Lipar 82

Липар XXIV/ 82 / 2023.
Уредништво Editorial Board

проф. др Часлав Николић Časlav Nikolić, Full Professor, PhD
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
одговорни уредник Editor in Chief
проф. др Јелена Арсенијевић Митрић Jelena Arsenijević Mitrić, Associate Professor, PhD
оперативни уредник Managing editor
проф. др Владимир Поломац Vladimir Polomac, Associate Professor, PhD
проф. др Биљана Влашковић Илић Biljana Vlašković Ilić, Associate Professor, PhD
проф. др Мирјана Секулић Mirjana Sekulić, Associate Professor, PhD
доц. др Јелена Даниловић Јеремић Jelena Danilović Jeremić, Assistant Professor, PhD
доц. др Невена Вујошевић Nevena Vujošević, Assistant Professor, PhD
доц. др Бојана Вељовић Bojana Veljovic, Assistant Professor, PhD
проф. др Тамара Стојановић Ђорђевић Tamara Stojanović Đorđević, Associate Professor, PhD
доц. др Ана Живковић Ana Živković, Assistant Professor, PhD
Радомир Митрић, сарадник за Radomir Mitrić, Associate for digitization and
дигитализацију и веб-презентацију web presentation
Универзитетска библиотека у Крагујевцу University Library of Kragujevac
проф. др Ана Јовановић Ana Jovanović, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Београд Faculty of Philology, Belgrade
проф. др Павле Ботић Pavle Botić, Full Professor, PhD
Филозофски факултет, Нови Сад Faculty of Philosophy, Novi Sad
др Јана Алексић Jana Aleksić, PhD
Институт за књижевност и уметност, Београд Institute for Literature and Arts, Belgrade
проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо prof. Persida Lazarević di Giakomo, Full
Универзитет „Г. д Анунцио”, Пескара, Италија Professor, PhD
доц. др Маријана Поца Тhe G. d’Annunzio University, Pescara, Italia
Универзитет „Сапјенца”, Рим, Италија Marianna Pozza, Assistant Professor, PhD
проф. др Татјана Алексић University of Rome „La Sapienza”, Italy
Универзитет Мичиген, САД Tatjana Aleksić, Associate Professor, PhD
проф. др Јеленка Пандуревић University of Michigan, USA
Филолошки факултет, Бања Лука, Република Jelenka Pandurević, Full Professor, PhD
Српска (БиХ) Faculty of Philology in Banja Luka, Bosnia and
проф. др Светлана Калезић Hercegovina
Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора Svetlana Kalezić, Associate Professor, PhD
доц. др Остап Славински Faculty of Philosophy in Nikšić, Montenegro
Филолошки факултет Универзитета „Иван Ostap Slavinski, Assistant Professor, PhD
Франко”, Лавов, Украјина Faculty of Philology, „Ivan Franko” National
доц. др Борјан Јанев University of Lviv, Ukraine
Пловдивски универзитет, Пловдив, Бугарска Borjan Janev, Assistant Professor, PhD
доц. др Мартин Стефанов University of Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria
Факултет за словенску филологију, Martin Stefanov, Assistant Professor,
Универзитет „Климент Охридски”, Софија, PhD Faculty of Slavic Studies,
Бугарска University „St. Kliment Ohridski”, Sofia,
Секретар уредништва Bulgaria
доц. др Бојана Вељовић Editorial assistant
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Bojana Veljović, Assistant
Professor, PhD
Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
Часопис за књижевност, језик, уметност и културу
Journal for Literature, Language, Art and Culture
година XXIV / број 82 / 2023

Year XXIV / Volume 82 / 2023
Универзитет у Крагујевцу
University of Kragujevac
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
САДРЖАЈ
Студије
Љерка В. Јефтић
ЛЕГИТИМИЗАЦИЈА ВЛАСТИТОГ СТАТУСА МОЋИ У
САМОПРЕДСТАВЉАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ КРИЗНЕ ГРУПЕ......... 9
Suzana S. Marković
GENDER VARIABLE IN REALIZATION OF DIRECTIVE
SPEECH ACTS.................................................................................. 27
Вера Ж. Јовановић
ЗНАЧЕЊСКИ ЕФЕКТИ ИНТЕРАКЦИЈЕ АСПЕКТУАЛНИХ
ИНФОРМАЦИЈА У ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ................................ 39
Марија Н. Вујовић
КОНТРАСТИВНА АНАЛИЗА СОМАТСКИХ
ФРАЗЕОЛОГИЗАМА СА КОМПОНЕНТОМ „ОКО” У
ИТАЛИЈАНСКОМ, ШПАНСКОМ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
(СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ ПАЖЊА/ОПРЕЗ)..................................... 65
Kornelija Kuvač-Levačić
THE EMOTIONAL CONSTRUCT OF THE FUTURE IN ORWELL’S
1984. AND CROATIAN SCIENCE FICTION IN THE 2000s ........... 85
Mirko Ž. Šešlak
PHILIP K. DICK’S UBIK: A NATURAL POSSIBLE WORLD OF
SCIENCE FICTION OR A SUPERNATURAL POSSIBLE
WORLD OF FANTASY?.................................................................. 107
Јелена Р. Пенезић
ПОЕТИКА ДИСТОПИЈСКИХ ХРОНОТОПА У РОМАНУ
СТАЛНО СЕ ВРАЋАЈУЋИ КУЋИ УРСУЛЕ К. ЛЕГВИН................. 123
Ane A. Ferri
SLOBODARSKI DUH LUDOVIKA PASKVALIĆA U
POSLANICAMA NA ITALIJANSKOM JEZIKU............................. 139
Чланци
Жељка Петронијевић
КРИТИЧКА РЕЦЕПЦИЈА ПЕСНИШТВА СИМЕ
ПАНДУРОВИЋА КРАЈЕМ XX И ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА........... 155
Богдан Р. Пиндовић
РАЗВОЈ МУЗИЧКИХ СПОСОБНОСТИ И (МУЗИЧКЕ)
КРЕАТИВНОСТИ КРОЗ ПРИМЕНУ ИМПРОВИЗАЦИЈЕ
У НАСТАВИ МУЗИКЕ.................................................................... 165
Милица М. Галић Петровић
ЗАМКЕ У ПРЕВОЂЕЊУ ПОЛИСЕМИЧНИХ ЛЕКСЕМА –
ПРЕВОЂЕЊЕ ВИШЕЗНАЧНИЦА У ПРЕВОДУ ЗБИРКЕ ШУМ
РАНКА РИСОЈЕВИЋА НА ИТАЛИЈАНСКИ ЈЕЗИК.................... 183
Maja M. Žarković Mccray
THE PEDAGOCIAL POTENTIAL OF POPULAR MUSIC LYRICS
IN TEACHING GRAMMAR IN FOREIGN LANGUAGE
CLASSROOMS: SENTENCE STRUCTURES IN ENGLISH........... 197
Milana L. Dodig
LE POTENTIEL SERBE ET LE CONDITIONNEL FRANÇAIS :
SUR LA TRADUCTION DE LEURS EMPLOIS TEMPORELS....... 209
Прикази
Биљана Б. Мишић
(ЛИНГВО)СТИЛИСТИЧКЕ АНАЛИЗЕ БЕЛЕТРИСТИЧКИХ
ТЕКСТОВА
(Милош Ковачевић, Стилистиком кроз белетристику, Београд:
Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2022, 194 стр.)......... 221
Марија С. Цветићанин
ВУК КОЈИ ЈЕ УМЕО ДА СЕ ИГРА БЕЛУТКОМ
(Слађана Илић (прир.), У заједничарењу с песником и небом,
Београд: Завод за проучавање културног развитка, 2022)................. 227
Стефан П. Пајовић
ДАМСКИ ПИШТОЉ ПОЕЗИЈЕ
(Јелена Марићевић Балаћ, Арсенал, Шабац: Суматра, 2023, 94 стр.).. 231
Оригинални научни рад
061.23:316.4
10.46793/LIPAR82.009J
Љерка В. Јефтић1
Универзитет у Источном Сарајеву
Факултет за производњу и менаџмент Требиње
ЛЕГИТИМИЗАЦИЈА ВЛАСТИТОГ СТАТУСА МОЋИ

У САМОПРЕДСТАВЉАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ КРИЗНЕ
ГРУПЕ
У овом истраживању представљени су типови легитимизације у самопредстављању

Међународне кризне групе (International Crisis Group), невладине организације која продукује
информације о сукобима у свијету. Унутар ширег оквира критичке анализе дискурса,
полазећи од тезе да су ауторитет и информација, као друштвени ресурси моћи, у темељу
легитимитета персуазивне моћи Међународне кризне групе (МКГ), циљ истраживања је
утврдити типове дискурсне стратегије легитимизације којима ова организација успијева да
наметне увјерење о исправности, легитимности и неопходности свог постојања и дјелања.
Квантитативна и квалитативна анализа корпуса указује на подједнак удио оба наведена
ресурса као извора легитимитета. Легитимизација позивањем на ауторитет темељи се на
појединачном личном ауторитету у чијем су посједу оснивачи и руководство МКГ-a, чиме се
легитимитет позивањем на ауторитет имплицитно транспонује и на саму организацију, као и
позивањем на појединачни ауторитет извора препоруке/похвале рада МКГ-a. Легитимизација
митопоетиком надопуњује легитимизацију позивањем на лични ауторитет или похвалу/
препоруку, али успоставља и одржава увјерење о карактеру МКГ-a као хероја и заступника
угрожених у свијету. Комбинација рационализације и моралне евалуације прибавља легитимитет
„теренском истраживању”, односно, „вјерности чињеницама на терену”, на тај начин не
само свједочећи о приступу информацијама (као ресурсу персуазивне моћи) него и тиме
имплицитно обезбјеђујући легитимитет информацијама које МКГ продукује, односно,
истини коју аналитичари МКГ-a утврде о одређеном сукобу.
Кључне ријечи: Међународна кризна група, персуазивна моћ, легитимизација, ауторитет,

митопоетика, моралне вриједности, рационализација, сукоб
1. УВОД
У свом извјештају са 77. сједнице генералне скупштине Уједиње-

них нација, од 20. септембра 2022. године, на којој је учествовало око
100 лидера из цијелог свијета, Вашингтон пост као први извор инфор-
мација наводи генералног секретара Антониа Гутереша који је рекао
да прекид сарадње на глобалном нивоу усред „руског рата у Украји-
ни” додатно погоршава већ постојеће главне пријетње по живот људи
– недостатак хране и климатске промјене. Сљедећи извор информа-
ција на који се овај лист позива је Ричард Гоан, стручњак за УН при
1 ljerka.jeftic@fpm.ues.rs.ba
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XXIV / Volume 82 9
Међународној кризној групи: „Током ове седмице, циљ Запада је задо-

бијање подршке незападних лидера”.2 Или, епизода подкаста Би-Би-
Сија од 30. октобра 2021. године на тему „Зашто се војни удари још
увијек дешавају?” као једног од учесника у дискусији имала је анали-
тичара Међународне кризне групе из Судана, заједно са три професора
универзитета и специјалним изаслаником УН за Африку.3 Оба наведена
примјера свједоче о перципираној релевантности ставова Међународне
кризне групе (International Crisis Group), тј. о њеном друштвеном стату-
су моћи у области сукоба на глобалном нивоу – први примјер импли-
цира блиску повезаност ове организације са глобалним ауторитетом у
области мира (УН) и компетентност њеног стручњака да формулише
политику земаља Запада; други примјер имплицира научну утемеље-
ност стручности и кредибилности аналитичара Међународне кризне
групе (МКГ) у расправи о сукобима. Наведене импликације отварају
простор за критички приступ у истраживању употребе језика у начину
самопредстављања ове организације, односно, прибављања легитими-
тета за властити статус моћи у области извјештавања о сукобима и ути-
цаја на главне креаторе политике у свијету, нарочито ако имамо у виду
посљедице које таква извјештавања имају по постконфликтна друштва.
У вези с тим упућујемо на примјер утицаја ове организације кроз из-
вјештаје и препоруке током периода „изградње мира” у постдејстонској
Босни и Херцеговини4 на интервенције међународне заједнице у тој
земљи. Наиме, резултати анализе извјештавања Међународне кризне
групе о Босни и Херцеговини (БиХ) указују, између осталог, и на пола-
ризовано представљање учесника стварности у БиХ гдје је Република
Српска, као један од ентитета у БиХ представљена као „други”, односно
као припадник „вањске групе” наспрам Босне и Херцеговине (и међу-
народне заједнице) као припадника „властите групе” (Јефтић 2023).
МКГ за себе тврди да се „данас генерално сматра водећим свјет-
ским извором информација, анализа и смјерница за дјелање у спреча-
вању и рјешавању опасних сукоба”5 (МКГ 2: 4). Имајући у виду важност
употребе језика у уобличавању погледа на свијет у наведеним инфор-
мацијама, анализама и препорукама, те утицај који ова организација
има на креаторе политике у свијету, у раду истражујемо начин приба-
вљања легитимитета за (само)приписани статус моћи на материјалу
који ова организација презентује у вези са разлозима свог оснивања,
почецима и начину рада, те постигнутим резултатима. Од материјала
доступног на званичној интернет страници Међународне кризне групе
2 https://www.washingtonpost.com/nation/2022/09/20/unga-russia-ukraine-war-food/. 9.2.2023.
3 https://www.bbc.co.uk/programmes/w3ct1ht4. 9.2.2023.
4 Током периода 1996–2014, објављено је 71 извјештај (и брифинг) о Босни и Херцеговини на
адреси: https://www.crisisgroup.org/europe-central-asia/balkans/bosnia-and-herzegovina.
5 “[…] is today generally regarded as the world’s leading source of information, analysis and policy
advice on preventing and resolving deadly conflict.” (Напомена: Сви преводи у овом раду су ау-
торски преводи.)
10 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

