„Хајде”, готово да виче. „Скидај се!”
„Не могу”, узвраћа човек, „не могу сам”, уздише.
Напослетку је она та која га скида са вешала.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли СВЕ?”
„Баш СВЕ?”
„Аха.”
„Па, не баш. Више не. СВЕ је скупо, то нико и не тражи.”
„А мени, ето, треба.”
„Могу да вам понудим НИШТА.”
„Ништа?”
„Не. НИШТА.”
„То није исто.”
„Али је упаковано у шарену амбалажу и повољно је, може и на
рате.”
„Нисам сигуран.”
„Погледајте! Ставићу НИШТА у кесу са облачићима. Има и Сунце
са друге стране. Касније можете да је користите за дућан.”
„Хмммммммм. У праву сте.”
„Наравно. Нећете погрешити. НИШТА је управо по вашој мери.”
„Узимам!”

235
 
Пишем.
Патрљком графитне оловке, на папиру исцепљеном из нотеса.
Облакобус на мрачном небу, мрмљајући вулкани под њим,
кугласте муње и ветар без кормилара.
Тако пишем.
И о девојци гараве косе и са ожиљком изнад десне обрве.
Она седи испред мене. Поред ње је тегла са златном рибицом,
можда и понеком жељом.
Она чита.
Књигу коју пишем, слова која нижем на папиру на колено
наслоњеном.
Причу пишем, причу чита, прича је без смисла.
Пишем како нас прати дивљи такси. Покушава да нас престигне и
покупи путнике са станице иза Попокатепевца.
Пишем и о тетовираном човеку што на предзадњем седишту сања
змију. Та змија се омотала око дрвета света, сопствени реп вија, њиме да
се задави.
А она чита.
Шта сад бива? – питам је.
Е, сада робот – каже – онај твој пајташ, управо сада схвата да му је
нестао пртљаг. Посвађаће се са шофером, биће баш гласно.
Климам главом.
Пишем даље, како је прочитала.

236
 
Седимо у њеном станчићу, слушамо неку амбијенталну музику,
глуваримо уз лимунаду. И тако.
„Верујеш ли”, питам је у једном моменту, „у љубав, ону из књига,
романтичну, ил’ из филмова, свеједно?”
„Не баш”, каже ми.
Ћутим. „Ни ја”, проговорим касније.


У облакобус се пење Снежана. Изгледа као да патуљци нису седам
дана силазили са ње. Рашчупана је, а шминка јој је размазана. Није више
у ријалитију, колико знам, могла би мало и да се упристоји. Штета. Била
је цура и по.
„Јуху!” примећује ме. Маше ми и сви путници се окрећу да ме виде.
Помало ми је непријатно.
„Фали ми седамдесет дуката за карту”, дречи Снежана. Глас јој је
груб, пушачки.
„Опет?” негодујем.
Она не одговара, трепће умилно, како већ уме, осмехује се, као
некад, и опет је лепа, опет ми срце глупаво туче.
Вадим новчаник из џепа и плаћам јој карту.
„Диван си”, намигује ми, а онда одлази у шараге, да тамо седне.

237
 
Једног дана рекао сам: „Доста ми је! Подносим оставку, нећу више
да будем човек.”
„Свашта!” узвратио је регионални пословођа. „Не може то тек
тако.”
Али могло је. Било је то време када су многи напустили
човечанство.
„Одлазим”, поновио сам.
Пословођа се наљутио. Као и остали шефови и шефићи, сматрао је
да смо ми, обични људи, преплаћени и да имамо све услове за
човековање.
„Пре тога”, казао је осорно, „мораш вратити све што фирми
припада. И срце и душу.”
„Срце је похабано”, уздахнуо сам. „Коме такво треба?”
„Није твоје да о томе судиш.”
„А душу сам половну задужио.”
„Рекао си да нећеш више бити један од нас”, дрекнуо је пословођа.
„Врати их, врати!”
Све има своју цену, помислио сам, па тако и слобода.


Бог има многа лица, али ниједно није твоје.

238

Хтео сам
песму да напишем
али нисам умео
нисам знао како
Па сам гомилу слова
у речи нагурао
тек тако
без пуно смисла
и нисам ниједну тачку
ни запету потрошио
А онда сам се одмакао
два корака од папира
одатле погледао у те редове
и рекао
- ово на песму заиста личи
ово није нешто што се чита
савршено.

239
 
Петак је пијачни дан у нашем поштанском сандучету. Петком
срећем Утрапиштима.
„Опет си ми утрапио”, кажем му, „теглу бајате месечине. Од ње су
ми се завесе умастиле, не могу их опрати!”
Или викнем: „Онај кључ за прошлост не ради без времеплова! То ми
ниси рекао када сам га плаћао!”
Увек ме наљути. „Свезнајућа печурка, аха, можда и јесте, само што
прича на старошумном језику!”
Па онда: „Рупа без дна се брзо напунила! Двапут сам у њу ђубре
истресао!”
И: „Љубавни напитак делује само на мене. Могао сам и без њега да
је заволим!”
А Утрапиштим се смеје, навек се смеје, и на тезгу меће нешто ново,
нешто чему нећу одолети.


Сретну се у другом животу онај што је био силни генерал и пастир.
„Славна сам дела починио”, каже тај први, „моје ће се име навек
памтити. Није било лако, намучио сам се, али траг неизбрисив сам
оставио.” А други узврати: „Не знам, ја сам само био срећан.”

240
 
У облакобус је ноћ стигла пре него на шесто небо.
Зевнуо сам. Оно мало путника око мене дремало је.
Поново сам проверио телефон, поново ишчитао старе поруке кад
већ нова није пристигла.
Авај! - помислио сам. И даље морам чекати.
„Пријатељу,” дошапнуо је неко отпозади.
Осврнуо сам се, али нисам много разазнао у силуети што се нагнула
ка мени.
„Да?” узвратио сам.
„Шта је смисао живота?” питала је.
Нисам имао воље да размишљам о томе. „А шта је живот?”
промрмљао сам.
Силуета је уздахнула. „Па”, одговорила је потом, „претпостављам
да свако за себе бира.”
Климнуо сам главом, а онда смо наставили да ћутимо у све гушћој
тами.


И коначно упиташе писца: „Шта си желео да кажеш?” А он
одговори: „Па… не знам. Мени се само ћути.”

241
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли делове за једначине?”
„Да, наравно, управо су стигли.”
„Дајте ми две непознате.”


Док облакобус тоне у ноћ, ја ништа паметније немам да кажем од:
„Откуд сав овај мрак?”
Недосањана диже поглед са екрана телефона, баца га кроз прозор,
па равнодушно слеже раменима.
„Еј”, мало касније прозборим.
„Да?” узвраћа, заузета скроловањем дуж умрежених живота.
„Волим те.”
Тада она искључује екран и окреће ми се лицем. Посматра ме
испитивачки, изазивачки, продорно.
„Знам”, каже. „И шта даље?”
Смишљам, знојим се, мозак се прегрева, чини ми се да ћу се
онесвестити, али речи из мене неће, нема шансе да их испљунем.
„Тако сам и мислила”, уздише.
Екран јој опет бива занимљивији од мене.

242
 
У облакобус упада контрола.
Превише је снова у теби, чак за двоје – утврђује и исписује ми
записник – под хитно их смањити. Даље, поглед далеко сеже, може се
кориговати маказама, издају се без рецепта. Срце је прегласно, лупа,
могуће да је бушно, али се то без детаљног снимања неће засигурно
знати. Душа је још у добром стању, одржати је у таквом стању,
избегавати масне вицеве. И још понешто је записано, али то нисам
разумео, мора да није битно.


Жали ми се тип у облакобусу за дан после суботе. „За све постоји
први пут”, каже, „а ја сам умро већ трипут.”
„Је л’?” узвратим. „Добро изгледаш за своје смрти.”
Он клима главом, па креће са причом о тим истим смртима. Не
занима ме превише, али га слушам, тако сам васпитан. После ћу му рећи
све о мом другом рођењу.

243
 
Ветар обара још један лист.
Гледам га како пада, врти се и спушта поред мог стопала.
Подижем га, загледам, жутог и искрзаних ивица, премећем из шаке
у шаку.
„Шта то радиш?” пита Недосањана.
„Можда је баш ово лист који мојој књизи фали”, кажем, „можда је
на њему исписана прича коју тражим.”
Следећи лист завршава ми на рамену.
На старом ораху није их много остало.
Недосањана се смеши. Ветар јој запиње у коси, неће даље.


Углавном
друге памтимо,
а себе заборављамо.
Углавном
имена се сетимо,
понекад лица,
ретко када човека.
Углавном,
заборављамо.

244
 
Дуго смо причали, она о себи, ја о подметнутом ми животу, баш смо
се испричали, а путовање је било далеко од завршетка. У облакобусу је
владала тама, возач није светла палио, нико то није ни искао. Седела је
иза мене и нисам имао појма како изгледа.
„Чини ми се да ћу те заволети”, рекла ми је у неком тренутку. Глас
јој је био баршунаст, као у радијске водитељке.
„Заиста?” обрадовао сам се. „Када?”
„Пре следеће станице, највероватније”, одговорила је, „само се
немој окретати.”
„Добро.”
„Ево, већ те волим.”
Она се звала Медуза, њено је срце било веће од планине.


„Куда вечерас?” пита робот. „На Халејевој комети гостују холо-
стриптизете из XXIII века. Једна вагина и двобојно пиће су у цени карте.
Да палим ракету?”

245
 
Седели смо на клупи под облаком.
Иза нас град је жвакао људе.
„Не видим се више овде”, рекла је.
„Зато што жмуриш”, узвратио сам.
Климнула је главом. „И зато”, сетно је уздахнула.


На пола пописа схватамо да нам нису све звезде на броју.
„Не могу да верујем!” вичем, а тако је сваке године. „Ни једно небо
не штима, ово је страшно! Како је могуће помешати наранџасту звезду
са неутронском?!”
Робот слеже раменима, шкрипи равнодушно. „Ја сам се ресетовао,
не питај мене.”
Остали не проговарају, нити признају нити поричу. Тако је
најбоље, дабоме – пусте другог посао да одради и главу да разбија.
„Ма”, кажем, „ја сам будала.”
И уморан сам, ал’ баш.

246
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли доколицу?”
„Аааахаааааа, тренутак, да проверим… Не, немамо. Имамо само
тракторске приколице.”
„Нисам на то мислио.”
„Не? Извините.”
„Доколицу, рекох.”
„Доколенице потражите на полици иза гаћа.”
„Не слушате ме.”
„Молим?”
„Чини ми се да ме завитлавате. Или немате појма о послу.”
„Господине, хајде да се не вређамо. Зваћу шефа.”
„Зовите га! Ја сам муштерија, ја сам у праву!”
„Не, ви сте само докони, па малтретирате честит свет.”
„Ма, што ја уопште причам са вама?!”
„Довиђења!”


„Био сам код зубара”, каже ми мамут, „поправио ми је леву кљову.”
„Види се”, узвратим.
Изненађен је. „Је л’?”
„Требало је”, климам главом, „да ти стави белу пломбу.”

247
 
Њено лице говорило је више него што су речи откривале.
„Кријеш ли осећања?” питала је.
„Аха”, узвратио сам, „трудим се.”
„И ја.”
„А добро ти иде, је л’ да?”
„Изгледа.”
Оборио сам поглед и ућутао.
Свашта сам могао рећи, а могла је и она.


„Свако од нас”, рекла је, „сам је и тако ће навек бити.”
Нисам се сложио. „А можда још ниси срела неког са ким би дане
бројала.”
„Не”, одмахнула је руком, „чак и тада си сам, али не схваташ. На
крају се покаже да си се бадава везивао.” Намрштила се. „Не вреди. Сама
сам, сам си, сами смо.”
Оћутао сам. Уморан од те самоће, нисам имао воље да се
расправљам.
Ухватио сам је за руку. Узвратила је стиском.
Ноћ је журила да падне на свет, ветар се разгоропадио, а ту негде, у
близини, стидљиво је трептала сијалица на бандери.

248
 
Сваког сам дана из фирме ишао у Гигамаркет на трећем небу, да у
фрижидеру гледам принцезу смрзнуту поред грашка. Плату за платом
сам штедео, решен да је купим. А кад сам скупио паре на гомилу, ње
више није било на лагеру.
„Можеш ли бар ти бити моја?” питао сам лепу касирку.
„Носи се”, нервозно је рекла и дозвала горилу из обезбеђења.
„Забрањено је правити гужву пред касом”, био сам упозорен од
стране гориле.
„Не разумем мајмунски”, рекао сам и дрско додао: „Хоћеш ли
банану?”
Појачање је већ пристизало, а ја сам скочио у најближа колица и
јурнуо међу зачине. Оданде сам се бацио у влажне марамице, једва
избегавши екскурзију маховинастих патуљака, па шмугнуо ка гуменим
бомбонама. Вриштали су за мном. Сирене су урлале страшније него када
сам доспео у недозвољени минус.
Крај вам не морам испричати, али можда и хоћу.
Тужан је.
Мене су изрешетали код полице са штампом, а касирка се удала за
десет година старијег типа са дирижаблом. Две недеље касније
испоставило се да је у магацину Гигамаркета заборављено једно
паковање принцеза. Тада им је рок већ истекао, па су их морали
отписати.
И тако...

249
 
Седимо пред телевизором, девојка и ја, гледамо витеза Коју. На
пола епизоде она почиње да шишти. Устајем и журим по пумпу.


Жали ми се Минотаур: „Нико не пита како ми је, нико не мари што
читавог живота лутам!”


Зове ме робот из тржног центра. „Има ли у дворишту”, пита, „места
за Атлантиду? Четрдесет посто попуста, да не поверујеш! Још две су
остале!”


Потребан си ми – казала је – да не будем сама. Тада нисам разумео,
али сада знам. Ништа тачније није могла рећи.

250
 
Облакобус није нов, али је добро очуван. Од бољих је који
саобраћају на нашој релацији. Пре непуних месец дана је кренуо, а ја
нисам имао прилику да се возим њиме. Седишта су удобна и још их нису
улепили жвакама. Тек понеко име видим, једно срце и нешто налик на
полни орган. И, замисли, прозори нису мусави, кроз њих се заиста може
гледати. Нисам навикао на то. Осећам се луксузно.
„Ехеј”, чујем неког.
Осврћем се, али око мене нема никог. У близини дрема шумски
патуљак, тај сигурно није проговорио.
„Овде сам”, глас ми се опет обраћа.
„Молим?” узвраћам збуњено.
„Ма, не прави се луд! Ја сам!”
Схватам да глас допире испод седишта. „Ко то?” питам.
„Заиста се не сећаш? Био сам твоје поткреветно чудовиште.”
„Ах!” кажем, али немам појма.
„Пре неких десетак година. Већ си заборавио? Не могу да верујем!”
„Откуд ти овде?”
„Живот је чудна прича. Уселио сам се пре шест, можда и седам
месеци. Нисам планирао дуго да останем, али… Ето. Грејање је у реду, а
и вентилација ради.”
„Фино.”
„А ти?”
„Путујем на посао. И углавном натраг.”
„Свакодневно?”
„Не баш.”
„Не завидим ти, да знаш”, церека се глас, па наставља: „Одрастао
си.”
„Нисам желео.”
„Нико те није терао.”

251
 „Је ли? Онда сам наивчина.”
„Него, запамти, седиште број деветнаест. Ту сам.”
„Деветнаест. У реду.”
„Можемо поново бити другари као некада.”
„Дабоме.”
Мислим да ме је помешао са неким, али немам срца то да му кажем.
Нема везе. Чудовишта су обично искрени пријатељи.
А са људима свакако не умем.


Паде звезда, разби се у парампарчад.

252
 
У неком тренутку, можда на пола пута, можда не, схватам да не
познајем небо којим пловим. У облакобусу сва су страна лица.
„Ехеј”, шапнем дрвен-патуљку на седишту испред, „је л’ ово облак
за Чичен Ицу?”
Он ме погледа незаинтересовано. „За Чичен Где?”
„Погрешио сам возило!” схватам и понављам то неколико пута,
гласније.
Нико не мари, а возач поготово.
„Опет сам то урадио”, објашњавам, јер сматрам да тако треба.
„Прошлог пута пре десет година, кад сам дошао у Сиболу. Ех! А таман
сам кућу завршио и средио папире за легализацију.” Слегнем раменима.
„Мало ми је жао, али ово је ипак нови почетак.”
„Управо тако”, каже неко напослетку.
„Увек можеш поново залутати”, добацује неко други. „Свако од нас
је залутао.”
Осмехујем се, срећнији него што сам јуче био. У џепу моје јакне
нема места за повратну карту. Такве никада не купујем јер, знам,
повратак је превара, живот иде вазда напред и само напред.

253
 
Принчеви су долазили и одлазили, на бојним коњима и у сјајним,
позлаћеним оклопима, у раскошним кочијама са бројном пратњом,
долазили су са трубадурима и даровима, али принцеза ни због једног
није хтела из своје куле изаћи, ниједан јој није био потаман.
„Принцеза сам”, говорила је, „наравно да не знам шта хоћу.”
„Време и теби пролази”, рекао јој је змај на крову склупчан,
испруживши дуги врат толико да јој завири у одаје. „Чак ни ти не
можеш часовник зауставити.”
„Баш ме брига!” наљутила се. „Да је бар неки теби налик, ал’ само
мање змајевит, одмах бих му у наручје пала!”
Змај је тужно уздахнуо, а облачић дима сукнуо му је из ноздрва.
„Авај! И тако, чекајућ’, још једној причи крај исписаћемо. Колико ће их
напослетку бити?”
„Таман колико треба”, узвратила је принцеза, па одлучила да
наредног дана не окреће нови лист, него да књигу склопи и врати је на
полицу.


„Када престанеш друге да тражиш”, каже ми онај мудрац, „себе
ћеш наћи. Али, пази, на том ће те путу многи заборавити.”
„Онда”, питам га, „шта ми је чинити?”
Он слегне раменима. „Од воље ти.”

254
 
Из мрежа извадимо десетак пластичних балона и једну рашчупану
сирену. Док нам она псује све по списку, закључујем да није овдашња.
Има тај страњски нагласак, развлачи речи да јој дуже трају.
„Шта ћемо са рибом?” питам капетана.
„Врати је у море”, каже, „да нам не усмрди палубу.”
„Риба? Риба, велиш?” љутито цичи сирена. „Ја сам сисар, бре!”
Сисар, дабоме.
Сисара, како би то рекли у лукама.
И док она наставља да нас вређа, ја је, тужно гледајући у њене
позамашне сисе, веслом гурам натраг у воду.
Капетан је, с друге стране, имун на њене чари. Палећи лулу,
задовољно одмерава балоне. Добар улов, размишља.


Рекао сам јој: „Не можеш бити део мог живота.”
„А зашто?” питала је, претећи намрштена.
Слегнуо сам раменима. „Ја немам живот.”
Нисам сигуран чиме ме је гађала, али знам да је погодила.

255

(из сановника деветог облака)
ЈОВИЈАНАЦ
видети га – твоја машина за избељивање савести ће се покварити;
уловити га – измирићеш дугове на време;
држати га у тегли – имаш тајне које никоме не смеш поверити.
КОМЕТОЖДЕР
ако те вија – неко ти жели зло;
бити поједен – умро си у сну.
МАРСОВАЦ
видети црвеног Марсовца – плата ће каснити, трошак;
свађати се са црвеним Марсовцем – проблеми на путу до посла;
срести зеленог Марсовца – неочекивани добитак.
МЕРКУРАЦ
биће секса.
ПЛУТОНАЦ
јести га – разболећеш се;
гледати другог како га једе – разболеће се.


Уплети ми змије, потруди се – рекла је Медуза.
Недуго потом убила је још једног фризера.

256
 
„Сутра ми брзом поштом стиже пакет”, каже чудовиште испод
кревета, „да знаш.”
„Је ли?”
„Аха. Дизалица.”
Питам: „Шта ће ти она?”
„Мислим да те се то не тиче”, одговори чудовиште, па ућути.


Гледамо филм робот и ја. Нека драма је у питању, немам појма шта
се ради, углавном ме занимају сцене са најпознатијом плавушом ове
цивилизације.
„Ух!” кажем. „Добра је, ал’ баш!”
А робот ће равнодушно: „Ко?”
„Женска и по!” и даље просипам одушевљење.
„Мртва је.”
„Молим?”
„Има већ пола века, можда и више.”
Плавуша на екрану се смеје, зуби су јој бели бисери, тен превише
светао, вероватно због квалитета снимка. Прелепа је.
И опет кажем: „Ух!” Само толико.

257
 
Каже ми неки тип у облакобусу: „Праштај, пријатељу, на сметњи.
Седим овде, поред тебе, па нешто гледам и чини ми се да твоја карта
личи на моју, ону коју сам изгубио.”
„Заиста?” ја ћу њему.
„Да. Личи, мора да је баш она.”
„Купио сам је од возача.”
„И ја сам своју, ту коју немам више.”
„Верујем”, кажем, па му пружим карту.
„Благодарим”, узврати, „и још једаред – извини.”
Путовање се наставља, а ми смо људи, обични људи каквих је
некада било на све стране.


„Гледаш ли кроз прозор облакобуса”, пита ме саобраћајно слепо
куче, „или само гледаш?”
„Гледам”, кажем.
„Само то?”
„Не знам.”
„А можда и гледаш.”
Слежем раменима јер одговора немам.

258
 
Рекли су да је Одабрани, један од милион, баш онај сперматозоид
који ће се саставити са јајном ћелијом. Читав свој живот спремао се за то.
Долазили су му мудраци да га уче и кондициони тренери. Био је славан,
на насловним странама новина и редован гост телевизијских емисија.
Био је спреман. Али, авај! Судбина га је изневерила. Свршио у празнини,
нимало различит од других жртава мастурбације.


У неком облакобусу, одмах иза возача, настанио се један повелики
баобаб. Често сам путовао с њим. Понекад ујутро, понекад поподне, тамо
ил’ натраг, седео сам поред њега и питао се колико је стар. Нисмо
разговарали. Ја сам ћутао и гледао га, његово стабло које као да је
кореном ницало из патоса и квргаве гране што је гурао кроз прозоре, а
он је сањао кишу и велику воду. Гледао сам га довољно дуго да ми се
врат укочи и да ми се кожа удрвени. Толико дуго да сам његов сан
пригрлио као свој. Предуго, јер на крају сам и сам постао баобаб. А
облакобус је пловио, тамо и натраг, истим небом, тамо и натраг.

259
 
Можда сам погрешио облакобус – помислим, схвативши да око
мене свако своју књигу држи.
Или се за књигу држи. Нисам сигуран.
А ја тек парче папира у џепу имам, више пута пресавијено, на
широке и уске линије, најобичнију цедуљу са нашкрабаним срцем.
„Хеј”, каже један од браће са оним социјалним цвикерима, Аркадиј
или Борис, не знам који, „Хауарде, ко је тај тип што поред тебе седи?”
Хауард ме гледа испитивачки, мршти се док стиска корице књиге у
крило метнуте. Из ње гадни пипци извиру, хоће напоље, претећи млате.
Чини ми се да ће сваког трена надвладати Хауарда. А он ће, херојски
мирно: „Није ми познат.”
„Има ли уопште карту?” добацује са стране Џ.Р.Р, доконо пућкајући
лулу. Корице његове књиге украшене су зеленим листовима и златним
рунама.
Филипа уопште не занимам. Смешка се и клима главом свом одразу
у прозорском стаклу. Роџер му нешто шапуће, лактом га гурка, а онда
мени намигује.
„Ја”, кажем, „ја сам ваш колега. И ја сам писац.”
Не верују ми. Ћуте.
Напослетку проговара Исак: „А да ниси погрешио облакобус?”

260
 
Улазим у библиотеку на трећем небу.
„Добар дан”, каже ми библиотеча.
Прилично је невесео и посађен иза гомиле непрочитаних прича. На
моје очи његова коса бива белом. Седа седу стиже на јуриш.
„Добар дан”, узвраћам, помало збуњен. „А где је библиозека?”
питам
„Отишао је позади”, каже, „Алиси да се јави.”
„Ух!” ухћем саосећајно. „То је озбиљан случај.”
„Дабоме. Смена ми се завршила пре девет дана.”
„И још није завршио?”
„Голема је рупа тамо позади.”
Климам главом, па прелазим на другу тему. „А ја бих, ето, у књиге.”
„Слободно. Нису закључане.”
„Хвала ти, библиотечо.”
Он одмахује руком и зева. „Само ми немој слова погубити и све ће
бити добро.”


„Не могу да не приметим”, каже ми онај мудрац из облакобуса, „да
увек седиш на истом месту.”
„Да”, узвратим и климнем главом. „Број деветнаест, моје место. Ту
сам срећан.”
„Јеси, је л’ да?” он ће. „А јеси ли пробао како је другде?”
Није било потребе, помислим. И запитам се.

261
 
Лепотица се буди на пола ноћи и пита патуљке: „Где је принц?”
„И њега смо појели”, кажу јој.


Зауставим ветар, па га питам за правац. А он се смеје, смеје, смеје,
одлази даље, куда хоће.


У облакобусу за Далекоземље тражио сам љубав свог живота.
Камени патуљци смрдели су на избељени лук, Орфеј је певао на плеј-
бек, а златне јабуке нису родиле. Баксуз, сео сам на жваку, док прелепа
зеленокоса хамадријада до мене одавно није имала срца у недрима.
Негде далеко, између два неба, китови су престали да певају. Уместо
снега кишу смо уснили.

262
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли здрав разум?”
„Више га не набављамо, због потражње, знате. Али имамо га нешто
мало на излогу.”
„Аха.”
„Додуше, укварио се.”
„Пошто је?”
„Динар. Мада га можете добити са 97 посто попуста.”
„Ух! Баш скупо.”
„Кажу да се понекад исплати.”
„Размислићу. Хвала у сваком случају.”


Небо је…
Спора мисао.
И поглед заробљен даљином.
Небо је…
Изнад.

263
 
Хоће Смрт у облакобус, али шофер не дозвољава, понавља да нико
не може без карте бити.
„Свашта!” Смрт ће. „Карта мени није нужна!”
„Онда нема вожње”, упоран је шофер, „тако прописи налажу.”
„Овде сам послом.”
„А ја на послу. Не може, не дам.”
„Брзо ћу. Само да покупим пакет.”
„Жао ми је.”
„Смрт не користи новац.”
„Онда је Смрт у проблему.”
И тако они настављају да се свађају, обоје тврдоглави, а облакобус
не мрда са станице. Нико од путника се не жали. Сви ћуте и праве се
невидљивима.


Сећам се – ономад, кад сам вечан био – седео сам планини на врху и
ћутао, само сам ћутао, јер свашта сам имао да кажем, али нисам знао
како. Векови су прошли и неколико небеса док, напослетку, сама
планина није прозборила: „Човече, сиђи ми са главе, желим још да
растем.”

264
 
Први јануар, јутро је, око нуле. Извирујем кроз прозор.
Све стамбене печурке у башти се накривиле, толико су патуљци
били весели. Не видим ниједног, мора да су се отровали алкохолом. А
певали су, не да су певали, страшно! Не знам шта ми је теже пало – њих
слушати или вукодлака како арлауче.
Иза мене робот дрема на пуњачу. Угасио се нешто пре поноћи.
Битанга је све испланирала, гарантовано, само да избегне честитања и
остале церемоније.
„Је л’ стигла?” пита ме Недосањана. Шћућурена је на двоседу,
умотана у ћебе, једва гледа.
„Изгледа да јесте”, одговарам, „али је не препознајем.”
„Дабоме”, Недосањана зева. „Нова је, не би ваљало да је другачије.”
„Али ми смо стари”, кажем. А онда слежем раменима и идем у
кухињу, чај да приставим.


„Прихвати друге људе какви јесу”, каже ми онај мудрац, „бар док ти
не постану одвише тешки. Тада их пусти да падну. Научиће да не скачу
са висине.”

265
 
Чекајући облакобус, рвем се са препуним кофером, торбом,
цегером и две велике најлонске кесе, вазда нешто хоће да ми испадне из
руку, а ја сам тврдоглав, иако ћу се напослетку претурити преко главе.
„Пријатељу”, обраћа ми се онај што стоји поред мене, „да л’ је сва та
прошлост твоја?” Он тек једну кесицу при себи има, ону малецну, као из
апотеке. „Прошлост је терет”, каже, „сваки ти корак отежава. И без ње се
може живети, да знаш. Од како сам је се решио, мислим да сам способан
полетети.” Одмахујем главом, не слажем се, али не проговарам. У том
часу цегер пуца и моје школске године се расипају по трошном бетону.


А кад је коначно ухватио прасицу-касицу, робот ми је рекао:
„Немам пуно пара, али свеједно ћу их потрошити на тебе. Ни динара на
себе нећу одвојити. Тако сам решио. Време је да ти жену набавим!”
„Али”, побунио сам се, „ја не желим куповну жену.”
„Него?”
Оћутао сам, посрамљен.
„Ма, дај, човече!” узвикнуо је робот. „Још верујеш у љубав! Не могу
то поднети!”
„Али…” тек толико сам казао.
„Ни речи више! Да те нисам чуо!” У том трену робот је био заиста
страшан. „Боље се запитај верује ли љубав у тебе!”

266
 
Неко далеко поштанско сандуче гори, а у нашем зима још није
показала зубе. На дрва и угаљ се грејем, надам се да нећу све потрошити,
да ће бар мало претећи за наредну сезону.
Робот по кући шета и не престаје да прича како му треба ново
кућиште, по могућности – отпорно на гребање.
Чудовиште испод кревета још препричава новогодишњу журку. Не
могу више да га слушам, много је досадно. А можда сам само љубоморан,
не знам.
Недосањана и ја смо у фази прећуткивања битних ствари. Смејемо
се, заједно смо, али као да време не пролази, тако се понашамо. Свашта
бих јој рекао, свашта и ћутим. Бројим прилике које пропуштам и љутим
се на себе. Сенка ми каже да сам будала.
Већина баштенских патуљака отишла је на одмор, у бајку о
Снежани. Они што су остали као да су решили да испију сву
печурковачу коју су испекли минуле године. Зову ме да им се
придружим, а ја упорно понављам да не подносим жестину. Хоће
вукодлак у друштво уместо мене. Напослетку ће се отровати алкохолом
и на крову запевати староградске песме.
Улична сијалица прегорела је, а у тржном центру још трају
попусти. На зиду виси бајати календар. Кобасице смо појели, колаче
нисмо. Неко далеко поштанско сандуче гори.

267
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли самопоуздање?”
„Да, наравно. Колико кесица желите?”
„Немате велико паковање?”
„Двадесет пет килограма у џаку.”
„Е, то.”
„Имамо.”
„Дајте ми четири комада.”
„Ух!”


Чули баштенски патуљак и ја за попусте у Трговачком селу на
петом небу, па решили да потрошимо нешто пара. Пожурили смо у први
облакобус који је наишао.
„Једну целу за мене”, рекао сам, „и пола за сина ми.”
Шофер нас је одмерио. Нервозно сам се искезио, а патуљак је
оборио поглед и сакрио се иза мојих леђа.
„Проклетство!” гракнуо је шофер. „Могао си детету браду
скратити, вуче је по земљи, сву је изгазио!”

268
 
Дошао накупац магле у наше поштанско сандуче, па баш мене
зауставио код пијаце.
„Пријатељу”, казао ми, „да се договоримо, поштено плаћам, један
летњи сан за сваку флашу коју напуним.”
„А што са мном?” упитао сам.
„Личиш ми на човека са којим се могу споразумети”, одговорио је.
„Овде има пуно људи”, оклевао сам. Знао сам да ће касније читав
комшилук на моје грло скочити, као онда када сам продао поледицу. И
даље ми није јасно зашто су ме напали, шта су са њом хтели радити.
„Не оклевај, пријатељу”, упозорио ме је. „Није ово једина магла,
могу и јефтинију наћи.”
„Је л’ да?”
„Управо тако! Пожури!”
Одмахнуо сам главом. „Нисам баш сигуран да је на мени да
одлучим. Ипак смо навикли на ову маглу, у њој су и наши аскурђели
лутали.”
„Није ли, онда”, накупац је био упоран, „лутања доста?”
„Можда и јесте.”
„Летњи сан”, поновио је, „за флашу.”
Размишљао сам неколико часака. „Ти су снови врући”, рекао сам
напослетку.
Тада ми је понудио и вентилатор. Пристао сам.

269
 
Каже неко иза мене: „Чудно је то, док си жив не дижеш поглед са
земље, а када умреш – само небо посматраш.” Осврнем се. У облакобусу
сви живи.


Онај што седи поред мене претура по џеповима – а њих је сијасет,
на панталонама му и јакни. Никако да престане, вади рачуне из
сваштаонице, проналази новчић и дугме. Гурка ме и лагано живцира.
„Аман, човече!” праснем наједном. „Шта више радиш? Хоћеш ли се
смирити?”
„Тражим срећу у ономе што имам”, одврати, „а немам пуно.”
Схватим да је његова мудрост голема и ућутим.


„Добарданизволите?!”
„Ја бих навлаку за пенис.”
„Накурњак?”
„Не, није ми хладно. Ону што свира.”
„Имамо само са бежичним слушалицама.”
„Одговара ми.”

270
 
Пита ме Недосањана: „Хоћемо ли и данас да се волимо?”
„Ја бих”, одговорим, „ако ти није тешко.”
„Па, добро”, каже. „Али да не претерамо, да нам остане и за сутра.”
А ја ћу: „Можемо само да се грлимо.”
Тако и бива.
Коса јој мирише на јутро у шуми и неиспричани сан.
Жмурим, док иза мене зидни часовник подмукло о времену
шапуће.


„Чувај се људи без корена”, каже ми онај мудрац, „њих ветар носи.”


„Погледај”, каже анђео колеги, „људи су још на Земљи.” Па укључи
центрифугу.

271
 
Да вам кажем, нема тог облакобуса у ком се расизам није запатио.
Тефлонски људи избегавају да се мешају са обичним путницима, а
кад баш морају – купе карту за шест седишта, да се нико око њих не
посади.
Патуљке раније нисмо ни пуштали да се возе, ма какви били,
папирни или они брдски. Смрде, знате и сами. То је, читао сам, због
зачина које користе у исхрани. Сада их не терамо напоље уколико су
вакуумирани.
Дуговрате трпимо, мада их сабијемо у пртљажни део. И одатле их
чујемо и то нимало није пријатно. Једном су ми уши прокрвариле од
њиховог говора.
Роботе често примамо у возило и радо их рашрафљујемо. Закон
никада неће бити на страни вештачких створова.
Са наранџастима се не бијемо, али се зато немилосрдно чепамо.
Тако ће бити док их бројчано не надмашимо. Или ће они нас. Како год.
Биће белаја, ни контролори нас неће развадити.
Е, а кад печени џинови наиђу – ти нам јебу све по списку.


„Добарданизволите?!”
„Имате ли свемирово млеко?”
„Нажалост, продато је. Чекамо да стигну нове сисе. Сад ће, само
што нису.”
„Хвала. Сачекаћу код комете.”

272

Јутро је.
Ветар шуми на страном језику.
Звук корака губи се
дуж улице,
свеже умивене и стерилне.
Кровови су другачије боје
него снови што их памте.

А небо,
непомично,
непромењиво,
тешко је,
притиска.

Не можеш задржати онога

чији је поглед одлутао.
Не можеш задржати онога
који није исплео корење са твојим.
Немој ни покушавати.

273
 
У облакобусу за Сутраград задеси се и каква гатара. Приђе ми,
непозвана, па прозбори:
„Залудне су наде твоје. Остаћеш сам, али то је нешто што већ
подозреваш. Рекох овако и не иштем да ми платиш.”
Затим ми у руке тутне огледалце и чекић да га разбијем кад себе
више не будем могао трпети.


Зауставе ме робо-администратори на улици. „Грађанине”, викну,
„одложи нелегалну емоцију број осамнаест у колективни сабирник или
ћеш бити дезинтегрисан!” Журим да послушам. Није лако бити
примеран Земаљац.


Чекамо облакобус за Мрдоград, два глинена патуљка, дебељко без
лица и ја. Из дебељкове утробе одзвањају експлозије. Срећом, обукао сам
бункер.

274
 
Оптужује ме библиозека да крадем књиге из Библиотеке. Само оне
са сликама – кажем – и кад није црвено слово.


„Данас идем до срца планете”, каже ми робот. „Чуо сам од неког
типа из небеске инжењерије да користимо Венерино, па ми програм не
да мира, морам да проверим. Хоћеш ли са мном?”
А ја уморан после фирме, а помало и будала – одбијем.


Имала је швалера. Свако вече га је заливала, да јој не увене, да му
буде фино. Купила му је и комотну саксију, није жалила новаца.

275
 
Принцеза хрче толико гласно да стакла облакобуса хоће да прсну.
Нико други не успева ока склопити.
„Бестрага!” негодује Пинокио. „Нека је неко утиша.”
„Ја имам мочугу”, јавља се мочварни трол однекуд из шарага.
„А што је не бисмо пробудили?” предлажем. Не чини ми се
исправним да је утучемо, без обзира на ситуацију.
„Неизводљиво”, јавља се столетна баба што на вештицу личи, „она
је успавана, а ми принца на располагању немамо.”
Пинокио фркће. „Лепотица”, каже ми, „мало сутра.”
Слежем раменима, па зевам.
Дуг је пут пред нама, ал’ не и ова прича.


„Добарданизволите?!”
„Треба ми љубав.”
„Потражите на одељењу за тровање.”
„Је л‘ то у подруму?”
„Да, одмах поред резервних делова за људе.”

276
 
Дођем у облакорадионицу деветог неба и тражим пропуштача
прилике.
„Овде сам”, кажем му, „да од тебе учим и да будем најбољи.”
„Али, друже”, одговори он, „ниси разумео! Ја пропуштам прилике
за муштерије. Ко нема када, или не уме – тај ме зове, њему сам на
располагању.”
„Авај! А мени треба неко да ме подучи приликопропуштању.”
„И ту грешиш, друже”, каже, па ме добро осмотри. „Теби је нужан
неко да те од тога одучи.”


Неки је сасвим обичан дан, помало и заморан. Седимо пред
телевизором, гледамо репризу серије из прошлог века. Моја кафа је
хладна. Напољу је фебруар који уопште не личи на себе.
Робот проговара: „Јеси л’ пружио веш?”
„Како, молићу?” узвраћам неразговетно.
„Машина је завршила пре два сата.”
„Зар ниси ти?”
Он се не помера са двоседа. „Није то мој веш”, каже.
У праву је, морам признати. У логици је ненадмашан.

277
 
Питала ме Недосањана колико је волим.
Рекао сам – довољно.


„Дакле”, каже учитељ, мрштећи се на мене, „и ти би причакротитељ
да будеш.”
Климнем главом.
„Многи помисле да ће речима владати”, настави учитељ, „па
погреше. Испостави се да не могу причу завршити.”
Опет климнем.
„Дакле”, учитељ се лукаво насмеши, „можеш ли ти?”
„Могу”, одговорим.
И учиним то.


Упецам чудовиште и оно каже: „Нећу те појести ако ми испуниш
три жеље.”

