Predrag R. Petrović - Ko Su Đurađ Kastriot-Skenderbeg I Kastrioti

Предраг Р.
Петровић
КО СУ ЂУРАЂ КАСТРИОТ – СКЕНДЕРБЕГ И КАСТРИОТИ
ПРЕМА СРПСКИМ ПОВЕЉАМА И МЛЕТАЧКИМ АНАЛИМА
(историографска расправа)
2 Предраг Р. Петровић
Издавач
CITY INVEST, Београд
За издавача
ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ
Ко је Ђурађ Кастриот Скендербег и Кастриоти 3
Предраг Р. ПЕТРОВИЋ
КО СУ ЂУРАЂ КАСТРИОТ –
СКЕНДЕРБЕГ И КАСТРИОТИ
према српским повељама и млетачким аналима
(историографска расправа)
Београд, 2016.
ПРЕДГОВОР
Историјски значајна личност на балканским подручјима из пери

ода краја средњег века – Ђурађ Кастриот – Скендербег, иако је о њему
веома много писано, а и библиографија посвећена њему је једна од нај
обимнијих међу историјским личностима његовог доба, насупрот томе,
спада у оне историјске личности код којих се питање њиховог етнич
ког идентитета није историографски довољно истражило, нити су дати
чврсти постулати за опредељења његовог етничког идентитета. Ранији,
а и каснији ставови, по том питању историописаца, а и историографа,
до данашњих времена нису били засновани на обимнијем научном ис
траживању историјских чињеница и елемената на основу којих би се
формирало чврсто научно становиште о етничком идентитету ове ис
торијски значајне личности касног средњег века. Чак су и прихваћена
становишта од историописаца из периода краја XIX и почетка XX ве
ка о етничком идентитету Ђурђа Кастрита мењана, јер нису имала до
вољно истражену и доказану научну подлогу, а и ради тога, што је са
ма личност Ђурђа Кастриота и у научном и у ширем смислу призна
та као значајна за његово доба, постала предмет својатања национал
них историја са националистичким тенденцијама у којима се он трети
ра као најзначајнији искључиво национални јунак, па чак и као нацио
нални симбол.
Такође се може уочити код једног дела историографа и одређе
на прекомерна опрезност, те да се по питању националног и етничког
идентитета Ђурђа Кастриота, ипак не би зашло у необјективност и не
истражену област, многи историографи питање етничког идентите
та Ђурђа Кастриота су свесно заобилазили, не упуштајући се у поми
њање, или расправљање недовољно истражене историографске теме о
етничком идентитету Ђурђа Кастриота, за коју је одређени број квази
историчара и владајућих политичара са националистичким тенденци
јама и ставовима био веома заинтересован. На овакве примере индифе
рентног односа, или опрезног приступа до избегавања ове теме наила
зимо и код наших историографа, а у већој мери и код страних историо
графа, који се баве касним средњим веком на балканским подручјима.
Паралелно са овом појавом стоји, да се код једног броја страних

историографа тема о етничком идентитету Ђурђа Кастриота из поли
тикантских разлога погрешно тумачи сходно политичким тенденција
ма националне политичке врхушке. Тако се питање етничког идентите
та Ђурђа Кастриота из домена историографије пребацује у домен на
ционалне политике, при чему се чисто исполитизирана и национално
искључива становишта, иако немају научну подлогу, презентирају у на
ционалистички обојеној локалној историјској науци и штампи, као оп
штеприхваћена истина, која није подложна расправи и критици. Чак је
и истраживачки домен налажења доказа и историографских извора о
пореклу, или етничком идентитету Кастриота, а и њихових генетских
претходника Масарека из истих разлога занемарен, или затамњен, јер
није давао резултате, који би потврдили тендециозно приказивање ет
ничког идентитета Кастриота, односно Масарека, предака Ђурђа Ка
стриота, приказаног као националног хероја, који је прерастао у нацио
нални симбол нације, за нацију која своју историју као научну грану
формира тек у XX веку, те су јој овакви национални симболи неопход
ни за повезивање и компактност национа, који иначе нема своју богату
и миленијумску историју.
Такође су и утицаји политике на историјску науку, допринели, да
се у одређеним научним европским центрима, који су се сматрали меро
давним и утицајним за тумачење историје балканских подручја, услед
политичких интереса њихових поличких врхушки, при геополитичким
превирањима пред ратове, или при кројењима националних граница у
овим подручјима, и одређена тумачења дају обојено и прилагођено сво
јим геополитичким трендовима. Па тако и тумачење етничког иденти
тета Кастриота, односно етничког идентитета Ђурђа Кастриота, као ве
ома значајне личности свог доба на балканским подручјима (чији се
углед злоупотребљава, када се он промовише као симбол једне нације)
у тумачењу има обрте или свесно занемаривање историјских извора,
и историјских чињеница, или препознатљива тенденциозна тумачења
његовог порекла, или етничке припадности.
Стога је неопходно етнички идентитет Кастриота односно Ђурђа
Кастриота, а и њихових генетских претходника разматрати ради исто
ријске истине искључиво анализирајући све историографске изворе и
документа па и документа српске историографије, коју до сада нико
није узимао у обзир, па се у томе и могу наћи разлози погрешних по
ставки заснованих само на делимичном фонду историографских до
Ко СУ ЂураЂ Кастриот-сКендербег и Кастриоти 7
кумената и ускраћивањем коришћења дела историјских извора српске

историографије о Кастриотима. Укупно узевши сва документа јесу у
овом сегменту историјских података о пореклу Кастриота доста оскуд
на, али ипак могу дати основне поставке и становишта заснована на до
казима с обзиром да су Кастриоти, а поготово Ђурађ Кастриот Скендер
бег свакако једним делом и део историје српског етничког корпуса.
Сам ток излагања ове историографске расправе дат је тако да је
после општег разматрања о Кастриоима и елементима који опредељују
етнички идентитет Кастриота, формиран хронолошким редом почев од
њихових предака рода Масарека (Мазарека), даље разматрањем исто
ријских података повезаних са темом о етничком идентитету преко
личности, које су у родословном низу Кастриота, почев од најстаријег
знаног претка Бранила (Масарека) Кастриота, затим Павла (Масарека)
Кастриота и Ивана I Кастриота до Ђурђа Кастриота – Скендербега, за
тим Ивана II Кастриота и Ђурђа II Кастриота, те даље приказом грана
ња рода и прегледом њихових потомака у Италији и Шпанији, а и поме
нути у Црној Гори. Дати су и кастелолошки описи кастела и палата и
цркава, које су поседовали и градили, или реконстуисали Кастриоти, а
и посебно хералдика Кастриота, ради увида у њихову симболику и зна
мења, која су употребљавали Кастриоти као номиновано племство.
Јула 2015.
Предраг Петровић
КАСТРИОТИ – ВЛАСТЕЛА И ВЕЛИКАШИ – ТУМАЧЕЊА
ЊИХОВОГ ЕТНИЧКОГ ИДЕНТИТЕТА
Кастриоти су властелинска и великашка породица, која je почетак

свог уздизања имала око половине XIV века у време цара Стефана Ду
шана у експанзији српске државе и после овог периода, а врхунац до
владарског статуса у седамдесетим год. XV века. Еминентни пред
ставници Кастриота су – Иван Кастриот, који је владао у Маћи1 (или
Мату) и у средњој Албанији, где су му били властелински поседи, а за
тим, нарочито истакнути, популаран широм југоисточне Европе због
отпора Турцима – Ђурађ Кастриот Скендербег, који је владао већим
делом Албаније, у време кад су албанске кнежевине биле у алијанси
супротстављене Турцима. Њихови потомци од седамдесетих год. XV
века, су избегли у Италију, а у Албанији као властела Напуљске краље
вине у више наврата устанцима покушавши да поврате своје поседе,
задњих деценија XV века и почетком XVI века, нестали са историјске
сцене. Потичу из словенског племена Масарека из Епира. Пре доласка
у албанска подручја насељени су били у месту Мазарек у Алтину,
односно на планини Паштрик на источној падини према Призрену.
У албанским крајевима је из ове породице са презименом Кастриот,
живело свега четири генерације, чији су еминентни припадници оста
вили трага у историографским изворима, у периоду пре него што су
Кастриоти прешли у Италију.
Пут уздизања породице Кастриот је типичан за постанак већине
великашких породица из периода касног средњег века, почевши од
војних положаја у владарeвој војсци, затим преко властелинчића, чел
ника и војвода и до властелина и великаша, па и до високог ранга у
1 Маћа, или Мат је област у средњој Албанији, која обухвата шире подручје
реке Маће, или Мата по којој је стари хеленистички назив земље Македоније
(Маћедоније), која је у античко време обухватала и подручје реке Маће. У области
Мата је и подручје Мирдите са пределом Дибра, у коме су Кастриоти имали поседе
и столни и боравишни кастел. Историјски називи ове покрајине су и Ематија или
Иматија и Матис (ήμαnα).
хијерархији средњовековног друштва – кнежевске династије самосталне

кнежевине, настале од удеоне кнежевине на територији бивше угашене
српске царске државе. Ако упоредимо Кастриоте по историографским
чињеницама, којима располаже историографија, њихове статусе и хије
рархиjске ступњеве у друштвеним срединама српске државе у касном
средњем веку, почев од првог Кастриота забележеног и познатог са пре
зименом Кастриот – Бранила, с обзиром, да о њему има више разли
читих података у више историографских докумената, онда је то пле
мић који је постигао, звање царског челника вероватно у војсци и добио
мањи феуд, или наследио (што је мање вероватно) са статусом влас
телинчића, који су статусног нивоа ниже властеле, а касније имао и
значајно звање кефалије кастела у деспотовини. Иза овог периода не
посредни потомак Бранилов – Павле, има такође статус властелинчића
у удеоној кнежевини, код великаша Балшића, а затим и код Топије, што
би значило, да је ипак у статусу нижег племства, или вишег војничког
сталежа, а у држави у периоду слабљена и подела на осамостаљене
кнежевине, која је раније била удеона кнежевина у саставу српске ца
ревине. У последњим деценијама XIV века долази до уздизања Кас
триота, односно Ивана Кастриота, који је осим наслеђа очевог малог
феуда, орођавањем са Бранковићима, преузео и део кнежевине Топија,
као зет Бранковића и рођак Топија (великашке породице, која се у том
периоду угасила), а и вештом политиком и односима са суседима и са
Млечанима. Кастриот, осим што је достигао и знатну војну моћ, про
ширио је и територију у свом поседу уз подршку Вука Бранковића у
оквиру рођачке алијансе, или могло би се рећи и патроната над зетом
Иваном Кастриотом, док је Вук био жив. Формирањем своје кнежевине
у севернијим албанским областима (Мату и Вуменестији са столном
тврђавом Кастри у Мирдитској Дибри) Иван, односно Кастриоти, су све
до турских окупација и турског заузимања кнежевине у четрдесетим
год. XV века имали статус великашке – кнежевске фамилије. У време
Ивановог сина Ђурђа – Скендербега после његовог повратка из турске
конфинације од средине XV века до скоро осамдесетих год. XV века су
били и у владарском статусу над целом Албанијом (са столном тврђа
вом Кројом) успешно се бранећи од Турака око четврт века све до смрти
Скендербега и преласка Кастриота у Италију на феуде на полуострву
Гаргану, а затим на нове феуде у Галатини у Апулији. Кастриоти у Ита
лији, Иван II и његови синови, од којих је један дизао устанак у Алба
нији, а један од њих био бискуп, су иако у емиграцији, истакнута ве
ликашка фамилија са племићким титулама у Напуљској краљевини, а

Иванова мајка, Андроника била је у једном периоду и на двору арагонске
династије у Напуљу. То би био у основним цртама преглед историјског
и животног пута, од позиција и статуса нижег племства, преко власте
линског и чак и владарског у Албанији, све до позиције и статуса ви
соког племства у Италији, пет генерација породице Кастриот, које су
предмет нашег истраживања, у току периода година XIV и XV века.
Постоји неколико доказа и о формалним признањима нобилитета
Кастриота, односно признања њиховог племићког статуса, који је у
средњовековној средини био значајна друштвена привилегија. Ива
ну (I) Кастриоту је Млетачка република признала статус племића
magnifici Juani Castrioti per suum oratorem nobis supplicari fecerunt пре
28. маја 1438. год.2, а документом Млетачког сената од 12. фебруара
1444. год. потврђује племићки статус и његовим синовима Станиши
и Ђурђу3. Такође је и код Диканжа (Du Cange)4 забележено за Ивана
(I) Кастриота (Ioannes Derbichius) да му је признат статус nobiles и ре
гистрован са блазоном Иванов племићки грб. Исто тако су Кастриоти и
по Е. Фермеђину (E. Fermedžin)5 увршћени у – Nomina nobilium regini
Bosnae familiarum, а такође и у – Prudentio narentio de regno Bosniae.6
Забележено је и да је Ђурађ Кастриот поводом преговора са Млецима
1460. год. око његове помоћи Млецима у рату са Турцима поставио
Млецима услов између осталих и да његовом тада малолетном сину
доделе племићки статус, што су Млеци и испунили 1463. г. повељом о
2 У поднетом захтеву млетачком дужду за признање статуса племића Станише
и Ђурђа Кастриота од 12. 02. 1444. г. (Ш. Љубић: „Листине о одношајима између
славенства и Млетачке републике“, Загреб 1890. г. стр. 214) наводи се да је признање
статуса датог Ивану I Кастриоту било пре од датума када је признат исти статус и
његовим синовима 28. мај 1444. (са грешком да је 1445. г.) a по Ј Радонићу: „Ђурађ
Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку (историска грађа)“ (Бгд. 1942. г.) стр. XIII
док. 8, 13, је дато да је је 1445. год. статус синова само потврђен, по молби Ивана
Кастриота од 28. марта 1438. г. да им се потврди статус према ранијем признању
статуса за њега из чега се може закључити да је Ивану статус млетачког патриција
дат у периоду од око 1425. г. до 1438. год. Код Диканжа је цитиран део документа са
блазоном племићког грба, али није датиран (дато у каснијем тексту). Код О. Ј. Шмита
(„Скендербег...“, стр. 31) дат је податак да је Иван I Кастриот имао већ 1413. г. право
грађанства и код Млетачке републике и код Дубровника.
3 Ш. Љубић: Ibid.; Ј. Радонић: Ibid., стр. XIII док. 8, 13.
4 Caroli Du Fresine Domini Du Cange: „Historia regnorum Dalmatiae Croatiae
Slavoniae Bosniae Serviae...“ (1746. г.), стр. 137.
5 P. Eusebius Fermedžin: „Acta Bosniae“ (Zagreb 1892), стр. 560.
6 Prusentio Narentio – De regno Bosnae стр. 49.
регулисању племићког статуса Ивана (II) Кастриота где стоји: ...Juanus

Castriota filius magnifici et potentis oin Georgii Castrioti nobilis civis Ve
netus de nostro maiori consilio capitanus expeditionis in partibus Albanie
contra teucros... [Иван Кастриот син поштованог и моћног Георгија Кастриота
племића града Венеције члана великог консилијума, капетана похода у албанским
областима против Турака] (Оригинал дат у прилозима у I делу ове књиге).
Неколико је генерација иза Ивана (II) наслеђивало нобилитет по тој
основи. Такође су Кастриоти имали статус дубровачког грађанства по
документу од 10. јуна 1439. год.7 Преласком у Италију Иван (II) Кастриот
и његови потомци су добијали осим титула војводе и конта, који је
ишао уз добијене феуде на Гаргану и у Галатини од напуљског краља и
статус напуљског високог племства са озваниченим регистрованим гр
бом, преузетим по наслеђу од Ђурђа Кастриота Скендербега. По истој
основи и садашњи потомци основне гране Кастриота у Италији имају
статус нобила (и исто хералдичко знамење).
У току деведесетак година од краја XIV до осамдесетих год. XV
века највеће моћи и значаја Кастриота међу албанским племством и
великашима, Кастриоти су успоставили доста породичних веза са пле
мићким породицама, односно властелом и великашима српским и са
албанским племићким великашким породицама. У блиским сродничким
везама су били по неколико линија са великашима и српском динас
тијом, Бранковићима и преко њих са великашима Топијама, затим са
властелинском породицом Спан, затим удајама Иванових кћери, са
црногорским великашима и династијама Црнојевићима и Балшићима.
По неколико сродничких линија су имали рођаштво и са албанским ве
ликашима Аријанитима, Мусакијима и Дукађинима. Са свим суседним
удеоним кнежевинама бивше српске царевине и великашима, који су
владали албанским областима – кнежевинама, су Кастриоти пре и у
току турског вазалства до турског заузимања ових кнежевина, имали
успостављене породичне рођачке односе и алијансе, а такође и добре
односе и развијену трговину сољу из солана у приморју и пшеницом
из унутрашњости са суседним млетачким градовима и Дубровачком
републиком за време Ивана I Кастриота. Касније у време Ђурђа Кас
триота Скендербега, ови односи међу албанским великашима прерасли
у заједнички чврст одбрамбени савез на челу са Скендербегом, ради
отпора и одбране од Турака, при чему су Кастриоти били уједињујући
фактор, најутицајније и владајуће племство албанских области.
7 L. Thaloczy / C. Jireček: „Illyrisch-Albanische Forschungen“ (Минхен – Лајпциг
1916. г.), књ. I, стр. 142.
Сама тема о етничкој припадности Кастриота, која ће се овде ар

гументовано разматрати, је доста сложена материја, која се не може
једнострано, а ни тендециозно излагати и која је у етногенези самих
Кастриота производ међусобних прожимања више балканских нација.
По основној генетској линији, преко мушке стране преко Кастриота,
Ивана, Павла и Бранила – то је српска етничка припадност, што се
потврђује и преко предака Масарека, племена словенско-српске ет
ничке припадности, на основу досад познатих историографских фа
ката. Међутим по женској линији, етничка припадност Кастриота
је мешавина српско-грчке и свакако у значајној мери и албанске ет
ничке примесе у пореклу, чему се после Ивана II Кастриота додаје и
претежна италијанска примеса порекла по женској линији, сходно же
нидбама и удајама код Кастриота са припадницима локалног плем-
ства у срединама, које су, стицајем околности, доста мењали од Епира
у претежно грчкој етничкој средини, преко Алтина, претежно српске
етничке средине и Маће (Ематије) етнички већинске албанске средине,
до Гаргана и Апулије, средина етнички типично италијанских.
Неколико историчара старије генерације, који су се бавили про
учавањем периода са Кастриотима jе определило етничку припадност
Кастриота као српску, Н. Вулић8 С. Гопчевић9, и др. али, се то могло
сматрати и као присвајање Кастриота и национално обојено тумачење
порекла Кастриота ових српских историописаца у периоду прожетом
националном еуфоријом. Међутим, такође је и неколико историчара
из старих генерација, Немаца, Енглеза и Италијана децидно у својим
делима наводило искључиво српско етничко порекло Кастриота: Ф.
Сансовино10, Е. Гибон11, Ј. Ф. Фалмерајер12, К. Хопф13, Ј. Г. Хан14, на
8 Никола Вулић: „Ђурађ Кастриот – Скендербег“ (1892. г.).
9 Спиридон Гопчевић: „Горња Арбанија“ (1893. г.).
10 Francesco Sansovino: „Historia universale racolta di Francesco Sansoverino“ (1573. г.).
11 Edward Gibbon: „History of the Decline and Fall of the Roman Empire – Femili
Castriot“ (1788. г).
12 Јakob Filipp Falmerajer: „Das Albanesesiche Element in Griechenland“ (Mu
enchen 1857–1860. г.); „Fragmenteaus dem Orient“.
13 Charles Hopf (Karl Hopf: „Chroniques greco-romanes inèdites ou connues publièes
avec notes et tables gènèalogiques“ (Berlin 1873), стр. 334; „Geschichte Griechenlands
vom Beginn des Mittelalters bis auf unzere Zeit“ стр. 86.
14 Johan Georg von Hahn: „Reise durch die Gebiete Drin und Wardar“ (Wien 1864)
„Путовање кроз поречје Дрима и Вардара“ (превод Михаила Илића ед. 1876. Бгд.),
стр. 503.
шта наилазимо и код познатих руских историографа В. Маркушева15

и И. С. Јастребова16. Јакоб Филип Фалмерајер при свом истраживању,
осим других аргумената, први је користио за образложење ове поставке
податак, да Кастриоти, осим неколико уобичајених општих (библијских,
или тзв. календарских имена, Константин, или Павле), већином имају
имена чланова породице са словенским, односно српским облицима,
односно типично српска имена, што је неоспорна чињеница, поготово
код Иванових синова и кћери (Станиша, Репош, Ђурађ и Мара, Анге
лина, Јела, Влајка, Милица, или Мамица), а и имена код старијих гене
рација, Бранило, Иван и Ђурађ. У оригиналним документима на срп
ском језику ова имена Кастриота су увек дата као чисто српска. Веома
карактеристичан пример је повеља Хиландару Ивана Кастриота из
1426. год., где се наводе имена Ивана и синова Репоша, Станише, Конс
тантина и Ђурђа у оригиналном српском облику и са оригиналним срп
ским писмом. (У прилогу на стр. ? дат детаљ са именима.)
П. Ровински17 је такође указао на чињеницу о типично словенским
именима код Кастритота. П. Ровински се позвао и на натписе итали
јанског историописца из XVI Теодора Спандучија, цитирајући га, да је:
Скендербег лично храбар човек пореклом Србин, значајан и веома ува
жаван од Албанаца. Син је Ивана Кастриота, а мајка му је била Во
јислава кћер кнеза у Пологу. Такође даје и наводе немачког историчара
Л. Дефенбаха18: Скендербегова породица је пореклом српска.
Јохан Георг Хан, који је био је аустријски конзул у Грчкој, осим
историографских истраживања вршио и опсежна истраживања и у
крајевима у Албанији у којима су живели Кастриоти, што је приказао
у објављеној књизи. В. Маркушев је истраживао и сакупљао исто
риографску грађу у време када је био у руском конзулату у Дубров
нику о Јужним Словенима и између осталог и о Кастриотима, што
је објављено у збирци докумената. И. Јастребов је као руски конзул
у Турској, а и историограф и археолог обилазио Стару Србију, Маке
15 Викентије Васиљевич Маркушев: „Исторические разыскания о славянах в
Албании в средние века“, са поглављима „Сербский период 1350–1450“ и „Славянская
известия“ и др. (Известия Варшавсково унив.1871. и 1873. г.)
16 Иван Степанович Јастребов (Ястребов): „Стара Србија и Албанија“ („Стара
Сербія и Албанія – путевія записки“) СКА – Споменик XLI други раз. 1904. Бгд.
17 Павел Аполонович Ровински: „Черногория вь ея прошломъ и настояшемъ
– єтнография“ (1897. г.) (Црна Гора у прошлости и садашњости – етнографија), стр.
311; „Глас Црногораца“ (1899. год.).
18 L. Defenbah: „Zeine familie War Slavishen Ursprungs“ (Berlin 1895).
донију и Албанију, истраживао и у крајевима постојбинама и борав

цима Кастриота о чему је и писао у свом делу19 у којем наилазимо за
Кастриотіче, да их убраја у княжескихъ домовъ славянскія, а и по
лемише о томе са заговорницима грчке верзије порекла Кастриота.
Карактеристично је за најстаријег знаног Кастриота – Бранила рођеног
у првим деценијама XIV века, да има име које је типично словенско,
односно српско20.
К. Хопф је своју поставку о словенском одн. српском етничком
пореклу Кастриота (коју можемо хронолошки узети као трећу иза Сан
совинове и Фалмерајерове), базирао на генеалошкој вези Кастриота са
Бранилом Кастриотом, првим Кастриотом, кога извори помињу (мада
је то код неких историографа доведено у питање, да ли се презиме Кас
триот односи на њега, о чему ће се касније говорити). Међутим К. Хопф
се позива на документ о Бранилу Кастриоту из 1303. год. Тај изворни
документ К. Хопф21 није навео, нити је документ објављен, те се не може
19 И. С. Јастребов: Ibid., стр. 187, 248 и 252.
20 Раде Грујић је истраживао по документима из XIV века која се односе на
Полог, те је дао и своје запажање у вези имена и за каратеристично име Бранило
(„Полошко-Тетовска епархија и манастир Лешак“, стр. 51) ...Занимљива је околност
што готово сва околна властела и властелинчићи – који су учествовали као сведоци
при расправама о манастирском имању, или су продавали и поклањали манастиру
своје њиве и друге земљишне објекте крајем XIII в. и првих деценија XIV в. па су им
тако имена ушла у документе, – носе махом страна имена и презимена. Тако напр.
севасти: кир Манојло Парел, и зет му Рузер, кир Теодор Сулима, кир Андроник...То су
били потомци старих византиских чиновничких и војночких – пронијарских породица,
који су остали на затеченим местима после прелаза Полога у српске руке. Међутим
нови српски управници и судије у тој области носе чиста народна имена, као на
прим. кефалија полошки Владоје, судија Дабижав, севаст Севалд и парохиски сеоски
свештеници: Влад, Драган, Драја, Доброта... Исто тако лепа стара словенска имена
носили су тада и слободни сељаци околине тетовске, као што су на пр.: Бранило,
Гројзен, Крајимир, Хранислав, Драгослав.... и.т.д.
21 Код историчара Јована Томића („Црнојевићи и Црна Гора“, Бгд. 1900. г. стр.
81) наилазимо на критику начина рада К. Хопфа са примедбом да је овај истори
чар за релативно кратко време недовољно за детаљно разматрање, обрадио и обја
вио велики обим историјске грађе, што је изазвало доста омашки наводећи пример,
да је немачки историчар Gerland при истраживању у млетачком архиву у материји о
Скендербегу поредећи са Хопфовим објављеним радовима налазио доста разлика и
неусклађености. Међутим податак, који је кључан за наше истраживање о пореклу
Кастриота, није плод искључиво Хопфових истраживања по млетачким документима,
већ је код К. Хопфа узет из Мусакијеве „Меморије...“ а прихватили су га и други
историографи, те се примедба Ј. Томића не би могла односити конкретно и на Хопфова
истраживања порекла Ђурђа Кастриота.
узети као доказ. Трећа поставка је на бази изворног писаног историјског

документа из 1368. год. (Дубровачка повеља Александра господара
Валоне) о Бранилу Кастриоту (овај документ сам по себи такође доводи
у питање постојање документа о Бранилу из 1303. год. на који се позива
К. Хопф због хронолошког несклада). Четврта, најприхватљивија као
доказ поставка о српској етничкој припадности Кастриота је историјски
извор, на који је први обратио пажњу и на њега се позвао К. Хопф, а
користио и Ј. Г. Хан22, то је сведочење Мусакија, Кастриотових блиских
рођака у „Меморији“ Мусакија, у чему је учествовао и Константин Кас
триот, а пети аргумент, који се дефинитивно може узети као доказ је и
сведочење са истим опредељењем о етничком пореклу својих предака
и садашњих Кастриота у Италији и Шпанији.
Као доста уверљиву индицију о српском пореклу Кастриота, ако
не и доказ, можемо узети и податак, да су два Кастриота из старијих
генерација, Иван Кастриот и његов син Репош Кастриот, били монаси на
Светој гори (где су манастири издељени по националним православним
црквама), управо у српском манастиру, Хиландару, манастиру Српске
православна цркве, где су и сахрањни у главној манастирској цркви,
како је и забележено у манастирским књигама и на фресци цркве (за
Репоша). Такође је Иван Кастриот имао уговорене са манастиром адел
фате (братствене уделе) за себе и своје синове. Све то, вероватно не би
било могуће, да нису били припадници нације, чијој је цркви манастир
припадао.
Једна од индиција о етничком идентитету Кастриота је и да за
најстаријег поменутог у документима по свему судећи Кастриота-Бра
нила у простагми цара Стефана Душана из 1349/53. год. (о чему ће се
22 Ј. Г. Хан на основу својих и Хопфових истраживања и „Меморије...“ Мусакија
на више места у својој књизи наглашава српско порекло Кастриота, што се види из
следећих цитата које узимамао из превода М. Илића (стр. 37): Кастриоте, као што је
и Фалмерајер (Албански елемент у Грчкој) тврдио су српскога порекла. Затим (стр.
504): Стоји дакле то, да је Скендербег из некакве српске племићке породице, која је
за српског владања поменутим земљама, имала ту својих баштина (лена). Славенски
облик имена Кастриота могао би нас упутити да мислимо, да та породица није била
давна тамо, те није ни било времена да се потпуно поарнаути. Племе Скендербегово,
као што смо и у првом оделу видели, стајало је у граничним планинама Дибре и Маће
и било је славенског порекла; па баш са тога што је Скендербег био Србин, може
се разумети оно што Барлетије о њему вели, да је т. ј. он имао великог утицаја на
становнике Горње Дибре, који српски зборе; но баш то с друге стране отежава нам
ово питање, како је он странац могао бити на челу поносне старинске госпоштине
арнаутске.
и касније говорити), стоји податак, да га је цар, као царског власте

линчића овластио за регулисање спора са међама хиландарског метоха.
По Душановом законику чл. 39 је дато, да је властелинчић могао би
ти само Србин, Грк или Немац23. Сходно овој законској одред
би, Бранило није као царев властелинчић, или vlasteliĦikĩ carĩstva
mi Branilo, како стоји у простагми, могао бити Арбанас24, већ са
мо Србин, или Грк. (чл. 39: Vlast}le i vlast}liĦik¥i i`e se Σbr}taü
ou drĩæav} carstva mi, Srbl„ i Grĩcîi, {to estĩ komou dalo carĩstvo mi u
ba{tinou o ou hrisovolîi i drĩæe do siegaºi sßbora, ba{tine da sou tvrĩd}
– Властела и властелинчићи који се налазе у држави царства ми Срби и Грци, шта је
коме дало царство ми у баштину и у хрисовуљи, и држе до овог сабора, баштине да
су сигурне).25
Најзначајнији аргумент за поставку и тумачења српске етничке
припадности Кастриота ипак, дају Јован Мусаки, који је био управо
близак рођак Кастриотима26, и млађи савременик Ђурђа Кастриота
23 Ђорђе Бубало: „Душанов законик“ стр. 163, 215; Михаило Динић: „Хумско-
-требињска властела“, стр. 86.
24 Често се у историчарским разматрањима прилика у Душановој српској
држави може наћи, да су албански феудалци били активан чинилац Душановог
империјалног програма, односно да су се нашли у феудалном устројству земље без
икаквог издвајања потпуно равноправно, а и да је проглашењем и царске титуле, која
је садржала, да је Стефан Душан цар и Албанаца та равноправност постала легитимна.
Међутим чл. 39 законика ову поставку демантује, а осим тога треба узети у обзир да
албански феудалци у већини случајева и нису били етнички Албанци, већ Грци, или
Срби, или романског порекла (Балшићи, Топије, Матаранго, Јонима, Мусакији и др.)
или, што је најчешће био случај, етничке мешавине и често родбински блиско по
везани са српском властелом, те се није могла, или не у потпуности могла, односити
законска одредба из чл. 39 на њих. Албански феудалци, етнички Албанци су тек после
распада царевине имали значајнији утицај и моћ на албанским територијама. Код И.
Божића („Албанија и Арбанаси у XIII XIV и XV в.“ стр. 20, 41) налазимо податке да
су при освајањима грчких области места протераних грчких архонта, а и места грчких
пронијара дата „арбанашким поглавицама“, јер је у српској војсци било доста Арба
наса. Свакако да је било и примера и постављања Арбанаса на места архонта, али рет
ких, али је много више било пронија датих Арбанасима међутим пронијари нису има
ли статус властеле, или властелинчића, већ су били из војничког сталежа, те се није
косило са законом.
25 Ђорђе Бубало: „Душанов законик“ стр. 83, 163.
26 Властела и великаши Мусакији су породица грчког порекла која је још крајем
XIII и у току XIV и XV века имала своје властелинске поседе у јужном делу албанских
предела у тзв. Мусакији и Томорицу са градом и кастелом Бератом (Београдом), чији
су чланови имали и звања византијских деспота (деспот Андрија Мусаки) и са деспот
ским грбом. Са Кастриотима су били род по неколико линија, али главно сродство је
Скендербега и његов син Константин Мусаки у њиховој књизи успо

мена: „Brave memorija discedenti de nostra casa Musaci...“ (Резиме сећања
потомака наше куће Мусаки...)27 где кад се говори о Ђурђу Кастриоту Скен
дербегу, стоји следеће: Huomo valentee per natura Serviano le virtu del
quale furno tante ch’ era estimato non solum Albanesi, ma anco da anco da
ogn’ altra natione. [У преводу: – Био је способан човек по народности (по природи,
или по пореклу – per natura) Србин, снаге (ауторитета) која је дуго времена поштована
не само од Албанаца већ и од других нација]. Значајно је, да ова „Меморија...“
писана само тридесетак година после смрти Скендербега, док је било
живих Кастриота из њихових генерација, децидно тврди за Ђурђа Кас
триота Скендербега, да је он per natura Serviano односно, да је он „при
родни Србин“ (како би било у буквалном преводу), или да је он „по на
ционалности Србин“ и такво изјашњење његовог савременика и рођака
би свакако био најмеродавнији доказ о етничкој припадности Скен
дербега, или уједно етничкој припадности Кастриота.
Веома битну потврду овог доказа о етничкој припадности Кас
триота, како је дата код Мусакија, писаца „Меморије“, имамо код ста
ријег руског историчара В. В. Качановског у „Историји Србије“28, где
се говори о писму Андреја Ангела Комнена, Константину Мусакију,
једном од писаца „Меморије“ из кога се види, да је Константин Мусаки
при писању „Меморије“ сарађивао са Дон Константином Кастриотом,
бискупом, унуком Скендербега, те да Мусаки очекује да ће му бискуп
помоћи у издавању књиге, као и да ће неки историограф забележити
историју њихових чувених фамилија29. Бискуп Константин Кастриот је
било преко Марије Мусаки, мајке Андронике, жене Ђурђа Кастриота. Доказе о срод
ству Кастриота са Мусакијима налазимо и у документима у збирци В. Маркушева
(„Историјски споменици Јужних Словена и осталих народа“, књ. II стр. 149 и 152).
Своје грчко порекло Мусаки писци „Меморије...“ Јован и Константин унапређују са
описом генетске линије Мусакија од краља Бизантија, за шта немају и доказа у спису,
те се ово узима, као њихова веома непоуздана претпоставка.
27 Joanus Musachi, Constantin Musachi: „Breve memoria discendenti de nostra casa
Musachi di don Giovanni Musachi, despoto d’Epiro, ai suoi figlioli Don Teodoro, Don
Andriano e Don Constantino, de quel poco che lui si ricorda, et son nell’ anno 1510“, стр.
334. Допуњен је после 40 год. од Константина Мусакија као додатком са следећим на
словом: „Breve memoria di li disedendi di nostra casa Musachi“ (са генеалошким пре
гледом неколико племићких породица).
28 В. В. Качановски: „История Сербіи“ (Киев 1899. г.), стр. 313.
29 Signor Don Constantino Castrioto no l’ ha doto qulla memoria, le donai she ve
la portasse; al presente le mando l’ esempio come jace, e per eser cosa veridica, penso de
farlo registrare in libro d’ un valentisimo historiografo, dove sono poste tutte le famiglie
умро 1500. год. из чега се може закључити, да је „Меморија“ Мусакија

писана десетак година пре него је издата сама књига (у време кад је
била жива и Андроника Кастриот, удовица Скендербегова, кад је била
на двору арагонске династије у Напуљу), а и Скендербегов син Иван,
тада војвода од Галатине. Из податка, да је бискуп Константин упознат
са садржајем „Меморије“ и да се од њега очекивало да помогне у
издавању саме књиге, може се закључити, такође и да су Кастриоти
сарађивали и били у потпуности упознати са садржином књиге, сходно
томе и са наводом писца за Ђурђа Кастриота, да је по националности
Србин (per natura Serviano), те и да су били сагласни са оваквим
опредељењем писца по питању националности Кастриота, или могуће,
да су му и сами Кастриоти сугерисали овако дат етнички идентитет
свог чувеног непосредниг претка, Ђурђа Кастриота Скендербега.
Узимајући у обзир, да став о управо српском националном иден
титету Скендербега потиче неспорно од најмеродавнијих, односно од
самих Кастриота (који су тада спадали у ред значајних и веома обра
зованих племића) односно најближих сродника Скендербегових, који о
свом пореклу неспорно знају много више од било кога и по породичном
памћењу и предању и породичним документима, породичној генеало
гији, те није то само став и појединих историописаца, објективних, или
необјективних, компетентних, или некомпетентних, национално тен
дециозних, или неутралних, већ се тако дат етнички идентитет Кас
триота (или Ђурђа Кастриота Скендербега) мора узети као доказана
историјска истина.
Интересантно је, за садашњи став у тумачењу етничког иден
титета Кастриота, који налазимо по енциклопедијским едицијама и
електронским информационим медијима (у којима се говори и о Ка
стриотима, као владајућем племству у Албанији из периода краја
средњег века), може се рећи, да га у потпуности прихватају, или бо
ље рећи, да формирању таквог става у тумачењу етничког идентитета
доприносе и сами Кастриоти, односно њихови потомци у Италији,
судећи по породичним генеалогијама Кастриота. Такав аспект при
хватају и савремени историографи у Италији (који се баве Кастри
отима) судећи по њиховим приказима и студијама, код којих се раније
приказивано албанско порекло фамилије Кастриот, сада тумачи (на
бази поузданијих историографских извора), као – словенско односно
ilustri, che lui habbia possuto havere e ritravare, e se dice ch’ incomincia da Adam insin’ al
presente e poi e per imprimerse (Качановски, Ibid.).
Основна генеалогија Кастриота – Shama / Batelli: Dinastie italiane – Castriota

српско, или евентуално мешовито српско-грчко порекло Кастриота и

поред прокламовања албанског порекла Кастритота, код нових албан
ских Скендербегових биографа. У генеалогијама Кастриота у Италији,
које су рађене уз сарадњу са потомцима Кастриота у Италији (Лоренцо
Кастриот, Роберта Кастриот и Ђанкарло Валоне, историчар и др.), а које
су и регистроване и озваничене за Кастриоте по захтевима потомака
Кастриота и у „Genealogie delle dinastie Italiane“ – Casttriota – Scanderbeg
– Castritoтa e Branai Castriota – David Shama / Andrea Dominici Battelli, а
и у генеалогији „Libro d’-Oro della Nobilita Mediteranea“ и др. порекло
Кастриота је дато од претка Бранила, за кога је наглашено, да је Србин
Branilo assanato a Jannina 1379 circa di origine serba [Бранило, убијен у
Јанини око 1379. г. порекла српског]. За потомке Кастриоте у Шпанији, који
се воде као огранак Кастриоти-Бранаи у генеалогији „Estematoteka“ –
Dinastia Castriot Branaina – Aurelio Jose Miguel Ismat / Jose Julio de Herrera
је дато порекло такође српско и то по две линије. У енциклопедијским
италијанским едицијама и електронским информаторима налазимо
карактеристично третирање питања етничког порекла Кастриота, које
је дато у оквиру наслова Castriota – Scanderbeg – Principi d’Albania – le
origini [Кастриоти – Скендербeг – кнежеви Албаније – порекло] на следећи начин:
Appare oggi indubitabile l’ orgine albanesa della famiglia Castriota, mentre
non sembra poggiare su alcuna base storicografica seria l’attribuzione di
una origine slava o greca. Lo stesso Scanderbeg, in uno scrito 1460 – sulla
cui autentica tuttavia, esistono non pochi dubbi richiama le orgini epirote
della sua familia... [Данашње наизглед несумњиво албанско порекло фамилије
Кастриот на бази низа историографских података је управо порекло словенско или
грчко. Исти Скендербег писмом 1460. г. (чија аутентичност има донекле сумње) по
миње, да је порекло његове породице из Епира].
Свакако, када се говори о етничком идентитету Кастриота, однос
но Ђурђа Кастриота, Скендербега, неопходно је узети у обзир и његово
познато писмо, које он уочи преласка у Апулију са својим ратницима, да
би се умешао и помогао у борбама око одржања трона новоустоличеном
напуљском краљу Ферантеу I, пише као одговор апулијском грофу
Таранту 1460. год., где за себе каже следеће: ...noy ni chiamamo Epiroti
(како је цитирано код Ј. Радонића) или ...noj richiаmamo Epiroti (како
је цитирано код В. Маркушева)30 а што би у преводу значило: „...ми
који се називамо Епирцима“. Из овога се види, да је Ђурађ Кастриот
30 Јован Радонић: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV в. – историо
графкса грађа“ (Београд 1942 ЦКА II раз. 74),. стр. 121; Vicent Markouchew:
„Monuments historiques des Slaves meredionaum“, стр. 120.
себе сматрао Епиротом (Епирцем). У прилог овој тези иде и чињеница

да је Ђурађ Кастриот око 1450. год. као свој грб преузео епирски
деспотски грб са двоглавим орлом на златном пољу, који су претходно
имали Мусаки, као епирски деспоти у Византији, а такође и да је као
свој владарски симбол Ђурађ Кастриот имао позлаћену кацигу са
козорогом, сходно традицији епирских архонта из ранијих векова,
што очигледно говори о његовом превасходно испољеном осећају, да
припадају Епирцима. Ово би било сасвим у складу са чињеницом, да су
Кастриоти пореклом – Мазареци из источног Хаза (Алтина)31, однос
но са падина Паштрика у околини Призрена, досељени из Загоре (сада
Мазараки) у Епиру, или са Островице из места Мазарек на истоименој
речици, западно од Москопоља, предела који спада у Северни Епир
(сада територијално у границама Албаније). По К. Јиречеку (који се по
зива на Вајганда):32 У Епиру је било племе Мазараковићи познато из –
Јанинске хронике, или на другом месту код истог аутора Мазараковићи
племе у Епиру. Ови предели, из кога су Масареци (или Мазареци), имају
и данас искључиво српске топониме (о чему ћемо посебно говорити),
а само Скендербегово опредељење – Епирац, у писму, по свему судећи
се односило на порекло Кастриота – Мазарека, или Мазарековића, који
су из Епира и свакако није етничка одредница, јер не постоји епирска
нација, већ је више одредница територије постојбине. Познато је да
је у средњовековном Епиру у Скендербегово време у XV веку, било
више нација, осим Ромеја – Грка и у раним досељавањима и Словена –
Срба. Касније је у Епиру било чак и Албанаца – Тоски, али је за све
могло да се каже, да су из Епира, или да су Епирци, управо како је навео
и Скендербег у свом писму: Ми који се називамо Епирци. Значајно је за
истраживање Ђурђеве етничке идентификације, да он није у цитираном
фрагменту писма уместо – „Епирци“, навео „ми који се називамо –
Арбанаси“, јер је и то могао навести с обзиром, да је тада у XV ве
ку свакако осим арбанашког језика (са више верзија) већ постојао у
31 Хаз (Аз) или Хази (Хаси) је назив који се у време Турака одомаћио за под
ручје Алтина (између Проклетија и Дрима), старији назив за источни део Алтина је
Патково (Гавро Шкриванић: „Област средњовековног Пилота у XIV в.“). Скоро цео
источни део овог подручја захвата планина Паштрик (стари назив Паштрић), чији су
гребени граница Албаније и Космета, а источни део планине је у Космету непосред
но уз Дрим и Призренско поље са градом Призреном (првом владарском престони
цом цара Стефана Душана).
32 Константин Јиречек: „Историја Срба“, књ. II, стр. 385, 473; Weigand: „Die
Aromunen“ I 93.
арбанашким срединама и осећај арбанашке националне припадности,

међутим, стоји чињеница, да се у наведеном фрагменту писма, Ђурађ
Кастриот другачије определио.
У истом периоду неколико година касније, од едиције „Меморије...“
Мусакија, биограф Ђурђа Кастриота Скендербега, Марино Барлеци је
око 1510. год. објавио прво издање најпознатије књиге о Скендербегу33,
међутим темом о националном идентитету Ђурђа Кастриота и његовог
рода, или о њиховој конфесионалној припадности се у овој књизи ау
тор директно не бави, нити се по том питању изјашњава, али се у књи
зи нигде не може наћи ни навод о евентуалном албанском етничком
идентитету Ђурђа Кастриота Скендербега, који толико истичу новији
албански историчари. Код аутора се ипак из његовог текста могу из
вести посредно закључци о националности Ђурђа Кастриота. У једној
епизоди из Ђурђевог ратовања са Турцима, при турској опсади аутор
наводи: ...praesidium omne e Dibrens milite constabat, sabacta ea gens
Scanderbego, sed nun usque quaquam Epirotici nomonis et ligue erat, што
би значило, да се стална војна помоћ свих из дебарског краја даје Скен
дербегу, ради тога, што је из њиховог народа, али и да он ипак увек на
води да је Епирац. Уз напомену да код Хана34 за ову Барлецијеву опас
ку имамо и податак, да је становништво у горњем дебарском крају сло
венско, односно бугарско (јер он не распознаје у њима Македонце), мо
жемо сасвим извесно да откријемо словенски етнички идентитет код
Ђурђа Кастриота, а да је пореклом из Епира односно, да је потомак из
словенског племена насељеног у Епиру, до чега ћемо касније доћи. Не
спорно је, да су и са објављивањем ове Барлецијеве књиге Кастриоти у
Италији имали посредно везе, вероватно финансирањем њене едиције
(чиме се тумачи посвета у једном издању књиге – Ферантеу Кастриоту
Скендербеговим најмлађем унуку). Ради тога је остало недоречено,
зашто је код Барлеција питање етничке идентификације чувеног јунака
и главне личности, коме је посвећено писање биографије, није дато. Је
дино се може тумачити, да у време издавања књиге писцу, односно Ка
толичкој цркви, чији је свештеник аутор биографије, или можда чак и
Кастриотима из неког разлога (могуће уклапања у италијанску нобили
тарну, или за њих нову конфесијалну средину) није одговарало исти
33 Barletius Marinus: „Vita et res praeclare gestae cristi athletae Georgii Castrioti,
Epitarum principis, qui propter heroicam virtutem suam a Turcis Scandarbeg, id est – Alex
sander Magnus cogno minatus est.“ Libris XIII Zagabriae , anno 1743.
34 Ј. Г. Хан: Ibid., стр. 148.
цање словенско-српског идентитета Ђурђа Кастриота, као што су то у

„Меморији“ дали са њиховим знањем, писци, њихови рођаци, Јован и
Константин Мусаки.
О Ђурђу Кастриоту Скендербегу у историјској науци има доста
студија и написа с обзиром на његов значај у отпору Турцима у време њи
хове експанзије и продора у југоисточнне европске земље, чак се може
рећи, да спада међу личности са краја средњег века, које су највише за
ступљене код историописаца, или у литерарним делима тог времена
базираним на историјским догађајима, али има мало историописаца
и историографа, који су се бавили у својим историјским студијама и
документарним истраживањима и аргументованом анализом етнич
ког идентитета самог Ђурђа Кастриота Скендербега, односно етничког
идентитета самих Кастриота. Неколико еминентних страних историо
графа (који су својим ставом утицали и на домаће историографе) и по
ред доста натписа о Ђурђу Кастриоту питање његовог етничког иден
титета, да ли због оскудних података, да ли услед сложености овог пи
тања, или због утицаја политике на историјску науку (ради чега се не
износе политички неподобне историјске истине), питање етничког
идентитета Кастриота су оставили углавном отворено и у већој мери
неистражено и недефинисано.
Историчар, који је неоспорно дао основ историографском истра
живању и основним поставкама историографије неколико балканских
народа, Константин Јиречек је имао доста натписа, или додирних тема
у својим студијама и свом плодном опусу објављених историјографија
балканских народа у којима се говори, или се помиње Ђурађ Кастриот
Скендербег, a и личности из породице Кастриот. У својим радовима из
првих фаза свог бављења историографијом балканских народа у којима
се помиње Ђурађ Кастриот, К. Јиречек помиње и његово словенско по
рекло, али се не базира на Хопфовом наводу документа о Бранилу Кас
триоту из 1303. год. већ на основу документа Дубровачке повеље из
1368. год. са кефалијом канинским, Бранилом Кастриотом. У каснијим
својим делима поготово у свом обимном незавршеном делу „Историји
Срба“ (из 1911. год.) у свим разматрањима, кад је поменут Ђурађ Кас
триот, као да је занемаривао, или боље рећи избегавао тему помена
етничког идентитета Ђурђа Кастриота, иако је његовој личности при
давао одговарајући значај. Није могуће, ни код Јиречекових натписа о
Ђурђу Кастриоту каснијих фаза, наћи било какво опредељење о ње
говом националном идентитету, или чак опредељење о евентуалном
Ђурђевом мешовитом етничком идентитету или пореклу, а такође ни

о Ђурђевој конфесионалној припадности. Интересантно је да у поме
нутом делу „Историји Срба“ К. Јиречек помиње претке Кастриота по
зивајући се на Weigandа35 са српским именом рода – Мазараковићи.
Свакако, да је К. Јиречек имао увида о целом опусу Скендербегових
биографа, од XVI века, поготово и о „Меморији“ Мусакија (коју и наводи
у неколико својих радова), а и увид у натпис Качановског36 (из 1899.
год.) о писму Константину Кастриоту, по којима би питање етничке
припадности Кастриота могло бар глобално да се постави. Иначе о
„Меморији...“ Мусакија К. Јиречек је дао свој суд: ... деспот Ђовани
Мусаки написао је 1510. године на талијанском историју и генеалогију
своје куће, коју је Хопф пронашао и издао, али која у појединостима
није увек поуздана.37 Ова оцена К. Јиречека о непоузданости могла би
се односити на генеалогију Мусакија од краља Цезаријуса и др. за ко
је нису дате документарне подлоге; такође се у „Меморији...“ Андрија
Мусаки повезује са Андријашем Мрњавчевићем, што такође нема
основе и вероватно има и још детаља, које је К. Јиречек нашао, да су
непоуздани и без основе. Међутим сведочење Мусакија (њихових рођа
ка) о пореклу Кастриота, а такође и учешће и сарадња једног од Кас
триота – бискупа Константина (што наводи Качановски) при писању
„Меморије...“ би била довољна потврда веродостојности податка, што
га дају Мусаки у књизи о Кастриотима (осим и других описа који се
односе на породице Мусаки и Кастриот), а такође и решава све недо
умице око словенско-српског порекла Кастрита, кад се то порекло из
води преко Бранила Кастриота и докумената о њему.
Треба узети у обзир да је крај XIX и прве деценије XX века пе
риод, када је у Бечу увелико функционисала њихова балканска експан
зионистичка политика са аспирацијама према балканским просторима,
па и Албанији38. То је могуће имало утицаја (као што увек политика
35 Weigand: „Die Aromunen“ I, 93, К. Јиречек Ibid., стр. 385.
36 В. В. Качановски: Ibid.
37 К. Јиречек: „Албанија у прошлости II“ – Српски књижев. гласник, стр. 52.
38 У нашем испитивању имамо и очигледну потврду овакве политике у примеру,
да су археолози са института Бечког универзитета Прашникер и Шобер још у ратним
годинама око 1918. г. по налогу као резервни официри аустроугарске војске, вршили
археолошка испитивања у тада новоосвојеним и окупираним подручјима Црне Горе
и Албаније, вршећи археолошка истраживања на терену у Никшићу, Медуну, Љешу,
Драчу, Кастрију и др. античким каструмима и средњовековим кастелима и да захва
љујући томе имамао података археолошких о и каструму Кастри, па и о каструмима
испољава утицај на историјску науку) и на историчаре са Бечког уни

верзитета и државних историјских института, па и на историчара као
што је К. Јиречек, који је прешао из Прага на Бечки универзитет. Мо
жемо претпоставити, да се морао уклапати у „Бечку школу“ тумаче
ња балканске политичке историје, којој би истицање неподобних чиње
ница за политику Беча свакако спадало и евентуално српско, или бли
ско српском, порекло албанског националног јунака, Скендербега,
те је тему о његовом пореклу најпогодније било не помињати. Није
схватљиво, да би један од кључних података и поред доступних, мада
штурих, историјских извора, о тако значајној личности могао остати
недефинисан код еминетног историографа, какав је био професор Кон
стантин Јиречек у тако обимном историографском његовом опусу сту
дија, о балканским народима. Јиречеков став о словенском пореклу
Ђурђа Кастриота је могао бити промењен новим аргументима, или би
се неизјашњавање о пореклу, могло образложити несигурношћу аргу
мената, међутим, све је то једноставно прећутано, што потврђује да је
по питању ове теме, било могуће, ауторово уклапање у „Бечку школу“.
Треба имати на уму и да је К. Јиречек при тумачењу албанске историје
и један од заговорника – илирског порекла Албанаца, према тези, коју
је прво поставио немачки историчар Тунман (1774. год.), која сада има
доста опонената међу историографима, а да то порекло Албанаца није
од стране тумача ове хипотезе, ни од К. Јиречека и осталих следбеника
таквог става о пореклу Албанаца, документарно и археолошки, научно
и стручно доказано, већ да су опоненти дали доста документарних
доказа, који ову поставку у потпуности побијају39.
Ако даље извршимо преглед, како су тему о етничком пореклу
Ђурђа Кастриота, или фамилије Кастриот тумачили историографи,
који су се бавили истраживањем са темом о Кастриотима и Ђурђу Кас
триоту Скендербегу, имамо следећу ситуацију:
Јован Радонић који је иначе био докторант код К. Јиречека и
касније његов сарадник, је по питању порекла Ђурђа Кастриота, или
Љеш и Медун, али је ово истраживање и то у ратнним годинама, само по себи потврда
одређене политике, која је спровођена и преко научних истраживања.
39 Светлана Плетњова: „Хазари“ (2006. Бгд.); Михаило Марковић: „Албанци
лажни Илири – Смисао истраживања порекла Албанаца и њиховог ширења по Бал
кану“; Михаило Станишић: „Последице митоманије о илирству Албанаца“; Ј. Дере
тић: „Арбанаси од Кавказа до Србије“; Момир Јовић: „О балканским старинцима“;
Ђорђе Јановић: „Археолошка сведочанства о пореклу Албанаца и потомцима Илира“
(Бгд., 2007. г.)
Кастриота, имао потпуно исти став као и његов ментор. У студији Ј.

Радонића и збирци докумената „Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија
у XV веку – историска грађа“40 изнети су главни делови „Меморије...“,
Јована и Константина Мусакија са цитатом о Скендербеговом српском
пореклу, али у делу студије Ј. Радонића у коме се излаже Скендербегов
животни пут и прилике у Албанији у XV веку, то порекло се не помиње,
а и у ауторовим коментарима о томе нема трага. Можемо запазити, да
је студија Ј. Радонића издата у ратним временима у 1942. год., када
је такође било неупутно истицати податак о Скендербеговом српском
пореклу, неподобном за окупаторске власти у Србији у чијем времену
је дозвољена едиција и када је свакако постојала ригорозна цензура.
Изгледа, да је политика увек била веома умешана, када је требало да
историјске истине о Ђурђу Кастриоту и Кастриотима изађу на видело,
а у тим годинама није било могуће одступити од поставки Бечко-
берлинске школе антисловенских, или антисрпских тумачења историје
и да је аутор хтео то да уради у шта иначе имамо разлога и да сумњамо
за аутора Ј. Радонића, иначе бечког докторанта историје, који се и у го
дини немачке окупације сопствене земље бави издавањем својих науч
них радова.
Један од наших најпознатијих историографа, Владимир Ђоровић,
писац „Историје Срба“ и један од покретача едиције „Архива за ар
банску старину“, а и писац др. историографских дела из периода касног
средњег века и каснијих периода, који је такође студирао у Бечу под
менторством К. Јиречека, такође је један од историографа, који често
помињу Ђурђа Кастриота, у својим историографским студијама, али се
не изјашњавају о његовој етничкој припадности, као што исто имамао и
код К. Јиречека у каснијим његовим делима. Чак се Ђоровић упушта у
доста неуверљиво и са претпоставкама, негирање за Бранила, да је Ка
стриот, према „Дубровачкој повељи“ из 1368. год.41, што ће се касније
детаљније анализирати. Мада је по својим политичким уверењима био
велики противник аустроугарске политике према Србима из прве по
ловине XX века, у овом сегменту тумачења историје, повиновао се Беч
ко-берлинској историјској школи тумачења албанске историје, те о ет
ничкој припадности Ђурђа Кастриота у његовом иначе обимном ис
40 Јован Радонић: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку – исто
ријска грађа“ (Београд 1942, СКА II разр. 74), стр. 1.
41 В. Ђоровић: Белешке – „Архив за албанску старину, језик и етнологију“ књ.
II, стр. 162 (Бгд. 1925. г.).
ториографском делу није могуће наћи његово опредељење, управо како

је и код његовог некадашњег ментора К. Јиречека.
Историчар из Загреба, Милан Шуфлај (Šufflay), такође бечки сту
дент историје и докторант и сарадник К. Јиречека42, који се доста бавио
историјом албанских области у првим деценијама XX века и може се
рећи један од зачетника албанске историографије касног средњег века,
је у свом историографском опусу имао доста додира са личношћу
Ђурђа Кастриота и другим личностима из породице Кастриот. Карак
теристично за његов аспект порекла Кастриота, да је питања, која су
повезана са истраживањем етничке припадности Ђурђа Кастриота и
уопште Кастриота и која су задирала у њихово може се рећи сложеније
порекло, па макар и делимично српско порекло остављао отвореним
и неразјашњеним, или их је национално пристрасно интерпретирао,
занемарујући чињенице, које доказују икакву везу са српским пореклом
Кастриота. Тиме је дао повода каснијим његовим следбеницима из ре
дова албанске официјелне историјске струке да наставе истим при
ступом занемаривања и затамњивања историјских чињеница о етничком
пореклу Кастриота. Такав аспект тумачења порекла Кастриота са њи
хове стране није било тешко одржати и до данашњег дана, јер се на
ша историографска наука, може се рећи, уопште није бавила темом
порекла Ђурђа Кастриота Скeндербега. Код М. Шуфлаја имамо само
један пример, када је дотакнута тема о пореклу Кастриота:43 U jednoj
srpskoj povelji – avalonskog i kaninskog gospodara – Aleksandra, valjda
sina despota Jovana, spominje se (1366) – ćefalija kaninski Kastriot. Ka
ko mu ime pokazuje, taj ćefalija bio je podrijetlom Grk. Свакако аутор није
помињао име Бранило, које је дато у повељи уз презиме, већ је кри
теријум за одрећивање порекла био чисто етимолошки, само преко су
фикса презимена Кастриот који чак и не мора бити карактеристично
грчки. Име Бранило (Кастриот) је избегнуто, јер би ту етимолошко ту
мачење М. Шуфлаја свакако морало бити сасвим другачије и у прав
цу српског порекла. Иначе у целој студији М. Шуфлаја се о Ђурђу Кас
42 М. Шуфлај се доста бавио и политиком осим своје основне делатности исто
риографа. Због бављења политиком је и пензионисан 1921. г. са места свеучилишног
професора, а касније је и осуђиван за антијугословенско деловање и повезаност са
емиграцијом. Био је члан најужег руководства франковаца (Хрватске странке права у
Хрватској) покушао је оснивање своје Хрватске радикалне странке. У 1931. г. је био
жртва атентата.
43 М. Шуфлај: „Срби и Арбанаси (њихова симбиоза у средњем вијеку)“ (Бгд.
1925. г.), стр. 129; М. Шуфлај: „Повијест сјеверних Арбанаса“ (!924. г.), стр. 205.
триоту говори као о „Јурају Кастриоту – албанском националном ју

наку“, иако се нигде у историјским изворима, које је између осталих
сакупљао и сам аутор, сем Георгио, или Ђурађ, Јурај нигде не налази
као крштено име Скендербега, што би био баш очигледан пример
извртања изворне етимологије у историографским подацима.
Тему о пореклу Ђурђа Кастриота је може се рећи, глобално про
коментарисао у својим радовима, још пре него су се са овом темом су
срели К. Јиречек и његови бечки студенти – наши историчари и Иларион
Руварац, такође бечки ђак за кога стоји, да је „први образовани српски
историчар“. Познат као, један од утемељивача критичке историографије
и следбеник Ранкеовог схватања, да историјска збивања треба прика
зивати на основу документарне подлоге, у својој краткој, а и уопштеној
расправи „Порекло Сибињанин Јанка“44 у којој се дотакао и порекла
Ђурђа Кастриота, коментарише и поставку о српском пореклу Ђурђа
Кастриота, историчара, који су нагињали романтичарском тумачењу
националне историје, Николе Вулића45 и Михаила Ђорђевића46. И. Ру
варац у расправи критикује код Вулића и Ђорђевића став о српском
пореклу Скендербега, мада је он код критикованих аутора образло
жен, не без аргумената, али је порекло Ђурђа Кастриота, дато суви
ше једнострано, уз максимално глорификовање Скендербега, као ис
кључиво српског јунака, како је и својствено историописцима роман
тичарског опредељења тумачења националне историје. И. Руварац у
овој својој расправи поручује младенцима и обостраним Кољанима
(ваљда младим историчарима и традиционалистима): Остав’те се и
оканите се истраживања и доказивања српскога порекла и Маџар
Јанка од Ердељ крајине и Арбанаса Ђурђа Скендер-бега, Иванова
сина, јер истражујући то истраживаћете Маркове конаке. Даље И.
Руварац критикујући ове ауторе, износи и свој став: ...зар би погрешио
ко јако кад би рекао за Ђурђа Кастриотића (?) да је био Арбанас по
рођењу, син Арбанаса Ивана Кастриота, и да по васпитању зацело
није био Србин, већ друго нешто. И ако је у жилама његовим било
нешто и од српске крви, то је била само танка крв, која не одлучује у
питању: којег је рода и народа био ко? Интересантно је, да поборник
критичке историографије И. Руварац у чланку, наводној расправи, не
44 Иларион Руварац: „Порекло Сибињанин Јанка“ (Бгд. 1901. г.).
45 Н. Вулић: Ibid.
46 Михаило Ј. Ђорђевић: – Годишњица Ник. Чупића књ. XXV – Историјска
скица о Ђурђу Кастриоту Скендербегу.
износи никакве контрааргументе, којима би доказао неоснованост

тврдњи М. Ђорђевића и Н. Вулића и низа страних историчара њихових
претходника у овој поставци, а такође не наводи никакве изворе на
основу којих су његова супротна сазнања о Ђурђу Кастриоту. Поготово
је чудно да га именује као „Кастриотић“, ако сматра да нема директну
везу са српским ентитетом. У Вулићевој историјској расправи (писаној
још за време његових студија), која има изнете чињенице и позива се
на до тада још недовољно издиференцирана и релативно свежа истра
живања о Ђурђу Кастриоту, Хопфа и Хана, ипак нису изношена не
аргументована и сопствена паушална закључивања, као код његовог
критичара И. Руварца. По овако датом, Руварчевом еталону, ко је био
Ђурађ Кастриот: по рођењу, по оцу и по васпитању, према истражи
вањима и расправама, које после Руварца трају још читав век, може
се закључити, да је једино тачно, да је био Албанац по рођењу, јер је
рођен у Мирдитској Дибри, а по оцу, да је првенствено могао бити
Србин, судећи по пореклу оца, Ивана, а и уопште Кастриота као гране
Масарека, евентуално са грчким, епирским генетсим примесама, те и
према, како разврстава Руварац, васпитању, код мајке Војиславе Бран
ковић, поготово би било, да Ђурађ Кастрит Србин. Празни хиперкри
тицизам, Илариона Руварца се у случају његове критичке расправе по
питању порекла Ђурђа Кастриота и уопште Руварчевог начина обра
ћања и неаргументованог критизерства, може најбоље објаснити ци
татом савременог есејисте и историчара Миодрага Милановића:47 –
Тројански коњ српске историографије оличен у лику бечког ђака, Ила
риона Руварца и његових некритичких следбеника; у свом писанију,
Руварац се, српском читаоцу, често обраћа с висока, користећи, у не
обичном речнику, непримерен цинизам и игнорисање, делећи пацке лево
и десно, сав у грчу објашњења „вековних заблуда што царују српском
историјом“. Парадоксално је, да И. Руварац, историчар, који је један
од оснивача критичке историографије код нас, даје своју критику на
концепт о етничком идентитету Ђурђа Кастриота, иза кога је са лич
ним истраживањима у претходним деценијама стајало неколико немач
ких и неколико руских еминентних историчара и прихватили домаћи
историописци и то непримерено за Ранкеовог следбеника, без изношења
критичких контрааргумената. А такође је веома чудно и да паушалним
негирањем српског етничког идентитета Ђурђа Кастриота иде управо
47 Миодраг Милановић: „Писани извори и коментари о повести Срба са хро
нологијом“ (Бгд. 2013. г.), стр. 4.
на руку антисрпском концепту тада актуелне бечке политике „Drang

nacht Osten“ којој се повиновала историјска наука Бечке школе. Такође
је парадоксално да у том правцу делује управо и И. Руварац, историчар,
ректор Карловачке богословије и архимадрит СПЦ.
Насупрот томе, управо код Леополда Ранкеа у његовој Историји
српског народа, можемо наћи следеће: У Албанији, кнез српског поре
кла, Георг Кастриотoвић Скендербег, бори се са Турцима са великом
храброшћу као кнез Албаније48. Дакле историчар европског формата,
пионир критичког правца у европској историјској науци, какав је Л.
Ранке, је прихватио истраживања и поставке историчара из средине XIX
века, о пореклу Ђурђа Кастриота, које касније прећуткују, или оспора
вају неки наши историографи. Такође би се могло уочити, да је такорећи
један општи став у научним круговима историчара о словенско-српском
пореклу Кастриота, односно Ђурђа Кастриота, из средине XIX века у
првим деценијама XX века, прерастао код историчара под утицајном
сфером Беча, у став о албанској етничкој припадности Кастриота, а код
осталих је изјашњење о етничкој припадности Кастриота избегавано.
Свакако, да је политика на ову појаву имала битног утицаја, јер у том
периоду нису објављене никакаве нове чињенице, везане за тезу ет
ничког идентитета Кастриота, које су могле да дијаметрално измене
став историчара, осим Хопфове објаве „Меморије“ Мусакија, која је су
протно томе управо доказивала словенско-српско етничко порекло Кас
триота. Међутим код већег дела историографа се као по инерцији на
исти начин као и пре једног века и данас питање етничког порекла Кас
триота исто третира.
Један од савременијих историографа аутор низа студија о периоду
касног средњег века, писаних у шездесетим и седамдесетим год. XX
века, у којима су обухваћене личности из породице Кастриот, а и Ђурађ
Кастриот посебно, био је наш знаменити историограф Иван Божић. У
опус његовог истраживачког рада спадају и истраживања докумената
из дубровачког и млетачког архива. Божићева књига „Немирно поморје
XV века – О Дукађинима“49 доста говори и о Кастриотима. Нарочито
48 Leopold Ranke: „The Histori of Serbia and the Servian Revolution“ (еd. Henri
Bohn 1853): In Albania, a prince of Serb origin, George Kastriotovoitch Skenderbeg,
fought the Turks with great valour as the prince of Albania.
49 Иван Божић: „Немирно поморје XV века“ (Бгд. 1979. г.), постхумно објављена
књига са сабраним студијама о различитим темама аутора о нашим приморским под
ручјима.
би значајна за нашу тему у вези Кастриота, требало да буде, студија И.

Божића „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку“50 са посебним
поглављем у овој студији – „Ђурађ Кастриот Скендербег“ (која је и цити
рана у каснијем тексту). Међутим у доста опсежној студији, рађеној на
документарној основи у којој је доста пажње посвећено Кастриотима,
из чега се може закључити, да их аутор сматра једном од кључних вели
кашких породица на том подручју, а и посебно Ђурђа Кастриота, аутор
ипак не даје и податке о етничком идентитету Кастриота, а ни њиховој
конфесионалној припадности, што би било важно за нашу тему, а свакако
и разјашњење овог историјског полемичког питања. Насупрот овом,
може се рећи избегавању полемичне теме, аутор у поглављу студије –
„Култура“, износи, да је Јован Мусаки око 1514. год. објавио мемоарски
спис у коме је изнео историју и генеалогију своје породице са много
података о арбанашкој властели у XV веку. У претходним текстовима
је разматрано, управо то, што наводи И. Божић о арбанашкој властели,
односно о рођацима Кастриотима, којима је Мусаки посветио посебну
пажњу у својој „Меморији..“, где у овом мемоарском спису Мусаки, што
је битно за нашу тему, разјашњава и порекло Кастриота. На претходним
страницама текста, дато и да је потврда овог сведочења Мусакија писмо
објављено у „Историји Србије“ В. Качановског, по коме је јасно, да је
у припреми објављивања „Меморије...“ Мусакија учествовао и бискуп
Константин Кастриот, унук Скендербегов, што свакако потврђује тач
ност навода писца Мусакија. Просто је немогуће, да је ово значајно
дело В. Качановског промакло И. Божићу, те да није за њега знао. Ме
ђутим аутор студије И. Божић указује и на део „Меморије...“ који је до
писао Мусакијев син Константин, а односи се на наводно династичко
порекло Мусакија од царске римске лозе и аутор Божић наглашава, да
је тај део рађен некритички, наглашавајући његову непоузданост. На то
је указао и много раније К. Јиречек, како је у претходним текстовима
поменуто. Међутим тај део није у ни у каквој вези са сведочењем о по
реклу Кастриота, које је може се рећи потпуно јасно и с обзиром, да у
томе учествује и један Кастриот – сасвим поуздано. У другој студији
И. Божића – О Дукађинима51, аутор помиње, да за историју албанских
породица као аутор, уколико нема вести из млетачких докумената, да
50 И. Божић: „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку“, САНУ – Глас
ССXXXVIII, одељ. истор. наука, књ. 3 (Бгд. 1983). Рад је написан 1953. г. за публи
С
кацију о историји Албанаца, публикован постхумно.
51 И. Божић: Ibid., стр. 332.
је у таквој ситуацији упућен је махом на наративне изворе проткане

непоузданим сећањањима, које је сачувало предање прожето живим
суревњивостима међу појединим породицама (таква је Мусакијева
хроника). Уопште узевши таква оцена Мусакијеве хронике или стоји,
али она не мора, да се односи на све сегменте Мусакијевог излагања и
посебно не на део о пореклу Кастриота, који има своју потврду поуз
даности (према наведеном писму код Качановског). Уосталом према
историографским методама, потребно је било за тако важан историјски
детаљ, какав је етнички идентитет Кастриота извршити и анализу
податка компарацијом са свим постојећим изворима, при чему би се
узело у обзир и наведено писмо које помиње Качановски, што је фа
кат изостало у овим историографским студијама, иако су од стране
аутора И. Божића студије дате у виду расправа. Уз све то, ипак се мора
поставити питање – зашто И. Божић, неоспорно наш еминентни исто
риограф и цењени универзитетски професор, није о пореклу Кастрио
та и поред јасне ситуације, ништа писао у својим студијама у којима је
добар део посвећен управо Ђурђу Кастриоту Скендербегу, а и осталим
Кастриотима?
У савремене историографе, који су објављивали студије и расправе
о Кастриотима и Ђурђу Кастриоту, спада такође и еминентни наш ис
ториограф Момчило Спремић. Најзначајнији његови радови са темом
о Кастриотима и Ђурђу Кастриоту су „Албанија од XIII до XV века“ и
„Харач Скендербега“, а и „Дубровник и Арагонци“52 у којем се доста
помиње Ђурађ Кастриот. Радио је доста на архивској грађи из архива у
Напуљу и архива у Дубровнику, где управо осим Венеције и има највише
документације о Кастриотима из тог периода. Међутим детаљнијих
анализа о изворима, или мемоарској грађи, који ове историјске важне
детаље дају, или било какве податке о етничком идентитету Кастриота,
или Ђурђа Кастриота, није могуће наћи у његовом опусу радова са
овим темама, сходно маниру о овој „табу теми“ код И. Божића, или на
пример раније код Ј. Радонића и К. Јиречека.
Такође је доста радова о Ђурђу Кастриоту, а може се рећи и о Ка
стриотима објавио и савремени познати историограф Богумил Храбак.
Најзначајнији за нашу тему о пореклу Кастриота би биле његове студије:
„Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег“ и „Албанија од коначног
52 Момчило Спремић: „Албанија од XIII до XV века“ (Из историје Албана-
ца), „Харач Скендербега“ (Зборник Фил. фак. 17); „Дубровник и Арагонци“ (Бгд.,
1971. г.).
пада под турску власт до средине XVIII века“53. У овим студијама ни
је обрађивано питање порекла, или етничког идентитета Кастриота с
обзиром да је подручје истраживања Б. Храбака више била област при
вредне историје средњег века односно турско-млетачки период. Ме
ђутим индикативно је за овог нашег познатог историографа, иначе уни
верзитетског професора Приштинског универзитета и академика Ака
демије наука и уметности Косова54, да у својим текстовима о Кастри
отима, Ђурђа Кастриота, уколико га не именује са Скендербег, обавез
но га покрштава именом – Ђерђ Кастриот, а такође и његовог сина Ива
на у – Ђон Кастриот, а и оца Скендербеговог, Ивана, такође у – Ђон
Кастриот. Ако се Б. Храбак углавном бавио привредном граном исто
риографије и није истраживао, или није хтео, да истражује историјске
изворе, или мемоарску грађу (мада оскудне, али ипак довољне), да би
се добили основни подаци о пореклу и етничком идентитету Кастриота,
како је онда знао за њихова „крштена имена“ Ђерђ и Ђон (за старијег)
и такође Ђон (за млађег), када у свим латинским документима Ђурађ
Кастриот је именован, као Giorgius, или Georgio, а у српским са Ге
оргије (Ђурађ или Ђурђе) односно Гюр(ь)гь или Âюрьгь (као што је
с Ђурђеве стране написано у писмима Дубровчанима, или од стране
Ђурђевог „канжелара“ Нинца55 ), а код Ивана Кастриота старијег (Ђур
ђевог оца) „Johannis“ на латинском, а на српском Иван, или Јован, од
носно Иωанн, и Јоаннь, док је код млађег Ивана (Ђурђевог сина, који
је после дванаесте своје године у избеглиштву у Италији) Giovani и та
кође Иван. Нигде се не помињу албанске верзије имена, које даје ау
тор – Ђерђ и Ђон. Најмеродавнији пример са оригиналним именима
Ивана Кастриота и његових синова је Иванова повеља Хиландару из
1424. год. где се јасно виде на оригиналу документа имена управо како
су написана.56 ...Ивань Кастриоть и сь сынови моими Станишомь и
53 Богумил Храбак: „Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег“ (Бгд.), стр.
1 25–138; „Албанија од коначног пада под турску власт до средине XVIII века“ (Бгд.),
стр. 5 2–53.
54 Богумил Храбак студирао је на Историјској групи Филозофског факултета у
Београду, докторирао у Сарајеву 1957. г., професор је на Филизофском факултету у
Приштини од 1965. г. до 1979. г. и редовни члан Академије наука и уметности Косова
до 1991. г.
55 Гордана Јовановић: „Старосрпски језик у два писма Ђурђа Кастриота Ду
бровчанима“ – Зборник радова са међународног научног скупа на Цетињу јуна 1990 г.
56 С. Новаковић: „Законски споменици...“ књ. V, док. 62 стр. 467; Оригинал до
кумента Споменик Српске академије 95, 1942, 2–3 сл.3; П. Ђорђиђ: „Историја српске
ћирилице“ (Бгд., 1971. г.) стр. 461
}пошемь и Консан’диномь и Гюргöмь57... (прилог стр. ?). Ако могуће

Р
М. Шуфлају није био доступан оригинални документ Иванове повеље
са оригиналним именима, те је он узимао место Ђурђа име Јурај, како
то да Б. Храбак, коме је овај документ био свакако доступан изврће
имена у албанску верзију Ђерђ и Ђон. У којим су то ова имена у до
кументима написана као Ђерђ и Ђон? Албанских докумената са евен
туално албанизованим њиховим именима није у XV веку уопште ни
било (као што није било тада ни албанског писма58), нити је могло би
ти такво именовање Кастриота, који нису били етнички Албанци, што
није тако тешко установити за оне који хоће то да истражују, а и хо
ће то да прихвате. Накнадно прекрштавање59 у албанска имена Ђерђ и
Ђон, Кастриота, после пет векова – није ли то очигледан пример ула
гивања албанској политици, или нашој попустљивој политици према
албанској мањини (која нас је веома много коштала), или подржавање
фалсификаторства у албанском и од већ осамдесетих год. XX века
приштинском тумачењу историјских података о Кастриотима. Зашто
истраживач по дубровачким архивским документима, Б. Храбак, није
случајно, или намерно, можда употребио и алтернативу – Кастриотић
за презиме Кастриота, коју су Дубровчани врло често неофицијелно
употребљавали (вероватно, не без разлога с обзиром, да за Дубровчане
код историографа влада мишљење о њиховој завидној обавештености о
приликама у суседним крајевима, а и о владајућој властели у овим об
ластима).
Покушаћемо да сведемо и резимирамо ставове домаћих истори
чара и историографа о питању етничке идентификације и етничког
порекла Кастриота (или уже узето еминентног припадника овог рода
Ђурђа Кастриота), током дугог периода од њихове појаве од XIV века
и улоге у историјским догађајима у следећа два века, па до савремених
аспеката по питању њихове етничке припадности.
На основу истраживања и тумачења италијанских, те немачких и
руских истраживача и историописаца, која датирају још из осамдесетих
57 „Глас ђ бележи се помоћу г и меког полугласника нпр. у властитом имену
Ђурађ (Gürgĩ) (С. Мишић /Т. Суботин: „Светоандрејска хрисовуља“, стр. 155).
58 По И. Божићу из времена XIV и XV века нема никаквих писаних споменика
на албанском језику („Албанија и Арбанаси у XIII XIV и XV веку“, стр. 110).
59 Пример „прекрштавања“ Ђурђа Кастриота налазимо и код другог историчара
коме се није много свидело српско име Ђурађ, односно код Милана Шуфлаја, који о
Ђурђу говори као о Јурају Кастриоту.
год. XVI века (Сансовино и др.) па и од четрдесетих год. XIX века

(Фалмерајер, Хопф, Хан, Маркушев и Јастребов) неколико наших ис
торичара Н. Вулић, М. Ђорђевић, С. Гопчевић и др. у својим делима о
Ђурђу Кастриоту дају децидно и српско етничко порекло и етничку при
падност преко овог еминентног њиховог члана и роду Кастриота. Такав
став није дат са аспекта народне традиције, или народне епике, већ на
бази претходних истраживања, мада пионирских, наведених страних
историчара и историописаца, те се не може сматрати романтичарским
историјским приступом Н. Вулића и осталих овој теми. Међутим дат је
почетком XX века у време еуфорије и романтичарског глорификовања
националне српске историје на начин, како су се тада приказивале лич
ности из националне историје и глорификовањем Ђурђа Кастриота, као
хероја – Србина и са потпуном искључивошћу могућности постојања
и неке од осталих генетских примеса у идентификацији етничког по
рекла Ђурђа Кастриота, односно свих Кастриота.
Друга група историчара-историографа се бави овом темом о Ка
стриотима, односно о Ђурђу Кастриоту касније у време, када је преовла
дао у нашој историографији курс критичког и документарног приступа
историјским темама са заступницима И. Руварцем и Љ. Ковачевићем.
Представници ове групе историографа, која се бави овом темом о Кас
триотима су сви бечки студенти, што би могло да буде кључно у испо
љавању утицаја и на историјска тумачења, бечке политике према бал
канским народима посебно Србима. Најзначајнији је свакако проф. К.
Јиречек, а у ту групу спадају још и Ј. Радонић, М. Шуфлај, В. Ћоровић
и свакако и И. Руварац. Карактеристично је, да имају сличан приступ
тумачења етничког идентитета Ђурђа Кастриота, односно уопште Кас
триота. Сем И. Руварца, који негира српско порекло и М. Шуфлаја, који
наговештава грчки идентитет Кастриота, сви из ове групе историогра
фа, махом Јиречекових доктораната, углавном, или не потврђују српски
идентитет, или избегавају и уопште не помињу етнички идентитет Ђурђа
Кастриота (као и осталих Кастриота), па ни конфесионалну припадност
ове значајне личности, иако се никако не могу ови историјски детаљи
третирати као неважни за иоле потпунији приказ неке историјске лич
ности. Међутим, то је период првих деценија XX века, када, или није
још формирана албанска држава, или је у зачетку свог постојања, те је
далеко и од успостављања албанске историјске науке, а ни (касније ве
ома испољене) албанске националистичке пропаганде, те је питање ет
ничког идентитета Кастриота стајало сасвим по страни.
У трећој групи, познатих наших савремених историографа, који у

својим студијама и расправама последњих неколико деценија имају доста
текстова са приказима о Кастриотима, или само о најзначајнијем Ђурђу
Кастриоту су: Иван Божић, Момчило Спремић, Богумил Храбак и др.
Питање етничког идентитета Ђурђа Кастриота и уопште Кастриота се
код ових еминентних историографа такође не расправља и не анализира,
или боље рећи и не покреће. Уопште гледано у овом периоду донекле је
и било напретка за порекла Кастриота спорадичним институционалним
етнографским и историографским истраживањем и разматрањем
поставки порекла Кастриота преко Мазарека (Мазарековића по Јире
чеку) из постојбине Хаза (Алтина) односно Паштрика, међутим неких
значајнијих помака, или открића није било ни на једној страни. Што се
тиче самог разматрања етничког идентитета Ђурђа Кастриота, изгледа,
да је и у овом периоду политика имала свој утицај на ово питање, јер
је у том времену било неупутно за историографе покретати било коју
тему, која би се косила са националним осећањима било које нације, или
националне мањине у Југославији поготово албанске, која је потпуно
неоправдано доста година имала може се рећи донекле и повлашћен
статус у СФРЈ. У међувремену су представници албанске официјелне
историјске „науке“, потпомогнути после седамдесетих година прошлог
века приштинским албанолозима, еуфорично заговарали искључиво
албански етнички национални идентитет Ђурђа Кастриота и фамилије
Кастриота на основу голих тврдњи без истраживања албанских ет
ничких аргумената, јер их де факто није ни било. Овако оркестрирана
деценијска кампања, без аргументованог противљења и изношења ис
торијских истина од стране представника наше историографске науке,
довела је до тога, да је Ђурађ Кастриот од општенационалног сред
њовековног јунака отпора османлијском поробљавању балканских на
рода60 у оквиру тога и албанских крајева, својатан и потпуно присво
јен од стране Албанаца, те тако прерастао у симбол искључиво ал
банске нације, којој етнички де факто и није припадао, или је та при
падност била само у примесама можемо рећи етничких вековних мик
сова. Данас имамо небројано примера, где се име Ђурђа Кастриота ко
60 У епикама више балканских народа се слави и глорификује Ђурађ Кастриот,
као општи јунак и бранилац од османлијског поробљавања и код Срба и код Хрвата
и у Црној Гори и Македонији и Бугарској, осим албанских крајева, где је највише
допринео одржавању слободе у односу на Турке. Осим тога у редовима Скен
дербегових ратника било је осим Албанаца доста и Срба и Грка и Македонаца.
ристи, и то врло често као искључиво албански етнички симбол, почев

од његових споменика, који албанске заједнице подижу и у местима по
свету са албанском дијаспором, не као свом јунаку, него првенствено,
као обележју постојања албанске етничке заједнице. Скендербегов лик
је и на албанској савременој новчаници и не може се ни замислити
каква би неверица и револт изазвала у албанској средини веома лако
доказива чињеница, да он у суштини никако није етнички Албанац и
да је његов прокламовани етнички албански идентитет, диригована на
ционалистичка пропагандна историјска заблуда, која је до сада уткана
и у културолошки, а и школски систем албанске заједнице. Врхунац
фалсификовања историјских чињеница о Ђурђу Кастриоту је, и да се
све више говори о њему и као о аутентичном муслиману, ваљда, да би
га још више приближили албанској средини. Неоспорно је, да је као
полазна основа овом садашњем фалсификату историје и пропаганди
ишла на руку „бечка антисрпска школа“ поставке и тумачења албанске
историје из првих деценија XX века61, а такође у деценијама иза тога
и индолентност, или политизирање, или политички кукавичлук као и
стручна непринципијелност и недоследност у нашој историографској
науци. Захваљујући томе, није ни у нашој историјској науци разјашњено
историографски до краја питање етничког идентитета Ђурђа Кастриота
и уопште Кастриота. Све чињенице и сведочења, које говоре о српском
етничком идентитету Кастриота, које потичу из најмеродавнијих из
вора, односно од самих Кастриота, или њихових блиских рођака (Муса
кија и Константина Кастриота), потврђене истраживањима и од страних
еминентних истраживача историчара, а усвојене и од знатног броја
наших историчара (осим неких екстремних изузетака) из периода краја
XIX века и првих деценија XX века су сасвим занемарене, или прећутане
од наших савремених историографа, који су иначе доста писали и
објављивали студије, у другој половини XX века и задњих деценија, о
Ђурђу Кастриоту и Кастриотима. Куриозитет је, да за Ђурђа Кастриота
и уопште за Кастриоте савремени италијански историографи, који су се
бавили Кастриотима, П. Пета, Ђ. Валоне и др. сматрају (а можемо рећи,
да то прихвата и научна јавност у Италији, а такође и у Шпанији), да
су Кастриоти словенског, односно српског порекла, те да то региструју
61 Још из времена Другог светског рата познат је пример, да су у том смислу
немачки окупатори крајем рата озлоглашеној по зверствима СС дивизији са немачким
командним и официрским кадром састављеној од мобилисаних, или приступилих
балиста Албанаца, дали име СС дивизије „Скендербег“.
и званичне генеалогије италијанске и шпанске62. Насупрот томе наша

историографска наука нема по питању порекла Кастриота одговор, или
се чак поједини наши историографи приклањају тумачењу албанских
историчара пропагатора фалсификоване етничке историје Кастриота.
Како је могуће да се до почетка XX века питање етничке припадности
Кастриота није такорећи ни постављало и да су у скоро свим историјским
разматрањима, или разврставањима сматрани српском властелом, или
српским великашима, а да је тек од овог периода почело њихово ет
ничко диференцирање од ове етничке средине и идентификовање са
албанским етничким корпусом, да би ово фалсификовање стварних чи
њеница о њиховом етничком пореклу и етничкој припадности до да
нашњег времена дошло до кулминације.
Као последица индолентног односа представника наше историо
графске науке по питању етничке припадности Кастриота појављује се
још већи проблем, а то је да и наша домаћа јавност има често погреш
ну представу о историјској улози Ђурђа Кастриота, као искључиво ал
банског националног јунака, а и погрешну представу о томе ко је он,
сматрајући га – погрешно, етничким Албанцем, често га називајући
само његовим потурченим надимком Скендербег63 без правог имена.
Можемо са жаљењем констатовати, да је „бечка школа“ антисрпског
тумачења историје Балкана, а и албанска официјелна, а сада и приш
тинска пропагандистички настројена „историјска наука“ у негирању
62 Значајно је, да податак о словенско-српском пореклу Кастриота прихватају,
а могуће и доприносе оваквом тумачењу својим истраживањима и сами Кастриоти
у Италији и Шпанији, потомци Кастриота од којих су неки као Лоренцо Кастриота-
Скендербег и генеалози у савету који региструје званичне генеалогије (генеалогија
Шама/Ботели) а има и историчара и то у ситуацији, када постоје династичка надме
тања са другом албанском династијом Зогуа, с обзиром, да се за српско порекло Ка
стриота сигурно у албанској средини може очекивати да буде прихваћено са анимози
тетом, те да би штетило угледу самих Кастриота у тој средини и евентуалним аспира
цијама укључења у политички живот албанске средине, што свакако постоји.
63 Као илустрација немарности, или небриге о тумачењу историјских истина о
личности Ђурђа Кастриота Скендербега у науци и у систему образовања код нас, је
и пример, да у Београду на Дорћолу постоји подужа улица са његовим именом, али
не као улица Ђурђа Кастриота, већ само као Скендербегова улица. У анкети која је
вршена седамдесетих год. прошлог века, међу гимназијалцима из Прве београдске
гимназије, чија је зграда једним крилом и у овој улици, веома мали број ученика је
знао, ко је ова личност, али што се тиче Скендербегове националности, гро је одгово
рило, да је муслиман, или Албанац. Иначе у Београду се садашња Македонска ул. зва
ла „Кастриотова“ ул. између 1872. и 1896. г. када је и историјска наука тумачила по
рекло Ђурђа Кастриота као српско.
правог етничког идентитета Ђурђа Кастриота, почев од првих деценија

прошлог века до данас, може се рећи постигла и у нашим срединама
завидан успех захваљујући непрофесионалности српских историографа.
Историографијом касног средњовековног периода југоисточне
Европе, посебно албанских простора, а и са темама о Ђурђу Кастриоту
Скендербегу, доста се опсежно бави у новије време, историчар Оливер
Јенс Шмит, са Бечког универзитета, који се сматра једним од врсних
познавалаца социјално-културне историје Албаније. Његова обилна
студија „Скендербег – нови Александар на Балкану“ (2009. год.)64 има
доста додирних тачака са темама, које нас интересују, везано за етнички
идентитет Кастриота. Као један од главних извора, који могу да разјасне
питање етничког идентитета Кастриота, О. Ј. Шмит разматра и овде по
менуто писање Мусакија у њиховој познатој „Меморији...“ (из 1510.
год.) о Кастриотима, односно о Ђурђу Кастриоту. Нагласивши, да су
Мусакији о Кастриотима писали из перспективе албанских племића,
који су иначе одржавали блиске односе са породицом Кастриота у еми
грацији у Италији и знајући да су Кастриоти иначе у Албанији живели
како аутор каже на источном ободу ван албанског језичког подручја, за
навод Мусакија у којем су Скендерега окарактерисали као „Србина по
природи“ (der serbisch von Natur по Шмиту), тумачи, да би то могло,
да се односи на Скендербегово порекло, или можда радије (по њему)
на хабитус, или менталитет Скендербегов („serbischen Natur“ mente
die Herkunf oder vielleicht eher den Habitus, die Mentalität Skanderbegs).
Стога аутор О. Ј. Шмит сматра да питање етничког идентитета Скен
дербега мора остати отворено због недостатка других доказа. Д аље
О. Ј. Шмит напомиње, да је етничко опредељење савременика за Кас
триоте било мучно и да то доказује и други елемент у односу на чиње
ницу да албански племићи говоре о Скендербегу као Србину, а то је
да српски монаси у Хиландару зову кулу (пирг) који је закупио Скен
дербегов отац Иван „Албански пирг“ или како је аутор сажето дао ду
ховиту опаску – да су Кастриоти за албанске племиће били Срби, а за
српске монахе Албанци. Такође аутор напомиње да ништа боље не илу
струје позицију Кастриота при транзицији између две језичке области
(српске и албанске).
Ако анализирамо ове поставке аутора О. Ј. Шмита можемо ипак
закључити да се његови ставови донекле приближавају објективном
сагледавању сложеног питања етничког идентитета Кастриота кад је
64 Oliver Jens Schmitt: „Skanderbeg – Der neue Alexander auf dem Balkan“, стр.
29.
узео у обзир један од најамеродавнијих извора, који дају Мусаки својом

„Меморијом...“ међутим да није довољно користио ни анализирао срп
ске документарне изворе, који се односе на прве поменуте Кастриоте,
Павла и Бранила, а и изворе о Мазарецима, да би се дошло до суштинске
поставке о етничком пореклу Кастриота, односно Скендербега што аутор
у наведеној својој студији истражује. Сама анализа аутора о натпису
Мусакија такође није дата комплетно, јер је неопходно узети у обзир
и чињеницу на коју указује В. Качановски да су сами Кастриоти били
упознати са натписом Мусакија, што и сам аутор потврђује помињући
однос Кастриота и Мусакија у емиграцији у Италији, те би било логич
није, да Мусаки не мисле само на хабитус и менталитет Скендербега,
тврдећи да је Србин, већ би се то пре односило на Скендербегово српско
порекло. Поготово би такво тумачење било логично, ако се зна да и све
касније генерације Кастриота и садашње, који у својим родословима,
а и генеалози који су их радили, наглашавају порекло од Бранила
Кастриота assassinato a Jannina nel 1379 di origine serba [убијеног у Јањини
око 1379, пореклом Србина]65. Па чак и ако би генеалогије сматрали као
документарно недовољно поуздане, не може се занемарити предање о
српском пореклу, које је у породици Кастриот остало до данас читавих
скоро пет векова, а које се може наћи у електронским медијима, кад
се помиње порекло Кастриота. А сама опаска ауторова, да албански
племићи мисле за Кастриоте да су Срби, а српски монаси да су Албан
ци, не може имати чврсто упориште за етничку идентификацију Кас
триота, према називу хиландарских монаха једне куле у манастиру.
Разлог је што је назив кула могла добити по Кастриотима, станарима
куле (корисницима манастирског аделфата) и према покрајини одакле
су Кастриоти дошли у манастир, а не по Кастриотима као етничким
Албанцима66.
65 Shama/Batteli: Genealogie delle dinastie Italiane – Castriota – Branai; Libro
d’Oro Nobilita Mediteranea – Castriota Bрanai.
66 Према Владимиру Петковићу (Архив за арбанашку старину I, Бгд. 1923,
„Арбанаски пирг у Хиландару“, стр. 196–197) пирг св, Ђорђа у Хиландару, за који
је сачуван документ хиландарског игумана Анастасија (хиландарска ризница докум.
105 недатиран), да се даје као аделфат Ивану Кастриоту и синовима, је прозван од
манастирских монаха „Арбанаски пирг“, мада аутор не наводи да је тај назив дат и
у неком запису. Међутим по новијим истраживањима Сретена Петковића у књизи
„Хиландар“ (фељтон „Новости“ април 2004) „Арбанашки пирг“ је кула ван бедема
манастира – Хруснија, што би значило да назив „арбанашки“ за овај пирг и није могао
бити добијен по Кастриотима, који су уговорили као свој аделфат пирг св. Ђорђа у
Осим компарацијом ранијих истраживања историографа и ис

траживања према мемоарским списима тога доба, права највреднија
сазнања о изворном етничком идентитету Кастриота, добићемо искљу
чиво проучавањем историјских извора према архивској грађи о првим
Кастриотима и о прецима Кастриота – Масарецима, или Мазарецима,
односно племену настањеном у Северном Епиру, код Москопоља, које
је имало свој огранак и у Алтину (Хазу) односно насељу у региону
Призрена и огранак у долини Дрима, код кастела Сардија, близу Скад
ра. За Мазареке постоји општеприхваћено сазнање и код старије гене
рације историчара67 и код садашњих историографа, да су управо они
преци Кастриота68.
Ако анализирамо само презиме Кастриот, оно је формирано са
типично грчким суфиксом „от“69 као епоним по кастелу, боравишту
и поседу, а и столној тврђави Кастриота у Иваново време „Кастри“,
кастелу на реци Гарди (сада Giaderi), при ушћу речице Воме (Vome),
код Вига (Vigu) у Мирдитској Дибри у покрајини Маћи (или Мату) у
Средњој Албанији. А сам назив тврђаве Кастри свакако је изведен од
латинске речи „Castrum“ која има значење – тврђава, или утврђење,
кругу манастира, како потврђује сачувани документ манастирског игумана, а који су
користили монах Репош Кастриот (Скендербегов брат) и монах Јоаким, или по свему
судећи Иван Кастриот (Скендербегов отац), те то поставку О. Ј. Шмита релативизује.
67 Код Диканжа је дато да је раније презиме Кастриота било Масeрек (Mese
rebus); Du Cange: Ibid. (1746.. г.), стр. 137.
68 Могуће је код старих историописаца наићи на тезу да су Кастриоти из старе
властелинске породице из Касторије (или Костура града у источном Епиру), па се
неком од њихових предака приписује и да су имали Касторију у поседу. Чак се на
основу ове поставке код шпанских Кастриота-Бранаиа у генеалогији (Estematoteka)
наилази на назив Branina de Castoria и полази од византијске властелинске породице
Бранаи, или Гранаи из XI века, међутим никакаву генетску везу са Бранилом Кас
триотом није било могуће наћи, те је то остало као претпоставка, али је и поред тога
прављена чак и конструкција и у хералдичким симболима ове гране Кастриота са
тзв. Гранаима која такође нема подлогу. Међутим ова конструкција о пореклу нема
документарну подлогу, јер нема докумената, који би успоставили било какву везу
Кастриота са Касторијом осим сличности презимена са именим града, али и то није
исправно, јер би епоним од Касторије гласио не Кастриоти, већ Касторијоти. Да
леко више аргумената има да су преци Кастриота епирско племе Мазареци или Ма
зарековићи (по Јиречеку).
69 То би био грчки облик суфикса у презимену, које је иначе епоним кастела
Кастри и то свакако није случајно, већ нас наводи, да то повежемо са чињеницом, да
су Кастриоти пореклом Мазареци из Епира. Иначе ако би епоним имао албанске су
фиксе, онда би имао облике: Кастранди, Кастрати, Кастрај итд.
или „Castra“ – утврђено место. Није егзактно могуће дати када су се

Кастриоти почели називати овим презименом, епонимом од Кастри
кастела, те се по овом презимену издвојили од Мазарека и није могуће
документарно децидно потврдити ко је први Кастриот, који је боравио
у кастелу Кастри, да би добио назив Кастриот, што би у једноставном
преводу значило становник Кастрија (кастела Кастри). По досадашњим
сазнањима би најстарији Кастриот са овим презименом био Бранило,
али немамо документарну потврду осим доста поуздане индиције, да
је он и први са таквим презименом, а немамо ни документарну по
тврду, ко је Бранилов непосредни предак. Mеђутим у објашњењу гене
зе презимена Кастриот уколико се не полази од чињенице, да су Кас
триоти поседовали кастел „Кастри“ на реци Гарди, запада се у по
грешна етимолошка тумачења њиховог презимена по речи „Castrum“,
или грчке „Кастрон“, те се презиме не тумачи као епоним по имену
одређеног кастела, који су Кастриоти (или превасходно Мазареци) по
седовали и које је настало из надимка датог њима као становницима,
или поседницима кастела „Кастри“. Управо такво објашњење, генезе
презимена (не по њиховом кастелу) налазимо код О. Јенса Шмита70.
Може се запазити, код већине аутора из старијег периода, који
имају натписе о Кастриотима, тенденција посрбљивања њиховог из
ворног облика презимена са можемо рећи грчким суфиксом у облик „Ка
стриотић“. Ово се ипак прво среће у старим грбовницима, најстаријем
Коренића-Неоричића и каснијим „Илирским“ до београдског II грбов
ника састављеног од 1590. год. па до XVIII века. Према А. Палаве-
стри71 упоређење илирских грбовника казује, да је састављачу грбов
ника (најранијег) био доступан неки изворни списак племства, или
грбовник у коме је била прикупљена средњовековна хералдичка грађа.
Из тога се може закључити, да је и презиме „Кастриотић“ у првом
илирском грбовнику узето из неког изворног хералдичког записа, или
табеле, који је раније постојао пре осамдесетих год. XVI века. У збирци
докумената „Acta Bosniae“ – P. Eusebius Fermendžin72 дат је документ:
70 Oliver Jens Schmitt: Ibid. на ст 21 даје објашњење, да је презиме Кастриот са
грчким језичким обликом и да вероватно потиче од грчког „Кастрон“, а што је преузе
то од латинског „Castrum“ са значењем – замак, те да „Кастриотес“ стога има значење
– становник, или можда заповедник замка.
71 Александар Соловјев: „Историја српског грба“ (Бгд. 2000), стр. 183.
72 P. Eusebius Fermendžin: „Acta Bosniae – Monumenta spenctantia historiam
Slavorum Meridionalium“ (Zagreb 1892), стр. 560.
„Nomina nobilium regni Bosnae familiarum“ из год. са податком о Кас

триотима из Фојничког грбовника73 који управо даје ову верзију пре
зимена фамилије Кастриот: Castriotich de Castrioti in provincia Az in
Epiro [Кастриотићи од Кастриота у провинцији Аз у Епиру]. Такође се иста вер
зија презимена наилази и у другим документима74.
Такође се код аутора, чије су подлоге подаци из Дубровачког ар
хива, појављује овај облик презимена Кастриота, на пр. код Јунија
Растића и касније код Ферда Шишића, а неспорно је, да је највише
података о Кастриотима сачувано управо у дубровачким списима, а
такође и да су Дубровчани важили за најобавештенију средину у ре
гиону. Такође се овај облик презимена појављује ваљда под тим ути
цајем, а могуће донекле и из разлога својатања Кастриота и код пр
вих српских историописаца који пишу о Кастриотима Н. Вулића и
Сенћанина. Насупрот томе, нема докумената у којима се у повељама
и преписци на српском, или другим језицима Иван и Ђурађ Кастриот
потписују са овим презименом. Облик презимена „Кастриотић“, ипак
је у илирским грбовницима и код аутора, који се наслањају највише
на дубровачку архивску грађу, по свему судећи настао као нека врста
паралелне верзије њиховог презимена, али код аутора, који о њима пи
шу у временима иза њиховог властелинства и владања у албанским
покрајинама. Разлоге за то треба тражити у томе, што је ова великашка
породица по схватању тих аутора, састављача грбовника75 и писаца у
одређеном већем периоду свог уздизања и формирања своје кнежевине у
српској држави, или непосредно после њене поделе, окружењу српских
осамостаљених кнежевина својом српском етничком припадношћу,
православном вером, својим говорним српским језиком и врло блис
ким родбинским односима са српским великашким и династичким
породицама, повезаним женидбама, а и удајама потомака Кастриота,
73 Фојнички грбовник – Fojnica armorijal roll – репринт издање 2005. г. (Сара
јево) стр. 45, 92, 93.
74 Pruсentio Narentio: De regno Bosnae, стр. 49; G. Čevapović: Sinptico – memoralis
Catalogus, стр. 267.
75 Значајан је податак да се у тзв. „Илирским грбовницима“, грб Кастриота (под
презименом Кастриотићи) налази међу свим грбовима српских династија и великаша,
пример Грбовник Коренића-Неоричића из 1595. г. (сада у Загребачкој свеучилишној
библиотеци) и тзв. „Београдски грбовник“ II (сада у Музеју примењених уметности у
Београду). Свакако су исти наведени критеријуми и разлози састављачима грбовника,
као и при формирању типично српског облика презимена код Дубровчана, били ме
рило по коме су Кастриоти третирани као српска династија, или српски великаши.
Насловна страна грбовника

Коренића-Неоричића из 1959. г.
Редослед грбова у табели

XXXII – Хребељановић,
Бранкович, Харстић,
Кастриот, Црнојевич,
Балшић, Косача итд.
била део српске властеле и припадала српском властелинском сталежу.

Међутим, губљење културног утицаја српског језика у турском периоду,
природно је имало утицаја и у односу на ову паралелну верзију обли
ка презимена (за који иначе нема доказа, да су га сами Кастриоти упо
требљавали и у својим повељама и кореспонденцији), те се ипак одр
жала је преовладала међу историописцима касније и у Дубровнику
оригинална варијанта презимена Кастриот са грчким суфиксом, а по
готово је у употреби била касније код потомака у Италији.
Ако се вратимо на поменуте грбовнике односно тзв. „Илирске гр
бовнике“, рађене од краја XVI в. и касније, можемо запазити, да у свим
верзијама ових грбовника (а има их око двадесет) су приказани Кас
триоти (Кастриотићи) и то по распореду међу водећим српским ди
настијама76. Познато је, да су сем претежно српског племства, у овим
грбовницима (са само неколико изузетака) представљени грбови ис
кључиво словенског племства са подручја јужнословенских („илир
ских“) земаља, осим бугарских подручја. Од фамилија са албанских
подручја су само Кастриоти (Кастриотићи), а и Дукађини (вероватно
су састављачи грбовника узимали и њих као фамилију са словенским
пореклом). Остали великаши са овог подручја, иако су били старије
племство и са познатим грбовима, као Мусакији, Топије, Аријанити, и
др. нису узети судећи по националним критеријумима састављача. јер
нису „илирског“, или словенског порекла. По свим овим обележјима,
а и по верзији имена – „Кастриотић“, може се препознати, да су сви
састављачи и преписивачи свих ових верзија Илирских грбовника,
сматрали Кастриоте управо словенским, односно српским племством
(или чак и српском династијом судећи по распореду у грбовнику) и
76 По Александру Палавестри: „Илирски грбовници и други хералдичарски
радови“ (Бгд. 2010), стр. 64 говори се о Илирским грбовницима следеће: Избор зас
тупљених породица говори доста о мотивима, историјском и духовном окружењу,
као и о времену настанака илирске хералдике. На првом месту су наравно, владарске
династије и истакнуте властеоске породице. Ту су српске краљевске породице
(Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Котроманићи) као и великашке породице чија
су имена у XVI и XVII веку била запамћена и позната (Хребељановићи, Бранковићи,
Црнојевићи, Балшићи и Косаче). Управо у средини оваквог распореда значајних поро
дица су и Кастриотићи. Пример су верзије тзв. „Београдског I“ и „Фојничког“ – Илир
ског грбовника, где су Кастриоти у распореду приказа грбова овако дати: Котроманићи,
Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Хребељановићи, Бранковићи, Харстићи
(грана Котроманића), Кастриотићи, Црнојевићи, Балшићи, Косаче, Хрвојевићи, итд.;
Александар Соловјев: Ibid., таб. XXXII.
по националним критеријумима за породице приказане у грбовнику.

Код Диканжа77 у његовој историји Илирикума (Далмације, Хрватске,
Славоније, Босне, Србије уз Бугарску) из 1680. год. са родословима
династија, дат је преглед 15 грбова ових илирских (одн. словенских)
регија, који такође у ове грбове увршћује и грб Кастриота (insignia Cas
triotorum) у табели уз грб Алтомановића и грб Бокеља. Симптоматично
је уопште узев за Кастриоте, да су што је временски било ближе пе
риоду XIV и XV века, у којем су они живели, све више сматрани срп
ском породицом, а што је било даље од периода када су они живели на
пример у XX веку, да су све више убрајани у Албанце.
Кастриоти су иначе православна породица, што је произашло и
по пореклу и према постојбини у областима и државама у којима је
живело српско и грчко претежно православно становништво. Већина
племићких породица у Албанији из XV века су православне. По В. Ћо
ровићу78 – Кастриоти, Аријанити и Спани су биле православне пле
мићке фамилије. Порекло Кастриота, да су из Алтина (Хаза) говори, да
су све генерације после преласка њихове породице из првобитне пос
тојбине – Загоре у Епиру или поречја речице Мазарек и истоименог
места у Северном Епиру (одакле потичу сви Мазареци) живеле у срп
ској држави и у православној конфесионалној средини каква је била и
постојбина у Епиру. Такође би индикативан податак био да је главна
црква у тврђави у Кроји у време, када је ова тврђава била столна Ђурђу
Кастриоту била православна црква79. Код И. Јастребова80 налазимо
податак да су Кастриоти славили Св. Николу, што је само по себи један
од доказа њиховог српског, а и православног идентитета. Међутим
И. Јастребов не наводи историјски извор овог податка, само износи:
Мы знаемъ что Кастріоти празнуют св. Николу 6 декембря по греч.
стилю. Једино као поуздану индицију о аутентичности овог податка,
можемо узети, да се иста слава Св. Никола слави и код Дрекаловића
у Кучима, (за које је по млетачким аналима може доказати да су по
томци Кастриота), која је узета приликом „повратка у стару веру“ вој
воде Лала Дрекаловића, што га је покрштавањем из католичке вере
77 Диканж: Ibid. Арморијална страница на почетку књиге.
78 . Владимир Ћоровић: „Историја Срба“ стр. 333.
79 Археолошки остаци цркве у тврђави су према оријентацији олтара и улаза
сакралног објекта исток-запад (глобално узевши) уверљива индиција да је то била
православна црква.
80 И. Јастребов: Ibid., стр. 187.
војводе Лала превео црногорски владика Руфим Његош у двадесетим

год. XVII века. Овај податак о Дрекаловићима, и податак за Кастриоте,
односно коинциденција славе Дрекаловића и славе њихових (у I књизи
доказаних) предака Кастриота, не може бити само пука коинциденција,
већ би била сигурна и поуздана индиција о аутентичности податка
Јастребова, а и поуздана индиција основне тезе истраживања порекла
Дрекаловића, односно њихове генетске везе са Кастриотима. Ако се
вратимо на разматрање података о питању конфесионалне припадности
Кастриота, познато је, да су од знаних Кастриота, до њиховог преласка
у Италију, двојица Кастриота, као православни монаси завршили жи
вот у манастиру Хиландару, Иван Кастриот и његов најстарији син
Репош81. Касније генерације су често лавирале између православља и
католичког опредељења, зависно од прилика и често терани егзистен
цијалним потребама опстанка пред турским притиском. У време турске
конфинације Иванови синови су у Једрену приморани да пређу и у
ислам. Ђурађ Кастриот, који се вратио православљу одмах по раскиду
са Турцима и ослобађању Кроје 1443. год., иако је имао могло би се
рећи блиску сарадњу са папом и папину материјалну подршку у отпору
Турцима, ипак је остао у православној вери82. То можемо судити по
81 Испод фреске у ниши под бифором у нартексу цркве краља Милутина у ма
настиру Хиландару стоји и данас натпис: Представи се раб божји Репош дукс (кнез)
илирски л(ета) 6939 (како је већ дато у I књизи). За натпис се сматра према тексту,
да је писан касније од четрдесетих год. XV в., када је Репош умро у Хиландару. Тада
илирски није значило исто што би данас значило албански, јер је заблуда о Илирима –
прецима Албанаца, настала тек у 20 веку. Илири и илирски покрет Илираца је у XIX
в. означавао Словене и словенски покрет. Поготово илирски кнез не би у Хиландару
значило албански у смислу етничке одреднице.
82 Један од података на основу кога можемо судити, којој је вери био Ђурађ
Кастриот и Кастриоти привржен, после повратка из своје конфинације после 1443.
год. даје и К. Јиречек у „Историји Срба“ II (стр. 374): Манојлов син Никола (рођен
1435–1440) покалуђерио се, те је, као монах Нифон, живео у Арти, а доцније у
Кроји код Скендербега. Доцније 1484, постаде митрополит солунски, а затим, у
два маха, цариградски патријарх (1486–1488, 1496–1498). Побожни влашки војвода
Радул IV позвао га је, 1504, у своју земљу да му онде уреди цркву. Када се вратио у
светогорске манастире, Нифон умре онде 1508. Наследник Радулов, војвода Њагоје,
дао је пренети његове мошти у Влашку, где су Нифона, убрзо, почели славити као
светитеља. (О биографијама Нифона и код Николаса Попескуа: „Нифон II патријарх
Константинопоља“). Дакле, један од Скендербегових духовника у Кроји (вероватно
у седамдесетим годинама XV в. судећи по његовој години рођења) био је и Нифон II,
будући солунски митрополит и патријарх у Константинопољу и Румунији и после
смрти проглашен за свеца. Код Дмитра Бедулија (Dhmiter Beduli) у „Неки подаци који
томе, да је сахрањен у православној цркви Св. Николе у цитадели на

брду изнад Љеша, која је касније претворена у џамију, а данас у раз
рушеном стању (прилог стр. 49). Око овог историјског детаља (о че
му ће се још говорити) имамо доста противуречних података и софис
тичких тумачења код албанских „тумача историје“ о Кастриотима. Кас
триоти у Италији после преласка у избеглиштво изгледа, да су брзо мо
рали да промене веру. За Андронику, Ђурђеву жену и сина Ивана има
мо уверљивих индиција, за Иванову жену Ирину Бранковић није по
знато, а за генерацију иза њих Иванове и Иринине синове и кћер и за
касније потомке Кастриота, стоје и подаци и по генеалогијама, да су у
католичкој вери, а неки од њих, да су католички свештеници и мона-
си, па чак и да су достигли и положаје бискупа у хјерархији католичке
цркве.
Да би могли свеобухватно сагледати етнички идентитет породице
Кастриот, неопходно је одредити и лингвистичке оквире породице Кас
триот у тако сложеној средини у којој су живели у XIV и XV веку. Можемо
са сигурношћу рећи за албанска подручја у овом времену, да је осим
албанског језика, који лексички није био ни близу своје изграђености (а
није постојало ни писмо овог језика), добар део становништва употре
бљавао српски и грчки језик, док је по градским срединама преовладавао
италијански, а у писму латински. Топономастика ових крајева из ових
векова, која се у неким деловима задржала и данас, је поуздана потврда
томе. Сходно таквој ситуацији, није ни мало чудно, што можемо према
поузданим индицијама и њиховим потврђеним са више аргумената,
српским пореклом, претпоставити, да су Кастриоти употребљавали
српски језик као говорни, осим вероватно и албанског наречја Гега (се
верних Албанаца), а и познавали су грчки језик. Код историографа се
стално оперише податком, да су за кореспонденцију са Дубровчанима и
српским суседним владајућим великашима, Кастриоти користили (као
се односе на период Скендербега живописа из XVI в.“ – „Konferenca e dyte e studimeve
Albanologjike“, 1969) налазимо податак да су између 1458/60. и 1466. год. на позив
Ђурђа Кастриота у Кроју дошли православни духовници Захарија и Нифон (рођен
1434. г.) иначе избегли после заузимања Константинопоља и да су код Скендербега у
Кроји боравили до око 1466. год., када је скоро цела Албанија била заузета од Турака,
те да су се те године вратили у Охрид у мисији охридском архиепископу Доротеју,
коју им је поверио Ђурађ Кастриот, да би агитовали за подизање устанка и за помоћ
њему, јер се налазио у критичној ситуацији и слао мисије за помоћ у суседне земље и
у Рим и у Напуљску краљевину. Дат је податак, да су Захарија и Нифон из Охрида са
охридским свештеницима и Доротејом интернирани у Стамбол.
Православна црква Св. Николе у тврђави изнад Љеша где је 1468. год. сахрањен Ђурађ
Кастриот Скендербег, коју су Турци касније претворили у џамију а његове кости ископали и
употребљавали као амајлије. Изглед остатка цркве из 1915. год. кад су је називали „Џафер
Касаб“. Касније је дато тумачење да је сахрањен у католичкој катедрали Св. Николе у
центру града Љеша, што се и сада без аргумената заступа код албанских официјелних
историчара.
што се то тумачи и за другу албанску властелу) своју „словенску кан

целарију“ са посебним дијаком за овај језик често пренебрегавајући, да
је то управо српски језик, или, ако се говори о словенском језику, да је
српске рецензије. Такво тумачење је дао прво М. Шуфлај. Говорећи о
племству у Албанији питање језика тумачи на следећи начин: Svaka od
ovih obitelji sačinjava pravu državnu jezgricu. Sve one drže dvor, na kojem
se kreću podložni vlastelini i vlasteličići (zentiliuomini, boiari) i imaju
svoje ministre finansija (protovestijare), kancelare (logofetе) i „dijake“;
vode upravu preko ćefalija i vojvoda. U njihovim ispravama sastаju se sva
tri jezika Evrope: latinski, grčki i slavenski... Na sjeveru dominira srpska
kancelarija a na jugu grčka, Latinski jezik gasne... Ne samo Balšići, već i
Dukađini (1382) i Kastriote (1422) imaju slavensku kancеlariju.83 Међутим,
све поставке М. Шуфлаја у домену албанске историје, које се односе на
било који елемент националног идентитета Кастриота, а и код осталих
албанских великаша су непоуздане, или недовољно аргументоване, а
веома лако се може уочити, да су тендециозне хрватско-пропагаторске.
Довољно је узети у обзир поглавље „Давне хрватско-арбанаске нити“ у
Шуфлајевој студији „Срби и Арбанаси“ са поставкама о „Црвеној Хр
ватској“ и са ауторовим инсинуирањем назива „Црмница“, или „Ку
чи“ у Црној Гори, као индицијама доказа о територији његове умиш
љене „Црвене Хрватске“, или квази доказе, наводне записе из XIV
века о краљевству Хрвата (!?) са седам банова, од којих је један ал
бански бан (!?). Потпуно је нелогично, да би за кореспонденцију на
српском језику, била неопходна славенска канцеларија са дијаком за
српски језик Ђурђу Кастриоту, која би вршила функцију превођења,
како представља и тумачи М. Шуфлај, (или код Балшића), када је Ђур
ђу Кастриоту матерњи језик био управо, српски језик, као сину Воји
славе Бранковић84, а исти и његовом оцу Ивану, а слична ситуација је
била и код Балшића. Ако је била потребна нека „канцеларија“ за ко
83 M. Šuflaj: „Srbi i Arbanasi...“ стр. 131.
84 Војислава Бранковић мајка Ђурђа Кастриота Скендербега је код већине
историографа именована као Воисава Трибалда, кћер трибалског кнеза Полошке
долине. Међутим, с обзиром да је у то време трибалски са значењем исто што и српски,
а великаш који је имао у поседу око средине XIV в. Полог био Гргур Бранковић, ста
рији брат Вука Бранковића, то је лако доказиво, преко овог, а и преко низа других до
каза да је Ђурђева мајка од Бранковића, кћер Гргура Бранковића. Ова хипотеза је до
казана задњих година у студији „Бранковићи и Кастриоти у XIV и XV в. – Воисава
Трибалда“ Предрага Петровића и код других, Бобан Петковски: „Воисава Трибалда“
(Филоз. фак. Скопје), а заступају је и страни историографи Jozexi Olsi и Shmitt Oliver.
респонденцију Кастриота, то је био потребан само писар (дијак), или

канцелар (кaньжалерь), како је и дато документима, али за вођење ад
министрације и кореспонденције на српском језику, што је конкретно
и био дијак85 Нинац Вукосалић, кога је Ђурађ Кастриот као свог кан
целара слао и као емисара у политичке мисије, како је дато у једном
документу са Ђурђевим потписом. Иначе заступник (прокуратор) Ђур
ђа Кастриота, по М. Спремићу86, који је и састављао повеље, али на ла
тинском и италијанском, био је дуго година Ђорђе Пелинковић, опат
манастира Ратац, а после његове смрти то су обављали за Ђурђа Кас
триота Павле Гасуло и касније Павле Анђело. Имамо и пример у до
кументу који у збирци објављује Н. Јорга87 да је Иван (I) Кастриот за
кореспонденцију са Млецима, преко свог представника Димитрија,
употребљава грчки језик. Сходно томе у тако, ипак обимној, за то време
и за средину, кореспонденцији Кастриота, нормално, да је постојао и
канцелар и писар и за кореспонденцију на српском језику, поготову што
је српски језик био и званичан језик на коме су се писале повеље и зва
нични документи царске државе88 средином и у другој половини XV
века, па и после распада у обласним администрацијама, односно код
српских канцелара обласних господара, а и у следећем веку, као што
је био код Ђурђа Кастриота, Нинац Вукосалић. Само постојање канце
лара, или писара за српски језик никако не може бити и индиција, како
тендециозно хоће да представи М. Шуфлај да српски језик није био уп
раво и говорни језик Ђурђа Кастриота, односно уопште Кастриота.
Типични заговорник тумачења о словенској канцеларији код Кас
триота, које иначе а приори убраја без чврстог упоришта, у арбанашку
властелу је и познати историограф Раде Михаљчић, иако је у његовој
студији тачно рашчлањена и приказана и тзв. српска властела на тлу
Албаније, где би Кастриоти по свом етничком идентитету пре спадали.
85 Дијак (diókĩ) у православној цркви означава најнижи степен свештенства
(ђакон). Касније се под дијаком подразумевао професионални преписивач. По правилу
био је световно лице. Дијаци су радили и за дворске и властеоске канцеларије. У више
десетина рукописа сачувана су у записима имена дијака. Код Ђурђа Кастриота био је
Нинац Вукосалић. Код Ивана Кастриота дијак није забележен.
86 М. Спремић: „Прекинут успон – Ратачка опатија код Бара“, стр. 181,2.
87 Н. Јорга, Ibid., I стр. 474.
88 Код Ђорђа Бубала: „Писана реч у српском средњем веку“ (Бгд. 2007), стр.
275 наводи се пример словенске канцеларије Андрије Топије 1434. год. по документу
који објављује Ј. Радонић: Ibid., стр. 87.
У својој студији „Словенска канцеларија арбаншке властеле“89, Р. Ми

хаљчић, када говори о језику на коме кореспондира ова „канцеларија“
код Кастриота, онда наводи, не знамо из ког разлога, да је то „словенски
језик“, као да у XIV веку није већ био издиференциран српски језик,
или пак у црквеној употреби српска рецензија словенског или старо
словенског језика. Да ли се можда у кореспонденцији канцеларије у
поменутом веку мешао „хрватски језик“ (!), или „македонски језик“
(!) (неки од тада непостојећих језика), па је било потребно дати неки
свеобухватни назив за језик који налазимо у документима Кастриота?
А када се врши у ауторовој студији анализа тог истог језика, онда је
очигледно да је у питању управо српски језик, а не „словенски“ језик,
или старословенски језик. Уз ауторове цитате М. Шуфлаја и при очито
прихваћеној Шуфлајевој поставци, да српски језик није говорни језик
Кастриота, затим занемаривањем и чињенице, да је код неколико
Кастриота српски језик и матерњи језик, Р. Михаљчић не уочава битну
чињеницу, да Ђурађ Кастриот и сам лично пише и потписује једно од
сачувана четири своја писма на српском језику (што је и логично за
образованог човека коме је српски језик матерњи), а да се ово писмо
разликује по начину писања, а и по рукопису од писама, које пише ње
гов канцелар Вукосалић.
У истој студији Р. Михаљчић излаже и сазнање о новооткривеном
ћириличном фрагменту писма на српском језику (датог у прилогу стр.
54) Комнена Аријанита за који аутор сасвим оправдано (али са доста
резерве) претпоставља, да га је писао Комнен Аријанит старији (јер
је постојао и син са истим именом) своме зету (каснијих година), али
и чији је сарадник у заједничком ратовању против Турака – Ђурђу
Кастриоту. Фрагмент је кратак, али по много чему карактеристичан,
те ћемо га цитирати, како га је протумачио аутор: MnogΣ plemenîtomÁ
i mÁdromÁ i vĩsakî ~ßstî dostoiniΣm vßzlübßleniomÁ mî bratÁ moemÁ Σt
Komnîn(a) Aranita mßnogΣ poklonîe sß lübavnim eretizmΣm. Dan bogß semÁ
naù(î)mÁ pisanîü da te nagie zdrava i vesela... (ΣnÁ) rabotÁ ≥Σ zna‚ tî er }
Σvamo e gotvΣ. [Много племенитом и мудром и сваке части достојном љубљеном
брату мојем од Комнена Аранита поклон са љубавним (братским) поздравом. Дај
боже да те наше (моје) писаније нађе здрава и весела ... ону работу што знаш ти
јер овамо је готово...]. Аутор анализира инскрипцију и диспозицију уз па
леографију фрагмента овог ћириличног писма на српском језику, на
89 Раде Михаљчић: „Словенска канцеларија арбанашке властеле“ – Прошлост
и народно сећање (Бгд. 1995).
шавши доста аналогија са сличним писањима у српским препискама,

претпоставивши, да је писано средином XV века. Према томе, како је
писмо адресирано са вазлобљеному ми брату мојем и да је очигледно,
као врло поверљиво писмо упућено веома блиској особи, аутор конс
татује90, да би ово не само потврђивало постојање словенске препи
ске у оквиру арбанашке феудалне породице него и отворило питање
говорног језика арбанашке властеле. Аутор у свом коментару, сем што
не даје тачније, да је у питању српска преписка, прејудицира и етнички
идентитет барем једне од ових личности наводећи, да су из арбанашких
феудалних породица уместо – од властеле у Албанији. Код Аријанита
по свему судећи, да је у питању мешовити етнички идентитет, а код
Кастриота вероватно српски, али свакако не „арбанашки“ етнички
идентитет, како прејудицира и сугерише сам аутор. Осим тога аутор је
потпуно превидео, да је код обе личности и Ђурђа Кастриота, што је
већ пре речено, али и код Комнена Аријанита српски језик матерњи91,
те самим тим није ништа чудно да комуницирају и у најповерљивијој
преписци на српском. Такође је природно, да им је тај језик, односно
српски, говорни језик и у породици, односно, да им нису неопходни
преводиоци за српски језик, или дијаци у српским или „славенским
канцеларијама“. Управо тако, тендециозно, приказује М. Шуфлај, а
Р. Михаљчић оберучке прихвата Шуфлајеву поставку о свој властели
у Албанији, па и Кастриотима, као властели „арбанашког“ етничког
идентитета, којима је неопходно и превођење на српски језик у корес
понденцији, чиме их удаљава барем Кастриоте, ако не Аријаните, од
могућности установљења њиховог стварног етничког идентитета.
Можемо и по документима кореспонденције Кастриота, извести
закључке о њиховом језику и писму, полазећи од тога, да су повремено
90 Аутор претпостављајући са нужном опрезношћу да је писмо намењено
Ђурђу Кастриоту и да су старији Комнен Аријанит и он блиско сарађивали при ратним
дејствима против Турака, могао да узме у обзир и да се порука из фрагмента писма она
работа коју ти знаш овамо је завршена могла да се односи и на припрему женидбе
Ђурђеве, Комненовом кћерком Андроником, која је и обављена према биографима
Ђурђевим средином XV века. Комненова кћер Андроника је по подацима биографа
била млађа око 20 год., тако да су таст и зет могли бити са блиским годинама сходно
коментару Р. Михаљчића, да је Аријанит писао неком блиском по годинама блиском
по рођаштву, или женидбеним везама.
91 По Родослову Аријанита, мајка Комнена Аријанита је Воисава удата за
Мусаки Аријанита оца Комненовог. Не зна се од којих је мајка била, али је очигледно
по имену, да је из српске породице.
Фрагмент писма Комнена Аријанита Ђурђу Кастриоту (по Р. Михаљчићу: Ibid.)