Легитимизација властитог статуса моћи у самопредстављању Међународне кризне групе
сачињен је корпус који обухвата двије брошуре: „МКГ: Петнаест година

на првој линији. 1995–2010”6 и „Међународна кризна група 2019–2020.
Спречавање рата. Обликовање мира.”7, те насловни слогани на званич-
ној интернет страници8 и главним подстраницама. Прва од поменутих
брошура је илустративна јер садржи хронолошки преглед активности
и постигнутих резултата ове организације проткан личним освртима
утемељивача, финансијера и директора на разлоге за оснивање орга-
низације у којима се инсистира на посебности и ексклузивитету МКГ-a,
док је у другој брошури фокус стављен на „методологију” рада. Унутар
ширег оквира критичке анализе дискурса, те полазећи од тезе да су ау-
торитет и информације, као друштвени ресурси моћи, у темељу леги-
тимитета персуазивне моћи Међународне кризне групе, циљ истражи-
вања је утврдити типове дискурсне стратегије легитимизације којима
Међународна кризна група успијева да наметне увјерење о исправно-
сти, легитимности и неопходности свог постојања и дјелања.
Након Увода, наводимо основне податке о Међународној кризној
групи и увиде у истраживања организационе културе ове организације,
начине обликовања јавне перцепције о сукобима о којима извјештава,
те примјер посљедица њеног утицаја по постратно друштво у Босни и
Херцеговини. У дијелу рада о теоријском оквиру истраживања, пред-
стављени су релевантни аспекти критичке анализе дискурса као мул-
тидисциплинарног приступа у анализи остваривања моћи употребом
језика (у дискурсу), са фокусом на типологију дискурсне стратегије
легитимизације коју предлаже Ван Леувен (2008, 2018) и Ван Леувен
и Водак (1999). Преглед идентификованих типова легитимизације (са
процентом заступљености) је саставни дио квалитативне анализе пред-
стављене у раду.
2. МЕЂУНАРОДНА КРИЗНА ГРУПА
Када говори о својим почецима и разлозима за оснивање 1995.

године, Међународна кризна група (МКГ) репродукује канонску при-
чу о заједничком лету двојице људи из „ратом разореног”9 Сарајева,
1993. године – Морта Абрамовича, који је раније обављао многе високе
функције у влади САД, а тада је био предсједник Карнеги фондације
за међународни мир и Марка Малока Брауна, тадашњег потпредсјед-
ника Свјетске банке за вањске послове, а послије замјеника генерал-
ног секретара УН – и рађању идеје о оснивању независне организације
која ће служити као „очи и уши свијета на лицу мјеста, у државама у
6 ICG: Fifteen years on the Frontlines 1995–2010.

7 International Crisis Group 2019–2020. Preventing War. Shaping Peace.
8 https://www.crisisgroup.org/
9 “war-devastated”
којима се дешавају сукоби и истовремено вршити притисак да се одмах

дјелује”.10 (МКГ 2: 10). Или, „фрустрираност државника и државница”11
пропустом међународне заједнице да правовремено реагује на сукобе
деведестих година који су се дешавали у Сомалији, Руанди и „Босни”
(МКГ 3: 2) резултирала је оснивањем „међународне невладине органи-
зацијe” (МКГ 1) уз „великодушну”12 (МКГ 3: 2) финансијску подршку
Џорџа Сороша, Скандинавских земаља и других. Од два члана у канце-
ларији у Лондону и са „сићушном” теренском канцеларијом на Балкану
(у Босни и Херцеговини), МКГ се развила у организацију са око 135
запослених, присутних на 34 локације како би пратили и извјештавали
о око 70 сукоба широм свијета (МКГ 1).
Насловни слоган на главној интернет страници МКГ гласи: „Спре-
чавање рата. Обликовање мира”.13 Мисија ове организације је „сприје-
чити, ријешити и ублажити погубне сукобе у свијету, информисањем и
утицањем на перцепције и акције креатора политике и осталих кључ-
них актера конфликта”.14 (MKG 3: 3). Насловни слоган подстранице
која описује начин рада је „Независан. Непристрасан. Инклузиван”.15
Ових вриједности МКГ се придржава примјеном „методологије” која
подразумијева „истраживање на терену, бритку анализу, заговарање
[лобирање] на високом нивоу”.16 (МКГ 3: 4). Компонента мисије – „ин-
формисање и утицање на перцепције и акције креатора политике” – која
се заснива на поменутој методологији реализује се језичким уоблича-
вањем стварности у форми извјештаја (reports), брифинга (briefings),
листа за праћење (watch lists), осматрачница криза (crisis watch), као и
пласирањем уобличеног садржаја путем медија, друштвених мрежа,
организовањем семинара и радионица, на састанцима и телефонским
разговорима са релевантним друштвеним актерима и центрима моћи.
Извјештаји и брифинзи су опсежне анализе (у просјеку око 40 стра-
ница) конкретног сукоба са препорукама за дјеловање релевантних ак-
тера. На званичном сајту МКГ-а стоји податак да се око 80 извјештаја
и брифинга објави на годишњем нивоу. Осматрачница криза је онлајн
алат којим се укратко ажурирају информације о актуелним кризама и
сукобима на глобалном нивоу, док је листа за праћење алат креиран за
потребе Европске уније (ЕУ), који се ажурира четири пута годишње и
идентификује пет до десет (потенцијалних) кризних подручја у којима
10 “as the world’s eyes and ears on the ground in countries in conflict while pressing for immediate
action.”
11 “frustrat[ed]ion [of] statesmen and women”
12 “generous”
13 “Preventing War. Shaping Peace.”
14 “to prevent, resolve and mitigate deadly conflict around the world by informing and influencing the
perceptions and actions of policymakers and other key conflict actors.”
15 “Independent. Impartial. Inclusive.”
16 “field research”, “sharp-edged analysis”, “targeted advocacy”

МКГ види потребу за ангажовањем ЕУ и њених земаља чланица.17 Ана-

литичари МКГ-а, као и чланови Управног одбора објаве око 200 комен-
тара и колумни у водећим свјетским штампаним медијима. Наводи се
да је ова организација неоптерећена идеологијом, било каквим држав-
ним интересима или приватном добити у прикупљању информација и
формулисању препорука и смјерница за рјешавање сукоба, које директ-
но доставља свјетским креаторима политика средњег и највишег нивоа.
Сајт Међународне кризне групе презентује свијет као поприште
постојећих или потенцијалних сукоба, сврстан у категорије у скла-
ду дистрибуцијом теренских канцеларија МКГ-а – „Африка”, „Азија”,
„Европа и Централна Азија”, „Латинска Америка и Кариби”, „Блиски
исток и Централна Африка”, „Сједињене Државе”. На овај начин МКГ
присваја легитимитет да „сукобом” назове различите врсте превирања у
наведеним подручјима о којима налази за сходно да продукује инфор-
мације у једном од горе наведених формата. Према Блисман де Гевара
(2014: 3–4), МКГ је себе позиционирала као највећег експерта у области
сукоба, односно, централног актера у пољу производње знања и креи-
рања политике у вези са сукобима. Овакав статус се перципира на те-
мељу властите посебности и специфичности на којима МКГ инсистира
у поређењу са осталим организацијама са којима дијели поље дјелат-
ности (извјештавање и савјетовање о сукобима) – другим невладиним
организацијама, дипломатским представништвима, министарствима и
сл. Утицај, односно, статус моћи који себи приписује ова организација
исходи из стеченог друштвеног (контакти) и симболичког (стручност
запослених) капитала (Блисман де Гевара 2014: 7–8). Друштвени капи-
тал у чијем је посједу МКГ произлази из појединачног симболичког ка-
питала њених оснивача, као и чланова Управног одбора који су већином
бивши државници, политичари од утицаја, финансијски магнати, фи-
лантропи и сл.18 Независност, на којој МКГ такође инсистира, тиче се и
финансијске независности за коју ова организација тврди да се темељи
на разноврсности извора финансирања – отприлике половина прихода
је од влада, једна четвртина од фондација, а једна четвртина од корпо-
рација и филантропа (МКГ 3: 12).
Један од ријетких научних извора на који се може реферирати
у истраживању рада Међународне кризне групе је издање научног ча-
сописа Third World Quarterly (2014) посвећено МКГ-у, чији аутори се,
између осталог, баве истраживањем организационе културе (методо-
логије и митова) ове организације (Блисман де Гевара, 2014, 2014а),
17 На примјер, фебруара 2023. године, линк са почетне странице званичног интернет сајта МКГ-а,
насловљен „10 сукоба за праћење у 2023.”, води до листе подручја идентификованих као потен-
цијално или актуелно поприште сукоба/криза у Азији и Африци.
18 Поред већ поменутог Морта Абрамовича, једног од оснивача МКГ-а, Џорџа Сороша, првог фи-
нансијера, Луиз Арбур, некадашњег директора МКГ-а, наводимо и Гарета Еванса (бивши дирек-
тор МКГ-а, некадашњи министар вањских послова Аустралије) и Мартија Ахтисарија (бивши
предсједник Финске, дипломата и медијатор УН) као неке од чланова Управног одбора.
њеном улогом у производњи и комуницирању криза (Сајмонс 2014), те

улогом МКГ-а у Босни и Херцеговини (Костић 2014).
Тврдећи да је присуство на терену главни извор симболичког ка-
питала Међународне кризне групе, чиме се ова организација издваја
међу „трустовима мозгова ’из фотеља’ смјештених искључиво у престо-
ницама Запада”19 Блисман де Гевара (2014а: 620) критички анализира
методологију рада Међународне кризне групе и идентификује несраз-
мјеру, односно, контрадикцију између вриједности за које се експли-
цитно залаже ова организација у својој дефинисаној мисији и страте-
гијама, са једне стране, и производа које нуди (извјештаја, брифинга,
упозорења на кризе), са друге. Главну несразмјеру увиђа између усмје-
рености ка проблему у извјештајима и усмјерености ка успјеху у пре-
порукама које су саставни дио тих извјештаја. Наиме, иако је теренско
истраживање особља МКГ-а усмјерено на стицање и продукцију знања
о проблему, природа тог знања се мијења при његовој трансформацији
у знање усмјерено ка успјеху, тј. у знање и препоруке који морају бити
компатибилни са виђењем свијета од стране креатора политике (Блис-
ман де Гевара 2014а: 621). Када је у питању несразмјера између морал-
них тврдњи и недостатка јасно дефинисаног моралног става, ауторка
истиче утицај легенде о зачецима Међународне кризне групе (лет из
Сарајева) који је резултирао и упрошћеним виђењем рата, насиља и
сукоба уопште. Наиме, ауторка налази да, будући да из прокламова-
не мисије МКГ-а проистиче морални став да су насилни сукоби ширих
размјера неприхватљиви, те да захтијевају политичко дјелање како би
се зауставили, начин на који су оснивачи МКГ-а обликовали информа-
ције о опсади Сарајева, рату у БиХ и о међународној заједници имао
је кључну улогу у успостављању института „лобирања у име жртве” у
саме темеље организационе културе МКГ-а (Блисман де Гевара 2014:
624–625).
Из перспективе студија комуникације, Сајмонз (2014) покуша-
ва да утврди да ли постоји рецепт који Међународна кризна група ко-
ристи како би утицала на обликовање јавне перцепције сукоба о којим
извјештава, као и политичког дјеловања које заговара. Аутор сматра
да разлог постојања неких организација лежи у њиховој специфичној
улози – снабдијевање креатора политике информацијама и подацима у
вези са кризним ситуацијама, те да се оне у извјесном смислу могу сма-
трати „брокерима или чуварима знања”20 (Сајмонс 2014: 581). Имајући
у виду висок проценат финансирања МКГ-а од стране влада, Сајмонс
(2014: 587) класификује МКГ као „непрофитног владиног извођача
истраживања”21 који ради на обликовању мишљења елита о сукобу и ло-
бирању или давању легитимитета владама за конкретно политичко ан-
гажовање у сукобу који ова организација подржава. И овај аутор указује
19 “’armchair think-tanks’ based exclusively in Western capitals”
20 “crisis knowledge brokers or gatekeepers”
21 “non-profit government research conductor”