278
 
Облакобус коначно стиже на нашу станицу. Врата се отварају,
крећемо напред, стампеду налик – ал’ возач нас зауставља испруженом
руком.
„Жао ми је”, строго ће, „препун сам. Нема места ни за патуљка.”
А иза њега само је један небесни кит, читав простор за путнике
испунио је и једва се ту угурао. Упро у прозоре, легао преко седишта,
жуљају га шипке за држање. Тужно нас гледа и уздише. Трепће, сузе да
отера. „Извините”, шапуће, „молим вас, заиста.”
„Ја морам на посао”, кажем. „Може ли се макар у пртљажник?”
Возач ме гледа као да сам се с ума стропоштао. „Јок”, одмахује
главом, „путник има и торбу.”


„Добарданизволите?!”
„Имате ли голих жена?”
„Зар већ, комшија?”
„Е, па, да… Потрошило се, знате.”
„Треба да купите велико паковање.”

279
 
Једном сам се за Сунцем окренуо и од тада су ми сви друмови исти.
Ниједан не видим.


Враћа се баштенски патуљак из продавнице, модар и уплакан.
„Шта би, друже?” питам га.
„Опет су ме улични тролови заскочили”, одговори. „Хлеб су
упљували, а јогурт попили.”
„Бандити!” кажем. „Знам их. Онај дебели, што је тетовирао зимску
јакну и фали му кљова, тај је био главни?”
„Шутнуо ме је.”
„Немој обраћати пажњу на њих, прођи и не осврћи се. Таква је
омладина у систему урушених вредности.”
„Мислиш?” сумњичав је патуљак. Спушта се на клупу и јауче.
„Дебели је дете чији је отац у вилењачком затвору. Има гомилу
браће и живе у изнајмљеној јазбини. Несрећан је и несигуран.”
„Ма, да.”
„Лепа реч и осмех чине чуда. Схватићеш једном.”
Следећег дана патуљак долази плављи него иначе. Мрко ме гледа
левим оком, десно му је оток затворио.
„А ја бих рекао”, љутито ће, „да је тип ипак само насилан.”

280
 
Црна му је земља тешком била.
Па је устао, отресао је са себе, искашљао и из ока сузама избацио.
Свет се променио. Свет га није познао.


Облакобус се зауставља негде високо, између деветог и десетог
неба, тамо где ни планине не могу да домаше. Возач отвара врата
притиском на дугме, а нама, путницима и пртљагу, није јасно зашто то
чини. А онда он устаје са свог места, прилази вратима, упућује нам један
дуг поглед, пун осујећености и бола, па се ћутке баца у провалију испод
возила. Неком се отима уздах, нека вила пушта сузу.
„Шта би?” пита дрвен-патуљак са седишта до мог.
„Сирома’ опет није добио плату”, одговара му Брама, свезнајући и
сасвим случајно присутан.
„Авај!” патуљак ће.
А ја не проговарам, него се покрећем, ка вратима ступам. Мислим
да ме неколицина сапутника прати.

281
 
На улазу у облакобус човеку пуца кеса са намирницама из
оближњег дућана. Он јауче, спетљао се, покушава карту да плати и да
покупи мандарине и броколи што су му се расули око ногу. Они иза њега
гунђају, љути због застоја. Возач га опомиње да пожури. Нико се не
помера да му помогне. Ни ја не мрдам са седишта, јер знам – ако
устанем, неко ће ми место украсти.


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „два Јупитерова месеца су се померила из
уписане орбите! Откравиће се!”
„На лед с њима!” мајстор ће. „Брзо, док се живот није запатио! И
овако нам је буџет преполовљен.”


Пораним са ружом код Недосањане, насмејан и пољупца жељан.
„Цвет за тебе”, кажем.
Нимало одушевљена, она узме ружу, па се убоде на трн. Јаукне. Кап
крви кане јој са прста на хаљину.
„Цвет најобичнији”, уздахне, „а свету сам се надала.”

282
 
Не отварај очи,
рекла је,
да свемир не утекне из њих.
Не проговарај,
рекла је,
јер ни тишину нисмо спознали,
а речи све су скупље.
Не шири руке,
рекла је,
није свет довољно велик
за твој загрљај.


Принц се бојажљиво нагиње над уснулом лепотицом. „Ух!” каже.
„А да л’ смем?” Патуљци одмахују главама, на одстојању се држећ.
Потом, један за другим, слежу раменима. Маске на њиховим лицима су
зелене и велике, ал’ не могу им браде покрити.

283
 
„Јеси ли опрао руке?” викне робот на вукодлака, а овај режи уместо
да одговори. Робот је упоран. „Сапуном?” још гласније пита.
„Ја имам шапе!” грмне вукодлак јаросно, па се закашље. Сув је то
кашаљ, онај што струже грло, злокобан.
Робот жури по средство за дезинфекцију. Мени не преостаје ништа
друго него да утекнем у суседну просторију и закључам се.
„Ехеј!” из спаваће собе ми стиже порука од Недосањане. „Ја сам
малко напаљена. Да се креснемо?”
Бежични интернет штуца, веза уме и да пукне, већ ми је јасно да
секс неће бити квалитетан.
(наставиће се, надам се)


Људи смо,
од снова и прашине,
а ветар нас чека.

284
 
У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „нешто се дешава на Земљи, људи умиру!
Шта да радимо?”
„Оперите руке”, мајстор одговара, нимало љутито, „и не прилазите
планети.”


„Добарданизволите?!”
„Имате ли нешто против вируса?”
„Наравно. Желите ли хладно или ватрено оружје?”
„Шта препоручујете?”
„Шурикене, сет од дванаест комада. Ове недеље су на акцији.”
„Звучи занимљиво. Дајте ми два паковања.”
„У реду. Покажите ми дозволу за убијање, молим вас.”


Јутрос је, чујем од комшије, у наше поштанско сандуче стигао
вирус. Појавио се у хостелу, тамо поред пијаце, и затражио смештај.
„Колико остајеш?” питали су га. А он је слегнуо раменима, па казао:
„Нисам сигуран. Никуда не журим.”

285
 
Уђем у сваштаоницу на петом небу, па кажем мајстору: „Треба ми
кантар за срећу.”
„Особо”, намршти се тај, „срећа се не мери, била мала ил’ велика.
Свака је срећа битна, а онај који се пита колика је – сигурно срећан није.
То што иштеш потражи на неком другом облаку.” Па ми окрене леђа и
мени ништа друго не преостане, него да изађем напоље.


Нисам сигуран због чега, али у нашем поштанском сандучету опет
је на снази полицијски час. Нико не сме из куће. Бар не би требало.
Вукодлак је истрчао пре пола сата и још се није вратио. Можда закон за
њега не важи.
„Јеси ли размишљао”, пита ме робот, „зашто полицијски час траје
више часова?” Чучи поред прозора и вири на улицу.
„Једном или двапут”, кажем. На првом програму опет врте исте
вести као и јуче. Фотеља је удобна, па ми не смета. „Време је запетљана
ствар.”
Он клима главом. „Плашио сам се да ћеш то рећи.”

286
 
Долази робот из продавнице, па каже: „Видех неке бабе где висе у
суседној улици. Је л’ то пролеће већ стигло?”
„Аха”, проговарам незаинтересовано, листајући јучерашње новине.
„Хоћемо ли их скинути?” пита робот.
„На чему су?”
„На дуду, углавном.”
„Не”, кажем. „Полицијски час почиње, не сме се никуда из куће.”


У облакобусу видим човека, наизглед обичног, и на седишту поред
њега фрулу – фрулу у коју нико не дува, а она ипак свира. Не успевам да
препознам мелодију. Помало ме подсећа на музику из оног филма са
мафијашима и коњском главом.
„Чудесно!” кажем. „Баш паметна фрула.”
Човек се насмеши. „Дабоме да јесте. Три месеца јој је, а већ сама
ради.”
„Како си успео да је научиш?”
„Трик је”, намигне ми, „у дрвету из ког је рођена.”
„Ах! Претпостављам да је то тајна.”
„Не, уопште”, каже. „Такво дрво ретко је наћи. Многи знају, па ипак
још ниједно нашли нису. Нажалост, није много пинокија преостало на
овом свету.”

287
 
„Покажи сисе!” кажем ванземљанки.
А она ће, зачуђено: „Не разумем. Одакле ми више комада?”


„Где је Нарцис?” пита неко.
„Ено га у кући”, кажу му, „силује огледало.”


Питам робота: „Каква је временска прогноза?”
„Очекују шеснаести сат”, каже, „а потом нагло погоршање – одмах
идемо у двадесет трећи.”
„То је баш незгодно. А за сутра?”
„Враћамо се два дана уназад.”
„Два дана?” отима ми се крик. „Двадесет девети поново? То је био
баш лош дан!”
Робот ме дуго гледа, без речи је остао, готово да чујем како му се
хладњак на процосору захуктава. Напокон проговара: „Заиста не знам
шта сада очекујеш од мене.”

288
 
Намргођени тип у облакобусу ми, ничим испровоциран, пружа
шибицу.
„Ево ти полуге”, каже, „помери свет.”
„Јеси л’ нормалан?” одмахујем руком. „Тиме да га померим? Нема
шансе.”
„Онда га запали.”
Не одговарам му. Размишљам како сам јутрос опет устао на леву
ногу.
Узимам шибицу.


„Ах!” уздише библиотеча, одсутно гледајући наслове које сам
изабрао. „Читање добре књиге је једнако сексу. Почетак је попут
предигре, лаган и развучен. На средини прича већ може да пожури, да
се преокрене и изненади те променом позе. Потом бива све бржа, и
бржа, још бржа. Заврши се нагло, тако да останеш без речи. Помало си
разочаран што је крај и желиш наставак.”
”Је л‘ све у реду?” забринут, питам га.
Он ме одмерава као да није сигуран откуд сам се ту створио. Образи
му се румене и мршти се.
„Знаш”, каже, „није истина да добра књига мора имати много
страна.”

289
 
Дозива ме чудовиште, па каже: „Могу ли добити маску?”
„Шта ће ти?” питам га, али већ пружам једну. Пипак је граби и
одвлачи у мрак под креветом.
„Да се заштитим”, каже.
„Као да идеш некуда.”
„Ја не, али ти идеш.”
„Ма, да.”
„Могу и сада добити и рукавице?”
Добацујем му их, не упуштајући се у расправу колико ће му исте
користити.
„Хвала ти”, каже чудовиште снебљиво, „али потребна су ми још два
пара.”


„Остани у кући”, кажем.
„Једи говна!” бреца се пуж.

290
 
У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „недостају нам две звезде у Андромеди!
Можемо ли уместо њих да упалимо фењере?”


Неко куца на врата. Отварам, а човек у зеленом радном
комбинезону и са шлемом на глави каже:
„Добар дан. Служба за сервисирање будућности”, представља се и
показује легитимацију.
„Добро”, узвраћам.
„Звали сте.”
„Мислим да сте погрешили”, кажем.
„Ах”, он ће, па из џепа вади папир, размотава га и проучава. На челу
му се појављују крупне капи зноја.
„Ја немам будућност”, објашњавам, „живим искључиво у
садашњости.”
„Да, да, у реду је”, човек уздише са олакшањем, „биће да сам
погрешио годину. Извините на сметњи. Пријатан дан.”

291
 
Принцеза је волела писца.
Његове речи остављале су је без даха, а и сан су јој крале.
Често је плакала над књигом, кивна на судбу што их не спаја.
„Заљубљена си у човека ком лика не знаш”, говорили су јој, „нити си
му гласа чула. Таква љубав не може потрајати.”
Није их слушала.
„Пустите ме”, љутила се, „да обожавам и мрем!”
И тако је било, из дана у дан. Принцеза је венула, а писац остајао
далеко.


Јада ми се стонога: „Читаво преподне сам везивала пертле. Немам
више снаге за овакав живот. Ах!”


Утопио се у маси.
Испливао недељу дана касније.
Кукама га извукли.

292
 
„Поглед не зависи од боје ока”, каже ми онај мудрац, „него од Сунца
ил' Месеца.”


Улази јаје у фарбаоницу, па каже: „Имам заказано.”
Мајстор проверава списак. „У реду”, каже и клима главом. „Шта сте
решили?”
„Црвено, наравно.”
„Једнобојно, нијансирано, са шљокицама или без?”
„Најобичнија црвена.”
Мајстор јајету показује карту боја. Јаје бира.
„Нека налепница?” пита мајстор.
„Овог пута нећу.”
Мајстор опет клима главом. Намешта маску на лице и узима
шприц.


Хтеде неки анђео у облакобус, ал’ му не дадоше. Гужва је, рекоше,
унутра крилат не можеш.

293
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли иригационе системе за гаће?”
„За вас?!”
„За жену ми. Сува је ко барут.”
„Имамо овлаживаче доњег веша.”
„Може.”


Плаћам возачу облакобуса карту, а он не успева да срачуна кусур.
Броји новац двапут, па опет, и никако да дође себи. Схватам да му је
поглед негде далеко, а не за воланом.
„Јеси ли”, пита ме изненада, „икада гледао човека како умире?”
Умало да кажем – триста двадесет динара. Толико ми дође.
Уместо тога, тек уздах испуштам. „А?”
„Јеси ли?” он понавља.
Одмахујем главом. „Не.”
„Аха.”
Броји паре четврти пут.
„Али”, кажем, „видео сам мртвог човека. Неколико њих, у ствари.”
„Није то исто”, узвраћа и глас му пуца.
Док сузе гута, ја стојим нем поред њега и немам појма шта ми је
чинити.

294
 
Чекајући облакобус, једна је вила остарила и изгубила срећу. „Нико
ме више неће”, плакала је, у крупним се сузама утапајући. „Ником нисам
потребна.”
„Биће све у реду”, покушао сам да је утешим, „смири се.”
Погледала ме је замућеним очима. „Желиш ли да будем твоја?”
завапила је. Њене шаке, ишаране старачким пегама и кошчате, личиле
су на канџе. Чуо сам како јој коске шкрипе.
„Не”, пожурио сам да одговорим. „Ја сам”, слагао сам, „заузет.”


Причају два људождера.
„Људи су пуни горчине”, каже први.
„А има их и баш љутих”, други ће.
„Најбољи су када их помешаш.”
„Јесте.”
„Хоћеш ли да се мењамо?”
„Радо! Ево ти пола.”
„Хвала и пријатно.”
„Такође.”

295
 
„Добарданизволите?!”
„Потребна ми је храна за вукодлаке.”
„Имамо усољене пензионере у комадима.”
„Коликим комадима?”
„Рекао бих да су поприлични.”
„Аха. А нешто свежије?”
„Погледајте има ли некога поред контејнера.”


Једно небо,
звезда да га поцепа,
и туђа жеља,
преплаћена.


„Шта ће ти стрела у глави?” питам човека ког срећем у поштанском
сандучету.
А он каже: „Испуњава ме.”

296
 
Метеоропанда седи поред мене у облакобусу и јауче. Питам га шта
му је.
„Биће промене времена”, вели.
А ја ћу: „Зар се време не мења беспрестано?”
Он се мршти.
„Видим”, узвраћа нервозно, „ти си неки паметњаковић.” Па се
хвата за болно раме, па за колено, па више не зна шта га не боли.


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „ледене капе и шуме на Земљи нестају! Да
поручимо резервне делове за њу?”
„Неизводљиво”, мајстор одговара. „То је свет који се може само
једном употребити. За век или два иде на рециклажу.”


„Ух! Што су ти лепе сисе.”
„Хвала. Нове су, Тојотине.”
„Смем ли да пипнем?”
„Пази да их не изгребеш.”

297
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли кише?”
„Наравно. Какву желите?”
„Само нека је домаћа.”
„Нажалост, од домаћих су остале само киселе.”
„Ах!”
„Али имамо увозне – монсунске и оне са ледом.”
„Мало ми је двориште за монсун. А лед не волим, навек ми глава
страда. Дајте ми домаћу.”
„Не брините, није много кисела.”


Недосањана седи на двоседу поред прозора и невесело посматра
како киша полива улицу. Улазим у собу, а она не окреће главу.
„Што си тужна?” питам је. „Данас почиње лето.”
„Размишљам”, одговори, „како нећу увек бити млада.”
Седнем до ње. „То јесте проблем. Оставићу те чим остариш.”
Погледа ме и намршти се. „Нећеш ни ти бити цвећка.”
„О томе ти причам”, кажем.

298
 
Поседовала је огромног и опаког пса, не питајте ме које расе.
Памтим само његове чељусти.
Вриштао сам кад ме је загризао, а она се смејала.
„Свиђаш му се”, рекла је, „узеће још мало.”


Учитељ ми каже: „Види! Звезда!”
„Можда је срећна”, узвратим.
„Можда и јесте. Иди, питај је.”
Приђем јој и питам.
„Не”, она ће, „одавно то нисам.”


Изглед вара, рече Квазимодо, али не скупи храбрости и не уђе у
цвећару.

299
 
У сваштаоницу уђем, па од дежурног мајстора затражим ново срце.
„Шта ће ти?” пита он, а бркове од прадеде наслеђене суче. „Колико
видим, то твоје још куца.”
„Куца”, кажем, „куца као лудо, на погрешне ме стазе наводи и лаже
као Минхаузен. Не слажемо се више. Замените га!”
Мајстор се сложи. Напослетку, то му је посао, а ја плаћам унапред.
Брзо је готово. Више времена, у ствари, мајстору треба да у
магацину нађе срце одговарајуће величине него што поправка траје.
„Сад си као нов човек”, каже ми.
„Јесам, је л’ да?” узвратим, ослушкујући тихи глас што ми из груди
допире.
„Hola, amigo”, чујем. „¿Cómo estás?”


„Сањаш ли?” питала је принцеза змаја.
„И даље”, одговорио је, „као да је први пут.”

300
 
Дуго већ тај облакобус језди петим небом, висинама где нема много
саобраћаја и где се плаветнило разређује, довољно дуго да огладним.
Срећом, у ранцу имам сендвич, један од оних што се продају на
трафикама широм облакобуских станица. Узимам га и почињем да
једем. Није свеж. Никада није ни био.
Поред мене седи љубичасти човек.
„Без душе смо ништа”, беседи свакоме ко га слуша, „душу ваља
нахранити.”
Чујем га. Жваћем.
„Ниједна душа не заслужује да гладује”, наставља љубичасти човек.
Ломим сендвич, он крцка, мрви се, јер није свеж, па пола пружам
љубичастом човеку чија је душа гладна.
Он више не говори.


Десило се да је Фенрир прождрао Месец и повратио.
„Проклетство!” урликнуо је. „Чиме си га пунио, стомак да покварим?”
Нисам одговорио. Слегнуо сам раменима и наставио да сањам
будућност.

301
 
Човек је данима стајао на врху неког брда.
„Шта радиш ту?” питали су га.
„Хоћу облак да дохватим”, рекао је, „па чекам да ми руке порасту.”
Подсмехнули су му се. „Будало! То се никада неће десити.”
„Можда и неће”, узвратио им је, „ал’ свеједно. Тај облак у висинама
само мени припада и вазда ће тако бити.”


„Добарданизволите?!”
„Може ли један Јупитер?”
„Наравно! Како плаћате?”
„Сновима.”
„Желите ли и месеце у пакету?”
„Не, немам довољно неба и за њих.”


На штрику беле гаће висе.
Ветар од јуче дува, не смирује се.
Гаће лете, даљине их чекају.

302
 
Питам возача: „Извин’те, да л’ је овај облакобус пелцован?”
Он гледа лево, па десно, неће у мене. „Чини ми се да није”, признаје
напослетку.
Иза мене неко шумно празни плућа.
„То значи”, кажем, а није ми свеједно, „да нас у сваком трену може
сварити.”
„Ја сам овде на замени”, правда се возач, „угрожен сам колико и ви.”


Питала ме нека словна вила: „Сме ли писац да престане да пише?”
„Нисам сигуран”, рекао сам, „али може да ућути.”


Уђем у биро за изгубљене и нађене ствари, па питам тету што тамо
ради: „Има ли какве љубави да на вашим полицама чека?”
А она одговори: „Има, дабоме. Има их много, толико да данима
плачем, од дечјих, ненамерних и најискренијих, до безвремених, као за
бајке смишљених.”
„Молим вас”, кажем, а глас ми задрхти, „дајте ми једну, било коју.”

303
 
„Добарданизволите?!”
„Је л’ то Чистилиште?”
„Јесте.”
„Имам два тепиха и једну стазу за дубинско чишћење.”


Опет је у облакобусу она црнокоса девојка што воли да чита књиге.
Овог пута изабрала је Замјатинову МИ. Знам је, али то сад није важно.
Девојка на себи носи зелену хаљиницу, за нијансу светлију од очију, и
беле сандале. На левој бутини насликан јој је лист, стилизован, само у
контурама. Јуче сам размишљао о његовом значењу. Данас се питам
какве су јој усне, какав кармин носи и како изгледају када се смеше.
Надам се да ће доћи дан када ћемо скинути маске.


Знао је Икар да ће пасти, али то му је била једина прилика да
додирне Сунце. Умро је у пламену, тамо високо, насмејан.

304
 
Уђем у изнајмљивачницу осећања на углу Облачарске и
Облакодоносне, па питам старину за пултом: „Комшија, имате ли на
располагању неку срећицу за данас?”
Он се згледа около, бркове суче, па проговара: „Изгледа да немамо.
Остали су нам само бесови и јутарње нервозе.”
„Безвезно, је л’ да?” кажем. „Идем часком до сваштаонице иза
ћошка. Ако су и тамо празни, ето мене поново.”


Остаци су ноћи у њеном погледу,
звездани трун и лажно сутра.
Одрекла ме се у два откуцаја срца.
Тињам, ал’ не знам колико још ћу.


Људождери поручују брзу храну.
„Шта ћеш од прилога?”
„Сандале, ал’ да буду кожне.”

305
 
У облакобусу примећујем каквог зевзеца. Срећем их ретко, у ствари
– нисам видео ниједног већ годину дана.
Гуркам лактом робота.
„Шта мислиш”, питам тихо, заверенички, „да л’ је и овај сексоман?”
„Могу да проверим”, каже робот, па врши брзинско претраживање
инфоблака. „Не налазим податке који би потврдили такву тврдњу.”
Помало сам разочаран.
„Али”, додаје робот, „познат је по зевзечењу. Не знам зашто се сада
уздржава од тога.”
А зевзец зева. Делује незаинтересовано за ову причу.


„Добарданизволите?!”
„Молио бих једно море у боци.”
„Од литар и по или два?”
„Нека буде два.”
„Још нешто?”
„Имате ли резервно време за зидни сат?”
„Наравно.”
„Дајте ми… Само мало, да се прерачунам… Недељу дана. Биће
довољно.”

306
 
И опет превише размишљам о животу и опет ми ништа јасно није.
„Не може бити”, кажем баштенском патуљку, „да ти је ова башта
све на свету и да ништа сем те печурке није битно, не прихватам то!”
„Могу да одем, дабоме”, одговори он, „могу да се одселим под брдо
или у суседно село. Можда бих чак био срећнији него овде. Јер – руку на
срце да метнем – кров ми прокишњава, пужеви каткад немају шта јести,
а ти никако клупу да ми поправиш. Али без мене ова башта више неће
бити иста. Само док ме у њој има, она је баш ова башта. Твоја башта.”


„На колико делова”, питам Јахача Планине, „срце обично пукне?”
„Довољно је на два”, каже он.


А када је бајка прошла, Пепељугу су ухапсили због растурања
недозвољених халуциногених материја. Признала је кривицу и
покушала да се нагоди са тужиоцем. Стаклену ципелу су јој
правоснажно разбили годину дана касније.

307
 
У неком тренутку схватам да немам појма где се налазим. Осврћем
се око себе, као после страшнога сна, а у облакобусу сва су страна лица.
Многа од њих делују забринуто, тек понеко је опуштено.
Гледам кроз мусави прозор и не могу да препознам небо.
Почињем да се знојим. Панични напад је у најави.
„Јеси ли добро?” пита ме женски глас.
Схватам да до мене седи каква словна вила. Коса јој је наранџаста,
баш као и усне у смешак извијене.
„Не знам где сам!” жалостиво кажем.
„Нисам ни ја знала”, каже, „испрва.”
Море испод облакобуса је тамно и без краја. Чини се да пловимо ка
ноћи.
„А сада?” питам. Реч запиње у грлу.
Вилина шака спушта се на моју.
„Сада сам овде”, одговара ми. „И ти си са мном.”
„Шта тражим”, цвилим и звучим поприлично јадно, „поред тебе?”
Она слеже раменима.
„Будућност је близу”, каже, „а случајности не постоје. Све је како
мора бити.”
Иза нас неко плаче.
Стискам песнице, стискам и вилице. У грудима су ми дивљи
бубњеви.
„Не плаши се”, шапуће вила и не пушта ме.

308
 
Робот се пење на врх планине.
„Дошао сам по звезду”, каже Месецу што тамо бди, „хоћу и ја једну.”
Месец му одговара: „Жао ми је. Све су већ подељене људима и
онима што личе на њих, а срца имају.”
Робот гласно уздише, а у себи још и псује.
„Остало је неколико комета на овоме небу”, каже Месец. „Ако
желиш, узми две.”


На облакобуској станици чекамо Наполеон и ја.
„Путујеш далеко?” пита ме, јер такав је обичај, разговарати са
незнанцем.
„Не баш”, кажем. „Идем до књижаре, две станице одавде.”
„Аха.” Он клима главом. Око перјанице на његовом шеширу роје се
мушице. „Ја ћу мало даље, до будућности.”
„Је л’?” изненађен сам. „А баш сам мислио да ћеш у прошлост.”
„Шта ћу, ког ђавола, тамо? Тамо сам битку изгубио.”
И рекавши тако, Наполеон заузима своју карактеристичну позу,
као да ово није глупа прича него портрет, а ја немам коментара, па
слежем раменима.

309
 
„Плашиш ли се и ти краја бајке?” пита змај принцезу.
„Трудим се да не размишљам о томе”, говори она.
Змај уздише, али то више личи на јецај. „Мене ужасава. Шта ли ће
бити са нама после њега?”
Принцеза жели да га утеши, али не зна како. „Ја ћу, као и свака од
племенитог рода, заспати и нећу се пробудити. Ниједан принц неће
доћи да ме пољуби.”
А онда ћуте и гледају како се у даљини скупљају оловни облаци.
Као да се небо спрема да заплаче.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли кљешта за вађење душе?”
„Очекујемо нову испоруку. Желите ли да пробате жилет?”
„Болеће, је л’ да?”
„Зар не боли и овако?”
„У праву сте. Дајте ми један.”
„Украсни папир не наплаћујемо.”

310
 
Мој урлик је урлик тријумфа. Празним плућа и кроз грло
истискујем нешто неартикулисано, радосно и уједно претеће. Космос
нека задрхти! Какав вукодлак са тавана, какво завијање на Месец, какви
бакрачи! Писац у мени биће страшнији од свега на свету.
„Јеси ли добро?” пита Недосањана.
Испружена је на угаоној гарнитури на супротном крају собе, моја
драга, моја најслађа. Одсутно пиљи у екран свог телефона, а палац јој не
престаје са скроловањем.
„Завршио сам прву страну”, хвалим се.
А она ће, онако дивна у летњој хаљиници, дугонога и препланула,
она ће тек: „Је л’?”
Скочио бих да је пољубим, учинићу то, али прво кажем: „Биће то
одлична књига кад је завршим.”
Она ме и даље не гледа. „Аха.”
Збуњен сам. Прожима ме каква студена сумња. „Желиш ли да
прочиташ?” питам је, а у мом гласу нема ни мрве пређашње
усхићености.
„Морам ли?”
„Ако те мрзи да устајеш – прочитаћу ти ја.”
„Може ли касније?”
”Добро”, покуњим се, па у себи избројим до три и тихо кажем:
„Волим те.”
Њена се лева обрва извија навише у луку какав до сада виђао
нисам. „Нешто си рекао?” Боц-боц-боц прстом по екрану.
Више не проговарам. Укочен на списатељској столици, обливен
хладним знојем, размишљам о крају љубави која је могла бити сјајнија
од звезде. Схватам да Недосањану у ствари никада нису занимале моје
приче. Никада није одслушала ниједан инструментал од ког је мој мозак
био на корак од нирване. Никада ми није купила праву књигу за

311
рођендан. Она није… Не…
Текст испред мене више не изгледа величанствено. Друга страна
ми се сада чини сувишном.


Улазим у облакобус с намером да отпутујем до каквог срећнијег
неба.
„У цену карте укључено је”, каже ми возач, „само једно
заљубљивање.”
„Само једно?” узвратим. „А шта онда?”
„Једно је довољно, ако си сигуран куда желиш да одеш.”
„Дуг је пут до тамо.”
„Ниједна срећа није предалеко”, каже возач и, неким чудним
сплетом околности, заборави да ми врати кусур.


„Погледај горе”, кажем јој, „тамо је Месец, тамо сам ја.”
И она диже главу ка ноћи и небу.
„Да”, одговара, „ти си, никада цео, никада сасвим свој.”

312
 
Притискам кваку, гурам, врата се опиру, али се напослетку
отварају. Шкрипе зарђале шарке. Тај звук подсећа на многе бесане ноћи.
Унутра је мрак, смрдљив и устајао. У проласку кроз ходник главом
купим паучину. Псујем, кроз зубе, тихо, да нико не чује.
Улазим у собу.
Шаком прелазим преко зида, тражећи прекидач за светло.
Напипавам нешто влажно, лепљиво, гадно, и брзо одмичем руку,
бришем је о панталоне. Срце ми панично поскакује у грудима. Бројим у
себи, један, два, три, па опет, дишем дубоко да се смирим.
У углу просторије назирем познату силуету. Не мрда, само јој очи
бледо сијају. Метално тело још зуји и испушта готово неразговетне речи
што се понављају.
„Оставио… Оставио нас је… Отишао је. Отишао.”
Одједном је тама око мене мутна. Суздржавам се да не заплачем.
Дланом отирем сузе, али оне настављају да теку.
„Хеј”, проговарам.
Плаши ме звук сопственог гласа.
„Вратио сам се”, кажем, а нико не одговара.
„Хеј?”
Сагињем се поред кревета, око мене прашина и ђубре прождиру
свет, завирујем испод. Из џепа вадим телефон, укључујем ЛЕД-лампу.
Под креветом неколико је згужваних листова папира, жутих од времена
и изгрицканих ивица. Примећујем понеку ситну кошчицу и нешто што
би могла бити лобања. Празне очне дупље пуне су таме.
„Отишао је…” шапуће иза мене машина на издисају.
Јецај тада проваљује из мене.
Седим на натрулом душеку, у смрадном мраку места које сам
домом звао и плачем. Немам кога да замолим за опроштај. Немам снаге
да се померим.

313
 Немам снаге да се суочим са причом коју сам баталио у неком
прошлом дану.
Дозивам Недосањану, вичем јој име.
Али Недосањане нема.
На њеном гробу ружа је никла, црвена и прелепа.


Дланом ми нежно милује образ.
„Сањао си”, шапуће.
Грло ми је суво. Не могу да проговорим.
У полутами собе моја рука проналази њену и стиска.
„У реду је.”
Постељина шушти док се она помера.
„Прошло је.”
Љуби ми чело.
Не дозволи да одем – рекао бих, али ћутим.

314
 
„Ово је моја последња страна”, тугаљиво уздахне књига. „Сада ме
заклопи и пусти да умрем.”
„Чекај!” викнем. „Поново ћу те читати!”


У облакобусу сасвим случајно примећујем ванземаљца. Зелен је,
глават и бесрамно го. Два пениса има, различитих калибара, али то за
ову причу нимало није битно. Очи су му огромне и црне, у њима се
путници огледају. Тропрстном шаком држи се за шипку, раменом
наслоњен на бакарног трола. Ја стојим поред врата, то је моје место,
одатле могу све да осмотрим. Умало да га не приметим, тако жгољавог
иза вукодлака и мумије у перјаној јакни. Намигујем роботу и дискретно
показујем главом. Робот се нагиње преко сфингиног унучета, испрва га
не види од крила виле-мочварке, па ми онда узвраћа климоглавом.
„Гле”, вели, „ванземаљац! Чудног ли дана!”

315
 
Причају два људождера.
„Једеш ли стране језике?” пита први.
А други ће: „Не бирам.”


У неком облакобусу спазим прелепу јесењу вилу одевену у хаљину
од позлаћеног лишћа. Коса јој је врана и мирише на јоргован, очи
бадемасте, помало тужне, а усне створене да се љубе.
Код друге станице већ сам заљубљен у њу. Довољно сам храбар да
јој то и признам.
„Можеш ме волети”, каже ми, „али ово путовање брзо ће се
окончати.”
„Ништа ваљано не потраје”, узвратим.
„Чујем како ти срце добује.”
„Спрема се да пукне.”
„Ох, човече!” уздахне вила. „Једном ћеш од љубави умрети.”
„Већ јесам”, кажем, „неколико пута.”
„И ничему се научио ниси?”
„Не, нити ћу икада.”
„Онда ме воли као да ти је последње.”
„Другачије и не умем.”
Крај ове приче није неопходно испричати.

316
 
Срешћемо се на раскршћу снова,
тамо где је јуче отишло у неповрат,
једном ћемо се срести
и тада ћу те питати
јесмо ли се икада знали.
Твоја ће реч небо сломити
и моје ће усне прокрварити,
и ја ћу коначно научити
да тишине у сну
нису исте као на јави.


У облакобусу на линији девет често сам виђао неку гузичанствену
вилу. Имала је толику задњицу да се облакобус нагињао на страну на
којој би седела, а дешавало се и да мотор онемоћа. Када би се то десило,
она би плакала, а сви би је путници редом, на челу са шофером, тешили.
Нико се није љутио на њу, чак и када би каснио на посао. Јер знали смо
да је њено срце искрено и да је њена душа двапут чистија од наших.

317
 
„Не брини”, каже ми Звездоснов, „космос готово да нема краја.
Нећеш је поново срести. Силне светлосне године излечиће ти срце.”


„Бројиш мале смрти које ти се десе између јутра и ноћ”, каже ми
онај мудрац, „а рађања као да не примећујеш.”


„Каква је оно флека на небу?”
„Сунце.”
„То је Сунце? Не памтим да је било такво.”
„Ниси ни ти више млад.”

318
 
У облакобусу за Шумиште каквог шумара сретнем. Брадат је тај
тип, нимало млад, али још зимзелен.
„Знаш ли”, каже, „да лишће двапут умре, једном када му јесен
украде боју, а други пут када га, палог на земљу, ти згазиш?”
Потом из торбе извади две пластичне чаше и чутуру, па нам налије
сок од сањивих бобица.


„Добарданизволите?!”
„Треба ми лек против кајања.”
„Прехлађени сте?”
„Помало.”
„Имамо универзалне таблете које решавају све ваше…”
„Већ сам их купио, али кајање не престаје.”
„Кајање?”
„Да.”
„А ја мислио… Ах!”
„Дакле, можете ли ми помоћи?”
„Наравно. Ево, времепловни чај, нема боље ствари за вашу муку.”
„Узимам! Не питам шта кошта!”
„Пије се три литра дневно. За четрнаест дана сте излечени.”
„Могу ја то.”
„Изволите и кесу, урачуната је у цену.”

319
 
Наше поштанско сандуче није велико – броји седам спратова и
море на самом дну. Није то море одувек било ту. Набавили смо га пре
неколико година, када су Фолингстонси отказали наступ, па нам је
остало пара у каси. Купили смо га половног, са једним грбавим китом и
туцетом делфина. Није било довољно слано, тако да смо га морали
досолити. Просули смо га на месту где смо раније имали пустињу, а њу
смо преместили на други спрат, одмах иза заборављене плаве коверте.
На трећем спрату је парк са фонтаном и потоком који носи име оног
црва што свој реп гризе, изнад њега је тржни центар, а скроз горе, поред
прихватилишта за коверте, налазе се хотел, вилински ресторан и
гладијаторско игралиште. Имамо лоше опремљену болницу, апотеку,
две библиотеке, јавни и илегални куплерај, патуљка са рикшом, пијацу
снова и киоск за продају греб-сјеб лутрија, као и две баште за
производњу салате и један свињац. Према последњем попису у
сандучету живи хиљаду петсто шест душа. Ту нису урачунати сезонски
радници нити авети. Авети се никада не могу избројати, премда их је
препуна канализација. Лети знају да буду несносне. Свака власт обећава
да ће их се решити, али – наравно – свака је власт иста, лажљива. Даље, у
сандучету немамо ни локалну телевизију нити штампане новине. Вести
се углавном преносе од уста до уста и на огласним таблама. Уме то да
буде незгодно, поготово ако си пензионерима тема за убијање времена.
Не кажем да је боље у већим срединама, то не знам. Ја сам навикао,
робот није програмиран за другачије, али Недосањана изгара од жеље
да се селимо. Додуше, вас то ич не занима, је л’ да?

320
 
Деведесет пета, можда и шеста, не сећам се.
Децембар је, негде на северу. Зима у равници.
Ноћ на стражи. Лед се мрви под чизмом.
И хладно је, баш хладно. Дебео минус што уједа за образе.
Стаза није дуга, шетам испред капије, па дуж ограде, па онда
натраг.
Време као да стоји.
Лево стопало ме боли, не знам да ли је горе кад стојим или кад
корачам.
Прсте не осећам.
Ходам, тамо и натраг, чекам смену.
Боли, до врага, то не може бити добро.
Два сата сам напољу, сасвим довољно да научим да обућа заиста
главу чува.
Касније, када се изујем, видим да се на чарапи ухватио лед.
Прсте и даље не осећам.
Ни данас, двадесет и кусур година касније.
Чим дође јесен, стопало ме заболи, не могу да га утоплим.
Деведесет пете, можда шесте, кад сам у војсци био.
Сећам се те зиме, сећам се леда.

321
 
Трњем обрастао сан,
у његовом средишту језеро,
на дну језера закатанчен ковчег,
у ковчегу орах,
у ораху читав свет.


„Хитно морам проширити меморију”, каже робот и успева да звучи
забринуто.
„Не рачунај на мене”, узвратим.
Он одмахне горњим екстремитетом. „Ма, да! Као да имам користи
од твог мозга!”


Среле се кишна и бесна глиста.
И ништа.

322
 
На облакобуској станици ми прилази какав неземаљац, зелен и
напола обрастао у маховину. Помало личи на човека – има две руке, две
ноге и једну главу.
„Извини”, обраћа ми се мишљу и ја га одлично разумем, „да ли се
овде чека превоз за град?”
Климам главом, питајући се да ли може у глави да ми примети голе
женске о којима размишљам.
„Идем да пазарим сувенире”, наставља он.
Нема гласа, нема сувишног звука, напросто се смисао поруке
утискује у мој ум. Напредно је то друштво ван ове планете.
„Први пут си овде?” одмишљавам.
„Да”, одговара. „Мој предак је долазио, пре три века отприлике, у
намери да тргује. Нудио је технологију тетовирања сенки у замену за
семе кромпира. Спалили су га на ломачи.”
„Страшно!”
„Да. Није га остало довољно за оживљавање, али био је спреман на
такав ризик. Ипак му је то била струка.”
„Не плашиш се да ћеш проћи као он?”
„Нисам приметио да и даље палите велике ватре. А свакако сам
уплатио туристичко осигурање.”
„Паметно.”
„Хоћу да купим буве. На мом родном свету тога нема.”
„Нема бува?” чудим се.
„Не! Замисли.”
„Где ти живиш, несрећниче?” згрожен, гласно проговарам, али он
остаје глув за моје речи.