Кастриоти и сами писали своја писма. По П. Ђорђићу92 сачувана су четири

ћирилична документа Кастриота, два акта Ивана Кастриота из 1420.93 и
1426. год. и четири акта (од којих два на латинском) Ђурђа Кастриота Скен
дербега из 1450. год., 1458. год. и два из 1459. год. У тексту акта oд 7. ју
на 1459. год94, који је писао сам Ђурађ Кастриот и на коме је и оригинални
његов потпис, дато је: ...послах канжелара мога Нинца што ће говорит
с наше стране вашему господству (ориг. текст са тумачењем у прилогу
на стр. 58). По П. Ђорђићу овај акт, а и други наведени документи Ђурђа
Кастриота, су писани обичним рашким канцелариским брзописом95. Код
лингвисте Гордане Јовановић96 имамо анализу текста истог писма Ђурђа
Кастриота од 7. јуна 1459. и писма од 13. јуна 1459. год.97 писаног од стра
92 Петар Ђорђић: „Историја српске ћирилице“ (Бгд 1971. г.), стр. 170.
93 Код Душана Синдика: „Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и сино
вима“ („Становништво словен. порекл. у Албанији“ – Зборник радова научног скупа
одр. на Цетињу 1990. г.) се ове повеље анализирају, датирање се узима за I повељу
Ивана Кастриота, да је од 1. септ. 1425. до 31. авг. 1426. г.; за језик којим је повеља
са Ивановим печатом писана дато је „средњовњковни српско-хрватски (односно ве
роватно се под овим подразумева средњовековни српски језик) са ћириличним пис
мом, рашким правописом писаним канцеларијским брзописом“.
94 Љуба Стојановић: „Старе српске повеље и писма“ књ. I, II део, докум. 794
стр. 214; Држав. архив Дубровник Acta Sanctae Marise Maioris saec. XV Fasc. IV 350;
Ф. Миклошић: „Монумента Сербика“, стр. 442; Ј. Радонић: Ibid., стр. XIX и 109.
95 П. Ђорђић: Рашки канцеларијски брзопис је уз карактеристична слова d i r,
Ibid.
96 Г. Јовановић: Ibid. У пропратном тексту уз лексичку анализу аката Кастриота,
код Г. Јовановић се говори, како је и код Кастриота морао, као у Дубровнику постојати
„дијак српски“, из чега се може закључити, да ауторка не располаже чињеницом, да
је Ђурђу Кастриоту матерњи језик српски, односно, да је Ђурађ син Војисаве Бранко
вић. Такође полази од претпоставке, да је и први документ, који је потписан од Ђурђа
Кастриота писао дијак Нинац, што је такође везано за чињеницу познавања српског
језика Ђурђа Кастриота. Треба узети у обзир да аутор Гордана Јовановић није имала
тему, нити је истраживала етнички идентитет Кастриота, да би располагала са овим
аргументима.
97 У датирањима појединих писама Скендербега у анализама код неколико
аутора, а и у збиркама, наилазимо на разлике у годинама када су писана. У збирци
докумената Ф Миклошића (Ibid., стр. 442, 481, 482) писмо са потписом Скендербега
је датирано јула 1450. г., писмо-потврда о подизању 500 дуката од 2. априла 1459. г.
и писмо-потврда за 1000 дуката од 13. јуна 1459. г. У збирци Љ. Стојановића (Ibid.)
писмо са потписом Скендербега је од 5. маја 1450. г. II писмо о подизању поклада је
од 13. јуна 1458. г. III писмо такође о покладама од 2. априла 1458. г. и IV писмо о по
дизању покладе датирано је 13. јуна 1459. г. Код Ђорђића .(Ibid. стр. 170) су то исте
године као у збирци Љ. Стојановића 1450, 1458. и два 1459. г., док у збирци докумена
не канцелара Нинца98 (...ja диак Нинец с мојом руком писах) са лексич

ком анализом и анализом имена и вокализација у текстовима писама99.
Констатација лингвисте је, да су оба писма писана језиком који је
српски народни са извесним старословенским примесама. Међутим у
истом тексту Гордане Јовановић се износе примери различите верзије
писања неколико истих речи са полугласом и без полугласа у првом
акту (од 7. јуна) и другом акту (од 13. јуна)100, што би била потвр
да, да су ова два акта писана од различитих особа, односно од Ђурђа
Кастриота потписаног у писму и од Ђурђевог дијака Нинца, где би акт,
који је писао Ђурађ по наводу ауторке Г. Јовановић био сличан изговору
у зетском говору, а то даје такође уверљиве индиције, да је акт писао
управо Ђурађ Кастриот (ако Кастриоти потичу из Алтина одн. Хаза).
И код П. Ђорђића101 је сугерисано, да је акт са потписом Скендербега
писао сам Ђурађ Кастриот: У акту из 1450. године (П. Ђорђић не узима
1459. год.) потписан је сам Скендербег, а у тексту самог акта стоји:
та Ј. Радонића (Ibid.) су писма датирана са 7. јуном 1459. (писмо са Скендербеговим
потписом) уз напомену да се ово писмо погрешно узима са датирањем у 1450. г. (без
образложења), затим писмо од 13. јуна 1459. г. (о потврди узимања из поклада 900 ду
ката, не 500 како је тумачено у збирци Миклошића), затим такође са истим датумом
од 13. јуна 1459. г. (писмо о узимању из поклада 1000 дуката). Код Гордане Јовановић
(Ibid.) анализирају се два писма, I са Скендербеговим потписом за који се даје, да је из
1450. год. (по Радонићу из 1459. г.) и II писмо о изузимању из поклада 1000 дуката из
1459. год. По Б. Храбаку (Ibid., стр. 133) Нинац је преузео 500 дуката 2. априла 1459.
г., а остатак до 2400 Скендербегових поклада 13 јуна 1459. г.
98 Српски споменици (Бгд. 1840) 280–331; Љ. Стојановић: op. cit. 215.
99 Г. Јовановић наводи као заостатак словенске лексике у акту Кастриота на
зив месеца черешьниера, који се јавља у крајевима Мораве, Вардара и Шарпланине,
међутим ауторка то сматра дијалетским архаизмом, карактеристичним и за јужнозет
ски говор (што би се уклапало са Алтином постојбином Кастриота). Ауторка анализе,
такође истиче да имена, која имају и свој албански лексички облик, као имена Ђурађ
и Павел се не појављују у тексту у овим облицима, Ђерђ, или Пал већ у словенском
облику, како је дато у тексту. Осим тога наведен је и пример вокализације полугласа
у глас „е“ (Ниньц у Нинец) и обрнуто Скендьрь бегь у првом писму, док у другом
писму је Скендерь бегь, где ауторка анализе констатује, да први начин изговора са
задржаним ь пре треба повезати са отвореним изговором полугласа у зетским го
ворима, а не са македонским (што такође наводи на постојбину Кастриота Алтин у
Доњој Зети).
100 Г. Јовановић (Ibid. стр. 1) у лексичкој анализи запажа да су исте речи у два
писма од 7. јуна и од 13. јуна писане на различите начине пример: Скедерь бегь (у I
писму) и Скендьрь бегь (у II писму). Разлика је у знаку полугласа после слова „д“ ко
га нема у I писму, а за недостатак слова „н“ ауторка сматра да је „писарска омашка“
101 П. Ђорђић: Ibid.
послах канжелара мога Нинца што ће говорит с наше стране вашему

господству. Сами рукописи у оба писма се такође видно разликују102,
што би била потврда да прво писмо није писао „канжелар Нинац“ већ
сам потписани Ђурађ Кастриот. То би била свакако једна од потврда
и да је Ђурађ Кастриот одлично знао свој матерњи језик и да је осим
његове евидентне коректне писмености на српском језику, српски био
управо и његов говорни језик. Код Л. Талоција103 је прво дато и код
В. Маркушева104, такође исто истиче и П. Ровински105, а имамо и код
А. Селишчева106, да је Скендербегов говорни језик био – српски и да
је породица Кастриот била двојезична у коришћењу језика српског и
албанског, што је разумљиво, кад се узме у обзир њихова српска ет
ничка припадност и средина крајева у средњој и северној Албанији у
којима су живели, после Алтина, где је преовладавао у XIV и XV ве
ку (али не у великој мери, као у каснијим вековима), албански језик.
Код О. Ј. Шмита107 је такође напоменута њихова транзиција из српске
језичке области (ранијих генерација) у албанску језичку област (кас
није). Тумачећи Ј. Мусакија кад образлаже Скендербегову српску ет
ничку припадност код О. Ј. Шмита је дато Für ihn lebten die Kastriota
am äuβersten östlichen Rand des albanischen Sprachgebietes [За њега (Му
сакија) су Кастриоти живели на источном ободу ван албанског језичког подручја].
Вероватно се овде код Мусакија подразумева да су Кастриоти дошли из
Алтина (Хаза), предела који је допирао до Призрена у коме је говорни
језик и већински у великом проценту, био српски језик.
Кад би на основу претходног, по више критеријума, дали сиже
о етничкој припадности, односно етничком идентитету Кастриота, то
би могли рећи да би по рођењу Кастриоти били Епирци и Албанци до
преласка у Италију у осамдесетим год XV века. По свом уверењу и
васпитању би били Срби, како то за њих сведоче њихови блиски рођаци
102 Текст у писму од 7. јуна је писан рукописом са угластијим словима благо
нагнутим удесно, док је писмо од 13. јуна писано словима мање угластим вертикално
исписаним са карактеристичним словом „с“ потпуно различитим од истог слова у
другом писму, а такође са разликама и које се мање или више могу уочити код писања
других слова.
103 Lidwig Thallócsy: „Illirisch-albanische Forschungen“, стр. 142–143, 146.
104 В. Маркушевь: „Историческія разисканія о Славянахь вь Албаній“, стр. 82.
105 П. Ровински: Ibid. I, стр. 414
106 А. М. Селишчев: „Славябско население в Албания“ – фототопско издање –
(Софија 1981. г.), стр. 79.
107 О. Ј. Шмит: Ibid., стр. 29.
58
Предраг Р. Петровић
Писмо Ђурђа Кастриота Скендербега дубровачком кнезу од 7.07.1459. г. (негде погрешно датирано са 1450. год.)
Писмо Ђурђа Кастриота Дубровнику из 1459. г. које је писао „канђелар“ Нинц

Поређење очигледне разлике у рукописима „канђелара“ Нинца Вукосалића и Ђурђа

Кастриота.
Поређење исписа истих речи у писму канцелара Нинца у писму Ђурђа Кастриота
дубровачких – много – Скендербег (код канцелара Нинца)
дубровника – много – Скендербег (код Ђурђа Кастриота)

и савременици, а сведоче и сами Кастриоти, а подаци нам говоре и о

неколико Кастриота са мајкама из српских великашких породица,
односно српским мајчиним васпитањем и српским матерњим језиком.
Према пореклу свога рода, Кастриотима су генетски преци – Масареци,
Епирци, по уверљивим индицијама – словенско-српског исконског по
рекла. Свакако Кастриоти су и са генетским мешавинама српско-грчке
и албанске примесе у пореклу по женској линији. По вери, као једним
од битних и ентитетских фактора, можемо са сигурношћу рећи, да су у
XIV и XV веку били православци са славом Св. Николом, што их још
уверљивије опредељује као српску фамилију. Основни језик којим су
се служили је, ако се узме меродаван податак имена у породици, а и су
дећи по личној кореспонденцији, свакако био српски, уз коришћење
природно и албанског језика (наречја Гега) и грчког језика, а писмо,
које су употребљавали Кастриоти је, рашка верзија српског ћирилског
правописа.
Сасвим је погрешно на основу тога што су Кастриоти боравили и
живели око 120 год. на албанским територијама (што ће се доказати у
каснијем излагању), Кастриоте уврстити у искључиво албански етнос,
или их третирати као арбанашку феудалну породицу, јер је чињеница да
су Алтин и Северна Албанија (где су Кастриоти живели прешавши из
Епира постојбине Мазарека) непрестано била у саставу српске државе
све до свога пада под Турке у XV веку. Словенска или српска држава је
формирана на овим просторима већ у XI веку, као дукљанска архонтија,
или кнежевина са градом Скадром, као престоницом, која је на истоку
захватала читаву област Скадарског језера с његовим планинским
залеђем и допирала до Дрима укључивши Алтин (Хаз), а и касније су
те територије биле у саставу српске државне организације која је у XIV
веку проширена и на све албанске територије, осим Драча, те је српска
држава обухватала ове територије у целом временском периоду, када
су у тим срединама живели Кастриоти односно ова грана Мазарека.
Значајно је и то, да арбанашко становништво на овим територијама у
XIV веку није представљало претежну бројчану масу, као у садашњим
временима. Топоними и хидроними, који су се и данас одржали говоре
о великом броју словенског становништва и словенских насеља у том
периоду, те се може рећи да Кастриоти нису живели у искључиво ар
банашкој средини, јер је иначе та средина етнички била хетерогена и
непрекидно у оквиру српске државе. Зато би критеријум о њиховој ар
банашкој етничкој припадности, како се код неких аутора узима, према
средини у којој су они живели само око 120 год. у току XIV и XV века,
био сасвим неадекватан и погрешан.
О језичкој хетерогености у крајевима северних албанских по
крајина налазимо на основу натписа П. Ровинског108 и код Виктора
Дворског109 следеће: Сасвим је сигурно да су између 7-ог и 14-ог столећа
Срби продирали доста далеко иза данашње етнографске границе. У
11. столећу била је Крајина (између масива Румије и Скадарског јез.)
потпуно српска, а касније је, када је Скадар постао главни град Зете,
и у њему преовладао српски језик, а слично томе је и у Љешу па се чак
српски елемент простирао и даље ка југу све до Драча.
Етничку хетерегеност и прожимање назива области описује И.
Божић:110 Може се поставити питање одакле се Зета наводи као део
Албаније. Тешко је дати одређен одговор, ако се посебно не проучи,
какве су за вријеме српског краљевства биле управне цјелине у које су
улазиле Зета и сјеверна Албанија, оно подручје којим „млади краљеви“,
а после њих други „владушти“ управљали, а при том имали сједиште
у Скадру. У једној повељи из 1349. г. Стефан Душан назива себе царем
„всех српских и грчких и поморских земљ, рекуже Алванији, и западној
стране и великому дису“. Ту је он Поморје изједначио са Албанијом.
Треба осим тога узети у обзир да је словенски, арбанаски, ро
мански и влашки елемент измјешано живио и по градовима (Романи и
Словени; Романи, Словени и Арбанаси) и у њиховом залеђу (Словени и Ар
банаси, а према данашњој Херцеговини у све већем броју Власи). На јаки
словенски слој у Скадру и око њега надовезивао се и по Горњезетским
брдима и равницама појас арбанског живља, спорадично расијаног и
по даљим приједелима. Без икаквих етничких предрасуда, један поред
других (исто као и у области Ивана Кастриота), понегдје једва раз
граничени, а родбинским везама спојени, живјели су у својој средини
на исти начин, сударали се са истим привредним и друштвеним про
блемима и имали иста схватања о моралним нормама. Највеће разли
ке стварала је међу људима црквена организација, православна или ка
толичка. Православни вјерници, чврсто везани за српску цркву и нема
њићке традиције, у опречности према латинском свијету Приморја,
108 П. Ровински: Ibid., I стр. 350, II стр. 43, 53–54.
109 Виктор Дворски: „Црногорско-турска граница од ушћа Бојане до Таре“
(Подгорица 2000. г.), стр.18.
110 И. Божић: „ Историја Црне Горе – Црна Гора у време обласних господара“
(Бгд. 1970) стр. 138
осјећали су блискост са српском етничком заједницом и за њу се везали

преко цркве, језика, писаних споменика и правних обичаја.
Историјско-етнографска повезаност Северне Албаније са Старом
Србијом такође је тема о којој је писао и К. Јиречек111 што цитира и
Јован Цвијић112: Као што Северна Албанија чини једну географску це
лину са Старом Србијом, тако је она и историјски била често и те
сно с њоме везана. У првим временима средњег века формирала се у
овом приморју српска држава Зета, која је заузимала већи део садаш
ње Северне Албаније. Њена престоница је била Скадар. Кад се доцније
оснажила српска држава Рашка, чији је центар био у околини да
нашњег Новог Пазара, она је под владаоцима династије Немањића
(12. до 14. в.) заузела арбанашку обалу на југ од Скадра. Нарочито је
од тада западно од Призрена кроз област Пилот, која је од 1190 г. би
ла под српском (рашком) влашћу, добио значаја поменути трговачки
зетски пут, који је од Призрена водио за Скадар и Љеш. Затим је кроз
дуго време, до турске инвазије, већим делом Северне Албаније владала
српска династија Балшића. У околини Скадра су се до сада одржали
остаци српских средњевековних замака и утврђења, као Дањ, Дриваст,
Свач итд. Многобројне су рушевине цркава, махом католичких, које су
градили српски краљеви, а нарочито српске краљице западно европ
ског порекла: Ана Млетачка, супруга Стевана Првовенчаног и Фран
цускиња Јелена, жена Уроша I. Арбанашке приморске равнице, наро
чито Задрим и Забојана, биле су густо насељене, култивисане и цве
тајуће. Јадранско приморје од Дубровника до Драча представљало је
трговачку и културну обалу средњевековне Србије... Док су данашња
Северна Албанија и њена обала чиниле део Србије, великим делом све
до турске инвазије, Средња и Јужна Албанија с Валоном, као Епир и
Акаранија биле су српске само за време највеће државне експанзије,
под царем Стефаном Душаном.
О српско-албанским асимилационим процесима К. Јиречек113 из
носи следеће: Северна Албанија спада у оне земље Балканског полу
острва где су извршени знатни асимилациони процеси, нарочито између
Срба и Арбанаса. У средњем веку је у овој области живело мешовито
српско-арбанашко становништво, и вероватно је да су Арбанаси у
111 К. Jireček: „Staat und Gesellschaft im mittelalterischen Serbien“, Denkschr. d k.
Ak. d Wiss. in Wien LVI, 1912, стр. 60.
112 Јован Цвијић: „Излазак Србије на Јадранско море“ (Бгд. 1912. г.), стр. 199.
113 К. Јиречек: Ibid., стр. 25; Ј. Цвијић: Ibid., стр. 200.
планинама а Срби у равницама били многобројнији. Арбанаси су били

изложени јаком процесу посрбљавања. Утврђено је да су арбанашке
великашке породице, вазали српских краљева говорили и писали српски.
Крајем XIII века започело је исељавање северних Арбанаса на југ, у
Епир и Тесалију, и оно је ојачало у XIV веку, нарочито освајањима цара
Душана. У евакуиране области су се јамачно Срби насељавали.
О словенским топонимима у околини Скадра тј. и у пределу у ко
јем су Кастриоти поседовали феуде на Гарди југоисточно од Скадра го
вори се код Б. Храбака114: Катастарски попис из 1416 год. кад је већ
настала арбанизација Словена око Скадра сачувао је много словенских
топонима. Према рачунању Маркушева и Селишева, ту је тада било
114 села, 33 више и 76 ниже Скадра, са укупно 790 породица Словена је
било 31,2 процента. Ту је низ људи пронијара носило словенска имена.
И у атарима са романским именима потези и крајеви поља а посебно
винограда показивали су словенска имена.
Очигледно је опште етничко прожимање словенског и албанског
живља у крајевима у којима су боравили и имали поседе Кастриоти са
различитим процентима током XIV и XV века, који су се постепено
смањивали за словенски део становништва, те би садашњи критеријуми
по којима су ови крајеви сасвим албански у датим периодима, били
сасвим погрешни, а самим тим и одређивање етничке припадности
Кастриота само на основу средине у којој су Кастриоти у XIV и XV
века боравили и којој су припадали. Такође је погрешно узимати са
дашње критеријуме са националним антагонизмом којег у XV веку
није било, или не у тој мери, као данас, као битне, при процењивању
о могућности, да би један етнички Србин могао бити вођа устанка а
такође и владар у албанској средини у XV веку. Код О. Ј. Шмита115 по
овој тези, у његовој студији о Скендербегу, налазимо и закључак да:
При слави Скендербеговој, која га је подигла до албанског господара,
његове следбенике није бринуло, која је етничка крв текла у његовим
венама, јер да су бринули о томе, тешко да би Скендербег у етнички
мешовитом региону, могао достићи толику славу.
За садашње разматрање теме о етничкој припадности Кастрио
та, или Ђурђа Кастриота, њиховог најзначајнијег припадника, као ра
ционалан и објективни закључак, морају се узети околности из времена
114 Б. Храбак: „Ширење албанскох сточара по равницама и словенски ратари
средњовековне Албаније – Словенска поплава Албаније“, стр. 8.
краја средњег века, да су Кастриоти живели у етнички веома измешаним

срединама, где етничке разлике нису биле толико изражене и где нису
представљале препреку заједничком животу, те да је и турска опасност
била уједињујући фактор за националну толеранцију и чак и верску
толеранцију у хетерогеним хришћанским срединама.
Као закључак, на основу разматраних критеријума и основ-
них етничких обележја, може се узети, да се Кастриоти не могу сма
трати Албанцима у етничком смислу, осим, да су са феудима ра
није, а касније територијама своје феудалне кнежевине у средњој
Албанији, свакако морали примити одређене утицаје албанске на
ционалне средине до избеглиштва у Италију, а иза тога свакако и
италијанске националне средине, али да Кастриотe у периоду XIV
и XV века, по основним етничким обележјима: језику, именима,
православној вери (са породичном славом), а и по пореклу, можемо с
пуним правом сматрати, или Србима, како превасходно Кастриоти
то и сами узимају, или их генетски третирати као мултиетничку фа-
милију са претежно српским генетским, а и албанским и грчким, а
касније и италијанским етничким примесама.
За Кастриоте је опште познато по подацима, које дају историо
графи, који су се бавили њиховим пореклом, да су из Аза (или Хаса
тј. Хаза) односно Алтина, области северно од Дрима (са планином Па
штрик источно од Призрена) где су свакако досељени из краја и пла
нине Остравице, око речице Мазарек у Северном Епиру (или сада ју
гоисточној Албанији), или из Загоре у централном Епиру. Као бора
вишта Кастриота, од друге половине XIV века до седамдесетих год XVI
века, односно преласка у Италију и касније у Италији (при њиховим
може се рећи честим измештањима и променама боравишта, а и про
мена земаља, сходно приликама у време честих геополитичких турбу
ленција у времену у којем су живели), познато је неколико кастела, њи
хових сталних столних боравишта. Најстарије генерације Кастриота
пре Ивана I, а и Иван I Кастриот су имали у поседу кастел „Кастри“ на
реци Гарди код Вига у Дибри (око 30 км југоисточно од Скадра), по ко
ме је у ствари, као епонимом и формирано презиме Кастриот. Кастел
Кастри је био столно место Иванове кнежевине (у коме је боравила и
породица Кастриот крајем XIV и у првим декадама XV века), са при
падајућом луком – Шуфадај код Љеша. У време Ђурђа Скендербега,
Кастриоти бораве у кастелу Кроја (у другој половини XV века), а са
грађен је и кастел са луком „Кјурил“ на полуострву Родонију. Кастел
у Кроји је било боравиште Кастриота све до преласка у избеглиштво у

Италију 1468. год., где Кастриоти као властела и великаши напуљског
краља на полуострву Гаргану бораве у Монте Сан Анђелу у кастелу
„Сипонт“ до 1485. год., а касније у Галатини у Јужној Пуљи у кастелу
„Сан Пјетро“ (у задњим декадама XV века до краја XVI века). Гра
на Кастриота од Ђурђа II Кастриота (оца Дрекаловог) после поврат
ка Ђурђа из конфинације у Скадру је у Амалфију имала боравиште у
свом амалфијском „Палацу Кастриоти“ (од друге декаде XVI века до
последњих потомака ове гране у Амалфију у другој половини XVII
века).
Оно што је карактеристично за Кастриоте, као значајну племићку
у једном кључном периоду и владајућу фамилију у албанским об
ластима и касније у избеглиштву у Јужној Италији је перманентно
учествовање већине Кастриота у сукобима са Турцима и одбранама од
Турака, такође и подношења турског вазалства, а и испаштања у тур
ским конфинацијама, што се дешавало Кастриотима током периода од
краја XIV па до двадесетих год. XVI века. У том је периоду и веома
значајан допринос самог Скендербега у одбрани хришћана на подруч
јима албанским, епирским и македонским од Турака и уопште спре
чавања и успоравања турске експанзије. Код неких аутора, који се баве
Кастриотима у предтурском периоду се помиње и учешће једног од
Кастриота у Косовској бици 1389. год. међутим нема конкретних доказа
осим непоузданих индиција, да су Константин, Павле, или његов син
Иван, учествовали на српској страни у овој бици. У време Ивана Ка
стриота су отпочели напади и сукобљавања са Турцима на територијама
југозападног Балкана, али је већина самосталних кнежевина па и кне
жевина Ивана Кастриота у Мату у Средњој Албанији морала да при
хвати вазалство под Турцима, које је било и са конфинацијом у Једрену
Иванова три сина као таоца. У периоду Скендербега и његове успеш
не одбране од Турака су перманентни сукоби са Турцима, битке, опса
де градова, пустошења земље, а по одласку породице Кастриот у избе
глиштво, после смрти Скендербега 1468. год. у више наврата је било по
вратака Кастриота у Албанију и дизање антитурских устанака и буна у
Албанији. У том периоду је и учешће у Млетачко-турском рату 1501. год.
Ђурђа II Кастриота, а иза тога и његова конфинација у Скадру. Дакле,
генерално, Кастриоти су у одбрани и у отпору турским освајањима и у
супротстављању турском покоравању југозападних територија Балкана
имали веома значајно учешће и у време Скендербега, а и пре и после
њега, што су наставили и потомци Кастриота ван Италије у каснијим

периодима. Карактеристично је за Кастриоте и да су све своје поседе и
звања и титуле добили превасходно као истакнути ратници „војини“, а
касније као великаши па и владари, ратујући и стварајући свој посед и
свој углед мачем.
Кастриоти су оставили иза себе бројно потомство, које је сада у
Италији, Шпанији, а и Црној Гори и Србији, па и ван Европе, међу ко
јима је као и код самих Кастриота у пет векова иза њих, било такође
значајних појединаца и историјских личности.
МАСАРЕЦИ (МАЗАРЕЦИ) – ПЛЕМЕ ИЗ ЕПИРА – ПРЕЦИ
КАСТРИОТА
Мазареци се сматрају по становишту, које заступа неколико ста

рих историописаца и биографа Скендербегових, а и становишту код
садашњих историографа, који су се бавили историографијом Кастриота
– прецима Кастриота (а тиме и прапрецима Дрекаловића). Тај податак
од кога потичу Кастриоти, дат је према Павлу Ангелију бискупу из
Драча савременику Ђурђа Кастриота Скендербега, код Скендербеговог
биографа М. Барлеција и код П. Лукарија, а касније је употребљен и
код Ш. Диканжа крајем XVII века, али нису наведени други егзактни
извори за такав податак о пореклу Кастриота, осим што је тако дато
сазнање о Мазарецима према П. Ангелију, одн. М. Барлецију, а приори
прихваћено и усвојено. Међутим овакво порекло Кастриота није ни
оспоравано, нити је дат други контрадикторни податак, ни од стране
албанских, а ни других историографа, осим тога остала истраживања о
Кастриотима дају индиције и потврде да би ово њихово порекло било
тачно.
Ако хронолошки размотримо период, када су се појавили Кастриоти
са својим карактеристичним и необичним презименом, после средине
XIV века и релативно се уско разгранао овај род у периоду до преласка
главне гране потомака Ђурђа Кастриота и потомака Станише Кастриота
у Италију у седамдесетим годинама XV века, може се закључити, да је
то род, који је тада средином XIV века свакако произашао из неке веће
генетске скупине односно племена са другим првобитним племенским
називом, или презименом рода односно братства. Тако сазнање, које
су заступали историописци, Барлеције и Диканж, а према савременику
Ђурђа Кастриота, драчком бискупу Павлу Ангелију116 – о Мазарецима,
116 По Ч. Мијатовићу („Српски рукопис о Скендербегу“ – Глас XXII 1890. г., стр.
18) и Павле Ангеловић или Ангели дриваски бискуп савременик и сарадник Ђурђа
Кастриота је такође описао живот и дела Ђурђа Кастриота, међутим та историја се из
губила, али се сматра по К. Хопфу да је П. Лукари написао своју историју према Ан
гелијевом опису.
као племену из кога су потекли Кастриоти, да би се касније породица

Кастриот својим карактеристичним именом разликовала као посебна
грана рода, било би сасвим логично и хронолошки компатибилно. Та
кође се може запазити, да су се Кастриоти издвојили са посебним име
ном у односу на име Мазарек (које је било заједничко за цело племе),
баш у периоду свог сталешког успона, када постају од средине XIV ве
ка властела, прво као ниже племство односно властелинчићи у Брани
лово време (најстаријег знаног Кастриота), а затим великаши са тери
торијом кнежевине у време Ивана Кастриота (Скендербеговог оца),
статусом племића и грбом, а касније доспели и до владарског нивоа
албанских области (здружених у лигу за одбрану од Турака) у време
Ђурђа Кастриота. Издвојили су се од Мазарека са карактеристичним
породичним – племићким именом формираним према називу кастела
„Кастри“, као епониму, који је од тог времена у њиховом поседу и који
је може се рећи и нека врста симбола њиховог статусног успона, регу
лисаног под новим именом и породичним грбом и млетачком патри
цијском номинацијом, те се њихов родовски и племенски назив – Ма
сареци, врло ретко помиње, једино као њихово порекло, код неких ста
рих историописаца.
Осим Барлеција, Скендербрговог биографа, порекло Кастриота
повезао је са Мазарецима и Ш. Диканж117 крајем XVII века, који у својој
„Хисторији..“ наводи једног од предака Скендербега, Константина (за
којег немамо и других доказа, да је један од директних предака Ђурђа
Кастриота), где каже: Constantinus Castriotus, congnomento Mеserecbus,
Ameathiae & Castoriae princeps,vel dominus memoratur a Flavio Comneno,
qui cum obiisse ait anno MCCCXC... [Константин Кастриот од рода са презименом
Месереци, Маће (Аметије) и Касторије118 кнез, или господар описан код Флавија
Комнена који наводи да је живео до 1390. год.]. Такође је и историописац и
117 Диканж: Ibid., стр. 137, 270. Диканж иначе даје доста значајних података
о Кастриотима појединачно, међутим генеалошко стабло Кастриота (које аутор даје
описно) код Диканжа је веома проблематично. Врло често су испретуране генера
цијске позиције личности међу Кастриотима, или има и неких личности међу пре
цима Кастриота за које нема чврстих доказа да су уопште постојале. Такође се често
наилази и на хронолошки несклад за одређену личност да припада некој генерацији
према хронолошком податку који аутор за њу даје.
118 Код историописца Флавија Комнена нема других аргумената којим би се
доказало да се наведена Касторија односи на град Касторију (Костур) у грчком делу
Македоније на Костурском језеру.
истраживач по албанским крајевима крајем XIX века, И. Јастребов119

навео, да је претходно породично презиме Кастриота било Мазарек, с
тим, што он и тумачи етимолошки значење имена Мазарек (према М.
Шуфлају120 о чему ће се говорити), а наводи и документ из Acta Arch.
Veneti (t. II, p. 138), на основу кога је дато тумачење, да су Кастриоти
– Масареци. По Ш. Хохи121, осим Диканжа и Зеф Скироит122 заступа
исто порекло Кастриота.
Код К. Јиречека, М. Шуфлаја, В. Ћоровића, па и млађих историо
графа И. Божића, П. Бартла, Б. Храбака и др. који обрађују Кастриоте,
а и њихов период, па и код сада савремених као О. Ј. Шмит, немамо
података о прецима Кастриота односно роду Мазарека, или су они поме
нути, али не у вези Кастриота. Исто се не може наћи ни код италијанских
историографа, који су обрађивали порекло и генеалогије Кастриота, П.
Пете, Ђ. Валонеа и др. Такође се и у постојећем фонду докумената самих
Кастриота не може наћи нека потврда њихове генетске везе са родом
Мазарека, осим навода из Ђурђевог писма тарантском принцу123 у коме
се помиње Ђурђево порекло из Епира, одакле управо потиче основна
грана Мазарека, али се мора узети у обзир, уопште, да је тај фонд до
кумената сасвим минималан и ограничен, па није ни могао да да нека
опсежнија сазнања. Међутим код нових биографа Ђурђа Кастриота,
који ову материју обрађују и међу албанским историографима је опште
прихваћена чињеница, без других доказа, осим натписа М. Барлетија и
П. Лукарија по наводима бискупа П. Ангелија, да су управо Мазареци
племе из кога потичу Кастриоти, односно да су Кастриоти једна гра
на рода Мазарека, која се раније издвојила са презименом своје уже
породице, те да се даље паралелно појављује у историографским доку
ментима са Мазарецима у каснијем периоду. Дакле сва испитивања
порекла Кастриота полазе од Мазарека, мада се не могу наћи децидно
егзактни подаци о Мазарецима (како се наводе код Диканжа), или о
Мазарецима, ко су они, како су и када формирани као родовска, или
племенска заједница у Епиру и у којим правцима су се ширили у Епиру
119 И. Јастребов: Ibid., стр. 211.
120 М. Шуфлај: „Срби и Арбанаси“, стр. 78.
121 Shefqet Hoxha: „Breth gjurmave të Kastriotëve në rrethin e kukësit“ („Око тра
гова Кастриота у околини Кукљеса“) (1967. г. Тирана).
122 Zef Skiroit: „Gli Albansei e la questione balcanica“ (Албанци и балканско пи
тање“ (1904. г.).
123 Вићентије Маркушев: „Историјски споменици јужних Словена и околних
народа“ књ. II (Бгд. 1882. г.), док. 8 од 31. 10. 1460. г., стр. 123.
и на српским и албанским подручјима, или када су насељени у Алтину

и Пилоту.
У навођењима самог имена рода, или племена Масарек, или по
новијој поарбанашеној варијанти имена – Мазарек у различитим до
кументима, или записима, дат је читав спектар варијанти сличних на
зива, племена, који се односе на Масареке (Мазареке) претке Кастриота,
као што налазимо – Масракеци, Мазарекос, Мазараковићи, Магјерци,
Масреку, или и могуће најстарији назив словенског племена – Масагети,
а и друге сличне варијанте имена истог рода, или братства.
Преци Кастриота по прихваћеној чињеници – Масареци су род,
или племе из северног Епира и централног Епира, али чији су се
припадници населили и имали боравишта у српским подручјима Доње
Зете, односно у Пилоту, а и у Космету тачније у Алтину, или Хазу, судећи
по записима и топонимима места и топонимима локација њихових
боравишта, пре него су постали властела са феудима и новим именом
у арбанашким подручјима односно у Маћи. С обзиром, да се у доста
дугом временском периоду на њихов родовски, или племенски назив
наилази по документима и записима (негде и у сличним варијантама
самог назива племена), рекло би се, да је то доста стари род, или племе
са вишевековним односно миленијумским опстајањем родовско-пле
менске заједнице, или могуће скупних родовских братствених група
ција са истим именом – Масареци (Мазареци). Осим тога, стоји чиње
ница, да је племе у XV веку било доста разгранато с обзиром, да има
више места, а и микротопонима са њиховим називом у различитим кра
јевима, у подручјима Епира и у подручјима, која су у српским или у
граничним језичким зонама српско-арбанашким у византијској и срп
ској држави. Од тог времена има и доста значајних појединаца са овим
племенским именом – Масарек (Мазарек) које је прерасло у породично
презиме, а може се наћи у поарбанашеној варијанти и данас на Космету
и у Албанији, а ређе и у Грчкој.
За саме Кастриоте осим подручја Алтина односно Хаза немамо дру
гих доказа о њиховим боравиштима пре њиховог издвајања породичног
презимена Кастриот, осим већ поменутог документа у „Acta Bosnae“ у
збирци докумената Е. Фермеђина124 у регистру номинованих босанских
племићких фамилија, где се наводи: Castriotich de Castrioti in provincia
124 P. Eusebius Fermendžin: „Acta Bosnae – potissimum ecclesiastica, cum insertis
editorum documentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752“ (Загреб 1892), стр.
560.
Az in Epiro [Кастриотићи од Кастриота у провинцији Аз у Епиру]. Овде је јасно

дато за Кастриоте или Кастриотиће (по посрбљеној варијанти имена)
да су из Аза, односно Хаза из Епира подразумевајући у доста ширем
смислу територију Епира, или се, што је мање вероватно, указивало
на њихову ранију постојбину Епир, како се и сам Ђурађ Кастриот из
јашњавао. Сама номинација Кастриота међу босанским племством (која
је регистрована и у босанским грбовницима – Фојничком на пример)
расправљана је у ранијем тексту.
Такође се и код Пјетра Лукарија помиње да су Кастриоти пре
васходно из Асина (Алтина, или Хазија на реци Дрим) villa nella giu
risolitione in Asin Albania, povo discosto dal fiume Drilon.125
Код Мусакија у њиховој „Меморији...“ се такође напомиње, да
су Кастриоти дошли са источног подручја, што би се подразумевало,
да су из Хаза, а што уочава и О. Ј. Шмит126: Für ihn lebten die Kastriota
am äußersten östlichen Rand des albanischen Sprachgebietes [За њега су
Кастриоти живели на источном ободу, ван албанског језичког подручја].
Подручје, или крај из кога су Кастриоти дошли у Маћу, где се
према раније изнетом може сматрати, да су добили властелинчићски
феуд у време цара Стефана Душана на реци Гладри, би био дакле – Хаз
(Аз), или по старијем називу Алтин. Према М. Филиповићу127 подручје
Хаза (или Хаса) се налази измећу река на истоку Белог Дрима и југо
западу Великог Дрима и између на североистоку подручја Подриме,
а на северозападу поречја Валбоне и падина планина Проклетија, те
на југоистоку подручја Љуме (у Албанији). Код Гордане Томовић128 је
дато за подручје Алтина, да се простире од Проклетија у поречју река
Валбоне, Ереника и Дрима. На карти Пилота из XIV столећа и карти
средњовековне Зете, Г. Шкриванића129 источни део Алтина се називао
у XIV столећу – „Патково“ (прилог на стр. 78).
С обзиром да су Кастриоти пре добијања феуда имали родовски
назив Масарек (Мазарек), онда би по свему судећи једна од могућих
локација боравишта њихових непосредних предака, пре Бранила (које
125 Pietro Luccari: „Copioso restreto degli annali di Ragusa in Venezia 1605 e in
Ragusa 1790“, стр. 86.
127 Миленко Филиповић: „Хас под Паштриком“ – Балканолошки инстр. књ. 2
(Сарајево 1958. г.).
128 Гордана Томовић: „Алтин у XIV и XV веку“.
129 Гавро Шкриванић: „Област средњовековног Пилота у XIV в.“; „Именик
географских назива средњовековне Зете“.
не знамо по именима), морало бити у источном делу Хаза у месту на

источној падини планине Паштрик, око 10 км од Призрена, сада на
секцијама карата означено називом „Мазрека“, а вероватно у њихово
време са називом – Масарек по њиховом роду. Дакле кад се наводи, да
су „Кастриоти из Хаза“, онда је то највероватније из места Мазарек уз
Бели Дрим у околини Призрена на Космету130. У Алтину односно у ис
точном делу Алтина у Паткову, односно на планини Паштрик, али на
западној падини планине, има још један мањи засеок села Враништа
са именом (сада на секцији) „Мазрек“, близу села сада Круме (а
раније села Горане). Овај засеок би свакако био повезан, рекло би се,
по називу са Масарецима (Мазарецима) из већег села са садашњим
називом „Мазрека“ на источној падини, или је то био неки њихов катун,
а могуће је, да су неке од њихових породица биле насељене и у овом
засеоку с обзиром да удаљеност два места са сличним називом није
велика и да су повезана путем преко села Горожупа (док их од пре једног
века није раздвојила државна граница по гребену Паштрика). Према
локацији, која је ближа некадашњој престоници српске краљевине из
XIV столећа – Призрену (којој су Кастриоти, и под именом Масарек
најдуже били поданици), а и по томе, да је Мазрек на источној падини
веће место, можемо доста поуздано претпоставити, да је Бранило, пре
него је постао челник (а и пре њега његови непосредни преци), имао
боравиште по свему судећи у Мазреку на источној падини Паштрика у
близини на 10 км од Призрена (прилог на стр. 74). У суштини, може се
са сигурношћу рећи, да је цео источни део Алтина, односно Патково,
или планина Паштрик и на источној и западној падини било подручје,
где се налазе и данас трагови боравишта Масарека (Мазарека) из XIV
века, односно гране Масарека – Кастриота, која је предмет нашег ис
траживања.
Ако се прихвате истраживања Ш. Хохе131 (око 1967. год.) у подручју
Паштрика, очигледно је да у неколико места и на више локација постоје
130 Може се наићи и за назив катуна „Magör‘ci“, наведен у хрисовуљи манас
тира Св. Арханћела Стефана Душана, да се негде тумачи као Мазареци, међутим ка
ко је дато код Радомира Ивановића („Властелинство манастира Арханђела код При
зрена“, стр. 222 и ск.2) и код С. Мишића / Т. Суботин-Голубић: Ibid., стр. 52, овде се
ради о сточарском катуну – Мађерци, који је у групацији других катуна на планини
Милановац северно од Призрена на месту сада села Мађаре, те се не односи на Ма
зареке, а и етимологија назива места искључује ову могућност. Такође то је подруч
је иза Ораховца, већ дубље у Метохији, око двадесетак километара од Хаза, те се ло
кација дата у записима као постојбина Кастриота не може односити на овај предео.
131 Ш. Хоха: Ibid.
74
Сегмент секције Призрен са боравиштима Масарека на пл. Паштрик (у Алтину однос. Хазу)
МАЗРЕКА, КОСТУРИ, и МАЗРЕК у широј западној околини некад столног града Призрена
и данас топоними, који потврђују, да су боравишта Масарека била у

овим местима. Осим враништског засеока Мазрек, постоји и шумовити
планински комплекс, који иде од овог засеока који називају „Планина
Мазарека“. Аутор помиње и друго место на источној падини са називом
Мазрек (које је већ наведено) и напомиње, да су се Масареци у овим мес
тима сматрали дошљацима, који су донели своје називе из постојбине и
дали их локацијама и местима својих боравишта на Паштрику. На па
дини према Дриму западно од Враништа је место Костур, које има над
селом остатке урушеног утврђења које садашњи становници (Албанци)
називају „Кастел Константина“ (у преводу) и брдо ван села које нази
вају „Константиново брдо“ (у преводу), такође у месту има и једна од
цркава за коју се зна, да је била црква Кастриота, а да је до неких го
дина пре обављених истраживања аутора (шездесетих год. XIX века)
опстајао у селу и тзв. „Брест Кастриота“ (који сигурно није могао бити
из времена од пре више од шест векова, али је сам назив, који је остао,
траг Кастриотима односно Мазарецима). Аутор напомиње да је и у не
колико села Подрима и Метохије, Мамуши, Оптруши, Ретији и Хочи,
такође има топонима Мазарека, који нису истраживани. Додали би, да
у неким од ових села има могуће и самих – Масарека (сада муслимана
са поарбанашеним презименом „Мазареку“). Из овог натписа Ш. Хохе
види се по заосталим топонимима, да је једно од главних станишта
Масарека предака Кастриота, било на планини Паштрик, источно код
Призрена.
Према траговима у топонимима Кастриота, на овим иначе бора
виштима Мазарека, могло би се закључити, да су Кастриоти и после
преласка на поседе у Дибри у Маћи, и промене презимена, ипак задр
жали и своје поседе у Хасу, односно на Паштрику. По топонимима по
Константину у Костуру би се могло закључити, да је Константин Кас
триот задржао поред Сераине (Жеравине) на Гладри и део старих посе
да Кастриота – Мазарека у месту Костуру на западној падини планине
Паштрик. Ово подручје Ш. Диканж могуће назива по овом Костуру –
Касторијом132, када помиње посед Константина, а које би иначе било
132 Код помињања „Касторије“ у вези Кастриота потрено је знати да се наилази
код неких старих историописаца, када говоре о пореклу Кастриота (па чак и код
Кастриота у Шпанији у њиховим родословима) дато да су њихови преци властела
из Касторије при чему се подразумева Костур или Касторија на Костурском језеру у
грчком делу Македоније. Међутим сва истраживања у овом правцу не дају никакве
део тзв. Вуменестије за коју се и наводи, да је почетком XV века била у

саставу кнежевине Ивана I Кастриота.
Интересантно је за нашу тему о Масарецима, сагледати за подручја,
која су Масареци населили у Алтину, односно Паткову на планини
Паштрик, где су била њихова села и засеоци, каква је то средина била
у етничком смислу, односно у коју су етничку средину сами Масареци
спадали са својим окружењем. Можемо претпоставити, да су Масареци
родовски претходници Кастриота (који су по документима од средине
XIV и у XV столећу у Дибри уз Гладру и у Мату), да су по свему суде
ћи на Паштрику у Паткову (односно у Хазу како наводе записи) били
још у XIII столећу. По Б. Храбаку133 је ово подручје имало етнички сло
венско-српску структуру и топониме места: ...у трећој деценији XIII
века у пределима Призрена, Пећи па и Охрида налазили су се не само
српски манастири него и густо насељено словенско становништво са
типично словенским месним именима. Аутор наводи и доста примера
са словенским топонимима у Алтину. Има натписа који доказују и
да је околина Призрена и Патково, где су била боравишта Мазарека,
имало и раније исту словенску односно српску етничку структуру
становништва134. Код Д. Богдановића135: Стефан Немања је објединио
под својом влашћу веома широка подручја на југу и истоку Србије у
раздобљу од 1180. до 1190, када је закључен мир са Византијом. На
југу је то била пре свега етничка српска област Метохија – Патково,
Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина с призренском околином... Код
истог аутора за период XV века за албански део Алтина налазимо: ...у
албанском делу Алтина преовлађују српске насеобине. Најпотпунија
резултате. Не постоји никаква до сада објављена документа, или записи који би по
тврдили да Кастриоти имају неку везу са Касторијом у Грчкој.
133 Б. Храбак: „Ширење арбанашких сточара по равницама и словенски ратари
средњовековне Албаније“ (Словенско становништво у Аланији – Зборник радова са
међународног научног скупа одржаног на Цетињу јуна 1990. г.), стр. 9, 13.
134 За Хаз (Хас) односно друго новије име Алтина, можемо наићи на податак,
да је племе Васојевићи у XVI веку живело у Хасу. Овај податак наводи М. Цемовић
у својим списима позивајући се на В. Ћоровића према исписима из Ватиканског
архива М. Гавриловића, што писац монографије о Васојевићима М. Дашић („Племе
Васојевићи од помена до 1860 г.“, стр. 166) побија. Међутим не улазећи у тачност
ових навода, овде се ради о пределу Хаз, или Хас, али у беранском крају, а не о Ха
зу (Алтину који се простире од Проклетија до завојнице Дрима), који је око 100 км
удаљен од Берана, а називи Хаз, или Хас су били чести по хасовима турских спахија.
135 Димитрије Богдановић: „Књига о Косову – Средњи век – Српска држава и
Албанци“ (САНУ – посебна издања, књ. DLXVI – Бгд. 1986. г.), стр. 11, ст 32.
истраживања етничког састава у Алтину извршила је М. Грковић136 на

основу дечанске повеље из 1330. год. којом је краљ Урош III манастиру
Дечанима подарио десет села у Алтину. У тим насељима уписани су
сви порески обвезници према манастиру. Насеља имају српске на
зиве: Трепоље, Бабјане, Лужане, Горане, Шипчане, Сошане, Грева, Бу
њане, Крастављане и Бубуљи, од којих је већина остала до данас. Извр
шена су два пописа пореских обвезника и из табеларног приказа антро
понимије по овим пописима насеља ауторке дато је следеће: Анализа је
показала да је преко 90 % овог становништва имало имена словенског
порекла. Код И. Петровића137 као пример српске средине у средњем
веку у Алтину је наведено преко 20 српских назива места, а може се
констатовати да у средњовековном Алтину има веома много оваквих
примера у топонимији овог подручја.
Код компарације топонима у подручју Паткова на Паштрику у
околини и окружењу насеља Мазарека, такође имамо ситуацију, да су
у великој већини топоними места типично словенско-српски и то и у
данашњим картама и секцијама карата, када је структура становништва
измењена са знатном албанском већином, а и топоними такође у току
последњег века мењани. Међутим заостали називи у топонимима, а и
микротопонимима нам говоре да су то предели у којима је раније, а сва
како и у XIII и XIV било већинско словенско-српско становништво, а то
нам потврђују и српски сакрални објекати, сеоске цркве и у ширем под
ручју и манастири у овим пределима из касног средњовековног пери
ода. Све три локације у Алтину односно Паткову на планини Паштрик,
које би се поуздано могло претпоставити према топонимима Мазарек
и по истраживањима Ш. Хохе, да су боравишта Масарека, предака Ка
стриота, имају у својим окружењима у великој већини словенско-срп
ске топониме и микротопониме. Насеље Мазрек на источној падини
Паштрика према Призрену има у околини следећа места: Коњуша, Љу
бижда, Лукине, Кобања, Липовац, Добруђа, Нашец, Ђојиновић, Миља,
Горожупа (Горожуп), Горожупска бачила, и др. а такође планински на
зиви: Планина Бакровице, врхови и гребени Дарово, Чанак, Плања,
планина Паштрик, или Паштрић (по С. Гопчевићу) и др. Засеок Маз
рек уз село Враниште на западној падини Паштрика је у окружењу
136 Милица Грковић: „Лична имена у неким насељима Северне Албаније и сло
венско-албанске везе у светлу антропонимије“ – Становништво словенског поријекла
у Албанији – Зборник радова са међун. науч. скупа на Цетињу јуна 1990. год. стр. 1.
137 Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – По књигама староставним“ (Н.
Сад 2009. г.), стр. 197.
78
места боравишта Масарека

I – Мазрека
II – Мазрек
III – Костур
IV – кастел Кастри
Карта Алтина (са Патковом) и Пилота у XIV столећу (основа карте Г. Шкриванића)
следећих места са словенско-српским топонимима: Враниште, Нашец,

Грева, Дач, Голат, Влахиње, Жабришта и планински топоними Шимшир
Гора и Планина Мазарека. Код места Костур су словенско-српски топо
ними Радогоште, Хелшани, Горане, Буљуби, Дарда, Височе и др. и ка
рактеристичан назив цркве Св. Спаса. Неки од ових назива са старих
карата су сада измењени, или прилагођени, али већина је ипак остала.
Исто се десило и са словенско--српским називима подручја – Алтин и
ужег подручја Патково, који је касније прозван Хаз или Аз, али је остао
назив нешто измењен планине Паштрик (прилог стр. 78).
Сва ова словенско-српска топономастика нам доказује да су у
време Масарека пре него су се из њиховог рода издвојили Кастриоти
боравишта ове родовске заједнице била у већинском словенско-српском
окружењу односно словенско-српским крајевима какав је био Алтин,
или његов источни део Патково и насеобине на планини Паштрик (или
Паштрић како су онда планину називали).
Граница српског и албанског језичког подручја, а и етничка гра
ница ових народа је више векова била Црни и Бели Дрим. Доказе мо
жемо наћи и у извештајима католичких посланика и бискупа и у перио
дима после XIV века. Посланик Млетачке републике Јаков Соренца
1575. год. је известио, да на једној страни Белог Дрима у Алтину живе
Срби, а на другој страни у Гори, Албанци. Барски надбискуп Марин
Бици је 1610. год. утврдио, да је Дрим читавим током граница, која раз
дваја Србе и Албанце, што значи да је и на преласку из XVI у XVII сто
леће етничка граница била као и неколико векова раније на Дриму. Ј.
Цвијић138 наводи за Алтин, да је: Још око половине XIX века Лејеан на
основу својих испитивања, обележио ову област као српску оазу која
се спушта до Дримске окуке...
Други траг рода Масарека (Мазарека) из периода пре промена
места боравишта Кастриота у Кастри на Гладри у Мирдитској Дибри и
формирања кнежевине у Маћи, имамо код кастела Шати (Сати), на дес
ној обали Дрима у Доњем Пилоту, подручју средњовековне Доње Зете.
Место се зове Мазарек (на неким записима и картама је тај топоним дат
за узак предео уз Дрим). По И. Јастребову место Шлака се звало Ма
сарек. На старим картама је и назив за предео Посрипа што И. Јастре
бов139 сматра да је истог значења на албанском са називом Масарека.
138 Јован Цвијић: „Основи за географију и геологију Македоније и Старе Ср
бије“ – говори и чланци (Бгд. 1991), стр. 180.
139 И. Јастребов: Ibid., стр. 147, 187, 211,
Код И. Јастребова имамо тумачење имена које прихвата и М.

Шуфлај140 да назив Масарека значи: мас– (иза алб.) -река (реке срп.)
одн. укупно значење – „иза реке“, а да Посрипа значи исто. По овом ту
мачењу, би са овим значењем, племе Масарек насељено уз реку (како
је и лоциран предео са именом Масареци одн. Посрипа) добило назив,
или име племена, од становника са супротне обале реке у овом случају
са друге леве обале Дрима, које су насељавала арбанашка племена. Ме
ђутим немамо никакву потврду том тумачењу назива И. Јастребова и
М. Шуфлаја, а немамо ни потврду, да су Масареци првобитно живели
на овој локацији, да би њихово име пренели касније на остала своја
боравишта. Оно што највише негира овакво тумачење је чињеница,
да су по свим показатељима Масареци старо племе које је са именом
Масареци у вековима великих сеоба управо дошло на територију Епи
ра, а касније се њихови родови гранали и раселили по Епиру и арбанш
ким и српским пределима византијске, епирске, бугарске и српске др
жавне територије, током векова, те да нису формирани као племе уз
реку Дрим, нити је локација „иза реке“ епоним њиховог племенског
имена.
Само место Шати, или „Масреку“ (по карти коју је дао Хан) је на
десној обали Дрима, што је, како је дато код поменутих католичких из
вештача, при њиховом етничком и језичком разграничењу – српско је
зичко и етничко подручје, што је карактеристично и за подручје које је
део Пилота у Доњој Зети. У Скадарском земљишнику од 1614. год. ово
подручје се сматра делом Црне Горе: Venetiarum atc. accipiendo in ma
nibus dictum opidum Dagni cum Satho ac Cernagora... [Млечани сматрају
својим те градове Дањ и Шати из Црне Горе]141. Топономастика места је доста
измењена за задњих неколико векова, али по А. М. Селишчеву142 у из
мешаним топонимима налазе се у околини места још увек неколико и
словенских топонима као: Вила, Лошница, Топлана, Чериште и др.
Место Масреку (од Масарек) (или савременије Шлака по И Јаст
ребову) је непосредно уз сада остатке кастела Шати на десној обали
Дрима, док су на левој обали близу и остаци кастел Сарда (Сардоники)
средњовековног епископског града. За локацију Масреку и кастел
Шати занчајна је црква Св. Николе са објектима где је у XV веку био
141 Ш. Љубић: „Скадарски земљишник од 1416. г.“, стр. 56.
142 А. М. Селишчев: Ibid. – Карта „Славянска топографическая номенклатура
Албании“.
Остаци призренског кастела
снимак из 1930. год.
Ко је Ђурађ Кастриот Скендербег и Кастриоти
Призренски кастел – краљевско

престоно место до средине XIV в.
81
бенедиктански манастир Св. Софије, међутим постојала је у истом

комплексу и једна мања старија црква143, која је била претходница
цркве Св. Николе, а могла би бити православна из ранијег периода, из
кога је назив места Масрек. Црква Св. Николе у Шати (или у Масреки)
је грађена у време краља Милутина (Уроша II) крајем XIII столећа, или
нешто касније судећи по натпису144. Сам назив цркве Св. Николе могао
би дати везу са Кастриотима-Масарецима, који су иначе (по И. Јастре
бову) славили Св. Николу. Такође и близина самог места Масрек на Дри
му уз Сати, које је само око 17 км северно од Кастрија каснијег бора
вишта Кастриота је најближа локација са топонимом Масрек, одакле
су се могуће Кастриоти (Масареци) доселили у Кастри. Те чињенице
индицирају, да су Кастриоти – Масареци могуће из места Шати-Мас
рек. Међутим никакве потврде томе нема, нити у топонимима, нити у
документима до сада објављеним, док за Кастриоте по записима стоји
да су из Алтина, где има и трагова у топономастици, те би ипак места
Мазрек из Алтина, а не место Масрек из Доњег Пилота, код Шатија била
вероватно претходна боравишта Кастриота-Масарека пре Кастрија.
У јужнијем делу албанских територија, које се граниче са средњо
вековним територијама, које су спадале у Епир, у планинском пределу,
који захвата својим оштрим луком река Девол, јужно од Елбасана (у XV
в. Коњуха), а северно од Берата (у XV в. Белограда) налази се још једно
боравиште рода Масарека, место „Мазраки“ (на карти Зете Г. Шкрива
нића), а на садашњим секцијама као „Масарек“. У „Именику..“ Г. Шкри
ванића145 стоји податак да је 1431 год. евидентирано као „karye-i Maz
raki“ у H. Inalçik, Suret-i Defter-i Sancak-i Arvanid, Ankara 1954, односно
као село Мазраки у дефтеру санџака Арванит (Арбанашког санџака)
(прилог на стр. 103).
Сам крај у којем је било насеље Масарека био је брдовит и шу
мовит уз реку Девол и део је подручја Опара, који је захватао леву
обалу реке Девол. О етничкој структури у овој области дато је код
И. Божића на основу истраживања К. Хопфа следеће: Поједини кра
јеви у Албанији остали су дуго, све до XVI века, густо насељени Сло
143 Александар Дероко: „У Бодиновој престоници“, стр. 140; „Историја Црне
Горе – Архитектура прелазног готско-романског стила“, књ. II стр. 187.
144 Војислав Кораћ: „Градитељска школа поморја“ (Бгд. 1965. г.), стр. 92.
145 Г. Шкриванић: „Именик географских назива средњовеквне Зете“ (Титоград
1959. г.) – Карта средњовековне Зете, стр. 78.
венима. Тако је било са облашћу Опара на левој обали Девола“146. Ако

ово проверимо на карти „Словенске топографске номенклатуре Ал
баније“ А. М. Селишчева147 наћи ћемо доста типичних словенских то
понима из времена касног средњег века у пределу околине Масарека
и то као називе села: Словен, Бања, Драголи, Здравеј, Селица, или за
речицу Солицу, или предео уз реку Девол – Силова итд. Сада је ве
ћина ових места са ранијим словенским називима преименована и на
савременим картама скоро да словенских односно српских назива и
нема. Међутим очигледно је на основу записа и топонима, да је у кас
ном средњовековном периоду у овом крају, где се налази и једно од
боравишта Масарека живео словенски живаљ. Интересантно је да је
ово село и данас задржало свој вероватно првобитни назив Масарек, а
не Мазарек, или Мазрек (поарбанашене верзије назива), што може да
значи да је најдуже остало насељено Масарецима, а и да могуће и сада
има потомака оснивача села. По Ј. Г. Хану148 у „Меморији...“ Мусакија
је при приказу дела поседа Мусакија у долини реке Девол, у пределу
Опари, наведено и село Мaserehi, из чега се може закључити, да је село
постојало још у другој половини XV века (по времену које аутор опи
сује у „Меморији...“), као што је пописано и турским дефтером, који
наводи Г. Шкриванић.
К. Јиречек, кад говори о племену Мазараковићима из Епира (Ма
сарецима односно Мазарецима), указује на постојећа њихова места у
Албанији: Данас има село Мазерека западно од Мускопоља и село Мас
реку на Дриму више Дања.149
У Северном Епиру такође имамо насеље Масарека. Ако узмемо
у обзир чињеницу да и Ђурађ Кастриот у једном свом писму помиње
да је из Епира, онда би то било можда подручје постојбине Масарека,
одакле су се они касније расељавали у остале северније крајеве. Насеље
Масарека у Северном Епиру (а сада у јужној Албанији, у границама
Албаније) је у крају тзв. „Остравици“, испод планине Остравице, међу
горњим токовима река Девол и Томорице око 15 км западно од Моско
поља, које помиње и К. Јиречек. Место са називом „Мазарек“ налази
146 И. Божић: „Албанија и Аранаси у XIII, XIV и XV веку“ (Глас САНУ књ. 3,
1983. г.), стр. 16 ; K. Hopf: Ibid., стр. 280.
147 А. М. Селишчев: Ibid. – прилог књиге карта „Словенске топографске номен
клатуре Албаније“.
148 Ј. Г. Хан: Ibid., стр. 489.
149 К. Јиречек: Ibid., II књ., стр. 385, 473.
се на изворишном делу речице, са истим називом „Мазарека“ у високој

удолини на 1000 м надморске висине, међу планинским гребенима од
преко 2000 м (прилог карта на стр. 85). Локација је управо идеална за
бављење сем пољопривреде и сточарством уз то изолована и заштићена
положајем и конфигурацијом у планинама од завојевачких војних
похода. Само село није велико, али има и православну цркву у месту,
што нам говори, да је то ипак старо насеље. Речица Мазарека је дуга
око 14 км улива се у реку Москопољку притоку Девола.
Ако обратимо пажњу на етничку структуру становништва у овом
подручју, према топонимима подручја, наилазимо на интересантну
ситуацију, да је место Мазарек у Остравици у окружењу са местима која
су скоро сва са словенско-српским називима, тако да су осим топонима
и хидроними и ороними словенско-српски, који су се ипак одржали у
овом доста изолованом крају и до данас, за разлику од осталих арба
нашких подручја, где их је било на ранијим картама, али су до сада на
зиви углавном преименовани. На садашњим картама у околини места
Мазарека и истоимене речице, као примере словенско-српских назива
имамо: Опаре, Проздавец, Лаводар, Душар, Гоговице, Крушово, Пеш
тане, Ковачањ, Вишање и др. А на карти средњовековних места са сло
венским називима у Албанији, која је дата код А. М. Селишчева150, за
исто подручје Остравице, а и шире Томорнице, Кошнице и др., дато
је много више примера словенских назива, чак је постојала и веома
густа мрежа места са словенским топонимима на ширем подручју у
окружењу места Мазарека, а и подручја Остравице, тако да се може
закључити, да је словенских насеља у периоду касног средњег века у
овим подручјима било и далеко више.
У пределу централног Епира, у широј околини Јањине, имамо
још насеља Масарека, чија оснивања вероватно датирају из времена
досељавања Словена на Балкан. Једно је у подручју Јањине, а друго ме
сто у околини Игуменице, југоисточно од ове луке. Место у околини
Јањине је са садашњим називом „Мазараки“, а то је боравиште Ма
сарека из времена сукоба јањинског деспота Томе Прељубовића у зад
њим деценијама XIV века са племеном Масареци. Налази се око 25 км
северозападно од града Јањине у Грчкој. Ово насеље се помиње у „Ја
њинској хроници“, али под другим старијим називом „Загорје“. Уби
цирањем по карти А. М. Селишчева151, и савременим картама јасно је
150 М. Селишчев: Ibid.
151 А. М. Селишчев: Ibid. (предео „Загори“ у зони d 6).
Сегмент секције Елбасан са местом МАЗАРЕКЕ на речици МАЗАРЕКЕС у сев. Епиру на пл.
Остравици у близини града Москопоља (сада Воскопоја)
да је то исто насеље. По карти А. М. Селишчева насеље Загорје (од

носно руски превод Селишчева „Загоряни“), или сада Мазараки у пре
делу Загора (код Селишчева „Загори“) је у XV веку било у окружењу
у коме су преовлађивали топоними са типично словенско-српским
називима. Примери су: Грибани, Рјахово Браништа, Брестова, Под
горјани, Жаровина итд. Неколико топонима словенско-српских су и у
тексту Јањинске хронике у ставци у којој се помиње место Мазараки –
Загорје (о чему ће се још говорити). Сам предео се звао Загора. Место
Загорје (данас Мазараки) је у речној долини на речици за коју немамо
стари назив, која се улива у реку Тиамис. Ово насеље сигурно спада
у старија насеља Масарека, коме се новији назив по имену племена
задржао до данас, али немамо података, да ли има и становника са овим
презименом, или који имају и знају порекло од рода Масарека (прилог
извод са карте на стр. 87) .
Место Мазараки данас је мало село са 310 становника (по попи
су из 1991. год.) у Загори брдовитом и шумовитом крају на 417 м над
морске висине, близу градића Паракаламоса у општини Калима у по
крајини Јањина у региону Епир. То је и туристичко место са малим пан
сионима и хотелчићима, где се становништво бави и пољопривредним
делатностима.
Друго насеље Масарека у Епиру, које такође по свему судећи спа
да у места постојбине племена, а одржало се до данас, је место са на
зивом „Мазаракија“ око десетак километара удаљено југоисточно од
Игуменице. Судећи по близини Мазаракија (Загорја) (око 35 км север
но) вероватно се један од родова Масарека из Загорја (Мазаракија) пре
селио ближе обали и луци, јер претпостављамо, да је место Загорје у
подручју Јањине, које се помиње у Јањинској хроници из XIV века,
ипак матично место Масарека у Епиру.
Садашње место Мазаракија код Игуменице је нешто веће по броју
становника од Мазаракија у Јањинском крају, са око 530 становника,
по презимену то су углавном Поповитиси. Место је у близини градића
Маргаритиона, који је општинско место, а некад је Мазаракија била сре
диште провинције Мазарекиате до четрдесетих год. XVIII века. У по
вести места стоји, да је становништво од средине XVII века у следећих
сто година под притиском масовно прешло у ислам, што је исправљено
тек по истеривању турске власти.
Судећи по томе да су Масареци своја боравишта стационирали
највећим делом поред река у речним долинама, или побрђу и падинама
Ко је ЂЈањине
Савремена карта околине урађ Кастриот Скендербег и Кастриоти
и 87
Конице са местом Мазараки (Загорје)
Извод из карте Селишчева са словенско-српским топонимима из XIV столећа у околини места

Загорја у Загори код Јањине постојбини по Јањинској хроници племена Масарека
уз реке на пример у Остравици уз речицу Мазарек, у Опарима уз реку

Девол, у Загори (Епир) такође у речној долини, а и на Паштрику на
падини уз Бели Дрим, у Посрипи код Шатија уз Дрим, може се закљу
чити да су се Масареци углавном бавили пољопривредом, као и већина
словенских родова, досељених колонизацијом на Балкан. Било је и њи
хових места у типично планинском крају, као Мазрек на западном делу
Паштрика где је очигледно био сточарски катун, те није искључено да
су се Мазареци бавили и сточарством, где су имали судећи по топо
ниму и своју шуму. Међутим осим ових руралних занимања имамо код
Масарека и доста примера још у XIV и XV веку да су имали у свом
роду и припадника војничког сталежа, пример војводе Мазарека (о
коме ће се још рећи) и ранији пример челника Бранила Мазарека (Кас
триота) који су сталешки највише напредовали, говори да их је међу
Масарецима вероватно било још из војничког сталежа, а то нам указује
да Масареци нису били најнижи друштвени слој само ратара и сточара
у забаченим местима, поготово не у местима у Алтину близу ондашње
престонице Призрена.
Судећи по црквама у местима Масарека, у Шатију стара право
славна црква Св. Николе, или православна црква у Мазарекама на Ос
травици и др. могло би се закључити да су Масареци били припадници
православне цркве у српској или византијској држави у касном средњем
веку, док имамо примера после ових периода Масарека католика и
Масарека муслимана, што је вероватно последица мењања вере у кас
нијим периодима и исламизирања у време Турака.
Словенска топонимија у пределима данас Јужне Албаније односно
Северног Епира и уопште овог дела Балкана, сходно становиштима у
историјској науци, је топонимија из времена после досељавања у Великој
сеоби скупина словенских племена на Балканско полуострво, када су и
подручја југозападног Балкана, те и Епира била насељена словенским
племенима и словенским живљем, које сем у приморским градовима
постаје доминантно на овим подручјима. Оваква етничка композиција,
обликована још од VI и VII века, уз неколико досељавања других мањих
етничких скупина, а по новијим аргументованим теоријама и албанских
племена пореклом са Кавказа после X века152, уз староседеоце, који су
152 Објављени резултати истраживања руских научника и историчарке Светлане
Плетњове ауторке студије „Хазари“ (Бгд. 2003) дају документоване доказе о правом
пореклу Албанаца и то из источног Кавказа. Такође истраживања Џејмса Бејкера,
дају као резултат, да је исконска албанска држава постојала на Кавказу у области
Ширван, а према објављеној карти „Краљевине Кавкаске Албаније“ од 387. г. н.е.
сачували грчки идентитет и који су били у приморским градовима и

делимично потиснути у јужнији део полуострва и Цинцаре и Влахе-
-Аромуне у планинама, је чинила етничку карту овог дела Балкана.
По Драгољубу Петровићу153: Историјска факта указују да је мрежа
словенских племена покривала пространство европског југоистока од
земљишног појаса између јужних јадранских обала и солунског залива.
...Судећи према топономастици и компарирањем познатих извора
и историјских чињеница у Епиру је словенски елемент преовлађивао
до развијеног феудализма, или до доласка Турака у Јонију ... На југу
Балкана ће словенске мањине дуго егзистирати, у времену од XVI до XIX
века дефинитивно нестају словенске колоније, насеобине у средишној
Албанији јужно од Дрима и у Епиру.
Албанија је захватала територију на источним падинама Кавказа између Сарматије и
Мазкута, земаља, које су биле уз Каспијско море, а северно од старе територије Јер
меније. Сличну карту је објавио и Хуго Рот, а такође и руски научници. Према С.
Плетњовој, што даје и Џ. Бејкер, албанска племена су на својој територији ратовала са
Хазарима суседним народом и Јерменима. Сукоб са Хазарима (јеврејским племеном)
у осмом веку је имао за последицу бруталан обрачун у коме су Албанци поражени. За
тим Кавкаску Албанију заузимају Арапи и насељавају делимично Сиријце, а затим се
досељавају Јевреји, који емигрирају из Ирана. Албанце Арапи пресељавају на југ свог
калифата, а један део Албанаца пребацују у Сицилију и Јужну Италију 827–878. г. као
помоћну своју војску, где се одвијају велике борбе у тим крајевима и на Сицилији из
међу Арапа и Ромеја (Византије). Године 980. Ромеји заузимају Сицилију, где затичу
кавкаске Албанце (Арбаное по називу Ромеја). Године 1043. Албанце пребацује преко
мора у луку Драч, са својом војском побуњени ромејски војсковођа Манијакос (пре
ма византијском историчару М. Аталиоту). Намеравао је да их насели око Кроје на
напуштен од Срба и опустошени ратом крај због рата Војислава и Византије. Међу
тим побуњеник Манијакос је у сукобима са византијском војском погинуо. Ово пре
сељавање Албаноа (Албанаца) преко Јадрана је прва њихова појава на Балканском
полуострву, после које су се њихова племена (Геге, Тоске, Јапе и Шамиди) гранала и
ширила на целу територију данашње Албаније и ван ње у следећем миленијуму до
2000. г. према новој научној теорији, коју заступају наведени научници и износи и
Михаило Станишић: „Последице митоманије о илирству Албанаца“ (Бгд. 2007), стр.
30. Ова теорија, која има чврсту и уверљиву документарну аргументацију, има и пот
пору и у чињеници, да су први историографски документи који помињу Арбанасе
(Араванте) из XI века по визант. историчару М. Аталијату, а и код Ане Комнене у чу
веној „Алексијади“ (Д. Богдановић: Ibid., стр. 9), а и да археолошки докази о посто
јању арбанашких племена пре XI в. такође не постоје.
153 Драгољуб С. Петровић: „Хетерогеност становништва детерминанта сложе
ности решења политичког статуса албанског простора“ – Становништво словенског
поријекла у Албанији – (Зборник радова са међународног научног скупа на Цетињу
јуна 1990. г.), стр. 1, 6, 8.
Према таквим историографским становиштима, која су важила за

средине у чијем окружењу су боравили Мазареци преци Кастриота, у
северном и централном Епиру, у Остравици, па и у Опарима уз Девол,
затим у Алтину (Хазу) и у Посрипи у Пилоту у времену касног средњег
века, Мазареци су у својим боравиштима били – уклопљени делови
сродних, словенских средина. Питање које се намеће је, да ли су они сти
цајем околности запали у таква окружења, или су они били словенско
племе односно род, који је своје боравиште одабрао у својој етничкој
средини. Симптоматично је, да су сва њихова села и засеоци са називима
Масареци (или Мазареци), за која се зна по картама и записима, била
управо у оваквим словенским окружењима, као део те етничке средине
и у речним долинама (осим Паштрика) што је исто карактеристично за
колонизацију словенских племена. Такође се може уочити, да су старија
њихова насеља, по свему судећи из периода досељавања, у Северном
Епиру, и Централном Епиру, односно јужније лоцирана, док су млађа
насеља у која су се родови Масарека расељавали касније, лоцирана у
Алтину (Хазу) и Пилоту иза етничке српско-арбанашке границе, на ре
ци Дриму, и то на српској страни и са својим насељима Масарека у
српској држави, која је у тим периодима имала експанзију према југу
и заузимала јужне српске етничке територије до етничке границе, а и
даље у јужном правцу. Свакако да чињеница за Масареке, да бораве у
искључиво словенско-српским срединама, а и да се временом њихови
родови расељавају на српску етничку и државну територију, дају саме
по себи значајну и уверљиву индицију о њиховој словенско-српској ет
ничкој припадности.
Запис који има и за нас значајан податак о етничком идентитету
племена Масарек, или Мазарек је већ помињана аутентична хроника –
Повест монаха Комнена и Прокла о епирским деспотима тзв. „Јањинска
хроника“154 из задњих деценија XIV века. У хроничарском запису, у
делу где се говори о деспоту у Јањини, Томи Прељубовићу и његовом
сукобу са Петром Леосом, помињу се и Масареци и Маласкеци, племена
за које се каже – да су истог порекла као деспот Тома Прељубовић. Из
вод хроничарског записа & 13 (за год. 1374) са преводом из 1862. год.
гласи: ...Тома имаюћи у себи толкован} свога имена, заключи овако
радити. Грађане є све одъ реда мрзіо, а спроћу правы споляшньи
неприятеля онъ є мировао. И Петаръ Леоса завойшти противь н}-
га (деспота Томе пр. П. П.) са Мазаркейцима и Малакасейцима, кои
154 Монаси Прокло и Комнен: Ibid. & 13, стр. 249.
су были н}говогъ (деспота Томе, пр. П. П.) порекла...155 У оригиналу

на старогрчком кључна, задња реченица гласи: ...έτι δέ хαί ό Пετρος
Λεωσας хατ αύτοΰ έхστρατεύει χρόνους τρεϊς, μετά τών Мαξαρхαίων хαί
Μαλαхασαίων τής γενεάς αύτοΰ. είτα εlς άγάπην συνίστανται...
Дакле овде се за „Мазаркејце“, који су у ствари племе из Епира
– Мазареци, односно Масареци, преци Кастриота, говори индиректно,
али недвосмислено, да су етничког порекла српског, односно, да су исте
етничке припадности, као и епирски деспот Тома Прељубовић, син
Прељуба, царског Душановог ћесара и његове супруге Ирине, цареве
рођаке, за кога се српско етничко порекло несумљиво и тачно зна.
У „Јањинској хроници“ монаха Прокла и Комнена у још једној
ставци хроничарског записа се ова тврдња о српском пореклу епирског
племена Мазарека потврђује, али топономастички. У & 40 хронике за
1399. годину, хроничари грчки монаси говоре о локалним сукобима,
о походу новог јањинског деспота после Томе Прељубовића, Исаие,
против Гиона Зеневиса и при том се овако говори о деспотовој војсци:
Н}гова войска састояла се изъ Малакасеяца, Мазаракеяца, жителя
Папинга и Загоря, тако исто изъ Дринополяца, Агрикастра и Ве
ликог Загоря. Дакле за Мазареке (Масареке) хроничари монаси наводе,
да су из места – Загорја, а такође помиње и друга места одакле би могли
бити припадници два племена, која наводе: Дринопољац, Агрикастра
и Велика Загора. У једном од претходних хроничарских записа (& 36),
који се односи на године после 1388. год., такође се говори да је јањин
ски деспот Исаиа ратовао против Спатаса, ахелојског и артског дес
155 У преводу „Јањинске хронике „ са старогрчког Јефте Аврамовића, који је из
1862. год. (урађен за прво издање „Јањинске хронике“ из те год.) у & 13 није сасвим
децидно дато, да у ситуацији кад је Петар Леос уз помоћ Мазарека и Малекејаца за
ратио са деспотом Томом Прељубовићем, да се наглашава за ова два племена да су
истога порекла са деспотом Томом Прељубовићем, већ је ово дато користећи у рече
ници заменице њега и његовог, што у реченици гласи: Петар Леос завојаши против
њега и даље у истој реченици са Мазаркејцима и Малакасејцима, који су били његовог
порекла, тако да се прави донекле забуна у смислу саме реченице, да ли се то односи
на Тому Прељубовића, те су стога додате у оригинални текст превода (који је исписан
куризивом) заграде са појашњењем на кога се заменице у тексту (како их је дао пре
водилац Ј. Аврамовић) односе. Иначе цео текст & 13 врло битан за наше истраживање
порекла Мазарека, је у оригиналу на старогрчком (према консултацијама) сасвим ја
сан, а јасно је дато и да се објашњења о истом пореклу племена Мазарека и Маласеца
односе на Тому Прељубовића, те је и приложен уз превод и оригинални текст на ста
рогрчком. Такође и остали описи догађаја из хронике потврђују овакав смисао текс
та у & 13 хронике.
пота, а да је за своју војску скупио Загорићане (становнике Загорја),

што се односи на Мазареке. Да становници места, Масареци нису били
словенско-српске етничке припадности, место не би имало типичан
словенско-српски топоним – Загорје.
Место Загорје је унето у карту А. М. Селишчева156 као место „За
горяни“ у пределу „Загора“. Само место је на садашњим картама већих
размера обележено управо са именом – Мазараки (Мазареци), што би
се могло тумачити, да је стари словенски назив – Загорје, промењен
по племенском имену становника места. Остала три наведена места не
могу се убицирати на истој карти Селишчева, а може се претпоставити
да је Велика Загора у близини Загорја и у пределу Загора. Од пет мес
та, која се помињу у наведеној ставци хронике, три места су са типич
ном словенско-српском топономастиком, једно са типично грчким то
понимом, а једно са неодређеним (Папинга – место племена Маласека,
за које се у & 13 такође каже, да је истог порекла, које је сада на картама
са називом Папингон), што би значило и да је околина Мазарека у којој
су они живели, била претежно словенско-српска, или словенско-грчка,
али не и арбанашка. Може се с правом претпоставити, да су хроничари,
грчки монаси Прокло и Комнен из манастира у Јањини, савременици
догађаја које описују, сасвим добро били информисани о Мазарецима,
са боравиштем у околини Јањине, којег је порекла њихово племе и тачно
навели старо име њиховог места, што потврђује и карта Селишчева, а и
места у околини, где су такође живели припадници овог племена.
У „Јањинској хроници“ се помињу Масареци још у једном хрони
чарском запису (& 23) из 1380. год.157, када је Тома Прељубовић позвао
у помоћ Турке (Исмаилићане), те је уз њихову помоћ освајао градове
Велу и Опу158 и у њима опседао ратнике племена Масарека (Мазаракєе)
и племена Зеневиса. Треба узети у обзир, да је годину дана раније 1379.
год. (што такође описује хроника у & 21 и што је расправљано у ранијем
тексту) деспот Тома Прељубовић погубио Бранила Кастриота из рода
Масарека, иако је био један од старешина у војсци деспота Томе. Веро
ватно је на ово свирепо изведено погубљење (по хроничарима и непра
ведно) утицало и то, што су у сукобима Томе Прељубовића, Масареци,
били увек уз Томине противнике и у ранијим Томиним сукобима са
156 А. М. Селишчев: Ibid. – Карта „Словенска топографска номенклатура Ал
баније“ (предео „Загори“ у зони d 6).
157 Монаси Прокло и Комнен: Ibid., стр. 259.
158 Вела и Опа су места која би при убицирању могла бити сада места Велас и
Елфотопос у близини места Мазараки у области Јањине.
Петром Леосом, деспотом Арте, седамдесетих год. XIV в., а да је То

ма ипак знао за племенско сродство Бранилово са Масарецима. Суко
би и непријатељства Томе Прељубовића са Масарецима, заправо
својим сународницима (према податку који дају хроничари „Јањинске
хронике“), трајао је у низ година при крају XIV века. Вероватно је код
припадника племена Масарек имао и карактер борбе против Томиног
покушаја овладавања племеном и њиховим селом „Загорјем“ (сада
„Мазараки“), које је било у близини Јањине, а које је свакако спадало
у територију деспотовине, где је Тома успостављао своју деспотску
власт на њему својствен окрутан начин, како описују хроничари, да је
владао и Јањином.
Код В. Маркушева159 налазимо на тумачење према „Јањинској
хроници“ монаха Прокла и Комнена, да су Мазареци – словенског ро
да, а тако исто, прихватајући тумачење Маркушева према „Јањинској
хроници“ Б. Храбак160 говори о Масарецима, који су од 1367–70. рато
вали са Петром Љошом око Јањине (столног града деспота Томе Пре
љубовића), да су од некадашњег словенског рода Мезаречи.
Племе Масареци, али са нешто измењеним називом, је пописа
но и у једном попису у време владавине Анжујаца 1304. год. међу 13
племена, која су била на подручјима међу рекама Маће и Војуше за која
М. Шуфлај даје податке да су различитих етничких идентитета. Овај по
пис је дат у збирци докумената, Актима Албаније161, a племе Масарек
према овом попису наводе и М. Шуфлај162 и И. Божић163 са исправком
написаног имена у латинском писму, при препису са грчког писма:
Мαζαραχαίους – Marchaseos, које аутори тумаче као назив племена
159 В. Маркушев: Ibid., стр. 46.
160 Б. Храбак: Ibid., стр. 16. Аутор Масареке у ратовању око Јањине са Петром
Лошом и племеном Малакесима поистовећује на једном месту заједно са помену
тим другим племеном са албанским родовима, без обзира што се у „Јањинској хро
ници“ стр. 250 за оба племена да су истог порекла са јањинским деспотом Томом,
односно српског порекла. Овде се свакако ради о Масарецима из насеља „Загора“ у
близини Јањине и о отпору епирских племена према деспоту Томи. То насеље је у
централном Епиру у српско-грчкој средини у грчкој покрајини односно окружењу, а
не у арбанашкој средини, те није јасно зашто њих и друго племе аутор погрешно свр
става у дружину албанских родова како је дато, а у истом спису контрадикторно го
вори да су пореклом словенског рода, вероватно је сама локација боравишта Масаре
ка од стране аутора погрешно убицирана у неки арбанашки предео.
161 Acta Alaniae 1, 563.
163 И. Божић: „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку“, стр. 45.
Масрек. Фонетски би овај грчки испис назива племена стриктно дат

гласио Мазаракихаиоиз. По овом племенском називу из пописа 1304.
год., извесно је изведен посрбљен племенски назив Масараковићи, или
Мазараковићи, који употребљава К. Јиречек, свакако на основу податка
из „Јањинске хронике“, да је ово племе управо српског порекла. Код
М. Шуфлаја је за племе Масарек (Мазарек) дата и напомена, да се
са племеном Заневија гура у Тесалију, вероватно сматрајући, да је то
погрешно, за племе које је у ствари из Епира, што се види из „Јањинске
хронике“, а и из записа Прокопија, који је код М. Шуфлаја дат као још
један историјски извор, који помиње Масареке. То је попис обновљених
кастела од стране византијског цара Јустинијана164, или како је дато код
аутора: У попису каштела, што их је цар Јустинијан дао обновити у
Новом Епиру, спомиње Прокопије каштел Άργύας. Ту су јужни Зеневије,
о којима ћемо још говорити, као и о племену Масрек (Μαζαραχαίους),
којих име у горњем попису зацело погрешно гласи: Маrchaseos165. Овај
запис историописца Прокопија166 није прецизно интерпретиран (пре
ма смислу датом у наводу М. Шуфлаја), а није наведен ни извор, да
би се проверило, да ли су и Масареци, као и Заневије (или Заневиси
из „Јањинске хронике“) такође поменути у наведеном попису кастела.
Међутим имајући у виду, да је Прокопије писац VI века, само поми
њање Прокопијево Масарека говори о њиховом присуству у Епиру у
том периоду. Из тога би се могло закључити и да су Масареци, који су
иначе неспорно, словенско племе, допрли при словенској колонизацији
до Епира још у првим таласима насељавања словенских племена.
Још једну потврду постојања Масарека у XIV веку имамо код цара
и писца Кантакузена167, где он Масареке назива – Μεσαρέται,168 (што
би фонетски било Месаретаи), а то би било и близу словенске верзије
имена племена Масарек. Међутим најближу верзију словенског имена
племена имамо у „Мемоарима...“ Мусакија169 коју можемо сматрати и
најаутентичнијом – Maserehi.
Из свих претходних записа, докумената и анализа, неспорно је
да су Масареци старо разгранато словенско-српско племе које са овим
164 Јустинијан I византијски цар (527–565. год.).
165 М. Шуфлај: „Срби и Арбанаси“ стр. 76
166 Прокопије (Prokopios) из Цезарије византијски историописац из VI века.
167 Јован VI Кантакузен византијски цар (1347–1354) и историописац.
168 М. Шуфлај: Ibid., стр. 78.
169 Ј. Г. Хан: Ibid., стр. 489.
својим племенским називом егзистира на просторима Доње Зете, се

верне и средње Албаније и Епира у Грчкој у дугом периоду од Велике
сеобе и досељавања словенских племена на балканске просторе. Сам на
зив племена и набројани топоними места са овим називом, егзистирају
дуги низ векова до данашњих времена. Такође има у историјским до
гађајима од XV века надаље, доста значајних личности са овим пле
менским називом које је прерасло у њихово породично презиме Ма
сарек, или Мазарек. Интересантно је да се код старијих докумената и
записа више појављује варијанта имена Масарек, као што је и дато код
Диканжа, а код скоријих записа више Мазарек, што би више личило на
поарбанашену верзију, а тако исто и код топонима.
Поменућемо само значајније личности са овим породичним (или
племенским) именом. Један од најпознатијих кога је историографија
забележила је војвода Мазарек. Најисцрпније податке о војводи Маза
реку (коме лично име није забележено) савременику и даљем рођаку по
родовској припадности Ивана I Кастриота, дао је И. Божић170: Деспот
Стефан Лазаревић, када је августа 1421. год. дошао у Зету, није се
тамо дуго задржао. Управу над поседнутим крајевима и градовима
поверио је војводи Мазареку, Арбанасу171, који је већ одавно био у њего
вој служби. Мазарек је 1414. управљао Рудником и, вероватно, остро
вичком „влашћу“ (покрајином прим. П. П.). Већ у новембру 1421, вој
вода Мазарек је, као деспотов намесник седео у Бару. Вести које су се
о њему сачувале говоре да је имао широка овлашћења. Чим је стигао
у тек освојени Бар, сазвао је градску властелу у цркву Св. Ђорђа. Ту
је властела, као представник „општине“ града Бара признала власт
170 И. Божић: „Немирно поморје – Зетске војводе под деспотом“, стр. 178; D.
Farlati: „Illyricum sacrum“ VII, Venetiis 1817, 85; М. Орбин: „Краљевство Словена“,
стр. 73; А. Веселиновић: „Држава српских деспота“, стр. 255; К. Јиречек: „Скадар и
његово земљиште“ стр. 158; М. Спремић: „Србија и Венеција“, стр. 89; Ђурђе Бош
ковић: „Стари Бар“, стр. 268.
171 По овом коментару аутор И. Божић као да је сасвим превидео податак из
„Јањинске хронике“ о српском етничком идентитету племена Мазарек. Сама висо
ка дужност војводе са намесништвом у Зети (новом веома важном приморском по
крајином у деспотовини) „са широким овлашћењима“ како говори сам аутор, сама
по себи искључује могућност, да је Мазарек могао бити етнички Арбанас, како га је
својим коментарем представио аутор, поготово не, ако је био из места Мазарека код
Призрена у Алтину, или места Мазарека код Шатија у Пилоту, односно Доњој Зети,
што је могуће и био критеријум код деспота Лазаревића, да баш овом од свих својих
војвода, војводи Мазареку, повери управу над Зетом.
српског деспота. А Мазарек је као деспотов опуномоћеник, признао

барској властели старо право да управља градом и да суди по својим
статутима... Нема сумње да је у кривичним споровима судио сам вој
вода Мазарек, који је располагао извршном влашћу. Један дубровачки
податак из октобра 1423. каже да је војвода држао неког лопова око
ваног пет дана у барској тврђави. Мазарек је био и командант дес
потових снага које су у позну јесен 1422. опседале Скадар и водиле
борбе на Бојани. Те добро познате операције нису донеле никакав успех
деспоту. И летописи су записали: „Ходи деспоть Стефань подь Ска
дарь и не получи ничто“. Мазарек и старешине око њега разбежали
су се, ко у Дањ ко у Кроју, не смејући да изађу пред деспота. Једина је
утеха била да им војска није претрпела озбиљне губитке, тако да се
већ крајем јануара 1423. могла вратити под Скадар172. Војвода Маза
рек није обављао дипломатске послове. Преговоре о миру водио је Ђу
рађ Бранковић, коме је деспот Стефан, оптерећен многим обавезама,
поверио општу бригу о Зети. Нема податка до кад је Мазарек остао
на положају зетског војводе. Мазарека је сменио војвода Алтоман...
Имамо забележено код М. Орбина173 за прву половину XV века,
да је жена босанског великог војводе Сандаља Хранића била Марија
Масарек, синовица Константина Масарека, али се о њој и о поменутом
Константину Кастриоту не зна ни један ближи податак.
У каснијим периодима у XVII и XVIII столећу имамо неколико
значајнијих Масарека (Мазарека) из сада већ поарбанашених родова
Масарека – католика, који су као католички свештеници у хијерархији
католичке цркве заузимали видна места. Један од њих је барски надбис
куп, Петар Мазарек за кога се наводи, да је из Призрена, што би зна
чило, да потиче из села Мазрека са Паштрика у Алтину. Помиње се
као папски визитар, који описује стање у Хазу (Алтину) 1623/24. год.
и 1632. год. у истој мисији описује стање католичке дијецезе у Бео
граду, а и Београдску тврђаву, тада под турском окупацијом174. Дваде
172 При овим опсадама Скадра Иван Кастриот је помагао својим рођацима, да
љем, војводи Мазареку, а и Ђурђу Бранковићу брату од стрица његове жене Воји
славе (Гргурове кћери) са једним одредом својих ратника, који је по дубровачком за
пису предводио један од старијих Иванових синова о чему се говорило у ранијим
текстовима. Јасно је, да је Иван према Бранковићу имао обавеза због подршке, коју је
имао од његовог оца Вука при у успостављању своје књежевине.
173 М. Орбин: Ibid., стр. 180.
174 Ј. Радонић: „Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века“
(Бгд. 1950. г.), стр. 87.
сетак година касније Гргур Мазарек, католички мисионар у Приз

рену, извештава о стању католичке цркве у призренској дијецези од
1650/51. год.175. У XVIII веку се од Масарека (Мазарека) помиње скоп
ски надбискуп Матија Масарек, који је вршио каноничне визитације
у годинама 1760, 1764, 1772. и 1800. Вероватно знајући, као образо
ван каноник своје порекло (порекло Масарека), у извештајима које
подноси папи о стању у дејецези на Космету и Македонији и о нади
рању арбанашких насељеника у ове крајеве, он, иако бискуп у свом
извештају визитара, даје и карактеристичну оцену овог процеса: Ma
ledetti Albanesi, i quali per forza si sono impadroniti di quasi tutti gli terreni
scismatici e cattolici serviani [Проклети Албанци, који су силом запосели земљу
Срба православних и католика]176. У XIX столећу у истој улози имамо на
Космету пароха Николу Мазарека из Јањева, који је тим поводом на
писао хронику Via crucis maryurium cassoviensium paroecia Cerna Gora
Scopiansi spatio 1843–1846.177
У већини од осам набројаних места – боравишта у којима су у
XIV и XV столећу живели Масареци (Мазареци): у Алтину, односно
Паткову, у Посрипи код Шатија, у Опари уз Девол, у Остравици (Се
верном Епиру) и Загори и при обали у централном Епиру, живели су
Масареци и следећих пет, или шест векова. Гранање родова, те и расе
љавања родова су била углавном у северном правцу. У Алтину (Ха
зу) је популација Масарека имала неколико боравишта и изгледа, да је
била најбројнија. Нема података, када су се из јужне своје постојбине
доселили, али су у Алтину Мазареци остали скоро до садашњег пе
риода. Попис из 1940. год. у селу „Мазрека“ на источној падини Паш
трика (близу Призрена) даје доказе, да је те године село Мазрека имало
33 породице, али не даје доказе колико је било Масарека и да ли их
је те године било. Доказа има, да је исто село, а и друга боравишта
Масарека у Алтину постојало још пре XIV века судећи по записима о
Кастриотима, да су дошли у Дибру Мирдитску односно Маћу управо
из Хаза. Такође постоји и традиција у селу, коју је аутор списа о Хазу178
прибележио да су староседеоци дошли из другог места и назив села
175 Миленко Филиповић: „Хас под Паштриком“ (Сарајево 1958), стр. 25.
176 Михаило Станишић: „Последице митоманије о илирству Албанаца –
Албанци лажни Илири“ (Бгд. 2007 г.), стр. 26.
177 Слободан Блажевић: „Косово некад и сад“ – Прилози за етничку историју
Косова (Бгд. 2002. г.).
178 М. Филиповић: Ibid., стр. 110.
Мазарек, по имену свог рода пренели из постојбине, а да се село пре

доласка звало као и главни засеок у селу сада „Каравида“. У попису из
1940. год. су све породице из села биле муслиманске. Вероватно су и
Масареци староседеоци у селу прешли у муслиманску веру, што је и
убрзало процес да су постали и поарбанашени род, као што има доста
примера на Космету и Малесији у Северној Албанији.
Са етимоном Масарек или Мазарек може се већ у дужем историјском
периоду наићи на презимена која имају исту основу и која егзистирају и
до данас, са различитим, посрбљеним, поарбанашеним и грецизираним
варијантама: Мазараковићи179, Мазреку180 и Мазаракис181. То нам до
казује да су носиоци овог родовског, или племенског назива и сада број
ни, а и да је овај етимон Масарек веома стар и трајан.
У претходним вековима назив племена Масарек, или нека од
његових варијанти, досеже по документима и до самог почетка XIV
века, а према топонимима места са овим племенским називом и хи
дронимом и много даље, за најстарија у Епиру, по свему судећи и од
оснивања насеља од самог великог досељавања Словена, која су била
у периодима VI и VII столећу. Дакле за Масареке (Мазареке) је у са
дашњим просторима Грчке, Албаније и Србије могуће констатовати
веома дуг континуитет овог словенског племена и његових грана (уз
његове трансформације), преко историографских докумената од преко
седам векова, а преко топономастике по доста уверљивим индицијама
и до укупно преко десетак векова.
Интересантно би било покушати истражити, када је ово словенско
племе доспело у великим пресељењима словенских маса на Балкан, у
којој етничкој скупини, на које просторе и да ли под племенским именом
Масареци, или под неком другом варијацијом свог племенског имена.
Међутим, према расположивој документарној грађи, није могуће наћи
записе у тим периодима о овом словенском племену, осим помињања
племена код византијског историописца Прокопија из VI века. Могуће
је и на основу етимолошких компарација и индиција дати одређене хи
потетичке претпоставке.
179 Варијанта која се налази у делима старих историописаца Маркушева, Јире

чека и Дубровчана.
180 Презиме кога данас има по Албанији и Космету искључиво код Албанаца.
Пример два осуђеника Беким и Љуан Мазреку из августа 1998. г. на Космету.
181 Презиме које се налази и међу савременим грчким презименима. Пример
Алексис Мазаракис – кастелолог – аутор неколико монографија о кастелима у Грчкој.
Према К. Јиречеку182 насељавање југозападних делова Балкана

Словенима се догађало у различитим правцима: Дунавску област за
узели су у VI и VII веку Словени, на северу у великим масама, на југу, где
су поједина словенска племена допрла у саму Грчку у мањем броју... Из
Македоније допрла је једна струја словенске колонизације до морске
обале између Драча и Валоне, која се данас може разазнати са многим
именима места... И у Епиру је словенска колонизација била доста зна
чајна, као што се може видети из имена места у византиским пове
љама и на данашњим географским картама. Код М. Шуфлаја183 је
насељавање Словена у подручјима југозападног Балкана овако при
казано: Словенска продорна зона према Јадранском мору текла је на
сјеверу преко Скадра уз Дрим и Бојану све до покрајине Виље Поље
(Vilipolle, Uilipola у латинским листинама 15 вијека, данас Велипој).
...На југу учињен је продор преко Черменике (Scampa) и „Белога града“
(Berata) до бискупског села Главнице испод Валоне и до приморске об
ласти Сланице (данас Соли) између Дијевалија (Девола) и Војуше. Д.
Богдановић184 о насељавању Словена на истим територијама износи
следеће: Научно је утврђена чињеница да је читава територија Алба
није, сразмерно густо покривена словенском топономастиком; да су
називи многих река, равница, села, ређе и планина, као и читав низ
тзв. „микротопонима“ несумљивог словенског порекла. Из тога је из
веден исправан закључак да су Словени током VI и VII века населили
и пределе Албаније – углавном равнице и речне долине од Скадарског
језера на северу преко Шкумбе, Девола, Семени и Војуше до јужне Бис
трице. Топономастичка карта коју је совјетски научник А. М. Се
лишчев приложио својој капиталној студији: Славјанское население в
Албании (од 1931. г.), најбоље показује распоред словенских топони
ма по Албанији... А код А. М. Селишчева185 имамо о истој теми дато:
В VII–VIII в. бассейнах южной Бистрицы, Воюсы, Девола-Семени,
Шкумби и в рейоне Скадарского озера водворился новый этнический
элемент – славянский. Исторические обстроятельства последующего
времени, вхождение в состав государства болгарского и сербского,
способствовали усилению славянского элемента вь Албании. [У VII–VIII
182 К. Јиречек: „Албанија у прошлости“ (СКГ Бгд.), стр. 687 (часоп. – Österrei
chische Monatsschrift für den Orient, Беч 1914).
183 М. Шуфлај: „Срби и Арбанаси“ (Бгд. 1925. г.), стр. 74.
184 Димитрије Богдановић: „Књига о Косову – Етничке прилике на Балкану пре
досељавања Срба“.
185 A. M. Селишчев: Ibid., стр. 50.
в. у подручјима јужне Бистрице, Војуше, Девола-Семени, Шкумбе и у реону Скадарског

језера населио се нови етнички елемент – словенски. Историјске прилике после тог
времена, улажење у састав држава бугарске и српске помогле су усељењу словенског
елемента у Албанији.]
Према разматрањима која расправљају правце и периоде словен
ских досељавања у југозападни део Балкана и према подацима, које о
себи дају сами Кастриоти о својој постојбини у забележеним предањима
у боравиштима Масарека, долази се до закључка, да су Масареци као
племе досељени у словенској колонизацији Балкана још у VI столећу
првобитно у тада византијску покрајину Епир, или су премештајући се
са подручја на подручје у периоду векова у којима су трајале сеобе, до
спели рано до ових својих најјужнијих боравишта у Епиру. Међутим с
обзиром да нема словенских племена, која у време Велике сеобе стари
историописци помињу са стриктно наведеним именом „Масареци“,
етимолошки врло сродан назив, који би се могао односити на исто сло
венско племе, био би „Масагети“ (Масагеци) за словенско племе, које
често под тим именом (или именом „Алани“), налазимо код старих
историописаца186, или за неки од родова из овог словенског племена,
који је у колонизацији допро до Епира. Масагети (Масагеци или Алани)
су иначе били доста бројно племе на чији назив се често наилази у
историографској литератури, које је опстајало дуги низ векова чак и
под истим племенским називом, а које се доста гранало, те су се из
постојбине његови родови ширили и пресељавали у различитим прав
цима у Европи, те би било веома могуће, да је неки од њихових родова
и у словенској колонизацији Балкана и то у раној фази ове сеобе на
рода доспео и на југозападни део Балканског полуострва. Свакако, то
би била у недостатку документарне подлоге, само хипотетичка прет
поставка, али веома велика сличност назива и корена односно етимона
назива Масагети, или верзије Масагеци, са називом Масареци нас мо
же навести, да би то могуће био уверљив траг словенском племену
186 За племе „Масагети“ односно „Алане“ наводе, да су словенско племе дају
историописци Јеремија Русо (Geremia Russo) 1227. г. („Анали Русије“) и Матија Ме
ковит (Mathia Meccouita) 1506. г. („Хроника Пољске...“) с тим што Ј. Русо наводи,
да су имали језик словенски, или пољски, а М. Мековит даје и карактеристику да
су били блиски са Пољацима и Чесима (Сима Ђирковић: „Извори Марва Орбина“ –
Краљевство Словена, 2006. г., стр. CLIII, 468, 486); Код М. Милановића (Ibid., стр. 53,
65, 79, 113) се Масагети или Алани идентификују са источним Скитима и Вандалима
и Серима; Јан Дубравски у „Књига о Чешкој“ I наводи: Након што пук славенски би
јеше покорио и под власт свога царства привео читаву Сарматију, раздели се потом
на више огранака под разним именима. Дадоше си имена Венеди, Славени, Анти, Вер
ли, или Херули, Алани или Масагети, Хири,..
Масарецима, које се под својим исконским именом Масареци толико

дуго одржало, са својим родовским гранама, на просторима југозападног
Балкана. Таквом уверењу доприноси и чињеница, да у Словачкој и
Моравској Чешкој има доста трагова међу старим родовима са овим
именом односно, да још у Моравској егзистира словенско родовско
име, па чак и породично презиме „Масарик“187, које је етимолошки, по
етимолошком корену још ближе имену словенског племена из Епира –
Масареци, чија су племенска грана у ствари – Кастриоти, који су грана
Масарека са новим породичним именом рода, или презименом, тек од
средине XIV столећа.
Уколико би хипотетичка претпоставка заснована на етимолошкој
сличности назива Масареци и Масагети била тачна, да су Масареци
потомци старог словенског племена Масагета (Масагеца), односно
Алана (за шта до сада нисмо наишли и на историографске доказе), онда
би то за наше истраживање отворило велики комплекс питања за шира
проучавања, о историји Алана (Масагета), великог словенског племена,
које се распрострло у свом ширењу у доста праваца по континенту од
словенских постојбина и које је по свом времену трајања међу нај
старијим словенским племенима.
На основу свих до сада датих основних и специфичних елемена
та, који су нађени у документима и записима и хронологијама и топо
номастичким картама је и поред оскудних извора ипак, могуће извести
довољно поуздан закључак о словенско-српској етничкој припадности
рода, или племена Масарек (Мазарек), предака Кастриота. Основни
аргумент, који потврђује српску етничку припадност племена Масарек
је сведочење хроничара монаха Прокла и Комнена из „Јањинске хро
нике“, историјског извора за који се у историографији сматра, да даје
аутентичне и историјски тачне податке. По хроничарским записима
ове хронике Масареци су етнички Срби (или како дају хроничари, исте
народности као и деспот Тома Прељубовић). Други битан елемент је,
да су Масареци у касном средњовековном периоду православне ве
ре, судећи по сакралним објектима у њиховим боравиштима. Затим
у топонимима њихових боравишта, очигледни су словено-српски на
зиви њихових места (Враниште, Костур, Паштрић (или Паштрик), По
187 Очигледан пример, да је ово име словенског рода, доста заступљено у Мо
равској (Чешкој) и Словачкој је и чувени чехословачки државник, Томаш Масарик
(1850–1937. г.) родом из Ходонина у Моравској.
срипа, Остравица, Загорје, Загора и др.). Битан је фактор и да су њихова

боравишта стално у српским етничким срединама, судећи по топоно
мастици околних места. Такође је карактеристично и да је гро њихових
боравишта, где је била највећа концентрација саплеменика Масарека
основан досељавањем на подручје са северне стране реке Дрима, од
носно са српске стране Дрима као границе српско-арбанашког језичког
и границе етничког подручја. Ако за одређивање етничког идентитета
једне родовске групације, као што су Масареци у Алтину узмемо као
битан фактор и говорни језик, овде то једино можемо анализирати
преко њихових потомака Кастриота188, чији је говорни језик евидентно
био српски (што ће се у каснијем тексту посебно анализирати), те би и
то могла бити индиција при истраживању порекла Масарека, осим што
су Масареци населили при својим пресељењима током столећа на крају
средњег века у искључиво српским говорним подручјима, што би сва
како морао бити значајан податак за њихов етнички идентитет.
Индикативно је за одређивање етничког идентитета племена Ма
сарек и да је један Масарек заузимао веома значајан положај у хи
јерархији Српске деспотовине у двадестим и тридесетим годинама XV
века у време деспота Стефана Лазаревића, као истакнути војвода и на
месник деспотов за Зету, а то свакако не би било могуће да је овај Ма
зарек био етнички Арбанас. Код деспота С. Лазаревића нису позна
ти случајеви да Арбанаси заузимају било коју другу значајну функци
ју у Српској деспотовини у његово време. Сасвим је иста ситуација
и са челником Бранилом, који у време кад је постао челник, није још
имао породично презиме Кастриот, већ племенско Масарек у време
краља Стефана Душана у педесетим год. XIV века. Касније је постао
и царски властелинчић (према повељи) односно добио је и статус ни
жег племства, што такође није могао постати, ако није Србин, Грк
188 У недостатку сазнања о конкретном говорном језику самих Масарека из
Алтина узећемо личност која је три генерације иза свог претка Бранила Мазарека
(Кастриота) из Алтина – Ђурђа Кастриота. За њега имамо анализу његовог говорног
српског језика у већ наведеном писму Дубровчанима за који лингвиста Г. Јовановић
тврди, да је писан говором карактеристичним за доњозетски дијалект српског језика.
Ђурађ Кастриот није могао свој говорни језик и доњозетски дијалект научити у Маћи,
већ га је могао научити од предака, који су потицали из Алтина, а Алтин свакако спада
у Доњу Зету (и по Г. Шкриванићевој карти), а то би била и индиција, да су преци
Ђурђа Кастриота, односно преци Кастриота, који су били иначе из Алтина, Масареци
из Алтина, имали за свој говорни језик управо доњозетски дијалект српског језика.
на)
.
у VI в
а (Ала
ације
асагет
лониз
нка М
ске ко
и огра
ловен
ека ил
има с
Масар
талас
авања
првим
досељ
међу
Боравишта Масарека после ко

лонизације Словена у северном и
централном Епиру и пресељења
на север у Алтин (Хаз) и Пилот
у Доњој Зети
или Немац на основу постојеће владареве законске регулативе (што

је већ излагано). Сходно томе закључак је, да челник у статусу нижег
племства (вастелинчић) Масарек (Бранило) није био етнички Арбанас,
већ српске етничке припадности, као што је у каснијим деценијама био
и деспотов војвода Масарек. И као задњу тачку закључка о етничком
идентитету Масарека, можемо узети и индицију, али свакако не довољно
поуздану, о словенској етничкој припадности Масарека, према њиховим
претходницима, или прецима Масарека, старом, познатом, словенском
племену Масагетима (Аланима), али непоуздану ради тога, што немамо
документарне подлоге, која потврђује, да су Масагети и Масареци исто
племе, већ је то само хипотетичка претпоставка на бази етимологије и
очигледне велике сличности оба племенска назива.
Ако за Масареке (Мазареке) дамо резиме наших испитивања по
историографским и другим изворима, доћи ћемо до закључака да осим
тога што су словенско-српско племе и да су се при најранијим таласима
словенске колонизације Балкана у VI столећу населили у Епиру, а затим,
да су се ширењем и гранањем племена и услед промена владајућих
фактора над територијама на којима је било њихово племе и окружење,
да су родовске и племенске заједнице Масарека премештане према
северу, да би се гро њихових боравишта стационирао са северне стране
Дрима у крајевима Алтину и Пилоту, при чему су донекле сачувана и
стара боравишта Масарека у северном и централном Епиру. Можемо
претпоставити да је и геополитичка ситуација са променама власти у
Епиру односно Јањинском подручју, од византијске преко бугарске у X
веку и норманске у XI веку, до српске у XIV веку, допринела томе, да
су се Масареци бирајући повољнију, или своју етничку средину, пре
мештали до етничких и језичких, српских, подручја северно од Дрима,
док сва та подручја у XV веку нису заузели Турци (прилог карта на стр.
103). Насељени махом по долинама и падинама уз реке, бавили су се
углавном замљорадњом и сточарством с тим, што је међу њима било и
војничког сталежа. Иако су у периоду касног средњег века, Масареци
припадали конфесионално православној цркви у српској и византијској
држави у каснијим столећима је међу њима било покатоличавања и
масовнијег исламизирања под притиском турске власти, што се и сада
задржало код њихових потомака са презименом „Мазареку“ у Албанији.
Највише боравишта Масарека је било у XIV и XV столећу у Алтину
(Хазу) на планини Паштрик, недалако од Призрена у може се рећи, тада
претежно, а могуће и искључиво српској средини и окружењу, одакле је

и њихова грана Кастриоти, пре добијања феуда у Мирдитској Дибри и
преузимања властелинства у целој Маћи.
Аутентично племенско име Масарек (Мазарек) које се у докумен
тима најраније налази на самом почетку XIV века (1304. год.) и које се
по свему судећи одржало још од колонизације Словена до данашњег
времена, те га потомци савременици и данас имају (код неких родова до
пуњено породичним, као код Кастриота), даје праву слику о виталности
самих Масарека, исконског, словенско-српског племена и о његовом
трајању и опстајању и у бурним периодима, више од миленијума на
просторима југоисточног Балкана.
БРАНИЛО (МАСАРЕК) КАСТРИОТ
(око 1315–1379. год.)
Бранило Масарек, или Бранило Кастриот (како је по свему суде-

ћи имао породично презиме у четрдесетим, или почетком својих педе
сетих година, када је код Кастриота издвојено породично презиме од
пламенског имена Масарек или Мазарек) је најранији знан предак Ка
стриота. По родословној шеми Кастриота (као и по првој генеалогији
Хопфовој из 1873. год.), он је прадеда Ђурђу Кастриоту Скендербегу,
односно деда Ивану Кастриоту (прилог основни родослов Кастриота
дат у табели).
Бранило се помиње у неколико докумената из средине и друге
половине XIV века, и у једној хроници, а и код историописаца, као Бра
нило Кастриот – кефалија Канине, или само Кастриот, или као Бра
нило челник и Бранило властелинчић, али са довољно елемената и хро
нолошком компатибилности термина у документима из којих се може
закључити, да се односе управо на Бранила Кастриота. По томе се може
рећи да је он као најстарији записан Кастриот, или најстарији Кастриот
са овим презименом, родоначелник властелинске и великашке породице
Кастриот. Интересантно је да о Бранилу Кастриоту није ништа речено
у Мусакијевој „Меморији...“, а и код Скендербеговог биографа Марина
Барлетија нису дати подаци о Скендербеговом прадеди, те то доводи
донекле у сумњу припадност ове личности Кастриотима, из чега је
могуће и произашло негирање везе Бранила са Кастриотима код неких
историографа (мада је дато и код Барлетија, да је Хамза Скендербегов
синовац узео ново име по Бранилу). Међутим за Мусакије и Барлетија
стоји чињеница, да су они веома мало знали и веома мало и штуро
писали и о Павлу Кастриоту, деди Скендербеговом за кога је било код
свих историографа прихваћена чињеница, да је отац Ивана I Кастриота,
али кад је Бранило у питању стоји и непобитна чињеница и да су сами
Кастриоти Бранила сматрали својим претком.
Према хронолошким одредницама Кастриота и хронолошким ди
јаграмима за његове потомке, Кастриоте, Бранило је живео у периоду
који почиње са првим декадама XIV века, а живот му се завршио у

осамдесетим год. истог века, или тачније по К. Хопфу189 и Јањинској
хроници190 у 1379. год. односно у Браниловој седмој деценији и то под
трагичним околностима у Јањини, којом је тада владао деспот Тома
Прељубовић.
Код историографа, који обрађују теме о најстаријим Кастриотима,
прецима Скендербега, поготово последњих деценија има различитих
тумачења кључног документа у коме се Бранило помиње и оспоравање
код једног дела историографа, да је то личност која спада у Кастриоте,
односно, оспорава се да се наведено презиме у документу – Кастриот,
односи на ову личност, односно Бранила, који је такође наведен у до
кументу, мада постоје и доста уверљиви докази о Бранилу као Кас
триоту, односно као њиховом родоначелнику. Ми ћемо анализирати сва
документа која га помињу, вршити хронолошке компарације и изнети све
ставове историографа по том питању уз закључак о Бранилу Кастриоту
добијен на основу документарних и хронолошких аргумената.
Документарни фонд, који се односи на Бранила Кастриота је врло
ограничен, састоји се од четири документа укључивши и хронику у
којима се Бранило (Кастриот) помиње: Од Повеље цара Стефана Душана
(из Прилепа од 1347. год. датиране погрешно у збиркама докумената
1346–1355. год.)191, Простагме цара Стефана Душана (из Радовишта од
15. новембра 1349–1353. год у збиркама докумената погрешно датиране
са 1361. год.)192, Повеље Александра господара Валоне и Канине (из
1368. год.)193 и од хроничарског записа из 1379. год. У „Јањинској хро
ници монаха Прокла и Комнена“194, где је у запису дат и опис околности
под којима је завршио живот Кастриот (Бранило) 1379. год.
189 Hopf Charls: „Chroniquest greco-romanes medites ou peu connues publieès avec
notes et tables gènèalogiques par“, – Berlin 1878; Н. Вулић: Ibid.
190 „Пов}ст Комнена монаха и Прокла монаха о различитимъ деспотима Епира
и о тиранину Томи деспоту и Комнену Прелюбу“ – („Јањинска хроника“). Превод
хронике из 1862. год. Јефто Аврамовић (Гласник ДСС књ. XIV (Бгд. 1862. год.).
191 Стојан Новаковић: „Законски споменици...“ док. 34 (датиран 1346. г. – 1355.
г.), стр. 432 (дат у скраћеној форми) (Бгд. 1912. г.); Александар Соловјев: „Одабрани
споменици српског права (од XII до XV в.)“, докум. 68 (датиран 1349–1354, јануара
18), стр. 143 (Бгд. 1926. г.).
192 С. Новаковић: Ibid., док. 37 стр. 436.
193 Franc Miklosich: „Monumenta Serbica“ (1858. Graz); издање 2006. Бгд., CLXII
6876, стр. 178.
194 „Јањинска хроника“ (Пов}ст Комнена монаха и Прокла монаха...)
Границе српске државе у ал

банским подручјима крајем
XII в. и почетком XIII века
Границе српске државе у албан

ским подручјима 1282–1321. г.
Хронолошки узевши, први документ је Повеља цара Стефана

Душана (дат је са тумачењем у прилогу 116) у коме нема датирања са
мог документа, те је у збиркама дат период 1346–1355. год. јер се у
документу владар помиње са царском титулом, међутим према дру
гим подацима могуће је установити, да је повеља писана 1347. год.
Орјентационо одређивање године, кад је дата повеља је узето преко
податка, да је игуман манастира Хиландара поменут у повељи кир
Теодул, који је кратко време игуман Хиландара 1347. год. (према по
дацима које даје Д. Богдановић195) пре него је манастир Хиландар
преузео игуман Сава, а да је повеља писана у Прилепу, како стоји при
потпису у повељи, односно пре него је Стефан Душан са царицом бо
равио у Хиландару склонивши се од епидемије куге. Потврда овом да
тирању је и податак Никоса Икономидиса, који дају Б. Ферјанчић и С.
Ћирковић196, да залеђина Свете Горе (где се налази метох, кога владар
донира Хиландару, у селу Лужац и околини) и Свету Гору, Срби ни
су држали у периоду од 1350. год. до 1355. год., стога је и код М. Бла
гојевића197 дато: ...цар Душан је слао челника Бранила (1347) и челника
Ђурицу (1350) да „утешу“ међе на уобичајен начин спорним црквеним
земљопоседима.
У овој повељи, по молби игумана хиландарског Теодула, цар Сте
фан Душан уверивши се да село Лужац у области града Редине (на Хал
кидику), као манастирски метох, припада Хиландару на основу про
стагми византијских царева, потврђује га манастиру Хиландару, а у
своје име Хиландару додељује још два села и град Полихор на истом
полуострву, а уз то их ослобађа других обавеза. За спровођење своје
донације и одређивања међа метоха шаље свог властелина Калаварија
и свог челника Бранила. Цитат самог царског налога, Калварију и чел
нику Бранилу гласи:
I o sih vskhĩ vi‚e pisanihĩ posla carĩstvo mi pravovernago vlastelina
carstva mi Kalavara i ~el ¸nika Branila, i outesa{e megü metohi Matere
Boõiö Hilan ¸dar ¸skiö Louø ¸cou i selomĩ iøe priloõi kĩ tomou carĩstvo mi.
Метоси који се наводе у повељи су у грчком делу царевине, те је
одређен грчки властелин Калварије за кога би се рекло по редоследу
у документу, да је значајнијег ранга од челника Бранила за кога се ве
роватно исто подразумевало знање грчког језика за извршење царске
195 Д. Богдановић: „Житије Св. Саве“, ст XIII.
196 Б. Ферјанчић / С. Ћирковић: „Стефан Душан“, стр. 305.
197 М. Благојевић: „Челник“ (Лексикон српског средњег века), стр. 813.
Цар Стефан Душан владар у време Бранила,

„царског челника“ – фреска у цркви
манастира Леснова код Кратова и цртеж
А. Дерока по истој фресци
Српско царство средином XIV столећа са обухваћеним албанским подручјима

воље. Калавар198 је свакако један од грчких архоната, који су у царевим

заузимањима грчких покрајина, пришли цару Стефану Душану, док
је Бранило са војним рангом челника199, који су често радили и дру
ге царске послове, по свему судећи своју титулу стекао у царевим
ратовањима у педесетим годинама XIV века по албанским и грчким
покрајинама.
Други документ у коме је поменут Бранило је царска простагма200
Стефана Душана из Радовишта из периода 1349–1353. год.201 (дат у
прилогу на стр. 117 са тумачењем). На документу је много касније
дописано датирање 6869. год., које је протумачено као 1361. (уместо
198 Калавар одн. Михајло Калаварије се помиње код Б. Ферјанчића („Стефан
Душан“, стр. 201) као грчки властелин, архонт који је 1350/51. даривао Великој лаври
св. Атанасија имање и реку Плумнску, такође код Редине у области у којој је и село
Лужац наведено у Повељи. Још један Михајло Калварије, контоставал, његов пре
дак забележен је као протовник Михaјла VIII Палеолога осамдесетих год. XIII v. (Б.
Ферјанчић: „Тесалија у XIII и XIV в.“, стр. 109–112).
199 По К. Јиречеку (Историја Срба II, стр. 361), најважнији државни чиновници
беху челници. По С. Новаковићу („Византиски чинови и титуле“, стр. 196; Велики
челник Радич.. стр. 40–41) је дато, да су челници били нека врста обласних господа
ра и да се за челнике може тврдити да су били неке старешине, али се не може доку
чити природа тог старешинства, а и да су били један од степена војничког старешине.
Код Милоша Благојевића („Државна управа у српским средњовековним земљама“,
стр. 208–216) је дато, да у раду државне управе у српским средњовековним држава
ма видљиво место припада челницима, а да је у Душановој хјерархији челник био ни
жи по рангу од војводе и казанца, али да је и челник имао извршну властр. Дат је и
пример, да је и обласни кефалија био по рангу изнад челника. Затим је дато, да су у
време Немањића челници били заповедници јаких војних утврђења – утврђених гра
дова и да су располагали оружаном силом, а челници који су били на двору, да су се
бринули о безбедности двора и владареве личности, а и да су били заповедници, или
старешине мање, или веће групе људи – оружника, као и да обављају друге значајне
државне послове по налогу цара као заштита црквених земљопоседа од самовоље
властеле и послове судија и извршитеља владаревих одлука (Челници – Лексикон
српског средњег века, ст .813). Наводи доста примера где челници и извршиоци у
решавању имовинских спорова и разграничавању метоха и да су сем царских челника
са великим челником, постојали и челници великаша и манастирски челници.
200 Простагма – царска наредба. По Божидару Ферјанчићу (Лексикон српског
средњег века, стр. 591) врста повеља, које се по садржају и спољним знацима разликују
од свечанијих даровних аката хрисовуља. По садржају, то је краћа административна
наредба упућена царском чиновнику, или поверљивом лицу, немају царевог потписа
и печата, а на крају текста налази се црвеним мастилом писан царев менологем, одн.
датирање.
201 Архив манастр. Хиландара, бр. 46; снимак у Архиву САНУ, бр. 8876; С. Но
ваковић: „Законски споменици...“ док. 37 – Повеља цара Стефана Уроша, стр. 436.
1360)202, те је 1361. година под којом се документ погрешно води у

збиркама докумената из чега је произашла и грешка, да је акт из времена
цара Стефана Уроша. По Соловјеву203 узет је као известан, период
писања акта (писаног у облику простагме, без помињања цара) од 1349.
до 1353. год. односно, у периоду владавине цара Стефана Душана, који
је прихваћен и код С. Ћирковића. У царској простагми говори се о жал
би хиландарског игумана Јована да манастирском метоху у планини
Кунари изнад Сикирника односно манастирским пашњацима, који су
припадали манастиру Хиландару по одредбама царске хрисовуље, чине
штету околна властела и властелинчићи и околни катуни Влаха, те је
цар одредио царског властелинчића, Бранила, да то спречи и одреди
границе хиландарског метоха. Бранило се помиње на два места у доку
менту као царски властелинчић204:
I Σ tomĩ posla c(a)r(ĩ)stvo mi vlasteliËikó c(a)r(ĩ)stva mi Branila
da povede ôVÛ ô starinikĩ da outeùu megü koude imĩ ös(t) priloÒilo c(a)r(ĩ)
s(t)vo mi.
........
...i si vsa outesaùe starinici kako piùe hrisovulĩ c(a)r(ĩ)stva mi, a
zakle ihĩ vlasteli~kĩ c(a)r(ĩ)stva mi Branilo.
Бранило властеличић, царев изасланик у овом спору је био ду
жан, да са 12 угледних мештана (стариника), који ће међе показати, од
реди границе манастирског метоха („отеше“ међе) у планини Кунари,
изнад места Сикирник у близини садашње Струмице (у прилогу извод
карте), да старинике205 закуне пред знамењем, да ће међе хиландарских
202 Сима Ћирковић: „Хрељин поклон Хиландару“ – Зборник радова Византо
лошког инстит. XXI (Бгд. 1982. г.), ст 110.
203 Александар Соловјев: Повеље цара Уроша у Хиландарском архиву – Бого
словље 1927. г. стр. 282–283.
204 По Р. Михаљчићу („Лексокон српског средњег века“, стр. 89) властелин
чићи су друштвени слој између велике вастеле и себара, ниже племство у средњове
ковним српским земљама. После 1300. г. у повељама се уместо назива „војин“, упо
требљава за малог властелина из нижег по рангу и бројнијег племства, назив власте
линчић (К. Јиречек: Ibd. II, стр. 261). По Душановом законику правни положај власте
линчића је био изједначен са правним положајем властеле, осим што се за исти пре
ступ предвиђала строжа казна за властелинчића. У држави Немањића властелинчићи
су регрутовани из друштвеног слоја војника. Они су природно знатно бројнији друш
твени слој од властеле поготово од велике властеле. По М. Динићу (Ibid. стр. 86) вла
стелинчић може бити само Србин, Грк, или Немац по Душановом законику чл. 39.
205 Стариници су по Милошу Благојевићу (Спорови око средњовековних међа
– Зборник Матице српске за историју 71–72, стр.14,18) бирани угледни становници
пашњака показати исправно како би се утврђене међе поштовале, какав

је био обичај тог времена и да направи записник („царски запис“), како
би се међе уписале у нову царску хрисовуљу, а манастир Хиландар убу
дуће у потпуности располагао дотле отуђеним планинским пашњацима
манастирског метоха. Из простагме је очигледно, да је Бранило, као
представник царске власти, сем пресудне улоге у разграничењу, вршио и
улогу номика за нотирање царског записа о разграничењу и царског иза
сланика, пред ким су се судеоници догађаја заклели, како би потврдили
своју сагласност из чега се може извући закључак и о одређеном обра
зовању и писмености властелинчића (по повељи из претходних година
и царског челника) Бранила (Кастриота), а такође и о поверењу влада
ра према њему, које му је указано.
Трећи документ у коме имамо сазнања о Бранилу Кастриоту родо
начелнику Кастриота за који можемо рећи да је и најзначајнији, а и да је
изазвао највише недоумица и полемика је повеља Александра доминуса
Канине и Валоне из 1368. год. То је повеља Александра206 Дубровча
нима о захвалности за доделу дубровачког грађанства по молби, коју је
слао по свом изасланику Дими, са Александровом заклетвом, да ће бити
пријатељ и одан Дубровнику (повеља са тумачењем дата у прилогу, а
фотокопије детаља оригинала документа у прилогу). У Повељи се на
води и властела, његови сведоци са којом је Александар од Валоне при
спео у Стон ради заклетве о верности Дубровачкој републици по по
зиву дубровачког званичника, патриција, Николе Кабужића207, где се
суседних насеља или жупа. Полагали су „страшну заклетву“ пред царским опуно
моћеником пред знамењима иконом, јеванђељем и крстом да ће исправно „отесати“
(отес – оно што је ограничено) међе.
206 Александар, „Господин од Канине и Валоне“ је наследио деспота Јована
Комнена Асена, брата царице Јелене, жене цара Стефана Душана. Претпоставља се,
да му је Александар син, а да је деспот Јован умро током епидемије куге, која је била
1363 год. (М. Шујица: Ibid. стр. 17)
207 Никола Кабужић представник Дубровачке републике, није познато коју је
функцију обављао у време споразума са Александром од Валоне, иначе виђен ду
бровачки патриције из богате фамилије Кабужића дубровачких трговаца и бро
довласника, који су у том веку били једна од главних дубровачких трговачких ку
ћа. (Десанка Ковачевић: „Трговачка књига Николе и Луке Кабужића из 1426. г. из
Дубровачког архива“ – Историски преглед 1, 1954). Њихова трговачка књига пред
ставља јединствен писани извор за књиговодсто у XV в. трговачке куће, која је раз
гранала трговину драгоценим металима сребром и златом са Србијом и Босном. Ме
ђутим немамо и доказа да је Никола, чија је то трговинска кућа 1426. год. исти Никола
Кабужић, који је уписан у документ из 1368. год., али је свакако блиски рођак, или син
који је наставио трговину.
таксативно наводе личности по именима и функцијама у Александровој

кнежевини, међу којима и Бранило Кастриот, кефалија Канине и то по
следећем рангираном реду: Продан, војвода, Миклеуш, кефалија ва
лонски, Бранило Кастриот, кефалија канински, Раич, двородржица,
Ујежа, ставилац, Стамат и Обрад, судије, Згур Ђуканшевић, Смоква
и Костадин Шабовићи, Бориш, Грубоје, Драгоман, Радивој и Богоје. У
Александровој повељи из 1368. год. овај за нас кључни пасус повеље са
Бранилом протумачен палеографски са оригинала документа написан
је на следећи начин:
† Avo vlasteli, koi prisegΣsmo na svetoö i boæĩstveno„ „vanĩgelie

imenemĩ: Prodanĩ voövoda i MikleÁù kefalió valonĩski Branilo i kefalió
kaninĩski KastriΣtĩ i Rai~e dvĩrĩdrĩæica i ëögó stavilecĩ i Stamatĩ
i ĭbradĩ sÁdió i Zgurĩ DÁkanùerevikĩ i Smokva i Kostadinĩ ©Árbovikĩ i
Bori{ĩ i GrÁo„ i DragΣmanĩ i Radivoi i Bogoö.
Поступак додељивања дубровачког грађанства обрађен је у сту

дији Јованке Мијушковић208 „Додељивање дубровачког грађанства
у средњем веку“ (где се и као пример наводи и случај Александра од
Валоне), те цитирамо опис самог поступка одлучивања и доделе дубро
вачког грађанства:
На основу поднете молбе доносило је одлуку надлежно веће Ду
бровачке Републике у складу са законским одредбама. Пошто је од
лучено да се странац прими за грађанина следила је обавезна заклетва.
Она се полагала пред кнезом и Малим већем, без обзира које је веће
донело одлуку о пријему у грађанство (кнез Павле Раденовић такође је
положио заклетву пред дубровачким послаником Рафаелом Гучетићем
24.03.1397. г.). Ову је заклетву полагао новопримљени грађанин лично
у Дубровнику. Заклетва се могла полагати и преко опуномоћеног посла
никa. Најзад њу је могао положити странац ако није био у Дубровнику
и пред специјално упућеним послаником. Наравно влада је слала своје
посланике само виђеним људима. Тако је положио заклетву господар
Валоне и Канине Александар пред Николом Кабужићем – ...kako me
poiska Nikola KabÁæikĩ. Странац се заклињао на јеванђељу пошто би
га додирнуо. Ново примљени грађанин се заклињао да ће бити веран
208 Јованка Мијушковић: „Додељивање дубровачког грађанства у средњем ве
ку“ – Глас САНУ – Оделењ. друш. наука књ. 9, 1961. г., ст 122.
и покоран дубровачкој влади. На крају се издавала повеља којом је

потврђен пријем странца за дубровачког грађана209.
Интересантно је тумачење описа подношења заклетве из истог
документа код М. Благојевића210: Тадашњи господар Канине и Валоне
господин Александар заклео се Дубровнику 1368. године, да ће бити ве
ран дубровачки грађанин, а са њим су положили заклетву и најути
цајнији представници властеле. То би било разумљиво с обзиром, да
је Дубровнику било битно, да се пријатељство са Дубровником огледа
и код свих Александрових званичника према трговцима из овог града.
За наше истраживање података о Кастриотима односно Бранилу
Кастриоту је интересантан и кључан пасус, који помиње међу властелом
(који су сведоци подношења заклетве, или који такође подносе заклетву
на верност, осим „доминуса“ Александра Дубровачкој републици)
и Бранила Кастриота. Како је од стране палеографа (у време када је
објављен у збирци Ф. Миклошића, који је касније пренет и у збирци
код Љ. Стојановића) протумачен текст у пасусу на следећи начин: ...i
MikleÁù kefalió valonĩski Branilo i kefalió kaninĩski KastriΣtĩ..., то
је овако палеографско тумачење изазвало различите ставове код ис
ториографа по питању, да ли је Бранило – Кастриот или није. С обзи
ром да је палеографско тумачење, које иначе није у овом случају јед
ноставно, а ни без проблема, а приори прихваћено, доста је олако од
бачено тумачење К. Хопфа, да је Бранило родоначелник Кастриота и без
икаквих анализа хронолошких, или анализа преко Кастриота, тумачи
се, или да је Бранило један од властеле, без дате његове функције у
Александровој кнежевини, или касније тумачење, да је он кефалија ва
лонски, а Кастриот (коме није познато и име) кефалија канински, док
је Миклеуш један од војвода (мада тa комбинаторикa тумачења пре
виђа, да је у повељи уз Миклеушево име дата друга функција). Није да
то тачно, чије је палеографско тумачење читања текста повеље, који је
објављен у збирци докумената, а ни са каквим образложењима. Пре
ма познатим делатностима Ф. Миклошића у чијој збирци је прво об
јављена повеља (а и према предговору новог издања збирке Р. Ми
209 Није јасно из ауторкине студије и није поменуто, да ли су кнежевима Алек
сандру од Валоне и кнезу Павлу Раденовићу, сходно њиховом рангу, додељена и
дубровачка племства, јер је у истој студији обрађено неколико примера, а и дати кри
теријуми по којима би то било у складу са дубровачком правилима.
210 М. Благојевић: „Државна управа у српским средњовековним државама“, стр.
265.
хаљчића211), вероватно је сам Миклошић, или уз консултације извршио

изчитавање ове сачуване у Дубровачком архиву повеље Александра.
Међутим и за оне који нису стручњаци у палеографији је очигледно,
да у палеографским исчитавањима текста ове повеље има и те како
проблема, те да дато решење могуће није сасвим одговарајуће, а да се
није ценио нарочити значај саме повеље, да би био старосрпски текст у
овој повељи, сасвим егзактно палеографски протумачен. Прво у тексту
писаним минускулом, односно рашким канцеларијским брзописом на
ипак мањем формату на коме је документ написан са релативно ши
роким линијама пера, код доста ситних слова, како је писан од Алек
сандровог логотета Ђурице, дакле веома непогодним за тумачење, про
сто је немогуће било, тако децидно, како је дато у објављеном докумен
ту у збирци, одредити правилно тумачења свих графема, односно де
цидно тумачити све речи у тексту. Изнећемо само неколико уочених
мањкавости у палеографском тумачењу текста, које свакако нису неваж
не, да не би могле утицати на дефинитивно тумачење текста:
– Графем који је тумачен као свеза „и“ између речи Бранило и ре
чи кефалија је написан спојено са речи кефалија, те није јасно, да ли је
то свеза, или део наредне речи. Код других свеза је овај размак између
свезе и наредне речи далеко јасније изражен.
– Два графема један са два издужена стабла спојена хоризонталном
цртом и други налик на слово „н“ или „и“ писан једнопотезно ниском
линијом, су код палеографског тумачења, дати са истим значењем свезе
„и“. Међутим не види се разлог зашто су оба графема тумачена на ис
ти начин, јер се донекле разликују по позицијама у редоследима у
реченици. Други графем би могао да се тумачи и са другом свезом, или
делом речи, према позицији како је писан у склопу реченице. Користећи
примере из исте ове расправе имамо неколико оригиналних списа, који
су писани неколико десетина год. касније, као повеља Ивана Кастриота
Хиландару (прилог на стр. 203) или писма Ђурђа Кастриота Дубровнику
(прилог на стр. 58 и 59), које су писали канцелари, или сами аутори где се
свеза „и“ пише истом графемом са две вертикалне црте спојене једном
хоризонталном, као што је претежно дато у овој Александровој повељи
за Дубровник из 1368. год, међутим нема и друге варијанте писања свезе
„и“ другим графемом једнопотезном ниским знаком, како је тумачена
код Ф. Миклошића. Поређењем се може закључити, да је слово „и“ у
склопу речи (уколико није на почетку речи) увек писано ниским јед
211 Ф. Миклошић: Ibid., стр.8.
нопотезним графемом, а слово „и“ кад се нађе као свеза између речи
(или ако је на почетку речи), да је писано са два висока вертикална зна
ка спојена хоризонталним цртом. Неспорно је, да је касније графем са
две вертикалне дуге линије и једном хоризонталном линијом, као не
практичан у брзопису замењен једнопотезним ниским графемом, као
практичнијим и бржим за испис (као у спису хиландараца у такође дат
ом у прилогу на стр. 210 ове студије), али управо овде имамо пример,
да је неколико десетина година касније исто писан графем са дугим
вертикалним линијама, што значи да се овакав графем одржао и много
касније од времена писања Александрове повеље. Из свега произилази,
да је ипак неприхватљиво тумачење Ф. Миклошића, да се у истом спису
свеза „и“ пише на два начина и у истој кључној реченици различито,
пет пута са ниским једнопотезним графемом, а осам пута са графемом
са две вертикалне високе црте и једном хоризонталном спајајућом.
Није логично, да је при писању логотета занемарено правило, или ус
таљени поступак, који је очигледан поређењем са сличним записима
тог времена, да се слово „и“ као свеза, или као почетно слово пише
графемом са високе две црте повезане хоризонталом, а да се слово „и“
у средини речи, или на крају, пише са ниским једнопотезним графемом.
Поготову је нелогично, што тај акт пише „доминусов“ логотет Ђурица
за доминуса Александра Асена и властелу и то у Дубровнику и да је
то управо повеља, која сама по себи има знатан значај за обе стране,
чији се односи актом регулишу, да би акт био исписан траљаво и са
очигледним недоследностима самог исписа логотета, како га тумачење
Ф. Миклошића приказује. Далеко прихватљивије би било тумачење, да
ниски једнопотезни графем није алтернатива свези „и“, која је у истој
реченици претежно другачије писана, већ да је то нека друга свеза, или
да је могуће део речи уз основу речи „кефалија“ у ионако слабо чит
љивом испису брзописа минускула, који је тумачен од Ф. Миклошића,
рекло би се недовољно прецизно.
– Редослед имена и функција у реченици у којој се набраја вла
стела у Александровој повељи, која се заклела Дубровнику, управо је
такав, да се прво наводи име, а иза њега функција у Александровој
кнежевини, или двору и то строго по редоследу ранга функције. То
је уочио и Р. Михаљчић кад каже: Логотет Ђурица који је писао по
заповести „господина Александра и све властеле“, није произвољно
набрајао звања и функције.212 Управо по таквом строгом редоследу
после Продана војводе и Миклеуша кефалије валонског долази Бра
212 Раде Михаљчић: „Крај српског царства“ (Бгд. 1989. г.), стр. 273.
нило кефалија канински Кастриот, те даље, Раич двородржица, Ује

жа ставилац итд. Како се види и пре Бранила и после је навођење у
потпуно истом склопу – име, затим функција, па је логично, да је та
ко дато и за Бранила и да је дато у набрајању и појашњење његовог
имена његовим презименом Кастриот, што такође срећемо у задњем
делу реченице Александрове повеље, код Згура Ђуканшевића и код
Костадина Шурбовића, где такође нису дата само имена, већ су дата
и презимена ових Александрових властелина. У овом делу повеље,
где је наведена властела, може се запазити, да је дато изразито ранги
рање властеле по значају функција, где је прво наведеден војвода, па
оба кефалије213, па двородржица, ставилац итд. У таквом склопу на
брајања, не би било логично, и у складу са осталим делом акта, да је у
повељи наведен Бранило без икакве функције, ако се узме, да су наве
дени испред Миклеуш кефалија валонски, а иза Бранила, као посебна
личност Кастриот (наведен само са презименом) кефалија канински
(како се код неких аутора заступа једно од тумачења), а да се даље у
повељи наводи, Раич двородржица и др. властела даље редом по значају
функције. Такође не би било логично, ни да се у набрајању само једна
личност наводи само по презимену (Кастриот) с обзиром да није у том
облику дато име ни једног од наведене властеле.
213 Кефалије су по византијском управном устројству управници градова, или

жупа. Кефалија је као владарев заступник стајао на челу свих војних и цивилних
послова у граду, или жупи. Српска држава је на бившим византијским територијама у
другој половини XIV в. имала исти поредак. Обично је према имену града саображена
и титула кефалије у овом случају – кефалија канински и кефалија валонски. Ако је
град био утврђен кефалија је био заповедник тврђаве, као код Канинске тврђаве. У
случајевима просторно обимнијих тврђава, постојао је и кефалија кулски одн. ке
фалија цитаделе – најутврђенијег централног дела тврђаве. Кефалија је водио рачуна
о безбедности града, о „градозиданију“, доградњи и поправци кула и бедема, о „гра
доблуденију“, градској стражи и успостављању реда, имао је право наплата глоба,
бринуо о одвијању трговине и наплата царина. Имао је своје извршиоце, а и личне
привилегије, које су му омогућавале да има имућно имовинско стање. Постављао га
је владар и био је одговоран владару. Сматрао се једним од највећих државних вели
кодостојника. Титулу и функцију кефалије постепено преузимају војводе. Челници су
се сматрали такође владаревим опуномоћеницима, али нижим по рангу. По М. Бла
гојевићу (Ibid., стр. 270) није постојала превелика разлика између кефалија и челника
у хијерархији државне управе. Обласни господари после цара Стефана Душана при
хватили су и одржали систем изграђен за време царевине са кефалијама као стубови
ма државне управе (С. Ђирковић: „Србија уочи битке на Косову“, стр. 11).
– Осим тога у склопу реченице у стросрпском језику (где иначе

нису постојала стриктна синтаксна правила, или правила уопште није
ни било, бар не још у XIV веку) при писању имена са презименом било
је и ређих примера, да се повезују свезом „и“, те би по том начину
нармално било писање целог имена Бранило и Кастриот, тако да би се
и та могућност могла узети у обзир при тумачењу повеље, ако би се
прихватило палеографско читање графема старосрпског текста повеље
са свезом „и“, како је дато у збиркама докумената Ф. Миклошића и Љ.
Стојановића.
– Један од евентуалних разлога што је можда написано „и“ из
међу имена и презимена (ако се палеографски графем тумачи као ово
слово) је што је Бранило, као по свему судећи први Кастриот са овим
презименом, неких година пре писања ове повеље променио презиме у
Кастриот (о чему ће се у каснијем тексту говорити), те је промена код
логотета Ђурице могуће изазвала писање и свезе „и“ међу именом и
презименом Бранила.
По питању палеографског тумачења Александрове повеље из
1368. год., урађеног по свему судећи од стране Ф. Миклошића при об
јављивању повеље у збирци „Monumenta serbica“ 1858. год., можемо
закључити, да дато тумачење не може бити довољно поуздано, да би
се само на основу њега доносили закључци, или негирала поставка
К. Хопфа о припадности Бранила Кастриота. Да би дошли до поузда
ног тумачења повеље, било би потребно урадити нову палеографску
експертизу повеље, како би се што приближније тачно ишчитао иначе
веома нечитљив текст манускула Александрове повеље из 1368. год.,
која садржи битан податак о претку Кастриота. Сходно свим изнетим
примедбама на тумачење кључне ставке повеље за нашу тему, ипак је
далеко логичније тумачење ове ставке текста као – Бранило Кастри-
от, кефалија Канине.
Непрецизно тумачење ов ставке текста повеље из 1368. год. у збирци
Ф. Миклошића проузроковао је различита тумачења код историописаца
и касније историографа о припадности Бранила Кастриота, или о „вези
(генетској) Бранила са Кастриотима“. Страни историописци прво К.
Хопф, а затим В. Маркушев, а и домаћи Н. Вулић и др., који су се бави
ли Кастриотима у напред наведеним делима, писаним од осамдесетих
год. до краја XIX века, тумачили су текст Александрове повеље из 1368.
год., као доказ Бранилове припадности Кастриотима, односно Бранила
Кастриота као Кастриота о коме има најранијих помена у документима,
или као родоначелника Кастриота, који се сасвим са хронолошког ас

пекта уклапа у старију генерацију испред Павла Кастриота, односно
као прадеда Ђурђу Кастриоту. Иза њих у тридесетим год XX века, на
илазимо на прво негирање такве поставке код М. Шуфлаја (код кога
би друго, већ код опонента српског порекла Кастриота и пропагатора
хрватске историјске везе са Арбансима или, ако цитирамо Н. Жутића
једног од највећих пропагатора свехрватства Балкана214). М. Шуф
лај даје у својој студији „Срби и Арбанси“215 следеће тумачење: У јед
ној српској повељи „авалонског и канинског господина“ Александра,
ваљда сина деспота Јована, спомиње се (1366)(?) „ћефалија канински
Кастриот“ и то без Шуфлајевог образложења потпуно занемарујући
име Кастриота – Бранило, дато у тумачењима ранијих историчара. По
овако сроченом тумачењу повеље, како је дао М. Шуфлај, кефалија, или
ћефалија канински није Бранило, већ Кастриот, који је Зацијело од Балше
II (oko 1383) добио у лено два села у средњој Албанији на Мату. Његов
потомак „господин Иван“ у српским повељама „Ivan Castrioth“...216
што би по М. Шуфлају значило, да је кефалија канински управо Павле
Кастриот217. Међутим Павле Кастриот, који је вероватно рођен између
1335–1345. год. (према апроксимативној хронолошкој рачуници) 1368.
год. имао би од 23 до 33 године. Ако се узме у обзир, да је функција ке
фалије била може се рећи у рангу војводе, а изнад челника, доста висока
у средњовековној хијерархији, то не би било реално да у тим годинама
има тако високу функцију Павле Кастриот, већ је то пре могао имати
Кастриот старије генерације, по свему судећи Бранило, који је био око
средине своје шесте деценије (по апроксимативној хронолошкој рачу
ници приближне године његовог рођења). Сам М. Шуфлај за Павла
даје податак, да је Зацело од Балше II (око г. 1383) добио у лено два
села у средњој Албанији на Мату218, тако да и тај податак искључује
214 Никола Жутић: „Верско-национална и политичка злоупотреба илирског
имена“, стр. 155 (Бгд., 2007).
215 М. Шуфлај: „Срби и Арбанаси“ (1925. Бгд.), стр. 128; М. Шуфлај: „Повјест
сјеверних Арбанаса“ (Бгд. 1924. г.) стр. 205.
216 М. Шуфлај: „Повијест сјеверних Арбанаса“, стр. 205.
217 Необјашњиво је зашто није М. Шуфлај дао и податак, да је то управо Павле
Кастриот, када је дао и све његове податке осим његовог имена.
218 Пронија је посед који владар додељује припаднику војничког сталежа, или
властелинчићу у ретким случајевима и осиромашеном властелину на коришћење уз
услов обављања војне службе за његов рачун. Слобода располагагања пронијом је ог-
раничена, без могућности отуђења, сходно одредби чл. 59 Душановог законика (Ђ.
Бубало: „Душанов законик“; Б. Ферјанчић: „Пронија“). Пронија је посед, који су у
могућност, да је Павле, који је 1383. год. наводно властелинчић Балшића

из сталежа нижег племства 1368. год. петнаест година раније био –
кефалија, што је и по рангу и сталежу било далеко изнад властелинчића
из нижег сталежа и не би био вероватан у средњовековном друштву
тако релативно низак сталешки положај једног бившег кефалије. Тиме
би М. Шуфлај демантовао своју поставку о Павлу кефалији канинском,
међутим не може се узети овај податак, да је лено дат тек 1383. год., јер је
пре тога један Кастриот већ 1368. имао презиме по кастелу Кастри, који
је свакако део истог феуда. У другом свом делу романизованој историји
„Константин Балшић“219 М. Шуфлај не говори о лену, већ да је Павле
добио само пронију од Балше II Балшића. То би била доста велика раз
лика и у статусу и у обавезама, уколико је пронија, а не лено, међутим,
код Талоција и Јиречека, говори се искључиво о лену220. Такође код
И. Божића у цитату који је и раније наведен221 дато је тумачење да је
Павле поседовао управо феуд, код Балше II, а не да је користио само
пронију, тако да и то иде у прилог констатације, да је у питању до
ста превида и контрадикторности код тумачења повеље Александра из
1368. год., а и статуса Павла Кастриота, код М. Шуфлаја, те би самим
тим и супротстављено тумачење М. Шуфлаја о другом канинском кe
фалији, Павлу Кастриоту, било потпуно неодрживо. Међутим оно што
је основни недостатак у поставци и тумачењу код Шуфлаја је тенден
циозно избегавања признања чињенице, да је родоначелник, или нај
старији познат Кастриот (кефалија канински) у ствари – Бранило.
Иначе и такав став М. Шуфлаја је подржао и В. Ђоровић (такође
бечки студент) у „Белешци“ (Архив за арбанску старину...)222. У ко
ментару на натпис Маринеска о Скендербегу аутор даје следеће: Јо
ван Кастриота не потиче од једног претка, који се зове Бранило Кас
каснијем периоду додељивали и великаши – кнежеви својим властелинчићима, или
истакнутим и заслужним припадницима војничког сталежа уз исте обавезе држања у
бојној приправности одређеног броја обучених и опремљених војника и коњаника са
којима се пронијар ставља на располагање за оружане сукобе са својим војницима и
коњаницима владару, или великашу, који му је пронију уступио и под његовим грбом
и који за њега ратује.
219 М. Шуфлај: „Константин Балшић“ (Бгд.1920. г.) стр. 153.
220 Термин „лено“ се увек тумачио као – земљишни посед који је владар, или
великаш – феудалац давао својим вазалима за испољену верност. То је посед који
наслеђују потомци поседника.
221 И. Божић: Ibid., стр. 65.
222 В. Ћоровић: „Архив за арбанску старину језик и етнологију“ (Бгд. 1925. г.),
– књ. II – Белешка стр. 162,
триота. У низу оних, који су се заклели на пријатељство Дубровнику 2.