да препруке МКГ-а често нису у сукобу са политичким преференцијама

главних међународних актера, на примјер, САД и њених савезника по
питању селективног ангажовања у спречавању сукоба или војне интер-
венције (Сајмонс 2014: 593).
Анализу улоге Међународне кризне групе у Босни и Херцеговини,
Костић (2014) ставља у контекст постратне изградње мира који описује
као „бојно поприште идеја”22 између војних и цивилних међународних
актера чија се битка води око продукције знања заснованог на право-
временим информацијама и анализи. Сматра да је Међународна кри-
зна група имала важну улогу у овом процесу у Босни и Херцеговини,
те да анализа извјештаја и препорука МКГ-а у вези са изборима у БиХ
2000. године указује на улогу МКГ-а као активног учесника који је да-
вао легитимитет ставовима и политици коју су САД спроводиле у Босни
и Херцеговини.
3. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР
Репродуковање статуса моћи, као у случају Међународне кризне

групе, употребом језика у самопредстављању, те прибављање легити-
митета за такав статус намеће погодан оквир за анализу – критичку
анализу дискурса (critical discourse analysis) – управо због централности
концепта „моћ” у оквиру овог интердисциплинарног приступа анали-
зи дискурса (Водак 2001, Ферклаф 1995, Ван Дајк 2015). Према Ван
Дајку (2015: 466) критичка анализа дискурса је „аналитички приступ
дискурсу који првенствено изучава начин на који се злоупотреба моћи,
доминација и неједнакост у друштву остварују, репродукују, легитими-
зују […] текстом и говором у друштвеном и политичком контексту.”23
Под појмом „моћ” у наведеној дефиницији подразумијева се друштвена
моћ у смислу контроле (Ван Дајк 2015: 469) коју одређене групе људи
или институције посједују у односу на друге и остварују је утицањем на
њихово мишљење и дјелање. Контрола и утицај претпостављају приви-
леговани приступ друштвеним ресурсима моћи – сила, новац, слава,
знање, информација, друштвени статус. Ван Дајк (2015: 469) разликује
типове моћи на основу употребе одређеног рерсурса, (нпр. војна моћ
се заснива на употреби силе) и као један од типова моћи наводи „пер-
суазивну моћ” (persuasive power) родитеља, професора, новинара и сл.
која се заснива на знању, информацијама или ауторитету, као друштве-
ним ресурсима.
Позивајући се на Ван Леувенову (2008: 105) тезу да легитимиза-
ција друштвене праксе даје одговор на прећутна питања „Зашто тре-
ба ово да радимо?” или „Зашто треба ово да радимо на овај начин?”,
22 “the battlefield of ideas”
23 “discourse analytical research that primarily studies the way social-power abuse and inequality are
enacted, reproduced, legitimated, […] by text and talk in the social and political context.”
Бенет лоцира легитимизацију у шири оквир реторике, као облик „пер-

суазивног говора” (persuasive talk) и легитимизацију дефинише као
„дискурсни процес путем кога институције (било да су то државе или
корпорације) и појединци покушавају да ’успоставе ... и његују’ (Вебер
1978: 325) увјерење код своје публике о свом легитимитету, тј. да су
њихова дјелања ’исправна’ и да је њихово даљње постојање неопходно”24
(2022: 3). Према Бергеру и Лукману (1966: 111), „легитимизација не
само да говори појединцу зашто би требало да врши неку радњу, а не
неку другу, него му говори и зашто ствари јесу то што јесу.”25 Другим
ријечима, „легитимизација оправдава институционални поредак дајући
нормативни дигнитет његовим практичним императивима”26 (Бергер и
Лукман 1966: 111). Сматрајући језик најважнијим средством за реа-
лизацију легитимитета, Ван Леувен (2008: 106) наводи четири главне
категорије од којих свака даје себи својствен одговор на горе наведена
прећутна питања: 1/ легитимизација позивањем на ауторитет; 2/ леги-
тимизација позивањем на моралне вриједности (морална евалуација);
3/ рационализација; 4/ митопоетика.
3.1. Легитимизација позивањем на ауторитет (authorization)

Прећутно питање на које даје одговор легитимизација позивањем
на ауторитет је „Зашто је то тако?” или „Зашто мора бити да је тако?”, а
један од одговора гласи „Зато што ја тако кажем” или „Зато што то каже
тај и тај...”, гдје су „ја” и „тај и тај” неко ко има ауторитет – родитељ,
учитељ, експерт у некој области и сл. (Ван Леувен и Водак 1999: 104).
Ван Леувен (2018: 221) разликује лични ауторитет (personal authority),
легитимизацију похвалом/препоруком (commendation legitimation) и ау-
торитет традиције (the authority of tradition). Када је у питању лични ау-
торитет, легитимни ауторитет припада особи на темељу њене статусне,
институционализоване улоге (родитељ, учитељ) из чега се црпи изврш-
на моћ у конкретној друштвеној пракси. Носилац личног ауторитета не
мора да објашњава разлоге због којих нешто ради другима или нешто
захтијева од њих. Један вид личног ауторитета је и ауторитет експерта
који почива на стручности, а не на статусу (Ван Леувен 2018: 223). У
случају легитимизације похвалом, нека друштвена пракса бива леги-
тимизована јер бива похваљена и препоручена од стране приизнатих
стручњака, или у њој учествује славна личност, херој или узор. Ауто-
ритет традиције је случај када легитмитет праксе почива на томе да се
нешто увијек тако радило (Ван Леувен 2018: 221).
24 “a discursive process through which institutions (be they states or corporations) and individual
actors attempt to ‘establish … and cultivate’ (Weber 1978: 325) a belief in their audience as to their
legitimacy, that is, that their actions are ‘right’ and that their continued existence is necessary.”
25 “Legitimation not only tells the individual why he should perform one action and not another; it
also tells him why things are what they are.”
26 “Legitimation justifies the institutional order by giving a normative dignity to its practical
imperatives.”

3.2. Морална евалуација (moral evaluation)

Морална евалуација темељи се на моралним вриједностима и у
већини случајева везана је за конкретне дискурсе морaлних вријед-
ности. Ван Леувен разликује три типа моралне евалуације: евалуација
(evaluation), аналогија (analogy) и апстракција (abstraction) (2018: 227).
У моралној евалуацији, евалуативни придјеви имају кључну улогу јер
имају значење не само квалитета неке активности или објекта, него и
значење вредносног суда. Методом аналогије изражава се морална ева-
луација путем поређења која у дискурсу скоро увијек имају функцију
легитимизације или делегитимизације (Ван Леувен 2008: 11). Апстрак-
ција је начин изражавања моралне евалуације упућивањем на праксе
на апстрактан начин који их морализује тако што из њих издваја неки
квалитет који их повезује са дискурсима моралних вриједности (Ван
Леувен 2008: 111).
3.3. Рационализација (rationalization)

Рационализација је легитимизација позивањем на циљеве и упо-
требу институционализованих друштвених пракси. Ван Леувен (2008:
113) разликује два главна типа рационализације: инструменталну
(instrumental) и теоријску (theoretical) рационализацију. Инструментал-
на рационализација везана је за дискурсно конструисање сврхе неке
друштвене праксе и објашњења потребе за њом, те језичка конструкција
сврхе мора садржати и елемент морализације, јер једино тако сврха или
сврховитост праксе постаје „стратешко-утилитарна моралност” (Хабер-
мас 1976: 22 у: Ван Леувен 2008: 113). У случају теоријске рационализа-
ције, легитимизација се темељи не на томе да ли је пракса морална или
не, сврховита или не, него на томе да ли је заснована на некој истини
или објашњењу (Ван Леувен 2008: 115–116).
3.4. Митопоетика (mythopoesis)

Овај тип легитимизације постиже се кроз приче (Ван Леувен и
Водак 1999: 110). У поучним причама протагонисти бивају награђени
када учествују у друштвено легитимним праксама или поново успоста-
вљају легитиман поредак, док приче упозорења служе да нас опомену
шта ће нам се догодити уколико се не придржавамо норми друштвене
праксе. При идентификовању ове категорије легитимизације у анали-
зи корпуса, слиједићемо и Бенетово (2022: 2) схватање митопоетике
као начина легитимизације путем наратива историје чија се истинитост
подразумијева и који служе као канонске приче у темељу друштвених
груписања.
4. АНАЛИЗА КОРПУСА
Насловни слогани самопредстављања Међународне кризне групе

на подстраницама званичне интернет странице примјери су легитими-
зације комбинацијом рационализације и моралне евалуације:
Подстраница Насловни слоган

Ко смо ми Спречавање рата. Обликовање мира.
Како радимо Независна. Непристрасна. Инклузивна.
Наш учинак Обликовање политике мира.
Наиме, елидирана конструкција у насловном слогану „Спреча-

вање рата. Обликовање мира” (очекивани одговор за ову подстраницу
би био: „Ми постојимо како бисмо спречававали ратове и обликовали
мир.”) примјер је инструменталне рационализације гдје је сврха друш-
твене праксе имплицирана морализованим дјелањем израженим по-
имениченим обликом глагола „спречавати” (рат). Легитимизацију по-
зивањем на вриједности налазимо у начину рада МКГ-а – „Независна.
Непристрасна. Инклузивна” – гдје су наведени квалитети друштвене
праксе спречавања рата и обликовања мира апстраховани како би се
повезали са моралним вриједностима савремених дискруса политике
(„независна”, „непристрасна”) и социјалне укључености („инклузив-
на”). Само постојање подстранице „Наш учинак” примјер је легитими-
зације инструменталном рационализацијом са нагласком на истицање
резултата дјелања – „Обликовање политике мира”.
У Табели 1 представљена је процентуална заступљеност у корпусу
идентификованих типова легитимизације:
Тип легитимизације Проценат
Позивањем на ауторитет 33%
лични ауторитет - 40%

похвала/препорука - 60%
Рационализација 45%
потенцијал - 32%
Митопоетика 17%
Морална евалуација 5%
Табела 1: Процентуална заступљеност типова легитимизације
4.1. Легитимизација позивањем на ауторитет

Два типа овог начина легитимизације идентификована су у кор-
пусу – позивањем на лични ауторитет и легитимизација похвалом

(препоруком). Висок проценат овог типа легитимизације идентифокван

у корпусу (33%) везан је за испреплетеност личног ауторитета и ауто-
ритета стручњака у примјерима гдје о МКГ-у „говоре” њени оснивачи,
бивши и садашњи носиоци функција (предсједници, директори или
чланови Управног одбора МКГ-а) из чијих појединачних ауторитета27,
који почивају на њиховим квалификацијама, односно, на функцијама
које су раније обављали, МКГ црпи своју симболичку моћ:
(1) Као бивши министар вањских послова, Еванс је имао посебно виђење
додате вриједности Међународне кризне групе тврдећи да би организа-
ција могла у пракси функционисати као приватно министарство вањских
послова, радећи ствари које би добро усмјерене и добро опремљене владе
морале да раде, али често то не раде.28 (МКГ 2: 23)
(2) Такође, са задовољством могу да кажем да је методологија МКГ-а од
њеног почетка издржала тест времена: анализа на лицу мјеста као први
корак, рецепт за излазак из невоље и усредсређено заговарање како би се
покушало приволити успаване демократије да ураде праву ствар.29 (Морт
Абрамович у: МКГ: 6)
Наведени примјери су истовремено и примјери легитимизације