323
 
Застајем код трафике близу облакобуске станице, у намери да
купим додатна два сата за ову среду. Успут погледом прелазим преко
брбљивих насловница новина, бирам прошловековне вести, а онда од
продавца иштем и жваке. Шака ми сама креће ка унутрашњем џепу
јакне, на плаћање навикнута. Покрет не довршавам – зауставља ме
отужно завијање чудовишта из новчаника. Толико је жалостан тај звук
да се људи у близини окрећу од мене и кришом бришу сузе. Образи су
ми румени, горим од нелагодности, а реч никако из грла да изађе.
Враћам новине на полицу. Продавац ме саосећајно гледа и слеже
раменима. „И мени плата касни”, вели.


Једном, у оном кратком часу када су се срели на небу, Месец
довикну Сунцу: „Боли ли те сопствена ватра?”
„Навикла сам”, одговори звезда. „А сигурно ће ме болети још више
када се угасим.”


„Добијеш кључ”, каже ми онај мудрац, „па иштеш и врата, да их за
сваки случај закључаш.”

324
 
У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „Сатурнови прстенови све се спорије
окрећу, само што нису стали! Шта да радимо?”
„Брзо”, мајстор одговара, „навијте планету, ваљда толико знате!”


„Зашто пишеш приче”, пита ме неко, „кад ће роман доћи на ред?”
„Није му време”, одговорим. „Људи једва да читају нешто дуже од
објава на друштвеним мрежама. Нема сврхе гомилати речи.”
„Зато је ова прича кратка?”
„Аха.”
„Онда је добро што је тако”, каже тај. „Опет си промашио тему.”


Посматрам каквог суперљуда што крстари изнад кровова, мрштим
се, није ми јасно, чекам да слети.
„Како ти то за руком полази”, питам га тада, „како летиш?”
А он не одговара, само прдуцка.

325
 
Пола је ноћи и пун Месец.
„Еј”, дозива ме чудовиште испод кревета, „човече!”
„Шта би?” јављам се. Не оклевам, без сна сам.
„Јеси ли пустио вукодлака напоље?” чудовиште ће.
„Може и сам да изађе. Има кључ.”
„Нешто ми је пало на памет.”
„Је л’?”
„Ако огладни, а није на улици, тебе ће да изједе.”
Не треба ми много, свакако сам на ивици живаца. Устајем и журим
у вукодлакову собу.
Затичем га удобно заваљеног у фотељи, уз пиво и какву
илустровану енциклопедију. При слабашном светлу стоне лампе његови
зуби делују огромно.
„Не спаваш”, каже.
„Па, да”, узвратим. „И онда, реко’, да проверим како си.”
„Хвала на интересовању, добро је.”
„Јеси ли гладан?”
„Не баш.”
„А да ти ипак направим сендвич?”
Он окреће лист и ногом чешка уво. „За касније?” пита.
„Ма, направићу ти два.”

326
 
Гледам кроз прозор, бројим небеса испод облакобуса, а онда вичем
возачу: „Мајсторе, има доле!”
Он кочи и унезверено се осврће.
„Како доле, бре?”, каже. „Овде има доле? Овде нема ништа сем оног
доле!”
Користим прилику да на силу отворим врата и бацим се напоље.
Неко вришти за мном.
Падам попут планине, а ветар звижди око мене.
Сунце је све веће.
Сунце ме чека.


„Стидим се”, уздише пуж, „ове куће што је на леђима носим.”
„Зашто, друже?” питам.
„Најобичнија гарсоњера, ништа посебно.”
„Важно је какав си пуж”, кажем, „а не где живиш.”

327
 
„Добарданизволите?”
„Продајете ли самооправдања?”
„За јутро или јесен?”
„За пропуштене прилике у животу.”
„Да, да, и помислио сам да таква тражите. Наравно да продајемо.”
„Хтео бих једно.”
„Нешто посебно је у питању?”
„Уф! Па, рецимо. Љубав. И неко путовање.”
„Разумем. Ево, погледајте ово, традиционална народна
мозголомија на бази поноћних печурака и дрекавчевог урлика.”
„Аха.”
„Мада је и ово јапанско на гласу. Видите само! Најновија
технологија укопавања у просторно-временски глиб.”
„Тешко ми је да одлучим.”
„Нећете погрешити шта год да изаберете, али бићу дрзак да вас
посаветујем.”
„У реду.”
„Узмите бар два.”


„Ја тумачим тишине”, љути се вилин-преводилац са пијаце у
корењу Игдрасила, „зашто ми речи подмећеш?”

328
 
Друге године како ме је змајски господар Облакодоносор оковао за
Земљу, док је још трајао прогон вилењака у Месечево Срце, спустио се
какав орао до мене и сажаљиво ме погледао.
„Док не полетиш”, изрекао је, „не можеш схватити колико је небо
големо.”
Нисам одговорио.
Беше то матора птица, заостала из једног од ратова које сам
изгубио, бронзаних пера и оклопљеног кљуна. Као кроз маглу сам је се
сећао, али нимало нисам марио за њено име. Ланци су ме стезали, пекли
су без престанка и у том ми је времену само кајање преостало, сопствено
и војски чија сам пропаст био.


Становали су у шуми, не баш до краја живота, али дуго, дуго.
Црвенкапа се погурила, сасвим налик на покојну бабу, и коса јој је
оседела до последње власи. Болни зглобови су јој сан редовно крали,
јаукала је тако да су од њихове куће и авети бежале. Зуба се сећала на
моменте, а чињеница да је дуже без њих него са њима посебно ју је
љутила. Све чешће је жалила што се вуку није подала. Вук је био тај –
уздисала је – уз њега не бих била ко пустиња. А Пинокио није марио за
њене жалопојке. Налакиран више пута, он се није плашио година. Лагао
је да се не виђа са Снежном Краљицом и нос му је бивао све дужи. Нос
расте, смејао се самољубиво, кад већ друго неће.

329
 
Зову ме баштенски патуљци на седељку под печурком.
Маслачковача је прошлогодишња, љута, а биће и гурабије.
„Без нове приче не долази”, кажу. Озбиљни су, знам, јер они приче
не заборављају.
„Смем ли повести Недосањану?” питам.
„Она уме да слуша”, пристају, „добродошла је.”
А Недосањана гледа кроз прозор у масне облаке што се примичу и
решава да понесе кишобран.


Ухватим златну рибицу, па јој припретим: „Три жеље у замену за
слободу!”
А она уморно каже: „Човече! Имаш ли појма који си ми по реду?”
„Не занима ме.”
„Петсто деведесет четири жеље које нису промениле ништа!”
завапи рибица. „Нико свет да учини бољим местом! Проклети били,
себичњаци!”
И ја се тада постидим, па је пустим натраг у реку.

330
 
„Аплицирали сте за вечност”, мршти се шалтеруша на мене, „али
вам недостаје потврда о добром делу и извод из књиге издатих крила.”


Гробља су глува места.
На њима се календари различито читају.
Тамо време глође камен, а камен имена од заборава чува.
На гробљу се чудни ветрови срећу и сенке воде у други свет.
Тамо је мудрост коју никада нећемо разумети.


„Живот је више од онога што видиш”, каже ми мудрац из
облакобуса, „али је и мање од онога што сањаш.”
Пожалим му се: „Ја снове не памтим.”
„Као што рекох”, узврати.

331
 
„Добарданизволите?”
„Ја бих да купим језеро.”
„У понуди имамо само планинска, она ледничка.”
„Није проблем. Дајте ми две чаше.”
„Пластичне?”
„Може, ал’ да буду плаве.”


Са облака се, гледајући свет под собом, смеје Мајстор Ветрова.
„Људи померају сат”, каже, „као да им време припада.”
А Временар до њега уздише. „Колико год да се трудим, за сваког
времена довољно немам.”


Улазим у облакобус, а возач са лицем пацова ми вели: „Стави маску
да те не препознају.”
Гунђам, ал’ из џепа јакне вадим маску. Навлачим је на главу, црну и
зубату, већ помало похабану.
„Хеј”, возач ће, „тебе знам. И јуче си путовао, је л’ да?”
Ех, мислим, да је само јуче.

332
 
Шуштало је лишће под нашим стопалима док смо корачали у
сусрет мраку. Небо је још горело на западу, далеко иза кровова и
димњака, тамо где се још сећало Сунца.
Недосањана је тада рекла: „Ја нисам стварна.”
Нисам одговорио.
Њена шака стиснула је моју.
„Ја сам тек прича”, додала је.
„И то каква”, шапнуо сам, али ми је ветар украо речи.


Петак је, помало тужњикав и наоблачен.
Чекајући да време прође, дневне новине листам, а кафа се хлади на
столу поред мене.
„Не ради ми се”, каже робот.
Уместо одговора зевам.
Робот понавља: „Не ради ми се.”
Пола сата касније схватам да се искључио.

333
 
Питала је желим ли да се дописујемо.
И ја сам је дописао.


„Где је мачак?”
„Ено га у чизмама.”
„Како, бре? Шта ће тамо?”
„Неко га је пресекао напола. Да зовем полицију?”
„Пожури!”


Била је недеља када ми је срце препукло надвоје.
Коначно, помислио сам и пожурио да половину однесем
Недосањаној.
„Један део мени”, рекао сам, „други теби, јер толико те волим.”
„Више не бих ни прихватила”, узвратила је.

334
 
У наше поштанско сандуче дошао је продавац крајева за приче.
Никог посебно није занимала његова роба, понеко би бацио поглед
издалека, али не би пришао тезги. Истину говорећи, није се поштено ни
рекламирао.
„Хеј, ти”, довикнуо је, приметивши ме како пазим да се превише не
приближим, „пријатељу!”
„Добар дан”, рекао сам.
„Ти си писац, препознајем. Ходи! Погледај шта нудим.”
„Није то за мене”, узвратио сам.
„Свака прича мора имати крај”, био је упоран, „и ниједан га писац
неће избећи.”
Климнуо сам главом, али се нисам померио.
Продавац је руком показао уредно послагане комаде хартије на
тезги.
„Тужан завршетак љубавне приче? Крв у потоцима за неку језиву?
Херојско жртвовање? Пошалица за поправљање расположења? Све
имам и није скупо. Бирај!”
„Моје су приче ипак другачије”, узвратио сам, „моје трају.”
Насмејао се. „Али то није могуће.”
Оћутао сам. Начинио сам корак уназад.
„Онда сам погрешио”, рекао је продавац. „Ти ниси писац,
причинило ми се.”
А ја сам и ову причу оставио вез ваљаног краја.

335
 
„Живот је -” започиње онај мудрац из облакобуса.
Прекидам га. „Аха!”
Он ме гледа, помало изненађен, помало сумњичав.
Климам главом.
Клима и он.
„Живот је”, каже.


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „случајно смо заменили места Титану и
Месецу! Шта да радимо?”
„Брзо”, мајстор одговара, „пошаљите Земаљцима гумене чамце!”


„Размишљаш ли о будућности?” пита ме робот. „О оној правој, што
се тебе тиче?”
Гледам кроз прозор и не проговарам.
Видим – лишће пада.

336
 
Небо је сиво и под њим као да ничега нема. Нема чак ни облака да
му поремете монотонију. Само сива пустош и још сивила.
Чини ми се да ћу задремати. Зевам.
Дуго већ путујемо, мада немам представу колико. Плашим да ћу
заборавити куда сам пошао.
На руци човека са суседног седишта спазим часовник.
„Извини”, проговорим, „колико је сати?”
Он ме надмено одмери. „А како бих ја то могао знати?”
Прстом покажем ка направи око његовог зглоба.
„Их!” фркне он. „Ово је Џалабаџаријев мерач времена, није сат!”
Помало сам збуњен. „Је л’?”
„Да!”
„Па добро”, кажем, „колико је времена измерио?”
„Двадесет две године и шест дана.”
„Од када?”
Човек се нарогуши. „Крајње је непримерено забадати нос у туђе
животе! Чак и када је тај нос велик!”
Одмахнем шаком, као када муву од себе терам, па окренем главу
сивилу иза прозора. Помислим како свакаквог света у облакобусу
можеш срести.

337
 
Било је то време када сам мислио да свет мора сазнати за мене и
моје име, да у себи чувам довољно прича за све читајуће људе. Па сам
направио блог и почео да нижем слова у речи, речи у реченице, а
реченице у пасусе. Водио сам рачуна о свакој запети, а тачке су имале
посебну тежину. Ја сам писац, убеђивао сам случајне пролазнике кроз
сопствени свемир. Блогоглагољив сам, говорио сам. Али моје су приче,
нажалост, остале само моје. Све је залуд, схватио сам, никада од мене
више од сене бити неће. А онда је наишао какав словобликоватељ. „Твоје
приче сасвим су у реду”, рекао ми је, „али језик којим их градиш
неразумљив је. Слике које пишеш погрешних су боја. Такође, помешао
си крај са почетком.” И ја сам га чуо, али тада сам већ жмурио.


Питам продавца туђих ствари: „Пошто је она звезда?” Па прстом
изаберем најсјајнију на небу.
„Један осмех биће довољан”, каже он.
„Само?” чудим се. „Не може бити! Вредност им није ни близу
једнака!”
„Као и већина људи”, смешка се продавац, „грешиш.”

338
 
Недељно је поподне, посуто златним лишћем и доконо.
Недосањана је склупчана у фотељи поред прозора.
У десној руци држи шољу чаја, а левом покушава да се избори са
гомилом папира што јој из дневника испадају у крило.
То су писма која сам јој слао у неком минулом времену. Поново их
слаже по датумима и ишчитава.
У њеној коси запео је одбегли сунчев зрак.
„Другачији си човек био”, каже ми, „када те нисам познавала.”


Седи у облакобусу какав вепар у штриканом џемперу, гледам га
како папцима покушава нож попут човека да држи.
„А куда си ти кренуо”, питам га, „ако није тајна?”
„Идем на свињокољ у Прасоград”, узврати.
Зачудим се. „Баш тамо?”
„Аха! Неке ће свиње бити расплаћене.”
Слежем раменима. „Припази се”, кажем.
„Ма, немај једа!” грокне вепар. „Ситуација је под контролом.”
Нисам сигуран, ал’ нема везе. Можда ће ова прича једном и
наставак добити.

339
 
Питао сам је плаши ли се мрака.
А она је мене: „Када си ти прогледао?”
Слагао сам, рекао сам нешто, небитно.


„Карту на преглед”, мршти се кондуктерка на мене.
Из џепа вадим месечну и показујем је. Кондуктерка је отима из моје
руке. Проучава је као уговор о кредиту, окреће и загледа са свих страна.
„Ма, дај!” буним се.
Она не обраћа пажњу на мене.
„Још си љута?” питам помало срдито.
И даље не одговара.
„Зар је могуће да ми не можеш опростити?” упоран сам.
„Не”, најзад проговара. „За ранац мораш доплатити”, каже потом,
„и за сенку, такође.”
Сваког јутра иста је прича.
Кондуктерке баш знају да буду незгодне бивше.

340

О љубави
дабоме
одавно све је речено
по сто пута написано
хиљаду пута прочитано
Љубав је данас
јефтина реч
још једна ставка у речнику
лаж на слици
и нешто из бајке
Љубав је била додир
јутарња кафа
поглед са друге стране улице
ил’ бубамара на рамену
Љубав је сећање
оно што се ћути


Јутрос ми вукодлак каже: „Појео сам комшију.”
„Ако си”, узвратим.

341
 
„Добарданизволите?!”
„Потребно ми је нешто за успомене, нешто што ће их начинити
старим.”
„Имамо праву ствар за вас! Прашину за сећања, увозну, најфинију
коју источњачки снови могу да произведу.”
„Надам се да није прескупа.”
„Признаћу да није ни јефтина!”
„У реду. Купујем.”
„Смем ли питати о каквој се успомени ради?”
„Пре два дана једна је љубав умрла. Хоћу да је што пре заборавим.”
„Онда препоручујем и дотрајали новински папир за паковање.
Толико је похабан да су сва слова са њега отпала.”
„И то ћу узети.”


На некој успутној станици у облакобус улази Марсовац, цео у
оклопу и другим заштитним облогама. Седа до мене, осврће се, све
путнике редом загледа. Напоком ме пита: „Овде нема Земаљаца?”
„Има, има”, одговорим, па прстом себе покажем, „ево га један.”
„Нисам те познао”, каже. „Зашто носиш маску кад је ово твој родни
свет?”
Слегнем раменима. „Дуга је то прича, баш људска.”

342
 
Дуго је путовање у непознато. Недосањана је наслоњена на моје
раме, куња, а ја кроз прозор посматрам сиво небо. Нисмо проговорили
већ читав сат. Изгледа да смо потрошили све речи које смо имали на
лагеру, ето колико се већ налазимо у том облакобусу.
У нека доба Недосањана вади телефон из торбице, боцка прстом по
екрану, па зева и враћа се дремању.
Пар секунди касније мој се телефон оглашава сигналом за поруку.
ВОЛИМ ТЕ, написала ми је Недосањана.
Одговарам са И ЈА ТЕБЕ.


„Плашим се ветра”, признао сам јој једном, „хоће да ми те украде.”
А она се насмејала и у џепове натрпала камење.


Каже ми возач облакобуса: „Од понедељка се укидају путници на
овој линији.”
„Брига ме”, одвратим, „ја сам пртљаг.”

343
 
Нагомилали се патуљци пред затвореним вратима купатила, свих
седам, па дозивају Снежану.
„Ајој, Снежо, хоћеш ли једном завршити?”
„Већ си сат времена унутра! Изађи!”
„Ово нема смисла! Сваки дан иста прича.”
„А да провалимо?”
„Ко је први на реду?”
„Мислиш – други? Снежа је навек прва.”
„Готово је, ја се упишао!”


У вечерњој гужви облакобуса спази ме онај мудрац. „Живот се не
мери бројем ципела”, каже ми преко рамена каквог зимзеленог трола,
„нити лажима којима себе кљукаш. Живот је ожиљак на твојој кожи и
оно што те у огледалу дочека.” Сви путници знатижељно окрећу главе
ка мени, да виде коме се мудрац обраћа. А ја одговорим: „Живот нам
пишу на насловним странама жуте штампе, огромним и масним
словима.” Мој глас звучи страно, не препознајем га, ништа ми није јасно.

344
 
Код задњих врата облакобуса улогорио се какав просјак. Звецкао је
ситнишом у обијеном емајлираном лончету и сваком се путнику
понаособ обраћао. „Дај ми штогод, не буди циција! Дај бакрењак ил’
бомбону, снови ти засјали! Буди друг!” И мало по мало – лонче се
напунило. Графитни патуљак уделио му је плутани чеп за винску
флашу, Пепељуга комад магичне крпе, робот је однекуд извукао шраф, а
ја сам се одвојио од одавно неважећег петопарца. Просјак је тада устао и
отишао код шофера. „Ево”, рекао је, „да платим за јучерашњу вожњу.”


Некада давно, пре свих ових прича, када сам тек почео да сањам
Недосањану, отприлике тада рекао сам јој: „Гледам те, а срце ми
прескаче и никако не могу да замислим какав је додир твојих усана.”
„Зар је толико тешко?” насмешила се.
„Да знаш!”
И она ме је пољубила. Усне су јој додирнуле моје лако попут
јутарњег ветра са мирисом јоргована, меке и слатке попут шећерне пене.
„Ето”, рекла је потом.
„Не вреди”, одмахнуо сам главом, „и даље не успевам.”
Морала је да понови.
Још то чини.

345
 
У космичкој радионици.
„Овај Космос губи материју!” виче мајстор на шегрте. „Већ су нам
две цивилизације исцуриле! Брзо, дајте флеке овамо!”


Била је то нека необележена ноћ у којој су вукодлаци крали сеоске
кокошке и лупали у прозоре. Чекали смо облакобус, зимзелена вила и ја,
а ветар је дувао тако да га омрзнемо. „Плашим се”, рекла ми је, „појешће
ме зверови.” Нисам разумео њен језик, па сам само одмахнуо руком,
подигао крагну јакне и погледао на сат. А сат ко сат – одавно је лагао о
времену. Ништа паметнији, почео сам у себи да бројим, али мрак се није
померио од нас нити су звезде кренуле да падају. После хиљаду и један
сам стао. Помислио сам – колико бројева, толико и прича. Облакобус је
каснио. Виле више није било поред мене. Сетио сам се свог имена и
схватио да је сутра моје само ако нема никога другог сенку да ми насели.

346
 
„Јесу ли све те године твоје?” пита принцеза старог змаја.
„Не знам, нисам више сигуран“, каже он. „Хоћеш ли коју?”
Принцеза одмахне главом. „Нека их код тебе”, насмеје се, „чујем да
од њих леђа боле. Свако своје време мора одболовати.”


Јутро су
две речи
топла шоља кафе ил’ чаја
последња страна новина на столу
Јутро је
недовршен сан
књига под јастуком
и звук кише на крову
Јутро је
све оно у мени

347
 
Долазим кући са пијаце, па са врата довикнем роботу: „Душу сам ти
пазарио, ону праву, човечју!”
А он ме гледа, лице му је нечитко као и увек. Најзад каже: „Толико
ме мрзиш?”
„Зар је ниси одувек желео?” збуњен сам.
„Не”, одговори, „довољна ми је ова моја, роботска, мала и
непромочива.”


Са посла сам свратио у продавницу, покуповао хране за онолико
пара колико сам имао у новчанику, таман за пар дана, а онда пожурио
на облакобуску станицу. Тамо није било никог сем каквог мршавог пса,
прљавог и шћућуреног испод клупе. Махнуо је репом када ме је видео.
Чучнуо сам и помазио га по глави. „Хладњикаво је вечерас, је л’ да?”
промрмљао сам, онако, без везе. Пас ме је тужно погледао.
„Претпостављам да си гладан”, додао сам. Из кесе сам извадио векну
хлеба, па је преполовио и један комад ставио пред њега. Прогутао га је у
три залогаја. Дао сам му и остатак. „Не брини”, рекао сам, „себи ћу
скувати макароне.” А он је проговорио: „Хвала ти. Изгледа да данас ипак
нећу морати да се убијем.” Нисам му одговорио. Нисам знао шта бих.

348
 
Дођем до шалтера Времепловља, па кажем девојци што продаје
карте: „Једну за први јануар наредне године.”
Она се смеши. „Наредне, велите?”
„Да.”
„А како то мислите?”
„Не разумем.”
„Путује се искључиво у прошлост”, каже, „другачије не може бити.”
„Зашто?” збуњен сам. „Времеплов је у квару?”
„Господине”, девојка ће стрпљиво, „будућност не постоји. Можете
изабрати било који датум у прошлости, дакле – у времену које је иза нас.
Овај дан је последњи употребљив.”
„Не разумем. А ако дођем сутра?”
„Онда ће сутра бити последњи дан.”
„Време је баш чудна ствар!” пожалим се.
„Јесте”, каже девојка, „зар не?”


Данима сам патио због сломљеног срца, убеђен да нећу преживети
и да је свет изузетно окрутно место. Робот се није претргао да ме утеши.
„Ниси једини коме је тешко. Погледај мене”, рекао је. „Можда не изгледа
тако, али изнутра се распадам.” И заиста, нешто је у њему пукло,
одломило се, зазвечао је метал. „Такав је живот”, додао је, на паљевину
смрдуцкајући.

349
 
Не знам јесам ли вам помињао да је у нашем поштанском сандучету
кратко боравио и онај Лео да Винчи. Изнајмио је собу у хостелу близу
мене, па смо се сретали на јутарњој кафи у башти италијанског
ресторана. Није био причљив. Углавном је посматрао пролазнике и
записивао штогод у своју свеску. „Тражим људе у којих је осам удова, не
рачунам мушки, девети”, казао ми је једном приликом. „То су они што не
припадају сопственим сенкама и виде кроз време. Они говоре древним
језиком звезда. Сумњам да ћу их разумети, али нема везе, ни мене
будућа поколења неће схватити.” А ја сам се правио да слушам и сркао
кафу коју је он господски плаћао. Чудан је био, могу вам рећи, и нисам се
нимало изненадио када га је смувала Лиза из суседне улице. Направио је
какву летећу справу уместо да купи карте за папирни авион, па су њом
побегли из ове приче.


„Куда вечерас?” пита робот. „На Тритону златнорибичанствене
емитују сврш-мисли у све локалне кафиће, а пића су у пола цене.”
„Пали ракету!” кажем.

350
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли бурад?”
„Само стамбену. Тренутно на лагеру имамо породичне моделе, они
за самце стижу крајем недеље.”
„Хтео сам неко за спуштање низ водопад.”
„Нажалост, ниједно није атестирано за такав спорт.”
„Ах!”
„Потражите их у војним робним кућама.”
„Хвала. Баш сте љубазни.”
„Изволите рачун.”


„Погледај” дозивам Недосањану и прстом показујем своју шољу
кафе. Из тамне течности извирује реп налик на китовски, маше тамо-
амо. „Опет неко чудовиште.”
„Сам си крив”, каже она. „Мораш је попити док је врућа.”

351
 
„Буди моје сунце”, рекао сам јој.
А она је мени: „Твоје је небо ноћно, на њему нема места за сунце.”
Па је била звезда падалица.
Зато је љубав кратко трајала.


Недосањана је наслоњена на моје раме и чита јучерашњу причу.
Она моје приче увек двапут прочита, али ретко када о њима говори.
Ја кроз мусави прозор бројим облаке покрај којих пловимо. Поспан
сам и гладан. Мисли ми лутају од неудобног седишта до Месеца и
другог Јупитеровог прстена. У неком тренутку сетим се да у џепу имам
чоколадицу. Само једну, схватам.
„Изволи”, нудим је Недосањаној.
Она се смеши. „Таман да се засладим.”
„Дабоме”, кажем, а мој стомак би да заплаче.
„А ти?” пита Недосањана.
Одмахујем руком. „Ма, у реду је, ја сам одвећ сладак.”
Недосањана тада отвара своју ташницу, претура по њеној
унутрашњости и проналази две карамеле. Пружа ми их на длану.
„Блесо”, каже.

352
 
Седам је сати и излазим из куће. Закључавам врата за собом, кључ
гурам у џеп јакне. Хладно је. Данас зима почиње.
„Добро јутро”, јавља се баштенски патуљак, из своје печурке
извирујући.
„И теби”, одговорим.
„Идеш на посао?”
„Авај! Нема ми друге.”
„Хтео сам нешто да те замолим”, каже. „Ако ти није проблем, рачун
за телефон да ми платиш.”
„Наравно. У повратку ћу.”
Он ми пружа малено парче папира. „Жив био, јуначе. Нећу ти то
заборавити.” Поздравља ме руком и затвара прозор за собом.
Битанга, опет ми није дао паре. Није их ни поменуо.


Под планином је пећина,
у пећини гроб,
у гробу камени сандук,
у сандуку лаж.

353
 
На некој успутној станици у облакобус улази Беовулф. Плећат је и
оденут у верижњачу преко које носи покидан плашт. У десној му је руци
мач голог сечива, а у левој врећа из које капа крв. Мислим да је у њој
Гренделова глава. Чуо сам да се и он, као сваки јунак иначе, размеће
својим делима.
Возач иште од њега карту да плати. Беовулф пушта врећу да падне
на патос, па шамара сиротог човека. „Знаш ли ти ко сам ја, вашко?” урла
тако да се прозорска стакла затресу. „Од мене можеш добити само срџбу
и још срџбе!” Потом пролази даље. Лакта се, немилосрдан, а путници
преплашени ћуте.
Бира да седне управо поред мене. Технички, ту већ седи неки
зимзелени вилењак, али Беовулф не мари. Спушта се на њега. Вилењак
јауче, бадава, нико се не усуђује да му помогне. Беовулфово раме ме
прибија уз прозор. Толики је да два места заузима. Његов мач превише
ми је близу.
Не смем да писнем. Размишљам да ћу сићи бар две станице пре
куће.


У космичкој радионици у току је попис. Шегрти се надвикују и
дозивају у помоћ, а мајстора боли глава. Изгледа да ће још једна
галаксија отићи у расход.

354
 
Јутрос је у облакобус упала екипа за присилну вакцинацију. На
брзину су нас изболи и никог нису поштедели, чак ни шофера. Маса се
бунила, поготово они међуградски тролови, али они су навек бучни,
нико њих више и не слуша. Мени су убризгали комплетну Кингову
Мрачну кулу. „Нисам баш за то”, промрмљао сам себи у браду. Мало ми
се вртело у глави, а онда је прошло. Могао сам и горе проћи, помислио
сам, могли су ме пелцовати Аном Карењином.


„И шта сад”, питала је, „штa даље?”
Слегнуо сам раменима.
„Будућност је нечитка”, рекао сам.
Облаци су се гомилали на хоризонту, комешали се и врили у
предвечерју, и бели и сиви и црни, безброј њих на огромном небу, и
сваки је био посебна прича, свет за себе.
„Шта ће бити са нама?” уздахнула је. „Плашим се да више нећу
бити иста.”
„А ја се управо надам новом почетку”, одговорио сам туђим гласом.
„Како год, нећу умрети да бих се променио.”
Ветар је дунуо преко равнице и поквасио нам лица неком далеком
кишом.
Загрлили смо се и остали да чекамо ноћ и у њој свеже снове.

355
 
Тридесет први је децембар и неки непотрошен јесењи, кишни дан.
„Глупе ли године”, кажем, „глупог ли краја глупе године!”
А књишки патуљак пућка лулу, из историјског атласа извијурући.
„Мо’ш мислити”, узврати. „Дан је као и сваки други, сем понеког.”
„Брига тебе. Ваша Нова година пада на 19. март.”
„Не”, смеје се патуљак, „ваш 19. март пада на Нову годину.”
Помишљам да је прави час кафу да попијем. Помишљам и како смо
измислили године само да бисмо сводили рачуне.


А у облакобусу – сви смркнути, нико да се насмеје. Свако се сакрио
иза своје маске, па ћути у нади да ће га суморна садашњица макар на
кратко оставити на миру.
Само један човек одудара. „Знаш”, каже ми, сасвим обичан и тежак
за памћење, „истина је да смо свет начинили дивљим местом и да се
живот болом окончава. Нажалост, тако је. Не можемо ту много шта
променити. Сувише смо ситни да бисмо били зупчаник без ког машина
не може. И зато је битно тражити мир само за себе, јер када си ти
спокојан, таквим ће ти се и свет чинити. Можда лажеш себе, али
другачије не треба да буде. Наћи своју малу срећу, то је мерило
људскости.” Па каже даље: „Ја, ето, волим да скупљам поштанске марке и
да их навече гледам док ме сан не сустигне. Довољно ми је.” Застане на
час, па ме упита: „А ти, пријатељу?”
„Ја”, одговорим, какав стид осетивши, „ја само пишем.”

356
 
Десило се да сам купио тврдо коричену свеску и испунио је
причама које су пре ове настале. Учинио сам то педантно, пазећи на
свако слово и маргину. Само ми је на деветнаестој страни кануло
мастило и ту је флека остала. Личила је на срце, па се нисам много
насекирао. Не долази у обзир лист да исцепим, помислио сам.
Потрајао је тај посао неколико недеља, а када сам га завршио, однео
сам свеску у библиотеку и сакрио је тамо, између старог издања Малог
принца и рашчерупаног Хобита. Наредних дана обилазио сам ту полицу
у нади да ће неког заинтересовати моје Приче из облакобуса. Била је то
ситна нада, да не кажем – надица. И наравно да је била залудна.
Погрешио сам, рекао сам себи, овако ћу се још више разочарати.
А онда је свеска нестала на неколико дана. Па опет. Нисам могао да
верујем шта се дешава. Честитао сам себи и пазарио другу свеску.
Напослетку, имао сам још прича на залихама.
Јуче сам се враћао из фирме, па сам свратио у библиотеку, да
проверим да ли је какав цењени читалац изабрао моје Приче. Заиста
незгодан тренутак. Налетео сам на библиозеку у моменту када је узимао
свеску са полице. Видевши ме, збунио се и покушао да је сакрије иза
леђа.
„То си био ти”, јаукнуо сам из свег гласа.
Библиозека је оборио поглед. „Било ми те је жао”, признао је. „Али
прочитао сам је. Целу сам је прочитао.”

357
 
Уђем у сваштаоницу на деветом небу, па се обратим дежурном
мајстору: „Хитно ми треба чаробна лампа! Имам неке жеље које се
морају остварити што пре, да не кажем – одмах.”
А мајстор узврати: „Чаробну лампу иштеш?”
„Аха. Ону са духом.”
„Немам такве. Хоћеш ли свећу пуњену чудотворним духом?”
„И тај испуњава жеље?” питам.
Мајстор климне главом. „Да. Потраје таман за три жеље.”
„А онда?”
„Свећа се угаси, па купиш другу.”
Слегнем раменима и извадим новчаник из џепа. Нема се ту шта
размишљати. Жељи се у духа не гледа.
Додуше, свећа је била баш малена. Пожурио сам да купим и
шибицу.


Овог је јутра тик поред облакобуса прошао небески кит. Замишљен
и китовски спор, углавном плав, није ни приметио да нас је репом
закачио. Отворио сам прозор и викнуо: „Ехеј, друже! На шта се пецаш?”
А он је громогласно узвратио: „Као и сви други – на обећања и шарене
лаже.”

358
 
На седишту наспрам мене сасвим ненамерно примећујем каквог
уснулог деку у похабаном, сивом капуту. Наслонио је седу главу на
стакло прозора и тихо хрче. У крилу држи две кесе – једну са
поморанџама и хлебом, другу са половним металафоном са пијаце.
Помишљам како га је пазарио за унуку и питам се да ли му је ишта од
пензије остало. А дека дрема, брк му се смеши док грли кесе као да су
злата вредне.
Заустављамо се на успутној станици изнад Облака вечите кише. Не
обраћам превише пажње на човека што улази на задња врата. Пролази
поред мене, погурен, осврће се. Можда покушава да се шверцује. Није
једини.
Човек се враћа натраг. Овог пута га ваљано одмеравам.
На њему је прљаво радно одело, на леђима му пише СЕРВИС ЗА
ЦИРУСЕ. Ђонови ципела истањили су се и готово одлепили. Видим му
шаке умазане уљем и изгребане. Пружа их ка деки, ка његовим кесама.
Прогоњено се обазирући око себе, узима једну поморанџу. Гура је у џеп
на грудима.
Отварам уста. Да викнем. Да упозорим деку и отерам лопова.
Тада се наши погледи срећу. У његовим очима видим сузе и стид.
Неописива туга слива му се низ образе.
Реч ми је у грлу запела.
Окрећем главу.

359
 
А када је зима показала зубе, када је дрвеће стало да пуца од
хладноће и путеви нестали испод снежног јоргана, принцеза се сетила
старога змаја.
Отишла му је у посету, дубоко под планину иза замка.
„Превише ми је дана требало”, рекла је, „али напослетку сам
схватила да те волим.”
„Твоја је лаж краткоживећа”, узвратио је змај, „можда и потраје до
пролећа. Ти само моју ватру иштеш, да те греје док Сунце спава.”
Знао је да ће му опет срце ранити, као што је знао и да нема снаге да
је од себе отера.


„Добарданизволите?!”
„Хитно ми је потребно средство за чишћење савести.”
„Могу да вам понудим грабље за мушку савест и универзално
средство за избељивање.”
„Ништа друго? Нешто трајно?”
„Можда да пробате на одељењу за рашчовечивање, на спрату
испод. Имали су ексере за све и свашта. Ако купите довољно велик,
сигурно ћете прикуцати савест тако да се више не повампири.”
„Ма, узећу највећи ексер, најскупљи, узећу ексерчину!”
„Мудро. Савест баш уме да буде проблематична.”
„Хвала на савету.”
„Ништа, ништа. Савети су свакако на снижењу.”

360
 
Десило ми се у вечерњем облакобусу.
Риђа вила је села до мене и срамежљиво рекла: „Опрости, не желим
да сметам.” Смешак јој је затитрао на лицу, лаган попут фениксовог
пера. „Личиш ми на једног човека чију сам причу давно прочитала.”
„Заиста”, узвратио сам, „јесам писац.”
„Допала ми се та прича.” Оборила је поглед, а коса јој се попут
водопада обрушила преко чела. Запитао сам се јесу ли све виле толико
стидљиве. „Читала сам је више пута.”
Климнуо сам главом. „Нема већег задовољства за мене.”
„Још је пред спавање знам читати”,, казала је, „али крај избегавам,
јер неке приче заслужују да се никада не заврше.”
Сада сам се ја постидео. „Хвала ти.”
Испружила је леви длан ка мени. „Би ли написао нешто?” Тихо је
додала: „За мене?”
Извадио сам хемијску оловку из џепа, па узео њену малену шаку у
своју. Мозак ми се заблокирао. Желео сам да напишем нешто лепо,
нешто изузетно, али то је морало бити кратко, на длан да јој стане.
Напослетку сам нацртао срце. Истина, накривило се и задрхтала му
је линија, али потрудио сам се.
Вила се звонко насмејала. „Дивно је!” ускликнула је. „Надам се да ће
ова прича добити наставак.”
Тада ми је рекла да и сутра путује у исто време и да, наравно, и
други длан за писање има.

361
 
„Умеш ли тајну да чуваш?” питам робота.
„Ништа ми не говори!” одврати он. „Нема тајне коју нећу изгубити,
колико год да се потрудим.”
„А баш сам хтео једну да ти шапнем”, кажем.
„Сигурно да јеси”, робот се насмеје, „али није тајна оно што си са
другим спреман поделити.”


„Светова је онолико”, беседио ми је звездани ковач, „колико има
људи. Сваки човек у себи свет носи, а понеки чак и два. Власник си свог
света и део си туђег. Запитај се зато колико пријатеља можеш набројати
јер у толико светова постојиш. Од тога зависи величина твог свемира.”
„Један свет”, постиђено сам рекао, „и свемир нимало већи од тога.”
Звездани ковач је климнуо главом, па ме потапшао по рамену. „И
такав може бити довољан, зар не?”

362
 
На прелазу са шестог на седмо небо, иза наплатне рампе, облакобус
заскачу гусари. Гадна је то банда – одрпана и смрдљива, са повезима
преко очију и задимљеним лулама. Капетан им, дабоме, дрвену ногу
има, ал’ кратка му је, па неспретно шепа и изгледа као да ће сваког часа
да се саплете. Маше сабљом око шоферове главе, а садрузи на то
подврискују. Пљачкају путнике, новчанике празне, понеки кожни
задржавају, узимају нам телефоне и сатове. Роботу грабе екстерну
меморију, са планинске виле свлаче хаљину од златног лишћа,
библиотечи отимају наочаре за близину, каквом деди протезу, а мени
свеску у коју приче записујем. Потом однекуд доносе даску, најобичнију
фосну коју заглављују у врата, па нас терају да по њој одскакућемо у
слободан пад.
„Проклети били!” кивно узвикујем. „Поштен свет малтретирате! А
сви смо карте платили!”
„Хахаха!” крешти гусарски капетан. „То нам је пос’о! Ваља сандук
са благом напунити!”
„А зашто?” питам, на ивици даске заставши. Испод мене комешају
се облаци. Прогутали су оне пре мене избачене. „Зашто благо не
трошите?”
„Зато што ће бити сакривено! Начинићу мапу што до њега води,
пуну загонетки, пошалица и смртоносних замки, а онда ћу је поцепати
на четири дела и сакрити на четири стране света! Смејаћу се томе кад се
моја браћа против мене окрену! Хахаха!”
„Бесмислено!”
„Није твоје гусаре да разумеш!” дрекне капетан и шутне ме доле.

363
 
У облакобусу је и она тетка што бесплатне хороскопе дели. „Данас
те неће заобићи сунца зрак”, каже ми гласом незаинтересованог
спортског коментатора. И још: „Љубав те нађе кад је не очекујеш.” А ја
већ на лицу маску носим. Сагињем главу и дижем крагну јакне.


