Professional Documents
Culture Documents
Свештеник Славиша Лекић - Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја Велимировића (2012)
Свештеник Славиша Лекић - Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја Велимировића (2012)
***
Тих дана владика добија вест о саобраћајној несрећи која се десила професору
Духовне семинарије Владимиру Мајевском, ког је владика познавао још од своје
младости.
Први пут, Мајевски је дошао у Србију како би се добровољно придружио
српској војсци за време балканских ратова 1912-1913. После балканских ратова, вратио
се у Русију, а почетком 1920-их година, сада као избеглица, вратио се у Србију, где је
2
***
Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Мeђу њима је био и
некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије – Јован Сарачевић, кога је под
именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у
Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у
Едмонтону – покрајина Алберта у Канади.
Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној
Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско
Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и
Грчког језика у руској семинарији Свете Трoјице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и
замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом
унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом
митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис „Српски мисионар“, у
коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и „светског православља“. Отац
Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране
комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске
Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву. Епископ Николај
Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио.
Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна
сумња да је убијен.
Поводом чланка оца Арсенија „Слободним Србима – слободна и нормализована
Црква” епископ Николај је 9.12.1954. писао оцу Арсенију: „Читао сам Ваше чланке и
дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо да је патријарх Гаврило при
одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је остави
опоруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој
мудрости, а не да чекају од њега упутства из „тамнице“. Да је Гаврило то учинио,
стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено
се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће
заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску.
Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног...”
Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве антикомунистичке оријентације, али
уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: „Дионисије покушава да
се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а
касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи…
Како, стварно, стоји са анти-комунизмом владике Дионисија? „Српска борба“ од 28.
јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је
неколико његових „анти-комунстичких исклизнућа“. Ево, која су то: у једном своме
чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у „Американском Србобрану“ од 16.
јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла
Маркса да се уједине. „Српска борба“ пише: „Али, можда ипак има логике у овом
поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за „српско окупљање“ и
идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много
5
појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти
владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године.
Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се
преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те
суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији
сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у
далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке
потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио
у спаваћу собу владике.
А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио у
умиваоницу поводу, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи
су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у
последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од
владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим
часовима Владике Николаја.
Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и
певачима, кренули су у 7,00 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско
путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено
време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није
појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине
келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили
су да чекају владику.
И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски
српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја,
наједанпут распитује се за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато
што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици
Николају.
Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је
на врата, но такође одговора није било.Тада је силом отворио врата. И видео је овакву
слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама
према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да
придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се
мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње.
Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из
оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила
неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који
су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање).
Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос.
Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу.
Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге.
Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у
манастирски храм и одевено у одежде… Другог дана ујутро дошао је и сам владика
Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У
присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог:
„За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по
непогоди“. Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио
у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном
опустошењу: покупили су кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а
особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су
8