похвалом. Легитимизацију позивањем на лични ауторитет срећемо у
презентованом списку који садржи 47 имена чланова Управног одбора
МКГ-а, са детаљно наведеним функцијама и афилијацијама сваког од
чланова (МКГ 2: 18), или у сљедећем примјеру гдје су ауторитет на који
се позива заправо нумерички исказан број чланова („47”), број земаља
из којих долазе („31”), те њихове афилијације:
(3) 47 чланова Управног одбора Међународне кризне групе долазе из 31

земље и обављали су функције на највишим нивоима власти, бизниса и
међувладиним институцијама. Њихова стручност, утицај и глобални досег
доприносе кредибилитету напора Кризне групе да спријечи, управља и
ријеши погубне сукобе30 (МКГ 3: 15).
Поред легитимизације похвалом која се прибавља директним

исказима чланова МКГ-а, овај тип налазимо и у примјерима вербали-
зованих похвала од стране високих званичника, као заинтересованих
27 У примјерима који слиједе курзивом назначене су језичке конструкције којима се реализује

легитимизација.
28 As a former foreign minister, Evans had a distinct view of Crisis Group’s added value, arguing that
the organization could operate in effect as a private foreign office, doing things that well-focused
and well-resourced governments ought to be doing but often do not.
29 I am also pleased to say that ICG’s methodology since its beginning has stood the test of time: on the
ground analysis to get the foot in the door, prescription to offer a way out of trouble, and focused
advocacy to try to get somnolent, unwilling democracies to do the right thing.
30 The 47 members of International Crisis Group’s Board of Trustees hail from 31 countries and have
served at the highest levels of government, business and intergovernmental institutions. Their
expertise, influence and global reach lends weight to Crisis Group’s efforts to prevent, manage and
resolve deadly conflict.
страна у конкретном сукобу, или похвале долазе од представника нај-

виших центара моћи, попут америчког предсједника и у брошурама су
постављене на задњој или предзадњој страници у форми блурба:
(4) Наш стручњак у Јемену је, у јуну 2018, био уступљен на шест мјесеци
да ради са изаслаником УН, Мартином Грифистом, који је рекао: „Опрезни
и педантни извјештаји Кризне групе ... пружају ми бољу прилику да обавим
свој посао”31 (МКГ 3: 7).
(5) Ништа не може замијенити личну дипломатију која је заштитни знак
Кризне групе. Ви нудите визију, нарочито ондје гдје је највише потребна, као
што је Блиски исток, не плашите се да сањате и говорите болне истине,
истовремено имајући одмјерен приступ инклузивној безбједности32 (Џорџ
Буш у: МКГ 2: 57).
4.2. Рационализација
Ван Леувен (2008: 113) налази сличност између дискурсног кон-
струисања сврхе и легитимизације (инструменталне рационализације)
јер се у оба случаја даје објашњење зашто одређена друштвена пракса
постоји и зашто постоји у таквом облику. Међутим, да би дискурсно
конструисање сврхе имало функцију легитимизације оно мора да садр-
жи барем један елемент морализације.
Дефиниција мисије МКГ-а је примјер инструменталне рациона-
лизације у легитимизацији сврхе/циља постојања МКГ-а („да спријечи,
ријеши и ублажи опасне сукобе широм свијета”) у комбинацији са ра-
ционализацијом оријентисаном ка средству („информисањем и ути-
цањем на перцепције и дјелање...”):
(6) Наша мисија је спречавање, рјешавање и ублажавање погубних сукоба

широм свијета, информисањем и утицањем на перцепције и дјелања креа-
тора политике и осталих кључних актера33 (МКГ 3: 3).
Поткатегорија инструменталне рационализације у чијем је фоку-

су потенцијал одређене праксе да послужи у одређене сврхе (Ван Ле-
увен 2008: 115) најчешћи је облик легитимизације рационализацијом у
корпусу. У примјеру који слиједи, остварени потенцијал („помогло је”)
ангажованости МКГ-а је испунио циљ („постизање колумбијског ми-
ровног споразума 2016. године”):
31 Our Yemen expert was seconded for six months in June 2018 to UN Envoy Martin Griffiths, who
said “the careful and rigorous reports of Crisis Group … give me a better chance of getting my job
done.”
32 There is no substitute for personal diplomacy which is a hallmark of the Crisis Group. You offer
vision, especially in places that need it most, like the troubled Middle East, you are unafraid to
dream and unafraid of speaking hard truths while still taking a measured approach toward inclusive
security.
33 Our mission is to prevent, resolve and mitigate deadly conflict around the world by informing and
influencing the perceptions and actions of policymakers and other key actors.

(7) Наш утицај зна бити изузетан. Петнаест година ангажованости Кризне
групе и спремности да снажно подржавамо тешке компромисе било је од
помоћи у постизању мировног споразума у Колумбији, 2016. године. 34
(МКГ 3: 1).
4.3. Морална евалуација

Поред високе испреплетености морализације са инструментал-
ном рационализацијом, којом се друштвена пракса легитимизује по-
зивањем на њену сврху/циљ/учинак, те генерализованих мотива у које
се трансформише пресупонирани морални дискурс неолиберализма
наговијештен придјевима евалуације – „непристрасан”, „независан”,
„инклузиван” – проценат (5%) моралне евалуације идентификован у
корпусу укључује примјере моралне евалуације апстракцијом, тј. мо-
рализовањем друштвене праксе истицањем одређеног њеног квалитета
који је повезује са одређеним дискрусом моралних вриједности.
На вриједностима из дискурса економије темељи се морална
евалуација у наредним примјерима узетим из интервјуа са Франком
Ђустром (брошура: „МКГ: Петнаест година на првој линији. 1995–
2010.”), тадашњим чланом Извршног савјета Управног одбора Међу-
народне кризне групе. Наслов интервјуа/приче је „Инвеститор у мир”
и легитимизација рада МКГ-а је остварена имплицирањем моралних
вриједности из дискурса неолибералне економије (маркетинга) употре-
бом термина – „дивиденде”, „ниша” „инвестирање у спречавање кон-
фликта”:
(8) Сматрам да се исплати улагати у спречавање сукоба. […] Бавећи се

бизнисом широм свијета, сви смо се увјерили од колике важности су
безбједност и стабилност. […] Кризна група је важна и попуњава важну
нишу35 (МКГ 2: 45).
Наведени примјери свједоче о маркетизацији (Ферклаф 1993)

друштвене праксе у коју је МГО инволвирана – спречавање рата и об-
ликовање мира – која се морализујe вриједностима слободног тржишта.
Овај тип морализације налазимо и у „заговарању” (advocacy) као ком-
поненти методологије МКГ-а, гдје је директан приступ купцу пресу-
понирана морална вриједност, као што је пресупонирана вриједност/
неупитност „података са терена”:
(9) Кризна група обезбјеђује информације доносиоцима одлука средњег и

највишег нивоа, тако што им директно доставља податке са терена. [...]
34 Our impact can be striking. Fifteen years of Crisis Group engagement – and readiness to champion
difficult compromises – helped seal the 2016 Colombia peace accord.
35 I consider that investing in conflict prevention pays dividends. […] Doing business around the
world, we’ve all seen how vital security and stability are. […] Crisis Group is important and fills an
important niche.
Укратко, Кризна група заобилази посреднике у ланцу информација што води

ка политикама заснованим на поузданијим информацијама36 (МКГ 2: 5).
Други најзаступљенији дискурс са којим се повезују апстраховане

вриједности зарад легитимизације рада и постојања МКГ-а је (квази)
научни дискурс истраживања, метода, анализе, објективности:
(10) Кредибилитет Кризне групе се заснива на теренском истраживању37

(МКГ 3: 4).
(11) Стручност аналитичара Кризне групе се заснива на темељном те-
ренском истраживању и заговарању [...]38 (МКГ 3: 5).
(12) Кризна група је подбацила јер је одступила од свог основног метода и
Еванс, као и остали у организацији, озбиљно су схватили то упозорење39
(МКГ 2: 23).
4.4. Митопоетика
Темељни наратив којим се остварује легитимизација митопое-
тиком у самопредстављању МКГ-а конструише ову организацију као
гњевног праведника који једини увиђа неправду, бори се против ње и
побјеђује:
(13) Почетком 1990-их година, међународна заједница није нити предвидје-

ла, ни реаговала на трагедије које су се дешавале у Сомалији, Руанди и
Босни. – Изнервирани државници и државнице окупили су се са намјером
да формирају независну организацију чији рад би се заснивао на терену,
која би упозоравала на кризе у свијету на начин да та упозорења чују владе
и други који су у позицији да превентивно дјелују у спречавању избијања
насиља. – Међународна кризна група се данас генерално сматра свјетским
водећим извором информација, анализе и препорука у вези са спречавањем
и рјешавањем погубних сукоба40 (MKG 2: 4).
Канонска прича у темељу наведеног наратива дешава се 1993. го-

дине током лета авионом изнад „ратом разореног Сарајева” (Уп. погла-
36 Crisis Group provides information to mid- and top-level decision-makers by directing that from-the-
ground data directly to them. […] In short, Crisis Group cuts out the middle men in the information
chain, and this leads to better informed policies.
37 Crisis Group’s credibility is founded on field-centred research.
38 The expertise of Crisis Group’s analysts is founded on the deep field research and advocacy […].
39 Crisis Group failed because it had strayed from its core methods and Evans and others in the
organization took the wake-up call to heart.
40 In the early 1990s, the international community failed to either anticipate or respond to the
tragedies unfolding in Somalia, Rwanda and Bosnia. – Frustrated statesmen and women rallied
to create an independent, field-centred organization that could raise the alarm about crisis in a
way that would be heard by governments and others in a position to take early action to prevent
outbreak of violence. (shaping peace, 2) – The International Crisis Group is today generally regarded
as the world’s leading source of information, analysis and policy advice on preventing and resolving
deadly conflict.

вље „Међународна кризна група” у овом раду) када почиње да се ствара

наратив о МКГ-у као хероју, односно, заштитнику жртве:
(14) Онда смо водили интензивне разговоре о потреби за постављањем

дуготрајних темеља за оно што смо покушали урадити у уклањању опсаде
Сарајева: снажно заговарање у име жртава, праћено првокласном анализом
политичких опција које би могле подстаћи владе и омогућити им да се
ангажују на остваривим рјешењима41 (Марк Браун у: МКГ 2: 14).
(15) Али, оно што је преостало је једна изванредна организација која је
постала задивљујући глас, сила и аналитичар у име свих угрожених у свијету:
њихова подршка, њихов дипломата и наша савјест42 (Марк Малок Браун
у: МКГ 2: 14).
Поред горе размотрених типова легитимизације који имплицитно

поткрепљују наратив о МКГ-у као хероју (легитимизујући сврху њеног
постојања моралним вриједностима и циљевима којима стреми), овај
наратив се одржава и експлицитном делегитимизацијом „међународне
заједнице” као друштвеног актера чији се „недостатак воље” за право-
времено и адекватно дјелање конструише као оправдање и разлог за
постојање и рад Међународне кризне групе. Тако се, у склопу канонске
приче о почецима рада ове организације (лобирања по свијету и при-
купаљања средстава), преноси реакција, тј. „притужба” „једног високог
европског министра вањских послова”:
(16) „Оно што ви покушавате је да нас натјерате да вам дамо златни

штап којим ћете нас тући по глави како бисмо урадили нешто што смо
већ раније одлучили да не желимо урадити”43 (МКГ 2: 13).
Иначе, невољност међународне заједнице да се ангажује на спре-

чавању сукоба је опште мјесто у анализираном корпусу:
(17) Али, у овом послу човјек се често обесхрабри када види недостатак
воље за дјелањем од стране влада онда када би могле нешто учинити44
(МКГ 2: 49).
41 So we talked intently about the need to put on a long-term footing what we had tried to do to raise
the siege of Sarajevo: strong advocacy on behalf of victims accompanied by first class analysis of
what the policy options were that might tempt governments out of their caution and enable them
to engage around realizable solutions.
42 What remained though was an extraordinary organization that has become an astonishing voice,
force and analyst for the world’s vulnerable: their champion, their diplomat and our conscience.
43 “What you are trying to do is to get us give you a golden stick with which to beat us over the head
in order to get us do what we’ve already decided we do not want to.”
44 But in this job, one could be disheartened so often, when you see the lack of will to act from our
governments when they could make a difference.
5. ЗАКЉУЧАК
Процентуална заступљеност типова легитимизације идентифико-