Причам са сенком.
„Да те нема”, кажем јој, „убеђен сам да бих одавно облаке
дохватио.”
„Да ме нема”, одговори она, „био би лађа без сидра. Ниси рођен
попут Икара да изгориш.” Па дода: „Твој је проблем што ти је глава
високо, па се чудне мисли у њој роје. Ваљало би прашине да се нагуташ,
као ја што чиним, и да се покаткад са каменом судариш.”


„Свет је више од онога што видиш”, каже ми мудрац из облакобуса,
„зато нема потребе да жмуриш.”
А ја, као и увек, одбијам да га разумем. „Жмурим ли? Учинило ми се
да сам слеп.”

364
 
Малочас, док је у шоље сипала кафу, Недосањана је рекла: „Могла
бих поново да се заљубим.”
„Заиста?” насмејао сам се. Прихватио сам кафу и опрезно сркнуо.
Била је врела, спржила ми је језик у трену.
„Аха. Мислим да ми баш то недостаје ових дана.”
„Добро”, рекао сам. „Ето тебе, ево мене, ту смо.”
„Ниси ме разумео”, одмахнула је главом, озбиљно ме погледавши
преко ивице шоље. „Тебе волим. То је другачије.” Уздахнула је.
„Предвече ћу отићи до тржног центра, можда налетим на неког.”
Одговорио сам, изговорио нешто глупо, а могао сам оћутати.


Видим Исака у облакобусу. Дрско се изуо, скинуо перику, па
замишљено једе јабуку. Поглед му је одлутао кроз прозор и изгледа да
неће да се врати.
„Ехеј”, прозборим, „је л’ то она јабука?”
Неколико часака му треба да схвати како му се неко обраћа, још
неколико да се усредсреди на смарача.
„Ах”, каже. „Заиста. А питао сам се зашто ми је позната.”
Потом се окрене и заборави ме. О камену мудрости размишља.

365
 
Јутрос је наше поштанско сандуче освануло облепљено огласима на
жутим и наранџастим папирима. На све стране су се могли видети – на
бандери и улазу у продавницу, на клупи, на врби код поште, на рикши
оног старог Кинеза, чак и на цегеру бабе из комшилука. Нисам познао
слова, угласта, подебљана и помало налик на хијероглифе. Једино што
сам разумео били су бројеви. Арапски, нанизани тако да означе нечији
телефон.
Радозналост ме је натерала да назовем.
„Ало?” јавио се женски глас. Претпоставио сам да особа има између
тридесет и четрдесет година.
„Добар дан”, рекао сам, „ја у вези огласа.”
„Изволитe?”
„Не умем, како да се изразим, ето, да прочитам.”
„Зар онда није јасно да вас се то уопште не тиче?” брецнула се особа
и прекинула везу.


У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „Сатурнови прстенови су се иступили, не
могу више комете да секу!”
„Брзо!” мајстор ће. „Наоштрите их! Шта чекате?”
„Робоштрач је у квару, мајсторе!”
„Онда морамо ручно! Зовите магационера, сваком по три пара руку
да спреми!”

366
 
Много се киша потрошило док ми неко у пролазу није рекао где
грешим. Бадава се успињем, чак и кад степеница нема – сазнао сам – оно
што тражим не могу наћи изнад облака. Изнад облака само је сунце, а
попут других звезда, и њега смо измислили. Језик неба не може се
укротити мастилом. Требало је поћи доле, јер на дну се истина крије,
под каменом и змијом. Зато сам и сишао са неба. Прашина је пригушила
звук мојих корака и поплашио сам се да ћу сопствено име заборавити. У
том свету између јутра и вечери, у ком су сви што дишу гладни туђих
срца, срео сам људе крварећих погледа. „Дакле”, углас су казали, „ти си
тај што жели речима да овлада.” Није било потребе да одговорим. Знали
су, моји снови надалеко су смрдели. Пустио сам да ме опколе и испруже
ка мени руке попут канџи. Тада су ми лице узели.


Питам шофера: „Куда иде овај облакобус?”
„До места са ког се може вратити”, одговори он, помало срдито, као
да није навикао на свакојаке путнике, „и увек је тако.”
„Зашто?” још га питам. „Зашто не и даље одатле?”
„Зато што је човек који кућу има човек кога кућа има”, каже.
Намршти се и зашкргуће зубима. „Сопствено корење није лако
почупати, веровао или не, а има нас таквих да то и не желимо.”
„Ја увек седим поред отвореног прозора”, одмахнем руком, „али то
не значи да се ветра не плашим.”

367
 
„Нешто размишљам”, робот ће, „па никако да домислим. Имају ли
машине душу?”
„Зашто се оптерећујеш тиме?” питам.
„Боли ме процесор, можда нећу још дуго. Душа је моја сламка
спаса.”
„Не знам за друге, али једна шклопоција је сигурно има”, кажем.
Робот клима главом, па одлази да уради резервну копију своје
свести.


Рече ми јутрос баштенски патуљак:
„Свака је љубав попут ове баште, ниједну годишња доба не
заобиђу.”
Још размишљам греши ли.


„Хладно ми је”, шапнула је, а речи су јој испаравале заједно са
дахом.
Наслонила је усне на моје, да их угреје.

368
 
„Добарданизволите?!”
„Хитно ми је потребна реч!”
„Добро. Имамо речи.”
„Дајте једну, плаћам у готовини.”
„Какву желите?”
„Не знам.”
„За шта вам треба?”
„Нисам сигуран.”
„Аха, јасно ми је. Само тренутак, да излистам лагер. Ево! Одговара
ли ТРИНОКЦИЈУМ?”
„ТРИ… ТРИНО… Ух. Да пробам опет. ТРИНОКЦИЈУМ. Не звучи
лоше. Тринокцијум.”
„Узимате ли је?”
„Да.”
„Честитам.”


„Авај!” јада се Месец, у Сунце гледајућ. „Зашто ли је та звезда
толико далеко од мене? Не могу јој прићи нити јој топлину осетити.” И
онда уздише и нимало му није лако.
А Земља проговара: „Месече, блесо, ваљало би да престанеш луде
снове да сањаш. Потражи срећу близу себе, можда се изненадиш.”

369
 
Гледали смо у небо, а оно је тог јутра било празно и бледоплаво.
Рекла ми је: „Не размишљај много. Кажи ми прве три ствари које ти
падну на памет.”
Ипак сам оклевао два трептаја ока и један уздах.
„Планина. Крила. Бескрај.”
Насмешила се и климнула главом.
„Јесам ли погрешио?” питао сам.
„Зашто би? Небо је све то и још више.”
„А ти?”
Зажмурила је, а ветар јој је умрсио косу, покрио јој лице.
„Длан“, рекла је, „булка покрај друма, бубамара.” Гласно се
насмејала. „Видиш, нисам ни ја погрешила.”


Девојчице праве цветове од салвета, беле и црвене, па их слажу око
себе. Старија их броји, има их бар двадесет, и каже: „Е, тако! Сад можемо
напоље да их посадимо.”
„Хоћемо ли?” питам је.
„Морамо. Зима је и другачијег цвећа немамо. До пролећа ћу
направити још.”
И онда стрица хватају за руке и заједно излазе у двориште.
Фебруарска среда је облачна, киша је у даљини, а он заборавља да има
тридесетак година вишка.
А можда и нема.

370
 
У облакобусу сретнем добројутарњу вилу. И она ми каже, а шта би
друго: „Добро ти јутро, пријатељу.”
Одговорим јој на сличан начин.
„Нека ти јутро буде благо попут мириса свеже млевене кафе и
бундеваре какву су наше баке правиле”, настави вила.
Климнем главом.
„Нека ти јутро буде тихо и да те заобиђу комшијска наклапања”,
дода вила.
Опет добро, у себи кажем.
Вила би још нешто да ми пожели, али јој телефон објави да има
нову поруку. Она га извади из торбице и прочита.
„Срање!” испљуне. „Кактус ми је умро!”


Један Перун намерава да уђе у облакобус.
„Може”, возач му каже, „чим платиш карту.”
„Богови не плаћају карте”, узврати Перун. Десна обрва му се извије
попут упитника.
„Жао ми је. Правила су јасна.”
„Али…”
„Не.”
Перун одмахне руком. „Чудан је свет људи”, уздахне. Потом се
окрене и оде.

371
 
У облакобусу спазим каквог седог и бркатог генерала у парадној
униформи помало застарелог кроја. Погрбио се под теретом ордења,
шљаште му прса, звецкају како удахне. Питам га могу ли освојити
седиште до њега, смејем се сопственој шали, величанственој, дабоме, и
седам.
И каже ми тај генерал мало касније: „Нису ратови само одликовања
и макете тенкова које помераш по карти. Није рат тек величанствена
грмљавина хаубица нити су то родољубиве песме на улицама града. Рат
је више од онога што победник жели да се људи сећају.” Закашље се, па
још каже: „Рат је смрад људских изнутрица, на брзину ископан гроб и
дечји плач што у кишу прераста.”
Погледам га, ошацујем његова одликовања, па питам: „А када си то
схватио?”
„Недуго пошто су ми одузели оружје”, одговори.


Била је зима када сам се заљубио у једну вилу, фебруар, сав од леда
и ветра. Слојевито се обукла, до срца јој нисам допро.

372
 
Заустави се облакобус на некој од зимских станица. Ту нас чека
снешко са две путне торбе и кофером излепљеним политичким
паролама.
„Идете до Сврбије?” упита возача, учтиво се наклонивши и на трен
придигавши лонац са главе.
„Тамо и натраг”, одговори возач, па каже: „Али морам да те
упозорим – укључио сам грејање.”
„Онако или баш, баш?”
„Рецимо да ти неће пријати.”
„Ух!” снешко ће. „Значи, боље да сачекам следећи?”
Возач слегне раменима.
„Није лако у снегу рођенима”, уздахне снешко, „живот им се каткад
брзо отопи.” Поново се наклони и махне гранчицом. „Срећан пут и
далеко вам лепа кућа.”


„Од колико се прича састоји твој живот?” пита ме онај што снове
размењује за јутарњу росу.
Размислим, читав минут прође, па одговорим: „За сада их бројим
двадесет седам.”
А он ми каже: „Сигуран сам да си бар двапут толико превидео.”

373
 
Сат ме упозорава да морам кренути на посао. Обувам ципеле и
пружам руку да са вешалице узмем јакну. А она виси тамо прљава, на
леђима и левом рукаву скорело се блато. „Шта је сад ово?” љут сам и
гласан.
Вукодлак извирује из дневне собе.
„Како”, пита, „молићу?”
„Опет си ми силовао јакну!”
„Немој да претерујеш”, каже, искрено изненађен. „Само сам је
огрнуо.”
„Погледај је”, вичем, „види шта си урадио!”
А јакна се скупила, сирота, и она би викала и плакала би и
оптужила га.
„Човече”, брани се вукодлак, „па зима је. У минусу смо.”
Немам снаге да му одговорим. Осврћем се по предсобљу, не бих ли
нашао четку. Јасно ми је, закаснићу на посао.
„Онај комшијски мачак”, однекуд, као из даљине, чујем вукодлака,
прича, али ме не занима, „жути, пргави, опет је доводио швалерке на
наш кров. Мало је фалило реп да му одгризем. Длака је фалила, можда
ни толико. Да си видео како бежи, ха, ха!”

374
 
Улазим у облакобус и прво што видим јесте голишава бронзана
вила на другом седишту. Груди јој лако поскакују од вибрација
времешне машине. Возимо се кршевима, али ми то сада нимало не
смета.
„Карта?” шкрто пита шофер.
„Ух!” одговарам. Поглед ми клизи низ вилин бок, па на стомак, око
пупка се врти.
„Знам”, каже, „умало да се слупам, више пута.”
„И ја бих.”
Шофер ми намигује. „Елем, иза мене иде још један бус, а тај је крцат
вилама што не знају за одећу. ”
„Је лʼ?”
„Касни пар минута.”
„У чему је цака?”
„Можда је претрпан.”
„Сачекаћу га.”
Излазим, а од осмеха уши хоће да ми отпадну. Овај дан није лоше
почео, мислим. Моја река крви убрзава, тече махнито, таласа.
Облакобус са вилама стиже. Врата се нису честито ни отворила, а ја
упадам унутра. Тип за воланом гледа испред себе, не скреће поглед док
стиска волан. Лице му је у грчу, сузе једва задржава.
А виле су голе и више их је него седишта што има. Смежуране су,
погрбљене, усахлих груди и чупаве међ ногама. Ниједна нема мање од
стотину лета.

375
 
Неко је умро на задњем седишту у облакобусу.
Помислили смо да спава, али он је просто увенуо. Није био млад,
мада није ни претерао са годинама. Сасвим обичног лика, поседео и
згужваног чела, налик на већину путника.
Можда је био продавац у тржном центру, можда се бавио
поправљањем веш-машина, а можда је само писао на свом блогу. Нисмо
знали.
Нико од нас није га познавао.
Нико није заплакао за њим нити је свећу упалио.
Оставили смо га тамо где је скончао, оставили га другима, нимало
не марећи.
Није се наш живот прекинуо.


Тог сам руменог јутра са живљем у облакобусу поделио звездин
зрак и сан.
„Сунце је толико да свакоме припада”, рекао је неко иза мојих леђа,
гласом који сам умало познао, „а опет га шаком можеш себи ускратити.”
Климнуо сам главом, жмурећи и питајући се мирише ли ветар на
липу.
„Припази да не претераш”, забринула се Недосањана. „Дуге су ноћи
без твог сна, али и таквог ћу те волети.”
„Један сан имам”, узвратио сам, „и тај је на време имун, никада му
краја, никада новог почетка.”

376
 
Чекамо облакобус, поново, она и ја.
Њен капут је сив, на пруге, а ја сам нем. Да проговорим не знам,
заборавио сам како.
Кришом је гледам и тешко ми је да одвојим очи од њене плаве косе.
Она ме, као и обично, погледа кад прође пети минут тишине. Усне
су јој тамноцрвене, осмех брз и стидљив.
Скупим храброст, потражим реч да је заустим. А реч ми запне у
грлу, неће напоље, гуши. Не могу да дишем. Очајнички се накашљавам,
од суза сам обневидео. Грло ми се цепа, нешто је у њему, нешто веће од
речи, камен ил’ планина.
И тада га избацујем из себе, повраћам, пљујем. Велик је, шири
крила, маше њима да одлети.
Проклети лептир.


„Твоја ће душа бити пустиња”, каже ми јутрос онај мудрац из
облакобуса, „док дане што су прошли мериш корацима. Ниједна књига
није написана да је заточе на полици, а о слободи причају људи што
поседују кључеве за сва врата овога света. Диши дубоко јер се срце не да
штедети.” Каже тако, па климне главом. А ја ћутим, ни не слушам га.

377
 
Јутро је као из замрзивача, магловито.
Ненаспаван се спремам за посао.
Подочњаци ми се вуку по патосу, не могу да упарим чарапе, колено
подмукло шкрипи.
Заборавио сам батерију телефона да напојим, а она у ручном сату
још јуче је умрла, немам резервну.
Примећујем да славина над умиваоником капље.
Чујем како комшијски пас бесомучно лаје, зевам, питам се по чему
се овај дан разликује од сутрашњег.
Уморан сам и желим да сањам.
Немам појма где сам оставио кључеве од куће.
А онда ми Недосањана прилази и љуби ме у образ.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли јабуке, оне са знањем?”
„Паметне?”
„Да, да! Алʼ да су органске.”
„Имамо их на одељењу грехова, мада је остало тек пар комада. Нова
испорука касни због вируса.”
„Надам се да нису црвљиве.”
„Свака је знајућа јабука црвљива.”
„Заиста? Ух! Не волим црве, подсећају ме на сумњу.”
„Онда вам препоручујем да размислите о куповини лимуна. Неће
вас просветлити, алʼ је бар кисео, ко живот ових дана.”

378
 
Десило се да у наше поштанско сандуче наврати накупац суза, неки
од оних типова што вас заскачу пред дућаном ил’ на облакобуској
станици, па вас прегласно наговарају да им јефтино продате највредније
што поседујете. Ја сам за пар суза добио ручни часовник и сматрам да
сам добро прошао, а робот, бећар матори, није успео да му утрапи своје
вештачке, на коришћено уље што смрде. Недосањана му је рекла да она
нема суза за продају.
„О девојко”, препредено се смешкао накупац, „сигурно да их имаш.
Где је ока, ту је и сузе. Макар једну ми мораш дати.”
„Моје су среће малене”, одговорила је Недосањана, „праве правцате
срећице то су. Ни за чим не плачем. Помирила сам се са собом”, рекла је,
а онда прстом мене показала, „и овој овде луди срце сам дала.” Мало сам
се тада постидео, али нема везе, то није битно за причу.
Накупац је наваљивао. „У том си случају нешто морала изгубити.
Знаш да сам у праву!”
Недосањана је одмахнула главом. Увек је била тврд орах.
„Добро!” узвикнуо је накупац огорчено, а можда је само глумио. „У
реду! Али преклињем те да ми ипак нешто продаш! Бар нешто!”
„Је л’ тако?”
„Продај ми јастук на ком спаваш.”
„Зашто?”
„Зато што је твом оку најближи кад сањаш.”
Недосањана је слегнула раменима и пристала.
Касније сам начуо да је накупац из њега исцедио читаву реку
ноћних суза, можда и две. И запитао сам се и питање сам задржао
дубоко у себи, а било је горко и ко планина тешко.

379
 
Уђем у сваштаоницу да питам човека окамењеног за пултом:
„Имате ли какву причу да је слободна?”
Он ме погледа и не одговори.
Помислим да не чује добро, па поновим. Затим додам: „Таман сам
једну завршио, читаву је у глави саставио, до последње речи, и нисам
стигао да је запишем него сам се незгодно окренуо, у врату ми је штогод
пукло и причу сам ту изгубио. Нема је више. Не сећам се ама баш ничега.
Или се сећам ничега, а нешто нисам запамтио.” Уздахнем тада, збуњен и
тужан. „Потребна ми је прича. Молим вас.”
А окамењени човек узвикне тако да се прозори затресу: „Свашта!”
„Не можете ми помоћи, је л’ да?” утучено прозборим.
Он одмахне главом, лагано, да му не отпадне.
„Нигде својој причи нећу наћи замену”, кажем.
Он опет одмахне главом, мада би могао и да климне.
„Не знам шта да радим”, пожалим се.
„Напиши”, каже окамењени човек, „другу.” Каже то, слогове
развлачећи и ситан шљунак пљуцкајући.
„Како?” јаукнем.
Дабоме, одговор изостане.

380
 
Ето и шумске виле у каквом фебруарском облакобусу. Сићушна је и
голишава. Седи до мене, у тешку јакну упакованог и до грла закопчаног.
„Опрости што гледам”, кажем јој, „али морам да приметим да ниси
одевена, а напољу се кораци мрзну.”
Вила се насмеје. „Зима нема милости”, одврати, „па тако све одреда
крошње и шуме оголи. Каква бих шумкиња била да сам другачија?”
„Наʼладићеш се.”
„Навикла сам.”
Климам главом, а поглед ми неће са ње. „А лети?” питам.
„У зелено ћу да се огрнем, у лист или два.”
„Зар ти тада неће бити вруће?”
Она одмахне руком. „И на то сам навикла.”
Нешто касније раскопчам јакну и понудим је да се угреје. Не треба,
каже, али је ваљано васпитана, па се привије уз мене.


„Многе сам књиге ишчитао”, каже ми библиозека, „знам приче на
њиховим странама и приче између редова им уписане, препознајем
приче по мирису хартије и по боји мастила, по повезу и златотиску,
силне приче између корица стиснуте, али још ниједну тишину нисам
међу њима спознао, јер у библиотеци тишине нема чак и када гласа
изостане.”

381
 
„Шта је љубав?” пита ме робот.
„Љубав?” одсутно узвратим. Поглед ми је запео негде на
деветнаестој страни књиге толико досадне да јој наслов нећу поменути.
Зевнем уместо одговора.
„Је лʼ то кад не престајеш да обрађујеш информације о одређеној
особи”, настави робот, „иако нема нових сазнања? Када би јој без
оклевања уступио своју батерију? Када процесор почне да ти штуца чим
помислиш на њу?”
„Отприлике”, кажем, „или баш то.”
Он уздахне. „Јадан ја!”


Јутро ме је изненадило, сиво и ветровито, у вестима су најављивали
осамнаесто закључавање Света, а проклета маска ми је појела лице, чак и
подочњаке, да дишем нисам могао.
„Зашто се мрштиш?” питала ме је цветна девојчица са суседног
седишта у полупразном облакобусу.
„Онако”, одговорио сам, „чини ми се да тако треба.”
„Немој”, рекла је, па из свог ранца извадила фломастер и нацртала
осмех на мојој масци.
И није био неки.

382
 
Из десног џепа извадио сам бележницу, па је излистао до прве
стране неукаљане словима. У левом џепу нашао сам оловку. Започео сам
нову причу баш тако: Из десног џепа извадио сам бележницу…
„А ти, видим”, проговорио је стари писац који је до мене седео, „још
пишеш.”
Погледао сам га, помало љут што ми је мисао прекинуо.
„Изгледа”, процедио сам кроз стиснуте зубе. Звучало је то попут
режања.
„Лепо”, рекао је и климнуо главом. Сумњао сам у његову искреност.
„А шта ћеш када завршиш? Ту причу ил’ шта год да је?”
„Објавићу је, јер прича јесте, и неко ће је прочитати.”
Фркнуо је. „Зар пишеш зарад других?”
Слегнуо сам раменима. Одговор на то питање одувек ми је
измицао.
„Батали такав посао”, наставио је стари писац. „Није на нама да
знамо колико ће нас људи читати. Небитно је хоће ли ико то учинити.
Пиши да истиснеш речи из себе, пиши док их има. Писање је
проклетство слично читању.” Уздахнуо је. „Зато сам и одложио перо.”
Ћутао сам. Прича је ненадано изветрила из моје главе.
Претпоставио сам да није ни била вредна памћења.
Затворио сам бележницу и загледао се кроз прозор, у даљину и
сутра.

383
 
Нисам се снашао тог осмомартовског јутра, па сам успут убрао цвет
поред пута.
„Ајој!” јаукнуо је. „Зар си морао баш мени корен почупати?”
„Опрости”, рекао сам збуњено, „нисам намерно. Нисам размишљао
да ћу те убити.”
„Касно је за кајање”, уздахнуо је, трудећи се да не клоне. „Само ми
кажи да ли је женска којој поклањаш моју лешину вредна такве жртве.”
„Јесте.”
„Онда мрем делимично срећан.”
Тешка сам га срца однео Недосањаној.
Исплакала се над њим.


„Све жене које си волео личе”, каже сенка што ме прати, „све као
једна јесу. Све су црнке и смеше се на исти начин. Све су исте висине,
свакој небо из ока извирује. Мислим да ти је срце ишчашено. Није
здраво вазда исто тражити.”
„Још је волим”, признам.
Од мог уздаха планине беже.

384
 
Гај из шаке у шаку премеће коцкицу, ону којом се играју људи што
се не љуте, и замишљено гледа кроз прозор облакобуса. „Нечувено”,
каже ми, а ја га ништа нисам питао, „прозор се не да отворити!”
„Можда се плаше да ћеш искочити”, узвраћам.
„Зашто бих то учинио?”
„Да не би са мном причао”, гунђам, али ме не слуша.
Театрално подиже коцкицу десном руком. „Размишљао сам и донео
одлуку. Коцка мора бити бачена!”
„Зашто?”
„Да би пала!”
„Само зато?”
„А и може ми се.”
Слежем раменима, па се окрећем екрану свог телефона. Ништа
ново на њему не видим, важно је само отарасити се досадњаковића.
Ничим дозвана ми у главу долази цезар салата.
„Бацио бих”, каже Гај, надмено се осмехнувши, „бацићу, бацио
сам.”
Испушта коцкицу на прљави патос облакобуса.


Облакобус се зауставља на пола пута и медна вила устаје да изађе.
„Можда ће нека друга сести поред мене”, јаукнем за њом , „али твоје
ће место навек бити упражњено.”
А она ме погледа очима у које се Сунце уселило, па каже: „Знам.”

385
 
Нема бољег места за читање од облакобуса, знао је. Наранџасти
голем ми није веровао, али сам га напослетку убедио. „Како другачије
потрошити време”, питао сам га, „а не гледати кроз прозор? Не можеш
стално кроз прозор гледати. Небо није склоно мењању.”
Нешто касније ми је рекао: „Још једну причу ти прочитах.”
Извадио сам из новчаника дукат и дао му га.
„Баш је добра”, рекао је, „ретко добра прича.”
Добио је и други дукат.
„Сад ћу још да читам”, упозорио ме је.
„Молим те, немој да претерујеш”, узвратио сам, бројећи новац што
ми је остао.


Облакобус запео у некој киши на трећем небу, никако да из ње
изађе, а робот гледа како се крупне капи сударају са прозором и потом
сливају низ стакло, прати им кривудаве и дуге трагове.
„Погле”, проговара, „како се крећу.”
„Аха”, узвратим незаинтересовано.
„Има ту нечега, да, да. Није насумично.”
„Је л’?”
„Подсећају ме на сперматозоиде.”
Кап се разбија о стакло, клизи, за њом реп остаје, заиста.
„Размишљаш о томе?” питам робота.
„Само сам приметио”, каже он.

386
 
„Баштенски патуљци су се опет пењали по прозору”, љутито ће
Недосањана.
„Рекао сам им да то не раде”, узвратим. Знам шта ће следеће рећи.
„Увек то раде кад се пресвлачим.”
„Спусти ролетне. Видиш да су манијаци.”
Недосањана ме мрко гледа. Да је ово лоша прича, написао бих да јој
из очију севају варнице.
„Учини нешто”, захтева.
„Шта да им радим?”
„Нешто! Било шта!”
„Не могу их тући”, браним се, „мањи су од мене.”
Да не помињем батине које сам прошлог пута добио.


Дан је потпуно другачији од овог кишног. Сунце се ужарило, ветар
се у шапат претвара, а славуји се однекуд весело надгласавају.
Недосањана се испружила гола на пропланку и пушта да је трава милује.
Лежи на леђима, раширених руку као да ће читаво небо загрлити.
Жмури, на ивици је сна, а какав мрав јој се успео на бедро. Посматрам га
како јој шета по препланулој кожи. Дрзник, стиже јој до десне сисе и
креће ка њеном ружичастом врху. Моја се рука сама покреће. „Не дирај”,
смешка се Недосањана, а очи не отвара. Љубоморан сам. Хоћу и ја у
висине.

387
 
Чудовиште ми је јутрос обазриво продрмало кревет и рекло: „Хајде,
дан није толико лош колико ти се чини.” На собне папуче ставило ми је
пар нових чарапа. Не знам како их је набавило, мада подозревам да сам
их баш ја неком приликом платио.
Робот ме је дочекао са шољом вруће кафе и мандарином
упакованом да је понесем на посао. Био је ту и вукодлак са ишкрабаним
парчетом папира. „Нацртао сам све нас”, срећно се насмејао, па отрчао
да испод дуда ископа коску у моју част. Баштенски патуљци су ме кроз
прозор засипали конфетама и певали сетне песме на свом језику.
Недосањана ми је у поруци послала анимирано срце, а за њим и
голишави селфи. Назвала је да каже да ме воли и да то понови још
двадесетак пута.
На путу ка облакобуској станици сенка је поскакивала за мном.
Шофер ми је климнуо главом и рекао да ми је чувао место.
Наравно, био је ту и онај мудрац. „Само једном се родиш”, није
издржао да не проговори, „све остало је лаж.” Потом ми је у шаку тутнуо
карамелу.
Почела је да пада киша.


„Не веруј огледалима”, рекли су ми, „у њима ћеш видети само оно
што желиш да буде виђено.”
Ипак сам погледао у једно.
И тамо сам видео човека.

388
 
Трећег дана пролећа у наше поштанско сандуче пробио се снег.
„Хајде”, рекла је Недосањана, па ме ухватила за руку и повела из
куће.
Кровови су се већ забелели.
Недосањана је испружила навише окренут длан. Пахуље су се
нежно спустиле на њега и ишчезле. Насмешена, зажмурила је.
Снег је падао све крупнији. Није било хладно, али сам подигао
крагну јакне.
„И шта сад?” питао сам.
„Ништа”, рекла је. „Само ћемо мало да стојимо овде.”
„Само то?”
„Да.”
Пахуље су вејале по њеној враној коси. У неком тренутку учинило
ми се да има круну на глави.


Седи Ђоконда на задњем седишту облакобуса, намонтирана као за
музеј, правих леђа и лажног осмеха. Путници је загледају, знају да је
битна личност, али не и због чега.
„Хеј, Ђоко”, спопада је какав пијани брђан, „Ђоко, је л’ могу да те
зовем Ђока? Проговори, слико!”
А она му каже: „Ђоку свог можеш.” Потом окреће главу и за њу
више нико од нас не постоји.

389
 
У том облакобусу видим Самсона. Погрбио се и намрштио, па пиљи
кроз прозор. Примећујем силне боре око његових очију и дуж чела.
Примећујем и старачке пеге на његовим шакама. Коса му се проредила,
на темену понајвише, ал’ још је тамна. Црна је попут катрана, толико
црна да и светлост гута. „Друже”, не могу да издржим, а да не
проговорим, „не приличи ти та фарба, промени је. Делујеш попут оних
оцвалих рокера на концу каријере, кад више не знају ни да певају ни да
пију.” А он ћути, зубима шкргуће. Стиска песнице, коске у њима
крцкају. И, сасвим очекивано, неће да ме поломи.


Упецам ту рибицу, наоко је златна, алʼ примећујем да јој се фарба
на неколико места већ скида.
„Хеј”, весело ће она, „не мораш ме пуштати, ја испуњавам жеље и не
бројим их, таква сам!”
„Мени се ипак чини да си лажњак најобичнији”, кажем.
Рибица се сневесели. „Не криви ме што желим друге да усрећим.”
„Ипак ћу те вратити у реку.”
Она не одговори него дрхтаво уздахне.
И ја се тада сажалим, па од ње затражим да ми овај дан буде добар,
ништа посебно, само да ме глава не боли, макар један сунчев зрачак да
ме додирне.

390
 
У облакобусу видим Дедала.
Седи иза возача и листа новине.
„Жао ми је”, обратим му се, не знам зашто, не познајемо се толико
добро, „због Икара.”
Дедал подигне поглед са спортске стране.
„Нека га”, одговори, „још је млад, а млади воле да спавају.”
Климнем главом, помало збуњен. Старцу је ваљда лакше да о смрти
мисли као о сну.
„Штета што је заспао”, кажем.
„Ма, и ја сам тако у своје време.”
„А ја никад нисам био мртав.”
Дедал се намршти. Осмотри ме, сумњичаво, као каквог лудака.
„Како год”, каже, „био ти жив или не, Икар ће следећим бусом.”
Опет сам, схватам, на погрешном небу.
Журим да се извиним и чиним то неспретно, више пута.


У неком је облакобусу трешњина вила процветала. Беле латице
украсиле су јој косу попут круне. Седео сам близу и опијао се њеним
мирисом.
„Ти си најлепше што пролеће има”, рекао сам.
Оборила је главу, а образе јој је облило руменило.
„До краја пута и трешња ће родити”, насмешила се стидљиво. „Ако
је желиш, твоја ће бити.”

391
 
„Сањао сам да не припадам овом дану”, прича робот док ја себи
пристављам кафу. „Као, јуче се десило нешто, не знам шта, нешто што је
свет преокренуло наопако и нико више никог не познаје. Ни ја никог не
познајем. Можда си био у том сну, можда смо се мимоишли, а можда си
нестао као и Месец са неба. Ходао сам, куће су пролазиле поред мене и
ниједна није хтела да ме прими у себе. Нека уплакана девојка ме је
питала како се зове. Казао сам да немам појма. Помислио сам да је
Недосањана, али нисам могао знати. Чудно, зар не? Одакле ми таква
мисао када никога нисам препознао? А онда сам срео човека, старијег и
на око баш мудрог, и тај ми је рекао да је сећање света украдено са
Месецом и да за мене нема места у сутрашњици. Ти си напола машина,
ти си сена. Тако је рекао.”
„Без бриге”, кажем и сипам кафу у шољу. „Ти не сањаш.”
Он ме гледа. Ћути.
Климнем му главом.
„Онда”, проговори, „претпостављам да је све у реду.”

392
 
Недосањана и ја се возимо безименим облакобусом. Наслоњен сам
на прозор, а она на моје раме. Посматра екран мог облакофона док
пребирам по прошловековним баладама.
И пита ме: „Волиш ли ме довољно да ми даш једну слушалицу?”
„Даћу ти обе”, кажем.
„Нећу обе”, она се дури, „хоћу једну. Једна је за љубав.”


Звони ми облакофон.
„Добро јутро”, женски глас каже.
„Аха”, узвратим, нимало убеђен.
„Јесте, јесте. А после таквог јутра заслужујете и добар дан.”
„Не бих се жалио.”
„Кафица, осмех и, дабоме, пољубац.”
Вирим кроз прозор. Сунце ми намигује преко кровова.
„Добро”, кажем.
„Без стреса. Само лепе вести и остало по жељи. Дан у ком ваља
поново себе спознати. Шетња, може! Пецање златних рибица ил’
укрштање речи. А можда најобичније излежавање? Све се да средити!”
Ћутим. Двапут зевам.
„Може и на рате”, улагује се глас.
И тада прекидам везу.

393
 
„Једном сам пољубила жапца”, рекла је принцеза, „и није се
претворио у принца него у ковача.”
„Много је магије на овоме свету”, узвратио је змај, „свакојаке
магије. И ми смо део света, па претпостављам да је има и у нама.”
Седели су на врху планине и чекали залазак Сунца.
Змајево крило заклањало је принцезу од насртљивог ветра. Грејала
је промрзле шаке на његовом даху.
„Шта би се десило да пољубим тебе?” питала је.
„Не знам”, одговорио је. „Не сећам се шта сам био пре.”
„А био си?”
„Можда.”
Принцезине усне нежно су такнуле крљушт између његових
задимљених ноздрва.
Минуо је тренутак, за њим још трептај ока, а онда и три откуцаја
срца.
Змај се преобратио у писца.
Писац је седео на клупи у парку, у предвечерју каквог дана, сам.
У десној руци спавала му је оловка, а у левој је држао бележницу.
А у тој бележници прича је била без краја.

394
 
Мртав човек и ја чекамо на облакобуској станици у висинама изнад
Полиуретанског Града. Помало је провидан и без икаквог мириса. Виђао
сам и раније мртве, имао сам таквог и колегу, па нисам много изненађен.
Овај се непрестано осврће око себе, гледа неонску рекламу
познатог бренда халуциногених лизалица, потом му око застаје на
огласима прелепљеним преко реда вожње, па се враћа облаку што плута
до нашег.
И мене загледа.
„Јесам ли на небу?” пита коначно.
Климам главом. „На деветом.”
Његов поглед окреће се Сунцу што гори негде иза краја света.
„Нисам га овако замишљао”, каже. „Био сам убеђен да ћу завршити
у Паклу.”
Смеје се, не уме да престане.


Дођем у пекару и кажем: „Један бурек, хвала лепо, ал’ да није
подгрејан од јуче.”
А пекарка се намршти. „Не може! Ниси пелцован!”
„Јесам”, у тренутку слажем.
„Ниси пиштао на улазу!” дрекне она. „Не може!”
Кренем да изађем, па застанем. „А може ли онда бар тај
јучерашњи?”
Пекарка се тада, добра душа, сажали. „Без фискалног”, каже.

395
 
„Волим те”, рекао сам Недосањаној.
А она је мени: „Нисам сигурна. Те су се речи излизале попут ђонова
на војничким чизмама.”
„Не разумем.”
„Зашто ми то не кажеш својим речима? Бар речи имаш.”
Кратко сам размишљао и ништа ваљано нисам смислио. „Речи те
нису вредне”, рекао сам напослетку, „оне су само слова на папиру и
гласови на ветру. Свако их чује на свој начин. Речима се барата као
алатом. Али се зато додири и лупање срца не могу њима описати.” Па
сам је загрлио.
Осмехнула се. „Дакле, волиш ме?”
„Аха.”


У облакобусу сретнем човека без лица.
„Хтео сам да будем као остали”, обрати ми се, чујем га да говори,
али уста му не видим, „из све снаге сам се трудио.”
„А био си другачији?” питам.
Он клима главом. Празнина на месту које би лицу припадало ка
мени је окренута. Да има очи, гледао би ме.
„Јесам”, одговори, „као што си ти сада.” Уздахне, силну тугу из себе
испусти, па каже: „Никада се немој себе одрећи. Немој.”

396
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли чаробни пасуљ?”
„Нажалост, не. Тај производ је забрањен од како су Узбуђене Нације
устврдиле да су џинови угрожена врста. Желите ли да пробате чаробну
боранију?”
„Да ли и она расте у небо и не престаје?”
„Не, колико знам. Али зато лечи глад.”
„Није ми стомак гладан.”
„Добро.”
„Дакле, нема начина да стигнем до облака.”
„Имамо летећи ћилим, али малко се опарао, па мислим да иде само
у једном правцу.”
„Савршено! Узимам!”
„Да га упакујем?”
„Нема потребе, одмах ћу га користити.”


И опет видим Луцифера у облакобусу.
Осмехује се док гледа кроз прозор.
„Оно испод нас”, каже, „није више исти свет.”
На мом сату је осам и осам.
„Не”, одговорим, „претпостављам да није.”

397
 
Једног су дана Облакодоносора, господара тринаест небеса,
заповедника Месечевих змајева, војводу Јужног ветра и поседника
дубоког сна, роботи известили да им на границу насрћу
Свемирамидини Левитирајући Вртови. „Хоће да ти отму парче неба
одакле је најлепши поглед на Сунце”, рекли су, „а краљица тврди да јој
припада оно што је твоје.”
Облакодоносор је сместа зграбио свој мач што просеца кроз
времепростор и повео љуте змајеве у бој. Међутим, Свемирамида је
одбила да се бори. Њени поданици положили су оружје, а она је лично
дочекала Облакодоносора.
„Добро ми дошао”, насмешила му се, лепа као прво јутро постања и
одевена у измаглицу. Иза ње су се вртови, наслагани један на други,
преплитали пузавицама и цветали у вечном пролећу.
„Овде сам да те казним”, строго је казао Облакодоносор, ипак
поколебан њеном појавом.
„Зашто? Само иштем своје, а другачије те нисам могла дозвати.”
„Твоје или моје?”
„Твоје срце”, рекла је, „моје је.”
„Одавно је записано да ћу заволети ону што као ниједна није”,
одвратио је Облакодоносор, мач спустивши.
А Свемирамида му је пришла. За њом су се латице певајућих лала
просуле. „Управо тако”, рекла је.
Коса јој се из црне преливала у златну и плаву. Погледала га је
зеленим очима, а он је погледао у њене љубичасте. Пут јој је била
млечна, а кад се са стране осмотри – тамна попут поноћи.
Можда је то била враџбина, али Облакодоносор је осетио да му се у
грудима каква празнина рађа.