септ. 1368, помињу се међу осталима: „Бранило и кефалија Канински
Кастриот“. Да се оно Бранило не може односити на Кефалију види
се из целог реда речи у реченици а нарочито из оног и. То је уосталом
приметио и М. Шуфлај. Дакле В. Ћоровић је усвојио тумачење М. Шуф
лаја и дао образложење, али које се управо према смислу и редоследу у
реченици не може прихватити као одговарајуће. Заправо поредак имена
и функција и рангирање функција, како је дато у реду речи у реченици
са набрајањем одређују и тумачење, да је у питању личност са именом
и презименом Бранило Кастриот, а по функцији у Александровој кне
жевини, канински кефалија223.
Ова претходна два недовољно аргументована тумачења о Кастри
оту, као посебној личности у односу на Бранила, утицала су, да неколико
историографа, који су се са овом историјском темом бавили у другој
половини и крајем XX века, покушају да нађу и своје појашњење у
повељи за личности за које се лута у тумачењу имена и презимена и да
ли је једна личност у питању, или две, не упуштајући се у детаљнија
истраживања генетског низа код Кастриота, или других докумената за
Бранила, као и хронолошких оквира за ову личност. Такво је објашњење,
које налазимо код М. Благојевића224 и код М. Антоновића225 који наво
дe Александрову властелу, која је положила Дубровнику заклетву, те
223 Подсетићемо на критику В. Ћоровићу изнету у Предговору његове књиге
„Историја Срба“ коју су изнели приређивачи овог дела Р. Љушић и Р. Михаљчић (стр.
XV) која се односила на начин рада аутора: Готово недогледан број послова Ћоровић
је обавио постојаним, свакодневним радом у сразмерно кратком радном веку. Број
наслова његове библиографије неодољиво намеће помисао да је радио стално журећи,
да му је при писању често недостајало времена. Отуда утисак да је овакав рад ума
њио вредност његових истраживања. „Данашњи историчари“ – пише Радован Са
марџић „поред оног што не улази у оквире научног занимања, знају пребацити Ћо
ровићу да је услед великог посла и сталне ужурбаности био недовољно пажљив и та
чан у критици извора и чињеница. Ако се ове замерке озбиљније разгледају, чини се да
се Ћоровић више пута огрешио о добар метод можда и због тога што је више ура
дио: просек омашки у списима оних који га критикују најчешће није ништа мањи од
просека његових превида. Ћоровићево прихватање става М. Шуфлаја по питању Бра
нила Кастриота би свакако био додатна ставка на списку Ћоровићевих омашки услед
недовољно разматраног историјског детаља, који могуће није сматрао да је битан,
управо како и износи у својој критици Р. Самарџић.
224 Милош Благојевић: „Државна управа у српским средњовековним земљама“,
стр. 265.
225 Милош Антоновић: „Област Валоне и Канине под српском влашћу (1343–
1417) – Зборник Филозофског факултета књ. XVIII (Бгд. 1994) стр. 153.
су међу њима ...кефалија валонски Бранило, кефалија канински Кас

триот... и др. Исто је и код М. Шујице226: Бранило је обављао функцију
кефалије Валоне, која је у случају територијалне организације област
Александра Асена имала највиши административни статус и следеће:
Према подацима из повеље, Кaстриот је обављао функцију кефалије
града Канине. Могуће је да је био у некој родбинској вези са Ђурђем
Кастриотом Скендебегом. Оваква поставка не може имати чврстог
упоришта, јер би била у колизији са устаљеним редоследом имена и
функција у делу акта у коме се набраја Александрова властела, а осим
тога и зашто би само Кастриот од све властеле био наведен само пре
зименом. Ако се прецизно и по редоследу имена и рангираних функција
и по начину именовања властеле, анализира склоп реченице овог дела
повеље, па чак и уз прихватање палеографског тумачења графема, како
је дато код Миклошића, а које је веома проблематично, ову верзију са
раздвајањем имена и презимена Бранило Кастриот није могуће при
хватити као адекватно тумачење овог дела повеље.
Вероватно је отворено питање (по Шуфлајевој верзији тумачења
повеље) самог имена „Кастриота канинског кефалије“ проузроковало и
потребу сазнања, ко би могао бити тај Кастриот по имену, те имамо и у
том правцу у истом периоду истраживања историографа. Тако, као спо
редан историјски детаљ налазимо и у једној студији аутора Богумила
Храбака227 дат следећи податак: Марта 1367. један Дубровчанин напла
тио је Павлу, ћефалији Канине, гласнику удове покојног кнеза Војисла
ва, 800 перпера (350 дуката), на што је књегиња полагала право за со
испоручену годину дана раније. Новац је требало испоручити у Вало
ни (Monumenta Ragusina IV 86). Према овом датаљу, коме је наведен као
подлога запис из „Monumenta Ragusinе“ потврдило би се, да је кефалија
Канине 1367, годину пре од године кад је издата повеља Александра
управо – Павле Кастриот, међутим у наведеном дубровачком запису
пише следеће: 28. III. 1367 In minori consilio fuit, quod perperi vnic
quos Paulus de Baraba solvit Paulo cephalie de Canali, nuncio comitasse
condam comitis Voyslavi pro tributo comercli“. (Monumenta Ragusina IV
86). Из оригинала се види, да се не ради ни о какавом кефалији Ка
нине, већ о кефалији Каналија (старог назива предела), а и да се не
ради о сугерисаном Павлу Кастриоту, већ о Павлу Бараби, члану Ма
226 Марко Шујица: „Немирно доба српског средњег века – Властела српских
обласних господара“ (Бгд. 2000. г.), стр. 55, 56.
227 Б. Храбак: „Трговина арбанашком и крфском сољу у XIII, XIV и XV столећу“
– Сепарат Филозофског факултета – Приштина, стр. 244.
лог већа Дубровника и адвокату, који је био и кефалија Каналија (уз

Драчевицу228) у Боки. Тако је ипак Шуфлајева верзија тумачења повеље
остала са неименованим Кастриотом кефалијом канинским.
Код Б. Храбака229 и у каснијим списима видимо исту верзију ту
мачења Александрове повеље из 1368. год., као код М. Благојевића и
код М. Шујице, када се у његовом спису наводи следеће: Валонски ке
фалија био је Бранил. Може се запазити, да се код овог аутора понав
ља тенденција покрштавања српских имена, код Кастриота у квази ал
банска. Не зна се разлог томе, кад поарбаншеног имена Бранил нема
нигде записаног у вези разматране повеље. У свим збиркама у овој по
вељи се појављује име Бранило, али овако дато је изгледа сувише сло
венско, или српско, те тако изгледа аутору смета (као Ђурађ и Иван,
која су постала код њега Ђерђ и Ђон). Иначе у новом натпису се не до
тиче и питање Кастриота, или њиховог порекла, те нема ни помиња
ња Кастриота кефалије Канине по Шуфлајевој поставци, нити је ак
туелан Павле кефалија Канине као у претходном спису.
Шуфлајеву поставку тумачења повеље из 1368. год. налазимо
и до новијег времена у којима се у натписима она помиње. Неверо
ватно је, да једна поставка без датог образложења, или са недовољно
аргументованим образложењем, како ју је подржао Ћоровић, код еви
дентно тендециозног историчара, који је често имао и пропагандистички
приступ, темама из албанске историје, какав је М. Шуфлај, може да
има корена у историографији скоро читав век. Најновији натпис, који
заступа исто тумачење повеље даје Душан Синдик230: Најстарији
до сада познати податак о породици Кастриот сачуван је у Хисто
ријском архиву у Дубровнику. Реч је о познатом документу тј. о зак
летви Александра, господина Канине и Валоне из 1368. год. да ће би
ти пријаељ Дубровника. Међу сведоцима овог „писанија“ наведен је
канински кефалија Кастриот. Иван Кастриот наших докумената ве
роватно је потомак споменутог кефалије из Канине. Познати доку
менти не дозвољавају да се нешто прецизније каже о степену њихова
сродства. Дакле о Бранилу ни речи, управо, како је без анализе и об
228 Осим предела Драчевице у Боки (падина од Зеленике до Бјеле) постоји и
предео Драчевица уз Канину (стари топоним) (Карта Црне Горе и Албаније – Зете, Г.
Шкриванић) што би се могло узети као узрок превида код Б. Храбака.
229 Б. Храбак: „Ширење арбанашких сточара по равницама и словенски ратари
средњовековне Албаније“ – Зборник радова са међунар. научног скупа на Цетињу
1990. г., стр. 9.
230 Душан Синдик: Ibid.
разложења сугерисао М. Шуфлај у свом „историчарском аксиому“ од

бацујући а приори Хопфову поставку, коју је подржао Маркушев и
неколико домаћих историчара о Бранилу Кастриоту најстаријем Кас
триоту из историјских извора. Такође исту поставку о Кастриоту – ке
фалији канинском, али не помињући Бранила, даје и скоријих година
О. Ј. Шмит, усвајајући поставку М. Шуфлаја, али позивајући се и на А.
Дуцелијера231.
Цео приступ тумачењу повеље Александра из 1368. год., код не
колико савремених историографа, односно тумачењу фрагмента у по
вељи у којем се помиње Бранило тј. Бранило Кастриот, или по њима
Бранило и посебно Кастриот, може се рећи, да је сасвим некритичан са
усвојеним сугерираним и наметнутим приступом М. Шуфлаја и В. Ћо
ровића, да се Бранило и Кастриот име и презиме наведени у набрајању
властеле у повељи не односе на исту личност. Такаво тумачење нема
подлогу засновану на анализи текста повеље, нити су озбиљне било
какве анализе рађене, пре него је одбачен став Хопфа и Маркушева, код
којих се подразумевало, да је Бранило из повеље – у ствари Кастриот.
Ситуацију око чињенице, да ли су Кастриоти имали Бранила родо
начелника, или не, односно, да ли је Бранило из Александрове повеље –
Кастриот или није, разрешавају управо сами Кастриоти, а историографи,
који су разматрали овај историјски детаљ, тај може се рећи кључни
аргумент, који дају Кастриоти, нису ни узели у обзир. Неспорно је, да
се име Бранило одржало међу Кастриотима и до данашњих генерација.
Потврду да је постојао Бранило Кастриот, деда Ивану I Кастриоту и
отац Павлу Кастриоту имамо у опште познатом догађају, који се десио
1443. год. одмах после одметања Ђурђа Кастриота од Турака, после
битке код Ниша и заузимања Кроје од стране Ђурђа Кастриота. Тада
су Ђурађ Кастриот и његов братанац Хамза (син Ђурђевог старијег
брата Станише) свечаним чином у Кроји из муслиманске вере (у коју
су Ђурађ и старија браћа у Једрену у конфинацији насилно уведени)
преобраћени у православну. Том приликом је синовац Ђурђев, Хамза,
који је био муслиман од рођења, јер је рођен у Једрену (где је Ђурђев
брат Станиша, Хамзин отац био у конфинацији ожењен муслиманком)
узео ново име у новој вери – Бранило према свом чукундеди односно
према претку Кастриота. По Хопфу и Маркушеву Бранило је погубљен
231 O. J. Schmitt: „Skenderbeg...“ (Регензбург 2009. г.) стр. 27; А. Ducellier: „Le
facade maritime de L’Albanie au moyen age. Durazzo et Valona du XIe au XVe siecle.“
(Солун 1981), стр. 522.
1379. год. у Јањини, односно 64 године раније од догађаја, када је Хамза

узео Бранилово име. Шездесет четири година је временска дистанца,
која дозвољава, да предак из тог периода остане у релативно свежем
породичном сећању, односно породичном предању, поготову, када је
још била жива трећа генерација иза њега, односно праунук Ђурађ, као
што је то било код Кастриота у овом случају. Тиме би се у потпуности
разјаснило питање, да је Бранило у повељи Александровој у ствари
– Кастриот, како је и написано, ако се пажљиво тумачи без обзира на
неаргументоване поставке групе историографа по Шуфлајевом ре
цепту. Доказе о промени имена у Бранило Хамзе као и постојању Бра
нила родоначелника Кастриота имамо код K. Хопфа232, а и промене
имена Хамзе у Бранило, синовца Ђурђа Кастриота и код самог М. Бар
летија233. Такође доказе имамо и у италијанским генеалогијама Кас
триота234, који се не морају узети као стриктни докази, али се мора ува
жавати породично предање код Кастриота у којем се до данас одржао
(оспорени од историографа) њихов предак Бранило Кастриот. Гра
на Кастриота од Ђурђевог брата Станише и његовог сина Хамзе, пре
именованог у Бранила чији потомци данас живе у Шпанији и данас
носи назив Кастриоти-Бранаи према давном њиховом претку Бранилу.
Четврти наведени документ, као писани историјски извор, који
помиње најстаријег знаног Кастриота је „Јањинска хроника“ монаха
Прокла и Комнена235, односно ставка 21 хроничарског записа у хроници,
која износи податке и опис догађаја, при ком је 1379. год. окончан жи
вот Кастриота (по свему судећи Бранила) у Јањини. Текст ставке са
преводом са грчког из 1862. год. оригинала у хроници је следећи:
§. 21 У пролеће месеца Мая (1379. г.) Іованъ Спатасъ нападне
опетъ на Яньину и стане опустошавати ньиве и винограде. Тома
пакъ ніє престао мучити Албанезце; єдне є вешао на кулама, дру
гима є удове одсецао; некима є очи вадіо и слао у котарици на дар
232 K. Hopf: Ibid., стр. 533.
233 Barletius Marinus: Ibid., XVI; Ч. Мијатовић: „Деспот Ђурађ Бранковић“ (Бгд.
1880. г.), стр. 365.
234 David Shama / Andrea Dominici Batelli: „Genealogie delle dinastie Italiane –
Castriota e Branai Castriota; Libro d’Oro della Nobilita Mediteranea – Castrioti branse
Branai Castrioti.
235 „Повест Комнена и Прокла монаха о различитим деспотима Епира, и о тира
нину Томи деспоту и о Комнену Прељубовићу“ – препис из манастира Пантелејмона
на Јањинском језеру Стефана И. Верковића у преводу Јефте Аврамовића – Гласник
ДСС 14, Бгд. 1862. г.
Спатасу, докъ се овомеъ недосади, те се опетъ у постойбину повра

ти. Онда се старешине покажу и осуде Іована, єдногъ Бугарина,
да се съ висине низвргне, Теохара да буде посеченъ, Гастрициота
(Гάστριτζιώτην) да га коньи разтргну, а друге да имъ се очи ис
копаю, премда вишина ніє имала никакве кривице. Єдни су
были прогнани, а други у тавнице бачени. Вишина ньи боєÊи се
єдинствено тирана и нÊговогъ слуге Аспара, побегну своєволно изъ
отечества. Збогъ овы случаєва успламти Тома наново гнÊвомъ и
осветомъ, те повиси порезъ, утврди монополъ, нареди казни, ум
ложи кулученя, приграби куће и друга добра Янићана и насели ту
ђинце. Онъ є странце волео, а своє мрзіо, єръ є свако зло малено на
спрамъ зла Томиногъ.
У хроници се приказује ситуација у Јањини 1379. год., где је деспот
Тома Прељубовић у сукобима са Јованом Спатом, те да примењује дра
конске казне над заробљеним Албанцима противницима. Међутим
када се Спата повукао, војне старешине се побуне против деспота, па
је деспот Тома заверенике осудио: Јована Бугарина да га баце са куле,
Теохара да га посеку и Кастриота (Гастрициота) да га коњима рас
тргну, а осталим оптуженим су очи извађене, или су били прогнани, или
утамничени, иако по хроничарима већина није имала никакве кривице.
Осим тога је и велики број становника избегао из Јањине. Даље се го
вори у овом хроничком запису из 1379 год. о тиранији деспота Томе
Прељубовића у Јањини.
У хронолошком запису & 21, који се односи на 1379. год., наведено
презиме Гастрициот. (по преводу Ј. Аврамовића), односно у оригиналу
„Гαστριτζιώτην“, што се фонетски чита као – Гастритзиотин, које је К.
Хопф исправно протумачио, као презиме Кастриоти, сматрајући, да се
ради о Бранилу Кастриоту, те је податак о погубљењу Бранила Кастриота
1379. год. дао и у генеалогији Кастриота236, што су прихватили и В.
Маркушев237 и др. Тада је презиме Кастриот било јединствено и имале
су га свега четири личности Бранило, Павле, Константин и Иван I, те
је било једино могуће, да се запис односио искључиво на Бранила с
обзиром, да је о осталим Кастриотима било података и каснијих година
после ове 1379. год.
236 К. Хопф: Ibid., стр. 533.
237 В. Маркушев: Ibid.
Прве стране „Јањинске хронике“ монаха Комнена и Прокла, издање код нас из 1849. г., ДСС
Сва четири сачувана документа – Повеља цара Стефана Душана

из 1347. год., и његова Простагма из 1349/53. год., које помињу Бранила,
челника и властелинчића, затим Повеља Александра из 1368. год. која
помиње Бранила Кастриота, кефалију канинског и Хроничарски запис
из 1379. год. „Јањинске хронике“, који помиње Кастриота старешину у
војсци деспота Томе, обухватају период од 32 год, од 1347. год. до 1379.
год. на територији српске царевине у њено време и непосредно после
њеног пада и поделе. У досадашњим историографским истраживањима
ова акта нису била обједињено изучавана, као подлога историјских
података за најстарију генерацију Кастриота у XIV веку, или конкретно
родоначелника Кастриота, Бранила. У третману ових докумената, до
сада се чак није ни узимало, да су документа са везом између њих, а и
да се односе на исту личност, те би за сва ова наведена документа пре
васходно требало образложити, да се односе управо на личност Бра
нила Кастриота.
Очигледно је, да су царев челник Бранило из повеље цара Стефана
Душана из 1347. год.238 и царев властелинчић Бранило из простагме
цара Стефана Душана из 1349/53. год.239 иста личност. У оба царева до
кумента у временском размаку од највише шест година се наводи као
царев изасланик за разрешавање спора око међа за хиландарске метохе.
Да је у питању иста личност уочио је и М. Благојевић240 кад износи за
цара Душана да је: ...послао властелина Калавара и челника Бранила
да „утешу“ међе манастирској метохији. И затим: ...Бранило је још
једанпут „тесао“ међе хиландарским поседима. Овог пута цар Душан
не назива Бранила челником већ „властеличићем“ царевим. Осим овог
запажања аутор наводи и следеће: Занимљива је чињеница да се један
челник назива „властелинчићем“. Изгледа да Бранило одиста није
припадао кругу моћне властеле.
У релативно блиском временском периоду од времена када је
издата простагма (најкасније 1353. год.) у којој се наводи царев влас
телинчић Бранило са разликом од око 17 год., дата је и трећа повеља
(Александрова) у којој се наводи – Бранило Кастриот, кефалија кастела
Канине. Као што је напред речено, према начину набрајања властеле и
редоследу рангираних имена и функција у повељи и смислу реченице,
оправдано је узети, да је Бранило наведен у овој повељи са презименом
238 С. Новаковић: „Законски споменици...“ док. 34, стр. 432; А. Соловјев: Ibid.
239 С. Новаковић: Ibid., док. 37, стр. 436.
240 М. Благојевић: Ibid., стр. 214
Кастриот. Кључни доказ за то је и име Бранило које је према њему

узео при промени вере његов чукунунук Хамза Кастриот. Међутим не
мамо доказа сем индиције, да је Бранило Кастриот из треће повеље
(Александрове), иста личност са Бранилом челником и властелинчићем
из прве и друге повеље, односно простагме (цара Стефана Душана).
Хронолошка компатибилност, која очигледно постоји међу све три ове
повеље, које су издате у периоду од 21 годину (од 1347. до 1368. год.)
у којима је помена имена Бранило (у прве две) и Бранило Кастриот (у
трећој) не мора бити и доказ да је у питању иста личност.
У недостатку других писаних извора, као глобалну проверу мо
жемо вршити и компарације са другим личностима истог имена у ис
том хронолошком периоду како би установили могућност, да ли ипак
постоји и други Бранило осим Бранила Кастриота из треће повеље (из
1368. год.) у истом периоду, који би могао бити царев челник и влас
телинчић у годинама између 1347. и 1353. год. У до сада објављеној доку
ментационој грађи и записима, или хроникама, позната су (осим неких,
које су далеко од тога, да би се могле сврстати у друштвени сталеж бар
нижег племства као властелинчићи, или челници), још две личности
са именом Бранило, који би сталешки били на истом нивоу. То су –
Бранило Бартолија (Branilo Bartolió) из Леснова, – Бранило трговац из
Новог Брда и – Бранило призренски кнез. Бранило Бартолија се помиње
у хрисовуљи цара Стефана Душана као један од донатора манастира у
Леснову 1347–1350. год.241, да је приложио део имања, међутим није
вероватно, да је у истом периоду могао бити и царев челник, јер би та
титула била уз име дата у хрисовуљи, те по свему судећи овај Бранило
није челник и властелинчић из повеља цара Стефана Душана. Друга
личност са именом Бранило је трговац сољу из Новог Брда и у јед
ном периоду закупац царине242, као трговац из Новог Брда такође није
могао бити и челник, те и ова могућност није вероватна. Трећа личност
са именом – Бранило из истог сталежа је – Бранило призренски кнез.
Титула кнеза би била већа од челника и статуса властелинчића, који је
имао Бранило из повеља за кога вршимо поређење. Осим тога о Бранилу
приштинском кнезу дати су подаци, да је 1309. год. држао у затвору два
млетачка трговца пошто им је одузео робу и новац243. Сем што није
241 С. Новаковић: Ibid., док. 2, стр. 676/7.
242 М. Динић: „Србија у средњем веку“, стр. 243.
243 К. Јиречек: Ibid., књ. II, стр. 185; Ружа Ћук: „Србија и Венеција у XIII и XIV
веку“, стр. 42.
Јањински деспот Тома Прељубовић по дета

љу са иконе из манастира Преображења у
Метеорима у грчком делу Македоније
Литургијски златни пехар

манастира Ватопед на Све
тој гори дар манастиру дес
пота Томе Прељубовића
у сагласности податак, да је био кнез и хронолошки се не уклапају

подаци о њему, јер би, да је иста личност с обзиром да се може према
податку којим располажемо претпоставити да је рођен најкасније око
1280. год., те би у време царевих повеља имао најмање око 70 год., што
не би било вероватно, да је то исти Бранило из царевих повеља. Сходно
тој провери није добијен доказ, да је Бранило челник и властелинчић из
царевих повеља нека друга личност, мимо Бранила Кастриота кефалије
Канине из Александрове повеље, али немамо ни чврст доказ, да је иста
личност, осим доста уверљиве индиције, да је то ипак исти Бранило –
Кастриот.
У четвртом документу хроничарском запису из 1379. год. се го
вори о Кастриоту једном од старешина у деспотовој војсци. По прези
мену Кастриот (Гастрициот – грчкој верзији изговора, како је дато у за
пису) јасно је да је то Бранило Кастриот из Александрове повеље из
дате једанаест година раније. Кастриота властелинчића, или властеле
са овим презименом нема забележених у документарној грађи тог пе
риода, јер немамо података, да је нека друга личност, или генерација
испред имала ово презиме пре Бранила, које је иначе етимолошки ин
тересантно и веома карактеристично и самим тим ретко с обзиром да
је епоним кастела Кастри. Хопф је такође, судећи према генеалогији
Кастриота, коју је дао у својој студији Гастрициота (Кастриота) из Ја
њинске хронике идентификовао као Бранила Кастриота, а то је прихва
тио и Маркушев.
Сагледаћемо личност Бранила у периоду од око 1347. год. до њего
ве смрти у Јањини 1379. год., где се према документима којима распола
жемо, кретао и боравио. То је свакако морала бити и престоница Скопље
(вероватно и претходна Призрен) као челнику и властелинчићу царском
опуномоћенику за два спора које имамо регистрована у документима, да
је разрешавао у македонским областима у долини Струмице и околини
Редине и Пелихора. Затим је по документацији Бранилово боравиште
Канина у северном Епиру, где је био кефалија кастела, и на крају Јањина
такође у Епиру. Ако овоме додамо и Кастри у Мирдитској Дибри, који
би према презимену формираном као епоним по овом кастелу морао
бити исто боравиште у неком периоду Бранила Кастриота, онда на ос
нову ове штуре документационе слике можемо уочити, да су крајеви
боравка Бранила: Маћа (Ематија) у албанским крајевима, Македонија и
Епир. Када се упореде у четири документа, која су на располагању као
документациони извори за Бранила, Бранилове титуле, или функције,
које су забележене, да је обављао и то царев челник и царев изасланик –

властелинчић, затим кефалија кастела Канина и деспотов старешина у
војсци при одбрани Јањине, може се уочити да су махом биле војне ти
туле и дужности односно, да се ради о личности, која је потекла из вој
ничког сталежа истичући се обављањем војних дужности и допревши
хијерархиски до царевог челника, кефалије кључне одбрамбене твр
ђаве деспотије валонског господара и војног старешине у јањинској
деспотији. Из овог прегледа Бранилових титула види се један контину
итет обављања сличних дужности и континуитет напредовања у гра
дацији Бранилових функција од челника и кефалије до деспотовог
старешине. Конкретно у току 32 последње године Браниловог живота
за који период постоје документациони извори, може се сагледати,
да постоји осим одређеног континуитета кретања и борављења Бра
нила у одређеним деловима српске царевине и у време њеног деље
ња и опадања и континуитет титула и дужности које је Бранило обав
љао, а такође и хронолошки континуитет и компатибилност међу да
тим писаним изворима што нас такође наводи, да се ради о једној лич
ности приказаној у ова четири документарна извора. Ако изврши
мо компарацију познатих хронолошких података за Бранила са исто
риографски познатим хронолошким подацима Кастриота по генера
цијама иза Бранила, можемо уочити потпуну компатибилност са Бра
нилом као припадником генерације која је претходила Павлу Кас
триоту. За Павла Кастриота244 имамо оријентационе податке, да је ро
ђен у периоду 1335–1345. год., а за Ивана I Кастриота око средине сед
ме деценије XIV века, док за Бранила први податак, као царевом чел
нику је из 1347. год. (из повеље цара Стефана Душана), што се хроно
лошки сасвим уклапа са претходним генерацијама Кастриота Павлом и
Иваном I, ако се узме, да је то било у његових преко тридесет година,
а да је Бранило погубљен 1379. год. у Јањини око средине своје седме
деценије. Хронолошка генерацијска компатибилност са претходним
генерацијама Кастриота би такође била доста поуздана индиција за
Бранилову припадност Кастриотима, пре него што би то могла бити
244 Апроксимативна рачуница основних хронолошких података за Бранила

Кастриота, Павла и Ивана I Кастриота, преко познатог податка о год. рођења Ђурђа
Кастриота 1403. г., затим оквирних хронолошких података и ретких хронолошких по
знатих детаља за ове три генерације, даје оквирне вредности, да је Бранило рођен око
средине друге деценије XIV в., Павле у периоду 1335–1345. г. и Иван I око средине
седме деценије XIV в.
пука хронолошка коинциденција код компарације ових конкретних по

датака.
Резиме за сва четири документа укључив и хроничарски запис је,
да се ради о истој личности Бранилу Кастриоту, најстаријем Кастри
оту поменутом у до сада објављеној документационој грађи, да је то
доказано за Бранила из Александрове повеље и Гастрициота из Јањин
ске хронике, а да за личност Бранила, из прва два документа, повеље и
простагме цара Стефана Душана, постоје веома поуздане индиције, да
је такође иста личност, Бранило Кастриот.
Бранило за кога имамо апроксимативни податак да је рођен око
1315. год. а живео до 1379. год. у своје око 64 године живео је у срп
ској држави у време њеног највећег напретка и експанзије према ви
зантијским територијама на југу македонским и албанским крајеви
ма у време цара Стефана Душана и затим у време његовог наследни
ка цара Стефана Уроша, а и време почетка разједињавања српске др
жаве од стране обласних владара у годинама непосредно пред турску
навалу. Сходно писаним документима, који Бранила помињу, и запи
сима о Кастриотима, да су из Хаза (Алтина), Бранило је из места Мас
рек (или Костур) на Паштрику у близини Призрена, постојбини Кас
триота, а живео је по свему судећи у централном делу државе у годи
нама, када је у управној и војној хијерархији достигао звање царевог
челника, вероватно војним заслугама у ратовањима за нове покрајине
на југу земље, које је владар у сукобима са византијским владарима
заузимао у том периоду. У каснијем документу га видимо, као царског
властелинчића, што говори, да је спадао и у мање поседнике, феудалце, тј.
са сталешким рангом нижег племства. Немамо података, а ни индиција,
да ли је овај свој сталешки статус и евентуални посед наследио од свог
родитеља, нити, да ли је сам Бранило добио повељом посед, или му је
нека бивша пронија дата на коришћење, па затим за заслуге уступљена
од владара, како су обично пронијари постајали властелинчићи. Такође
немамо никаквих сазнања и о Браниловом оцу и да ли је отац био са
презименом Кастриот, или је то презиме први, што је вероватније, као
епоним по кастелу Кастри, узео Бранило Кастриот и ко се доселио на
Паштрик у Алтину (Хазу) из постојбине, Епира са местима Загорје (са
да Мазараки) у Загори код Јањине, или места Мазарек уз речицу Ма
зарек на планини Остравици, код Москопоља (Воскопоја), одакле по
тичу сви Масареци, па и њихова грана Кастриоти.
За период у коме је живео Бранило Кастриот карактеристична је
велика експанзија српске државе, краљевине, а од 1345. год. царевине
и проширења и запоседања нових територија према југу, као и развој

и уређење државе са повећањем слоја нижег и високог племства и
са примерима брзих напредовања у статусним ранговима и управној
и војној хијерархији, док су за период после цара Стефана Душана
карактеристична превирања у овако повећаној држави, осамостаљивања
области и покрајина под својим феудалцима и међусобни сукоби око
територија нових самосталних кнежевина.
По К. Јиречеку245 и Б. Ферјанчићу246 почетком XIV века у албан
ским покрајинама власт српског краља признавали су повремено ал
бански великаши у залеђу Драча и имали власт на овим територијама око
којих су били у сукобу српски краљеви, византијски цареви и огранак
анжујске династије из Јужне Италије. Локална албанска властела, која
је била зачетак каснијих великашких феудалних породица подстицана
од папе и Анжујаца супротстављала су се краљу Милутину. Кроју је
поседовао кнез Радосав, приморски део Албаније Jонима, покрајину
источно од Љеша Аријанит Виљем, а предео у приморју јужно од Дра
ча Блажо Матаранго, Мусакији су били око града Клисуре (Елбасана)
докле тада још није допирала власт српског краља. У титули краља
Милутина почетком XIV века осим осталих земаља наводи се у саставу
државе и Албанија. Потпуно заузимање албанских покрајина од стране
српских владара било је у време цара Стефана Душана. Покрети Ду
шанових трупа су 1342–43. год. били усмерени пре свега ка суседним
албанским покрајинама за које су били везани планови и претходних
српских владара. Душанова војска је запосела простране територије у
Албанији са важним градовима Бератом, Канином, Кројом 1345. год. и
у Македонији Касторију, те се цела Албанија нашла под влашћу српског
владара, осим приморског Драча који је остао под Анжујцима.
У 1346. г. краљ Стефан Душан је крунисан за цара „свим Србима
и Грцима, Албанији и приморју“ тим поводом су уприличена многа
унапређења међу краљевим државним великодостојницима и у војним
звањима, а и у црквеној хијерархији. Непосредно у год. иза тога 1347.
имамо повељу у којој је Бранило, по свему судећи Кастриот, уписан
као царев челник. Тада је Бранилу било нешто преко тридесетак го
дина, те би се могло претпоставити, да је и он напредовао у звање чел
ника непосредно после владаревог крунисања за цара, јер из касније
простагме, где је уписан као царев властелинчић, можемо уочити, да
245 К. Јиречек: „Историја Срба“ II, стр. 14.
246 Б. Ферјанчић: „Историја српског народа“, стр. 519.
као челник (што је доста високо звање за тридесетогодишњака) није у

години кад је постао челник имао и посед. То би значило, да је челник
постао вероватно војним заслугама, кад још није био у статусу нижег
племства, а и да је вероватно промовисан за челника у време већег оби
ма унапређивања, која су била у време крунисања и повезана са овим
свечаним чином. Мeђутим не може се објаснити, да је у царевој повељи
из 1347. год. Бранило поменут као челник, а у царевој простагми из го
дина 1349/53. одн. најдаље после 6 година, уписан као властелинчић.
Царски челник је било Бранилово звање постигнуто неком Браниловом
заслугом, највероватније војном (јер је звање челника најближе војном
чину заповедника једног броја оружника, или заповедника кастела, уко
лико није на некој дужности на двору), а царев властелинчић је одредба
више Браниловог статуса, нижег племства и одредба његовог имо
винског стања, односно податак да је поседник мањег феуда. Ова два
податка нису у колизији, пре би се могло рећи да се допуњују, односно,
да је Бранило прво постао челник у смислу звања стеченог у војсци, а
затим постао и властелинчић, односно постао и поседник неког мањег
феуда, где је феуд, или неку бившу пронију, повељом добио за заслуге.
Међутим није јасно, зашто у другом документу није дато, да је челник,
већ само властелинчић, јер је бити царев челник сматрало значајним
звањем. Свакако би то могло бити, да је постао и поседник малог феуда,
чиме се и статусно у феудалној хјерархији уздигао, те је његов статусни
ранг састављач простагме сматрао значајнијим, а те финесе, са овако
минималним обимом документарне грађе о Бранилу, нису нама сада са
свим доступне те није могуће и сасвим детаљно истражити.
У приказу стања у албанским покрајинама у оквиру српске државе
средином XIV века, у условима геополитичких честих промена у којима
је живео и деловао Бранило Кастриот послужићемо се описима код В.
Ћоровића, Б. Ферјанчића и С. Ћирковића:
1348. год. погубљен је војвода драчки и исте године умро је Јован
Анђел намесник византиски у Тесалији и Епиру. Цар Душан искористи
обезглављеност тих замаља да настави и употпуни своја освајања
на тим странама. Још исте год. он је заузео цео Епир са Јањином и
Артом, а његов војвода Прељуб заузе целу Тесалију, доспевши до мле
тачког приморског града Птелеа. Прељуб постане царев намесник
у освојеној Тесалији, Албанију са Валоном и Бератом доби царев шу
рак Јован Асен, а Епир царев полубрат Симеон. На читавом западу
Балкана од Дубровника до Крфа једини Драч беше остао у власти на
пуљског двора. У тим областима Душан је проводио доста приметну

антигрчку политику. Он је доста отворено помагао Арбанасе против
Грка. Брђанска албанска племена беху почела с краја XIII в. постепено
освајање суседних долина, а од XIV в. све више узима маха њихова екс
панзија према Тесалији и Епиру. Византиски цар Андроник III узалуд је
покушавао да спречи тај процес, коме се сав други грчки свет опирао.
Разумљиво је по томе што су Арнаути тражили потпоре код Срба и
у њиховом походу 1348 год. узели учешћа. У Прељубовој војсци њихов
број морао је бити врло велик, кад су читав тај одред Млечани по њима
звали „Албанци“. Срби су Албанцима за то давали знатне повластице,
нарочито њиховим главарима. Душанова политика на јужној граници
Македоније ишла је за тим да ту област обезбеди за српски етнички
посед. Он потискује црквене великодостојнике и на њихово место до
води своје Србе247.
Пошто су походима према Епиру и Тесалији окончана српска
освајања градова и крајева царства Ромеја, треба посветити паж
њу... – на каквим темељима је почивала власт цара Стефана Душана
у освојеним византиским областима... Још је стари заслужни Фло
рински изразио уверење, да су освојеним византиским крајевима Срби
и Грци били потпуно равноправни.. Међутим такво је уверење касније
напуштено јер је Флорински већи део података преузео из повеља које
су у његово време погрешно приписане цару Стефану Душану...Зато је
уследила сасвим супротна теза опрезног Јиречека, који је веровао да је
управу у освојеним грчким градовима Стефан Душан поверио српским
заповедницима и постављао српске војне посаде. Истицао је да „међу
чиновницима Стефана Душана Грци беху велики изузетак и да је нова
влада истиснула из свих градова грчку странку.“ Одлучне Јиречекове
оцене касније су ипак ублажене јер су се историчари потрудили да у
изворима открију податке византиским великашима који су пришли
новом господару Стефану Душану и за то били достојно награђени
положајима и повластицам... Острогорски није био спреман да пот
пуно прихвати погледе Александра Соловјева који је сматрао да су
грчки архонти били у равноправном положају у односу на српске вели
каше. Напоменуо је да подаци које је он прикупио показују да Грци ни
су били баш многобројни, нарочито не на важнијим положајима. Ви
ше положаја заузели су представници српске властеле. Цар Стефан
Душан се свакако трудио да осигура права грчких архонта који су
247 В. Ћоровић: „Историја Срба“, стр. 203.
признали његову власт, али је пре свега морао наградити своју влас
телу, покретачку снагу његових освајачких похода против Византије.
У документованој књизи о односима Стефана Душана и његових нас
ледника према Византији, Сулис је сажео дуге расправе о политици
српског цара у освојеним византиским областима. Упозорио је на чиње
ницу да ипак није постојала потпуна равноправност између Срба и
Грка, па као један од доказа наводи и околност да није познат ни један
Грк који је добио истакнуто место на Душановом двору, или у управи
освојених градова. Најважнија места у тим областима живота су
држали Срби, док је локална управа у освојеним крајевима остала у
рукама Грка, мада су и ту Срби имали своје место... у чл. 39 Душано
вог законика пише да „властела и властелинчићи царства Срби и Грци
треба да чврсто држе оно што су од царства добили у баштину“
што показује да су поседници српски и грчки великаши имали једнака
права.248
Из описа стања и односа у новозаузетим областима српске др
жаве у областима у којима је боравио и деловао Бранило Кастриот у
периоду великих освајања краља и цара Стефана Душана, очигледне
су биле велике могућности за Бранилова напредовања и у царским
звањима и у статусној позицији међу племством нове царевине, које
је Бранило судећи, да је записан као челник или властелинчић свака
ко искористио, ако претпоставимо да статус нижег племића није на
следио. Међутим из односа који су владали у царевини, законитости
ма и владаревим издиференцираним критеријума према различитим
националностима међу поданицима своје државе, по којима је један
број Арбанаса било међу владаревим ратницима, а да су Ромеји одн.
Грци могли бити архонти и локална властела и да су претежно Срби
били државни великодостојници и били и локална властела, те да по
законику (чл. 39) властела и властелинчићи могу бити само Срби Гр
ци, или Немци, може се наслутити за Бранила, да је био Арбанас у
етничком смислу, не би никако могао бити царски челник и царски
властелинчић. Међутим такви издиференцирани етнички критеријуми
су важили док је постојала чврста и моћна царевина, а после распада
Душанове државне творевине такви односи нису важили и код обласних
господара – кнежева у осамостаљеним кнежевинама, те имамо при
мере и арбанашких великашких фамилија да управљају појединим оса
мостаљеним областима (као Топије, Аријанити или Мусаки).
248 Б. Ферјанчић / С. Ћирковић: „Стефан Душан“, стр. 193, 203.
После проглашења царевине Стефан Душан је титуле деспота до

делио намесницима – у Албанији Јовану Асену свом шураку, чија је
деспотовина обухватала Канину, Валону и Берат и намеснику Симеону
свом полубрату са деспотовином у Епиру а титулу кесара Прељубу на
меснику у Тесалији.
О деспотовини Јована Асена у којој се после распада царевине за
текао Бранило дато је код Р. Михаљчића и Јиречека следеће:
Деспот Јован Комнен Асен, брат царице Јелене намесник у ново
освојеној пограничној области, користећи свој положај на српском
двору испољавао је самовољу још за живота првог српског цара. При
мер су деспотови поступци према млетачким трговцима који су се
косили са српско-млетачким односима, али га је штитила царица Је
лена. Ипак су Млечани временом успели да придобију самовољног
и моћног намесника српског цара. Две године пре Душанове смрти
(1355) дали су му грађанство, али су односи између Јована Асена и Ре
публоке Св. Марка добили дубљи смисао тек у првим годинама Уро
шеве владавине, када се надвила опасност над унутрашњим делом об
ласти којом је управљао, кад му је страдао град Берат. Дакле страх
од могуће реституције грчке власти упућивале су деспота на Млет
ке. У међувремену његова област се сужавала, а моћ опадала. Иако
је одавно показивао знаке самовоље у првим годинама Урошеве вла
давине деспот Јован није образовао потпуну независност области.
Самосталност према српском двору плаћена је све већим утицајем
Млетака у приморским градовима за које су они били заинтересовани.
Пре него што је деспот Јован постао самостални обласни господар
Канине и Валоне, је без потреса издвојен из српске државе.249
Деспота Јована Асена кога је по свој прилици покосила куга у годи
ни 1363. је у области којом је владао, око Валоне наследио исте године
Александар „господин Канине и Валоне“ до 1368. и до 1370. год., веро
ватно његов син, дубровачки грађанин, окружен српском, арбанском и
грчком властелом.250
Јован Александар који је управљао око Канине и Валоне држао се
старих традиција. Према повељи коју је издао у Валони 1368. год. по
ред војводе, најближи су му били сарадници кефалија Валоне и Канине.
На двору Јована Александра налазили су се двородржица, ставилац
249 „Историја српског народа“ књ. I – Р. Михаљчић „Почетак Урошеве влада
вине“, стр. 568.
250 К. Јиречек: Ibid., I стр. 244.
и судија како их је набројао Александров логотет Ђурица. Више са

радника господара Канине и Валоне не носи никакву титулу. Обласни
господари са дужом и устаљеном влашћу почињу да опонашају владаре.
Економску и политичку снагу великаша сем легимитета пратио је и
спољњи сјај.251
За Бранила Кастрита који је наведен међу властелом „доминуса“
Јована Александра као кефалија канински, намеће се питање од када је
он био кефалија, да ли још у време деспота Јована Комнена, или пос
ле 1363. од времена његовог наследника Александра. Последњи тер
мини у којима се помиње као царски властелинчић су од 1349. године
до могуће 1353. год. по тумачењу Соловјева, међутим и после цара Сте
фана Душана (од 1355. год.) немамо потврде, да је Бранило код царевог
наследника Стефана Уроша наставио као царски „милосник“. У пери
оду од 1355. год . до 1363. год. је могуће, да је прешао код деспота Јо
вана Асена на већу титулу од челника са статусом властелинчића на
титулу градског, канинског – тврђавског кефалије, када је овај обласни
господар и тада ујак новог цара имао формирану деспотовину са вој
водом, градским кефалијама, двором и властелом, а од 1363. год. је нас
ледник Александар, Бранилов владар, код кога се у повељи из 1368.
год. Бранило Кастриот и помиње. Повеља од 2. 09. 1368. год. је ујед
но и последњи познати документ господара Александра. По неким ис
торичарима владао је до те године, а по другима до 1370. год. Није поз
нато, шта је прекинуло ову владавину, а самим тим ни докле је Бранило
Кастриот био кефалија Канине, највероватније, да је и то било и у неким
годинама после Александра.
Према натписима Б. Ферјанчића, В. Ћоровића, Р. Михаљчића и
К. Јиречека кратак преглед ситуације на албанским и суседним тери
торијама, које су биле у опсегу деловања и бављења Бранила Кастриота
у другој половини XIV века, био би следећи: После смрти цара Стефана
Душана сем издвајања области у јужној Албанији деспота Јована Асена
и деспот Симеон, Душанов полубрат и намесник у Епиру тражио је за
себе удеоништво у владању државом, а уз њега су били деспот Јован
Асен и Блажо Матаранга, који су имали своје области у Албанији. На
страни цара Стефана Уроша били су севастократор Бранко Младеновић
и Радослав Хлапен царски намесник у Беру и Водену. Деспот Симеон
је око Касторије сакупио војску од око 5000 Срба, Грка и Арбанаса, да
би кренуо у поход против цара Стефана Уроша, али се у Епиру, области
251 Р. Михаљчић: „Доба обласних господара“, стр. 34.
коју је држао Симеон против њега побунише Грци под вођством Ни
ћифора потомком епирских владара и Епир освојише у току похода,
који је Симеон предузео за освајање земаља, које је држао цар Стефан
Урош ратујући уз Бранка Младеновића и Радослава Хлапена који су
га подржали (за наше истраживање је интересантно и то да су оба ова
великаша, деде по очевој и мајчиној линији Војиславе Бранковић-Кас
триот). У Епиру је дошло поново до још једног обрта, албански вели
каши су се супротставили Нићифору, те он доживе пораз 1358. год.
код Анхелоја и захваљујући томе Симеон је успоставио поново власт
у својој области у Епиру, те се захваљујући томе и издвојио из државе,
коју је наследио нови цар Стефан Урош.
У суседној Тесалији царев кесар Прељуб је умро непосредно пос
ле смрти цара Стефана Душана. Његова жена се преудала за царевог
намесника Хлапена са којим је деспот Симеон био у сукобу при оса
мостаљењу свог дела царевине, те да би поправио односе са суседним
феудалцем, Симеон је своју кћер удао за Прељубовог сина и сада
Хлапеновог посинка Тому Прељубовића и дао му на управу део Епира
са Јањином, где је Тома столовао са деспотском титулом. Симеон се
прогласио за цара 1366. год. на територијама, које је имао у поседу иза
чега је формирана нова држава у Епиру и Тесалији са његовом пре
стоницом у Трикали. Његова власт траје од 1359. год. до 1372. год., када
више о њему нема докумената. Потписивао се као господар Ромеја (Гр
ка), Срба и целе Албаније, али је његова власт у Епиру постепено сла
била. Као врховног господара га за време свoје владе у области Канине
и Валоне није признавао ни Јован Асен, мада је сарађивао са Симеоном
при његовом осамостаљењу од српске државе.
У средњем делу Албаније, од Бојане до Војуше са изузетком Дра
ча (поседом напуљских Анжујаца), који је у оквирима централне срп
ске власти, настају сукоби између феудалаца Матаранга, Драчана, Кар
ла Топије и Балшића. Матаранго је управљао облашћу северно од Ва
лоне и Канине између река Шкумбе и Девола све до 1367. год. Карло
Топија управља око Драча, који осваја 1368. год., те му Балшићи остају
једини противници са којима је у сталним сукобима, а њихове области
су се простирале до овог периода северно од Бојане и Дриваста.
У годинама од 1370. до 1372. област Валоне и Канине је у власти
Комнине, кћерке Јована Асена и вероватно сестре Александра, који је
претходно владао овом облашћу. Самостално је владала до 1372. год.
када се удала за Балшу II Балшића, па је ова зетска властела која је дот
ле владала Зетом и приморским делом до Бојане, прикључила својим
територијама и област са Валоном, Канином, Бератом и Химаром на

југу Албаније. Балша је наставио сукобе са Топијом око Драча и успева
да га освоји 1385. год., али исте године продиру Турци у северни део
Албаније и Балша II у бици са њима на Саурском пољу гине.
У односу на Бранила Кастриота канинског кефалије није било
разлога за промене 1370. и 1372. год. променом владара у области Ва
лоне и Канине доласком на власт Комнине Асен, Александрове сес
тре, а и њеном удајом и тиме уласком њене територије и града Канине
у кнежевину Балшића. Немамо никаквих сазнања преко записа и доку
мената докле је Бранило Кастриот био канински кефалија у годинама
када је Канина била у кнежевини Балшића, односно Балше II Балшића
сем поузданих индиција да су Кастриоти и пре Павла Кастриота добили
на територији области Балшића лено уз реку Гарду са кастелом Кастри,
који је тада био вероватно у руинираном стању, као вековно стар кастел,
те се не помиње у писаним изворима из тог времена.
По хроничaрском запису једанаест година касније (1379. год.) пос
ле године када је издата Александрова повеља (1368. год.) која помиње
Бранила Кастриота као Канинског кефалију видимо, да је Бранило Кас
триот прешао код другог деспота Томе Прељубовића у Јањину и да је
један од старешина његове новосакупљене војске са којом деспот ра
тује против деспота Арте Јована Спате, а и против околних племена.
Деспот Тома Прељубовић је због сталних сукоба са суседним деспотом,
а и са околним племенима имао бројнију војску, која је одолевала и
опсадама Јањине, али је њено издржавање било доста велико оптере
ћење за релативно малу деспотовину. Код В. В. Качановског252 је дат
податак из цитата житија деспота Томе, да је у Јањини било сабрано
око 5000 српских војника. То је свакако претеривање у бројкама свој
ствено писцима житија, међутим неспорно је да је деспот Тома саку
пио доста бројну војску за одбрану Јањине и да су му биле непходне
искусне и вичне старешине у војсци, те је судећи по овоме Бранило
Кастриот после дужности кефалије Канине, пре 1379. год., био анга
жован као војни старешина код Томе Прељубовића у Јањини у деспо
товој најамној војсци. Јањинска хроника, аутентични извор из тог
времена, описује да је деспот Тома Прељубовић владао Јањином ти
рански, те да је осим спољних непријатеља био у сталном сукобу и
са локалним становништвом, те да су била честа одузимња имовине,
уведени велики порези, а и кажњавања становништва уз егзекуције
252 В. В. Качановски: „Историја Србије“ (Киев 1899. г.), стр. 278.
заробљених нападача. Својих тројицу војних старешина 1379. год.,

како је дато у хроници је после ослобађања од опсаде Јањине и победе
над деспотом Јованом Спатом, деспот Тома Прељубовић, оптужио је за
заверу и лишио живота на најсуровији начин, иако хроничари износе,
да погубљени нису имали кривице, а један од војних старешина био је
и Бранило Кастриот (Гастрициот), који је растргнут са коњима. Тако се
трагично завршио живот најраније поменутог у изворима Кастриота,
или може се рећи родоначелника великашке и из друге половине XV
века владарске породице Кастриот. Ако се разматра, откуд Бранило у
војсци деспота Томе Прељубовића у Јањини, један од разлога, који би
могао да се узме у обзир, је и да је противник деспота Томе окупио и
нека од околних племена у ратовању против Томе, а да су међу њима
били и Масареци из Загорја, у Загори, близу Јањине, те да је деспот То
ма по свему судећи, знајући, да је Бранило њихов саплеменик, тако
ђе Масарек, рачунао на његову помоћ, како би Масареке придобио за
себе, те кад ово није постигнуто, да га је оптужио за издају. За ову прет
поставку нема у хронолошким записима ништа напоменуто, али ко
инциденција са Масарецима и Бранилом Кастриотом (Масареком) нас
наводи на такво објашњење овог неразумног чина деспота Томе Пре
љубовића.
Ове сукобе епирских деспота имамо описане и код К Јиречека253
– да је намесник Симеонов у Епиру деспот Тома Прељубовић од 1366.
до 1384. год. владао Јањином, али доста ограничено, јер је други део
Епира са Артом заузео други деспот у Симеоновом царству Јован Спата
(Аријанит) и да се упркос женидбе са сестром Томе Прељубовића Је
леном254, Јован Спата и даље сукобљавао са деспотом из Јањине, који је
чак и Турке узимао за помоћ. Затим, да је деспота Тому Прељубовића у
његовој владавини такође ограничавала и албанска планинска властела
стално га нападајући, а да је Тома лично, као силовити владар, мало имао
пријатеља међу Грцима, како се опширно излаже у Јањинској градској
хроници (коју су саставили монаси Прокло и Комнен), а у току његове
власти, која се дуго држала, одузимана су имања од архонта и цркве и
увођени тешки порези и завођени монополи на штету становништва,
253 К. Јиречек: Ibid., I стр. 241, 316.
254 Ради се о Јелени Хлапен, полусестри Томе Прељубовића кћери Радослава
Хлапена и Ирине Хлапенове друге жене, која је била удата раније за Прељуба са ко
јим је имала сина Тому Прељубовића. Иначе Јелена је раније била удата за Марка Мр
њавчевића (Марка Краљевића).
ради издржавања његове српске војске, па су омрзнутог од Грка и Ар

банаса деспота Тому Прељубовића убили његови телохранитељи 1384.
године.
Код Петера Бартла255 о овим догађајима у којима је изгубио живот
Бранило Кастриот оптужен и погубљен од деспота Томе Прељубовића
као завереник, дато је следеће: У Јањини је око 1367. године власт преузео
Тома Прељубовић, који је женидбом ушао у српску владарску породицу.
У Арти је владао Петар Лоша добивши од Срба ту територију као
лено 1359. године. Јањински деспот је због насиља и повећања намета
постао толико омражен у народу да је избио устанак који је касније
попримио облик албанске борбе против српске владавине, па Лоша
прискаче у помоћи са својим трупама опседа Јањину. Прељубовић ку
пује мир тиме што даје руку своје кћери Ирене Лошином сину Ђину.
Међутим династичке борбе у Епиру се настевљају: Албанац Ђин Буа
Шпата протерује Лошу из Арте 1379. год. долази пред Јањину у којој
је поново дошло до завере против Прељубовића. Три дана су Албанци
опседали град, док их деспот није потпуно потукао. Прељубовић се у
крви осветио завереницима и албанским заробљеницима и од тада је
био прозван албанским крвником (Albanoknotos).
За потомке Бранила Кастриота нема после Бранила никаквих по
датака у вези са кастелом Канином и јужним албанским покрајинама,
или Јањином и Епиром, већ се Бранилови потомци јављају касније у
изворима у средњем делу Албаније у Мату (Маћи), па је могуће закљу
чити, да у време владања овом облашћу Балшића до 1385. год., а ни
после Бранилови потомци нису ни живели у Канини и Епиру, а да је у
Канини и Јањини Бранило пре него се окончао његов живот, био само
привремено, док је био у служби кефалије код деспотовог наследника
Александра и иза тога код деспота Томе, као старешина у војсци.
Једна од кључних чињеница у вези Бранила Кастриота је, да је
Бранило најстарији Кастриот, који се у изворима помиње са овим може
се рећи специфичним презименом чији је епоним кастел Кастри, који
се налази у области Мата (Маће или Ематије) односно у крају Дибри у
Мирдити крај реке Гарде (Гиадери). Очигледно је да постоји одређена
повезаност Бранила са овим кастелом по коме је и добио презиме, уко
лико није то презиме по кастелу добио његов отац (о коме иначе нема
никаквих изворних података) а он презиме наследио, што је мање веро
ватно. Презиме Кастриот се помиње у познатим историјским изворима
255 Петер Бартл: „Албанци“ (Бгд. 2001. г.), стр. 32.
прво у повељи из 1368. год. о чему је већ излагано са доказима, да се

односи на Бранила. Такође се помиње и у Јањинској хроници са грч
ком верзијом Гастрициот, а касније у млетачким, дубровачким и др. до
кументима о Ивану Кастриоту и Ђурђу Кастриоту. Ако узмемо у обзир
да је раније презиме ове фамилије Мазарек (Масарек) по општепознатој
чињеници, да су Кастриоти Масареци из Аза (Хаса), онда се поставља
питање, када и у којој прилици је први Масарек прозван Кастриот, или
се сам прозвао Кастриотом и која би то генерација фамилије могла
бити. Да би нечији епоним презимена био неки кастел, требало би да
живи у том кастелу дужи период, или више његових генерација, да би
био познат средини као становник тог кастела, или поседник, а друга
могућност је да је саградио, или обновио кастел по коме му је епоним
презимена, али је и сигурно, да би повезаност властелина са кастелом
по коме је назван морала да буде у дужем низу година.
За кастел „Кастри“ односно за феуд Гарда, или Доња Гарда (код
Мусакија „Gardiispotezi“), или у пределу уз реку Гарду (сада река Gia
deri у Dibri) дат је податак код Јиречека и Талоција на који се позива М.
Шуфлај256, да га је Павле Кастриот имао у лено (као феуд) код Балше II
Балшића257 око 1383. год.
Ако узмемо у обзир, да је презиме Кастриот повезано са епони
мом кастелом Кастри, онда се ово специфично презиме морало форми
рати тек онда, када су Кастриоти односно тада грана Масарека доби
ли кастел Кастри, или лено одн. феуд на реци Гарди са тврђавом Кас
три, а не пре тога. Податак, који дају Талоци и Јиречек, да је један
Кастриот, Павле био око 1383. год., са леном код Балше II Балшића,
у ствари Балшићев вазал – властелинчић, не даје нам закључак да су
тада односно, око те године Масареци-Кастриоти управо добили овај
феуд са кастелом Кастри. Масарек, који је по свему судећи први пре
именован у Кастриота – Бранило, није после 1379. год. међу живима
из чега произилази закључак, да су феуд Гарда са кастелом Кастри
256 К. Јиречек: „Archiv für. slav. Philologie“, 21, стр. 88; Thallóczy, III Forsch. 1
стр. 237; М. Шуфлај: „Повјест сјеверних Арбанаса“, стр. 205.
257 Код М. Шуфлаја се под овим Кастриотом подразумева Павле Кастриот, што
аутор у овом натпису не каже, вероватно због несигурности, отворено, али у његовој
студији писаној неколико год. касније „Срби и Арбанаси“ (стр. 129) наводи, да је
тај Кастриот отац Ивану Кастриоту, а у својој романизованој историји „Константин
Балшић“ (стр. 158) да је кефалија на двору Александра Асена био Павле Кастриот и
да је ...дука драчки Балша II дао том Павлу у пронију два села у Мату: Сињу и пали
садом (бедемом) утврђени двор у селу које се одатле и зове Gardhi i poštes.
ипак раније, или чак и знатно раније у односу на 1383. год. имали Кас
триоти, односно та грана Мазарека, која је по Кастрију променила пре
зиме. Иза године, кад је кастел по свему судећи за неку заслугу, или
услугу, челника Бранила од владара добијен, потребно је било после
одређеног периода, или временске дистанце, да се околина навикне на
новог поседнике кастела Кастри, а он и његова породица одомаће у
тој средини као поседници кастела, па и да преуреди и обнови кастел,
да би се Мазарек (Бранило) и његова породица почели у тој средини
назвати – Кастриот, по свом столном кастелу Кастрију. Ново име, или
у прво време само надимак, који је временом прерастао у презиме је у
облику, како је формиран са буквалним значењем становник Кастрија,
односно поседник кастела Кастри258. Може се претпоставити да су но
ва властела (тачније властелинчићи – ниже племство), издвајањем пре
зимена Кастриот, по кастелу Кастри, за своју породицу од дотле рас
прострањеног племенског назива Масарек, донекле и нагласили своју
промену статуса у ниже племство из војничког сталежа у који су дотле
спадали, тако да постоји индиција, да су и сами увели ово презиме себи,
да би се издвојили из дотле већ разгранатог племена или рода Масарек
(или Мазарек), који нису имали статус нижег племства.
Чињеница, коју износе Талоци и Јиречек, да је око 1383. год. Пав
ле Кастриот имао феуд Гарду са кастелом Кастри, као лено код Балше
II, је протумачана од стране М. Шуфлаја, као да је Павле управо тада
добио Гарду од Балше II, међутим Павле Кастриот је око 1383. год.
већ морао имати тај властелинчићски феуд од раније (судећи и по свом
презимену које има за етимолошки корен по коме је сачињено кас
тел Кастри). Гарда са кастелом Кастри је по томе морала бити феуд
Кастриота односно ове породице из рода Масарека, још у генерацији
испред Павла Кастриота и његовог по свему судећи брата Константина
Кастриота, који су у записима и документима наведани са презименом
Кастриот. Кастел Кастри је епоним овог презимена, те није логично да
се презивају по Кастрију пре него су добили сам кастел Кастри. Феуд
258 Када се разматра начин како је ново презиме Кастриот добијено по кастелу
„Кастри“ као епониму, логично је претпоставити, да су могуће и сами Кастриоти,
односно Бранило, с обзиром, да је по свему судећи он, као царски челник, добио
средином XIV века, властелинчићски феуд са кастелом „Кастри“, усвојио, ако је прет
ходно помињано као надимак, или наденуо себи презиме Кастриот по замку, да би ис
такао свој нови статус нижег племства и посед замка, а и да би се статусно издвојио
од саплеменика Мазарека са тим старим презименом.
Гарда је у честим променама и заузимањима територија у Мату изме

ђу великаша, Топије и Балшића, био 1383. године, како је дато код Та
лоција и Јиречека у саставу кнежевине Балшића, а Павле Кастриот,
који је по свему судећи наследио феуд, стицајем околности и стицајем
промена поседа територија великаша, је био властелинчић Балше II у
кнежевини Балшића. После 1385. год. и пораза у бици са Турцима на
Саурском пољу Балше II у којој је он и погинуо ову територију је за
посео Карло Топија и проширио своју кнежевину, те је и феуд Гарда са
кастелом Кастријем од те године у саставу кнежевине Карла Топије,
а Кастриоти (Павле а по свему судећи и Константин, су од те године
властелини, или тачније властелинчићи Карла Топије.
Констатовали смо у претходним текстовима, преко хронолош
ких анализа и компарација података из 1368. год. и 1383. год. о Павлу
да није могао бити 1368. год. кефалија канински Павле Кастриот, већ
Кастриот из старије генерације, а то је Бранило Кастриот, свакако ње
гов отац по коме је Павле наследио презиме Кастриот и феуд. Према
подацима, које можемо узети у обзир, Бранило Кастриот је био кефалија
канински пре него је кастел Канину наследила Комнина Асен око 1370.
год. и вероватно и у њено време. После 1372. год. нема никакавог са
знања ни наговештаја, да је био кефалија кастела Канине и када је
тврђава после удаје Комнине ушла у састав Балшине кнежевине. Тада
већ имамо документ у којем се Бранило презива Кастриот (повеља из
1368. год.). По тој чињеници би била, доста уверљива индиција, али без
децидне документарне потврде, да је феуд на реци Гарди, Бранило имао
раније, могуће још из времена 1349–1353. год., када га је цар Стефан
Душан у својој царској простагми навео као царског властелинчића –
vlasteli~kĩ c(a)r(ĩ)stva mi Branilo, јер је тада сигурно као властелинчић
царски „милосник“ (извршилац) имао у свом поседу извесни мањи
феуд, добијен својом заслугом, као царев челник – чel’nik Branilo (ка
ко je наведен у повељи цара Стефана Душана из 1347. год.) односно са
звањем челника међу царским званичницима. Звање челника се није
наслеђивало, већ је обично заслужено обично учествовањем у војним
владаревим походима, или одбранама, а око 1348. год. и у току 1349. год.
цар Стефан Душан имао је значајне продоре и запоседања византијских
територија на југу од граница своје царевине. У том периоду заузети
су и прикључени Епир и Тесалија. Осим тога у годинама непосредно
после проглашења царевине (1455. год.) су и била највећа додељивања
титула и додељивања поседа заслужним царевим званичницима. Само
навођење у царевој простагми vlasteliчik carĩstva mi, би тумачено са

преносним значењем било – властелин нижег ранга, који је царском
повељом добио од мене (цара) феуд (мањи). Можемо са сигурношћу
узети у обзир да тих година и раније Бранило није могао имати и пре
зиме Кастриот, које још није могло бити формирано из надимка за
властелинчића – поседника кастела Кастрија, већ је као презиме Бра
нила једино могао бити узет назив његовог епирског рода, или пле
мена тада већ доста разгранатог – Мазарек, али се то не може устано
вити, јер се у повељи цара Стефана Душана из 1347. год. и простагми
из 1349/53. челник и властелинчић Бранило, помиње без родовског
имена, као што се и иначе често дешавало, навођење само именом без
патронима, или шире, родовског имена и у званичним владаревим до
кументима. Међутим ово је и разумљиво, ако се узме у обзир, да је са
племенским називом Мазарек, било тада већ доста саплеменика овог
разгранатог племена, и да је назив Мазарек био више општи племен
ски назив, а презиме Бранило по свему судећи још није имао. Навођење
само по имену Бранила, би иначе било у складу са чињеницом, да је тих
година између 1347. и 1349/53. (по томе како је титулисан у једном, а
затим у другом документу), управо у том периоду постао властелинчић
односно постао поседник малог феуда по некој заслузи код цара, а и да
је то био феуд Гарда са кастелом „Кастри“, по коме је тек иза тих година
и добио презиме Кастриот, које налазимо у документу из 1368. год.259
Према А. Соловјеву260 је тумачено: Изгледа да је сваки властелин
и сваки властелинчић добијао од владара повељу поводом сваког да
ривања баштине или проније, а да је од сваког новог владара добијао
нову повељу у потврду свог старог земљопоседа. По томе је свакако и
Бранило добио повељу са свој посед на Гарди са кастелом „Кастри“,
а судећи и по узетом презимену, извршио и обнављање кастела, или и
додатно утврђивање, као пуноправни властелин кастела по царској по
вељи.
Интересантно је још за разматрање ове епизоде Браниловог ус
толичења на гладарски властелинчићски феуд, да је предео долине
259 Сходно томе би и разумљивије било, чак и тумачење, да је у наведеној ду
бровачкој повељи из 1368. он пописан међу властелом, са Бранило и Кастриот (што
је једна, али мање вероватна верзија тумачења) са скорашњим, још не устаљеним
и тада још необичном за дијака, који је писао документ, Браниловим презименом –
Кастриот.
260 А. Соловјев: Ibid., стр. 64.
реке Гладре (Гарде) доста заступљен у метосима по хрисовуљи цара

Стефана Душана из 1348/52. год. за доделе призренском царском
манастиру Св. Арханђела. По хрисовуљи имамо да је село Жеравина
(код К. Хопфа – Серина) са атарима на ушћу реке Глине у реку Гладру
све до Дрима, дато као метох манастиру, затим забел на Гладри (за
који је речено да је у време Душановог оца дат цркви261), а и црква
Св. Богородице такође на реци Гладри262, на локацији непосредно бли
зу феуда, који имају Кастриоти (Мазареци) такође на Гладри са касте
лом Кастри. Сам индикативан податак, да су метоси дати по свему
судећи у истом периоду краја педесетих год., када је и један Масарек
(Бранило) претпостављамо добио феуд Гарду са кастелом, а и да је
феуд у непосредној близини дате цркве, а и близу датих наведених у
хрисовуљи манастирских метоха у истој долини Гладре, наводи нас,
да би ово стационирање са феудом „царског челника“ (како га титули
ше у једном документу) Бранила на локацији Гладре и уз метох царске
лавре, управо било део политике владара. Свакако, да је при овладавању
новоосвојеним пределима у Мату и средњој Албанији, па чак и раније
прикљученим у Задрими, Мирдити и Дибри са долином Гладре (који
су још од времена краља Милутина у српској држави), где је било
делимично и албанско становништво било значајно за ширење мреже
цркава и манастирских метоха своје цркве и преузимање територија
са феудима од стране владаревих оданих људи. Може се тумачити и
да је близина феуда са кастелом, царевог челника (Бранила) и то уз
саме метохе царске лавре, имала свакако и сврху чувања сигурности
манастирских добара у долини Гарде (међу становништвом делимично
словенским, судећи по топонимима, а претежно из албанашког фиса
Дибри), предела који је као и новоприпојени предели у средњој Ал
банији требало што трајније интегрисати у српску царску државу. До
дела кастела Кастри са феудом, царском челнику Бранилу са станов
ништвом претежно припадницима албанског локалног племена, је си
гурно била и мера учвршћивања власти на ивичним територијама
царства са новим поседником, доминирајућег у подручју властелинског
кастела „Кастри“ на његовом феуду у кога владар има поверења судећи
по царевим повељама у којима се наводи као царев милосник, који
261 Забел је обично био издвојени део необрађеног земљишта са шумом или са
пашњацима за чување и гајење стоке.
262 С. Мишић /Т. Суботин-Голубић: Ibid., стр. 110, 114, 139, 144; С. Новаковић:
Ibid., 695, 701.
спроводи царску вољу. Такође коинциденција, да се додела метоха из

долине реке Гарде и по свему судећи и додела феуда у истој долини
десила у истом временском периоду, саму индицију о поседовању влас
телинчића Кастриота, феуда Гарда са кастелом Кастри, још у време њи
ховог родоначелника, Бранила Кастриота, чини сасвим уверљивом.
Сама тврђава Кастри није помињана у записима и документима
око средине XIV века. То је иначе тврђава – каструм из Јустинијановог
периода (по Прашникеру и Шоберу263) обнављана после тога, али како
се не помиње нигде у списима тог времена вероватно је била доста руи
нирана и могуће у том периоду и ван употребе као утврђење. М. Шуфлај
и преноси да је описана као двор – замак са бедемом, а не као кастел264.
Како се и чинило у том времену, вероватно је после преузимања од
стране по свему судећи челника и властелинчића Бранила обновљена
и касније успостављена као столно утврђење – кастел Кастриота у ко
ме је боравило неколико генерација Кастриота док је Турци нису за
узели почетком четрдесетих година XV века. У опису и нацрту оста
така тврђаве из 1918. год. археолога Прашникера и Шобера тврђава
Кастри је дата на локацији на самом ушћу речице Воме у реку Гарду
као утврђење средње величине са правоугаоним ареалом опточеним
периметралним бедемима са осам масивних кула и две капије са по две
капи-куле и са посадним зградама и паласом у ареалу самог кастела
(ситуација, основа кастела и изглед кастела Кастри дати су у прилогу,
стр. ??).
И стари историчари и историописци Г. П. Лукари265 и Е. Ферме
ђин266 дају податке о Кастриотима, да су иначе из области Хаза (Ала
тина), а и да је њихово боравиште место „Кастри“ у Дибри веома зна
чајно за њихово порекло (Лукари). Такође се наглашава, да је у близини
Кастрија место Мазарек267, а и да је претходно презиме Кастриота –
Мазарек.
263 C. Praschniker / A. Sцhober: Ibid.

264 М. Шуфлај: Ibid.
265 Luccari Giacomo di Pietro: „Copisio risteretto degli annali di Ragusa, libri qatro“
(Venetia 1606).
266 Eusebius Fermedjin: „Acta Bosnae – Monumenta – Historiam Slavorum Meri
dionialium“, стр. 560.
267 Ради се о месту Мазарек на Дриму које је око 13 км ваздушне линије северно
од Кастријa код Сатија на Дриму. Нема документарних доказа да је неко од Кастриота
боравио у овом месту.
Код албанског историчара Фан Нолија268, који такође наводи, да

су Кастриоти живели у Кастрију у Дибри, дато је супротно тумачење,
да нису Кастриоти добили име по Кастрију већ обрнуто, да је место
Кастри (које се у XIV веку састојало само од кастела са тим именом)
добили име по Кастриотима, док су у њему живели. Ово је очигледан
нонсенс, јер археолози Прашникер и Шобер269 износе, да је садашњи
назив тврђаве – Kalaja e Kastres (у преводу – Тврђава Кастри, што би била
албанска верзија назива тврђаве Кастри) настао од сачуване латинске
речи Kastrum, а такође дају податак, да је тврђава из Јустинијанове гра
дитељске епохе (односно из VI века). Нелогично би било да је латински
назив утврђења из VI века добијен по породичном презимену које
датира из XIV века.
Код Диканжа270 је сасвим јасно дато да су Кастриоти добили пре
зиме према кастелу Кастри Gens Castriotorum a Castrendi opido domi
natur [Род Кастриота је прозван по утврђењу Кастри]. Код аутора није дат и из
вор овог податка, али се са истом чињеницом сусрећемо још код не
колико старих историописаца, а у задњим деценијама и код неких са
времених страних историографа.
Имамо и неколико потврда о томе, да су Кастриоти у Мирдитској
Дибри имали свој столни кастел. Прво преко података код Диканжа271
за Ивана I Кастриота, да га при промоцији за млетачког патриција у
кодексу млетачког племства – codice M S. in quo familie nobles Venete
(где је дат и блазон Ивановог племићког грба), млетачки званичници
уписују као Ioannes Derbicius [Јован Дибранин]. Такође, као доказ, да је и
каснија генерацијa код Кастриота сматрана да је из Дибре, је документ
Маркуса Диеда, драчког бајуа од 31. јула 1457. год.272 који за Скен
дербега пише у извештају дужду (ad dominium Ducem Venetiarum): ...in
uno paese nominato Dibri del Manignifico Signor Scandar-bego, nunc vero
el dicto exercito e intrado in Matia paexe d’Albania pur del dicto Signor
Scanderbego ale confine de Alexio [...у једном крају који се зове Дибра, одакле је
уважени господар Скендербег, у Маћи, делу Албаније, којом сада управља господар
Скендербег, а који (се налази) непосредно код Љеша].
268 Фан Ноли: „Георг Кастриоти Скендербег (1405–1468)“ (Њујорк 1947. г.).
269 Прашникер и Шобер: Ibid., стр. 12.
270 Диканж: Ibid., стр. 136.
272 В. Маркушев: „Историјски споменици Јужних Словена и околних народа“
књ. II, стр.113.
Имамо и врло интересантно тумачење, код већ поменутог ен

глеског историчара Е. Гибона у његовом делу из 1788. год.273, где је
дато за „Кастриотиће“, да воде порекло од старе српске породице Бра
ниловића из Зете, што изгледа као погрешно тумачење порекла Кас
триота. Међутим, ако анализирамо, да се под Браниловићима под
разумевају потомци Бранила, а Зета, да би могла бити Доња Зета у којој
је Алтин (или Хаз), онда то и није погрешно тумачење порекла, већ по
тврђује да се још 1788. год. знало за Бранила претка Кастриота. Ме
ђутим с обзиром, да Е. Гибон овај податак о Кастриотима, није изнео
као резултат неких његових истраживања по архивима, или другим
изворима, а поменут је у ауторовој Историји, која се односи на Римску
империју, значи да је код Е. Гибона податак усвојен и пренет из неког
другог дела. Како код Ј. Мусакија у „Меморији...“, или код Бијемија,
или Барлетија Скендербегових биографа, није Бранило навођен као
предак Кастриота, а К. Хопф и Ј. Г. Хан са својим поставкама порекла
Кастриота од Бранила, јављају се тек после шездесетих год. XIX века, те
и да је Ф. Миклошић документ о Бранилу објавио први пут 1858. год. у
Грацу, уколико се помен Бранила (као претка Кастриота), појављује још
1788. у историји Е. Гибона, онда можемо са сигурношћу констатовати,
да је ипак постојао неки документ о Бранилу, претку Кастриота (осим
дубровачке повеље из 1368. год.), и да је по истом документу тумачено
још 1788 год., да је Бранило у ствари – Кастриот и пре објаве ове дубро
вачке повеље код Ф. Миклошића.
Констелација промена у поседовању територија међу великашима
у албанским областима и догађаја у другој половини XIV века, а и до
кументарна грађа о Бранилу Кастриоту, мада штура, али веома инди
кативна, би ипак апроксимативно могла да објасни разлоге и оквирни
временски период, када је ова Бранилова грана Мазарека преименована
у Кастриоте.
Резиме података о Бранилу Кастриоту на основу изложене доку
ментационе грађе и натписа о њему би био следећи: Бранило Кастриот
из рода Масарека је родоначелник Кастриота, прадеда Ђурђу Кастри
оту-Скендербегу и деда Ивану I Кастриоту, односно најстарији предак
о коме има документарних података. Бранило је из словенског рода
Масарека који су пореклом из Епира из места Загорја (сада Мазараки)
у Загори код у Јањинском подручју, или места Мазарек на планини
Остравици у Северном Епиру, који су прешли у Алтин (Хаз), код При
273 Е. Гибон: Ibid.
зрена. Рођен је око 1315. год. (на основу апроксимативне хронолошке

анализе података о Бранилу и лицима у сродству и процене лимита и
хронолошких оквира) у породици рода Масарек, који изгледа да нису
још имали статус нижег племства, јер је тај статус судећи по расположи
вој документарној грађи, тек Бранило стекао стекао за своју грану ро
да274. Највероватније, да му је родно место неко од боравишта Масарека
у Алтину, претпостављамо у највећем, у селу сада са називом Мазарека
на источној падини планине Паштрик у близини Призрена. Погубљен
је 1379. год. у Јањини око 64. његове године као завереник од стране
деспота Томе Прељубовића. У његовом свакако веома активном животу
пуном промена средина, промена владара, звања и титула, кретао се и
боравио у централним и јужним деловима српске државе, краљевине
и царевине у време њене највеће моћи, а и после њеног разједињења у
осамостаљеним кнежевинама у средњој и јужној Албанији и Епиру (у
прилогу). По документима која га помињу, а која се по доста поузданим
индицијама односе на Бранила, био је царски челник 1347. год. и царев
властелинчић год. 1349/53, а такође по доста уверљивим индицијама, у
овим годинама је добио мањи феуд уз реку Гарду са кастелом „Кастри“
по коме је касније (могуће после обнове кастела) и добио надимак
Кастриот од кога је настало породично презиме. Из докумената се види,
да је био личност од поверења код цара Стефана Душана, „милосник“,
односно извршилац и пресудитељ у споровима, који су око манастирских
имања подносили цару „хиландарци“. Око 1368. год. према повељи о
сарадњи са Дубровником, био је градски – тврђавски кефалија Кани
не код Александра, господара Валоне и Канине, а пре 1379. је постао
старешина у војсци деспота Томе Прељубовића у Јањини, где се Бра
нилу живот и завршио трагично. Према документима се може уочити,
да је био образован и писмен, јер је у простагми наведено, да је писао
и царски записник, при разрешењу спора наведеног у простагми. Може
се претпоставити, да је и знао три језика, грчки, судећи да је послат, да
разрешава спор у грчкој средини, да је знао и српски, као свој говорни
и арбанашки (језик Гега), јер је живео и у тој средини. Такође према
звањима, која је имао, а која су била из домена војних послова (чел
ник, кефалија, тврђавски и старешина у војсци јањинског деспота) мо
же се закључити, да је био и војно обучен и са војним заповедничким
274 Масареци су род или племе које није имало племићки статус, али су његови
припадници добијали овај статус преко војних заслуга. Осим Бранила познато је да је
у време деспота Стефана Лазаревића постојао војвода Мазарек.
искуством. Судећи по свом имену, по пореклу (Масарек) и по томе, да

је имао статус нижег племства (сходно закону, да је то могао бити само
Србин, Грк, или Немац) може се узети, да је његова етничка припадност
српска. Такође би из тога произашло, а и по срединама одакле је по
текао, да је био православне вере. Судећи по документима у којима
се помиње Бранило је вероватно први Масарек са називом, а касније
презименом, Кастриот по феуду у коме је боравиште и столни кастел
био „Кастри“. Није познато колику је породицу имао. У документарној
грађи је забележен и Кастриот млађе генерације – Павле, за кога се са
сигурношћу може претпоставити, да је Бранилов син, јер је наследио
осим презимена и лено односно феуд у Гарди са кастелом „Кастри“.
Осим Павла постоје доста уверљиве индиције, да је Бранило имао и
другог сина и то старијег од Павла – Константина, али за то нема де
цидних документарних потврда. Иза Бранила Кастриота је остала по
родица, не тако имућна и богата за феудалце касног средњег века, са
статусом нижег племства, и мањим по свему судећи наслеђеним од
Бранила феудом у долини реке Гарде и кастелом Кастри, по коме су
и добили презиме, које ће за пола века постати чувено у југоисточној
Европи, али породица веома способна, чији ће чланови од друге гене
рације после Бранила имати важну улогу у историјским догађајима и у
отпору продору Турака на Балкану.
Кастел Канина (κανινα) је тврђава на 4,5 км. југоисточно од Ва

лоне сматра се њеним акропољем, саграђеним да штити Валону, луч
ки град са копнене стране, (изглед остатака тврђаве прилог на стр. 245)
За тезу о Канини, акропољу Валоне, имамо подлогу у млетачком до
кументу од 1. маја 1386. г. којим је наследница поседа са Канином Ком
нина понудила Венецији каструм Канину: castrum de Canina cum suo
districtu et locum Valone cum suo districtu275.
Кастел Канина се налази на брдовитој залеђини око 400 м над
Валоном, те је тако и називају „Балкон Валоне“. У тврђави и уз њу је
формирано и постојало и насеље, које постоји и данас, а током сво
је историје било је са црквом од 1018. год. и архимандритово, а и епи
скопско седиште и за Валону. Црква Св. Марије на падини уз кастел је
275 Аcta Albaniae Venеta I-2 nr 309, 22.
Гравура кастелског замка
Канина – кастел у коме је 1369. г. Бранило Кастриот био кефалија (остаци главне куле и
детаљи других остатака објеката кастела)
претрпела наколико рушења и обнова, али је и данас очувана. Кастел

Канину помиње Г. Пахример276 при опису похода брата византијског
цара Јована Палеолога. Стара тврђава је грађена у 3. веку п.н.е. уз ста
ро насеље из тог периода, у Јустинијановом периоду у 6. веку је об
новљена, а у XIV веку је једна од кључних тврђава Валонске деспо
товине Јована Асена и касније његовог сина Александра Асена на до
минатном положају у Валонском заливу. Код неких историчара је дато
мишљење на основу докумената које потписује у Канини валонски
господар Мркша Жарковић (1391–1414. год.) у „кули канинској“, да су
валонски господари боравиште имали у Канинском кастелу277. Према
археол. истраживањима А. Бачеа278 канински кастел је био подељен
на три дела од којих сада има остатака само два дела и то цитаделе и
доњег дела. Цитадела је вероватно тзв. „канинска кула“. Такође је имао
и три цистерне.
У периоду управе кастелом кефалије Бранила Кастриота, око 1368.
год., Канина је била добро утврђена, већа фортификација, одбрамбени
кастел са кулама и бедемима и пространим тврђавским ареалом. Имала
је у оквиру тврђавских бедема и знатан кастелски замак судећи по
гравури из XVI столећа. Масивни периметрални бедеми су били са че
твороугаоним кулама и улазном осмоугаоном кулом уз тврђавску глав
ну капију. Кастелу нису у садашњем периоду обновљени остаци кула
и бедема нити реконструисани, али се само насеље проширило и пред
ставља са кастелом туристичку дестинацију уз приморски град Валону.
276 Византиски извори – том VI, стр. 13 – Г. Пахример.

277 М. Антоновић: Ibid., стр. 154.
278 А. Баче: „Насеља и фортификације Канине и Валоне“ (Monument 7–8, 1974. г.).
ПАВЛЕ (МАСАРЕК) КАСТРИОТ
(1335/45. год. – 1391. год.)
Павле Кастриот је према основној родословној шеми Кастриота

отац Ивану (I) Кастриоту и син Бранила Кастриота, како је дато и у
генеалогији К. Хопфа279, мада је то оспоравано (што ће се касније де
таљно разматрати). Павле је био у Маћи, код великаша Балшића, по
М. Шуфлају пронијар, а по И. Божићу властелинчић на поседу, који је
касније у оквиру територије коју је обухватала кнежевина Топија, те се
гашењем властелинства Топија, формира као самостални мањи посед-
феуд у жупи реке Гарде и у Дибри Мирдитској у области Маће (према
„Хроници...“ Мусакија). Према податку, када је после Павла наслеђен
његов властелинчићски посед (по Хопфу), Павле је живео до 1391. год.,
а по апроксимативним хронолошким прорачунима, рођен је између
1335. и 1345. год., када Кастриоти још нису имали своје презиме и нису
још статусно спадали у ниже племство – властелинчиће. По родосло
ву К. Хопфа280, дато је, да је имао три сина: Константина, Алексу и
Ивана. Од ова три сина по К. Хопфу, једино је сигурно за Ивана, да
је син Павлов, за шта имамо потврду у „Меморији...“ Мусакија и што
потврђују документа и записи. Иван је наследство у Дибри у Мирди
ти, знатно проширио, углавном на територије, које су раније имали То
пије, те је тако формирао властелинство, које је прерасло у кнежевину
у средњој Албанији.
Уз Кастриоте се често помиње и Константин Кастриот (из рода
Масарека по Диканжу) за кога налазимо у записима и документима
доста и опречних и контрадикторних података и тумачења, тако да није
сасвим могуће о њему као личности дати сасвим поуздан преглед и
опис заснован на прецизним историографским чињеницама. Изгледа
да је био маркантна личност и за породицу и за ужу албанско-српску
средину свог окружења у другој половини XIV столећа, мада није био
по нечему значајна историјска личност. Према Ј. Г. Хану281 Константин
279 C. Hopf: Ibid., стр. 533.
280 К. Хопф: Ibid., стр. 495, 533.
281 Ј. Г. Хан: Ibid., стр. 505.
(доминус Серине у Хопфовом родослову Кастриота објављеном код Ј.

Г. Хана) је био деда Скендербегов, кога су Млечани погубили 1402.
год. у Драчу, а који је наводно био ожењен Јеленом Топијом, ћерком,
наследницом Ђурђа Топије и унуком Карла Топије, чиме аутор и тумачи,
али погрешно, да су по тој вези Кастриоти наследили део поседа
Топија. К. Јиречек282 је аргументовано оспорио овакво тумачење за
Константина, да је у питању личност из породице Кастриот (иако је
осим Хопфа и Хана, прихватио и В. Маркушев, да је то Константин Кас
триот). К. Јиречек је доказао, да је Константин, који је ожењен Јеленом
Топијом и који је погубљен 1402. год, један од Балшића, Константин
Балшић, син Ђурђа I Балшића. Такође је код Мусакија јасно дато, да
је отац Иванов био Павле Кастриот, а не Константин. Међутим Јире
чеково оспоравање се није могло односити и на чињеницу, да је и код
Кастриота у тим генерацијама, ипак постојала личност са именом Кон
стантин, имајући у виду записе и друге доказе, а и традицију Кас
триота, да понављају имена предака, јер и у каснијим генерацијама
имамо неколико Кастриота са овим именом, што нам индицира, да
је ипак постојао неки предак Константин283. Код Диканжа284 (који се
позива на Флавија Комнена) се помиње Константин Кастриот, који је
живео до 1390. год. Овај Константин би према датом податку, гене
рацијски могао бити син Бранила, а брат Павла, а никако један од си
нова Павла Кастриота, како га у родослову разврстава К. Хопф. По
тврду томе, да је ипак постојала и личност са именом Константин код
Кастриота и поред доказа К. Јиречека (али не муж Јелене Топије, који
је погубљен у Драчу), донекле имамо и у натпису Ш. Хохе285, који
282 К. Јиречек: „Споменици српски“ (1892. Бгд.), стр. 14, 15.
283 Име Константин се код Кастриота појављује и код млађих генерација
после Ивана I, код синова, Константин, други син Ивана I који се није вратио из
турске конфинације и Константин други син Ивана II, бискуп који је рано умро. Код
Кастриота је понављање имена било убичајено за шта имамао примере за имена Иван,
Ђурађ, Бранило, Марија и др., где се нека понављају и у три или четири генерације.
284 Диканж: Ibid., стр. 137. Помиње се Константин Кастриот из рода Масарека,
који је наводно кнез Аматије и Касторије. За Маћу (Аматију) је било да су у деведесетим
год. XV века већ Кастриоти поседовали део, међутим Касторија би једино могла да се
прихвати, ако је у питању подручје Костура у Паткову одн., на Паштрику (Хаз) где су
нађени топоними Мазарека – Кастриота па и за Константина, јер Кастриоти немају
доказаних преко докумената и записа никаквих веза са евентуалном Касторијом око
Костура (Касторије) у Епиру.
285 Shefqet Hoxha: „Rret gjurmave të Kastriotëve në rrethin e Kukësit“ (Tirana
1969), [Шефћет Хоха: „Око трагова Кастриота у околини Кукљеша“].
наводи као претка породице Кастриот (држећи се К. Ф. Диканжа) –

Константина Кастриота (Масарека). Аутор је истражујући топониме
у Костуру на западном падинама Паштрика уз Дрим (а где иначе има
и других топонима по Масарецима и Кастриотима) нашао топониме
Kalaja e Kostandinit (Кастел Константина), а и Turra e Kostandinit (Бр
до Константина) што тумачи према традицији да су топоними по овом
Константину Кастриоту из рода Масарека. Такође и Хопфове сведоџбе
на које се позивају Н. Вулић а и Ј. Г. Хан286, говоре о Константину
Кастриоту – господару Серине. Детаљнијих података о Константину
Кастриоту, по доста поузданој претпоставци сину Браниловом нема,
ни о његовим евентуалним директним потомцима. Изгледа да је његов
посед Сераина (Жеравина) ушао у састав кнежевине, коју је формирао
његов братанац Иван Кастриот задњих деценија XIV века, али се у XV
столећу помиње као пронија код властелина Захарија.287
За Алексу нема докумената који потврђују, да је он Кастриот, од
носно да је син Павла Кастриота. У документима у којима се Алекса
наводи, не даје се и презиме Кастриот, већ Кастрат, што је име рода од
носно племена на албанском северу, које није ни у каквој вези са Кас
триотима, заправо са граном Масарека из Алтина и Епира. За Алексу
је дато погрешно тумачење документа из збирке Валентинија288, који је
део дукала капетана Скадра, Доната, од 9. јула 1403. год., где се наводе
пронијари и поглавари у скадарском округу, те је наведен и Алекса
Кастрати: Alexius Castrati caput trium vilarum brachia [Алекса Кастрати
поглавар подручја три села]. Нису наведена и места из скадарског краја
за која је по документу Алекса Кастрати био поглавар, али се може
узети, да су то ипак села у Кастратима у Малесији (како је дато и код
А. Селишчева289) у крају, који је у подручју Скадра, али северно од
Скадра, тако да ни географски три села, која се помињу у документу
нису близу подручја одакле су, или у којем су боравили, или која су
као феуд поседовали Кастриоти. Очигледно, да према години у којој
се помиње, 1403. и нарочито по сличности презимена, или боље рећи
имена његовог рода, одн. племена Кастрати, а које се етимолошки са
286 Ј. Г. Хан: Ibid., стр. 504; Н. Вулић: Ibid. стр. 52, 55.
287 К. Јиречек: „Скадар и његово земљиште у средњем веку“ стр. 169; „Гласник“
XV, стр. 304, 310; „Старине“ XIV, стр. 14, 55.
288 Iosephi Valentinis: „Acta Albaniae iuridica“ (Минхен 1968. г.) том I, док. 293,
стр. 240.
289 А. Селишчев: Ibid., стр. 85.
свим разликује од презимена Кастриот290, Алекса Кастрати је сврстан

погрешно као Павлов син, односно у Кастриоте, али за то иначе нема
никакве историјске поуздане основе291.
Код М. Барлетија292, а то је прихватио и О. Ј. Шмит293, наилазимо,
да се помиње брат Ивана Кастриота, који је примио ислам и био познат
по муслиманском имену „Карађоз“. За њега је дато, да је једно време
био и монах у Хиландару, вероватно пре ислама и да се без обзира на
прелазак у другу веру, помиње у XVI веку међу албанским племством,
као смерни, свети човек, који је отишао у манастир Св. Катарине на
Синају, што је поменуто и код Мусакија294, али у историографским из
ворима нема о овој личности никаквих сазнања.
Дакле, по историографским документима до сада објављеним
једино је извесно за Ивана (I) да је син Павла Кастриота. Међутим такође
је извесно да осим основне линије породице Кастриот после одвајања
презимена Кастриот од имена по роду Масарек, односно гране по Ивану
I Кастриоту и Ђурђу Кастриоту Скендербегу, постоји још нека линија
Кастриота с обзиром, да има још Кастриота мимо ове за нас основне
линије, а то су Кастиоти које наилазимо у још по неком документу или
натпису. Из тога би се могло закључити да је ипак Павле имао сем Ивана
још неког сина, или што је вероватније, да је родоначелник Кастриота,
Бранило осим Павла имао још мушких потомака, што још више по
тврђује, да је Константин Кастриот могуће Бранилов син. Пример, који
потврђује претпоставку о постојању још неке гране Кастриота осим
основне Ђурђа Кастриота-Скендербега, коју ми истражујемо, налазимо
и код Д. Куртија295, код кога се цитира турски дефтер из 1467. год. за ме
сто Стефани у Маћи296, где је пописан Марко (или Марк) Кастриот, по
290 Етимолошка анализа корена презимена Кастриоти и имена рода Кастрати
нам показује драстичну разлику. Име рода Кастрати је са етимолошким кореном
од назива Кастрат за ушкопљеника или евнуха, а презиме Кастриоти је настало од
назива кастела „Кастри“ са значењем преко суфикса -оти, становници, или поседници
кастела „Кастри“, а који је опет настао од латинског назива „Castrum“ за утврђење.
291 Код неких албанских аутора – „историчара“ могуће је наћи и хипотезу, да су
Кастриоти пореклом од Кастрата, а то се заговара и код неких од припадника племена
Кастрати и то без било какве доказне аргументације, просто по сличности назива и
без обзира на очигледно различите етимоне назива.
292 М. Барлети: Ibid., стр. 17.
294 Ј. Мусаки: Ibid., стр. 295.
295 Dilaver Kurti: „Mbi prejardhjen e familjes Kastriotëve“ (Саопштење са симпо
зијума поводом 500 год од Скендербега, (Тирана 1968. г.), стр. 621.
296 Defteri i Matit – katundin Shjefën f. 161.
Хопфов родослов Кастриота (K. Hopf: „Croniques...“ 533) objav. kod H. Vulića:
„Ђурађ Кастриот-Скендербег“, ст. 299
Куртију emrin (из нижег племства). Иста личност се налази и код О. Ј.

Шмита297, где је тумачено да је пописан у једном од турских војничких
села са привилегованим војницима, најамницима, где је било и хришћана
(што би по свему судећи значило, да је у односу на Ђурђа Кастриота,
свог чувеног рођака, Марко Кастриот био на противничкој страни). Од
друге ове гране Кастриота би био вероватно и Зеф Кастриота, поменут
много касније, 1602. год.,298 а такође и Кастриоти, који су од тог доба
живели у Албанији, где их и данас има299.
О томе, да постоји и друга линије Кастриота, осим главних линија
по Ђурђу и Станиши Кастриоту, унуцима Павла Кастриота, могу нас
уверити и два назива села Кастриот, које је још у седамдесетим годинама
XIX века забележио при својим истраживачким путовањима по Алба
нији И. Јастребов, тада конзул, а и историчар, у средњој Албанији, ма
да није у тим селима нашао генеалошких трагова Кастриотима сем у
неуверљивим предањима мештана. Једно од села са називом Кастриот
је у области уз реку Маћу, северно од града Бурел и близу места Ма
цукул. Друго место са истим називом, Кастриот је западно, али у бли
зини Црног Дрима и близу северозападно од града Пишкопеје. С об
зиром да то нису новији називи места, већ су постојали и у време ис
траживања И. Јастреова, неки од Кастриота су били становници, или
оснивачи ових села, а с обзиром, да се у историографији главне гране
Кастриота нигде не помињу ова места, могло би се закључити, да су у
питању ранија боравишта Кастриота из споредне гране, могуће евен
туалне Константинове генеалошке гране Кастриота.
За Павла Кастриота је код Мусакија300 (на шта се позива и K.
Хопф , а прихвата већи број историграфа који су се бавили Кастри
301
297 О. Ј. Шмит: Ibid., стр. 151; О. Ј. Шмит: „Млетачка Албанија“, index.

298 Д. Курти: Ibid., стр. 622.
299 Презиме Кастриот (назив племена Кастрат се често са овим презименом меша)
се може наћи и у Албанији (не и на Космету), али доста ретко, међу исламизираним
у време Турака фамилијама Кастриота, које стално живе у Албанији, што би могло да
се претпостави, да су потомци од друге, или других грана Кастриота, али не од грана,
које потичу од синова Ивана I, од Ђурђа Кастриота (Кастриоти-Скендербег), или
од гране Станише Кастриота (Кастриоти-Бранаи), које су приказане у овој студији.
Данас и међу јавним личностима у Албанији и личностима у политичким круговима,
има личности са овим презименом, који потичу од тих других исламизираних грана
Кастриота из Албаније. Примери су у Албанији министар финансија Кастриот Ислами
(податак из 2002. г.), или Кастриот Сулка, заменик министра рада (податак из 2006. г.)
300 Joanus Musachi / Constantin Musachi: Ibid., стр. 301.
301 C. Hopf: Ibid.
отима), дат податак, да јe имао у поседу два села у долини Гарде: Sapiate
com l’ avo del Signor Scanederbeg se chiamo Signor Paulo Castrioto, e non
hebbe piu de due casali nominati Signa e Gardiipostesi; e de questo Signor
Paulo nacque il Signor Giovani Castrioto selfece Signor della Matia, e de
questo nacque il Signor Scanderbeg [Познато је за господина Скендербега да
његов деда Павле Кастриот није имао у поседу више од два села са именима Сиња
и Доња Гарда и да је тај господин Павле имао господина Ивана Кастриота (сина)
који је био господар Маће, а овај имаше господина Скендербега (сина)]. Ово би
био конкретан и меродаван податак о малом поседу (феуду) Павла
Кастриота, који нас упућује и на подручје где су Кастриоти живели у
Мату. Међутим ови подаци из Мусакијеве „Меморије...“ где се гово
ри о Павлу Кастриоту као поседнику само два села дати су донекле од
аутора Мусакија и у пежоративном смислу, како би се истакао значај и
властелинство деспотске породице Мусаки у односу на Кастриоте, који
су касније од Мусакија дошли до властелинских и великашких пози
ција и статуса.
За феуд у долини Доње Гарде који је убициран као локација на
реци сада са називом Гајдери и то у доњем току, на ушћу Воме, дат је
код М. Шуфлаја302 још и један карактеристичан детаљ (мада немамо
наведен извор), да је Гарда са палисадом (или бедемом) утврђени двор у
селу, који се oдатле и зове „Gardhi i poštes“ (што је у ауторовој фусноти
преведено као доњи обор). Управо нам овај детаљ може потврдити, за
феуд Гарда, да обухвата и локацију на којој је и кастел „Кастри“ на
реци Гарди, који је у ствари утврђење са бедемом (или рудиметарни
властеоски утврђени замак), који је у запису назван „утврђеним дво
ром“. У преводу, који даје Шуфлај, није узета у обзир кастелолошка
терминологија, која затворени простор са бедемом назива и двор, или
двориште, или обор, а што је у ствари ареал у оквиру бедема утврђења,
или замка (или како га назива двора), јер је могуће на албанском језику
ово значење извитоперено. Међутим извесно је да се ради о утврђењу,
или мањем кастелу који је уз реку Гарду, а то једино може бити кастел
„Кастри“ што су потврдила и каснија истраживања Хана и Јастребова и
сама етимологија презимена Кастриот.
У вези другог „села“, или феуда Павла Кастриота – Сигне (Серине)
за К. Хопфа, који се предано бавио истраживањем докумената о Кас
триотима и први указао на „Меморију...“ Мусакија, налазимо код Ј. Г.
302 М. Шуфлај: „Константин Балшић“, стр. 158.
Хана303 Хопфове сведоџбе називљу Скендербеговога деду Константина

Кастриоту – dominus Serinаe и дају му назив Probistiti (Protovestiari
us). Овај цитат даје и Н. Вулић304, који указује на грешку код К. Хопфа,
да је Константин деда Скендербегов, а такође и Ј. Г. Хан Константина,
узима једну генерацију касније, да је брат Павлов. Такође по називу –
Пробиштит, које Хопф тумачи, да је црквена дужност протовестијара
код К. Јиричека305 имамао објашњење, да је то погрешно протумачено,
а и погрешно узето да се односи на Константина Кастриота306. Међутим
ако се вратимо на значење – господар Серине, или Сераине, треба има
ти у виду да је у генеалогији Кастриота, К. Хопф дао осим назива места
Серина и други назив овог места Сигна. Убицирање овог места ни
је код аутора, који су се бавили темом о Кастриотима, било могуће ус
тановити, због великих промена у топонимима у току протеклих ве
кова, осим што се подразумевало, да би и други феуд Кастриота мо
рао бити такође у долини реке Гладре у Дибри Мирдитској, или не
посредној близини. Међутим стоји и чињеница да аутори и страни, а
и наши нису довољно, при истраживању код тема о Кастриотима, узи
мали у обзир и српска средњовековна документа, која су у вези Кас
триота и у вези са албанским подручјима, иако су у добром делу прош
лости ова подручја, поготово из северног дела, била у оквиру српске
државе и српских самосталних кнежевина. Наиме у значајној „Све
тоарханђеловској хрисовуљи“ цара Стефана Душана из 1348. год., као
један од метоха царске лавре, призренског манастира, наведено је село
„Жeravina“ у долини Гладре у Задрими. Име села Жеравина, наведено у
Светоарханђеловској хрисовуљи би латинским писмом била написано
као – Серавина, или Сераина, те је судећи по неизбежним нетачним
транскрипцијама при превођењима са српског на латински, управо
303 Ј. Г. Хан (превод М. Илић 1876. год.): Ibid., стр. 504.
304 Н. Вулић: Ibid., стр. 55.
305 К. Јиречек: „Споменици српски“ – СКА – Споменик (Бгд. 1892. г. ), стр. 17.
306 Објашњење овог погрешног тумачења, да се назив Пробиштит не односи
на Константина Кастриота налазимо код Александра Соловјева: „Судбина једне влас
теоске породице из средњовековне Србије“ и код К. Јиречека, Ibid. Грешка код Хоп
фа и Хана, да је Костантин Кастриот ожењен Јеленом Топијом, а не Константин Бал
шић и да је Кастриот добио њено наследство Кроју, повукла је и другу грешку, јер је
један млетачки документ из 1396. год., који говори да је један арбанашки властелин са
називом Пробиштит, имао Кроју, од стране Хопфа протумачен, тако да је Константин
Кастриот имао назив Пробиштит, међутим то је био према А. Соловјеву назив Дра
гољуба Пробиштита управника у Кроји код Константина Балшића и Јелене Топије.
Жеравина било место, које је наведено да му је Константин Кастриот

био господар, а и у генеалогији Кастриота К. Хопфа би се тумачило са
једним од назива – Серина. У хрисовуљи је дат опис граница метоха се
ла Жеравине, на основу кога се лако може убицирати локација села и
атара према наведеним рекама, јер се, како је дато, село налази на Глад
ри, низводно од Кастрија на завоју реке, где се она приближава Дри
му и где утиче у њу речица Глина307. Такође и данас су у том атару
на секцији карте задржани локални називи Пекрами и Пистул, који се
наводе као Пернами и Пистуљ у опису у хрисовуљи308. Осим тога, ово
место је на реци Гладри у близини Кастрија (од око 12 км), што се под
разумевало, кад се говорило о Павловом лену на реци Гладри, те је не
спорно да је управо Жеравина у поречју Гладре из хрисовуље једно од
два села, која чине властелинчићски феуд Павла, осим села и кастела
Кастри на Гладри, а да је после распада царевине у осамдесетим год.
XIV столећа феуд Жеравину преузео један Кастриот, Константин по
свему судећи брат Павла Кастриота, како је дато код Ј. Г. Хана по К.
Хопфовим сведоџбама.
Ако је Павле код Мусакија наведен, као поседник два села, односно
два мала феуда, то је такође и податак за Павла Кастриота, да је по
имовинском статусу – властелинчић. Такође би и податак о Константину
dominusu Serinae то исто значило. Код М. Шуфлаја у наведеном истом
делу на неким местима говори се за Павла да је пронијар, међутим по
датак, да су ове поседе наследили Павлови потомци (по Хопфу) може се
закључити, да су то ипак били мали феуди, с обзиром да су проније би
ле поседи за које корисници – пронијари немају наследно право. За уби
цирање самих локација места поседа Павла Кастриота, односно Гарде
и Серине, коју су и после Павла држали Кастриоти, дато је и неколико
верзија код И. Јастребовског и Ј. Г. Хана, међутим за феуд у Доњој Гарди,
ако узмемо, да је у питању речна долина Гарде (Гладре) у Мирдитској
Дибри, онда је убикација ове локације сасвим јасна. Очигледно је, да
се под Гардом подразумева река Giaderi, притока Дрима југоисточно
од Скадра код Вига у Мирдити (шире узевши у области Маће) пределу
који такође називају Дибром (Dibri), а у којем је на реци Гарди на ушћу
речице Воме кастел „Кастри“. Управо место Кастри на реци Гарди су
лоцирали, али као боравиште породице Кастриот у време Ивана I Кас
307 Афанасиј М. Селишчев: „Славянското население в Албания“ (София 1981),
стр. 202.
308 С. Мишића/Т. Суботин-Голубић: „Светоарханђеловска хрисовуља“ (Бгд.
2003. г.), ст 114, 144; С. Новаковић: Ibid., стр. 701.
триота при својим истраживањима Ј. Г. Хан, а касније И. Јастребов о

чему су дати наводи и цитати при ранијим текстовима.
Од два села, у долини Гарде, Кастрија са кастелом и села Серине
(Жеравине) феуда који је поседеовали Кастриоти, по свему судећи, да
је Павле од свог оца Бранила за кога дато је у документима, да је – ца
рев властелинчић (по чему се могло закључити да је поседник мањег
феуда), наследио село са кастелом Кастри, јер је по њему Бранило и
добио презиме (што је већ разматрано). Други део Павловог феуда се
ло Жеравина је од 1348. год. било метох царске лавре манастира Св.
Арханђели код Призрена те није могао бити наслеђен, већ је преузет
после распада царевине. Судећи по феуду са кастелом Кастри, који је
Бранило поседовао, извесно је, да се уздизање из војничког сталежа у
нижи слој властеле – властелинчиће (што је карактеристично било за
друштвену средину у српској држави тог времена), догодило за Кас
триоте, још у генерацији испред Павла, односно код његовог оца Бра
нила, који је заслужио и звање челника (додељивано обично на вој
ним дужностима) и статус властелинчића. По Михаљчићу:309 У подели
друштвених категорија на властелу, средњи слој и себре, војници све
више заузимају средњи слој, да би истакнути појединци, као пронијари
и ниже племство, прерасли кроз неколико генерација у властелу. Приви
легије које добијају „војини“ у законодавству, које фаворизују војнички
слој, омогућавају представљање ратника, као племенитих чланова за
једнице. Ова типична појава прерастања припадника војничког слоја и
пут ка вишим слојевима у XIV веку, као што видимо, десила се и код
Кастриота.
Према М. Шуфлају, на основу података код Јиречека и Талоција310
и по Страшимиру Димитрову311 Павле Кастриот, отац Ивана Кастри
ота, је од око 1383. год. имао „лено“ добијен од Балше II. И код И. Бо
жића наилазимо на следеће тумачење312: Иван Кастриот, чији је отац,
канински кефалија, био добио вероватно од Балше II два села на ре
ци Мату у феуд313. С. Димитров износи, да је посед проширио Пав
309 Р. Михаљчић: „Војнички закон“, стр. 307.

310 Милан Шуфлај „Повијест сјеверних Арбанаса“, стр. 205; Jireček, Archiv für.
slav. Philologie 21, 88 – Thalloczy III Forsch. 1, 237; M. Шуфлај: „Срби и Арбанаси“
(1925) стр. 129.
311 Страшимир Димитров: „Георги Кастриоти“ стр. 10.
312 Иван Божић: „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV в.“ стр. 63.
313 Код И. Божића се говори овде о Павлу Ивановом оцу као канинском кефалији
што би било узето према Шуфлајевој поставци тумачења повеље Александра из 1368.
год. о којој ће се као о погрешној касније у поглављу о Бранилу дати образложење.
ле Кастриот, после битке на Саурском пољу 1385. год. и смрти Балше

II и то на делове територије Балшића. Међутим, по границама сред
њовековних кнежевина у северној и средњој Албанији у другој по
ловини деведесетих година XIV века, по самом М. Шуфлају314 и М.
Благојевићу315 – Сераина (Жеравина) и Доња Гарда (Кастри), два села у
феуду Павла Кастриота, која су по убикацији била у долини реке Гарде
(Гладре, или данас Гјадери) су била, у кнежевини Топија. Објашњење
такве ситуације, може се наћи у чињеници, да је после Саурске битке
1385. год. са Турцима, када је погинуо Балша II Балшић, део његових
поседа у долини Гладре заузео његов противник и ривал око територија
на подручју Средње Албаније Карло Топија, те је и властелинчићски
феуд, или како га наводи М. Шуфлај „лено“ Павла Кастриота, који је
пре ове године био у кнежевини Балшића потпао под кнежевину То
пија. Такође чињеница, да су после смрти Балше II, Балшићи имали,
као наследнике, властелу, Ђурђа II Балшића (зета кнеза Лазара Хребе
љановића) и Константина Балшића, говори, да Кастриоти, по томе нису
могли имати територијалних претензија на штету Балшића, већ да су се
територијална проширења и присвајања територије од стране Кастри
ота, догађала, тек после нестанка главне гране Топија 1392. год. и то
управо на територији Топија.
По ранијој констатацији да део феуда Павла Кастриота село Же
равина (Серина) као метох призренског манастира Св. Арханђели није
могао бити наслеђен од Бранила Кастриота, треба имати у виду да је до
распада царства 1371. год. метох био под истим владаром у држави у
којој је био и манастир те нису престале обавезе метоха у односу на ма
настир коме је метох хрисовуљом дат. Међутим после ових година метох
Жеравина је у кнежевини Балшића, а призренски манастир у поседу
Вука Бранковића. Према Јиречеку и Талоцију 1383. год. је Павле имао
лено код Балшића, те можемо претпоставити, да је лено такође имао и
Константин са селом Жеравином (Серином) ранијим метохом. Ово би
једино могло да се објасни да се Вук Бранковић као поседник манастира
Св. Арханђели у Призрену одрекао права над метохом у корист Кас
триота са којима се и ородио, јер је око тих година Павле Кастриот оже
нио сина Ивана са Вуковом братаницом Воисавом Бранковић, ћерком
Гргура Бранковића, који тада није више био жив. Кастриоти су иначе
314 Studia Albanica Monacesija: „Karta Albania Mediaevalis“ – Sufflau.
315 М. Благојевић: „Историјски атлас – Држава кнеза Лазара, Област Вука
Бранковића и Област Ђурђа II Балшића“, стр. 49.
Границе осамостаљених обласних кнежевина непосредно после 1371. год.

били непосредни суседи метоха Жеравина и вероватно су при распаду

државе имали аспирација на проширење свог малог феуда у долини
Гарде на метох. Могуће да су имали и одређене обавезе заштите овог
метоха раније царске лавре и као наследници царског властелинчића
Бранила (како га титулишу документи). Балша III као великаш на чијој
је територији метох се по свему судећи сагласио са овим уступањем ме
тоха, те би то управо и био по свему судећи наведени податак код Ји
речека и Талоција, да је Павле Кастриот око 1383. год. добио лено од
Балшића, а и податак код К. Хопфа у сведоџбама да је Константин имао
феуд Жеравину.
Према годинама, које наводи K Хопф у родослову Кастриота316
(прилог дат на стр. 174) – Павле Кастриот је живео до 1391. год. Брат
Константин је по Диканжу живео до 1390. год. Топије имају наследника
у својој главној грани фамилије од Карла Топије, само до 1392. год., те
је природно за тадашње прилике, да је постојала експанзија Кастриота
односно њихових наследника, према територијама кнежевине Топија, а
не ка територијама, које су биле у поседу Балшића, како дају М. Шуфлај
и С. Димитров. Тиме што је син Иван наследио поседе, такође је доказ,
да није у питању била пронија у оквиру властелинства Балшића (како
је по неким тумачењима дато, која се иначе по тадашњем правном
устројству, није могла наслеђивати) већ лено односно феуд у кнежеви
ни Топија, која се гасила (какво је управо тада било, властелинство То
пија).
Једна од индиција, ако не и доказа, да је Павле Кастриот био влас
телинчић, а не пронијар (што се код по неког историчара може наћи)
је и то што је још за свог живота (до 1391. год.) средином деведесетих
год. XIV века (1384–1388. год. по апроксимативном хронолошком дија
граму317) оженио сина са братаницом великаша Вука Бранковића, Во
јиславом, чија је мајка била властелинка у Пологу на властелинству
свог покојног мужа Гргура у кнежевини Бранковића. За Бранковиће ко
ји су тада, осим Лазара Хребељановића (са киме су орођени), били нај
значајнији и најмоћнији српски великаши, није било вероватно, да могу
удати своју одиву, Гргурову кћер, Војиславу, унуку царског охридског
севастократора Бранка Младеновића и такође унуку по мајчиној страни
царског намесника Водена и Бера Радослава Хлапена318 за пронијаровог
316 Hopf : Ibid., Родослов Кастриота.
317 П. Петровић: Ibid.
318 Сходно изнетим индицијама и доказима, да је Теодора Хлапен-Бранко-
вић кћер из првог брака Радослава Хлапена царског намесника у Беру и Водену у пе
сина (који нема наследну баштину) и који је далеко ниже по друштвеном

статусу, да не спада ни у нижу властелу, већ је то морало бити барем
за неког од нижег племства – властелинчића, а у овом случају је то био
Иван, син властелинчића (тј. статусно из ниже властеле) из суседства
полошког властелинства из кастела Кастри – лену на Гарди, тада у кне
жевини Топија.
Друга индиција, или могући доказ, да је Павле поседник малог
феуда, а не пронијар је, да сходно устројсву и односима у овој средини
није било примера за пронијара, да пронијарски посед, који као такав
није био наследна баштина, већ залог уговорног односа са владарем
или великашем, ради обезбеђивања одређене војне јединице за владара,
или великаша за честе оружане сукобе, обухвата на том поседу и влас
телински кастел, као што је случај био са кастелом Кастри у оквиру
поседа на Гарди. Кастел – тврђава Кастри, иако је могуће кад је припао
једном од Кастриота (или тачније тада Мазарека), да је био и делимично
у урушеном стању, био је по свом обиму средња тврђава са високим
периметралним бедемима са 12 кула, те је по величини био један од
кључних кастела у том подручју. Као обновљен функционално, кастел
је био значајно утврђење на стратешком путном правцу, тако да са
таквом сврхом није могао да буде део привременог пронијарског поседа
и станиште пронијара, већ је морао бити део властелинске баштине ма
кар и нижег племства – какви су били властелинчићи, односно тада
Павле Кастриот и његов син Иван.
За критични период краја деведесетих год. XIV века, док је још
био жив Павле Кастриот, дат је податак на који се позивају руски аутори
Н. Розова и Н. Чистјакове, према Хамеру319: Один из Кастриотов был в
рядах союзного войска, сражавшегоса на Косовом поле в 1389. г. вместе
с другими албанскими владетелями. Ово нас наводи, да је то могао бити
Кастриот, по својој вазалној обавези према великашу, учеснику боја, јер
је време битке, време, кад је Павле Кастриот имао посед као властелинчић
у области Маће, што би нас могло упутити, да дознамо, чији су у време
битке били Кастриоти властелинчићи. Познато је да ни Балшићи ни То
пије нису учествовали у овом боју, тако да би великаша у чијој је војсци
у бици учествовао Кастриот, треба тражити међу евентуално другим
риоду цара Стефана Душана и његовог наследника цара Стефана Уроша (П. Петровић,
Ibid.).
319 Н. Розов / Н. Чистакова: Ibid., стр. 66; J. V. Hammer: „Geschichte des Osmanis
chen Reiches“ I Pest 1827, стр. 177.
учесницима. Међутим Љ. Ковачевић320 аргументовано оспорава пода

так, да је неки Кастриот уопште учествовао у Косовској бици, јер је
код Ј. Хамера дато, да је предлог о ноћном нападу на Турке, одбачен,
кад се јавио Ђорђе Кастриот са опаском, да би Турци због мрака могли
избећи потпуни пораз. Ковачевић наводи, да је погрешно преведено
име великаша Јока, који је имао примедбу за ноћни напад на Турке из
турског извора, који користи Хамер321 и да консултовани познаваоци
турског језика, никако не одобравају превођење овог имена у Ђорђе322.
Осим тога још значајнија примедба, а коју Љ. Ковачевић вероватно под
разумева, да Ђурађ Кастриот није савременик Косовске битке, већ је ро
ђен 15 год. после битке (други Кастриот са истим именом пре њега није
познат, сем по неким претпоставкама неких старих историописаца, које
нису потврђене неким документом и које се односе на личност из ге
нерација пре, а не у време Косовске битке). Сам Павле Кастриот, који
је савременик битке такође се по имену не би могао поистоветити са
наведеним Јоком (Јућом), а није могао као властелинчић, бити ни са
ветник кнеза за српску тактику у бици, чији је савет прихваћен. Стоји и
чињеница да је Павле у време битке имао између 46 и 56 год.323 а да је
битка била две године пре не-го је умро (1391. год.) што би могла бити
индиција да у години Косовског боја није био у пуној физичкој снази,
а могуће ни сасвим здрав (ако је умро две године после битке), да би
могао учествовати и издржати физичке напоре маршева и саме битке.
Исто стоји и за Константина Кастриота који је могуће био и неку годину
старији од Павла а није жив после 1390. год. Сходно овим поставкама,
можемо закључити да немамо поузданих доказа, да је неки Кастриот,
савременик Косовске битке учествовао у бици, те је немогуће преко
овог податка и како је он дат, открити у војсци код којег је албанског ве
ликаша учествовао по руским ауторима один из Кастриотов по могуће
својој вазалној обавези.
320 Љ. Ковачавић: Ibid., стр. 249.
321 J. V. Hammer: Ibid.
322 По Љ. Ковачевићу – превод филолога за турски језик М. Бозовића имена
„Јока“ фонетски је „Јоћа“ или „Јућа“, а да у преводу којим се служио Левенклавије
то име гласи „Bagija“, те је чудно да је то име по Хамеру и Цинкајзену протумачено
као Ђорђе (Кастриот).
323 Апроксимативна рачуница за основне хронолошке податке Павла Кастриота
према подацима године рођења каснијих генерација и познатих хронолошких пода
така за личности из његовог окружења даје апроксимацију оквирних година његовог
рођења 1335–1345. год.
Ако би разматрали, да ли је неко од синова Павла Кастриота мо

гао бити учесник битке, онда долазимо до следећег: За наводно си
нове Павлове (по Хопфу), за Алексу а поготово Константина, као што
је напред дато немамо никаквих документованих доказа да су његови
синови. Павлов, по свему судећи, једини син (или син за кога исто
риографија има докумената), Иван Кастриот је по претпоставци, ко
ја узима у обзир познате хронолошке персоналне параметре рођен у
седамдесетим годинама XIV века, те би у време битке могао бити нај
више са око 22–27 година. Ако би се и његово име и протумачило, да
је слично наведеном имену у турском спису (Јоћа – Јован) мало је ве
роватно, да би он по сталешком рангу, као син властелинчића и без вој
ног командног искуства, могао давати уважавајуће савете кнезу Лазару
Хребељановићу о тактици напада у Косовској бици. Међутим стоји
чињеница и да никаквих других записа нема, који би потврдили, било
шта у вези његовог учешћа у бици.
Мада нема докумената који би потврдили или негирали учешће
Кастриота у Косовском боју по свему судећи да тог учешћа није било, а
да је траг о томе, само конструкција на бази погрешног превода турског
документа. Или, уколико је превод имена „Јућа“ као Ђурађ тачан, то
би могао бити неки други Ђурађ. По Љ. Ковачевићу тај саветник кне
за Лазара је могао бити Ђурађ Балшић (јер се и не наводи презиме Кас
триот), али је и то изазвало полемике. П. Томац324 износи детаљније,
како је дошло до погрешног тумачења, да је име учесника битке, Југа
или Јурги, код турског описивача Косовског боја, Нешрија, превод на
италијански хроничара Сеадедина претворио у Giorgio – Ђурађ, а да
доказа о учешћу Ђурђа Балшића у Косовком боју такође нема.
Аутор Petrit Imami325 износи да су од албанских великаша у Ко
совском боју учествовали на српској страни: Теодор Мусаки (господар
Берата), који је по Мусакијевој Хроници погинуо у боју, Димитрије Јо
нима (поседник области између Скадра и Драча), браћа Јунт и неколико
мањих феудалаца, који су са Вуком Бранковићем , формирали десно
крило српске формације на бојишту. По С. Ћирковићу326, дато је да не
постоји вероватноћа за учешћем Ђурђа Балшића у Косовској бици, јер
је непосредно пре тих година као турски савезник ратовао заједно са
324 П. Томац: Ibid., 103.
325 Petrit Imami: „Srbi i Albanci kroz vekove“, стр. 33.
326 С. Ђирковић: „О саставу и снази Лазаревог табора на Косову“, стр. 157 и
162.
Турцима против босанског краља Твртка I. Такође се наводи да се Од

Дунава до јадранске и јонске обале протезао појас Муратових вазала
који је земље Лазара и Вука одвајао од османлиских територија, али
је истовремено искључивао коришћење њихових људских потенцијала
односно учешћа на српској страни у косовском боју. Стога би по С. Ћир
ковићу требало искључити могућност учешћа великаша турских вазала
на српској страни, међутим због тога што су: кнез Лазар и краљ Твртко I
захваљујући приходима од рударства били богати и могли су унајмити
војнике, тако да су Арбанаси, који се помињу на српској страни као
– угарска и немачка господа, били уствари најамници. По Богумилу
Храбаку327 у Косовској бици учествовао је од властеле из Албаније и
Драгосав Прибишић према неким господар Крује (за кога Јиречек даје
податак по млетачком документу из 1396. г.328, да има у поседу Кроју
castrum Croye in manibus Probisiti и да је арбанашки властелинчић329),
који се иначе у бици први, пре Влатка Вуковића са Босанацима повукао
са бојишта на Косово пољу. Иначе познато је оспоравање Јиречека у ис
том тексту, да су и Хопф и Хан330 погрешно протумачили у млетачком
документу превод презимена Прибишић – Probisiti као протовестијар и
то приписали Константину (Кастриоту уместо Балшићу), да је био про
товестијар (надзорник црквених реликвија). Могуће је, да је Драгослав
Прибишић био управник – кастелан Кроје (Croye in manibus) Карла
Топије (који је Кроју 1389. год. поседово), те да је од стране Топија и
послат на Косово по позиву Лазара Хребељановића. По А. Соловјеву
Пробиштит (Probisiti) је био војвода Константина Балшића, (који је
такође једно време држао Кроју, али тек од 1394. г. и то као турски ва
зал), а налазимо и податак да је у Косовској бици војвода Драгослав
Пробиштитовић прешао на турску страну по Алекандару Соловјеву331.
Ова чињеница се може потврдити и тиме, да сви описи битке, који
помињу Драгослава Прибишића, наглашавају, да је он „Лазарев вој
вода“332, што у суштини може значити, да је војвода Лазареве војске у
самој Косовској бици, а што је у суштини тачно и не искључује податак,
327 Б. Храбак: „Одреди савезника кнеза Лазара у бици на Косову 1389. г.“, стр. 42.
328 Ш. Љубић: „Листине..“ IV, стр. 385.
329 К. Јиречек: „Споменици српски“, стр. 17.
330 Ibid., стр. 304.
331 А. Соловјев: „Судбина једне властеоске породице из средњовековне
Србије“, стр. 69.
332 К. Јиречек: „Историја Срба“ I, стр. 326.
који налазимо код Јиречека. Код М. Шујице333 Драгослав Пробишчић

је уврштен у властелу Вука Бранковића (која је имала привилегију и да
кује новац) и кога спомиње хроничар Дука као издајника на Косову, и
такође, Драгослав Пробишчић, деспотов капетан, који је подигао по
буну и окрену се противу хришћана, што је наводно преокренуло ток
битке. Код Р. Михаљчића334 налазимо податак из „Дукине хронике“, да
су можда сами Турци ради пометње у српској војсци разгласили вест о
издаји Драгослава Прибишчића (Пробиштита).
Међутим, ако се са ових разних тумачења учешћа у Косовској би
ци албанске властеле вратимо на Кастриоте, морамо констатовати, да
нема познатог документарног податка, који потврђује, да је неки Кас
триот учествовао у самој бици (како су дали стари историописци), мо
гуће у одреду Теодора Мусакија, или Драгослава Пробишчића (који
је изгледа био кастелан Кроје код Балшића, или Топија). Такође нема
ни података, да је неки Кастриот, Павле, Константин, или Иван био у
војсци Бранковића, при учешћу у Косовској бици, мада постоје одређене
индиције за такво тумачење. Учешће Павла, Константина Кастриота,
или пре Ивана у Косовској бици је могло бити једино са војском Вука
Бранковића, према женидбеној вези Ивана са Бранковићима, ожењеног
неку годину пре битке Војиславом Бранковић, а и по обавези Ивана
за евентуалну подршку и помоћ Бранковића у Ивановом учвршћивању
као властелина, код Топија и евентуалној добијеној „прћији“ (миразу)
у територији (по индицијама краја са Ростушом и Требиштем) од Бран
ковића неку годину пре боја. Међутим за ову хипотетичну поставку не
ма доказних аргумената.
Могућност зашто се појавила евентуална грешка код наведених
руских аутора при помињању учешћа једног од Кастриота у Косовском
боју би могла бити и погрешно тумачење К. Хопфа да је Константин
Кастриот имао Кроју, а осим тога и назив – Пробиштит, те је то повезано
са учешћем и евентуалном издајом једног Пробиштита (Драгослава
Пробишчића) у Косовском боју. Међутим доказано је по К. Јиречеку и
А. Соловјеву да Константин није имао Кроју, а и да се назив односио
на другу личност.
Павле Кастриот је према К. Хопфу (податак из Хопфове генеало
гије Кастриота335) умро у 1391. години у време када је поседовао кастел
333 М. Шујица: „Немирно доба српског средњег века“, стр. 123 и 169.
334 Р. Михаљчић: „Јунаци косовске легенде“, стр. 151.
335 К. Хопф: Ibid., стр. 533.
Кастри и властелинчићски посед уз реку Гарду у Дибри Мирдитској у

књежевини Топија. Хопф за наведену 1391. годину (у којој је наслеђен
Павлов посед свакако после његове смрти) не даје изворни документ,
међутим провера познатих и апроксимативних хронолошких података
за личности из његове претходне и генерације после, је у сагласности
са Хопфовим податаком до када је живео Павле, што значи, да је Павле
Кастриот живео око 51 годину.
ИВАН (I) КАСТРИОТ
(око 1365. год. – 1437. год.)
Иван Кастриот (I) је отац Ђурђа Кастриота Скендербега, а син

Павла Кастриота. У документима на латинском га именују са Johannis
(Juanus Castrioti), а у словенско-српским документима и записима са
Иаанн или Јоаннь. Рођен је у седмој деценији XIV века. После смрти
оца Павла Кастриота (по Хопфу у 1391. години) наследио је од оца
властелинчића, у кнежевини великаша Топија, посед од два, или три
села у долини реке Гарде са кастелом Кастри на Гарди (близу данашњег
Вига) у Дибри (Мирдитској) у области Мата (Маће) у средњој Албани
ји. Оженио се средином деведесетих год. XIV века Војиславом Бран
ковић, млађом кћерком Гргура Бранковића (старијег брата, Вука Бран
ковића), властелина Полога и Теодоре (вероватно Хлапен), који су жи
вели за живота Гргуревог у Градецу (Полошком кастелу). Иван је са Во
јиславом Бранковић (код историописаца именованом са Војисава Три
балда) имао деветоро деце, четири сина и пет кћери, рођених од сре
дине деведесетих XIV века до 1410. год. По реду рођења то су Репош,
Станиша, Константин, Марија, Ангелина, Јела, Влајица, Ђурађ (Скен
дербег) и Мамица.
Изузев Ђурђа Кастриота, његовог сина, Иван Кастриот (I) се за
саме Кастриоте сматра најзначајнијим чланом породице, који је својим
деловањем и умешном политиком у веома немирним временима, одржао
своју бројну породицу и уздигао породицу Кастриот на статусни ниво
властеле и великаша у периоду последње деценије XIV века и периоду
после поделе српске царске државе од стране обласних господара и по
четка турског притиска. Иван Кастриот (I) је постигао то, да је од вла
стелинчићског феуда у кнежевини Балшића потом Топија, који је по
седовао његов отац Павле, знатно проширио свој наслеђени феуд вла
стелинчића у Дибри и формирао своју осамостаљену кнежевину у об
ласти Мата и Вуменестије у средњој Албанији. По Диканжу336 и Бар
336 Диканж: Ibid., 139.