ваних у корпусу (уп. Табелу 1) указује на подједнак удио ауторитета
и информација, као друштвених ресурса, у прибављању легитимитета
персуазивној моћи Међународне кризне групе. Легитимизација пози-
вањем на лични ауторитет остварена је не само кроз појединачне ауто-
ритете чланова Управног одбора, оснивача, (до)садашњих предсједника
(чиме се њихов индивидуални статус моћи имплицитно транспонује и
на МКГ), него и кроз ауторитете свјетских креатора политике којима ова
организација има директан приступ, а који су и извор легитимизације
похвалом. Легитимизација митопоетиком надопуњује легитимизацију
позивањем на лични ауторитет или похвалу/препоруку, будући да су
протагонисти наратива о оснивању МКГ-а сами њени оснивачи, дакле,
носиоци личног ауторитета којим доприносе успостављању и одржа-
вању увјерења о херојском карактеру МКГ-а. Функција митопоетике је
и имплицитно властито аболирање од пристрасности у заговарању рје-
шавања сукоба у свијету, за које многи сматрају да никако није у сукобу
са интересима земаља Запада. Комбинација рационализације и моралне
евалуације прибавља легитимитет „теренском истраживању”, односно,
„вјерности чињеницама на терену”, на тај начин не само свједочећи о
приступу информацијама (као ресурсу персуазивне моћи) него и тиме
имплицитно обезбјеђујући легитимитет информацијама које МКГ про-
дукује, односно, истини коју аналитичари МКГ-а утврде о одређеном
сукобу.
Извори
МКГ 1: International Crisis Group. ‹https://www.crisisgroup.org/›. 12.12.2022.
MKG 2: International Crisis Group: Fifteen Years on the Frontline. 1995 –
2010. ‹https://icg-prod.s3.amazonaws.com/fifteen-years-on-the-frontline.pdf›.
15.12.2022.
МКГ 3: International Crisis Group 2019 – 2020. Preventing War. Shaping Peace.
‹https://icg-prod.s3.amazonaws.com/introduction-to-crisis-group-2019.pdf›.
15.12.2022.
Литература
Бенет 2022: S. Bennet, Mythopoetic legitimation and the recontextualisation
of Europe’s foundational myth, Journal of Language and Politics. ‹https://doi.
org/10.1075/jlp.21070.ben›. 07.04.2022.
Бергер и Лукман 1966: P. Berger, T. Luckmann, The Social Construction of Reality,
London: Penguin Books.
Блисман де Гевара 2014: B. Bliesemann de Guevara, Studying the International
Crisis Group, Third World Quarterly, 35 (4), 545–562.

Блисман де Гевара 2014а: B. Bliesemann de Guevara, On Methodology and Myths:

Exploring the International Crisis Group’s Culture, Third World Quarterly, 35 (4),
616–633.
Ван Дајк 2015: T. A. Van Dijk, Critical Discourse Analysis, in: Tannen et al. (Ed.), The
Handbook of Discourse Analysis Second Edition, John Wiley & Sons, Inc, 466–485.
Ван Леувен 2008: Discourse and Practice: New Tools for Critical Discourse Analysis,
Oxford: Oxford University Press.
Ван Леувен 2018: T. van Leeuwen, Legitimation and multimodality, The Routledge
Handbook of Language and Politics, in: Wodak and Forchtner (Ed.), London и New
York: Routledge, 218–233.
Ван Леувен и Водак 1999: T. van Leeuwen, R. Wodak, Legitimizing immigration
control: a discourse-historical approach, Discourse Studies, vol. 1 (1), 83–118.
Водак 2001: R. Wodak, What CDA is about – a summary of its history, important
concepts and its developments, in: R. Wodak, M. Meyer (Eds.), Methods of Critical
Discourse Analysis, London/ New Delhi: Sage Publications, 1–14.
Јефтић 2023: Љ. Јефтић, Језик глобализације у извјештајима Међународне кризне
групе о Босни и Херцеговини, Београд: Јасен.
Костић 2014: R. Kostić, Transnational Think-Tanks: Foot Soldiers in the Battlefield
of Ideas? Examining the Role of ICG in Bosnia and Herzegovina, Third World
Quarterly, 35 (4), 634–651.
Сајмонс 2014: G. Simons, The International Crisis Group and the Manufacturing of
Crises, Third World Quarterly, 35 (4), 581–597.
Ферклаф 1995: N. Fairclough, Critical Discourse Analysis: The Critical Study of
Language, London: Longman Group.
Ljerka V. Jeftić / LEGITIMIZATION OF POWER STATUS IN INTERNATIONAL

CRISIS GROUP’S SELF-PRESENTATION
Summary / The paper presents types of legitimization in the self-presentation of

International Crisis Group (ICG), a non-governmental organization which is globally
referred to as the leading source of information, analysis and high-level advocacy
in the field of conflict. Given the privileged access to the world policy makers and
the powerful social status of the ICG founders and the Board of Trustees’ members,
as well as the ICG’s presence on the ground in the countries where conflicts occur,
the paper posits that the legitimacy of the ICG’s persuasive power is grounded on
authority and information as social resources. The quantitative and qualitative analy-
sis of two self-promotional ICG brochures points to the equal contribution of both
social resources in providing legitimacy for the organisation’s existence and work.
Namely, it is found that legitimization by reference to personal authority, as well as
commendation legitimization, are enacted not only through personal authority vested
in ICG’s members on the grounds of their individual, respective (former) roles in
governments, in the media, business, and in financial institutions, but through the
personal authority vested in the individuals (re)commending the work and stature
of ICG (high officials of the parties in conflict, as well as world’s top governments
officials), whose affiliations are always stated in the analyzed corpus. Their authority
gets implicitly transposed to the organization itself. The role of mythopoesis, as the type
of legitimization enacted through storytelling, is to portray the organization as the
hero and the voice of the world’s vulnerable. The combination of rationalization and
moral evaluation provide legitimacy for the “field-centred research” and “allegiance
to the facts on the ground” as components of ICG’s “methodology” in obtaining and
producing information thus implicitly legitimizing the truth about a conflict that the
ICG analysts may establish.
Key words: International Crisis Group, persuasive power, legitimization, authority,

mythopoesis, moral values, rationalization, conflict
Примљен: 14. марта 2023.

Прихваћен за штампу јуна 2023.

81:305-055.2:791
10.46793/LIPAR82.027M
Suzana S. Marković1
University of East Sarajevo
Faculty of Business Economics
GENDER VARIABLE IN REALIZATION OF DIRECTIVE

SPEECH ACTS2
This paper deals with the gender variable in realization of directive speech acts, such as requests,
suggestions, advice etc. The sample for this small-scale research consists of 328 instances of
directive speech acts which are excerpted from the transcripts of selected dialogues of the
popular US sitcom Friends and five American feature-length films. Directive speech acts are
analyzed using Blum-Kulka et al’s classification (1989) and divided into three broad categories
– direct, conventionally indirect, and non-conventionally indirect with many subcategories.
The focus of this paper will be on direct strategies typically expressed with imperatives and on
conventionally indirect directives usually expressed with interrogative sentences which include
a suggestory formula and preparatory strategies, with special emphasis on their use in male and
female language. The goal of the paper is to analyze and compare gender preferences in using
different strategies for the realization of directives, with the assumption that women will be
more thoughtful of the hearer’s face and use indirect forms more frequently than men. This
is in line with Holmes’s (1995) characterization of women’s speech as more polite than men’s.
The paper will analyze the use of these directive strategies in F-F interactions, M-M interac-
tions, M-F interactions and F-M interactions. The illustrative examples will be analyzed using
the theory of speech acts and politeness theory, using qualitative, quantitative and comparative
research methods.
Keywords: directives, gender variable, indirect strategies, FTA, politeness
1. INTRODUCTION
Directive speech acts are face-threatening acts with the goal of

making the hearer perform an act which he/she would not perform
unless explicitly or implicitly instructed to. They include acts such as
requests, pleas, suggestions, orders, etc. This class of speech acts has most
frequently been investigated by linguists in the field of pragmatics. Various
researchers have approached the phenomenon of directives from different
perspectives, which have resulted in many cross-cultural investigations
with different methodologies used, such as DCT, ethnographic methods,
audio-visual data, etc (Blum-Kulka and Olshtain 1984, Blum-Kulka 1987,
1 suzanae@live.com
2 This paper is an extended version of the presentation at the 9th Biennial International Conference
on the Linguistics of Contemporary English (BICLCE) which was held in Ljubljana Slovenia,
September 15 – September 17, 2022).
Suzana S. Marković
Blum-Kulka et al. 1989, Mišić Ilić 2010, Mišić Ilić and Dimitrijević 2006,
Perović 1996, 2009, Panić Kavgić 2021).
The goal of this paper is to analyze this class of speech acts from
the perspective of gender in order to determine whether gender plays any
role in opting for direct or indirect strategies in realization of directive
speech acts, or to determine what are the preferences of the two genders
in the realization of directive speech acts. The findings will be related
to the politeness theory which is frequently used in pragmatic research
to explain why certain strategies are more preferable than others. After
briefly presenting the theoretical framework and the methodology used,
the analysis of the results will be summarized.
2. THEORETICAL FRAMEWORK
John Austin was the founder of speech act theory, which is the main
theoretical framework of this analysis (Austin 1962). Austin focuses on
language use and stresses that to say something means to do something.
His book How to Do Things with Words was the foundation for other
researchers who started to investigate the speech act phenomenon – in
the first place John Searle whose contribution to the speech act theory is
very important (Searle 1969, 1975). Austin divided speech acts into three
main parts: locution (the very act of speaking), illocution (the intention
a speaker wants to achieve) and perlocution (the effect an utterance has
on the hearer – Austin 1962: 108). This paper focuses on locution and
illocution of an utterance with special emphasis on gender preferences in
making a directive speech act.
Searle classified speech acts into five classes – directive, assertive,
commissive, expressive, and declaration (Searle 1969). He also introduced
some important concepts about the realization of each of them, such as
illocutionary force indicating device. The main purpose of device is to
determine what the illocution of an utterance is. In order for an utterance
to be considered directive, preparatory conditions, sincerity conditions
and essential conditions must be fulfilled. In other words, a speaker makes
an utterance that a hearer will attempt to carry out but the speaker has to
make sure that the hearer is capable of and willing to execute the activity
contained in the proposition of the utterance, but will not do so unless
explicitly or implicitly asked to. The speaker should really want the activity
to be realized. And finally, essential conditions refer to the attempt to make
the hearer perform the activity. It is when these conditions are fulfilled
that we can say that the utterance is of a directive type.
Directive speech acts are considered face-threatening acts (FTA)
because by verbalizing a directive utterance a speaker imposes his or her
will on the hearer, thus threatening the hearer’s face which is “the public
self-image that every member wants to claim for himself” (Brown and

Gender Variable in Realization of Directive Speech Acts
Levinson 1987: 61). There are two ways to appeal to the hearer’s face –
positive and negative. A positive face refers to the individual’s needs to be
accepted, admired and loved by others and that his accomplishments are
recognized and appreciated, whereas a negative face is a person’s desire not
to be imposed upon by others in any possible sense and to have freedom
of action. Therefore we can distinguish between positive and negative
politeness. Brown and Levinson stated that a compromise in doing FTA is
reached in conventionalized indirectness (Brown and Levinson 1987: 70).
They believe that an act is more polite when realized in the most indirect
way. However, this attitude has been vastly criticized by post-modern
researchers. Watts, for instance, writes about politic (appropriate) and
non-politic (inappropriate) verbal behavior and does not believe that direct
strategies can be labeled as polite or impolite, because any strategy or
remark can be acceptable when uttered under the appropriate situational
and cultural circumstances (Watts 2005).
Another important factor that makes a difference during the
realization of directive speech acts is social distance. According to
Wolfson’s bulge model of interaction, there are two extremes of social
distance – minimum and maximum that share similar verbal behavior and
interlocutors on these two extremes tend to make clear and unambiguous
directive messages. These two ends include persons who know each other
well (close friends, relatives, family members and so on) and those who
do not know each other at all. On the hand, interlocutors positioned more
towards the center of these two extremes (persons who do not know
each other well such as acquaintances) show marked difference and they
are more considerate in preserving face as a result of their uncertain
relationships (Wolfson 1988:32).
2.1. Gender, politeness and directives