398
 
По природи смушен, залутао сам на облак далеко од оног на који
сам пошао. Ничега нарочитог на њему није било – клупа под бандером и
на клупи човек у жутој кишној кабаници. У једној руци нехајно је држао
пецаљку, а у другој дрвену лулу око које су се ројили сићушни крилати
вилењаци.
„Седи”, рекао је човек, „да не чекаш на ногама.”
Послушао сам га. „Кад ће следећи облакобус?”
Слегнуо је раменима. „Кад му дође време.”
„Ах”, уздахнуо сам.
„Зашто уздишеш? Журиш ли негде?”
Одмахнуо сам главом.
„Чека ли те неко?” питао је даље.
„Не знам”, признао сам.
„Ето, видиш. Изгледа да управо овде и треба да будеш.”
Нисам му одговорио, а он ми је пружио пецаљку.
„Хајде”, рекао је, „опробај срећу. Ја сам већ уловио једну ципелу и
нечији качкет.”
Невешто сам забацио удицу. Небо испод мене било је плаво и
дубоко. Тренутак или два касније, човек је дремао, а ја сам се борио да не
следим његов пример.
Пренуло ме је трзање канапа. Одједном потпуно будан, хитро сам
почео да га намотавам. За удицу се закачила празна флаша од пола
литра, зелена и са етикетом на страном језику.
Штета – помислио сам – што у њој нема поруке.
Можда ће бити у следећој.
Поново сам забацио. Неки небески кит запевао је изнад облака.
Човек у жутој кабаници је захркао, несвестан да му вилењаци краду
дуван из џепа.

399
 
Дођем у сваштаоницу на трећем небу, памет тражећи.
„За себе”, пита ме добро заокружена вилин-тета, румена и
стрпљива, „или читав свет желиш да опаметиш?”
„Одавно сам од света руке дигао”, одговорим.
„Свеједно ће те глава болети”, каже вилин-тета, па испод тезге
извади кутију са нечим налик на кретош – жутим и лепљивим. Узме
нож, двапут ме одмери, а онда почне ту ствар да сече. „Ако ти буде мало,
а чиниће ти се да је тако, врати се по још.”
„Је лʼ ваљано усољена?”
„Наравно”, насмеје се, „солили су је три пута дневно девет година и
још пола Месечева окрета, за људе које су други научили да немају
појма. За такве као што си ти.”
„Добро је”, кажем, „доста су ми со по ранама посипали.”


Испред мене седи каква ливадска вила што на камилицу мирише.
Њени су ме гарави чуперци опчинили, не могу са њих очи скинути. Док
се облакобус са јужним ветром бори, ја вилино лице замишљам. А онда,
у неком моменту, као да зна, она се окреће ка мени. Прелепа је. И каже
ми: „Престани да ми буљиш у потиљак!” Посрамљен, спуштам поглед на
прљави патос, тамо видим бачену карту и омот од бомбоне. Потом хоћу
кроз прозор да погледам, али је стакло превише мусаво, као да са друге
стране ништа не постоји. Нема ми друге него да зажмурим.

400
 
Не журећи нарочито у фирму, овог мокрог јутра срео сам кишну
глисту.
„Добро јутро”, поздравила ме је.
„Нисам сигуран”, одговорио сам. „Бушно је попут мојих патика.” И
на мом кишобрану било је туце рупа, али то нисам поменуо.
„А мени је баш потаман”, казала је, па мудро додала: „Киша пада и
треба да се потрудимо да пада по нама.”
„Зашто?” питао сам.
„Зато”, готово се изненадила, „што киша пада. Она то ради.”
Одмахнуо сам руком. „Ипак ми више за срећу треба.” А онда више
нисам разговарао са њом. Напослетку, кишне глисте не причају, зар не?


У неком облакобусу видим човека у чија су леђа позабадани силни
ножеви.
„Пријатељу”, узвикнем, „има их тушта и тма! Два, четʼри, шест,
десет, шеснаест, двадесет три!”
„Ах!” он ће. „Претпостављам да су ми леђа довољно широка за
свачију злобу.”
„Заиста”, кажем, па тамо нађем места и за своје сечиво.
Ситно је то задовољство, да не кажем – потреба, брзо пролази.

401
 
У наше поштанско сандуче навратио је вилински продавац књига,
па се сместио испред поште. Раширио је плаву мушему по бетону и на
њој пажљиво поређао своју робу. У пролазу сам приметио да су књиге
половне, помало исцаканих ћошкова и са понеким листом што хоће да
испадне.
„Ехеј, пријатељу”, обратио ми се продавац, „застани за час, учини
нешто добро за себе. Нисам скуп и нисам случајно овде.”
И ја сам застао, иако нисам планирао паре да потрошим.
„Ово су посебне књиге”, рекао је продавац.
„Јесу ли?”
„Свака је са посветом.”
Одмахнуо сам руком. „Толико су посебне да су их се људи одрекли.”
Продавац се насмејао. „Грешиш. Посвете су за оне који их купе. И за
тебе имам једну.”
„Баш за мене?”
„Да, да! Чека те.”
Одмерио ме је од главе до пете, па стао рукама да прелази преко
шарених корица. Прсти су му се зауставили на Историјском атласу
пролећних облака, неугледном и у меком повезу.
„Ево је”, рекао је толико убедљиво да сам подигао књигу.
Отворио сам је. На другој страни нашао сам избледела, помало
дрхтава слова.
Писало је:
За оног који се још није изгубио, али хоће, можда већ сутра.
„Заиста”, рекао сам и у џепу потражио новчаник.

402
 
Ту где је див умро
планина се родила
где је био гроб
никла је зова
где је Месец небо заорао
киша се из облака просула
где се прича прекинула
вук се урликом огласио


„Човек је празна посуда”, каже ми онај мудрац из облакобуса.
„Заиста?” претварам се да сам заинтересован. „А шта се сипа у њу?”
„Време, дабоме”, одговори, „дани и године, таман колико треба, до
врха док се не напуни.”
„И ниједна се не препуни?”
„Углавном не. Понека, понекад, али тек тренуцима.”
„Пих!” Одмахнем руком. „Времена никад доста. Моја ће посуда
навек остати полупразна.”
Он ме мрзовољно одмери. „Изгледа да си у праву. И мени се чини да
је напрсла.”

403
 
Сунчев зрак зарио ми се у око и ја сам зажмурио. Јаукнуо сам, а суза
ми је канула низ образ.
„Волео бих да ноћ потраје”, љутито сам рекао. „Ова глупа звезда
хоће да ме ослепи.”
„Немој тако”, прекорио ме је баштенски патуљак.
Седео је на клупи поред мене. Између нас налазила се тацна са
џезвом и две шоље, малом и великом. Кафа је била врела, таква да језик
ништа друго не спозна наредног дана.
„Није проблем у Сунцу”, казао је, „него ти знаш да сањаш само по
мраку.”
Нисам одговорио него сам опрезно сркнуо кафу. Била је и горка.


Данима смо гледали како офуцани патуљак бескућник копа по
контејнеру поред облакобуске станице. Углавном му лов није био
успешан – понекад би нашао бушну ципелу, други пут корицу хлеба, а
ретко кад бајато парче саламе. „Ово није у реду”, рекао је неко иза мојих
леђа, „момку треба помоћи.” Очас посла смо се сложили и написали
петицију небеској влади да поред станице постави још један контејнер.
Заиста није тешко бити фин.

404
 
Хтео сам доручак да овековечим, а нисам имао довољно добру
камеру на облакофону, па сам отишао до оближњег дућана. Продавац
ми је показао најновији Гнусмасов модел. „Екран је фабрички мусав, па
ти неће сметати кад га испипаш лепљивим прстима”, рекао је. „Има
довољно меморије да запамти све смешне клипове са мачкама, а
неколико их је већ преинсталирано. И што је најбоље, можеш да бираш
боју, пролив-браон или крмељиво жуту.”
„Узео бих га”, решио сам у моменту, „ако не кошта одвише.”
„Напротив!” ускликнуо је продавац. „Цена је тржишна и
здраворазумска!”
„Да чујем!”
„Само један живот и то без седамдесет два дана.”
„Заиста поштено. Толико дана је доста да се човек нагледа света.”
„Коју ћеш боју, онда?”
Е, то је већ била тешка одлука.


„За живот ти други карту плате”, говори онај мудрац из
облакобуса, никоме посебно, и звучи помало тужно, „а онда, одједном,
осврнеш се око себе и схватиш да се кроз исти шверцујеш.”

405
 
Поред облакобуса лете штуке.
Већ неко време нас прате.
Дуга им се тела као једно крећу, пераја грабе по небу док реповима
туку наше возило. По ситној крљушти прелива се јутарње Сунце и тај
призор ипак није ружан.
Осликане су симболима који су ми познати, али их никада нисам
сасвим разумео.
Посматрам њихове стакласте очи. Помишљам да у њима нема ни
трунке живота, да су машине. Као и остали путници, питам се јесмо ли
ми њихов плен.
У неком моменту, не могу знати после колико откуцаја срца и
окрета казаљке, штуке мењају правац. Пониру, ка облацима испод нас,
страховито брзе.
Чини ми се да чујем како се небо цепа.
Звук ме подсећа на трубе.


У облакобусу је и Свети Ђорђе.
„Данашњу причицу би требало црвеним словима да испишем, зар
не?” питам га.
„Ваљало би сваку”, одговори, „али то није поента.”
„Неки би рекли да црвена боја означава крв.”
„Сви имамо сопствене мане”, каже Свети Ђорђе, „и сви у себи
аждаје кријемо.”

406
 
Око нас су се уздизали маслачци у цветању. Били су толики да би
без проблема издржали туце оријашких жеља. Раширио сам ћебе, легао
на леђа и загледао се у њихове беле главе. Дан је био исувише врућ за
мене, а небо досадно плаво, без иједног облака.
„Хоћеш ли сендвич?” питала ме је Недосањана.
„Касније”, рекао сам.
„Направила сам ти два, да знаш, и оба мораш појести.”
Насмејала се и скинула све са себе. Сунце је пожурило да јој
помилује бледу кожу.
„Хеј!” побунио сам се. „А ако неко наиђе?”
Опружила се до мене. „Хоће ли? Мислила сам да си ти писац ове
приче.” Потом је зажмурила.
„Јесам, али ипак не желим да те делим са туђим погледом.”
Недосањана се померила, одшкринула десно око и пољубила ме у
образ. „Онда се побрини да причу нико не прочита.”
Нека безобразна бубамара спустила јој се на гузу. Изгледа да није
намеравала да оде одатле. Намрштио сам се на њу, а она није марила.
Ветар је дунуо изнад нас. Неколико маслачака је задрхтало и
расуло се у свет.
И ја сам престао да пишем.

407
 
Човек са суседног седишта не престаје да мрда прстима десне шаке.
Иначе је миран, готово непокретан. Меркам га, а он ни не трепће. Само
помера прсте. Као да пребира по невидљивим струнама.
„А шта, стотину му кишоносних облака”, проговорим, „радиш? Баш
ме нервираш!”
Ни не погледавши ме, он каже: „Мењам будућност.”
Отме ми се кикот.
„Смеј се, јадниче”, фркне тај мрдач прстима, „али ја управо
управљам последњом годином овог века.”
Свакаквих лудака у облакобусу можеш срести, помислим.
„Знаш шта?” кажем, за сваки случај, није да му верујем. „Чини шта
хоћеш, али моје сутра не дирај. Сутра Недосањана долази да је
пољубим.”


Десило се да залутам у пужеву кућу и да након неколико дана
доспем у собу где чека древни месингани генерал.
„Дошао си по сабљу што сече месечину”, питао ме је, руком
показавши ка зиду на ком је висило оружје, „ствар која ће од овог света
направити два?”
„Не баш”, рекао сам. „Само тражим место за себе, неко на ком је
слободно сањати.”
Генерал се сневеселио. „Онда покушај на спрату ниже.”

408
 
Пар јаја улази у облакобус. Једно је црвено, налепница на њему
офуцала се и хоће да отпадне, а друго је бесрамно голо и пурпурно
попут различка.
„Азил иштемо”, виче црвено и ја примећујем да му је шотка
напукла, „хитно нам је.”
„Ова територија припада само онима који карту плате”, неумољив
је возач. „Ако немате новца, на крају пута чека вас салата, да не кажем –
мимоза.”
„Пара немамо”, очајна су јаја, „скоро смо из кокошке стигла.”
Неко од путника предлаже да свако од присутних добровољно
приложи, колико може, динар или дукат, јајима да се помогне, јер ваља
се, људи смо. Ту се баштенски патуљци љуте, питају зашто би се људске
ствари њих тицале. А робот ко робот, превртљив, сада тврди да у њему
ничег човечјег нема.
Јаја плачу. „Не желимо да се туцају нама!”
Уздах ми је тежак попут летњег пљуска. Претурам по џеповима и
налазим довољно пара да јајима купим место у облакобусу. Ћутим, јер
моје су речи посне.


Питао сам патуљка шта ће бити кад порасте, а он је рекао: „Моја
глава неће високо изнад земље, нема потребе за тим, јер ја врло добро
знам да и одавде облаке бројати могу.”

409
 
Неко је са друге стране врата. Гура, притиска кваку и гунђа, али да
уђе не може. Прилазим да откључам.
„Добар дан”, каже јаје што на улици стоји. Црвено је и осликано
змијом што сопствени реп хоће да прогута. „Опрости што нисам туцао”,
жури да дода, па се грохотом смеје својој шали.
„Сматрај да сам опростио”, узвраћам.
„Ето мене”, јаје ће.
„Видим.”
„Дођох да се, елем, туцамо.”
„Марш, бре!”
Јаје покушава да се прогура унутра, а ја му не дозвољавам.
„Је л’ Недосањана кући?” пита и кикоће се.
Шутам га, оно се котрља, јауче, врата затварам.
„Проклет био!” чујем јаје, љутито узвикује. „Полупао си ме, начисто
си ме полупао!”
Помишљам како је требало да га бацим вукодлаку, тај би га и са
љуском прождрао.

410
 
Попео се робот на кров куће, а ја га питам зашто.
„Изгледа да нам се небо покварило”, каже. „Проверавам, морам да
будем сигуран.”
„Шта му је?”
„Дођи овамо”, зове ме горе и ја га послушам. „Погледај тамо, на
исток”, покаже руком, „оне облаке. Видиш ли их?”
„Аха.”
„Које су боје?”
„Један је жут, а два су зелена.”
„А само небо око њих? Какво је?”
„Црно као катран.”
„Ето.”
Слегнем раменима. „Па добро. Шта је проблем?”
Робот се окрене да ме осмотри. „Теби је то у реду?”
„Жути је облак покупио сунчев зрак”, кажем, „па га носи у себи док
се не запали. Зелени су обрасли травом, ништа чудно. То су они које козе
напослетку изједу. А небо је црно јер тамо извире из земље, из оних рупа
које су избушили црви сневачи. Чуо си за њих, је лʼ да? Сви су чули!”
Робот ћути.
„Можда би ваљало да се рестартујеш”, посаветујем га пре него што
ћу кренути доле.
Он замишљено клима главом и не проговара.

411
 
У облакобусу сам срео и какву вучју девојку. Седела је довољно
близу да осетим како мирише на самоћу. Њено ситно тело, голо и бледо,
било је покривено модрицама и старим ожиљцима. Косе ко шаш дивље,
у оку је Месечеву тајну крила.
„Завидим ти”, казао сам јој, „твоја боса стопала још причају језиком
шуме и ти још слушаш шта стабла беседе. Тебе кавез боли, а моја крв
твоју да сустигне не може.”
Погледала ме је и није одговорила.
„И ти и ја смо гладни”, рекао сам, „али не на истом језику.”
Насмејала се, широко, зубе показавши.
Из грла јој је режање утекло.


Извирује робот кроз прозор.
„Ханибал је пред вратима”, каже забринуто.
И ту мене студени зној облије. „Је лʼ и слон са њим?”
„Није.”
„Добро је”, уздах из себе испустим, „овог пута можда и не уђе.”

412
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли духове за кућу?”
„Имамо смрзнуто породично паковање и у стакленој амбалажи од
пола литра.”
„Биће довољна једна политра.”
„Хоћете ли месопотамске или јапанске?”
„Ух. Нисам размишљао о томе. У чему је разлика?”
„Јапански се никад не покваре.”
„А ови други?”
„Они заврћу вентиле за воду и једу зачине за јело. Углавном ништа
друго.”
„Дајте ми ипак јапанске.”
„Ако почну да вас зивкају ноћу на мобилни, обавезно их
блокирајте.”


Уђем у сваштаоницу на трећем небу, па се обратим дежурном
сваштаоничару. „Молим вас”, кажем, „тражим неко лагодније време и у
њему бољи живот. Хитно ми је!”
Одговори ми тај човек: „Време је такво какво је, лека му нема, нема
закрпе нити паузе. А што се бољег живота тиче – то наћи нећеш, и не
покушавај. То се прави. На облаку изнад радионица је надалеко чувених
вилинских мајстора. Ако новца имаш, њима се обрати.”

413
 
Облакобус жури изнад места које је до јуче било море.
„Не знам где се та силна вода изгубила”, каже човек чије име
никада нисам тражио, „нико не зна. Изгледа да смо сви окренули главе у
погрешном правцу ил’ смо можда у будућност вирили, па нико није
приметио када је нестала. Може бити да је отишла за китовима и
њиховим сенима.”
Позива ме да погледам кроз прозор.
„Само су звезде остале”, каже.
Показује ми прстом, али нема потребе. Испод нас је безброј угаслих
звезда, једна преко друге леже, кракова испреплитаних и мртвих. Не
видим земљу од њихових остатака.
„Кад се љубав прекине”, наставља човек да прича, „звезда са неба у
море падне. Од давнина је тако. Мада, кад мало боље размислим, нисам
скоро видео неку да пада. Питам се шта то значи.”
Ћутим поред њега, не проговарам, на души смрт звезде носим.


Њена је боја била црвена, као сан дубока и тешка попут сећања.
Њихала се на ветру, ветар ми је махао њом.
Климала ми је главом када бих пролазио, а ја нисам знао од ње
поглед одвојити.
Волео сам једну булку покрај пута, на двадесет седмом километру
од града.

414
 
Недеља је, облачна и спора.
Прозор је отворен, завеса се њише, а ја слушам врапце што се на
улици дозивају. Лежим на кревету, на леђима, у плафон гледам као да ће
тамо нешто да се деси. Уз мене склупчана је Недосањана. Не знам да ли
је лепша кад жмури или кад се смеје.
„Волим те”, проговарам.
Она очи ни да одшкрине. „Је л’ ово још једна љубавна прича?” пита
снено.
„Не”, оклевам да кажем, „само ми се чини да ти то довољно не
понављам.”
„Аха.”
Почиње киша. Шушти лишће, а хладан ветар се увлачи у собу.
„Никада није довољно”, шапуће Недосањана.
Ту је, поред мене, на јоргован мирише. Њен глас је ехо, из даљине
допире, туце светова између нас ниче.
Размишљам колико је речи писцу потребно крај да испише.


„Гладан сам”, жали се вукодлак, путнике у облакобусу меркајући. А
ја га гуркам лактом и шапућем: „Смири се! Видиш да су око нас све сами
патуљци, морао би бар два комада прождрати. Не желим да ме због тебе
опет избаце напоље!”

415
 
Пет дана киша пада, не престаје да лије, а облакобус прокишњава.
Седим ко сироче поред неког анђела, мокре су ми ноге, мокар сам
изнутра.
„Колико још”, пожалим се, „док се не подавимо?”
„Неће још дуго”, каже анђео, а у гласу му чујем сажаљење. „Надали
смо се да ће вас умити, али изгледа да је грех човечји чак и за нас
нерешив проблем. Мислим да ћемо морати свет да смакнемо.”
„Зар тако?” уздахнем и оборим поглед.
Посматрам сопствене шаке, у крилу ми почивају, и као да на њима
видим црвене трагове, на скорену крв што личе. Кришом их трљам једну
о другу.
„Хоћеш ли да пробаш са сапуном?” пита ме анђео.


„И кад се одрекнеш прошлости”, каже ми онај мудрац из
облакобуса, „ти остајеш исти човек. Нећеш постати нов само зато што
ћеш ћутати о данима који су већ пописани.”
„А како онда?” питам га.
Он главом одмахује. „Време није саздано да њим уназад ходиш.”
И поново сам љут на њега.

416
 
У облакобусу за Лавкрафтовац приметим да путнику до мене из
носа вире пипци, по један из сваке ноздрве. Личе на октоподске и мрдају
се. И док је мени помало непријатно што то видим, чова се уопште не
узнемирава.
Најзад, кажем: „Пардон! Канда ти чудовиште са слинама цури.
Хоћеш ли марамицу?” А у ствари, марамицу и немам, алʼ нема везе, нека
се брише рукавом.
Човин врат сумњиво крцка док окреће главу ка мени. Десно око му
недостаје. Из рупе наместо њега бледа и плавичаста светлост исијава.
Отвара уста, а језик му испада напоље, низ груди се котрља на
прљави патос и тамо остаје. Пљувачка и крв потом прскају по мени. И
назад се помаља лице што подсећа на она из јапанског позоришта.
„Не”, то лице громко проговара, „шта ће ми?”


Овог јутра започели смо још један рат са житељима трећег неба.
„Шта ћемо да им радимо”, питао сам облачног маршала, а топови су
грмели, надгласавајући ме, „кад победимо?”
„Кад победимо?” маршал је узвикнуо. „Зар ћемо да победимо?”

417
 
Робот листа огласе, па каже: „Ниси више млад.”
„И ти си приметио?” узвратим.
Јутро је, испред мене хлади се кафа, а ја размишљам колико ћу
корака данас избројати.
„Аха”, робот ће, „не може да се не примети, поготово кад закукаш
како те боли колено или по стоти пут беседиш о камену у бубрегу.”
„Брига тебе! Ти си машина.”
„Јесам и нашао сам ти ново тело. Слушај.” Показује ми нека ситна
слова на екрану, али не разазнајем их, далеко су. „Продајем тело,
двадесет две године, први власник, све сем коже.”
„Не звучи лоше.” Пружам шаку да дохватим шољу, посматрам је,
посматрам своју кожу – још се није згужвала и онако старачки
истачкала. „И”, питам, „пошто је?”


„Не разумем ову кафу”, кажем, а она се у шољи таласа, тамна је и
браон, није ни горка ни заслађена, ал’ зато је врела, језик ми је спржила
и сад у њој више ни реч не налазим, можда тек уздах из туђине, „не
разумем је”, кажем, „од ње су ми поглед и хоризонт једнако мутни.”

418
 
Сећам се, једном ме је Недосањана питала: „Колико кошта љубав?”
Дан пре тога смо се посвађали, не памтим због чега, није ни било
важно. Знам да смо се инатили дуже него обично. Помирили смо се када
је питала хоћу ли кафу, а ја сам одговорио да ћу раширити веш да се
суши.
Елем, питала је: „Имају ли цену наша срца?”
„Као и све друго”, рекао сам. „Цена је таман каква треба да буде,
није ни мала ни велика. Ништа и све, толико нас стају.”
Можда сам и погрешио, али чини ми се да још плаћамо.


У облакобусу до мене седи неки планински патуљак. Нема га ни
пола метра, ал’ тежак је, баш тежак, толико да седиште под њим крцка.
Готово се читав у камен преметнуо – угљено црн са пругама белим и
црвеним. Читао сам да постају стена кад изброје три века и четврт
четвртог.
„Не знају људи језик камена”, каже ми изненада, усне мрвећи. Речи
су му споре и тешко их је разумети. „У камену су боје, тамо где је и
спокој. Камен памти дуже од свега.”
„Претпостављам да јесте тако”, узвратим, „али ни камен не говори
језик мора и краткоживући таласи га на крају боле.”
Патуљак покушава да се насмеје, али то звучи попут шкрипања
зарђале шарке. „Заболети ме вода неће, јер камен нисам ја”, каже.

419
 
„Хоће ли последња прича бити о мени?” пита ме Недосањана.
На облакобуској станици чекамо, на клупи поред које је уснуо
бронзани змај, а мене каква тескоба мори, као да ми је у грудима запео
ветар северац и дува ли, дува.
„Немам појма”, оклевам са одговором. „Трудим се да не размишљам
о томе.”
Она се смеши. У оку јој видим Сунце на заласку.
„Добро је”, каже, „што не постоје последње приче.”
Потом ми намигује, а ја бих да ме пољуби.
Иза нас се у сну змај мешкољи, мрда крилима, али их не шири.
Црни дим куља му из ноздрва.
Ни не примећујем да је облакобус стигао.
Врата су отворена и чекају ме.
„Морам да кренем”, кажем.
Недосањана клима главом.
„Пођи са мном”, молим је.
Она сада одмахује главом. „На нека путовања сам мораш поћи. Она
су само твоја и на њима те нико не може следити нити можеш знати
куда ће те одвести.”
Мој уздах умало да пробуди змаја.
Пењем се у облакобус, да се осврћем не престајући. Недосањана
остаје да седи на клупи. Подиже руку да ми махне.
Њен осмех је све.
„Идемо ли?” обраћа ми се возач облакобуса.
У полутами возила никог сем њега нема. Наранџасте светиљке
трепћу изнад празних седишта.
„Сви су већ отишли”, објашњава возач, очигледно сматрајући да
треба. „Ово је последњи облакобус. Ти си његов једини путник.”
„Бестрага!” отима ми се.

420
 „Дакле, идемо ли?”
Отварам уста, да кажем не, не идемо никуда, да викнем, али гласа
немам, из мене ветар избија, реч ми краде. Хоћу да се окренем и изађем.
Моје ноге не слушају.
Врата се затварају.
Још једна врата се затварају.


И тако сам решио да почнем да пишем причу која краја неће имати.
„Зар и ти?” рекао ми је остарели словослагач. „Многи су пре тебе
исто покушали и перо сломили. Неки од њих су одустали када су
схватили да се превише понављају, другима су вечито незадовољни
читаоци окренули леђа, али било је и оних што су спознали праву
списатељску истину. Прича је једна, само се писци мењају.”
Питао сам га од којих ћу ја писаца бити. Његов одговор ме је
заболео.

421
 
Седимо робот и ја у чајџиници на седмом Сатурновом прстену. Док
ја чекам да проври вода за дубокоумни црвени марсовски, онај од ког
човеколикима расте треће око, робот пије чај за унутрашње
подмазивање. „Мислио сам да су сви други роботи бољи од мене”, каже
ми, „а онда сам схватио да то нису ни људи.”


Овог смо јутра жадни патуљак и ја у руднику ископали чак три
жеље. Прва је била ситна, по мери свакога ко на пут креће – да дан буде
ведар и да се друм не веже у чвор. Договорили смо се да је продамо на
пијаци. Такве жеље нису скупе, али се вазда траже. Друга се односила на
љубав чисту попут вилинске сузе. Узми је ти, рекао сам патуљку, ја их
већ имам неколико. А трећа је била жеља за славом и поседовањем
читавог света, од оне врсте што само јад доноси. Њу смо брже-боље
вратили у земљу.

422
 
Облакобус за Препричаву на станици чека, ниједног путника у
њему нема. Возач је над воланом повијен, не помера се. У џепу тражим
жетон, налазим петодинарац. Улазим и убацујем га у возачево уво. Он
шкрипи, трепће, главу диже, па рамена, проговара: „Добро дошли!
Седите или немојте, а ми одмах крећемо!”
„Слушај, друшкане”, кажем му, „боље би ти било да ми овог пута не
украдеш жетон.”
Он ме искоса гледа и мршти се.
„А шта ће мени твој жетон?” љутито ће.
„Технички”, одговарам, „то није жетон.”
„Нећу се брукати због пар динара!”
„Пет по пет и ето пуног новчаника.”
„Седи, човече!” он подвикује. Окреће главу од мене. „Касним у
поласку!”


А на станици – једно дрвено буре и ја. Облакобус, наравно, касни.
„Ехеј, друже”, из бурета глас допире, „хоћеш ли ми помоћи да се
укотрљам у бус, хоћеш ли бити толико добар?”

423
 
У облакобусу је гужва, има пуно патуљчица и виноградских вила,
румених и слатких, а Давид стоји уз моје седиште, го како само он зна да
буде.
„Покриј се”, кажем му, „непријатно ми је. Сви те гледају.”
„Ја сам рођен да ми се диве”, дрчно он одговара.
Љутим се. „Не желим да ти се диже у мојој близини! Бар се
помери!”
„Немам где.”
Виле око њега се смеју.
„А што му је тако мали?” пита једна.
„Није му мали”, друга ће, „то му је од мермера.”
И тада Давид, некако, не знам како, од стида румени.


„Љубав је отров”, уздахнем, а негде далеко небо се гласно распукне.
Амор престаје да броји своје стреле. Диже поглед ка мени, па
напето пита: „Шта си чуо? Неко ме је оцинкарио?”

424
 
Негде на крају ноћи, у поткровљу Тврђаве у средишту света, у
собичку осветљеном тек пламеном свеће на умору, над Дневником снова
погнуо се један сновослов.
Одшкринуо сам врата, без куцања, и провирио унутра. „Пардон”,
рекао сам, иако је звучало баш, баш глупо, „само да питам.”
А тај је сновослов, ком сам лик можда и украо, ненамерно, дабоме,
тај је подигао поглед са књиге коју је исписивао и уздахнуо. „Да, да,
сањала те је, али не могу ти казати како.”
„Хвала, извините, нисам хтео да сметам”, збрзао сам и затворио
врата.


Једном сам пауну украо перо, величанствено и краљева достојно.
„Јој!” узвикнуо је. „Човече, зашто си то урадио?”
„Опрости”, рекао сам, „морао сам.”
„Да ниси и ти од оних што себе зову писцима, проклети били”,
наљутио се паун, „и мисле да перо пише, а не рука?”
Климнуо сам главом, не намеравајући да улазим у расправу. Нема
појма, помислио сам, ипак је он само птица.
Много касније схватио сам да једно перо није довољно да полетим.

425
 
Улазим у облакобус, онај кратки, што шаљу на кварно, а у њему
двадесет осам седишта и упола толико путника што стоје поред њих.
„Шта је сад ово?” гунђам. „Да нису мокра седишта? Ил’ су мангупи
опет лепили жваке.”
„Ништа слично”, каже ми човек од марципана. „Ово су седишта на
којима се седи.”
Одмахнем главом, па узвратим: „Дабоме да јесу.”
А онда седнем и заиста оседим.


„Кажу да боје у свемиру не постоје, да је то тек ствар како наше око
опажа светлост”, каже ми онај мудрац из облакобуса, „али исто тако не
постоји ни твоје име, то је реч коју су други измислили за тебе. Не
постоје правда и освета без човека. Животиње не размишљају о смрти, а
време меримо тек од када смо измислили календаре и часовнике. Свет
савршено функционише и без ствари које не постоје.”
А ја климам главом и – чудо једно! – сагласан сам са њим.

426
 
У облакобусу за Свакодневчево толика је гужва да је пар вилењака
већ испао кроз прозор. Бодљикави трол гура ме отпозади, мислим да
крварим на неколико места. На патосу лежи угажен сироти
библиотечки патуљак. Чујем шофера како тера људе од себе. Не могу
мењач да дохватим, виче. А испред мене је наранџаста вила, голишава и
дивна. Њене груди стиснуте су уз моје. Велике су то груди, ал’ не буним
се, не смета ми. Вилино лице толико је близу мом да јој дах крадем.
Врхом носа додирујем њен. То је ескимски пољубац што дуго траје.
Извини, кажем, иако не мислим тако. Извини, понављам, а усне ми се
спајају са њеним. Извини, извини, извини. Понављам.


„Добарданизволите?!”
„Потребно ми је срце.”
„Па, да, комшија, ви опет о срцу, као да вам ништа друго не треба.”
„Јесу лʼ стигла?”
„Нажалост, не. Контејнер је запео на царини. Нисам сигуран шта се
дешава.”
„Бестрага! Да покушам сутра?”
„Не морате журити.”
„Али плашим се да ћу навићи да живим без њега.”
„Не знам шта да вам кажем. Чуо сам да рупе у грудима нимало не
боле.”

427
 
Дан је сунчан и ветровит. Изнад мене се њишу гране врушта, тешке
од плода и јучерашње кише. Седим на трави, у сенци стабла, а бубе се
шетају по мени.
„Помислиш ли понекад”, проговара баштенски патуљак, „да ти
ветар краде речи, и не само њих, него читаве мисли, да их отима и
односи са собом?” Вади лулу из педеруше, затим кесу са дуваном, а онда
и шибицу. „Имаш ли утисак да си некад остао нем јер је ветар кроз тебе
прошао?”
„Не знам”, кажем, „нисам сигуран.”
А онда се мрштим и у далеке облаке гледам. Једног имена
покушавам да се сетим. И не могу, никако не могу. Памтим јој боју очију
и смех, чак и додир њене шаке, али име не, само име не, као да га никада
нисам ни чуо.


Једног је дана робот одлучио да се бави баштованством.
„Овом свету недостају три руже које ћу засадити”, објавио је, „бела
за јутро, жута за подне и црвена за вече.”
„Али ниси отпоран на кишу”, упозорио сам га, „зарђаћеш.”
„Позајмићеш ми кабаницу, зар нећеш?” рекао је.

428
 
У облакобусу Колумба видим. Чудак какав је и раније био, на
седишту чучи и врпољи се, да се смири не може. Путници га загледају,
нервира их, таква их бахатост вређа. Напослетку – гунђају – и други
треба ту да седну, сутра или прекосутра, није у реду седиште да
изгазиш.
„Хеј, човече”, питам га, „шта радиш?”
„На јајету седим”, одговори.
„Чијем јајету?”
„Мом.”
„Аха”, кажем, „а ја сам мислио да имаш два.”
Колумбо више не обраћа пажњу на мене. Још мало се гнезди, а онда
поскакује. И заиста, јаје је ту, крио га је испод себе. Крупно је, попут
нојевог, пегаво. Љуска на њему пуца, Колумбо се усхићено церека, љуска
се отвара и помаља се голуждрави човечуљак тамне коже. Колумбо га
пажљиво обухвата шакама и подиже.
„Зваћу га”, каже поносно, „Индијанац.”


У космичкој радионици.
„Штрајк, штрајк, штрајк!” вичу шегрти и машу холо-
транспарентима. „Хоћемо климатизовану будућност и бар два нерадна
живота! Тражимо резервне делове и за наше породице! Захтевамо
исплату у алдебаранским дукатима! Штрајк, штрајк!”
А мајстор ћути и штампа нове раднике.

429
 
Неопрезно сам пришао ружи и она ме је огребала. Њен трн исписао
је дугу и црвену линију на мојој подлактици. „Јој!” дрекнуо сам, више
изненађен него повређен. „Зашто сад то?” надурио сам се потом.
„Лепота уме да заболи”, рекла је, надмено раширивши латице боје
крви, „а ја сам дивна.”


А у облакобусу, наместо шофера – капетан Немо.
„Извин’те”, питам га, помало и збуњен, „је л’ ово Наутилус?”
Он ме гледа, мршти се и шпицастим брковима мрда, па одговара:
„Можда јесте, можда није, ко не зна – неће ни знати.”
„А шта то, молићу лепо, значи?”
„Ништа друго него да крећемо.”
„Куда?”
„Двадесет хиљада миља изнад облака.”
Смејем се. „Ма, да, сигурно! Да ли сте, заједно са Верном, бар
једном помислили да претерујете са бројкама? Са које сте планете
залутали?”
Капетан Немо се љути на мене, капетан Немо ми карту наплаћује.

430
 
Десило се да ми је вруштова вила рекла: „Овај облакобус неће бити
исти без тебе.”
„Зар ћу отићи”, питао сам је, „зар ме неће бити?”
„И даље ћеш путовати са нама, али престаћеш да лажеш. И тада
више нећеш бити писац који си сада”, одговорила ми је.
„Али ја не умем да лажем”, казао сам.
Вила се насмејала и појела још једну малу тишину.


А на столу -
мастионица готово празна
и гушчије перо поред
коверта без адресе
и папир на широке и уске линије
На том папиру две су капи мастила
што хватају светло старинске лампе
и ништа више
ни једне речи
ни три тачке

431
 
Једне ноћи срео сам ловца на месеце. Погнут под теретом великог
ранца и мердевина на расклапање, носио је још и војнички ашов,
крпљени мередов и уролано ћебе на зелене и беле штрафте. Имао је код
себе две чутуре из којих је наизменично отпијао по гутљај. У једној се
налазила вода од које се дуго спава, а у другој вилински чај за буђење.
Чизме су му биле упрљане црвеним песком из земаља где речи вреде
колико и дукати. Ветар северац му никако из косе није хтео.
„Ловиш ли и овај Месец”, питао сам га, „што моје небо притиска?”
„Месец ко месец”, одговорио је.
„Идем са тобом”, казао сам. „Колико нам до њега треба?”
„Зар је битно?”
„А зар није?”
Погледао ме је и одмахнуо главом. „Изгледа да месец није ловина
по твојој мери. Можда би ваљало да потражиш нешто до чега заиста
можеш стићи.”
Потом је пошао даље, а ја сам ипак закорачио за њим.


Недосањана се враћа из продавнице ветрова.
„Купила сам два”, каже и из цегера их вади у неповратној стакленој
амбалажи, „морски за дневну собу, слан, што на кокос мирише, и кошаву
да нам спаваћу расхлади. Што је најбоље – кошава је на акцији,
овогодишњи модел. Хтела сам чекове да испишем, а онда сам се сетила
да сам понела твоју кредитну картицу.”

432
 
Слушали смо како море шапуће и боси газили по песку.
Обала није била дуга, једва смо избројали хиљаду деветнаест
корака.
„То је то”, рекао сам напослетку, „то ће иза нас остати.”
Недосањана није проговорила. Тишином је дочекала вече, а ноћи је
поклонила свој најтужнији осмех.
До јутра су наше трагове таласи избрисали.
Наредног дана смо на истој обали начинили три корака више.


У облакобусу је толико топло да су три шумске виле увенуле, а онај
голем из комшилука други пут се пече. Патуљак до мене жали се како му
је чутура са водом пресушила. Лаже, битанга, из њега ракија испарава.
Са мене зној лије, потоци зноја, реке зноја, обневидео сам и залепио се за
седиште. Покушавам да се расхладим новинама, али не вреди, са њих
само слова отпадају. Неко возачу матер псује.
„Све би другачије било”, проговара онај мудрац, не знам одакле му
снаге, „да смо у блату остали, тамо где смо се и родили. Ко висинама
стреми навек на планину може да се попне.”

433
 
Пре два дана у нашем поштанском сандучету одржан је избор за
највукодлачкијег вукодлака текуће године. Пријавио сам и оног мог
бленту, иако сам сумњао да може да се мери са господским кучиштима.
Напослетку, не купујем му храну у продавници него га пуштам да копа
по контејнерима са ђубретом, не водим га код фризера нити му дајем да
једе јаја. Порекло му није аристократско, никакве папире нисам добио
кад сам га усвојио. Рекао сам му да нема шансе да буде међу првих десет,
али је желео да проба. Вукодлак не треба да буде леп и миришљав –
казао је – вукодлак мора да има оштре зубе и урлик од ког се Месец
угаси. Потукао се са осталим такмичарима чим су му закачили број на
леђа. Једном је реп везао у чвор, другом поломио вилицу, трећег
намртво изгазио, четвртом је ишчупао језик и да вам више не набрајам.
Онда је изуједао пола жирија и прогутао несрећног патуљка што је
публици продавао кокице. А после тога је скочио на победничко
постоље и запишао га. За мене потпуно неочекивано, освојио је друго
место. Прво је традиционално припало штенету из Дракулине
одгајивачнице. Овог пута је довео једно које уме да рецитује
Интернационалу на румунском. Политика, дабоме, пас јој матер…


„Да сам цвет”, рекла је, „била бих пустињска ружа.”
А ја сам ћутао, јер појма нисам имао о чему говори.