лецију337 Иван Кастриот добио је и статус млетачког племића (familiae

nobles Venetie Castriotorum – Ioannes Derbichius) са грбом – племићким
знамењем.
Иван Кастриот је проширио своје поседе у последњим годинама
XIV века. Повољне околности опадања моћи суседне властеле, а очи
гледно и сродство са Топијама, преко Бранковића по супрузи Војислави,
допринело је, да је иако је био наследик поседа од само два села у Маћи
по оцу Павлу (властелинчићу код великаша Топија), изашао из вазалног
односа, побољшао материјални положај, војно се оснажио, осамосталио
и оформио кнежевину са територијом у Мирдити и делу Маће, а по
Хопфу чак и делу Мусакије338, касније проширену на Вуменестију
(долину Дрима), а од двадесетих год. XV века и на целу Маћу. То је
представљало територијално знатну кнежевину у Средњој Албанији и
у односу на остале феудалце у Албанији, те су Иван и Кастриоти, од
„властелинчића“ са леном добијеним још од Балшића (по М. Шуфлају)
проширивањем поседа свакако и преко својих сродстава и орођавања
постали угледна и моћна властела у средњој Албанији.
Од малог поседника, властелинчића, какав му је био отац, Иван
Кастриот је прерастао за релативно кратко време, од 1391. године (од
кад је по Хопфу посед Павлов наслеђен), до 1406. год., у великаша, са
територијама у кнежевини, које су захватале јужну страну скоро целог
тока Дрима (Вуменестију), а од године 1417. год. (по старим историо
писцима) и целу Маћу. У највећем свом обиму, ова кнежевина, је била,
по Хопфу, од обала код града Љеша, до планина испред Призрена, укљу
чивши Мирдиту и Луму на југу од Дрима. Територија властелинства
Ивана Кастриота простирала се, од рта Родони на мору, до предела
Реке, на истоку од Дибре, изузев кастела Кроје. Кнежевина је имала на
својим територијама и четири кастела, односно тврђаве. (прилог стр.
128) Укупно, то је била значајна кнежевина у средњој и северној Ал
банји. По млетачком документу из 1411. год. Иван Кастриот је владао
кнежевином у средњој Албанији, која је могла да опреми за рат преко
2000 коњаника339 или према самом млетачком документу „Juannus Cas
trioti qui est potens in partibus illis .... offeri se mittere ... equos duo mille
de suis, et plures si plures erunt necessarii340. Самим тим, кнежевина
337 Barletius Marinus: Ibid., I, стр. 34.
338 Hopf: Ibid., Genealogija Kastriota; G. Mosachi: Ibid., стр. 533.
339 К. Јиречек: Ibid., стр. 340.
340 Документ из збирке Ј. Шафарика, Гласник ДСС књ. XII, докум. CCLXV од
28. VIII. 1411 стр. 328.
Кастриота је била доста респектабилна за суседне албанске кнежевине,

па и за Млетке, који су Ивана Кастриота 1406. г. сматрали satis potens
dominus341 (доста јаким великашем) или као: ...dominus Juanus Castrio
ti, vnus ex dominus Albanie qui confinat... [господар Иван Кастриот, један
од владара Албаније у њеном средњем делу]342.
Неоспорно је да је војна моћ Ивана Кастриота била несразмерно
већа у односу на величину његове кнежевине. Претеривања у проценама
и бројкама као манир писаца и описивача битки у средњем веку у овом
случају не би био логичан, јер се ради о документу млетачке управе, која
даје информацију о Кастриотовом војном потенцијалу процењујући, да
би његова помоћ била погодна и довољна за сузбијање напада Балше III
на њихове територије343. Балша III, који је имао већу територију у Зети
и Приморју и који је изнајмљивао и турски одред од триста коњаника
(податак дат у истом млетачком документу) је могао имати и већи војни
потенцијал у односу на суседне кнежевине па и млетачке територије,
али је поређење у истом млетачком документу, Балше III са Иваном Кас
триотом фаворизовало војни потенцијал Кастриотове кнежевине. Такво
стање војне моћи Кастриотове кнежевине, једино се може тумачити да
је постигнуто у периоду формирања Иванове кнежевине, када је војна
моћ властелина једина гаранција да се новоформирана кнежевина са
прикљученим новим деловима територија, каква је она тада била, може
одржати у нестабилним политичким временима непосредно после рас
пада српске царевине и у периоду турског надирања. Снага, нарастање
и јачање кнежевине Ивана Кастриота, догађала се постепено и у исто
време, када је кнежевина Топија почела да слаби и да се гаси, а и када
су Балшићима почеле да се умањују територије и некадашња војна моћ.
341 Iosepi Valentini: „Acta Albaniae iuridica“ tomuss II – докум. 319 стр. 1
342 Ibid., документ 562 стр. 186.
343 У млетачком документу од 28.08.1411, г. даје се инструкција од стране мле
тачке управе скадарском капетану и градској управи, да ангажује Ивана Кастриота
са његовим коњаницима са плаћањем годишње од 1000 дуката против Балше, који је
угрожавао млетачку територију и град и при том даје процену Кастриотових војних
могућности, да се супротстави Балши са његових изнајмљених триста турских коња
ника и одбрани град и њихово становништво. Процена од преко 2000 коњаника, које
може да скупи Кастриот у својој кнежевини је доста велика, поготово, ако се узме у
обзир да су коњаници најопремљенији ратници, а и ако се пореди са другим бројним
проценама војних одреда и војски тог времена, али ово су процене за скупљену војску
вероватно и племства и пронијара, посада градова, а вероватно и помоћне војске од
становништва и вероватно и страдиота-најамника с обзиром да се ради о доста тада
релативно великој суми за изнајмљивање од стране Млетака од 1000 дуката годишње.
На истим просторима Средње Албаније и Северне Албаније, релативно

брзо и знатно, проширивао се, и јачао нови властелин, Иван Кастриот,
све док му није наметнуто турско вазалство у 1410. год. и док му нису и
освојене територије и градови од стране Турака око 1430. године,
Нагло ширење поседа Кастриота, на северном делу територија, које
су држали Топије, после гашења ове великашке фамилије, има логично
објашњење, јер је Војислава Кастриот, кћер Гргура Бранковића старијег
брата Теодоре Бранковић-Топије, преко Теодоре, у доста блиском
сродству са Топијама344. Тиме је и Иван Кастриот, преко супруге, у род
бинској вези са Топијама, па је после гашења лозе великаша Топија, за
узео са правом блиског сродника (преко Војиславе) знатан део на се
веру њихових великашких поседа, у истом периоду, када су и такође
блиски рођаци Аријанити заузели источни део њихових поседа, Млеци
су узели Драч, а Константин Балшић са Јеленом Топијом, (сестром Ђур
ђа Топије) Кроју (док Кроју нису узели Турци око 1396. год. до 1402.
год.) По свему судећи, остали претеденти на њихове поседе у север
ном делу кнежевине Топија, услед моћи новог властелина Ивана Кас
триота (сходно млетачком документу, да је располагао и са 2000 ко
њаника345), или услед јаких његових савезништава (или породичних
веза са Бранковићима), то нису могли да спрече. Аналогија поделе по
седа Топија постоји и код источног дела поседа Топија, који заузимају
Аријанити, јер се код већине историчара наглашава блиско сродство
Аријанита са Топијама. Тако се може закључити, да је крајем XIV ве
ка, посед Топија заузет, или наслеђен од стране њихових сродника, Ива
на Кастриота, Аријанита, Никите Топије, док је град Драч уступио уго
вором Млечанима, пред крај живота 1391. год. Ђурђе Топија, син Кар
ла Топије.
Најмоћнији претендент са својом кнежевином у суседтву, Ђурађ
II Балшић, био је тих година почетком последње деценије XIV века за
узет сукобима са својим северним суседима, тада већ оснаженим Ђу
рашевићима, односно Радичем Црнојевићем и био је у сталним сукобима
са Турцима, који су често у својој експанзији нападали територије Бал
шића, те је 1392. год. био чак и заробљен од Турака, а ослобођен тек ка
да им је уступио Скадар и још неке своје територије. Ђурађ II Балшић
344 У историјографској расправи „Бранковићи и Кастриоти у XIV и XV веку –
Воисава Трибалда“ Предрага Петровића изнети су и разматрани докази хипотезе, да
је Војислава Трибалда кћер Гргура Бранковића, стр. 23, 83.
345 К. Јиречек: Ibid.
Кнежевина Ивана Кастриота у средњој Албанији двадесетих год. XV века

је био у размирицама и са Константином Балшићем, својим братом од

стрица, који је прихватио турско вазалство, а био је и у непријатељтву са
Млечанима око приморских градова у зетском приморју. Балшићу су се
одметнули и феудалци из северног дела Албаније Закарије и Дукађини,
који су раније били у саставу кнежевине Балшића, а чије су територије
биле између зетске територије Балшића и северних територија Топија346
(касније територија Кастриота). У таквој ситуацији Иван Кастриот уз
подршку, а могуће и одређени испољен утицај од, тада још моћног
жениног стрица Вука Бранковића, се могао проширивати на територије
Топија, без сметњи евентуалних претедената и суседа.
Иван Кастриот се оженио од Бранковића у деведесетим год. XIV
века (или по апроксимативном податку у периоду 1384–1388. год.347).
Сходно том податку о Ивановој женидби, подршка Вука Бранковића
Ивану Кастриоту (јер му таст Гргур Бранковић није жив после средине
осамдесетих год. XIV века), по новој рођачкој вези, могла је бити у по
четним годинама успона Ивана Кастриота, или у првих десетак год.
после женидбе, јер је Вук Бранковића живео до 3. октобра 1397. год.348
Управо у последњој деценији истог века је и било проширење по
седа Ивана Катриота на поседе Топија, које остали претеденти на ове
територије, ако их је било, нису онемогућавли, или нису могли спре
чити, између осталог и због подршке Вука Бранковића, Ивану Кас
триоту, ожењеном са Војиславом, братаницом Вука Бранковића, тада
још увек моћног обласног господара. По свему судећи да је постојао
осим породичне алијансе и одређени однос зависности, ако не самог
вазалства Ивана Кастриота према Вуку Бранковићу стрицу Иванове
супруге Војиславе, док је Вук био жив (1397. год.) а могуће и према
Вуковим наследницима, која се може назрети у каснијим млетачким
документима када помињу Кастриоте и Бранковиће. Међутим осим Ву
ка, може се са сигурношћу претпоставити да је велику подршку Кас
триотима, после удаје своје братанице Војиславе Бранковић за Ивана
Кастриота давала и Теодора Бранковић-Топија, супруга великаша Ђурђа
Топије (умрлог 1392. год.), на чијем лену је Иванов отац до 1391. год.
346 И. Божић: „Историја Црне Горе – Црна Гора у доба обласних господара“,
стр. 52–62; Д. Спасић, А. Палаветра, Д. Мрђеновић: „Родословне таблице српских ди
настија“ Алексе Ивића – Балшићи, стр. 143.
347 По хронолошком апроксиматив. дијаграму (П. Петровић: Ibid., стр. 200а).
348 А. Ивић, Д. Спасић и др.: Ibid., стр. 122.
био властелинчић, кад га је наследио Иван, која је нешто раније умрала

од свог супруга Ђурђа Топије, а који иначе нису имали потомака.
Ако се поново вратимо на чињеницу да је већ 1393. год. (по мле
тачким документима349) Иван Кастриот имао у поседу знатну територију
око Љеша (и пристаниште Шуфадај) ранију територију Топија, мора
се узети у обзир, да је то период када је у овом делу бившег царства
Немањића најзначајнији кнез – обласни господар био управо Вук Бран
ковић, који је после Косовске битке до 1397. год. био и најмоћнији феу
далац у Србији. Непосредно пре тих година су и проширења Вукових
територија на штету Балшића (Призрен и др.), а и његове аспирације да
овлада и Улцињем (покушавајући да га преотме од Балшића преко про
товестијара Борелија, што му није пошло за руком)350. Такође су код
Вука Бранковића и тежње да одржи свој утицај на Северну Албанију
и по традицији, јер је у Љешу брат његовог деде, Никола, био жупан
шездесетак година раније, а и по тадашњим приликама, с обзиром, да
је његов зет по сестри Теодори, Ђурађ Топија до скора владао Драчем и
већим делом средње Албаније. Са Вуком Бранковићем су Дубровчани
обновили уговор о трговини 1390. год. насупрот Лазаревићима, што
због дубровачких увек тачних процена политичке моћи, потврђује у том
периоду Вуков примат, који се одражава такође и у томе што је постао
у односу на Лазаревиће и остале обласне господаре и династију Мр
њавчевића и др. и најзначајнији ктитор Хиландара351. Вук Бранковић
је у добрим односима са Млечанима и са Константином Балшићем, а
у непријатељству са Ђурђем Балшићем од феудалаца, суседа из Зете
и Северне Албаније. У овом периоду од око средине деведесетих год.
XIV века Иван Кастриот, ожењен Вуковом братаницом Војиславом, са
подршком Вука Бранковића, релативно брзо преузима знатан део поседа
Топија у Маћи, која се иначе граничи са кнежевином Бранковића, а и
према својим суседима Млечанима и Балшићима води исту политику
као и Вук Бранковић. Свакако, да је овом подршком Ивану Кастриоту
349 И. Божић; „Немирно поморје XV века“, стр. 351; Ј. Valentini: „Аcta Alb. jur.“
II, стр. 133, doc. 512; Ш. Љубић: „Листине...“, IV стр.
350 И. Божић: „О улози Вука Бранковића“ (Летопис М. С., мај 1975. г.), стр. 477–
479. Наведено је да на основу докумената како је Вук Бранковић преговарао са прото
вестијаром Балшића, Борелијем, да му овај омогући заузимање Улцињске тврђаве за
надокнаду од 500 дуката.
351 Код И. Божића (Ibid., стр. 478) дато је: Хладан став према Хиландару Лаза
ревићи су заузимали неоспорно зато што су његови житељи подржавали политичке
ставове Вука Бранковића.
Вук Бранковић задржао свој утицај у делу Албаније, коју је дотле имао
преко Ђурђа Топије, такође Вуковог зета ожењеног Вуковом сестром
Теодором.
Међутим сама удаја Војиславе Бранковић за Ивана Кастриота мо
же се схватити и да је део политике и аспирација Вука Бранковића пре
ма доњозетским и албанским покрајинама у којима су две великашке
фамилије Балшића и Топије последњих деценија XIV века биле у опа
дању моћи и при гашењу главних грана, а Вук Бранковић, који је иначе у
овим покрајинама имао утицаја и који је на овај правац територијалних
проширења и ширења свог утицаја био природно упућен, јер је на ос
талим правцима имао јаке конкуренте суседе, тежио је да у тим по
крајинама уздигне властелу и властелинчиће своје експоненте. Тако је
своје братанице, кћери старијег брата Гргура, који од средине осам
десетих год. XIV века није међу живима352, и о којима је преузео бри
гу са братом монахом Герасимом, старију Ангелину (по Диканжу Аг
несу353) удао за Михајла (Петра), сина Андреје (Андреаса) Спана, дри
васког војводе354, а млађу Војиславу удао за Ивана Кастриота, сина Пав
ла Кастриота, властелинчића на лену у кнежевини Топија – код којих
је иначе за Ђурђа Топију била удата Вукова сестра Теодора Бранковић.
Треба имати у виду да је у деведесетим годинама и у задњој деценији
XIV века била жива и Војиславина мајка, Теодора Хлапен-Бранковић,
која је до турског заузимања кастела Полог и Полошке долине била
властелинка на овом поседу свог покојног мужа Гргура Бранковића355
352 Старији брат Гргур, са којим је Вук савладарски држао наслеђену кнежевину
Бранковића на Косову у Дреници и у Пологу, после заузимања Скопља, средином
осамдесетих г. XIV в. Мрњавчевићима, није међу живима. О аспектима тог сукоба
Бранковића и Мрњавчевића и нестанку са историјске сцене старијег брата Гргура
видети у расправи П. Петровића: Ibid.
354 Ангелина (Агнеса) старија сестра Војиславе и старија кћер Гргура Бран
ковића и Теодоре је према подацима Диканжа, живела кратко после удаје; имала у том
браку сина Андреју. Касније се Ангелина не помиње, а супруг Михајло (алиас Петар)
Спан се поново оженио и имао осморо деце са другом женом.
355 Гргур и Вук Бранковић су се после смрти њиховог оца охридског царског
севастократора Бранка Младеновића и замонашења најстаријег брата Николе (Гера
сима) услед притиска Мрњавчевића 1365. г. повукли на баштину својих прадеда, деда
и родитеља како се каже у једној повељи у косовску Дреницу, а поседовали су и По
лошку долину. Према подацима из заједничких повеља о донацијама манастира, нас
леђеном кнежевином су владали сувладарски, што је била честа појава код великашких
породица, кад браћа наследе кнежевину – великашки посед. Њихова млађа сестра се
као делу кнежевине Бранковића. Може се претпоставити, да је била у

добрим односима са браћом Гргура, Вуком и Герасимом (знаменитим
светогорским монахом), јер се по документу из 1398. год. наводи, да
у заједници са Вуковим наследницима потражује заоставштину Тео
доре Бранковић-Топије од Млечана356. Тих година се полошко влас
телинство граничило са поседима Ивана Кастриота (преузетим од То
пија) у долини Радике и можемо претпоставити, да је Ивановом по
седу и прикључен као део „прћије“ Војиславе, при удаји за Ивана,
феуд са селима Растодушом и Требиштем, које је тридесетак година
касније Иван донирао Хиландару као метох. У 1392. год. Турци са
Скопљем заузимају и Полошку долину и кастел Полог, тако да после
ове године Теодора живи, или код Бранковића у Приштини, или код
ћерке Војиславе у кастелу Кастри, или код старије ћерке у Дривасту.
При добијању заоставштине од Млечана 1406. год. Теодора се не помиње,
те је вероватно да Војиславина мајка, Теодора, није те године више
жива.
Управо у годинама, када су од Бранковића, били живи Вук (до
1397. год.) и знаменити хиландарац монах Герасим (до 1399. год.), a
Теодора, Војиславина мајка, имала властелинство Полога (до 1392. го
дине), па и касније, када су Вукови наследници повратили од Турака
касније удала за Ђурђа Топију сина Карла Топије албанског великаша, који је имао
кнежевину у средњој Албанији, а од 1385. г. и Драч. До краја седамдесетих и почет
ком осамдесетих година XIV века браћа Гргур и Вук су се оженили (Гргур Теодо
ром ћерком Радослава Хлапена, а Вук Маром ћерком Лазара Хребељановића) и по
делили наслеђену баштину на удеоне поседе при чему је Вук имао централни део
Косова са Дреницом и кастелом Борач (код Дреничког Трстеника), а Гргур Полошку
долину са кастелом Полог (код данашњег места Градец). Сувладарство Бранковића
и проширење територија и веће осамостаљивање удеоних делова је прерасло у до
ста чврсту породичну алијансу неопходну у њиховим сукобима са супарницима ме
ђу суседним великашима, а нарочито у сукобима са Мрњавчевићима. Сукоби са сусе
дима великашима Мрњавчевићима су имали драматичне последице нарочито при за
узимању Мрњавчевићима Скопља, у шта је била по свему судећи уплетена пре тог
догађаја и отмица Теодоре, Гргурове жене од стране Марка Мрњавчевића и по свему
судећи, да је овај сукоб узрок и губитка живота Гргура Бранковића о којем после ових
догађаја од око средине осамдесетих год. нема никаквих докумената, а у повељама
Бранковића од тих година се само потписује Вук Бранковић. Тако је породица Гргу
рова, Теодора са две кћери Ангелином и Војиславом, до њихових удаја, остала под
покровитељством Гргуреве браће Вука Бранковића и хиландарца Герасима (П. Пет
ровић: Ibid.)
356 N. Jorga: „Notes et extratis...“ II, стр. 63 (1899. г.); М. Динић: „Српске земље
у средњем веку – Област Бранковића“, стр. 176.
Основа кастела КАСТРИ у долини реке Гарде столне тврђаве

Ивана Кастриота и боравишта Кастриота (нацрт Прашникер /
Шобер 1918. год.
Остаци северног бедема и куле кастела КАСТРИ (Прашникер /

Шобер 1918. год.)
одузета скоро сва наслеђа (око 1402. год.), Кастриоти односно Иван
Кастриот, њихов зет, је остваривао свој успон и повећање својих тери
торија. Па и два села (Требиште и Ростуша), која је Иван касније (1426.
год.) донирао повељом манастиру Хиландару357, а која се налазе у до
лини реке Радике (коју су Бранковићи прикључили, својој територији
после проширења на територије Мрњавчевића иза Маричке битке.) су
у области, која је, гранична са кнежевином Бранковића, односно и са
облашћу Полога (до турског заузимања). У повељи Ивана Кастриота да
тој Дубровнику 1420. год.358 јасно је, да се његове територије граниче
са територијом Бранковића (прилог карта на стр. 183). Очигледно је да
су, нагло ширење територија Ивана Кастриота, помогли и Бранковићи,
(а свакако и Теодора док је имала властелинство Полога), било преко
свог јаког утицаја, или војном подршком, или чак уступањем неког дела
своје територије (пример долине Радике са Ростушом и Требиштем,
које 1426. год. Иван Кастриот дарује Хиландару359). С обзиром да су
кнежевина Бранковића и територија коју је после проширења у поседу
имао Иван Кастриот крајем XIV века и првих деценија XV века у ширем
пределу Црног Дрима и Кораба биле суседне у време Вука Бранковића,
а и после њега у време његових наследника, потпуно је природно
било савезништво и велик утицај Вука Бранковића на ново уздигнутог
властелина Ивана Кастриота, поготово што су Кастриоти (односно Ма
зареци по њиховом родовском имену) потицали из подручја околине
Призрена односно Хаза, или Алтина, које је обухватала кнежевина Ву
ка Бранковића.
У сталешком погледу је брак Ивана Кастриота са Војиславом
Бранковић, невестом из истакнуте великашке породице, типичан при
357 Јован Радонић: Ibid., стр. 2.
358 Љ. Стојановић: Ibid., I стр. 70.
359 О овој вези Кастриота са Хиландаром преко Бранковића и о могућем давању
„прћије“ Војислави од Бранковића у долини Радике, наводи нас и изнето запажање
Р. Грујића („Светогорски азили за српске владаоце и властелу после косовске битке“,
стр. 17) где се наводи: Иван (Кастриот) је био ожењен Војисавом, кћерком једног
српског властелина из тетовског Полога (Гргура Бранковића, како сам Р. Грујић за
кључује у студији „Полошко-тетовска епархија ...“ писаној годину дана касније) где је
Хиландар такође поседовао знатна властелинства – метохе и уживао велики углед.
И А. М. Селишчев („Полог и његово бугарско становништво“, стр. 85) говори о по
везаности Полога односно његовог бојара, словена са владаоцем суседне албанске
области Маће, Иваном Кастриотом, који је ожењен бојаревом ћерком Војиславом, што
даје индицију и о неком делу у граничном подручју придодатом Ивановој кнежевини,
а који је добијен женидбом.
мер, неписаног правила тог времена, статусног напредовања у региону,

повезивањем породица – младожењине, Кастриота, нижег статусног
ранга, по оцу Павлу, „властелинчићу“ код Топија и – невестине, вели
кашке, кнежевске, касније и династичке, породице Бранковића. Ме
ђутим треба имати у виду, да је Војислава Бранковић релативно рано
остала без оца, Гргура Бранковића око десет до дванаест година пре
своје удаје, која је била у годинама од 1384. до 1388. Такође је могла
донекле утицати на удају Војиславе, у нижем статусном племићком
рангу, о чему се водило рачуна у средњовековним срединама, и раније
поменута, (по свему судећи) отмица њене мајке, Теодоре, односно до
гађај из средине осамдесетих год XIV века описан у Запису дијака До
бре, који је имао вероватно и негативног одјека у круговима племства
средњовековне средине360.
Један од савремених историчара Алојз, Шмаус у студији „Георг
Кастриота Скендербег“361, сматра, да је Иван Кастриот постепеном
политиком и политичким браком, доспео до властелинства, које обу
хвата област Дибру. Ова се констатација, вероватно, односи на његову
женидбу из великашке – кнежевске куће Бранковића. Даље, исти аутор
каже, да је Иван Кастриот, због централног положаја своје кнежевине
и због својих веза, имао важну улогу у Албанској унутрашњој политици.
Код О. Ј. Шмита362 напредак Кастриота у време Ивана Кастриота,
када они постају властела у средњој Албанији, тумачи се искључиво,
као стицај погодних околности и као умеће самог Ивана Кастриота,
да у односима са суседном властелом, Млечанима, Дубровником, па
и подршку цркве уз турске притиске, а и као турски вазал користећи
погодну позицију у долини Маће, и плодну равницу и солане уз море
покрене и омогући трговачки промет, прошири своје властелинство.
Аутор не објашњава на који начин и не узима у обзир, да су и у две ге
нерације пре Ивана у време Павла и Бранила, царског челника (кога
аутор и не помиње као претка, или као родоначелника Кастриота), Кас
триоти већ имали статус нижег племства српске царевине са мањим фе
удом са кастелом, додељеним челнику Бранилу, по свему судећи (када
су се у њему и населили) у време цара Стефана Душана на реци Гладри
360 О аспектима отмице Теодоре Бранковић у време заузимања Скопске твр
ђаве браће Бранковић од Мрњавчевића око средине осамдесетих год. XIV в. у исто
риографској расправи П. Петровића: Ibid., стр. 27.
361 Studia Albanica Monacasia – Alois Schmaus: „Georg Castriota Skenderbeg“,
стр. 3.
362 О. Ј. Шмит: Ibid., стр. 29, 30.
(Гарди) уз цркву, која је метох царевог престоничког манастира (што ће

у каснијем тексту бити детаљније изложено). Веома неубедљиво делује
ауторова теза да се Иванов отац наводно иако је био брђанин ставио
на чело два села363 (два села у подручју Гладре) те аутор ову етничку
контроверзу у смислу порекла Кастриота тумачи тако, да су се и у мо
дерним албанским заједницама, као у време старих грчких градова по
опису Хомера, борили за овакву част, односно да је на овакав начин и
Павле, иако није био из тог краја постао поседник (или главар два се
ла уз реку Гладру) што је касније Иван успео да прошири. Код О. Ј.
Шмита (јер је очигледно, да није довољно истраживао српске изворе,
који се односе на успостављање властелинства Кастриота) такође, не
налазимо, да је Иван успео да прошири феуде највећим делом и преко
сродства са Бранковићима, док су још Бранковићи били моћни, односно,
док је Вук Бранковић још био жив, сходно његовој политици ширења
утицаја преко својих рођака и експонената у правцу средње Албаније,
мада налазимо код О. Ј. Шмита и податак, али са нешто резерве, да је
Иван Кастриот био ожењен ћерком Гргура Бранковића, односно управо
братаницом Вука Бранковића. Такође аутор није узео у обзир ни везу
Кастриота са Топијама преко Теодоре Бранковић-Топије, Вукове и
Гргурове сестре, удате за Ђурђа Топију у чијој кнежевини су Кастриоти
имали властелинчићски феуд на Гладри, који проширују при гашењу
властелинства Топија, кад је главна грана Топија остала без наследника,
преузимањем дела њиховог властелинства. Аутор, О. Ј. Шмит успон
Ивана Кастриота тумачи углавном погодном позицијом Иванове тери
торије (већ проширене), којом је постојала веза караванским путем од
албанског приморског дела преко планинског дела до територија срп
ске деспотовине, односно до града Призрена, где је постојао за оно
време јак трговачки промет дубровачких и других трговаца, а и Ива
нова царина, на почетку пута у Шуфадају. Затим поседом Ивана над со
ланама при ушћу Маће и остваривањем Иванове продаје житарица и
сточарских производа у млетачким градовима у зетском и албанском
приморју са равничарских делова и пашњака на територијама према
приморју, на које се Иван проширио, захваљујући томе, што Турци, ка
ко тумачи аутор, у прво време нису имали аспирација на пределе према
мору, а Иван био за локалне прилике моћан властелин са својих 2000
поданика ратника, на шта указује аутор. Цео успон Ивана, а тиме и Кас
триота О. Ј. Шмит помера у време после чувене Ангорске битке 1402.
год. у време овећих превирања и слабости османлијске царевине, када

су Турци били у ситуацији да подржавају и вазалски однос, мањих су
седних кнежевина према својој царевини, који је Иван, према аутору,
оберучке прихватио. Међутим евидентно је за Ивана Кастриота, да
је и раније, још у последњој деценији XIV века уз помоћ Бранковића
ширио своје територије, када је чак и формирао и луку у Шуфадају (код
Љеша) око 1492. год., преко које је ишао промет трговине караванским
путем до Призрена. те да је још и тих година већ формирано његово
властелинство, или мања кнежевина, коју је све до турског притиска и
турског заузимања Иван вештом политиком и испољавањем своје моћи
према суседној властели проширивао. О. Ј. Шмит износи, да је Кастриот
у периоду свог успона осим испољеног доста јаког утицаја на суседну
локалну властелу, која није имала његову моћ, имао и добре односе са
Дубровником и Млецима (изузев кризе око српске опсаде Скадра око
1422. год), те и да је имао и као православац, властелин у Дибри, чак
подршку католичке бискупије из планинског дела Албаније (за разлику
од млетачке бискупије у Љешу) без обзира на своју конфесоналну раз
личитост.
Кастриоти су у периоду свог успона, гранали своје породичне ве
зе са свом властелом у окружењу своје кнежевине: Осим што су Ива
новом женидбом остварили блиске везе са Бранковићима, а преко њих
са Топијама, они су затим у двадесетим год. петнаестог века, удајом
најстарије Иванове кћери Марије, за Стефана Црнојевића364, успо
ставили рођачке везе са Црнојевићима, великашима из Зете, који су та
да били такође у успону365. Неку годину касније, су и са Аријанитима
(најмоћнијом кнежевском кућом тада у Албанији) успоставили срод
ство, удајом друге кћери Ангелине за Владана Аријанита366. Затим и
удајом кћери Влајке и Јеле за Балшиће, за Стефана (Марамонтеа) и за
Ђурђа III367, исто моћне великаше, са којима су се граничиле њихове
територије, такође су преко рођаштва проширили своја савезништва.
Преко Војиславине сестре Ангелине, удате за Петра Спана368, великаша
364А. Ивић, Д. Спасић и др.: Ibid., стр. 122.
365У манастиру Кому на Скадарском језеру и данас у манастирској цркви стоје
две надгробне плоче Марије Кастриот-Црнојевић (са натписом sia ploчa gospoge Mare)
и плоча њеног мужа владара Зете, Стефана Црнојевића.
366 C. Hopf: Ibid., „Genealogija Kastriota“, стр. 533; G. Mosachi: Ibid., стр. 295 /
296
367 C. Hopf: Ibid.
368 D. du Cange: Ibid.
Реституција изгледа са почетка XV века северне угаоне куле у

периметралном бедему кастела Кастри на реци Гарди из времена кнеза
Ивана I Кастриота
из Дриваста, у близини своје кнежевине, успостављене су блиске везе

и са Спанима (прилог Родослов Бранковића). Тако је Иван остварио са
већином околних великаша, сродничке односе и преко рођачке алијансе
и политичку повезаност ове мреже, коју је заједница обухватала, а која
је, што је најважније подразумевала и војни савез, што је био модел,
да би се са толико релативно чврстих веза успоставила стабилна и јака
кнежевина у експанзији, каква је била Кастриотова кнежевина у север
ном и средњем делу Албаније.
Са Млечанима је Иван Кастриот имао такође доста добре суседске
односе, па чак и њихов толерантан однос при сукобу око Скадра (1423.
год.), где је био на противничкој страни. Претензија Млечана за за
узимање територија Топија у унутрашњоти, сем за територије и град на
мору, Драч (који су од Топија добили споразумом, још за живота Ђур
ђа Топије 1391. год.), изгледа да није било, да би се сукобљавали са
Иваном Кастриотом. Насупрот томе, Иван Кастриот учвршћујући своју
територију, на којој се становништво бавило углавном пољопривредном
делатношћу, гајењем житарица и др., успоставља трговину извозом
ових производа на млетачке тргове у Скадру, Љешу и Драчу, а касније
и Улцињу, чији прихват и промет на трговима ових градова Млечани
допуштају Кастриоту369. Због добрих односа са Иваном Кастриотом
Млечани му у двадесетим годинама XIV века признају статус млетачког
племића, а истих година су Иван и породица добили и статус грађана
Дубровачке републике.
О синовима Ивана Кастриота: Станиши и Константину а и о Ре
пошу хиландарском монаху се мало зна за разлику од њиховог чувеног
млађег брата Ђурђа-Скендербега. По историописцима Скендербеговим
биографима и Станиша и Константин су са Ђурђем њиховим млађим
братом, када им је отац постао турски вазал 1410. год морали да пођу у
турску конфинацију у Једрене, где су морали и да промене веру и били
на војној обуци. Најстарији Станиша се по овим изворима тамо оженио
Туркињом и имао сина Хамзу, који је касније са стрицем Ђурђем поди
гао 1443. год. устанак у Албанији и једно време био Ђурђев близак
сарадник и његов војвода и био његов потенцијални наследник, про
369 Ш. Љубић: „Листине...“ VI 51 (11. I 1410); VII 189–190 (25. VII 1419) Млеча
ни Ивану Кастриоту 1410. г. дозвољавају да подигне и кућу у Улцињу за магациони
рање робе и продају хране и за склониште од Турака у случају протеривања из земље
(Талоци, Јиречек, Шуфлај: „Acta et diplomata re Albaniae mediae aetatis illutrantia“ BVI
4–5 11. I. 1410. г.); Богумил Храбак: „Житарице са Бојане и из скадарског краја (1300–
1500)“, стр. 14.
менивши као муслиман веру у православну и име у Бранило. Како се

даје у биографијама Скендербега, када се родио Скендербгу син он
се удаљио од стрица и пребегао на турску страну. Међутим у једној
од наредних битака Скендербегових са Турцима је заробљен од Скен
дербега, после чега га је стриц протерао у Италију. У Италији се Бра
нило (Хамза) оженио и имао три сина и две кћери од којих је настала
грана Кастриота-Бранаи. По биографима по једној верзији у Једрену у
турској конфинацији оба Скендербегова брата нису остали живи. Ме
ђутим један млетачки запис из 1445. год. на који се позива и Д. Син
дик370 Станишу старијег брата помиње, из чега би се закључило да је
ипак Станиша остао жив и успео да избегне из конфинације у Једрену,
међутим друге потврде тог сазнања по овом млетачком запису нема.
Други Иванов син Константин се по свему судећи није жив вратио из
турске конфинације, а најстарији Иванов син Репош је био у време кон
финације млађе браће монах у Хиландару, где је млад умро.
Бранковићи су, као једна од водећих великашких породица, која је
била у сродству са Кастриотима, преко Војиславе Бранковић-Кастриот
супруге Ивана Кастриота и породица, која је свакако потпомогла успон
Ивана Кастриота, колико је било у њиховој моћи у периоду турског на
дирања, штитили преко Вука Бранковића и касније деспота Ђурђа Бран
ковића породицу Кастриот, нове властелине и свакако испољавали свој
утицај на њих. То је било видно и у односу Кастриота у Иваново време
према Српској православној цркви којој су обе породице припадале.
Најстарији брат Гргура и Вука Бранковића, Никола (под монашким
именима Роман па Герасим) је монах у Хиландару и по записима је и
ктитор, који обнавља манастир св. Павла на Светој гори, а затим мо
нах је и Вуков најстарији син Гргур, а касније и Ђурђев син Гргур II.
Такође и код Кастриота, Иванов најстарији син Репош, одлази у мо
наштво у Хиландар. Није забележено које године, сем што се зна, да је
било пре узимања Иванових синова за таоце, на почетку вазалства Тур
цима 1410. год. Претпостављамо, да је то било пре него је у Хиландару
умро Вуков син, монах Герасим (II) 1408. год.371, за кога стоји податак,
да се закалуђерио у Хиландару у октобру 1406. год. Вероватно је за хи
ландарског монаха, Репоша Кастриота, за одлазак у манастир, имало
утицаја и то, што је Репошева мајка Војислава Бранковић из Полога,
очевог великашког поседа у кнежевини Бранковића, у коме је било
370 Д. Синдик: Ibid., стр. 7.
371 А. Ивић, Д. Спасић и др.: Ibid., стр.122.
доста хиландарских метоха и што је недалеко од Полошког кастела у

коме је живела са родитељима, био Хтетовски манастир, који је цар
Стефан Душан даровао Хиландару, а такође и што је у Хиландару, као
знаменити староста, боравио до 1399. год. њен стриц монах Герасим и
касније монах, њен брат од стрица Гргур. Репош Кастриот је као монах
у Хиландару био до краја свог живота, те је и сахрањен у нартексу са
борне цркве краља Милутина, где у ниши (прил. на стр. 165 и 168)
стоји натпис: Pr}stavi se rab bo`¡i R}po{ĩ dou≈ ilirsk¡i, è§À.c.lâ.Ï372 у
тумачењу Представи се раб божји Репош дукс илирски 6939373 (кнез
илирски 1431. год.).
Бранковићи су били једни од најјачих ктитора у касном средњо
вековном периоду манастира Хиландара међу српском властелом.
Прилагали су села и поседе даровницама, манастиру Хиландару, а и
другим светогорским манастирима, нарочито у време браће Вука,
Гргура и Николе (монаха Герасима I) и имали су у Хиландару, у то време,
најјача ктиторска права по Р. Грујићу374. Иначе ктиторска делатност у
касном средњовековном периоду међу српском властелом сем њихове
преданости вери и побожности била је и вид испољавања њихове моћи
и материјалног богатства. Такође био је део владарске, великашке и
племићке, српске традиције. Дарови манастирима изградњом цркава,
даривањем села и поседа, сребра, израде фресака и надметање властеле
у томе, давале су утисак сем преданости цркви властеле и слику њи
ховог богатства. Сем ктиторства из властеоских породица је било и
доста монаха у манастирима.
У првим деценијама XV века су Бранковићи били ктитори у
Хиландару, осим што је било Бранковића међу монасима, те се у овој
чињеници и види разлог, што су Кастриоти, Иван са синовима Станишом,
Репошем, Константином и Ђурђем (као Бранковићи), даровницом која
се датира са 1426 годином, такође манастиру Хиландару, приложили
своја два села – Радостушу са црквом св. Богородице и село Требиште375
372 Љ. Стојановић: „Стари српски записи и натписи“, књ. V, стр. 97, док. бр.
10038.
Сматра се да је натпис у ниши нартекса цркве са фреском „живописан“ у
373
каснијем периоду од времена када је сахрањен Репош, вероватно када је обновљен
„живопис“ у овом делу храма, а то је могуће уочити и по садржају натписа – илирски
дукс. Иначе у време када је писан под „илирски“ се подразумевало – словенски.
374 Радослав Грујић: „Светогорски азили за српске владаоце и властелу после
косовске битке“ (1932. г.), стр.14.
375 Спис из хиландарског архива докум. бр. 82; Ј. Радонић: Ibid., прилог стр. 2.
(прилог на стр. 203, 210). С обзиром да нису имали ктиторска права у

Хиландару, као Бранковићи, склопили су и други уговор са манастиром
о 4 аделфата (adrĩfatĩ – братственички манастирски удео) за Ивана и
синове Репоша, Константина и Ђурђа376 зa шездесет флорина, који је
датиран са 1426. годином. Међутим по Р. Грујићу и В. Петковићу377,
што налазимо и код М. Живојиновић378 датирање документа је тачније
у годинама после 1428, јер нема у документу Станише, за којег се зна,
да се те године потурчио у Једрену (касније и оженио Туркињом и имао
сина Хамзу). Два од ових аделфата су у хиландарском пиргу св. Ђор
ђе379 и коришћени за Репоша и Ивана у време када су Бранковићи у
два наврата, били са највећим ктиторским правима у овом манастиру, у
тридесетим и четрдесетим годинама XV века380.
По Р. Грујићу, Кастриоти су усвојили Хиландар за свој манастир
под утицајем Војиславе, или како је у његовој студији дато: Иван (Кас
триот) је био ожењен Војисавом, кћерком једног српског властелина
376 У Хиландарском архиву докум. под бр. 105; Р. Грујић: Ibid., стр. 81; В. Пет
ковић: „Арбанашки пирг у Хиландару“, стр. 196. У уговору о адрфатима се Станиша
не помиње, јер се по тумачењима код В. Петковића Ibid. већ око 1428. год. у таоштву
у Једренима он потурчио. Касније се оженио, те је из тог брака његов син Хамза, или
Бранило (име из времена кад се касније са Скендербегом вратио у Кроју и узео пра
вославну веру).
377 Р. Грујић: Ibid. стр., 81; В. Петковић: Ibid., стр. 196.
378 М. Живојиновић: „Аделфати у Византији и средњовековној Србији“ –
Зборник радова Византолошког института 11 (1968), стр. 248, 254.
379 У уговору о аделфатима Кастриота са манастиром Хиландаром (док. арх.
105) који је сачињен у време хиландаровог игумана Атанасија, искључиво се наводи
пирг св. Георгија: Vß to vr}me vßshot} blago~ßstivÿ i hristolübivÿ Ivanĩ Kastr¡otĩ
koupiti pirgĩ svetogo Georg¡a, seb} i sxnovomĩ svoimĩ..., а Владимир Петковић (Ibid.) на
води да је по томе овај пирг и називан „арбанашким пиргом“, односно по Кастрио
тима, владаоцима арбанашких области, међутим код других аутора (Сретен Петко
вић: „Хиландар“, стр. 33 и Мирјана Живојиновић: „Светогорске келије и пиргови у
средњем веку“, стр. 107, 117) без наведених доказа и аргумената налазимо и тума
чење, да се под овим називом подразумева срушени пирг јужно од манастира недале
ко од Скита св. Тројице, који је чувао прилазе манастиру са копнене стране. С обзи
ром да Пирг св. Ђорђа није никад мењао име, а наведен је у уговору са Кастриотима,
јасно је да је једино поставка Владимира Петковића заснована на чврстим аргументи
ма. Друга поставка за коју није наведен други аргумент, сем да је опредељен као пирг
Кастриота по називу „арбанашки пирг“, не би требало да буде меродаван, јер се не зна
кад је овај пирг ван манастирског бедема добио то име и поводом чега. Уосталом Ка
стриоти и нису били етнички Арбанаси, да би по њима то име било дато пиргу, а и хи
ландарци су тај податак о свом члану братства, Репошу, свакако знали.
380 Р. Грујић: Ibid., стр. 14.
из тетовског Полога, где је Хиландар такође поседовао знатна влас

телинства – метохе, и уживао велики углед.381
Боравиште и столно место односно великашки кастел у коме је
живео Иван Кастриот са породицом, а и место рођења његовог сина
Ђурђа Кастриота као врло значајне историјске личности, није код ис
ториофрафа до сад децидно утврђен. На Ивановим документима,
односно повељи Хиландару, иако је то било уобичајено, није уписан
податак где је писан. Одбачена је ранија поставка да је Иван Кастриот
поседовао Кроју. Међутим истраживања Ј. Г. Хана382 у 1865. год. у
областима Маће и И. Јастребова383 у осамдесетим год. XIX века по
областима северне и средње Албаније, даје индиције по предањима
задржаним код околног становништва, да је у области Дибре у Мирдити,
или шире узев у Маћи у долини Гарде – тврђава „Кастри“ била столно
место Ивана Кастриота и боравиште његово са супругом Војиславом
и са њихових деветоро деце (в. прилог у табели). Нема потврда за то
и у до сад објављеним историографским документима, али ни доказа
о неком другом столном месту Ивана Кастриота, с обзиром, да је
извесно, да он није поседовао Кроју, а оба истраживања и Ханово и
Јастребова код становништва околине кастела Кастри, са дистанцом
међу овим испитивањима, од око четрдесетак год., говоре исто о бора
вишту Кастриота у овом кастелу. Кастел Кастри је по времену гра
ђења из палеовизантиског периода, обновљен у каснијем времену, те
је у Иваново време судећи према стварним потребама заштите и си
гурности Ивановог политички и војно нестабиног окружења у том
периоду, био доведен у стање и по свему судећи и функционално до пу
ног нивоа активне фортификације. Уосталом, ако је презименом Кас
триот (епонимом назива кастела Кастри), спонтано измењено, или је
преименовано њихово презиме Мазарек, то је само по себи може узети
да доказује, да је кастел као кључни и значајан објект у крају, био у
функцији и активно коришћен од његових становника и поседника
– Кастриота и да није био само полуурушена византијска утврда на
њиховом феуду.
У Диканжовом родослову Кастриота384 можемо наћи индиректну
потврду истраживања Ј. Г. Хана и И. Јастребова и потврду њихових
381 Р. Грујић: Ibid., стр. 81.
382 Ј. Хан: Ibid. (превод М. Илић 1876), стр. 85.
383 И. Јастребов: Ibid., стр.179.
384 C. Du Cange (1746. г.): Ibid., стр. 139.
претпоставки, јер кад се помиње, да је Ивану Кастриоту номинован

нобилитет од Млечана385, у истом родослову помиње се, да је Иван
Кастриот из Дибре (Ioannes Derbichius), управо истог подручја Дибре
у Мирдити, где је и локација тврђаве Кастри, боравишта Ивана и његове
породице, по Ј. Г. Хану и И. Јастребову и по свему судећи, столног
утврђења Иванове кнежевине.
Ј. Г. Хан у свом делу „Reise durch die Gebiete des Drin und Wardar“386
које се односи на његова истраживања по Албанији говори о завичају
Ђурђа Кастриота: Die Umwohnen betrachten diese Ruinen als die Weige
des Georg Kastriota387 [Ову рушевину (руину) код Вига сматрамо за завичајем
Георга Кастрита]. Аутор преноси и информацију од локалног свештеника,
за коју каже да би могла бити и по Барлетијевом опису место рођења
Ђурђа Кастриота:
Скендер-бег је рођен у великом разрушеном граду (кастелу), који
лежи по сахата западно од његовог села Вигу; ове су развалине про
стране и народ их још и данас зове Кастри. Тамо је Скендербегов отац
живио, па и после предаје султану ту је изједна стајао, док га једним
скупоценим ћурком који му султан на поклон послао не отроваше388.
А ту је наставила и удовица његова све до повратка сина њенога на
владу. Кад је Скендер у Цариград одведен, бејаше толко мали да није
знао ни за своје родитеље, и мислио је да му је Султан Мурат отац. То
је дознао тек кад је порастао из једнога писма, које му је мајка кришом
писала и упутила га на двојицу остарелих слугу његовог оца, који су
у Цариграду живили, да му и више испричају. Скендер нареди да оба
старца дођу, повери им се и од њих дозна своју историју. Но на њихов
савет крио је своје знање и тражио прилике, да измакне у постојбину.
Кад у то доба Хуњади Мађарски краљ упаде у Турску, стане се молити
Скендербег да му Султан да предвођење над војском, која је се против
ових спремала. У почетку се опираше султан због младости његове, но
после даде му је; а Скендербег изда одмах сву војску своме једновернику,
385 Нобилитет – племство Кастриота односно Кастриотића (Castriotich de Cas
trioti) је евидентно и из документа – Nomina nobilium у збирци докумената E. Fer
mendžin-a „Acta Bosnae“ стр. 560.
386 J. G. Hann: Ibid.
387 Ibid., стр. 206.
388 Ibid., стр. 83. Податак о тровању Ивана са ћурком (крзненим огртачем) који
му је послао султан није вероватан, а и није нигде друго забележен. По документима
стоји, да се пред крај живота Иван Кастриот (I) закалуђерио у Хиландару и да је ту
умро.
– Подужни пресек
– Основица
Попречни пресек
Надгробна плоча Марије Кастриот-Црнојевић удате за Стефана Црнојевића, сестре Ђурђа

Кастриота, и мајка Ивана Црнојевића господара Зете у наосу Богородичне цркве са плочом
Стефана Црнојевића (ознаке места * *)
по што су најпре договорили и неку накнаду узео па оде у Албанију.

Доста детаља се не поклапа са Барлетијевом биографијом Скендербега,
а и нису уверљиви, међутим аутор Хан претпоставља да је и биограф
Барлети користио неке податке из локалне приче у свом делу. Што се
тиче самог кастела Кастри, аутор Хан преноси даље и опис кастела
за који наводи да су ...развале веома простране. Темељ околнога зида
(периметралног тврђавског бедема) управо је на утоку притока Воме
у Гарду, иде доста дуго ивицама речнога угла. Он је озидат од обич
нога камена са кречом „тако као што се данас зида“. Обе воде дубоко
у влажној земљи укопате, служе у место природних градских ровова.
Унутра имају још многи темељи, али нигде трага већег дома или црк
ве; на једној страни избројао је осам малих соба, а да су то собе или
стражаре – не умеде казати.
Ова станишта изумрлих племена, данас су са свим пуста, јер
сеоце Кастри, лежи пола сахата источно од њих.
Ово је јаки знак за опалост земље, кад је таково место могло
опустети; на равници где се крсте путови од Скадра за Орош и од
Леша у Пуку и Призрен, – оно је господар од свих тесанаца, у које се
залази кад се са ове планинске равни пође. Равно је ово најзападнија
међа Мередитском барјаку Диври, (Дивра) – но које име ваља добро
разликовати од имена Дибре или Дивра (Диври), које лежи на Црноме
Дриму.
У напомени поводом имена кастела Кастри аутор Ј. Г. Хан наводи:
Овај облик одговара са свим новогрчкоме καστρί, у грчкој речи удар је
на трећем слогу... итд. Али је родно окончење у новогрчкоме – ат. При
томе је Кастрат име једнога Шкондранскога (скадарског) племена,
које око сличнога града седи, па и за то место веле да је постојбина
Скендербегова. Ми сад управо не знамо, ко је у томе имао право. У ос
талом у Албанији нити смо што чули о Кастријоту нити о Ђорђу, не
го само о некоме Скендербегу код Гега и Скендербеј (не мења се) код
Тоска. Но мораће бити, да је оно име (Кастриот) било само његов
постојбински дометак, кад се у осталом ни Кастра не може узети за
његово родно место. Дакле ни Г. Хан није сасвим сигуран да је Ђур
ђу Кастриоту Кастри родно место, али мисли, да је Скендербегово пре
зиме – Кастриот, настало као „постојбински дометак“ (додатак) од
носно по постојбини кастелу Кастри. Овоме се само може додати да је
„постојбински дометак“, како то назива аутор и како је преведено, до
бијен раније пре Ђурђа Кастриота, када је његов предак Мазарек добио
„у лено“ кастел Кастри. У карти која је дата у прилогу наведеног дела Г.

J. Хана јасно је назначено на ушћу Воме у Гарду место „Кastri“.
О боравишту Кастриота односно о њиховој постојбини из периода
Ивана Кастриота говори такође историчар-истраживач по Албанији,
али из каснијег периода Иван Јастребов у својој студији „Стара Србија и
Албанија“389 – На дорог} изъ Скутари зам}чательно одно м}есто – ето
Кастри....На первой сторон} ручья Вомы впадающаго въ ручей Ђадры
на холм}, н}сколько ниже села видны развалины. М}сто черезвыайно
живописное было бы, если бы вокругъ надъ перпендикулярными рвами
л}са. Развалины занимаютъ довольно большое пространство около
1 тысячу, квадр. саженей. Жители всего околдка, равно и фанды со
храняют преданіе, что именно это м}есто было родиною фамиліи
Кастріотовъ. [На путу после Скадра запажено је једно место – то је Кастри ... На
левој страни потока Воме који пада у поток Гадра на брду нешто ниже села видне су
рушевине. Место би било необичајно лепо да нису уништене окомите стране шуме
. Рушевине заузимају довољно велико пространство око хиљаду квадратних хватова
(око 1400 м кв.). Житељи целе околине и долине Фанде (реке)390 чувају предање да је
наиме то место било завичај фамилије Кастриот.]
Даље код И. Јастребова имамо и објашњење, да је Ђурађ Кастриот
управо из Кастрија, вративши се после нишке битке 1443. год у Дибру
у Мирдити (не у Дебарски крај како је описано код Барлетија), односно
у крај где су га знали и подржавали, заузео Кроју: Въ потвержденіе
этого преданія приведу то обстроятельство что племя Дибри, въ ко
тором находится село Кастри съ развалинами, было самымъ в}рнимъ
поборникомъ Кастріота въ кр}пости Свети градъ. Сюда т.е. въ свое
племя, сначала онъ явился изъ Ниша въ 7-й дней (а не въ Дебри) и од
сюда началъ свои подвиги сперва на Крою а потомъ Петерлю и т. д.
Самое м}естоположеніе показываетъ что такъ было, а не иначе. Изъ
этого племени своего оперировалъ на Крою. И недалеко было ему и
сподручно. Тутъ именно въ л}су оставолъ сподвиднижковъ своихъ въ
резерв} при нападеніи на Крою, а не въ Дибрахъ, как это говорятъ то
пографы не зная объ этихъ Дибрахъ. [Као потврда тог предања је исправка
тумачења да је племе Дибри у којем се налази село Кастри са рушевином (кастела)
било највећи верни поборник Кастриота у тврђави Свети град. Овде у своје племе
(свој крај у коме му је био завичај) поново је дошао из Ниша у 7. дану (а не у крај код
389 Иван С. Јастребов: Ibid., стр. 179.

390 Река Фанда (или сада Фани) се налази југоисточно од слива реке Гарде –
Гладре (сада Гјадари) у централном делу подручја Мирдите.
Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару о донацији два села из 1426. г.

Дебара) и одавде почео своје подвиге (заузећа) прво Кроје, а затим Петерле итд. Сам
положај показује да је тако било, а не другачије. Из тог племена свог (где му је био
завичај) напао је Кроју. Било му је близу и под руком. Ту је свакако у шуми оставио
сапутнике своје у резерви при нападу на Кроју, а не у Дебру, како то тумаче топографи
не знајући за Дибру (у Мирдити)].
У наставку истог текста И Јастребова, о боравишту Кастриота,
дато је и следеће: Въ Дибры видны развалины большаго зданія, очевидно
монастырскаго. Овде се вероватно ради о метоху призренског манастира
Св. Арханђела из хрисовуље цара Стефана Душана391 односно о цркви
Св. Богородице на Гладри (Гарди) која је у непосредној близини кастела
Кастри. За наше истраживање значајно је и то, да је манастир св. Архан
ђела у Призрену и Призрен у деведесетим год. (у време кад је Кастри
био Иваново столно место), био посед Иванове тазбине, односно Ву
ка Бранковића, што потврђује документ – рукопис из библиотеке ма
настира.392
И Ј. Г. Хан и И. С. Јастребов су као резултат њихових личних те
ренских истраживања по албанским крајевима у другој половини и кра
јем XIX века, дали независно, доста уверљиву поставку о завичајном
пределу Кастриота и столном кастелу Кастри на реци Гарди Ивана Кас
триота, док су са својим археолошко-кастелолошким истраживањем
овог објекта 1918. год. археолози К. Прашникер и А. Шобер393 податке
о локацији кастела „Кастри“ и самој околини у долини реке Гарде знат
но допунили и дали археолошки налаз са описом остатака кастела из
кога је произашао и реституциони изглед кастела „Кастри“ у долини
Гарде (дат у прилогу). За локацију је дато следеће:
Tai zu der etwa 3 Kilometer weit entfernten Kastelruine. Sie ligegt in
dem mit werten Schottermuren erfüllten Flußbete des Gjadri, dort, wo bei der
Einmünding der Vome eine Art von Insel inmitten der Shotterwüste entsteht.
Eine weite saftiggrüne Weise, „Livadhet e Gjutetes“ Strad wiese (mit dem
Ausdruk Gjuted, der lateinischen civitas entspricht, bezeichnet der Volks
mund in der Regel antike Ruinenstätten) genannt, führt zur Ruine, die sich
als festumschlossens, gestrüppbewachsenes Rechteck abhebt. Der Volks
mund nennt sie Kalaja e Kastres, in welchem Namen sich das lateinisch
eWort Castrum erhalten hat. [Доле у тој долини на око 3 км. удаљења (од Вига)
391 С. Новаковић: „Законски споменици...“ V, стр. 695.
392 Гласник СУД XLIV, стр. 301.
393 C. Praschniker/A. Schober: „Archäologiсche forschungen in Albanien und Mon
tenegro“ (Wien 1918), стр. 12–14.
била је неиспитана рушевина кастела (замка-тврђаве). Он (кастел) лежи у пространој

долини у коме је речно корито речице Гјадри и местом где је ушће са Вомом са пустим
(пешчаним) острвом. До улаза у град је пространа ливада зарасла шикаром „Ливадет е
Гјутет“ – Ливада града (овим називом је названа народним говором ливада уз античку
рушевина) како је спомињу. Народ је називао тврђаву „Калаја е Кастрес“ (преведено –
тврђава Кастри) и у том називу је сачувана латинска реч каструм (тврђава)].
Локација село Гладри (Гарду) и села Жервину помиње и К. Јире
чек:394 Спомиње се 1452. год. село Гладри и река fiume del Jadro, данас
Ђадри позната још из српских времена. Цар Стефан је призренском
манастиру св. Арханђела записао цркву свете Богородице „на Гладрe“
и село Жеравину...
На садашњим детаљним секцијама карата предела око Вига
југоисточно од Скадра код ушћа Воме у Гарду (Гиадери) стоји назив
локалитета „Kašnjetit“, што би у тумачењу са албанског, према речи
kështjelle – тврђава (замак, дворац) било место локације тврђаве (тврђа
виште, или остатак тврђаве, или остатак замка). Ово би и по топониму
био доказ, да је на овој локацији био у неком периоду раније значајан
утврђени објекат, или у овом случају кастел „Кастри“.
Сада је могуће и у италијанским електронским информаторима
под насловом „Castriota Scanderbeg – Principi d’Albania“ под ставком
„Le Origini“ (порекло) наћи податак за Кастриоте – да презиме Кас
триот потиче вероватно по селу-насељу које се зове „Кастри“, или „Кас
триоти“ основаног у римском периоду, које се налази у планинској об
ласти Хази у региону Мирдита близу Дрима, где су били и сви поседи
фамилије: Il cognome Castriota deriva con tutta probabilita dal villaggio
denominato Kastri o Kastrioti, fondato dai Romani e situato sulle montagne
di Hasi nella regione della Mirdita, nei pressi del fiume Drin, dove infatti
erano situati gli originari possedimenti della famiglia. Као библиографска
подлога подацима, наводе се између осталих, натписи П. Лукарија пре
ма Дубровачким аналима. (У информацији недостаје да место Кастри у
Мирдити по археолошкој студији Прашникера и Шобера395 има остатке
тврђаве – кастела из римског периода, који је био обновљен и био бо
равиште Кастриота, по чему је презиме Кастриоти, епоним назива кас
тела Кастри.)
394 К. Јиречек: „Скадар и његово земљиште у средњем веку“, Гласн. срп. геогр.
друштва III св. 3,4 (Бгд. 1918), стр. 169.
395 К. Прашникер и А. Шобер: Ibid.
Преписи два хиландарска документа Ка

стриота. Повеља Ивана Кастриота Хи
ландару из 1426. г. и Потврда манастира
о закупу аделфата у Хиландару за Ивана и
четворицу његових синова.
Сама локација Кастрија је на раскршћу важних путева, али пову

чена у планине, безбедна, близу Скадра и Љеша у долини Гарде, а и бли
зу Шуфадаја на мору, где је Иван формирао царину на полазишту пута
за Призрен и Косово поље и пристана за отпрему дрвене грађе и по
љопривредних производа према западним лукама. Положај Кастрија је
изузетно повољан на стратешком месту, али заштићен конфигурацијом,
што исто указује, да би морао бити Кастриотима главно и сигурно бо
равиште. Тврђава Кастри је, као столно место кнежевине изгледа ко
ришћена све до 1430. год, до турског дефинитивног заузимања, јер је
дат историографки податак, да је 1430. год. скопски турски намесник
Исках заузео од Ивана Кастриота неколико тврђава396, међу којима је,
по свему судећи, била и његова столна – тврђава Кастри.
Кастел Кастри. Столна тврђава Ивана Кастриота (I). Кастел-

тврђава Кастри (κάστρί) код Вига у поречју реке Гарде у Мирдитској
Дибри сматра се по Ј. Хану и И. Јастребову да је стално боравиште
Кастриота. Нема потврда, у иначе оскудним документима, да су Иван
Кастриот и Војислава, са деветоро своје деце, живели у овом кастелу,
али истраживања Хана, а и Јастребова, код околног становништва, по
тврђују, да је утврђење Кастри, дуже време, било место живљења по
родице Кастриот и столна тврђава Иванове кнежевине. Утврђење Кастри
је било боравиште Кастриота и раније у време Павла Кастриота, али
свакако и у периоду самог формирања Иванове кнежевине у Маћи, а и
када је Иван Кастриот био приморан од Турака на вазални однос после
1410. год. Кастел Кастри је по положају источно, око 4 км. од места Виг
(Вигу), на ушћу речица Воме и реке Гарде уз саму обалу Гарде, 25 км
југоисточно од Скадра, а 20 км северно од Љеша. У пределу је Дибре
у Мирдити, а шире узев налази се и у области Маће (на приложеној
карти).
Саму тврђаву су истраживали 1918. год. археолози C. Praschniker и
A. Schober (прилог на стр. 188). Према њиховим археолошким нацртима
одн. основи и опису објекта на локалитету Кастри, дато је, да је то тврђава
– кастел средње величине, димензија правоугаоног облика 96 х 71 м,
са бедемима јужно уз саму реку Гарду (Доњу Гарду). По Прашникеру
396 К. Јиречек: Ibid., стр. 357.
и Шоберу тврђава je по својим карактеристикама утврђење, грађена у

Јустинијановом градитељском периоду одн. у VI веку, а вероватно је
обновљена, а и активна и у каснијим периодима. Грађена је са локал
ним каменом и кречним малтером зиданим каменим бедемима, са 12
четвороугаоних, квадратних кула, симетричне диспозиције. Тврђава
има две капије на срединама краћих страна бедема, управних на реку
правоугаоног ареала. Уз капије су по две правоугаоне куле, које штите
улаз са тзв. „шиканама“ односно дуплим капијским преградама, а на
угловима бедема тврђаве су четири чевалијерске, квадратне, масивне
куле, као и по две правоугаоне, мање куле у средишњим деловима бе
дема. Све куле су постављене са избаченим позицијама у односу на бе
дем, а угаоне масивне квадратне куле имају карактеристичну везу са бе
демом, само са једним углом у коме је узидан улаз у кулу из ареала твр
ђаве. Утврђење спада у кастелолошку категорију – кастела, грађених
у периоду ратовања хладним оружјем и није прерађивано у периоду
ватреног оружја за одбрану од топова, јер је после четрдесетих година
XV века било по свему судећи у полуразрушеном стању, неактивне
тврђаве. У унутрашњости тврђаве властелинске и посадне зграде су
грађене уз унутрашње стране бедема. Нема уочљивих остатака цркве
у самом ареалу тврђаве, вероватно, јер је у близини места Кастри, ло
цирана црква (метох Хиландара), али у ареалу кастела има остатака
бунара, мада је локација самог кастела уз саму реку. Бедеми тврђаве
и кула су масивни дебљине 2,6 м. Очувана висина бедема је у време
истраживања Прашникера и Шобера (1918. год.) била до 4 м без кре
нелура, те се могло претпоставити, да је укупна висина бедема била
преко 5 м. По кастелолошкој функционалној класификацији, с обзиром
и да кастел има властелинско боравиште у оквиру својих бедема, осим
своје основне одбрамбене функције кастела, а и по морфолошком об
лику самог утврђења изграђеног на стратешком положају значајних
путних праваца, тврђава Кастри, би се могла уврстити у категорију –
рудиментарних, властеоских замака, односно кастела на стратешким
позицијама.
По положају, тврђава је била између реке и простране долине са
топонимом „Ливада“, а на улазу у две сужене долине, реке Гарде и реке
Воме. Локацијски је и уз укрштања важних путева од Скадра за Орош и
из Љеша за Призрен. С обзиром, да је Кастри око 18 км североисточно
од Медуе (или Шуфадаја), пристана на мору, које је поседовао Иван
Кастриот и његове царине, одакле је полазио и пут за Призрен, Кастри је
био и на овом значајном трговачком путу. Задржани словенски топоними
Гарда, Ливаде и др. говоре, да је крај насељаван раније и словенским

живљем, мада је цео предео Дибре у Мирдити познат по арбанашком
племену односно фису Дибри. Могуће је да су словенски топоними из
времена Кастриота, или из времена још пре арбанашког племена Ди
бри. Иначе цео предео је пун словенских топонима, као притока Гарде
са називом Глина, затим села, Жеравина, и локалитети Смоква, Топо
ла, Глава и др. У хрисовуљи цара Стефана Душана из педесетих год
XIV века призренском манастиру Св. Арханђели397 је приложена црк
ва Св. Богородице на реци Гладри (Гарди). Поред Кастрија на нешто
више од километра је црква за коју се може претпоставити, да је овај
метох na Gladr} cerkovĩ призренског царског манастира с обзиром да
на Гарди нема другог значајнијег сакралног објекта, а и да је овај ме
тох призренског царског манастира био и у време од када су Кастри по
седовали Кастриоти.
Претпоставља се, да је кастел који се вероватно није употребљавао
као фортификација (јер се не помиње у записима као утврђење већ као
место) у оквиру феуда на реци Гарди, у периоду после проглашења цар
ства у другој половини педесетих год. XIV века, и вероватно пригодним
доделама поседа и титула тих година, као властелинчићски посед
додељен челнику Бранилу Кастриоту, Ивановом деди, а да је власте
линчићски посед са кастелом Кастри у време после Бранила и иза 1379.
год. и у време осамостаљења обласних господара у царевини, са по
седником, властелинчићем Павлом Кастриотом, Браниловим сином,
постао део кнежевине Балшића, да би после 1385. год. после смрти
Балше II 1385. год. припао као део кнежевине Карлу Топији, док после
смрти Ђурђа Топије 1392. год. није Иван Кастриот формирао, помоћу
Бранковића, своју кнежевину. У тим периодима је кастел Кастри, који
је за време Кастриота са оспособљеним и поправљеним бедемима и
кулама и вероватно дограђеним властелинским и посадним објектима,
бунаром и др. у ареалу самог кастела на обали Гарде (Гладре) био ду
го година, скоро цео век, до турског заузимања и заузимања целе кне
жевине Ивана I Кастриота и урушавања кастела у четрдесетим год. XV
века, боравиште и столно место Кастриота. Већ најдаље после дваде
сетак година од добијања феуда Гарда и кастела „Кастри“ (према до
кументу из 1368. год.) Кастриоти (претходно Мазареци) су се називали
својим новим породичним именом „Кастриоти“ по називу кастела
397 С. Новаковић: Ibid.
Акт којим братство манастира Хиландара потврђује да су за Кастриоте

закупљени аделфати у манастиру у пиргу Св. Ђорђа (дат. 1426. год. – 1431. год.)
„Кастри“ насталог од латинског синонима за реч која означава тврђаву

– „каструм“.
Шуфлај је навео податак да је 1559 год. ова тврђава била у уру
шеном стању.398 Како уз утврђење није било формирано и насеље, јер
је Кастри била само тврђава – властеоско боравиште, то је по свему
судећи остала у разрушеном стању, без становника и заборављена,
сем код околног становништва. Код становништва је остао у усменом
предању (по Г. Хану и И. Јастребову) и помен о Кастриотима, влас
телинима кастела у време Иванове кнежевине, који траје читава че
тири века, јер се помиње и као место рођења легендарне личности
Скендербега. Мада се документарно, то не може егзактно установити,
због недостатака писаних изворних материјала, тај податак је могуће
узети доста поуздано, јер је боравиште породице Ивана Кастриота у
години рођења Ђурђа Кастриота 1403, по свему судећи (према Хану
и Јастребову) било у Кастрију. Утврђење Кастри у Дибри је било и
база одакле је Ђурађ Кастриот са својих триста устаника, после турске
изгубљене битке са хришћанском војском, код Ниша 1443. год., предузео
заузимање тада турске тврђаве Кроје, што је била кључна победа за
Ђурђево ослобађање целе Албаније, непосредно после ослобађања
тврђаве у Кроји. У тумачењу И. Јастребова је за лоцирање базе одакле
је Ђурађ предузео напад на Кроју узет је у обзир фактор географске
удаљености Кастрија од Кроје, која није већа од 50 км, док неки аутори
помињу, као базу Дибру – околину данашњег Дебра, која је удаљена
од Кроје више 120 км, правећи грешку, због истог имена са Дибром у
Мирдити, где се управо налази на реци Гарди тврђава Кастри.
У Шуфадају (Сан Ђовани ди Медова, или Широки брод399) на

обали 8 км источно од Љеша у пловном речном ушћу Иван Кастриот је
формирао луку са царином400 и покушао да формира и трг за трговину
сољу, јер је изградио и неколико солана у Шуфадају и свом делу при
398 М Шуфлај: „Срби и Арбанаси“, стр. 60.

399 Широки брод је старо српско име луке наводи се у светоарханђеловској по
вељи Стефана Душана где се одређује дажбина солане Широког брода манастиру
(„Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља“, стр. 319).
400 Шуфадај (Шуфада) са каснијим називом Сан Ђовани ди Медова је мали
пристан на речном ушћу са доста неповољним условима за пловила с обзиром да
морја, ради чега је било несугласица са Млечанима због њиховог мо

нопола продаје соли у Драчу401. Тим поводом је и писан млетачки до
кумент о спору око продаје соли у овој луци402. Године 1420. је дат и
документ Ивана Кастриота о гаранцији пролаза и привилегијама за ду
бровачке трговце403 који су се искрцавали у овој луци на пролазу кроз
Иванову кнежевину до Призрена. Иначе пристан Шуфадај је служио
за укрцавање тесане грађе, трупаца и бродске обрађене дрвене грађе,
катарки и др. из богатог шумског комплекса мирдитских шума, одакле
је грађа превожена до дубровачких бродограђевних радионица404. У
документима из 1417. и 1432. год. је иначе забележено, да је Иван Кас
триот у Венецији имао свог поклисара (представника), Ивана Златара,
иначе Србина из Драча405, који је обављао посредничке трговачке Ива
нове послове, а и дипломатске послове за Иванову кнежевину у Мле
цима. Шуфадај је био у поседу Балшића за шта имамо доказ једну по
вељу из 1368. год. писану за дубровачке трговце у Шуфадају. Лука је у
поседу и Млетака и феудалаца Јонима, који су се смењивали у поседу
трга са Кастриотима, док дефинитивно Кастриоти нису луком Шуфадај,
или Широки брод овладали после 1409. год.
Из 1413. год. имамо о Ивану Кастриоту један млетачки документ,
дат код старих историописаца, који се помиње сада и у електронским
информаторима о Кастриотима, у којем је Иван назван господарем јед
не области Босне (или дела Босне): Giovanni vene chiamato „dominus
partium Bosnae“. Ово можемо повезати и са тим да се Кастриоти налазе
и у Фојничком грбовнику босанских великаша406 (из осамдесетих год.
XVII века), а и у акту: „Nomina nobilium regni Bosnae familiarum“ [но
није заштићен од ветрова, а залеђе је као околина Љеша у мочварном земљишту. Само
место уз које је лука се звало Стани.
401 Б. Храбак: „Трговина арбанашком и крфском сољу у XIII, XIV и XV столећу“
(Филоз. фак. Приштина ), стр. 258.
402 Јоsephi Valentini: „Acta Albaniae juridica“, Doc. 512; И. Божић: „Немирно
поморје – О Дукађинима“, стр. 351.
403 Ј. Радонић: Ibid., стр. 2; Б. Храбак; „Арбанашке студије“ књ. III, стр. 2;
Стојан Новаковић: „Законски споменици“ V, стр. 793.
404 Б. Храбак: Ibid. књ. III, стр. 21, 23.
405 Acta Albaniae Veneta VIII, 442, 44 No. 2218 (16. XI. 1417), No. 3514 (7. VI
1432), V 363; Б. Храбак „Арбанашке студије“ III, стр.198; „Ширење арбанашких
сточара по равницама и словенски ратари средњовековне Албаније“, стр. 8; В. Мар
кушев: Ibid., стр. 62.
406 Фојнички грбовник: Ibid.
минованих племићких босанских фамилија]407 (где је наведено као у Фојничком

грбовнику – Кастриотићи од Кастриота из провинције Аз у Епиру) што
нам говори о извесној повезаности Ивана Кастриота са Босном односно
босанским владарима. Једино логично објашњење може се узети, да
је могуће Иван осећајући велику опасност од Турака тражио помоћ и
савез, сем Млетака, који нису хтели да му помогну, плашећи се одмазде
Турака, и на другим странама и да је прихватио вазалство, или је био у
алијанси са једним од босанских владара408, те се убраја његова област
у вазалну покрајину Босне, или врсту савезничке области повезане са
Босном, како је дато у млетачком документу, те се Кастриоти по тој
основи налазе у босанском грбовнику, а и кодексу номинованог бо
санског племства, мада о вазалству, или алијанси Ивана Кастриота са
босанским владарима нема документарне потврде, сем грбовника и
поменутог документа из 1413. год., који сугерише овакав однос.
Већина великаша у северним албанским кнежевинама је крајем
XIV под притиском Турака морала да призна турску врховну власт и
плаћа Турцима трибут, те је по свему судећи то био случај и са Ива
ном Кастриотом. У Ангорској бици је било доста великаша са под
ручја Балканског полуострва, турских вазала на њиховој страни409,
међу којима је био према млетачким списима и Иван Кастриот410. Кас
триотово учешће међу турским вазалним одредима у Ангорској бици
је свакако било изнуђено турским притисцима и ситуацијом у окру
жењу Кастриотове кнежевине. Главни Иванов савезник и заштитник,
Вук Бранковић је умро у турском ропству 1397. год. после турског за
узимања његових земаља 1396. год, за шта се сматра да се то деси
ло као последица неиспуњења са Турцима склопљеног вазалног спо
разума од 1392. год., јер Турци нису имали Вукову помоћ у бици на Ро
винама 1395. год, а после његове смрти његови синови су на остатку
кнежевине Бранковића морали бити турски вазали. Исти вазални ста
тус према Турцима имају и Лазаревићи. Област Мрњавчевића, после
407 E. Fermedžin: „Acta Bosniae“, стр. 560.
408 Око 1413. год. делом Босне је владао Стеван Остоја, а делом Босне и Хума
Сандаљ Хранић.
409 Од српких великаша у Ангорској бици на страни Турака су били и Стефан
и Вук Лазаревић, Ђурађ и Гргур II Бранковић, Константин Балшић, а од албанских
великаша сем Ивана Кастриота, Која Захарија, Димитрије Јонима и др.
410 И. Божић: „Немирнo поморје XV века“, стр. 353; И. Божић: „Црна Гора у
време обласних господара“ (Историја Црне горе), стр. 80; М. Спремић: „Харач Скен
дербега“, стр. 251.
Манастирска
келија у пиргу
Св. Ђорђе
Јужно крило манастира Хиландара са пир

гом Св. Ђорђа и параклисом Св. Ђорђа адел
фатом великаша и донатора манастира Ка
стриота.
Манастирски комплекс Хиландара

Првобитни
изглед пирга
Св. Ђорђа без
параклиса
битке на Ровинама у којој је погинуо Марко Мрњавчевић 1395. год. је

такође заузета од Турака. Од Балшића, који су повремено били турски
вазали, повремено савезници Млечана, Константин Балшић је, такође,
био турски савезник, те је због тога после Ангорске битке и осуђен
и погубљен од Млечана. С обзиром да осим непоузданих Млечана,
кад је у питању одбрана од Турака других савезника није било, такве
околности су морале навести Кастриота на вазалство код Турака пред
1402. год. и учешће у Ангорској бици. Ближи подаци о Ивановом
учешћу у Ангорској бици, односно вазалском испуњењу обавезе нису
познати, сем што је то учешће у бици поменуто у једном Ивановом
допису Млецима.411 Нема података ни да ли је учествовао са својим
ратницима чији се број такође не зна, као самостали одред при турској
војсци, или је његово учешће било у оквиру одреда Бранковића, што би
било вероватније, јер је и њихов одред био груписан заједно са одредом
Лазаревића и под командом Стефана Лазаревића. После турског пораза
у Ангорској бици њихови вазали у Албанији па и Кастриот су се једно
време ослободили непосредног турског притиска, и у том периоду
се Кастриот везао за Млечане, али су они одбијали његову заштиту
према Турцима412. Ипак после 1410. год. морао је Кастриот прихватити
поново турско вазалство, плаћање трибута и таоштво своја три сина у
Једренима, као и обавезу војног помагања Турака.
У току 1418/19. год. дошло је до непријатељстава Млечана са Бал
шом III који је Млечане притискивао на њиховим зетским поседима
користећи се њиховом заузетошћу ратом у Фурланији са Угарима. Мле
ци су се да би решили ову ситуацију трудили да албанске и зетске
великаше привуку на своју страну Ђурашевиће, Коју Захарија, Дука
ђине и Ивана Кастриота. Балша је успео да заузме Дриваст и околину
Скадра, а годину иза тога 1420. год. је претио заузимањем и Котора,
који је признао млетачку властр. Да би ту ситуацију решили Млеци
су тада нудили великашима велике провизије, да их подрже у одбрани
од Балше III те је и Иван Кастриот био у ситуацији да се определи413
али то није учинио. Криза у односима Млетака са Балшом завршила се
Балшиним поразом после чега је он болестан отишао у Србију где је и
умро 1421. год.
411 Acta Albania II doc. 659, стр. 188 (1428. г.); Senato Misti LVII 29 v.
412 Ш. Љубић: „Листине...“ VII, 218.
413 Josepi Valentini: „Acta Albaniae juridica“ документ 522 (1419. V 28), стр.137;
И. Божић: „Албанија и Арбанаси...), стр. 67.
У 1423. год. је дошло до опсаде Скадра који је био у млетачком

поседу од стране српске војске коју је предводио Ђурађ Бранковић и
учешћа у Ђурђевој војсци једног одреда ратника Ивана Кастриота ко
јима је командовао један од синова Ивана Кастриота. Осим Репоша нај
старијег сина Ивановог који је тада био калуђер у Хиландару по узрасту
сваки од млађих Иванових синова је могао предводити његов одред
ипак вероватније је да су то били или Станиша или Константин. Овај
податак је иначе у колизији са чињеницом датом у неким изворима, да
су од 1410. год. три Иванова сина били таоци у Једрену. Млеци су поку
шавали у овој српској опсади Скадра да преговорима привуку албанске
великаше који су били на српској страни па и Ивана Кастриота, иако
су свесни били да су код њега у питању и рођачки обзири према Ђурђу
Бранковићу, брату од стрица Иванове жене, Војиславе Бранковић и
Иванове обавезе према Бранковићима, који су помогли његово узди
зање и формирање кнежевине на делу ранијег поседа Топија. У са
мом млетачком документу у којем се даје инструкција млетачком пре
говарачу Андреасу Марчелу414 напомиње се Иваново рођаштво са
Бранковићима. Опсада Скадра се завршила споразумом Ђурђа Бран
ковића са Млечанима. Док су трајала непријатељаства дубровачки тр
говци су се кретали преко Љеша и територије Ивана Кастриота, где је
царина Кастриота била у Шуфадају415. Тек су после 1438. год. Млеци
ускратили право дубровачким трговцима, да користе пут преко Љеша.
У току 1428. год. и Турско-млетачког рата, око Солуна, је Иван
Кастриот требало и са војском да учествује на турској страни, што је
Кастриот избегао, те је очекивао да ће Турци извршити одмазду, а и да
ће напасти и млетачке градове у Албанији у чему је обавестио Млечане
уз извињење, да би у турској војсци могао учествовати и његов син ко
ји је турски талац у Једрену. Као последица Ивановог неизвршења ва
залне обавезе, Турци су две године касније 1430. год., после освајања
Солуна (у марту исте године), одузели Ивану већи део земље и градове
у његовој кнежевини. У две тврђаве су поставили турске посаде,
а остале Иванове градове порушили (међу којима је изгледа био и
Кастри) и земљу опустошили, као што се то десило, из истог разлога,
тридесетак година раније Вуку Бранковићу. Одмазду над Кастриотом
је у име Турака спроводио турски намесник Скопља, Исхак, а у томе
су као вазали морали да учествују чак и Бранковићи, па је са Турцима
414 Josepi Valentini: „Acta Albaniae juridica“ документ 562, стр. 186.
415 И. Божић: „Црна Гора у време обласних господара“, стр. 151, 161.
био и Гргур, један од синова Ђурђа Бранковића416. Мањи део поседа

је ипак остао Ивану Кастриоту, који се у рату показао према Турцима
као непокорни вазал, али који ипак није био на супротној млетачкој
страни у току Млетачко-турског рата око Солуна. После тога у једном
периоду до потпуног преузимања власти са турске стране је у Ивановој
кнежевини постојало двојство власти, управо, као што је то било у
кнежевини Бранковића, после 1402. год. То нам доказују и преговори
Дубровчана управо са Турцима септембра 1430. год. о слободном
пролазу њихових трговаца путем кроз територију Ивана Кастриота
преко Љеша per la contrada fo de Juan Castrioti ad Alexio417, али имамо
и млетачки документ из 1433. год. којим се потврђује Ивану Кастриоту,
да ће Млеци враћати бегунце у млетачке градове из његове земље418.
О том периоду вазалства под Турцима Ивана Кастриота дато је
код М. Спремића419 следеће: Скендербегов отац Иван Кастриот био
је турски харачлија. У својству султановог вазала он је послао сина на
Порту где је преведен у ислам добио име Скендербег. И Иван је морао
1400. год., са осталим албанским велможама, да иде султану, али је
после ангорске битке био млетачки вазал. Ипак морао се 1410. год.
поново потчинити Турцима, који су га тад били јако притисли. Како у
то време није могао да добије помоћ Венеције, није му остајало ништа
друго него да постане султанов поданик. Он је то био сигурно и 1416.
год. када су Млечани, покушавајући да склопе мир са Мехмедом I,
настојали да се одредаба тога мира придржавају и султанови вазали
Албаније међу којима и Иван Кастриот. Млечани су те године одбијали
да приме Ивана Кастриота под своју заштиту, ма да је он то желео.
Република је образлажући своју одлуку, подвлачила да се у Албанији све
предаје Турцима. Иван је морао да издржи јак турски притисак 1423.
год., а 1428. Мурат II га је, у време млетачко-турског рата око Солуна,
позивао као свог вазала да му пружи помоћ против Венеције. Називајући
султана „мој господар“ (mio signor), Иван се правдао Млечанима да
није послао војну помоћ већ само писма на Порту. Уосталом због тога
416 К. Јиречек: Ibid. стр.357; И. Божић: „Немирно поморје XV века“, стр. 205,
212.
417 „Зборник Константина Јиречека“ стр. 280; Dubr. arkiv – Lett. 1427–30
418 В. Маркушевъ: „Историческія разысканія...“, стр. 122; А. М. Селишчев:
„Славянското население в Албания“, стр. 255.
419 М. Спремић: „Харач Скендербега“, стр. 252.
Основа манастира
Хиландара
Саборна црква у Хиландару

основа и подужни пресек
Детаљ у Малутоковом нар

тексу пише испод које је
натпис и гроб Репоша а
вероватно и Ивана (Јована)
Кастриота
Хиландарски храм – саборна црква краља Милутина у чијем нартексу су сахрањени

Кастриоти
Ниша под бифором у нартексу

цркве краља Милутина у мана
стиру Хиландару над гробним
местом Репоша Кастриота са
натписом у ниши и фреском на
којој је Богородица са Исусом и
Св. Ђоирђе
Натпис у nиши под бифором:

„Представи се раб божји Репош
кнез илирски л(ета) 6939“
су Турци нешто касније провалили у његову област, коју је он задржао

само захваљујући споразуму који је склопио са њима.
Пред крај Ивановог живота, после 1430. год. у време када су Тур
ци потпуно потчинили његову кнежевину и заузели градове у њој и
Иван Кастриот је отишао у монаштво у Хиландар, где је умро и где је
и сахрањен, претпоставља се, уз сина Репоша у хиландарској цркви
задужбини краља Милутина. Само датирање смрти албанског великаша
– кнеза Ивана Кастриота је доста неизвесно и по постојећим записима,
а и по томе како га дају историографи, који тај податак помињу. Постоје
два записа о томе: Први је дат у две врло сличне верзије у збирци Љ.
Стојановића420 са 1437 год.: Predstavi se gospodin Ivan Kastri† vь dьni
cara AmÁ“rata vß let(o) с.ц.м.e mħseca maó .v. dьne, и други запис из исте
збирке421: Sego .v. (маја) prÊstavi se Kastriot mno....æe IΣakum monah,
са датумом 2. маја, али без дате године. Претпоставља се (по анализи
Д. Синдика) да се и у другом запису ради о Ивану, али са монашким
именом Јоаким (сличним као Иван), судећи по датуму 2. мај којим је
исто датиран један запис у којем је забележена смрт Ивана Кастриота422.
Ако узмемо да је датирање 1437. год. онда (по руском аутору Розову423)
треба узети у обзир и документ од 28. маја 1438. год.424 Венецијанског
архива, који је одговор на молбу Кастриота за право грађанства његових
синова (а који је могуће, доспео и после смрти Ивана), и такође и до
кумент од 10. јуна 1439. год.425 у коме Дубровачки сенат даје права гра
ђанства синовима Ивановим, не помињући Ивана, што би могло да зна
чи да Иван тада није жив. Неколико аутора узима годину 1443. до када
је живео Иван (Н. Вулић и др.), међутим, ипак извеснија је год. 1437,
како је дато у запису426 а и према анализи Д. Синдика, која се базира на
фрагменталним хронолошким документарном елементима.
420 Зборник за истр. јез. и књиж. српског народа књ. I – Љ. Стојановић: „Стари
српски записи и натписи“, књ. I стр. 87, докум. 270 и 271 год. 1437, запис у рукопису
у Петровградској библиотеци.
421 Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи“ стр. 74 докум. 5055, запис
из Румјанцовског музеја у Мокви.
422 Душана Синдик: Ibid., стр. 6.
423 Розов/Чистакова: „Историја Скендербега“, ст 171.
424 Ј. Радонић: Ibid., стр. XIII док. 8.
425 Illyrisch-Albanishe Forschungen: Ibid.
426 Код аутора историчара који тему о Скендербегу разматрају последњих го
дина имамо и тумачења која се дијаметрално разликују од оваквог описа краја живота
Ивана Кастриота. Наиме код швајцарског историчара Оливера Јенса Шмита (Oliver
Хиландарски пирг Св. Ђорђа – аделфат Кастриота су корис

тили као монаси Хиландара Репош Кастриот, најстарији Иванов син,
који је и умро у Хиландару и по свему судећи и сам Иван I Кастриот
за кога такође постоје манастирски записи да је под именом Јоаким (уз
тумачење да је то Иван Кастриот) такође умро у Хиландару.
Пирг Св. Ђорђа427 је по величини други пирг (од две манастирске
куле) хиландарског манастирског утврђења уклопљеног у јужни бедем уз
манастирски поток и најстарија је грађевина уз ово крило периметралног
бедема, утврђеног средњовековног манастира и од њега као фланкирне
полуизбачене бедемске куле, полазе кракови периметралног бедема и
на њега се наслањају и околна здања уклопљена са бедемом. Пирг је
био саграђен као самостална манастирска одбрамбена утврда још у пр
вој фази градње манастира пре него је бедем изграђен око целог мана
стирског комплекса. Сам објекат пирга – куле има симетричну четво
роугаону квадратну основу зидану у камену са 12 јаких у камену зида
них пиластра, повезаних на врху луковима од опека, који носе обимни
зид испод кога су отвори за фланкирање прилаза кули, кад је била
самостална утврда, као код машикула (прилог на стр. 163). Улаз је пиргу
у северном зиду високо над тлом као код самосталних кула. Пирг има
Jens Schmit: Ibid. стр. 44–46) је дата хипотеза, коју је прихватио и историчар Михаило
Стр. Павловић („Мара Бранковић“, Н. Сад 2014, стр. 110), да је Иван Кастриот убијен
по налогу султана Мурата II 1437 г., а да у вези са тим: Али син миљеник Мурата II,
убијен 1443. године као жртва крвне освете Скендербега. Мурат II је наредио да се
убије Скендербегов отац Иван Кастриот. Пошто Скендербег, који је 1443. године
био турски намесник у Никопољу на Дунаву, није могао свој наум да изврши без са
учесника, односно без неког ко је у то био упућен, можда су му при томе помагали
Мехмед II (султанов други син каснији султан) или Мара Бранковић (кћер деспота
Ђурђа која је била као удата у султановом харему). Мехмед II је тако избио на пр
во место у наслеђивању док је Мара на тај начин могла индиректно да освети своју
ослепљену браћу Гргура и Стефана. Аутор овим тумачи везу и сарадњу Маре Бран
ковић са следећим султаном Мехмедом II у каснијим годинама, када је боравила у Је
жеву и кад је учествовала у дипломатским активностима и помагала светогорске ма
настире. Међутим ова хипотеза није доказана, а није много ни вероватна, јер је у кас
нијим ратовањима султан Мехмед II испољавао велико непријатељљство према Скен
дербегу „свом сараднику у елиминацији конкурента за свој престо“, а такође је немо
гуће и занемарити хиландарски запис, који помиње, када је у Хиландару умро Иван
Кастриот.
427 В. Кораћ/М. Ковачевић: „Манастир Хиландар – конаци и утврђење“, стр. 49;
Сретен Петковић: „Хиландар“, стр. 34.
пет етажа изнад улазне етаже. Испод прве етаже је празан простор висок
6 м. за који се претпоставља, да је имао бунар с обзиром на близину
потока. Шеста етажа пирга је у превасходном изгледу била отворена
одбрамбена платформа са стрелницама у канелурама, а у другој фази
градње пирга је на шестој етажи изграђен параликс Св. Ђорђа, који је
у облику који има и сада изграђан на основи параклиса из XIII века, а
постојао је у том облику и у време Кастриота. У етажи испод параклиса
је и пространа манастирска келија са карактеристичним камином, коју
су по свему судећи користили и монаси Кастриоти, Репош најдаље до
1431. год. и Иван у другој половини четрдесетих год. Обнову пирга
Св. Ђорђе, је извршио 1671. год. митрополит Захумски и Скендеријски
Василије Јовановић – Св. Василије Острошки, када је овај значајни
сакрални и историјски споменик, хиландарски пирг са параклисом Св.
Ђорђа добио садашњи изглед.
ЂУРАЂ КАСТРИОТ СКЕНДЕРБЕГ
(1403. год. – 1468. год.)
О Ђурђу Кастриоту Скендербегу, с обзиром на његов значај, по

стоји веома обимна историографска, а и литерарна библиографија. С
обзиром, да је он личност, која је кључнa и најкарактристичнија код
истраживања везаним за породицу Кастриот, даћемо кратак преглед
догађаја из живота Ђурђа Кастриота, а затим изводе студија о Ђурђу
Кастриоту, историографа, који су разматрали аналитички, али сажето,
животни пут ове личности, догађаје и околности историјских збивања
у његово време, те су ови изводи, који су цитирани, погодни и за наше
истраживање о етничком идентитету Кастриота и идентификацији саме
личности најзначајнијег Кастриота.
Ђурађ Кастриот Скендербег је био кључна и владајућа личност у
албанским покрајинама од 1443. год. до 1468. год., претходно изабран
за вођу алијансе албанских великаша у устанаку против Турака, који
су албанске покрајине покоравали током претходних деценија. Рођен је
1403. год. као осмо дете, а и четврти син Ивана Кастриота и Војисла
ве Бранковић-Кастриот ћерке Гргура Бранковића. Место рођења је по
свему судећи Кастри код Вига у Дибри (Мирдитској), где су му живели
родитељи са породицом у столном кастелу. Са петнаест својих година
1418. год. (по неким изворима 1410. год.) је са старија два брата морао
да оде као талац Турцима, јер је отац потпао са својом кнежевином у
турско вазалство, те су Турци ова Иванова три сина држали као таоце у
својој престоници у Једрену. Тако је био васпитаван на султановом дво
ру у Једрену са браћом Синишом и Константином428, док се најстарији
428 У Једрену су иначе од 1436. г. боравили и најмлађи Бранковићи, јер је Мара
Бранковић, кћер деспота Ђурђа Бранковића, да би се олакшала политичка ситуација
за српску деспотовину и смањио притисак Турака, била званичном удајом за султана
Мурата II, те године, дата у султанов харем и са њом је као пратилац био Стефан, а
затим су као таоци били оба брата Стефан и Гргур Бранковић. Браћу је турски сул
тан у току њихове турске конфинације 1441. г. у Токату ослепео у току ратовања про
тив деспота и тек су враћени у Србију после 1444. г. Нема забележено, да су посто
брат Репош, још пре 1410. закалуђерио у манастиру Хиландару. Већ са

18 година и турским надимком Скендербег (Искендер-Александар) Ђу
рађ Кастриот је био у јаничарској турској војсци на командним дужно
стима, јер се у турској војсци истицао у мегданима и у војним вештина
ма. Неколико година после смрти његовог оца Ивана у 1443. год. је уче
ствовао у бици турске војске са хришћанском војском, Јанка Хуњадија
код Ниша, где је командовао једним крилом турске војске. По неким
изворима, намерно је изазвао повлачење свог крила турске војске, по
сле чега је уследио и пораз Турака, а Ђурађ Кастриот је то искористио,
да се одметне од Турака. Са одредом од 300 Срба и Албанаца и са си
новцем Хамзом се са бојишта, одмах после битке код Ниша упутио ка
тврђави Кроји, кључној турској тврђави у средњој Албанији и заузео је,
јер диздар и турска посада нису знали да су одметници. Затим су заузе
ли још 4 тврђаве у средњој Албанији, које су раније биле у саставу ал
банских кнежевина и кнежевине његовог оца Ивана Кастриота и потпу
но су ослободили средњу Албанију од Турака. Да би обезбедио савез
ништво осталих великаша у Албанији и околним покрајинама у устан
ку против Турака Ђурађ Кастриот је 1444. год. у Љешу одржао са ал
банским и неким српским великашима сабор, на коме су се великаши
ујединили у алијансу против Турака и прогласили Ђурђа Кастриота за
вођу. Овај савез под вођством Ђурђа Кастриота је држао целу средњу и
северну Албанију и одолевао турским нападима око 25 година, у већи
ни битака успешно побеђујући Турке. У том периоду је било и три не
успешне турске опсаде тврђаве Кроје, која је иначе Ђурђу Кастриоту
била столна тврђава. У току свог ратовања са Турцима осим тврђаве
Кроје, утврдио и тврђаве које је заузео од Турака при ослобађању Ал
јали какви контакти млађе генерације Кастриота, односно синова Иванових, Ђурађа,
Константина и Станише са њиховим рођацима по мајци, млађом генерацијом Бран
ковића синова и кћерке Ђурђа, који су у турској конфинацији имали још гору суд
бину, међутим према испољеном пријатељаству међу Ђурђем и Стефаном, који су
касније постали и пашенози, када је Ђурађ примио Стефана у Кроји, око 1460. год.,
где се Стефан и оженио Ангелином свастиком Ђурђевом и неку годину потом живео,
вероватно, да је пријатељство два рођака, постојало и из времена, када су стицајем
прилика били у Једрену турски таоци. Интересантно је, да о тој пријатељској вези
Скендербега са Стефаном Бранковићем у Једрену пише и Љиљана Хабјановић-Ђуро
вић у роману „Запис душе“ (за који се наводи подлога на историјским догађајима), те
се може рећи и поред уметничких слобода, да је тако дата перцепција у делу ауторке
ипак заснована на поузданим индицијама о контактима међу рођацима Кастриотима
и Бранковићима тих худих година у Једрену.
баније, Петрелу429, Стелусју, Петалбу, вероватно је обновио и Кастри

некад очеву столну тврђаву у Мирдитској Дибри, а саградио је и тврђа
ву у Доњој Дибри (Дебарској), Модрису и кастел и луку на рту Родо
нију – Кјурил.
Око 1446. год. Ђурађ Кастриот је био у сукобима са Млецима око
Дања и Балеча, који је заузео (прогласивши се наследником Балшића по
хроници С. Мања) и у сукобима око приморских градова на које су се
касније надовезала и ратовања деспота Ђурђа Бранковића са Млецима
око ових градова. Међутим услед опасности од Турака Ђурађ Кастриот
је окончао непријатељства са Млецима и у 1448. год. је склопљен мир
и враћени млетачки поседи уз млетачку годишњу провизију Кастриоту
од 1400 дуката, а са Млечанима је касније имао углавном савезничке
односе при одбранама од Турака.
Имао је око 17 успешних битака са Турцима и не више од 2 пора
за. Ђурађ Кастриот је успевао у неким годинама и да склопи мир са Тур
цима, који није трајао више од годину, две. Са Млечанима је у почетку
своје владе био у сукобима, али је касније био у савезништву, као што
је био у чврстом савезништву са деспотом Ђурђем Бранковићем (ро
ђаком по мајци), који га је и материјално помагао. Признао је номинал
но вазалство Алфонсу V напуљском краљу (као и херцеговина Стефана
Косаче и деспотовина Ђурђа Бранковића, које још нису биле под Тур
цима и као његов таст Комнен Аријанит), те га је краљ Алфонс повре
мено помагао војно, или материјално у сукобима са Турцима, али је ипак
у односу на њега имао и пуну самосталност. Када је Алфонс V умро,
1462. год. Ђурађ Кастриот је са одредом од 1500 својих ратника прешао
у Италију, да помогне његовом наследнику Ферантеу, у успостављању
власти у Напуљској краљевини у сукобима са другим претедентима на
престо. За ове заслуге му је нови краљ Феранте доделио феуде на по
луострву Гаргану и неке мање кастеле.
Ђурађ Кастриот се у тешким ситуацијама у ратовању са Турцима
често обраћао за помоћ Млечанима, Дубровнику, Напуљској краљеви
ни, а и папи. Помоћ је добијао углавном материјалну у новцу и намир
ницама, али недовољно, а врло малу и ретко помоћ и у војсци. Нарочи
429 У тврђави Петрели је од шездесетих год. XV века живела Ђурђева млађа
сестра Мамица (или Милица) удата за Муски Топију, Ђурђевог истакнутог саборца у
сукобима са Турцима, а такође се помиње Петрела и као боравиште Ђурђевог братан
ца и Ђурђевог војводе Хамзе, односно Бранила Кастриота, док није због издаје про
теран у Италију.
Гравура у форми медаљона Ђурђа Кастриота Скендербега из књиге

М. Барлетија „De vita morius ec rebus, praecipue adversus Turcas,
gestis Georgii Castrioti...“, едиц. 1537. са натписом: „Скендербег
господар Епира и Албаније“
то је Ђурђа Кастриота подржао и помагао за време свог понтификата

папа Пије II (Енија Пиколомини). Иако је са Ђурђем Бранковићем био у
сродству преко мајке и са њим одржавао блиске односе политика Ђурђа
Кастриота се донекле разликовала од политике Бранковића јер није
прихватао турско вазалство као кад су Бранковићи били приморани у
неколико наврата и као у ранијим годинама његов отац Иван Кастриот,
већ се ослањао више политиком на западне земље.
Ђурађ Кастриот је од 1449. год. био ожењен са Андроником –
Донком ћерком Комнена Аријанита кнеза у југоисточној албанској по
крајини, а 1456. год. му се родио син Иван (II). Ђурађ Кастриот је жи
вео до 1468. год., умро је у Љешу (по већини историописаца од мала
ричне грознице) у својој 65-ој години, а сахрањен је у православној
цркви Св. Николе у цитадели тврђаве изнад Љеша.430 (Остаци цркве
Св. Николе над Љешом у прилогу на стр. 49). Мада има довољно чиње
430 Место сахране и да ли је то православна црква, или истоимена католичка
катедрала у Љешу у којој је сахрањен Ђурађ Кастриот Скендербег и самим тим, да
ли је пред крај живота био још увек православац, или католик је предмет полемике
између историчара и предмет паушалних информисања љешких туристичких водича,
да је сахрањен у цркви, некад катедрали Св. Николе у самом граду Љешу, која је ре
конструисана и наткривена, те се као објекат где је сахрањен Скендербег приказује
туристима. Међутим полемике разрешава И. Јастребов позивајући се на Хекара (стр.
56) са следећим изношењем: Выше цитадели видны полуразвалившися церкви св. Ни
колая на холме. Тутъ будто былъ закопанъ Скендербегъ по разсказу одних, тогда
какъ другіе баснословятъ, что онъ закопанъ въ церкви св. Николая, бившей каөедраль
церковью въ Лешћ (Ibid., стр. 172) [Више цитаделе видна је полуразрушена црква св.
Николе на брду. Ту је био закопан Скендербег у цркви по говору једних, тада када
други измишљаху (причајући бајке) да је он закопан у цркви св. Николе бившој ка
тедрали цркви у Љешу]. С обзиром, да је црква на брду изнад љешке цитаделе била
пре турског рушења, православна црква, јасно је, да није Ђурађ Кастриот мењао ве
ру пред крај живота, иако је, рекло би се успешно сарађивао са папом, који је и мате
ријално помагао његову борбу против Турака. Црква Св. Николе у Љешу је католичка
катедрала. У збирци докумената Ј. Радоњића (Ibid., стр. XVIII, док. 153 из 1457. г.) дат
је папин документ којим се дају индулгенције верницима, који дају прилог за оправку
ове катедрале цркве – Св. Николе у Љешу, међутим Ђурађ Кастриот по Хекару и
Јастребовском није у њој сахрањен. К. Јиречек („Скадар и његово земљиште у средњем
веку“, стр. 170) даје (позивајући се на Фарлата), а и Б. Храбак то помиње („Арбанашке
студије“ књ. III, стр. 146), да је Љеш тада имао укупно пет цркава – Св. Николе, Св.
Ђурђа за коју каже, да је у развалинама (што би могла бити црква у рушевинама цита
деле преименована по Ђурђу, а и православна), затим св. Себастијана (очигледно ка
толичка), Santa Marija (такође католичка), Santa Marija ab Angeli salutione и ван града
Св. Маргарита и Марија цркве фрањеваца. Дакле, са катедералом Св. Николе, која је
поменута од папе, четири су биле католичке и једна православна на брду над цитаде
ница које указују да је Ђурађ Кастриот био православац и да је тако

и сахрањен у православној цркви има пуно примера, да је у својој
политици био веома толерантан према католичкој цркви и да је у свом
супротстављању Турцима доста сарађивао управо са католицима, па и
са самим папом, те да су му често његови емисари осим православних
свештеника били и католички. Генерално узевши, изгледа да Ђурађ
Кастриот није правио велику разлику, као донекле ни његов отац Иван,
између католичке и православне цркве и да му је приоритетна била, као
хришћанину, одбрана муслиманском и турском покоравању, те да је за
то користио сву помоћ и сав утицај и једне и друге хришћанске цркве,
чему су вероватно допринела сећања на године, када је у младости на
силно конфинован и помуслимањен од стране Турака.
После Ђурђеве смрти, његова породица, супруга Андроника и
син Иван, због турског притиска на Кроју и албанске покрајине и по по
зиву напуљског краља Ферантеа, прешли су у Напуљску краљевину, на
раније Ђурђу додељене поседе и кастел Сипонт у Монте Сан Анђелу на
полуострву Гаргану, а потом у Галатину и кастел Сан Пјетро у јужној
Пуљи (Апулији) где је даље живело потомство Ђурђа Кастриота као ве
ликаши напуљског владара.
Ђурађ Кастриот се сматра за једног од највећих тактичара, a може
се рећи и стратега војне вештине његовог доба. Супротстављен турској
војној сили, која је била неспорно најјача у Југоисточној Европи са
веома бројном војском, знајући одлично њен начин ратовања, Ђурађ
Кастриот је један од првих применио „герилски начин одбране“ од
бројнијег и јачег непријатеља – Турака, повлачећи се и привлачећи Турке
на неприступачан планински терен на којем би вршио са својим знатно
мањим снагама опкољавање турске ордије пре свог завршног коњичког
победоносног напада. Својом тактиком, којом је извојевао турске поразе
у читавих 25 год. своје успешне одбране, постао је и за Турке симбол
непобедивости који је у биткама задавао страх и као појава431. Такође је
лом, а која је изабрана за сахрану Ђурђа Кастриота из чега је неспорна Ђурђева пра
вославна конфесија.
431 Са високим својим растом на коњу у биткама је обично предводио главни
удар свог коњичког одреда. Стравичан изглед за непријатеља је допуњавала и његова
чувена кацига – позлаћена чекркли челенка са главом козорога по традицији епирских
архонта и са барјачићем у позадини кациге, затим дугачки двосекли мач, или кратка
крива сабља. Скендербегова бојна кацига са козорогом, његов дуги мач са канијом и
кратка сабља са двоглавим орлом на балчаку су и сада веома атрактивни и истакнути
експонати Бечког ратног музеја.
Кнежевине у албанским подручјима до 1428. г. и алијанса под Ђурђем Кастриотом

против Турака од средине XV столећа
веома успешно примењивао и другу тактичку варијанту, али у одбрани

тврђаве Кроје од Турака са делом бранилаца, који су ван тврђавских бе
дема, такође повучени у планину и који изненадним коњичким нападом
на опсађивачку турску војску споља са леђа и то у критичном тренутку
за браниоце у тврђави приморају турске опсађиваче да обуставе напад
и опсаду тврђаве. Овим тактикама битака и одбране од опсаде је Ђу
рађ Кастриот добио доста кључних битака против Турака, а такође од
бранио своју столну тврђаву Кроју у три турске опсаде и то два турска
похода са великим опсадним војскама, којима су командовали лично
султани. Његове тактичке варијанте војне вештине су биле у ранијим
периодима и предмет изучавања у војној науци и војним академијама.
Имао је смисла и за градњу фортификација. Скендербегова умешност
у избору стратешке позиције кастела са луком и конфигурацијски не
приступачног положаја фортификације се и данас може запазити, код
његове тврђаве Кјурил на Родонију.
У опусу значајних Ђурђевих остварења је и његов државнички до
принос за прве облике државне заједнице у Албанији, која је дотле била
само географски појам и имала после распада српске царске државе
само по неколико више, или мање самосталних феудалних кнежевина,
да је уједињавањем великаша са ових територија у алијансу за отпор
Турцима, успео да у земљи организује заједницу са уједињеном војс
ком супротстављену освајачу. Из Ђурђевог времена су и познати „Ка
нуни“ – прописи на бази обичајног права заједнице, за које је према И.
Божићу432 и италијанским историчарима433, најновије тумачење, да су
припадали, не Леки Дукађинију, већ Ђурђу Кастриоту, или, да су бар
ови „Скендербегови кануни“ (које помиње и Г. Хан, за које је чуо при
својим истраживањима по пределима Маће434), постојали напоредо.
Оправдано се сматра, да је Ђурађ Кастриот, иначе изабрани вођа
устанка 1444. год., као „први међу једнакима“ у односу на друге велика
ше, који су ујединили своје војске под његовом командом за отпор Тур
цима, после одређеног периода преузео и владарске прерогативе, јер је
у тешким условима одбране од Турака, у којој је имао успеха, неопход
на била чврста команда над заједничком војском. Томе је допринело и
432 И. Божић: „Немирно поморје XV века“ (Бгд. 1979), стр. 384.
433 Giuseppe Valentini: „Skanderbeg e il kanun“ (Studija Albanica Monacensija
– München 1969); Federico Patetta: „Introduzione al Kanun di Lek Dukagjini“ (Rivista
d’Albania, Milano), стр. 209.
434 Г. Хан: Ibid., стр. 36, 87.
да је било доста издаја и приклањања турској страни од стране његових

савезника, великаша у алијанси, поготово када се дешавало у неколио
наврата да Турци у својим походима против Ђурђа Кастриота заузму
приморје и већину равничарских предела осим брда, као 1450. год., при
чему се алијанса албанских великаша распала, те да се тек после турског
повлачења поново великаши приклоне Ђурђу Кастриоту. Такође и при
према крсташког рата од стране папе Пија II (око 1463. год.) који се об
раћао искључиво Ђурђу Кастриоту, давао му новчану помоћ и обећавао
и крунску власт над Епиром и Македонијом после евентуалног успеха
крсташког похода, је томе допринела, а и помоћ напуљског краља, која
је упућивана Ђурђу Кастриоту.
О Ђурђу Кастриоту Скендербегу има веома много текстова почев
од XVI века, као једном од најпопуларнијих јунака борбе и отпора против
Турака од којих је Западној Европи претила перманентна опасност. Са
жете приказе о Ђурђу Кастриоту Скендербегу, дали су у својим студи
јама и историографи Јован Радонић, Иван Божић и Петер Бартл, које
ћемо пренети, ради потпуног увида о овој кључној личности међу Ка
стриотима, која је имала велики утицај на потомство Кастриота, и ради
увида о времену и геополитичким приликама у току његовог живота и
деловања.
Извод о Ђурђу Кастриоту Скендербегу из уводног дела студије

Јована Радонића435 рађене на основу текстова о Скендербегу старих ис
ториописаца и на основу докумената о Ђурђу Кастриоту сакупљених
из дубровачког, млетачког и др. архива и приложених у ауторовом збор
нику докумената и који је као подлога дат уз ову историографску сту
дију је следећи:
Изненада у пуном сјају, као блистави метеор, избио је на исто
ријску позорницу „Ђурађ Кастриот звани Скендербег“ баш у оне дане
када се на Балканском Полуострву водила очајна борба око тога ко
ће бити господар Полуострва, да ли Турци Османлије или хришћани.
Син Иван Кастриота чији је предак био заповедник Канине, Ђурађ
је као младић (рођен око 1410) одведен после 1426. из очева дома на
двор султана Мурада II и онде преведен на ислам. Као муслиман доби
435 Јован Радонић: Ibid. (Бгд. 1942. г.), I, стр. III.
име Скендербег по Искендеру, тј. Александру Великом, о коме се у Ту

рака причало такође много. Турски писци (Ашик пашазаде, Дурсан бег)
говоре само мало и Скендербегову бављењу на двору султанову, Хал
кокандила и Србин Константин Михаиловић из Островице већ више436,
а панегиричар Скендербегов, Марин Барлеције, највише.
Необично снажан и врло лепе спољашности, како каже Барлеције,
Скендербег је напредовао врло брзо на двору султанову. Иако је он по
наредби султановој морао нападати на хришћанске територије, због
чега се његов отац, Иван Кастриот, морао извињавати лета 1428. Мле
тачком сенату Скендербег је у дубини душе остао одан хришћанској
ствари и својој брдовитој и сиромашној Албанији. Сасвим разумљиво,
јер је он не као дете него као младић доспео у турску средину, те га ова
никако није могла асимилирати.
Крупни успеси хришћанске војске против Турака код Ниша, на
поч. 1443, одјекнуше силно на Балканском Полуострву и на Западу. Па
па Евген IV предузима мере да што пре наоружа хришћанску флоту
која би оперисала са угарско-српском војском на Балкану. У ту сврху
тражио је папа 17. децембра 1443. од Дубровника да о свом трошку
наоружа три галије. Ово поуздано и сигурно продирање хришћана у
Турско Царство беше утицало силно на балканске хришћане, а Турке
у унутрашњости Полуострва много обесхрабрило. Арбански династа
Аријанит Комнен за трајања ове „Дуге Војне“ напао је одлучно на
Турке, што је Турке много збунило, особито ове у Валони, Канини и Ар
гирокастру.
436 Константин Михаиловић је био писац „Јаничарских успомена или Турске
хронике“ (САНУ Споменик CVII, 1959. стр. 137) који је прошао све недаће свога доба
у XV в. јер је допао у турско ропство као бранилац кад су Турци освојили Новобрдаску
тврђаву, а затим је узет у јаничаре те је био и јаничарски официр. Успомене је написао
по свом искуству у јаничарској војсци, где је дат и део о јаничарској јединици са спа
хијским синовима где су и Кастриоти у турској конфинацији служили: Пету чету
зову спахи оглани, тј. спахиски синови. Они на коњима јашу, ових бива триста, њихо
вог старешину зову спахилар агаси, као да рекнеш господар спахија или војника; овај
има плату пет златника на дан, а остали по два, по два и по, по три и по, како ко за
служи. А ови имају ову дужност: сабљу, лук, тоболац да опашу и носе за царем где
се нареди, а допадне то свакога једанпут у годину, или на две године, а сви су коња
ници. Сви ови заједно морају да леже око цара ноћу и ћутке да проводе ноћ, па ма
била киша, био снег, било хладно, сваки мора остати на свом месту; сваки дан их је
педесет или сто, како се нареди. Од ових ни један не треба да се брине ма о каквом
оружју, јер све цар снабде, шта коме треба према његовом чину, био коњаник био пе
шак, а исто тако опрему за коња по њиховом обичају.
Тих дана кад је Јован Хуњади с хришћанском војском од Софије

кренуо на исток са намером да продре у долину Марице, Скендербег
утече у Арбанију и дочепа се тврдога града Кроје, која је од 1415. била
у турским рукама. У споразуму са Аријанитом Комненом, чију ћерку
Андронику узе убрзо за жену, и с осталом арбанском властелом, начини
у Љешу савез арбанских главара против Турака. Од тога времена
(1444) па све до смрти (1468) Скендербег је централна личност у Ар
банији. Он је у сродничким везама са кућом српских деспота, Ђурђем
Вуковићем и синовима му Лазаром и Стеваном, господарем Зете Сте
ваном Црнојевићем, а поред тога још нарочито живе везе с Угарском
и Италијом.
Скендербег је одмах идуће 1445. године дошао у сукоб с Млецима
због града Дања. Леку Закарију, наиме господара Дања, убио беше његов
васал Никола Дукађин. Мати Лекина, Боја, преда град Млетцима, док
је Скендербег Дањ и Дриваст тражио за себе. У савезу са тастом
Аријанитом, Дукађинима и још неком арбанском властелом, Скендербег
је, у јесен 1447, ратовао с Млетцима и код Драча и Скадра. У том ра
товању, изгледа, помагао га је српски деспот Ђурађ Смедеревац, коме
је зазорно било млетачко снажење у српском приморју. Том приликом
Скендербег је ступио у везе с арагонско-напуљским краљем Алфонсом
V, непријатељем Млетачке Републоке. С друге стране Млечићи су живо
радили на том да одвоје од Скендербега неке арбанске главаре и да
Турке дигну против њега. Млетачки сенат у току 1448. био је толико
огорчен на Скендербега, да је 4. маја прихватио понуду једног угледног
лица да ће убити Скендербега, ако му сенат за то призна доживотну
пенсију. Најзад 4. октобра склопљен је споразум између Млетака и
Скендербега по коме се Скендербег одрекао својих претензија на Дањ и
Дриваст уз годишњу пенсију од 1400 дуката. Тако се после тога могао
озбиљно спремати за акцију против Турака, заједно са Угарском војс
ком. У ту сврху тражио је он зајам од Дубровника. Међутим до зајед
ничке акције с Угарском није дошло. Турци су га у томе омели. Српски
летописи, наиме под год. 1448. бележе да је султан Мурад II освојио
Скендербегов Свети град у горњем Дебру.
Европски запад пратио је с пажњом ове напоре балканских поли
тичких фактора да се отму турској превласти. Али иако свесни опас
ности која им је претила, европске државе и државице заузете беху
сувише својим територијалним користима. Па чак и Римско папство,
када је током XV века кретало акцију против Турака, чинило је то у
Ликовни приказ битке с Турцима Ђурђа Кастриота Скендербега

првом реду да појача свој оронули углед због велике шизме која је све до
скора из основа потресла зграду римокатоличке цркве. Још увек чули
су се гласови против папске апсолутне власти. Недавно закључени
Базелски концил заступао је ватрено идеју да је црквени сабор старији
од папе, коме је папа чак и „in spiritualibus et dogmaticis“ потчињен.
Из тих идеја потекла је и Прагматична санкција, коју је у Буржу об
јавио 7. јула 1438. француски краљ Карло VII, чиме се очито ишло
на стварање француске националне цркве. Покушаји папа Евгена IV,
Николе V, Калиста III, Пија II и Павла II имали су, дакле, у првом реду
пред очима снажење папске моћи, па тек онда спас хришћанства од
превласти ислама. Сем тога западни политички фактори поцепани и
несложни, особито у Италији, гледали су у првом реду да туђим на
порима и муком не само отклоне од својих граница турску опасност,
него да се на рачун балканских хришћана учврсте у унутрашњости
Балканског Полуострва. А када је Скендербег 1450, после петомесечне
опсаде Кроје, одбио Мурада II од овога тврдога града између река
Иштми и Маће, његово име, познато дотле у Угарској, Млетцима и
Напуљу, разнесе се широм целе Европе. После т.з. „Дуге Војне“ 1443,
која је трагично завршила угарским поразом код Варне 1444, ово је
био први крупнији успех хришћана у борби против Турака. Заснивач
ватиканске библиотеке, ватрени хуманиста папа Никола V, раздраган и
одушевљен, наређује нарочитим бреве да се један део новца, прикупљен
од индулгенција исте те 1450. јубиларне године у далматинским и
приморским градовима, исплати храбром борцу за хришћанску ствар.
Папа је сем тога упутио писмо Дубровачкој Републици с налогом да
помогне Скендербега, који је у децембру 1450. дошао у Дубровник.
Скендербег се у исто време обратио за помоћ арагонско-напуљском
краљу Алфонсу V који је, идући стопама напуљских Анжувинаца XIII
века, желео да чврстом ногом стане на источну обалу Јадранског
Мора. Споразумом склопљеним у Гајети 26. марта 1451. доспео је
Скендербег у васални однос према краљу Алфонсу V. По том споразуму,
Скендербег са својим рођацима, арбанским главарима, издаје краљу
град Кроју, ставља се под заштиту краљеву, који ће их бранити од
Турака. Скендербег ће, када мине турска опасност, лично положити
заклетву верности и оданости и давати му „lo tributo o heraci, che
per lo presenti sono tenuti dare a lo Turco“. Скендербег је своју судбу и
својих крајева у Арбанији, поред Млетака, тесно везао и с Арагонско-
напуљском Краљевином. Овај чин наравно није симпатично примљен у
Млетцима, јер су Млетци с бригом пратили покушаје краља Алфонса

V да се утврди у арбанском приморју, у њиховој непосредној близини.
Међутим, Алфонс V није могао дати ни близу онакву помоћ какву су
очекивали арбанаски главари. Скендербегов покушај да се помоћу
краља Алфонса освоји важно место Берат 1455. изјаловило потпуно.
Скендер-бег је био поражен, велики број његових војника искасапљен, а
међу њима и његов рођак Мусаки Топија.
Смрћу краља Алфонса V (1458) у Италији поново избише несу
гласице и немири. Споразум у Лоди, закључен 1454. између Млетака и
Милана, прихватиле беху и остале италијанске државе: Св. Столи
ца, Фиренца и Алфонс V. Овим споразумом желела се остварити рав
нотежа између италијанских држава, али у првом реду спречити сва
ки утицај Француске у Италији. Међутим чим је краљ Алфонс скло
пио очи занавек, његов ванбрачни син Феранте наиђе на велике теш
коће. Тарента Јован, Антоније Орсини и још неки напуљски барони
оспорише Феранту право на напуљски престо, па га понудише Јовану
од Анжу, херцогу Калабрије, који је мало пре тога у име француског
краља Карла VII заузео био 11. маја Ђенову. Као што је пре неколико
година смрћу херцога миланскога Филипа Марије Висконтија (1447)
песнички настројен и добар стилиста, принц Карло Орлеански полагао
право на милански престо као син Луја Орлеанског и Валентине Вис
контијеве, кћери умрлога херцога, тако је и сада освајањем Ђенове и
претенсијама куће Анжу на Напуљску Краљевину утицај Француске
у Италији загрозио не само Јужној Италији него у Милану и Папској
Држави. Због тога су херцог Милана Фрања Сфорца и римски папа
Пије II, уложили били све снаге да се нови краљ Феранте I одржи на
престолу. Положај Феранта био је нарочито критичан када су његове
трупе, заједно са папским, потучене биле 7 јуна 1460 код Сарна.
Скендербег се умешао такођер у престоне борбе око Напуљске
Краљевине, ставши на страну Алфонсовог сина. Пошто се одлучио да
са својим Арбанасима пређе у Јужну Италију, Скендербег је затражио
од Дубровника да му буде на руци код његова прелаза у Пуљу. У исто
време обавестио је он и папу Пија II о овој својој намери, јављајући
папи да ће због тога морати начинити мир са Турцима. Папа је по
хвалио ову намеру Скендербега али, заузет и одушевљен акцијом по
кретања крсташког рата против Турака, апсолутно није био за пред
лог Скендербега у погледу Турака. Папа је предлагао да се тражи мле
тачка флота, која би штитила Скендербегову земљу од Турака док
Писмо Ђурђа Кастриота Скендербега Дубровачком већу (писао га је Ђурђев

канцелар Нинц Вукосалић)
се он буде бавио у Пуљи. Изгледа да Скендербег, који је вазда рачу

нао на потпору папе, није много водио рачуна о овом папском пред
логу, који се није тако лако и брзо могао остварити. Крајем септем
бра 1460. Скендербегове трупе прешле су у Пуљу и много допринеле да
се нови краљ Феранте могао одржати у борби са својим непокорним
великашима. Захвални краљ Феранте I даровао је Скендербегу поседе
у Trani, онда Мonte S. Angelo и S. Giovani Rotondo. На та добра, по
сле смрти Скендербегове, повукла се његова жена Андроника са сином
Иваном, који се доцније оженио Јерином, трећом кћери деспота
Лазара Ђурђевића437. Интересантно је да се за време овога ратовања у
Јужној Италији Скендербег састао у Барлети са чувеним кондотјером
Јаковом Пичини.
Турска опасност која с пролећа 1463. загрози Босни утицала је
свакако да је у септембру 1463, после дужих преговора, начињен савез
између угарског краља Матије и Млетачке Републике. Заплашени Бо
санци затражише помоћ не само од Млетака и Дубровника, него и од
Скендербега. Дубровник је такође страховао да ће га Турци напасти,
па се журно спремао за одбрану. Не знамо како се Скендербег одазвао
на ову молбу Босанаца, али пре ће бити да она није нашла никаква
одјека, јер Скендербег пред акцију султана Мехмеда II против Бос
не начинио мир са султаном. Скендербег је у августу или септембру
1463. упутио посланика папи Пију II да му даде због тога потребна
објашњења.
Интересантно је да Скендербег иако је склопио мир с Турцима,
водио је у исто време преговоре с Млетцима о рату против Турака. У
преговорима с краљем Матијом да заједнички ратују против Турака,
Млетачки сенат прихватио је радо понуду Скендербега да и он уста
не против Мехмеда II, о чему је кардинал Брсарион известио оца папу
Пија II 28. августа 1463. Млетачки сенат био је веома задовољан овом
готовошћу Скендербега, због чега је његова сина Ивана признао за
млетачког племића с правом чланства у Великом већу.
Баш тада папа Пије II развио је био необично живу акцију за рат
против Турака. Већ раније римско папство одржавало је политичке
везе с противницима султана Мехмеда II у Азији. Пажњу италијанских
кругова на прилике у Азији привукла је нарочито међусобна борба о
престо између седам синова султана Караманије Ибрахима, када је
овај оставио престо Исабегу, обишав старије синове које је изродио
437 Лазар (Ђурђа) Бранковић (прим. П. П.).
са сестром султана Мехмеда II. Да би се одржао, Исабег затражи и

доби помоћ од Узун Хасана, великога господара Туркменије, природнога
противника Османлија. У Италији се за успешну борбу с Турцима много
полагало на помоћ ових источних фактора. Исто тако и господар
Караманије рачунао је на помоћ западњака, да би се успешно могао
одржати у борби са султаном Мехмедом II. Интересантан је у том
погледу пројект султана од Караманије како би се Турци најлакше
могли истиснути из Европе. ¡
Спремајући се за одлучну борбу с Турцима, папа Пије I, поред по
моћи западних и источних сила, рачунао је и на Скендербега. Папа Пије
II ишао је чак тако далеко, да је, како сам каже у својим Коментарима,
начинио и план за деобу Турске. Према том папином пројекту Млечићи
су имали добити Пелопонез, Виотију, Атику и приморске градове у
Епиру, Угари Бугарску, Србију, Босну, Влашку и сву земљу до Црнога
Мора, а Скендербег Маћедонију. 22. октобра 1463. папа Пије II позвао
је нарочитом булом хришћански свет на рат против Турака. Али њен
одјек био је врло слаб. Тадашња Европа била је и сувише поцепана а
њени владари и републике италијанске много забављени својим по
себним интересима, суревњиви једно на друго. Милански херцог Фрања
Сфорца искористио је млетачко--турски рат око Мореје, па се дочепао
Ђенове и Савоне, док је, опет дука бургундски Филип, под утицајем
француског краља Луја XI, отказао своје учешће у крсташком рату,
што је на тешко болесног папу Пија II страшно деловало.
Смрћу папе Пија II у Анкони, 15 августа 1464, престала је за неко
време скоро свака акција против Турака. Нови папа Павле II (Млечић
Барбо) на почетку свог понтификата, септембра или октобра 1464,
израдио је војнофинансиски пројекат за рат против Турака. Сем
Скендербега, ту је рачунао и на помоћ Узун Хасана и на господара
Караманије. Али није ни Павле II успео да крене крсташку војну против
Турака. Давно беху прошла времена папе Урбана II, када су се на његов
позив масе крсташа као бујице ваљале према истоку. Сада су главну
реч водила нова поколења с новим идеалима и новим потребама.
И последње године живота провео је Скендербег ратујући с Тур
цима, у сталној бризи да ли ће и докле им моћи одолевати. Ради тога
тражио је он од Дубровачке Републике уточиште за своју породицу.
Њему је од стране Сената за ту сврху понуђено било острво Мљет.
15. јуна 1466. јављају Млечићи краљу Матији да су Турци провалили у
земљу Скендербега, коме је помоћ обећао и напуљски краљ Феранте I.
Локација тврђаве
Основа
тврђаве
Петрела једна од тврђава

Кастриота
Садашњи изглед
северног улазног
крила тврђаве
Млетачки сенат вољан је био да помогне Скендербега, али под условом

да овај преотме од Tурака Елбасан и поруши га. У јесен Скендербегов
син Иван стигао је у Млетке, где је тражио помоћ у новцу и људима.
али иако је султан Мехмед II освојио отворену земљу Скендербега,
тврди град Кроју не могаше савладати. Као и његов отац Мурад II,
са којим је као наследник престола такођер био под Кројом, морао је
султан Мехмед II, сада после шеснаест година, повући се поново испод
зидина тврде Кроје, тада добро познате у политичким круговима
западне Европе. Јуначки отпор Скендербега величао се по Европи,
али је за то Албанија, сем Кроје, била потпуно опустошена. Наши
летописи бележе: „Вь л}то 6974 воева царь на Арб’насе, и пл}ни ихь
и множьства многа из’с}че оть нихь и Скен’дера из землö изьгна и
сьзда тамо градь рекоми Конюхь“.
Скендербег је био очајан. Кренуо је за Рим да лично затражи по
моћи, а сина Ивана упутио је у истој сврси у Млетке. Млетачки сенат,
изнурен морејским ратом, мислио је да би се хришћанској ствари и
Скендербегу, који је сем Кроје изгубио све, могло највише помоћи тако,
ако би Скендербег с помоћу папе повратио и заузео земље. У страху од
Турака, Дубровчани, на почетку навембра 1466, молили су Скендербега,
који је ишао у Рим, да не свраћа у Дубровник. 12. децембра 1466. стигао
је Скендербег у Рим, о чему је известио ученога марк грофа Лудвига
од Мантове његов син кардинал Франческо Гонзага 15 децембра 1466.
Неколико дана након тога одржано је у Риму више тајних конзис
торијалних седница кардинала, на којима се већало о помоћи коју тре
ба дати Скендербегу, а кога је папи Павлу II топло препоручивао и на
пуљски краљ Феранте I.
Скендербег је после Рима отишао и у Напуљ краљу Феранту, где
је био лепо дочекан и обилато помогнут. Млетачки сенат, такођер,
наређује 20. марта 1467. да се Скендербегу исплате 2000 дуката на
рачун његове провизије. Почетком априла 1467. у Дубровачком сенату
мислило се да ће Скендербег на повратку из јужне Италије ударити
на Дубровник.
Једва да је Скендербег стигао у Арбанију сукобио се са Турци
ма и успешно одбио од Кроје Балабан-пашу, који погибе под градом.
Сјајан успех Скендербега разнесе се широм целе Италије, док су Мле
ци, очекујући поновну провалу Турака, предузели ванредне мере за од
брану, а у исто време затражили хитну помоћ од папе с обзиром на
опасност која грози Драчу. И заиста, лета 1467. провалише Турци по
ново у Арбанију с намером да заузму Драч. Млетачки сенат у нервози

и бризи позива Скендербега 28. јула да брани Скадар, Кроју и Драч,
поручујући да ће му послати и војску и новац. Према казивању са
времене млетачке хронике, Скендербег је својом војском, помогнут
млетачком флотом, одбио покушај Турака да заузму Драч. Међутим,
султан Мехмед II притиснуо беше и по други пут тврди град Кроју.
Скендербег је преко драчког надбискупа Павла Ангели у јесен очајнички
преклињао Млетке за помоћ. Од стране Републике обећана беше брза
помоћ у људству, новцу и животним намирницама. Скендербега је овог
пута срећа послужила. Турски султан морао је срамотно напустити
опсаду Кроје. Ово је био Скендербегов успех, о коме се много говорило
на Западу, нарочито у Италији и Угарској.
У сталној журби и грозничавој акцији да одбрани земљу од Тура-
ка, који дотле беху заузели цео Балкан, Скендербег се нагло разболе на
поч. 1468, те премину у Љешу 17. јануара 1468, сахрањен је у цркви св.
Николе.
Чим је глас о његовој смрти стигао у Млетке, предузела беше Ре
публика св. Марка хитне мере да се Скендербегови поседи одбране од
евентуалног турског напада, особито град Кроја коју су Млечићи др
жали до 1478. г. Напуљски краљ Феранте I изјављујући своју жалост
за умрлим Скендербегом у писму његовој удовици Андроници од 26.
фебруара 1468, назива га „padre secundo“. Тако је склопио очи занавек
један од најинтересантнијих људи југоисточне Европе у XV веку.
Скендербег је био слављен и хваљен много за живота, а што је
време даље одмицало и турска сила постајала све опаснија за Европу
о њему се све више причало и говорило.
У оквиру студије Ј. Радонића438 дат је и извод о Ђурђу Кастриоту,

Паола Јовија, историчара и писца, лекара, али и бискупа Нокјере у
Италији. П. Јовио је живео крајем XV и у XVI веку и на основу Барле
тијевог дела о Ђурђу Кастриоту и осталих сазнања о њему с обзиром,
да је и живео у време непосредно после времена Ђурђа Кастриота о ње
му је дао карактеристичан опис особина и Ђурђевог физичког изгледа,
који у следећим изводима из дела П. Јовија овде износимо, прво о ње
438 Ј. Радонић: Ibid., стр. 232.