There are two opposing attitudes that need to be briefly elaborated
regarding the gender variable and how influential it is in choosing different
directive strategies. First, Holmes thinks that women are more polite than
men in their verbal behavior (Holmes 1995). According to her, women
use apologies and compliments more frequently than men and interrupt
their interlocutors less often than men do. They also use hedges and other
mitigating devices more frequently when employing a directive strategy.
Therefore, women are considered to show more tact in interaction.
Lakoff also states that women’s language is more polite than men’s when
issuing directives, because, “the more one compounds a request, the more
characteristic it is of women’s speech, the less of men’s” (Lakoff 1973: 57).
She posits that “politeness involves the absence of a strong statement, and
women’s speech is devised to prevent the expression of strong statements”.
Romaine’s research pointed out “women’s subordinate status” and that
they were seen “as if they were tentative, hesitant, lacking in authority, and
Suzana S. Marković
trivial” in their verbal behavior (Romaine 2001: 101). Another important

study is Brown’s investigation of politeness in Mayan village (Brown
1980). The author asked “Under what conditions and in what situations do
women actually use more polite expressions than do men in comparable
situations? And why?” (Brown 1980: 117). In order to answer this
question, Brown divided speech into three different contexts – men to men
interactions, women to women interactions and cross-gender interactions
so she could compare different strategies employed by women in different
situations. The author explains that women extensively use polite forms,
and they chose politeness as a disarming strategy, thus maneuvering
their ways through a patriarchal society. When researching the different
interaction styles between men and women, Goodwin (1980) noticed
certain discrepancies between the ways girls and boys talked when they
played in the same gender groups. Boys usually used direct commands and
insults, while girls rarely employed these forms in all-girl groups. However,
both girls and boys had to change their interaction styles in cross-gender
communication. However, there are drastic differences between all-girl
and cross-gender groups, but only slight language modifications from all-
boy groups to cross-gender groups. This means that girls adapted their
communication styles to a greater extent when talking to the members of
the opposite gender.
A somewhat less essentialist approach is taken by Mills who believes
that some other factors such as age, race, culture etc. can be equally
relevant in determining someone’s verbal behavior as polite or impolite
(Mills 2003). Mills writes that “decisions about what is appropriate or not
are decided upon strategically within the parameters of the community of
practice and within the course of the interaction rather than being decided
upon by each individual once and for all” (Mills 2003: 235). In other
words, any interlocutor, regardless of gender, sometimes strategically uses
seemingly feminine strategies in order to achieve their goals rather than to
demonstrate their subordination.
Different researchers have analyzed the mutual impact of gender,
politeness and speech acts using different methodologies, such as
ethnographic methods, discourse completion tests (DCT), or audio-visual
data (Macaulay 2001, Marquez Reiter 2000, Lorenzo-Dus and Bou-Franch
2003). Using DCT as an elicitation tool in their study, Lorenzo-Dus and Bou-
Franch concluded that both men and women are politeness-oriented. Their
conclusion supports Okamoto’s opinion that “gender cannot be isolated as
an independent variable for determining language use, and other variables
need to be considered as simultaneously relevant” (Okamoto in Lorenzo-
Dus and Bou-Franch 2003). While using DCT as a tool to gather a relevant
amount of data for her cross-cultural research, Marquez Reiter examined
same gender and cross gender preferences in request strategies among
British and Uruguayans (Marquez Reiter 2000). The author concluded that
in same gender interactions Uruguayan men use imperatives much more

frequently than British men, but both British and Uruguayan men employ
imperatives more often than women. When cross-gender interactions are
concerned, it has been noticed that Uruguayan men employ a higher level
of imperatives than their British counterparts, whereas Uruguayan women
are more indirect when interacting with members of the opposite and more
direct in interaction with other women. In her study of indirect requests
for information, Macaulay uses audio-visual data, obtained in interviews.
The author concludes that men utilize imperatives as a means to ask tough
questions, maintain a line of questioning, and maintain their positions of
power in the interview (Macaulay 2001). This paper will attempt to provide
an answer to the question who uses direct or indirect strategies in issuing
directives more frequently and whether this choice is a matter of gender
at all.
3. THE CORPUS OF THE RESEARCH AND METHODOLOGY
The sample for this research consists of audio-visual data – five

Anglo-American feature length films and the entire first season of the
popular American sitcom Friends. The language of the sitcom and films has
purposefully been used because, despite some opposite opinions (Schegloff
1988, Emmison 1993), “character’s verbalizations are constructed to
resemble realistic language use” (Georgakopoulou 2000). As Boxer writes,
it is “a canonical approximation of spontaneous talk in interaction” (Boxer
2002). So, this kind of a sample to a great extent resembles naturally
occurring language use, which makes it plausible for pragmatic analysis.
Also such kind of a sample is convenient for the analysis because there
are contextual elements included, such as situational, linguistic, cultural,
demographic, and so on, which makes the illocutionary force indicating
device quite easy to determine. In brief, regardless of who actually verbalizes
a directive utterance, whether it is an actor/actress who plays his/her role in
a film, or ordinary language users in everyday situations, those utterances
have the same communicative and interpersonal functions.
The sitcom and the films chosen for this research cover many
everyday topics and relationships. The sitcom Friends portrays the lives
of six, twenty-something, very close friends (three women and three men)
living in New York City. Friends covers many urban and contemporary
topics or themes: talking about friendship, relationships, love, and sex are
common. Quaglio compares the language of Friends with everyday face-to-
face conversation and finds out that many linguistic features that appear in
the conversation corpus are also recorded in Friends and vice versa (Quaglio
2008: 208). The feature-length films chosen for the analysis also deal with
regular, everyday situations happening in the classroom, courtroom, and
hospital. Therefore, the author of this paper believes that choosing such
a sample for the pragmatic analysis is quite appropriate because of their
Suzana S. Marković
diversity of topics, various social situations as well as different cultural

backgrounds.
The process of selecting the relevant dialogues was conducted in
this manner: the author watched the episodes of the entire first season of
Friends and five Anglo-American feature-length films. When a directive
illocutionary force of an utterance is noticed, the particular adjacency pair
is noted down in a Word document followed by the brief context in which
it appeared. The sample comprises a total of 328 examples of directive
utterances. They are then classified based on the criterion of the level of
directness and quantified in order to determine which category is used
by male or female interlocutors, which will be discussed in detail in the
following sections. The instances in which one speaker issues a directive to
a group of persons have been excluded from the analysis. Only the examples
in which one male or female character making a directive to another man
or woman are included in this analysis. Therefore, the paper will deal with
the analysis of the use of the directive strategies in F-F interactions, M-M
interactions, M-F interactions and F-M interactions.
4. RESULTS OF THE ANALYSIS AND DISCUSSION
A directive speech act consists of a head act as the important element

and other modifying features which can be omitted. There is an internal
modification further divided into syntactic downgraders and lexical/phrasal
downgraders and external modification including supportive moves. The
function of these elements is to soften the imposition of a directive. The
following example illustrates the form of a directive with its modifying
elements:
John, could you lend me some money, please? I’ve run out of money.
In this example, the head act is given in an interrogative form – could
you lend me some money, John is an attention gatherer, please is a politeness
marker and I’ve run out of money supports the head act because the speaker
gives a reason for making the request. In this analysis the focus will be
on how the head act is formed regardless of its internal and external
modifiers. Therefore, the classification of the illustrative examples is based
on Blum-Kulka et al’s typology (1989). The authors came up with three
broad categories and many subcategories – direct, conventionally indirect
and non-conventionally indirect as illustrated in the table which follows.
Direct strategy includes mood derivable, performatives, hedged
performatives, obligation statements, and want statements. Using
this strategy, a speaker clearly and unambiguously expresses his or her
intention.
There are two subtypes belonging to the category of conventionally
indirect strategies – suggestory formulae and query preparatory. Suggestory
formulae refer to the utterances containing a suggestion to perform an

activity. Query preparatory on the other hand, question the hearer’s ability,
possibility and willingness to perform an activity. Both these subtypes are
usually expressed in interrogative sentences; therefore there is a mismatch
between a syntactic form and the discourse function.
When non-conventional directives are concerned, they include
strong and mild hints. The context is of great importance in determining
the illocutionary force of the utterances verbalized in various syntactic
forms.
Strategy Examples
Direct strategies
Open your trig book and try and figure
Mood derivable
out problem five.3 (DPS)
Performatives
I was just wondering...you think there’s
Hedged performatives a possibility you could give me an
advance on my tips?(Fr)
You have to tell her.
It’s your moral obligation as a friend...
Obligation statements
as a woman. I think it’s a feminist issue.
(Fr)
I want you to try and respond when I
Want statements
speak your name. (AWK)
Conventionally indirect strategies
How about a little dinner before What’s
Suggestory formulae
my line?(MLS)
Query preparatory Could you help me move this? (AWK)
Non-conventionally indirect strategies
I don’t need to tell you, everything on
Strong hints our individual selves is sacrosanct.
(MLS)
Chandler: Ross, 10:00.
Ross: Is it? It feels like 2.
Mild hints Chandler: No, 10:00!
There’s a beautiful woman
at 8, 9, 10:00! (Fr)
Table 1. Directive strategies (Blum-Kulka et al. 1989).
3 All the italicized examples in the table are excerpted from the sample created for the purpose of this
research.
Suzana S. Marković
One of the key differences in these three strategies is whether or

not the hearer has the choice to react and if his or her face is more or less
threatened. In direct strategies there is not really an option for the speaker
to refuse to perform the activity requested or demanded. Using more
indirect strategies, however, allows the speaker to question the hearer’s
willingness or ability to react, leaving him/her some room for refusal
without being considered rude.
Mood derivable as the most direct category refers to the manner
in which the imperative is constructed. Several grammatical forms can
be elicited which can function as imperatives but which have different
degrees of imposition. There are regular imperative constructions such as
Please, stay with the group., with or without the politeness marker please,
attention gatherers, address terms, and so on. The sample used in this
paper also provided some other forms functioning as imperatives, such as
verbless imperatives, which necessarily require context to be included in
order to determine what the hearer is supposed to do, as in the example
All of it, please in which a verb drink is reduced and context reversible.
There are also explicit second person imperative constructions that are the
most imposing (Now, tomorrow, you go to them and you tell them that you’re
quitting) which do not leave much room for the hearer to refuse.
The following chart demonstrates the distribution of direct and
indirect strategies in four types of gender-related interaction: M–M, M–F,
F–M, and F–F interactions.
It has to be noticed that both men and women change their

communication styles in same gender and cross-gender interactions. Both
men and women are more direct when interacting with the people of the
same sex, which is not exactly the case when interacting with the opposite

sex. When it comes to indirect strategies, there is no great difference in

the frequency of use between male or female interlocutors, even though
it should be pointed that women still use more indirect forms than men
(66 examples of indirect utterances in total are made by women and 57
by men). Therefore, one has to be really careful when making general
conclusions referring to gender and politeness. This is just an indication
based on rather limited data; other research on this issue should be
conducted. It should also be stated that women use indirect strategies more
frequently when interacting with men, whereas they are more direct in
interaction with other women. Furthermore, men are notably more direct
in interaction particularly with other men, thus probably demonstrating
their masculinity.
It should be noted that sometimes it is not gender that dictates the
use of different directive strategies. Namely, it can also be the matter of
power, or the way a certain character is portrayed. Here is an extract from
the film Awakenings which illustrates the usage of different mitigating
devices prior to making a directive.
Sayer: Eleanor? Um...
Miss Castello: What’s wrong?
Sayer: I was wondering,what are you doing tonight? If you have
other plans, l...
Miss Castelo: No, I was...
Sayer: Because I was wondering...You have no plans?
Miss Castello: No, I have no, uh...
Sayer: Because I was wondering if you...We... Well, you and I could,
um...If we could, um, go for a cup of coffee.
Miss Castello: Yes. I’d love to. (AW)
This example is full of mitigating devices, first of all there is an

attention gatherer Eleanor verbalized twice, the hesitator um which was
repeated several times, a question about future plans closely related to the
request, a reassuring question, and, finally, the invitation as a head act– if
we could go for a coffee. In this example there are some other asymmetries
in variables apart from the gender variable (the man is the requester, the
woman is the addressee). Namely, there is a power disbalance and social
distance between the interlocutors (the speaker is of a higher social status
– he is a doctor, and she is a nurse). However, the speaker is still using
an indirect or “feminine” strategy. It could be claimed that he is doing
so because he wants to achieve his ends – to take the nurse out for a
drink, or because he does not want to sound too aggressive so he wants
to protect the hearer’s negative face. However, in the author’s opinion,
the indirect strategy is used as a reflection of his indecisive character and
being unskilled in interacting with the opposite sex. Therefore, the manner
in which we use direct or indirect strategies illustrates a great deal about
our character and social backgrounds.
Suzana S. Marković
5. CONCLUSION
This paper aims to present the use of different directive strategies