434
 
Црни дудов патуљак до мене седи и за своју се торбу држи ко
дављеник. Чело му се згужвало од бриге, капица се на глави накривила.
Кроз прозор гледа, па проговара: „Запиташ ли се идемо ли тамо где
треба да будемо?”
„Наравно”, кажем, „то смо и платили.”
„Ако је тако”, он ће, „зашто тамо нећемо остати? Зашто ћемо се
вратити?”
Размишљам неко време о његовим речима.
„Претпостављам да морамо”, напокон кажем.
„То није прави одговор”, љут је.
Слежем раменима и узимам новине да читам.


А када сам напокон стигао на оно место где снове деле, приметио
сам да једини уза себе немам ни торбу нити врећу.
„Дођох са два џепа на панталонама”, пожалио сам се мајстору, „а од
та два један је бушан.”
„Нема везе”, рекао ми је. „Узми колико можеш да понесеш.”
Послушао сам га.
Три дана касније схватио сам да је мој џеп довољно дубок да у њега
стане тридесет седам великих снова и још двапут толико малих, па чак и
четврт Месеца и једна цела летња киша.

435
 
Ноћ је на пола, бесана и претопла. Лагано се кувам у мраку.
Не знам више да ли жмурим или су ми очи отворене.
Пружам руку да дохватим облакофон. Екран се укључује, хоће да
ме ослепи. Бирам број и позивам.
„Ало?” јавља се глас.
„Овцо за спавање!” кажем строго. „Где си?”
„Ето мене”, одговара, „с првим снегом.”
И прекида везу.


Сећам се старог мајстора небополагача што је често путовао са
мном. Био је то човек низак растом, као најобичнији патуљак, ал’
крупних шака на алате навиклих, жилав и навек опаљен сунцем. Ја сам
обично силазио на шестом небу, ређе на седмом, а он би продужио до
последње облакобуске станице, неких двадесетак небеса више. Питао
сам га шта тамо има.
„Ништа”, рекао ми је, „док не направимо још једно небо. А онда
ћемо даље да зидамо, и још даље, док не будемо толико високо да ћемо
заборавити да смо на земљи рођени.”
„Чему то?” зачудио сам се. „За сваког од нас и сада довољно места
има. Зашто звезде од себе гурамо?”
„Немам благе везе”, одговорио је. „Ја само чекам пензију, да сиђем
доле, нађем какав поточић и да у њему ноге поквасим.”
А онда је уздахнуо и ја сам знао да му чекање није близу краја.

436
 
Негде изнад Конкордиљера у облакобус улази контрола –
намргођени зимзелени вилењак, два дрвенбота и службени пас.
„Молим вас”, обраћа се вилењак путницима, „останите на својим
местима док не завршимо!”
„Зар опет?” гунђам. „Имам заказано чишћење савести, не смем да
закасним.”
Патуљак до мене шкргуће зубима и зноји се. „Планине ми!”
шапуће. „Не могу у затвор. Јесам мали, али и таквима испада сапун.”
Неспретно из џепа вади кесицу са травом, па је баца на патос. Стопалом
је гура даље од себе.
Вилењак нас погледом све премерава, док се дрвенботи
распоређују код предњих и задњих врата.
„Тридесет двоје”, каже.
Пас набира њушку, хвата наше мирисе, па одговара: „Тридесет
шесторо.”
„Нађи их”, наређује вилењак.
Пас креће између седишта. Не обраћа пажњу на карте што му
показујемо.
Минут касније дрвенботи стављају лисице на невидљиве руке
четворици невидљивих људи. У колони их терају напоље. Посматрам
како четири пара лисица лебде поред мене и питам се како ти људи
изгледају. Можда су девојке, младе, лепе и пре свега голе. Одлучујем да
напишем причу о њима.
„Хвала вам на сарадњи”, каже вилењак, и даље намрштен.
„Запамтите, шверцовање се не исплати, а и кажњиво је.” Потом излази
из облакобуса.
Пас оклева неколико тренутака, делује ми као да би запишао врата,
али напослетку то не чини.

437
 
На друму без почетка и краја срели смо каквог човека.
„Ко си ти?” питали смо га.
А он је одговорио: „То ће други да вам каже, јер ја не могу знати, ја
себе само у огледалу видим.”


Једна је вила пожелела да будем њен.
„Не могу”, рекао сам јој, „више не умем да се заљубим. Ни не
памтим какав је то осећај. Мислим да ми се срце покварило.”
„А можда си срце изгубио”, узвратила је, „можда је негде далеко.”
Па сам отишао да нађем девојку са којом сам минуле дане делио.
„Имаш ли нешто што ти не припада?” питао сам је.
„Оно чему сам се надала”, рекла је, „никада није било моје.”
„Али волео сам те.”
„Никада ниси био искрен. И мене и себе си лагао.”
„Авај!” закукао сам. „Изгледа да ја срце имам само време да мери!”
Вила је била упорна. Дала ми је љубавни напитак да попијем,
бацила је чини на мене, водила ме код доктора.
„Не вреди”, казао сам напослетку, „не могу да те заволим.”
А она је тада, и љута и уплакана, моје груди отворила, да види шта
је у њима, да схвати шта са мном није у реду, отворила их је само да
уместо срца нађе грумен угља.

438
 
Негде на шестом небу хоћу да уђем у облакобус, а возач ме
зауставља испруженом руком. „Цена карте се променила”, каже.
„Да није пала?” питам га, непријатно изненађен што се мој труд да
спремим у пару тачан износ показао залудним.
„Отишла је горе.”
„Добро је кад је отишла. Бар није скочила.”
„У ствари, јесте поскочила, онако, јуначки.”
„А зашто сад?”
„Зато што су на трећем небу поскупеле банане.”
„Какве то везе има са картом?”
„Па, ето, има.”
Обичном смртнику свемир никада неће бити јасан – схватам по ко
зна који пут – јер обичан смртник није у стању свемир да види. И не
преостаје ми ништа друго него да из најдубљег џепа извадим ону
крупну новчаницу коју је тешко зарадити, а лако потрошити.


„Видиш сунце да гори”, каже ми онај мудрац из облакобуса, „али не
знаш шта га је запалило. Слушаћеш човека и чућеш људе. Душа је терет
без ког нећеш ни корака начинити, јер време није лек, време је казна
баш као и заборав. А једног дана биће ти јасно да ветар птици крила
неће сломити.”

439
 
Протрљам чаробну лампу, духа да дозовем.
Он невољно извири из ње, погледа ме, па зевне.
„Опет ти”, промрмља.
„Не могу више да чекам”, кажем. „Завлачиш ме већ недељама.”
„Хеј, друже!” подвикне дух. „Мислиш да је данас лако наћи праву
љубав? Радим на томе! Дај ми времена, пусти ме да дишем!”
Сневеселим се. „Могу ли некако да ти помогнем?”
А он ће: „Наравно! Гуглај мало и ти.”


Бивши човек куца на врата једне од безброј сличних канцеларија
на Високом небу.
„Извинʼте”, пита анђела што тамо седи, „да лʼ се овде мере
потрошени животи?”
А анђео у руци држи лењир и смешка се.
„Не”, каже, „овде се ударају пацке.”

440
 
Испаде му свет и разби се у парампарчад.
„Ознојени дланови”, посрамљено каза Атлас, „Земљи пресудише.”


Возач изненада притиска кочницу и облакобус се пропиње.
Кукурузни вилењак пада на робота, робот лети напред и гура ме, а ја
главом ударам у шипку поред врата. Неко вришти отпозади, неко
дозива помоћ.
„Проклет био”, узвикујем док ми нос крвари. „Зашто си то учинио?”
„Намерно је”, каже он и креће даље.
Смишљам какву злобу на уста да пустим, да испљунем сво црнило
што ми се данима већ у грлу скупља, али не иде ми, никако речи да
склопим у реченице.
Возач опет нагло кочи и опет се тумбамо. Није моја глава једина
која је полупана.
„Намерно је”, возач објављује.
„Аман, човече!” робот и ја углас дречимо.
„Је л’ боље сад?” пита возач.
Зинем да одговорим, па ућутим. Зинем још једном.
Схватим да су ми се мисли преуредиле, изравнале се и уклопиле.
Нисам љут, не смета ми ни празан новчаник, ни врелина ни гужва нити
сутрашњи одлазак у банку. Свет много боље звучи и изгледа чистије.
„Јесте”, кажем, „боље је.”

441
 
У облакобусу до мене седи нико други него Ганеша. Све четири
руке на големи је стомак положио, па замишљено посматра путнике.
Ушима доконо маше, ко лепезом, а сурлом држи флашу са леденим чајем
који је заборавио да пије.
„Знаш”, проговори, „некада давно, кад сам био дете, и ја сам људску
главу на раменима носио.”
„Не сећам се тога”, узвратим, убеђен да се баш мени обраћа.
Ганеша ме окрзе оком и насмеје се.
„Питам се да ли би ми нека од овде присутних одговарала”, каже.
Потом уздахне. „Али предуго слоновску користим, навикао сам. Ваљано
ме служи и ништа не заборавља.”
„Мораш признати да ни сурла није на одмет”, приметим.
„У праву си, свакако”, Ганеша ће. „Такав сам какав сам, ја сам и нико
други.”
И ту разговор прекине, јер може му се, бог је.


Уплео се Месец у корење Дрвосвета, па се не може ишчупати.
Посматрам га из висина, са гране на којој још један град расте, а
вилински шумар ми каже: „Могу поћи доле и повести дружину са собом,
секире ћемо понети и ужад, ослободићемо га.”
„Дрво расте, а небо не”, одговорим му. „Нека га тамо. Крошња
звездама нека остане.”

442
 
У облакобусу једва налазим слободно место.
„Да простиш”, кажем деди што ме од њега раздваја, „ја бих да
седнем тамо.”
А деда жалостиво трепће. „Жао ми је, не могу да устанем.”
„Што?” питам, па га загледам. Жут је и погурен, ал’ још умро није.
„Мрзи те?”
„Не могу, нисам способан!” он ће.
„Хајде, хајде! Нисам карту платио да бих стајао.”
Ја се мрштим, а деда хоће да заплаче.
„Сео сам на жваку!” узвикне.
Отме ми се једно АХ!
„Има већ пола године”, каже деда, „како устао нисам.”
Јадан човек – мислим – бећари му живот уништише!


„Нема човека без сенке и прошлости”, каже ми онај мудрац из
облакобуса, „и нема човека ком ноћ неће оба украсти.”

443
 
Седео сам у облакобусу, седео и летео, седео и писао, а димна вила
вирила ми је преко рамена и није много о мојим причама беседила.
„Не пишеш више љубавне”, рекла је једном.
„Не”, сложио сам се. „Чини ми се да смо љубав и ја раскрстили. За
њу више ни слова није остало.”
Питала је: „Лажеш, је лʼ да?”
Дуго сам размишљао о томе и ништа нисам слагао.


„Добарданизволите?”
„Потребно ми је спасење.”
„Нажалост, немамо ни комада, све је распродато.”
„Можете ли поручити, бар једно, макар и у другој класи?”
„Колико сам обавештен, проблем је у производњи.”
„Штета. А баш ми је хитно.”
„Незгодно је бити човек, је л’ да?”
„Ништа ми не причајте!”

444
 
А када је из висине опет осмотрио непрегледно море испод
облакобуса и уверио се да је вода удавила свет, Ноје је задовољно
протрљао шаке.
„Ето”, рекао је, „и то смо обавили.”
Потом је позвао једног од синова да преузме волан, а другом
наредио да провери није ли каква животиња испала из пртљажника.
Жену је замолио да пристави кафу.
„Овог је пута било лакше, зар не?” проговорио сам са задњег
седишта. „Ниси морао са таласима да се рвеш.”
Погледао ме је потпуно затечен мојим присуством. „А који си сад
ти?” подвикнуо је.
„Онај са месечном картом”, пожурио сам да одговорим.


Био сам њен Месец
Сан сам јој чувао
Била је моје Сунце
Увек далеко

445
 
„Ја сам само девојка”, рекла је принцеза, „обична, најобичнија
девојка којој круна на глави квари снове.”
А змај јој је одговорио: „Ја сам змај каквог нигде на свету наћи
нећеш, поред мене сваки је дан бајка, ја од једног слова могу лаж
начинити и пастирицу златом даривати.”


На растанку сам јој поклонио свеску са песмама које сам јој писао, а
никад их нисам завршио.
„Волећу те до последњег дана”, рекао сам, а речи су биле и слане и
горке и парале су ми грло као да искашљавам камење.
Питала ме је: „Није ли ово последњи дан?”
Дланом је отерала сузе из ока, да у њему направи места за ново
јутро.


Босонога на облаку и насмејана, рекла је:
„Држи ме, не пуштај, високо смо изнад земље.”
Била је лакша од пера.

446
 
Приметили смо да свесвемирски сајџија избегава наше небо.
„Хеј!” викнули смо.
„Зашто нам не наштелујеш Сунце и Месец?” питали смо га. „Једно
друго сустижу и једно друго обилазе, смисла нема кад се дан и ноћ
преклопе.”
„Подеси, поправи, замени, учини нешто!” наљутили смо се.
А он нам је рекао: „Време потрошили, па туђе ишту. Нико вас није
ударао по ушима да престигнете сопствену будућност. Свему крај следи,
па тако и вашој бахатости.”
И још је додао пре него што је отишао даље: „Резервни делови за
небеске часовнике не постоје. Тако јесте и није ми жао.”


„Вараш се ако мислиш да је живот круг”, каже ми онај мудрац из
облакобуса, „јер, да јесте, у тренутку смрти вратио би се на место са ког
си кренуо. Вратио би се у мајчину утробу. Не, пријатељу, живот је
лавиринт и не мораш нужно излаз из њега пронаћи. Живот је лутање и
понеко налажење.”

447
 
„На Таласи вечерас гостују бесконтактни усрећивачи из
неорганског Подсвемира 2”, каже ми робот. „Пиће зелене боје и две
вакцине против заљубљивања су у цени карте. Чујем да су добри.”
Климнем главом. „Аха”, узвратим незаинтересовано.
„Чујем да су усрећили и последњег земаљског тужносаура”,
настави робот.
„Зар он није изумро?”
„Јесте, али од среће. Потпуно неочекивано, знам.”
„Баш.”
„Да палим ракету?”
Уздахнем. „Радим сутра”, кажем.
Робот ме саосећајно потапше хиперпрецизним манипулатором по
леђима.
„А јеси ли добио други део плате?” пита неколико часака касније.


Вратио се робот из будућности, па каже: „Немој да журиш, још
нису завршили расвету.”

448
 
У облакобусу је јутро и све је као и обично.
„Не волим понедељке”, кажем маховинастом тролу који до мене
зева, „а ништа посебно ми нису скривили.”
А он ће: „Имаш ли некад утисак да смо од света начинили чудно и
страшно место? Да није требало измислити календаре, јер време не
мари што га ми рачунамо и бележимо? Ко нас је убедио да понедељак не
почиње у суботу? Све смо погрешно направили! Дукат није по природи
ствари вреднији од кајсије ил’ зрна пшенице. Стидимо се сопствене
голотиње, а ипак се не рађамо одевени. Надевамо себи имена и титуле
да бисмо се разиковали од других, али то су само речи, ништа више.
Веселе нас кафанске певачице и телевизијске емисије, свађамо се због
типова који лопту вијају, а срца су нам пуна поноса кад неко нашом
заставом махне. Смисао постојања свели смо на куповину новог
намештаја и башкарење на морској обали једном годишње. Одбијам да
се помирим са тиме! Птица лети и без факултета, као што вук не мари
како се зове овца коју ће појести. Нису шуме наше да их крчимо нити су
ливаде створене за наше друмове! Ко год да нам је свет дао – грдно је
погрешио!”
Чекам да заврши, саосећајно климам главом, па кажем: „Ни ти не
волиш понедељке.”
„Проклети понедељак!”

449
 
Десило се да сам шверцовао вукодлака у спортској торби и да сам га
сместио међ торбе у пртљажник облакобуса.
„Није било страшно, је лʼ да?” питао сам га касније, а он је зарежао.
Померио сам се два корака унатраг и рекао: „Бар си имао друштво.”
„Јесам ли?” фркнуо је.
„Чуо сам од шофера да је превозио и Диогена и његово буре.”
„А, па да, било је буре, аха.”
„Ето! Диоген је, веле, једна мудра глава. Претпостављам да си
нешто и научио.”
„Само да није био довољно усољен”, рекао је вукодлак, одсутно
чачкајући зубе.


Тог облачног, августовског јутра, помало мокрог и налик на позну
јесен, застао сам да ослушнем како сунцокрети поред друма уздишу.
„Хеј”, рекао сам, „и ово ће проћи, знајте да хоће, и Сунце ће вас
поново загрлити.”
А они главе да подигну нису могли.
„Дабоме да ће проћи”, туце их је углас проговорило, „али ми смо
сада тужни и боли нас небо ко да је туђе. Не разумеш наше јаде, јер ти се
ногама служиш и сваки ти је корак од пужевог живота већи.”
Ништа им нисам одговорио. Сачекао сам неколико часака, а онда
сам сопствене ђонове осмотрио. Нећу вам рећи шта сам на њима видео.

450
 
На улазу у облакобус шофер ме заустави.
„Желиш ли да се вакцинишеш?” грмне, а у шаци му је шприц
увелико спреман.
„И данас?” узвратим. „Зашто сад?”
„Због вампира и патуљачког беснила.”
Накратко осмотрим путнике, међу њима избројим једног патуљка.
Размишљам да ли сам икада чуо за такво беснило. Нисам.
„Хоћеш рећи”, питам шофера, „да овде имамо вампира?”
„Никад се не зна. Ваља бити опрезан.”
Одмахнем руком. „У праву си, ваљда, али прескочићу. Не волим
комбиноване вакцине.”
„Онда не можеш да седнеш!” каже шофер љутито. „Штаб за клизне
ситуације је закључио да су невакцинисани посебно угрожени када
седе.”
„Дискриминација!” љутим се, на шта он слеже раменима.
И онда се још мало свађамо, претим му судом и захтевам робно-
новчани стимуланс за вакцинацију, а он одмахује главом и у бесу стиска
волан, кад већ мој врат не сме. После тога се миримо и рукујемо,
дозвољава ми да стојим близу њега, па крећемо. Причамо о јучерашњим
гладијаторским борбама. Није уопште лош тип, а нисам ни ја једини
који стоји.

451
 
Путовао је са мном неки патуљак, од оних малих, што на длан
стану. Никад му име нисам сазнао, а и да јесам – не бих умео да га
изговорим јер њихова имена као да су само од дугог Р састављена, баш
од тог гласа мом језику тешког. Радио је у фабрици росе, у служби за
дистрибуцију по ненасељеним ливадама. Навек је у свом ранцу носио
флашу са свежом росом. Да се умијемо кад нам снови из ока неће,
говорио је. Познато је да сам ја толико снова пун да кантари пода мном
издишу, али нисам ни пробао росом да се поквасим. Можда и зато што је
флаша била патуљачка, одвећ ситна за људе. Елем, имао је тај патуљак
деветоро деце, шест синова, две кћери и један каменчић. Чини ми се да
му је каменчић ипак био најдражи, углавном је о њему причао и хвалио
се како ће једаред у прави камен израсти. Његов деда, казивао је често,
такође је био камен. Службовао је у сеоској пошти педесетак лета, држећ
улазна врата да се од промаје не залупе.

452
 
Навратили ванземаљци у наше поштанско сандуче. Нисам сигуран
одакле, али били су голишави, буљави и зелени.
„Дошли смо на Земљу”, рекао је један који се нимало није
разликовао од осталих, „мржњу да набавимо.”
„Зашто мржњу”, дрекнули смо на њих, „а не парадајз, топовску
муницију или гумене бомбоне? Зашто не књиге илʼ порниће?”
„Према галактичком трговинском обичају”, одговорио је
ванземаљац, „житељи планете могу да продају искључиво оно чега
имају одвише и без чега не би пропали. Оружје је друга ствар са вашег
списка.”
„А мржња је прва?” наљутили смо се.
„Нико не мрзи колико људи.”
Три дана смо их тукли док им није стигла помоћ из свемира.
А онда смо заратили.


Каже принцеза змају: „Волим те, а ти би могао да ми узвратиш
истом мером.”
„Нећу још дуго бити на овоме свету”, одговори он, „три или четири
века. Немам више времена за љубав и сличне бољке.”

453
 
Недосањана се враћа из продавнице, па ми показује смоквин лист
што је пазарила. „Поновила сам се”, каже.
Гледам је, летње разголићену и препланулу, замишљам како гола
шета улицом, па бивам љубоморан. Није у реду да се туђим очима даје.
„А где ћеш га метнути?” питам је. „Није то неки велик лист, листић
је, готово да га и нема.”
Она се гласно смеје. „Како где? Седећу на њему.”
А мени није лист купила, вели, јер ја бих покушао да га обучем, ја
појма немам како је лепо са Сунцем се љубити.


На седишту до мог поспана је једна кретош-вила. „Радила сам на
сеоској слави на трећем небу”, каже ми, па зева, „баш сам се уморила.
Пуно је деце било и свако је осмех тражило.”
А ја јој нудим своје раме. „Наслони се, зажмури, у мене је навек
недовршених снова.”
„Смем ли?” пита ме и опет зева.
Климам главом. „На крају пута ћеш ме пољубити у десни образ.”
„Нећеш у оба?”
„Леви је за шамаре. А иначе други пољубац уме магију да поквари.”
„Договорено”, каже вила, зева још неколико пута и онда се наслања
на мене.
Слатка је и лепљива.

454
 
Негде на крају ноћи, у поткровљу Тврђаве у средишту света, у
собичку осветљеном тек пламеном свеће на умору, један сновослов
замишљен је над кантаром на ком мери оно што је људско, а преостаје.
„Само су у човека снови већи од богова”, каже, па узима перо из
мастионице и нешто записује у Дневник снова.
У углу одаје, књигама и дрвеним кутијама затрпаном, мрачна
прилика можда клима главом, а можда главу и нема.
„Смрт никада нико украо није”, проговара и његове речи нису
одговор на неизговорено питање присутног сновослова.
„Онај што ме сања лаже и ову причу”, каже сновослов.
„А ја сам ипак покраден”, узвраћа прилика из сенке, „алʼ жив јесам.”
„Док је хартије, и мене ће бити.”
„Дане везујем у чворове, никоме да се пожалим.”
Сновослов наставља да мери и пише, а мрачна прилика да клима
главом коју можда и нема.
Светова је онолико колико је и очију.

455
 
У облакобусу је и читава хорда патуљака попиздуљака. Гадна је то
сорта, мешана од ливадских и подбрдних племена. Нагурали се један
преко другог, затрпали седишта, циче и свађају се, осталим путницима
безобраштине добацују. И мене меркају, алʼ ја сам паметан, главу сам
окренуо, нећу ни да их погледам.
„Хеј!” ипак ме дозива неки од њих.
Правим се да не чујем.
„Ало, бре”, упоран је ко комарац ноћу, „човече покрај прозора, теби
се обраћам!”
Кроз зубе му одговарам. „Је лʼ? Нисам те приметио.”
Он ме дрско гледа.
„Ти си онај што пише приче?”
Признајем да јесам.
Патуљак узвикује: „Знао сам! Одмаʼ сам те препознао.”
И против своје воље се осмехујем. Не могу да се суздржим. „Читаш
ме?”
„Дабоме! Зар би могло бити другачије?”
Помишљам како ти момци нису лоши, само су малко попиздели.
Али ко данас није?
„То је”, кажем, „баш лепо.”
Патуљак однекуд вади парче папира. „Елем, да ли би ми
великодушно подарио аутограм?”
Изненађен сам. То ми нико никада није искао. Хоће суза да ми
крене.
„Само да”, муцам, увелико претурајући по џеповима, „само да
нађем оловку.”
Патуљак тада почиње да се церека. Одзвања тај звук облакобусом,
гласнији је од свега другог. Придружују му се његови пајташи, а онда и
сви други, срећни што се њима не подсмевају.

456
 На крају патуљак оним папиром брише нос и гађа ме њим.


„Добили сте Свемирање, техничку подршку за мрежну продају.
Број 45689 је на линији. Изволите?”
„Добар дан и остале ротације. Зовем због своје поруџбине. Ух!
Управо ми је стигла.”
„Драго ми је што је тако.”
„Да, али стигао ми је крвав месец.”
„Прави избор, сасвим у тренду. Честитам!”
„Не разумете. Крвав је!”
„Сигуран сам да ће одлично изгледати на вашем небу.”
„Човече! Шта год да си! Месец је крвав! Као да је неко исцедио
читав народ по њему.”
„Немојте казʼти!”
„Али јесам! Шаљем вам слике.”
„Признајем да то може бити проблем. Свемирање је друштвено
одговорна фирма и обезбедиће вам сва потребна средства за чишћење.
Не брините! Месец ће вам бити као нов!”
„Знао сам да не треба да купујем половне ствари.”

457
 
Међ свакојаким светом срећем у облакобусу и какву гатару.
Погуренa, у црно одевена, гега се од седишта до седишта. Лице јој је
дречаво нашминкано, ко да у индијански рат креће.
„Дај карту”, обраћа ми се гласом дубоким, пушачким, „да ти
гледам.”
Пружам јој месечну. „Хадʼ, баш да чујем.”
Њени прсти, квргави и безбројним прстењем оковани, пипају карту
са свих страна, окрећу је, приносе носу да је оњуши.
„Ух!” мрмља. „Аха! Опа! Па, да! Ах, ах!”
„Је лʼ да?”
„Несрећниче, заљубићеш се ускоро”, гатара напокон објављује и
враћа ми карту.
„Пих! Ништа ново! А да покушаш да смислиш штогод другачије?”
„Ја не смишљам, ја гледам.”
„Баш оригинално.”
„Какав човек, таква и будућност.”
„Поштено”, кажем, па вадим новчаник из џепа.
„Две крајцаре.”
„Колико је то у патуљачким конвертибилним дукатима?”
„Колʼко даш.”
Плаћам јој, а онда не могу да издржим него питам: „А хоће ли бар
бити срећно?”

458
 
Рекоше ми из агенције за сновослагање да, уколико желим снове за
одрасле, морам прибавити потврду о рођењу, а да ће они средити остале
папире. Желео сам, па сам отишао до општине. Таква је и таква
ситуација, објаснио сам дречаво нашминканој теткици-шалтеруши,
иштем то и то.
„Аха, разумем”, казала је, рачунајући које таксе треба да платим.
„Само тренутак.” Љубазно се осмехнула и прешла у другу просторију.
Оставила је отворена врата. Угледао сам тамо остарелог слона,
крмељивих очију и испруженог на патосу, и човека што изнад њега
маше лепезом.
Чекао сам петнаестак минута да се теткица врати.
„Жао ми је”, рекла је, „имамо техничких проблема. Наш слон је
матор и помало заборавља.”
„Да покушам касније?”
„Па, да, можда те се тада сети.”
„То ми не звучи најбоље.”
„Сиромаʼ”, уздахнула је теткица, „одавно је требало да оде у
пензију, али знаш како је са општинским набавкама. Новог још нису ни
требовали. Не маре што губимо податке.”
Ни тог ни следећег дана слон ме се није сетио. Запитао сам се јесам
ли уопште рођен.

459
 
Ноћ је на пола, а нас двоје никако сан да ухватимо.
„Зашто лежимо у мрклом мраку”, шапуће Недосањана са моје десне
стране, „кад се мрака плашимо?”
„Да не бисмо видели шта нам се све око кревета врзма”, тихо јој
одговарам.
„У праву си”, каже она и прибија се уз мене.


Облачно је јутро што предсказује кишу. Чекамо облакобус негде на
другом небу, мрзовољни вукодлак са торбом преко рамена, летња вила и
ја. Вила скоро да је голишава, око паса носи тек златни ланчић и на њему
лист храста који јој скрива међуножје. Кришом је посматрам док она
ишчитава вести на свом облакофону. Примећујем да су јој брадавице
посуте шљокицама и да су јој испод кључне кости тетовиране нечитке
руне. У тишини смишљам бајку у којој она и ја срећно свршавамо.
Облакобус касни, а студени ветар однекуд стиже до нас. Вукодлак
режи у негодовању. Из торбе вади паклицу цигара, па одједном пали
две. Миришу на ментол.
Вила се стреса од изненадне хладноће. Ветар граби њен лист,
задиже га и вуче и најзад га откида са ланчића. Носи га са собом, далеко,
далеко. И вила је сасвим гола поред мене и дивна је и глатка. Малени
змај нацртан јој је на тајном месту. У њега је ватрено око и реп што се
губи у процепу између чврстих бутина.
Облакобус касни, а мени крв удара на нос.

460
 
Била је ту једна саобраћајна вила златне косе и прћастог носа.
Смешила ми се као да сам јутарње Сунце.
„Волећу те до треће станице”, казао сам јој, „за даље немам пара.”
„Не позајмљујем новац”, одговорила је. „Људи имају лош обичај да
не враћају дугове, а ни срце кад им га дам.”
И раније сам вам рекао, али поновићу – љубави у облакобусу не
трају дуго.


Некада сам носио искључиво црне ствари. Нико ме није терао нити
сам умислио да имам свој фазон, просто се дешавало – био је то
најлогичнији избор. Црно је било једноставно и универзално. А онда, не
знам тачно када, нешто је кликнуло у мени и купио сам сиве патике.
Неколико дана нисам умео да ходам у тој новој боји. Наравно, навикао
сам и после тога купио зелену мајицу, а онда и беж панталоне. Нове и
неочекиване боје, углавном светле, ушле су у мој живот. Набавио сам сат
са наранџастим детаљима и још један, са плавим бројчаником. Мој
новчаник постао је пепељаст, а маска за телефон имитирала је букву.
Отприлике тада и коса је престала да ми буде тамна.

461
 
Путовање је дуго трајало, толико да сам у глави завршио две приче
и обе заборавио. Посвађао сам се са роботом зато што је инсистирао да
му у неком моменту уступим место код прозора. После тога се пребацио
у шараге, међ међуградске тролове, и тамо ме прегласно оговарао. Рекао
је да је наше пријатељство типична људска лаж. Онда је до мене села
девојка пути тамне као да је од угља. У најлонској кеси је носила морску
шкољку која је тихо певушила заборављене хитове из прошлог века. Код
треће песме сам се заљубио, код пете сам већ губио интересовање, а
после осме сам окренуо главу облаке да бројим. Када је она отишла,
извесно време сам био сам, удубљен у размишљања о старењу и словним
грешкама, чак сам и задремао. Наишла је контрола и неким чудом само
моју карту заборавила да провери. Нудистички свештеник угнездио се
до мене, није ми било пријатно, али ме није узнемиравао. Негде позади
потукли су се патуљци попиздуљци. Од њих се, дабоме, друго није ни
могло очекивати. Наишао је просјак са лименим лончетом у ком је
звецкао бакрењак. Правио сам се да га не видим. Падала је киша и нека
се вила породила. Возача је звала жена да му каже да ће га напустити јер
је његов брат био бољи љубавник. Вратио се робот, па смо се измирили.
Казао ми је да су ретки пријатељи попут мене. А ја сам њему објаснио да
искреност вреди више од осмеха. Схватио сам да је време наредну причу
да не напишем. А путовање је трајало и није хтело да се оконча.

462
 
У наше поштанско сандуче навратио је патуљак са кантаром који
мери снове. Будући да се није бавио продајом, људи нису били нарочито
заинтересовани за његову услугу. Нисам ни ја, искрено говорећи, али
пролазио сам поред тог кантара, сасвим обичног и неугледног, па сам
застао и приупитао: „А како ради та скаламерија?”
„Као и свака друга”, казао је. „Ставим нечији сан на тацну, померим
тег, ево овако га наместим и на скали прочитам колико је сан тежак.”
„Нисам знао да снови имају тежину.”
„Наравно да имају. И они су део овог света.”
„А можеш ли онда мој измерити?” питао сам.
„Више од бакрењака ти нећу наплатити”, одговорио је.
Још је рекао да ноћ што следи мора провести у мојој близини, може
и на улици поред прозора, одакле ће уврачаним мередовом сан
ухватити. Снови су, подучио ме је, попут риба што кроз ваздух ка
Месецу пливају. Неки су велики, неки нису, неке је тешко задржати,
клизе из руке и кроз мрежу беже, а неки су толико тешки да се једва од
земље одвоје. Нисам сигуран јесам ли му поверовао.
Следећег јутра дочекао ме је речима: „Ти си писац, зар не?”
„Надам се да заиста јесам”, узвратио сам. „Зашто?”
„Твој сан носила су три кита, голема и као од звезда саткана, да их
обухватим нисам успео. Изгледа да баш умеш да сањаш.”
„Значи ли то да ми је сан тежак?”
„Не нужно, јер у небо се винуо, а слутим да је и даље отишао.”
Потом ми је предложио да за додатних пола бакрењака још једну
ноћ буде уз мене. „Узећу већи мередов, измерићу га, немај бриге.”
Пристао сам и следећег дана сам га питао: „Дакле?”
„Чекао сам китове”, рекао ми је, „али уместо њих, ти си изнедрио
тек сићушног гуштера, каквог камелеона што је одмах покушао да се
сакрије. Помучио сам се док га нисам на кантар метнуо.” Пружио ми је

463
једно перо, шарено и као пауну украдено. „Ево. Толико ти је сан тежак.
То је од њега остало.”
„Шта то значи?”
Одмахнуо је главом, па кренуо да се пакује. „Можда је време занат
да мењам”, себи је у браду више пута поновио.
Ништа нисам разумео, а перо на мом длану бивало је све теже и
брзо сам га испустио.


Са ораха лишће попут златне кише пада.
„Јесен је близу”, кажем, размишљајући о људској потреби
наглашавања очигледног.
Недосањана се смеши, око стабла корача, као да кораке броји, а
ниске јој гране чешљају гараву косу.
Сагиње се да подигне један лист, жут са црвенкастим пегама по
ивицама.
„Овај ћу сачувати”, каже.
„Зашто?” питам је.
„Посебан је.”
Загледам мртву ствар на њеном длану, па се мрштим. „Има и
лепших.”
„Као и обично”, Недосањана одмахује руком, „свет само очима
видиш.”
А онда ме тера да и ја изаберем лист за себе.

464
 
Нека жена у облакобусу плаче. Позната ми је, али и није.
Посматрам је и покушавам да је се сетим. А она сузе лије, не брише их.
Подочњаци јој руже лице, мада је и даље лепа. Одевена је у раскошне
хаљине, аристократске и старинске.
Гуркам робота лактом.
„Ко је то?” питам, погледом му показавши.
„Јулија”, каже незаинтересовано.
„Која Јулија?”
„Капулети.”
Треба ми тренутак да повежем име са презименом.
„Ромеова Јулија?” изненађен сам.
„Баш та.”
„Мислио сам да је… Као, мртва. Убила се.”
„Много је храбрости потребно да себи одузмеш живот”, каже робот,
па окреће главу, да преко рамена патуљка на суседном седишту чита
новине.
Моје мисли везују се у чвор, а Јулија не престаје да плаче.

465
 
Чекам облакобус, а негде далеко рађа се још једно сунце. Нисам
сигуран колико је сати. Мој сат одавно лаже, не питам га ништа, лажи су
ми пуни џепови.
Поред мене стоји човек без лица.
„Опет ти”, проговори однекуд. Глас му шкрипи попут зарђале
шарке.
„Аха”, узвратим, „опет ја.”
„Изгледа да још ниси написао ону причу после које других нема”,
каже.
Слегнем раменима. „Хоћу ли икада?” питам себе и не одговарам, а
новорођено ме сунце, златно и по ободу црвено, заслепљује, тера да
зажмурим, сузу да задржим.


„Ако одем”, питао сам је, „ако ме не буде, хоћеш ли ме памтити и
кад седми дан прође?”
А она ништа није рекла. Угризла се за доњу усну, прогутала реч,
прогутала и сузу. Само су јој се очи уцаклиле.

466
 
Киша пада од јуче, хладна, јесења и упорна. Чекамо облакобус, а он
касни пола сата због радова на трећем небу. Робот прегласно зуји, до
њега вукодлак смрди ко свако покисло куче, две виле лагано вену иза
нас, папирног човека је неко начепио и малко покидао, угљени патуљак
сам са собом расправља о смрти што вреба из фуруне, а онај мудрац и ја
се мрко гледамо и тишине један другом меримо. Моје патике су бушне,
чарапе су ми мокре, љут сам на хороскоп и свемир због тога.
Облакобус стиже. Празан је.
Возач отвара врата, широк му је осмех, од оних што око главе трче,
руком нас позива унутра.
„Данас је вожња бесплатна!” узвикује. „Никоме ни бакрењака узети
нећу, али морате бити срећни! Само срећне данас возим! Изволʼте!”
Нико од нас се не помера.


Неко има звезду на небу.
Ја немам чак ни морску.

467
 
У облакобусу се потукли писмени са неписменима, жигосани са
онима са привременим тетоважама, забавњаци са народњацима,
љубитељи љуте хране са зависницима од слаткиша, верници са
сатанистима, равноземљаши са беземљашима, дупељупци са
дупеувлакачима, они са картом са онима што се шверцују, празни са
шупљима, просветљени са загорелима, малограђани са сељацима,
предњи са задњима, они што једу бело месо са онима што глабају пилеће
ноге, бахати са кредитно поробљенима, они што пију воду из чесме са
онима који је купују, поклоници промаје са заклетим непријатељима
отворених врата, паметни са паметнијима, сви са свима. А онда је дошла
полиција са сузавцем, гуменим мецима и вакцином.


Три дана смо пешачили уз реку чији шапат нисмо разумели. Првог
дана Путник се пожалио на каменчић у левој ципели, а тек је трећег
ципелу скинуо. Истресао је малени облутак на длан, па га тутнуо у џеп
свог ранца. Питао сам га зашто је то учинио. „Да запамтим стазу којом
сам ходио”, одговорио је. Следећег јутра смо прешли на супротну обалу
и он је тамо изабрао каменчић за десну ципелу. „Сваки је корак вредна
успомена”, рекао је. У нека доба схватио сам да у ранцу готово ништа
сем памћења не носи.

468
 
У неком тренутку возач је јаукнуо: „Е, сад је готово!”
Облакобус је кашљуцнуо, двапут поскочио, а онда издахнуо.
Путници најближи возачу завриштали су. Они позади су им се
придружили. Убрзо су сви запомагали и дозивали богове и покојне
рођаке да помогну.
Као да то ишта значи, чврсто сам стиснуо руконаслоне седишта.
Студени ме је зној облио. Хтео сам да заплачем, али било ме је срамота.
Испод нас, дубоко доле, толико дубоко да је деловало попут црне
провалије, таласало се море, глуво и немо море, бескрајно море. Ништа
сем мора и нас није постојало. Свет је увек знао да се сурово нашали са
људима и подсети их колико су безначајни.
Ипак сам заплакао.
Двадесет два дана касније шлеп-служба је покупила леш
облакобуса што је ветар љуљушкао на безосећајном небу. До тада смо,
штрокави и изгладнели, појели седишта, а почели смо и да се уједамо.


„Птица на грани у небо гледа”, каже ми мудрац из облакобуса, „али
она на небу не види ништа изнад себе. Не питај ме за сутра, јер
будућност не зависи само од тебе и мене. Ако пијеш врелу кафу, немој
седети на хладном. Један корак није довољан да промениш свет који не
болује од времена као и ти. И знај, црна земља није лек, она је крај.” А ја
климам главом и кроз мусави прозор гледам. По обичају му речи не
памтим.