говом турском васпитавању у Једрену, а затим о њему кад се одметнуо

и ратовао у својој земљи са Турцима:
Један вођа хришћанског имена, Георгије Кастриот имао је великог
успеха у супротстављању Турској војсци са великим бројем победа.
Овај барбарин са надимаком Скендербег од оца Јована, властелина из
Епира (који је део Македоније ка Јадрану), граничећи се са Турцима мо
рао је постати вазал Мурату и послати и предати синове од којих се
Георгије спољашњоћу и храброшћу много пута истакао. Стога је узет
на двор и одгајан туђински мимо грчке вере као љубимац с пажњом
тако да је напредовао да у зрелим годинама буде у санџаку барјактар
коњаницима. Мурат је опазио код њега природни дар за командовањем.
Свакодневно је у овом добу и поред удобности коју је имао показивао
животну и телесну снагу и пре него је израстао и био високог стаса и
изврсних војничких врлина, неукротиве снаге што је показивао на Му
ратовом двору и у Асиму, који је насупрот сицилијанског краљевства
где се борио храбро. Особито се истицао у мегданском надметању у
Скадру где је показивао велику снагу и позивао на мегдан. Сличне по
духвате у борбама је предузимао и касније као коњички комадант...
Георгије је био снажног тела и срчаног духа и са војничком сре
ћом коју је користио као ретко ко. Водио је рачуна да има стално
залихе хране за своју војску. Имао је око 2000 изврсних људи под својом
командом, у саставу основних јединица са 6 коњаника и 3 пешака, ка
ко су се супротстављали непријатељу. Једнако је ценио и хвалио и по
беде и изабраних старих својих ветерана. О учињеним делима у борба
ма имао је обичај да прича са пажњом и то му беше највећа част, док
је за столом седећи из свог пехара пио439. Будући да је уз то био и љу
базан и у суштини према свима племенит, и својима наклоњен, како је
највише предан тежњама својим, за њих је изгарао, све је надмашивао
по поштовању које су му указивали.
439 Код П. Ровинског (Ibid., стр. 351) налазимо овај детаљ, који се односи на
одећу Ђурђа Кастрита и који указује и на традицију, која потиче од Ђурђа код Куча
и Васојевића: Кучи и Васојевићи који живе у суседству са Арнаутима носе и „ђур
ђинку“. Она је нешто као јелек само што има и кратке рукаве који једва прелазе ра
мена, затим квадратне скутове, са задње стране има малу капуљачу која се по не
времену подиже на главу. Ђурђинка не досеже ни до паса и на грудима је широко от
ворена. Њена основна намена је да заштити плућа од вјетра са стране лопатица.
Израђена је од црне вуне, изнутра има поставу од црвеног сукна и на боку џеп. По на
родном предању, названа је по Ђурађу Кастриоту, Скендербегу, знаменитом албан
ском вођи и јунаку.
Кад би копљаници копља у боју узимали очи би им се зажариле,

многе је војнике бодрио и за тешке их нападе храбрио, тако да, и не
много храбри, иако безочност презираху, непријатеље убијаху.
Бејаше пак, тако високог раста, жилаве спољашности, снаж
них удова и носа повијеног и истуреног440, тако да је несумљиво пред
стављао верну слику јунака. Колико је био обдарен урођеним особинама
своје породице која је избегла у Апулију запажамо управо упоређујући
његов лик који у музеју посматрамо (музеј Јовијо у Кому441), а које (у из
гледу) можемо видети да се истичу на праунуку Фердинанду из места
Св. Ангело на Гаргану код Маркиђана, који се борио прса у прса у бици
код града Тићина и који у том месту мртав почива442.
440 Лик Ђурђа Кастриота у доста верним приказима имамо у неколико црте
жа и гравура и уљаних слика али у старијем његовом добу када се вратио из турске
конфинације после своје 40. године, или највероватније, после његових првих путо
вања у Дубровник и Италију иза 1461. год., када је имао већ преко 58 година. Врло
веран цртеж Ђурђевог лика у полу анфас положају са високом самур-шубаром (прилог
у I књ.), затим гравура, која га приказује у старијим годинама из профила са капом, са
натписима по овалном оквиру Georgius Castriot Scanderbegus Epiri et Albaniae princeps
(прилог на стр. 107). Вероватно међу оригиналне радове спада и уљана слика рађе
на према лику, која приказује Ђурђа, такође из профила са племићком црвеном капом
(прилог на стр. 96). За саму слику постоји неколко верзија о изради и налажењу. Ори
гинал слике данас је изложен Фиорентинској галерији „Уфиђи“ Постоји и резбарија
рађена по слици у XVIII веку са грбом Кастриота у углу резбарије (прилог из I књ.).
Аутори цртежа слика и гравура нису познати, ни година, ни место израде. Код Г. Ха
на (Ibid., стр. 54) налазимо опис налажења уљане слике, да је при Хановом истражи
вању по Албанији 1865. г. у Бишкаси (у Маћи) код митрополита нађен оригинал сли
ке у лошем стању и да је позајмљена, да се фотографише и копира. Друга верзија која
се налази по италијанским електронским медијима каже, да је по оригиналном црте
жу или копији, која је на неки начин доспела до Рембранта овај познати уметник та
да у младим данима на почетку свог уметничког опуса, урадио копију слике са ликом
Скендербега међутим за ову верзију нису дати никакви докази.
441 Ради се о музеју у Кому, који је формирао П. Јовио и у коме је било вероватно
слика са ликом Скендербега (могуће и чувена слика која је сада у галерији „Уфици“
у Фиренци).
442 Аутор је овде направио грешку, јер је Феранте одн. Фердинанд унук Ђурђевог
брата Станише, који је јуначки погинуо у чувеној бици код Тићина сада Павије 1525.
г., како је дато у родословима ове гране Кастриота и који је био маркиз Сан Анђела
на Гаргану полуострву, међутим он није праунук Ђурђев већ унук његовог брата Ста
нише, али могуће је да је и он по лику подсећао на Ђурђа, а и Ђурађ Кастриот је имао
потомка, унука са именом Фердинанд, који је живео у Галатини и наследио титулу
војводе од Сан Пјетра, који је по лику био врло сличан Ђурђу (слика у прилогу 96),
али он није учествовао и погинуо у бици код Павије 1525. г.
Приповедаху сународници његови, а и писци су то забележили, да

је више пута лако у ногу стрелом био рањен; две хиљаде људи, посебно
варвара, у различитим биткама убио је својом руком, у једином нападу
обично би победио оне са којима беху сукобљени; силан и снажан,
кратком сабљом, коју је употребљавао колико жестоко толико и веш
то, непреијатеље је по средини стомака пресецао и обично напола по
делио. Често је лако, не оштетивши вратове, целе руке са рамена у
зглобу одрубљивао. О невољама због страшних рана, непријатељи који
из битака побегоше понајвише су причали у двору зачуђеним Византиј
цима. Мехмед II и сам моћан и необично вешт, желео је да види мач на
силника, јер од његовог мача чврсто утврђење не штити, у која је лако
продирао Георгије, кога су му Византијци послали; њега, јер он беше
прави, што се од раније знало.
Многа пак необична врлина његова људима непозната беше, а ка
ко се Турска после његове смрти беше докопала скоро свог Епира, гроб
Скендербега, код места Љеша непрестано су, с дивљењем и управо по
божно, с религиозним страхом, тражили сујеверни људи, који су, нај
зад, ушавши у траг гробу, празноверно разграбили кости многих јуна
ка, верујући, сваки за себе, да је са реликвијом у рату непобедив и изван
опасности, ако комад костију непобедивог вође, као амајлију окаче о
вратове и носили су их тако идући у битке.
Извод о Ђурђу Кастриоту Скендербегу из студије Ивана Божића443

„Албанија и Арбанаси...“ са поднасловом – Ђурађ Кастриот Скендербег,
рађене на бази литературе са документарном грађом о Ђурђу Кастриоту
и на бази ауторових истраживања до 1959. год. дат је у наставку:
У време продора Хуњадијеве војске према Бугарској, потурчени
син Ивана Кастриота, који није више био у животу, Ђурађ Кастриот
Скендербег напустио је Турке, стигао у Албанију и дочепао се Кроје ко
ја је већ одавно била у турским рукама. Његовом појавом почела је ве
лика борба Арбанаса против османског освајача.
Иван Кастриот је имао четири сина: Станишу, Репоша, Конс
тантина и Ђурђа. Овај је предат после 1426. год. Турцима као талац,
443 Иван Божић: „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку“ (Глас САНУ –
Оделење историјских наука, књ. 3, 1983), стр. 71–83.
Ђурађ Кастриот Скендербег – слика у уљу непознатог сликара нађена

1865. код митрополита у Бишаси данас у фиорентинској галерији
„Уфици“ у Италији
примио ислам и добио име Скендербег – по Искендеру, тј. Александру

Великом, кога су источњачке приче учиниле веома популарним међу Тур
цима. Живећи са њима и ратујући, Ђурађ Кастриот Скендербег није
кидао везе са својом породицом. Ни Млечани ни Дубровчани, признајући
Ивановим синовима извесна права, или дајући им своје грађанство,
нису одвајали Ђурђа од остале браће. Иако уважаван на султановом
двору, он је остао веран земљи и народу из кога је поникао. Зато је
искористио прву повољну прилику да се врати у Албанију.
Као човек изванредних способности, Скендербег је брзо бацио у
засенак старију браћу и из ослобођене Кроје ухватио се у коштац с
моћним царством. Везе са зачетником борбе Аријанитом учврстио је
оженивши се његовом кћерком Андроником; са осталим арбанашким
првацима склопио је у Љешу савез за рат против Турака. Тој скупш
тини на којој је он изабран за вођу, присуствовао је и Петар Спан, го
сподар краја између Скадра и Дриваста, чији су се преци, пореклом
Грци, доселили у Албанију у првој половини XIV века; он је после првог
освајања Србије дошао са српским деспотом Ђурђем у Дубровник и
тамо оставио у поклад своје имање; тесне везе са Србијом одржавао
је и после њене обнове: Петров син Љеш Шпановић био је 1454. год.
војвода највећег српског града – Новог Брда. Сам Ђурађ Кастриот
Скендербег такође је одржавао пријатељске везе са српским деспотом
као и са зетским господарем Стефаном Црнојевићем. Штавише, када
је ускоро дошао у сукоб с Млечанима, он је координирао своје акције с
борбом деспотове војске за обнову српске власти у зетском приморју
и у северној Албанији, где су се Млечани били раширили користећи се
општим приликама после првог пада деспотовине. Став Млечана њих
је управо зближио и натерао на заједничку акцију.
Када је господара Дања Коју Захарију убио његов вазал Никола
Дукађин 1444. год. Којина мајка Боша уступила је Млечанима Дањ,
Сати, Гладри, Дусмани и друга места. а сама је задржала три села
у којима је била ослобођена сваке дажбине Млечанима. Скендербег је
захтевао да се њему преда, уз Дањ и Дриваст, зато што је тај град
раније припадао деспоту. Млетачко одбијање довело је до рата са
Скендербегом, као што је на другој страни изазвало рат са деспотом
Ђурађем. Иступајући против Млечана, обојица су успоставили тесне
везе с напуљским краљем Алфонсом V, који је обећао Скендербегу да
ће га, у случају невоље склонити с породицом. Одлучне Скендербегове
акције у околини Скадра и Драча лако су навеле млетачку владу да
прихвати понуду неког „практичног и мудрог лица с добрим угледом“

да за годишњу пензију од 100 дуката убије арбанашког вођу. Но од тога
није било ништа, па су Млечани 1448. год. помишљали и на склапање
мира како с деспотом тако и са Скендербегом, уколико им не би успео
покушај да против Скендербега покрену Турке и од њега одвоје браћу
Дукађине. Када је војска деспотова потучена, одбачена је у Млетцима
мисао да се с њим склапа мир. Са Скендербегом су, напротив, у октобру
утврђени услови за нормализовање међусобних односа.
Скендербгу је тај одмор био потребан, јер је он 1448. год. на пр
вом месту желео да крене против Турака, а да своје акције усклади с
походом угарске војске, која је под командом Јанка Хуњадија продирала
кроз Србију према Косову. За тај је поход тражио зајам од Дубровчана,
али су га они, бојећи се Турака, одбили. Уосталом Скендербег је с при
премама и закаснио, јер је дан пре но што је одбијена његова молба у
дубровачком сенату војска Јанка Хуњадија доживела потпуни пораз,
из кога је и сам Хуњади једва извукао живу главу. Султан Мурат II
је ускоро после тога кренуо на Скендербега и, према извештају срп
ског летописа, заузео његов Свети Град у горњем Дебру. После тога
је млетачки Сенат 30 децембра 1448. год. потврдио још раније пред
виђене услове мира са Скендербегом. Сада је он још више увиђао неоп
ходност тог мира, јер му је постаало јасно да ће Турци вршити јачи
притисак на слободну и непокорену Албанију.
До великог турског напада на Скендербегову Кроју дошло је 1450.
год. У опсади је учествовао и сам султан са сином. Бомбардама је из
бацивано камење од по 400 либара на зидине Кроје, које је бранило
1500 војника, док је Скендербег са својим трупама узнемиравао сул
танов логор и петомесечну опсаду учинио на крају узалудном. Како је
последњи поход западних сила 1444. год. завршен поразом код Варне,
пре но што је остварено икакво садејство сувоземних снага са фло
том, коју су послали на Исток папа, бургоњски војвода и Дубровачка
република, сјајан Скендербегов подвиг 1450. год. изазвао је одушевље
ње. На захтев папе, Дубровчани су послали у Албанију новчану помоћ,
али су се одупирали предлогу да се у оквиру јубиларне 1450. год., на њи
ховој територији сабире новац продајом индулгенција, поготову што
су сматрали да би обилажење цркава од стране индулгенција само
допринело ширењу куге, од које је врло често страдао град. Прода
ја индулгенција објављена је са закашњењем тек 1452. год. од сакуп
љене суме, по одлуци папе, исплаћена је половина од 4893 перпера
Гравура из XV в. са призором пред

турским сарајем
Султан Мурат на чијем је

двору био Ђурађ Кастриот
и од кога је добио надимак
„Искендер“
Скендербеговом опуномоћенику, епископу Андрији Суми. Дубробачки

Сенат био је издашан у похвалама и уздизању Скендербегове славе,
али и сам притиснут проблемима које је изазвало турско надирање,
није био расположен да често дреши кесу. А Скендербегу је било јасно
да му само туђе одушевљење његовим подвизима не може помоћи.
Зато је тражио некога ко би хтео да му помогне и на кога би се могао
ослонити.
Како је напуљски краљ Алфонс V на Скендербегово тражење, по
слао 1451. год. нешто хране и 200 пешака, Скендербег није оклевао
да се за њега чвршће веже. А овај Арагонац на напуљском престолу,
пун замашних планова, веровао је у могућност да обнови политику сво
јих претходника Анжујаца и да једног дана, преко Албаније, закорачи
на балканско тле и самим тим постане активан чинилац у општим
настојањима да се Турци потисну са Балканског полуострва. Скен
дербегови успеси и обраћање за помоћ само су поткрепљивале његове
интимне жеље. Скендербег, добро познајући прилике у којима живи
и дела, није се нимало устручавао да уговором, склопљеним у Гаети
16. марта 1451. год. прихвати вазалску зависност од напуљског кра
ља. Преко својих изасланика, епископа Кроје и једног доминиканца,
признао је заједно са арбанашком властелом врховну власт Алфонса
V над Кројом и земљама својих сарадника, уз обећање да ће, кад мине
турска опасност, доћи да му лично учини хомагијум и да вазалску за
клетву; уједно се обавезао да ће он и његови рођаци исплаћивати од
сада напуљском краљу новац који су на име харача били обавезни да
дају Порти. И он и његова властела пристали су да купују со са кра
љевих стоваришта по истој цени по којој су је до тада куповали од
Турака. Краљ је, са своје стране, обећао да ће поштовати све повлас
тице града Кроје и Албаније, као што су обећавали ранији „краљеви
Албаније“ његови претходници Анжујци. Алфонс V је одмах послао у
Албанију извесну помоћ и о томе известио угарског гувернера Јанка
Хуњадија придајући свом поступку велики значај, мада је све то било
далеко испод онога што се у Албанији очекивало. Помоћ је била мала,
али је зато Бернард Бакер, који је довео у Албанију 100 војника одмах
захтевао да му се на основу, преда Кроја. Ипак се веровало у помоћ из
Напуља; зато је 7. јуна 1451. год. изасланик Аријанита Комнина, за
обећану помоћ у борби против Турака прихватио Алфонсов предлог да
му и Аријанит обећа вазалску зависност и трибут који је дотада ис
плаћивао Турцима. Алфонс му је обећао Белград (Берат) и област Му
саки када буду ослобођени од Турака, али је уједно предвиђао да тамо

пошаље свог управника, чији је комесар заједно са Аријанитом убирао
намете. Пристајао је да му призна власт над Валоном и Канином када
их ослободи од Турака, под условом да се њему исплаћује сав приход од
соли; засада се Аријанит обавезивао да ће његови поданици куповати
со у краљевим стовариштима. Алфонс је, на доста нереалној бази,
припремао учвршћење своје власти над Албанијом. Албански господари
Скендербег, Аријанит, Мусаки, Топија и други пристали су на све па
и да Кројом управља краљев намесник, надајући се да ће из Напуља
добити потребну помоћ; како је она била недовољна, морали су је тра
жити на другој страни, као на пример од миланског војводе.
Мада Млечанима није могло да буде по вољи Алфонсово уплитање
у албанска питања и његово учвршћивање без обзира што оно није
имало изгледа на стваран успех, Скендербег је ипак, нудећи им своје
услуге, настојао да одржи што боље односе, па чак је и посредовао
за склапање мира између Републике и српског деспота. Било му је јас
но да би заоштравање односа с Млечанима отежало припреме за
пружање отпора Турцима. Јер, када је Мехмед II „Ел Фатих“ (1451–
1481) заузео на јуриш престоницу оронулог Византиског царства Ца
риград, 1453. год. и почео са систематким покоравањем балканских
земаља, како оних које су заузимале „лојалан“ став и плаћале харач
тако и оних које су представљале гнезда отпора, Скендербег је знао
да његове офанзиве неће мимоићи ни Албанију. Почетком 1454. год.
упозоравао је Сињорију да прети опасност од турског напада како на
његове тако и на млетачке поседе и предлагао да се постигне спора
зум о заједничкој одбрани. Млечани су, и сами свесни опасности, при
стајали да удружене млетачко-арбанашке снаге заједнички пруже
отпор освајачу. У таквој ситуацији није им сметало што је Алфонс
слао у Албанију 500 војника. Додуше те године турски напади били су
усмерени против деспотовине и Мореје, док је Албанија остављена на
миру, али се напад могао очекивати у најскоријој будућности. Зато
Алфонс примивши изјаву верности и од Павла Дукађина, саопштавао
папи свој велики план за рат против Турака износећи мисао да би
Скендербегу требало помоћи с 1000 пешака и 200 коњаника. Такви су
планови били прилично смешни, нарочито после вести које су ускоро
стигле на Запад како је Мехмед II већ заузео већи део Србије и како се
спрема да зада нов ударац хришћанском свету.
Алфонс је ипак веровао да ће се Скендербеговом акцијом постићи
успех у Албанији. Настојао је да изглади његов сукоб с Мусаки Топијом,
Млетачка Албанија 1448. год. Провинција Млетачке републике

(Albania Veneta)
Грб Млетачке Албаније из

„Stemmato graphia armorum
illyricorum“
да врати у хришћанство Арбанасе који су, живећи под турском вла

шћу, већ били прешли на ислам и да већом војном помоћу подстакне
самог Скендербега на освајања албанских градова под турском вла
шћу. Овај је доиста у лето 1455. год. са 14 000 војника, међу којима су
се налазили и краљеви одреди напао Белград (Берат). Али, Турци су се
убрзо појавили с врло снажном коњицом и нанели Скендербегу стра
ховит пораз; било је око 5–6000 мртвих и заробљених. Поједини тур
ски одреди продрли су тада до мора и, свакако бесни због учешћа на
пуљских трупа у нападу на Белград, изјављивали да ће ићи на Бринди
зи. Овај Скендербегов пораз најбоље је показао како су биле неоправда
не наде у ефикасност помоћи коју је могао да пружи Арагонац. Али тај
пораз у Италији није разбио мит о Скендербегу.
Алфонс је, везавши 1456. год. за себе и Петра Шпана вазалском
заклетвом, и даље слао у Албанију скромну помоћ; папска курија је обе
ћавала и повремено одвајала новчана средства за борбу коју је водио
Скендербег, а у кратким тренуцима стављала му у изглед и подр
шку своје флоте; милански војвода је био живо заинтересован за све
што се дешавало у Албанији и што се у Италији предузимало у вези
са Албанијом. Једино су се односи с Млечанима привремено заош
травали како због неиспуњавања међусобних обавеза тако и због гу
битка тврдог Дања, који су, после убиства његовог господара, заузе
ли Млечани и држали га извесно време док им га није преотео Лека
Дукађин. Но, у најтежим тренуцима налажен је пут за споразум
но решавање и отклањање међусобних спорова. А критични дани
наступили су убрзо – већ током 1457. год. Херцог Стефан Вукчић Ко
сача одавно је међу Арбанасима водио пропаганду да напусте став
отпора и да приђу Турцима. Но, већи успех од пропаганде постигао
је велики турски напад на Албанију, предузет у лето 1457. год. Према
извештајима, Турци су тада провалили са 60 000 војника, заузели све
равничарске крајеве, продрли до млетачког Љеша и припремили се за
одлучни напад на Кроју. Земља је била опљачкана и опустошена. Тада
су многи Скендербегови прваци пришли освајачу, а сам Скендербег се
повукао у планине, са доста мрачним изгледима на неки успех. Али,
и овог су пута, мада је стање изгледало безизлазно стигле на Запад
радосне вести да је Скендербег, на крају нанео тежак пораз Турцим.
Порта је протестовала у Млецима што му се пружа помоћ. Папа је део
новца сакупљеног за крсташки рат у Дубровнику и Далмацији наменио
Скендербегу; мада се са исплатом тих невеликих сума одуговлачило,
Каликст III је ипак изјављивао Фридриху III да би Албанија пала под
ударцима Турака да није стигла његова новчана помоћ. Обећавајући но

ве суме, упућивао је Скендербегу многе похвале; „Захваљујемо богу што
те је у тим крајевима кроз које би перфидни и најсвирепији непријатељ
могао кроз врата провалити у хришћански свет супротставио као
насипи најтврђи бедем и што је том непријатељу, с којим често треба
да се бориш стегнутом песницом, нанео твојим посредством многе
поразе уз највећу твоју похвалу и славу“.
У лето следеће, 1458. године Скендербег се поново нашао у теш
ком положају. Турци су поново с јаким снагама посели земљу; што ни
су посели Турци, узели су његови дотадашњи саборци, тако да се сам
морао повући према млетачком Љешу. Прилажење Леке Дукађина
Турцима узнемирило је Млечане, утолико пре што је он успео да за
господари Дањом; зато им је једино преостало да се споразмеју са
Скендербегом о заједничкој акцији против тог новог турског вазала.
А папа Пије II, чувени хуманиста Енеј Силвије Пиколомини, називао је
поступак Леке и његове браће страшним злоделом и позивао их да у
року од петнаест дана напусте Турке, јер ће у противном сручити на
њихову област све црквене казне које му стоје на располагању. Млечани
су овај спор решили са Дукађинима у фебруару 1459. год., пре но што је
овима стигло папско писмо: уговором, у коме Скендербег није поменут,
браћа су се обавезала да ће вратити Републици Дањ и читав низ села,
која су раније отргли од њене територије. Исте године је и Скендербег
вратио Млечанима град Шати, њихов ранији посед, којим је завладао,
када га је ослободио од Турака. Свако је ипак овде гледао само своје
непосредне интересе. Скендербег се очигледно сам морао сналазити
и вероватно нагађати с Турцима. Није познато како су се догађаји
одвијали; тек, и овог пута Турци су се повукли, али су остављали за
собом пустош и рушевине. Папа Пије II се жалио да су католички ма
настири запуштени, па је предузимао кораке за њихову обнову и на
стојао да спасава католичанство, коме је због турских провала и
оживљавања „јереси“ претила коначна пропастр. Скендербег се су
протставио освајачу, али његове снаге нису биле дорасле да спасу
земљу коначне пропасти. Од помоћи која је громогласно обећавана са
Запада никада се већа корист није могла видети. Скендербег је чак и
своје сромне снаге морао ставити на расположење свом напуљском
заштитнику у његовој борби за престо.
Папа Пије II, који се одушевљавао Скендербеговим подвизима
и заносио мишљу да изглади међусобне сукобе у Италији како би се
предузела општа противтурска акција, сазвао је 1459. год. конгрес у
Мантови. Али Млечани су једва пристали да тамо пошаљу своје иза

сланике, а када им је конгрес поверио врховну команду над флотом у
будућем походу, док је вођство сувоземне војске поверено миланском
војводи Сфорци, они су пружили отпор не желећи да прекидају трго
вачке везе са Левантом и верујући да би се мир могао спасти дипло
матским путем. Због тога су се припреме отегле неколико година да
би на крају остале без икаквог резултата. У међувремену италијанске
сукобе ништа није могло зауставити; у њих је чак увучен и Скендербег,
мада је било јасно да ће Турци, пошто су коначно покорили српску дес
потовину и заузели Смедерево (1459), усмерити своје нападе на Босну
и Албанију.
После смрти напуљског краља Алфонса V, Скендербеговог се
ниора, многи су барони у земљи оспоравали право на престо његовом
ванбрачном сину Феранту и позвали представника старе династије
Јована Анжујског да узме властр. Иако се за Алфонсовог наследни
ка залагао папа Пије II заједно са миланским војводом, противници
су 1460. год. однели победу над његовим трупама. После тога, верни
вазал Скендербег лако се решио да са својим трупама пређе у јужну
Италију и помогне свом угроженом сениору. Папа је одобравао његову
одлуку, али се није слагао са предлогом да Скендербег пре напуштања
Албаније склопи мир са Турцима: тим би он изневерио своју основну
идеју и дао преимућство унутрашњим италијанским сукобима. Део
Скендербегових трупа стигао је у Апулију већ у септембру 1460. год. У
августу следеће год., када се спремао да се и сам пребаци с трупам у
Италију, свечано је дочекан у Дубровнику, где му је по наређењу папе,
исплаћен новац сакупљен за крсташки рат, а његове трупе снабдевене
двопеком. Са својих 500 коњаника и око 1500 пешака Скендербег је
помогао краљу Феранту да однесе превагу над својим противницима и
за узврат добио је од њега поседе у краљевини, на првом месту у Транију,
који је Скендербег отео краљевом противнику. Када се у јануару 1462.
год. враћао у земљу, Дубровчани су га срдачно дочекали и отпратили
до Боке Которске, нудећи му новац и жито за трупе које су још биле у
Транију. Овакво ангажовање противтурског борца из Албаније речито
је говорило султану Мехмеду II да крсташки занос папе Пија II неће
уродити никаквим плодом.
Пад Босне (1463) поново је изазвао узбуђење на Западу. И у Мле
цима је преовладао став оних кругова који су подржавали планове
Пија II. Зато су Млечани склопили савез са угарском краљем Мати
јом Корвином и пружили подршку новом, антитурском ставу херцога
Ђурађ Кастриот-Скендербег у старијим годинама, гравура из

XVI века (збирка П. А. Ровинског – Государственаr публичнаr
библиотека в Петровграде)
Стефана Вукчића и његових синова. Штавише, настојали су да за

свој став придобију и Скендербега, који је пред турски напад на Бо
сну склопио с Мехмедом II примирје и чак му обећао војну помоћ у ра
ту. Били су готови да му ставе на располагање и новац и најамнике из
Италије ако пристане да с њима крене у борбу против Турака. Скен
дербег, верујући да неће поново остати усамљен, прихватио је мле
тачку понуду и склопио савез с Републиком, а његов син Јован прим
љен је у редове млетачког племства. Имајући сада на располагању но
вац, узимао је мајсторе у Дубровнику да му граде брод и подигну утвр
ђења. Млетачки провидур у Албанији радио је на његовом мирењу с
Леком Дукађином и подстицао на борбу Стефана Црнојевића да би се
остварио општи покрет против Турака.
Папа Пије II објавио је 22. октобра 1463. год. крсташки рат про
тив Турака. План је предвиђао да се хришћанске снаге сакупе у Анкони
и да 1464. год. преко Дубробника и Албаније, провале у Турску. Пред
виђена је у случају успеха, и подела турских поседа у Европи; у тој по
дели Скендербег би добио Македонију. Током 1464. год. стизале су из
западних земаља крсташке трупе у Анкону, али је одзив у суштини
био врло слаб; Млечани су јасно испољавали жељу, ако већ треба да се
ратује, да сами поведу рат за своје интересе. Када је одавно болесни
папа у августу умро, план о походу био је коначно сахрањен. Наследник
Пија II, Павле II још се заносио мишљу о предузимању рата против
Турака и при том рачунао и на Скендербега, али ни он није ништа спро
вео у дело.
Док су се у Дубровнику вршиле припреме за свечани дочек папе
Пија II, и Скендербег је изјављивао да ће му доћи тамо у сусрет. У ис
то време на Западу је почело да се према њему рађа неповерење, јер је
милански посланик у Млецима тврдио да се он, још пре смрти папе
Пија II, споразумео са Турцима. Млечани су тај споразум тумачили као
Скендербегов маневар, који би требало да завара Турке док не стигне
хришћанска војска. Није јасно колико се тим вестима може уопште
веровати, јер је Скендербег ускоро напао, додуше без успеха једно тур
ско утврђење. Он је по свој прилици, одржавао тада неку везу са Тур
цима, који су нудећи Млечанима мир, настојали да искористе и његово
посредништво. Угарски краљ Матија Корвин, припремајући се за бор
бу против Турака, гледао је да и њега веже за своју акцију, што опет
значи да сам Скендербег није узимао ширу иницијативу за борбу про
тив султана.
Без обзира какви су били повремени односи Скендербега према

Турцима, он је био решен да се за независност своје земље бори до кра
ја. У борби је провео и последње године живота, када су Турци по
ново предузели веће походе да би коначно покорили Албанију. Већ с про
лећа 1466. год. на Западу је било јасно да Мехмед II припрема поход
против Скендербега. Млечани су му слали малу новчану и војну по
моћ, а Дубровчани нудили острво Мљет за склањање породице у слу
чају нужде. Средином маја стизале су вести о страховитом поразу
Скендербега. Велика турска војска, коју је водио сам султан, заузела
је читаву земљу; Арбанаси су претрпели тешке губитке, а сам Скен
дербег се са имовином и породицом склонио на Родонски рт, чекајући
да се пребаци у Италију и затражи помоћ. Четрнаест бродова пуних
Арбанаса стигло је тада у Бриндизи. Иако су жртве биле огромне,
ипак читава Албанија није била освојена. Кроја се и даље држала пред
налетима Мехмеда II, као и шеснаест година раније његов отац Мурат
II више месеци узалуд опседао град. Али је зато отворена земља била
опустошена, а на Вергу (Шкумби) освајач је почео да диже тврди град
Елбасан, који српски летописац помиње као Коњух. Нови град требало
је да послужи Турцима као упориште из кога би владали земљом и
држали је у покорности.
Млечани озбиљно забринути за безбедност својих поседа, наре
дили су капетану Јадранског мора да са свим својим галијама крене у
Албанију; подстицали су и угарског краља да нападне Турке верујући да
ће смањити опасност која прети њиховим градовима уколико угарски
напад веже један део турских снага на другој страни. Поздрављали су
решеност напуљског краља Ферантеа да пошаље помоћ Скендербегу
и набацили сада мисао о противтурској лиги, за коју се залагао па
па. Скендербегу су сами слали новчану помоћ. Нарочито их је узнеми
равало дизање Елбасана, јер се то турско упориште у близини њихових
поседа, јер је било у крају који је располагао грађом за бродове и јер су
се одатле реком Турци могли лако спустити на море. Зато су пред
лагали Скендербегу да размисли не би ли могао, ујединивши своје и
млетачке снаге, заузети и порушити урврђење. За тај подухват став
љали су му на располагању суму од 3000 дуката. Реално оцењујући
своје могућности Скендербег се није смео прихватити таквог подвига.
Отишао је у Рим да преклиње папу за помоћ; његов син Јован обилазио
је са истим циљем одговорне власти у Млецима. Сињорија је опет,
реално оцењујући Скендербегове снаге, оклевала да уложи већа сред
ства у несигурно предузеће. Објашњавала је папском легату да је Кроја
сачувана захваљујући млетачкој пешадији и да се сада издржава мле

тачким новцем, па би било најбоље да се Скендербег с папском помоћу
врати у Албанију и спасе шта је изгубио.
У Риму је Скендербег, крајем 1466. год., свечано дочекан, али је
остављао утисак изнуреног старца и великог бедника, у чијој је прат
њи било само неколико коњаника. Почетком 1467. год., после дужег
већања кардинала, дала му је папска курија на име помоћи 5000 дуката,
што је очигледно било недовољно, јер је ускоро краљ Феранте пред
лагао курији да му се пошаље 15 000 дуката. Из Рима је Скендербег
кренуо у Напуљ, где је од краља добио жито и новац, а у априлу је већ
био на путу према Албанији. Ситуација у земљи није га нимало могла
охрабрити. Балабанбег је опседао Кроју и пустошио земљу. Па ипак је
Скендербег, напрежући последње снаге, постигао пред крај живота
значајне успехе.
Чим је стигао у Албанију, ударио је са 1500 војника на Балаба
на и однео победу. Балабан је ускоро умро, а његов брат је као заро
бљеник одведен у Љеш. Кроја је била ослобођена дуге опсаде, а тур
ске трупе уништене. На западу се очекивалао да ће сада они који су
отпали од Скендербега и пришли Турцима изјавити поново своју по
корност великом арбанашком вођи. Он се заиста разликовао од феу
далне господе свог времена. Није мењао став према тренутним из
гледима ове или оне стране на успех, нити се везивао за онога који је
односио победу, већ је непоколебљиво и доследно, мада недовољно по
маган и сваког часа напуштан од најближих сабораца, до последњег
даха остао упоран борац за независност своје земље. Зато је уживао
поштовање и изазивао дивљење и код оних који по својим поступцима
нису нимало били његовог кова и који су сваки свој потез везивали за
добро смишљену рачуницу.
У лето 1467. год. озбиљно су се забринули и Млечани. Султан се
приближавао Албанији с великом војском; турска флота је била на
пустила Хелеспонт, а са утврђивањем новог града Елбасана никако се
није престајало. „Све своје мисли и снаге усмерио је против Албаније
као покрајине коју сматра најподеснијом за инвазију италијанске
државе, нарочито ако се заузме град Драч“ – писали су из Млетака
папи, у жељи да и он један део терета за одбрану Албаније узме на се
бе. „То изискује величина опасности, јер кад султан заузме албанско
приморје, не остаје му ништа друго већ да несметано пређе у Ита
лију, на пропаст читавог хришћанског света“ – настављали су своје
излагање. Страховање је било оправдано. Турци су поново опсели Кро
ју, али ни овога пута нису успели да је освоје. Зато су из освојених

крајева одвели силно робље, а старце и старице побили. Тада су масе
избеглица јурнуле према мору, многи су напуштали чак и градове Љеш
и Драч и пребацивали се бродовима у Апулију; сви су они, натоварени
малом децом, били изгладнели и бедни. А турска војска, после неуспеха
под Кројом, кренула је у правцу Драча, што је подстакло сињорију да
најљубазнијим писмом позове Скендербега да брани Скадар, Кроју и
Драч, нудећи му трупе и новчана средства. Међутим Турци су само
опљачкали околину Драча, а онда кенули натраг, оставивши са 1300
коњаника домаћег регента Скендербеговог нећака, на Родонском рту.
Њега је Скендербег, уз помоћ млетачке флоте, савладао и лично по
губио444. После тога читава му се земља вратила у покорност.
Главнина турске војске тада је поново кренула на Кроју, али је по
сле жестоког отпора султан и овог пута морао напустити опсаду без
резултата, утолико пре што је његове трупе сатирала куга. Ипак је
већи део замље и даље остао у рукама Турака. Скендербег се неуморно
спремао за даље акције, али нагло разболео и умро у Љешу 17. јануара
1468. год. Његовој удовици и сину понудио је напуљски краљ Феранте
склониште у својој краљевини, што су они и прихватили.
Тако је завршио свој животни пут велики борац, чије је име слав
љено још за његовог живота, а чију је успомену још више окитила ле
генда.
Ђурађ Скендербег је био у првом реду ратник изузетних способно
сти, војсковођа који је увек успевао да непријатељу наметне свој план.
Мада је понекад, када је то било потребно, морао да попушта и да свој
став усклађује са општим приликама, он је упорно и доследно улагао
све снаге, и своје личне и самог народа, да сузбије турски притисак на
албанско тле. Он сам није могао да турску власт коначно отклони, али
је херојским дугогодишњим отпором задржао за извесно време ширење
Османлија и одложио њихов победоносни јуриш на западни свет.
Ђурађ Скендербег је био феудалац чије тежње нису могле из
аћи из оквира политичких планова његових савременика: настојао је да
прошири територију под својом влашћу и обезбеди себи што веће при
ходе; при том се везивао за моћније од себе и пристајао на уступке кад
444 Није сасвим јасно кога нећака је аутор поменуо, јер ако је то Хамза односно
Бранило, син Станише старијег брата Ђурђевог, који јесте прешао Турцима, али га
после добијене битке Скендербег није погубио, како је дато код И. Божића, већ је
протеран у Италију и у Италији се оженио, те је то грана Кастриота-Бранаји, која и
сада има потомака у Шпанији (прим. П. П.).
год је веровао да ће му они обезбедити ефикасну помоћ или тренутни

предах за прибирање и јачање истрошених снага. Међутим, празни сјај
славе није га заносио, већ само коначни циљ; при том се задовољавао
положајем и улогом какве му је једино могла да пружи Албанија XV
века: он није постао никакав феудални владар, већ неприкосновени вођ
албанских ратника...
Петар Бартл је такође у својој историјској студији „Албанци –

Скендербегове борбе са Турцима“445 – дао и кратак и донекле каракте
ристичан приказ деловања Ђурђа Кастриота, прилика у Албанији и од
носа са суседним факторима на историјској сцени, који су деловали на
источном Јадранском приморју:
Ако су Аријанитови успеси незаслужено пали у заборав, са њего
вим зетом Ђорђем (Ђурђем, Ђерђом) Кастриотом, званим Скендер
бег, десило се управо супротно. Својом двадесетпетогодишњом бор
бом против Турака Скендербег је прославио албански народ и учинио га
познатим у Европи. Он је важио за борца против Турака и као такав
нашао своје место у поезији скоро свих европских народа.
Ђорђе Кастриота рођен је 1405. године, а његова породица била
је једна од значајнијих у земљи. Његов деда поседовао је неколико села у
области Дебра446. Отац је проширио породично имање на област Ма
ти и признао врховну власт султана. Након турског пораза код Ангоре
1402. године он се поново ослобађа зависности од Турака и склапа савез
са Млечанима. Нешто касније поново се приклања султану и шаље своје
синове, међу њима и Ђорђа, као таоце у Једрене. Ђорђе је дошао на
султанов двор 1423. године где је постао паж (iç oğlan) и прошао војну
обуку. Примио је ислам, добио име Искендер (Александар) и учествовао
и у војним походима Турака против хришћанских држава, због чега је
његов отац 1428. године морао да се извини пред венецијанским се
натом. Према писању његовог биографа Марина Барлетија уживао је
445 Петер Бартл: „Албанци“, поглавље – Скендербегове борбе са Турцима (Бгд.
2001), стр. 40.
446 Веома често аутори у текстовима о Ђурђу Кастриоту мешају Дибру,
Мирдитски крај са Дебарским подручјем. Села која је поседовао као мали феуд Павле
Кастриот су била у Дибри у Мирдити у области Маће.
Тврђава Берат (Белград) коју је опсађивао Ђурађ Кастриот јер је била у турском
поседу у XV веку
посебно поверење султана, који му је 1438. године поверавао различита

намештења у турском делу Албаније, што га, ипак, није спречило да
тајно одржава контакте са Венецијом и Дубровником.
Албанска лига. Скендербегов отац умро је 1440, а две године
касније Мађари су под Јованом Хуњадијем покренули, у почетку врло
успешну, офанзиву против Турака. То је вероватно код Скендербега
пробудило решеност да искористи повољан тренутак и домогне се
очевине, коју су Турци присвојили 1440. године. Када су Мађари 1443.
заузели Ниш, он са албанским трупама под својом командом напушта
турског господара и заузима Крују. Ово успешно преузимање утврђења
било је сигнал за почетак новог албанског устанка против Турака. Како
би се очекиваном турском нападу супротставио јединствен албански
фронт, Скендербег у марту 1444. године окупља албанску властелу у
Љешу који је у то време био под венецијанском управом. Тада је било
закључено, да се за одбрану од турске најезде оформи заједничка војска
за чијег је команданта одређен Скендербег. Ова Албанска лига, како је
названа у албанској историографији, била је војни савез против Турака,
а њени чланови задржали су своју потпуну самосталност. Скендербег
је као војни вођа само primus inter pares, а не вођа албанске државе
како се некад тврдило.
Новооснована албанска војска је за кратко време успела да освоји
турска утврђења у централној Албанији. Углавном слабе трупе Турака
су уз гаранције за слободно повлачење пристајале на предају без борбе.
Јуна 1444. године турске трупе поражене су у области Дебра. Ту је
Скендербег први пут применио своју „партизанску тактику“: повла
чење пред надмоћним непријатељем у непроходне области, опкољавање
непријатеља и потом напад са сигурних положаја користећи предно
сти терена. Након што је 1445. и 1446. одбио поновне турске нападе
Скендербег је добио новог, неочекиваног непријатеља – Венецију.
Став Републике св. Марка према Скендербегу је од почетка био
двојак: њој је, са једне стране, албански устанак против Турака изу
зетно одговарао, али са друге стране сматрала да албански вођа уг
рожава њене интересе. Због тога је настојала да не дозволи да њего
ва позиција сувише ојача. Млечани су се изгледа плашили да Скендербег
намерава да од конгломерата малих, међусобно зараћених феуда ство
ри албанску државу.
Повода за таква страховања је наравно било: планираним бра
ковима Скендербег је покушао да прошири свој утицај на целу Албанију.
Удајом сестара Марије, Влајке и Мамице шураци су му постали Црно
јевић, Балша и Топија447. Он сам оженио се са Андроником, ћерком Ђор

ђа Аријанита. Тако је остварио родбинске везе са најутицајнијим влас
телинским породицама на албанско-зетском простору. Поред тога,
потрудио се да отвари и територијално проширење својих поседа,
због чега долази у сукоб са Венецијом.
Године 1445. убијен је господар важне царинске постаје Дањ на
Дриму Лека Захарија, који је уједно био и члан Албанске лиге и уживао
венецијанско грађанско право. Пошто није имао деце, и Скендербег и
Венеција су посегли за његовим имањем и покушали да своје намере
остваре помоћу оружја. Рат је трајао скоро две године, али је Скен
дербег био принуђен да га оконча 1448. године, након уласка нове тур
ске војске у Албанију. За годишњу пензију од 1400 дуката за себе и сво
је мушке потомке он се одрекао Дања. Наводно је њему и осталим
члановима Албанске лиге за случај потребе гарантовано и уточиште
на венецијанској територији. Међутим и поред овог споразума однос
између Скендербега и Венеције је остао затегнут, што посебно долази
до изражаја 1450. године када Млечани животним намирницама снаб
девају турске трупе које опседају Крују.
Atleta Christi. Турско опседање Крује, које је трајало више од
четири месеца и водио га је лично султан Мурат II, претворило се
у потпуни неуспех: Скендербег је, наиме, са главнином својих трупа
дејствовао са околних брда, док је у свом главном утврђењу држао
само нешто мало војске, те му је тако упело да се крајем октобра
1450. године поново врати у Крују. Овај успех изазвао је дивљење це
ле хришћанске Европе. Папа Никола V, краљ Ладислав V Угарски и
краљ Алфонс I448 Напуљски послали су му честитке и понудили своју
447 Аутор је овде превидео да су Ђурђеве старије сестре Марија и Влајка удате
раније, док је Ђурађ био у турској конфинацији са браћом у Једрену, а да је политику
планираних бракова водио управо његов отац, Иван, који је четири старије кћери удао
за значајне великаше са којима је био у породичним алијансама. Сем Марије и Влајке
његова старија сестра Ангелина је била удата за Владана Аријанита, а Јела за другог
Балшића Ћурђа, ванбр. сина Ђурђа I Балшића, једино је сестра Мамица удата у време
када се Ђурађ вратио из конфинације. Међутим Ђурађ је имао блиске породичне везе
и са Бранковићима, јер му је мајка Војислава била кћер Гргура Бранковића Вуковог
брата, те јој је деспот Ђурађ Бранковић био брат од стрица (докази дати у књ. „Бран
ковићи и Кастриоти у XIV и XV в. – Војислава Трибалда“ – Предраг Петровић) и са
породицом Спан, јер је Војиславина рођена сестра била удата за Спана.
448 Kод неких аутора се напуљски краљ назива Алфонс V Арагонски, а код не
ких Алфонс I Напуљски, ради се о истом владару на напуљском трону из династије
Арагонаца (прим. П. П.).
помоћ. Са Алфонсом I Скендербег је у Гаети 26. марта 1451. године

склопио савез којим је дефинисан вазалски однос Албанаца. Круја до
бија каталонски гарнизон и постаје седиште арагонског намесника по
имену Рамон де Ортафа.
Након турског освајања Цариграда 1453. године Скендербегова
позиција постаје критична. Било је јасно да нови султан Мехмед II има
намеру да до краја спроведе освајање Албаније, како би му послужила
као база за продор у правцу Италије. Зато Скендербег покушава да у
хришћанском свету издејствује финансијску и војну помоћ и добија од
Напуља, папе и Венеције. Уз помоћ напуљских снага он 1455, жели да
врати Берат, али без успеха. Уз претње споља појавили су се и уну
трашњи проблеми у настојањима да напусти улогу primus inter pares
и прогласи се албанским господарем Скендербег наилази на отпор ал
банске властеле. Против њега се сада окрећу не само породице Дука
ђин, Аријанити и Балша, већ и доскора поуздане и верне војсковође као
Мојсије Голем, или Скендербегов рођак Хамза; њих двојица су чак при
времено пришли Турцима. Ипак, и поред тога Скендербегу успева да
1456. и 1457. године одбије два турска напада.
После Хуњадијеве смрти (1456) Скендербег је важио за човека
који је најбоље заступао хришћанску ствар пред Турцима. Папска власт
је пре свих почела у њему да види водећу фигуру планираних крсташких
похода. То је био случај још са Каликстом III, који је овог муслимана на
звао Atleta Christi, a затим и са Пијем II, који је одмах након избора за
папу (1458. године) почео припреме за крсташки рат. Са реализацијом
се ипак одуговлачило јер за европске силе опасност од Турака није
имала нарочито првенство. Тако је Скендербег дошао у прилику да
испуни обавезе из споразума о вазалству потписаном у Гаети – 27. јуна
1458. године кад jе умро Алфонс I Напуљски. Његов син и наследник
Фердинанд (Феранте) морао је да се одбрани од дела племства који
је на власт хтео да доведе краља из кућа Анжујаца. Скендербег је
1461. године помаже Фердинанду, након чега је са Турцима закључен
трогодишњи прекид ватре. Успео је да код Барлета и Транија потуче
Фердинандовог главног противника Ђованија Антонија Орсина, кнеза
Тарента. Већ 1462. Скендербег се враћа у Албанију, где су упркос при
мирју – Турци поново упали. Део његовог људства остаје у Италији и
тамо под вођством извесног Деметрија Ререса, оснива прву албанску
колонију.
Након што је Скендербег још 1462. године одбио три турска на
пада, у априлу 1463. поново склапа примирје, овај пут на шест година.
Дубровачка република и град Дубровник у XV веку

Ове обавезе разрешава га папа Пије II који новембра 1463. објављује

почетак дуго припреманог крсташког похода. Међутим наочекивана
папина смрт 15. августа 1464. у Анкони значила је крај овог подухвата,
а Албанија је морала да сноси последице кршења споразума: 1465. било
је пет турских напада под вођством Балабан-паше (Албанац по рођењу)
које је Скендербег одбио. Затим 1466. године у Албанију долази султан
Мехмед II са армијом од 150 000 људи и почиње опсаду Крује. Након
што опсада ни после два месеца није дала резултате, султан је предаје
Балабан-паши и пре него је напустио Албанију издаје наређење да се
изгради ново утврђење под именом Елбасан (по арапском „утврђен двор
силника“). Он представља једно од ретких турских градских утврђења
у Албанији. И Скендербег напушта бојно поље и одлази у Италију како
би у Риму и Напуљу молио за подршку. Априла 1467. враћа се таман да
ослободи потлачену Крују. Балабан-паша гине под зидинама тврђаве.
Мехмед II поново стиже у Албанију јула 1467. године након чега следи
опсада Крује. Скендербег сада моли Млетачку републику за помоћ и
сазива нови скуп албанске властеле за јануар 1468. у Љешу. Међутим,
он умире мало пре тога, 17. јануара 1468. године. Скендербегово име
остаће запамћено код свих Албанаца.
Најновију историјску студију о Ђурђу Кастриоту Скендербегу дао

је већ поменути аутор Оливер Јенс Шмит449, а критички приступ овој
историској теми О. Ј. Шмита, изазвао је бурну полемику у Албанији
са доста жучних оспоравања Шмитове студије. Национални мит о
„Ђерђу Кастриоту Скендербегу“ у албанској средини, који је створен
национално--политикантским приступом албанских владајућих по
литичара у њиховом претходном, а и садашњем режиму и обојеним
тумачењима албанских историчара, који је популарисан и у школским
програмима историје у току прошлих деценија, као о искључиво „ал
банском националном хероју“ и о Кастриотовом „свенародном албан
ском ослободилачком устанку у XV веку“. Шмитовим критичким раз
матрањем и историографским тумачењем је доведен у питање. Код О. Ј.
Шмита је напоменуто, да је студија рађена на бази документарне грађе
и извора налаженим у северноиталијанским архивима. Аутор даје
449 O. J. Schmitt: Ibid.
сасвим нов приступ и критичко, на бази документарне грађе, тумачење

историјских догађаја везаних за Скендербегове сукобе са Турцима
разматрајући и свеобухватно и односе унутар заједнице у албанској
средини, која се супротставила са Скендербегом Турцима, и превирања
унутар ње. Код О. Ј. Шмита је заступљена теза да устанак, који је подигао
Ђурађ Кастриот, ипак није подржан од већине становништва, већ да је
махом брђанска популација прихватала и учествовала у Скендербеговом
отпору Турцима, те да је после 1444. год., када је он отпочео сукобе са
Турцима уз њега било језгро само са око 3000 његових присталица, а да
је међу племством, које је са Скендербегом било после Љешког сабора
у савезу против Турака, било веома много лавирања и избегавања
директног супротстављања Турцима, па и прелажења на турску страну
у критичним ситуацијама, када су турске велике снаге преовладале
у Албанији. Такође део великаша, као Дукађини, није био вољан ни
да призна Скендербегово вођство, те је постојао перманентни отпор
према њему као вођи код њих. О. Ј. Шмит негира и да је антитурски
покрет, који је водио Скендербег у Албанији, имао карактеристике
масовног устанка. Такође негира, да су Скендербегове присталице, које
су били језгро уз њега у сталним оружаним сукобима са Турцима били
припадници само једне етничке групације, албанске, већ да су били из
мешани са Србима, Грцима и др. и да је било његових присталица и
православних и католика, али не и муслимана. Жестоке критике ове
студије О. Ј. Шмита, преведене на албански, су упућене и што аутор
није користио за Скендербеговог оца име Ђон (албански еквивалент за
Иван), већ је дао у студији његово по документима аутентично име –
Иван, те се по томе и другим подацима препознаје словенско порекло
Ђурђа Кастриота, а што аутор није негирао. Оно што је значајно и
за наше истраживање порекла Кастриота у овој студији је, да аутор
наглашава двоструку крвну везу Кастриота са Бранковићима, преко
мајке Ђурђа Кастриота, Војиславе Бранковић ћерке Гргура Бранковића
и преко Ирине Бранковић унуке деспота Ђурђа Бранковића којом je
ожењен Иван (II), Ђурђев син, осим свакако и његовог савезништва
са Ђурђем Бранковићем. Аутор као основни мотив покретања покрета
против Турака од стране Ђурђа Кастриота у Албанији, после његовог
повратка у Албанију 1443. год., наводи и његов лични мотив освете
за убиство Ђурђевог оца Ивана од стране Турака шест година раније.
Тиме је доведена у питање теза код осталих Скендербегових биографа и
албанских тумача историје, о Скендербегу као зашитнику хришћанске
вере од Турака и његове одбрамбене заштите пред експанзијом Турака

за Апенинско полуострво. Очигледно, да су и ове две улоге Ђурђа Кас
триота биле значајне, кад је имао у свом двадесетпетогодишњем ра
товању са Турцима подршку папе и подршку и помоћ напуљског краља.
Међутим Ђурђу Кастриоту повод је сигурно био и повраћај очевих
поседа, које су Турци заузели и уништили очеву кнежевину у Маћи,
мада се само убиство његовог оца од стране Турака није догодило
(према хиландарским записима, по којима је у овом манастиру умро).
То можемо сматрати и омашком код аутора О. Ј. Шмита, јер је грађу
из српских документарних извора користио ипак доста ограничено.
Омашком услед недостатка изворних података можемо сматрати и
тумачење О. Ј. Шмита, да је Ђурађ Кастриот при промени курса своје
политике и тражећи ослонац и подршку на западу (код папе, Алфонса
V и Млетака) променио и своју верску припадност, те од православног
хришћанина постао католик. За ову тезу нам аутор није дао никаквих
доказа, осим да је Ђурађ Кастриот био у доста блиском савезништву са
Млечанима, или вазал напуљског краља и да је имао велику подршку
папе, међутим стоји и необорив аргумент, да је Ђурађ Кастриот сахра
њен у православној цркви у Љешкој цитадели, који евентуални његов
прелазак у католичку веру сасвим оповргава.
Кастел Кроја. Столна тврђава Ђурђа Кастриота. Тврђава и град

Кроја је у средњoј Албанији у Маћи (Ематији) у подручју између две
реке Маће и Арзена (Ишмија) на локацији, где је у VII и VIII веку по
стојало насеље. По М. Шуфлају, Кроја је била центар средњовековне
покрајине коју су Византијци називали Арбанон, а Срби Рабан. Назив
самог места је византијски Кроји, словенски Кроја, латински Croya, ал
бански Круја. Место је на правцу главног трговачког пута „via Egnatija“
из приморја у унутрашњост Балканског полуострва, те има стратешки
веома повољан положај. У последњој четвртини IX века у Кроји је била
епископија – суфраган, под Драчком архиепископијом. У средњовеков
ном периоду, Кроја је била главно утврђење за одбрану Драча са копне
не стране. Кроја је у IX и X веку била под Византијом и бугарском др
жавом у XI веку у оквиру Македонске државе Самуила, затим у XII веку
поново у оквиру Византије и Епирске деспотовине, а од 1343. год. у ср
пској царевини, док није у осмој деценији XIV века осамостаљивањем
Музеј Ђурђа Кастриота

Скендербега у Кроји
Монументални споменик
Ђурђу Кастриоту у Риму
кнежевина, постала са Маћом део кнежевине Карла Топије. Кроју 1392.

год. наслеђује Јелена кћер Карла Топије удата (од 1394. год.) за Конс
тантина Балшића, кога су Млеци због турског вазалства (1396. год.), по
губили 1402. год. у Драчу. У 1402. год. Кроју од Турака заузима Никита
Топија и држи до његове смрти 1415. год., када су је Турци поново узе
ли и успоставили свој гарнизон, који је у Кроји био до 1443. год. По
сле битке турске војске са удруженом хришћанском војском, код Ни
ша 1443. год., Ђурађ Кастриот, се одметнуо из турске војске и са три
ста коњаника Албанаца и Срба дошао до кастела Кастрија, те су одатле
заузели и тврђаву Кроју, јер су турском диздару тврђаве, који није знао
да су се одметнули, представили, да по ферману преузимају тврђаву.
После Кроје заузели су и целу Средњу Албанију. Највећи историјски
значај Кроја је имала у време Ђурђа Катриота, као столно место њего
ве алијансе, настале уједињењем свих албанских великаша и њихових
кнежевина у отпору против Турака. У току отпора Турцима Ђурђа Ка
стриота, који је трајао читавих скоро 25 година, Кроја је свих ових го
дина била слободна и непокорена од Турака. У другој половини XV у
време Ђурђа Кастриота, Кроја постала позната и широм југозападне
Европе, као бедем и симбол одбране хришћанства од Турака. Турске
опсаде тврђаве Кроје, дуге и са бројним опсађивачима и артиљеријом
биле су: 1450. год., 1466. год. и 1467. год. И у првој и другој великој оп
сади, које су биле под непосредним командама султана и у каснијој оп
сади, Турци Кроју нису успели да заузму. После смрти Ђурађа Кастри
ота 1468. год. и када је његова породица избегла у Напуљску краљеви
ну, Кројом су дуже време владали Млечани, а Турци су Кроју заузели,
тек 1478. године.
Сама тврђава је средње величине, налази се на високом простра
ном гребену падине планине Сари Салтик. Цео гребен са троугластом
заравни је опасан периметралним, тврђавским, каменим бедемом са
осам масивних бедемских кула и главном вишеетажном бранич-кулом
на западној највишој тачки гребена. Тај највиши и најужи део тврђаве је
био цитадела, са господарском палатом Кроје и са преградним бедемом,
који је одваја од осталог ареала тврђаве. Прилаз тврђави је са северне
стране са нешто блажом и приступачнијом страном, остале стране
гребена су са одсецима потпуно неприступачне. Простор међу бедемима
је доста простран у благој падини са кућама за становање у којима је
живело по описима и до сто фамилија и са столном православном црк
вом. У самом ареалу тврђаве постоји извориште, које је раније имало
снагу да је градило поток на којем је био и млин под брегом, а само

албанско име Крује је са значењем – врело. Прилаз тврђави иде стрмим
успоном до барбакана са капијским кулама у којима је једина и главна
тврђавска капија (осим тврђавских потерни450) у чијој је близини у
бедему и каштеланова кула (прилог у I књ.). Са тврђаве Кроје, која се
налази иначе на истакнутом планинском гребену је у видном пољу и
кастел Кјурил на рту Родонију, саграђеним у шездесетим год. XV века
од стране Скендербега (а обновљеним 1501. год.). Са око тридесетак
км удаљености ваздушном линијим Кроја је имала везу димном сигна
лизацијом са овим упориштем и луком Кастриота на обали. Тврђава
Кроја је била неприступачна, за опсађиваче неосвојива са масивним
угловним четвороугаоним кулама, прилагођеним и за опсаду са топо
вима. У време, када је била столна тврђава Ђурђа Кастриота, кастел
Кроја је била и боравиште Ђурђеве породице, где је и рођен Ђурђев син
Иван (II) Кастриот.
450 Кастел је имао и потерне (скривене мале капије на споредним деловима у

тврђавском бедему), јер је познато по предањима, као један детаљ у описима турских
неуспешних опсада Кроје, да су браниоци, припремајући напад, да не би турске оп
садне страже откриле правац напада, једне ноћи пустили на једној од тврђавских по
терни са задњих страна тврђаве, стадо коза са свећама на роговима, те тиме привукли
и заварали опсађиваче, а напали Турке из другог правца.
ИВАН II КАСТРИОТ (1452. или 1456–1505) И
КАСТРИОТИ У ИТАЛИЈИ КРАЈЕМ XV ВЕКА
За истраживање o Кастриотима каснијих генерација после Ђурђа

Кастриота, поћи ће се од пресељења Кастриота у Италију, после смр
ти Ђурђа Кастриота Скендербега 1368. год. у Љешу и пратити гранање
родова потомака Кастриота у Италији, крајем XV и почетком XVI века
до XVII века, односно до гашења неких од грана рода Кастриота и даље
до садашњих генерација Кастриота.
Син Ђурђа Кастриота Скендербега и Андронике (Донке) Арија
нит451, Иван (код неких аутора Јован, или у латинском текстовима „Io
hannem“) односно Иван (II) Кастриот (са именом по Ђурђевом оцу Ива
ну Кастриоту) рођен је у Кроји, столном месту његовог оца (који тада
био вођа савеза Албанских кнежевина), односно у кастелу Кроји (при
лог кастел Кроја на стр. 61). Већина аутора бројних натписа о Скендер
бегу узимају, да је његова година рођења била 1456. год. (Н. Вулић452,
Розов453, а и код Барлетија454), међутим судећи по неким доста уверљи
вим чињеницама, које стари историописци, а и нови потпуно нео
правдано занемарују, могуће је да је рођен шест година раније, 1452.
год.455.У документима имамо забележено, да му је Млетачка републи
451 Андроника Аријанит (на ит. Araniti) кћер Комнена Аријанита властелина –
књеза у источном делу Албаније и Марије Мусаки кћери даспота Андрије Мусакија.
452 Никола Вулић: „Ђурађ Кастриотић Скендербег“ (Бгд., 1892. г.), стр. 203.
453 Н. Н. Розов / Н. А. Чистякова: „Повесть о Скендербеге“ (1957. г. Москва),
стр. 204.
454 Barletius Marinus: „Vita et res praeclare gestaecristi athletae Georgii Castrioti,
Epirotarum princips, qui propter heroieam virtutem suam a Turcis Scanderbeg, id ect“; (За
греб, 1743. г.).
455 Ако се упореде Иванове године када је ишао у Венецију у мисију тражења
помоћи 1466. г. и упореди да се морао оженити пре или средином осамдесетих год, са
преко 20 год. (да би његов други син Константин који је био бискуп у 1498. г., могао
имати најмање 20 г. а први син Ђурађ ишао у рат 1500. г. са 23 год. према Санудовим
аналима стр. 93) вероватнија година рођења Ивана би била 1452. г. Може се претпо
ставити, да је Барлети направио омашку у Ивановој години рођења (1456. г.), узи
ка 1463. год., признала право грађанства Млетачке републике и право

чланства у млетачком сенату456 (то је био један од услова који је поста
вио Ђурађ при приступању у савез са Млецима 1461. год.), такође има
мо забележено и да је 1466. год. због напада Турака и исцрпљености зе
мље од сталног ратовања са Турцима Иван био послат од стране оца,
Ђурђа, у Млетке да тражи од савезника помоћ у новцу и људству, али
мисија није била успешна457.
После смрти Ђурђа Кастриота 1468. год. очекивало се у Албани
ји да ће Турци брзо покренути војни поход на Албанију, па су отпоче
ла избеглиштва албанског живља и албанског племства у суседне непо
корене земље и у Италију. Породица Ђурђа Кастриота је такође мора
ла да се склони у Италију. У збирци докумената Ј. Радонића458 дата су
два документа напуљског краља Ферантеа I која се односе на ову ситу
ацију у Албанији. Прво је краљев налог Џерониму Карвигу да отпутује
до удовице Скендербега и његовог сина у Кроју, да би им уручио по
зив, да дођу бродом, који ће послати за њих и да ће их примити у своју
краљевину (извод):
Il re dice a G. Carvigno di aver inteso la morte di Scanderbegh, e di
avergli recato dispacere sotto ogni rispetto, come la morte del proprio padre.
Percio lo incarica d’andare a visitare la vedova ed il figlio del defunto per
parte de re. Poi deve loro che, avendo essi mostrato il disiderio di voler
venire nel regno di Napoli e pregato di dare loro un naviglio pel passagio,
essi saranno accolti come si accoglie una madre ed figlio e che il re non solo
мајући исту годину, када се Хамза Ђурђев синовац (проглашен за наследника влас
ти стрица Ђурђа) одметнуо због губљења регенства 1456. год. Поготово 1452. година
рођења Ивана има потврду и ако анализирамо податак из писма из 1461. год Скендер
бега о условима, које је тражио од Млечана, да би им помогао у рату са Турцима (Ни
кола Вулић: „Ђурађ Кастриотић Скендербег“, стр. 247) где је у тачки 4 стоји да ње
говог осмогодишњег сина уврсте у млетачко племство – из чега произилази да је син
Иван рођен 1452. или 1453. г. Насупрот овом податку код готово свих аутора је дато,
да је при одласку Ивана са мајком из Албаније (1478. г.) Иван имао само 12 год., ме
ђутим то би значило, да је Иван ожењен са 19/20 год. (око 1475) да му је најстарији
син Ђурађ рођен 1476. г. а други син Константин 1478 г. За оба податка и о његовом
рођењу 1452. и 1456. г. није по процени вероватноће сасвим могуће знати које је тач
но, као што није ни податак, да је Иван могао са 10 год. (1466. г.) ићи у мисију тра
жења помоћи од Млетака, али већина аутора и старих и новијих, који ову материју
обрађују се држе податка о 1456. г. рођења Ивана.
456 Јован Радонић: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку“ (Н. Сад
1942. г.) чл. 262, стр. XXI.
457 Ј. Радонић: Ibid., чл. 312, стр. XXIII.
458 Ј. Радонић: Ibid., чл. 389 и чл. 390, стр. 210.
Кастел Кроја – престоно
боравиште Кастриота у
Албанији
Властелинска палата у кастелу
Главна кула кастела
Цртеж изгледа кастела Кроје из XVI века непознатог аутора

rilascia loro quel che gia ha donato, ma e pronto di assegnare loro altri beni
occorrendo. (F. Trinchera, Codice Aragorene I. 440).
Други документ је писмо са саучешћем којe je исти његов изасла
ник уручиo удовици Скендербега:
Rex Sicilie etc.
Illma domina tamquam mater carisima,
Non senza grandissimo dispiacere havemo inteso chel Illmo Scandef
begh, vostro marito carissimo ad nui como ad padre secundo, e stato piacere
ad nostro Sre Dio e morto. La quale morte ad nui e dispiaciuta non meno
she qella de nostro reverendo padre Re Alfonso di immortale memoria, et
essendo poy per vostro ambaxatore de dicta morte certificati tanto piu nui e
stato summo dispiacere. Et per questo mandamao a vui lo nobile Ieronimo
de Carvineo, nostro familiaro, lo quale ve esponera alcune cose per nui ad
ipso imposte. E per tanto ve pregamo, che vogliate dare ad ipso plena fede
in quanto da nostra parte ve esponera, como ad nui proprii.
(datum..) (F. Trinchera, Codice Argonese I 439).
У „Меморији...“ Мусакија459 о приликама у Албанији непосред
но после смрти Ђурђа Кастриота мемориста и његов рођак и савреме
ник Јован Мусаки дају следеће:
Il Signor Scanderbegh vedendosi anco lui affanato da inimici con
poca speranca, l’assalto la ferbe in Alexio, e li morse nel 1466 (?) nell’ anno
de sua eta 63. Possete considerare, qual resto quel paese, havendo perso un
tal capitano; pochi figliuoli de’ Signori erano remasti che non fossero morti
in si lunghe e crudeli guerre; li vecchi gia tuti morti, si per il dolore. La
Signora Scanderbegha, sua moglie, sene passp in questo Regno de Napoli
morto il marito, una col Signor Giovanni, suo figlio gioveneto, ...
[Превод]: Господин Скендербег, који је задавао бригу непријатељима и давао
им мало наде, умре од грознице у Љешу после 1466. год (?) у својој 63. години. Треба
ло је размотрити супрузи заповедника како остати у земљи са још младим сином, а да
не буду закопани мртви у дугачком рату који се водио и да сви стари не умру од овог
јада. Госпођа Скендербегова отишла је у Напуљско краљевство после смрти мужа са
господином Јованом својим сином момком.
Дакле према датим записима и документима Ђурђев (Скендер-бе
гов) син Иван је после смрти оца, и његова мајка Андроника (Доника)
459 Јован Мусаки: „Кратка меморија потомака о нашој кући (породици) Муса
ки“ („Breve memoria de li discedenti de nostra casa Musachi“) (око 1510. г.); Ch. Hopf:
„Chronicus Greco-Romanes“ (Berlin, 1873).
Ђурађ Кастриот – Скендербег, цртеж на гравури непознатог сликара
Оригинални потпис Ђурђа Кастриота Скендербега на писму дубровачком кнезу од

7.07.1459. год. (Државни архив у Дубровнику – Acta senctae marine maioris – saec XV
fasc. IV 350). Писмо писано ћирилицом, рашким обичним канцеларијским брзописом
(Петар Борђић, „Историја српске ћирилице“, стр. 170.)
Аријанит на позив Напуљског краља Ферантеа, избегли су из Албаније,

или из Скендербегове престонице Кроје односно кастела у Кроји у На
пуљско краљевство, али на властелинске поседе на полуострву Гарга
ну460, као властела-феудалци Монте Сан Анђелa и Сан Ђовани Ротондa
(Monte Sant Angelo e San Giovanni Rotondo) градова на Гаргану461 (при
лог карта Гаргана на стр. 66). Монте Сан Анђело је био окружно седи
ште са познатим кастелом „Sypont“ из норманског периода и бискуп
ском црквом Сант Михаел. Те поседе-феуде је његов отац, Ђурађ Ка
стриот добио повељом од краља Феранта 1462. год., заслугом у помоћи
Ферантеу при учешћу са 1500 својих ратника у династичким борбама
око престола против других претендената, да би се Феранте одржао на
трону оца Алфонса V напуљског краља, чији је иначе Ђурађ Кастриот
био номинални вазал. Са Кастриотима је у Италију на Гаргано прешло
и око 20 породица Албанаца, њихове послуге и албанских племића, њи
хових рођака.
Иван II Кастриот је при одласку у Италију са мајком, био још
млад (по неким ауторима са 12 година, или што би било вероватније
са око 16 година) још неoжењен. У документима је забележен пролаз
кроз Дубровник Ивана (II) Кастриота и његове мајке Андронике, јер je
дубровачки сенат изабрао делегацију патриција који ће их сусрести и
дочекати, како је у дубровачким документом евидентирано462. У исто
460 Полуострво Гаргано на источној италијанској обали Јадранског мора, на ју

гоистоку Италије „мамуза на италијанској чизми“ је у XV веку део Пуље (Апулије) у
Напуљском краљевству. Полуострво је планинска висораван са око 1000 м висине и
са густим древним храстовим и буковим шумама. По ободу су места Монте Сан. Ан
ђело и Сан Ђовани Ротондо, а на обалном појасу полуострва су Виеста, Матината,
Манфредонија и Песцхици. Главно место је Монте Сан Анђело са тврђавом „Сипон
то“ и епископском старом црквом Св. Архангела Михаила, које важи за једно од нај
старијих светилишта у Западној Европи и место је ходочашћа. У садашњем времену
је Гаргано, са очуваним древним шумама, проглашен националним парком.
461 Код аутора који описују Скендербегова ратовања 1461/2. год. у Италији про
тив противника краља Ферантеа дато је да је заузео и Трани код Барлете, а и да је и
Трани био град који је са другим феудима и поседима Скендербегу повељом дат од
стране краља Ферантеа као привилегија по успешном завршетку Ферантеовог сукоба
са конкуренцијом за трон (Clement Clark: „Georg Castriot Scanderbeg – king Albanie“).
Међутим Трани се по доласку Кастриота у Италију не помиње као њихов феуд. Једи
но по податку, да је Иван Кастриот окончао живот у Каноси код Барлете која је у непо
средној близини Транија можемо претпоставити да су ипак имали неке поседе уз Тра
ни ако су из исте привилегије Ферантеа.
462 Ј. Радонић: Ibid., чл. 392. стр. XXV.
ријским записима општине Сан Анђело на Гаргану дато је да је Андро

ника још 1467. год. боравила у кастелу Сан Анђела и преузела добије
ни посед, али да се следеће године вратила у Албанију да помогне му
жу, тада оболелом од маларије и пред његову смрт 1468. год.463. Андро
ника Аријанит иначе је мало времена после пресељења 1468. год. про
вела на поседу на Гаргану, више је живела у Напуљу на двору, а на по
седу у Монте Сан Анђелу у кастелу живео је њен син Иван са породи
цом, коју је основао у периоду после доласка у Италију. У првој поло
вини или средином осамдесетих год. XV века у Италији, Иван је већ
ожењен принцезом Ирином Бранковић, ћерком српског деспота Лазара
Бранковића464, која је са мајком деспотицом Јеленом Палеолог-Бранко
вић такође избегла у Италију после турског заузимања Србије и Смеде
рева, где је у избеглиштву боравио и Јеленин отац, а Иринин деда, мо
рејски деспот Тома Палеолог.
Ирина Бранковић је најмлађа кћер деспота Лазара Бранковића и
Јелене Палеолог, а унука деспота Ћурћа Бранковића и Ирине Кантаку
зен. После ране смрти деспота Лазара Бранковића, када је проугарс
ка струја са деспотицом Јеленом Бранковић-Палеолог, женом деспота
Лазара, преовладала, код још увек владајућих Бранковића у Смедере
ву, склопљен је брак најстарије Лазареве кћери Јелене (21. марта 1459.
год.) са босанским престолонаследником Стефаном Томашевићем, ко
ме је женидбом пренета и титула српског деспота. Међутим исте годи
не, два месеца касније пало је и Смедерево и Турци су потпуно заузе
ли српску деспотовину, те су се босански престолонаследник и деспот
Стефан Томашевић и његова супруга Јелена, а и њена мајка Јелена Па
леолог, удовица деспота Лазара са млађим ћеркама Милицом и Ири
ном, повукли у Босну. Јелена је са млађим кћерима избегла преко Ду
бровника у Мореју, код оца морејског деспота Томе Палеолога, до пада
Мореје, а затим на Крф. У Дубровнику је 1463. год. удала средњу кћер
Милицу за кефалонског војводу Тока, у осамдесетим год. у Италији,
где је избегао и живео њен отац деспот Тома, до 1465. год., удала је и
463 У објашњењу уз тумачење грба општине (који има двоглавог орла из грба
Кастриота као спомен на период када су поседници били Кастриоти) поменут је бора
вак Андронике 1467. г. Giovani Armillota: „Quando l’Italia era Albanese – Lo stemma del
Comune di Monte Sant’ Angelo“.
464 По подацима Genealogie delle dinastie Italiane – Castriota Scanderbeg – David
Shama / Andrea Batelli, Libri d’Oro, по Giancarlo Vallone: Andronica e Giovani Castriota
Scanderbeg, P. Petta: Depoti d’Epiri e principi di Macedonia. Esuli albanesi nell’Italia del
Rinascimento (Lecce, 2000).
најмлађу кћер Ирину за Ивана (II) Кастриота, Ђурђевог сина465. За тај

брак се не би могло рећи да је могао бити склопљен из политичких раз
лога, јер су обе некада моћне фамилије супружника биле у егзилу. Пре
би се могло претпоставити, да је до брака дошло по већ устаљеним, а и
чак рођачким везама Кастриота са Бранковићима, јер је и пре тога би
ло бракова међу овим фамилијама. Такође је вероватно значајан био и
релативно повољно решен статус Кастриота са поседом феуда у новој
краљевини, чији су сада били поданици. Са друге стране Ирина и ње
на мајка су вероватно за свој статус међу италијанским племством, ко
ристиле знатан утицај Палеолога код папе, мада њен отац, деспот То
ма Палеолог од 1465. год. није више био жив, а такође и своје имовно
стање захваљујући вредности у драгоценостима пренетим из постој
бине, или наслеђеним од деспота Томе. Као доказ имамо податак да се
при удаји Милице сестре Иринине за деспота Леонарда Тока 1463. год.
располагало са „дуаријем“ (миразом) од 4000 дуката вредности у дра
гоценостима466, што доказује да је и Ирина вероватно унела у брак зна
тан „дуариј“, мада о томе нема података. Иначе мајка, деспотица Јеле
на, док је била жива, а касније и сестра Јелена, босанска екскраљица у
избеглиштву су биле у дугом спору са Дубровником око заоставштине
у сребру и злату, похрањеном у Дубровнику од деспота Ђурђа Бранко
вића, а и око плаћања „светодмитарског дохотка“ за 1463. г.467
Ирина је после удаје живела са својом породицом у Напуљској
краљевини до краја свог живота до неке године непосредно после 1520.
год. Њена мајка деспотица Јелена је била код ћерке Милице на поседу
Тока, док јој кћер није умрла на порођају 1465. год., после чега се за
монашила у манастиру на јонском острву Св. Маура, где је живела до
1473. године468 као монахиња Хипомина.
У браку Ивана (II) Кастриота са Ирином Бранковић родило се пе
торо или по неким изворима шесторо деце, синови Ђурађ (Георгио),
Константин, Фредерик, Алфонс (по Г. Валонеу), Феранте (или Ферди
465 Није познат податак које године је тачно дошло до женидбе Ивана Кастри
ота са Ирином Бранковић. Ако узмемо у обзир да су у то време женидбе биле могуће
и у ранијим годинама пре двадесете брак је могао бити склопљен и после 1470. год.
а по узрасту њихове деце до 1475. г. Ако претпоставимо да је ипак био у време док је
била жива мајка Иринина за коју се узима да је живела до 1473. г., а по неким истори
чарима и неку год. дуже, то би опсег могућег временског рока био од 1471. до 1475. г.
466 Нада Зечевић: „Први брак деспота Леонарда III Токо“, стр. 160.
467 Ђуро Тошић: „Последња босанска краљица Мара“, стр. 41.
468 К. Јиречек: Ibid., стр. 394; C. Hopf „Chronikus greco-romanes“, стр. 284.
Полуострво Гаргано у
Напуљском краљевству
посед-феуд Кастриота до
1485. г.
нанд) и кћер Марија, тако да је фамилија Кастриота, Скендербегових

непосредних потомака у Италији била доста бројна. До 1485. год. су
живели на полуострву Гаргану на својим поседима у властелинском ка
стелу Сипонт (Sypont) у Монте Сан Анђелу.
Кастел Сипонт или Сипонто у Монте Сан Анђелу је био столно

место Иваново на полуострву Гаргану на којем су Кастриоти поседова
ли феуде Монте Сан Анђело и Сан Ђовани Ротондо, градиће у унутра
шњости полуострва у које су спадале и обална места са лукама Виеста
и Мафредонија. Сам кастел Сипонто је на брду, највишој коти доми
нантој у месту Монте Сан Анђело, а са једне стране на ивици планинс
ке литице. На цртежу из периода средњовековне тврђаве (датог у при
логу ст 69) види се да је и цео градић Монте Сант Анђело опточен бе
демом са кулама, који полази од кастела. Кастел постоји и данас у до
ста очуваном је стању и реконструисан, те представља посећенији ту
ристички објект (прилог на странама 283 и 284). Грађен је у четрдесе
тим годинама IX века од стране Нормана и из тог времена му је и назив
Сипонт. Кастел је после доградње у XV веку у време краља Ферантеа
I, када су га поседовали Кастриоти реконструисан те је постао добро
утврђен неприступачни кастел. Део кастела који није над литицом је
опкољен дубљим каналом преко кога је мост, који је био са подижућим
сегментом пред капијом. Капија тзв. „Арагонска“ (Svevo Argonese), је у
додатом источном, ревелинском делу тврђаве у којој је полигона кула.
Централни део кастела је у западном крилу који је једна врста цитаде
ле у којој је доминантна петоугаона кула из времена Нормана, тзв. „џи
новска кула“ (torre dei Gigante) на округлој супстратној кули укупне ви
сине око 18 м и друга округла кула између којих је у оквиру цитаделе
део са палатом кастела. Кастел је и са ревелинским делом у коме су ка
пија и кула који је изгледа грађен касније у другој фази при ојачавању
кастела за ватрено оружје. Кастел има масивне високе бедеме, дебљине
3,7 м, који затварају полигони ареал. Типичан је средњовековни кастел
из времена хладног оружја. Реконструкцијом задњих година кастел је
добио пун сјај свог средњовековног изгледа, са доста архитектонске
тврђавске средњовековне пластике на порталима капија са кордонима
при врху бедема и канелурама. Кастел има у саставу и велику двое
тажну властелинску палату у којој је сем просторија за становање и ве
Кастел Монте Сан Анђело, капија „Svevo Argonese“ (Арагонска
Диспозиција средњове
ковног кастела
Изглед са северне стране – кула „Totte Gigante“ (Џиновска кула)

Цртеж средњовековног Монте Сан Анђела са градском бедемима
Марка са кулом
кастела Сипонт
Кастел Монте Сан Анђело (или Sypont) у коме су Кастриоти живели до 1458.
год. и где је око 1476. год. рођен Ђурађ II. Изглед кастела са југозападне
стране са мостом
Базилика „Сан Михаел“ са звоником у Монте Сан Анђела у непосредној

близини кастела Сипонто (у којој је крштен Георгио II – Ђурађ II Кастриот)
Пећина са олтаром испод базилике „Сан Михаел“ (светилиште из V века)

лика тзв. ризничка сала за свечаности (sala de tesoro) са стубом у среди

ни. У палати кастела Монте Сан Анђело су живели Кастриоти, од 1468.
до 1485. год., а Ивану Кастриоту и Ирини Бранковић су до 1485. год. ов
де рођена три старија сина, Ђурађ, Константин и Фредерико.
У непосредној близини, источно испод кастела у Монте Сан Анђе
лу, а изнад пећине у којој је светилиште из V века са олтаром, налази се
повезана степеништем са светилиштем базилика Св. Михаила са осмо
угаоним торњем звоника (Chiesa palatina di San Michale – црква пала
тинска-великашка Св. Михаил) у којој су по свему судећи крштени си
нови Кастриота (у прилогу на стр. 285).
Већ је речено да је Андроника Кастриот, мајка Иванова само краће

време провела у кастелу Монте Сан Анђело вероватно док се Иван није
оженио. О Андроники Аријанит-Кастриот, мајци Ивановој, налазимо
податке код аналиста који обрађују тај временски период и дотичу и
Кастриоте, да је прешла у Напуљ и била дворска дама краљице Ђоване
III супруге краља Ферантеа I, а после 1494. год. и њихове кћери краљи
це Ђоване IV, у време краља Фердинанда II.
Иначе у периоду борављења на феудима на поуострву Гаргану
Кастриотима није сасвим одговарао њихов вазални однос у Напуљској
краљевини, иако су од поседа на Гаргану имали сем ренте и приходе од
наплате царине за робу, која је утоварана у лукама полуострва Гаргана,
Манфредонији и Матинати и таксе од соли у овим лукама, које су би
ле ослобођене судске надлежности и власти викара у Пуљи (Апулији).
Проблем је био у томе што је прва половина деведесетих година био
период када је краљ Феранте предузимао мере за ојачавање граничних
и обалних тврђава од напада Турака, а и од Сарацена. Један од напада
Турака забележен је и 1483. год. на Гаргано, када је Иван успео да Тур
ке одбаци469. Иван je кастел Сипонт у Сан Анђелу, стару тврђаву и фор
тификацију још из времена Нормана морао да реконструише и ојачава,
према општој краљевој политици ојачавања обалних тврђава краљеви
не. Такође су осигуравани и бедеми за евентуалне опсаде тврђаве са ва
треним оружјем, које је увелико у употреби код Турака (јер је тврђава
из времена Нормана грађена за одбрану хладним оружјем). Ради тога
469 Daniela A.R. Fiorella: „Insedimenti Albanesi nela Daunia tardo mediavale“.
су подигнути намети поданицима на Гаргану, који су изазивали проте

сте оптерећених поданика и честе жалбе представницима консилијума
краљевске коморе, па и притужбе свештеника за захватања властелина
Кастриота и из црквених дажбина у првој половини деведесесетих год.
XV века. Почетак деведесетих год. XV века је такође и период, када су
Турци нападали и заузели Отранто, а и када је Иван прешао са добро
вољцима, албанским емигрантима из Италије, у Албанију и дигао ста
новништво на буну, ослободио у једном периоду неке албанске краје
ве и нападао турске гарнизоне на источној обали на којој је била турс
ка база за освајање Отранта.
У Јужном делу Апенинског полуострва, а поготово у Апулији,
је већ постојала велика дијаспора, емиграната, становника избеглих из
грчких и албанских покрајина (после заузећа ових крајева од Турака а,
која се све више повећавала, нарочито после устанака у Албанији од
1481, 1492. и 1503. год.). Кастриоти су се у Италији, може се рећи, до
ста брзо и успешно интегрисали у много напреднију и економски и кул
турно нову друштвену средину. Осим племићког статуса – италијан
ског нобилитета и имовинског стања, која су им додељена од краља Фе
рантеа властелинска имања на Гаргану, а касније на југу Пуље и доделе
војводске и других титула, за успешно интегрисање у италијански но
билитет, неопходно је било и приступање католичкој цркви због вели
ког утицаја клерикалних кругова и папе на династију и нобилитет, од
носно на цело италијанско друштво XV века. Иако су синовима Ивана
(II) Кастриота, преци у Албанији били православци, што је очито и по
томе, да је прадеда Иван пред крај живота монах у Хиландару и дедин,
Ђурђев брат, Репош, такође монах у Хиландару (где су оба и сахрање
ни) и деда Ђурађ Кастриот сахрањен у православној цркви Св. Нико
ле у тврђави на брду над Љешом, ова млађа генерација Кастриота је у
Италији, стицајем околности и тежњом за потпуном интеграцијом у
италијански нобилитет, по свему судећи прихватила католичку веру. За
Ђурђа Кастриота, иначе постоје противуречни подаци, да је сахрањен
у православној, а и у католичој цркви, коју помиње папа470, али о месту
сахране Ђурђа Кастриота у истоименој православној цркви на цитаде
ли на брду, даје нам аутентичне податке И. Јастребов. За Ивана II Ка
470 У прегледу објављених докумената код Ј. Радонића „Ђурађ Кастриот Скен
дербег и Албанија у XV веку“ стр. XVIII, док. 153 дато је, Рим 18 VIII 1457. г. Папа
Каликст III, на молбу Скендербега даје индулгенције онима који о извесним празни
цима буду посећивали цркву Св. Николе у Љешу и буду приложили за њену поправку.
стриота би пак могло да се претпостави, да је био католички поданик

судећи по његовој слици на фресци у католичкој цркви у Галатини (чија
копија је приказана у прилозима). Ирена Бранковић је била из дина
стије Бранковића, може се рећи чврстих поклоника православне вере,
међутим по мајци је из византијске династије Палеолога за које се зна,
да су били подељени, један део су православци, а други део са деспо
том Томом Палеологом (Ирениним дедом) су били заговорници унио
низма, док је по неким историчарима дато чак и да је Тома у свом ег
зилу у Италији променио православну веру. Позната је чињеница, да је
најстарији син Ивана II, Константин, још 1598. постао бискуп у Исер
нији, врло млад са нешто око 20 година живота, али после две годи
не умро, а да је кандидат такође за бискупа у Исернији, пре своје ране
смрти, био и Константинов млађи брат Фредерик. То можемо тумачи
ти потребом католичке цркве, да због толиког броја избеглица из Алба
није, које треба асимиловати, ако не етнички у првим деценијама, он
да бар верски, има бискупа из албанске владалачке куће, унука Скен
дербеговог. Могуће је, да је утицало и то што је Константинов прадеда
по мајци, деспот Тома Палеолог у свом избеглиштву у Италији, уживао
код папе Пија II седамдесетих година XV века, док је био жив, доста
велики углед, као припадник царске династије Палеолог, који је подр
жавао папину иницијативу за унију хришћанских цркава471 и имао при
вилегију код папе за уступање католичкој цркви 1464. год. реликвије
„Претечине деснице“ из манастира Жиче472. Међутим бискуп Констан
471 Нада Зечевић: „Први брак деспота Леонида III Токо“ ЗРВИ 43 (2006), стр. 161.
472 Реликвија „Претечина десница“ је део земних остатака светог Јована Крсти
теља, рука до лакта са оковима у позлаћеном сребру, која се помиње у основној по
вељи манастира Жича из 1220. г., тада крунидбене и катедралне српске цркве, коју
је Свети Сава снабдео са светињама из цариградских ризница, после латинског ос
вајања Цариграда 1204. г. Реликвија је у другој половини XIII в. пренета у Пећку па
тријаршију, а у XV в. после продора Турака склоњена у Смедерево код Бранковића.
Деспотица Јелена Бранковић је реликвију уступила свом оцу деспоту Томи Палеоло
гу, који је 1460. избегао после пада Морејске деспотовине у Италију и за богату нак
наду уз привилегије, уступио папи Пију II (Enea Silvio Piccolomini), или су то зајед
но урадили, када је и Јелена у избеглиштву доспела 1462. г. до Италије. Папа Пико
ломини је поклонио реликвију катедрали у свом родном граду Сијени 1464. г. Релик
вија има и натпис на старословенском „Претечина десница Јованова покри ме (зашти
ти ме) Саву архиепископа српског“ (истор. Даница Поповић „Новости“ од 23.07.2011.
г.). Код Н. Зечевић: Ibid, стр. 161 дато је да је реликвија коју је „папи свечано предао
са изјавом о свом католичанству и подржавању папске идеје о унији католика и пра
вославних“ Тома Палеолог – реликвија св. Андрије.
Грб Ивана II Кастриота регистрован

при промоцији његовог нобилитета
Повеља о регулисању племићког статуса Ивана II

Кастриота (1643., г; (архива пород. Кастриот – грана
Ахилеа)
тин Кастриот је и умро млад, али и у генерацијама Кастриота иза Кон

стантина, налазимо истражујући по италијанским родословима „ноби
ла“, Кастриота, Скендербегових потомака, доста Кастриота, повезаних
са католичком самостанима473. При овим чињеницама треба узети у об
зир, да је у тим временима подељеност између две главне хришћан
ске цркве и међусобна нетрпељивост била много мања него у каснијим
временима и да је опасност од османлијске царевине и муслиманске ек
спанзије представљала превасходни проблем, те да је често долазило и
до удруживања против ове опасности, тако да ова лавирања породица
из једне у другу хришћанску веру, нису се сматрала драстичним издаја
ма верских принципа као касније. Такође треба узети у обзир, да су Ка
стриоти дошли из албанских крајева, из средине, која је била по питању
припадности једној или другој хришћанској вери доста хетерогена.
У периоду пресељења Ђурђеве (Скендербегове) супруге и сина на
поседе на Гаргану, у Италији је већ била насељена друга грана Кастри
ота, потомака Ђурђевог најстаријег брата Стaнише, његов син Брани
ло (пре преласка у православље, Хамза), који је још шездесетих годи
на од свог стрица Ђурђа (Скендербега) био протеран због одметништва
Турцима у Италију, те се у Италији оженио474 и разгранао породицу до
бивши у овом браку три сина и две кћери (гравуре Хамзе у прилогу на
стр. 281). Кастриоти из овог огранка, потомци Бранила, у италијанским
генеалогијама именовани, као Кастриоти-Бранаи475, нису имали никак
473 D. Shama/A. Batelli: ibid.; Libro d’Oro della Nobilita Megiterranea – Castriota
Scanderbeg.
474 Бранило (или Хамза) Кастриот је био син Скендербеговог старијег брата
Станише ожењеног муслиманком у Једрену, који се и родио у Једрену, а са стрицем
Ђурђем се 1444. г. одметнуо од Турака, учествовао у ослобађању Кроје и до своје из
даје и протеривања из Албаније био стално са стрицем Ђурђем један од његових вој
вода. Вероватно је и у Италији још једанпут променио име у Бернард, уместо Брани
ло, при промени и православне вере у католичку. Оженио се у Италији са Маријом
ћерком патриција Паола Зарзарија и Теодоре Мусаки, посредовањем Андронике Ка
стриот, Теодорине рођаке, јер је Андроникина мајка такође била од Мусакија (пре
ма писању Јована Мусакија у „Мемоарима...“). Андроника је иначе овом огранку Ка
стриота, Браниловим синовима, синовцу њеног мужа Скендербега и његовим сино
вима, често помагала.
475 Суфикс Бранаи овој грани Кастриота, не зна се по чему је дат и ко је почео
да га користи, да ли је дат по Бранилу (Хамзи) или Бранилу Станишином и Ђурђевом
прадеди родончелнику Кастриота. Често се у италијанским генеалогијама налази
Гранаи (по латиничном читању слова Б) или чак и Вранаи (такође по мешању Б и В
латиничном). Постоји и неосновно тумачење, да су (као и остали Кастриоти) по поре
вих привилегија, наслеђених племићких титула и поседа, али су се вр

ло успешно афирмисали војним ангажовањем у периоду када је војни
позив био цењен због сталних међусобних сукоба међу државицама и
слободним градовима на Апенинском полуострву и перманентне опас
ности, коју је држава имала од Турака, а и напредовали су статусно и са
браковима са супругама из кругова племства. Аналисти сматрају, да им
је у њиховом успону доста помогла и Андроника Кастриот у периоду
њиховог интегрисања у италијанско друштво, доста утицајна на дво
ру у Напуљу. Већ на самом крају XIV и почетком XV века потомци Ђу
рађевог синовца Бранила (Бернарда), споредна грана Кастриота, имали
су значајне и племићке титуле и поседе476.
У 1481. год. после турског искрцавања и заузимања Отранта (у
прилогу на стр. 79) у Италији, када је услед смрти султана Мехмеда II
и сукоба у Турској његових синова Бајазита и Џема око престола, турс
ка флота прекинула агресију и повукла се из Отранта477, Иван Кастри
от је прешао из Италије у Албанију478 са Леком Дукађином (албанским
великашем, сарадником и војводом Ивановог оца Ђурђа у претходним
ратовањима са Турцима) и са Иваном Црнојевићем, господаром Зете
од 1465. год. (иначе рођаком по Црнојевићевој мајци, Марији Кастри
от, Ђурђевој сестри), који је такође избегао у Италију (1479. год.). Иван
(II) Кастриот се на позив из Албаније од вођа побуне, вратио на своју
земљу, да покуша уз подршку напуљског краља и у садејству са Ива
ном Црнојевићем, који је напао Турке у Зети, да поврати албанску оче
клу од византијских племића Вранаиа, те је и грб ове куће узет са лавовима, међутим
то порекло нема никакве генетске везе сем неких непоузданих претпоставки.
476 D. Shama/Batelli: Ibid. – Branai Castriota; Libro d’Oro della Nobilita Medite
rranea – Branai Castriota.
477 После закључења мира са Млецима 1479. год. Турци су сакупили велику
војску са флотом у Албанији за коју се на напуљском двору веровало да је намењена
нападу на Дубровник, међутим, Турци су напали југ Италије искрцавши се код От
ранта крајем јула 1480. г. и после опсаде заузели Отранто 11. августа исте год. Око
10.000 бранилаца је изгубило живот, око 8000 заробљено и претворено у робље, а око
800 становника Отранта погубљено, што је изазвало велики страх на целом Апенин
ском полуострву од даљег продора Турака. Тек после изненадне смрти султана Мех
меда II (у мају 1481. г.) и помоћи угарског краља Матије Корвина, зета напуљског кра
ља са послатим угарским одредом враћен је од Турака Отранто 10. септембра 1481.
год.
478 Иван Кастриот је још 1474. год. с обзиром да је привилегијом још 25.09.1463.
г. проглашен млетачким патрицијем (Patrizio Veneto), уступио своје формално наслед
но право за Албанију, Млетачкој републици (Ђ. Валоне: Ibid.).
Куле кастела Отранто
Гравура Отранта
из 1480. године
Карта Напуљске крељевине 1481. г. са Отрантом у опсади Турака

вину од Турака. Побуна је у Албанији већ била подигнута против Ту

рака, свакако уз подстицај са напуљског двора, због притиска Турака,
са којима је уз остале хришћанске савезнике напуљски владар, ратовао
за одбрану Отранта, јер је била угрожена и Апулија и цела краљевина.
Иван Кастриот и Лека Дукађин су у прво време имали великог успеха
у побуни, што је свакако допринело потискивању Турака. Са Камери
отима479, који су се такође побунили, устаника се окупило, под вођст
вом Ивана (II) Кастриота, знатан број, око 4000 пешака и око 600 коња
ника, те се из тога може видети да је устанак узео маха. Иван Кастриот
син Ђурђа Скендербега је са устаницима 1481. год. заузео већи део Ал
баније и неколико градова међу којима и кастел Стелусију у централној
Албанији, мада није успело да заузму и Кроју, а поразио је један већи
одред од 2000 турских азапа, који се њему и устаницима супротставио.
Напали су и турски гарнизон у Валони из кога су Турци слали додат
не трупе и снабдевали своје снаге, које су биле у Отранту под опсадом,
те је Иванов устанак у Албанији био веома користан за отклањање тур
ске опасности од Отранта и као помоћ хришћанским снагама, што је
наглашено и у Санудовим аналима. Међутим сукоб са Турцима у Ал
банији није дуго трајао, јер су и Млеци и Напуљска краљевина после
ослобађања Отранта тражили могућност закључења мира, те је следеће
године већ закључен мир са новим султаном Бајазитом II, a Иван Цр
нојевић, иако је успео да поврати севернији део Зете, признао је Турци
ма своје вазалство, те је Иван Кастриот немајући никакву више помоћ
и подршку, морао, пред новом турском војском, која је послата против
устаника у Албанију, да одступи и да се врати у Италију већ 1482. год.
Међутим, том приликом је поред устаника и доста Албанаца са фами
лијама прешло са одступајућом Ивановом војском (од најамника и из
беглица) у Напуљску краљевину, те је Иван имао доста проблема, јер
краљ није хтео да прими све избеглице, те је Иван ишао код папе и мо
лио интервенцију папину, после које су ипак албанске избеглице разме
штене по местима највише у Калабрији.
Анали дају и податак, да је од албанских племенских поглавара
Иван (II) Кастриот позван и у каснијим годинама, 1488. год. По анали
ма480 од 14. јуна 1488. г. четири главара побуне у Албанији су отишли у
Пуљу да позову Ивана Кастриота, да би преузео вођство побуне од око
479 Камериоти – племе у приморском делу сада Јужне Албаније одн. Северног
Епира.
480 Domenico Malipiero: „Annali veneti dall’anno 1457 al 1500“, стр. 138.
4000 устаника, окупљених у Драчу, међутим, нема записа, да ли је и те

године Иван Кастриот прелазио у Драч и Албанију. По Б. Храбаку481
и неку годину касније 1492. год. је букнуо у Јужној Албанији устанак
Камериота (Химараца). После 1494. године и смрти Фердинанда I, на
следници његови у својим кратким периодима владања, Алфонс II и
Фердинанд II, а после њих од 1495. год. и француски краљ Карло VIII,
који је завладао и Напуљском краљевином, су предузимали мере да из
азову поновни устанак у Албанији, а француски краљ је осим подсти
цања устанка, планирао и поход преко Албаније и Грчке на Цариград.
Немамо децидних документарних потврда учешћа Ивана Кастриота у
овим побунама, као што имамо за Иваново учешће и вођство устанка у
Албанији у 1481. години.
Ако резимирамо повратке у Албанију Ивана II Кастриота после
његовог пресељења у Италију, можемо то свести на следеће, да постоји
довољно доказа да је 1481/2. год. био у Албанији и подигао антитур
ски устанак Албанаца, затим да је 1488. год. позиван, да се опет врати у
Албанију и да учествује у устанку, али нема докумената, који би потвр
дили, да је прелазио у Албанију, као што нема ни доказа, да је учество
вао у каснијој антитурској побуни Албанаца 1492. и имамо сазнања да
је 1495. учествовао уз подршку краља Карла VIII у припремама за уста
нак у Албанији али до тога није дошло (прилог Мапа прелазака Кастри
ота). Иваново учешће у овим каснијим побунама после 1482. год. мо
жемо само претпоставити, а такве претпоставке налазимо и код неких
аутора који помињу касније устанке у Албанији с обзиром, да је и код
претходног напуљског владара, Иван, као његов експонент, покретао,
или руководио, покретима против Турака у Албанији, а индикативно је,
да му је непосредно после ових догађаја почетком 1495. краљ Ферди
нанд II, доделио нове поседе и нове племићке титуле из чега би се мог
ло закључити, да је по свему судећи Иван Кастриот и у свим овим дога
ђајима имао значајну улогу.
У италијанским родословима (Shama/Batelli и Libro d’Oro) и код
Д. Фиорели482 налазимо податке да је напуљски краљ, два града и посе
де на Гаргану заменио Ивану (II) Кастриоту за поседе и два града вој
водства у Галатини и у суседној кнежевини Солето која је обуватила и
места Торе Падоли, Багноло и Ардео у јужној Апулији на тзв. „шти
481 Богумил Храбак:„Албанија од коначног пада под турску власт до средине
XVIII века“, стр. 52.
482 D. Fiorelli: Ibid.
кли“ Апенинског полуострва, источно од града Отранта и доделио на

следне титуле у 1485. год. војводе од Сан Пјетра483 од Галатине и кон
теа од Солета (Duca di San Pietro in Galatina, conte di Soleto). У титулар
ним листама војводства Сан Пјетро од Галатине Иван Кастриот се во
ди као први војвода од Сан Пјетро (кастела) у Галатини. Заправо, по ге
неалогијама, титуларним листама и хералдичким записима, може се за
кључити, да је грофовија Солето (Contato Soleto) у територијалној по
дели Напуљске краљевине подигнута ради привилегије Ивана Кастри
ота на виши ниво – војводства у краљевини са седиштем у галатинском
кастелу, који је веома близу самог Солета, те је 1485. год. краљ доделио
по рангу вишу титулу – војводе (duca) od San Pjetra od Galatine Ивану
Кастриоту уз титулу грофа (conte) од Солета, а и феуде уз ове титуле484.
Из титуларне листе војводе од Галатине, каснијих степена, види се да је
Кастриотима додељена наследна титула војводе, коју су у другом и тре
ћем степену наследили Иванов син и касније Иванова унука.
У записима се говори и о тешкоћама Кастриота са поданицима
после у деведесетим год. XV века у њиховим градовима и на њиховим
феудима на Гаргану, око повећаних феудалних обавеза и намета, који су
уведени због реконструкције тврђаве. Сматра се, да је дошло до проме
на поседа Ивану Кастриоту за Галатину и Солето, донекле услед ових
неспоразума Кастриота са поданицима и њихових жалби (по Д. Фио
рели) из чега је произашао и захтев Ивана за замену, како је дато у за
писима, а донекле и због потребе измештања Кастриота у околину От
ранта, односно измештања у тада ратну зону одбране од Турака, који су
нападали и заузели накратко овај град, где је у одбрани узео учешћа и
Иван Кастриот. То је донекле била и ствар политике династије краље
ва арагонских, владара Напуљском краљевином, да избеглице из Ал
баније и Грчке, који су у више таласа у значајном броју населили На
пуљску краљевину, оријентишу и насељавају у јужним пределима, који
су тада били угрожени потенцијалним турским преласком Отрантског
канала, јер су избеглице из ових крајева често узимани за најамне по
483 Сан Пјетро у Галатини је градска тврђава – кастело, чији остаци, са беде
мом, капијама у бедему, кулама и војводскoм палатом „Palaco Ducale“ и данас постоји,
од којих су неки од ових објеката добро очувани.
484 Племићке титуле које су у том времену средњовековних краљевина додељи
ване или наслеђиване су рангирале племство по значају и по поседима – феудима.
Највећа титула после краља је била великог војводе (ако је постојала), затим војводе
(duca), маркиза (marchese), грофа (conte), барона (barone) и баронета (baronete).
саде градова, или као најамни војници са својим искуством у ратовању

са Турцима. Такође је и племство из ових земаља у избеглиштву у На
пуљској краљевини било употребљавано у супротстављању Турцима
у опсади Отранта, а и антитурским устанцима у постојбинама. Доде
ла титула од краља Ферантеа I, Ивану Кастриоту, војводе и контеа, а и
већег поседа од претходног, је 1485. год. уследила и после његовог ре
лативно успешног подизања устанка у Албанији претходних година,
што је имало утицаја и на отклањање опасности од Турака у Отранту и
Пуљи (Апулији), али је вероватно имало пресудног утицаја то, што је
Иван Кастриот учествовао на страни краља Ферантеа I у гушењу „I по
буне барона“, која се десила марта 1484. год. у подручју Отранта.
После замене поседа, односно доделе Галатине и Солета 1485.
год., и то Галатине са кастелом – тврђавом Сан Пјетро, Иван Кастриот
је са породицом живео у војводској палати у кастелу Сан Пјетро у Гала
тини. Албанске породице рођачке, племићке и послуга Кастриота, који
су са њима од 1468. год прешли у Италију и настанили се са Кастри
отима у Сан Анђелу на Гаргану већином су остале у Сан Анђелу. Сам
град Галатина имала је осим већинског становништва и језгро са ста
новништвом грчким са карактеристичним племићким саставом са ве
ликом културом и јаким осећајем религиозности (по Д. Фиорели485: un
nucleo Greco she era caratterizato da un patriziato di grande cultura e forte
senso religioso). Галатина је иначе у периодима ранијих векова била гр
чка колонија по чему је и само име града формирано – Gal-Atina486. Са
мим Кастриотима је нови посед, Галатина, с обзиром на њихову наци
оналност (може се рећи мешовиту српско-грчку), а и непосредно ал
банско порекло, као и на њихову православну конфесионалност у по
стојбини, била повољнија средина за прилагођавање на прилике у На
пуљској краљевини, а и живот у егзилу у оваквом окружењу.
Десет година касније у 1495. год., после периода устанака у Алба
нији, као привилегију, Иван Кастриот од напуљског краља, добија но
ве феуде, градове Гаглиано и Орију487 (Гаглиано јужно од Галатине, а
Орију северозападно од Галатине у близини Отранта). Баронат Гаглиа
на са столном баронском палатом крај жупне цркве у Гаглиану је обух
485 Д. Фиорели: Ibid.

486 У проспектима града Галатине се тумачи име града као сложеница која са
држи назив Атина из времена кад је била грчка колонија, али се не објашњава ближе
генеза или цело значење сложенице.
487 D. Shama /A. Batelli: Ibid.; Libro d’Oro: Ibid.
ватао и места Салигнано и Ариглано. Тиме су, по позицији, иметку, а и

по свом утицају на двору, Кастриоти у Апулији, постали значајно – ви
соко племство са замашним поседима – феудима. Иван (II) Кастриот је
са наследним титулама, а и по свом ангажовању и заслугама у сукоби
ма са Турцима, веома угледан „нобиле“ (племић) – војвода у Апулији
са титулама и конта и барона и са столним кастелом Сан Пјетро у Га
латини. Томе је свакако доприносила и његова мајка Андроника која је
била на двору у Напуљу и у добрим односима са члановима арагонске
владарске династије.
Догађаје око повратка Ивана (II) Кастриота у Италију 1481. год. и

подизање устанка у Албанији записао је млетачки аналистa тог време
на Доминик Малипјеро, а те податке налазимо и у неколико италијан
ских хроника и натписа, који описују тај период, а према овим анали
ма и неколико наших аутора у својим студијама. С обзиром, да је тај
момент и детаљ у расправи о пореклу Дрекаловића доста значајан, на
вешћемо како је то дато у аналима и код ових аутора:
Доменико Малипјеро488 у „Аналима“ приказује стање у 1481. год.
када су Иван Црнојевић и Иван Кастриот дизали устанке у Зети и Ал
банији:
El fio de Scanderbec, chiamado da Albanasi, a passa da Puglia in
Albania; e con aiuto de Cimerioti ha racupera la maggior parte del stato
paterno, a roti 2000 Turchi che se ha opposito (Malipiero, I, 132).
– A 15 di settembrio e gionto in Albanesi un capo de gente turchesa
con 1500 cavalli e altretani pedoni, con pani, veste e danaro da dispensar
488 Domenico Malipiero: Annali veneti dall’anno 1457 al 1500 – ordinati dal Fran
cesco Longo (Firenca 1843). Доменико Малипјеро (1428–1515. г.) је био поморски ка
петан из патрицијске венецијанске породице, која је имала разгранату поморску тр
говину, а тиме се бавио у младости и Доменико. 1465. г. постао је сенатор, а у двого
дишњем рату са Фераром 1482. г. је командовао је у бици за ослобођење Пизе, а на
крају рата и флотом, као адмирал. Био је млетачки гувернер у више градова по Мле
цима. Написао је на италијанском језику, венецијанског наречја, историју Венеције од
1457. до 1500. г. са описима млетачких ратова са Турцима. Малипјерови „Анали...“ са
„Дневником...“ М. Сануда и Ђ. Приулијевим „Дневницима“ се сматрају прворазред
ним изворима млетачке историје XV века и касније. Франческо Лонго је Малипјеро
ве анале у скраћеном облику са насловом „Анали Венети од 1457–1500. г.“ 1843. г. из
дао у Венецији.
tra la gente albanese. Zuane Cernovichio fu avisa del so giunger e lo ha

assalta e rotto, e l’ha fugado e ha preso aleuni cavalli con alcune summe de
danari: e’l fio de Scanderbec continua la so impresa con 4000 Albanesi e
600 cavall. (Malipiero, I, 132) (Превод дат код Ј. Томића чији је текст дат касније.)
У „Аналима“ Д. Малипјера дато је и 1488. год. да je Иван Кастри
от добио позив из Албаније за дизање побуне (али нема у записима па
ни у самим „Aналима“ да је прелазио у Aлбанију, a и да је до побуне
дошло):
А 14 de Zugno, per le lettere di Francesko Zane, Bailo a Durazzo,
l’albania, da Croia fin alla Valona, offesa dal Sangiacco, che l’ ha depreda
l’ anno passa, fidandosi che ‘l Turco e passa all’impresa del Soldan, s’ha
mosso, con 1,000 cavalli e 3,000 pedoni, e ha assalta ‘l ditto Sangiacco, e
l’ha tagliato a pezzi con i Turchi che era con lui: e 4 principali Albanesie
passa Puglia a chiamar el fio de Scanderbec per capo: 4,000 Albanesi s’
ha redutto su quаel de Durazzo. Et e sta preso de mandar a Durazzo 500
provisionadi, per ovviare che i ditti Albanesi no entri in la terra, come i
poderave far per salvarse da Turchi. (Malipiero, I, 138)
[Превод]: Дана 14 јуна према писму Франческа Зана, изасланика у Драчу, Ал
банију је од Кроје па све до Валоне напао санџакбег, који ју је опљачкао, верујући да
су Турци кренули у подухват са Султаном који је кренуо са 1000 коњаника и још 3000
пешака и напао поменутог санџака те га сасекао са свим Турцима који су били са
њим. Четири албанска поглавара отишли су у Апулију да би позвали Скендербеговог
сина за вођу: за око 4000 Албанаца који су у Драчу. Било је предвиђено (од стране Ту
рака) да се пошаље у Драч 500 плаћеника, како би се спречило да поменути Албанци
(из Драча) уђу у земљу, што би они могли да учине како би се ослободили од Турака.
Осим у аналима Малипјера покретања устанака у Албанији са
Иваном II Кастриотом 1481. год. налазимо и у другим историјским из
ворима:
„ Italo Albanian Chronicles – Eianina, Frascineto, Calabria, Albania,
Greece, Bergamao” – Giovani Castriotti, figlio del fu Giorgio, deto Scander-
begh, sbarca in Albania (Extratis d’un recueil sous le nom de Stefano Magno)
(p. 229)
[1481] Domentre queste cose fusseno fatte, essendo Suliman Alibego
Eunuco beglerberg de Grecia col molte vittualie vene alla Valona per mandar
in sussidio della cittade de Otranto, ma visto el paise de Albania fu levado
in rebellion, quale mando alla cittade de Scutari et quella muni, per dubito
quelala non fusse occupada per ditti populi; questo havea adi 15 Septembre.
Et avendo i popoli del paise fu de Zorzi Castriotti, ditto Scandarbegh, in
ditta parte de Аlbania mandado in Apulia per Zuane suo fiolo she andasse
a tuor il dominio di quelo, et atrovandose quello in campo con il ditti Duca

di Calavrija, quelo insieme con uno suo cusin et molti Albanesi havea con
lui, homeni valenti, mando con alcune galie dell’ armata sua Regia in ditte
parte, con le qual etiam mando Clada da Coron, elqual era fugido dal
Brazo de Maina, per le qual conduto fu ai confini de Durazo, inel paise fu
del ditto suo padre, dove dismonto et per quelli popoli acetado fu per suo
signor. Questo inteso el ditto Beglerbeg, che era alla Vallona, per cocorrer
la cittade de Otranto, mando uno suo Sanzacho con persone 2 mil in ditto
paise per discasar quello; all’incontro del detto Zuane mando di molta zente
con uno valente suo capitanio in sopra un passo per deveder l’intrar in ditto
paise, ma per el ditto Sanzacho quelo fu rebatudo et preso con quasi tutti
queli erano con lui. Questo inteso el ditto Zuane, posto in fuga delibero
ritornar in Apulia, ma confortado dai ditti popoli, offerendoli combater per
lui, assumo grande esercito de popoli di quel paise, et ando all’incontro del
ditto Sanzacho, et quello supero et dala man di quello recupero el ditto suo
capitanio et zente, et quello mal menado fugo. Questo fu de...Agosto, et con
vigoria ando sotto la cittade de Croia fu de suo padre, et quella assalto, ma
trovandosi in quella molti Turchi ben in ordene, non la pote haver; queste se
have adi 25 Septembre.
Interim, dapoi andado in ditta parte de Albania el ditto Zuan Castrioti,
galie 4 Dell armada Regia, che quello condotto havea in ditte parte con
Clada da Coron, el qual fugido era dal Brazo de Maina, ando discorrendo
per quelle marine a danni de Turchi, et passo de li da Valona, et ando ai
monti di Cimera , posto alla marina ai confini del detto luogo de Valona,
per el qual indutto fu i popoli di Quella montagna, che sono piu de vile 50,
che discasarono Turchi et redesese in libartade, et con ditte galie ando al
castelo chiamato Cimera, principal fortezza di quella assalto; per li insulti
dela qual galie et ribellion de ditti popoli, el Subasi del ditto loco di Cimera,
che era in Quello, mando a dimandar sussidio al ditto Suleiman Alibego
Belgerbeg, che era ditto loco di Valona per mandar sussidio. A ditta cittade
de Otranto; el qual subito con Turchi 3 mila se ne in suo sussidio, all’incontro
del qual i popoli della ditta montagnain compagnia con molti balestrieri de
ditte galie se ne ando sopra un passo et quello inpero et prese con molti
Turchi, et molti altri ne amazo, che furono fra presi et morti cerca 1000, et
lo resto mal menadi fugo, Questo inteso il detto Subasi, essendo occupati
i passi da terra per ditti popoli, con la fede de ditti popoli abandono el
ditto castello de Cimera, et con una barca ando a Corfu, dove zonse adi 31
agosto. Abandonato quel Luogo, Clada predetto, che era con ditte galie, in
quelo intro et ebbe etiamil.
(p.230) castello di Sopoto che era ditte montagne; et per detto Zuan Castriotti
dal ditto suo cusin impertrado havea el ditto Suliman, dantoli duc. 1500, i
quali divise infra la sua zente (f. 218–220)489
[Превод]:
Хронике Итало-Албанске – Јејина, Франсцинето, Калабрија, Албанија, Грчка,
Бергамо – Иван Кастриот син преминулог Ђурађа званог Скендербег, искрцао се у
Албанији (извод из збирке под именом Стефан Велики)
Док су се ови догађаји дешавали (ради се о опсади Турака Отранта) Сулејман
Алибег Евнух беглербег Грчке требало је да потпуно снабде из Валоне са нарученим
провијантом и пошаље као помоћ до Отранта (Отранто је био заузет од Турака прим.
П. П.). Али због побуне која је дигнута у Албанији он је послао преко Скадра из стра
ха да би пошиљка била заплењена од становништва. То се догодило 15 септембра.
Становништво градова у том делу Албаније, поданици Ђурђа Кастриота зна
ног као Скендербег, који је послао свог сина Ивана у Пуљу, а овај дошао по захтеву из
своје земље, формирао је са војводом од Калабрије (Алфонсом II сином краља Феран
теа I) и са једним својим рођаком (Леком Дукађином, прим. П. П.) и са много Албана
ца ратника, који су били са њим. Послао их је са галијом краљевске флоте и са њима
Клада од Короне (вођу устанка у Мореји заступника Млечана), те се склонио на по
луострво Маине (Bracio di Maina – ово место није убицирано могуће да је то било по
луострво Радони где је Скендербег саградио тврђаву и луку, прим. П.П.) одакле је мо
гао да дође до Драча (Драч је тада још био под Млечанима, прим. П.П.) у земљи која
је била његовог оца где се он искрцао и где су га примили као свог бившег господа
ра. Када је беглербег док је био у Валони, да би помогао граду Отранту сазнао о њему
(Ивану Кастриоту) наредио је санџаку да га са 2000 војника нападне и уклони. Иван
је у сусрет Турцима послао свог храброг капетана са много људи, да би поразио Турке
на прилазу граду, али капетан је заробљен са свим својим људима. Сазнавши то Иван
је хтео да се повуче и врати у Пуљу, али су се успротивили побуњеници, који су му
нудили да се боре за њега, те је он са великом војском пошао да се сукоби са санџаком
и поразио га је, те је ослободио капетана и његове људе, а санџак је морао да побег
не. Ово се догађало у августу и са таквом победом он је допро до бивше тврђаве свог
оца Кроје, коју је напао, али су Кроју Турци добро бранили, те је није могао ослобо
дити. То се десило 25. септембра. Након бављења у овом делу Албаније Иван Кастри
от је са четири галије краљевске морнарице са којима је имао ослободити ту област
са Кладом из Корона, који је раније напустио полуострво Маину и ишао у пљачку, те
је направило штету Турцима, напредовао до Валоне и планина Химере које се нала
зе уз море близу Валоне. Добро су примљени од народа из око 50 места са тих плани
на, који су се и до тада трудили да се ослободе Турака. Помоћу галија су наступали
до тврђаве Химаре, главне тврђаве у овом крају (коју су држали Турци) напали је са
галијама и побуњеницима из овог краја. Субаша из Химаре је захтевао помоћ од Су
лејмана Алибега беглербега који је тада још био у Валони ради помоћи Отранту. Тра
жио је одмах 3000 Турака, који би се сукобили са побуњеним народом ових планина,
који су са стрелцима са галија већ заузели пролазе и доста Турака побили, а много Ту
489 Чланак из Хроника је објављен и на интернету: http://members. tripod.com/

abodily/porcilestorialocale.html
Иван Кастриот – слика
непознатог аутора
Потпис Ивана Кастриота
Део списа са аутографом и потписом Ивана II Кастриота (архив покрајине Бари)

рака заробили (укупно око 1000 Турака) а остали су поражени побегли. Како су про
лази били заузети од побуњеног народа, споразумно је субаша напустио тврђаву Хи
мару и са једном барком отишао на Крф, где је стигао 31 августа. Клада (раније по
менути) заузео је и тврђаву Сопот, која је била у планинама. Рођаку Ивана Кастриота
је Сулејман Алибег исплатио 1500 дуката, што је подељено Ивановим људима (веро
ватно је то био услов споразума за пуштање субаше и Турака из тврђаве, прим. П. П.).
У „Меморији“ Августина Тоција такође је поменуто дизање ус
танка у Албанији Ивана Кастриота 1481. год.:
Le immigrzione e la memoria di Agostino Tocci
[p.2] Bisonga aggiungere che Giovanni Castriota, alla morte del
padre, Giorgio, aveva solo dodici anni. Qualche tempo dopo, nel 1474, con
la madre Donica, si ritiro nelle terre pugliesi, consegnando alla Repubblica
Veneta – come gli aveva riccomandato il padre in punto li morte – quanto
restava del regno paterno.
Nel 1481, richiamato in Albania da suoi partigiani – che vi tenevava
viva la ribelione antiturca – Giovanni vi ritorno con e sue milize, riuscendo
anche nella riconquista di buona parte – sue terre. Si tratto di provvisorie
vittorie perche, nell’arco di anno, i Turchi ebbero ragione della rivolta.
Inizio allora una nuova fasa migratoria. Questa volta, pero, ai profughi fu
vietato di approdare nelle terre del Ragno di Napoli perche il re Fernando I
temeva la reazione turca. Giovani, recatosi a Roma dal Pontefice, ne imploro
l’intervento. Fu proprio grazie all’interventopapale che nuovi protughi fu
consetito di stabilirsi parte in Sicilia in Calabria, ma vene loro negata la
possibilita di insediarsi – restando uniti – in un solo luogo.
Giovani Castriota si stabili in Piglia, sposando successivamente la
figlia del despota serbo Branco vich. Dal matrimonio nacquero Constantino,
Giorgio, Maria e Ferrante. Il primo sara vescovo da Isernia; dal terzo
nacque Irina Castriota che, nel 1539, sposera Pietro Antonio Sanseverino,
principe di Bisignano490.
[Превод]:
Имиграције – Меморија од Августина Тоција (извод)
Потребно је додати да је Иван Кастриот кад му је умро отац Ђурађ имао само
12 година. Неко време после 1474. г. са мајком Доницом се (у имиграцији) повукао у
Апулију у (одласку) према Републици Венецији како су имали очеву препоруку, кад
је умро и кад су остали у очевој земљи. У 1481. године на позив из Албаније њихо
вих побуњеника који су већ подигли антитурску буну – Иван се вратио и са његовом
милицијом (побуњеницима који су дошли с њим) успео да поврати (заузме) добар део
своје земље. Успели су привремено да поразе (и потисну) Турке који су изгубили раз
490 „Меморија“ А. Тоција је објављена и на интернету: http://www.comune.

sancosmoalbane...
ум од побуне. Ове ловорике су изазвале нову фазу избеглиштва (Албанаца у Италију).

Овај пут старе избеглице (вероватно Албанци који су прешли са Иваном, прим. П. П.)
нису доспеле у земљу краљевства Напуљског јер је Фердинанд I страховао од реак
ције Турака. Иван дошавши у Рим код Папе, није преклињао, већ је образложио да
тражи милост Папе према новим избеглицама, који је ипак пристао да се одреди крај
у Сицилији и крај у Калабрији, иако је био склон за негативан одговор, и да се насеља
вања врше заједно у посебна места. Иван Кастриот се настанио у Пуљи ожењен кћер
ком српског деспота Бранковића. У браку су имали децу Константина, Ђурђа, Марију
и Ферантеа. Први је био бискуп у Исернији а трећи син је имао кћер Ирину Кастри
от која је од 1539. год. супруга Пијетра Антонија Сансеверина грофа од Бисагњана.
Код аутора Ђанкарла Валонеа491 овај период учешћа Ивана Ка
стриота у устанку у Албанији 1481. год. и ратовању са Турцима за осло
бођење Отранта дат је на следећи начин:
Ve e ora la prova certa della sua partecipacione alla guerra di Otranto
contra i Turchi: il 21 maggio del 1481 viene esentado dal pagamento, sui
feudi garganici tassa straordinaria per la riconaquista d’Otranto, indetta
nei febbrario 1481, „excausa expensarum factarum per eumdem Iohannem
pro servicio sue curie in ossedione civitas Idronti”.
Nella seconda meta del lugio 1481 passa in Albania compiere un in
tervento „diversivo” nella guerra civile (1481–1482) che divampa tra Ba
uazet e Cem, figli dei defunto Maometto II. L’interventa dei Castriota e
descisivo per stroncare il proggeto di rinforzo della guarnigione turca in
Otranio mediante la concetracione in Valona di migliaia di uomini e mezzi.
Sebbra altresi certo che l’intero Oriente adratico avrebbe potuto rincaldarsi
in piu durature restouracioni se non fosse mancato all’azione di Giovani il
sostegno di qualche despota tornata nell’Arcipelag, come Leonardo Tocco,
sua parente, o dei celebre stradioto coraneo Clada della Morea. Comunque,
prima della caduta d’Otranto, agli uomini di Giovani riesce il colpo ma
estra di cutturare l’euntuca Suleyman Alibeg, capo delle truppe turche pre
disposte in Valonaal soccorso d’Otranto. Sul prigionera si apre un’asta
impressionante, e lo stesso Alibeg giunge ad offrire al Duca di Calabria
ventimila ducati per riscattasi. L’episoda non e sala simbolica. Dal Sanuda
ad oggi, l’opinione prevalente e che „si non seguiva la morte del Signor
turcho” Otrantonon sarebbe stata riconquestata.
491 G. Vallone: „Andronica e Giovani Castriota Sacanderbeg“ (у припреми изводи

дати на итерн.); Ђанкарло Валоне – историчар, универзитетски професор и сада са
наставом на неколико историјских катедри факултета у Риму, Пизи и Лећу. Аутор је
низа студија са темом о Кастриотима, иначе ожењен Паолом Кастриот-Скендербег
(ћерком Георгија из Руфина) гране Кастриота од Ферантеовог сина Парда.
[Превод]: Сада постоји један доказ његовог (Ивановог) учешћа у рату за От
ранто против Турака: 1 маја 1481. биће ослобођен плаћања своје феудалне таксе ван
редно за Гаргано за поновно заузимање Отранта (веров. за учешће у томе) сугерисано
од фебруара 1481, за ранији разлог испитати чињенице за наплату од његових општи
на у градовима Идронта (краја). У другој половини јула 1481. г. одлази у Албанију за
вршење акција диверзија у грађанском рату (1481–1482) који је букнуо између Бајази
та и Џема синова покојног Мехмеда II. Интервенција Кастриота је од кључног значаја
да би се прекинуло ојачавање гарнизона турског у Отранту концентрацијом у Валони
хиљадама војника и средстава. Такође изгледа да би цео исток Јадрана био уназађен и
још више учвршћен (као турски) ако не успе акција Иванова уз подршку неких деспо
та враћених на Архипелаг као Леонида Тока његовог рођака (по мајчиној сестри Ма
рици Бранковић која је била удата за Тока али раније умрла) или чувени страдиот Ко
ронео Клада из Мореје. Међутим пре пада Отранта Ивановим људима био је главни
циљ да поразе Турке, а при том су и ухватили евнуха Сулејмана Алибега заповедника
турских трупа прикупљених у Валони за помоћ Отранту. Заробљеник Алибег је дао
импресивну понуду за откуп од 20000 дуката војводи од Калабрије (каснијем краљу
Алфонсу II). Догађај није само симболичан. Од Сануда (аналисте) до данас преовла
дава мишљење „да није реаговано (да нису предузимане мере) на смрт турског султа
на Отранто не би био повраћен“.
Јован Томић492 (1900. год.) позивајући се на „Aнале“ Д. Малипје
ра и цитирајући их, овако описује подизање устанака у Зети и Албанији
у време промене на турском престолу 1481. год.:
3. маја 1481. умре Мехмед II који је био страх за Хришћане. По
смрти његовој у Турској би грађански рат између синова Бајазита и
Џема, услед чега натаде општи метеж у земљи а ван ње прекид тур
ске агресије. Флота турска, која беше заузела Тарант у Италији, на
пусти га и повуче се;... За Хришћане пријатна вест о смрти Мехмедо
вој пронесе се брзо по свој Јевропи и бегунци из Арбаније и западних зе
маља српских, сакупљени у Италији, кад дознадоше о насталим при
ликама, похиташе у своју домовину, да се што пре користе забуном и
заузму раније изгубљене земље. Међу овима најзнатнији беху Скендер
бегов син, Лека Дукађинац и Иван Црнојевић. Скендербегов син дође из
Пуље у Арбанију на позив својих земљака и у прво доба опште забуне
турске уз припомоћ Кимериота заузе већи део очевине и уништи пот
пуно један одред турски, који му беше похитао у сусрет (Д. Малипје
ро I 167)...
На какве је све прилике наишао Иван (Црнојевић) у Црној Гори по
свом повратку у њу, не може се поуздано рећи, али је извесно да су Тур
ци владали њом... Може се мислити поуздано и да Иван није наишао
на велике сметње, јер како Турци тада беху заузети пречим послови
492 Јован Томић:„Црнојевићи и Црна Гора“ (Бгд., 1900. г.), стр. 167.
ма на другим странама, нису могли обратити довољно пажње на Ива

на, који је дошавши међу своје, могао лако окупити људе и одолети на
падима првих чета турских, које ни бројно нису биле јаке, да су могле
овоме стати на пут. Али и ако Турци у овом крају не могаху рачунати
на успех, јер је Ивану (Црнојевићу) био од помоћи једновремени покрет
међ Арбанасима, ипак га нису хтели оставити на миру. Ну кад су ви
дели да не могу успети силом, Турци покушаше да на који други начин
уклоне вође покрета у овим крајевима. Један савремени податак вели,
да је неколико месеца по Иванову повратку у Црну Гору дошао у Арба
нију неки старешина турски са 1500 коњаника и толико пешака с по
клонима у свитама и новцу, да подели међу Арбанасе, како би их тако
придобио и одвојио од њихових вођа. Ну Иван Црнојевић чувши за ње
гов долазак, похита му у сусрет, нападе га и нагна у бекство, при чему
му Црногорци поубијаше многе људе и похваташе коње, на којима су
били спремљени дарови. У исто време, а у свом крају радио је у истом
духу Скендербегов син, око којега се био сакупио леп број војника око
4000 пешака и 600 коњаника, с којима је оперисао против Турака (Ма
липјеро, I 132).
Код Милана Шуфлаја493 такође наилазимо на описе ових догађаја,
али је дат погрешно вођа овог покрета у Албанији494: ...када су Тур
ци провалили на италско тло, заузели Отранто и држали га од 25. ју
ла 1480. до 8. септ. 1481. год., тада да их избаци напуљска власт под
узима и протуофанзиву на Валону, Канину и Химару. Операције пред
води овде „Constantino Musachi Carli“, нећак Скендербегов (fratelo
consobrino del figiolo de Scanderbecco).
Владимир Ћоровић495 у „Историји Срба – XII Пад Црне Горе“ у
догађајима везаним за повратак Ивана Црнојевића у Црну Гору помиње
и Ивана Кастриота: На глас о смрти султана Мехмеда и о нередима у
493 Милан Шуфлај: „Срби и Арбанаси (њихова симбиоза у средњем веку)“ (Бе
оград 1925. г.) стр. 65.
494 М. Шуфлај наводи два писма из Миланског архива Константина Мусакија
Карла, за кога каже да је „нећак Скендербегов“ (у ствари је нећак Скендербегове же
не Андронике) у којима он, као учесник, пише о овим догађајима у Албанији, али се
у наводима, које износи аутор, не може закључити, да Константин и предводи овај по
крет противу Турака, пре би могло бити, да је он у њему само учесник на страни рођа
ка Ивана Кастриота, кога сви аналисти помињу (по ауторитету свог оца) као вођу овог
антитурског покрета у Албанији.
495 Владимир Ћоровић: „Историја Срба“ (Бгд. 1993. г. – дело писано у триде
сетим год. XX в.) стр. 361.
Турској пожурили су у своје земље и Скендер-бегов син (Иван Кастри

от), Лека Дукађин и Иван Црнојевић. Прошли су кроз Дубровник среди
ном јуна. То је онај час кад су многи поверовали да ће се моћи нанети
осетни ударац турској сили, која се трошила у грађанском рату.
Иван Божић496 (1952. год.) у својој дисертацији даје стање у год.
превирања на Балкану почетком девете деценије XV века са аспекта по
литике Угарске у време преласка из Италије Ивана Кастриота, Ивана
Црнојевића и Леке Дукађина позивајући се на В. Маркушева497:
Смрт Мехмеда II и борбе међу његовим синовима пробудиле су на
Западу наде за протеривање Турака с Балкана и немире у већ покоре
ним облатима, утолико пре што је угарски краљ Матија већ с пролећа
исте године почео на границама Босне операције, а онда продро све до
Сарајева. С друге стране, у Босну је провалио и херцог Влатко, али је
био потучен од Даут-паше и са остацима своје војске једва се спасао у
Нови, где му је краљ Матија послао у помоћ чету војника, а напуљски
краљ Феранте неколико бродова. Матији Корвину је било стало до то
га да се одржи Нови и учврсти угарска посада у Кошу (на Прегредњи
ци), јер је створио план о великом рату против Турака, потстицан од
папе Сикста IV, који му је стављао у изглед обилату помоћ из Италије
и Немачке. У Зету и Албанију кренули су тада из Италије, преко Ду
бровника, Иван Црнојевић и Лека Дукађин, затим син Скендербега и
остали албански бегунци. „Све су границе у комешању“ писали су 2 ју
на Дубровчани напуљском краљу излажући да би се Турци могли лако
протерати и из Албаније и из Босне „пошто сами народи по својој при
роди желе преврат, а тешку тиранију покојника дуго су подносили“.
Исти аутор И. Божић498 (1970. год.) помиње и у каснијем свом де
лу Ивана Кастриота и устанак у Албанији 1481. год (према Малипјеру):
Када је 3. маја 1481. год. умро Мехмед II као да се људима свалио
камен с душе. Мада без довољно оправданих изгледа на успех, наста
ло је по балканским земљама опште врење. Скендербегов син Иван, на
позив својих Арбанаса, вратио се у земљу и почео да потискује Турке.
Иван Црнојевић и Лека Дукађин стигли су 15. јуна 1481. год. у Дубров
ник, одакле одмах „одлетеше у Албанију“, како су Дубровчани истога
496 Иван Божић: „Дубровник и Турска у XIV XV веку“ (Бгд. 1952. г.).
497 Вицент Маркушев: „Историјски споменици Јужних Словена“, Гласник СУД
II (Бгд., 1882. г.), стр. 101–102, 105–106.
498 Иван Божић: „Историја Црне Горе – Обнова власти Црнојевића“ (Титоград,
1970. г.), стр. 323, 324.
дана писали напуљском краљу Ферантеу, који се после млетачког по

влачења из борбе још заносио мишљу о некој широј противтурској ак
цији499. Овог пута Црнојевић није ни рачунао на млетачку подршку. По
слије промјене на пријестолу у Турској и побједе Бајазита II једини је
циљ Сињорије био да нови султан потврди турско-млетачки мир и да
њеним поданицима са било ког разлога не омете послове на Леванту.
Млетачки посланик Антонијо Веторлако је остварио тај циљ, обно
вивши уговор са Бајазитом II 12. јануара 1482. год...
Иван Црнојевић је ипак као и арбанаске велможе, не зна се како и
чијом помоћу, успио да завлада својим крајем и да из њега потисне ма
лобројне представнике турске власти. Несумњиво је да се све одигра
ло врло брзо, тако рећи на препад. Турске снаге из Скадра нису биле у
стању да се супротставе, јер је протјеривање Турака узело широког
маха у самој Албанији. Постојала је опасност да им се покидају везе са
средишњим областима Румелије.
Турци су на покрет у Зети и Албанији одговорили средином сеп
тембра 1481. год. Стигло је тада, према млетачком аналисти Мали
пјеру, 1500 коњаника и исто толико пјешака. Чини се да им циљ није
био распаљивање ватре. Искуство је поучило Турке као много раније и
Млечане, да се лакше води рат са тканинама и новцем него оружјем.
Трупе су стигле са сукном, хаљинама и новцем, настојећи да поклони
ма и мићењем задобију становништво. Иван Црнојевић је до септем
бра 1481. год. окупио око себе јаке снаге. Напао је и разбио Турке, от
евши им нешто коња и новца. Скендербегов син Иван наставио је да
их гони са својих 4000 пјешака и 600 коњаника. Послије тог неуспјеха
турским командантима није било у интересу да покрећу и троше вели
ке снаге на споредном бојишту, гдје је према општој оцјени рат окон
чан 1479. год. и гдје су турске посаде ипак држале сва најважнија упо
ришта. Чинило им се много повољнијим рјешењем – споразум са сит
ним „одметницима“ који ће харачем откупити своју локалну власт и
једног дана се утопити у врло растегљив систем турске управе, си
стем коме нису сметале локалне аутономије, поготову када њихови
499 У студији „Албанија и Албанаси у XIII, XIV и XV веку“ (Глас САНУ, књ.
3, 1983. г.), стр. 110 И. Божић разлоге за покретање акције против Турака допуњава у
следећим аргументима: „У време турског напада на Отранто и њихове више од једно
годишње власти у том граду (јул 1480. – септембар 1481. год.) напуљска власт је пред
узела противнапад на турске посаде у Албанији, на Валону, Канину и Химару“.
уживаоци постану ради сопственог одржавања послушни султанови

сарадници.
И. Божић и у својој расправи „Немирно поморје XV века“ (1979.
год.)500 такође помиње исте догађаје са Скендербеговим сином:
На вест о смрти великог освајача Мехмеда II када је оживела на
да да би се Турци могли потиснути из Босне и Албаније, бегунци су по
чели да се враћају. Дубровчани су почетком јуна 1481. јављали напуљ
ском краљу да је Никола Дукађин кренуо у Албанију, а 15. јуна да су у
истом правцу „одлетели“ Лека Дукађин и Иван Црнојевић, коме су ме
сец дана доцније помогли са 20 дуката за породицу. „Нек Бог помогне
и подржи њихове жеље, али мало верујемо да ће шта постићи без по
моћи споља“, додавали су овом извештају. Црнојевићи су се још извес
но време одржали. Судбина последњих Дукађина који су своје жеље ве
зивали за хришћанске снаге, није ни позната. Вероватно су и они са
Скендербеговим сином Иваном учествовали у албанским устанцима
који су дизани до краја XV века. Но после млетачког повлачења из ра
та били су препуштени сами себи и без изгледа да ће постићи неки
трајнији успех.
Богумил Храбак501 (1968. год.) описује стање у Албанији у дужем
периоду, када се враћао у време устанака у Албанију Иван Кастриот, а
и стање у Албанији касније када је прешао и Иванов син:
Одмах после турског освајања Албаније, за време турског искрца
вања у Апулију, 1480. године, Скендербегов син Ђон вратио се (1481) у
Албанију, на позив устаничких вођа. Побуна је узела велике размере, те
је помогла акцију хришћанских трупа да се Турци отерају из Отранта.
Нешто касније 1492, избио је велики устанак Химараца који нису хте
ли да прихвате наметнути тимарско-спахиски феудални систем, ни
да султановим чиновницима жртвују своју локалну аутономију. Уста
нак је букнуо у вези доласком у Албанију султана Бајазита, у припрема
ном походу на Италију... Покрети у Албанији јављали су се и следећих
година, на пример кад се 1494. француски краљ Шарл VIII спустио у
Италију, у намери да преко Албаније пође на Цариград.
500И. Божић: „Немирно поморје XV века“ (Бгд., 1979. г.), – постхумно издање.
501Богумил Храбак: „Албанија од коначног пада под турску власт до средине
XVIII века“ (Бгд., 1968. г.), стр. 52.
Код Алојза Шмауса (Alois Schmaus)502 (1968. год.) устанци у Алба

нији у задњим деценијама XV и почетком XVI века дати су на следећи
начин:
Nach der Episode der Landung in Otranto (1480) setyde der Tod
Mehmeds des Eroberas (1481) den unauthaltsamen Eroberungszügen ein
vorläufiges Ende.
Aber auch spärterflammte in einyelnen Gegenden, zum Teil unter
Führung von Skanderbegs Sohn Gjon, der Widerstand wieder aut, und erst
Bayezid II, gelang es 1492, den Unruhen ein Ende zu machen. Ausländdische
Mächte zettelten in Albanien Uhruhen an, um die eigenen Piäne zu fördern
und dann das Land meistens seinem Schicksal zu überlassen. Auch der
Enkel Skanderbegs, Gjergj, versuchte noch enmal in der Gegend von Alessio
sein Glück, aber ohne dauernden Erfog. Mit der Einnahme der von Venedig
besetzten Städte (Durazzo 1502, Alessio 1506) fand die Eroberung Albanisen
ihren Abschluβ.
[Превод]: Епизода искрцавања у Отранту (1480. г.) се завршила смрћу Мехме
да (султана) незадрживог освајача. Такође је касније поново букнуо (устанак) у овом
крају (мисли се на Љеш и Скадар) вођен делимично и од стране Скендербеговог си
на Ивана. Та побуна која му је краткотрајно пошла за руком 1482. год. узнемирила је
Бајазита II (новог султана) који је са снагама са стране (ван Албаније) својски радио
на томе да побуну оконча у Албанији, узбуњеној и погодној за подстицање буна. Ова
земља је сем овог (догађаја) била препуштена сама себи.
Такође је и унук Скендербега Ђурађ (Gjerg) покушао још једном у околини Ље
ша срећу (са устанком) али без трајне (финансијске) подршке средствима од стране
Венеције, те су заузети градови (Драч 1502. г. и Љеш 1506. г.) од освајача (од Турака)
и освојена Албанија (поново).
Милош Благојевић и Момчило Спремић503 (1982. год.) говоре о
догађајима 1481. год. у Албанији после смрти султана Мехмеда и о пре
ласку Ивана Кастриота у Албанију: ...већ у првој половини јуна 1481.
год. Влатко Херцеговић провалио дубоко у Босну, али га је потукао бо
сански санџак-бег Даут. Искористивши општи метеж до кога је та
да дошло, у свој родни крај вратили су се бегунци с Балканског полуо
стрва, који су се склонили у Италију. Међу њима је, уз Скендербеговог
сина Ивана и Леке Дукађина, био и Иван Црнојевић.
502 Alois
Schmaus „Georg Castriota Skanderbeg“ (Mинхен, 1968. г.), стр. 7.
503Историја Српског народа – поглавље: Милош Благојевић / Момчило Спре
мић: – „Слом Црнојевића“ (Бгд., 1982. г.), стр. 415.
Петер Бартл504 (2001. год.) исто даје податак о доласку Ивана Кас
триота 1481. год. у Албанију: Тако 1481. године пред Драч долази Скен
дербегов син Јован (Ђон), највероватније по налогу и уз подршку на
пуљског краља. Међутим, он и Албанци који су се подигли одмах по ње
говом искрцавању нису постигли свој циљ, а то је било освајање Крује.
За Напуљ је овај поход био користан, јер је ангажовао један део тур
ских трупа и држао их подаље од Италије (Отранто је 1480. године
постао турски). После протеривања из Италије 1481. године Турци
су покушали да угуше превирања у Албанији, што им је након неколи
ко година и успело. Око 1485. Албанија је опет чврсто у турским рука
ма; Кастриот је морао да се повуче у Италију. Турци су 1501. то јест
1506. освојили Драч и Љеш.
Код Оливера Јенс Шмита505 (2009. год.) је ова историјска епизо
да са подизањем устанка Ивана Кастриота 1481. год. у Албанији нешто
детаљније описана:
Da traf eine die Kunde von Skenderbegs Tod alles in Aufregung ver
setzde: Mohamed II war tot,gestroben am 3 Mai 1481. Um dieNachfolge
stritten sich die Söhne Bayezit und Cem, die Janitscharen standen in Auf
ruhr. Im kaum unterworfenen Albanien griffen die Christen zu den Waffen;
sie sandten nach Unteritalien und reifen nach Skanderbegs Sohn. Nikola
und Leka Dukagjin, mit ihnen Ivan Crnojević, bestiegen die Schiffe und
eilten in ihre Berge. Auch Ivan Kastriota schickte sich an, sein Veteretbe
zurückzugewinnen. Ihm zu Hilfe eilten alanische Stradioten aus der Motea,
jene leichten Reiter, die Vendig gegen die Osmanen em Lande seines insetzte;
sie kamen nach Alanien herauf unter Befehlshaber Kladas. In Durazzo
ging das kleine Heer an Land. Ivan Kastriota ritt im Lande seines Vaters
ein, umjuelt von den alten Gefolgsleuten. Zunächst schien das Kriegsglück
dem jungen Prinzen gewogen: Wohl im August nahm er, begleitet von 4600
Mann, die Burg Stellush, erobete Gebiete außerhalb der Herrschaft seines
Vaters. Doch am 25 Septemer 1481 scheiterte sein Versuch, sich Krujas zu
bemächtigen. Der Aufstand hatte mittlerweile auch den Süden Albaniens
erfasst, besonders die stets unruhigen Döfer an der Steilküste von Himara.
Kladas landete dort mit vier Galeeren an und erstürmte die Burg. Mit seinen
Armbrushützen schlug er im zerklüfteten Felsland osmanischen Entsatz
zurücк.”
504Петер Бартл: „Албанци“ (Бгд., 2001. год.), стр. 66.
505Оливер Јенс Шмит (Oliver Jens Schmitt): „Скендербег – нови Александар на
Балкану“ (Регенсбург, 2009. г.).
[Превод]: Стигла је порука која је као некада вест о смрти Скендербега код
свих изазвала узбуђење, да је Мехмед II мртав и да је преминуо 3. маја 1481. год. За
наследство су се борили синови Бајазит и Џем, јаничари су били у метежу. Хришћани
су узели оружје у Албанији и успели једва да је заузму те позваше из јужне Италије
Скендереговог сина. Никола и Лека Дукађини и са њима Иван Црнојевић укрцали су
се на бродове и пожурили у своје планине. Иван Кастриот се такође припремао да по
врати своје наслеђе. Пожурили су да му помогну албански страдиоти (најамни ратни
ци) из Мореје, лака коњица; Венеција се покренула против Османлија; дошао је у Ал
банију под њиховом командом и Кладас (вођа страдиота из Мореје, прим.). У Драчу
је мала војска приспела на обалу. Иван Кастриот је дошао у земљу којом је владао ње
гов отац у којој је прослављан од стране старих очевих следбеника. Ратна срећа мла
дом принцу је била наклоњена па је у августу са 4600 људи (побуњеника прим.) за
узео и ван територије владавине свог оца тврђаву Стелусју. Међутим 25. септембра
1481. год. није успео у свом покушају да заузме и Кроју. Устанак се сада проширио и
на југ Албаније посебно на увек немирна села на стрмој обали Химаре. Клада (запо
ведник млетачких страдиота, прим.) се брзо спустио на југ са 4 галије и заузео тврђа
ву. Са својим амрузарима (пушкарима) је ударио на најудаљенији кршевити део зао
стале земље под Османлијама.
Иван II Кастриот је по повратку из Албаније 1482. год. по оконча

њу устанка, склопљеним миром хришћанских савезника са Турском,
наставио са породицом живот истакнутог аристократе у Напуљској
краљевини, али је после неколико година променио место њиховог ег
зила и променио феуде. После 1485. год, Иван Кастриот је по својој же
љи и вољом владара живео у Галатини506 са породицом, женом Ире
ном Бранковић и децом: Ђурђем II (Георгијем), Константином, Фреде
риком, Алфонсом, Ферантеом и Маријом507, од којих су троје млађих
506 Галатина се налази у области Пуље (Апулије) у центру полуострва тзв.
„штикле“, јужно око 21 км од Лећа. Крајем XV века је била градић од око 2900 ста
новника са кастелом и са болницом у фрањевачком самостану и са више цркава, раз
вијеном пољопривредом трговином и занатством. Тврђаву Сан Пјетро изградио је
у првој половини XIV в. конте од Солета, Раимондо дел Балзо да би спречио упаде
страних војски, те је то привукло, да се стновништво насељавало, те се градић брже
развијао од околине. Иначе је суседно место Солето претходно било центар контата.
Данас је Галатина доста развијен апулијски провинциски градић са око 29000 станов
ника у области Леће.
507 У италијанским генеалогијама Shama & Batteli у Libro d’Oro наводи се са
мо четворо деце Ивана и Ирине Кастриот и то по следећем реду Константин, Феран
те, Марија и Ђурађ. Нема Федерика и Алфонса, а Ђурађ (Георгио) је по овим родо
рођени после њиховог пресељења у Галатину. Живели су у војводској

палати кастела Сан Пјетро у Галатини уз поседе феуда војводства Га
латине и грофовије Солета, а касније и Гаглијана и Орије. Од 1485. год.
је јужноапулијски провинцијски град Галатина са њеним кастелом Сан
Пјетро и грофовија Солето додељени Ивану Кастриоту, који је промо
висан за војводу од Сан Пјетро од Галатине и конта од Солета. По Ђ.
Валонеу, Иван добија и материјалне привилегије као што је годишња
провизија од 1800 дуката и др.:
Il 1485 Giovani ottiene dal Sovrano, a ricompresa dell’opera da
lui prestata nella rivolta dei baroni, di scambiare la contea di Monte
Sant’Angelo e la Signoria di San Giovanni Rotondo con Galatinee Soleto,
in trra d’Otranto, con i titoli di duce e conte. Ottiene inoltre una provvigione
annua di 1800 ducati ed altre privilegi. [2. августа 1485. год. Иван добија од Су
верена као награду за помоћ у побуни барона да размени округе Монте Сан Анђело и
грофовију Сан Ђовани Ротондо са Галатином и Солетом у Отрантској области са ти
тулама војводе и грофа (контеа). Он такође добија и годишњу провизију од 1800 ду
ката и друге привилегије]508.
Годишњи приход од 1800 дуката можемо тумачити као надокна
ду за приходе од такси на со и трговину, која је ишла преко лука Вие
сте и Мафредоније, а које су Кастриоти добили на Гаргану као изузет
ну привилегију у свом егзилу у Напуљској краљевини. Г. Валоне тума
чи да су привилегије Ивану дате због помоћи краљу у „побуни барона“,
међутим и помоћ у избацивању Турака из Отранта је такође био зна
чајан разлог краљеве милости према Ивану Кастриоту. Код О. Ј. Шми
та509 је овај годишњи приход од 1800 дуката другачије тумачен, као да
је то годишњи приход, који су Кастриоти имали са новодобијених фе
уда, који су већином били са садницама византијских агрокултура, ма
словима био погрешно дат као најмлађи, међутим каснији натписи о овој теми, који
су обухватили истраживања историографа по записима и документима из Галатине и
Лећа, а и самих Кастриота из Ферантеове гране потомака, при доказивањима нобили
тета гране своје породице, су дала податке о петоро и шесторо деце Ивана II Kастри
ота и Ирене Бранковић од којих су нека релативно рано умрла, те је о њима било вео
ма мало података. Разлика је што код неких аутора генеалогија није обухваћен, а код
неких јесте Алфонс, четрврти син који је наводно још као дечак, са Андроником по
шао у Шпанију и тамо умро. Такође се и по хронологији догађаја у којима је учество
вао за сина Ђурђа лако уочава, да је он најстарији, како га и наводе италијански ауто
ри Ђ. Валоне, П. Пета и др.
508 Ђ. Валоне: Ibid.
слињака и др. и да је то давало богат годишњи приход Кастриота, тада

имућног провинцијског племства.
Галатина са Солетом у близини је иначе била напреднији и бо
гатији град од градића Монте Сан Ангела и Сан Ђовани Ротонда, које
су поседовали на Гаргану, са развијеним друштвеним и културним жи
вотом градске средине, а и сам кастел Сан Пјетро у Галатини у чијем
палацу је било боравиште Кастриота је био већа и утврђенија градска
фортификација, иако је био у зони Јужне Апулије, односно Отранта,
која је била изложене могућностима напада Турака при њиховим упа
дима у Јужну Апулију.
Кастел Сан Пјетро је градска тврђава из XIV века, грађена из

потребе, да се заштити градско становништво од упада Турака и Сара
цена, али је крајем XV и првој половини XVI века дограђена и додат
но утврђена и са новим кулама и бедемима са капијама. У време Ка
стриота имала је градске бедеме са опкопним ровом и капије са мосто
вима, капију Св. Петра (или касније Porta Nuova) и капију од Светла
(Porta Luce) и три куле у бедему, округлу Tore Papadia и четвороугаоне
Tore Nachi и Torre Capano (све три куле су дограђене у време каснијег
утврђивања фортификације). Војводска палата Castello ducale је била у
северном делу градске тврђаве, једном страном уз градски бедем са две
торете (мање кружне куле) у бедему на угловима палате, иначе зајед
но са палатом троетажне. У близини палате на градском тргу је била
Chiesa Matrice –– матрична (саборна) црква св. Петра и Павла за коју
стоји податак, да је до 1484. год. била православног обреда510 за разли
ку од осталих неколико католичких цркава, које су такође биле у град
510 У 1484. год. у време папе Сикста IV (Sisto IV) је у саборној цркви Св. Пет
ра и Павла православни обред за вернике православце из дијаспора Грчке и Албаније
којих је доста било у Галатини укинут. Нема података да ли су томе допринели Ка
стриоти у ревности према католичкој цркви којој приступају у Италији, или је ова ме
ра била управљена баш пред њихов долазак у Галатину, да их сасвим удаљи од прет
ходне вере. Пре ће бити, да је други разлог у питању, ако је укидање православног об
реда у цркви Св. Петар и Павле повезан са преузимањем Галатине од Кастриота, јер
су њихови синови (Константин и Фредерик) који су рођени у Монте Сант Анђелу и
крштени као и остали по католичком обреду, били још деца, а жељу за посвећивањем
вери испољили касније, у последњих неколико година XV века.
ском ареалу кастела Сан Пјетро. Војводска палата је грађена крајем XV

века у времену кад је Галатина била феуд Кастриота и завршена у вре
ме владања Фредерика Католичког почетком XVI511. За период Кастри
ота у Галатини, имамо у записима и податак да је привредна активност
становништва Галатине биле донекле умањена, због повећаних наме
та, али да је културни и уметнички живот у граду, нарочито у војвод
ској палати кастела, био у успону у њихово време, а то би свакако зна
чило, да су томе допринеле принцеза Ирина, којој је одговарала среди
на са грчком дијаспором у Галатини (по њеном грчком пореклу po мај
ци) и касније кћер Марија за коју налазимо податке, да је била веома
образована за своје време.
Кастриоти су од преласка у Напуљску краљевину 1468. год. до

краја владавине Фердинанда (Ферантеа) I Арагонског 1494. год. имали
најпросперитетнији и најсретнији период свог живота у новој средини.
После овог владара дошао је период честих смењивања на влас
ти неколико владара Арагонаца и једног Анжујца у којима су Кастрио
ти морали са сваком променом да се боре за одржање својих позиција и
опстајање поседа, а и са болестима са којима нису имали среће, јер су
преполовиле њихове наследнике.
У периоду иза ових година француски краљ Карло VIII Анжујски
je покренуо акције за свој продор на исток прво са намером да угрози
Турке новим крсташким походом, јер је дошло у Турској до нове кризе,
која је изазвана доласком на турски престо Бајазита II, чему се супро
тставио његов брат Џем, те је уследила оштра борба за престо у којој
је ипак Бајазит II надвладао, а Џем је морао да се склони код Јовано
ваца на Родос. Џема су Јовановци за велику Бајазитову награду држа
511 У току XIX в. градски бедеми са кулама кастела су услед ширења града сру
шени сем неких мањих делова бедема, и неких капија и затрпан је одбрамбени канал.
Војводска палата је од тада имала неколико адаптација и коренитих реконструкција,
тако да се садашња палата на истом месту сасвим разликује од првобитне и у њој је
хотел са називом „Castelo Castriota Scanderbeg“ иако власници немају никакве везе са
породицом Кастриот, мада и данас има у Галатини становника са презименом Кастри
от. Хотел се налази на пространом тргу добијеним рушењем у зони палате, бедема и
кула и затрпавањем канала, који су били део фортификације средњовековног кастела
из времена Кастриота у XV веку.
323
Кастел Сан Пјетро у Галатини – војводско седиште Кастриота од 1485. г.

