ЗАХВАЛНОСТ ЗА ПЉУВАЊЕ

''Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му тако

свезаном наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то
морао прогутати и захвалити се посебно за то, као и за примљене ударце''.
Овај опис можеш прочитати на 72. страни ''Црне књиге'' историчата
Владимира Ћоровића која се описује, како јој и поднаслов казује, ''патње Срба
Босне и Херцеговине за време Светског рата'', тј. од 1914. до 1918. године. Село
Трново је изгледа негде у околини Зворника, Сава Савић је био парох у њему, а
стражари су били тзв. шуцкори – припадници милиције коју је одмах после
Сарајевског атентата мобилисала аустроугарска власт од добровољаца, највећим
делом од Хрвата и муслимана.
''Црна књига'' је од корица до корица испуњена подацима и примерима
злочина над Србима, али у њој нисам нашао пример црњег понижавања од овога.
Пљување у лице на некој другој тачки планете Земље не мора бити схваћено
као понижење; сећам се да сам на телевизији гледао припаднике неког племена у
Индонезији како жваћу неку биљку и потом прскају из уста саплеменике у лице. То
значи да је пљување научен симболички гест. Ипак, на нашим странама света нема
никога за кога би то било ишта друго до дубока увреда и понижење. А у Трнову су
те 1914. године свештенику пљували чак у уста... Наравно, и везивање и ударци
такоће спадају у арсенал понижења. Све то, мећутим – и везивање и ударци и
пљување – наткриљује као најцрњи врхунац то што је свештеник морао и да се
захваљује. Није било довољно Савиним стражарима све оно што су му чинили,
морао је још и да се захваљује. Као да је примао неку милост од њих.
А свештеник Сава је тада почео да обележава собом судбину многих својих
сународника, и целог народа, за низ будућих деценија, све до данас.