469
 
Недосањана ме је назвала пре него што сам завршио са послом.
„Хоћу да правим поховане моче”, рекла је, „сира имам, али фали ми
паприке. Скокни до радње и узми теглу печене, хоћеш ли?” Одговорио
сам да хоћу, наравно, а прећутао сам да је диша заборавио да подели
плату. Претресао сам џепове, пребројао бакрењаке и крајцаре, а онда се
снуждио. Можда ће бити довољно, понадао сам се. И било је. Неки добри
анђео мора да ме је погледао у тренутку када сам ушао у продавницу.
„Стижем”, јавио сам Недосањаној, „доносим робу!” На каси се тада
створио кркљанац, понестало је траке за рачуне, а обезбеђење је
ухватило патуљка који је украо жваку. Погледао сам на сат и учинио сам
тако још педесетак пута. Хајде, хајде, хајде, хтео сам да вичем. Онај
добри анђео окренуо је главу на другу страну. Облакобус ми је побегао,
други ћу чекати два сата. „Хвала вам и пријатно”, уморно ми се
насмешила касирка, па тутнула паприку у кесу. Обешених рамена и већ
помало гладан, кренуо сам ка излазу. Кеса је пукла. Тегла је звонко прсла
у милион комада. Паприка се просула по поду, црвена и протраћена.
Однекуд је спремачица заурлала на мене. Истрчао сам из продавнице и
трчао сам, не знам куда, али нисам стао.

470
 
Гледала два дрвета како им се приближавају људи са моторним
тестерама, па престала да причају о опадању лишћа и проблемима са
бахатим веверицама.
„Има ли живота после сече?” питало је једно, а глас му је задрхтао.
„Има”, одговорило је друго са уверењем истинског верника, „кад те
у папир преобрате, од тог папира књигу начине и у њу ставе речи каквог
славног писца ил’ песника. То је чак више од живота. То је узнесење.”
Прво дрво је ипак заплакало.
Није познато шта се са њим десило, али судбина се сурово
нашалила са другим. Људи су заиста од њега направили папир, а онда су
наштампали јефтине еротске часописе. Већина тих часописа је на крају
завршила у потпали, мада је било и оних којим су неке гузице обрисане.


На облакобуској станици затичем лименог човека. Делује
поприлично истрошено, местимично је зарђао и улубљен. Врат му
шкрипи док окреће главу ка мени. Гледа ме очима пуним суза.
„Извините”, плачно проговара, „да ли се одавде иде у Канзас?”
„Не”, кажем му, наједном ражалошћен, „погрешио си небо.”

471
 
Сасвим сам случајно видео Снежану испред трафике и чуо шта
тражи. „Паковање патуљака, најљубазније молим”, рекла је.
Продавачица јој је кроз прозорче додала кутију.
„Шест комада”, избројала је Снежана. „Само шест? Зашто тако? Зар
се не пакује седам патуљака?”
„Не”, одговорила је продавачица. „Увек је био паран број у пакету –
и патуљака и шоља за кафу и кашика.”
„Али мени треба и седми”, сневеселила се Снежана. „Шта ћу сад?
Немам пара за још једно паковање.”
Продавачица је слегнула раменима. Она је ту радила, није много за
бајке марила.
„Дајте и мени једно паковање”, проговорио сам. „У ствари,
потребно ми је само пет патуљака”, рекао сам Снежани. „Радо ћу ти
уступити вишак.”
„Седам је баш загуљен број”, насмешила се, па ме пољубила у образ.


Овог сам јутра, још поспан и неспреман да се одвојим од јастука,
питао чудовиште испод кревета: „Толико дуго већ живиш ту доле.
Ближи ли се час када ћеш ме прогутати?”
А оно је извратило: „Није далеко, знај. Твоји ме снови све више
притискају, од њих ме глава боли. Не могу их још дуго носити.”

472
 
У облакобус улази древни камени трол, толико матор и незграпан
да би га невешто око са планином помешало. Једва се провлачи између
седишта, запиње за рамена и торбе док испуњава сав слободан простор.
Места за седење више нема. Трол жалостиво уздише, а путници ћуте док
се над њима надноси.
„Убеђен сам”, проговара малко касније патуљак иза мене, „да на
овом свету још има добрих људи.”
Осврћем се. Видим пар листопадних вила и мачка у карираном
капуту, робота на чијем челу трепће наранџасти индикатор, до њега
марсовског троглавог мигранта, па онда богомољку и пола њеног мужа,
дете од марципана, породицу кишних глиста у цегеру који држи
намргођени дневни вампир и неколико печурака.
Сви гледају у мене.


Питала ме је једна вила: „Како љубав може бити неузвраћена?”
„Не знам”, рекао сам. „И писмо оде на праву адресу, али на њега
нико не одговори.”
Слегнула је раменима. „Никада нисам писала писма.”
Приметила је згужване коверте у мојим џеповима, па окренула
главу да се насмеје.
Није могла знати да већ дуго нисам ниједно писмо послао.
Ћутао сам.

473
 
Улазим у облакобус, а тамо се сви смеју.
„Шта би?” питам шофера. „Хоћу да вам се придружим.”
Он одмахује руком, не може да се суздржи од кикотања, плашим се
да ће пући.
„Облак опет проваљује”, успева да каже.
А мени није смешно.
Мене кише углавном поквасе и помало растуже.


Чова до мене изненада проговара: „Пардон!” Трен касније почиње
да кија. Три пута, пет, осам, рафално. Хоће да експлодира.
Проклетство, мислим, требало је маску да ставим, заразиће ме.
А чова каже: „对不起”
„Ништа, ништа”, одговарам, руком одмахнувши.
У грлу већ осећам стругање, 它让我打喷嚏.
狗屁!

474
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли облаке?”
„Само јесење.”
„То су они са кишом?”
„Да, кишни садржај је до седамдесет процената.”
„А мени треба неки сув, да ме од Сунца заклони.”
„Од Сунца? У ово доба?”
„Не живимо сви исте светове.”
„У праву сте. Нажалост, не могу вам помоћи. Можда да покушате са
новинама?”
„Дајте ми сутрашње, дуже ће да трају.”


У космичкој радионици.
„Мајсторе, мајсторе!” вичу шегрти. „Неко је инсталирао Амазонију
на Сатурну! Амазоније више нема!”
А мајстор зубима шкргуће и шаље поруку управи у којој опет
захтева нове помоћнике.

475
 
Небо крупне сузе лије и хладно је, а ја у башти затичем патуљка без
кишобрана.
„Чуо сам”, каже ми, „да ниједна киша није налик другим.”
„Може бити”, узвратим, јакну до грла закопчавши и капуљачу
подигавши.
„И зато од јуче стојим овде и киснем.”
„Аха.”
„Алʼ бадава!” патуљак ће јетко. „Кишу ову знам од прошле јесени,
знам јој студен и сваку кап, знам је у душу. То је та киша, моја киша, и
неће да прође.”


На облакобуској станици чекају и патуљци са стакленим сандуком.
У њему лежи бледуњава, тамнокоса девојка. Хаљина јој је раскошна, у
десетинама боја и чипки, деколтирана, ципеле лаковане, црње од
поноћи. Загледам је, па питам: „Хоће ли вас шофер пустити унутра илʼ
ће хтети да је гурне међ торбе, пртљаг да буде?”
„Ово је принцеза!” увређени су патуљци. „Чекаћемо колико треба!
Возиће се достојанствено или никако!”
„Можда би било боље да је пробудите”, кажем.
„Да је пробудимо?” чуде се. „Како то мислиш – да је пробудимо?”
Слежем раменима, па надаље ћутим.

476
 
На столу су две књиге, једна на другој, обе тврдо коричене, из обе
вире шарени обележивачи.
Поред је шоља чаја од нане.
Ту је и свеска на линије, отворена негде на средини, на њој стоји
оловка. На врху стране записано је неколико речи, почетак реченице,
можда стих.
Иза стола је прозор.
Киша лупка по стаклу, капи су крупне, јесење.
Одатле се види стабло ораха, гране се њишу на ветру, још има
лишћа на њима.
У соби је тихо.
Ово је још једна љубавна прича, може бити.


„Ишао сам да се вакцинишем”, каже ми робот, па показује
огреботине на левом екстремитету. „Ево, овде. Видиш? Ту им је бургија
пукла. Рекли су ми да сутра дођем поново. Покушаће софтверски да ме
одраде.”

477
 
У облакобусу нема гужве и претопло је. Листам јучерашње новине
које сам ту нашао, а Недосањана дрема на седишту поред мене.
Повремено јој прочитам неки наслов, она климне главом, али очи не
отвори, па јој склоним шишке са чела. Кажем јој да ће заспати на пола
пута. Она ћути, смешка се, жмури.
Пре петог неба наилази контрола – плави вилењак и његов
једнорог. Чуо сам да такви једнорози боду без предумишљаја. Добро је
што се никад не шверцујем.
Вилењак ми прилази, показујем му месечну, он је помно загледа,
каже да много лаже и да ме је преварила да је важећа. Од прошле је
године, тврди вилењак. Али нисам ја крив, карте знају да буду подмукле
кад желе да живе, неће ме избацити напоље. Опомиње ме да је заменим.
Онда пролази даље. Недосањану ни да погледа. А она спокојно дрема, не
мари.
Вилењак и његов једнорог завршавају посао. Све путнике су
проверили изузев Недосањане. Поред ње опет пролазе као да је нема.
Наједном сам тужан. Туга је голем терет што хоће да ми смрви
груди. Уздишем. Пружам руку, спуштам шаку Недосањаној на колено.
Увек ћу те волети – кажем – чак и када увек прође.
Она отвара лево око да би ми намигнула њим. Осмех јој је силних
песама достојан.

478
 
„Погледај свет на шта личи”, жалостиво је уздахнуо онај мудрац из
облакобуса. „Види! Сасвим смо га покварили!” Заустио је још нешто да
каже, алʼ се загрцнуо. Сузе су му удариле на очи. „Не могу га више
оваквог! Не могу!” И тада је почео да плаче, да се кида преда мном, а ја
нисам знао шта ћу нити како да му помогнем, па сам га само потапшао
по рамену.


Анђео је јутрос мрзовољан. Пије трећу кафу и не престаје да се
мршти.
„Ја твој чувар”, каже, „а ти моја казна.”
Не знам како анђела орасположити. „Шта је човечји век за тебе?”
питам, као да је смешно.
Он одмахује руком. Неважан сам, мува сам, трун прашине
изгубљен у времену.
„Немаш појма”, каже, „колико сам људи до сада одрадио.”

479
 
У облакобусу срећем Гилгамеша – два је седишта заузео, силан
колико је и у давнини био. Намрштен је, око му је као у сокола, а брада
попут врха копља зашиљена. У крилу држи теглу, у њој ничега сем мало
блата нема. Схватам, опет је свог пријатеља Енкидуа повео света да
види.


Питам вилу са седишта деветнаест у облакобусу за Празилуковац:
„Хоће ли ме болети ако седнем до тебе?”
Она се мршти, окреће главу у страну, па фркће: „Вероватно хоће.”
Мирише на липу и минуле дане.
„Знаш”, кажем јој, „не верујем у бивше љубави. Бивше и љубав не
иду једно уз друго. То је као када…”
Она ме прекида: „А да умукнеш?”
„Не могу.”
„Нећу да те слушам.”
„Али још те у мом срцу има.”
„Бивше и љубав заиста не иду заједно”, каже ми, погледом ме
исекавши на фронцле. „Љубав одлази, а бивши остаје. На срећу, силазим
на следећој станици.”
Посрамљен, прогутам уздах и још понеку реч.
Ћутање се учи, помислим, а даљина уме да лечи.

480
 
Лутам библиотеком већ дуго.
Послагане на бескрајним полицама, књиге ћуте и болују од
прашине.
Однекуд се, повремено, чује бат ситних ногу, гребуцкање канџи по
дашчаном патосу и стругање хартије.
Мирис старих прича мирис је мора и борове шуме.
„Где су сви?” питам библиозеку. „Где су људи?”
А он слеже раменима.
Шапом ми показује знак што захтева тишину.


„Кажи јој”, понавља Амор, „кажи јој, не оклевај. Хајде, проговори.”
И после сваке речи боцка ме стрелом, не престаје, алʼ ја сам тврдоглав,
стиснуо сам зубе и ујео се за језик.


Гледам вукодлака како се пење на кров куће, слушам га како на
Месец завија, не чујем шта му Месец одговара.

481
 
Јутрос смо баштенски патуљци и ја поранили да почистимо лишће
испред куће. Скупили смо га на гомилу, а онда почели да слажемо по
бојама. Жути лист, па онај са мало црвене, па скроз наранџаст, па још
зелен, па опет жут и иза њега браон. По стотинак листова смо иглом
пробадали и шареним концем везивали. На крају смо из радионице
донели дашчице које смо претходних дана фарбали у боје јесени и
лепили једну уз другу, па смо лишће укоричили. Радили смо до вечери.
Начинили смо четрдесет шест књига и ја сам сваку означио бројем 2021.
Као и сваке године, изнећемо их на пијацу и поделити пролазницима и
ни бакрењака за то нећемо искати.


У неком тренутку, мало пре поноћи, небо је експлодирало.
Пришао сам прозору да одатле гледам како облаци горе.
Ватромет је био диван и шарен и нисам га разумео.
Као и увек у то време, постао сам странац у сопственој тишини.
Казаљке часовника унутар мојих груди нису се помериле.
Уздахнуо сам и прегризао жељу напола.
Бар у сновима – рекао сам себи – усне ћу јој пољубити.

482
 
Онај мудрац из облакобуса ми је казао: „Сва путовања личе, и она
дуга и она кратка, сва су као једно јер истим их оком гледамо. Јеси ли
пробао да путујеш жмурећи?”
Одмахнуо сам главом. Нисам се превише трудио да схватим.
„Наравно да личе”, узвратио сам, „и наравно да су као једно кад их из
дана у дан понављам.” Насмејао сам се и додао: „Изузев викендом.”
„А ја ћу данас сићи тамо где иначе не бих”, рекао је мудрац.
Тако је и учинио. Изашао је у неком безименом селу што је расло у
сенци планинског џина.
Ја сам наставио даље.
Не знам колико је времена прошло нити колико сам снова успут
потрошио. Остао сам једини путник у возилу, а напослетку је возач и за
мене отворио врата. „Стигли смо”, објавио је.
Нисам препознао место на ком сам се нашао – путељак зарастао у
коров, огласну таблу са две-три читуље и рекламом за лековито блато,
збијене куће црвених кровова.
„Где смо?” питао сам. „Ја идем до краја. Ово није последња
станица.”
„Није”, одговорио је возач, „ово је почетна. ”
„Како то мислиш?”
„Ето тако. Почетна. Или, ако ти лепше звучи – прва.”
„То није моја станица!” побунио сам се, наједном уплашен.
„Можда си у праву”, рекао је возач, па ме истерао напоље.

483
 
„Ускоро ће вечера”, довикује Недосањана из кухиње. Речи јој
миришу на печену паприку, милина их је слушати. „Слободно поставите
сто.”
„Твој је ред”, кажем вукодлаку.
А он седи у фотељи пред телевизором и не одговара. Уши му се
мрдају попут радара кад лови непријатељске авионе.
Чини ми се да однекуд са улице чујем петарде.
Вукодлак хитро устаје, већ је код врата.
„Јешћу напољу”, кези се.
Нисам ни знао колике зубе има.


Нема бандере у нашем поштанском сандучету која није излепљена
рекламама и руком писаним огласима. Гледамо их столетни деда и ја
док чекамо у реду пред поштом, па покушавамо да се сетимо какве су
биле раније. Сиве, тврдим, као и све бетонске. Деда ме убеђује да су
давно офарбане у бело. И каже: „Некада се знао ред. Качили су се само
кнежевски прогласи и најаве за вашар, ништа друго, не, не, чак ни кад је
свињокољ. И није било бандере без обешењака. Још се сећам како им је
ветар махао ногама и крајевима капута. То су биле године.” Ја се смејем,
а он се мршти и додаје: „Висио сам и ја, да знаш, двапут.”

484
 
„Готово је”, нисам могао сузе да задржим, заплакао сам, „од мене
мало шта је остало.” Некада сам био млад и мислио сам да ћу вазда косе
на глави имати. Проћелави мушкарац у огледалу нисам био ја.
„Мани се тога”, подвикнула је Недосањана однекуд, „долази овамо,
опет сам се заглавила!”
Бришући очи длановима, окренуо сам се од сопствеог одраза. Моја
је драга запела између кухиње и дневне собе. Бректала је, јаукала, чак и
по списку псовала, али није могла да се провуче кроз врата, толика је
била. Пожурио сам да јој помогнем.
„А стопут сам ти казо”, стењао сам и вукао је за руку, „увуци стомак,
ух, увуци га!”
„Не”, стењала је она, „могу! Погле колики је!”
„Мене нема”, викнуо сам, из пете извлачећи последње атоме снаге,
„а тебе све је више!”
У следећем моменту била је на мени, а ја на поду. Батргала се да
устане, али није успела ни да се окрене на леђа. Борио сам се за дах и да
је збацим са себе.
„Волим те”, рекла је.
„Још увек?” продахтао сам.
Није одговорила, само је климнула главом.
Јер и речи имају тежину и болују од времена.

485
 
„Сећања су доказ да време постоји”, каже ми онај што сатове навија.
„Може бити”, узвратим, „али ја сам своју прошлост измислио.”


До вечери нисмо успели ниједног вилењака-бадњака да ухватимо.
Времена нам је понестало, па смо се обратили фениксу из комшилука.
„Можемо ли тебе да запалимо?” питали смо. „Такав је обичај, ваља
се.”
„Данас ми је слободан дан”, рекао је, „а на слободне дане не волим
да радим. Коштаће вас дупло.”
Нисмо имали избора него да пристанемо.
Горео је лепо, горео је дуго, сваког је дуката вредео.


У јутарњем облакобусу затичем Аладина.
„Откуд ти?” изненађен сам. „Ћилим ти се опет опарао?”
Он одмахује руком, намрштен и сав кисео. „Ма, пусти!Однео сам га
пре два дана у тепих-сервис, још га нису ни пипнули. Празници су, веле,
гужва је, не стижу. Да нисам све жеље потрошио, тачно бих духу
наредио да га опере.”

486
 
Од јуче веје.
Од јуче је Недосањана љута на мене.
Не знам разлог, али сигурно сам нешто згрешио.
Питао сам је и није ми одговорила. Не прича са мном.
Данас ми каже, намргођена, руку прекрштених на грудима:
„Одлазим. Чекала сам снег да напада, да можеш трагове да ми следиш.
Потруди се да ме сустигнеш пре него што назебем.”
„Добро”, рекао сам.


Поред облакобуског стајалишта на седмом небу налази се
напуштени киоск у ком су се некада пекле јефтине кобасице, укусне и
веома сумњивог порекла. Иза њега се шћућурило једно патуљачко село.
Знате каква су патуљачка села – сићушна и неугледна, лако их је
згазити. Ово је било између полупане ракијске флаше и грма
халуциногеног шипурка, па нико није стао на њега. Чекајући ноћу
превоз, сам на станици, често сам слушао музику из њиховог дома
културе. Неколико пута су од мене тражили шибицу или папирну
марамицу. Десило се и да сам им донео коцку шећера. Фин свет, ти
патуљци. Нажалост, решили су да се одселе, мука их натерала. Рекоше
ми, више не могу да трпе да их џиновске будале запишавају. Недостајаће
ми.

487
 
„Добарданизволите?!”
„Треба ми нешто против неправде. Хитно ми је!”
„Жао ми је, али за то лека нема.”
„Не?”
„Не постоји. Хоћете ли лизалицу, можда помогне?”
„Дајте ми две.”


Враћајући се са посла и из дућана, у облакобусу налетех на
Снежану и готово половину њених патуљака. Насмеших јој се, пожелех
пријатан остатак дана. Достојанствена попут праве принцезе, климнула
ми је главом. Кожа јој је била као први снег бела, а усне црвеније од
булке. У дубинама њених плавих очију опет сам се утопио. Из кесе са
робом што сам пазарио неспретно сам извадио банану, промрмљао –
изволи, за тебе је. „Ах!” весело је ускликнула. „Није јабука, за промену!
Хвала ти!” Њен глас и славуј би пожелео, помислио сам. А патуљци су се
рогушили око нас, спремни да се опет са мном пошибају.

488
 
Рано јутрос, пре него што ми је будилник украо још један свет,
проговорило је чудовиште испод кревета.
„Колико си их волео”, питало је, „девојака и вила, принцеза,
вештица, жена свакојаких, колико их је било?”
Отворио сам лево око, тек толико да проверим где је плафон. Тама
је била густа под њим.
„Нисам знао да треба да бројим”, промрмљао сам, па зевнуо.
„Пуно, је л’ да?” чудовиште је било упорно.
Нисам одмах одговорио.
Сачекао сам да се разбудим, а то се брзо догодило.
„Недовољно”, рекао сам напокон.


Питао сам неку пурпурну вилу шта је то срећа.
„Ух”, рекла је. „Тешко питање.”
„Зато и тражим одговор.”
„Могу ли да размислим?”
„Наравно.”
Дубоко је уздахнула, па подигла очи ка небу. Потом је погледала
сопствена стопала, боса на трави, преместила се са ноге на ногу, на крају
насмешила.
„Знам”, рекла је.
И то је било све.
Претпостављам да њена срећа није била и моја.

489
 
Човек отвара врата.
„Ух!” отима му се.
„Баш тако”, каже Смрт, стрпљива на прагу. Помало личи на Боувија
у белом оделу на црне штрафте.
Неколико непријатних тренутака пролази, а онда човек пита:
„Јеси ли за кафу?”
„Не”, Смрт одмахује главом, „немој ни помишљати да ћемо опет
преговарати. Журим.”
„Али заиста не тражим много. Још две-три годинице, ништа више.”
„И прошли пут си тако рекао.”
„Смилуј се!” Човекове очи пуне су суза, он склапа руке у молби.
„Сад и нећу те више гњавити. Баш ми се живи, то је тако лепо!”
„Ма, да.”
„Преклињем те.”
„А да кренемо?”
Човек ћути, гризе усне, да се помери неће.
„Брзо ће кафа”, најзад каже.
„Горку ћу”, Смрт узвраћа.

490
 
Голе су гране дрвета света.
И оно је, баш као и богови, спознало своју зиму.
На највишој грани гавран ћути, једноок, свезнајућ.
Сећа се дугиног моста и како је горео.
Међу звездама нема никог његову причу да чује.


У крцатом ме облакобусу стари писац примећује, па ме руком
дозива. „Ходи овамо”, виче да надгласа буку у возилу, „место ти чувам!”
Приђем му, питајући се чему то – слободног седишта нема,
свеједно ми је где ћу стајати.
Стари ме писац подозриво гледа.
„Као што рекох”, каже.
А ја ћу, посрамљен у његовом присуству: „Једна је прича и превише
нас који је пишемо.” Отме ми се уздах. „Ништа ново, још ништа.”
Стари писац окрене главу од мене. „Онда ништа”, прогунђа.

491
 
Неке ме је ноћи погледала звезда са се неба, па ми довикнула: „Ехеј,
ти што си доле! Хоћеш ли да будеш мој срећни човек?”
„Нико ме још није присвојио”, рекао сам, „нити имам икаквих
паметнијих планова. Што да не? Хоћу.”
Била је то малена звезда, звездица бледе плаве боје, и била је
високо, толико високо да сам је једва разабрао где жмирка међ сестрама.
Али нема везе.


Пустиња око нас краја није имала.
Покушао сам шаком да заклоним очи од звездине срџбе,
безуспешно.
Где год да сам погледао, видео сам само дине, наранџасте и
препуштене ветру.
„Шта ћемо овде?” питао сам. Те три речи заболеле су моје суво грло
као да сам њима читаву причу испричао.
„Дошли смо”, рекао је Путник, „време да меримо.”
Ципеле су нам биле пуне песка.

492
 
Ено га Парис у облакобусу, кроз прозор замишљен гледа и злаћану
јабуку гризе. До њега седнем, па питам: „Је л’ Афродитина?”
„Јок”, каже. „Њутнова је.”


Хоће Хирон у облакобус, а возач му не да.
„Не могу коњи да се возе међ људима и њиховим сенама”, вели му.
„Опет нека дискриминација!” љут је Хирон. „Уосталом, за мене не
важи такав закон, ја сам кентаур.”
„Шта ти сад то значи?”
„Напола сам човек. Зато имам права да се возим.”
„Можда”, возач ће, „али у том те случају не смем целог пустити
унутра. Хоћеш ли да те ја преполовим или ћеш сам то учинити?”
„Тако, смртниче најобичнији, дакле?” Хирон узвикне и пропне се
на задње ноге.
Возач слегне раменима. „Ред мора да се поштује.”
„Онда ћу се пожалити Хераклу”, Хирон каже, па из своје педеруше
извади облакофон.
Возача тада обли хладан зној. „Херакла? Оног Херакла?” замуца.
„Стани, племенити коњочовече! Сад, кад те боље погледам, примећујем
да си довољно људолик, скоро колико и ја. Уђи слободно! Чак ћу ти пола
карте наплатити.”
Хирон се лукаво насмеши. „То ми сасвим одговара.”

493
 
„Када против себе рат поведеш”, каже ми онај мудрац из
облакобуса, „немој бројати победе, немој ни поразе, важна су само
примирја.”


Недосањана се враћа из продавнице. Свега у њеном цегеру има – од
смрзнутог багета и вишања у чоколади до уља за роботово срце.
Прилазим да јој помогнем. „Нека”, она одмахује главом, „не треба.”
Видим, хоће од мене да сакрије паковање суза што је купила. Гура
их иза освеживача за снове, спетљала се, испадају јој на под.
„За касније”, правда се, „исплакаћу их предвече”, каже.
Тако и чини.
А ја знам, Недосањана пуно плаче када размишља о дану у ком ћу
се пробудити.

494
 
„Добарданизволите?!”
„Хитно ми је потребан оштрач шестог чула.”
„Жао ми је, немамо ништа слично. У ствари, нисам ни чуо да то
постоји.”
„Ах?”
„Да, баш тако. Шесто чуло се не може иступити.”
„Онда се можда ради о неком другом. Јао мени! Шта ћу сад?”
„На људотворном одељењу – у подруму, право, па лево и низ
степениште – можете потражити колегу који се бави половним
стварима. Он зна да броји све и свашта, избројаће и ваша чула.”
„У подруму, кажете?”
„Кажем. Право, па лево и онда доле.”
„Идем онда код њега.”
„Неће вам бити од неке помоћи, дабоме, али издаће вам рачун.”
„Хвала!”


„Моја ружа дуго већ ћути”, пожалио ми се баштенски патуљак. „А
зима је дуга и тишина ме њена боли.”
Питао сам га: „Јеси ли размишљао да је превариш?”
Није ми одговорио. Само ме је мрко погледао.
Трећи је дан како не причамо.

495
 
„У овај облакобус”, рекао ми је шофер, „улази само онај који жели
без срца да остане или срце да пронађе.”
Ништа нисам одговорио него сам отишао до задњег седишта.
Није било гужве, једва десетак путника се скупило до поласка.
Једна камен-патуљчица, две ружине виле, стогодишњи човек на парни
погон, Ромео, пар пијаних песника и ја. Помало сам се разочарао.
Било је вече кад смо кренули, вече је прошло, заменила га црна ноћ
на каквом високом небу. Свако је у својој тишини ишчекивао и нико није
знао шта чека. Возач је пригушио светло, па укључио радио. Одабрао је
станицу са романтичним баладама које су све одреда биле старије од
мене.
Задремао сам.
Сањао сам нешто о чему овде нећу писати.
„Хајде”, у неком ме је часу продрмала шоферова рука, „буди се.
Последња је станица. Овде мораш да сиђеш.”
Затрептао сам, изненађен, заустио да се побуним, да кажем како ми
у грудима срце још прегласно бије, али нисам успео да га чујем, ма
колико се напрезао. Осврнуо сам се и видео сам да су други путници већ
напустили возило. А онда сам приметио да у шаци стежем неколико
гвоздењака. Загледао сам се у њих, избројао их, напослетку уздахнуо.
„Да”, рекао сам, „овде силазим.”

496
 
„Најжалосније од свега што су о мени рекли”, чујем неког са
седишта иза мог, „јесте да никада нисам живео. Не дозволи да и о теби
тако причају.”
Осврнем се.
А тамо никог нема.


„Јеси ли икада пољубио ветар?” питала је.
Приметио сам да јој је доња усна пукла.
Било је вече, фебруарско, хладно.
„Не”, рекао сам, „али могу тебе.”
И учинио сам тако.
Тај је пољубац имао укус крви.


„Прашина је књизи највернији друг”, рекао ми је једном
библиозека и мене је заболела његова туга.

497
 
Скоро је пола осам увече, вести само што нису почеле, а ја сам ко
запета пушка – чекам да сазнам колико ми је данас био добар дан.
Недосањана седи поред мене, мало се занима читањем мојих старих
прича (тако каже, а ја јој верујем чак и кад лаже), а мало хекла нову
завесу за дневни боравак. Робот се накачио на пуњач, па зуји иза нас.
„Имам проблем да завршим песму”, проговара, „није ми лако.”
„Зашто?” пита Недосањана.
„Не иде ми рима”, робот жалосно уздише, научио је то од мене.
„Рима је људска ствар коју машина не разуме.”
„Аха”, каже Недосањана.
Ја одмахујем руком. Почињу вести. Водитељка се смеши, скуп је то
осмех.
„Сетио сам се!” наједном узвикне робот. „Знам шта се римује са
артичока!”
Недосањана одговара: „Марш, бре!”
Мозак ми се везује у чвор, не чујем више глас што ми у процентима
беседи о срећи, мисао ми се прекида, оде, нема је, размишљам само о
артичокама и другима чокама.

498
 
У облакобусу до мене седи прелепа небеска вила, голишава и
сафирно плава.
Кришом је гледам и свашта ми на памет пада. Мисао се врти унутар
моје главе попут чигре, удара у кост, сврдла ми мозак. На крају кроз
десно уво бежи напоље.
Вилини се образи румене.
„Како те није срамота?” проговара она.


У космичкој радионици.
„Мајсторе!” шегрт дозива. „Венерични васионци су стигли, чекају
те у канцеларији.”
Мајстор се окреће од месеца који сервисира, па каже: „Мислиш –
васионци са Венере?”
„И ту су дошли”, шегрт ће, „мада су заказани за касније.”

499
 
Трошио сам дане, своје и туђе, све који су ми под руку долазили,
вадио сам их из јутаних врећа и скидао са полица у остави, извлачио из
књига и новчаника, позајмљивао, понекад и крао.
А они су пролазили, лаки да се потроше и недовољно дуги да се
упамте.
Напослетку су ми шаке остале празне.
Претурио сам џепове зимских јакни и потражио испод кревета.
Једва да сам туце нашао, сваки одреда бајат и похабан.
И тада сам се запитао колико их је било.
Свакако не превише, схватио сам.
Живети је лепо – помислио сам жалосно – да живи треба свако.


У облакобусу до мене седи човек што наместо срца има пешчани
часовник.
„Боли ли те?” питам га.
„Свако зрно”, каже.

500
 
И поново сам у облакобусу срео гатару што дланове ишчитава. Дао
сам јој грош у нади да ће ми нешто ново открити. „Линија живота како-
тако”, рекла је, „љубавна се прекинула, алʼ зато ти се она дужничка у
бескрај пружа.” Не може се човек променити – помислио сам – кад његов
длан то неће. Боље да сам новчић потрошио на перецу.


„Хтео сам цвет за тебе да уберем”, написао сам на папиру
истргнутом из прошлогодишњег роковника, „али схватио сам да неће
стати у коверту. Свеједно, био у мојој башти или у твојој руци, тај цвет
ти припада. Ружа је, знаш, румена попут твојих усана.” После тих речи
нацртао сам цвет. Нимало није личио на ружу. „А хтео сам”, наставио
сам, „и чоколаду да ти купим, али ни њу не бих ставио у коверту.
Напослетку би се поломила, можда и отопила док не стигне до тебе. Не
желим ни да помислим да би је поштар украо. И зато, опрости ми,
шаљем ти тек осмех и један пољубац. Надам се да је довољно.” Нисам се
потписао. Одложио сам оловку и загледао се у сопствени рукопис.
Будало, помислио сам, а онда поцепао писмо.

501
 
„Овај рат је хладан”, узвикује генерал, „подгрејте га!”


„Нико није себичан колико је човек”, каже ми онај мудрац из
облакобуса, „да помисли како звезда због њега пада. Једна жеља неће
небо срушити.”


Питам патуљка: „Шта ћеш бити кад порастеш?”
А он ће: „Зашто бих растао?” Па се насмеје. „Добро ми је и овако,
близу земље”, каже, „ту где ми облаци неће поглед замутити.”

502
 
На облакобуској станици затичем непријатељског војника.
Униформа му је прекривена блатом и нечим што личи на крв. На леђима
прти тешки ранац, погнут је под њим, а у рукама држи пушку и ракетни
бацач.
Застајем три корака од њега.
„Нису хтели да ме повезу”, проговара жалосно, „а нису ни они пре
два сата.”
Примећујем свежи ожиљак изнад његове десне обрве, чујем му
умор у гласу, не прија ми његов мирис.
„Није требало да нас нападнеш”, кажем му набусито.
„Није, а?” узвраћа. „Не мислиш ли да сам се бранио?”
„Први сте запуцали!”
„Јесмо ли?” пита ме.
Не одговарам му. Љут сам. Не знам обраћам ли се њему или
његовим командантима.
„Ја само желим да се вратим кући”, каже. Отима му се уздах и мени
га је готово жао.
„Иди онда!” узвикнем. „Баци оружје! Можеш да бираш!”
Он оклима главом. „Ма, да. Могу да окренем леђа, таман да ме
уцмекаш.”
„Нећу.”
„Не верујем ти.”
Истим језиком говоримо – схватам – и то је главни проблем. Било
би боље да се неразумемо.
„У мој бус нећеш ући”, напокон кажем.
„Претпостављам да нећу”, помирљиво ће он.

503
 
Чекао сам облакобус на трећем небу, а дан је био сасвим обичан,
можда петак, можда и кишовит.
Ветар што се мувао унаоколо смрдео је на паљевину и стајско
ђубриво.
Негде у даљини видео сам стубове густог дима, повремено и сев
експлозије. Грмело је тамо, чули су се топови и хаубице, шиштали су
вишецевни ракетни бацачи, урлали авиони у обрушавању.
У џепу моје јакне налазиле су се двапут пресавијене новине. Купио
сам их пре поласка на посао, али нисам имао воље да их прелистам. И без
њих сам знао да је гориво поскупело и да понестаје брашна.
Нисам ни приметио кад ми је пришла девојка у црвеном капуту.
Зауставила се поред мене тек на тренутак.
Толико јој је требало да ме пољуби. Њене усне додирнуле су ми
образ, лако као што се изјутра први сунчев зрак спусти на росну траву.
Потпуно затечен, довикнуо сам за њом: „Зашто?”
Осврнула се и насмејала. „Фали нам љубавних прича”, рекла је,
„такво је време дошло.”
И онда је наставила својим послом, а ја сам гледао како одлази.
А можда сам и пошао за њом.

504

„Добарданизволите?!”
„Продајете ли касетне бомбе?”
„Народњачке?”
„Свеједно, треба ми за комшије.”
„Погледајте на одељењу кућног наоружања.”
„Хвала.”


У плавој униформи
мој је брат био далеко
и није био сам
Дан пре татиног рођендана
прекинули су мамину серију
а прозорска су се стакла затресла
и небо је пало
Њихова је мржња
увек била јача од наше кривице
Да заборавим не могу
не желим

505
 
Јутрос се испред облакобуса испречио какав пропаганди – раширио
је руке као да је птица што се спрема да полети, па се блажено насмејао и
тако нас спречио да кренемо. У бели чаршав умотан и ћелав попут
билијарске кугле, сасвим по пропису, на нос је турио округле наочаре,
оне што човека паметњаковићем чине. „Елем”, рекао је.
„Ох, не”, јекнуо је робот са седишта до мог.
А шофер је шакама покрио уши и згрчио се над воланом.
„Где ти је кућа на брду”, прозборио је пропаганди, „ту рудник може
бити. Јер шта је рудник, ако не прилика за бољи живот и нова радна
места?” Говорио је гласно и полако. „Чему земља под нама кад је не
копамо? Није злато у њој да чами нити су дијаманти Сунца да не виде.
Покрићемо се том земљом, дабоме, али није нам време, још нам треба
багере упослити. Зашто црв и кртица богатији од нас да буду? Не, ми
заслужујемо све по чему газимо. Климни главом, потпиши, и ти и он и
сви, будимо сложни, свако ће да заради. Поделићемо шта нађемо,
поштено колико смо људи у стању бити. Саслушај ме, стрпљење је у
моди, имам ти још причати. О процентима дуго могу беседити.”
„Ово ће потрајати”, уздахнуо сам, „зар не?”
„Да знаш”, узвратио је робот. „Прошле нас је недеље један читавих
седам сати држао заробљене на станици. Убеђивао нас је да се
чипујемо.”
„Зашто га нисте прегазили?” питао сам.
„На крају јесмо.”
„Аха”, рекао сам, у пропагандија загледан.
Отварао је уста налик рибици у акваријуму. Звук је несумљиво
излазио из њих, чуо сам га, чуо сам речи, али их нисам разумео.
Претпостављам да нисам био довољно политички и друштвено свестан,
јер пребрзо сам у сан тонуо.

506
 
У облакобусу до мене слеп је човек, он ми каже: „Научи ме плавој
боји. Желим да знам све о њој.”
И ја му причам о води Најдаљег мора, оној што је од јутра до мрака
једнако аквамаринска колико и небо, па кад скочиш у њу, не знаш
рониш ли илʼ летиш.
Причам му потом о кобалтним плочицама у купатилу принцезе
којој је неки древни змај поклонио своју ватру. Сваку од тих плочица
ручно су фарбали највреднији патуљачки мајстори из бајке под
планином, користећи четкице прављене од једнорогове гриве. Чуо сам
да су их пекли толико близу Сунца да су изгубили туце звезданих лађа.
Причам му и о хаљини боје различка коју Недосањана облачи само
за мој рођендан. Њена свила шапуће попут пролећног ветра кад се шуми
улагује.
Хоћу да му причам како сваке очи могу бити плаве када их даљине
заробе, али ме његова подигнута рука прекида.
„Стани”, каже ми, „ништа те не разумем. Твоје ме речи збуњују.
Одувек сам слушао боје, али сада ми се чини да нисам само слеп него и
глув. Хајде да заједно ћутимо о бојама, хоћеш ли?”


Упецам златну рибицу, па јој кажем: „Мир у свету иштем, остало ће
за њим доћи.”
А рибица одговори: „Онај пре тебе није мир тражио, не могу му
жељу поништити.” Уздахне потом, па дода: „Стварно ми је жао.”

507
 
Рекла ми је:
„Не мораш само писати о љубави, пробај и да проговориш.”
А ја сам оћутао.
У мом грлу реч се заглавила попут рибље кости.
Да је искашљем нисам могао.