ГАЛАТИНА – КАСТЕЛ САН ПЈЕТРО

војводска палата Кастриота из XVI в. са
остатком куле (у позадини главна црква)
porta San Pjetro
палата Кастриоти
палата Кастриоти, садашњи изглед
Porta Luce
Два портрета Ивана II Кастриота са

објеката у Галатини – цртежи акад.
сликара Пјетра Кавотија (Pieto Cavoti
1819–1890)
Портрет (цртеж) по оригиналу слике

са натписом „Giovani Castriota“ и са
грбом Кастриота у овалном оквиру која
је била у палати „Castelo Ducale“ у
Галатини (слика не постоји)
Портрет (цртеж) по оригиналној

слици које више нема из цркве
„Chiesа Martica“ у Галатини у
близини војводске палате у којој су
од 1485. год. живели Кастриоти
Црква „Chiesа Martica“ (Основна

црква) у Галатини
ли у конфинацији на Родосу и Малти, док га папа Александар Борџија

није добио од малтешких витезова, а затим уступио Карлу VIII, фран
цуском краљу. Амбиције Карла VIII су биле велике. Његово порекло,
које је имало и лозу византијске династије Палеолога, даје му право на
царски цариградски престо, а титуларно је номинован и као јерусалим
ски краљ. Стога прави велике планове о новом крсташком походу пре
ко Балканског полуострва за освајање Цариграда и врши замашне по
литичке припреме, како би добио за ово подршку осим папе и других
хришћанских држава, рачунајући и на устанке унутар Турске поробље
них хришћана, те окупља и ангажује племство из ових земаља у егзи
лу. У току ових акција припрема крсташког похода Карло VIII је продро
и у Напуљску краљевину потиснувши и збацивши са власти наследни
ке престола Арагонце, Алфонса II и затим Фердинанда II. Одуставши
од новог похода против Турака после непријатељстава Млетака према
њему и изненадне и сматра се намештене смрти султановог брата Џе
ма, покушао је да учврсти своју власт у Напуљској краљевини, али је
то трајало кратко, од фебруара до новембра 1495. год. односно до бит
ке код Форнова у којој га је италијанска коалиција поразила, те је тиме
власт Анжујаца у Напуљу оборена и на напуљски престо је враћен Фер
динанд II Арагонски који је владао исто кратко до пред крај 1496. год.
Још у току припрема за крсташки поход Карло VIII је прикуп
љао све снаге, које би се супротставиле Турцима, те се томе одазвао и
Иван Кастриот512 планирајући нови повратак у Албанију и устанак, као
1481. год. јер је Карлов амбасадор у Венецији такву акцију у Албанији
уговарао и са архиепископом Драча и Константином Аријанитом, а и
Ђурђем Црнојевићем за Црну Гору. Међутим, иако до стварне акције
на овом плану у 1495. год. није дошло, ова сарадња Ивана Кастриота
са француским краљем, Карлом VIII је код наследника напуљског пре
стола, Фердинанда II Арагонског схваћена као Кастриотова издаја у ко
рист Анжујаца. Као последица тога уследило је да је Ивану Кастриоту
одузета концесија на феуд Орију (по Ђ. Валонију), а по свему судећи и
512 Код Ивана Кастриота је из овог периода ангажовања за Карла VIII, остало
обележје на традиционалном породичном грбу са двоглавим орлом, који је користио
од тог периода са јерусалимским крстом на хералдичкој крести (над штитом), за које
му је овај француски краљ дао концесију као номинални јерусалимски владар. Такви
грбови са јеусалимским крстом су уграђени на војводској палати Кастриота и у Бисо
гњану на палати Сансеверина из времена, када је наследила Ирина Кастриот. (Ђ. Ва
лоне: Ibid.).
на феуд Гаглиано, који су претходне године 10. фебр. 1495. год. (по по
дацима из генеалогија) додељени Ивану Кастриоту. Код О. Ј. Шмита513
је овај однос Ивана II Кастриота са француским краљем тумачен вео
ма штуро и погрешно. Дато је, да је Иван Кастриот предводио стради
оте 1494. у борби против француског краља (према податку из архи
ва Франческа Сфорце), међутим не узима се у обзир, да је постојао и
други Иван Кастриот, али из гране Бранаи (и који се често замењује за
његовог имењака, рођака), а који је био међу властелом, противници
ма француског краља, за кога је могуће наћи тачан податак, који изно
си О. Ј. Шмит.
Нови феуди, градови Орија и Гаглиано, додељени су Ивану Ка
стриоту за његове заслуге претходних година, дизању устанка у Алба
нији 1481–1482. год. чиме је извршено блокирање турске базе у Вало
ни, у којој су се снабдевале турскa флота и снаге, које су држале, а кас
није поново нападале Отранто, а и за Иваново учешће на страни Ара
гонаца при гушењу тзв. „побуне барона“, односно покушаја свргавања
краља из арагонске династије од стране неколико апулијских великаша,
која се догодила средином деведесетигх год. XV в. у подручју Апулије.
Тада је на власти још био краљ Феранте I, али је у свим овим акцијама
водећу улогу за одбрану Отранта и одбрану династије, имао војвода од
Калабрије и главни заповедник краљеве војске, краљев најстарији син,
а од 25. јан. 1494. год. по ступању на престо и краљ Алфонс II (који је
владао кратко од 25. 01. 1494. до 23. 01. 1495). Ако анализирамо да је
краљ Алфонс II умро 23. јан. 1495, а да су нови феуди додељени Ивану
10. феб. 1495. год. (ако је датум из генеалогија тачан), тих само 15 дана
разлике би значило, да је нове феуде Ивану доделио ипак краљ Алфонс
II којем је Иван Кастриот био од помоћи противу Турака и побуњених
барона, а да је нови краљ Фердинанд II, Алфонсов син, који је тек сту
пио на трон, по питању доделе нових феуда за Иванове раније заслуге,
био само извршилац Алфонсове воље. Стога је донекле и разумљивије
одузимање концесије на ове феуде новог краља Фердинанда II, код ко
га је Иван и поред својих заслуга, пао у немилост због сарадње са Кар
лом VIII око новог крсташког похода, те су само захваљујући Ивановој
мајци Андроники, Кастриоти остали са титулама и са феудима Галати
ном и Солетом, али је Иван у Галатини у будуће био на маргинама по
литичког живота краљевине, доста удаљен од династије.
Владаоци Напуљском краљевином из

Арагонске династије савременици
Кастриота
краљ Алфонс V Арагонски

(1442–1458. г.)
краљ Фердинанд I Напуљски

(1458–1494. г.)
краљ Фердинанд Католички

(1504–1516. г.)
Насупрот Ивану у односу на Карла VIII Кастриоти-Бранаи, рођа

ци Скендербегових потомака су као подржаваоци арагонске династије,
код краља Фердинанда II имали бољи третман, те су у својим позиција
ма код владајуће династије и са поседима знатно напредовали. Пози
цију Ивана Кастриота је код владара донекле успела да поправи ње
гова мајка Андроника, која је после повратка Арагонаца на напуљски
престо, поново била на њиховом двору у кастелу Нуово уз екскраљи
цу Ђовану III (мајку нове краљице Ђоване IV514) тако да је Фердинанд
II њој вратио (по Ђ. Валонеу) феуд Гаглиано, што би значило да је по
средно посед враћен Ивану. Други феуд Орија је ипак остао ван посе
да Кастриота, а то се може уочити при наслеђивањима потомака у кас
нијим деценијама.
И Фердинанд (или Феранте) II је кратко владао. У октобру 1496. је
умро, а на напуљски престо је ступио његов стриц Фредерик. Овако бр
зе промене на трону изазивале су и велику нестабилност у позицијама
племства. Иван је поправио своју позицију код новог краља Фредерика
у односу на претходног владара, јер није учествовао у политици оспо
равања кандидатуре новог владара, те је Фредерик потврдио Ивану кон
цесију феуда Гаглиано, али су Кастриоти-Бранаи погоршали своју по
зицију јер су спадали у племство које се успротивило крунисању Фре
дерика (по Валонеу), те је опет Андроника, која није губила свој прес
тиж на двору и за време новог краља, исправљала ову ситуацију за рођа
ке, који су тада ипак задржали у поседу Копертино у области Отранта.
Из свих ових догађаја са Иваном Кастриотом и владарима који
су се брзо смењивали на напуљском трону може се уочити да Иван Ка
стриот војвода и конте у Јужној Апулији није више код арагонских ди
наста имао ранији углед, какав је био у време дугогодишње владавине
Фердинанда I и његовог сина још док је био војвода од Калабрије, од
носно у 1494. год. краља Алфонса II. Код нових арагонских владара на
напуљском двору Фердинанда II, Фредерика и Фердинанда Католичког
(од 1501. год.) опстао је у Галатини, али није више био активан учес
514Код арагонске династије је било доста аномалија у браковима међу самим
припадницима исте династије, у овом случају краљ Феранте II био је ожењен својом
полутетком Ђованом IV (по годинама око десет год. млађом од њега), која је била
кћер његовог деде краља Фердинанада I и (тада екскраљице) Ђоване III (друге жене
Фердинанда I), или кћер маћехе његовог оца Алфонса II (сина краља Фердинанда I
и његове прве жене краљице Изабеле) (Libro d’Oro Nobilita Mediterranea – Trastamara
Arogonesi – Case sovrane di Aragona, Napoli, Sardegna e Sicilia).
ник политичког живота. Иза 1495. год. нема више података ни о актив
ностима Ивана Кастриота везаним за антитурске подухвате и покушаје
повратка очевине у Албанији515, то је у првим годинама XVI века уме
сто њега радио његов најстарији син Ђурађ (Giorgio).
Од 1497. год. и 1498. год., су се старији синови у својим двадесе
тим годинама осамосталили и из окриља породице из Галатине пошли
својим животним путевима, Ђурађ у Амалфи, те у Венецију и у рат у
Албанију, а Константин опредељен за свештенички позив у Исернију.
Али Кастриоти су у првим годинама XVI века имали и ту несрећу, да
су им од шесторо деце, три средња сина умрла од болести у младићким
годинама. Константин 1500. год. Фредерико 1501. год., а син Алфонсо
у 1503. години у Шпанији, а да после 1503. нису знали за Ђурђа да ли
је жив у турском заточеништву. У 1504. год. су Кастриоти у Галатини
имали инцидент са шпанским војницима најамницима стационираним
515 У записима у хералдичкoм прегледу „Nobili Napoletani“ поменут је Иван
Кастриот (Giovanni Castriota) при описима дворског живота у Напуљу у сасвим дру
гом светлу од његових прекоморских ратничких подухвата. Наводи се да је у аристо
кратским круговима у Напуљу сматран „лавом“ (заводником) „consideratio un leone“
и да је био љубавник две краљице „у жалости“ или како је наведено – fu l’amante delle
due regine „tristi“; dopo aver „consolato“ la regina Giovanna III, fu ammaliato dalle grazie
di sua figlia, la regina Giovanna IV vedova di Ferrantino (Ferrante II d’Aragona) [после
„утехе“ краљице Ђоване III је опчинио својом милошћу њену кћер Ђовану IV удови
цу Ферантина (Ферантеа II Aрагонског)]. Помиње се да је удовица екскраљица Ђова
на IV тада живела у замку „Somma Vesuvina“ ван Напуља и да је то било место при
ређивања чувених банкета познатих као amore feste ed armi (љубавне феште племст
ва). Иван је тих година имао више од четрдесет својих година и фамилију са шесто
ро деце у Галатини. Сем у овим записима нигде нису до сада дати подаци о њему, да
је учествовао у овој страни дворског живота у Напуљу. Насупрот томе дат је у изве
штају венецијанског представника Моросинија сасвим супротан опис Ђоване ћерке о
њеном „угледном и разборитом“ понашању, а и да је уз њу Андроника. Имајући у ви
ду да је Иванова мајка Андроника била блиска са обе ове поменуте краљице и наводе
да је Андроника на двору била позната по достојанственом и уздржаном понашању,
које истиче као пример (како наводи Ђ. Валоне) краљ Алфонсо II, није вероватно да
се наводи у запису односе на Ивана Кастриота, Скендербеговог сина, већ би то било
могуће, да је у питању млађи његов имењак Иван (Ђовани) Кастриот најстарији син
Бранила (Бернарда) Кастриота, такође угледан племић, који је био конте од Коперти
на, а кога иначе аналисти често мешају са Иваном сином Скендербега. Имамо и при
мер у скоро свим генеалогијама да је година и место кад је Иван Кастриот Бернар
дов син умро (2.08.1514. у Месини сахрањен у месинској катедрали) приписано Ива
ну Скендербеговом сину, док код Валонеа није документовано да је Иван Кастриот
Скендербегов син умро раније, 1505. год. у Каноси код Барлете.
Наполи из времена Алфонса V

у граду који су извршили пљачку (по Андроникином писму из Шпани

је, двору од 8. марта 1505, у коме се жали на овај поступак најамника516).
То се десило у годинама када је Иван Кастриот живео повучено на свом
кастелу у Галатини кад Кастриоти нису били блиски владару, те је мо
гуће да је то била и нека врста одмазде према Ивану за његово подржа
вање Анжујца краља Карла VIII. Војвода Иван Кастриот је у следећој
години 1505. умро, а војвоткиња Ирина Бранковић-Кастриот тек после
1520. године по подацима из италијанских записа и генеалогија.
Иван II Кастриот, отац Ђурђа II је по документима о сукцесор
ству на које се позивају Ђ. Валоне и П. Пета и по осталим документи
ма у којима је помињан, живео до 12. јула 1505. год. Умро је у Каноси
крај Барлете у својој 49. години (рођен је по већини аутора 1456. год. у
Кроји). Последње његове године од 1500. биле су за њега и породицу
несрећне, јер су му умрла три средња сина у узрастима од петнаесте
до двадесет треће године, а најстарији син је био у турској конфина
цији и о њему није било вести, да ли је жив. Осим тога и он и породи
ца је код тадашњег владара Фердинанда Католичког била у некој врсти
немилости и због сарадње Ивана са Карлом VIII, око припремања но
вог крсташког похода и устанака у Албанији 1495. год., што је код прет
ходних арагонских владара, противника овог анжујског краља, веома
неповољно схваћено, као и услед противљења арагонског краља одла
ску Ђурђевом у Албанију 1501. год. Средином 1504. год. се десила и
пљачка Галатине од краљевих најамника стационираних у Галатини,
која је сигурно Ивана и Кастриоте веома пореметила, претпостављамо,
да је могуће било при томе и сукоба. Мада нема података о Ивановој
болести, или неком рањавању, сигурно све ове околности допринеле, да
је још при снази својих средњих година, Иван Кастриот завршио свој,
може се рећи некад буран животни век, не дочекавши повратак најста
ријег сина Ђурђа из заточеништва и не знавши, да ли му је најстарији
син уопште жив.
Ако се осврнемо на Иванов живот, видећемо, да је, иако у сенци
свог славног оца Ђурђа Кастриота Скендербега и његов живот у избе
глиштву, осим проблема при интегрисању бројне породице у нову ет
ничку и конфесионалну средину, био и испуњен веома успешном бор
бом против Турака. Прво при одбијању турског напада на Гаргано 1483.
год., затим при подизању антитурског устанка у Албанији 1481/2. год.
у време Отрантске турске кризе и могуће 1488. год., а и при припрема

ма за нови устанак око год. 1494/5. у време Карла VIII, када немамо по
датака, да ли је ипак прелазио у Албанију.
Иванов живот као поданика напуљских краљева, би могао да се
подели у три карактеристична периода, током владавине пет напуљских
владара и током промена њихове владарске политике. Од 1468. до 1495.
год. је период када је Иван Кастриот био значајан великаш краља Фе
рантеа I и његових наследника краља Алфонса II и краља Ферантеа II, а
мајка његова Андроника била на двору веома утицајна дворска дама код
краљица, која је доста доприносила престижу сина и уопште породице
Кастриот. Иван је у овом периоду напредовао у хијерархији Напуљске
краљевине, и напредовао као поседник неколико феуда. Активно је уче
ствовао у отклањању Отрантске кризе устанком у Албанији и учество
вао у гушењу побуне барона против арагонске династије, те је за заслу
ге добио титуле, променио феуде, а и добио нове поседе. Други, сасвим
другачији период за Ивана Кастриота је од 1595. до 1500. год., који
може да се окарактерише као Иванов период са неуспесима. У жељи
за предузимање новог подухвата у Албанији, Иван је током 1494/5. год.
сарађивао је са Карлом VIII, новим, али краткорочним напуљским вла
дарем на подизању антитурског крсташког похода, што се код арагон
ских каснијих напуљских владара Фредерика и Фердинанда Католич
ког веома неповољно одразило на Иванове позиције код династи-
је517. У том периоду се десило и да албански побуњеници траже за вођу
новог устанка неког од Кастриота, али су одбили да вођа буде Иван, већ
је узет син Ђурађ. У том периоду Иван Кастриот није више значајан ве
ликаш у краљевини, одузет му је и феуд Орија, а свој статус и феуд Га
глиано задржао је у време краља Фредерика, само захваљујући мајчи
ном угледу на двору. Трећи период од 1500. до 1505. год. односно до
његове смрти је, може се рећи период веома несретан за Ивана, када су
му умрла три сина, а најстарији син био у турској конфинацији, а де
сио се инцидент са пљачком шпанских најамника Галатине, који је на
симболичан начин показао тренутни статус породице Кастриот и Ива
на код династије при самом крају његовог живота. Укупно узевши, сва
како се може рећи, да је Иван Кастриот, иако у много бољим животним
517 Оваквом негативном ставу владара из арагонске династије могле су допри
нети и Иванове афере са удовицама екскраљицама ако су иоле биле тачне, односно
ако нису биле афере његовог рођака имењака Ивана Кастриота-Бранаија.
условима у новој средини од свог оца Ђурђа Кастриота, ипак имао до
ста тежак свој животни пут.
У заоставштини докумената и артефаката од Кастриота за Ива
на II Кастриота, сем докумената у кући у Лећу објављена уз „Сећања“
Александра Кастриота у којима се на неколико места Иван помиње,
имамо и слику са његовим ликом518 (у прилогу стр. 325). Такође Музеј
Пјетра Кавотија у Галатини519 је изложио и два цртежа на којима је
Иван Кастриот520 из којих је видно, да је по лику имао доста сличности
са оцем Ђурђем Скендербегом.
518 Слика је објављена и на интернету, као црнобела копија, где је Иван сликан
из профила са дугом црном брадом у једноставном огртачу и са властелинском капом.
519 Музеј Пјетра Кавотија у Галатини (Мuseo Civico Pietro Cavoti – Galatina) је
за наше истраживање о Кастриотима у Италији, значајан по томе, што у збирци екс
поната – слика Пјетра Кавотија има изложених пет слика акварела и цртежа са лико
вима четири Кастирота, два цртежа са ликом Ивана Кастриота, један цртеж са Ђурђем
Кастриотом Скендербегом и слике аквареле Ферантеа Кастриота и његове кћери Ири
не Кастриот. Пјетро Кавоти (1819–1890. год.) је познати сликар из Галатине који је
био веома заинтересован за историју региона и иконографију. Захваљујући томе ба
вио се копирањем цртежа и слика портрета истакнутих историјских и др. личности
са слика и фресака из музеја, приватних кућа и цркава, већина ових оригинала више
не постоји, као што је случај са сликама Кастриота. Портрет цртан Ђурђа Кастрио
та Скендербега је брза слободном руком цртана копија оригиналног портрета, који је
чуван у породици Кастриот, те би по томе требало да је аутентичан. Портрети Ивана
Кастриота су цртане копије са оригинала из палате и цркве, а акварели са ликовима
Ферантеа и ћерке Ирене пресликани оригинали чувани у галатинској кући Калофили
пи и у опатији Акваформоса у Калабрији. Битно је код свих ових Кавотијевих репро
дукција, осим уметничке валоризације, коју су дали критичари је, да су оригинали по
свему судећи приказивали аутентичне ликове сликаних личности, што би за Кастри
оте било веома значајно с обзиром да других ликовних приказа (осим за Скендербе
га) нема до сада објављених.
520 Два цртежа су копије Пјетра Кавотија са слика којих више нема, једна из
палате кастела у Галатини у овалном оквиру и са грбом Кастриота, а друга из сакри
стије саборне цркве у Галатини (једна полупрофил, једна анфас) ликом војводе Ивана
Кастриота. За прву слику са грбом код Г. Валонеа (у чланку „Ликови Кастриота ста
ре генерације у музеју Пјетра Кавотија у Галатини“) је дата претпоставка, да би мо
гао бити и Иван Кастриот први, односно, отац Скендербега, ваљда због грба и натпи
са са именом. Међутим баш по грбу је јасно да није у питању стари Иван Кастриот,
јер је он имао другачији грб са руком и мачем, а не двоглавог орла (који је из времена
његовог сина), а из натписа се не може тумачити на кога се Ивана односи. Осим то
га, по којој је то слици (за коју се до сад није чуло), или како би могао по свом сећању
неки сликар насликати овај лик старог Ивана (који је умро око пола века раније), да
би био веран.
335
Лука у Напуљу и кастел Нуово на слици из XV в.
Кастел Нуово
перспектива одозго
Кастел Нуово у Напуљу у коме је у XV в. двор Арагонске династије на коме је била

Андроника Кастриот
Иванова мајка, Андроника Аријанит-Кастриот није живела са си

новљевом фамилијом у кастелу Сан Анђело, а ни касније после пресе
љења породице Кастриот није живела у кастелу Сан Пјетро у Галати
ни, већ је у време владавине Ферантеа I, a и после била на двору Ка
стел Нуово (Castel Nuovo) у Напуљу, краљичина дворска дама (прилог
стр. 124). Са краљевском породицом Андроника Кастриот521 је, сходно
краљевом позиву за усељење у Италију, као њихова штићеница и жена
значајног савезника, при ранијој краљевој борби за трон, имала близак
однос. Нарочито се овај однос учврстио доласком септембра 1477. год.
на двор у Напуљ, краљеве нове невесте, Ђоване III, con cui Andronica
strinse una profunda e durevole amicizia [са којом је Андроника имала дубоко
и трајно пријатељство].522 Била је краљичина пријатељица од посебног по
верења523, после кратког периода власти краља Карла VIII и повратка
владара из арагонске династије у Кастел Нуово у 1496. год. и Ђоване
III, као екскраљице, Андроника је становала у дворцу на другом спра
ту западног крила524 у краљичиној близини. По аналисти: Nonostante la
contiguita con il potere e le sue lusinghe, Andronica traversa la vita di corte
521 Уз записе о Кастриотима у неким од старијих едиција дата је и гравура, или
цртеж Андронике, ликовно веома изражајан и детаљан у кружној медаљонској фор
ми са натписом по ободу. Дат је и податак да је гравуру урадио Ђовани Теодор Брај
1596. по цртежу из ранијег периода за који није забележено име аутора. Према проце
ни година на лику и према натпису, вероватно је рађен по доласку Андронике са си
ном у Апулију, крајем седамдесетих година XV века. Натпис је на латинском – Donice
Scanderbegi uxor. Касније када је она постала значајна дворска дама, увек је писано
само Андроника Аријанит. Веома је уочљив на њеним грудима медаљон са великим
„грчки крстом“ С обзиром, да се код ње може приметити наглашавање византијског
порекла са краљевским сродством (које је по Мусакију, роду њене мајке) како је за
писано на епитафу споменика њеном унуку Константину, који је она 1500. г. подигла,
овај грчки крст, би могао значити, да је у време израде гравуре, била још у старој пра
вославној вери. Неоспорно је, да је она такође прешла у католике, јер не би могла оп
стати на двору Арагонаца, а такође не би могла да утиче на избор свог другог унука
за католичког бискупа, преко краља, код папе (што је дато у каснијем тексту) како се
десило 1501. г.
522 R. Filangijeri: „Castrel Nuovo Reggia angioina e argonese di Napоli“ (Napoli,
1939).
523 Томе у прилог иде и изнет пример да је краљица поверила на чување Андро
ники своју десетогодишњу кћер Ђовану, будућу краљицу, 2. јуна 1488. год. у дворцу
Кастел Нуово, када је војв. од Калабрије каснији краљ Алфонсо II отварао Poggio
Reale (дворац Краљево Брдо) у Напуљу, Р. Филангијери, Ibid.
524 По Р. Филагијерију и Ј. Мусакију уз њу је на двору Кастел Нуово била и ње
на рођака из породице Аријанит, Порфида, која је такође била дворска дама.
con dignita e moderazione. [упркос блискости са моћницима и ласкања њој, Ан

дроника је попреко гледала живот на двору са својим достојанством и својом уме
реношћу]. И промена на напуљском трону при доласку на власт Фреде
рика Арагонског од 1496. год. није изменила климу поштовања и при
јатељства према жени Скендербега ни упркос противљењу Кастриота
(али Кастриота-Бранаи) крунисању Фредерика. Чак је краљ Фредерико
потврдио 1. априла 1498. посед Гаглиано, као награду Андроникином
сину Ивану за Иваново не учествовање у отпору његовом преузимању
власти тих година525. У септембру 1499. год. Андроникин покровитељ
на двору у Напуљу екскраљица Ђована III отпутовала је у Шпанију.
Андроника ће јој се тамо придружити две године касније са краљи
чином ћерком Ђованом IV такође екскраљицом удовицом Фердинан
да II уз коју је дотле и била, што се може видети и из извештаја млетач
ког изасланика, Франческа Моросина из исте године526: La reina fiola
rimastaa Napoli, di anni venti, fo moglie di re Ferdinando: honestissima, et
ogni suo altto fa prudentia: ha con lei la moglie fo dil signor Scandarbechio
vechio, molto amicha di la Signoria nostra... [краљица кћер остала је у Напуљу,
она је у двадесетим годинама527 била је супруга краља Фердинанда528: угледна, сва
ки њен поступак је био разборит, са њом је била супруга старог Скендербега великог
пријатеља наше Сињорије, Млетачке републике...].529 У 1500. год. је Андрони
ки умро унук Константин, бискуп у Исернији, те је она подигла (како
је дато на натпису) мермерни споменик са статуом у манастиру у бли
зини кастела Нуово у Напуљу (прилог на стр. 335. Тих година је подр
жавала и финансијски помагала свог најстаријег унука Ђурђа II учес
ника у Млетачко-турском рату 1499. год, који је и подигао устанак у
Албанији. У августу 1501. год. је Андроника отпутовала у Шпанију у
пратњи екскраљице Ђоване IV где је боравила на двору у Валенсији са
њом и њеном мајком. Са собом повела и свог млађег унука Алфонса,
525 После смене власти на двору Кастел Нуово у Напуљу, после 1496. год., не
ма података где је боравила Андроника, да ли је била у Галатини, за шта нема доказа,
али имамо по Моросинијевом извештају да је 1499. била са екскраљицама мајком и
ћерком вероватно до одласка у Шпанију у замку Капуано (са Ћованом III), а по одла
ску мајке до свог одласка у Шпанију 1501. г. у замку Сома Везувина (са Ђованом IV).
526 G. Vallone: „Andronica e Giovanni Castriota Scanderbeg“ (изводи са инт.).
527 Према подацима из родослова Арагонаца (Ibid.) имала је 1501. год. 24
године.
528 Краљ Фердинанд II Арагонски је умро 7. октобра 1496. г. (родосл. Арагона
ца Ibid.).
529 G. Vallone, Ibid.
међутим унук се кроз две године у Шпанији разболео и умро 1503. год.
у својој петнаестој години530. Ни Андроника није дочекала да се вра
ти из Шпаније у септембру 1506. год, када су се обе екскраљице вра
тиле у Напуљску краљевину, јер је пре тога умрла. Сахрањена је у Real
manasterio de la Trinidad у Валенсији, где је сахрањен и њен унук (при
лог на стр. 127). По једном писму531, које је упутила из Шпаније 8. мар
та 1505. код Ђ. Валонеа532 је дато, да је умрла. између марта 1505. и сеп
тембра 1506. год., а то би било у Андроникиних седамдесет и седам го
дина према податку да је рођена 1428. год.533 Око године, до када је жи
вела Андроника, дата су опречна тумачења на основу противуречних
докумената. У аналима М. Сануда534 је поменуто да 1500. године ба
ба Ђурђа II није жива, а такав податак налазимо и у генеалогијама535,
међутим наведени извештај Ф. Моросинија из 1501. год. и Андроники
но писмо од 8. марта 1505. год., као и тестамент Ђоване III, доказују,
да је живела и после 1500. год. и да је са екскраљицом била крајем свог
530 Paolo Petta: Despoti d’Epiro e principi di Macedonia. Esuli Albansi nll’Italia del
Rinascimento (Lecce 2000); „Породица Кастриоти – споменици говоре“ (Газета Стан
дард од 6.12.2008. г.). Сахрањен је у краљевском манастиру у Валенсији уз сада пре
сушену реку и мост Тринидад, ван бедема старе Валенсије, у коме је сахрањено и не
колико припадника арагонске династије. Андроника му је подигла споменик, који и
данас постоји, на коме је написано по цитираном тексту у изворним натписима, да је
Алфонс унук Георгија, званог Скендербег по Александру Македонском, владара Ал
баније, која је после његове смрти напуштена од савезника покорена од Турака, а која
је била бедем хришћанства према Турцима и даље да је Алфонс умро 1503. г. у 15. го
дини у Валенсији. Овај споменик је и доказ за исправке у генеалогијама Кастриота,
које не помињу Алфонса четвртог сина Ивана Кастриота и Ирене Бранковић.
531 Писмо поменуто код Г. Валонеа упућено из Шпаније 8. марта 1505. год. је
садржало Андроникину lamentare dignitostamente il saccegio [достојанствену жалбу на
пљачку], односно жалбу краљу Фердинанду Католичком на пљачку, коју су изврши
ли шпански војници најамници смештени у Галатини (свакако плаћеници за одбрану
јужних обала од Турака и Сарацена) 9. јула 1504. год. Из овога би се могло закључи
ти да је била у преписци са својом фамилијом у Галатини односно са сином Иваном и
да је сигурно знала и за конфинацију унука Ђурђа II у Скадру.
533 Андроника Кастриот је сахрањена у Валенсији у краљевском манастиру Св.
Тринидад. У тестаменту краљице Ђоване III је исказана краљичина жеља да се њена
пријатељица и пратиља Андроника постхумно пребаци у Напуљ у цркву манастира
Св. Марије, где је сахрањен и Константин, Андроникин унук, међутим нема доказа да
је ова жеља краљице и извршена.
534 Marino Sanudo: „Slavi Meridionali – brani tratti dai diarj“ vol. I (1496–1515),
Venezia 1863, стр. 143.
535 D. Shama / A. D. Battelli: Ibid.; Libro d’Oro...della Nobilita Mediteanea: Ibid.
Изглед манастира
Основа
манастира
Валенсија – манастир Тринидад

у коме су сахрањени Алфонсо
Кастриот 1503. г. и Андроника
Кастриот 1505. г.
положај манастира
живота у Валенсији, а ти подаци су интересантни и за истраживање пе

риода око 1505/6. год. код Кастриота. Ипак може се са сигурношћу узе
ти, да је њена смрт била у 1505. год., јер је те године у јулу умро и њен
син Иван, а она се не помиње у сукцесорским документима после ње
гове смрти. Судећи по записима о њој, она је до смрти била личност ве
ома значајна за породицу Кастриот, потомке Скендербега и за све Ка
стриоте после гранања породице у Италији, када је преузела улогу сто
жера породице, који их све окупља, а и помаже са својим утицајем на
напуљском двору у време честих промена владара, када су повремено
Кастриоти падали у немилост код династије.
Од Иванових синова, Константин и Фредерик су се определили за
живот посвећен вери, те је стицајем околности, да су Кастриоти били
потребни католичкој цркви, ради примера прихватања католичке вере
пред масовним албанским и грчким избеглиштвом, још у младим својим
годинама, 2. октоб. 1497. год., Константин је постао бискуп у Исернији,
граду на 150 км северно од Напуља536 (прилог на стр. 341) по аналисти
ма са око 20 година. Међутим, умро је прерано 1500. год. Сахрањен је
у Напуљском манастиру S. Maria la Nova537 (прилог на стр. 342). Према
аналистима, још при Константиновој поодмаклој болести, када се ви
дело да се не може спасити, Кастриоти, односно Андроника предузи
536 У хронолошкој листи са бискупима Епархије Исернија-Венарфа, као 40. по
реду бискуп Исерније уписан је Константин Кастриоти од 1497. г. до 1500. г. уз запис
да је те год. умро.
537 У Напуљу у атријуму са колонадом манастира S. Maria la Nova (из време
на краја XV века) у близини двора Castel Nuovo, сахрањен је бискуп Константин Ка
стриот, унук Ђурђа Кастриота у мермерном саркофагу у зиду манстирског клаусто
ра са лежећом мермерном фигуром са ликом Константина и посветом Андронике Ка
стриот на плочи изнад мермерног портала са митолошким фигурама, радом скулп
тора Јакоба Дел Пила. Посвета на плочи је – CONSTANTINUS CASTRAYOTUS
HIC TEGITUR SANGUINE ET CONGNATIONE REGIA AC CAESSAREA CLARUS:
MORUM CANDORE INSIGNIS: DIGNITATE PONTIFEX ISERNIESIS: DUM PROBE
VIVIT INTEMPESITIVE MORITUR ANDRONICA COMINATA PATERNA AVIA NE
POTI OPTIMO POSUIT M D [Константин Кастриот овде сахрањен сродник по крви
са краљем Цезарисом славним, искрен, племенитих особина, поштовани врховни све
штеник Исерније, примерног живота Андронике Коминате бабе по оцу највреднији
унук 1500]. Може се запазити да се помињањем краља Цезариса, на плочи скреће
пажња на порекло Мусакија, које (по традицији код Мусакија) има Андроника пре
ко мајке Марије Мусаки (родослов Мусакија В. Качановског „Историја Србије“ стр.
314), а које је било битно за Андронику, блиску династији и двору арагонском у На
пуљу.
Исернија – зграда
епархијског седишта
Моннументални споменик са
саркофагом Константина
Кастриота, исернијског бискупа
сина Ивана II Кастриота у зиду
клаустора манастира С. Марије
Нуове у центру Напуља
Табла са натписом испод саркофага

Грб Кастриота
са бискупском
митром
Мермерни саркофаг са лежећом фигуром
Константина и рељефом са Ескулаповим
ћеркама у порталу изнад саркофага
Детаљи са споменика Константину Кастриоту

мали су мере, да на његово место буде постављен његов брат Фредери

ко Кастриот, неку годину млађи од њега. Адроника је у том циљу упо
требила свој утицај код напуљског краља тада Фредерика IV Напуљ
ског, да краљ интервенише код папе, тада Александра Боргезеа. Међу
тим, папа није уважио жељу краља, после смрти бискупа Константина,
али аналисти наводе, да Фредериковог хиротонисања није било, јер је у
међувремену он, такође умро у младим својим годинама. Иначе на Кон
стантина Кастриота се односи један објављени допис Андреја Анђе
ла Комнена (коаутора познате „Меморије Мусакија“538) послат рођаку
Константину Мусакију свакако из времена када је Константин Кастри
от био бискуп у Исернији у којем се Кастриот описује као познавалац
породичне историје обе њихове фамилије (Мусаки и Кастриот), који је
упознат са њиховим радом на „Меморији“ и зналац историописаца, а
да на њега рачунају у помоћи за штампање „Меморије...“539.
Феранте, или Фердинанд Кастриот (са именом по краљу) је на
следник стицајем околности, иако најмлађи, свих Иванових поседа и
наследних племићких титула, војводе Сан Пјетро од Галатине и контеа
од Солета. Живео је доста раскалашно, судећи по томе, да је имао седам
ванбрачних синова од којих је и данас бројно потомство Кастриота у
Италији и четири ванбрачне кћери, али треба имати у виду, да је то вре
538 Ј. Мусаки: Ibid.
539 Код В. В. Качановског:„Историја Србије од половине XIV до краја XV в.“
стр. 313; и C. Hopf: Ibid., стр. 307/8, објављено је ово писмо Андреја Ангела Комне
на за Константина Мусакија: – Signor Don Constantino Musachi, io per brevita le mando
al presente qui incluso la memorioa ritrovata de vostra casa appresso le memorie de casa
nostra, e s’ i lSignor Don Constantino Castrioto no l’ ha doto qela memoria, le donai che ve
la presente< al presente le mando l’ esemplo come jace, e per esser cosa, e per esser cosa
veridica, penso de farlo registrare in libro d’ un valentissimo historografo, dove sono poste
tutte le faiglie illustri, chelui habbia possuto havere e ritravare, e se dice ch’ incomincia da
Adam insin’ al presente e poi e per imprimerse.
У преводу то би значило, при обраћању Константину Мусакију (коаутору „Ме
морије...“) за хронику коју шаље, да је летимично проверио и да су приказане и увр
шћене и њихове фамилије (вероватно се мисли на Мусакије и Кастриоте), које су бли
ске по сећањима у његовој кући (породици), те тако господин Дон Константин Ка
стриот, који има сазнања за ову „Меморију“ ће донирати (поклонити) за домашај са
дашњице (вероватно се мисли и на финансирање едиције), да би се користило ово
искуство и то објавило у некој књизи неког способног историографа о овим уваженим
породицама, које су биле моћне и које се могу пратити од Адама (вероватно је фигу
ративно речено, да је од памтивека, према датом родослову) до дањашњих времена и
да би се то штампало.
НАПУЉСКО КРАЉЕВСТВО КРАЈЕМ XV В.

ме ренесансе у Италији, када су донекле попустиле стеге католицизма

и када се велики део богатог италијанског племства одао таквом живо
ту. Биограф Барлеције је њему посветио своје дело о Ђурђу Кастриоту.
О Марији, кћери Ивана Кастриота и Ирене Бранковић, има врло
мало података у италијанским генеалогијама и записима – да јој је при
знато грађанство и племство млетачко (patrizia Veneta), да се удала за
Карла Минутола (Carlo Minutolo), наполитанског племића и да је била
веома образована за жену њеног доба са знањем грчког и латинског је
зика540. Осим тога у записима имамо о њој и да је имала „строг и вели
кодушан карактер наслеђен од бабе Андронике“541. Бринула је и о Фе
рантеовој ванбрачној деци и од њих је двојици синова оставила теста
ментом своје наслеђе. Живела је до 19. окт. 1569. год.
540Libro d’Oro: Ibid.

541 Постоји о њој и забележено да се Марија Кастриот петицијом обратила и
најближем папином сараднику кардиналу у време Concilio di Trento, али није дато ко
јим поводом (П. Пета: „Деспоти Епира и принципи Македоније“).
ЂУРАЂ II КАСТРИОТ
(око 1447–1540)
Ђурађ (II) Кастриот (по италиј. генеалогијама Георгио, или Ђорђо)

најстарији Иванов син је за наше истраживање најинтересантнија лич
ност код Кастриота, јер је преко њега генеалошка директна веза са Дре
каловићима. У записима се наилази, да је имао надимак „Скендер-бег“,
али вероватно у годинама кад је дизао устанак у Албанији. По пода
цима са којима располажемо за њега и његову породицу по свему су
дећи је рођен око 1476. год. у време када су Кастриоти живели у касте
лу Сипонт у Монте Сан Анђелу на Гаргану. Већи део младости провео
је у Галатини, где је породица живела у палати Castelo Ducale градс
ке тврђаве Сан Пјетро у сада старом делу Галатине. Нема документар
них података какво је образовање стекао, али се може претпоставити,
да је стекао и основу војног образовања судећи по традицији фамилије,
као најстарији син и по оцу (који је учествовао у ратовима и устанци
ма у чему је касније и Ђурађ учествовао) што је и обухватало већином
образовање племића. Међутим према томе, да је био и ризничар вој
водства, а у старијим годинама и прокуратор значајног манастира, мо
же се претпоставити и да је у свом образовању обучен и за вођење фи
нансија. Судећи по записима да је „палацо Кастриоти“ био средиш
те друштвеног живота у Галатини, вероватно по његовој мајци изданку
династије Бранковић образованој свакако по византијским узорима на
деспотском двору у Смедереву може се претпоставити да су и њена де
ца образована по овим узорима за шта има доказа код њене кћери Ма
рије. Међутим и синови, посебно Ђурађ је морао имати знања више је
зика, сем италијанског и албанског, свакако и матерњег српског (могуће
по мајци и грчког), а касније у конфинацији и турског и као прокуратор
католичког манастира и латинског.
Ако анализирамо, да ли је Ђурађ II (Георгио) Кастриот најмлађи
син Иванов, како дају две генеалогије, или најстарији, како дају најно
вија истраживања по архивским изворима542, позваћемо се на пода
542 P. Petta: Ibid.; G. Vallone: Ibid.
так из анала Сануда, који се узима, да унук Скендербегов (fiol dil fio fo
Scander-beg) има 23 године 1500. год.543, што говори да је рођен 1477.
год. Такође исти аутори дају и податак да је 1497. год. Константин са
око 20 год. постао бискуп Исерније. Ако занемаримо погодбени облик
податка „око 20 год.“ испада да су Ђурађ и Константин рођени исте го
дине односно могуће близанци. Ипак, пошто за то нема ни наговештаја,
јасно је да је Ђурађ ипак старији. Према имену Ђурађ, имену деде, које
се обично код фамилија, које имају славног претка, какав је Скендербег,
даје његовом првом унуку, биће, да су сасвим у праву аутори, који дају
податак о Ђурђу II (Георгију), да је најстарији Иванов син. Георгија, од
носно Ђурђа II Кастриота савремени историограф Ђ. Валоне (са доста
натписа о Кастриотима у Италији) узима као најстаријег сина Ивана и
Ирене Бранковић и према његовим годинама даје податак, да је њихов
брак склопљен средином осамдесетих год. XV в., а то налазимо и код
П. Пете544. Такође у новијим генеалогијама Кастриота старијих генера
ција је унет овај податак о Георгију најстаријем сину Ивана Кастриота.
Према томе може се закључити, да је и брак Ивана и Ирине склопљен
средином осамдесетих година XV века. Такође у аналима М. Сануда,
дато је да устаници из Албаније 1499. год. не желе да их води у новом
устанку Иван Кастриот545 већ захтевају да то буде неко други од Ка
стриота те је узет Ђурађ (Георгио), из чега би се такође могло закључи
ти за Ђурђа, да је он по годинама најстарији Иванов син. Као допринос
овом разматрању имамо по том питању и став О. Ј. Шмита546, где он на
глашава, кад говори о Ивановом сину Ђурђу: Georg, Ivans Erstgeborener
(Георг, Иванов првенац), а исто и код Ђ. Валонеа547: Giorgio, il primogenito
figlio di Giovanni [Георгио прворођени Иванов син].
Из иницијативе Андроникине о замени Константина у исернској
бискупији, његовим братом, види се да је Фредерик Кастриот трећи
син, млађи од Константина, вероватно рођен око 1480. год., док је за
Алфонса дато да је 1503. имао петнаест година тј., да је рођен 1488.
год., односно кад је породица била у Галатини, као и Феранте и Марија,
543 Код М. Сануда у много пута до сада навођеним аналима, стр. 93 наводи се
година 43. за унука Скендербеговог међутим то се при анализама узима као очиглед
на омашка, могуће штампарска, да је уместо 23 написано 43 г.
544 G. Vallone: Ibid., P. Petta: Ibid.
545 М. Санудо: Ibid., стр. 89.
547 G. Vallone: „Interperance di Ferrante Castriota Scanderbeg“ („il Galatino“,
1989).
који су рођени после 1490. год. Да је Феранте најмлађи брат, иде у при
лог и чињеница, на коју ћемо касније доћи, да је Ферантеов последњи
ванбрачни син Феранте (II) рођен као посмрче 1562. год. из чега прои
зилази да Феранте није могао бити старији брат у односу на Ђурђа ни
ти, да је могао бити рођен крајем осамдесетих, или у деведесетим го
динама XV века, већ само после 1490. год., судећи по години када му је
рођен последњи његов ванбрачни син Феранте (II).
У периоду после 1495. год. по доласку на власт у Напуљској кра
љевини француског краља Карла (Шарла) VIII, текле су припреме за по
дизање антитурских устанака на Балканском полуострву, па и у Алба
нији, на подстицај француског краља, који је имао амбиција да потисне
Турке из ових земаља те има забележено да су и са Скендербеговим по
томцима обављани разговори око учешћа у евентуалним устанцима у
Албанији, које је требало да финансира и потпомогне краљ Карло VIII,
према мемоарима Ф. Комина. Међутим у овим преговорима, које је во
дио драчки архиепископ, највише експониран у овој акцији у којој је и
настрадао од Млечана, није назначено са ким су од Кастриота прегово
ри вођени. Може се претпоставити, да су ипак са Иваном Кастриотом,
као најистакнутијим од Кастриота у устанцима у Албанији, мада у кас
нијим устанцима, није он учествовао од Кастриота, већ његов најста
рији син.
О Ђурђу (II) Кастриоту у том периоду, има само податак, да је но
минован 1493. год. у својој вероватно седамнаестој години, у млетач
ки Maggior Consilio (велико веће) републике548. Ово номиновање је по
свему судећи било по наследном праву, које се преносило од Ивана Ка
стриота, када је он, по услову који је његов отац Ђурађ (да би осигурао
сина за евентуално избеглиштво од Турака у Венецију), поставио Мле
чанима 1463. год. у Ивановим још млађим годинама549. Тиме је Ђурађ II
постао четврти по генерацијском реду Кастриот са статусом млетачког
племића јер је и Иван Кастриот његов прадеда имао признат статус пле
мића уписан у венецијански кодекс (са блазоном грба Кастриота).550
Даље о Ђурђу II, Ивановом најстаријем сину, нема у том периоду
података до 1498. год., када је прешао у Амалфи551 и постао ризничар,
548 Nobili Napolitani – Famiglia Castriota Scanderbeg.
549 С. Радонић: Ibid., докум. 262, стр. XXI; Н. Вулић: Ibid., стр. 248, 249.
550 Du Cange: „Ilirikum vetus novum (Historia regnorum Dalmatie, Slavoniae, Bos
niae Serviae)“ стр. 139.
551 Амалфи је град и лука педесетак километара јужно од Напуља на Тиренском
мору са развијеном трговином, поморством и рибарством и старим занатом за израду
или благајник (tesorijere) амалфијског војводе. Ђурађ (II) Кастриот је

могуће постао 1498. год. ризничар одн. благајник амалфијског војво
де Пиколоминија552 (синовца папе Пија III Пиколоминија и унука папе
Пија II Пиколоминија), такође по привилегији, коју је имао његов пра
деда по мајци деспот Тома Палеолог553 код бившег папе Пија II. Таква
привилегија деспота Томе Палеолога код папе је била између осталог и
због уступања (у годинама када је деспот Тома био у егзилу у Италији),
значајне реликвије папи Пиколоминију. Реликвија је дата катедрали у
папином родном граду Сијени, а то је изгледа имало утицаја и за напре
довање у црквеној хијерархији и његовог млађег брата Константина би
скупа од 1497. год. у Исернији. Вишеструка повезаност Кастриота са
Пиколоминијима црквеним поглаварима и војводама је била такође и
двадесетак година раније и преко старог Скендербега, који је 1462. год.
прешао у Италију у помоћ наследнику трона Ферантеу I, и то управо
на позив упућен од папе Пија II Пиколоминија. Све ове околности нам
папируса. Као слободна лука је имао доста дуго самосталност као Република Амалфи
током IX и X века. Имао је и велики арсенал за градњу галија. У педесетим годинама
XIV века је доживео разарања од земљотреса и цунамија и епидемију куге, од чега је
град дуго имао последица. Крајем XV века је био у саставу Напуљског краљевства,
као војводство Амалфи, под управом великог војводе Алфонса Пиколоминија. У са
дашњим приликама Амалфи је велики туристички центар западне обале Јужне Ита
лије са близу 6000 становника.
552 Alfonso I Piccolomini duca di Amalfi. Алфонсо I Пиколомини је син Анто
нија Пиколоминија првог војводе од Амалфија ново установљеног војводства у На
пуљској краљевини, синовац је папе Пија III и унук брата папе Пија II из богате и зна
мените породице Пиколомини. Војводство Амалфи је наследио 1493. год. Оженио се
1490. год Ђованом Арагонском унуком краља Фердинанда I ћерком Фердинандовог
ванбрачног, али признатог сина, Енрика Арагонског, маркиза Гераца. Алфонсо I је жи
вео до 23.10.1498. г., а у марту 1499. г. родио му се син, посмрче, Алфонсо II, који је
наследио војводство Амалфи и чији је намесник – регент била мајка Ђована Арагонс
ка до своје смрти 1510. год. Ђована Арагонска је иначе протагониста драме од Јохана
Вебстера „Војвоткиња од Амалфија“. (Camera Matteo: „Istoria della citta e costijera di
Amalfi“ (Napoli 1836; Libro d’Oro della Nobilita Mediteranea – Genealogia Piccolomini).
553 Тома Палеолог отац Јелене Палеолог мајке Ирине Бранковић-Кастриот је
најмлађи син византијског цара Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш. Њeгова
друга кћер Зоја је била удата за московског кнеза, потом цара Ивана III. Био је послед
њи морејски деспот, који је 1460. г. напустио Мореју пред турским заузимањем, њего
ва политика се ослањала на Запад и папу за разлику од његовог брата деспота Димит
рија, који је владао суседном деспотовином, а који је био турски вазал. Разједињени
нису могли дати отпора Турцима и Византија којом је владао њихов најстарији брат
Константин је после његове смрти заузета од Турака. Тома је избегао на Крф, а 1461.
г. у Рим где је живео до 1465. г.
могу дати објашњење, да су млади Кастриоти дошли у релативно ра

ним својим годинама на престижне функције, бискупа, а и чувара риз
нице, односно звање благајника војводства Амалфи. У годинама после
1496. год., када је Иван био у немилости код Арагонског владара (по
сле сарадње са анжујским краљем Карлом VIII), вероватно су Кастри
отима помагале везе са папом уз непомућена Андроникина пријатељ
ства на двору.
Очигледно је да су Кастриоти, Иван и Ирена наменили најстари
јем сину улогу вођења војводста и феуда, који су били у породичном по
седу, те је требало да се за то обучи код великог војводе Пиколоминија,
а и да стекне везе и познанства на једном од најзначајнијих у краљеви
ни, двору великог војводе у Амалфију. За другог сина Константина на
менили су да заузме позицију на црквеној лествици на значајном ме
сту бискупа, како би Кастриоти попут других фамилија високог плем
ства имали престижне позиције у оба важна домена и у католичкој цр
кви, као и у краљевини. Међутим најстарији син Ђурађ II Кастриот, је
вероватно имао више афинитета за традиционалне код Кастриота – вој
не послове, те се није после тих година задржао у Амалфију, већ је на
ставио ратничку традицију Кастриота, одласком 1499. год. у Венецију
и у 1501. години у Млетачко-турски рат. После периода када је Иван (II)
Кастриот 1481. год. и у току десетак година касније, прелазио у Алба
нију у дизао устанке против Турака, на почетку XVI века, 1501. године
је у млетачким аналима, а и код историографа забележено, да је и Ива
нов син Ђурађ у тежњи за ослобађањем дедовине учествујући у Мле
тачко-турском рату прелазио у Албанију уз подршку ратних галија мле
тачке флоте, такође ради подизања устанка и ослобађања Албаније.
Уочи рата са Турцима 1499. год. и припремајући тактику напада и
изнутра, дизањем устанка на турској територији, Млечани су прегова
рали са Кастриотима о дизању устанка у Албанији. Ђурађ (II) иако још
млад са око 22 године је био њихов експонент, вероватно што се знало
за оца, Ивана Кастриота, да је преко мајке Андронике, био близак на
пуљском двору са којим су Млечани увек били у лошим односима, а
касније и у вези око припрема евентуалног крсташког похода и са Ан
жујцем краљем Карлом VIII. Међутим могуће, да су и Иванове године,
или здравље, биле разлог, да се Млечани определе за млађег Кастриота.
Млади Кастриот би требало сходно великој слави и угледу међу Албан
цима његовог деде Скендербега, а и успесима које је имао отац Иван у
устанцима и бунама у Албанији крајем XV века, да поведе 1501. год. у
Албанији нови устанак, којим би ослабили Турке изнутра. Можда је би

ло од утицаја и то што су према писању у млетачким аналима554 погла
вари Албанаца, који су се припремали за масован устанак, послали по
руку по једном фратру, мисионару из Кроје, да би желели да им се по
шаље за вођу устанка Скендербегов унук, а не Скендербегов син, по
што је он настран (non dice il padre eh e mato)555.
У аналима М. Сануда се говори о „Скендербегу“, али унуку, без
навођења имена, међутим сем Константина, који је био већ у то вре
ме 1499. год. бискуп у Исернији, унуци Ђурђа Кастриота Скендербе
га су још и Фредерико који је могао имати највише 19 година и Алфонс
са 11 година и најмлађи Феранте са око 9 година, те је једино то могао
бити по годинама узраста Ђурађ II са 23 године, али и у сaмим анали
ма М. Сануда у два извештаја се помиње уз име Скендербега – Zorzi556
(Ђурађ)557, а у италијанским записима и понекој генеалогији налазимо
податак за унука Ђурђа (II), да је учесник у Млетачко-турском рату и
да је имао надимак „Скендербег“, како га и називају у аналима М. Са
нуда, по деди. Исти надимак налазимо и код Диканжа за Ђурђа II у ге
неалогији Кастриота – Georgium Castriotum, cognomento Scanderbegum,
mortum anno MDXL (Георијус Кастриот називан Скендербег, умро
1540. г.558
По аналима и по ауторима, који о томе пишу, Ђурађ (II) је у прего
ворима са Млецима постигао добре финансијске услове за себе у овом
ратном походу против Турака559. Свакако, да је сем млетачких цекина
554 Изводи Јосипа Вентинелија из анала – Marino Sanudo: „Eksposizione di
rapporti fra la Republica Veneta e gli Slavi meridionali brani tratti dai diarij“, стр. 89.
555 Из извештаја у аналима није објашњено, да ли се мислило на Иваново пре
ко понашање према потчињенима, или да је лудо храбар и ризикује живота људи и
свој, те са тим особинама није погодан за вођу, одн. са његовим особинама, које су
могуће упознали при дотадашњим његовим вођствима побуна у Албанији претходне
деценије 1481. г. и можда и 1492. г. и др., јер је невероватно да су у претходним побу
нама делимично успешним против Турака, могли имати вођу, који је као што наводе,
настран или луд (mato тј. мatto – у савр. итал. јез. тумачи се као – настран или луд).
556 М. Санудо: Ibid., стр. 117, 213.
557 Код А. Шмауса: Ibid. (1968) се такође свакако по податку из анала, даје да
је у питању унук Ђурађ.
558 Du Cange: Ibid., стр.138.
559 Опште познато је да су врло ретки преговорачи, који су преговоре успели
да окончају на штету Млечана, те би се могло закључити на први поглед, да је Ђурађ
(II) био веома вешт преговарач. Међутим о испуњењу тих услова од стране Млечана
постоје опречна сазнања.
за Ђурђа (II) Кастриота, тада амалфијског ризничара, постојао и мотив

ослобађања Албаније од Турака и повратак његове дедовине, а такође
и стицања угледа младог још неафирмисаног члана угледне породице
са славним прецима.
У току 1500. и почетком 1501. год. вршене су припреме за поход
у Албанију који је замишљен као напад флоте млетачких ратних галија
и заузимање полуострва Родонија, као стратешке тачке која домини
ра северним делом албанске обале. На Родонију је још Ђурађ Кастри
от – Скендербег 1451–55. год. саградио тврђаву Кјурил560 са малом лу
ком. (прилози Изглед остатака луке, стр. 384). По аналима, насељено
је у близини тврђаве око 70–80 сиромашних породица561 ради градње и
одбране кастела, по свему судећи још у време градње односно у време
560 Кастел Кјурил (Caurili у аналима Сануда, или Oppido Churrilli у црквеним
докум.) је тврђава са луком коју је на острву Родонију изградио 1451/55. г. Ђурађ Ка
стриот Скендербег као своју луку и дограђивао кастел и луку све до турског похода
на Албанију 1465. г. Тврђава је после турске неуспешне опсаде Кроје при продору Ту
рака до приморја 1466. год. срушена, а нема записа да је обнављана за време Скен
дербега. По једном документу из 1488. год. који подноси папи викар делимично је об
новљена те год. црква Блажене Марије у близини тврђаве Кјурил од стране околног
становништва (А. Thenier: Vitera monumenta – Slavorum Meriodinalum, докум. DCCV,
стр. 524). По К. Јиречеку: „Положај и прошлост града Драча“ (стр. 183). На Родонију
у близини кастела је био фрањевачки манастир Св. Антуна, који је рушен. Говори се
и о Родонезима, који су у XIV и XV веку били озлоглашени по нападима са својим
малим баркама на мање трговачке бродове (међу којима су од средине XV в. по све
му судећи и Скендербегови насељеници околине Кјурила). Код М. Шуфлаја: „Срби и
Арбанаси“, стр. 47 налазимо податак, да је на Родонију био дворац племића Борелија
који је 1394. год. похаран.
561 Санудо: Ibid., стр. 144. Кастелу Кјурил је свакако било потребно залеђе са
живљем – поданицима, приврженим Скендербегу, за градњу, одржавање и одбрану од
напада. Није нигде у аналима назначено којег је састава насељено становништво, али
можемо претпоставити, да је међу њима било и породица из северних делова и око
лине Скадарског језера. За сам назив кастела Кјурил индикативно је да се код Ска
дарског језера налази место са истим називом Кјурило (у попису из 1485. г. пописано
је као варош кастела Жабљак – Г Станојевић: „Историја Ц. Горе“, стр. 510) а у време
градње тврђаве на Родонију изграђена је у близини тврђаве и православна црква св.
Петра. Осим тога индикативно је, да је и крајем XX века постојало у зони близу Ро
донија село у коме се говорило архаичним српским језиком. Треба узети у обзир да
су по неким етнолошким истраживањима и Кастрати и Хоти, из околине Скадарског
језера, поарбанашена српска племена, а да је у XV веку у околини Скадарског језера
добар део становништва говорио српским језиком по чему би могло да се тумачи да
је село са српским живљем у близини кастела Кјурил могуће било насељено у време
градње кастела у XV веку.
Грб Млетачке
републике са
крилатим лавом
Гравура Венеције из 1565. г. – Положај града са острвима и лагуном

353
Ђурђа Кастриота Скендербега. Обновљена Скендербегова тврђава Кју

рил на Родонију са заштићеном луком и полуострво са насељеним по
даницима би била база од које би се шириле акције ослобађања целе
Албаније са ширењем устанка, од почетног искрцавања Скендербего
вог унука и страдиота (најамника) у северном делу обале, на целокупно
становништво, које би се по предвиђању прикључило у масовни уста
нак за ослобођење од Турака.
После дугих припрема и одлагања одласка и покретања антитур
ског подухвата Ђурђа II Kастриота у Албанији сходно млетачким про
ценама ситуације у току Млетачко-турског рата и тешкоћама са савез
ницима, коначно је марта 1501. год. покренута Ђурђева експедиција са
млетачким бродовима, који ће га са страдиотима и добровољцима из
избеглиштва довести до Драча и у зону Љеша до Родонија и кастела
Кјурил. За учешће Ђурђа II Кастриота је значајно и то да за овај подух
ват који су припремили и подржавали и војно и материјално Млечани,
није имао и сагласност свог владара Фредерика Арагонског, што неће
бити без последица по самог Ђурђа.
Учешће Ђурђа (II) Кастриота у Млетачко-турском рату због зна
чаја ове епизоде у разматрању основне теме – порекла Дрекаловића,
пратићемо хронолошки кроз извештаје из анала М. Сануда са битнијим
догађајима везаним за Ђурђа (II) Кастриота у току овог рата.
[1499. г.]
У септембру 1499. год. је прво помињање подухвата у Албанији у
млетачким аналима М. Сануда562 и пренећемо га у оригиналу са прево
дом јер је битног садржаја:
Vene uno altro Frate Predichator dil hordine di S. Franc. dala Vigna
chiamato fra Franc. di Croja vien da Zara ha predicto questo ano in Albania
dice come Albanesi sono reduti a uno gran numero piu di 20 milia voriano
per capo il fiol dil fiol di Scanderbech non dice il padre ch e mato sta in uno
castelo in tera Otranto perho che diti Albanesi havendolo rebelariano al
Turcho e luiFrate sa dito capo veria volentieri et per ex zelo Christianitatis
per recuperar quele Albania pregava la Signoria con fervor volese far li fo
risposto si vedaria: et ala fin fu fato quanto dise perchche non molti zorni
562 М. Санудо: Ibid.
da poi fo mandato con letere e danari per dito Scandarbech zovene qual lo
conduse qui come diro.
[Превод: (Олга Капетанић унив. проф.)]: Из Задра је дошао још један фратар
проповедник реда Св. Фрање од Вигна, по имену отац Франческо, из Кроје, који је ове
године служио проповеди по Албанији и који је рекао како Албанци очекују велики
број повратника, више од 20 хиљада, и како би желели као вођу сина Скендербеговог
сина (Скендербеговог унука), а не оца који се налази у једном кастелу код Отранта563
пошто је он настран, а тада би се поменути Албанци, светећи се побунили противу
Турака. Он фратар рекао је, да се говори, како би поменути вођа радо дошао и сто
га из хришћанске ревности, како би се поново повратила Албанија, ватрено је молио
племство (власт), да то учини. Одговорили су, да ће се видети, шта може да се уради,
те на крају би учињено као што је рекао. Сходно томе је само неколико дана касније
био послат са писмима и новцем за поменутог младог Скендербега, те га довео ова
мо, као што ће се казати564.
[1500. г.]
Од фебруара 1500 год.,565 у аналима имамо извештај (који се овде
наводи у оригиналу) да је стигао у Млетке Ђурађ (II) Кастриот (кога
у аналима редовно наводе под надимком његовог деде „Скендербег“):
In questi giorni gionse tera el Sig. Scanderbech ani 43 fiol dil fio fo
Scanderbech vechio havia gran fama in Albania per il qual fo mandato a
tuor uno Frate per la Signoria nostra et cusi vene stava in tera di Otranto
con il il padre havia provision daj Re et vene solum con il voler dila madre
qual fo fia dil Dispoti di Servia.
[Превод (О. Капетанић)]: Ових дана стигао је у ову земљу госп. Скендербег, од
43 год.566, син сина покојног старог Скендербега (унук Скендербега), који је био ве
ома славан у Албанији, по којег је наша држава послала једног фратра; а дошао је из
563 Кастело – тврђава Сан Пјетро у Галатини.

564 М. Sanudo: Ibid. стр. 89.
565 М. Sanudo: Ibid. стр. 93.
566 Овде је аналиста погрешно дао године унука, јер унуци Скендербегови ни
су могли имати више од 25 година, ако је Иван рођен (најранија могућност) 1452/3.
год., а отац, Иван је могао имати 43 год., само ако је рођен 1456. г., како је дато код не
ких Скендербегових биографа, те се из овога може закључити да је погрешно наведе
на личност на коју се године односе, или су погрешно дате године унука 43 уместо 23.
краја Отрантског, (где му је отац примао краљеву провизију – надокнаду), а дошао је

по вољи своје мајке, која је била кћи српског деспота567.
– У фебруару месецу 1500. год. је упућен од Млетачког консили
јума провидур за Албанију на полуострво Родони у Албанији, а и Мар
тин Грк, градитељ и други градитељи, ради обнављања Скендербегове
тврђаве Кјурил (Caurili) на Родонију568.
– У априлу 1500. год. у аналима је дато, да су органи Републике
донели одлуку којом су одређен провидур који ће координирати подух
ват Републике против Турака у Албанији и задужени остали у суседним
провинцијама и капетан флоте да подрже акцију, а и одређени лимити
за трошкове за бродовље и остало, укупно до 5000 дуката569.
– Априла 1500. године, потврђено је, да дошао Скендербег (унук)
са својим људима и да му је саопштена одлука Сената републике, да ће
га отпремити за подухват у Албанију и да су му за то веома захвални570.
– У априлу 1500. год. у једном извештају се каже да Скендербег
(унук) надгледа припреме за подухват у Албанији, али да нема средста
ва за живот (у Венецији), те му је одобрена сума од 40 дуката571.
– У мају 1500 год. Млетачком сенату су послати извештаји из Ал
баније провидура и од заповедника флоте са Родонија, да се тамо граде
и галије572.
– У мају 1500. год. Скендербег (унук) тражио је од Кнеза да што
пре отпочне своју мисију у Албанији573.
– У јуну 1500. год. уз поруку да је једна галија при одласку из
Бриндизија заробљена од турских бродова, провидур за Албанију из
кастела Кјурил на Родонију јавља да су му потребни за даљу градњу
кастела новац и грађа, а и да пошаљу Скендербега, пошто је веома тра
жен у Албанији574.
– У јуну 1500. год. је у аналима дат извештај из марта провиду
ра из кастела Кјурил, где извештава како теку радови на утврђивању са
копнене стране, тражи слање новца, грађевинског материјала и хране,
да не би морали да се прекидају радови на обнови кастела. Осим тога
567 Ирина Бранковић-Кастриот ћерка деспота Лазара Бранковића и Јелене Па
леолог и унука деспота Ђурђа Бранковића и Јерине Кантакузен.
568 M. Sanudo: Ibid., стр. 93.
569 М. Sanudo: Ibid., стр. 96.
570 Ibid.
573 Ibid.
574 M. Sanudo: Ibid., стр. 99/100.
предлаже да пошаљу Скендербега (унука) са најамницима, да би могао

да се спроведе напад на ушће Војуше, јер би Скендербег нападао коп
ном, а флота са галијама са мора с обзиром, да од турских трупа има на
том подручју само 2000 Турака, Карадора575.
– За јуни 1500. год. је у аналима дато, да је наложено, да се пошаље
у Кјурил 200 дуката и грађа, како би се наставили послови на обнови576.
– У јуну 1500. год у аналима стоји да је по извештају провидура
један део бродовља отпловио у залив Војуше, а да су Албанци из Кју
рила (свакако насељене породице) били престрашени, јер су остали без
заштите бродова и тражили да се пошаље Скендербег и да им се испла
ти новац (вероватно наднице за радове на обнови Кјурила).
Дат је и извештај у којем се ближе описује кастел Кјурил са ро
вом од 120 стопа дужине, ширине 10–40 и дубине 20–40 стопа. Висина
бедема је 16 стопа, ширина 6, са по једном кулом у мору на свакој стра
ни, масивне грађе, висине 26 стопа и једном кулом на средини у брду,
која је напола срушена, али је веома велика са казаматима и топарни
цама саграђена за време Скендербега. Опасане су бедемом на опасним
местима и где се руше су утегнуте ужадима, а изградиће се и ревелин
(приступно утврђење). Постоји и потерна (мала капија) која води до ро
ва, који је добро осигуран, тако да ово местo са таквим положајем не
може ни са мало људи (страдиота у одбрани) да се угрози. Људи (најам
ници), који су у насељу су слободни (у односу на обавезе посаде тврђа
ве), те би се могли употребити и за галије. Даље се у извештају каже,
да су људи доведени у камп-насеље и да би градили ову тврђаву, која
би доминирала заливом од Улциња до Драча, а и целом земљом и да ће
Кроја и Скадар увек бити блокирани, а да Турци држе Бар и Улцињ, али
ни из једног места у земљи неће моћи да изађе жито, нити да уђе со, јер
ће бити блокирано577.
– У јулу 1500 год. у аналима је дато да провидур за Албанију са ве
ликом жељом очекује долазак Скендербега (унука), а од фратра Бернар
дина из Љеша да Скендербега (унука) чекају као Јевреји Месију зајед
но са Дукађином да дођу на полуострвску малу тврђаву код Љеша која
је на земљоузу (полуострву)578 одакле могу опседати Скадар и Кроју и
све остале делове земље579.
576 Ibid.
577 М. Sanudo: Ibid., стр. 104/105.
578 Говори се о кастелу Кјурил на полуострву Родонију.
Гравура Драча из 1573. г.
Млетачки галион
– Јула 1500. год. у аналима је дат извештај, да из Кјурила Мартин

Грк тражи да се пошаље Скендербег и да се набави дрво за грађу за кју
рилски арсенал580.
– У месецу јулу 1500. год. чланови Савета (Savij di Colegio) одлу
чили су да се пошаље Скендербег (Ђурађ II Кастриот), а и да се за овај
поход потроши 2500 до 3000 дуката581.
– Јула 1500. год. у аналима је забележено да је јавио капетан фло
те, да су галије послате у залив Војуше, који је потопљен, противу сан
џака, који је тамо био са војском и да би било боље да је био и Скендер
бег (унук) са војском582.
– Јула 1500. год. Мартин Грк јавља да утврђује Кјурил са копне
не стране583.
– У јулу 1500. год. је по аналима одобрено Ђурђу (II) – Скендер
бегу 50 дуката за покривање трошкова584.
– У августу 1500. год. по аналима, на састанку са Саветом Републи
ке Скендербег (унук) са званичницима из Кјурилија, обећао је да ће ис
пунити планове, те је закључено, да иде са божјом помоћи, а већ је до
био новац, да би изнајмио страдиоте, а са њим ће поћи и провидур.
Планирано је да се за тај поход утроши 3000 дуката и више; тога јутра
је донета и муниција за кастел Кјурил585.
– У октобру 1500. Скендербег (унук) који је настојао да користи
везе породичне од његовог деде, подсећа да је добио одлуку за одлазак,
а и да је добио писмо од Дукађина, албанског великаша, који такође же
ли да пређе у Албанију, те да се тамо нађу. Одлучено је, да му се обезбе
ди брод да оде на Крф, те да се одатле пребаци у Кјурил, а и да са њим
пође млетачки провидур коме је дато 200 дуката586.
– У октобру 1500. год. по аналима је Скендербег (унук), да би пос
пешио свој поход у Албанију довео страдиоте, који су са Марком из На
варе и 50 Шиптара који чекају исплате. Из Пуле је наручио, да се дове
де још 50 страдиота, а добио је укупно 1200 дуката, али му недостаје
остатак до 3000. Обећано му је опет од кнеза, да ће бити отпремљен.587
581 Ibid.
– Из новембра 1500. год. имамао следећи извештај: Vene el Sig.

Scanбerbech qual li mancha zercha 1000 duchati la soa expedition e sta
speso duchati 2000 li fanti e Stradioti za zorni 50 e sopra Lio li arsili pre
parati ec. or dice non havea da viver avia impregnato il tuto li balota di
darli duchati 100.
[Превод]: Дошао је госп. Скендербег којем недостаје још око 1000 дуката за
његов поход, а потрошио је 2000 дуката за пешаке и најамнике (страдиоте) за 50 дана
и за припрему бродовља изнад Лија. Није му више жива његова баба, која је улагала
(помагала му у овом подухвату)588 те је одлучено да му се да 100 дуката589.
– Новембра 1500. год. из Драча капетан залива извештава, о прили
кама у заливу и критикује провидура за Албанију што је дозволио Бара
нима да успоставе везу са Турцима, извештава о распореду галија у зали
ву (драчком) и заливу ушћа Војуше и потреби због које се гради нови Кју
рил, који треба сачувати и подићи без обзира на лоша прорицања Мар
ка Грка590. Наводи да у том крају иако је у турској држави, треба сачува
ти 70–80 насељених, сиромашних породица, које треба охрабрити прав
ном заштитом и заштитом са мора (млетачком флотом), али им не дозво
лити пресељење у Далмацију, или Ванецију, да би се сачувало стање при
видно у крају (око Кјурила), а и због великог издатка за млетачку држа
ву, који би њихово пресељење изазвало. Помиње, да су их у ранијем добу
новцем, а и спровођењем свих, враћали натраг (кад су одлазили)591 и го
588 Ради се о Ђурђевој баби очевој мајци Андроники Аријанит-Кастриот која
је била и дворска дама на Напуљском двору после преласка у Италију и није живела
са синовљевом фамилијом у Сан Анђелу и Галатини. Она је по генеалогијама и овој
ставци из анала умрла 1500. год. Међутим познато је да је после смрти бискупа Конс
тантина 1500. г. њеног најстаријег унука она дала да се изради мермерни саркофаг са
познатим натписом, а по документима која су разматрана у каснијим текстовима ове
студије умрла је тек 1505/6. г. 1500. Андроника Аријанит је била у Напуљу, а комен
тар аналисте да није била жива би спадао у омашке. Свакако да је она била најимућ
нија од Кастриота, јер је и према овом извештају из анала финансирала и најстаријег
унука Ђурђа у његовом подухвату.
590 Градитељ Кјурила Марко Грк је у више наврата извештајима упозоравао
млетачке власти о недостатку новца и грађе и прорицао прекид и обустављање даље
реконструкције и дограђивања кастела Кјурил на Родонију.
591 70 до 80 породица насељених у околину кастела Кјурил на Родонију (најам
ника, људи који су градили и одржавали, а и бранили кастел) судећи по извештају ка
петана залива Долфина су насељене у близину Кјурила раније и различитог су саста
ва у коме има и Срба (судећи по њиховим покушајима пресељења и у Далмацију, об
ласт без Турака и са српским живљем). Свакако су досељени у време прве изградње
вори о томе, да је наложено флоти (млетачкој) да их чува и храни и снаб

дева их житом592.
– Новембра 1500 год. у аналима је забележено, да Скендербег
(унук) опет инсистира, да се убрза његов поход и упозорава, да у Св.
Николи код Лија, међу војницима почињу немири због исплата, јер не
достаје 1000 дуката за поход, те је наложено благајнику да изврши ис
плате593.
– Новембра 1500. год. извештава провидур из Бара да је капетан
залива у заливу Војуше те упозорава да би тамо био неопходан Скендер
бег (унук) са копненом војском да би се уз помоћ галија уништили Тур
ци594.
– Децембра 1500. год. по аналима Мартин Грк извештава из Кју
рила да се оратори (изасланици) нису вратили у Кјурил, а да су Тур
ци пред капијама кастела. Тражи да се нешто предузме, да не би тврђа
ва била изгубљена предлаже да се пошаље Скендербег, који би претпо
ставља све то успешно решио595.
[1501. г.]
– Јануара 1501. год. у аналима је дато да је капетан залива 2. де
цембра тражио долазак Скендербега, те је обезбеђен остатак новца за
поход.
– Јануара 1501. год. по аналима донета је одлука на савету да иде
у Албанију провидур и са њим Скендербег (унук) са искрцавањем где
они буду проценили и где је најкритичније за народ, а да не буде жртво
ван. Да провери стање у млетачким тврђавама, да се повеже са ректо
Кјурила, јер је стари Скендербег хтео да око тврђаве има поуздане поданике, добре
градитеље и војнике, а познато је, да је његова војска била етнички врло измешана, па
су у околини кастела остали и после турског рушења 1465/6. год. до поновне градње
на кастелу 1500. г. Из извештаја се види да су у више наврата покушавали да се исе
ле, вероватно због притиска Турака, после 1368. г. кад је заузета Албанија, а такође и
у време после доградње Кјурила после 1500. г., али је то спречавано на начин како је
дато у овом извештају капетана залива.
593 М Sanudo: Ibid., стр. 148.
рима градова и да отпусти бродове кад стигне у Албанију. Одобрено је

50 дуката месечно за трошкове, да поведе канцелара и 4 породице и да
редовно извештава596.
– Јануара 1501. год. Савет није извршио никакво редуцирање пла
нираних трошкова већ је све исплаћено војницима за поход Скендербе
га (унука) у Албанију, али су Марко из Наваре и 50 страдиота уцењи
вали тражећи још једну плату више и направили су велику штету. Два
брода су кренула за Кјурил, а затим бродови продужили за Крф. Капе
тан једне галије (соврокомито), која је имала недовољно људи, упућен
је прво у Далмацију за допуну људства597.
– Фебруара 1501. год. у аналима имамо потврду претходне вести о
одласку Скендербега са 50 страдиота и 100 војника и са Марком од На
варе бродовима који даље иду на Крф598.
– У фебруару 1501. год. капетан и кнез Улциња јавља, да је сазнао
преко својих доушника да је санџак из Скадра послао поруку у Србију
и Подгорицу да скупља најамнике за пешадију и коњицу од Турака и
мештана, и да је окупио око 4000 коњаника и око 6000 пешака. са шато
рима у близину Скадра и да су се окупили за заузимање Ратца (Rotezo),
али мисли да је у питању санџаково лукавство, јер је много пута до та
да ширио такве гласине, а због доласка страдиота који су стигли и јер се
навелико шири глас о доласку Скендербега. Даље извештава да је оба
вестио о скупљању људства сва места у заливу и да се са капетаном за
лива, који је допловио из Драча саветовао о потребама одбране Ратца,
који је кључ за одбрану Барске тврђаве, те је капетан залива одлучио да
доведе две галије за одбрану. Извештава да се флота са галијама из за
лива Војуше пребацила испред Валоне, а да Турци покушавају да на
падну флоту599.
– Фебруара 1501. год. капетан и кнез Улциња обавештава, да је
санџак из Скадра узнемирен сазнањем, да треба да стигну страдиоти и
Скендербег, а и Стефан Дукађин и да је санџак-бег скупио привремено
логор најамника код Скадра, али не да нападну Ратац, већ ради тога што
је позвао локалне главаре Албанаца код себе на састанак, да им припре
ти са том ордијом. Обавештава, да санџак покушава да привуче себи
599 М. Sanudo: Ibid., ст 180.
СРЕДЊА И СЕВЕРНА АЛБАНИЈА

подручје операција у устанку 1501. г.
места боравка Ђурђа II Кастриота

у Албанији 1501–1513.г.
Стефана Дукађина, као што је то учинио са Ђурђем Црнојевићем, али

да није успео да успостави везу600.
– Марта 1501. год. ректор Задра јавља да је стигао Скендербег са
провидуром, да је добио за свој поход 100 буради барута и да је одмах
отпутовао како му је и наложено601.
– Марта 1501. год. имамо у аналима и вест да је скадарски санџак
јужно од Скадра са војском, иако има позив из Порте да дође, али не
иде јер, очекује да стигне Скендербег, кога сви у Албанији очекују као
свети оци лимбу (come li Santi Padri in limbo aspetava).602
– Марта 1501. у аналима је забележена вест из Дубровника, да је
у Албанију стигао Скендербег, која у оригиналу гласи:
Da Ragusi di x di s. Hironimo Zorzi come per do barchete venute
da Dulzigno a Nona in Alesio esser dismonta il Scanderbecho dove ligato
queli Atmadari dil Sig. Turcho ebbe la tera e a corso tutto quel brazo e tutta
Аlbania e rivolta e a gram fame e tutti desidere ussir dile mam di cani e si
per Ongare sara fato tutta Albania
[Превод (О. Капетанић)]: Из Дубровника, дана 10. од госп. Хијеронима Ђорђа
стиже вест, да су два баркантина дошла из Улциња у Нону, код Љеша и да се искрцао
госп. Скендербег у турски алмадар603 и заузео област; прешао је читаву ту област и
целу Албанију, и пошто је (у тој земљи) завладала велика глад, сви желе да се извуку
из шапа тих паса. Ако би дошли Угари добила би се цела Албанија604.
– Марта 1501. у аналима имамо и вест од провидура у Албанији,

да су Турци убили неке Баране те, да је доста поданика побегло у Кју
рил ради сигурности605.
– Марта 1501. год. је у аналима дато под правим именом Zorzi
Schanderbecho (Ђурђ Скендербег)606 обавештење о Ђурђевом успеху у
Албанији:
600 М. Sanudo: Ibid., ст 183/184.
601 М. Sanudo: Ibid., стр. 194, 195.
603 Atmadar или алмадар – незаузета енклава – турски алмадар – земља незау
зета од Турака (алмади тур. не узети). Превод по аналогији као код Томића Ibid (стр.
141) турски алмадар – незаузета земља од стране Турака код Котора, нека врста ни
чије земље, предмет преговора Феризбега и Млечана. У овом случају Љеш и околина,
који су били ван турске територије, енклава под Млецима.
606 У овој ставци анала, наведено је и право име Скендербеговог унука Ђур-
ђа – „Zorzi“ (на италијански начин), кога иначе у аналима именују само као Скен-
Di Albania di Zorzi Scanderbeco di sua mano data in la isola di Alesio

adi 7 avisa dil modo si have quele terra e lauda.
[Превод (О. Капетанић)]: Из Албаније Ђурађ Скендербег лично својом руком
са полуострва код Љеша607 седам дана (после искрцавања) обавештава о томе, да је та
област добијена (олобођена област околине Љеша)608.
– У марту 1501. год. јавио је провидур за Албанију, да је Скендер
бег после искрцавања у луци Молонто609, преко секретара провидуро
вог који му је био у пратњи, успоставио контакт са бискупом Пјером
алонским, те је бискупа упознао са циљевима њиховог подухвата, и до
био сагласност за свој подухват преузимања старог поседа Кастриота.
Даље извештава да је Скендербег објавио устанак, извршивши прику
пљање војске и регрутовање под заставу Св, Марка, те је предузео на
пад на Гемин са Турцима610, а и да је Стефан Дукађин, који је такође
стигао са њима, отишао у своју покрајину по жељи својих, који су га че
кали. Гемин је (по извештају из анала) брзо ослобођен од Турака уз по
моћ коњаника, које је изнајмио са 200 дуката годишње господин Скен
дербег. Такође било је код њега и сума од 1500 (дуката) за лађе, за на
род и за трошкове611.
– Марта 1501. год. представници Млетака из Дубровника су пис
мом обавестили, поводом повратка оратора из Угарске и Константино
поља (и Скендербеговог подухвата), да су се Угри затворили (за помоћ)
за ову годину, а и да се не зна да ли ће турска флота интервенисати. Та
дербег.
607 Свакако је то са полуострва Родони, које је близу Љеша, из кастела Кјурил,
који је обновљен уочи његовог доласка, да би био база и мостобран за његов устанак.
609 Није убицирано тачно које је то место Молонто. Молонто би могао бити
стари назив за неку луку и бискупово седиште у Албанији. Могуће је да је биску
пија са различитим именом од града што се дешавало код католичких бискупија. Ина
че међу бискупским средиштима су били, Љеш, Kроја и Драч, те је могуће да је у пи
тању био бискуп из Љеша, или Кроје. Познато је да је бискуп из Кроје у једном пери
оду био са средиштем бискупије лоциран ван Кроје у неком месту у околини, међу
тим нема податка које је то место. По самом називу Молонто би се најближе уклопио
назив Молунат луке пред улазом у Боку Которску, међутим за ово мало место немама
мо доказа да је икад било са средиштем бискупије, а и није близу Родонија места по
четка антитурског покрета Ђурђа Кастриота.
610 Гемин (Генеми) десетак км јужно од кастела Кроје, на 5 сати од полуострва
Родонија. По Гавру Шкриванићу: „Именик географских назива средњовековне Зете“
стр. 52 данас село Кинам.
кође јављају, да је Скендербег ушао у Љеш, али пошто је желео већа

заузимања (делова земље) немајући довољну репутацију било је мало
подржавалаца који су му се прикључили од најамника и Албанца, тако
да се све своди на питање помоћи из Угарске.612
– Априла 1501. год. конте из Сплита је обавестио, по питању ос
лобађања Албаније, да је млади Скендербег учинио нешто на тим гра
ницама.613
– Априла 1501. год. у аналима је дато да је бивши провидур у Ал
банији поднео извештаје Савету (Колегију) Републике о Кјурилу који је
изградио, о Љешу, као и о Скендербегу.614
*
[1502. г.]
– Септембра 1502. год. Савет десеторице Републике је изабрао
представника, који ће отићи у Синико у Албанији (и одобрена средства
од 100 дуката за трошкове), због жалби младог Скендербега из Љеша
на провидура, а и других жалби, које су долазиле из Албаније на друге
званичнике Републике615.
– Децембра 1502. год. у аналима се помиње један брод (фуста) са
грађом за Матина Грка (градитеља Кјурила) који иде за Љеш.616
(У току 1502. год су активности устаника и ратних дејстава у Ал
банији знатно биле умањене судећи по извештајима из анала, којих ско
ро да нема, међутим треба узети у обзир, да је у области Љеша у тој го
дини забележена и епидемија куге617, која је сигурно имала утицаја).
*
[1503. г.]
– Јануара 1503. год. конте и ректор Котора и провидур јављају
да се код Скадра концетрише много Турака под вођством војводе (тур
612 Ibid.
614 Ibid.
617 Б. Храбак „Арбанашке студије“ књ. III стр. 111; Б. Храбак: „Куга у балкан
ским земљама под Турцима од 1450. до 1600. г.“, Историјски Гласник I/2 стр. 26.
ског) Црне Горе који се спремају да пођу према Будви и Паштровићима,

а имају наредбу и за Валону. Капетан залива и провидур и флота са фу
стама, бригантинима и грипама опет нису имали новац, те флота није
отпловила, јер немају снабдевања намирницама, а и војници и стради
оти такође немају намирница и у великој су оскудици.
– За март 1503. год. у изводима из анала М. Сануда дат је следећи
битан текст, који преносимо у оригиналу са преводом:
Di Alexsio di S Ant. Contarini Proved. in Albania di xi avisa esser
la note con pioza partido ditto Signor Scanderbecho e con la sua fameglia
videlizet do et una schiava et il Voyvoda Prodano e sta risposto a Scutari da
Ferisbei con alegreza e fato gran feste et come esso Proved. li ha fato bona
compagnia e sovenutolo et 4 volte ala septimana menato a disnar con lui:
item aricorda si provedi di danari per li soldati et Stradioti adeo per il suo
partie di paese e restato molto smarito.
E da saper dito Scanderbecho e partito come disperato perche non
havia da viver ne in dosso avia impegnato li mantili e caldere e niun li
provedeva etian vene ale man con S. Ant. Bon Proved. qual ozi e zonto in
questa terra.
[Превод (О. Капетанић)]:
Из Љеша јавља госп. Антоније Контарини, провидур у Албанији, дана 11, да је
током ноћи по киши кренуо поменути госп. Скендербег са својом породицом, такође
са двојицом (пратилаца) и једном слушкињом (робињом) и војводом Проданом, те је
отишао, да се склони у Скадар, код Феризбега618, где је примљен са радошћу и ве
ликим слављем. Иначе провидур обавештава, да је њега (Скендербега – унука) радо
примао у друштво и пружао му сву помоћ и најмање 4 пута недељно га звао код себе.
618 Феризбег је једн од значајнијих турских намесника који се помиње у нашим

историјским догађајима у другој половини XV и почетком XVI века. Сматра се да је
пореклом из Босне. Од краја 1459. год је субаша са седиштем у медунској тврђави, ка
да је из овог, тада турског упоришта, често нападао Млетке и Стефана Црнојевића (Г.
Станојевић:„Историја Црне Горе – Црна Гора у доба обласних господара“ стр. 284).
Нема података до када је био у Медуну, али је познато да је 1496. год. именован за бо
санског санџака (први пут) и да је на овој дужности био до 1498. год. када је постао
скадарски санџак и против Млетака у Млетачко-турском рату (1499–1503) предузи
мао значајне акције, а и учествовао у мировним преговорима. Остао је на овој дуж
ности до 1505. год. одакле је премештен поново за санџака Босне до 1512. год. На тој
дужности одржавао је везе са Дубровником и у Сарајеву саградио неколико познатих
објеката. Умро је пре 1526. г. када се помиње у једној вакуфнами. Код Б. Храбака нала
зимо податак, да је 1509. год. био велики пожар у Скадру, а да је у то време санџак-бег
Скадра био Мухамед Обреновић („Вести о утврђивању Херцегновог 1508. и 1493–
1494“, Историјски записи, стр. 243).
Такође обавештава, да треба обезбедити (послати) новац за војнике и страдио

те, јер су због његовог (Скендербеговог) одласка из земље (у Скадар) остали као из
губљени.
Tреба знати, да је поменути Скендербег отишао као очајник јер није имао за
живот, заложио је топли огртач од бабе619, јер га нико није више снабдевао а и сукобио
се са Антонијем Боном, провидуром, који је бескористан у овој земљи620.
– Марта 1503. из Котора ректор и провидур Себастијан јавља 16.
о одлуци госп. Скендербега (о одласку у Скадар). Такође обавештава да
чека већ три дана (због лоших путева), да стигну вести о закљученом
мировном споразуму621 за живот у миру622.
– Марта 1503. год. у аналима је дато да из Будве јављају конте и
капетан Котора Анзоло и вице подест Будве Еризо да је Скендербег био
у Љешу, те да је својом вољом отишао у Скадар623.
Даље у аналима Марина Сануда, или у „dijarj“ (дневницима), од

носно у изводима ових анала по избору Вентинелија, нису дати било
какви подаци о Ђурђевим преговорима са Турцима и Феризбегом, ска
дарским санџаком, после последњег помињања из марта месеца 1503.
год. Ђурђа II Кастриота, односно младог „Скендербега“, како га нази
вају у аналима. Његово борављење у Скадру и каснијих година и повра
так у Италију, односно у Амалфи, покушаћемо да дознамао из других
извора. Ипак за сазнања о Ђурђу Кастриоту, најстаријем унуку старог
Скендербега и његовом учешћу у Млетачко-турском рату 1501. год. и
његовом устанку у Албанији истих година, поуздану изворну основу
дају, управо Санудови анали624, те се на њима заснивају и разматрања
619 То се односи на његову бабу по оцу Андронику Кастриот, која га је по свему
судећи помагала финансијски у току подухвата, пре него је 1501. год отишла са екс
краљицом Ђованом IV у Шпанију (а иначе се Андроника и раније помиње у аналима).
621 Ради се о миру у Млетачко-турском рату 1503. год. ради чега су Млеци из
губили интерес да даље помажу устанак Скендербега (унука) у Албанији, а њему је и
то био разлог за одлазак у Скадар. Мир је закључен 20. маја 1503. г.
623 Ibid.
624 Марино Санудо аналиста, аутор опште познатих и хваљених „Dijarj“, мле
тачких анала по Ивану Кукуљевићу „спада у најбоље и најумније хисториографе та
лијанске. Славни писци Муратори, Фоскарини, Апостоло Зено и др. хвале га за две
ове теме и код наших аутора, историографа, који је дотичу у студија

ма о Црнојевићима, или у историјским епизодама XVI века Црне Горе,
или Албаније.
Пре резимеа података о прелажењу Ђурђа (II) Кастриота у Алба
нију 1501. год, учешћу у Млетачко-турском рату, подизању устанка и
заузимању области око Љеша и одласку његовом у Скадар, код Фериз
бега, размотрићемо, како су ови догађаји дати код историографа, који
су позивајући се на млетачке анале ову тему износили.
Код Ј. Томића у студији о Црнојевићима у време друге половине
XV и прве половине XVI века625 аутор, учешће унука Ђурђа Кастриота
у Млетачко-турском рату 1501. год. износи уз догађаје са Ђурђем Цр
нојевићем, држећи се података из анала М. Сануда, Малипјера и др. и
шире објашњавајући ситуацију код Млетака која је претходила непо
средним догађајима у Црној Гори и Албанији: Када је француски краљ
Карло VIII освојио напуљску краљевину (год. 1495) смисли да покрене
крсташки рат против Турака и тим да обезбеди скоро заузете земље
(Напуљску краљевину) од најопаснијег непријатеља, чије су пљачкаш
ке чете прелазиле преко мора и пустошиле италијанске обале, а да
тим уједно италијанским државама одврати пажњу на другу страну.
Да постигне тај смер, требало му је претходно припремити земљиш
те за тако велико предузеће и да придобије народе на Балканском По
луострву потчињене Турцима. Зато му је на првом месту ваљало наћи
ствари, прво што је писао истинито и без страсти, а друго што је црпио извештаје из
веродостојних споменика, из јавних и тајних архива те из најбољих сувремених де
ла. Гласовити кардинал Петар Бембо написао је своју знамениту историју млетачку
понајвише помоћу Санудових љетописах и других његових дела. Славни Антун Со
белико и Алдо Манузио бијаху покрај многих других учених људи његови најбољи
пријатељи, а влада млетачка није познавала вештијег до њега, којему би могла нало
жити писање својих згодах, повјеривши му све државне тајности. Од многих њего
вих већом страном рукописних дела, имају највећу цену његови рукописних летопи
си (Dijarj), што се у извору чувају у царској књижници у Бечу, а у течном лепом пре
пису у књижници Св. Марка у Млецима.
Из овог огромног дела, што има LVIII великих књига извадио је неуморном
стрпљивошћу наш познати члан Јосип Валентинели, чувар горе поменуте књижнице
Св. Марка, све оно што засеца у повјесницу Јужних Славена“.
Марино Санудо је био син венецијанског патриција Леонарда, родио се у дру
гој половини XV в. а умро 1535. г. Род Санудових био је познат у Венецији, отац је био
преговарач млетачки за закључење савеза против Турака, стриц му је био генерални
провидур, а деда Ангел вицевладар Фераре итд.
625 Јован Томић: „Црнојевићи и Црна Гора од 1479–1528. год.“, стр. 89.
послу вичних људи, који би се сасвим заложили. Даље аутор излаже,

да су у циљу организовања устанка у Албанији ангажовани у Млеци
ма преко Комина, посланика краља Карла VIII: Константин Аријанит
(монфератски маркиз, брат Андронике Кастриот) и Мартин драчки ар
хиепископ. Међутим Млецима, иначе противницима краља Карла VIII
није одговарало у тим годинама никакво сукобљавање са Турцима, те
су осујетили овај подухват хапшењем архиепископа Мартина при по
ласку за Албанију са бродом у коме је било оружја и других потреба за
намишљени устанак. Аутор наводи, да је краљев посланик Комин пи
сац познатих Мемоара626 у којима се говори о владавини Карла VIII, где
се помињу и преговори око подухвата у Албанији, те је код Ј. Томића
по Комину дато: ...говорећи о Константиновим преговорима са драч
ким архиепископом вели, како је овај о покрету говорио с многом госпо
дом, синовима и рођацима велике господе и имућних људи, као са Скен
дербегом627, сестрићима Константина Аријанита и другима. Ј. Томић
се позива и на Ф. Ленорманта: Et u fut envoye ung anchevesque de Duras,
de par le Roy, qui estoit Albanois; mais il parla a tant de gens que mervilles,
prestez a tourner, qui sont enfans et nepvanx da plusienr seigneurs et gens
de bien de ces marches, come de Scandelber, ung filz de l’empereur de
Constantinople propre, des nepveuxdu seigneur Constantin (qui de present
gouverne Monferrat): et sount nepveux ou cousins du roy de Servie628.
О догађајима из 1499. год. у Млецима у вези подухвата у Алба
нији Ј. Томић (по Ламанском и Малипјеру) даје следеће:
Кад је настао овај рат Млечића са Турцима 1499. год. у Италији
су биле врло непогодне прилике за млетачку републику, тако да се није
могла надати никакој помоћи од италијанских држава. Зато ју је она
морала тражити где на другој страни. Архијепископ драчки Мартин,
о чијем је раду на покрету Арбанаса 1495. год. било речи раније, био је
626 Philippe de Commines: Memoires sur les regnes de Louis XI et de Charls VIII,
Nouvele collection des Memoires relatifs a l’historie de France (Paris 1866).
627 Ако се овде помињу сестрићи Комнена Аријанита, онда је то од Кастриота
– Иван син Андронике сестре Константинове и вероватно се он подразумева под на
димком „Скендербег“ (као што је код Млечана под тим надимком био и унук Ђурђа
Кастриота, Ђурађ II), а ако се говори о више сестрића Константина Аријанита, онда
би то могао бити и син Иванов Ђурађ II мада је он млад од око 18 год., а остали си
нови Ивана су још млађи, јер других сестрића нема сем Ђурђа Црнојевића (по мајци
Гојислави, такође сестри Комнена) међутим у том случају је писац – синове сестрића,
заменио сестрићима.
628 Fr. Lenormant: „Turcs et Montenegrins“, 76.
све једнако у млетачком притвору. Сињорија, дакле, намисли да се са

да користи њим, те да овај изведе пројекат, чије је извођење она би
ла онемогућила, као штетан својим интересима. 28. јуна овај би изве
ден пред Колегиј, где упитан о могућности извођења ранијег пројекта
о покрету Арбанаса, изложи своје мишљење Сињорији, која га усвоји,
даде му 100 дуката на име трошка и прве помоћи, и одмах га упути у
Драч на посао629. Архијепископ се одмах крете на пут и дошавши у Ар
банију приступи повереном му послу, прикупи 6000 Арбанаса и спрема
ше се да подигне на оружје сву Арбанију, али 6 августа би отрован у
двору млетачког баила у Драчу.630 Његовом смрћу би прекинут рад на
покрету Арбанаса, али Сињорија потом потражи и нађе друго лице.631
629 S. Lamanski: „Secrets d’Etat de Venise“ (Одлука већа десеторице од 28.06.

1499. г.) стр. 296
630 Малипјеро II, стр. 178.
631 О истој теми имамао и код М. Благојевића и М. Спремића у „Историји Ср
пског народа – Слом Црнојевића“ стр. 428: „До губитка самосталности (области Цр
нојевића), а такође и до разлаза између господина Ђурађа и његовог брата Стефана
(Црнојевића), дошло је 1496. год. Изгледа да је свему томе претходило укључење го
сподина Ђурађа (Црнојевића) у противтурске планове француског краља Карла VIII.
Када је Карло VIII завладао Напуљском краљевином (1495), препустио је спровођење
у дело ових планова свом посланику у Венецији, познатом мемористи Филипу де Ко
мину и Константину Аријаниту Комнину, ујаку браће Црнојевића (и Кастриотима).
Филип де Комин, Константин Аријанит и драчки архиепископ Марин намеравали су
да у Албанији подигну устанак широких размера који би подржали и Срби и Грци“.
Даље се говори о томе да је султан Бајазит дознао за ове планове, те протерао Ђурђа
Црнојевића из Црне Горе.
Код И. Божића у „Историји Црне Горе – Црна Гора у доба обласних господа
ра“, стр. 346 ови догађаји су на основу „Мемоара...“ Ф. Комина дати на следећи на
чин: „Константин Аријанит се у Млецима нашао са Филипом де Комином и драчким
архиепископом Мартином. Захваљујући својим и Мариновим везама, припремали су
у потаји устанак Арбанаса. Према Коминовим мемоарима, Арбанаси, Срби и Грци чу
ли су од пријатеља у Млецима о доласку француског краља, одреаговали су на њихо
ве вијести и само чекали тренутак да дигну устанак. Сам драчки архиепископ прије
доласка у Млетке разговарао је с потомцима Скендербега и са „сестрићима господи
на Константина“ међу којима су се, претпостављамо, налазили Ђурађ и Стефан Цр
нојевићи. Комин је сматрао драчког архиепископа човјеком „лаким на ријечима“, па
га је подстицао да што прије крене у Албанију. И овај је кренуо управо оне ноћи ка
да су Млечани затворили излаз из лагуне да не би ко прије њих могао јавити султану
вијест о смрти његовог брата Џема, који је живио у Италији. Страже су зауставиле и
Мартинов брод, заплијениле оружје и писма која је носио па су о плановима устанка
одмах извијестили најближе турске команданте и самог султана. Карло VIII је својим
поступцима изазвао италијанске владаре, и они су против њега склопили лигу. При
Међутим Ј. Томић у овој студији у којој су примарна тема Црноје

вићи, прати даље активности Ђурђа Црнојевића у Млецима и одлазак
његов у Црну Гору и преговоре са Турцима, који ће касније, имати, до
некле утицаја и на односе Ђурђа (II) Кастриота са Млецима и Турцима.
У кратким цртама би било – да је Ђурађ Црнојевић после ситуације, ка
да је морао са својим људима и породицом, да напусти Црну Гору, бо
равио у Млецима. Али како су се у Млецима, доста подозриво и непри
јатељски односили према њему, јер су сматрали да његове везе са драч
ким архиепископом и са Црном Гором могу бити штетне за њихову по
литику са Турцима, Ђурађ Црнојевић је покушао мимо њихове воље,
да се врати у Црну Гору (одакле је тражен) и да тајно напусти Млет
ке. То му није пошло за руком, те је једно време био и ухапшен, што
није дуго трајало, услед интервенција његовог ујака Комнена Аријани
та маркиза у Монферату, те је после боравка неко време у Венецији са
породицом, ипак сам напустио Млетке и са Комненом Аријанитом из
Монферата учествовао у сукобима и походу на Милан, против херцега
Сфорце. Још у Млецима је (по Ј. Томићу), Ђурађ Црнојевић видећи да
неће имати подршку од Млетака, успоставио контакт са Феризбегом,
скадарским санџаком (који су Млеци открили), те када је успео у току
1500. год. да се врати у Црну Гору с обзиром, да се без помоћи Млетака
није је могао ослободити од Турака. Тада је започео преговоре код Фе
ризбега у Скадру са Турцима и наставио у Стамболу, предлажући им,
да ће, ако му врате Црну Гору, признати вазални однос према Турцима.
У Стамболу (по Ј. Томићу на основу млетачких анала) нису прихвати
ли његов предлог за повраћај Црне Горе, већ се Ђурађ Црнојевић мо
рао одрећи свих својих права на Црну Гору, да би добио велики посед
у Анадолији, који је имао знатан годишњи приход од 25000 аспри, те
је Ђурађ отишао у Анадолију, одакле су по аналима, задње вести о ње
му дате из 1503. год. Ј. Томић још коментарише, да су Млеци схватили
своју грешку, при боравку Ђурђа Црнојевића у Црној Гори пред одла
зак у Скадар, те да ће из Ђурђевог одласка, турска политика имати ко
шли су јој и Млечани, који су се до тада држали као неутрални посматрачи. Зато је
вијеће десеторице бацило у окове драчког архиепископа. За Арбанасом, који је носио
завјереницима у Албанију 40 000 дуката као помоћ француског краља, кренуо је је
дан млетачки бродић у потеру.“ Затим се говори о томе да је Бајазит дознавши за пла
нове о устанку рашчистио са непоузданим вазалима, те је и Ђурађ Црнојевић проте
ран из његове Црне Горе.
Љеш кастел – изглед са североисточне стране
Љеш – план кастела са цитаделом и градским бедемима у чијем је ареалу и

црква. Св. Николе у којој је сахрањен Ђурађ Кастриот-Скендербег
ристи, али су касно послали преговарача, да Ђурђа придобије и осујети

његове преговаре са Турцима.
Аутор даље излаже о млетачкој политици у 1500. год. за Албани
ју: Али Сињорија се не заустави само на томе. Да паралише дејство
Ђурађева одласка Турцима и да уклони неприлике које ће настати пре
ма Црној Гори, а нарочито да би задала посла Турцима и свратила им
пажњу на другу страну, смисли да их позабави у Арбанији, нађе ли
це, да га упути тамо са задатком, да покуша подићи Арбанасе на ору
жје. И управо оних дана, кад је у Санудову дневнику забележена вест
о одласку Ђурђеву к Турцима, дознаје се о појави Кастриотића, унука
храброг браниоца Кроје, на ког паде избор за извођење пројектованог
устанка у Арбанији. „In questi gionse in questa tera el Sigr. Schanderbech
ani 43 fiol di fio fu Scanderbech vecio (Sanudo – Vallent. I, 93) ... Fu posto
prima il Colegio usise... di spedir il Scanderbech e mandarlo in Albania,
darli do galie sotil e spender in questa soa andata cerca ducati 5000 ...“
(Ibidem, 96).
Ну како је цео овај рат чудновато вођен од стране Млечића, тако
је било и са овим предузећем. И ако је Кастриотић говорио Сињорији о
готовости Арбанаса на устанак и наваљивао да иде тамо, Сињорија
је одуговлачила са одлуком од данас до сутра. Република је у Арбанији
имала својих присталица, које су нестрпљиво очекивале долазак Скен
дер-бегов, надајући се да ће бити од користи по хришћанску ствар. Та
ко је у јулу из Арбаније била стигла вест у Млетке како тамо „con gran
disiderio si aspeta de li vengi il Scanderbec“ (San., Vallent. I 105), а још
је интересантнија вест „di uno Frate Bernardin da Scutari dil hordine
menore Guardian dil loco di Santa Marija data in Alexio a di 4 zugno come
el Mesia deli Zudei insieme con el Sigr. Span Ducaghin ...“(Ibid. 105, 106).
Предлог о изашиљању Скендер-бега у Арбанију подношен је више пута
на решење, али се редовно одлагало с њим. (B. u Sanudo, Vallent. I, 117,
123, 127 итд.) Кастриотићу давала је по мало новца за трошак и жи
вот, док најзад од намераване акције не би ништа, јер се испрва посао
одуговлачио, а потом кад му се приступило, видело се да не иде лако,
како се испрва замишљало да ће бити. Истина Кастриотић је отишао
у Албанију и тамо радио неко време на повереном му задатку, али кад
је видео да Млечићи тај посао не схваћају довољно озбиљно и да га ра
де преко воље, дошао је прво у сукоб с љешким провидуром Антонијом
Боном, а потом видевши да му је сав труд узалудан, напусти Љеш и
Млечиће, и оде скадарском санџак-бегу Феризу. „Da Budua di 14 marzo
scrive come Scandarbech era in Alexio esser fuzito a Scutari e ben visto.“
(San., Vallent. I, 244)
Дакле покушај да се Кастриотићевом експедицијом и устанком
Арбанаса умање последице одласка Ђурађа Црнојевића Турцима, не за
довољи Сињорију, с тога је морала прибећи последњем средству – да
среди мир с Турцима под погодбама, које јој они буду ставили.
Из ових извода се може уочити да је Ј. Томић, мада му то није би
ла основна тема, може се рећи, детаљније, на основу Санудових анала
и других историографских натписа, обрадио још 1501. год. у својој сту
дији, подухват Млетака са Скендербеговим унуком, покретачем устан
ка 1499–1503. год. у Албанији.
Десетак година касније у првом издању „Историје Срба“ Конс
тантина Јиречека632 такође се помиње устанак у Албанији са унуком
Скендербега од 1501. год.: Запети односи између Млетака и Порте до
вели су до поновног ратовања (1498–1503), у коме Република, већ од по
четка, није имала среће. Она изгуби у Далмацији Макарску (1499) у Ар
банији Драч (1501) који беше већ одавна изгубио значај због околине, с
дана у дан све мочварније...Ђурађ Црнојевић намеравао је да се кори
сти овим ратом, те да дигне устанак у својој отаџбини, али га Мле
чићи не хтедоше помоћи, јер су знали да је он и с Турцима био у потај
ним везама. Значајно је да у Црној Гори тада није избио никакав по
крет против Порте. Устанак Скендер-бегова унука у Љешу, слабо по
могнут са стране, прође без успеха, тако да је овај потомак Кастри
ота, најзад, прешао на Феризову страну.
У 1970. год. Глигор Станојевић је у својој студији „Југословенска
земље у Млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека“633 – Млетачко-
турски рат 1499–1502. год., такође наводио Скендербеговог унука, да је
уз помоћ Млетака у овом рату дизао устанак у Албанији: – ...Венеција
је била немоћна да се брани од Турака. Млетачка дипломатија је на
стојала да надокнади оно што није могла спасити војска. Нападнута
Република развила је живу дипломатску активност да њађе савезни
ке... Пораз на Леванту приморао је Венецију да сондира терен за мир...
Тражећи нове савезнике и помоћ на све стране, Венеција је радила на
дизању устанка у Албанији. За тај подухват ангажован је унук про
632 Константин Јиречек: „Историја Срба“ (I издање 1912. г.), стр. 404. изд.
1978. г.
633 Глигор Станојевић: „Југословенске земље у Млетачко-турском ратовима
XVI–XVIII вијека“ (1970. г.) – издање Историјског института у Беораду), стр. 27/28.
Гравура Скадарске тврђаве из XVI века
Изглед Скадарске тврђаве са источне стране
Бедемска
осмоугаона
кула
Основа тврђаве
слављеног албанског борца против Турака Скендер-бега. Само његово

име значило је један програм. Нови Скендер-бег дуго је боравио у Ве
нецији и измамио од Сињорије замашну суму новца за дизање устанка
у Албанији. Према писању једног фратра, који је радио на тобожњем
устанку, Скендер-бега су Албанци очекивали „као Јевреји Месију“.
Много касније которски провидур је писао како народ Албаније очекује
Скендер-бега „као што свети оци лимбу чекају“. Тек када је Скендер-
бег стигао у Албанију, Венеција се уверила да он не ужива онај углед за
који се вјеровало (I Diarii, tom II, 1369–70; 467, 1402, 1568). Млечани су
углед старог Скендер-бега приписивали његовом унуку. Та заблуда их је
коштала неколико хиљада дуката.
Код Богумила Храбака634 о устанцима у Албанији крајем XV ве
ка, говори се да је подигнут устанак у Албанији и за време Млетач
ко-турског рата 1499–1502. год., али се не помиње и вођство устанка
од стране Скендербеговог унука: – За време следећег млетачког рата
1499–1502. г. Албанци су се латили оружја. Но кад је Венеција закљу
чила мир, они су остали усамљени, те је њихов отпор против увођења
турске власти, 1506, коначно скршен. У студији Б. Храбака објавље
ној каснијих година635 ови историјски догађаји у Албанији, дати су и са
навођењем Скендербеговог унука као, вође устанака: У млетачко-тур
ском рату 1499–1502. Арбанаси су се дигли на оружје и под вођством
Скендербеговог унука ослободили су Љеш, држећи га у својим рукама
до 1506. године, док су Турци заузели Драч (августа 1501).
Такође и код А. Шмауса636 у раније наведеном тексту исто се го
вори о устанку око 1500. год. да устанак није могао бити настављен
услед престанка подршке Млетака, а и да је то разлог што су Турци за
узели градове Љеш и Драч и део ослобођене територије Албаније.
Код албанских аутора у последњим годинама се исто могу наћи
подаци о устанцима Кастриота у Албанији крајем XV и на почетку XVI
века. Аутори Анамали Скендер и Прифти Кристаг637 дају следећи пре
глед ових догађаја:
634 Богумил Храбак: „Албанија од коначног пада под турску власт до средине
XVIII века“. стр. 52.
635 Б. Храбак: „Арбанашке студије“ (Бгд. 2005, г.), књ. III, стр. 146–147.
636 А. Шмаус: Ibid., стр. 7.
637 Anаmali Skënder, Prifti Kristag: „Historia e popullit Shiptar në katër vëlime“
(Tirana, 2002–2007), стр. 413–416.
Gjon Kastrioti II, who tried to libertate Albanian territories from

Ottoman rule in 1481–1484. In addition, a major revolt 1492. occurred in
southern Albania, mainly in the Labëria region, and Bayazid II was per
sonally involved with crushing the resistance. In 1501, Gjergj Kastrioti II
granson of Skanderbeg and son of Gjon Kastrioti II, along with Progon
Dukagjini and around 150–200 stradioti, went to Lezië and organized a lo
cal uprising, but that too was unsuccessful.
[Превод]: Иван Кастриот је покушао да албанску териториоју ослободи ото
манске владавине у 1481–1484. год. У накнадној побуни у 1492. год. која се подигла у
Јужној Албанији углавном у региону Лаберија у сламању отпора је лично учествовао
Бајазит II. У 1501. год. Ђурађ Кастриот II, унук Скендербега и син Ивана Кастриота II
уз Прогона Дукађина638 и са 150–200 страдиота (војника најамника) отишао је у Љеш
и организовао локални устанак, што је било неуспешно.
Код аутора Ј. Томића, К. Јиречека, Г. Станојевића и Б. Храбака који
децидно дају податак, да је Кастриот, или млади Скендербег, који је 1501.
године у Млетачко-турском рату прешао у Албанију и подизао устанак у
Албанији – унук старог Ђурђа Кастриота-Скендербега, или син Иванов,
није дат и податак који је то од Иванових синова. Ако његов син бискуп
Константин, није 1501. год. више жив, а такође ни Фредерик, а Алфонс (у
Шпанији) и Феранте који су јако млади, преостаје једино Ђурађ (II). Код
наведених аутора нису дати подаци из којих се може видети име унука.
Из тога би се дало закључити, да су ауторима извори података млетачки
анали, који иначе немају децидно дат податак са именом овог Ивановог
сина639. Податак, да је унук старог Ђурђа Скендербега, који је прелазио
1501. год. у Албанију – Иванов син, Ђурађ (у родословима италијанским
638 Код ових албанских аутора помиње се Прогон Дукађин, а не Стефан Дука
ђин, кога помиње М. Санудо. Донекле је неразјашњено, да ли аутори подразумевају,
под овим Дукађином истог Кастриотовог рођака, кога у аналима М. Санудо помиње
под именом Стефан Дукађин, или је у овом устанку Ђурђа II Кастриота било двоји
ца Дукађина, што би такође било могуће с обзиром, да је по родословима Дукађина
постојао у исто време и Прогон Дукађин. Међутим према М. Сануду главну улогу уз
Ђурђа у устанку ипак врши Стефан Дукађин, а други се и не помиње, док ови аутори
дају главну фукцију уз Ђурђа Прогону Дукађину из чега би се могло закључити, да
је у питању ипак једна личност, а да је код ових аутора погрешно узет Прогон, уме
сто Стефана Дукађина.
639 Често недоумицу око имена код Кастриота изазива и коинциденција са истим
именима код личности из исте генерације код Црнојевића. Код Црнојевића је 1481.
год. из Италије прелазио Иван, а такође исте године од Кастриота из Италије је такође
прелазио Иван. У Млетачко-турском рату од 1501. год. из Италије је од Црнојевића
прелазио Ђурађ и код Кастриота исто је прелазио из Италије Ђурађ. Такође сем Скен
Георгио или Ђорђо) имамо нешто скривен у аналима М. Сануда. Дат је

само на два места (од преко двадесет ставки у којим се описује овај под
ухват у Албанији и припрема за њега), на стр. 117 и 213 и то је дато као
„Zorzi“, што би латиничним писмом на италијанском било Ђурађ. Хро
нолошке провере и каснијих података о Ђурђу (II) у Амалфију (о томе у
каснијим текстовима) потврђују, да је Скендербегов унук учесник Мле
тачко-турског рата 1501. год. у Албанији био, управо – Скендербегов нај
старији унук, Ђурађ (II) Кастриот640. За разлику од наведених аутора код
А. Шмауса и код албанских аутора С. Анамалија и К. Прифтија је децид
но дато, да је од Кастриота био у вођству устанака Скендербегов унук
Ђурађ (или како је код аутора дато Gjergj – што би била албанска верзија
имена Ђурађ) из чега се може закључити, да су изворни подаци, такође
узети из анала М. Сануда.
Код О. Ј. Шмита (2009. год.)641 је такође јасно дато за Ђурђа II
Кастриота, Ивановог првенца (Georg, Ivans Erstborener), да је он учес
ник рата Венеције и Турака 1500. год. и да је он дизао устанак у Алба
нији:
Um 1500 ervog Veding, das damals mit den Osmanen im Krieg lag, ihn
nach Albanien zu schicke, um dort einen Aufsland zu entfesseln. Tatsächlich
folgte Georg dem Beispeil seines Vaters und setzte zusammen mit einem
Dukagjin über die Adria. Einige christliche Krieger im osmanischer Heer
lifen zu ihm über, auch gelang die Eroberung Alessios; und wieder erhob
sich die Himara. Sonst aber rühre sich kaum Unterstützung für den Enkel
Skanderbegs.
[Превод]: У 1500. год. је Венеција, која је била у то време у рату са Османлија
ма, га је послала у Албанију, на устанак. И заиста следећи пример свога оца Георг
дербега код Кастриота старог и његовог унука, кога у аналима називају исто Скен
дербег, имамо у време унука и Скендербега код Црнојевића (Станишу Црнојевића).
640 У аналима М. Сануда се под истим именом „Zorzi“ говори и о Ђурђу Црно
јевићу често и у истим ставкама анала у којима и о Ђурђу Кастриоту.
641 Оливер Јенса Шмит: „Скендербег – нови Александар на Балкану“ (Регенсбург,
2009. г.), стр. 298. У истом пасусу аутор даје и један невероватан и недокументован
податак као напомену, да је Ђурађ, Иванов син краљу Напуља служио као изасланик
за султана Мехмеда II. Аутор није дао извор ове вести а нема потврде ни у једном
до сада објављеном документу или запису. Осим тога је невероватно за младића од
22 год. колико је 1499. год. имао Ђурађ да му се може поверити једна таква мисија.
Насупрот томе стоји сазнање, да је напуљски краљ Фредерико IV био против Ђурђевог
одласка у рат Млетака са Турском те год. ради чега је Ђурађ био у немилости код
краља (што ће се још разматрати).
је прешао са Дукађином преко Јадранског мора. Нeки хришћанин ратник из осман

лијске војске помогао му је, успео да заузме Љеш и опет Химеру. Али иначе подршку
унуку Скендерега тешко су давали.
Ако се вратимо на догађаје из 1503. год. у овом Млетачко-турском
рату и устанку у Албанији, може се запазити код поступка Ђурђа (II)
Кастриота 1503. год. веома велика сличност са поступцима Ђурђа Цр
нојевића 1500. год. и Ђурђевом одласку у Скадар код Феризбега у пе
риоду, после повратка Ђурђа Црнојевића у Црну Гору, када је свака по
моћ Млетака за његове планове ослобађања Црне Горе од Турака изос
тала. Црнојевић је немајући савезника, био приморан да преговара са
Турцима, нудећи им своје вазалство за повраћај Црне Горе, те када то
није уродило плодом, склонио се у Анадолију на посед, који су му Тур
ци дали, као утешну солуцију. У преговорима са Турцима није имао ни
чију подршку, ни Млетака, ни било којег другог савезника, равноправ
ног Турцима, нити је имао неку повољну ситуацију у Црној Гори, јер је
Црна Гора већ била заузета од Турака, а његов покрет за устанак није
успео. Стога, Ђурађ Црнојевић у преговорима са Турцима није могао
имати неког успеха, сем што је добитком поседа са великим приходом
у Турској, решио свој материјални положај, али само привремено, док
није нестао у Турској после 1503. год.
Млечани су у 1503. год. већ били у преговорима са Турцима за по
стизање мира, те у Албанији нису имали интереса да даље подржавају
и финансирају покрет Ђурђа (II) Кастриота. Ђурђев делимични успех
у Албанији из 1501. год. заузимањем области око Љеша и полуострва
Родонија са кастелом Кјурилом, уз подршку млетачких галија, није из
азвао општи устанак642, а унук Скендербега није успео да заузме и де
дину столну тврђаву Кроју, те је 1503. год. Кастриотов подухват у Ал
банији јењавао и не би могао да се одржи без јаче подршке Млетака.
Међутим Скендербегов унук је очигледно ушао у овај подухват са Мле
цима у Албанији са већим амбицијама и није желео да се повуче, када
су Млеци његовом подухвату обуставили финансијску подршку. Свака
ко је и дознао за млетачке преговоре о миру643 и да област, коју је зау
642 Ситуацију је у овим крајевима отежавало и то што је од 1497.. г. била са про
менљивим интезитетом и зараза куге од које је у ратној 1502. г. у Љешу помрло доста
народа (Б. Храбак: „Куга у балканским земљама под Турцима од 1450. до 1600“, Исто
ријски гласник бр. 1–2, 1957, стр. 26.
643 Преговори о миру, које су Млечани морали да поведу јер им је рат са Тур
цима правио велике штете у трговини, отпочели су у 1503. г. и завршени у истој го
зео, од Турака у околини Љеша није предмет преговарања тј. да се пре

пушта Турцима, те ако већ не може да поврати дедовину, покушао је да
бар реши свој материјални положај преговарајући са Турцима по угле
ду на Ђурђа Црнојевића, јер Црнојевићев крај тих година, још није мо
гао да се предвиди.
По аналима Сануда644, Ђурађ (II) Кастриот је изненада (и тајно за
Млетке), неки дан пре 11. марта 1503. год. прешао Феризбегу у Скадар.
Свакако је, Кастриот још раније најавио преговоре и био у вези са ска
дарским санџаком, а по датом опису је отишао у пратњи два пратиоца
и војводе Продана645, који је могуће био и посредник у овој вези са тур
ским санџаком. Интересантно је да у опису у аналима дато да је Ђурађ
отишао e con la sua fameglia у преводу „са својом породицом“ што би
значило, да је до Скадра пошао и са члановима своје породице, а то би
било, барем са својом женом, ако могуће није имао и деце, с обзиром на
Ђурђових само 26 год. (касније ћемо се вратити на овај детаљ тог до
гађаја, значајан за нашу тему). Помиње се и да је са њима пошла у Ска
дар и слушкиња (или као алтернатива превода – робиња646) што значи,
да је Кастриот у кастелу Кјурил на Родонију, а и у Љешу за тих 2 годи
не боравка у Албанији, живео породичним животом и са послугом. Као
разлог за одлазак у Скадар је наведено и то, да је био у тешкој финан
сијској ситуацији и оскудици и он сам, а и да нису ни његови страдиоти
ни војници били плаћени, а све је то произашло из тога што су Млеча
ни обуставили финансирање и снабдевање Ђурђевог подухвата.
Кастел и лука Кјурил (Ђурђа Скендербега, старог) на полуострву
Родонију је у рату Млетачко-турском 1499–1503. год. у Албанији била
кључна тврђава и почетно упориште које су устаници, Кастриотови Ал
дини, али су после овог споразума настављени преговори за разграничење млетачких
и турских територија, који су обухватили и разграничења у Албанији, после којих су
Млеци сам град Љеш тек 1506. г. препустили Турцима (Б. Храбак „Арбанашке сту
дије“, књ. III стр. 111; П. Бартл: „Aлбанци од средњег века до данас“, стр. 67; P. Bartl
– „Dioceze Alessio“, (Wiesbaden 2007), Ј. Томић: „Црнојевићи и Ц. Гора 1479–1528“; Г.
Станојевић: „Историја Ц.Горе – Ц. Гора у XVI в.“, стр. 22.
644 M. Sanudo: Ibid., стр. 243 / 244.
645 За војводу Продана нигде није у аналима дат неки податак, да би се знало
који је то племић, или да ли је можда неки од локалних вођа устанка и помагача Ка
стриотових или Дукађинових, што је и највероватније, или је неки Кастриотов рођак,
што је такође могуће.
646 Мања је могућност да је то била робиња. Ропства у XVI в. више није било
сем за неке заробљене непријатеље, што овде није било.
банци из Италије и страдиоти уз подршку млетачких галија прво заузе

ли као мостобран, а касније користили као базу за проширење терито
рије ослобођене од Турака, која је обухватила подручје око Љеша и Ро
донија, допирући у највећем напретку устанка и до Гемина близу Кроје
(прилог стр. 172) Упориште Кјурил као и Љеш устаници и Млеци су др
жали током читавог трајања рата, а и после склапања мира 1503. год.
све до разграничења територија Турске са Млецима 1506. год.
Кастел Кјурил са заштићеном луком у свом саставу је био фор

тификација која је и по првом концепту градње у време старог Скен
дербега, а и по доградњама од стране Млечана у току првих година ра
та од 1499. год. користећи веома погодну конфигурацију терена на рту
полуострва, био по обиму мања, али добро утврђена фортификација.
Грађен је на самом крајњем рту полуострва, које је имало већу узви
шицу на превлаци уског рта, као природну тврђаву заштићену са обе
стране литицама. По стратешкој позицији кастела са њега је био пре
глед на цео део јадранске обале између Драча и залива код Љеша до Ул
циња. Кастел је, према опису у аналима Сануда и према остацима, који
су у овом веку реконструисани, према ртном гребену имао највећу ку
лу (тзв. Донжон или Браничкулу по кастелолошкој категоризацији) која
је и по опису била доста пространа са казаматима, а на врху са топар
ницама и канелурама. Претпоставља се, да је троетажна кула имала и
просторије за становање, изграђене при доградњи 1500. год., или што
је вероватније када је изграђен и кастел, још у време старог Скендербе
га, што би се могло закључити по податку да се 1466. год. после пора
за од Турака у султановом походу те године, када је заузета скоро цела
Албанија Скендербег са имовином и породицом склонио на Родонски
рт, чекајући да се пребаци у Италију. Тада је 14 бродова пуних Алба
наца стигло у Бриндизи647. По чему дознајемо, да је и лука кастела Кју
рил, била оспособљена за прихват бродова и укрцај људства при њихо
вом одласку у Италију.
По остацима кастела рт Родони је на месту фортификације имао
бедем као преграду и запреку са ровом којим се одвајао северозападни
део рта полуострва на коме је био кастел са заштићеном луком за га
647 М. Спремић: „Албанија од XIII до XV века“, стр. 42.
лије. Сам рт, узак у висок, представљао је природну фортификацију, а

почев од бедема у северозападном правцу простирања је имао две ка
скаде различите висине. Виша каскада је била на самом најсевернијем
делу рта са већом ширином, те с обзиром да има остатке темеља грађе
вине по свему судећи цркве св. Петра из времена градње Скендербе
га, може се претпостављати, да је имала и објекте за становање и за
посаду уз малу цркву саграђену када и кастел. Ова издигнутија каска
да рта је имала и природне неприступачне одсеке у стени, којим је пла
то у средини уздигнут над обе обале рта, као природни тврђавски аре
ал у оквиру кога су били објекти утврђења, вероватно за становање са
црквом, чији темељи и данас стоје. На улазном делу фортификације
уз преградни бедем рта на североисточној страни је изграђен утврђен
улазни део кастела са главном и уједно и капикулом и капијом касте
ла и лука на унутрашњој страни периметралног бедема на лукобрану и
одбрамбеним кулама бедема на овом лукобрану. Главна троетажна, по
лукружна кула је уједно била и капикула пред којом је цвингер са каза
матима у улазном делу, који са унутрашњом капијом уједно формира и
улазну „шикану” уз главну кулу. Бедем на лукобрану је са мањим кула
ма на води на почетку и крају лукобрана (диспозиција на основу сада
шњег стања делимично реконструисаних остатака кастела са луком да
та у прилогу). Према остацима објеката, кастел је имао укупно око 400
м бедема и сем главне куле још две, или три мање куле на води уз бедем
на лукобрану. По намени Кјурил је грађен као рефугијални кастел вла
дара Албанијом тог периода, односно Ђурђа Кастриота и као фортифи
кација за одбрану луке, која је била у саставу кастела. По типолгији ку
ла и топарницама на њима, кастел је грађен као топовска фортифика
ција по новом концепту градње XV века за одбрану ватреним оруђем и
опремљен је био свакако бомбардама648, што се може закључити и по
топарницама на бедемима, а и по испорукама барута, шалитре и сум
пора од стране Дубровчана још у време старог Скендербега, како је да
то у записима649, а и по извештају у Санудовим аналима из марта 1501.
648 Томе у прилог иде и податак да је још 1444. год. Дубровачки сенат донео од
луку да се дају 4 бомбарде Комнену Аријаниту (М. Динић: „Прилози за историју ва
треног оружја у Дубровнику и суседним замљама“ стр. 86) те се може сматрати да је
у време Скендербега у Албанији било бомбарди у наоружању.
649 И. Божић: „Дубровник и Турска у XIV и XV веку“, стр. 180/1; Б. Храбак:
„Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег“, стр. 136; Гавро Шкриванић: „Оружје у
средњевјековној Србији, Босни и Дубровнику“, стр. 180.
Манастир Св. Антона

на прилазу Родонију
Полуострво Родони,
конфигурација и
положај кастела
Кастел Кјурил, главна

кула са улазним блоком и
остатак луке кастела
год. где је за подухват Ђурђев у Албанији у Задру на галије натоваре

но 100 буради барута650. Такође је забележно да је стари Ђурађ Кастри
от из Дубровника, сем зидара за градњу кастела, који су узимани у то
ку 1463. до 1465. год., узимао и бродоградитеље за бродоградњу на Ро
донију651. У дубровачким записима је забележено да је 1463. год. Скен
дербегу грађен брод носивости „500 кола“652 (што би спадало у тада
средњу класу бродовља).
Што се тиче млетачког финансирања подухвата против Турака у

Албанији у току Млетачко-турског рата, а и Ђурђеве евентуалне надок
наде од Млечана, који су га ангажовали за свој подухват, дате су до
ста контрадикторне информације из којих се не би могло закључити
ништа одређено. Код Г. Станојевића имамао закључак да је Скендер-бе
гов унук измамио од Сињорије замашну суму новца за дизање устанка
у Албанији653, а и када се виде одлуке млетачких власти о планираном
износу за финансирање овог подухвата од 5000 дуката654, a и трошкови
које редовно помињу у извештајима, који су били и већи од ове суме,
такав коментар изгледа оправдан, међутим, то су све средства са којим
се плаћало бродовље, најамници и војници, снабдевање са храном, ору
жјем и барутом и плаћање мајстора и грађе за доградњу тврђаве Кјурил
и луке на Родонију. У аналима нема и поред прецизних навода о трош
ковима и износ о укупној надокнади за младог Кастриота, сем повре
650 М. Санудо: Ibid., стр. 194/5.
651 Ј. Радонић: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку“, стр. 154–
6, 167; Б. Храбак: „Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег“, стр. 134; „Арбанашке
студије“, књ. III, стр. 28, 31. Још у четрдесетим год. XV в. Родони и Шуфадај се поми
њу као места са залеђином богатом квалитетним шумама, одакле се, сем обраде дрве
та и укрцаја обрађених катарки и галијских весала (Дубров. арх., Div. not. LXVI, 74–
6. IX. 1485. г.) појављују и први зачеци бродоградње мањих пловила, која су финали
зована у већим бродогеђевним „шкверовима“, а сами Родонези (који су били упуће
ни на живот зависан од мора), су се често бавили и пиратством са својим малим и бр
зим баркама, што би подразумевало и да су и поседовали, а и градили пловила за соп
ствену употребу.
652 Historijski arhiv u Dubrovniku – Diversa cancellarie LXXI, 91(15. X 1463; Lam.
for. XXXIX, 286; И. Божић: Ibid., стр. 180, Б. Храбак: Ibid., стр. 28, 31и 57.
653 Г. Станојевић: Ibid.. стр. 29.
654 М. Sanudo: Ibid.. стр. 96.
мено датог износа, који су му исплаћени за трошкове живота, при при

премама у скоро годину и по дана и чекања, да сам подухват почне. Те
повремене исплате су, по аналима, биле: 40 дуката у априлу, 50 дуката
у јулу, 100 дуката у октобру у 1500. год. односно 190 дуката укупно без
суме, која му је дата при самом доласку у Венецију у септембру 1499.
год., а која није наведена у аналу и вероватно да је била на истом нивоу,
те целокупни износ ипак није могло бити више од 2000 дуката плаћен
Ђурђу II Кастриоту.
Већина извештаја са попришта сукоба са Турцима у току подух
вата у Албанији је била са апелима за плаћање страдиота и војника, а
и градитеља, који су се због несташица новца бунили и прекидали рад,
а на самом крају је финансирање сасвим обустављено. Наводи се у два
наврата у аналима, да је Кастриотово бављење у Млецима финансира
ла и Андроника Кастриот, његова баба, пре него је са екскраљицом Ђо
ваном IV пошла у Шпанију 1501. год., вероватно из жеље за повраћајем
Кастриотима њихове дедовине. На самом крају подухвата пред одлазак
Кастриота у Скадар је дат у аналу и пример, да је Кастриот морао да за
лаже свој огртач и неку одећу, да би се снабдели храном. Из свега би се
закључило да се Скендербегов унук, прихватио овог подухвата, више
ради жеље за повраћајем дедовине, а не за материјалном добити, а да
добити судећи по овоме није ни било. Насупрот томе, према подацима
из Амалфија видимо, да је Ђурађ (II) у Амалфију после касног поврат
ка из Скадра, живео као веома имућан патриције у породичној палати
и да је сем палате саградио и породичну цркву и имао и другу имови
ну, иако није наследио поседе Кастриота. Осим евентуалног признања
за заслуге за дизање устанка у Албанији, Ђурађ II Кастриот није имао
од Млетака значајних материјалних прихода и привилегија сем саме
надокнаде сопствених трошкова, а по свему судећи су привилегије
и почасти изостале због самовољног одласка Феризбегу у Скадар
ради евентуалног преговарања, али не по налогу Млетака и за њихов
рачун.
У опису одласка у Скадар Ђурђа (II) Кастриота је наглашено, да
је у Скадру Ђурађ млађи Кастриот лепо примљен од турског санџака,
што говори, да је долазак и био уговорен раније ради преговора, а и да
је Феризбег задовољан, што су се овим завршили сукоби са Кастрио
том, које није могао да реши оружјем. О самим преговорима Ђурђа II
Кастриота са Феризбегом, или неким другим преговарачем са турске
стране у Скадру, нема никаквих података у аналима, ни у другим до
кументационим изворима. У аналима се на једном месту напомиње655,

да је и Дукађинија, који је био у истој мисији са Кастриотом и дизао
своју област на буну656, Феризбег, скадарски санџак, покушао да при
добије као Црнојевића за преговоре. Очигледно, да преговарање са Ка
стриотом, није било озбиљно схваћено са турске стране, нити је то мог
ло уродити плодом за Кастриота, већ је прошло без резултата, још горе
него код Црнојевића, који је ипак послат у Истамбул да преговара657. Из
656 На неколико места се као сарадник и учесник у антитурском покрету Ђурђа
II у Албанији помиње Дукађин, односно Стефан Дукађин. Он је према родослову Ду
кађина, који даје И. Божић („Немирно поморје XV века“, Дукађини, стр. 344) четвр
та генерација после Леке и Павла Дукађинија, родоначелника кнежевске, властелин
ске и великашке фамилије са краја XIV века, области јужно од Дрима, син Леке III Ду
кађина, који је такође учествовао у антитурском устанку у Албанији 1481. год. са Ива
ном Кастриотом. Иначе Лека II Дукађин је био значајан савезник и сарадник у отпо
ру и у биткама са Турцима старог Ђурђа Скендербега средином XV века, а са Кастри
отима су Дукађини иначе и у рођачкој вези преко Андронике Аријанит, чије су три
сестре удате за Дукађине (из гране Павла Дукађина). Трећег Дукађина Прогона, кога
помињу албански аутори С. Анамали и К. Прифти, нема у Божићевом родослову Ду
кађина, јер за млађег брата Леке Дукађина, Прогона стоји податак у генеалогији, да је
умро пре 1381. г., те он не би могао бити та личност. После турског заузимања Алба
није 1368. год. Дукађини су избегли као и већина племства и живе у папској држави
у Анкони, али учествују у свим покретима против Турака у Албанији, које иницирају
Млеци, или напуљски владари уз папину подршку, а и Карло VIII. Потомци Дукађи
на, генерација иза ових, прихватили су ислам и учествовали у политичком, војном и
управном животу Отоманског царства (И. Божић: Ibid., стр. 384).
657 Код савременог итал. историчара Ђанкарлa Валонеa (Giancarlo Vallone) на
лазимо податак, који је пренет у натпису Иљи Половине (Ylli Polovina) „Касно от
криће – Замак Скендербега у Италији“ (Gazeta 31.07.2010) без навођења ауторових из
вора, да је ...figlio Giorgio fini a Istambul e si fece mussulimano tagliando definitivamente i
legami con la tradicione familijare“ – или у преводу – „син Ђурађ (II) завршио је (у сми
слу да је до краја живота био) у Истамбулу и постао муслиман прекинувши све везе
са породичном традицијом“. Знајући по многим доказима, да се од око 1514/15. г. Ђу
рађ ипак вратио у Амалфи, из овог би могло да се закључи (ако би имали и поуздане
податке о изворима), да је могуће Ђурађ II, ипак можда ишао на преговоре у Истам
бул, као и Ђурађ Црнојевић три године пре и да је из Истамбула пуштен да се врати
у Италију. У том случају би његова жена из Скадра при његовом одласку у Истамбул
пошла у род у Кастрате. Да би ова индиција могла да буде поуздана морала би имати
неку документарну подлогу, међутим аутор Ђ. Валоне није могао да се позове ни на
какав документ, или запис, што је установљено у преписци са њим, већ је цела кон
струкција о Истамбулу производ његове претпоставке. Такође и предања говоре, да
је Ђурђева жена боравила у роду у Кастратима, али при његовом одласку у Италију,
што такође искључује Истамбул.
Санудових анала, а и код других аутора (Ј. Томић) дато је да су после

закључења мира Млеци са Турцима још дуго преговарали о разграни
чењима у граничним подручјима у црногорским и албанским области
ма, где су млетачку страну заступали секретари С. Тупол, или А. Сагу
дино, међутим нема забележено у аналима, да су добили инструкције,
или да су заступали позицију о одржању ван турске територије области
околине Љеша, коју је током две претходне године ослободио Скендер
бегов унук. То и нису могли бити преговори око ове области у Алба
нији, јер је устанак већ био кривицом Млечана окончан, већ се вероват
но свело на безизгледне преговоре Кастриота са Турцима око добијања
неког поседа, као у случају Ђурђа Црнојевића.
Осим анала ни у другим записима о овом боравку Кастриота у
Скадру са породицом одн. женом, нема никаквих сазнања, а ни сазнања
о времену, колико је дуго Ђурађ (II) Кастриот боравио у Скадру. Ако вр
шимо поређење са вестима о њему у Амалфију у Италији, где се Ђу
рађ вратио из Скадра после Млетачко-турског рата, онда би то био пе
риод од око дeсет година, па се може претпоставити по дужини и дру
гим индицијама, да је он у Скадру био после неуспелих преговора у не
кој врсти турског заточеништва односно конфинације. Његов изненад
ни добровољни одлазак са пратњом и породицом у Скадар, код дојуче
рашњег непријатеља се наставио са његовим заточеништвом у Скадру,
јер су се Турци оправдано плашили његовог поновног дизања буна по
Албанији, јер је и Љешки кастел пао, или преузет од Турака, тек три го
дине касније 1506. год. Добровољни одлазак Ђурђа II Кастриота се мо
же једино тумачити његовим младалачким неискуством према турском
лукавству и непоштењу, а и његовом копирању примера Ђурђа Црноје
вића, (који се за Црнојевића лоше завршио), међутим стоји и чињеница
да младом Ђурађу Кастриоту, није недостајала лична храб-рост, да се
одлучи на овакав рискантан потез.
Из податка у Санудовом аналу (стр. 243) да је Ђурађ кренуо марта
1503. за Скадар Феризбегу, са пратњом од два пратиоца и војводом Про
даном и са својом породицом и слушкињом, можемо извући одређене
закључке на основу датих података и индиција, које из њих произила
зе. Улога војводе Продана није јасна, нити је дато ко је он, сем да је мо
гуће, посредник за овај одлазак Ђурђа и за евентуалне преговоре са Фе
ризбегом, а податак о породици Ђурђевој говори, да је у Љешу одакле
су кренули за Скадар, Ђурађ био са женом односно, да је имао породи
цу (famegli-ју), што би значило жену и децу. Међутим, Ђурађ је био ре
лативно млад од свега око 26 година, или још млађи, при почетку Мле
тачко-турског рата. Кад је стигао са млетачким бродовима у Албанију,
био је неожењен, јер нема у италијанским генеалогијама (D. Shama/A.
Batteli, Libro d’Oro) за Ђурђа (II) Кастриота из Амалфија података о
брачној вези пре одласка у рат. При двогодишњем бављењу Ђурђевом у
Кјурилу и Љешу (од марта 1501. до марта 1503. год.) Ђурађ је, по аналу
би се рекло, стекао породицу. У Санудовим аналима (стр. 144) имамо и
податак, да је у околини Кјурила било насељено 70–80 породица, које
су опслуживале кастел у одржавању и доградњи објеката кастела, мо
гуће и одбрани кастела, док није био срушен од Турака. Насељеници
разног састава су били настањени у околини Кјурила, по свему судећи
још од времена градње кастела и задржали су се у свом насељу и после
рушења кастела од Турака у 1465. год. те и у време реконструкције и
доградње 1500. год. Из тога би се могло тумачити, да је и Ђурђева жена,
која се у аналу подразумева као део његове породице, могуће и из Кју
рила из неке породице насељеника, или могуће из Љеша, а да ју је Ђу
рађ узео у току две године живота у Кјурилу и Љешу до одласка зајед
но са њом у Скадар, како је дато у аналима658. Дакле поуздан би био по
датак, који је дат у аналу, да је 1503. год. при одласку у Скадар пошао
са женом са којом је живео у Љешу, или Кјурилу659.
658 По наведеном опису у извештају ако га стриктно тумачимо, би пре могло