affected by the variable of gender. The elicited examples were classified
into three broad categories according to Blum-Kulka et al.’s classification.
The examples of each of these categories and subcategories were analysed
qualitatively and quantitatively. The initial hypothesis is that women will
use indirect strategies more frequently than men. The hypothesis was
tested on the sample comprised of the entire first season of the American
sitcom Friends and five Anglo-American films. The quantitative analysis
has shown that women use indirect strategies slightly more frequently; but
men employ direct strategies more often and are very unambiguous when
issuing directives. Both genders use direct strategies more often during
same gender interactions, whereas both men and women seem to change
their interaction styles in communication with the representatives of the
opposite sex. These results are in line with Goodwin’s findings (Goodwin
1980). The question of whether women use more indirect strategies as a
result of their desire to be more polite remains unanswered, particularly
because of a very slight difference in the frequency of occurrence of
indirect strategies in men and women’s speech. It would be useful to try
and discover whether it has anything to do with the altered position of
women in society and do more diachronic research on this issue.
Source:
FR – Friends (1st season)
AW – Awakenings, 1990 (directed by Penny Marshall).
CR – Crash, 2004 (directed by Paul Haggis)
DPS – Dead Poets Society, 1989 (directed by Peter Weir)
MLS – Mona Lisa Smile, 2003 (directed by Mike Newell)
13CAOT – Thirteen Conversations about One Thing, 2001 (directed by Jill Sprecher)
References
Austin 1962: J. Austin, How to do Things with Words, Oxford: Oxford University
Press.
Blum-Kulka and Olshtain 1984: Sh. Blum-Kulka and E. Olshtain, E. Requests and
apologies: A cross-cultural study of speech act realization patterns (CCSARP).
Applied Linguistics, 5 (3), 196–215.
Blum-Kulka 1987: Sh. Blum-Kulka, Indirectness and Politeness in Requests, Journal
of Pragmatics, 11, 131–146.
Blum-Kulka et al. 1989: Sh. Blum-Kulka, J. House, and J. Kasper, Cross-cultural
pragmatics: requests and apologies, Norwood: Ablex.
Boxer 2002: D. Boxer, Applying Sociolinguistics: Domains of Face-to-Face Interaction.
Amsterdam: John Benjamins.

Brown 1980: P. Brown, How and why are women more polite: Some evidence from a
Mayan community. In S. McConnell-Ginet, R. Borker, and N. Furman (eds.), Women
and language in literature and society, New York: Praeger, 111–136.
Brown and Levinson 1987: P. Brown, and S. Levinson, Politeness: some universals in
language usage. Cambridge: Cambrigde University Press.
Emmison 1993: M. Emmison, On the analyzability of conversational fabrication: a
conceptual inquiry and single case example. Australian Review of Applied Linguistics,
16, 83–108.
Georgakopoulou 2000: A. Georgakopoulou, On the sociolinguistics of popular
cinema: funny characters, funny voices. Journal of Modern Greek Studies, 19, 119–
133.
Goodwin 1980: M. H. Goodwin, Directive-response speech sequences in girls’ and
boys’ task activities. In McConnell-Ginet, S., Borker, R. and Furman, N. (eds.).
Women and language in literature and society. 157–173. New York: NY Praeger.
Holmes 1995: J. Holmes, Women, Men and Politeness. London: Longman.
Lakoff 1973: R. Lakoff, Language and Woman’s Place. New York: Harper and Row.
Lorenzo-Dus and Bou-Franch, 2003: N. Lorenzo-Dus, and P. Bou-Franch, Gender
and politeness: Spanish and British Undergraduates’ Perceptions of Appropriate
Requests. In J. Santaemilia (ed.). Genero, lenguaje y tradiccion. Valencia: Universitat
de Valencia.
Macaulay 2001: M. Macaulay, Tough talk: Indirectness and gender in requests for
information. Journal of Pragmatics, 33, 293–316.
Marquez Reiter 2000: R. Marquez Reiter, Linguistic politeness in Britain and
Uruguay A contrastive study of requests and apologies. Amsterdam/ Philadelphia: John
Benjamins.
Mills 2003: S. Mills, Gender and Politeness. Cambridge: Cambridge University Press.
Mišić Ilić and Dimitrijević 2006: B. Mišić Ilić, and M. Dimitrijević, Lice u ogledalu
pragmatike: kako jezikom sačuvati obraz. In B. Čubrović and M. Daničić (eds.).
Tematski zbornik Lice u jeziku, književnosti i kulturi, Philologia, 129–146.
Mišić Ilić 2010: B. Mišić Ilić, Jezički i kulturni aspekti govornog čina zabranjivanja iz
ugla kontrastivne pragmatike. In Lj. Subotić i I. Živančević-Sekeruš (eds.). Zbornik
radova sa Petog međunarodnog interdisciplinarnog simpozijuma Susret kultura,
436–470. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Panić Kavgić 2021: O. Panić Kavgić, Influence of directness and indirectness on
verbal politeness and politic behaviour in subtitled translations from English into
Serbian. Nasleđe, 48, 185–201.
Perović 1996: S. Perović, Engleski i srpskohrvatski jezik – indirektna pitanja u
kontrastu. Nikšić: Unireks.
Perović 2009: S. Perović, Jezik u akciji. Podgorica: CID.
Quaglio 2008: P. Quaglio, Television dialogue and natural conversation: linguistic
similarities and functional differences. In A. Adel and R. Reppen (eds.). Corpora and
Discourse: The Challenges of Different Settings, 189–210. Amsterdam/Philadelphia:
John Benjamins.
Quaglio 2009: P. Quaglio, Television Dialogue: The Sitcom Friends vs. Natural
Conversation. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins.
Romaine 2001: S. Romaine, Language in Society, An Introduction to Sociolinguistics,
Oxford: Oxford University Press.
Suzana S. Marković
Schegloff 1988: E. Schegloff, Goffman and the analysis of conversation. In P. Drew

and A. Wotton (eds.). Erving Goffman: Exploring the Interaction Order, Oxford: Polity
Press, 89–135.
Searle 1969: J. Searle, Speech Acts: An essay in the philosophy of languagе, Cambridge:
Cambridge University Press.
Searle 1975: J. Searle, Indirect speech acts. In P. Cole and J. I. Morgan (eds.). Syntax
and Semantics 3: Speech acts. 59–82. New York: Academic Press.
Watts 2005: R. Watts, Linguistic politeness research: Quo vadis?. In R. Watts, S. Ide
and K. Ehlich (eds.). Politeness in Language. Studies in Its History, Theory and Practice,
xi–xlvii. Berlin/New York: Mouton de Gruyter.
Wolfson 1988: N. Wolfson, The bulge: a theory of speech behaviour and social
distance. In J. Fine (ed.). Second Language Discourse: A Textbook of Current Research.
21–38. Nordwood: Ablex.
Сузана С. Марковић / ВАРИЈАБЛА РОДА У РЕАЛИЗАЦИЈИ ДИРЕКТИВНИХ

ГОВОРНИХ ЧИНОВА
Резиме / Рад покушава да одговори на питање да ли варијабла рода утиче на избор

директних или индиректних стратегија при реализацији директивних говорних
чинова, као што су захтјеви, сугестије, молбе, наредбе и слично. Узорак на коме
је вршено истраживање чине 328 исказа директивних говорних чинова који су
ексцерпирани из читаве прве сезоне популарног америчког ситкома Пријатељи и
пет америчких дугометражних филмова. При анализи примјера користили смо се
класификацијом коју нуде Блум-Кулка и сарадници (1989), а који су директивне
говорне чинове подијелили у три велике категорије: директне, конвенционално
индиректне и неконвенционално индиректне стратегије. Рад се фокусира на
директне стратегије типично изражене имеративним језичким конструкцијама
и на конвенционално индиректне стратегије обично изражене интерогативних
реченицама а које укључују тзв. сугестивне формуле и припремне стратегије, са
посебним освртом на њихову употребу у језику мушкараца и жена. Циљ рада је
да се анализирају и упореде преференције при употреби различитих стартегија
за изражавање директивности, са претпоставком да ће жене бити обзирније у
погледу чувања лица саговорника, те да ће се чешће користити индиректним
стратегијама. То је у складу са виђењем женског говора који Холмсова карактерише
као учтивији од мушког (1995). Рад анализира употребу директивних стратегија
у М-М интеракцији, М-Ф интеракцији, Ф-Ф интеракцији и Ф-М интеракцији.
Илустративни примјери се анализирају под окриљем теорије говорних чинова
и теорије учтивости употребом квалитативне, квантитативне и компаративне
методе. Након извршене анализе, установљено је да се мушкарци чешће користе
директним директивним стратегијама, тј. императивним констркцијама, док и
мушкарци и жене мијењају свој стил комуникације у разговору са припадницима
супротног пола.
Кључне ријечи: варијабла рода, директиви, директне стратегије, конвенционална

индиректност, учтивост.
Примљен: 6. априла 2023.

Прихваћен за штампу септембра 2023.

811.133.3’367.2
10.46793/LIPAR82.039J
Вера Ж. Јовановић1
Филолошко-уметнички факултет
ЗНАЧЕЊСКИ ЕФЕКТИ ИНТЕРАКЦИЈЕ

АСПЕКТУАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА У ФРАНЦУСКОМ
ЈЕЗИКУ
Циља рада је да се истраже могућности комбиновања различитих аспектуалних категорија у

истој реченици у француском језику и значењски ефекти који проистичу из таквих комби-
нација. Испитујемо могућности и последице комбиновања перфективне и имперфективне
аспектуалне перспективе, са једне стране, са четири типа ситуација као носиоцима тзв.
лексичког аспекта, с друге стране. Теоријски оквир рада представља теорија двокомпонентне
аспектуалности (Карлота Смит 1991). Грађу за истраживање чини корпус примера већином
из књижевног француског језика. Примењују се синтаксичко-семантичка, прагматичка и
функционалностилистичка метода. Утврђено је да се сва четири типа ситуације, активности,
стања, остварења и достигнућа, могу комбиновати и са перфективном и са имперфективном
аспектуалном перспективом, са значајним последицама на семантичком плану будући да
долази до генерисања различитих значења и значењских и стилских нијанси. Неретко се
дешава да синтаксичко окружење глагола утиче на промену типа ситуације те се у укупној
интерпретацији аспектуалних значења морају узети у обзир и допуне глагола и реченичне
одредбе. Овај рад осветљава сложено питање спреге синтаксе и семантике у француском
језику која се испољава у истицању одређених фаза ситуације или целине њеног интервала
те доприноси расветљавању не тако једноставних питања за све оне који предају и уче
француски језик.
Кључне речи: аспектуалност, француски језик, перфективна перспектива, имперфективна

перспектива, тип ситуације
1. УВОД
У савременој лингвистици посебна дисциплина аспектологија

бави се изучавањем функционално-семантичког поља аспектуалности
које обухвата сва граматичка и лексичко-семантичка средства за иска-
зивање унутрашњег времена радње. Научни радови написани у оквиру
ове дисциплине су бројни и обухватају језичку грађу из свих описаних
живих језика. Штавише, студије типолошке оријентације показују да
сви језици имају аспектуални систем и најразличитија средства његовог
израза, док сви језици немају нужно и категорију глаголског времена
(Комри 1976, 2004; Дал 1985; Смит 1991; Биник 1991). У раним фазама
аспектологије сматрало се да је глаголска лексема одлучујући носилац
1 vera.jovanovic@filum.kg.ac.rs
аспектуалних значења будући да су се изучавања заснивала на језичким