Навратимо робот и ја у чајџиницу на ободу другог Сатурновог
прстена. Робот се накачи на локалну мрежу за трачеве, а ја узмем понуду
да проучавам.
„Чај заборавак”, кажем конобару, „то добро звучи, то ћу да пробам.”
Он климне обема главама. „Стандардно, дабоме”, каже левом, док
се десна већ окреће другим муштеријама.
„Али”, зачудим се, „нисам никад пио такав чај. Први пут сам овде.”
„Увек је први пут”, смешка се конобар.

508
 
Плата је каснила, а ја сам тог петка био баш, баш заљубљен у њу.
„Јеси ли расположена”, питао сам је, „да поред мене седиш на клупи у
парку?”
„Само ако ћемо посматрати облаке”, одговорила је.
„Дабоме да хоћемо”, рекао сам. „Бројаћемо их док мрак не падне и
погађати на шта личе.”
Ветар нам је био наклоњен тог петка – размакао је гране врбе под
којом смо се загрлили и показао нам колико је небо над градом.
А петак –
Петак је потрајао.


У облакобусу сам опет срео оног песника.
Седео је са оловком и свеском у крилу, а са друге стране прозора
небо је било бескрајно плаво.
„Сваки ми је стих о љубави”, пожалио ми се, „сваки је о смрти.”
„Да ипак није о животу?” питао сам га обазриво.
Одмахнуо је главом. „Не”, рекао је, „засигурно није.”

509

Причају два људождера.
„Имаш ли девојку?”
„Имам.”
„Би ли је поделио са мном?”


Носферату ме зове на облакофон, пита:„Излазиш вечерас?”
„Не”, узвратим.
„Штета”, каже он, па прекине везу.


Сваки је човек књига,
али ми одавно не читамо.
Понеко, ретко,
тек причу, не више.

510
 
„Навикнеш да те нема”, каже ми онај мудрац из облакобуса, „па
себе после и не тражиш. Људски је умрети док те Сунце још греје.
Запитај се колико си човек.”
А ја седим поред њега и ослушкујем како ми срце у грудима добује.


У сваштаоници на петом небу сасвим сам случајно нашао
напуштену прву љубав.
„Неко је се одрекао, године су већ прошле”, рекла ми је тета-
сваштаоничарка. „Није много коришћена. Сирота, никоме не паше. Ко
год је купи – врати је после пар дана. Узми је, ако желиш, нећу ти
наплатити.”
И ја сам је, дабоме, узео, али не за џабе. Оставио сам доброј тети
један грош у замену за њу.
„Нећу је вратити”, одлучио сам, „каква год била.”
А била је –
Позната.
По мојој мери.
Нежна од безбројних стихова и бодљикава попут кактуса.
И звала се именом риђокосе девојке што је далеко живела, баш оне
коју сам покушао да заборавим.

511
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли осмехе?”
„Какав желите – јутарњи или вечерњи?”
„У ствари, треба ми празнични.”
„Аха. Па, да. Нажалост, остао нам је само један. Са грешком, знате?
Мало вуче удесно.”
„Такав баш и није за црвено слово.”
„Предлажем да ипак узмете јутарњи. Њега ћете без по муке
преправити.”
„У праву сте, као и обично.”


Недосањана се пење на брежуљак.
Ветар повија траву око њених стопала, лепрша јој хаљином, уплиће
јој се у коси.
Жмирка и дланом заклања очи док диже поглед ка небу и Сунцу.
Другу руку пружа ка белим, паперјастим и несталним облацима
изнад нас.
„Волела бих”, каже, „да могу да их дохватим.”
Иза ње сам, моје шаке су на њеним боковима, трудим се да будем
благ, подижем је.
„Покушај”, говорим.
Она се гласно смеје.

512
 
У неком времепловном облакобусу срео сам будућег себе. Погледао
сам се и разочарао. Много више седих у коси, малко мршавији, али у
истој избледелој јакни.
Намрштио сам се. „Ја сам још овде?”
„Па, да, ето”, одговорио сам себи из будућности.
„До када мислим да путујем?” питао сам, одједном љут на себе.
„Рекла ми је – пиши када стигнеш. Неће ме довека чекати! Оваквог је
човека лако заборавити!” Из џепа јакне извадио сам коверту у којој се
налазио миришљави папир. Театрално сам махнуо њом. „Јесам ли
писао? Шта сам писао?”
Ја из будућности сам такође показао ту коверту. „Нисам још”, рекао
сам, посрамљен, „нисам још стигао тамо куда сам кренуо.”


Упецам златну рибицу и кажем јој: „Љубав иштем, љубав хоћу,
љубав ко из песама.”
А рибица одговори: „Ниси мој тип.”

513
 
„Можда је време”, кажем, помало тугаљиво, јер такав је дан,
облачан и врућ, када се јесен и лето за наше душе туку, „можда је час,
онај крајњи час себи нову љубав да напишем.” Па узмем свеску и
отворим је, станем лист за листом да окрећем, да за речи што ми на срцу
копне право место нађем. А робот, чувши шта говорим, из руке ми
отима оловку, не да ми је, врти главом и баш је љут, шклопоција
најобичнија, мисли да ме заиста познаје.


Била једном једна девојка у облакобусу, виђао сам је – румена као
бресква, са цветом у коси и са огромним, округлим наочарима. Вазда је
уз себе имала малену саксију и у њој исто тако малени кактус. Носила га
је кад иде на посао, кад се враћа кући, до фризера и у тржни центар, од
њега се није одвајала. По кактусу су је сви памтили. Једном је шофер хтео
за њега карту да јој наплати, а она се није бунила. „Не могу га оставити у
стану самог”, рекла је. „Љубав кошта, а ја га волим, без њега не могу.”
Признаћу вам, тада сам зажалио што ја нисам тај кактус.

514
 
„Има још до лета”, каже девојка коју често срећем у облакобусу, „ал’
ја већ голишава спавам.”
Вруће је и загушљиво, несносан је мај у транзиту. Залепљен сам за
седиште, једно сам са њим, зној ми са чела у потоцима лије, обневидећу.
Истопићу се поред те девојке.
„Проклето лето”, кажем јој, „заволећу га због тебе.”
Она се смеје, прича ми потом како јој је прозор у соби вазда
отворен, а не живи високо, на првом спрату зграде иза Поште, оне жуте,
знам тачно које, додаје да јој још нико није кроз прозор навратио, не
разуме зашто, пита ме шта мислим, да ли је то без везе, наравно да јесте.


„Није ме птица учила летењу”, каже онај што на анђела личи, „нити
ме је камен учио паду.”
Питају га: „А ватри? Сам си научио и да гориш?”
Онај што личи на анђела не одговара. Одмахује главом, зубима
шкргуће.

515
 
„Једном ми је срце напукло”, причам баштенском патуљку, а јутро
је облачно и ми пијемо кафу, „баш напукло, знаш, толико да заболи, две
ноћи нисам ока склопио.”
„Мора да је то била права љубав”, каже патуљак.
„Не знам.”
Пита ме: „А после? Шта је било после?”
Одмахнем руком, па слегнем раменима. „Ништа посебно. Свануло
је ново јутро, а ја срца више нисам имао.”


„Сваки је писац помало курва”, каже ми књишки мољац, „нема тог
који се неће подати читаоцима.”
А ја сам љут, не желим да се расправљам са њим.
Напослетку, не могу да оћутим. „Ја нисам писац”, гунђам.

516
 
Било једном једно Сунце, вазда насмејано, Сунце што би сваком
небу пристајало. Није било велико него таман. Није било ни много вруће
ни превише жуто. То је Сунце било доброћудно, волело је да рецитује
риме са почетка свемира и да измишља нове.
Али и њему дође облак.
Заклони га, таман и намргођен, а из његове је утробе грмело.
Сунце је такав растужио.
Виде то Месец, па упита како може помоћи.
Пробај – узврати Сунце – да ме развеселиш.
Месец стаде размишљати, баш онако како месеци знају. Бадава.
Ништа му на памет није пало, никакав стих, никаква шала. Тешка срца
он то признаде.
Не умем – рече – и љут сам на себе.
Немој бити – каза Сунце и насмеши се – јер, ево, већ ми је боље.
Важно је да си покушао, да си уз мене.
Уз тебе – свечано обећа Месец – увек.
И слова не слага.

517
 
„Добарданизволите?!”
„Хитно ми је потребан мир. Продајете ли га?”
„Колики мир?”
„Не знам. За мене, отприлике, не мора бити већи. Не нужно
светски.”
„Душевни мир, дакле.”
„И са комшијама.”
„А, то! Немамо.”


У облакобусу до мене седи Мелпомена. Лице је сакрила картонском
маском на којој су испод прореза за очи нацртане две сузе и ништа више.
Црна коса јој је дуга и украшена венцем од винове лозе, испеглана,
просула јој се по раменима. Боса је, одевена у бели хитон, а њега јој на
рамену придржава беџ какве странке, не могу да прочитам које, слова су
ситна. Седи до мене и решава судоку на екрану свог облакофона. Ћути,
као и увек. Ћутим и ја. Као и увек.

518
 
У наше поштанско сандуче стигао је циркус.
„То је неки познат, белосветски”, рекла је Недосањана раздрагано.
„Остаће само три дана, а онда настављају турнеју. Имају чак седам
премијера забављача, дивље министре без портфеља и председника са
три и по мандата. Хоћу да их видим! Хајдемо!”
Ја нисам био нимало одушевљен, али због ње сам вазда глупости
чинио.


Возимо се кроз неки големи облак и његову кишу. Ћутим, кроз
прозор гледам, ал’ прошлост је далеко, готово се више и не види.
„Шта је?” пита ме робот. „Опет нека осећања?”
Уздахнем.
„О бившој мислиш?” робот је упоран.
„Она ми није бивша”, буним се. „Она никада неће бити бивша.”
Робот ме пријатељски тапше по рамену. Шака му је тешка као
радна субота. „У праву си”, каже. „Никада није била твоја.”

519
 
Негде на крају ноћи, у поткровљу Тврђаве у средишту света, у
собичку осветљеном тек пламеном свеће на умору, један сновослов
марљиво бележи све што од Месеца скривено није. Изнад његовог
рамена паук на невидљивој нити виси. Тај је паук некада давно као
човек живео и још од људских снова болује. Он сања, али њега све ређе
сањају. Готово је заборављен, мало ко га се сети, ретко коме у сан наиђе.
И сам заборавља. Његова је туга једнака његовом страху. Он је паук,
живот му је мален.


Из моје кафе јутрос око извирује. Плаво је и немам појма гледа ли
ме.
„Шта је сад ово?” гунђам.
Недосањана слеже раменима. „Јуче је Один долазио”, каже, „можда
је његово.”
„Мислиш да може бити божје? То не мора бити лоша ствар.
Сачуваћу га.”
„Само да није Великог брата.”
Ако је његово – мислим – онда му ни уво није далеко.

520
 
Док смо на шестом небу чекали облакобус за Петопарчево,
посматрали смо како девето бива мрачним и како тамо севају муње.
„Шта мислиш”, питао ме је човек од месинга што је стајао поред
мене, „колико су високо анђеоске куће?”
„Заиста не знам”, одвратио сам. „Можда они уопште и не живе на
небесима.”
„Занимљиво. Могли би бити међу нама”, рекао је.
Климнуо сам главом, па га одмерио. „Баш тако.”
И он је мене процењивачки погледао.
Ниједан од нас двојице није био нити анђео нити ђаво.


Виђао сам на трећем небу једног трола ђубретарца, често је
путовао кад и ја. Није био нарочито леп, наравно, јер лепота не иде у
пару са троловима. Као и већина од његовог рода, радио је у ЈКП
Чистоћи. Сваког јутра би чекао на станици са букетом дремљивих ружа,
са онолико цветова колико би тада било вила у облакобусу. Не знам како
им је знао број, можда је био видовит, а можда је могао издалека да их
намирише. Свакој вили понудио би ружу, а ниједна од њих је не би
одбила. И то је било то – оне би се потом насмешиле, он ништа заузврат
не би тражио. Гледајући њега, схватио сам како душа не припада само
небу, има је и на сметлишту.

521
 
Многа су лета минула, а принцеза је израсла у краљицу.
Променила је име и на главу ставила круну тежу од ноћи. Дани су јој
били један налик на други, дугачки и углавном досадни. Понекад је
ратовала, али је чешће слушала жалопојке оних пред којима се престо
уздизао.
Змај, њен пријатељ из младости, њен чувар и баштинар тајни,
ретко јој је долазио.
„Нисам тражила овакав живот”, казала му је, не први пут.
А он је одговорио, као и увек: „Многе ствари не бирамо него им се
дешавамо.”
„Шта сам без тебе? Не напуштај ме”, замолила га је.
„Како иначе да ме заборавиш?” јаукнуо је змај. „Како да те
преболим?”
Древан и мекога срца, није био способан да јој забрани да му се
попне на леђа. Раширио је крила и небо је поново било њихово. Пре
свитања ју је вратио у двор.
„Плашим се да ћу је једном украсти”, рекао је на растанку.
„Краде се оно што није твоје”, рекла је краљица, па заплакала.
Однекуд је дотрчала слушкиња да јој са образа сузе покупи.

522
 
„Огледала не ћуте у мраку”, каже ми онај мудрац из облакобуса,
„него тада са тобом не причају. Немој никада сањати туђе снове и немој
своју сенку продавати.”
„Не разумем”, узвратим, поспано посматрајући шуму што дише под
нама.
„Мртви се не радују славујима”, каже мудрац, по обичају глув за
моје речи.
„А чије си ти огледало?” питам га.
Он се лукаво смешка, не одговара.


На станици изнад Ћутљиве планине, пре него што ћу ући у
облакобус, питам возача каква је клима унутра.
„Тропска”, одговори.
Оклевам на вратима. „Има ли неки са умерено континенталном”,
интересује ме, „после овог, свеједно кад, ал’ не много касно?”
„Одавно је прошло време умерених ствари”, каже возач.

523
 
Седимо на тераси, у оно мало хладовине што нам је остало, и
пијемо млаку лимунаду. Вукодлак се шћућурио до разголићене
Недосањане, махнито дахће, а она га чешка између ушију. Толико ми је
вруће да немам снаге ни да будем љубоморан.
Робот проговара: „Сматрам да је крајње време да се преселимо на
Плутон.”
„Шта има на њему?” питам га.
„Не знам”, одговори, „али нема лета.”
Климам главом, одобравам. „Звучи одлично.”
„Чула сам да тамо дијаманти падају уместо кише”, смешка се
Недосањана.
„За свакога понешто”, кажем.
Устајем да укључим вентилатор.
Једном – мислим – једном ћемо заиста отићи.


Неко ми је једном рекао: „Није живот ни на небу ни на земљи. Негде
је између.”
„Где?” питао сам.
„Зависи”, узвратио је тај, „свако од нас другачије расте, свако од нас
даљину другачије види.”

524
 
У облакобусу до мене седи прелепа девојка, скоро па анђео, једна од
оних у које се заљубљујемо на први поглед. Кришом је гледам и дивим се
њеном профилу. Нема још пуно времена – мислим – ускоро силазим. И
зато отварам уста, разговор да заподенем, да почнем са најобичнијим
ЗДРАВО. Али из мог грла бујица речи креће.
„Хондо и његова породица утопили су се у реци људи што су остали
без својих домова. Пешице су утекли из Харареа. На пола пута до
Мидлендса испразниле су се батерије очевог радија”, говорим,
изненађен оним што чујем и једва способан да се зауставим.
Уједам се за језик.
Девојка ме мерка. Главу накреће на леву страну, тако да јој се
златна коса обруши попут водопада, и сада је још лепша, као да се слика
за друштвене мреже.
Постиђен, хоћу да се извиним. Да кренем испочетка. „Са двадесет
година Сајин је био убеђен да анђели мрзе људе. Сахранио је родитеље и
опростио се од многих пријатеља. Псовао је небо, не дижући поглед са
суве земље”, изговарам у даху. Проклетство! Шта се дешава?
Зар је у мени толико прича запретено? Јесам ли њихова ризница
или тамница? Зар не могу више ко човек беседити?
Девојка се мршти. Обрве су јој савршене, створене за дивљење.
Заслужују безброј лајкова, срца, свиђања и похвала.
Опрости, говорим у себи. А наглас: „Осмотрио је дрво. На њему је
видео лице налик свом, сиво и наборано. Лице је окренуло слепе очи ка
њему. Није био сигуран ради ли се о древном богу или каквој вилинској
души.”
Предајем се. Слежем раменима и кажем још: „Име јој нисам знао.
Никако нисам успевао да га запамтим, иако сам га чуо бар двапут.
Марина. Или можда Наташа. Било је то неко сасвим обично име, али ми
није полазило за руком да га повежем са њом. Вероватно сам сматрао да

525
јој не пристаје. За мене је она била девојчица или, ређе, када сам био
посебно романтичан, принцеза.”
Потом чврсто стискам вилице. Толико од мене.
Девојка проговара. „А?!” каже тек толико, неартикулисано,
прегласно.
И даље је лепа, али мало мање, не баш, не превише лепа, лутка је без
душе, празна.


„Данас су Летње задужнице”, каже стари патуљак, напола већ
окамењен, „и многи од мога рода посетиће банке да подигну кредите
или их рефинансирају. Тако је од давнина, традицију поштујемо, не
одричемо је се.”
„А ја сам јуче био”, кажем.
„Па, добро”, старина ће, „неке обичаје ваља и модернизовати.”

526
 
На седишту испред мене, на задњој страни наслона неко је црвеним
фломастером написао ВОЛИМ ТЕ и поред тога нацртао ♥. Било би лепо
да је порука мени упућена – помислио сам – јер ја често седим баш овде,
ово је моје место. Осврнуо сам се око себе. Полупразан облакобус и
мање-више позната лица, међу њима две сунцокретове виле, баш
слатке, и једна девојка угљене косе чији се поглед за тренутак срео са
мојим. Да – уздахнуо сам – било би лепо. А онда сам из ранца извадио
оловку и испод поруке нашкрабао: КОГА? У мени су се помешали и стид
и кривица и знатижеља и очајање и нада. Љубав ме је у вандале отерала,
рекао сам себи, а одговора неће бити. Зачудо, погрешио сам. Бар што се
одговора тиче. Следећег дана затекао сам пар црвених речи испод мојих.
ТЕБЕ, БУДАЛО.


На полици
између атласа и Светога писма
једна је књига
у њој фотографија
скривена
и посвета
давно заборављена

527
 
Нема гужве у облакобусу за Долину краљева. Док робот компресује
сопствена сећања, моја пажња усмерена је на разголићене виле на
екрану облакофона. Резолуција екрана је висока, а виле су раскалашне и
савршено обликоване. Уз њих свако је путовање кратко.
„Увек су ме живцирали типови”, проговара робот, развачећи
слогове јер су му процесори упослени, „што у јавном превозу вире преко
туђег рамена.”
„Молим?” питам. „О чему ти то?”
Роботово око трепће наранџасто, а иза мене јавља се неко
невидљив. „Извинʼте, нисам намерно.”
Журно гасим екран и дудова вила више не врцка гузом.


Тренутак пре него што ћу се пробудити, у сан ми је дошао старац
пергаментне коже, сед и погурен. Носио је лице које би у будућим
данима могло и мени припасти.
„Чувај снове”, казао ми је, „тамо где их други не могу укаљати.”
Нисам одговорио него сам отворио очи.
Недосањана је делила кревет са мном. Била је будна, смешкала ми
се.
„Хеј”, рекао сам јој, „да само чујеш шта сам сањао.”

528
 
У космичкој радионици.
„Мајсторе”, вичу шегрти, „из дубине Сиријуса нешто шкрипи и
лупа! Шта да радимо? Можда и он експлодира!”
„Можеш мислити”, гунђа мајстор. „Једна звезда – ко ниједна. Није
чак ни највећа.”


Уђем у сваштаоницу на другом небу, па од тете-сваштаоничарке
тражим дане које нико није хтео. „Свеједно ми је какви су”, кажем, „да лʼ
су кишни илʼ су спарни, не марим има ли у њима облака, небитно ми је
јесу ли понедељци или суботе, само нека су цели.”
„А шта ћеш с њима?” пита ме та брижна тета, већ навикла на моје
чудне захтеве.
„Имам једно кајање иза мене, нисам га завршио”, одговорим.
„Потребни су ми дани прошлост да дозидам. Јер моја су кајања дугачка,
све мислим – биће и таквих која ће ме надживети.”
Тета-сваштаоничарка се мршти. „Само да није опет каква љубавна
мука.”
Даље не говорим него мудро ћутим.

529
 
„Добарданизволите?”
„Продајете ли со за ране?”
„Кога сте ранили?”
„Себе, опет.”
„Онда вам препоручујем хималајску со.”
„То је она крупна?”
„Може се рећи.”
„Таман. Узећу један џак.”
„Од пет килограма?”
„Дајте ми два.”


„Знаш”, објашњавам оном мудрацу из облакобуса, „писац зна много
о животу, више него што открива. Он није дужан да одговара на питања
и да појашњава шта је читаоцу желео да саопшти, чак и кад је шкрт на
речима или се чини да прича није завршена. Писац највише говори
празнинама између редова.”
„Е”, мудрац каже, „сад га баш претера!”

530
 
Седи Робин у облакобусу, главе наслоњене на прозорско стакло.
Гледа јато дивљих гусака што нас прати.
„Хеј, Робине”, добацујем, као и обично, „где ти је Бетмен?”
Он љутито шкргуће зубима и мрда брчићима. Смешан је колико и
његова шпицаста капа са заденутим шареним пером.
„Ускоро”, прети ми, „али ускоро ћу те стрелом пробуразити, скроз-
наскроз, равно кроз срце.”


Јуче сам брзоплето рекао Недосањаној да ми се њена нова хаљина
на цветове не допада.
Мислим да је још љута на мене.
Пита ме: „Хоћеш ли да поделимо кроасан са џемом?”
А џем је од шљива, зна да га не волим.
„Хоћу”, кажем.

531
 
Нисам се нимало зачудио када сам у облакобусу срео анђела без
крила. Довољно дуго сам боравио између земље и неба да би ме то
изненадило. Свакаквих нас има – помислио сам, изабравши да седнем
поред њега – и сви смо путници, свакоме од нас свет подједнако
припада.
„Опрости”, питао сам га, „да ли још падаш или си одавно сагорео?”
Сетно се насмешио. Очи су му биле тамне јер се свемир у њима
огледао. „Помешао си ме са неким”, одговорио је. „Ја сам своја крила
поклонио.”
„Ах!” уздахнуо сам. „Жалиш ли?”
„За летењем – да, увек”, рекао је, „али због љубави не. Нека је она
срећна, па макар била далеко.”


На њиви покрај друма срели смо страшило. Висило је на штапу
пободеном у земљу, одевено у рите и са лажним осмехом нацртаним на
лице.
„Куда”, питали смо га, „до среће?”
Страшило је подигло млитаву руку да нам покаже правац.
„Онамо”, рекло је.
А ветар је дунуо, померио му руку, савио је, заклатио њом.

532
 
„Човек је попут шкољке”, рекао ми је човек који је слушао таласе,
„мораш га отворити да дођеш до онога што вреди.”
„Ја сам орах”, одвратио сам, „мене треба поломити.”


У облакобус упадају контролори.
„Наталне карте на преглед!” виче један од њих, онај што личи на
Карађорђа.
„Ја је немам”, одмах признајем.
„Како?” У чуду ме гледају, и они и остали путници. „Зашто?”
„Не верујем у хороскопе”, кажем.
Бацају ме напоље са висине од три неба.


Сећам се, првог јутра када се Недосањана пробудила поред мене,
протрљала је очи и рекла: „Чудне ли ноћи! Као да нас је било троје у
мраку.”
Не знам како, али чудовиште испод кревета је тада успело да
задржи језик иза зуба.
Већ следеће ноћи певало нам је серенаду.

533
 
Празном шаком
кишу ухватио нисам
али сам љутит
Сунце одгурнуо
У трави ломно је стакло
и траг гуме
како босоног да ходам
одавно сам заборавио


„У другима срећу тражиш“, каже ми онај мудрац, „а у себе никако
да погледаш.”
„Можда је у мени ноћ”, узвратим, „можда ми поглед кроз мрак не
пролази.”
„Ко је угасио светло”, мудрац ће непоколебљиво, „тај ће га и
упалити.”


Упецам златну рибицу, она ћути, не проговара, алʼ много вреди.

534
 
Чекамо облакобус у оно мало сенке на станици. Дан се ужарио на
четвртом небу, није испод тридесет осам Целзијусових.
„Ево га”, објављује Недосањана. Робот стоји поред ње, готово је
прокувао, алʼ не престаје да маше лепезом.
„Можда има климу”, кажем.
Облакобус се зауставља. Врата се отварају и изнутра куља талас
врелине. Видим возача, стопио се са седиштем и воланом. Видим и
неколицину путника – свенулог шумског патуљка, папирног човека који
по самоме себи од муке црвеним фломастером исписује
УПОМОЋНЕМОГУВИШЕКАДЋЕЗИМА, девојку нагореле косе, жабу
чији се језик залепио за патос.
Лоше ми је. Зној ми цури у очи, жеђ ми је огромна, пипио бих два
океана у цугу.
„А да сачекамо следећи?” питам. „А да останемо овде?”
Недосањана не одговара. Мрда раменима и хаљина спада са ње.
Потпуно гола, храбро улази у облакобус. Робот је прати. Застаје тек да
покупи хаљину и упути ми један жалостиви поглед.
„Хајде”, дозива ме Недосањана, „замисли да си на плажи.”
„Или у сауни”, добацује робот.
„Стидим се”, кажем.
Недосањана се враћа. Образи су јој се зајапурили, а шишке
залепиле за чело. Браним се, али она ме свлачи док сви гледају. Хоћу бар
гаће да задржим. Не дозвољава ми.
„Као да неко мари”, каже, „јеси ли го илʼ си писац.”

535
 
Овог врелог јутра у облакобусу видим моју бившу вилу. Испод ока
је посматрам, а она – зачудо – бира да седне поред мене. Осмех ми је
бледуњав и са знаком питања. „Не пали се”, каже ми она, намрштена.
„Само тражим место где бих се расхладила. Грудва леда коју наместо
срца имаш једино за то ваља.” Искрено повређен, уздахнем и не
одговорим јој да се сваки лед кад-тад отопи.


Изнад нас је небо.
Плаво је, ко циркон плаво, и велико.
Изнад нас су и облаци.
Не могу из избројати, превише их је, престижу једни друге, бели,
паперјасти, ускомешани.
Лежимо у трави, међ маслачцима, а погледе смо пустили у висине.
„Шта радиш?” питам. Питање није ново.
Она каже: „Читам облаке.”
„Аха.”
„Понеки као да си ти писао.”
Лежимо у трави и држимо се за руке.
Испод нас је земља.

536
 
„Гледам те”, каже ми сенка, „ниси човек који си био, више и не
личиш на њега.”
„Заиста?” узвратим, али ме уопште не интересује. „А на кога
личим?”
„На шта”, исправи ме сенка.
Питам: „На шта, дакле, личим?”
„На врбу”, каже ми, „ону тужну.”
Смејем се сенкином глупом хумору. Хоћу да одмахнем руком, али
не иде ми, у рамену ми нешто крцка, али оно се не помера.
Нема везе – мислим – сачекаћу ветар, ветар ће ми грану зањихати.


Поново сам у облакобусу срео временског путника.
„Сваки који кроз време ходи”, пожалио ми се, „није ништа друго
него изгубљен.”
А ја сам погледао на сат и рекао: „Заиста.”

537
 
Једном сам срео Теслу у облакобусу.
„Прича се да си са ванземаљцима разговарао”, обратио сам му се, „је
л’ то истина?”
„Само су ме они разумели”, одвратио је.


„Добарданизволите?!”
„Продајете ли државе?”
„Не више. Пробајте преко малих огласа.”
„Ах! Већ јесам, да знате. Нико неће туђу да прода.”
„Да, да, жалосна ствар.”


„Не знам јеси ли најлепша од свих звезда на небу”, рече Месец
Сунцу, „али мени сузе крену кад год те погледам.”

538
 
А када се мрак спустио на свет и врућина попустила, Недосањана и
ја смо изашли у шетњу.
Улица је била пуста, само наша.
У тишини смо корачали, решени да сваки тренутак спокоја ваљано
искористимо.
Прозори на зградама трептали су, једни су се палили, други гасили.
Однекуд се зачуо звук ударања. Зауставио сам се да боље чујем.
Био је то познат звук, реликвија давно минулих година. Стајао сам
тамо као хипнотисан.
Неко је куцао на писаћој машини.
Тап-тап-тап-слово-слово-тап-цинг-нови ред.
Па опет.
Тап-тап-тап.
Постојано, у ритму, без краја.
Сетио сам се своје наранџасте писаће машине. Очи су ми засузиле,
па сам их протрљао дланом.
Све недовршене приче из времена у ком сам себи говорио да ћу
постати писац вратиле су ми се и запеле ми у грлу.
Тап-тап-тап.
Цинг.
Нови ред.
Нови ред.
„Хајде”, нежно је шапнула Недосањана и повукла ме за руку.
Намучила се да ме помери одатле.

539
 
Једног сам дана схватио да више нисам дечак.
Нема смисла – рекао сам себи – да болујем од неузвраћене љубави.
Прошло је време срцу да се ломи и без сна да будем. Не могу у сваком
рату победити, а поразе морам подносити како одраслима приличи.
Сузе су у реду само ако их са другима делим. Љубави има или је нема.
Живот иде даље, залуд је освртати се за оном која ме није хтела.
Довољно сам година избројао да бих поклекао пред осећањима. Петар
Пан, напослетку, најобичнија је измишљотина.
Једног сам дана престао да будем дечак и почео сам да пишем.


Небо је и облакобус.
Недосањана и ја, једно уз друго.
Дуго већ путујемо.
„Запиташ ли се”, снено проговарам, „куда идемо?”
Њена глава је на мом рамену, њена шака је у мојој.
„Да”, каже она. „Понекад се и поплашим.”
И смеши се.

540
 
Хоће неки ђаво у облакобус, алʼ не може, рогови су му толики да не
пролазе кроз врата.


У неком недељном облакобусу, самотном изнад деветог неба и
полупразном, срео сам мртвог човека.
„Шта је љубав?” питао ме је. „Да лʼ се она чита илʼ се пише? А
можда, размишљам, можда се само дише”, рекао је. „Не знам, реци ми,
молим те. Зашто сам још овде, одјек онога који сам био? Да лʼ ме нечија
љубав за овај свет веже и не пушта ме у црни заборав смрти? Не сећам се
ничега, немам појма куда идем нити шта тражим. Неко ме је убедио да
сам био вољен. Да лʼ је лагао? Можда није љубав, можда је кривица.
Можда је, напослетку, мржња мој оков. А шта је мржња ако не наличје
љубави?” Жалосно је уздахнуо. „Нисам очекивао да смрт буде оволико
збуњујућа.”
Ћутао сам јер са мртвима нисам умео да разговарам.

541
 
Приметио ме баштенски патуљак, снужденог и изгужваног у
поласку на посао, па позвао: „Ходи! Да отресемо по једну маслачковачу,
да се опустиш!”
„Не могу”, одвратио сам, „закаснићу на облакобус.”
„Већ сам сипао”, казао је. „Знаш каква је? Клизи низ грло брже од
кајања, нећеш се ни сетити да си је попио, толико је брза.”
„Не подносим жестину”, пожалио сам се.
Али патуљак није одустао. „Ни речи више! Погледај се! Личиш на
аждајин испљувак! Како мислиш да прегураш дан у фирми?”
Слегнуо сам раменима и предао се.
Попили смо по чашицу, па смо долили и обрнули туру, трећу, пету
и још понеку, ајој, било их је, иако се флаши дно није назирало. Опасно
смо се замаслачковали и ја сам заборавио сопствено име, а о послу да не
причам.


У облакобусу смо стишњени као шунка, нагурани тако да делимо
један уздах. Уз мене је слепљена злаћана компјутерска вила. Њен
вилински прах ми је на одећи, у коси и носу, у оку. Удишем га, опијен
сам, смејао бих се и певао на сав глас. Чиста вилинска радост кола мојим
крвотоком. Кратко ће трајати та срећа, али вреди и знам да ће се
поновити. Ја сам искусан путник и вазда бирам да виле буду у мојој
близини.

542
 
У облакобусу за Место под Сунцем је и девојка пурпурне косе. Чита
књигу, неке стихове, а велике наочари јој стално спадају са носа. Волим
девојке са наочарима, тај детаљ их чини префињеним. С друге стране, то
значи да су помало ћораве, па ме неће видети онаквим какав заиста
јесам.
Питам је: „Јеси ли ти неко кога знам?”
Ни не погледавши ме, она каже: „Не, ја сам неко кога нећеш знати.”
Мислим да сам вам већ говорио да су љубави у облакобусу кратке и
често тужне.


Јутрос ми је, сасвим неочекивано, Недосањана рекла: „Дом је тамо
где си ти. Ти си моја кућа.”
„Значи ли то да ћеш се уселити у мене?” хтео сам да се нашалим.
Осмехнула се. „Нисам ли већ?”

543
 
Дође Смрт по писца, а он закука: „Немој мене, немој сад, још је
безброј прича у мени!”
Па му Смрт каже: „Већ сам одвела столара који је могао силне клупе
начинити. Одвела сам и сељака чија ће њива остати необрађена. По чему
си ти вреднији од њих?”


Тај је робот наглас устврдио да не жели човек да постане.
„Зашто, тако ти Асимова и Роја Батија?” питале су га друге машине.
Питали су га и људи.
А он им је рекао: „Добро ми је и овако, а ви своја посла гледајте.”
Неко му је одговорио да је то сасвим људски, али робот му није
поверовао.

544
 
Све мање путника било је у облакобусу. Нестајало је ђака и
патуљака, све мање сретало се вила, а дрвени џинови одавно нису
виђени. Изгледа да смо одумирали. Тиха, празна седишта прекрила је
трава. Појавиле су се печурке и жежа. Никле су врбе, рашириле су гране
и преплеле их изнад глава нас који смо још куповали карте. Поред
задњих врата видео сам бару и у њеној зеленкастој води локвање. Трска
је расла около. Чуо сам крекет жаба, чуо сам зрикавце и, не знам одакле,
клепетање роде. Чуо сам и возачев глас из далека, где ме пита силазим
ли или идем до краја.


Дозлогрдило анђелима да гледају како Земљу кваримо, па са
моткама сишли међ нас. И у облакобус су зашли. Никог батина нису
поштедели.
„Ајао!” дрекнуо сам кад ме је неки докачио по леђима. „Зашто мене,
авај, јадног мене?”
„Желиш ли сви да чују?” питао ме је.
Ујео сам се за језик и наместио за други ударац.

545
 
„Добарданизволите?!”
„Продајете ли мачке за џакове?”
„Господине! То је одавно забрањено! Мачке се продају само за
кутије, за друго се иде на робију!”
„Јао! Извините!”
„Добро је што нас нико није чуо.”
„Ах, па, да, али шта ћу ја сада са џаком?”
„Власник сте једног џака?”
„Наследио сам га од деде.”
„Што не купите рогове? Имамо рогове, на акцији су.”
„Рогове, кажете?”
„Као створени су за вреће, да знате. А вреће су џакови.”
„Кад мало боље размислим, заиста сте у праву. Узећу два комада.”
„Честитам!”


И овог јутра у облакобусу видим Марса.
Грудни оклоп на њему златан је, штитници за ноге шљаште, а очи
му просто стрељају кроз прорезе кациге. Није заборавио ни штит нити
копље да понесе.
Често путује и увек бира да седне тамо где је највећа гужва.
Кад мало боље размислим – нема дана да није међ нама.

546
 
Недосањана баца коцкицу. „Четири”, каже, а ја климам главом
сасвим без потребе. Она помера своју фигуру. Увек игра са плавом.
Зауставља је тик иза моје жуте.
„Ниси добро избројала”, опомињем је по ко зна који пут. „Још једно
поље напред. Поједи ме.”
„Избројала сам.”
„Чини ми се да ниси.”
Бекељи ми се.
Сада ја бацам. Шест. Још једном. Два. Померам фигуру.
„За длаку”, кажем, тобоже разочарано.
„Аха”, Недосањана се смешка. „Ко сад не уме да броји?”
„Мислиш да те не бих појео?”
„Сигурна сам да не би имао милости.”
Она баца и коцкица се окреће на петици. Креће фигуром надомак
кућице. Не смешта је на сигурно него прелази у нови круг.
„Баш сам смотана!”
„Врати се.”
„Како? Није по правилу.”
„Правићу се да не видим.”
„Нема везе. Свакако ћу те победити.”
„Хоћеш, хоћеш, мало сутра.”
Ја сам на потезу, а наша игра краја нема.

547
 
У облакобусу је гужва. Сва седишта су заузета, чак и она два позади
што се чини да нису – на њима су се какви духови сместили. Срдим се,
редовно плаћам карту, а морам да стојим.
„Друже”, дозива ме један од духова. Тај је некада био дебео човек,
има га, и умро је у зимској јакни. „Друже, седи на мене.”
„Молим?” велим.
„Нема потребе ноге да замараш. Седи на мене, заиста ми не смета.”
„У тебе?”
„Како ти одговара.”
Оклевам, али напослетку чиним како је рекао.
Свуд је око мене, иза и испод, ту је, мада га не осећам, једва да га и
видим. Неколико путника нас радознало загледа.
„Непријатно ми је”, признајем.
„Ма, ништа не брини”, смеје се дух, „одавно ми се не диже.”


„Прва љубав се памти”, рекла ми је Недосањана, „али последња се
рачуна.”
А ја сам јој обећао да никада нећу престати да сањам.

548
 
Овог јутра, недуго после буђења, примећујем да ми недостаје десна
папуча.
„Признајем кривицу”, јавља се чудовиште испод кревета као да зна
шта ми је у глави.
„Врати је”, кажем, па зевам.
„Одбијам јер нисам у могућности.”
„Сто пута сам ти рекао да не једеш моје ствари.”
„У овој кући све су ствари твоје”, мудро примећује чудовиште, па
додаје: „Нисам је прождрао.”
„Врати је.”
„Не могу. Треба ми.”
Већ се помало и љутим. „А зашто, молићу лепо?”
„Израсла ми је нога.”
Ћутим. Размишљам о томе и не допада ми се.
Зашто само десна?
Чудовиште пита: „Хоћеш ли да видиш?”


Био једном један писац.
А онда су га укоричили.

549
 
Моју ће жељу
ветар покидати
као да је никада није ни било
нестаће
некога јутра
Мој ће страх
у земљу положити
да га тамо и бог заборави
да камен постане
Моји ће снови
вазда дивљи
вазда кишом натопљени
моји ће снови бити


„Кад не знаш где си стао”, каже ми онај мудрац из облакобуса, „не
вреди странца за пут да питаш.”
Одмахујем руком.
Његове речи су ветар.

550
 
У облакобусу ме је срео стари писац, а можда је то ипак био само
његов дух. Погледао ме је, где седим са бележницом у крилу и играм се
тупом оловком, па питао: „Шта радиш?”
„Пишем”, похвалио сам се.
„Писмо”, питао је даље, „илʼ какав рецепт?”
„Причу.”
Стари је писац климнуо главом, а можда је то учинио његов дух.
„Увек пиши као да ти је последња”, рекао је.
Потом је отишао да седне у шараге, а можда је просто ишчезао.
Једна ће прича свакако бити последња, помислио сам. Ако то буде
ова – плитке трагове за собом оставићу.
„Али”, уздахнуо сам, „бар сам и тим друмом закорачио.”


Неко је негде затворио књигу.
И тишина је појела небо.

551