бити да се под – породицом Ђурађевом подразумева и жена и дете, а не само жена,
јер би тада били речено да је „кренуо поменути господин Скендербег са својом же
ном“, а не како је дато да је „кренуо поменути господин Скендербег са својом породи
цом“, а такође и са „једном слушкињом“. Осим тога слушкиња је више неопходна, да
би се са њом пошло на пут, када породица има и дете. Међутим тих две године (1501
год. до 1503 год.) је ипак мало времена и мали су изгледи, да би породица могла и да
се заснује, а и да се одмах по заснивању већ роди и дете. Пре би било, да када је рече
но за Ђурађа, да је за Скадар пошао са својом породицом и слушкињом, да се подра
зуме-вало, да је он водио у Љешу породични живот, те је пошао са породицом (са же
ном) и породичном послугом.
659 Из штурих података анала не може знати, да ли је Ђурађ II Кастриот био и
званично ожењен. С обзиром да је око покретања устанка сарађивао са бискупом, који
му је по једној ставци анала, дао за покрет и своју сагласност, а узевши у обзир и то,
да је средина у којој је био у Албанији традиционална и патријархална у којој је Ђу
рађ био угледни члан и вођа устанка, унук славног Скендербега, није логично, да је
могао бити само у ванбрачној вези у таквој средини и у таквој својој мисији. Такође
и сам начин како је дат податак у аналима: ...patido ditto Signor Scanderbecho e con la
sua fameglia, могло би да значи једино, да је пошао са својом породицом тј. породи
цом из озваниченог црквено признатог брака, али ипак, то су само индиције, које су
Напоменуто је у ранијем тексту, да у аналима нема података о

Ђурђевом боравку у Скадру са породицом, односно женом, ни о евен
туалним његовим преговорима са Феризбегом. Такође тога нема, ни у
другим до сада објављеним документима, могуће су само претпостав
ке. Није дато ни колико је дуго боравио у Скадру, али је познато из по
датака из Амалфија, његовог места повратка, да је био дужи период,
највише око десетак година у Скадру. Из тог произилази, да је то би
ла нека врста Ђурђеве конфинације, јер је био са породицом са којом
је дошао добровољно, свакако по позиву Феризбега, као што је Фериз
бег позвао и Ђурђа Црнојевића, и био иницијатор доласка у Скадар и
Стефана Дукађина за који не знамо да ли се десио. Пријем Феризбега је
при доласку, био по аналима, пријатељски, што иначе код Турака није
била никаква гаранција да ће се цела мисија успешно и сретно завр
шити. Међутим из аналогије, како се такав долазак две године раније,
одвијао код Ђурђа Црнојевића, од кога су тражили, да му дође и поро
дица из Венеције, а који се никад није ни вратио из Турске у Црну Го
ру, можемо претпоставити, да је и Ђурађ унук Скендербегов задржан у
Скадру као гаранција, да се у наредним годинама не понови у Албанији
покрет против Турака. Боље је било у напетој ситуацији у Албанији,
Скендербеговог унука држати у турском окружењу у Скадру. Изгледа
да је то био метод турске политике у том периоду са покретима против
њих, на њиховим заузетим територијама, како да бивше господаре ових
покрајина онемогуће у антитурским подухватима са подршком Млеча
на у млетачким бившим покрајинама. Чињеница је, да у наредних десе
так година Млечани нису имали интереса и нису испољавали иниција
тиву, нити су имали кога, да шаљу у Албанију, ко би уз помоћ старе сла
ве Скендербега покретао ратоборне Албанце против Турака, те се тек
после овог периода по свему судећи и Ђурађ, Скендербегов унук вра
тио у Напуљску краљевину.
Из анала није познато, када се тачно вратио и да ли је пуштен Ђу
рађ, да се врати из Скадра у Амалфи, или је побегао, али постоје записи
и подаци у Амалфију и у генеалогијама о Ђурђевом борављењу у Амал
фију после доласка из Скадра. Најраније помињање Ђурђа је у итал. ге
неалогији и хералдици „Nobili Napolitani – Castriota Scanderbeg“ где је
дато, да је Nobile in Amalfi con Giorgio tesoriere del duca di deta citta, che
ottenne la cittadinaza napoletana nel 1513. [Племић у Амалфију Георгио – Ђу
логичне, али немају документарну потврду у до сада објављеним документима, јер
докумената о том догађају сем помена у Санудовим аналима нема, бар не објављених.
рађ, благајник војводства тог града добио је грађанство Напуља од 1513. г.] и затим,
кад је 8.10.1514. год. проглашен за патриција Напуља (ненаполитанца)
nobile cittadino napolitano fuori Seggio (итал. генеалогија – Libro d’ Oro
– Alagno, Aurelia Algano), али ови подаци се не могу узети као апсолут
на потврда и његовог боравка у Италији одн. Амалфију660 у том перио
ду, већ само као индиција.
И код италијанскох аутора историописаца, који описују овај пе
риод налазимо податак о Ђурђу II у Амалфију 1513 год.: N. De Simone-
Paladini: „Due Poeti nel travagliato 700 salentino“ (Napoli 1836) стр. 67
...il figlio Giovani con la madre Andronica Comneno cerco scampo in Italia
e fu ascritto al patriziato veneto; un figlio di costui, un altro Giorgio, passo
nel Napoletano, dove nel 1513. fu Tesoriere del duca di Amalfi... [...син Иван
са мајком Андроником Комнен, који су увршћени у племство Венеције, потражио је
спас у Италији; један његов син Георгио-Ђурађ II прелази у напуљски крај где је од
1513. год. ризничар војводе од Амалфија...] што исто не може бити доказ прво
редне поузданости, као остали докази из каснијих година.
Затим имамо запис из 1515. год. да је Георгије Кастриот као уп
равник трезора војводства Амалфија partecipa ed una riunione per
decidere cosa fare per evitare la rovina dell’antica chiesa cattedrale –
Mateo Camera [учествовао на једном састанку на којем се одлучивало о санацији
катедрале – Mateo Camera], Memorie storico-diplomatiche dell’antica citta e
ducato d’Amalfi II – Salerno 1881, стр. 67–68. Хронолошки иза овога су
и два документа из 1516. год. Један је запис нотара Н. Витаљана из Тра
монтија од 8. новембра 1516. год., који се односи на концесију од јед
не кестанове шуме, близу Ађерола у области Ло Морило, коју је из
дао Георгије Кастриот прокуратор манастира Сан Лоренцо у Амалфију
(magnifico Giorgio Castriota, procuratore del monastero di San Lorenco di
Amalfi), у корист Т. Казанове (F. Maria Pansa – Istoria dell’antica republica
di Amalfi II – Напуљ 1724, стр. 161) и други документ је алманах мана
660 Податак о проглашењу за напуљског племића (patrizio napoletano) или гра
ђанина напуљског ван седишта (citadino napoletano fuori Seggio) односно грађанина
који није из самог места које га промовише у свог грађанина, може да буде по заслузи,
али у одсуству. Пример је проглаашење Ивана Кастриота у млетачког племића 1463.
год. по захтеву Скендербега, кад је Иван живео са родитељима у Кроји. Осим тога за
податак који је наведен са датумом од 10.08.1514. год. у генеалогији Shama/Batteli дат
је исти датум за проглашење патриција Напуља али са 1513. годином, те је и датумски
непоуздан, па се из оба разлога податак не може узети као поуздан за одређивање
Ђурђевог присуства у Амалфију, поготово што би тај податак дао граничну вред-
ност.
стира Св. Лаурент у Амалфију од 1516. год., где је споменут као проку
ратор манастира (манастирски администратор – управитељ) Magnificus
Dominus Georgius Castriota procurator Monasterij S. Laurentis.661
Такође и по хронолошким проверама Ђурђевe породице у Амал
фију, прeма каснијим познатим годинама, може се закључити његово
одсуство из Амалфија у тих десетак година после 1503. год. односно,
када је боравио у конфинацији у Скадру. Један интересантан податак,
који такође доказује, да Ђурђа није било у претпостављеном периоду
у Амалфију, је по податку код Карла Падиљонија662 и плоча поставље
на у капели „Св. Ђорђa (San Giorgio)“ или „Блажене Девице Милосрђа
(Beata Vergine della Pieta)“ главне амалфијске катедрале Св. Апостола
Андреје (San Andrea Apostolo) у току 1506. год., када се по свему суде
ћи није знала судбина Ђурђева у турском заточеништву у Скадру, те је
у натпису стајало и ...sibi posterisque suis vivens feci [за спас његовог будућег
живота]. Овом постављању спомен-плоче, или пре се може рећи тзв. „за
ветне плоче“ за милост неизвесне Ђурђеве судбине претходило је, да се
много од 18. децембра 1505. год. из Истамбула проширио глас „Скен
дербега је стигла турска судбина“ (...tanto che il 18 dicembre 1505 si
diffuse da Constanantinopoli la voce che „Scandarabecho sa fato turco“)
како је дато код Ђ. Валонеа, a и код П. Петеа663, о чему ће се још гово
рити у поглављу о Ђурђевим потомцима у Амалфију.
Дакле по италијанским записима и подацима из генеалогија Ђу
рађ (II) Кастриот се вратио у Амалфи у Напуљској краљевини из кон
финације у Скадру, сам, доста година касније у односу на одлазак у
Скадар 1503. год. Тек од 1515. године има о њему података, да је по
ново tesorijerе у Амалфију и у 1516. год. да је прокуратор манастира С.
661 Овде се свакако подразумева да је Ђурађ Кастриот био лице на служби у ма
настиру, а не као монах, члан манастирског братства, јер би онда писало – опат (старе
шина) манастира. То потврђује и чињеница, која се хронолошком провером може ла
ко утврдити, да је Ђурађ 1516. год. већ имао породицу са децом и да је неколико деце
рођено и после ове године, што као католички монах, или опат манастира не би мо
гао, али и потврђује и чињеницу да је Ђурађ, као прокуратор манастира морао бити у
католичкој вери, вероватно од рођења, као и остали Кастриоти из његове генерације,
рођени у Италији. Могуће је да је и то аргумент, који објашњава чињеницу до које ће
мо доћи касније, да је мајка Дрекалова због католичке вере Ђурђа II, а и ради своје,
ако је била од Кастрата, сина крстила у католичкој цркви.
662 Carlo Padiglione: „Di Giorgio Castriota Scanderbech e dei suoi dicendenti“ („О
Георгију Кастриоту Скендербегу и његовим потомцима“) – Напуљ 1879. стр. 17–20.
663 G. Vallone: Inteperance di Ferrante Castriota Scanderbeg, Galatina „Il Galatino“
(1989); P. Petta: Ibid.
Лаурент у Амалфију, а и да му је мајка поставила заветну плочу у ка

пели катедрале у Амалфију још 1506. год. По доласку у Амалфи нешто
пре 1515. год, или те год., Ђурађ (II) Кастриот се поново оженио (узи
мајући у обзир, да је по аналима у Скадар пошао „са породицом“, осим
пратње) и са овом женом имао потомке, који су наставили лозу Кастри
ота у Италији до осамдесетих год. XVII века, када се овај огранак лозе
Кастриота у Италији, по Ђурађу II Кастриоту, сасвим угасио.
ЂУРАЂ II КАСТРИОТ ПОСЛЕ КОНФИНАЦИЈЕ У
СКАДРУ И АМАЛФИЈСКА ГРАНА КАСТРИОТА
Ђурађ II Кастриот, за кога узимајући у обзир све релевантне ар

гуменате из Санудових, млетачких анала, који суштински потврђују
најраспрострањеније предање у Кучима о пореклу војводе Дрекала, се
може са сигурношћу рећи да се отац војводе Дрекала, после конфина
ције у Скадру вратио у Напуљску краљевину и то у место одакле је по
шао у Млетачко-турски рат, у Амалфи. Не знамо начин на који је успео
да се домогне слободе и да ли је пуштен, ако су Турци изгубили инте
рес да га држе у Скадру. Не постоје у до сада објављеним документима
децидне потврде, у каквој је врсти заточеништва, односно конфинације
био у Скадру, у који је дошао добровољно по Феризбеговој иницијати
ви и позиву, осим у једној генеалогији, где се говори о његовој женид
би у Амалфију после ослобађања, где се по свему судећи подразумева
ослобађање из његове турске конфинације у Скадру. Такође се не може
закључити, да ли је Ђурађ II Кастриот са својом породицом са којом је
дошао у Скадар, био само под надзором и контролом Турака, да не мо
же ван Скадра, што би се могло претпоставити с обзиром на добар при
јем Феризбега при доласку. Бојазан Турака је био разумљива, јер је још
трајало разграничење са Млецима, после склопљеног мира и Љеш је
потпао под Турке тек 1506. год., а такође за Турке би била опасна и ве
за Ђурђа II Кастриота са бившим поданицима Албанцима због евенту
алних нових побуна.
Кад се вратимо на опис Ђурђевог одласка у Скадар из Санудових
анала, као карактеристичан детаљ, уочићемо, да је Ђурађ пошао у Ска
дар са пратоцима, са војводом Проданом, али и са породицом (e con
la sua famegliа). По аналима је дато, да по доласку Ђурђа у Скадар, он
није примљен као непријатељ, или као турски заточеник. Очигледно,
да је Феризбегу импоновало, што је Ђурађ II имао поверења у њега и
дошао на преговоре у Скадар лично њему. У аналима имамо забележе
но, да је Феризбег, раније због доласка Ђурђа II Кастриота у Албанију
и заузимања области око Љеша који је био део Феризбеговог санџаката
имао велике непријтности у Порти. Можемо претпоставити, да су чину

доласка Кастриота, претходиле поруке са позивима Феризбега Кастри
оту, упућиване преко посредника, а и да би посредник могао бити вој
вода Продан, који је са Кастриотом стигао у Скадар. Свакако, да је на
самовољни долазак у односу на Млетке, Ђурђа II Кастриота у Скадар,
пресудно утицао и пример Ђурђа Црнојевића.
Црнојевић је две године раније на исти начин окончао своје поку
шаје дизања устанка у Црној Гори и започео преговоре са Феризбегом
(са којим је и раније у време свог борављења у Млецима био у вези) и у
Стамболу је преговоре са Турцима успешно (како је 1503. год. изгледа
ло из угла Кастриота) завршио, не по Црну Гору, јер то није било могу
ће, већ по себе, добивши велики посед у Анталији (Анадолији). Ђурађ
Црнојевић је наставак преговора имао у Стамболу, али Кастриот није
по свему судећи доспео до Стамбола, немамо записа у аналима, ни да
ли их је уопште водио, ни какав је његов статус био у Скадру. Ако је и
било преговора, очигледно, да су пропали и да је Кастриот задржан у
Скадру дужи период и мимо своје воље. Према времену, када се вратио
у Амалфи, задржан је у конфинацији око десетак година.
Сам добровољни долазак Ђурађа II Кастриота Скендербеговог
унука у Скадар са породицом и пратњом Турцима, његови неуспешни
преговори са Турцима и конфинација у Скадру, као што је дато у мле
тачким аналима и другим записима, повезани су и са још једном до
ста познатом историјском чињеницом, што је иначе, интересантан де
таљ из историје црногорског племена Кучи и део традиције и племен
ског вековног предања о пореклу Дрекаловића (иначе предмет полеми
ке историчара), који је као историјска чињеница доказаан управо Сану
довим млетачким аналима. Наиме Ђурађева жена са којом је Ђурађ до
шао у Скадар и био одређено време у конфинацији, није са Ђурађем из
бегла из Скадра у Италију, већ је са трудноћом отишла у свој род у Ка
страте, те је бежећи од Турака доспела у Клименте и Куче, где је роди
ла Ђурађевог сина Дрекала (касније знаменитог племенског војводу и
родоначелника Дрекаловића)664.
664 Осим предања у Кучима, која су веома распрострањена, о пореклу војводе
Дрекала од Кастриота, а која сама по себи нису доказ, родослови око 48 братстава код
Дрекаловића, која су као братствена традиција чувана и стара више векова са више од
20 колена, а сва су сводена на истог родоначелника, за ког је као најраспрострањенија
традиција дато, да је од Кастриота, добрим делом могу бити такође поуздана инди
ција о генетској повезаности Дрекаловића са Кастриотима. Међутим неоспорно је да
Може закључити за Ђурађа, да за женину рану трудноћу, када је

избегао из Скадра могуће није ни знао. По свему судећи, Ђурађ са њом,
својом првом женом, избегавши из Скадра и одлазећи у Италију, није
више имао било каквих веза, нити је знао за рођење детета, а то нагове
штавају и подаци о њему из Амалфија.
По томе, да му је жена са којом је био у Скадру, морала да бежи
у род у Кастрате и да се скрива од Турака, могли би закључити, да је и
Ђурађ II морао на неки начин избегне из Скадра, а да није био пуштен
од Турака. После 1505. год. Феризбег није више био скадарски санџак
бег, јер је премештен на нову дужност у босански санџак. У 1509. год.
скадарски санџакбег био је Мехмед Обреновић. Како је и у годинама
после Млетачко-турског рата било неколико побуна у Албанији, рекло
би се, да није ни било услова да Турци Ђурђа пусте, ако су се бојали, да
не узме учешћа у новој побуни, те је по свему судећи Кастриот на неки
начин, не знамо који, обмануо Тураке у Скадру и успео да допре после
десетак година проведених у Скадру до Италије.
Нову фазу живота Ђурађ II Кастриот је започео вративши се у
Амалфи. Његова породица, родитељи Иван II Кастриот и Ирена Бранко
вић-Кастриот са братом Ферантeом и сестром Маријом у време његовог
учешћа у Млетачко-турском рату и у времену иза тога у Ђурђевом ска
дарском заточењу, живели су у Апулији у Галатини. Породица Кастри
от је живела у палати свог кастела Сан Пјетро у Галатини, код Отранта,
како се и помиње у једном од Санудових анала665, отац Иван Кастриот
постоји и евидентна компатибилност историјских чињеница датих у млетачким ана
лима са истим предањима, која управо даје доказе о овом историјском факту о поре
клу Дрекаловића (изузимајући омашку у предању, да Дрекалов отац, није син Ђурађа
Кастриота, Иван, него Скендербегов најстарији унук Ђурађ II). Све хронолошке про
вере по више генеолошких линија код Дрекаловића о години рођења Дрекала и дру
гим подацима поклапају се са хронолошким подацима о Ђурђу II Кастриоту и такође
дају уверљиву потврду овог порекла. Осим тога постоје и други докази као забеле
жен код Марка Миљанова податак о имену Дрекаловог оца – Ђурађ (или Ђерч), затим
трогенерациска породична традиција, коју је бавећи се пореклом усвојио и архиман
дрт Григорије Петровић средином XVIII в. потписујући се са „Дрекаловић от Кастри
отича“, а и губрнаторски грб војвода и губернатора Брда – Дрекаловића са традицио
налним елементом из грба Кастриота, затим иста породична слава Кастриота и Дре
каловића, као и др. поуздане индиције и докази о овој генетској вези Дрекаловића са
Кастриотима. (Детаљно са хронолошким рачуницама у историографској студији П.
Петровића: „Порекло Куча-Дрекаловића – по млетачким аналима и документима“).
665 М Санудо: Ibid., стр. 89.
је умро 1505. год. а мајка Ирена Бранковић-Кастриот после 1520. год.666

Ако се Ђурађ вратио у Италију у 1514. год. није оца Ивана затеко жи
вог, већ су му од породице били само живи, мајка Ирина, најмлађи брат
Феранте и сестра Марија, који су и даље живели у Галатини.
У Ђурђевом одсуству и после мира 1503. год. Млетака са Турци
ма, породица Кастриот изгледа да није имала вести о Ђурђу. Код ана
листа имамо податак, да је 18. децембра 1505. год. из Истамбула стигла
вест за Ђурђа да Scandarbecho sá fato turco667, што би у стриктном пре
воду било Скендербег зна судбину турску, или слободније Скендербе
га (подразумева се унук Скендербегов по његовом надимку по деди) је
стигла судбина турска. Порука би по свему судећи значила, да је Скен
дербеговог унука Ђурђа стигла судбина његовог деде са браћом, који
су у Једрену провели више од две деценије, као турски таоци668, како је
могло да се деси и Ђурђу у конфинацији у Скадру. Непосредно после
овакве поруке за Ђурђа, породица Кастриот, односно Ђурђева мајка,
Ирена је у капели амалфијске катедралне цркве Св. апостола Андреје
1506. год., страхујући за судбину најстаријег сина, поставила у име по
родице за Ђурђа „заветну“ плочу. По свему судећи, да о Ђурђу нису
имали вести у годинама после завршетка Млетачко-турског рата и ње
говог добровољног одласка у Скадар 1503. год., а и да нису знали шта
се са њим у Скадру догодило, те да су мајка, брат и сестра били у стра
ху, да ли је Ђурађ жив и да ли ће преживети турску конфинацију однос
но турску судбину. Натпис на плочи по подацима К. Падиљонеа669 је
гласио: GEORGIUS CASTRIOTA VIR INTEGER CAESAREA CONGNATIONE MORUM
CANDORE CLARUS SIBI POSTERISQUE SUIS VIVENS FECIT MDVI [Георгију Кастри
оту, човеку непорочном, Цезаријусовом сроднику, племенитом, искреном, сјајном, за
спас његовог будућег живота 1506]670. По тексту на плочи може се закључи
666 Ђ. Валоне: Ibid.; П. Пета: Ibid.; Алекандар Кастриота: „Књига Успомена“

(1682). Архив Бари. докум. 9 и10.
667 Ibid.
668 Порука је свакако вишезначна и може се тумачити на разне начине па и
у циљу скривања историјске истине. Већ је поменут цитат Ђ. Валонеа у албанској
штампи, где се говори о Ђурђевом преласку у муслимане при одласку у Истамбул
што је у супротности са историјски фактима.
669 К. Падиљоне: Ibid., стр. 17–20.
670 Плоча у капели амалфијске катедрале по натпису на њој има великих слич
ности са плочом коју је 1500. год. поставила Андроника Кастриот баба Ђурђева уз
саркофаг где је сахрањен њен други унук Константин бискуп иначе по свему судећи
млађи брат Ђурђев, што је приметио и К. Падиљоне (Ibid.). Упоредићемо оба натпи
ти да је типична спомен-плоча, или боље речено тзв. заветна плоча, која

се поставља за спас његовог будућег живота односно из бојазни од не
даћа, које Ђурђа чекају и непознате његове судбине у турском заточе
ништву, имајући у виду, да је породица од 1500. год. са 1505. годином
већ изгубила три сина, а те исте године и оца Ивана.
Намеће се питање, ко је ову спомен-плочу наручио и поставио
у породичној капели амалфијске катедрале Св. апостола Андреја, коју
су имали Кастриоти. По тексту натписа констатовали смо, да је слична
спомен-плочи постављеној уз саркофаг бискупа Константина, Ђурђе
вог брата, пет или шест година раније у напуљском манастиру. По слич
ности текста и по податку, који је истакнут, као и на првој плочи, о
краљевском византијском пореклу од Цезариса (које је карактеристич
но за Мусакије671 и за Андронику, чија је мајка од Мусакија – Марија
Мусаки), али не и за Кастриоте, рекло би се, да је плочу са оваквим
текстом наручила и финансирала Андроника, као што је то чинила и за
старијег унука Константина. Међутим може се уочити да се у другом
тексту не инсистира на овој чињеници (пореклу краљевском од Цезари
са по Мусакијима како су дали у „Меморији...“) већ је више наводно
са: Константинов у манастирском клостеру: CONSTANTINUS CASTRIOTUS HIC
TEGITUR SANGVINE ET CONGNATIONE REGIA AC CAESAREA CLARUS: MO
RUM CANDORE INSIGNIS: DIGNITATE PONTIFEX INSERNIENSIS: DUM PRO
BE VIVIT INTEMPESTIVE MORITUR ANDRONICA COMINATA PATERNA AVIA
NEPOTI OPTIMO POSUIT: MD, и Ђурђев натпис у капели амалфијске катедрале:
GEORGIUS CASTRIOTA VIR INTEGER CAESAREA CONGNATIONE MORUM
CANDORE CLARUS SIBI POSTERISQUE SUIS VIVENS FECIT MDVI. Очигледано
је да су коришћени исти клишеи за састав у оба натписа (подвучени у тексту), однос
но, да се аутор текста држао форме и употребио одређене склопове речи у натпису за
Ђурђа који су исти као у претходном натпису за епитаф Константина, што нас наводи
на то, да су наручиоци натписа, такође из фамилије Кастриот, непосредних потомака
Ђурђа Кастриота Скендербега.
671 Порекло Мусакија са родословом куће Мусаки, где се као предак наводи
краљ Цезарис су у „Меморији...“ написали Јован Мусаки и његов син Константин,
која је издата 1510. год. али писана од стране Јована раније. У „Меморији“ се помиње,
да је сарађивао и Андреј Анђел Комнен који очекује да Дон Константин Кастриот ово
знање о пореклу фамилија поклони у домашај садашњице, из чега се може закључи
ти да су са генеалогијом Мусакија од Цезариса (претка Мусакија из XII века) били
упознати и Константин (тј. до 1500. г.), а свакако и Андроника, те је из овога происте
као такав садржај натписа и за плочу под саркофагом Константина и за спомен пло
чу Ђурђа II. (Родослов Мусакија и приказ „Меморије...“ Јована и Константина Муса
кија са примедбом о Константину Кастриту дат је код В. В. Качановског: Ibid., стр.
313 и стр. 314).
краљевско порекло поменуто успут, пошто се ово византијско високо

порекло односи и на Ђурђа II, (као код Константина), те је ипак наве
дено, али по нешто измењеној скромнијој формули. Сама Андроника је
иначе, од 1501. год. са екскраљицом Ђованом III, својом покровитељ
ком и пријатељицом била у Шпанији, где је и умрла у току 1505, или
1506. год., те је мало вероватно, да је она сазнала за вест о Ђурђу и о
његовој турској судбини и да је наручила заветну плочу у катедрали
још док је била жива, мада се из Андроникиног писма од 8. марта 1505.
види, да је била у преписци са фамилијом, те је могла знати и за Ђурђев
одлазак у Скадар 1503. год.
У 1505. години је умро Иван Кастриот (прилог на стр. 401), те га
је, према аналистима, наследила Ирена Бранковић-Кастриот, а још се
није знало и ко од њихових синова, те је заветну плочу могла поставити
једино она Ђурђева мајка, војвоткиња Ирена Кастриот-Бранковић (која
је по М. Сануду и сугерисала свом најстаријем сину Ђурђу одлазак у
Албанију), а тада је имала уз себе у Галатини и двоје млађе деце Фе
рантеа и Марију у њиховом узрасту од око 10–15 година. Питање је и
зашто је та спомен плоча подигнута у амалфијској катедрали, односно
у Амалфију, где је Ђурађ провео пре одласка у рат 1500. год релативно
мало времена, а не у Галатини, где му је била породица. Једини логичан
одговор би био, да је плоча постављена и у цркви и у Галатини, али не
ма података о томе, као што не би било, ни о спомен-плочи у амалфи
ској катедрали, да није то забележено од стране К. Падиљонеа672 1879.
год., пре него је црква реконструисана у делу где се налазе капеле и где
је била постављена плоча.
Код аутора К. Падиљонија673 имамо доста произвољно тумачење
натписа спомен-плоче Ђурђу II Кастриоту у капели амалфијске кате
драле. Прво аутор сматра да је плочу поставио сам Ђурађ II, за кога
иначе тврди, да не спада у директне потомке Скендербега, потпуно пре
виђајући доказе о томе у аналима М. Сануда, који су публиковани пре
његовог дела (из 1879. год.) где се јасно дефинише да је Sign. Zorzi674
(госп. Ђурађ или госп. Георгио) унук Скендербега, уз италијанске гене
алогије, где је то такође дато. Друго, сам садржај натписа плоче искљу
чује могућност, да је постављена од стране самог Ђурђа, јер је у њему
Ђурађ поменут са неколико врло похвалних (или боље речено хвали
672 К. Падиљоне: Ibid.
673 К. Падиљоне: Ibid.
674 M. Sanudo: Ibid., стр. 93, 117.
шућих епитета), што би било непримерено, да их Ђурађ сам за себе

наводи у натпису плоче. Даље аутор К. Падиљоне не узима у обзир
учешће Ђурђево у Млетачко-турском рату, после кога од 1503. год. не
ма никаквог доказа, па ни у 1506. год. све до 1515. године, да је Ђурађ
боравио у Амалфију, односно нема доказа, да се у годинама непосред
но после 1503. год. до 1515. год. вратио у Амалфи и да није био у тур
ској канфинацији у Скадру. Осим Падиљонија675 и код по неког од ал
банских аутора наилазимо на слична тумачења у вези постављања и са
држаја натписа на плочи.
Веома уверљив доказ да је 1505. год. Ђурађ II Кастриот још увек
био у турској конфинацији, даје нам Ђ. Валоне у натпису (о којем ће
се детаљније говорити и који ће бити цитиран) о првим генерацијама
Кастиота и Италији676, те и о Ђурђу најстаријем Ивановом сину (Giorgio
il primogenito figlio di Giovani) и његовом антитурском подухвату у Ал
банији после 1501. год. Аутор Ђ. Валоне на основу архивских докуме
ната о сукцесорству код Кастриота, после смрти војводе Ивана Кастри
675 Код Ђ. Валонеа (у преписци коју је аутор ове студије, „Порекло Куча-Дрека
ловића“, имао при размени података са Ђ. Валонеом) изражена је његова сумња у то,
да ли је Георгио (Ђурађ) из Амалфија и Георгио (Ђурађ) унук Скендербега иста лич
ност поводом чињенице да Георгио (Ђурађ) из Амалфија није промовисан као најста
рији син, после доласка у Амалфи од 1515. год. у титулу војводе од Галатине, односно
није наследио Иванову титулу, што је заправо иста дилема као код К. Падиљонеа, али
са другим разлогом. Међутим код П. Пете и истог Ђ. Валонеа (Ђ. Валоне: „Неуме
рености Ферантеа Кастриота Скендербега из Галатине“; П. Пета: „Деспоти Епира и
принчеви Македоније“) дато је јасно образложење, да у поступку сукцесорства после
смрти оца, војводе Ивана, није одређен именом сукцесор (према сукцесорским доку
ментима) јер се није знало ко ће бити (од браће Ђурђа и Ферантеа), а да је тек глас
о „турској судбини Ђурђа“, уклонио Ђурђа од наследства (...allontana definitivamente
Giorgio dalla successione...) и отворила пут Ферантеу ка наследству (како је дато код
аутора ). Дакле из овога детаља се може уочити, да је Ђурађ из Амалфија, којем је у
амалфијској цркви постављена заветна плоча, после гласа (сазнања) о његовој „тур
ској судбини“, неоспорно исти Ђурађ, који је уједно и претедент за наслеђе, па је глав
ни претедент после овог сазнања о Ђурђевој „турској судбини“ постао његов млађи
брат Феранте. Сходно томе према овој поставци аутора јасно је, да је Ђурађ из Амал
фија син војводе Ивана. Овоме иде у прилог и да су хронолошке провере показале ап
солутну хронолошку кампатибилност, да се ради о једној личности, а и сама чињени
ца да не постоји у родословима Кастриота из тог периода неки други Ђурађ (Георгио)
сем овог јединог, нити је постојање другог Ђурђа из Амалфија, који није син Иванов,
могао у полемици у преписци да наведе и да докаже и поред својих сумњи и сам про
фесор Ђанкарло Валоне.
676 G. Vallone: „Castriota-Scanderbeg – Le prime generacioni in Italia“.
Последњи спис и задња 4 реда списка:
Di Arumento nel 1501 regnato Frederico di D. Gio. Castrioto nel 1505 ava morto D. Gio. Castriota,
......................... de Irena Paleologa, madre di D. Ferdinando, e di D. Mario Castrioti.
[Превод] : Доказ (из времена) владајућег од 1501. г. Фредерика за Дон Ивана (Ђованија)
Кастриота да је од 1505. год. мртав Дон Иван (Ђовани) Кастриота ..................... од Ирене
Палеологине, мајке Дон Фердинанда и од МАрије Кастриоти.
покрајине Бари). Спис који доказује да је Иван Кастриот живео до 1505. г.

Део списка докумената и свитака које су држали Кастриоти (грана Пардо)
у кући у Лећу (из књиге „Сећања“ Александера Кастриота из 1682. г. – Архив
401
ота 12. јула 1505. год., које анализира, коментарише да наследник по

документима о сукцесорству није одређен, јер два кључна напуљска
документа у одлуци (диспозитиву) немају назначено име наследника
већ се личност наследника даје у општој форми „син и наследник по
којног Ивана“ (filius et heredibus defunto Giovani). Аутор Ђ. Валоне ко
ментарише, да је то било супротно устаљеној пракси, да је одлука о на
следнику увек са личним именом наследника, не упуштајући се у обја
шњење који су разлози за такву форму одлуке. Међутим разлог за такву
форму у диспозитиву документа, може бити једино, што се није знала
судбина најстаријег сина Ђурђа, јер је тада био у турској конфинацији,
те је из тог разлога питање наследника са оваквом одлуком остало от
ворено до евентуалног повратка најстаријег сина или вести која би по
тврдила да није жив. Такође је то и доказ, да је Ђурађ II у јулу 1505.
год. ван Напуљског краљевства, односно овако сачињен документ по
тврђује сазнање, да је Ђурађ II тада био још у турској конфинацији.
Код Г. Валонеа, а и код П. Пете, што износи и О. Ј. Шмит677 мо
же се наћи и врло проблематично, ако не потпуно погрешно тумачење,
да се Ђурађ II Кастриот из Млетачко-турског рата 1501. год није вратио
у Италију (у Галатину, или код свог оца како је дато код О. Ј. Шмита),
већ, да је 1506. год. примио ислам, после чега му се губи траг. Такво ту
мачење губи сваки смисао са доказима, да се 1515/16. год. Ђурађ II Ка
стриот налази у Амалфију, за шта су наведени докази, а такође и са до
казима, да је Георгио, односно Ђурађ II Кастриот из Амалфија упра
во Скендербегов најстарији унук учесник рата 1501. год. и повратник
из турске конфинације у Скадру. Овакво тумачење је продукт неадек
ватног схватања Санудових анала у којима се описује сам прелазак Ге
оргија на турску страну и не узимања у обзир претходног сличног до
гађаја са Ђурђем Црнојевићем, незаинтересованост за личност Геор
гија Кастриота, који се појављује у Амалфију око 1514. год. и у крајњој
линији непознавање предања о Ђурђу II (и његовој жени и детету) у Ку
чима. Код М. Сануда у аналима ничим није ни наговештено његово ис
ламизирање, а порука о судбини Ђурђа из Истамбула од 18. децембра
1505. год., такође не наговештава његово исламизирање, већ Ђурђеву
конфинацију. Поготово је тумачење о Ђурђевом исламу апсурдно, кад
се упореди са доказом, да је у Амафију из 1516. год. био прокуратор
манастира Сан Лоренцо (вероватно и као узоран католик, што искљу
чује његово евентуално претходно конвертитсво). Изгледа да се „исла
677 О. Ј. Шмит: Ibid., стр. 298; П. Пета: Ibid., стр. 38.
мизирање“ Ђурђа, нарочито свидело албанским историчарима, јер се

код њих овај податак сусреће, а може бити у свему и помало тендеци
озног тумачења и италијанских историчара, повезаних са Ферантеовом
граном Кастриота (о чему ће бити речи), јер за проверу ове тезе о ис
ламу Георгија (Ђурђа) Кастриота, није било тешко наћи потврде о ње
му у Амалфију, 1514/15. год. а и установити његову породичну везу са
Скендербегом.
Ако се поново вратимо на Падиљонијево тумачење налазимо код
њега и погрешан став (а у каснијем тексту ћемо размотрити и могуће
разлоге за то), да Георгије из Амалфија није директни потомак Ђурђа
Кастриота Скендербега, јер се у привилегији о признатом напуљском
држављанству, не помиње његово сродство са Скендербегом. Такво ту
мачење је у супротности са подацима из Санудових анала, а и у супрот
ности са подацима из свих италијанских родослова Кастриота који на
воде, да је Giorgio tesorijere син Иванов и унук Скендербегов. Већ је ре
чено, да постоји одређена несигурност код података датих за Ђурђе
ву привилегију (с обзиром да немамо наведено, да ли је аутор имао на
увид оригинални документ привилегије), јер је у неком родослову дато,
да је признање Георгија (Ђурђа II) за напуљског патриција, а у неким
само, признање напуљског грађанства. Такође имамо и проблематично,
да је за привилегију дат само тачан датум 10. 08, али године су дате раз
личито и у више генеалогија и информација у грбовницима уз Ђурђа II
Кастриота је дата 1513. год., а у једној 1514. год., док на једном месту
стоји 1503. год., што би ово задње свакако спадало у лапсусе. Сходно
томе, податак који износи К. Падиљоне (да у тој привилегији није да
то сродство са Скендербегом) не би у овако дискутабилном документу
по начину како је дат, ни био тако битан. Ако покушамо да нађемо раз
лог за не истицање сродства са Скендербегом, треба имати у виду да су
тих година око 1513. год. Кастриоти били још у немилости код краља и
да је ради тога тада био и проблем са номинацијом породичних наслед
них титула. Други разлог ауторове дилеме, да ли је Георгио из Амал
фија и Скендербегов унук, је како је наведено, аутора уверило то, да у
презимену Георгија осим презимена Кастриот нема и додатка Скендер
бег678. То је разлог, који за велико чудо, помињу и неки савремени исто
риографи, који су се бавили Кастриотима: К. П. Ди Мартино и Ђ. Ва
678 Код неких Ђурђевих потомака се и поред тврдње К. Падиљонеа чак и по
миње додатак Скендербег у презимену, који је вероватно додат касније, као код Лу
иђија Кастриота-Скендербега ожењеног Аурелијом Алагно у генеалогији Алагна, али
лоне, међутим, одговор је веома тривијалан. Презиме Кастриот са до

датком Скендербег употребљавају Кастриоти из гране Ферантеа, али
тек од XVII века, што се може доказати са збирком – списком докуме
ната из куће Кастриота из Лећа из XVI века, у коме нема ни једног Ка
стриота именованог са додатком уз своје презиме, а потомства Ђурђа II
у Амалфију у XVII веку више није ни било.
Падиљонијево погрешно тумачење, а и сумње Ђ. Валонеа и К. П.
Ди Мартинија у директно сродство Георгија (Ђурђа II) из Амалфија са
Скендербегом сем наведених чињеница демантују и документи о при
знању Ђурђа II за амалфијског нобила, који се налазе уз грбовнике и ге
неалогије. Један од докумената је Famiglie nobili she sono indivee se citta
del’ regno Amalfi, односно – Регистар признатих племићких фамилија у
краљевском граду Амалфију (са грбовима), чија је фотокопија оригина
ла објављена у „Atti della Socijeta Italiana di Studi Araldici“ од Вићенца
Амороза, Ангеландреа Касала и Фелиће Марселана679, где је на пози
цији 12 приказан грб Скендербега, као грб Ђурђа II Кастриота из Амал
фија (документ дат у прилогу на стр. 405). Очигледно је, да за неко
даље сродство Георгија из Амалфија (Ђурђа II), не би био унет ориги
нални Скендербегов грб, већ би, ако би уопште била дата иста осно
ва грба, то била нека модификација овог грба, како је било уобичајено
по хералдичким правилима тога времена за личност у даљем сродству.
Други је запис је Patricio di Amalfi (Salerno) – riconosciuto Patricio
di...680 односно – Преглед признатих патрициских фамилија у Амал
фију, где су под позицијом 12 уписани Кастриоти:
Castriota; nobile famiglia albanese congiunta dell’eroe nazionale
albanese Giorgio Castriota Scandarbrg (1404–1468). Anche Amalfi ha os
pitato Albanesi e tra piu illustri: un discedente diretto, un nipote dell’ерое
albanese che portava il suo stesso nome: Giorgio. Egli, infatti, filio di Giovani
di Giorgio e di Andronica Comneno, pose la sua dimora in Amalfi nel 1498
ove ebbe l’incarico di Tesoriere conferitogl da Alfonso I Piccolomini, duca
di Amalfi. Giorgio prese in moglie Bernardina Coppola, filia del nobile
scalese Guido ed loro discedenti si imperetarono con le piu cospicue fagilie
amalfitane: i d’Algano, i del Guidice, i Sasso, i d’Afflito ed anora con i
и ако је додат касније после XVII в. ипак доказује директно сродство Луиђија, а и Ге
оргија његовог оца са Скендербегом и по критеријумима К. Падиљонија.
679 Vincenzo Amorosi – Angelandrea Casale – Felice Marsciano: „Atti della Societa
Iteliana di Studi Araldici“, foglio 50 pos. 12 (Torino 2006).
680 Libro d’Oro della Nobilita Mediteranea – Patriziato di Amalfi (1906).
Фотокопија странице регистра „Familie nobili“ Амалфија „citta del regno“

(екс републ. Амалфи) са унетим грбом Ђурђа II Кастриота и сродних
фамилија Afflitto, Alagni и др.
Coppola del ramo di Ravello. Con i discendent di Cesare di Andrea e di

Vittoria Sasso si esingue il ramo del Castriota della Costijera Amalfitana.
Una contrada di Amalfi prende il nome di Campo Castriota appunto preche
in essa la famiglia pose la sua dimora. La famiglia Castriota uso uno scudo
d’oro all’aquia bicipite spiegata e coronata di nero, con la pila scorciata
d’azuro, caricata di una stella di sei raggi. In Scala, ex Catedrale di S.
Lorenzo, altre di S. Nicola nella navata sinistra, lo stemma e accostato a
qello degli afflito appunto per il matrimonio contratto tra Camilla di Andrea
e Lrenzo di ichaele d’Afflitto. I Castriota di Amalfi si estinsero con Andrea
di Cesare, sacerdote, morto nel 1625. Possedevano una capella nella di S.
Matteo che avevano avuto dai Bracia. La famiglia e iscritta nell’Elenico
Ufficiale della Nobilta Italiana.
[Превод]: Кастриоти племићка породица албанска, потомство албанског наци
оналног хероја Ђурђа Кастриота Скендербега (1404–1468). И у Амалфију се такође
населило неколико угледних Албанаца, а међу њима и директни потомак унук хероја
албанског, који носи његово име Георгио (Ђурађ) који је син Ивана, Ђурђевог и Ан
дронике Комненове (Аријанит) и који је имао свој дом у Амалфију од 1498 год., где
је био ризничар (благајник) постављен од Алфонса I Пиколоминија војводе од Амал
фија. Ђурађ је узео за жену Бернардину Каполу кћер племића из Скале Гвида и њи
хово потомство се ородило са неколико угледних племићких амалфијских породица:
Алагно, Гуидич, Сасо и Афлито и са огранком Копола из Равела. Са потомцима Цеза
реом и Андрејом (сином) и Виторије Сасо угасио се огранак Кастриота у Амалфију.
Једна улица у Амалфију је добила име плац Кастриота управо зато што је на њему фа
милија изградила свој дом. Фамилија Кастриоти користи као свој грб – Златан штит
са двоглавим орлом раширених крила црних са уметнутим пољем плавим на коме је
звезда са шест кракова. У Скали у бившој катедрали Св. Лоренца код олтара Св. Ни
коле у левом броду цркве уз грб Афлита (на подељеном пољу) је исликан грб, када је
склопљен брак између Камиле Андрејине и Лоренца сина Михаила Афлита. Кастри
оти су егзистирали до Андреје Цезаревог, свештеника који је умро 1625. год. Поседо
вали су једну капелу у цркви Св. Матео коју су преузели од Бранција.
У истој генеалогији под Patriziato di Scala (Napoli)681 за породи
цу Копола дато је: Coppola; ramo dell’omonima familia patrizia di Ravelo.
Bernardina Coppola figlia del nobile Guido, sposo Giorgio Castriota Scan
derbeg, nipote ed omonimo del famoso eroe albanese. [Копола, огранак поро
дице из Равела; Бернардина Копола ћерка племенитог Гвида из Скале удата за Геор
гија Кастриота Скендербег, унука и имењака славног јунака из Албаније.]
По овим наводима би идентитет Георгија Кастриота из Амалфија
био потпуно неспоран и известан, да је он Ђурађ II Кастриот, најста
681 Ibid., „Patriziato di Scala (Napoli)“.
рији Скендербегов унук, насупрот ставу К. Падиљонија и сумњама Ђ.

Валонеа и К. П. Ди Мартина.
Наилазимо и на траг податку, такође супротан Падиљонијевом ту
мачењу, да је Ђурађ II Кастриот, Скедербегов унук, засновао у Италији
своју породицу са децом, оженивши се Бернардином Кополом, после
свог повратка из конфинације. У „Maltagenealogy – Castriota“ je дато
(без навођења извора за податке, с обзиром да је у питању генеалогија)
за унука, Ђурђа Кастриота Скендербега – Ђурђа II (Георгија): Giorgio
Castriota, Tesoriere del Ducato di Amalfi, sposo Bernardina Coppola, con
rilascio. [Георгије Кастриота ризничар војводства Амалфи, венчан са Бернардином
Кополом, после ослобађања.] Овим се такође потврђује и хипотеза о њего
вој турској конфинацији у Скадру, кад се каже после ослобађања. Зна
чајно је ради провере и да се хронолошки подаци о деци и потомцима
овог брака, хронолошки уклапају у чињеницу, да је тај брак заснован
непосредно после повратка Ђурђа II Кастриота из турске конфинације
у Скадру, око 1514. год.
У Амалфију је по доласку после конфинације Ђурађ II Кастри
от наставио да ради посао са кога је и отишао у Венецију 1499. год. (да
би учествовао у Млетачко-турском рату), одн. вратио се на место бла
гајника амалфијског војводства (Tesoriere del Duca d’Amalfi – по наве
деном документу из 1515. год.). Те године војвода Алфонс I Пиколоми
ни није више био жив (умро је 23. октобра 1498. год.), а војводством
је управљало намесништво у име малолетног Алфонса II Пиколоми
нија682. Иначе у претходним годинама одсуствовања Ђурђа II из Амал
фија и Напуљске краљевине и у каснијем периоду година, држава је
променила неколико владара. После владавине Фердинанда II до 1494.
год., на напуљски трон је дошао Фредерико IV Напуљски, стриц Фер
динандов, који је владао до 1501. год., када препушта трон француском
краљу, а од 1504. год у Напуљу краљевством влада Фернандо Католич
ки до 1516. год, када је Напуљско краљевство после смрти краља Фер
682 На двору Пиколоминија, где је Ђурађ у два маха био „tesorijere“ 1498. и
1514. г. у међувремену док је био у Албанији, одвијала се драма, која је описана у
некада популарном драматуршком делу Јохана Вебстера „Војвоткиња од Малфија“
(чија је основа истинит догађај) која по садржају описује љубавну везу војвоткиње
Амалфија Ђоване Арагонске, удовице Алфонса Пиколоминија, тада регенткиње вој
водства са мајордомом (упавником) двора Пиколоминија у Амалфију, која се заврши
ла трагично, јер је војвоткиња због рушења угледа њене породице, тада династије и
њене браће, убијена 1510. год. по налогу браће. од којих је један био кардинал. (Та
кав опис догађаја у драми потврђују и подаци из генеалогија арагонске династије.)
нанда наследио краљ и цар Карло V, те је било у саставу његове импе

рије и после његове абдикације 1556. год.
Ђурађ II Кастриот се после доласка није дуго задржао на дво
ру амалфијског војводства, следеће године је администратор манасти
ра Св. Лоренц у Амалфију (procuratore del manastero di San Lorenzo
di Amalfi – по наведеном документу из 1516. год.). По италијанским
генеалогијама имамао податке да се оженио са Бернардином Каполом
(Bernardina Cappola) племкињом из Скале (места у близини Амалфија)
са којом је имао петоро деце: Филипа, Августа, Цезара, Лауру и Лу
иђија и да је до краја живота живео са породицом у Амалфију, као и ње
гови потомци (од којих су неки живели и у Скали, градићу у непосред
ној близини Амалфија у брду).
Амалфи и данас после непуних пет векова има доста трагова Ка
стриота, Ђурђеве „Амалфијске гране“ породице Кастриот. И данас по
стоји „Палата Кастриоти“ (Palazzo Castriota) на тргу Светог Духа (Piazza
Santo Spirito), а четврт Амалфија у којој је палата се зове „Кампо Ка
стриоти“ (Campo Castriota), постоји и „пролаз Кастриоти” (salita campo
Castriota). Такође постоји и мала црква „Св. Ђузепеа од Кастриота“683
(Capella di San Giuzeppe dei Castriota) у старом амалфијском граду бли
зу палате Кастриоти где сe 19. марта сваке године обавља процесија
Fiesta di San Giuzepe – која креће из ове капеле до амалфијског средњо
вековног трга Доги (Piazzeta dei Dogi) у централном делу Амалфија, са
палатом Пиколоминија, а посвећена је пролећу и завршава се паљењем
ватре на тргу684. Такође је постојала и у амфилијској катедерали Св.
683 Центар за културу и историју Амалфија (Centro di cultura e storia amalfitana
– Amalfi), где је тражено објашњење за назив капеле Св. Ђузепеа од Кастриота, није
имао података о тумачењу, или генезу самог назива капеле, а ни податак о томе да ли
је неко од Кастриота и ко у њој сахрањен, мада се у туристичким проспектима по
миње под тим називом dei Castriota (од Кастриота) и такав назив је опште познат код
амалфитанаца. Сам назив Св. Ђузепеа од Кастриота ствара недоумице, јер цркву су
по подацима проспеката, који помињу овај сакрални објекат, на својој парцели гра
дили Кастриоти, могуће да је назив св. Ђузепеа измењени назив по Ђурђу. Иначе до
датак називу „од Кастриота“ значи уобичајено, да су патронат над црквом имали Ка
стриоти. Сам назив капеле Св. Ђузепе са додатком „од Кастриота“ је доста стар, јер га
налазимо у документу из 1683. год. са набрајањем цркава у Амалфију и околини, где
се наводи s. Giuseppe de’ Castrioti у књизи Mateа Camerе: „Istoria della citta’ e costtiera
di Amalfi“ (Историја града и обале Амалфи) – Напуљ из 1836. г., стр. 53.
684 Туристички проспекти Амалфија помињу све ове објекте, палату Кастриота,
четврт кампо Кастриоти, капелу Сан Ђузепе од Кастриота са процесијом 19. марта.
апостола Андрије685 (прилог на стр. 248) капела Св. Георгија, породице

Кастриот, близу олтара цркве, са грбом Кастриота и заветном плочом
посвећеном Георгију (Ђурђу II) Кастриоту из 1506. год., што је стајало
до реконструкције ове катедрале у 1786. год. када су старе капеле сру
шене, те је изграђена нова осмоугаона просторија цркве са капелама686.
Такође и у бившој катедрали Св. Лоренцо у суседном месту, Скали, где
се удала Камила Кастриот (праунука Ђурђа II) за Лоренза Афлита, по
ставио је породични грб Кастриота и Афлита на подељеном штиту гр
ба, син Лоренца и Камиле, амфилијски надбискуп, Гаетано (Цезар) код
олтара Св. Николе у левом броду цркве.687 У Напуљском музеју као ек
спонат је изложена кочија за коју је дато да је припадала Кастриоти
ма и да је превозила по сорентинском крају одн. Амалфију до Напуља
(прилог на стр. 401). По свим овим објектима и остацима за Кастрио
тима може се уочити, да су Кастриоти у Амалфију по свему судећи би
ли у самом врху амалфијских патриција, а и да су били имућна патри
цијска породица. Све то говори о извесном богатству, који је породица
Кастриот, односно Ђурађ II поседовао у Амалфију. То потврђују и же
нидбе Кастриота у Амалфију, прво Ђурђа, а затим његових синова из
његове нове породице са невестама из богатих патрицијских породи
ца, што не би било могуће без имућног имовинског стања породице Из
тога би могли да закључимо, да се Ђурађ из Албаније у Амалфи ипак
вратио са извесним богатством, или га у Амалфију добио или стекао.
Међутим према чињеницама није се вратио са неким богатством стече
ним у рату, или боравком у Скадру, а то не би било ни логично, а ништа
у том смислу није забележено у аналима, већ напротив, стално се го
вори о његовим проблемима са новцем за његов подухват. Такође по
генеалогијама није наследио никакав посед, а ни титулу од оца Ивана
Кастриота, а као „трезоријере“ војводства, или прокуратор манастира,
није могао имати велике приходе. Ни евентуални мираз од Капола (Бер
нардине Капола са којом се оженио) није могао да буде толики, колика
је очигледно била имовина Кастриота у Амалфију, нити је забележено,
да се Кастриот у овом иначе трговачком и поморском граду бавио тр
говином, да би остварио веће приходе. Али имовно стање Ђурђа II Ка
685 Катедрала Св. апостола Андрије из XIII в. је катедрална црква на главном тр
гу Амалфија у њеној крипти се чувају мошти апостола Андрије донети из Цариграда.
686 Ђузепе и Роберто Сабела: „Амалфитанска обала“, стр. 49.
687 П. Крешћенцo – CCSA; Nobili Napoletani – Patrizio di Amalfi – Castriota;
Araldica Scalse – Castriota – d’Afflitto.
Садашња карта са
позицијом Амалфија у
напуљском региону
Експонат у Напуљском
музеју „Соренто
експрес“ кочија за коју
је дато да је била код
Кастриота из Амалфија
Војводство
Амалфи у
Краљевини
Напуљ у XV в.
стриота у Амалфију је било такво, да је он са фамилијом спадао у бога

тије амалфијско племство. Доказа и трагова тога и данас има, из чега је
очигледно, да је добио неки део наслеђа, иако је оно после његовог по
вратка било по свему судећи подељено тако, да је гро припало млађем
брату Ферантеу од 1516. год. Могуће да је Ђурађ део наследства добио
и од дела поседа мајке, која је живела у Галатини и после смрти Ивана
(умрла је после 1520. год.), која је била до 1516. год. једини номинал
ни поседник имања Кастриота (по генеалогијама)688, или да је добио,
или наследио од Андронике, очеве мајке, која га је помагала до 1501.
год. у току припрема за дизање устанка у Албанији, док није отишла
са екскраљицом у Шпанију, где је и умрла 1505. год. Тај део наследст
ва за које се може поуздано узети, да га је ипак добио и Ђурађ, после
повратка из заточеништва, с обзиром да није био у делу поседа феуда
у Галатини, Солету, Гаглиану, или другом неком поседу Кастриота, ни
ти је био са титулама, које је наследио млађи брат Феранте, већ је једи
но могао бити у новцу, судећи по инвестицијама и градњи у Амалфију
породичне палате и породичне цркве, које је предузимао Ђурађ II Ка
стриот после повратка у Амалфи. То би свакако била реална и поуздана
претпоставка узимајући у обзир, да су Кастриоти у Галатини били ве
ома имућни феудалци са поседима у за то доба развијеној области, а и
да су имали од краља Ферантеа I установљене привилегије од 1800 ду
ката годишње, мада се не зна, да ли су их користили и после смрти вој
воде Ивана Кастриота.
Међутим, остаје питање како се десило, да је обе породичне, на
следне титуле војводе од Сан Пјетра од Галатине и конта од Солета, на
следио само млађи син, Феранте, и поред тада толико неприкосновено
поштованог принципа примогенитуре. Постоје докази да феуди и ти
туле нису додељене непосредно после смрти оца Ивана (12. јула 1505.
год.), у време када је Ђурађ II био у заточеништву, јер је питање наслед
ства остало тада отворено, како је тада дато у сукцесорном документу
688 За Марију, млађу Ђурђеву сестру, која је по генеалогијама живела до 1560, а
која је била удата за Минутола напуљског патриција и није имала деце, дат је податак,
по архивским изворима код Ђ. Валонеа, да је оставила наследство Ферантеовим сино
вима Ахилеу и Парду. Имајући у виду да по оновременим сукцесорним узансама ако
нема деце женина породица после њене смрти наслеђује њену имовину коју је унела
у брак, то се може закључити, да је део имовине или наследства после Ивана Кастри
ота добила и Марија, те то такође потврђује претпоставку о томе, да је и Ђурађ, као
најстарији Иванов син ипак морао добити после повратка из турске конфинације део
наследства Кастриота.
(на шта указује Ђ. Валоне), свакако зато јер се није знала судбина нај
старијег сина. Међутим и после повратка Ђурђа II, нешто пре 1514.
год. он није наследио очеве феуде и титуле, већ је наследство регулиса
но касније, тек кроз две године, 30. јула 1516. год. (по подацима из ге
неалогија) у време новог владара Карла V и то у корист млађег брата
Ферантеа. По свему судећи да је Ђурађ II био у немилости код краља,
или је према њему било неповерења и сматрао се неподобним од стра
не напуљског краља Фернанда Католичког (који је владао од августа
1501. до 23. јан. 1516. год.), после Ђурђевог дугогодишњег турског за
точеништва, а могуће и због самог чина самовољног Ђурђевог одласка
Турцима у Скадар марта 1503. год., да са Турцима преговара, што је та
кође тумачено веома неповољно и у Млецима, а и на двору у Напуљу.
Такође је познато, да се и претходни владар Фредерик (који је владао до
2. авг. 1501. год.689) противио, сходно тада политици краљевине, Ђурђе
вом одласку марта 1501. год. са изнајмљеним страдиотима и са добро
вољцима у Албанију. Nel fabbraio 1501 effettuouna spedizione in Albania,
progettata e sostenutada Venezia col solo cavallo di Irene, ma osteggiata
dal re Federico d’Aragona [Од фебруара 1501. предузео је експедицију у Алба
нију припремљену и подржавану од Венеције са само инсистирањем (гурањем) Ире
не, али уз противљење краља Фредерика Арагонског.]690. Турци су били перма
нентна опасност за Апулију, те напуљском краљу тих година није од
говарало погоршање односа са Турцима, јер и иначе није учествовао у
Млетачко-турском рату. Обадва ова догађаја, одлазак у Албанију за по
дизање устанка, чему се противио краљ и одлазак у Скадар на завршет
ку рата, ради покретања сопствених преговора мимо одлуке Млетака,
су се по средњовековним кодексима владања и службе племства према
владару, могли сматрати одметничким чином и поданичком непослуш
ношћу припадника племства према свом владару, који је сам по себи
морао проузроковати неку санкцију. Са другог аспекта Ђурђева непо
слушност према владару и републици проузрокована је била жељом
младог Кастриота, да искористи повољан тренутак какве такве подр
шке Млетака у његовом антитурском подухвату у Албанији у његовом
покушају да поврати своју албанску дедовину. Епилог ових догађаја је
био, да по Ђурђевом повратку из Скадра око 1514. год. Ђурађ није до
био сагласност владара, као најстарији син, по првенству примогениту
ре на наследство феуда и титула војводе и конта Ивана Кастриота. Тако
689 Генеалогија арагонске династије (Libro d’Oro).
690 C. Padiglione: „Di Giorgio Castriota Scanderbech e de’ suoi discedenti“ (1879).
ђе ни други брат Феранте није код истог краља, Фердинанда Католич

ког, добио привилегије, које су следовале Ивановим синовима по на
следству (уколико није било у питању исуњење Ферантеовог пунолет
ства). Напуљски двор је непослушност Ђурђеву 1501. год. према прет
ходном краљу Фредерику и самовољно преговарање са Турцима 1503.
год. могуће окарактерисао веома неповољно и према осталим Кастри
отима691, а на двору Кастриоти тада нису више имали свог заштитни
ка Андронику, која је овакве немилости династије према Кастриотима
ублажавала и решавала преко својих пријатељстава са краљицама, кас
није екскраљицама Ђованом III и њеном ћерком Ђованом IV. Дакле, тек
је 1516. године у време прве године владања новог владара Карла V у
потпуности регулисано питање наследства војводе и конта Ивана Ка
стриота, тако што је феуде и титуле наследио најмлађи и једини живи
Иванов син, осим Ђурђа, Феранте (Фердинанд Кастриот). Немамо по
датака, да ли је Феранте по некој својој заслузи награђен од новог вла
дара, још у првој години његове владавине, регулисањем наследних ти
тула и поседа феуда у његову корист, или је стечено пунолетством по
наследном праву фамилије Ивана II Кастриота, који је био и први носи
лац ове титуле (војводе Сан Пјетро од Галатине, када је ово војводство
издвојено краљевом одлуком из Солетског контата 1485. год.).
Свој део наследства, али у новцу је такође добила и кћер Марија
(што помиње Ђ. Валоне692 код уступања Сансевериновог баронства Га
глијана), а свакако део наследства, али не у поседима, или титулама, већ
у новцу је добио и Ђурађ, који је после повратка из конфинације живео
у Амалфију, где је изградио породичну палату и породичну цркву. Ина
че до 30. јула 1516. год. номинална наследница феуда Иванових је би
ла његова супруга, војвоткиња, принцеза Ирина Бранковић-Кастриот.
Ево како су ти догађаји описани код Ђ. Валонеа693: Nel febbraio
1501 effettuo una spedizione in Albania, progettate e sostenuta da Venezia
col solo cavallo di Irene, ma osteggiata dal re Federrica d’Aragona. La
missione di Giorgio si risolte in un clamoroso insuccesso, tanto che il 18
691 Поменута раније, пљачка Галатине од стране шпанских најамника стацио
нираних у Галатини, 9. јула 1504. г, коју Андроника помиње у писму од 8. марта 1505.
г. је по свему судећи продукт неповољног третмана Кастриота, тих година на напуљ
ском двору, јер би се у противном пљачкаши и те како плашили казни за такав посту
пак према племићкој фамилији блиској двору.
693 Ibid.
decembre 1505 si diffuse da Constantinopoli la voce che lo „Scandar-becho

sa fato turco”. Questo drammatico episodio allontana definitivamente Gio
rgio dalla successione feudale. aperendo la strada per l’investitura del
ricco dominio di Puglia all’atro figlio di Giovanni, Ferrante. A riprova dell’
anomalia della successione, nei due documenti napoletani che la preparano
troviao espresioni generiche quali „filis et heredibus” del defunto Giovanni,
non invece l’indicazione del nome specificio del successore, che pure costi
tuiva prassi consolidata nelle successioni feudali. Giovani risulta gia morta
il 12 luglio 1505, mentre nel dicembre 1505 „la duchessa et soy figlioli”
sono ancora in lite col fisco per le tasse successiorie.
[Превод]: У фебруару 1501. извршено је упућивање у Албанију (у антитурски
подухват) подстакнуто (гурано) од Ирене (Ђурђеве мајке), а које је уздржано подржа
но од Венеције, али са противљењем краља Фредерика Арагонског. Мисија Ђурђа је
резултирала проглашењем неуспеха, те се тако из Истамбула (Цариграда) 18. децем
бра 1505. проширио глас „Скендербега је стигла судбина турска“. Ова драматична
епизода (аутор подразумева вест о Ђурђевој „турској судбини“) уклонила је дефини
тивно Ђурђа од наследства феуда и отворила пут за увођење у богато власништво у
Апулији другог Ивановог сина Ферантеа. Као доказ аномалије у наследству (непри
мењивања примогенитуре) су два напуљска документа у чијим се одлукама (диспо
зитивима) налазе изрази као „син и наследник“ покојног Ивана, а не пак податак са
личним именом наследника као што је уобичајено по утврђеној пракси за наследни
ка феуда. Познато је за Ивана да је био мртав 12. јула 1505. год., а да је у децембру
1505. год. војвоткиња (Ирена) са својом децом још у спору са порезлијама око поре
за на наслеђе.
Иванова супруга војвоткиња Ирена Бранковић-Кастриот, српска

принцеза, кћер деспота Лазара Бранковића и Јелене Палеолог, живела
је доста година после смрти мужа, јер умрла тек после 1520. год.694, ка
да је последњи пут поменута. До краја живота је живела у палати касте
ла Сан. Пјетро у Галатини. После 1459. год. и пада Смедерева је као ма
ла са мајком Јеленом и сестрама, поведена у избеглиштво (прво у Босну
после у Мореју), а каснијих година се у год. од 1471. до 1475. год. уда
ла у Италији за Ивана Кастриота и живела је са Иваном и породицом у
кастелу Сипонт у Монте Сан Анђелу на Гаргану, где је родила три ста
рија сина, а затим од 1485. год. у Галатини у кастелу Сан Пјетро, где је
до око 1492. год. добила још троје млађе деце. Ирина Бранковић је ве
ома мало помињана у записима, изгледа да је живела повучено у мно
694 П. Пета: Ibid.
Катедрала Св. Андрије у Амалфију где је у капели Кастриота био грб и заветна плоча
Ђурђа II
416
Панорамски приказ Амалфија – старог дела града са луком

гобројној породици са пуно деце, са судбином сличном својој рођаци695

Војислави Бранковић (познатој као Војислава Трибалда – мајци Скен
дербега) која се такође удала у породицу Кастриот за Ивана I Кастри
ота, две генерације раније и имала многобројну породицу са деветоро
деце. Обе Бранковићке су имале ту несрећу, да су им и једној и другој,
три сина умрла, још у својим млађим годинама, док су оне биле живе.
Ирина Кастриот иако је потицала од две веома моћне династије, Бран
ковића, а по мајци Палеолога, није више имала живих рођака поготову
не утицајних. Њена ужа породица је раније помрла сем старије сестре
Јелене, која је умрла у Турској, неку годину после 1500. Једини ближи
рођаци су јој били Бранковићи, браћа од стрица, деспоти у Срему, Јо
ван који је умро 1502. год. и Ђорђе деспот и касније митрополит бео
градски, који је умро 1515. год. Такође и ближи рођаци Палеолози ни
су више били међу живима. Ирина је поменута у Санудовим аналима,
али само кад је њен син Ђурађ, 1499. год. дошао у Венецију ради одла
ска у Албанију почетком Млетачко-турског рата, где је наведено, да је
дошао ...con il voler dila madre qual fo fia dil Despoti di Servia696 [само по
жељи своје мајке која је била кћи српског деспота]. Такође је поменута и код О.
Ј. Шмита697 (али није дат извор) где је речено уз Ивана II за период око
1494. год. да је његова супруга била у завади са становницима Галати
не. После смрти Ивана у прво време Ирина била једина номинална на
следница породичног поседа и у тим годинама 1506. је свакако по ње
ном налогу постављена заветна плоча Ђурђу II, који је тих година био у
турској конфинацији. Живела је преко 65 година (рођена је у Смедереву
око 1455. год.698), вероватно је и сахрањена у Галатини.699
Ђурађ II Кастриот је по повратку из турске конфинације по све
му судећи од наследства у Амалфију изградио породичну палату и по
695 Војислава Бранковић-Кастриот (Војислава Трибалда) била је кћер Гргура
Бранковића старијег брата Вука Бранковића, а сестра од стрица Ђурђу Бранковићу,
деди Ирине Бранковић-Кастриот.
696 М. Санудо: Ibid., стр. 93.
698 За Ирину се налазе неусклађени подаци код аутора који је помињу о томе
да ли је средња кћер или најмлађа кћер Лазара Бранковића, а и нема тачног податка
о год. њеног рођења, као за њене сестре Јелену 1447. г. и Милицу 1451. г. Ипак већи
ном се говори о њој као најмлађој кћерци, те би године могле бити од 1453/4. до 1456.
699 По Ђ. Валонеу неколико припадника породице Кастриот непосредних пото
мака Ђурђа Кастриота Скендербега је сахрањено у Галатини.
родичну цркву, које су после око пет векова још у употреби реконстру
исане и у добром стању.
Палата Кастриоти у Амалфију, Palazzo Castriota налази се на тр

гу Piazza Spirito Santo са фонтаном Della Capa e Ciuccio (у прилогу на
стр. 258) на крају најпрометније пешачке улице у центру Амалфија via
Pietro Capuano, која иде од обалног дела до трга са палатом Кастрио
ти700. Уз палту је степениште са пролазом Sаlita de campo Castriota, а иза
палате мали трг и градски кварт Campo Castriota. Палата Кастриоти је
(према једном податку из туристичког проспекта) из XVI века, што би
значило, да је грађена по повратку Ђурђа II Кастриота у Амалфи после
1514. год., кад се поново оженио и имао породицу, која је у палати жи
вела током XVI и у првој половини XVII века701. Палата је била једно
спратна са уличним и повученим крилом зграде (у каснијим периодима
иза Кастриота дограђене су још две етаже) са великом цветном баштом
од које је почињала парцела старог манастира Santo Spirito, чији оста
ци фасадног зида цркве из XIII века са преплетеним луковима су и са
700 У време када су Кастриоти живели у палати амбијент трга је сасвим дру
гачије изгледао, доминантан објект на тргу је била црква манастира Спирито Санто,
улица се завршавала до ове цркве и до болничког улаза, који је био на тргу, што је у
XX веку порушено ради проширења трговачке улице, која води даље до млина, а у де
лу до трга са фонтаном је била скоро покривена („Napoli e dintori“ стр. 630).
701 По податку који за палату у попису значајних историјских објеката у Амал
фију даје „Центар за културу и историју Амалфија“. Палата Кастриоти је грађена од
стране Ђурђа II у XVI веку и дограђивана током XIX века. Међутим ако покушaмо да
овај податак проверимо преко хералдичких симбола, којих има око десетак на фаса
ди палате, можемо уочити да ипак међу овим грбовима нема грба Кастриота, што би
било чудно за инвеститора саме градње у овом времену, када су се грбови стављали
свугде и када имамо пример, да Кастриоти имају грб и у породичној капели. Око осам
грбова има на фасади и улазима повученог крила зграде и три грба на фасади и балко
ну уличног крила зграде, међутим грба Кастриота нема, поготово на улазном порта
лу, где би обично инвеститор средњовековне палате поставио свој грб. Међутим ови
показатељи преко хералдичких симбола не морају бити сасвим тачни, јер при свакој
промени власништва у ранијим периодима следила је обично и промена знамења на
порталу објекта, а пошто је ова палата изменила од XVII века после Кастриота доста
власника и претрпела неколико адаптација, реконструкција и доградњи када су сви
грбови који су сада на фасади уграђивани врло је вероватно да је грб Кастриота по
сле пет векова ипак замењен.
да у огради баште палате (прилози на стр. 420 и 421). Палата Кастрио

ти је са оба крила са раскошном фасадом у ренесансном стилу са еле
ментима касне готике, са античким стубовима у прочељу над уличним
улазом, испод бифоре и са великим степеништем са спољне стране из
баште, којим се улази у велики хол, цео у лучним сводовима. Прозори
и врата су са монофорама и бифорама, а палата је са доста орнамената
и фасадних украса те цела зграда одаје утисак градске репрезентативне
патрицијске палате из краја средњовековног периода. Видно је према
изгледу самог стилског објекта палате, да је пројектована од неког врс
ног архитекте амалфијског, или напуљског, а складност саме зграде и
умерена украшеност фасаде није нимало чудна за период бујања умет
ности на Медитерану у периоду када је грађена. све то нам говори и о
изграђеном укусу инвеститора Ђурђа II Кастриота и његовом искуству
из градова у којима је био. Грбови на фасади палате, којих има доста и
на свој начин је красе, говоре, да се од Кастриота за следећих пет веко
ва изменило доста власника палате и да је палата имала доста промена
и у функцијама употребе.
Породица Кастриоти је имала у Амалфију и породичну цркву и

породичну капелу у катедрлној цркви Св. апостола Андреја702. У овој
капели је у време Кастриота био постављен породични грб Кастриота
и заветна плоча за Ђурђа II из 1506. год.
Породична црква Св. Ђузепеа од Кастриота у Амалфију је би

ла у старом језгру града у улици Арисијана за коју су дати подаци да
су је Кастриоти основали, а може се претпоставити и градили на својој
парцели у XVI веку. То је једнобродна црква са два полукружна сво
702 Капела је била у катедралној амфилијској цркви Св. апостола Андреја иза
олтара са називом капела Св. Георгија преузета је од нобила Бранција код којих је
била са називом капела Св. Марије од милосрђа. После задње реконструкције цркве
просторија иза олтара у којој су биле капеле је изменила функцију, а капеле су изме
штене уколико се нису угасиле за породице којих више нема, као што су Кастриоти
у Амалфију.
Палата
Кастриоти
у Амалфију
– фасада из
главне улице
Палата
Кастриоти –
ентеријери
Палата
Кастриоти
у Амалфију
– фасада са
трга Санто
Спирито
да са дубљим вишим сводом, са пространим странама, обложена раз

нобојним мермером и са две нише у бочним странама у којима су др
вене статуе св. Ђузепеа и Асунте, које се при процесији сваког 19. мар
та у Амалфију носе у поворци (по проспекту Центра за културу и исто
рију Амалфија) до трга Доги. Међутим, нису доступни подаци где су
Кастриоти сахрањивани, могуће је, да је Ђурађ II сахрањен 1540. год.
у капели Сан Ђузепе од Кастриота и да је она дуже била у поседу Ка
стриота, код којих је у потомству Ђурђа II било и католичких монаха и
монахиња.
Амалфијска грана Кастриота, односно потомци Ђурђа II Кастри

ота живели су у Амалфију следеће четири генерације док се овај огра
нак његових потомака није угасио у другој половини XVII века. О гене
алогији ове гране Кастриота дати су следећи подаци – Центра за култу
ру и историју Амалфија (CCSA – Centro di cultura e storia Amalfitana) од
сарадника историчара проф. Крешћенца Паола Ди Мартина (Crescenzo
Paolo Di Martino):
La genealogia dei Castriota amalfitani e inaugurata da Giorgio, ma
rito di Berardina Coppola, presente alla corte dei duch Piccolomini con
mansioni di Tesoriere. Da Giorgio e Berardina sarebbero nati Filippo,
Agostino (sposato con Giovanina del Guidice da cui nacque una sola figlia,
Vitoria) Cesare (guerriero sotto Carlo V), Laura (sposata con Berardino del
Giudice) e Luigi Castriota. Luigi da sua moglie Aurelia d’Alagno ebbe come
figli Vespasiano (religioso). Arsilia e Andrea. Andrea sposo Vittoria Sasso da
cui nacquero Mario (religioso, primo investito del beneficio di Santa Maria
della Pieta dei Castriota), Luigi (religioso che fu investita del beneficio
dei Castriota alla morte del fratelo), Laura, Camila (moglie di Lorenco
d’Afflitto da cui nascque figlio Cesare, che fu poi col nome Gaetano, vescovo
di Cava de’Tirreni), Ipolita (religioso in un convento della citta di Scala) e
Cesare. Cesare sposo in prime nozze Claudia Berlingieri e in seconde nozze
Ippolita Confalone. Dal primo matromonio nacquero Francesco (religioso
morto 1622), Aurelia (moglie di Caludio Coppola) e Vittoria (religiosa).
Dal secondo matrimonio nacquero Giovanna (religiosa), Maria (monaca
nel monastero di Cataldo di Scala morto generio 1679) e Andrea (religioso)
ultimo rappresento maschio della fagmiglia Castriota di Amalfi (seppellito
in Amalfi il 28 marzo 1625).
[Превод О. Капетанић]: Генеалогија Кастриота амалфијских почиње од Геор

гија супруга Бернардине Копола, присутног на двору војводе Пиколоминија у служ
би ризничара (благајника). Од Георгија (Ђурђа) и Бернардине рођени су Филип703,
Аугустин (ожењен са Ђованом од Гуидича, од којих је пород само једна кћер Ви
торија), Цезар (ратник у служби Карла V), Лаура (удата за Бернардина од Гуидича)
и Луиђи Кастриота. Луиђи је са супругом Аурелијом Алагно ћерком Веспазијана
(свештеника)704 имао Арсилију (супругу Мартина Гуидичија) и Андреју. Андреја је
био ожењен са Виториом Сасо и имају потомке Марија (свештеника привилегованог
у капели Св. блажене Марије од Кастриота), Луиђија (свештеника који је био приви
легован од Кастриота када му је умро брат), Лауру, Камилу (супругу Лоренца Афли
та од којих је потомак син Цезаре, који је под именом Гаетано бискуп Каве де Тире
ни – у Амалфију), Иполиту (монахињу у једном манастиру у граду Скали) и Цезара.
Цезар је имао спругу из првог брака Клаудију Берлингијери, а из другог брака Иполи
ту Конфалоне. У првом браку су рођени Франческо (свештеник умро 1622), Аурелија
(супруга Клаудија Кополе) и Виторија (монахиња). У другом браку су рођени Ђована
(монахиња), Марија (монахиња у манастиру Каталдо у Скали умрла јануара 1679) и
Андрија (свештеник) последњи мушки представник фамилије Кастриот у Амалфију
(сахрањен у Амалфију 28. марта 1625).
Родослов амалфијске гране Кастриота Ђурађевих потомака (шема
дата у прилогу) добијен од CCSА-а (П. Крешћенцо Ди Мартино) je
најпотпунији705. Италијанске генеалогије племства дају много мање по
датака о Ђурђевим потомцома у Амалфију. Генеалогије, Shama/Batelli и
„Libro d’ Oro...“ дају податке, само, да је Ђурађ био ожењен са Бернар
дином, ћерком Гвида Кополе, патриција Скале и да су имали сина Фер
нанда, такође напуљског патриција и патриција Скале, а да се ова ло
703 У италијанским генеалогијама Shama /Batteli и Libro d’Oro... дато је да је
први али и једини син који је евидентиран у генеалогији Фердинанд, а не Филип као
код CCSA.
704 Податак о оцу Луиђијеве жене, такође по CCSA-у, а и по генеалогији Алања
(Libro ‘Oro... Alagno o d’Alagna) је и да је кћер амалфијског патриција Андреја од
Мартина Алагња (Andrea Marino d’Alagno), међутим нема потврде који је податак
тачан.
705 Генеалогија амалфијске гране Кастриота није до сада публикована. Урађе
на је од стручног сарадника Центра за културу и историју Амалфија унив. проф. исто
ричара П. Крешћенца Ди Мартина после контакта и преписке са Центром, аутора ове
студије и истраживања П. Крешћенца Ди Мартина у оквиру активности Центра с об
зиром да нису имали података о Георгију (Ђурђу II) Кастриоту нити је његова улога
у Млетачко-турском рату 1499. г. и у устанку у Албанији била предмет интересовања
и истраживања CCSA-a. Иначе дата геналогија CCSA-а има одређених неусаглаше
ности, које потичу од противуречности у изворним материјалима, а које услед недо
статка ближих података о Ђурђу с обзиром, да је то материја од пре пет векова те че
сто није могуће дати је хронолошки сасвим коректно и прецизно.
Улаз у цркву Сан Ђузепе од Кастриота
Фонтана на пјацети Санто Спирито пред палатом Кастриоти

Амалфи из XVI/XVII в. – Пјацета у залеђу луке (цртеж непознатог сликара)

за угасила 1625. год. са Андријом сином Цезара и Виторије Сасо, који

је био свештеник, с тим што се код друге генеалогије (али за породицу
Алагно) осим овог сина, помиње још један Ђурђев син, Луиђи, ожењен
Аурелијом Алагно.
Грана Кастриота из Амалфија, Ђурђеви потомци из његовог бра
ка у Амалфију се угасила после четврте генерације (по родослову
CCSA-a) у току XVII века, осим евентуалних потомака по женској ли
нији. Не помињу се у току XV и XVI века, као актери неких значајнијих
догађаја. Може се уочити да су ожењени племкињама, неким чак и из
тзв. високог племства, а такође и да су кћери удате у патрицијске куће
(Alagno, Guidice, Sasso, d’Aflito, Confalone), што нам говори, да су при
хваћени у амалфијској средини као „нобили“, а то је и разумљиво с об
зиром на имућност фамилије и репутацију порекла од Скендербега и
Бранковића и војводе и контеа Ивана Кастриота њиховог деде и праде
де. Међутим већина од укупно тринаест Кастриота из задње две генера
ције амалфијских Кастриота, односно њих девет, били су, или свеште
ници, или католички монаси и монахиње, те с обзиром да се нису жени
ли и удавали, тако је и угашена ова грана потомака од Ђурђа II Кастри
ота у Амалфију. Невероватна је била та њихова, заједно са једним од
њихових непосредних предака бискупом706 и једним од потомака над
бискупом707, преданост католичкој цркви, ако се зна, да потичу из пра
вославне породице Кастриота, која је имала и монахе у Хиландару и од
српских и грчких династија Бранковића и Палеолога. У родослову (по
П. Крешћенцу ди Мартину, CCSA) у трећој генерацији синови Андреја,
свештеници Марио, а после његове смрти и његов брат Луиђи, били су
свештеници у капели Св. Ђорђа, крила (брода) Св. Матеа, амалфијске
катедрале Св. апостола Андрије, која је била породична капела Кастри
ота, из чега можемо закључити, да Кастриоти у дужем периоду, док их
је било у Амалфију, сходно својој посвећености вери, имају паралелно
и породичну цркву Св. Ђузепеа, а и породичну капелу Св. Ђорђа у ка
тедрали. Иначе ратничку традицију Кастриота је од потомака Ђурђа II
једино наставио, по подацима П. Крешћенца, Ђурђев трећи син Цеза
706 Константин Кастриот старији брат Ђурђа II бискуп у Исернији, који је ум
ро 1500 г.
707 Цезар Афлито, син Камиле Кастриот и Лоренца Афлита патриција Скале,
који је по подацима CCSA-a под именом Гаетано био надбискуп Cave di Tirreno одн.
надбискупије амалфијске од 1679. до своје смрти 1681. год.
ре, за кога је дато, да је био „ратник у служби Карла V“708. О још једном
Кастриоту из ове гране имамо нешто више података, али и неких неу
склађености у изворним подацима, то је Цезаре, трећи син Андреја из
треће генерације Кастриота после Ђурђа, за кога је дато по записима у
„Nobili Napoletani – Castriota Scanderbeg“: Verso la meta del 1500 Cesare
Castriota Scanderbeg, dottore in legge, sposo Donna Ippolita Confalone
[Око половине XVI века Цезар Кастриот Скендербег, доктор права, оженио се госп.
Иполитом Конфалоне]709. По овом извору поседовао је високо образовање,
што је било реткост за време у коме је живео и ожењен је био двапут
из племићких фамилија, нарочито је његову припадност високим кру
говима потврдила његова друга женидба из породице високог племст
ва Конфалтонеа, породице чији дворци и палате из XVI века и касније
и данас представљају туристичке бисере на Амалфијској ривијери (као
чувена палата „Руфоло“ са парком у Равелу). Међутим од његових си
нова и кћери три из првог и три из другог брака, петоро су монахиње и
свештеници, те се тако лоза Кастриота у Амалфију и угасила, јер су они
били последњи Кастриоти у Амалфију. Од потомака Ђурђа II Кастри
ота у Амалфију је најзначајнији био, Цезар син Ђурђеве праунуке, Ка
миле, ћерке Андреја, који је у Амалфију од 1679. год. био надбискуп у
бискупији Кава ди Треви под именом Гаетано Миробали и живео је до
1681. год., кад је умро у касним годинама.
За Ђурђа II Кастриота најстаријег сина Ивана Кастриота у гене
алогијама је дато да је живео до 1540. год. Највероватније је умро у
Амалфију, јер нема сазнања, да је после 1513/4. год. мењао боравиште.
708 Напуљска краљевина је од 1516. г. до 1556. г. била у власти Карла V.
709 Овде наилазимо на хронолошку неусклађеност, јер при датој родословној
шеми CCSA-а Кастриота из Амалфија, хронолошки податак о другој женидби Цезара
у хералдичком приказу „Наполитанско племство“, око средине XVI века. (или како је
уобичајено код Италијана да се пише око средине 1500) je у великом нескладу са годи
нама, када су умрли син и кћер из другог Цезаревог брака,1625. г. и 1679. г. Кад се из
врше апроксимативне хронолошке контроле преко документованих хронолошких по
датака, које једино имамо, да је Филип рођен после 1507–1514. г., затим да је Камилин
син постао бискуп 1678. г. и умро 1681. г., затим да су синови и кћер из првог и дру
гог брака Цезара Андрејиног умрли 1622. г., 1625. г. и 1679. г. налазимо да је податак
у хералдичком приказу нетачано дат, јер би други брак Цезара Кастриота могао бити
тек на крају XVI века, те је податак о другој женидби Цезара дат више као оријента
ционе године за другу женидбу, те се не може узети за генеалогију Кастриота – амал
фијске гране, као поуздан, међутим ова нетачност и поменуте неусклађености и прек
лапања у оквиру саме шеме не доводе у питање основнa сазнањa о потомцима Ђурђа
II, као и то да се ова грана Кастриота угасила у току XVII века.
ЂУРАЂ II КАСТРИОТ (по поузданим индицијама

цртеж за гравуру непознатог аутора рађен око 1648. г. који је
погрешно приписан Ђурђу Кастриоту Скендербегу
Анализа разлика у лику

са Ђурђем Кастриотом
Скендербегом по слици из музеја
„Уфици“
Живео је око шездесет четири године. Његов животни век је у кратким

цртама следећи: рођен је 1476. год. у кастелу Сипонто, који је поседо
вала породица Кастриот у Монте Сант Анђелу, где је и крштен у цркви
Сан Михаел. Са његових око 9 година фамилија је из Монте Сант Анђе
ла прешла у Галатину, кастел Сан Пјетро, те је у Галатини било и њего
во образовање. Са 22 године је постао на амалфијском војводском дво
ру ризничар, а са 25 година је у Албанији ради дизања устанка. У својој
27-ој години је био у турској конфинацији у Скадру. У Албанији је био
по свему судећи у првом браку и из кога је и његов први син, а са 35 год.
је избегао из конфинације и вратио се у Амалфи. У Амалфију је поново
у браку у којем има четири сина и кћер и у том периоду је саградио по
родичну палату и породичну цркву. Сахрањен је у Амалфију вероват
но у цркви Св. Ђузепеа од Кастриота, породичној цркви амалфијских
Кастриота, али немамо документарну потврду томе. Иако је био нај
старији син Ивана Кастриота, контеа од Солета и војводе Сан Пјетро
од Галатине, није наследио његове поседе и титуле, што је могуће ту
мачити једино да је био у немилости код владара Фернанда Католич
ког, после конфинације у Албанији (као што је и његов отац Иван био
последњих година пре 1505. због сарадње са Карлом V око припрема
крсташког покрета), али је по наследном праву Кастриота још из вре
мена Скендербега, Ђурађ био од 1493. год. члан Великог већа Млетачке
републике, а од 1513. год. је проглашен и за напуљског патриција. Ина
че Ђурађ II Кастриот, најстарији унук Скендербега са именом и надим
ком истим као његов легендарни деда, био је од свих Скендербегових
унука једини прави изданак своје традиционално ратничке породице, у
којој су у три генерације пре њега, били више од једног века у ратови
ма, конфинацијама и сукобима против Турака и његов прадеда Иван I
Кастриот, деда Ђурађ Скендербег и отац Иван II Кастриот. Учесник је
Млетачко-турског рата из 1499/1503. год. и вођа устанка тих година у
Албанији, кад је ослобoдио део Северне Албаније, у подручју Љеша и
са Млечанима обновио тврђаву и луку Кјурил на Родонију, а од 1503. до
око 1513. год. је турски заточеник у Скадру. Избегавши из конфинације
поново у Италију, краћи период је поново ризничар Амалфијског вој
водстава и затим прокуратор најстаријег манастира у Амалфију у ста
тусу и по имовном стању, као амалфијски патриције, до краја свог жи
вота 1540. год.
Једна гравура, или цртеж за гравуру из 1648. год., који је објављен, а наведено
је, да приказује Георгија Кастриота Скендербега, од непознатог сликара, вероватно
копија према делу из 1510. г. (по непотпуним подацима, које није могуће проверити),
би по свему судећи требало по свим карактеристикама да приказује заправо не Скен

дербега, већ његовог унука са истим именом и надимком, као и стари Ђурађ Кастри
от. Портрет је по лику очигледно из млађих година, али како је стари Скендербег до
своје 41. године био у Турској, прво као талац и касније као официр у турској војсци,
а тек је по одметништву од Турака и повратку у Кроју, почетком седамдесетих год. је
први пут ишао за Италију, није се ова гравура могла радити пре његове педесет седме,
или осме год. Очигледно је, да ликовни приказ старог Скендербега не одговара тим
његовим годинама старости на овом италијанском цртежу за гравуру. На цртежу нема
ни густу браду, ни бркове, што је иначе карактеристично код осталих објављених пет
Скендербегових ликовних приказа у којима је приказан (како је и могао бити), у ста
ријим годинама. Ликовно се по изразу и цртама лица овај портрет такође знатно раз
ликује, кад се упореди са осталим Скендербеговим портретима у сликама на уљу и
цртежима за гравуре. Такође се ни по тексту испод слике не може одредити на кога се
тачно односи, а није сигурно, да је натпис дат кад је рађен оригинални цртеж. Сходно
овим карактеристикама цртеж за гравуру (дат у прилогу стр. 428) је по свему судећи
у ствари портрет Ђурђа II Кастриота из времена када је поново био у Амалфију и ка
да је имао око 37 год., или чак из неких година раније, јер је и лик са портрета особе
из млађих година, а грешка, да је портрет приписан старом Ђурђу Кастриоту је раз
умљива, због истог имена и чак и надимка његовог унука.
Из Ђурђеве Голготе, коју је имао са Турцима, веома је уочљива
његова посвећеност идеји ослобађања и повратка из канџи Турака ал
банске дедовине Кастриота, у чему следи и пример свог оца Ивана, по
славној традицији деде Скендербега, а може се запазити и Ђурђева од
лучност за спровођење саме идеје. За ове подухвате није га спречило
ни противљење његовог владара Фредерика, а ни ускраћивање подр
шке млетачких савезника, иначе иницијатора, у другој години његовог
устанка у Љешу и при његовом покушају преговора са Турцима у Ска
дру. Посвећеност идеји ослобађања албанских крајева је њега лично
скупо коштала са дугогодишњом турском конфинацијом и искључењем
из наследних племићких, очевих титула у Галатини, које су увек при
падале најстаријем сину. Осим тога код Ђурђа Кастриота још као мла
дог двадесетпетогодишњака је испољена, сем вештине вођења устанка
насупрот турској ордији и изузетна храброст и у устанку и храброст у
самом чину добровољног одласка на преговоре, без заштите и подршке
савезника, међу Турке у Скадар, а и вештина и сналажљивост и у са
мом свом избављењу из турске конфинације. Осим храбрости и вешти
не ратовања, генетских особина његових непосредних предака Кастри
ота, за Ђурђа II Кастриота можемо констатовати и да је био ширег обра
зовања (са знањем више језика и као познавалац војних вештина, а фи
нансија као ризничар и прокуратор), затим да је био предузимљив (саг
радивши палату и цркву у Амалфију и по учешћу у обнови кастела Кју
рил), такође да је био и породично настројен (два пута ожењен са укуп

но шесторо деце).
У Амалфију, после једног века од смрти Ђурђа II Кастриота уну
ка Скендербеговог, грана Кастриота се постепено гасила. Последњи
члан породице Кастриот од Ђурђевих потомака у Амалфију, била је
монахиња у манастиру у Скали, Марија, чукунунука Ђурђа II, за коју
је дато (по генеалогији П. Крешћенца Ди Мартина – CCSA), да је умр
ла у 1679. год., вероватно у дубокој старости. Потомака и наследника
Ђурђа II крајем XVII века у Амалфију, више није било, а насупрот то
ме, Ђурђево потомство по сину Дрекалу, за Ђурђа иначе вероватно не
познато, је крајем XVII века имало пуну експанзију свог рода, Дрекало
вића, у Црној Гори тада под Турцима.
ПОТОМЦИ ОСТАЛИХ ГРАНА КАСТРИОТА
У ИТАЛИЈИ
Осим потомака Ивана Кастриота у Амалфију од Ивановог сина

Ђурђа II, по Ивановом млађем сину и наследнику титула и поседа у об
ласти Отранта Ферантеу, или Фердинанду, у Италији је остало потом
ство, које и данас доста бројно, са презименима Кастриот или Кастри
от-Скендербег, сви из Ферантеове гране рода Кастриота. У Италији не
ма више потомака осталих грана Кастриота, од Ђурђа II – амалфијске
гране Кастриота, а ни из гране Кастриот-Бранаи, потомака Скендербе
говог старијег брата Станише и Станишиног сина Бранила (у Италији
Бернарда), који је као изгнаник дошао из Албаније у Италију, десетак
година пре Ивана и Андронике Кастриот.
Фердинанд Кастриот, или по већини писаца, Феранте је рођен по
сле 1490. год. и живео је са родитељима у Галатини. После смрти Ива
на Кастриота у 1505. год. (мајка Ирина Бранковић је умрла после 1520.
год.) наследио је од 30. јула 1516. год.710 изгледа са пунолетством. Ива
нове титуле војводе Сан Пјетро од Галатине и конта од Солета и посе
де-феуде у Галатини, Солету и Гаглиану (остала браћа сем Ђурђа II су
умрла ранијих година). Оженио се Иреном из куће војвода Аквавива-
-Нардо, који су били у сродству са арагонском династијом. Из тог брака
рођено је двоје деце, син Георгио (III) и кћер Ирена (по итал. генеалоги
јама711). По Ђанкарлу Валонеу712 имао је једног сина, коме је дао име по
прадеди Георгио (Ђурађ) III, али који је живео само до своје десете го
дине. Кћер Ферантеова, Ирена је као очева наследница, наследила све
поседе и титуле Кастриота и удала се за грофа Пјетра Антонија Сан
северина од Бисигњана из високог калабријског племства са великим
поседима. Из тог брака су двоје деце, син Николо-Бернардино и кћер
710 По генеал. Shama /Batteli и Librо d’Oro.
711 Генеал. Shama / Batteli и Libri d’Oro. У генеалогијама је регистрована само
кћер Ирена, а син Георгио који је веома рано умро није забележен.
712 D. Vallone: Ibid.; P. Petta: Ibid.
Виторија. Син Иренин Николо-Бернардино није имао наследника, а на

следство Кастриота у Италији, које је припало Ирени утопило се у по
седе Сансеверина. Феранте је имао и седам ванбрачних синова и чети
ри ванбрачне кћери: Фредерика (?–?), Парда (1538–1574. год.), Ахили
са (1540–1591. год.), Алфонса (II) (?–1595), Цезара (1543–?), Анибала
(1552–?) и кћери Порцију (1554–?), Лукрецију (?–?), Ђовану (?–?), Ан
дронику (?–?) и најмлађег сина Ферантеа (II) (1562–?), рођеног после
смрти војводе Ферантеа Кастриота (1561. год.) према најновијим ис
траживањима, датим код Пaола Петеа и Ђанкарла Валонеа713 према ар
хивским изворима. Од њих су три најстарија ванбрачнa сина призната с
тим што, Фредерик714, Падро и Ахиле нису били и Ферантеови наслед
ници. Од Фредерика, Парда и Ахилеа naturale e legittimato (ванбрачна
и призната сина, како је дато у генеалогијама), су Ферантеови потомци
са суфиксом у презимену, који је додат после XVII века – Скендербег,
да би се издвојили од осталих Ферантеових нелегитимних потомака, те
презиме њихових потомака гласи Кастриот-Скендербег715, а код оста
лих (које иначе већином генеалогије и не наводе), непризнатих, ванб
рачних Ферантеових синова су потомци са презименом само – Кастри
от716, као што исто презиме, без суфикса, налазимо и код Кастриота,
гране Бранаи (потомака Скендербеговог брата Станише), а и код амал
713 Генеалогије Shama/Batteli и Libro d’Oro дају друкчије ванбрачне непосред
не потомке Ферантеа синове: Пардо, Ахиле, Феранте (II), Алфонсо, Паоло, Ђовани и
Ферант (III) док ванбрачне кћери Ферантеове регистроване, а ни Фредерика.
714 За Фредерика најстаријег од Ферантеових ванбрачних, а признатих синова
може се наћи податак у неким генеалогијама, да је барон од Гаглиана, из чега би се
могло закључити да је он добио наследство феуд Гаглиано, међутим код Ђ. Валонеа и
П. Пете је дат податак, да је Гаглиано и баронство откупио тек његов син Иван III Ка
стриот од Ирениног наследника Сансеверина, о чему ће касније бити речи, те би веро
ватно баронство Фредерику било погрешно приписано, уместо његовом сину.
715 Да је суфикс Скендербег додат презимену Кастриот тек после XVII века
имамо потврду у списку докумената чуваних у кући Кастриота у Лећу из 1682. год. и
из документа и уговора о донацији из 1549. Ферантеа Кастриота сину Парду у којима
уз имена и презиме Кастриот нигде није додат суфикс Скендербег.
716 Презиме Кастриот без суфикса Скендербег имају потомци амфилијске гра
не односно потомци Ђурђа II, иако су директни и легитимни потомци, јер је допу
на Скендербег презимену додата тек после гашења њихове гране у Италији у XVII в.
Грана потомака Кастриота, која потиче од Скендербеговог брата Станише и његовог
сина Бранила (Хамзе) је са називом Кастриот-Бранаи (Castriota-Branai) или у некој ге
неалогији Castriota-Vranai или Castriota-Granai, али се ретко налази као презиме Ка
стриот без неког од три верзије суфикса. Пошто ова грана нема више потомака у Ита
лији таква верзија презимена се једино налази међу њеним потомцима у Шпанији.
фијске гране Кастриота (потомака Ивановог најстаријег сина Ђурђа II),

којих у Италији од краја XVII века више нема.
Феранте, или Фердинанд Кастриот према уметничкој слици са
његовим ликом, односно репродукцији Кавотија у акварелу у музеју у
Галатини717 је био по изгледу крупан, маркантних црта лица и носа са
одлучним изразом лика и са доста сличности по лику и стасу са сво
јом дедом, Скендербегом (прилог на стр. 437). Живео до 1561. год., (око
71 год.) када је по подацима из генеалогија718 његов живот завршен у
Калабрији, где му је живела кћер на поседу, који је наследила од мужа
Сансеверина. Грана Кастриота у Италији, која потиче од Ферантеа Ка
стриота, најмлађег Ивановог сина и другог војводе од Галатине (по но
билитарној скали), једина има потомака у Италији, а то је доста разгра
нат род и у Италији и ван Италије, па и ван Европе и то само од Феран
теових ванбрачних синова, док се потомство из Ферантеовог регулар
ног брака такође угасило.
О Ферантеу нема много података. Живео је свакако у Галатини
као имућан феудалац са титулама и то доста раскалашно, судећи по ње
говој ванбрачној деци, што је изгледа било уобичајено за то време код
високог племства. Галатина је иначе била средина и са „нобилима“ Гр
цима и Албанцима избеглим пред Турцима и у ранијим деценијама и
уклопљеним у локалну средину. По неким записима због обавеза, које
је наметнуо као феудалац, а и иначе као странац, Феранте Кастриот је
имао великих несугластица са општинском заједницом у Галатини, то
ком целог свог управљања војводством719, те да би избегао такву ситуа
цију Феранте Кастриот је 1539. год. свој војводски посед Галатину, пре
нео као мираз ћерци Ирени, при удаји за великаша Сансеверина720, који
717 Museo Civico Pietro Cavoti – Galatina.
718 D. Shama/A. Botelli: Ibid.; Libro d’Oro: Ibid.
719 Као потврду и илустрацију такве ситуације и сукоба са општином феуда
лаца Кастриота имамо и податак у записима о градским градоначелницима Галати
не, где је дато, да је од 1514. год. био градоначелник Галатине Маркантонио Зимера,
филозоф и лекар, који је значајан за град по томе, што је град „бранио од злоупотре
ба војвода Кастриота“.
720 Једна од занимљивости везаних за великаше Сансеверина, је да је по најно
вијим истраживањима историчара уметности из Оксфорда, доказано преко ново от
кривеног цртежа-портрета Леонарда Да Винчија из 1496. год. Бјанке Сфорце, ћерке
Лодовика Сфорце (одн. Ђоконде) са чувене слике Да Винчија, да је овај новооткри
вени портрет рађен поводом Ђокондине (Бјанкине) удаје за команданта војске војво
де Сфорце – Галеаца Сансеверина, припадника породице великаша Сансеверина (Но
вости, 2012 г.).
Скендербегова свечана кацига
(позлаћени калпак) са тради
ционалним козорогом – сим
болом владарске моћи (слика и
цртеж) коју је продао син Ирене
Кастриот, Бернард Сансеверино
због великог дуга, крајем XVI в.
Основна генеалогија Кастриота по архив. докум. (P. Petta, G. Vallone) са Георгијем (Ђурђем II
најстаријим Ивановим сином) без рано умрлих, Алфонса (15) и Ферантеовог Георгија III (10)
су спадали у високо племство чиме је посед уклопљен у веома обимне

феуде Сансеверина721.
У једној од едиција чувене књиге о Ђурђу Кастриоту Марина Бар
леција биографа Скендербеговог из 1560. год., помиње се Дон Фернан
до Кастриот722, унук Скендербегов, коме је писац посветио ово издање
књиге, а и каснија издања (као и из 1577. год.) из чега би се могло за
кључити, да је Феранте, као тада најимућнији Кастриот, по свему суде
ћи и финансирао ову, а вероватно је то било и са ранијим едицијама
Барлецијеве биографије Ферантеовог деде Ђурђа Кастриота Скендер-
бега. Изгледа да је био угледан аристократа у Апулији, јер је забележе
но, да је 1554. год. пред краљем Филипом II представљао племство Са
лента723 (краја у коме је било његово војводство – Галатина).
Ферантоева кћер и наследница Ферантеова, Ирена, а и наследни
ца свих феуда и титула војводске фамилије Кастриота, живела је после
удаје у Калабрији са мужем Пјетром Антонијом Сансеверином, којем је
после женидбе 1539. год. то био трећи брак. По слици, односно репро
дукцији слике Кавотија724 (прилог на стр. 437) за коју се сматра, да је је
веран приказ њеног лика, можемо уочити, да је војвоткиња Ирена би
ла префињених и лепих црта лица и да је на слици дата са елегантном
фризуром и одећом.
Син Иренин и Пјетра Антонија, Николо-Бернардино је рођен у
1541. год. у Морану, ожењен је био Изабелом де Ровере грофицом Ур
бино, али није забележено у генеалогијама да су имали деце. За Николу
Бернарда Сансеверина, унука Ферантеовог, забележено је да је напра
вио чувене напуљске ботаничке вртове giardini napoletani col nome di –
Orti Botanici Sanseverini (које и данас називају „Ботанички вртови Сан
северина“), али и да је 1590. год. и поред великих имања, које је поседо
вао као наследник великаша Сансеверина, имао и огромне дугове од
1.640.000 дуката (нема података како је до дугова дошло), те је у њего
во време и после њега, добар део поседа Сансеверина, морао да се про
да725. Николо-Бернандино Сансеверино је умро 1606. год.
721 Према натпису „Chi sono i discendeti di Scanderbeg“ („Ко су потомци Скен
дербега“), 2005. г.
722 Г. Петровић: Ibid., стр. 23, 39.
724 Museo Civico Pietro Cavoti – Galatina.
725 Интересантан податак везан за продају имања Николе-Бернардина је, да су
уз продају имања, продати и оружје и оклопи из заоставштине предака племићке куће
Сансверино, а и заоставштина Кастриота међу којима и чувена позлаћена свечана ка
Феранте Кастриот,
најмлађи Иванов син II
војв. од Галатине
Ирена Кастриот-Сансеверино,
кћер Ферантеа – наследница
имања и титула Кастриота
цига са козорогом и натписима Ђурђа Кастриота – симбол његове ратничке моћи, која
Палата Кастриоти у Лећу (via
је сада у Бечком музеју (Kunst-historishes Museum Vienna), а била је пренета у Ита
Theutra) гране Кастриота од
лију од стране Ивана и Андронике 1468. год. и била у заоставштини задњег наслед
Ферантеовог признатог сина Парда
ника Кастриота, Ирене, Ферантеове кћери. Постоји податак само, да је кацига и један
двосекли мач Скендербегов купио после 1590. год. Count Eolfang of Sturnbeng и да су
касније, као експонати, били у ратном музеју Абрамс близу Тирола, а у Бечком музеју
је овај свечани Скендербегов калпак од 1806. год. заједно и са сабљом Ђурђа Кастри
ота. За сабљу нема података кад је и како набављена за музеј.
Од најстаријег Ферантеовог ванбрачног, али признатог сина Фре

дерика је грана, Кастриота барона из Гаглиана. Они су успели да повра
те од Сансеверина посед Кастриота, баронство Гаглиана у које су спа
дали и поседи Салигано и Ариглиано. Фредерик се оженио племкињом
из куће барона Ноха, те је без обзира на мајчин низак друштвени статус
и проблем са својим статусом ипак успео да уђе у круг локалног плем
ства. Фредериков син Ђовани (Иван III) је 1583. год. откупио од Сансе
верина баронски посед Гаглиано, који је претходно припадао Кастрио
тима, док није наследством Ирениним, касније допао њеном сину Ни
коли-Бернардину Сансеверину, који га је продао Ивану III Кастриоту за
6000 дуката, а баронску титулу од Гаглиана уступио по обавези Сансе
верина да исплате 1000 дуката Ахилеу и Парду по тестаменту Феранте
ове сестре Марије. Иван III Кастриот је имао седам синова и једну кћер,
али овај род Кастриота ипак није опстао. Баронство Гаглиана је ова гра
на Кастриота очувала све до средине XVII века, а Фредерикових пото
мака нема више после краја XIX века.
Грана Кастриота, која потиче од другог признатог ванбрачног Фе
рантеовог сина а унука Ивановог, Парда има бројних својих потомака
у Италији и данас. Пардо (Ферантеов син са Порцијом Урсао из гала
тинске патрицијске породице), је рођен 1538. год. По генеалогијама726
се помиње у годинама 1561. до 1596. год., да је живео у Галатини. Умро
је у младости од пада са коња. У заоставштини докумената из тог пе
риода имамо нотарски документ727 (прилог на стр. 439), којим војвода
Феранте сину Парду донира велику кућу на месном тргу у Галатини у
коме је наведено eius filium bone indolis pro honorabili vita ducenda [сво
ме сину имање (кућу) на дар да води угледан живот]. Ожењен је био Антоне
лом Стефанели из патрицијске фамилије из Отранта и имао је три сина
и три кћери: Ђованија, Ангелу-Изабелу, Александра, Фабија-Констан
тина и Ирену и Фелицију, од којих се ова грана Кастриота знатно про
ширила са доста потомака „нобила“ од треће генерације, без високих
племићких титула, али са неколико припадника на значајним админи
стративним и судским позицијама и са неколико познатих уметника, а
и неколико припадника клера. За самог Парда је дато728, да је у време
726 Генеалогије Shama/Batteli, Libro d’Oro.
727 Нотарски документ из збирке докумената из куће у Лећу који су дати уз ру
копис Александра Кастриота из Лећа, уговор о донацији Ферантеа Кастриота сину
Парду из 1549. год.
728 „Chi sono i discendeti di Scanderbeg“, стр. 2.
Фотокопија документа (и тумачење рукописа) уговора о донацији војв. Ферантеа Кастриота признатом
сину Парду једне куће на месном тргу „да би водио угледан живот“ из 1549. год.
439
владавине Карла V промовисан у контеа и витеза од Палатине. Сино

ви Парда су се преселили у Копертино код рођака Кастриота-Бранаи
копертинских контеа. Син Фабио-Константин оженио се из копертин
ске племићке породице Вердаско-Морели, а жена му је наследила вели
ко имање у Копертину и на салашима, на којем је живела Пардова гра
на породице Кастриота и одржала посед и до садашњих година. Трећа
генерација после Парда је прешла у већи град, Леће у другој полови
ни XVII века. Ту су потпуно интегрисани у локално племство, те њихо
ви потомци међу којима има истакнутих појединаца, као веома углед
на породица живе и данас у граду Лећу, где имају неколико породич
них кућа и палата. Један део ове гране Кастриота (који су такође Пар
дово потомство), прешао је у Руфано у XIX веку, где живе и у данашње
време.
Од значајних појединаца у овој „Пардовој“ грани Кастриота из
двајају се Александро и његова кћер Изабела, патрицији у Лећу, који су
живели у другој половини XVII и у првој половини XVIII века. Алек
сандро је писац „Сећања“, а његова кћер Изабела Кастриот чувена пес
никиња о којој су писане монографије. Алесандров син Витанио је у
1752/54. год. био градоначелник Лећа (ожењен је иначе био Доником
Кастриот из гране Кастриота из Гаглиана). Витаниов најстарији син
Алесандро, правник по образовању имао је престижну каријеру у др
жавној управи, био је краљев гувернер у неколико већих градова Моно
ли, Амалфију и Биту. Његови синови, близанци такође правници, Фре
дерик, познати адвокат у Напуљу и Георгио, судија у Лећу, живели су
током XVIII века. Георгијев син Александро је богато ожењен из Руфи
на, преселио се у Руфино, где је његова породица сада настањена и жи
ви у патрицијској палати из XVI века. Други Георгијев син Федерико
је био градоначелник Руфина крајем XIX века, а Георгијев трећи син,
Франческо, официр код Гарибалдија. Из другог дела гране породице
из Лећа крајем XIX века Константини Кастриот је био председник тр
говинске коморе Лећа. Представници ове гране Кастриота су сада Па
оло, адвокат у Лећу и Александро, лекар у Лећу, Ђулио администратор
општине, Лорис, новинар у Фођи и др.
Јадна од грана Кастриота која је опстала до садашњих времена
је од Ахилиса, или Ахилија једног од ванбрачних, али признатих сино
ва Ферантеа Кастриота729. Ахилија је његова полусестра Ирена Кастри
729 Код Ђ. Валонеа (G. Vallone: „Intemperanze di Ferrante Castriota Scanderbeg“)
налазимо белешку, да је К. Падиљоне (1879. г.) покушао да прикаже, да је Ахиле ле
от-Сансеверини после смрти њеног мужа Пјетра Антонија Сансевери

на 1559. год. поставила за администратора на својим наслеђеним посе
дима у Галатини и 1565. год. и за заповедника њених оружника у гала
тинском кастелу Сан Пјетро (luogotenente – локалног поручника), што
је он остао до краја свог живота 1591. год., а оженио се 1561. год. неве
стом такође из породице Сансеверина, Изабелом. Потомци су му такође
били у статусу локалног племства, род се одржао до данас, а средином
XVIII века су прешли из Калабрије у Напуљ.
Ова грана Кастриота, потомака Ахилеа, односно сина Пира (Pirro)
се развила, те их и данас доста има у Италији. За сина Пира (рођеног
1569. год.) забележено је у генеалогијама, да је био барон од Урсомар
са и капетан у Касану, те у каснијим годинама и да је купио неколико
феуда. И сви каснији потомци из ове гране имали су статус „нобила“
са титулама и поседима, које су добили наследством, женидбама, или
заслугама у војној служби. Од значајнијих представника ове гране су
били Антонио, барон од Сан Деметрија, који је живео крајем XVII и у
првој половини XVIII века, нобиле Филипо (1783–1835. год.) коњички
капетан у Напуљу, Фердинандо (1825–1900. год.) барон од Фосације
ка и Кастелућа, затим Антонио Кастриота маркиз од Аулете, официр у
коњичком пуку у Напуљу730 средином XIX века и његов син Дон Ђова
ни Кастриота, маркиз од Аулете (1847–1929. год.)731, који је и председ
ник Политичког албанског комитета у Напуљу у 1897/8. год. и канди
дат за албански престо 1913, док је Антонијев унук Дон Франческо Ка
стриота-Скендербег председавао Албанском конгресу 1913. год. у Тр
сту732. Код П. Бартла733 имамо и податак, да је 1937. год. пре устоличења
на албански престо краља Зогуа, за време његове марионетске влада
вине у време Мусолинијеве Италије, са италијанске стране предлага
на женидба Зогуу са бароницом од Фоцасијека, Маријом-Адолоратом
Кастриот (1891–1973. год.), ћерком барона Филипа Кастриота734, међу
гитимни син Ферантеов, али по документима пописа Галатине из 1545. год. утврђе
но је да му је мајка Дијанора Короната изгнаница која има дете Ахилеа од 5 год., што
би значило да је Ахиле рођен 1540. г. и да је ванбрачни син војв. Ферантеа Кастриота.
730 Напуљски коњички пук са називом „Reggimento Real Macedone“ – регимен
та краља Македонског (Бетар Бартл: „Албанци“ стр. 144).
731 Кастриота, маркиза од Аулете, помиње и Марко Миљанов (Сабрана дела М.
Миљанова, књ. 5, стр. 265/6).
732 П. Бартл: Ibid.
733 П. Бартл: Ibid., стр. 213.
734 Генеалогија Shama/Batteli – Castriota-Scanderbeg.
Кастриоти из „Напуљске гране“ (потомци Ферантеовог признатог сина Ахалија) – генеалогија

из XIX и XX в. Палата Кастриоти у Напуљу – Нобило Георгио и синови Филипо и Алесандро
тим до овог политичког брака и орођавања Мусолинијевог марионете

са породицом албанске владарске традиције, ипак није дошло. Такође
у генеалогији дат је и податак, да је Дон Франческу Кастриот-Скендер
бег 1939. год. нуђен и престо у Албанији, али да је то одбио735, што го
вори да су потомци Кастриота у Италији уважавани и признати по свом
чувеном претку, као потомци некад владајуће породидице у Албанији,
али да их то није понело, да постану Мусолинијеве марионете. И данас
има еминентних представника ове гране Кастриота у Италији и то су:
Георгио Марија Кастриот-Скендербег (1955), банкар из Напуља и ње
гови синови, Филипа (1989) и Алесандра (1992) (прилог на стр. 279).
За остале непосредне потомке Ферантеове гране Кастриота, од
носно за осталу ванбрачну децу Ферантеа Кастриота, нису дати пода
ци у генеалогијама о њиховим потомцима, мада се у по неком истражи
вању нађе још по неко са презименом Кастриот, који не спада у потом
ке регистроване генеалогијама.
Грана Кастриота-Бранаи (или негде Гранаи) у коју спадају потом
ци Скендербеговог брата Станише (поменута у ранијем тексту) је па
ралелно са основном граном Кастриота у Напуљској краљевини ства
рала своју егзистенцију уклапајући се у племство нове средине и гра
најући своје потомство рођено у новој средини. Бранило, или Бернардо
братанац старог Ђурђа Кастриота оженио се у Италији рођаком Муса
кија и Андронике Кастриот имао је три сина: Ивана (Ђованија), Алфон
са, најмлађег Ферантеа и две кћери Изабелу и Ђовану. Иван, или Ђова
ни (кога врло често мешају са Иваном Скендербеговим сином) по гене
алогијама је конте Копертина од 1494. год.736 а од 1505. год. и војвода од
Фернадине737. Ожењен је из племићке куће Аквила и имао је две кћери,
живео је до 1514. год., и сахрањен у цркви у Месини. Алфонсо Кастри
от, малђи син Бернардов је од 1512. конте, а од 1513. год. и маркиз од
Атрипалде и са титулом регионалног саветника краља Фредерика Ара
гонског и члан државног савета. Био је гувернер Барија и Лећа у време
735 По подацима које налазимо у генеалогијама и хералдикама „Nobili Napole
tani – Castrioti“ и „Brigantino – il Portale del Sud – Castrioti“ – Appartenente al ramo prin
cipesco Francesco al quale nel 1939 venne offerta, da re Vittorio Emanuele III, la corona
d’Albania ma egli rifiuto [Припаднику рода Франческу Кастриоту је у 1939. г. од краља
Виторија Емануела III нуђена круна Албаније, али је њу одбио].
736 По историјским записима Копертина је дато, да је Ђовани Кастриот добио
Копертино од 1498. год. од арагонског краља за заслуге и помоћ против анжујског
краља Карла VIII.
737 Генеалогије: Shama/Batteli; Libro d’Oro.
Бранило (Хамза) Кастриот

родоначелмик Кастриота-Бранаи,
син Станише (погрешно дато
Репоша), брата Скендербеговог
Болница у Напуљу за остареле сиромашне племиће (касније црква), коју је прилозима

племства изградила Ђована Кастриота, кћер Бранила и дворска дама на напуљском
двору 1514. г.
рата са Французима и 1528. год., командовао је трупама Карла V у бици

у Пуљи у којој је извојевао победу. Алфонсo је био ожењен из племићке
породице Гонзага, имао је три сина и две кћери живео је до 1544. год.738.
Трећи Бернардов син Феранте је маркиз Сан Анђела и конте од Спол
тонеа погинуо је у чувеној бици код Павије 1525. год. Ожењен је био
из куће конте де Пелена имао је две кћери. Најмлађа Бернардова (Бра
нилова) кћер Ђована, била је дворска дама код краљице Ђоване III мо
гуће је да је и њен утицај на напуљском двору допринео да су Кастрио
ти ове гране били тако добро котирани код aрагонске династије. Ђова
на Кастриот је позната и по томе, што је 1514. год. њеном иницијативом
и прикупљањем средстава и под покровитељством краљице у Напуљу
у вила Медина, близу двора кастел Нуово, изграђена болница за негу и
као уточиште за старе и осиромашене племиће San Giuseppe Maggiore,
која је касније претворена у цркву San Diego all’Ospedaletto, а данас у
Напуљу има статус културолошког споменика.
Карактеристично је за све Кастриоте гране Бранаи, да су још у
првој генерацији после Бранила (Бернарда или Хамзе) имали поседе и
статус племства, чак и високог племства, као Алфонсo Кастриот, мар
киз од Атрипалде са неколико значајних положаја у Напуљској краље
вини и да су се женили племкињама, а да су статус заслужили махом
војним заслугама, те да има мало примера међу њима припадника кле
ра. Међутим и поред врло успешног и брзог интегрисања у племство
Напуљске краљевине, већ после друге генерације иза Бернарда Кастри
ота ова грана Кастриота је почела да се смањује и гаси. Било је и не
колико међу њима женидби браће са сестрама од стричева, што је мо
гуће имало утицаја, а било је и бракова без деце. Постојало је уверење,
да се од средине XVII века ова грана Кастриота угасила и доста ита
лијанских генеалогија дају такве податке739. Међутим ипак иза ове гра
не Кастриота (Бранаи) је такође остало потомство и то бројно и до са
дашњих година, али у Шпанији, а то су потомци једино од другог Ал
фонсовог сина Антонија, који је погинуо у обрачуну на фешти и турни
ру у Венецији 1549. год. Његова фамилија, жена Марија Кастриот (Ан
тонијева сестра од стрица и син Антонио (II), који је имао девет година
када је отац убијен, су продали наслеђени маркишки посед Атрипалду
1559. год. и иселили се у Шпанију, или је то учинио само син Антонио,
јер за мајку стоји податак, да је умрла већ у 1560. год. У Шпанији је по
738 Ibid.
739 Генеаогија Shama/Batteli.
генеалогијама живело до садашњих година дванаест генерација, а по

томство ове гране се нарочито разгранало у XIX и XX веку, те су се не
ки и иселили из Шпаније и у Америку. По П. Бартлу740 један од Кастри
ота из ове гране из Шпаније је био и кандидат за албански престо, као
конкуренција Кастриоту из италијанске гране, при устројству албанс
ке државе 1913. год. То је био Дон Хуан Аладро Кастриота и по П. Бар
тлу, као врло имућан шпански племић, уложио доста средстава за своју
кампању, али је ипак то било неуспешно.
Ако резимирамо од свих пет грана рода Кастриота, који су дати
у прегледу: Кастриоти из амалфијске гране, потомци Ђурђа II, најста
ријег Скендербеговог унука, затим Кастриоти из три гране потомака
Скендербеговог унука Ферантеа, грана од Фредерика, грана од Парда
и грана од Ахилија, а и грана Кастриота – Бранаи, потомци Скендербе-
говог брата Станише и сина му Бранила, онда би било генерално, да у
Италији има разгранато потомство (према генеалогијама) само од Фе
рантеових признатих ванбрачних синова Парда и Ахилија и још поне
ки потомак од других непризнатих његових синова (којих иначе нема у
генеалогијама). Од Скендербеговог унука Ђурђа II (Георгија) нема по
томства у Италији, једино су потомство Дрекаловићи у Црној Гори и
Србији. Од Кастриота-Бранаи такође у Италији нема потомака сем њи
ховог потомства у Шпанији. Иначе потомци Кастриота у Италији, који
су од седамдесетих год. XV века, односно од почетка избеглиштва Ка
стриота из Албаније, опстали у Напуљској краљевини, одржали се и
разгранали у току преко пет и по векова, имали су у Напуљској краље
вини, међу племством и донекле клером, запажену и престижну пози
цију и може се рећи, да су оставили трага и у историјским догађајима
постсредњовековног италијанског друштва у Јужној Италији.
740 П. Бартл: Ibid., стр. 144.

МАНИПУЛАЦИЈЕ ГЕНЕАЛОШКИМ И
ИСТОРИОГРАФСКИМ ФАКТИМА О КАСТРИОТИМА
Околности, да су садашњи Кастриоти потомци некада владарс

ке фамилије у Албанији са краја средњег века и политичке промене у
Албанији и уопште у региону, које реститурирају превазиђене друш
твене системе, су постале погодно тло за актуелизирање и проучавање
генеалогија Кастриота за које се пре ових промена једва знало да ни
су изумрли током последњих пет и по векова. Генеалогија Кастриота,
која је у току пет и по векова вођена као и за други нобилитет италијан
ски, без династичке компоненте прецизности, јер се није сматрало ни
међу Кастриотима, да ће изненада постати можда и политички актуел
на, све до донекле двадесетих година XX века. није и документацио
но обрађивана ни регистрована. Таква генеалогија Кастриота је с обзи
ром на своју актуелност и изненадно испољено интересовање, поста
ла сама по себи предмет манипулација квазиисторичара, или „истори
чара“ политички усмерених, или најчешће „историчара“ заступника са
мих супротстављених, по истицању ранга свог порекла, грана Кастри
ота са различито приказаним варијантама порекла и историјским епи
зодама о Кастриотима.
Целој тој ситуацији допринеле су нове уставне одредбе у уставу
Албаније, које дају као једну од могућности и рефередумско доношење
одлуке о увођењу монархистичког уређења државе, које су активирале
и повампириле монархистичке амбиције одређених политичких снага у
земљи и ван земље. Таква ситуација је погодовала, да је у земљи осно
вана и делује на изборима уз остале партије и монархистичка партија.
Партију је основао и потомак некадашње марионете краља Зогуа, а Ка
стриоти у Италији су постали предмет пажње, честих интервјуисања и
предмет изучавања њихових родослова и генеалогија. Међу самим Ка
стриотима односно гранама Кастриота је сходно таквој атмосфери до
шло до спорова око генеалошких варијанти у родословима и све гране
Кастриота су актуелизирале питање регистровања званичних генеало
гија и потврђивања својих нобилитета. Посебно се заоштрило питање

легалатета потомства с обзиром, да ли су naturale e legitimo или нису,
односно поделе на признате и непризнате ванбрачне потомке, којих је
доста било у трећој генерацији од Скендербега, а такође је постављено
и питање примогенитета као елемената за установљење листе ранги
рања династичког приоритета. У ситуацији када је и генеалошка доку
ментација непостојећа, или непотпуна, или са разним опречним пода
цима, као што је то случај са Кастриотима, онда је то ситуација у којој
се редовно дају потпуно супротне верзије од различитих „истoричара“,
или историчара „заступника“ сваке гране рода Кастриота. То је ситуа
ција која је погодно тло, да буду међусобно гране Кастриота у спорови
ма око приоритета у рангу на наследној листи потенцијално рестаури
ране династије. То се негативно одражава и на могућност прикупљања
података и документације, или могућности сарадње и размене подата
ка и историјских чињеница везаних за Кастриоте и података о генеа
логији, а уз то и да се сваки податак мора узимати са резервом, да није
тендециозно дат и мора вршити, ако је могуће и његова провера. Вео
ма су препознатљиви одређени аспекти и ставови историчара и из ра
нијих времена, а и садашњих у излагањима становишта, која пропаги
рају приоритете грана Кастриота, оних које заступају. То се чак и не
крије и често се у циљу заступања, дају поставке, које су сасвим нест
ручне и неодрживе, или немају никакве документарне основе.
Потомци Кастриота у Италији су постали мета новинара из Ал
баније за интервјуе у којима се пропагира и истиче директна генетска
веза са старим Скендербегом искључиво гране Кастриота којој припа
да интервјуисани потомак. Историјске чињенице везане за друге гране
се често игноришу, или затамњују, а и порекло самих Кастриота потом
ци Кастриота нити знају (што би се могло закључити по њиховим изја
вама) нити истражују, па ни њихови историчари, који заступају опцију
порекла њихове гране. Уз то и врло често подлежу подметнутим и уба
ченим коментарима новинара о искључиво албанском пореклу Скен
дербега и његовој муслиманској конфесионалности. Свакако да науч
но-историографски приступ генеалошким и историографским чињени
цама о Кастриотима у таквој атмосфери промоције Скендербегових по
томака Кастриота, која се сада одвија, недостаје, што се може тумачи
ти политичким, или боље политикантским приступом изазваним акту
елним политичким приликама у постојбини Кастриота. Сличну ситу
ацију комешања и ривалитета међу конкурентским гранама Кастрио
та, при конкуренцији у аспирацијама за трон у постојбини описује и П.

Бартл741 да се дешавао и 1913. год. при успостављању албанске државе
од великих сила на коференцији у Лондону. Овоме је претходило и де
ловање Албанског политичког комитета у Напуљу 1897/8. год. у којем
су веома активно учествовали и председавали овим Албанским поли
тичким комитетом у дијаспори, управо Кастриоти.
Треба се подсетити, да је претходних деценија тачније, 1879. год.
Карло Падиљоне аутор студије „О Ђурђу Кастриоту и његовим потом
цима“, дао свој приказ истраживања генеалогије Кастриота. који је
имао доста утицаја о формирању уверења о потомцима Кастриота и о
томе, ко је од Кастриота у директним сродничким везама са Скендербе
гом. Г. Валоне аутор, који је у последњим годинама имао доста натписа
о Кастриотима, осим других примедби, директно критикује у овој сту
дији и Падиљонијеву објективност у приказу генеалошких података о
признатим синовима Скендербеговог унука Ферантеа: Un quatro figlio
e Achille, e su di lui c’una certa bibliografia, nata con il Padiglione che,
nel 1879, tento di fame un figlio legittimo del duca Ferrante. Ma e ancora il
censimento galatinese del 1545 a stabilire la verita742. [О четвртом сину Ахи
лију постоји одређена библиографија писана код Падиљонија, који је покушао 1879.
да од њега направи легитимног сина Ферантеовог. Али је попис из 1545. Галатине
утврдио истину.] То би по Ђ. Валонеу значило, да је Падиљоне скривајући
чињенице о осталим гранама, свесно фаворизовао, као једине праве по
томке грану Кастриота, у којој су потомци од признатог Ферантеовог
сина Ахилеа у односу на другу грану од Ферантеовог другог признатог
сина Пира, а и у односу на остале гране Кастриота. Управо је Кастриот
из ове гране, коју је фаворизовао К. Падиљоне, двадесетак година кас
није председавао Албанским комитетом, а десесак година иза, из исте
гране Кастриота био и главни кандидат по праву наслеђа за трон ново
успостављене албанске државе (1913. год.). Тако је Валонеова крити
ка о Падиљонијевом стварању погрешне слике о приоритету Ахилеове
гране Кастриота свакако оправдана. Не може се тврдити да су само по
грешни прикази сродничких веза са Скендербегом К. Падиљонија били
пресудни, већ су сигурно и други критеријуми пресуђивали при избо
рима, али је сигурно и Падиљонијево фабриковање легитимности само
за једну грану Кастриота (на шта указује Ђ. Валоне) из које су и врше
ни избори имало знатног утицаја.
741 П. Бартл.: Ibid.
Доказ да Падиљонијев погрешан приказ искључивог легалитета

Ахилеове гране Кастриота није био превид, или погрешно тумачење
Падиљонија, већ фаворизовање једне гране Кастриота, како тврди Ђ.
Валоне имамо и у Падиљонијевом ставу и према другој грани Кастри
ота. У истој генеалошкој студији из 1879. г. по К. Падиљонију – Геор
гио (Ђурађ) из Амалфија (коме је постављена у амалфиској катедра
ли заветна плоча), приказује се да није директан потомак Скендербега,
јер се (по Падиљонију) не помиње уз његово презиме суфикс Скендер
бег и други разлог, јер у привилегији у којој се Георгију даје напуљско
грађанство не помиње сродство са Скендербегом. Први разлог је чист
нонсес за историчара, а поготово за историчара какав је по угледу био
К. Падиљоне, јер се наведени суфикс појављује у презименима (што је
већ речено) тек од XVII века, а привилегија је дата један век раније, а и
други разлог такође није уопште могао да буде битан, јер је Ђурађ (Ге
оргио из Амалфија) у време привилегије био у немилости код владара
(што је раније анализирано), а и само неистицање сродства са Скендер
бегом није уопште поуздан доказ за историчара на основу кога би мо
гли да се доносе закључци. Међутим утисак, да је К. Падиљоне свесно
елиминисао остале Кастриоте, осим Ахилеа, као директне потомке (по
Ђ. Валонеу), може потврдити и начин како К. Падиљоне тумачи, рекло
би се тендециозно, натпис на (већ у ранијем тексту анализираној) за
ветној плочи Георгија (Ђурђа II). Наиме К. Падиљоне у својој студији
из 1879. год. цитира натпис на заветној плочи у капели катедрале и ту
мачи, као да га је писао сам Ђурађ, што је такође нонсес, узимајући у
обзир сам садржај натписа (у коме би се главни део текста састојао од
самохвале самог Ђурђа, по Падиљонеу, што би било сасвим неприме
рено). Не узима, логичну и очигледну по неколико елемената, другу мо
гуност, да је плочу поставила мајка Ирина, јер би то свакако директно
повезало Георгија са Скендербегом. То К. Падиљоне очигледно свесно
избегава, управо како то тврди Ђ. Валоне, да је елиминисао другог си
на Ферантеовог, Парда у односу на Ахилеа у истој студији. Дакле при
ступ К. Падиљонија генеалошком приказу Кастриота односно њихових
родословних веза и то друге генерације са старим Скендербегом је би
ла по овим примерима и по тврдњи Ђ. Валонеа тенденциозан, на нивоу
„наручене генеалогије код династичког историчара“.
Међутим потпуно исти приступ по питању објективности при ис
траживању генеолошких веза и приказу генеалогије Кастриота као К.
Падиљоне, има и његов критичар Ђанкарло Валоне, само што је код
овог историчара фаворизована друга грана Кастриота, грана потома

ка Ферантеовог признатог сина Парда. За такав приступ има и лични
разлог, као зет породице Кастриот-Скендербег који је и увршћен у ро
дослов ове гране уз дванаесту генерацију после Ферантеовог naturale
e legittimato другог сина Парда. При истраживањима и излагању генеа
логије „своје“ гране Кастриота, која је објављена у публикацијама и на
интернету, Ђ. Валоне се трудио да благо речено „замагли“ сваки траг
о најстаријем унуку Скендербеговом – Ђурђу II Кастриоту, или Геор
гију (како га именују италијански историчари), старијем брату Феран
теа. У односу на К. Падиљонеа Ђ. Валоне иде и даље, наиме Падиљоне
је одређене историјске податке везане за Ђурђа II Кастриота погрешно
тумачио, а Валоне чак и тендециозно измишља непостојеће податке о
Ђурђу II Кастриоту уз помоћ албанских протагониста допуне историје
о Кастриотима.
Један од примера је и чланак Иљи Половине, албанског публици
сте у „Gazeta Shqiptare“ – културолошком додатку „Milosao“ од 31. јула
2010. год., што је дато и у књизи истог аутора „Pasardhesit e Skenderbeut
si u mbajten fshehur“ где је цитиран историчар Ђанкарло Валоне, који
говорећи о синовима Ивана Кастриота, износи да је Il figlio Giorgio fini
a Istambul e si fece mussulimano tagliando definitivamente i legami con
la tradizione familiare [Син Георгио завршио је (ваљда живот или животни пут)
у Истамбулу и постао муслиман пресекавши све везе са породичном традицијом].
Овако дата историјска чињеница о Ђурђу Скендербеговом унуку је у
потпуној супротности са подацима које даје М. Санудо у аналима, да је
Ђурађ пошао у Скадар (не у Истамбул) и са подацима из амалфијских
докумената из 1515/16, да се тих година налазио у Амалфију, где је жи
вео у кругу нове фамилије до краја живота 1540. год. Да би се изврши
ла провера шта је тачно од ових опречних аргумената, успостављена је
преписка са професором Ђанкарлом Валонеом, при чему је замољен да
укаже и упути на документе, или чињенице, који потврђују Георгијев
односно Ђурђев боравак у Истамбулу, прелазак у муслиманску веру и
прекид традиције и односа са породицом у Италији, насупрот Санудо
вим аналима и документима који потврђују његов боравак у Амалфију.
Међутим одговор са аргументацијом од Ђ. Валонеа није добијен, нити
је било какав документ, који потврђује професорову тврдњу наведен.
Дато је само као одговор да је М. Санудо дао податак за Георгија да је
отишао у Турску (не наводећи да је то био Скадар, који је на турској те
риторији) и позивајући се на аргументе К. Падиљонија, Ђ. Валоне је
навео да сумња – да је Георгио из Амалфија директни потомак (унук)

Скендербега, јер нема у презимену суфикс Скендербег. Дакле докумен
ти за Истамбул не постоје, а и аргументација се свела на нонсес обја
шњења К. Падиљонија. Таква тривијално исконструисана аргумента
ција, кад је у питању стручњак, универзитетски професор не може да
се третира као превид, или погрешно тумачење услед недовољног по
знавања чињеница, већ је свакако једино тендециозна. Очигледно је, да
је тврдња о Ђурђевом „завршетку у Истамбулу“, сопствена Валонео
ва „креација историје“, која елиминише конкуренцију Пардовој грани
Кастриота, чији је Ђ. Валоне „дворски историчар“, а Ђурђево „мусли
манство“ је такође „креација“ без икакве основе, која је са симпатија
ма примљена код албанског публицисте и вероватно његових албан
ских читалаца.
Из гране Кастриот-Скендербег из Лећа, потомака Парда имамо
још једног представника, који се активно бавио генеалогијом Кастри
ота. То је Лорис Кастриота-Скендербег новинар из Фође, за кога је
дат податак у „Genealogie delle dinastie Italiane“ (aутори David Shama/
Andrea Batteli), да је стручњак за генеалогију и да је у савету едиције
издате генеалогије. Међутим сама генеалогија Кастриота има неколико
значајних пропуста. Основно је да генеалогија Кастриота не даје пра
ву слику колико је Иван Кастриот имао синова. Синови Фредерик и Ал
фонсо, који су млади умрли и немају потомака нису ни обухваћени ге
неалогијом на чијој изради је сарађивао Лорис Кастриот. Затим генеа
логијом нису обухваћене ни читаве неке од грана Кастриота и то гра
на потомака најстаријег Ферантеовог сина Фредерика (грана Гаглиано),
која се наводно угасила у XVIII веку, затим грана Кастриота-Бранаи је
представљена само са припадницима у Италији и представљена је као
грана која се угасила, а део у Шпанији који и данас постоји и који је ве
ома разгранат није уопште приказан. Такође и грана Кастриота потома
ка Георгија (Ђурђа II) из Амалфија је дата само са једним потомком, а
било их је четири генерације иза Ђурђа, док се у Италији нису угаси
ли, али само у Италији. Значајни пропуст, да ли превид, или могуће да
спада и у тендециозну нетачност је и што је Георгио (Ђурађ II) Кастри
от увршћен у генеалошки редослед као најмлађи син Иванов, или унук
Скендербегов, мада је по Санудовим аналима и хронолошким показа
тељима очигледно, да је најстарији. Свакако ни Лорис Кастриот, ако се
бавио генеалогијама, није живео у незнању о сопственом роду, роду Ка
стриота, да би могао да испусти у генеалогији читаву једну грану соп
ственог рода, или да би за један велики број својих рођака у Шпанији,

дао податке, да се та грана угасила, а и да од најстаријег унука Скен
дербеговог, Георгија, направи најмлађег. Пре би то ипак било, да су у
питању конструкције услед конкурентности са сопственом граном ро
да Кастриота у самом рангирању потомака Скендербегових на актуе
лизираној генеалошкој династичкој листи. У то нас још више увера
ва и чињеница, да се на наш допис о сарадњи у подацима о Кастриоти
ма прво одазвао, а касније, када је дознао, да нас интересују подаци о
Ђурђу II Кастриоту је потпуно прекинуо било какву сарадњу и разме
ну информација.
Слична ситуација са нашом сарадњом са потомством Кастриота
у Италији се десила и са представником друге гране Кастриота Геор
гијом-Маријом Кастриот-Скендербег, потомком Ферантеовог призна
тог сина Ахилија, који је у преписци стално истицао, да је једино њего
ва породица легитимно потомство Кастриота (како и Падиљони тумачи
за потомство Ахилијево насупрот чињеницама), а да му остали пода
ци о гранама Кастриота и о грани Георгија (Ђурђа II) нису познати, па
чак и да није у сродничким везама са другом граном Кастриота у Ита
лији. Такви ставови садашњих Кастриота у Италији нису нам у међу
собној преписци, из наведених разлога, донели неке резултате у истра
живању историјске истине о Ђурђу II Кастриоту, али су нас уверили, да
је у овом сегменту породичне историје Кастриота има доста прећута
них, или чак и скривених чињеница.
Искуство из неколико датих истраживања и расправа везаних за
генеалогију Кастриота је, да генеалогија, којом се бавило неколико ге
неалога и историчара блиских одређеним гранама рода Кастриота, чим
је зашла у воде међусобно укрштених интереса различитих родова,
или грана Кастриота, а при перспективи позиције династије, од тада
је постала веома непоуздана и подложна свим врстама манипулација,
при чему, не обазирући се на стручну савест и научни и стручни углед
историчара и генеалога, аутори генеалогије отворено заступају одређе
не гране, потенцијалне династије Кастриота. Оваква нездрава ситуа
ција у односима међу Кастриотима и ситуација за истраживање подата
ка о Кастриотима је створена привидном перспективом, коју даје нови
устав државе у постојбини, могућношћу враћања земље на давно пре
вазиђено монархистичко уређење у постојбини Кастриота.
ЗАКЉУЧАК ИСТОРИОГРАФСКОГ ИСТРАЖИВАЊА
И КОМПАРАЦИЈА ДОСАДАШЊИХ ПОСТАВКИ О
ПОРЕКЛУ И ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ КАСТРИОТА
Поступком историографске анализе документарних података о

Кастриотима, које дају у истраживању порекла и етничког идентитета
Кастриота историјски извори, дошло се и до одређених аргументова
них закључака, који могу дефинисати етнички идентитет Кастриота
као фамилије, а такође и Ђурђа Кастриота Скендербега, најзначајније
личности од њих. Такође су, за истраживања етничког идентитета Ка
стриота, узета у обзир и доста значајна проучавања досадашњих по
ставки о овом питању историописаца, историчара и историографа, који
су изучавали, или у својим радовима обухватили, или дотакли, ову те
му о Кастриотима, обративши пажњу на национално-политичке обоје
ности, на које наилазимо код неких од аутора, када разматрју етнички
идентитет Ђурђа Кастриота Скендербега.
Истражујући порекло Кастриота преко њихових предака, Павла
и најстарије знаног Бранила и даље преко рода Масарека (Мазарека),
њихових исконских предака (према К. Диканжу и П. Лукарију), може
се констатовати, да је то и крајњи домет, докле је могуће преко записа
и докумената допрети у испитивању порекла Кастриота. Хронолошка
дистанца историографског истраживања за Масареке допире по доку
ментима до самог почетка XIV столећа (1304. год.), а само помињање
Масарека имамо и у VI столећу (по византијском историчару Прокопи
осу). Ипак и истраживања од периода у коме смо сада до 1304. год.,
представљају раздобље од преко седам столећа у ком периоду се мање,
или више, документарно може пратити генеза рода Масарека и Кастри
ота и донети општи закључак на основу порекла и других етничких ка
рактеристика овог рода о њиховом етничком идентитету.
Етнички идентитет Кастриота је свакако специфична материја за
коју се не могу доносити сасвим децидни закључци и због етничких
карактеристика самих Кастриота, а такође и сложена материја услед до
сад недовољно истраженог порекла Кастриота и услед сложених кри
теријума који се морају применити, обухвативши – сведочења њихо

вих савременика о њиховој етничкој припадности, затим узевши у об
зир конфесијалну припадност и верске традиције породице, говорни је
зик и писмо које су користили, номенске податке о Кастриотима, васпи
тање унутар фамилије и традицију самих Кастриота и потомака о поро
дичној етничкој припадности, сталешку припадност (која је према ва
жећем друштвеном систему и приликама у корелацији са њиховим ет
ничким идентитетом), и женидбено-родбинска повезивања Кастриота,
која такође имају и те како утицаја, осим на друштвени статус и на ет
ничку структуру породице Кастриот. Такође су битне и животне среди
не у којима су Кастриоти, или раније, као припадници рода Масарека
вековима живели у оквиру различитих држава, у свом етничком окру
жењу и у етничким границама у оквиру којих су се бирајући своје ка
рактеристично етничко окружење досељавали.
Од словенске колонизације односно од VI столећа од када се по
мињу Масареци и почетка XIV века од када датира неки основ доку
ментарне грађе о Масарецима до Кастриота (њихове генетске гране)
и даље као Кастриоти, овај род је имао доста промена средина и доста
велике дистанце премештања својих боравишта. Од централног и се
верног Епира (у данашњој Грчкој), Паштрика (на данашњем Косову)
и Маће (у данашњој централној Албанији) до пресељења у Апулију (у
јужној Италији), сходно тада геополитичким приликама на овим про
сторима. То је такође морало имати утицаја и на формирање етничког
идентитета Масарека односно Кастриота. Хронолошки приказана про
мена боравишта и кретање Масарека одн. Кастриота, дата је у табели и
карти хроно-итинереру (у прилозима на стр. 457). Према Табели проме
на средина и боравишта Масарека и Кастриота, могу се уочити глобал
но и временски периоди борављења Масарека и Кастриота у одређе
ним срединама и земљама југоисточног Балкана. Од словенске колони
зације за Масареке (или Масагете) у VI веку до пресељења у Алтин (на
Паштрик) у XI или XII веку у Епиру су боравили читавих 5 или 6 веко
ва као поданици Византије, или евентуално при крају поданици епирс
ке државе, или поданици Самуилове државе. После тог периода Маса
реци, преци Кастриота, бораве у Алтину, или Хазу, односно на Паштри
ку, код Призрена (у чисто српском етничком подручју у том раздобљу),
све до Браниловог добијања феуда са кастелом Кастри на реци Гарди,
средином XIV века и до 80-их год XIV века су поданици српске краље
вине и царевине, што је око 2 или 3 века. У албанским етничким подру
чјима је феуд Кастриота (Бранила) са кастелом на реци Гарди од среди

не XIV века, а и кнежевина Кастриота (Ивана I) у Маћи од краја XIV ве
ка. Кастриоти бораве у албанским крајевима и после конфинације Ђур
ђа Кастриота са браћом у Једрену при поновном обнављању владави
не Кастриота (Ђурђа-Скендербега) у албанским крајевима у периоду
од 1443. до 1468. год. до свог преласка у избеглиштво у Италију. Сход
но хронолошким подацима према датој табели глобално узевши у ал
банским етничким подручјима Кастриотима је боравиште било нешто
преко једног века (од око 1360. год. до 1468. год.). Када се апроксима
тивно сведу хронолошки периоди боравишта Масарека, односно њихо
ве гране Кастриота, боравишта у Епиру у претежно византијској држа
ви у словенско-српској средини, али грчком окружењу, трајала су око 5
или 6 векова, затим у Алтину (Хазу) односно Паштрику, код Призрена,
у српској држави и српској средини и окружењу око 2, или 3 века, док
је у албанској средини у самосталним кнежевинама Балшића и Топија,
а и кнежевинама Ивана I Кастриота и Скендербега, боравиште Кастри
ота трајало само нешо више од 1 века.
Период који је значајан за наше истраживање етничког иденти
тета Кастриота је период пре преласка Кастриота у Италију од почет
ка XVI века, односно до интегрисања Кастриота током овог века у ита
лијански нобилитет и католичку конфесију, те временом и у италијанс
ку етничку средину у којој бораве потомци Кастриота у Италији чита
вих 5,5 векова до данашњег периода. У претходном периоду пре Ита
лије, Кастриоти, односно њихови преци Масареци, су апроксимативно
узевши, 5/6 векова настањени и боравили у Епиру и 2/3 века били ста
новништво Алтина (на Паштрику код Призрена), односно, прво у ср
пској средини, а грчком окружењу (Епир) и друго у српској средини и
српском окружењу (Алтин), а око 1 век у албанској средини и албан
ском окружењу (албанска подручја). Овакав однос и хронолошка кон
стелација етничких средина (1 према 8 однос албанских и српских и ср
пско/грчких) у којима су Масареци одн. Кастриоти настањени девет ве
кова пре Италије, би свакако могла да има и битан утицај и на етнички
идентитет управо у периоду формирања етничког идентитета Масарека
одн. Кастриота после времена словенске колонизације. Очигледно је,
да период живота у албанској средини и окружењу за Масареке, однос
но Кастриоте, не представља једини, или кључни период за формирање
њиховог етникума, поготово, што је он у периоду формирања по реду
задњи, већ је период осам пута дужи у српским и српско/грчким среди
Табела промена средина и боравишта предака Масарека и Кастриота основне гране

(Кастриоти–Скендербег) од VI до XXI века
озн. држсвс преци место термин

I Епир Масареци Загорје (Масараки) или VI век
Мазарека на пл. Остравици
II Рашка (Србија) Масареци Мазрек на пл. Паштрик код од XI или
Призрена од XII века
III Српска царевина (под челник и властелинчић кастел Кастри на Гладри у од средине
Душаном) Бранило Кастриот Дибри (Маћа) XIV века
IV dominus Валоне кефалија Канине кастел Канина 1368. г.
Александар Бранило Кастриот
V Епирска деспотовина Бранило Кастриот де Јањина до 1379. г. (+)
Томе Прељубовића спотов војни старешина
VI кнежевина Балшића Павле Кастриот кастел Кастри до 1385. г.
кнежевина Топија властелинчић до 1391. г.( +)
VII кнежевина Ивана Иван I Кастриот Кастри, манаст. Хиландар од 90-их год. XIV в.
Кастриота великаш до 1437. г. (+)
VIII Турска царевина Ђурађ Кастриот Једрене конфинација и 1420–1443. г
турска војска
IX Алијанса албанских Ђурађ Кастриот вођа и кастел Кроја од 1443. г.
кнежевина против владар у албанским до 1468. г. (+)
Турака покрајинама
X Напуљска краљевина у Иван II Кастриот кастел Сипонт у Монте Сан од 1468. г. до 1485. г.
јуж. Италији Анђелу на Гаргану
XI Напуљска краљевина у Војвода и конте Иван II Галатина у од 1485. г. до 1505.
јуж. Италији Кастриот Апулији кастел Сан Пјетро г. (+)
XIIа Напуљска краљевина у Ђурађ II Кастриот Сипонт Монте Сан Анђело (рођ.) 1476. г.
јуж. Италији на Гаргану у Галатини и у до 1485. г.
Амалфију 1485–1498. г.
1498–1499. г.
XIII Млетачка република Ђурађ II Кастриот Венеција од 1499. г. до 1501. г.
XIV Устанак у албан. по Ђурађ II Кастриот кастел Кјурил на алб. полу од 1501. г. до 1503. г.
крајинама турске царев. острву Родонију
XV Турска Ђурађ II Кастриот Скадар (конфинација) од 1503. г. до
1514 /15. г.
XVI Напуљска краљевина Ђурађ II Кастриот Амалфи од 1514/15. г. до
1540. г. (+)
XIIб Напуљска краљевина Константин Кастриот Исернија од 1499. г до 1500. г.
бискуп
XIIц Напуљска краљевина Фердинанд (Феранте) Галати на каст. Сан Пјетро до 1516. г. до 1561.
војв. и конте насл. г. (+)
XIIIа Напуљска краљевина Ферантеови признати Напуљ, Леће, Руфино, у току XVI и даље
наследници Гаглиано, Копертино до XXI в.
нама, који је претходио, вероватно био делотворнији за формирање ет

ничког идентитета Масарека, односно Кастриота.
У претходним поглављима су дате документарне основе и анали
зе чињеница и аргумената о етничком идентитету Кастриота. Одређена
документарна грађа из српских историјских извора и то битна за анали
тички приступ, није до сада била обухваћена при анализама и поставка
ма о етничком идентитету Кастриота, односно, Ђурђа Кастриота Скен
дербега, код историографа, који су се овом тематиком бавили. То су по
веља цара Стефана Душана из 1347. год., његова простагма из 1349–
53. год., и Светоарханђеловска хрисовуља (из 1348/52) затим за Маса
реке није узета у обзир „Јањинска хроника“, а ни за објашњење сведо
чења Мусакија, о националности Ђурђа Кастриота, у запису В. Кача
новског, о сарадњи Константина Кастриота са ауторима „Меморије“.
Могуће је, да је добрим делом и то условило, да је један део поставки о
етничком идентитету Кастриота, код историографа, био погрешно кон
ципиран, а код једног дела и да се не узима у обзир њихово порекло од
Масарека, или, да је део историографа избегавао, или занемаривао ову
значајну историографску тематику о пореклу и етничком идентитету
Кастриота. Иако није ова тема о етничком идентитету Кастриота до
вољно истраживана, а и да има доста ограничен фонд докумената и за
писа, ипак је могуће, кад се узму у обзир документа из српских изво
ра, доћи до мериторних аргументованих закључака о етничкој припад
ности Кастриота, односно Ђурђа Кастриота Скендербега, најзнамени
тијег Кастриота.
Закључци, до којих се долази на основу документарне грађе и
записа, а и поставки историогафа, што је све изнето и анализирано у
претходним поглављима, се могу дати доста уверљиво, да су Кастрио
ти и њихови преци из рода Масарека, управо – словенско-српског поре
кла, како је дато записима „Јањинске хронике“ из XIV века. Овај етнич
ки идентитет Кастриота, а према пореклу Кастриота и њихових преда
ка Масарека, потврђује код старијих генерација Кастриота (Ђурђа Ка
стриота Скендербега и предака), и њихова евидентна ортодоксна, од
носно православна вера са забележеном породичном славом (св. Нико
лом по истраживању И. Јастребова), што је управо и специфичност код
православаца – Срба, а и то, да су отац и брат Ђурђа Кастриота (који је
иначе сахрањен у православној цркви), били монаси „хиландарци“. Та
кође имена скоро свих знаних Кастриота оба пола у старијим генераци
јама била су, према документима, типична српско-словенска имена, а
само поједина етнички универзална имена. Крајеви у којима живе Ка

стриоти, у које се досељавају преци Кастриота, Масареци су у словен-
ско-српским етничким окружењима и етничком границама и у њиховој
постојбини Епиру и на Паштрику (на Косову). Сталешки су Кастрио
ти (у време Бранила) рангирани у ниже племство у српској царевини од
средине XIV столећа, када је српска етничка припадност била примар
на и осим грчког и немачког етничког идентитета, сходно приликама у
српској царевини била озакоњени услов за стицање племићког статуса.
Кастриоти (потомци Масарека настањених на Паштрику, код Призре
на) су релативно брзо стекли и сталешки статус српске властеле и вели
каша, по распаду српске средњовековне државе крајем XIV и почетком
XV века преузимањем области-кнежевине Маће од Топија, и свој ста
тус великаша потврдили при лидерству у антитурској алијанси велика
ша и касније владавини албанским крајевима Ђурђа Кастриота у другој
половини XV века. Захваљујући свом великашком сталешком статусу,
женидбеним везама били су у рођачком односу са Бранковићима (дво
струком брачном везом), са Балшићима и са Црнојевићима, српским
династијама и великашким фамилијама, што је такође индикативно и за
етнички идентитет Кастриота као српске великашке породице.
Код Ђурђа Кастриота Скендербега, историјске личности и нај
знаменитијег Кастриота, имамо још и више потврда о његовом српском
етничком идентитету. Сведочење његовог рођака и савременика Јова
на Мусакија у опште познатој „Меморији“ на којој је сарађивао и унук
Ђурђев, бискуп Константин Кастриот, децидно говори о неспорном ср
пском етничком идентитету Ђурђа Кастриота. Доказано је, што и доста
аутора натписа о Ђурђу Кастриоту заступа, да му је мајка била Војисла
ва Бранковић, кћер Гргура Бранковића (Вуковог старијег брата), коју
Барлеци (у чувеном биографском натпису о Скендербегу) помиње под
именом „Воисава Трибалда“ и као кћер српског властелина Полога. Ти
ме би порекло Ђурђа Кастриота и по очевој линији, преко Кастриота и
Масарека, а и по мајчиној линији преко Бранковића неспорно било –
српско. Фрагмент документа, односно по свему судећи, писма Арија
нита, Скендербегу, дат у прилозима, које анализира Р. Михаљчић (што
је дато у ранијим поглављима), доказује да је Ђурђев говорни језик био
српски, а и писмо дубровачком кнезу (из 1459. год.) дато у прилогу и
анализирано у ранијим поглављима са Ђурђевим оригиналним руко
писом и оригиналним потписом, доказује и да се и те како служио ср
пским ћириличним писмом и писао на српском језику. То је све у суш
тини сасвим разумљиво, имајући у виду, да је Ђурђу Кастриоту српски

језик, говорни по оцу, управо и матерњи језик, те да је то говорни ње
гов језик и његовој браћи, још од времена мајчиног васпитања до одла
ска Ђурђа са браћом у турску конфинацију у његовим младићким го
динама. Кастриоти, потомци, чије садашње генерације живе у Италији
и Шпанији, знајући своје етничко порекло и поред распрострањених
фалсификата о искључиво албанском етничком пореклу Ђурђа Кастри
ота Скендербега у родословима фамилије Кастриот и натписима о по
реклу, региструју, па чак и наглашавају, своје српско порекло по Брани
лу Кастриоту, а такође и преко Бранковића по женској линији предака.
Ипак, иако се Кастриоти у етничком смисли никако не могу сма
трати Албанцима, свакако су од средине XIV и током XV столећа бора
већи на својим феудима, касније и на територији своје кнежевине у ал
банској етничкој средини, морали примити одређене утицаје албанске
националне средине до пресељења у Напуљску краљевину, као што су
и њихови преци Масареци живећи у северном, или централном Епиру
морали примити грчке етничке утицаје. Узимајући у обзир и мешовите
бракове Кастриота, којих је свакако било, а и утицаје ових средина мо
жемо узети, генерално да су:
– Кастриоти у етничком смислу до преласка у Италију су ипак
углавном – мултиетничка фамилија са изразитим, српским прете-
жним етно-генетским карактеристикама и српском етничком при-
падношћу, а такође у мањој мери и са албанским, а и са грчким ет-
ничким примесама свог етничког идентитета.
Генерално, објективно разматрање етничког идентитета једне фа
милије, или рода, није могуће уколико се истраживањем не обухвати
и документарна грађа и сви аргументи из дужег вишевековног пери
ода и са изворима из више база историјских извора. Типичан негати
ван пример у досадашњим историографским истраживањима су упра
во Кастриоти, код којих су истраживања и опредељења о њиховом ет
ничком идентитету врло често била дата на бази историјске грађе са
мо из периода XV века, односно периода боравка и деловања Кастрио
та само у албанским подручјима, а и на основу усконационалних и ло
калних историјских извора, који не обухватају и документациону грађу
из српских историјских и неких од осталих извора и без истраживања
историјских података о њиховим прецима Масарецима. Са пуно дока
за се може тврдити, да је разматрање једнострано и усконационално
приказивање етничког идентитета Кастриота, односно најзнаменитијег
Кастриота Ђурђа Кастриота Скендербега исполитизовано, а да исто

ријска грађа, која је подлога оваквом приказу, обилује фалсификати
ма и софизмима у чему предњаче албански историографи. Управо сто
га је било преко потребно ради историјске истине и објективног прика
за Кастриота, питање етничког идентитета Кастриота и Ђурђа Кастри
ота, Скендербега истражити и разматрати документарно и свеобухват
но, неисполитизовано, и не на национално-тендециозан начин.
ХЕРАЛДИКА КАСТРИОТА И МУЗЕЈСКА ЗАОСТАВИНА
Кастриоти, као властелинска и у одређеном периоду и владарска

породица, као све значајне породице из периода касног средњег века
користили су хералдичка обележја, кодификована при њиховим ноби
литарним номинацијама. Оставили су за собом доста хералдичких и
сфрагистичких доказа, на основу којих може да се поуздано сазнају из
гледи њихових грбовних знамења, односно арми, што из „илирских“
грбовника, или блазона у номинационим кодексима, или на печатима
њихових повеља и писмима, а и грбова са њихових надгробних плоча, и
грбова са средњовековних географских карата. Има неколико примера
по којима је очигледно, да се могу установити аутентични изгледи гр
бовних знамења Кастриота. Грб Кастриота могуће је реконструисати на
основу остатака грба на печату акредитивног писма Ђурђа Кастриота
од 7.VII.1450. год., које је упућено у Дубровник и тамо архивски са
чувано. Истоветан грб са неким разликама у детаљима је приказан и
међу осталим средњовековним грбовима српских владарских и вели
кашких породица у Грбовнику Коренића-Неорића, из 1595. год. (сада у
Загребачкој свеучилишној библ.) и у већини грбовника илирске херал
дике, заснованим на Охмућићевом зборнику, као што је и Београдски
грбовник два, из прве половине XVII века (сада у Музеју примењене
уметности у Београду) и др. Такође у фирентинској Националној би
блиотеци постоје географске карте из XV века са грбом за који неки
историчари сматрају да је знамење Кастриота (што ће касније бити
предмет анализе), а и други примери приказа грба Кастриота.
Преглед инсигнија односно грбова, а и остале средњовековне и
ратничке симболике код Кастриота и анализе изложићемо хронолош
ким редом почев од првих занамења код Кастриота. Грбови су почели
да се у Србији употребљавају код више властеле тек у XIV веку (према
А. Палавестри743), а у кнежевинама албанским под утицајем Анжујаца
743 Александар Палавестра: „Родословне таблице и грбови српских династија
и властеле – О грбовима“, стр. 15.
могуће и нешто раније у истом веку (по М. Шуфлају744). Мусаки су грб

имали међу првима и пре стицања деспотске титуле четрдесетих год.
истог века, а за Топије постоји доказ на натпису у манастиру Св. Јо
вана Владимира (Шин-Ђон) код Елбасана (1359–1388. г.). Кастриоти су
могли имати свој грб тек после 1410. год., када је кнез Иван Кастриот
проширио поседе формиранe кнежевинe, али за кодификовање грба
Ивана I Кастриота имамао доказа тек у периоду од 1426. до неке год.
пре 1438. Пре Ивана I Кастриота може се претпоставити да Кастриоти
нису имали услова ни потребе да имају свој грб, Павле и Бранило ни
су спадали у великаше, већ у ниже племство, поседовали су кастел по
коме су добили име, а и мали феуд уз Гарду, што никако није био вели
кашки посед, а осим тога у XIV веку у коме су они живели је и био по
четак употребе грбова и код великаша, који су управљали областима, а
касније их осамосталили у кнежевине.
За Ивана I Кастриота би поседовање властитог племићког грба
било извесно и према фактима, јер је први документ из кодекса млетач
ког племства, који помиње инсигнију код Кастриота документ о про
моцији Ивана у млетачког патриција, који цитира Диканж745, али не
даје и датирање, те можемо према записима које наводе Ш. Љубић и
Ј. Радонић746 одредити, да је из година од 1425. до 1438. год.747. Запис
Диканжа у поглављу XVIII – Фамилија Кастриот & XVI гласи: Sed &
744 М. Шуфлај: „Повијест сјеверних Арбанаса“, стр. 207.
746 Ш. Љубић: Ibid., стр. 214; Ј. Радонић: Ibid., док. 8, 13, стр. XIII.
747 У самом приказу породице Кастриот код Диканжа (Ibid.) се не прецизира
који је Иван Кастриот у питању јер са овим именом у генерацијама после Ивана I
(Павловог сина) код Кастриота има неколико, али се из других података види, да је у
питању управо Иван I (наводи се да је из Дибре, затим да је номинација регистрована
под ставком Млетачка Кроја и др.). Што се тиче датирања промоције које нема код
Диканжа можемо вршити процену да је могла бити од 1425. год до 1438. г., а на основу
податка, да јe повеља Хиландару Ивана Кастриота са великим (вероватно грбовним)
печатом према Д. Синдику (Ibid.) дата од 1. 09. 1425. г. до 31. 08. 1426. г., а и по чиње
ници да је Иван Кастриот 1423. г. био као савезник Ђурђа Бранковића у рату са Мле
чанима око Скадра, те није могао тих година бити с њихове стране промовисан у мле
тачког патриција, а и да се помиње у записима, које имамо у збирци Ј. Радоњића (Ibid.,
док. 8. стр. XIII), да су неку год. пре 1438. Ивану и синовима дате млетачке привиле
гије. Дакле ако се податак о евентуалном грбовном печату на Ивановој повељи Хи
ландару узме као индиција, период могуће промоције Ивана и регистровање његовог
грба у млетачком кодексу би била од 1425. г. до 1438. г., међутим постојање Ивановог
грба и употреба грба би била могућа и раније.
in codice M S. in quo familiæ nobiles Vanetædescibuntur, mentio fit Castri

otorum ex Albania. Quotrum alter Ionannes Derbichius, in reipublicæ con
silium admissus, Croiam Venetis concessisse dicitur: huicque adsribitur pro
insignibus, aureum brachium a dextra parte proficiscens, ensem tenens,
cuius capulus aureus, acies verolunulam argenteam, in inferiori parte
traiicit. [Тако у кодексу М С. који презентира племићке фамилије Венеције се
помињу Кастриоти из Албаније. За једног другог Ивана из Дибре, Савет Републике
је дао сагласност, да се уврсти под (ставком) Млетачка Кроја, са оваквим описом
за његов грб: Златна подлактица десне руке држи испред мач чији је балчак
златан у доњем делу отворен, а сечиво мача закривљено (месечасто по облику)
и сребрно]748.
За датирање формирања и употребе грба Ивана I Кастриота, које
је по свему судећи било и раније од регистровања у млетачком кодексу
племства у неким годинама после формирања Иванове кнежевине
у Мату, задње деценије XIV века, налазимо индиције и у анализи Д.
Синдика749 повеље Ивана Кастриота Хиландару, којом даје донацију
манастиру. Аутор анализира завршни део повеље (или по начину
потписивања, врсте простагме) Ивана Кастриота: Потпис ове повеље
по формулацији подсећа на оверу „Писав потписах обичним печатом
господина Ивана“...Овде је печат заменио потпис. Иначе је текст
потписа стављен на уобичајено место, а између речи „потписах“ и
„обичном“ налази се сразмерно велики простор за смештај воштаног
печата и два прореза за смештај сигурносне траке на коју се налива
воштана маса непосредно пре отискивања печата. Сачувани печати
породице Кастриота потичу тек из времена Скендербега, али је јасно
из стилизације овог потписа да су у канцеларији Ивана Кастриота
употребљаване две врсте печата. Нама је по имену познат само
обичан. Име друге врсте није за сада познато. Из ове анализе је сасвим
748 У опису који је цитирао Диканж, нема назначено на каквом су штиту – пољу
описане инсигније грба. У следећој ставци & XVII истог поглавља, где се говори о гр
бовима Кастриота, Диканж даје цитат за грб Кастриота Наполитанаца, односно кас
није генерације Кастриота, која живи у Напуљској краљевини и после описа грба са
двоглавим орлом, даје примедбу, да је поље грба дао Барлети (Ibid., стр. 34) да је –
црвено, иако је било златно. По некој аналогији би и поље у претходном грбу Ивана
(Дибранина) Кастриота могло бити црвено, јер златно, као у грбу са двоглавим орлом,
не може бити, јер је један од симбола у грбу, рука са балчаком, исто златна, те по хе
ралдичким правилима у пољу штита мора бити нека тинктура у овом случају вероват
но исто – црвена боја у пољу штита и за грб Ивана I.
749 Д. Синдик: Ibid., стр. 2
Ко је Ђурађ Кастриот Скендербег иАрма (знамење) Кастриота
Кастриоти из
465
Грбовника Коренића-Неорића
(Београдски грбовник II из прве
половине XVII в., експонат у
Музеју примењене уметности
у Београду
Реконструкција грба Ивана I

Кастриота из млетачког кодекса
(codice M. S.) према опису датом
код Барлеција
јасно, да је Иван Кастриот по свему судећи имао за документа и повеље

два печата, и да је осим „обичног“ печата, који је такође био већи по
димензији, према уоченом од аутора простору на повељи, постојао и
значајнији печат, од „обичног“, а то је могао бити, као што је било уо
бичајено тзв. „грбовни печат“. У сфрагистици средњег века познати су
осим грбовног печата и „монограмски“ и „портретни печати“ властеле.
„Обични печат“, како га назвао дијак Иванов је један од тих печата, док
је други који није био „обичан печат“, како је дијак Иванов записао,
према запису се подразумева, да је постојао, а којем дијак придаје већу
важност од овог, свакако би био „грбовни печат“, који је служио и за
значајније повеље са Ивановим потврдама печаћењем. Оно, што је бит
но, као индиција постојања још једног трага Ивановог хералдичког зна
мења је, да је свакако на овом печату постојао угравиран племићки грб,
односно, да је по овој анализи Иван Кастриот око 1425. год., када је
писана Иванова повеља, већ поседовао свој породични племићки грб.
Дакле, овa индиција, о траговима грба код Кастриота око 1425. год.,
указује да је вероватно постојао Иванов грб, или грб Кастриота и пре
номинације Ивановог млетачког нобилитета, тих година.
За симболику Ивановог племићког печата, где су према блазону у
млетачком документу дато: – сребрни мач са лучним сечивом и злат
ним балчаком у златном доњем делу руке на (по претпоставци) цр
веном пољу штита, немамо неку поуздану подлогу за тумачење750.
Могуће је тумачење, да је мач у руци на штиту симбол, који указује
на Иванову ратничку моћ са његовим ратницима коњаницима, јер је
познато, да је главно оружје тада коњаника управо био мач, узевши
у обзир млетачки документ по коме је Иван имао и до 2000 коњаника
– ратника. По Д. Ацовићу751 тзв. оружана рука је постала готово
неизбежан мотив грбова новог војничког племства, а Кастриоти и
јесу постали племство истицањем у војним дужностима у ранијим
750 Ако покушамо да нађемо аналогију, ради тумачења грба Ивана I Кастриота,
са другим армама и грбовима, онда би то био грб Холмије (у „Стематографији“
Христофера Жефаровића), који је такође по опису: Рука са закривљеним мачем на
црвеном штиту, али и са седмокраком звездом и полумесецом на њему. Холмија, или
Брда (или Горња брда, или „Monti superiori“ код Млетака) је предео изнад Скадра и
у Црној Гори, који се граничи са Алтином односно Хазом одакле су Мазареци, а и
крај одакле су Кастриоти дошли, те би могуће постојала нека веза по тој основи за
сличност ових грбова, коју је сада тешко установити. Иначе грб Холмије се узима и
као грб племена Васојевића из Брда (суседа Куча) у Црној Гори.
751 Драгомир Ацовић: „Хералдика и Срби“ (Бгд. 208), стр. 274.
I Грб Ђурђа Кастриота и II грб Елира који је његова основа, III тапир печата Ђурђа
Кастриота и IV грб у мозаику потомака у Италији из XIX в.
генерацијама тзв. војничко племство. С обзиром, да је ово по свему

судећи и прво знамење грб, који припада Кастриотима, није на њему
могло бити неких наслеђених ранијих традиционалних симбола из
ранијих породичних знамења. (Реконструисан грб Ивана I Кастриота
према млетачком блазону дат у прилогу на стр. 465) Породични грб
Кастриота, који је употребљавао Иван I Кастриот и који је кодификован
код Млетака, као Иванов племићки грб, нису Кастриоти употребљавали
и после Ивана. Његов син Ђурађ Кастриот Скендербег је чим се донекле
учврстио у владању албанским подручјима, прво као вођа алијансе
албанских великаша за одбрану од Турака, а касније и са стварном
влашћу над овим подручјима (колико су му допуштала перманентна
ратовања са Турцима), почео је да користи деспотски грб Епира, који
су византијски владари доделили Мусакијима, односно Андрији Му
сакију проглашеном епирским деспотом. Тако се може констатовати,
да је прави и вероватно први, породични грб Кастриота са „оружаном
руком“, био у употреби код Кастриота само у периоду пре Ђурђа Кас
триота, односно у време Ивана I Кастриота и евентуално неког од ње
гових непосредних предака, уколико је успостављен раније, за шта ина
че нема потврда у записима и нема неких назнака да га је било.
У хералдичкој заоставштини Кастриота имамо доста доказа о
аутентичном изгледу оригиналног грба Ђурђа Кастриота Скендербега,
који иначе има неколико варијанти насталих касније, али се и сада
користи код Кастриота, потомака у Италији управо грб, каквог је по
изгледу користио и Ђурађ Кастриот. Најстарији аутентичан траг овог
знамења је грб Ђурђа Кастриота, који је дат у отиску печата на писму
од 7. VII 1450. год. из Љеша752, који има угравиран грб – двоглавог ор
ла без круна, са раширеним крилима и са шестокраком звездом над
орлом, идентичан са деспотским грбом Епира (дат у прилогу на стр.
298). Са једне стране орловог врата је слово D, а са друге АL (DO
MINUS ALBANIE); легенда је одељена од грба линијом сачињеном од
тачака у низу и написана кружно око печата и гласи: + GEORGIUS –
CASTRIOT(US) – SCANDERBEGO. Акредитивно писмо на српском
језику са печатом, упућено у Дубровник је на хартији, а испод текста
ударен је непосредно на писмо печат са овим грбом од природног воска,
превучен хартијом753 (прилог у табели на стр. 470).
752 Ориг. у архиву Српске акад. наука (П. Каранотвртковић: Српски споменици
Бгд.1840. г,. стр. 281).
753 Алекса Ивић: „Стари српски печати и грбови“, бр. 57, стр. 36, Соловјев, нав.
књ. стр. 335,
Један од доказа о изгледу грба Кастриота, који датира из 1518 год.

у Италији је и мермерна надгробна плоча са грбом Кастриота са дво
главим орловима, Ангеле Кастриот (војвоткиње од Гравине, жене војв.
Фернанда Орсинија), иначе праунуке Ђурђевог старијег брата, Ста
нише754 (прилог у табели на стр. 470). Из овога се види да је грб Ђур
ђа Кастриота са двоглавим орловима преузела у Италији и грана Кас
триота потомака Станише, која је касније имала и своју измењену вер
зију овог грба.
По грбовнику Коренића-Неорића755 и осталим „илирским“ гр
бовницима по Соловјеву756, грб Кастриота или Кастриотића, или ар
ма, комплетна са штитом, кацигом, цимером и плаштом је приказана
са златним штитом, са двоглавим црним орлом и крилима у полету, са
крунама на главама и шестокраком златном звездом на троугластом
конкавном плавом пољу између орлових глава. Изнад штита је кацига,
која има крстасти прорез и на којој је круна, кнежевска са пет кракова
и цимер где је црвени двоглави орао, такође окруњен. Плашт је црн са
златним обрубом (прилог у табели на стр. 465).
Код Диканжа је у његовој „Историји Илирикума...“757 (из 1680.
год.) такође описан и грб потомака Ђурђа Кастриота у Напуљској кра
љевини идентичан са Ђурђевим за који каже да се разликује од грба ко
ји је дао Барлетије по црвеном пољу на штиту, док је по Диканжовом
опису са златним пољем штита, а опис грба је дат на следећи начин:
Castriotis vero Albaniensibus & Neapolitanis, vulgo, pro insignibus, adsi
754 По Александру Соловјеву („Историја србског грба – Византиски хералдички
амблеми и Словени“, стр. 335): Нека Ангелина Кастриота сахрањена је 1518 г. испод
надгробне плоче на којој је приказан двоглави орао; С. Ламброс: Neoζ Elhnomnomwν
XIII, 1916. г. стр. 576; У Родослову „Genealogie delle dinastie Italiane“ D.Shama /
A.Batteli у грани Castriota e Branai под Е2 дат је податак Donna Angela (+ 1518), одн.
да је умрла те год. и да је то унука Ђурђевог синовца Хамзе (или Бранила ), управо
исти подаци, како је наведено код С. Ламброса.
755 Грбовник Коренића-Неорића је прављен по наруџбини шпанског адмирала
Охмућевића, у циљу доказивања његовог порекла и мада се сматра да је један од
основних за „илирску“ хералдику, у којој има још двадесетак верзија познато је да сем
велике већине аутентичних грбова властелинских и владалачких породица из средњег
века, има и фиктивних грбова породица, које нису биле властелинске. Међутим,
поредећи арму Кастриота у овом грбовнику са амблемима и грбовима Кастриота
у осталим њиховим хералдичким изворима, неоспорно је да ова арма спада међу
историографски аутентичне арме у овом грбовнику.
756 А. Соловјев: Ibid. табела XXXII / 24 )
757 Диканж: Ibid. стр. 139
I Грб Кастриота верзија потомака у Амалфију, II грб Ивана II Кастриота регистрован у

Млецима 1463. г., III отисак печата Ђурђа Кастриота из 1450. г., IV грб у камену на кући
Кастриота у Галатонеу из XVI в.
gnant bicipitem aquilam, cum alis expensis nigram, in campo aureo. At

Barletus campum rubeum statuit, quo cafu, aurea forte aquila fuetit. [Кас
триоти из Албаније и Наполитанци (који су сад у Напуљској краљевини) познато је
за знамење да су имали двоглавог орла, иначе раскриљеног црног орла у златном
пољу. Али напротив Барлети758 је ставио црвено поље, као што би свакако било, да је
орао златан]. Из овог коментара на крају описа Диканжа (као познаваоца
средњовековне хералдике), види се његова недоумица око Барлетијевог
описа грба и критика, а и наговештај Барлетијеве грешке, да је стављено
црвено поље, јер оно иде са златним орлом (византијски грб), а да
уз црног орла иде златно поље (грб Западног римског царства), као
што имају основу грба Кастриоти, наследници грба и како је дато и у
илирским грбовницима (који се појављују после 1595. год.).
Као аутентичну верзију, мада нешто модификовану грба Ђурђа
Кастриота, односно породичног грба Кастриота, из задњих деценија
Ђурђеве владавине, у односу на грб са печата из 1450. год., а који је и
највише заступљен код Кастриота, Ђурђевих потомака, можемо сма
трати грб, који је копиран са фреске са Иваном II Кастриотом из кате
дралне цркве у Галатини (са краја XV века)759 и грб са гравуре са ликом
Ђурђа Кастриота (из XVIII века)760. По блазону то би био: Окруњени
двоглави орао на златном пољу штита са шестокраком звездом
на плавом троуглу међу орловским главама (у табели на стр. 467).
Разлике са грбом са печата из 1450. год. су незнатне. Избачени су
иницијали D и АL (Доминус Албаније), орловске главе су окруњене, и
звезда је на плавом троугластом пољу (вероватно на отиску печата се
троугласто поље не уочава).
У тумачењу значења симбола у грбу Кастриота, може се уочити да
је двоглави орао, типичан византијски и касније и српски симбол, који
се појављује најчешће у том времену и имају га: Немањићи, Лазаревићи,
Црнојевићи, а од албанских феудалаца Мусаки (али на деспотском грбу),
док једноглавог орла имају Мрњавчевићи, а од албанских властелина
Дукађини (Грбовник Коренић-Неорић). Орлови су били у Византији и
српској царевини ознака царева, деспота, севастокатора и ћесара по А.
Ивићу и др.761. Међутим тумачење грба и његових симбола у овом слу
758 М. Барлети: Ibid. стр. 34
759 Копија фреске, слике Ивана II Кастриота дата у прилогу у I књизи ове
студије.
760Петер Бартл: „Албанци“ стр. 62.
761 по А. Ивићу – Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић: „Родословне
таблице и грбови српских династија и властеле“ (Бгд. 1991. г.), стр. 65.
чају се не може узети као за типичан породични грб у којем су пре

ко грбовних симбола дата и обележја породичне традиције и наслеђа.
Овакав по изгледу грб је по свему судећи усвојен и преузет од стране
Ђурђа Кастриота, као деспотски грб Епира762, односно модификован
грб Светог римског царства, дат раније деспоту Мусакију, који га је и
допунио. То потврђује и чињеница да је стари грб са „оружаном руком“
који је као свој племићки и породични грб Кастриота усвојио Иван I
Кастриот, и кодификовали Млеци тридесетак година раније, а који није
имао дугу традицију, сасвим занемарен у употреби код Кастриота.
Арму одн. грб са окруњеним двоглавим орлом и звездом у сре
дини на плавом пољу међу орловским главама идентичну као Кас
триоти имали су и феудалци Мусаки, кнежеви у Мусакији одн. јужној
албанској покрајини. Ту арму, са двоглавим орлом на златном пољу
(некадашњу царску, а временом све више деспотску) је добио од визан
тијског владара Андроника њихов предак Андрија Мусаки, када му је
додељена титула деспота763. Он је као византијски заповедник успеш
но ратовао против Мрњавчевића, па чак и заробио Вукашина Мрњав
чевића у једном њиховом сукобу, а касније освојио и град Касторију
у Македонији од његовог наследника Марка (Краљевића) према пи
сању његовог унука Јована Мусакија764. А. Соловјев се не слаже у пот
пуности са овим, сматрајући да је титулу Андрија Мусаки добио од
Анжујаца, а да су на знамење деспота са двоглавим орлом, сами Му
сакији додали звезду у средини765, јер деспотски грб чија је основа
грб римског царства, црни орао на златном штиту има и звезду на кон
762 Изглед деспотског грба Епира – двоглави орао без круне на златном пољу
штита грба, дат је на млетачкој карти средњоевропских и западноевропских земаља
из 1500. год. са 28 европских хералдичких обележја и са кратким напоменама о
владајућим династијама
763 Код Лазара Мирковића („Мрњавчевићи“ стр. 15) спомиње се позивајући се
на Кондакова да је двоглавог орла као грб даровао византиски цар Андроник Андрији
Мусакију због његове победе над Србима, заједно са титулом деспота епирског; Ма
кедония – Памятники христіанскаго искусства на Аөон} стр. 39
764 К Хопф: „Chroniques greco-romaines“, стр. 278, 281: ...il deto Imperator le
mando a donare sue arme, cioe l’ aquila con due teste incoronata con la stela in mezzo,
dico l’ arme dell’ Imperio, et anco le donio il titolo de Despoto d’ Epiro con privilegio con lo
sigillo d’ oro, et anco l’ invio una sedia despotale, nella quale era de perle racamanta detta
insegna dell’ aquila; et hebbe l’ investitura de detta citta de Costurei seu Castoria, la quale
acquila; et hebbe l’ ivestitura de detta citta de Costruei seu Castoria, la quale acquisto il
detto signor Andrea dal signor Marco Kraglia per forya d’ arme.
765 А. Соловјев: Ibid., стр. 334.
кавном плавом пољу између глава орла. Када је у сукобима са Турци

ма 1454. год. кнез Гино Мусаки, син деспота Андрије Мусакија стра
дао766, Ђурађ Кастриот je преузео њихове земље, Малу Мусакију и
Томорицу767, а по свему судећи је преузео и њихов деспотски грб са
двоглавим орлом, односно епирски деспотски грб, још 1450. год. Ово
се може установити по печату, где је исти двоглави орао са звездом
у раније поменутом Ђурђевом писму од 7. VII 1450. год. Ђурађ Кас
триот је узео себи право да користи овај грб можда и по томе, што ово
и није био породични грб Мусакија, већ га је Андрија Мусаки добио
при проглашењу за деспота, те је био превасходно грб епирске дес
потије, а могуће, да га је Ђурађ Кастриот преузео и по рођачком праву
његове жене. Наиме жена Ђурђева, Андроника Адријанит, била је по
мајци од Мусакија и сестра Гина Мусакија768. Код М. Шуфлаја769 пре
ма „Хроници...“ описан је и породични грб Мусакија, који су они, ве
ликаши – кнежеви Мусакије и Томорице раније користили: Na starom
grbu Musaкija, kako pripoveda Giovani (1510) bio je izvor s dvije baklje,
valjda aluzija na starodrevne izvore nafte u blizini Avaline. Kad Musaki
(Andreja II) postaju pod carem Andronikom (prije 1336) despoti, uzimaju
u grb dvoglavog orla sa zvijezdom (l’ arme dell’ impero) [царски грб] (под
царским грбом подразумева се грб Светог римског царства, односно
двоглави црни орао на златном пољу).
По А. Соловјеву770 имамо тумачења о двоглавим орловима као
византијским династичким симболима и о различитим варијантама ове
хералдичке династичке симболике: ...у доба последњих Комнина двогла
ви орао је постао знамење царске куће... двоглави орао ће се задржати
у Византији, али само као једно од знамења василевса (цара). Могло
би се чак рећи да је пре амблем највиших дворских достојанственика
(посебно деспота) него самог василевса. Српски и бугарски извори XIV
века показују да су се двоглави орлови чешће могли срести на одеждама
и новцу деспота (Оливер, Константин) него царева. Кад је реч о времену
српских деспота, постоји једна занимљива чињеница: ти деспоти
766 Ј. Радонић: Ibid., докум. 108 стр. XVI.
767 Према Јовану Мусакију („Хроника...“); Н. Розов / А. Чистакова: Ibid., стр. 84.
768 По Мусакијима се сматрало високо порекло, на које је она била веома
поносна, јер то истиче и на спомен плочама, које је постављала за њене унуке, како је
у ранијим текстовима дато.
769 М. Шуфлај: „Повјест сјеверних Арбанаса“, стр. 207.
770 А. Соловјев: Ibid., стр. 349, 350; G. Gerola: „L’ aquila“, стр. 19 н. 8.
I грб Кастриота верзија потомака у Амалфију, II грб Ивана II Кастриота регистрован

у Млецима 1463. г., III отисак печата Ђурђа Кастриота 1450. г., IV грб у камену на кући
Кастриота у Галатонеу из XVI в.
изданци различитих породица често су се служили породичним грбом

али су га комбиновали с двоглавим орлом као амблемом свога деспотског
достојанства законито добијеног од Византије. Двоглавим орлом су
се често служили византиски деспоти... Kрајем XIV века двоглави
орао (црн на златном пољу) мало-помало постаје грб Светог царства,
остављајући римског орла цару Рима. Тада су западњаци придавали
толики значај византиском орлу (златном на црвеном пољу), да су га
сматрали (погрешно) грбом Источног царства. Албански и епирски
владари (деспоти Мусаки, Мелисино и др.) такође су радо користили
орла као византиско знамење, које је уз нешто измена постало њихов
грб.
Код Д. Ацовића такође је дат коментар о коришћењу двоглавог
орла у хералдици, а и стандардизација различитих колористичких вер
зија овог симбола: Обрасцу двоглавог орла припадају историјски гр
бови Светог римског царства, Руског царства, Аустријског царства
и Србије... може се констатовати и постојање колористичке стан
дардизације хералдичког наслеђа, па се златан орао на црвеном пољу
дефинише као византијски, сребрни орао на црвеном пољу као српски,
црни орао на златном пољу као царски (са дериватима у грбовима Све
тог римског царства, немачке нације и Васељенске цркве), црни орао
на црвеном пољу као албански.
Управо, са оваквим амблемом византијске традиционалне херал
дике, арма Кастриота је ушла у све рађене касније „илирске“ грбовнике
са двоглавим црним орлом на златном пољу, што одговара византијском
деспотском амблему, или по колористичкој стандардизацији за грбове
са двоглавим орловима, царском грбу светог римског царства за разлику
од касније установљеног албанског грба са двоглавим црним орлом али
не на златном, већ на црвеном пољу.
За истраживање доказа о аутентичности грба Ђурђа Кастриота,
вратићемо се на поменути грб на географским картама за који је код А.
Соловјева дато: Географске карте из XV века (у фирентинској Нацио
налној библиотеци) приказују црвену заставу с двоглавим орлом како се
вије изнад Драча, као грб Кастриота771. Међутим треба имати у виду
да Кастриоти нису никад у свом владању албанским подручјима, ни у
време Ђурђа Кастриота, а ни Ивана I Кастриота, па и при антитурским
устанцима у турском периоду, који су подизали Иван II Кастриот (1481.
771 G. Gerola: Ibid., 19, n. 8; А. Соловјев: „Византиски хералдички амблем Сло
вена“, стр. 335.
I грб Ирине Кастриот-Сансеверино у кастелу

Трицарицу, II грб на мермерном споменику Ангеле
Кастриот-Орсини из 1518. г. у Напуљу, III грб
Кастриота из Болоњске библиотеке., IV верзија
реконструисаног грба Кастриота (Д. Ацовић)
год.), или Ђурађ II Кастриот (1501. год.) поседовали овај град. У XV ве
ку од 1444. год. град Драч није био ни у савезу албанских феудалних
кнежевина са Кастриотом на челу за одбрану од Турака, већ је био под
Млецима. Ако се застава са грбом односи на ранији период од настанка
ових картографских докумената, претпоставимо на период око средине
или на другу половину XIV века онда треба узети у обзир, да је у овом
периоду Драч био у власти Анжујаца, а од 1355. год. до 1376. Карла
Топије, а од ове год. до 1383. поново под влашћу Анжујаца, који су
владали иначе Напуљском краљевином. Од 1383. год. до 1392. год.
Драч је поново под Топијама. У току 1385. год. је Драчем завладао и
Балша II Балшић, али је исте год. у септембру поражен од Турака и у тој
бици је и погинуо, те је град Карло Топија повратио. Од 1392. до 1501.
Драч је више од века под Венецијом. Грб који је на карти на црвеној
застави није ни Анжујаца (који имају грб са љеровима) ни млетачки
(са лавом Св. Марка), а ни Балшића (са вучјом главом). Према наво
дима М. Шуфлаја772 Топије имају грб (према натпису на манастиру
Св. Јован Владимир код Елбасана) окруњеног лава у стојећем поло
жају изнад косог поља са љеровима, те није грб ни ових албанских
великаша. По овим чињеницама грб на застави над Драчом се не би
могао сматрати грбом Кастриота, јер овај град нису имали у својој
власти, а према компарацији са грбовима владалаца града Драча у
периоду од средине XIV и у току XV века ни њиховим грбом. Двоглави
орао на црвеној застави над Драчом, ако је дат као грб Кастриота, ка
ко наводи А. Соловјев, или А. Герола на кога се аутор позива, једино
се може сматрати хералдичком грешком картографа с обзиром, да је
двоглави орао Кастриота на златном пољу, не на црвеном, а такође и
историографском грешком картографа, јер Драчом Кастриоти нису
никад владали773. Међутим овај грб са црним двоглавим орлом на
црвеној застави, ако је погрешно приказан на карти из XV века, као
грб Кастриота је по свему судећи и разлог грешке и код М. Барлетија
773 Слична ситуација са тумачењем према карти хералдичких остатака је и
са грбом цара Душана на карти односно портолану (поморској карти) Каталонца
Анђелина Дулицрта над градом Скопљем, где је на карти из 1339. год. уз натпис
„Seruja“ и „Skopi“ уцртан грб Србије односно цара Душана као црвени двоглави
орао на белом пољу (или по најновијем испитивању Гордане Томовић: „Поморска
карта Анђелина Дулицерта из 1339. г.“ на жутом пољу), што је погрешно у односу
на познати српски грб у време цара Душана – бели (или сребрни) двоглави орао на
црвеном пољу (А. Соловјев: Ibid., стр. 366, 370 и тб. III).
у чувеној књизи о Скендербегу (из 1510. год.) где је исто погрешно

описао грб Кастриота, да је на црвеном пољу, што је уочио и Диканж.
Ова се погрешка М. Барлетија дуго и упорно одржава и на њој је зас
нован и концепт о савременом албанском грбу и албанској застави ко
ји је наводно прављен према грбу Скендербега, мада грб Ђурђа Кас
триота није тако изгледао нити тако изгледа племићки грб садашњих
Кастриота у Италији. Као резиме можемо узети следеће компаративне
шеме настанка грба Кастриота и албанског грба. Грб Кастриота настао
је генезом од следећих амблема: I – Грб Светог римског царства, дво
глави црни орао на златном пољу (који је прерастао у византијски де
спотски амблем), затим II – Грб деспота Мусакија (који је допуњен
звездом и др.) и III – Грб Ђурђа Кастриота (исти као грб Мусакија). На
супрот томе албански грб је настао на следећи начин I – Грб на карти
из XV века са двоглавим црним орлом на црвеној застави над градом
Драчом, затим II – Грб Кастриота описан код М. Барлетија (исти као грб
на карти над Драчом) и III – Грб албански према Барлетијевом опису
Кастриотовог грба двоглави црни орао на црвеном пољу.
Код албанских историчара, или чак хералдичара774, наилази се на
тумачење, које је доста распрострањено – да је савремени грб Албаније,
двоглави црни орао на црвеном пољу (формиран наводно према грбу
Скендербега) исти са знамењем које је користио Скендербег, што у
суштини није тачно. Аутентичан грб Кастриота се битно разликује од
садашњег албанског грба, што је очигледно да изједначавање ова два
знамења више спада у домен пропаганде. Грб Кастриота и савремени
грб Албаније разликују се по боји на пољу штита, која је златна код гр
ба Кастриота, а не црвена као на грбу Албаније, затим орао на грбу Ка
стриота није превасходно црн и са крилима у полету, већ у верзијама
овог грба и сив са само раширеним крилима и са крунисаним орловским
главама, али са шестокраком звездом између глава орла у плавом кон
кавном троугластом пољу, што све код албанског грба и његових сим
бола недостаје. Пример који ово доказује је и грб Кастриота из Болоњ
ске библиотеке на коме је тамнозлатни двоглави орао на светло злат
ном пољу775. Ови елементи и детаљи представљају битне разлике са
774 Чак и код наших хераличара као код Д. Ацовића „Хералдика и Срби“ се на
илази на податак да је Грб Албаније формиран на основу грба Александра (Ђерђа) Ка
стриоте-Скендербега са погрешним навођењем Скендербеговог имена, јер нити је
Александар, а поготово не Ђерђ, а такође није указано, да се грб Албаније веома раз
ликује од грба Кастриота.
775 Д. Ацовић: Ibid., стр. 159.
хералдичког и вексилолошког становишта, а и разлике у симболици ком

парираних грбова. „Идентичност“ па чак и сличност грба Кастриота и
савременог албанског грба на којој се инсистира у тумачењима симбола
албанског грба, је стога само необјективна конструкција пропагатора у
складу са албанским својатањем Кастриота, којој се нису успротивили
ради успостављања реалних хералдичких и историјских критеријума
наши хералдичари, не удубљујући се довољно у хералдику великаш
ких и кнежевских породица у овим покрајинама у временском периоду
после цара Стефана Душана, зашта им илирски грбовници иначе дају
довољну подлогу.
Осим печата са грбом на повељи, Ђурађ Кастриот је оставио још
један сфрагистички траг, а то је античка гема (bula anuli) којом је пе
чатио мање значајна писма, вероватно отиском печата са гемом на прс
тену776. Међутим гема није имала никаква обележја Кастриота да би
имала и документарни значај.
Кастриоти нису у својој кнежевини у Маћи у време Ивана Кас
триота, а ни касније, кад је Ђурађ Кастриот проширио свој утицај и
власт и на све албанске покрајине, ковали сопствени новац, као ни дру
ги феудалци у овом делу бивше царевине Стефана Душана, осим вели
каша – кнежева из породице Балшића, те услед тога, није налажен но
вац са нумизматичким ознакама, или новац са грбовима Кастриота, ни
Ивановог „грба са оружаном руком“, ни Ђурђевог „грба са двоглавим
орлом“ на евентуалним нумизматичким археолошким артефактима.
Код Кастриота каснијих генерација, после Ђурђа Кастриота од
носно код Кастриота у Италији, који су наследили и употребљавали
основно знамење Кастриота – Двоглавог орла на златном штиту и
кодификовали своје нобилитете са генеалогијама под презименом
Кастриоти-Скендербег и Кастриоти-Бранаи са овом основом Скендер
беговог грба, познато је у хералдичким зборницима и неколико њихових
модификованих грбова. Хронолошки узет преглед ових модификација
грба Ђурђа Кастриота код његових потомака би био следећи:
I – Грб Ивана II Кастриота, Ђурђевог сина, који је кодификован
при номинацији Ивана за млетачког патриција (по споразуму Ђурђа са
Млецима за његовог тада малолетног сина) из 1463. год. На грбу при
казаном у прилогу у табели на стр. 470 је двоглави сиви орао са црним
крунисаним главама на црвено-златном пољу, а изнад штита са грбом је
по претпоставци детаљ – извориште са млазом нафте. Овај детаљ са из
776 А. Ивић: Ibid., no 65.
вориштем нафте би по претпоставци била алузија на Иваново порекло

по мајци Андроники, која је веома уважавала, да јој је мајка од великаша
Мусакија, у чијем грбу је по М. Шуфлају детаљ са извором нафте.
Такву верзију грба често приписују Ивану I Кастриоту, да је добио при
племићкој номинацији, међутим Иван старији, отац Ђурђа, је имао грб
са „оружаном руком“, а и по детаљима на грбу, са извором нафте се
види, да је у питању грб његовог унука имењака добијен такође при
номинацији, али четрдесетак година касније, који је по мајци и потомак
Мусакија.
II – Грб Ивана II Кастриота после 1495. год. са јерусалимским
крстом (привилегијом добијеном од Карла VIII, француског краља).
Тетравасилион са два грба, двоглавим орлом на златном пољу са звездом
на плавом троугластом пољу међу главама орла на првом и четвртом
квадранту тетравасилиона, а на другом и трећем квадранту, грб са јеру
салимским златним, штакастим крстом, са четири мала златна крста на
сребрном пољу (прилог у табели на стр. 474). У том основном грбу Ивана
II Кастриота је уметнут у централном делу штита мотив са златним
усправљеним супротстављеним лавовима са укрштеним мачевима и са
златном главом бика у дну плавог поља. Грб је из војводске палате у Со
лету (цртеж по изклесаној плочи на палати) претпоставља се, да је из
неких година после Ивана Кастриота (после 1505. год.), а да је уметнути
део грба, нека верзија грба са лавовима, Бранковића777 (по Ирени Бран
ковић, Ферантеовој мајци, ако је грб уграђен почетком XVI века у вре
ме Ивановог сина, Ферантеа Кастриота, наследника Ивановог поседа).
Мања је вероватноћа, да је грб Ирине КастриотСансеверини, Иванове
унуке, или неког од њене деце, јер Сансеверини немају у грбу лава.
III – Бискупски грб Константина Кастриота, двоглави орао на
златном пољу са звездом у плавом троуглу међу орловим главама и са
бискупском митром изнад штита. Грб је уклесан над саркофагом бис
купа Константина Кастриота, Ивановог сина у клаустору манастира у
Напуљу. (приказан у прилогу у књ. I).
IV – Једна од верзија основног грба Ђурђа Кастриота са двоглавим
орлом дата је и на сачуваном печатном типару из збирке Конеа у Ко
пенхагену. На грбу је крунисани двоглави орао на чијим грудима је
кружни штит са три запаљене свеће (или три изворишта нафте) а испод
777 По Д. Спасићу и др: „Родословне таблице и грбови српских династија и влас
теле“, стр. 121) ...припадници овог рода (Бранковићи) често су мењали и прекрајали
своје грбове, избацујући неке детаље и убацујући нове.
Лого Скендербега
са кацигом
Свечана позлаћена кацига са козорогом Ђурђа Кастриота Скендербега,

експонат Бечког уметничко-историјског музеја (израђена у Италији 1406. г.)
цртеж за
разраду
детаља са
кацигом
Једна од монументалних композиција Паје Јо

вановића „Проглашење Душановог законика“
(1900. г.). Међу српском властелом насликао је
(по објашњењу под бр. 16) деду Ђурђа Кастри
ота са кацигом по епирској традицији према
експонатима у бечком музеју.
детаљ слике
орла је лисица у трку. Циркумскрипција гласи: +ΑΛΕΞΑΝΔΡΟΣ·ΕΛΕΩ

·ΘΥ·ΑΥΤ·ΡΩΜ·ΟΜΕΓ·ΑΥΘ·ΤΟΥΡ·ΑΛΒ·ΣΕΡΒΙ·ΒΟΥΛΓΑΡΙ·ВАΣΙΛΕ
ΥΣ [приближно би превод са скраћеницама гласио: Александар по милости божјој
владар Ромеја, велики владар Турака, Албанаца, Срба и Бугара цар]. Печатни тапир
је нађен 1634. год. и чудан је за тумачење и изгледа и натписа. Није јасно
да ли су симболи у грбу свеће и које је значење, а ако су изворишта
нафте, онда би то било неко хералдичко наслеђе од Мусакија, који су
имали породични грб са тим симболом. Такође и натпис није јасан, јер
Скендербег (Александар) није никад владао наведеним народима сем
Албанаца, нити је крунисан. Постоји тумачење да је тапир наручен
после пада Константинопоља 1453. год. и да је као једино непокорен,
Ђурађ себе сматрао наследником палих тронова. Међутим нема тра
гова, да је печаћен овим печатом неки документ. Постоји могућност,
да је тапир наручен уочи крсташког рата, који је требало да предводи
Скендербег, а који није покренут због смрти папе – иницијатора, или
да је тапир наручила породица у XVI веку, а постоји могућност и да је
фалсификат (прилог у табели на стр. 467).
V – Грб Кастриота тзв. „маршаловани“ грб778 са двоглавим ор
лом и са лавом. Новији примерак грба исклесан у камену са овалном
розетном постоји на палати у Барлети779 и старији примерак, оригинал
али оштећен, је такође клесан у камену на палати у Галатонеу – који је
место западно, али врло близу Галатине и у оквиру поседа Кастриота.
Блазон грба је – у левом пољу двоглави орао са звездом међу главама
орла, а у десном пољу, лав „passant“ (у ходу или пропет) са мачем. Ако
је овај примерак грба из XV века на палати у Галатонеу, онда би део гр
ба са лавом, могла бити верзија грба Бранковића на грбу Ирине Бранко
вић-Кастриот, која је живела до неких година иза 1520. год., по свему су
дећи у Галатонској палати, или је грб њеног сина Ферантеа, или могуће
и кћери Марије. (Приказ грба у прилогу у табели на стр. 470).
778 „Маршаловани грбови су грбови са подељеним штитом грба у овом случају

је штит грба подељен по вертикали на два поља у којима су грбови две породице, како
се практиковало када породица потиче од две значајне племићке куће.
779 Грб на палати у Барлети је вероватно из времена када је Алесандро Кастриота
(из Пардове гране потомака Ферантеа Кастриота) био у Барлети краљевски гувернер
у неким годинама друге половине XVIII века (Генеалог. Шама / Батели, стр. 7).
*
Осим грбова, хералдичких трагова, у остатавштини Кастриота
има и других симбола, или музејских артефаката, који представљају
Кастриоте као ратнике, великаше и владаре и подсећају на њихово доба.
Најзачајнија је, позната Скендербегова бојна и свечана кацига
са позлаћеном челенком у облику главе козорога, која је оригинални
симбол, облика и ранга крунског обележја (по бечким музеoграфима) и
у потпуности одраз личности Ђурђа Кастриота, ратника, вође устанка
и отпора Турцима и у једном периоду стварног владара албанским
покрајинама. У записима је дато, да је Скендербег директно учествовао
у биткама и то у средишту својих ратника, те да је његов симбол на че
ленци са козјим роговима окупљао и подстицао његове ратнике, а не
пријатељу у бици златним одсјајем рогова на кациги задавао страх. По
музеолозима и историчарима – глава дивојарца на шлему је била бојно
знамење епирских архоната780. Средњи део кациге је имао широку
орнаменталну позлаћену и гравирану траку са розетама међу којима
је био латинични натпис са готским словима · in · pe · ra · to · re · bt за
који постоје различита тумачења за верзију да су то скраћенице, али је
највероватније, да је у питању реч „imperatore“ са скраћеницом „bt“ за
коју немамо тумачење781. Кацига је ојачана са два реда посребрених
полукружних закивака на позлаћеном бакарном окову. На задњој
страни кациге је остатак тзв чекрк-челенке (или популарно чекркли-че
ленке) Ђурђевог стега (малог, често металог, који се окретао на осови
ни као ветроказ782) или заставице, која се такође вијорила на кациги
780 Katalog der leibrüstkammer Kunsthistorisches Museum Wien: Die Helmizier in
Form eines Ziegenkopfes (Feldzeichen der altriiechischen Fürsten von Epirus)..., стр. 61.
781 У неким описима козороге кациге дата је претпоставка да је средњи
део са натписом накнадно израђен. Донекле овом мишљењу доприноси и натпис
„императоре“, који одудара од уопште целог Скендереговог става према знамењима
своје владавине у чему је он био очигледно доста може се рећи скроман, а и да је ка
цига била више бојна кацига, која је имала сврху, да симболише са козорогом знамење
више епирског традиционалног ратника, а не владара, међутим могуће је, да је додат
на трака у средини са натписом додата на крају његовој војевања, када се могуће сма
трао наследником византијске царевине и када нису више постојале ни Византија ни
српска ни бугарска држава односно из времена када је рађен и типар печата са вла
дарским натписом који је обухвтао све наслеђе ових непостојећих бивших империја.
Међутим музеолози у бечком музеју нису издвојили у описима, да је тај део Скендер
бегове кациге посебно рађен, или касније дограђен, те ипак остаје сам натпис на ње
му необјашњен.
782 П. А. Ровински: Ibid., књ., I стр. 352.
иза козорога. Нема трага, како је овај детаљ Скендербегове „чекркли-

челенке“ изгледао, али се може претпоставити да је био са његовим
знамењем двоглавим орлом. (Приказ саме кациге је дат у прилогу на
стр. 481).
Порекло израде кациге са козорогом Ђурђа Кастриота се тачно
не зна, осим да је рађена код италијанских мајстора вероватно у се
дамдесетим годинама XV века. Скендербегова свечана бојна кацига са
козорогом је иначе изузетно цењени музејски експонат прво је био у
Muzeum-у Abrams, а сада у Kundsthistorisches Muzeum-у у Бечу. Као
заоставштина Ђурђа Кастриота пренета од његове породице у Италију,
а наследник Кастриота у Италији, Бернард Сансеверини (чукунунук
Ђурђа Кастриота), запавши у велике дугове после 1590. год. је ову зна
чајну заоставштину свог чувеног претка Скендербега и велики део
имања Сансеверинија и њихове оклопе и оружје продао783. Реплика ове
свечане кациге Ђурђа Кастриота са позлаћеном главом козорога је ура
ђена у Бечу 1937. год. и служила је до рата као хералдичка круна Ал
баније784, а данас је реплика кациге експонат у музеју Скендербега у
Кроји, а такође су рађене и изложене и реплике његовог оружја из беч
ког музеја.
У савременој веома честој примени, на основу тога, што је свечана
кацига са козорогом постала оригинални симбол Ђурђа Кастриота, или
уопште Кастриота785, су и веома често употребљавани графички лого
– графика опште познате кациге са козорогом (приказ у прилогу у књ.
I) и други графички лого – графика са профилом Ђурђа Кастриота са
брадом и кацигом са козорогом на глави (приказ у прилогу на стр. 481).
783 Кацига и неки од мачева су набављени за збирку оружја аустријског
надвојводе Фердинанда II (од 1619. кајзера) која је касније ушла у „Бечки ратни
музеј“. Први пут су кацига и мач поменути по музеологу Шренку у Амбрузару (реги
стру) 1601. г.
784 Д. Ацовић: Ibid., стр. 47.
785 На чувеној слици Паје Јовановића „Крунисање цара Душана“ рађеној
1900. год. је приказан и један Кастриот са традиционалном кацигом са козорогом (по
нумерацији личности у објашњењу под бр. 16 као деда Скендербега – Јован, прилог
316). Аутор, који је доста водио рачуна о историјским подацима, консултујући ис
торичаре, је вероватно знао, да је један Кастриот био међу властелом цара Душана,
али је погрешио у објашњењу (у писму Ђ. Рошу 1956. г.) име Ђурђевог деде, царевог
челника Бранила, а за кацигу са козорогом на слици се каже да је по оригиналу – екс
понату из бечког музеја, који је у време Јовановићевих студија у Бечу и рада на слици,
већ био изложен.
Тешка сабља
са балчаком
украшеним
са орлом
Двосекли мач
са канијом са
турским натписом
и орнаментиком
трофејно оружје
Скендербега
Оружје Ђурђа Кастриота Скендербега, експонати бечког музеја

Осим свечане кациге заоставштина Ђурђа Кастриота у истом

музеју у Бечу је и двосекли мач са тупим врхом израђен у Турској са
орнаментиком од злата при парирајућој накрсници руке и натписом
арапским словима (који није протумачен) и са канијом пресвученом
црном кожом украшеним турском орнаментиком786. У истом музеју је и
изложена сачувана крива коњичка сабља Ђурђа Кастриота са балчаком,
који на широком штитнику има израђен грб Ђурђа Кастриота, двоглавог
орла (прилог на стр. 486).
Што се тиче мачева и сабљи Ђурђа Кастриота имамо у записима
података о 6 примерака његових оружја. По Димитрију Френгу787
званичнику, а и пријатељу Ђурђа Кастриота доведени су из Италије
оружари-мачари, специјалисти за каљење, који су Ђурђу Кастриоту из
радили 3 врхунска мача, који су могли сећи и оклоп. Један примерак
од израђених мачева је Ђурађ Кастриот послао на поклон султану (ве
роватно у периоду када је преговарао о миру), један од ових проби
јача оклопа „panzerstecher“-а је био у истом бечком музеју, пре него је
нестао, али трећем нема трага. Такође по Френгу имамо податак да је
папа Павле II при Ђурђевој посети Светој столици 1466. год. поклонио
Ђурђу сабљу и капу (it una spada ed un capelo), што би могло да се
односи и да је уз сабљу дата као поклон од папе и кацига (односно да је
у запису питање исправности употребљеног термина, јер „capella“ зна
чи и коза, што би могло да се односи на челенку са козорогом) међу
тим према епирском симболу на кациги, а и да нема на кациги неки
од католичких симбола, то је ипак мало вероватно. У ових 6 мачева
и сабљи Ђурђа Кастриота, спада и турски мач, који је поменут и који
је у бечком музеју, а прегледао га је почетком XX века музеолог Фаик
Коница и установио на његовом сечиву још мрље од крви, уз податке
о мачу, да је дужине 85,5 см ширине 5,7 см тежак 1,3 кг и да је са по
злаћеним сечицама. Друго оружје Ђурђа Кастриота сада у бечком музеју
је описао Д. Фенгу преко пет векова раније, да је дуга сабља модерног
облика (који није карактеристичан за турски стил) од дамаског челика
(популарно названо у народној поезији по начину израде „сабља ди
мискија“) са доста украса и натписом на турском Божји заштитник
786 На полеђини каније мача је дописано уљаном бојом „Скендервић“, као му
зеолошки запис о пореклу артефакта и вероватно односио на потомка Скендербега у
од кога је набављен.
787 Оливер-Јенс Шмит: „Млетачка Албанија (1392–1479)“ (Das Venezianishe
Albanien (1392–1479) (2007), стр. 63–85.
Скендербег, чију је тачност Ф. Коница оспорио. Музеолог је утврдио,

осим димензија од 121 см дужине са балчаком и тежином од 3,2 кг да
је само сечиво део оригиналног оружја, а да су посребрени балчак и
кадифне корице израђене у каснијој реконструкцији сабље. Из записа
Д. Френгу, не каже се где је сабља рађена, али по турском натпису је по
свему судећи турска израда.
По Д. Френгу788 је наговештено да Ђурађ Кастриот у периоду
најжешћег ратовања са Турцима имао два мача односно сабљу и мач,
које је према приликама у биткама и оба носио789. Напомиње се, да је
двосекли мач према Ђурђевом расту био доста кратак, а да је сабља
имала флексибилне могућности, те да је, иако је био увежбан са мачем
током турске војне обуке у својим млађим годинама, ипак вероватно
више и радије употребљавао дугу и тешку сабљу (описану у запису
Димиртија Френгу) каква постоји у бечком музеју. За сабљу Ђурђа
Кастриота имамо дато и код Г. Шкриванића790, да је то дворучна сабља,
са широком накрсницом и дворучним балчаком, што је индиција, да би
то могло бити оружје, којим је у бојним ситуацијама Ђурађ Кастриот
са коња у дуелима при замаху пресецао непријатеља, по чему је био
озлоглашен међу Турцима и уливао им лично велико страхопоштовање,
као њихов немилосрдни противник.
Може се уочити да музеолошка заоставштина иза Ђурђа Кастриота
и Кастриота није велика, али је веома карактеристична и значајна, те
употпуњује слику о личности самог Ђурђа Кастриота-Скендербега као
и Кастриота, предака Дрекаловића, као што томе доприносе и њихова
хералдичка знамења.
Октобар 2015. год.
788 О. Ј. Шмит: Ibid.

789 Други мач или криви мач – сабља већих димензија се ређе употребљавала
због тежине и гломазности, те су били ретки коњаници са овим оружјем и то увек ве
ћег раста, носио се уз обичан мач, али је овај висио са седла и није био за пасом, као
обични краћи мач, или сабља.
790 Г. Шкриванића: „Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дуровнику“
(Бгд. 1957. г.), стр. 61.
РЕКАПИТУЛАЦИЈА ХРОНОЛОШКИХ ФАКАТА
ИСТОРИОГРАФСКЕ ГРАЂЕ „КО ЈЕ ЂУРАЂ КАСТРИОТ
СКЕНДЕРБЕГ И КАСТРИОТИ“
– У VI столећу византијски историописац Прокопије (Prokopius) наводи

племе Масареке у Новом Епиру, при попису Јустинијанових обнова
кастела.
– 1304. попис племена у Епиру и албанским подручјима помиње племе
Масареке (Мазареке).
– око 1315. г. рођен Бранило Кастриот родоначелник Кастриота.
– 1335–1345. период у којем је година кад је рођен Павле Кастриот, син
Бранила Кастриота.
– 1347. г. повеља цара Стефана Душана из Прилепа у којој се помиње
челник Бранило (Кастриот).
– 1347–1353. г. период у коме је Бранило Масарек (Кастриот) добио фе
уд и статус властелинчића, уз индицију, да је феуд са кастелом „Кас
три“ уз реку Гарду у Дибри (Мирдитској) по коме је узето презиме
Кастриот.
– 1348/1352. г. хрисовуља цара Стефана Душана о метосима Свето
арханђеловског манастира у којој се додељују и метоси у долини реке
Гарде у суседству феуда Кастриота кастела Кастри.
– 1349/1453. г. царска простагма цара Стефана Душана у којој се по
миње царски властелинчић Бранило (Кастриот).
– Око 1365. г. рођен Иван I Кастриот.
– 1366–1384. Јањином владао деспот Тома Прељубовић.
– 1367–1370. г. а и у задњим деценијама XIV по Јањинској хроници у
Загорју у Загори код Јањине живели су Масареци и ратовали за Петра
Леоса против деспота Томе Прељубовића.
– 1368. г. Бранило Кастриот кефалија Канине код доминуса Валоне и
Канине Александра Асена (по дубровачкој повељи)
– 1370–1372. г. Валона и Канина у власти Комнине сестре Александра
Асена пре него се удала 1372. г. за Балшу II Балшића кад су ови гра
дови ушли у састав кнежевине Балшића.
– од око 1375. г. Гргур Бранковић Војиславин отац није више жив.

– 1379. г. погубљен Бранило Кастриот у Јањини од стране деспота Томе
Прељубовића.
– 1380. г. деспот Тома Прељубовић је уз помоћ Турака опседао епирс
ке градове Вели и Опу где су у окружењу били Масареци и Зенависи.
– 1384–1388. г. период у којем се Иван I Кастриот оженио Војиславом
Бранковић ћерком Гргура Бранковића, старијег брата Вука Бранко
вића.
– 1385. г. после Саурске битке Топије преузеле територије на којима је
био и властелинчићски феуд Павла у долини реке Гарде.
– 1386–1410. г. период у којем су рођено 5 кћери и 4 сина Ивану I Кас
триоту и Војислави Бранковић.
– 1388. г. Масареци (Загорићани) ратују са Исаиом јањинским деспотом
против Спатоса ахелојског деспота.
– до 1390. г. живео Константин Кастриот евент. један од синова Брани
ла Кастриота.
– од 1391. г. није више жив Павле Кастриот.
– 1391–1406. г. период у којем је Иван I Кастриот уз помоћ Бранковића
формирао кнежевину у области Маће у средњој Албанији.
– 1392. г. Смрћу Ђурђа Топије угашена главна грана Топија, после че
га је део територија преузео уз помоћ Бранковића и Иван I Кастриот.
– 1392. г. Кроју је наследила Јелена Топија, сестра Ђурђа Топије, удата
за Константина Балшића.
– 1393. г. је Иван I Кастриот имао у свом поседу луку Шуфадај на ушћу
Дрима код Љеша.
– 1397. г. Турци погубили Вука Бранковића стрица Војиславе Кастиот.
– 1399. г. Масареци ратују са јањинским деспотом Исаиом против Ги
она Зеневиса.
– 1402. г. Кроју од Турака заузима Никита Топија.
– пре 1406. г. умрла Теодора Хлапен-Бранковић мајка Војиславе Кас
триот.
– 1406–1411. г. по млетачким актима Иван I Кастриот је могао да опреми
2000 коњаника ратника у својој кнежевини, те га Млечани сматрају
моћним великашем.
– 1410. г. Ивану I Кастриоту Турци наметнули вазалство.
– 1410. г. Млечани дозвољавају Ивану I Кастриоту да може у њиховом
граду Улцињу да подигне кућу за магазу и за производе из његове кне
жевине, који се продају на тргу, а и за склањање породице од Турака.
– 1415. г. Турци поново узимају Кроју после смрти Никите Топије.

– 1415–1443 г. кастел Кроја у рукама Турака.
– 1417. г. Иван I проширио кнежевину и на Вуменестију.
– 1417. г. и 1432 г. је Иван I Кастриот у Венецији имао свог поклисара
за трговачке и представничке послове.
– Од 1418–1443. г. (по неким изворима од 1410. год.) Ђурађ Кастриот са
браћом је таоц у Једрену у својим млађим годинама, а касније официр
у турској јаничарској војсци.
– 1420. г. повеља Ивана I Кастриота дубровачким трговцима да могу да
пролазе преко територије његове кнежевине до српске деспотовине.
– 1421. г. војвода Мазарек је намесник деспота Стефана Лазаревића на
подручју Зете.
– 1422. г. војвода Мазарек је заповедник деспотове војске која је опса
ђивала млетачку посаду у Скадру.
– 1423. г. је опсада млетачког Скадра од стране српске војске у чијем је
саставу и одред Иванових ратника предвођен једним од Иванових си
нова.
– У првој половини XV века Марија Масарек је била удата за босанског
великог војводу Сандаља Хранића.
– 1426. г. повеља Ивана Кастриота којом донира Хиландару села Тре
биште и Ростушу са црквом.
– 1430. г. Турци заузели Ивану четири кључне тврђаве и окупирали му
кнежевину.
– 1430. г. Иван I се замонашио у Хиландару.
– 1431. г. умро је Репош Кастриот, монах у Хиландару, најстарији син
Ивана I Кастриота.
– 1437. г. умро је Иван I Кастриот као монах у манастиру Хиландар.
– 1438. г. Млеци забрањују пролаз својих трговаца кроз Иванову терито
рију.
– Од 10. VI. 1439. г. Кастриоти имали статус дубровачких грађана.
– 1443. г. Ђурађ Кастриот Скендербег заузима Кроју и ослобађа средњу
Албанију и све тврђаве на овом подручју од турске окупације.
– 1444. г. у Љешу сабор албанских и дела српских великаша где је осно
вана алијанса за отпор Турцима, а Ђурађ Кастриот изабран за вођу.
– 1443–1468. г. период у коме је Ђурађ Кастриот Скендербег владао ал
банским покрајинама као вођа алијансе албанских великаша удруже
них против Турака.
– 12. II 1444. г. признат статус млетачких патриција синовима Ивана I

Кастриота, Ђурђу и Станиши.
– 1445/1446. г. Ђурађ Кастриот је одбио турске нападе на Албанију
– 1446. г. сукоб Ђурђа Кастриота са Млечанима око Дања и Балеца.
– 1448. г. Млеци прихватају понуду у сенату да се убије Ђурађ Кастри
от са којим су те год. у непријатељству.
– 1448. г. Склопљен мир Ђурђа Кастриота са Млечанима и враћени
Млечанима њихови поседи и Дањ за кога Ђурађ од Млетака добија
годишњу провизију од 1400 дуката.
– 1449. г. Ђурађ Кастриот се оженио Андроником Аријанит ћерком
Комнена Аријанита албанског великаша.
– 1450. г. опсада Кроје од Турака, која је после 5 месеци одбијена.
– 26. III 1451. г. споразум о вазалству Ђурђа Кастриота према Алфонсу
V, напуљском краљу.
– 1456. г. (по неким индицијама 1452. г.) родио се Ђурђу син Иван II
Кастриот.
– 1456. г. се десила побуна против Ђурђа Кастриота у којој су учество
вали албански великаши Дукађини, Мојсије Голем и Хамза (Бранило),
Ђурђев синовац, син Станише Кастриота.
– 1456/1457. Ђурађ Кастриот је одбио два напада Турака.
– 1458. г. умро напуљски краљ Алфонс V.
– 1458. г. Турци напали и заузели албанске територије.
– 1459. г. Папа сазвао конгрес у Мантови ради новог крсташког похо
да против Турака.
– 7. VII. 1460. г. у борби за наслеђе трона Алфонса V потучене трупе
Ферантеа I наследника, кога је и папа подржаво.
– 1460. г. претходница Ђурђа Кастриота за помоћ Ферантеу I прешла у
Италију.
– 1460. г. писмо, одговор Ђурђа Кастриота грофу Таранта (са наводом
„ми који смо Епирци“).
– 1462. г. Ђурађ Кастриот Скендербег са 1500 својих ратника прелази у
Италију да помогне у борбама за трон Ферантеу I наследнику краља
Алфонса V.
– 1462. Ђурађ Кастриот се из Италије вратио у Албанију.
– 1462. г. Ђурађ Кастриот је одбио 3 турска напада.
– 1463. г. Ђурађ Кастриот склопио мир са султаном, али и водио прего
воре са Млецима о новом заједничком рату са Турцима.
– 1463. г. регулисан статус млетачког патриција Ивану II Кастриоту
– 1463. г. припреме које спроводи папа Пије II (Пиколомини) за крсташ

ки рат у коме је требало да има видног учешћа Ђурађ Кастриот коме
је обећао крунску власт над Епиром и Македонијом.
– 22. X. 1463. г. папа Пије II позвао хришћане на крсташки рат против
Турака, али је за рат био мали одзив.
– 15. VII. 1464. г. умро папа Пије II, a до крсташког рата није дошло.
– 1465. г. је било 5 турских напада на албанске територије, које је Ђурађ
Кастриот са његовим ратницима одбио.
– 1466. г. турски султан Мехмед II припремио и повео поход на Албанију
у коме су Турци провалили на албанске територије и дуго опседали
Кроју.
– 1466. г. Скендербег ишао у Рим.
– 1467. г. Турци у лето поново провалили на албанске територије и по
ново опседали Кроју.
– 1467. г. Скендербг добија помоћ од 5000 дуката од папе.
– 1467. г. млетачки сенат одобрио Ђурђу Кастриоту помоћ од 2000 ду
ката.
– 1467. г. Ђурађ Кастриот успео да поврати албанску територију од Ту
рака и ослободи Кроју опсаде.
– 1468. г. Ђурађ Кастриот сазива у Љешу нови скуп албанске властеле,
али до њега није дошло.
– 17. I. 1468. г. Скендербег је оболео од маларије и у Љешу умро.
– 1468. г. Андроника Кастриот и син Иван прелазе у Напуљску краље
вину на феуде на Гаргану, које је 1462 г. добио Скендербег.
– око 1475. г. Иван II Кастриот ожењен Иреном Бранковић ћерком срп
ског деспота Лазара Бранковића.
– 1475. г. Иван као наследник Скендербегов пренео своја права управ
љања албанским областима на Млетачку републику.
– Од око средине осамдесетих година XV века Андроника Кастриот је
на двору у Напуљу, дворска дама Ђоване III (од 1476. г.) и Ђоване IV
(од 1495. г.)
– Око 1476. г. рођен Иванов и Иренин први син Ђурађ II Кастриот (Ге
оргио II).
– Око 1477/8. г. рођен Иванов и Иренин други син Константин.
– 1478. Турци заузели Кроју.
– 1479–1481. г. рођен Иванов и Иренин трећи син Фредерик.
– 1481. г. Иван II Кастриот прелази у Албанију, диже устанак против
Турака и напада Валону, базу Турака за освајање Отранта.
– 1482. г. Иван се враћа из Албаније у свој кастел Сипонт на Гаргану.

– 1482–1485. Иван Кастриот реконструише кастел Сипонт и повећава
намете поданицима на својим феудима, што изазива жалбе и проте
сте.
– 1483. г. Иван Кастриот одбија турски напад на Гаргано и каст. Сипонт.
– 1482/4. Иван Кастриот је учествовао у помоћи краљу у сузбијању тзв.
побуне барона у Апулији.
– 1485. г. Краљ Феранте I је заменио Ивану Кастриоту феуде на Гарга
ну и кастел Сипонт за феуде Галатину и Солето и кастел Сан Пјетро у
Галатини са годишњом провизијом 1800 дуката.
– око 1486. г. рођена Марија Иванова и Иренина кћер.
– 1488. г. рођен Алфонсо Кастриот Иванов и Иренин четврти син.
– 1488. г. из Албаније позвали Ивана Кастриота да учествује у буни
против Турака, али нема података да је прелазио у Албанију.
– после 1490 г. рођен најмлађи Иванов и Иренин син Фердинанд (Фе
рант – Феранте).
– 1494. г. Иван Кастриот је у вези са анжујским краљем Француске,
Карлом VIII, који припрема крсташки поход на Турке.
– 1495. г. Иван Кастриот добија нове феуде Орију и Гаглиано у време
краља Фердинанда II.
– 1495. г. француски краљ Карло VIII заузима Напуљ.
– 1495. г. у новембру Фердинанд II обнавља своју владавину у Напуљу
и одузима Ивану Кастриоту феуде Орију и Гаглиано због сарадње са
Kарлом VIII. Кастриоти-Бранаи су задржали своје феуде.
– 1495. г. (од новембра) Андроника Кастриот је и даље на двору и успе
ла да поврати Кастриотима феуд Гаглиано.
– 1496. г. Нови краљ Фредерик Арагонски је подржан од Ивана Кастри
ота при његовом устоличењу на трон, те је потврдио привилегију Ка
стриотима за Гаглианао.
– 1497. г. Константин Кастриот, други син је именован за бискупа у
Исернији.
– 1498. г. Ђурађ II Кастриот (Георгио) је ризничар у војводству Амалфи
код војводе Алфонса Пиколоминија.
– 1499. г. Ђурађ II одлази у Венецију на позив из Млетака и Албаније и
са Млецима ради на припреми устанака у Албанији.
– 1499. г. је болестан Константин, а Андроника Кастриот покреће ини
цијативу преко краља Фредерика да папа именује млађег брата Фре
дерика Кастриота за бискупа у Исернији, што није остварено.
– 1500. г. умире Константин Кастриот.

– 1500. г. Андроника Кастриот подиже споменик са саркофагом унуку
бискупу Константину.
– 1501. г. умире и млађи брат Фредерик Кастриот.
– 1501. г. Ђурађ II Кастриот прелази у Албанију са млетачким галијама,
диже устанак у Средњој Албанији, заузима Кјурил на Родонију, Љеш
и део Средње Албаније.
– 1501. г. Андроника Кастриот са екскраљицом Ђованом IV одлази у
Валенсију у Шпанији са Алфонсом Кастриотом четвртим унуком.
– 1503. г. умире у Валенсији Андроникин унук Алфонсо, Иванов син.
– 1503. г. После завршетка Млетачко-турског рата Ђурађ II Кастриот
одлази у Скадар Турцима покушавајући да преговара са Феризбегом,
а затим је задржан у Скадру у турској конфинацији.
– 1504. г. 9. јула у Галатини се догодила пљачка од стране шпанских на
јамника стационираних у кастелу.
– 1505. г. Андроника Кастриот умире у Валенсији, где је и сахрањена.
– 1505. г. је у Кунари код Барлете умро Иван II Кастриот.
– 1505. г. 18. децембра Кастриоти добијају поруку из Истамбула, да је
„Ђурђа II (Георгија) стигла турска судбина“.
– 1506. г. постављена у Амалфиској катедрали заветна плоча за Ђурђа
II Кастриота.
– 1507–1515. г. враћа се Ђурађ II Кастриот из заточеништва у Скадру.
– 1507–1516. г. рођен је Дрекале у Кастратима, први Ђурђев син са
првом женом из времена његове конфинације у Скадру.
– 1508. г. издата „Меморија“ Мусакија у којој се говори о Кастриотима.
– 1510. г. М. Барлети издао Скендербегову биографију, чију едицију су
свакако помогли Кастриоти.
– око 1510–1514. г. Ђурађ се жени са Бернардином Кополом у Амал
фију где живи породичним животом, гради палату и цркву и има пе
торо деце.
– 1516. г. Фердинанд (Феранте) Кастриот најмлађи брат Ђурђев на
слеђује феуде Кастриота, Галатину, Солето и Гаглиано и титуле Ива
на Кастриота војводе од Сан Пјетро од Галатине и конта од Солета.
– после 1520. г. је умрла Ирена Бранковић-Кастриот Ђурђева мајка.
– 1540. г. умро је у Амалфију Ђурађ II Кастриот, Дрекалов отац у 64. го
дини живота.
– 1552. г. је кастел Кастри био у урушеном стању (по М. Шуфлају).
– 1560. г. умрла је Марија Кастриот-Манутоло Ђурђева сестра.
– 1561. г. умро је Фердинанд (Феранте) Кастриот војвода од Сан Пје

тра од Галатине и конте од Солета , најмлађи син Ивана II Кастриота.
– 1623/1625. г. је у Бару био надбискуп Петар Мазарек, а 1632. г. је био
папски визитар у Београду.
– 1650/1651. г. у Призрену је католички мисионар Гргур Мазарек.
– 1760, 1764, 1772. и 1800. г. бискуп Матија Мазарек је папски визитар
на Косову и Македонији.
– 1679. умрла у Амалфију монахиња Марија Кастриот последња од гра-
не Кастриота, Ђурађа II, а који су живели у Италији у Амалфију.

КАСТЕЛОЛОШКИ
Ко је ЂурађПРЕГЛЕД КАСТЕЛА
Кастриот Скендербег И ОБЈЕКАТА497
и Кастриоти
КАСТРИОТА
Кастел КАСТРИ на Гладри (Маћа)
Бранило (Масарек) Кастриот челник и властелинчић добио око средине XIV

века.
Обновили и користили кастел Павле Кастриот властелинчић
и Иван Кастриот као столни кастел кнежевине до 1430. г.
Кастел КАНИНА (код Валоне)
Бранило Кастриот кефалија кастела 1368. г.
Пирг Св. Ђорђа у манастиру Хиландару
Од 1462. г. аделфат који користи са сином

Репошем Иван I Кастриот до 1437. г.
Кастел КРОЈА
Столни кастел Ђурђа Кастриота Скендербега

од 1443. г. до 1468. г.
Кастел СИПОНТ
у Монте Сан Анђелу
(на полуострву Гаргану)
Иван II Кастриот влас

телин од 1468. до 1485.
г.
Кастел Сан ПЈЕТРО

у Галатини (Апулија)
Иван II Кастриот војв. од

Галатине до 1505. г. Феранте
Кастриот, Ирена Кастриот
и син Бернард до 1606. г.
Кастел и лука Кјурил на Родонију
Изградио Ђурађ Кастриот Скендербег 1456. г.

1501–1503. г. Ђурађ II Кастриот обновио са
Млечанима и користио у антитурском устанку.
Палацо Кастриоти у Амалфију
Ђурађ II Кастриот изградио око 1416. г.

У поседу Кастриота је од 1670. г.
БИБЛИОГРАФИЈА
– Acta Albaniae Veneta VIII

– Amorosi Vicenzo – Casale Angelandrea – Marciano Felice: „Atti della Socijeta Italiana di
Studi Araldici“ (Torino, 2006)
– Аnamali Skënder / Prifti Kristag: „Historia e popullit Shiptar në katër vëlime (Tirana
2002–2007), стр. 413–416
– Антоновић Милош: „Област Валоне и Канине под српском влашћу (1343–1417) –
Зборник филозофског Факултета књ. XVIII (Бгд., 1994)
– Архив САНУ Бгд. – Томићева заоставштина XIX–и/19
– Armillota Giovani: „Qando l’Italia era Albanese – Lo stema del Comune di Monte Sant
Angelo“
– Ацовић Драгомир: „Хералдика и Срби“ (Бгд., 2008. г.)
– Barletius Marinus: „Vita et res praeclare gestae cristi athletae Georgii Castrioti, Epitarum
principis, qui propter heroicam virtutem suam a Turcis Scandarbeg, id est – Alexsander
Magnus cogno minatus est.“ Libris XIII Zagabriae , anno 1743.
– Бартл Петер: „Албанци“ поглавље – Скендербегове борбе са Турцима (Бгд., 2001)
– Bartl P.: „Relacioni fra Scanderbeg e Venezia“ in V convengno internacionale di studi al
banesi. (Palermo, 1968)
– Бартл Петар: „Албанци од средњег века до данас“
– Bartl Peter: „Dioceze Alessio“ (Wiesbaden, 2007)
– Баче А.: „Насеља и фортификације Канине и Валоне“ (Monument, 7–8, 1974. г.)
– Biemmi Giammaria: „Istoria di Giorgio Castriotto detto Scander-begh di Giammaria
Biemmi prete Brescano“ (Brescia, 1742)
– Благојевић Милош: „Историјски атлас – Држава кнеза Лазара, област Вука Бранко
вића и област Ђурђа II Балшића“
– Благојевић М.: „Челник“ (Лексикон српског средњег века)
– Благојевић М.: „Државна управа у српским средњовековним земљама“
– Благојевић М.: „Спорови око средњовековних међа“ – Зборник Матице српске за
историју 71–72
– Благојевић Милош / Спремић Момчило: „Историја српског народа – Слом Црноје
вића“ (Бгд., 1982. г.)
– Блажевић Слободан: „Косово некад и сад“ – Прилози за етничку историју Косова
(Бгд., 2002. г.)
– Богдановић Димитрије: „Књига о Косову – Средњи век – Српска држава и Албан
ци“ (САНУ – посебна издања књ. DLXVI – Бгд., 1986. г.)
– Богдановић Д.: „Житије Св. Саве“ ст XIII
– Божић Иван: „Немирно поморје XV века“ (Бгд., 1979. г.)
– Божић И.: „ Историја Црне Горе – Црна Гора у време обласних господара“ (Бгд.,
1970)
– Божић И.: „О улози Вука Бранковића“ (Летопис М.С. ,мај 1975. г.)
– Божић И.: „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку“ (1953. г.) обј. – САНУ –
Глас CCCXXXVIII – Оделење историјских наука књ. 3) (Bgd., 1983)
– Божић И.: „Град и село на Зетском приморју у XV в.“
– Божић И. : „Спани – Шпање“ (Глас САНУ, 32/2 – 1980. г.)
– Бошковић Ђурђе: „Стари Бар“ (Бгд., 1962. г.)
– Бубало Ђорђе: „Писана реч у српском средњем веку“ (Бгд., 2007)
– Бубало Ђ.: „Душанов законик“
– Бојовић Јован: „Неки подаци војв. Марка Миљанова Поповића о обичајима у Кучи
ма и неки документи о Кучима у Богишићевом архиву у Цавтату – О Кучима“ Исто
ријски записи LXV 1992/1–4
– Божић Иван: „Дубровник и Турска у XIV, XV веку“ (Бгд., 1952. г.)
– Божић Иван: „Историја Црне Горе – Обнова власти Црнојевића“ (Титоград, 1970. г. )
– Божић Иван: „историја Црне Горе – Црна Гора у доба обласних господара“ (1970. г.)
– Божић Иван: „Албанија и Албанаси у XIII, XIV и XV веку“ – Глас САНУ, књ. 3,
1983.
– Божић Иван: „Немирно поморје XV века“ (Бгд., 1979. г.)
– Болица Марин: „Опис санџаката скадарског од год. 1614“ (Ш. Љубић Старине XII
– Загреб, 1880. г.)
– Valentini Iosepi: „Acta Albaniae iuridica“ (München, 1968)
– Valentini I.: Acta Alanie Veneta saeculorum XIV et XV 25 (Bde. München – Palermo –
Mailand 1967–1975)
– Valentini Giuseppe: „Skanderbeg e il kanun“ (Studija Albanica Monacensija – Munchen
1969);
– Valentini Josepi: „Acta Albanie veneta“ t. II
– Vallone Giancarlo: Inteperance di Ferrante Castriota Scanderbg. Galatina“– „Il Galatino“
(1989)
– Vallone Giancarlo: „Castriota – Scanderbg – Le prime generacioni in Italia“
– Vallone Giancarlo: „Andronica e Giovani Castriota Scandadbeg
– Веселиновић Андрија: „Држава српских деспота“ (Бгд., 206).
– Вебстер Јохан: „Војвоткиња од Амалфија“
– Византиски извори – том VI – Г. Пахример
– Вулић Никола: „Ђурађ Кастриот – Скендербег“ (1892. г.)
– Вукчевић Никола: „ Етничко поријекло Црногораца“ (1981. г.)
– Вулић Никола: „Ђурађ Кастриотић Скендербег“ (Бгд., 1892. г.)
– Gerola G.: „L’ aquila“
– Gibbon Е.: „Histori of the Decline and Fall of the Roman Empire“ (1788)
– Гопчевић Спиридон: „Горња Арбанија“ (1893. г.)
– Грковић Милица: „Лична имена у неким насељима Северне Албаније и словенско
албанске везе у светлу антропонимије“ – Становништво словенског поријекла у Ал
банији – Зборник радова са међун. науч. скупа на Цетињу, јуна 1990. год.
– Грујић Радoсав: „Полошко-Тетовска епархија и манастир Лешак“
– Грујић Р.: „Светогорски азили за српске владаоце и властелу после косовске бит
ке“ (1932. г.)
– Ghetti G.: „Giogio Castriota Scanderbeg nella storiogrfia“ (Shejzat/LePleiadi, 1968)
– Дашић Момир „Племе Васојевићи од помена до 1860“ (Никшић, 2011. г.)
– Дворски Виктор: „Црногорско турска граница од ушћа Бојане до Таре“ (Подгори
ца, 2000. г.)
– Дероко Александар: „У Бодиновој престоници“
– Defenbah L.: „Zeine familie War Slavishen Ursprungs“ (Berlin, 1895)
– Дератић Јован: „Арбанаси од Кавказа до Србије“
– Динић Михаило: „Хумско-требињска властела“
– Динић М.: „Србија у средњем веку“
– Динић М.: „Српске земље у средњем веку – Област Бранковића“
– Димитров Страшимир: „Георги Кастриоти“
– Државни Архив Дубровник Acta Sanctae Marise Maioris saec. XV
– Дубравски Јан: „Књига о Чешкој“
– Du Cange Caroli Du Fresine Domini: „Historia regnorum Dalmatiae Croatiae Slavoniae
Bosniae Serviae...“ (1746. г.)
– Ducellier А.: „Le facade maritime de L’Albanie au moyen age. Durazzo et Valona du XIe
au XVe siecle. (Солун, 1981)
– Динић Михаило: „Прилози за историју ватреног оружја у Дубровнику и суседним
земљама“
– Ђорђрвић Михаило: – Годишњица Ник. Чупића књ. XXV – Историјска скица о Ђу
рађу Кастриоту Скендаербегу
– Ђорић Петар: „Историја српске ћирилице (Бгд., 1971. г.)
– Ђурђев Бранислав: „Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких
племена“
– Ђурђев Бранислав: „Постанак брдских племена – Нахија Куча, Подгоричка админи
стративна јединица санџакбега“
– Ердељановић Јован: „Старина и значај племенских предања у Срба“, Летопис Ма
тице Српске (Н. Сад, 1934. г.)
– Ердељановић Јован: „Племе Кучи у Црној Гори“ (1907. г.)
– Ердељановић Јован: „Постанак племена Пипера“
– Жефаровића Христофер: „Стематографија“
– Жутић Никола: „Верско-национална и политичка злоупотреба илирског имена“
(Бгд., 2007)
– Живојиновић Мирјана: „Светогорске келије и пиргови у средњем веку“
– Зечевић Нада: „Први брак деспота Леонида III Токо“, ЗРВИ 43 (2006. г.)
– Ивић Алекса: „Стари српски печати и грбови”
– Ивановић Милован: „Кучи међу брдским и малисорским племенима – кратки курс“
(Подгорица, 2007. г.)
– „Историја Црне Горе – Архитектура прелазног готско-романског стила“, књ. II
– Imami Petrit: „Srbi i Albanci kroz vekove“
– Italo Albanian Chronicles – Eianina, Frascinelo, Calabria, Albania, Greece, Bergamo –

„Giovani Castriotti, figlio del fu Giorgio, deto Scanderbegh, sbarca in Albania (Extratis
d’un rucuel sous le nom de Stefano Magno)
– Јановић Ђорђе: „Археолошка сведочанства о пореклу Албанаца и потомцима Или
ра“ (Бгд., 2007. г.)
– „Јањинска хроника“ (Повест Комнена и Прокла монаха) (Гласник ДСС XIV – Бгд.
1862. г.)
– Јастребов (Ястребов) Иван Степанович: „Стара Србија и Албанија“ („Стара Сербія
и Албанія – путевія записки“) СКА – Споменик XLI други раз. 1904. Бгд.
– Јиречек Константин: „Историја Срба“ (1911. г.)
– Јиречек Константин: „Скадар и његово земљиште у средњем веку“, Гласник СГД /
бр. 3, 4 (1914. год.)
– Јиречек К.: „Зборник“
– Jireček К.: „Staat und Gesellschaft im mittelalterischen Serbien, Denkschr. d k. Ak. d
Wiss. in Wien LVI, 1912.
– Јиречек К.: „Споменици српски“ (1892. Бгд.)
– Јиречек К.: „Албанија у прошлости“ (Српски књиж. гл. – пренето из часоп. –
Österrei-chische Monatsschrift für den Orient Беч, 1914)
– Jireček К.: Archiv fur. slaviche Philologie
– Јовановић Јагош: „Марко Миљанов – историјска и књижевна студија“ (Цетиње,
1952. год.)
– Јокановић Миљан: „Племе Кучи – етничка историја“ (Подгорица, 1999. год.)
– Јовић Момир: „О балканским старинцима“
– Јовановић Горадана – „Старосрпски језик у два писма Ђурађа Кастриота Дубров
чанима“ – Зборник радова са међународног научног скупа на Цетињу јуна 1990. г.
– Jorga N.: „Notes et extratis pour servir a l’histoire des croisades au XV siecle“. 5 Bde.
Paris-Bukarest 1899–1915.
– Jorga N.: „Geschichte des osmaniscen Reiches“ (Bd. I Gotha, 1908)
– Katalog der leibrüstkammer Kunsthistorisches Museum Wien
– Качановски В. В.: „История Сербіи“ (Киев, 1899. г.)
– Camera Mateo: „Istoria della citta e costiera di Amalfi“ (Napoli, 1836)
– Ковачевић Десанка: „Трговачка књига Николе и Луке Кабужића из 1426. г. из Дубро
вачког архива“ – Историјски преглед 1, 1954.
– Кораћ Војислав: „Градитељска школа поморја“ (Бгд., 1965. г.)
– Кораћ В. / Ковачевић М.: „Манастир Хиландар – конаци и утврђење“
– Кастриота Александар: „Књига успомена“ (1682. г.)
– Качановски В. Владимир: „Историја Србије од половине XIV до краја XV века.“
– Clement Clark: „Georg Castriot Scanderbeg – king Albanie“
– Ковачевић Љубомир: „Кучи“ (уводни чланак за „Племе Кучи“ М. Миљанова )
– Cutolo A: „Scandderbeg“ (Mailand, 1940)
– Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља (Бгд., 2010. г.)
– Lemanski S.: „Secrets d’Etat de Venise 28.06.1499“
– Lenormant Frans: „Turcs et Montegrins“
– Libro d’Oro della Nobilita Mediteranea – Castrioti branse Branai Castrioti
– Librо d’Oro – Genealogia dinast. Kastrioti

– Libro d’Oro – Genealogia dinast. Aragona
– Libro d’Oro – Genealogia Alagno d’Alagno
– Libro d’Oro – Nobilita Mediterranea – Trastamara Argonesi – Casa sovrane di Aragona,
Napoli, Sardegna e Sicillia
– Libro d’Oro – Nobilita Mediterranea – Genealogia Piccolomini
– Luccari Giacomo di Pietro: „Copisio risteretto degli annali di Rausa, libri qatro“ (Venetia
1606)
– Љубић Шиме: „Листине о одношајима између славенства и млеталке републике“ –
Загреб, 1890. г.
– Љубић Ш.: „Листине о одношају између јужнога Славенства и Млетачке републи
ке“ IV (1861–1891. г.)
– Malipiero Domenico: „Annali Veneti dall’anno 1457 al 1500“. Arhivio storico italiano 7
– ordinati dal Francesko Longo (Firenca, 1843)
– Марковић Михаило: „Албанци лажни Илири – Смисао истраживања порекла Алба
наца и њиховог ширења по Балкану“
– Маркушев Викентије Васиљевич: „Историческије разыскания о славянах в Алба
нии в средние века“ – са поглављима „Сербский период 1350–1450“ и „Славянская
известия“ и др. (Известия Варшавсково унив.1871. и 1873. г.)
– Маркушев Вицент: „Историјски споменици Јужних Словена“ – Гласник СУД II
(Бгд., 1882. г.)
– Маровић Миодраг: „Сага о Кучима“ (Подгорица, 2000. г.)
– Милановић Миодраг: „Писани извори и коментари о повести Срба са хронологи
јом“ (Бгд., 2013. г.)
– Мирковић Лазар: „Мрњавчевићи“
– Milloshevich F.: „Paolo II e Scanderbeg“ Rivista d’Albania (1941)
– Милутиновић Б.: „Исвозна трговина у ушћима арбанских река Војуши (Спинари
ци), Деволу и Врегу од XIII до XV века“ (Југосл.историј. часоп. 1997)
– Мијатовић Чедомиљ: „Српски рукопис о Скендерегу“ – Глас XXII, 1890. г .
– Мијушковић Јованка: „Додељивање дубровачког грађанства у средњем веку“ – Глас
САНУ – Оделењ. друш. наука књ. 9, 1961. г
– Михаљчић Раде: „Словенска канцеларија арбанашке властеле“ – Прошлост и народ
но сећање (Бгд., 1995)
– Михаљчић Р.: „Јунаци косовске легенде“
– Михаљчић Р.: „Крај српског царства“ (Бгд., 1989. г.)
– Михаљчић Р.: „Почетак Урошеве владавине“ – Историја српског народа“ књ. I
– Михаљчић Р.: „Доба обласних господара“
– Михаљчић Р.: „Војнички закон“
– Miklosich Franc: „Monumenta Serbica“ (1858 Graz – Издање 2006. Бгд.)
– Михаиловић Константин (из Островице): „Јаничарске успомене или Турске хрони
ке“ (САНУ Споменик CVII, 1959. г.)
– Musachi Joanus Musachi Constantin: „Breve memoria discendenti de nostra casa Musachi
di don Giovanni Musachi, despoto d’Epiro, ai suoi figlioli Don Teodoro, Don Andriano e
Don Constantino, de quel poco che lui si ricorda, et son nell’ anno 1510“
– Милић Божидар: „Кучи у Црној Гори“ (Бгд., 1994. г.)

– Nadin L.: „Giorgio Castriota Scanderbeg a Venezia sul Bucitorno“ (ateneo veneto 3 ser.
6/2 (2007/8)
– Ноли Фан: „Георг Кастриоти Скендербег (1405–1468)“ (Њујорк, 1947. г.)
– Новаковић Стојан: „Законски споменици српских држава средњег века“ (Бгд., 1912.
г.) – Новаковић С. „Византиски чинови и титуле“
– Nobili Napoletani – Araldica
– Nobili Napoletani – Famiglia Castriota Scanderbeg
– Орбин Марин;“Краљевство Словена“ (1601)
– Padiglione Carlo: „Di Giorgio Castriota Scanderbech e dei suoi dicsedendi“ (Napoli,
1879)
– Patetta Federico: „Introduzione al Kanun di Lek Dukagjini“ (Rivista d’Albania – Milano)
– Павловић Михаило: „Мара Бранковић“ (Н. Сад, 2014. г.)
– Палавестра Александар: „Илирски Грбвници и други хералдичарски радови“ (Бгд..
2010)
– Палавестра А.: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле – О гр
бовима“
– Petta Paolo: „Depoti d’Epiri e principi di Macedonia. Esuli albanesi nell’Italia del Ri
nascimento“ (Lecce, 2000)
– Pertusi Martino Segono di Novo Brdo vescovo di Ducigno. Un umanista serbo-dalmata
del tardo Quattrocento (Instituto storico italiano per il medio evo. (Romа, 1981)
– Петровић Драгољуб: „Хетерогеност становништва детерминанта сложености ре
шења политичког статуса албанског простора“ – Становништво словенског порије
кла у Албанији“ (Зборник радова са међународног научног скупа на Цетињу јуна
1990. г.)
– Петровић Илија: „Ка пореклу Дрекалову – По књигама староставним“ (Нови Сад,
2009. г.)
– Петровић Предраг: „Бранковићи и Кастриоти у XIV и XV в. – Воислава Трибалда“
– Петровић Растислав: „Племе Кучи“
– Петковић Сретен: „Хиландар“
– Петковић В.: „Арбанашки пирг у Хиландару“
– Петковски Бобан: Воисава Трибалда – (Филизофски факултет Скопље)
– Плетњова Светлана: „Хазари“ (2006. Бгд.);
– Попескуа Николас: „Нифон II патријарх Константинопоља“
– Praschniker C./ Schober A: „Archäologiche forschungen in Albanien und Montenegro“
(Wien, 1918)
– Prusentio Narentio – De regno Bosnae
– Петровић Георгије: „Скендербег (Георгије Кастриота)“ (Париз, 1881. г.)
– Петровић Драгољуб: „Ономастички поглед на етногенезу Куча“ – Зборник Мат. Ср.
XXXVII 1994.
– Петровић Илија: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“ (Н. Сад, 2009.
год.)
– Петровић-Његош Василије: „Историја о Црној Гори“ (Москва, 1754. г.)
– Петровић Предраг: „Медунски Град – историјско кастелолошка студија“, ЦАНУ

(Подгорица, 2012. г.)
– Петровић Растислав: „Племе Кучи 1684–1796“, (Бгд., 1981. г.)
– Половина Иљи: „Касно откриће – Замак Скендербега у Италији (Gazeta 31.07.2010)
– Polovina Yli: „Pasardheite Skenderbeut siu mbajten fahehur“
– Поповић Марко Миљанов: „Племе Кучи у народној причи и пјесми“ (Титоград,
1989. г.)
– Поповић Марко Миљанов: „Примјери чојства и јунаштва – Нешто о Братоножићи
ма“ (Титоград, 1990. г.)
– Ranke Leopold „The Histori of Serbia and the Servian Revolution“ (еd. Henri Bohn 1853)
– Радонић Јован: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку (историјска гра
ђа)“ (Бгд., 1942. г.)
– Радонић Ј.: „Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века“ (Бгд.,
1950)
– Ровински Павел Аполонович: „Черногория вь ея прошломъ и настояшемъ – єтногра
фия“ (1897. г.) (Црна Гора у прошлости и садашњости – етнографија)
– Ровински А. Павел: „Студије о Црној Гори“ (Подгорица, 2004. г.)
– Ровински А. Павел: „Стјепан Зинановић“ (2004. г.)
– Розов И. Н. / Чистјекова Н. А.: „Историја о Скендербегу“ (Москва, 1957. г.)
– Руварац Иларион: „Порекло Сибињанин Јанка“ (Бгд., 1901. г.)
– Радонић Јован: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку“ (Споменик
XCV Бгд., 1942. г.)
– Рашовић Марко: „Племе Кучи“ (Бгд. 1963 г.)
– Sanudo Marino: „Eksposicione di rapporti fra la Republica Veneta e gli Slavi Meridionali
brani tratti dai diarj“ vol I (1496–1515) (Venezia, 1863)
– Sansovino Francesco: „Historia universale racolta di Francesco Sansoverino“ (1573. г.)
– Сабела Ђузепе и Роберто: „Амалфитанска обала“
– Селишчев Афанасиј М.: „Славянското население в Албания“ (София, 1981)
– Селишчев А. М.: „Полог и његово бугарско становништво“
– Синдик Душан: „Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима“ (Станов
ништво словен. порекл. у Албанији“ – Зборник радова научног скупа одр. на Це
тињу, 1990. г.)
– Соловјев Александар: „Историја српског грба“ (Бгд.. 2000)
– Соловјев А.: „Судбина једне властеоске породице из средњовековне Србије“
– Соловјев А.: „Одабрани споменици српског права (од XII до XV в.)“ (Бгд. 1926 г.)
– Соловјев А.: „Повеље цара Уроша у Хиландарском архиву“ – Богословље 1927 г.
– Спремић Момчило: „Албанија од XIII до XV века“ (Из историје Албанаца),
– Спремић М.: „Харач Скендербега“ (Сборник Фил. Фек. 17); „Дубровник и Арагон
ци“ (Бгд 1971 г.)
– Спремић М.: „Прекинут успон српске земље у позном средњем веку“ – Ратачка опа
тија код Бара“ (Бгд., 2005. г.)
– Спремић М.: „Србија и Венеција“ (Бгд., 2014. г.)
– Спасић Д., Палаветра А., Мрђеновић Д.: „Родословне таблице српских династија“
Алексе Ивића
– Станишић Михаило: „Последице митоманије о илирству Албанаца – Албанци лаж

ни Илири“ (Бгд., 2007. г.)
– Стојановић Љуба: „Старе српске повеље и писма“
– Стојановић Љубомир: „Стари српски записи и натписи“ књ. II – Запис у рукопису
цркве у Сречајну код Фоче
– Стојановић Љубомир: „Стари српски записи и натписи“ књ. VI – Запис у рукопис
ном јеванђељу у Видину
– Станојевић Глигор и Васић Милан: „Историја Црне Горе у XVIII вијеку“ (1970. г.)
– Станојевић Глигор: Југословенске земље у Млетачко-турским ратовима XVI – XVIII
вијека“ (1970. г.)
– Thaloczy L. / Jireček C.: „Illyrisch-Albanische Forschungen“(Минхен – Лајпциг, 1916.
г.) – Thallócsy Lidwig: „Illirisch-albanische Forschungen“
– Томић Јован: „Црнојевићи и Црна Гора“ (Бгд., 1900. г.)
– Томовић Гордана: „Поморска карта Ангелина Дулицерта из 1339. г.“ – Историјски
часопис 19 – 1972. г.
– Томић Јован: „Црнојевићи и Црна Гора 1479–1528. г.с“ (Бгд., 1900. г.)
– Томић Јован: „Грађа за историју...“ – Извештај млетачког резидента Долчија сена
ту од 21.11.1606. г.
– Томић Јован: „Састанак и договор српских главара у Кучима, 1416. год. ради устан
ка на Турке“
– Тoci Agostino: „Memoria“
– Тошић Ђуро: „Последња босанска краљица Мара“
– Thenier Andrea: „Vitera monumenta – Slavorum Meriodinalum“ doc. DCCV
– Ћирковић Сима: „Хрељин поклон Хиландару“ – Зборник радова Византолошког ин
стит. XXI (Бгд., 1982. г.)
– Ђирковић С.: „Ђурађ Кастриот Скендербег и Босна (на симпозијуму о Скендербе
гу, 1969. Приштина)
– Ђирковић С.: „Србија уочи битке на Косову“
– Ђирковић С.: „Извори Марва Орбина“ – Краљевство Словена (Бгд., 2006. г.)
– Ћирковић С.: „О саставу и снази Лазаревог табора на Косову“
– Ћоровић Владимир: Белешке – „Архив за албанску старину, језик и етнологију“
(Бгд., 1925. год.)
– Ћоровић В.: „Историја Срба“(1926. г.)
– Ћук Ружа: „Србија и Венеција у XIII и XIV веку“
– Falmerajer Јakob Filipp: „Fragmenteaus dem Orient“
– Falmerajer Јakob Filipp: „Das Albanesesiche Element in Griechenland“ (Muenchen
1857–1860. г.);
– Farlati D.: „Illyricum sacrum“ VII Venetiis 1817.
– Ферјанчић Б. / Ћирковић С.: „Стефан Душан“
– Ферјанчић Б.: „Тесалија у XIII и XIV в.“
– Ферјанчић Б.– „Пронија“ – Лексикон српског средњег века
– Fermendžin P. Eusebius: „Acta Bosniae – Monumenta spenctantia historiam Slavorum
Meridionalium“ (Zagreb, 1892)
– Fiorela Daniela: „Insedimenti Albanesi nela Daunia tardo mediavele“.
– Filangijeri Renato: „Castel Nuovo Reggia angioina e argonese di Napoli“ (Napoli ,1939)
– Филиповић Миленко: „Хас под Паштриком“ (Сарајево, 1958).
– Фојнички Грбовник – Fojnica armorijal roll – репринт издање, 2005. г. (Сарајево)
– Хабјановић – Ђуровић Љиљана: „Запис душе“(роман)
– Hahn Johan Georg: „Reise durch die Gebiete Drin und Wardar“ (Wien 1864) „Путoвање
кроз поречје Дрима и Вардара“ (превод Михаила Илића ед. 1876. Бгд.)
– Hammer J. V.: „Geschichte des Osmanischen Reiches“ I Pest, 1827.
– Хисторијски архив у Дубровнику – Diversa cancellarie LXXI 91 (15. X 1463); Lam
for. XXXIX 286
– Hopf Charles (Hopf Karl): „Chroniques greco-romanes inèdites ou connues publièes avec
notes et tables gènèalogiques“ (Berlin, 1873) стр. 334;
– Hopf К.: „Geschichte Griechenlands vom Beginn des Mittelalters bis auf unzere Zeit“
– Hoxha Shefqet: „Breth gjurmave të Kastriotëve në rrethin e kukësit“ („Око трагова Ка
стриота у околини Кукљеса“) 1967. г. Тирана
– Храбак Богумил: „Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег“
– Храбак Б.: „Албанија од коначног пада под турску власт до средине XVIII века“
– Храбак Б.: „Арбанашке студије“ књ. III
– Храбак Б.: „Трговина арбанашком и крфском сољу у XIII, XIV и XV столећу“ (Фи
лозофски фак. Приштина
– Храбак Б.: „Одреди савезника кнеза Лазара у битци на Косову 1389. г.“
– Храбак Б.: „Ширење арбанашких сточара по равницама и словенски ратари средњо
вековне Албаније“ (Словенско становништво у Аланији – Зборник радова са међу
народног научног скупа одржаног на Цетињу, јуна, 1990. г.)
– Храбак Богумил: „Вијести о утврђивању Херцег новог 1493–1494. г. и 1508. г.“ (Ис
торијски записи)
– Храбак Богумил: „Куга у балканским земљама под Турцима од 1450. до 1600. г.“
Историјски гласник бр. 1–2 (1957. г.)
– Цвијић Јован: „Излазак Србије на Јадранско море“ (Бгд., 1912. г.)
– Цвијић Ј.: „Основи за географију и геологију Македоније и Старе Србије“ – говори
и чланци (Бгд., 1991)
– Čevapović G.: Sinptico – memoralis Catalogus
– Shama David / Batelli Andrea Dominici: „Genealogie delle dinastie Italiane – Castriota
e Branai Castriota
– Shama David / Batelli Andrea: „Genealogie delle dinastie Italiane – fam. Castriota-
Branai, Castriota-Scandarbeg
– Shmaus Alois: „ Georg Castriota Skanddeberg“ (Минхен, 1968. г.)
– Sciambra M. – Valentini G. – Parrino I Il „liber brevium“ di Calisto III. La crociata,
I’Albania e Skaanderbeg. (Palermo, 1968)
– Шкриванић Гавро: „Област средњовековног Пилота у XIV в.“
– Шкриванића Г.: „Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дуровнику“, (Бгд., 1957.
год.)
– Шкриванић Г.: „Именик географских назива средњовеквне Зете“ (Титоград, 1959. г.)
– Шкриванић Г.: Карта средњовековне Зете
– Schmaus Alois: „Georg Castriota Skenderbeg“ – Studia Albanica Monacasia
– Schmitt Olliver Jens: „Skanderbeg – Der neue Alexandar auf dem Balkan“ (Регенсбург,
септембар, 2009. г.)
– Шмит Оливер-Јенс: „Млетачка Аланија (1392–1479)“ (Das Venezianishe Albanien
1392–1479) (2001)
– Шујица Марко: „Немирно доба српског средњег века“
– Шуфлај Милан: „Срби и Арбанаси (њихова симбиоза у средњем вијеку)“ (Бгд.,1925)
– Шуфлај М.: „Повијест сјеверних Арбанаса“ (1924. г.)
– Шуфлај М.: „Константин Балшић“
– Sufflau M. : „Karta Albania Mediaevalis“ – Studia Albanica Monacesija
– Weigand J.: „Die Aromunen“
SUMMARY
Historiographical discussion about the ethnic identity of the Kastrioti

family i.e. George (Gjergj) Kastrioti Skanderbeg and his ancestors and
descendants has been developed exclusively on the basis of the documentation
that has been published so far related to historiographical sources, however,
only published documents were taken into account from Serbian sources
which the authors that have been writing about the Kastrioti family have not
taken into consideration up until now. The initial part of the study analyzes
the records and documents about the ethnic identity of the aristocratic gentry
family – the Kastrioti and the theories presented so far by history writers and
historiographs related to ethnic identity of this historically important family,
as a topic that has caused major debates and various interpretations and also
interpretations that originated from nationalist politicizing.
It cannot be disputed that the interpretation of the Serbian identity of
the Kastrioti family with some Greek, Albanian and Italian roots, which has
been presented in the study, was actually based on documentary findings,
and furthermore, such interpretation could be found with the majority of
history writers and historiographs until 1920s. However, after that period
up until the present day, completely different interpretations appeared that
do not have a solid documentary basis but are rather influenced by political
circumstances, and even a part of historiographs (particularly Yugoslav
ones) tended to avoid this topic and theories and made statements regarding
the ethnic identity of George Kastrioti i.e. the Kastrioti family in general,
also as a sort of yielding and adapting to the political circumstances.
The study further elaborates the views regarding the Kastrioti family
ancestors – their Slavic-Serbian origin i.e. the Mazrreku tribe, the branch
to which the Kastrioti belong, which got separated with a different family
surname when the status of the Mazrreku – Kastrioti changed and became
gentry by receiving a fief (feudum) from the Serbian ruler in the mid 14th
century. Records were presented describing the period in which the Mazzreku
tribe first appeared and the region they inhabited, other than Epirus, where
they settled during the Slavic colonization, and also chronicle records from
“The Chronicle of Ioannina“ which confirm their Serbian ethnic identity.

Furthermore, evidence was provided about the Mazrrekus relocations within
the ethnic Serbian borders and toponyms were analyzed in the regions were
they lived or still live and which still exist and corroborate their ethnic
affiliation, and also there are records presented about prominent Mazrreku
tribe members.
The special chapter about Branilo (Mazrreku) Kastrioti addresses all
four documents that have been published so far and that refer to Branilo
Kastrioti, the great-grandfather of George Kastrioti Skanderbeg, including to
Emperor’s charters that have not been analyzed so far by any other authors in
relation to Branilo, which, however, may provide elements for analyzing the
Charter of Dubrovnik from 1368 in which it is disputable whether Branilo, the
kephale (governor) of Kanina, was a Kastrioti. Paleographic interpretation
of F. Miklosic that provides elements for starting a debate about Branilo was
analyzed from several aspects. The theory and elements about the Kastrioti
were elaborated explaining the period in which they raised in status and
became lower nobility – small feudal lords with a fief and differentiate by
their family name, by the eponym of the castle Kastri on the river Gjader.
The situation was also analyzed according to “The Chronicles of Ioannina“
in which Branilo Kastrioti was executed in Ioannina in 1391.
All published data from the records and documents about Pal (Paul,
Pavle) Kastrioti and Gjon (Ivan) Kastrioti are given separately with
deliberation on the conditions that allowed considerable expansion of the
fief and formation of the principality of Gjon Kastrioti in the region of Mat
with the support of the Brankovics, Gjon’s inlaws, at the end of the 14th and
in the early 15th century, all the way to the vassal relation and downfall of
the principality after the Ottoman conquest.
Several historiographs were quoted who gave a brief account of the
historical events that took place at the time of George Kastrioti Skanderbeg
and the aspects of his role as a statesman and legislator were also reviewed
when anti-Ottoman alliance of the Albanian noblemen grew to become
the reign of Skanderbeg and when the Kanun of Skanderbeg was used. In
addition, Skanderbeg’s successful tactical defense maneuvers against the
Turks were analyzed during their twenty-five years of successful resistance
against the Turks and also his visits to Italy at the invitation of the Pope for
the defense of the throne of Alfonso’s heir were also mentioned.
The study also included Skanderbeg’s descendants who fled Kruje
and moved to Italy in 1470s, after the death of George Kastrioti, to their
fiefs obtained from the King of Naples. On the basis of the records and
documents published so far, the events that Gjon II Kastrioti, George’s son,
and his mother Andronica took part in Siponto in Gargano and at the court
in Naples were described in more detail, as well as the relocation to Galatino
in Apulia, Gjon’s transfers to Albanian regions and Gjon’s role as a leader
in the anti-Ottoman uprising in 1481 in Albania during the Otranto crisis,
Gjon’s cooperation on the preparation of the new uprising under the Anjou
ruler Charles VIII, due to which he fell into bad graces with the Aragon
dynasty in Naples. There is also information about Gjon’s sons in Italy, and
based on Sanudo’s Venetian chronicles the events regarding the relocation
of the eldest Gjon’s son, George II Kastrioti to Albania, were also depicted
in more detail as well as the particulars about the new uprising during the
Ottoman-Venetian war in 1501, the conquest of the province around Lezhe,
the renovation of the Castle of Kruje and the confinement of George II
in Shkoder since 1503. There are also records of distant descendants of
Skanderbeg in Italy, the Kastrioti branch descending from George II in Amalfi
(the branch in Montenegro is also mentioned), and also the largest branch
of Kastrioti in Italy descending from Ferrante, the youngest Gjon’s son, at
which the descendants who are our contemporaries are also mentioned and
who are called Kastrioti-Skanderbeg and branches Kastrioti-Branai in Italy
and Spain (the descendants of Skanderbeg’s brother Stanisha) and there are
also discussions about the relationships between the descendants’ branches
and manipulations of geneticists and historians when depicting genealogical
lists of the Kastrioti family.
The conclusion provides arguments about the ethnic identity of the
Kastrioti until they moved to Italy, based on their origin from Slavic-Serbian
line of Mazrreku and presented ethnic characteristics of the Kastrioti – their
religious affiliation, the language they spoke, Serbian regions they inhabi-
ted, marital relations with Serbian dynasties and nobility, class status, prede-
termined ethnic affiliation. According to the testimony of contemporaries
and relatives of George Kastrioti about his ethnicity and the beliefs of the
Kastrioti descendants related to their ethnic origin, it can be concluded that
the Kastrioti are predominantly of Serbian ethnic identity with some Alba-
nian and Greek roots.
The study also contains the overview of the Kastrioti heraldry with
all heraldic symbols available at present that the Kastrioti used and it also
contains the overview and castle descriptions of all structures (castles etc.)
known to have been owned by the Kastrioti.
САДРЖАЈ
1. Предговор............................................................................................... 5
2. Кастриоти – властела и великаши – тумачење њиховог
етничког идентитета.............................................................................. 8
3. Масареци (Мазареци) племе из Епира преци Кастриота................ 68
4. Бранило (Масарек) Кастриот (око 1315. год. – 1379. год.)........... 106
5. Павле (Масарек) Кастриот (1335/45. год. – 1391. год.).................. 160
6. Иван (I) Кастриот (око 1365. год. – 1437. год.)............................... 179
7. Ђурађ Кастриот Скендербег (1403. год. – 1468. год.).................... 223
8. Иван (II) Кастриот (1452. или 1456–1505. год.) и
Кастриоти у Италији крајем XV века.............................................. 273
9. Ђурађ (II) Кастриот (око 1477 – 1540)............................................ 346
10. Ђурађ (II) Кастриот после конфинације у Скадру и
амалфијска грана Кастриота............................................................. 394
11. Потомци осталих грана Кастриота у Италији................................ 432
12. Манипулације генеалошким и историографским
фактима о Кастриотима.................................................................... 447
13. Закључак историографског истраживања и компарација
досадашњих поставки о пореклу и етничком идентитету
Кастриота .......................................................................................... 454
*
14. Хералдика Кастриота и музејска заоставина................................. 462
15. Рекапитулација хронолошких факата историографске
грађе „Ко је Ђурађ Кастриот Скендербег и Кастриоти“................ 489
16. Кастелолошки преглед кастела и објеката Кастриота................... 497
*
Библиографија......................................................................................... 500
Сиже на енглеском.................................................................................. 510
КО СУ ЂУРАЂ КАСТРИОТ-СКЕНДЕРБЕГ И КАСТРИОТИ
ПРЕМА СРПСКИМ ПОВЕЉАМА И МЛЕТАЧКИМ АНАЛИМА
Техничкиуредник
Александар Јоксимовић
Лектураикоректура
Владимир Јанковић
Илустрацијеприредио
Арх. Војислав Петровић
Припремаслога
Александар Јоксимовић
Тираж
200 примерака
ISBN 978-8691-992-71-9

Predrag R. Petrović - Ko Su Đurađ Kastriot-Skenderbeg I Kastrioti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Predrag R. Petrović - Ko Su Đurađ Kastriot-Skenderbeg I Kastrioti

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Predrag R. Petrović - Ko Su Đurađ Kastriot-Skenderbeg I Kastrioti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Предраг Р.

Историјски значајна личност на балканским подручјима из пери­

Паралелно са овом појавом стоји, да се код једног броја страних

кумената и ускраћивањем коришћења дела историјских извора српске

Кастриоти су властелинска и великашка породица, која je почетак

хијерархији средњовековног друштва – кнежевске династије самосталне

ли­кашка фамилија са племићким титулама у Напуљској краљевини, а

ре­гулисању племићког статуса Ивана (II) Кастриота где стоји: ...Juanus

Сама тема о етничкој припадности Кастриота, која ће се ­овде ар­

шта наилазимо и код познатих руских историографа В. Маркушева15

донију и Албанију, истраживао и у крајевима постојбинама и борав­

узети као доказ. Трећа поставка је на бази изворног писаног историјског

и касније го­ворити), стоји податак, да га је цар, као царског власте­

Скендербега и његов син Константин Мусаки у њиховој књизи успо­

умро 1500. год. из чега се може закључити, да је „Меморија“ Мусакија

Основна генеалогија Кастриота – Shama / Batelli: Dinastie italiane – Castriota

српско, или евентуално мешовито српско-грчко порекло Кастриота и

себе сматрао Епиротом (Епирцем). У прилог овој тези иде и чињеница

ар­банашким срединама и осећај арбанашке националне припадности,

цање словенско-српског идентитета Ђурђа Кастриота, као што су то у

Ђурђевом мешовитом етничком идентитету или пореклу, а такође ни

испољава утицај на историјску науку) и на историчаре са Бечког уни­

Кас­триота, имао потпуно исти став као и његов ментор. У студији Ј.

ториографском делу није могуће наћи његово опредељење, управо како

триоту говори као о „Јурају Кастриоту – албанском националном ју­

износи никакве контрааргументе, којима би доказао неоснованост

на руку антисрпском концепту тада актуелне бечке политике „Drang

би значајна за нашу тему у вези Кастриота, требало да буде, студија И.

је у таквој ситуацији упућен је махом на наративне изворе проткане

­ }пошемь и Кон­сан’диномь и Гюргöмь57... (прилог стр. ?). Ако могуће

год. XVI века (Сансовино и др.) па и од четрдесетих год. XIX века

У трећој групи, познатих наших савремених историографа, који у

ристи, и то врло често као искључиво албански етнички симбол, почев

и званичне генеалогије италијанске и шпанске62. Насупрот томе наша

правог етничког идентитета Ђурђа Кастриота, почев од првих деценија

узео у обзир један од најамеродавнијих извора, који дају Мусаки својом

Осим компарацијом ранијих истраживања историографа и ис­

или „Castra“ – утврђено место. Није егзактно могуће дати када су се

„Nomina nobilium regni Bosnae familiarum“ из год. са податком о Кас­

Насловна страна грбовника

Редослед грбова у табели

била део српске властеле и припадала српском властелинском сталежу.

по националним критеријумима за породице приказане у грбовнику.

вој­воде Лала превео црногорски владика Руфим Његош у двадесетим

томе, да је сахрањен у православној цркви Св. Николе у ци­тадели на

што се то тумачи и за другу албанску властелу) своју „словенску кан­

респонденцију Кастриота, то је био потребан само писар (дијак), или

У својој студији „Словенска канцеларија арбаншке властеле“89, Р. Ми­

шав­ши доста аналогија са сличним писањима у српским препискама,

Фрагмент писма Комнена Аријанита Ђурђу Кастриоту (по Р. Михаљчићу: Ibid.)

Ка­с­триоти и сами писали своја писма. По П. Ђорђићу92 сачувана су четири

не канцелара Нинца98 (...ja диак Нинец с мојом руком писах) са лексич­

послах канжелара мога Нинца што ће говорит с наше стране вашему

Писмо Ђурђа Кастриота Дубровнику из 1459. г. које је писао „канђелар“ Нинц

Поређење очигледне разлике у рукописима „канђелара“ Нинца Вукосалића и Ђурђа

дубровника – много – Скендербег (код Ђурђа Кастриота)

и савременици, а сведоче и сами Кастриоти, а подаци нам говоре и о

осјећали су блискост са српском етничком заједницом и за њу се везали

Историјски значајна личност на балканским подручјима из пери

ликашка фамилија са племићким титулама у Напуљској краљевини, а

регулисању племићког статуса Ивана (II) Кастриота где стоји: ...Juanus

Сама тема о етничкој припадности Кастриота, која ће се овде ар

донију и Албанију, истраживао и у крајевима постојбинама и борав

и касније говорити), стоји податак, да га је цар, као царског власте

Скендербега и његов син Константин Мусаки у њиховој књизи успо

арбанашким срединама и осећај арбанашке националне припадности,

испољава утицај на историјску науку) и на историчаре са Бечког уни

Кастриота, имао потпуно исти став као и његов ментор. У студији Ј.

триоту говори као о „Јурају Кастриоту – албанском националном ју

}пошемь и Консан’диномь и Гюргöмь57... (прилог стр. ?). Ако могуће

Осим компарацијом ранијих истраживања историографа и ис

„Nomina nobilium regni Bosnae familiarum“ из год. са податком о Кас

војводе Лала превео црногорски владика Руфим Његош у двадесетим

томе, да је сахрањен у православној цркви Св. Николе у цитадели на

што се то тумачи и за другу албанску властелу) своју „словенску кан

У својој студији „Словенска канцеларија арбаншке властеле“89, Р. Ми

шавши доста аналогија са сличним писањима у српским препискама,

Кастриоти и сами писали своја писма. По П. Ђорђићу92 сачувана су четири

не канцелара Нинца98 (...ja диак Нинец с мојом руком писах) са лексич

Мазареци се сматрају по становишту, које заступа неколико ста

истраживач по албанским крајевима крајем XIX века, И. Јастребов119

да је то исто насеље. По карти А. М. Селишчева насеље Загорје (од

пота, а да је за своју војску скупио Загорићане (становнике Загорја),

Петром Леосом, деспотом Арте, седамдесетих год. XIV в., а да је То

својим племенским називом егзистира на просторима Доње Зете, се

српског деспота. А Мазарек је као деспотов опуномоћеник, признао

сетак година касније Гргур Мазарек, католички мисионар у Приз

179 Варијанта која се налази у делима старих историописаца Маркушева, Јире

срипа, Остравица, Загорје, Загора и др.). Битан је фактор и да су њихова

Боравишта Масарека после ко

Границе српске државе у ал

Границе српске државе у албан

Поступак додељивања дубровачког грађанства обрађен је у сту

нило кефалија канински Кастриот, те даље, Раич двородржица, Ује

или као родоначелника Кастриота, који се сасвим са хронолошког ас

су међу њима ...кефалија валонски Бранило, кефалија канински Кас

разложења сугерисао М. Шуфлај у свом „историчарском аксиому“ од

Спатасу, докъ се овомеъ недосади, те се опетъ у постойбину повра

Јањински деспот Тома Прељубовић по дета