датостима из језика словенске језичке породице. Каснија истраживања
почев од студија Хенка Веркела, под утицајем генеративне граматике,
показала су да аспектуалне карактеристике превазилазе оквире гла-
голске морфологије те да се исказују и другачијим језичким средстви-
ма изван глаголске лексеме, на нивоу реченице (Веркел 1972, 1993,
1999, 2005). Веркел (1972) је први, на примеру холандског и енглеског
језика, показао да се аспектуално значење односи на читаву реченицу, а
не само на поједине глаголе или глаголске синтагме.
Док неки аутори тврде да постоји више врста аспектуалних ка-
тегорија са бројним поткатегоријама (в. Дик 1997: 220, 241; Турнадр
2004), према теорији сложене или двокомпонентне аспектуалности
аспектуално значење реченице интепретира се узимањем у обзир
две категорије, аспектуалне перспективе и типа глаголске ситуације
(viewpoint and situational aspect, Смит 1991). Смит (1991) је две компо-
ненте на којима се заснива аспектуално значење реченице дефиниса-
ла помоћу визуалне метафоре о сочивима камере и предметима који
се камером снимају: „Aspectual viewpoints function like the lens of a
camera, making objects visible to the receiver. Situations are the objects
on which viewpoint lenses are trained” (Смит 1991: 91). Према овој тео-
рији, аспектуално значење реченице је скуп аспектуалних информација
које пружају поменуте две компоненте. Прва указује на то под којом се
перспективом нека ситуација посматра. Одређена глаголска ситуација
означена глаголском синтагмом може бити посматрана и приказана у
имперфективној аспектуалној перспективи те се као таква приказује
као неограничена, у току одвијања, не узимајући у обзир њене крајње
границе, или пак, приказана у перфективној перспективи, што значи
да је ситуација приказана као ограничена, сва извршена, укључујући
почетну и завршну тачку њеног интервала. У својој студији о аспектуал-
ности Смит је овако дефинисала перфективну и имперфективну перс-
пективу: „The main semantic difference among aspectual viewpoints is in
how much of a situation they make visible. Perfective viewpoints include
both endpoints of a situation; Imperfective viewpoints focus on stages that
are neither initial nor final, excluding endpoints” (Смит 1991: 91). Овај
приступ аспекту се, дакле, заснива на гледишту говорног лица (speaker
based approach to aspect, Смит 1986, 1991), на његовој намери и жељи
да одређену ситуацију прикаже у једној или другој перспективи ста-
вљајући информацијски и комуникацијски фокус на целину ситуације,
на један њен део или на серију истоветних ситуација. Тај процес неки
аутори називају фокализација (Кодал 2000; Кодал, Ветерс 2007). У раду
ћемо показати да се у интеракцији перспективе коју је одабрао говор-
ник и једног од четири типа ситуација остварују различити значењски
ефекти.
Подсетимо, на сличан начин опозицију између перфективне и
имперфективне аспектуалне перспективе, први је дефинисао Комри:

Значењски ефекти интеракције аспектуалних информација у француском језику
„Perfectivity [means viewing a situation] a single whole without distinction

of the various phases that make up that situation. […] Imperfectivity means
viewing a situation with regard to its internal structure. […] Imperfective
forms cannot be used to refer to situations lacking internal structure”
(Комри 1976: 41, 26). А и други аутори су се определили за дефинисање
аспекта као перспективе под којом се нека радња приказује (Грубор
1953, Борик 2002, Кравченко 2004, Новаков 2005).
Перфективном перспективом се у информацијски и комуника-
цијски фокус доводи цела остварена радња. Имперфективном перспек-
тивом се показује радња у току и не експлицира се да ли се одиграла
цела радња. Стога се за перфективну перспективу и каже да је затво-
рена за могуће интерпретације, док је имперфективна отворена (Смит
1991). Још је средином прошлог века Ђ. Грубор у својој аспектолошкој
студији рекао: „Имперфективност је либерална, а перфективност апсо-
лутистична” (Грубор 1953: 111). Претпостављамо да је та либералност
имперфективне перспективе у основи много већег броја различитих
употребних вредности и интерпретација које имперфективне форме
имају у односу на перфективне у француском језику.
Избор перспективе је субјективног карактера и зависи искључиво
од говорног лица. Једна иста радња може бити приказана час у једној,
час у другој аспектуалној перспективи, уколико је то жеља или намера
говорног лица (1).
(1) Elle a écrit sa thèse en quatre ans. Pendant qu’elle l’écrivait, son mari et
elle ont emménagé dans la nouvelle maison et ils ont eu leur premier enfant.
У наведеном примеру, у првој реченици ситуација је најпре пос-

матрана из референцијалне тачке која је екстерна у односу на интервал
захваћен ситуацијом и постериорна у односу на крајњу тачку радње.
Ситуација је приказана као сва извршена, по свом окончању, у пер-
фективној перспективи. У другој реченици, иста ситуација посматрана
је у имперфективној перспективи из интерне референцијалне тачке,
смештене између почетка и краја ситуације која се сагледава у току
одвијања.
У француском језику категорија аспектуалне перспективе је гра-
матикализована будући да је глаголска флексија носилац опозиције
перфективно/имперфективно. Избор између две аспектуалне перспек-
тиве у француском није увек на располагању говорнику. У домену про-
шлости, више глаголских времена индикатива могу обележити перфек-
тивну перспективу, le passé simple, le passé composé, le plus-que-parfait, le
passé antérieur, док се обликом l’imparfait указује на то да се ситуација
посматра у имперфективној перспективи. Садашње глаголско време
le présent обележава имперфективну перспективу, док је у домену бу-
дућих глаголских времена le futur simple неутралан у погледу аспекта,
а le futur antérieur указује на перфективну визију ситуације.
Друга аспектуална компонента у лингвистичкој литератури ја-

вља се под различитим називима: types of situation, inner aspect, aspectual
classes, lexical aspect. Ова категорија почива на разлици између четири
типа глаголских ситуација, стања, активности, остварења и достигнућа
(states, activities, accomplishments, achievements, Вендлер 1957) који се де-
финишу на основу присуства или одсуства три особине: стативност/ди-
намичност, теличност/нетеличност и дуративност/пунктуелност (Смит
1991, Новаков 2005). Стативност је особина која карактерише само
ситуације стања и указује на одсуство динамичности, одсуство развоја
процеса у времену. Теличност одликује ситуације остварења и достиг-
нућа, а односи се на присуство, макар и потенцијално, инхерентног,
природног краја или телоса којем ситуација тежи. По остварењу телоса
нужно долази до промене стања те он функционише као транзициони
праг између пређашњег и новонасталог стања. Нетеличне ситуације
стања и активности немају такав инхерентни крај, код њих не долази
до промена, они имају само временске границе које указују на почетак
и крај ситуације. Аспектуална црта теличности се посебно издваја од
остале две и неретко игра одлучујућу улогу у интепретацији укупног
аспектуалног садржаја предиката тако што у комбинацији са перфек-
тивном или имперфективном перспективом доводи до генерисања зна-
чењских ефеката. Дуративност има опонент у тренутности, а указује
на то да ситуација захвата интервал времена, односно да није атомичке,
тренутне природе. Стања, активности и остварења одликује трајање, а
једине тренутне ситуације су достигнућа.
На синтаксичком плану тип ситуације изражава се предикатом,
глаголском синтагмом или читавом реченицом. Тип ситуације је објек-
тивног карактера, за разлику од аспектуалне перспективе која почива
на субјективном избору говорног лица. „Тип ситуације одражава ванје-
зичко стање ствари, представља ситуацију која постоји и независно од
језика и говорног лица” (Јовановић 2020: 70). То је лексичко-семантич-
ка категорија која се односи на начин реализације глаголске ситуације,
на природу те ситуације и представља њене објективне карактеристике
(Новаков 2005: 27). Веркел (1972) је први показао да аспектуално зна-
чење превазилази глаголску лексему и односи се на читаву реченицу.
„Тип ситуације представља резултат интеракције лексичког аспекта
глагола и структуралних карактеристика глаголске допуне” (Јовановић
2019: 80). Ова аспектуална категорија се тако реализује кроз констела-
цију лексичких морфема коју чине глагол и његови аргументи укљу-
чујући субјект, објекат, различите допуне и одредбе. Тип ситуације ука-
зује на објективна својства радње исказане глаголом или глаголском
синтагмом, као што су стативност, трајање и теличност.
На основу присуства, односно одсуства поменутих аспектуал-
них црта, све ситуације се могу поделити на четири типа: активности,

стања, остварења и достигнућа2. У француском језику тип ситуације ак-

тивност карактерише се сплетом особина динамичности, дуративности
и нетеличности, а најчешће је исказан појединачним глаголским лексе-
мама, као на пример: marcher, courir, lire, attendre, se promener, voler,
imiter (quelqu’un), respirer или глаголским синтагмама у којима објекат
указује на неограничени или небројиви денотат, као на пример écouter
de la musique, regarder la télévision, vendre des chaises. Стања се од осталих
ситуација издвајају тиме што се одликују особином стативности, док
су све остале ситуације динамичне. Наиме, код стања нема еволуције
процеса у времену, она указују на присуство неке особине или осећања.
Ситуација се своди на трајање одређене особине у времену јер обележје
стативности значи да ситуација нема сегменте какви постоје у динамич-
ном процесу и који доводе до промене. Поред стативности карактеришу
их дуративност и нетеличност. У француском језику ситуације стања
исказане су прелазним и непрелазним глаголима и копулативним кон-
струкцијама са адјективним, номиналним и препозиционалним синтаг-
мама: croire en Dieu, dominer, savoir, avoir faim, posséder (quelque chose),
être blond, être couché, être à moi, être à l’université, faire jour, faire beau. Ост-
варења се одликују теличношћу, трајањем и динамичношћу. То су те-
лични процеси који трају извесно време, укључују развој, промену, пре
него што достигну свој врхунац реализацијом телоса. По правилу је овај
тип ситуације исказан спојем глагола и директног објекта чији денотат
својим просторним границама или избројивошћу указује на инхерент-
ни крај ситуације, као на пример fabriquer une chaise, construire un pont,
traverser la rue, manger une pomme, écrire un article, lire son article, copier
un poème, courir le 100 mètres, jouer une pièce de théâtre, faire un discours,
regarder une vidéo. Достигнућа су теличне, тренутне и динамичне ситу-
ације које одликује интервал минималног трајања, а исказана су гла-
голима попут naître, mourir, casser (quelque chose), laisser tomber, monter,
descendre, finir (quelque chose), entrer, sortir, traverser la ligne, faire un signe
de la main, cligner d’un œil, pousser un soupir, éclater en rire, fermer la porte.
На семантичком плану, предикати достигнућа представљају атомичке
транзиционе догађаје који обележавају улазак у неко ново стање ствари.
У француском језику су аспектуална перспектива и тип ситуације
јасно формално разграничени и то тако што се опозиција перфективно/
имперфективно огледа у глаголској флексији, а тип глаголске ситуације
је представљен глаголском лексемом или глаголом и његовим аргумен-
тима попут субјекта, објекта и различитих прилошких одредби. Наше
истраживање аспектуалних значења на нивоу реченице има за циљ да
покаже интеракцију двеју аспектуалних компоненти. Оне на одређе-
ни начин утичу једна на другу обликујући аспектуално значење чита-
ве реченице. Oдређене комбинације двеју аспектуалних компоненти у
2 Српске еквиваленте енглеских термина activities, states, accomplishments, achievements, којe је у

лингвистику увео Вендлер (1957), преузимамо из контрастивне студије Новакова (2005) који је
први описао типове ситуација у српском језику.
француском, нарочито комбинације теличних предиката и имперфек-

тивног глаголског облика l’imparfait, као и нетеличних предиката и пер-
фективних облика попут le passé composé или le passé simple, генеришу
специфичне значењске ефекте. Други циљ нашег рада је да утврдимо
да ли су за интерпретацију аспектуалног значења реченице довољне ове
две аспектуалне категорије, или на то могу утицати и други контексту-
ални синтаксички, семантички или прагматички фактори.
2. ЗНАЧЕЊСКИ ЕФЕКТИ ИНТЕРАКЦИЈЕ ПЕРФЕКТИВНЕ

ПЕРСПЕКТИВЕ СА РАЗЛИЧИТИМ ТИПОВИМА
СИТУАЦИЈА
Како бисмо утврдили на који начин спој једне аспектуалне перс-

пективе и типа ситуације израженог глаголском синтагмом утиче на
интерпретацију укупне аспектуалне информације коју преноси рече-
ница, анализираћемо корпус на француском језику сачињен од при-
мера из књижевних дела, из говорног језика, примера из формалне и
неформалне комуникације и из корпуса са интернета (књижевна дела у
електронском корпусу Frantext, политички говори у корпусу Europarl).
Регистар језика или функционални стил не утиче на обликовање аспек-
туалног значења исказа те нам за ово истраживање грађу чине приме-
ри из различитих извора. У овом и у наредном одељку рада, кроз више
секција, испитаћемо семантичке последице немаркираних и маркира-
них комбинација аспектуалних црта које собом носе одређена перспек-
тива и тип ситуације. Истовремено ћемо трагати и за другим контекс-
туалним чиниоцима који могу да функционишу као аспектуални опе-
ратори, тј. маркери промена на плану аспектуалног значења реченице.
2.1. Глаголска синтагма означава тип ситуације активност

Активности (activities према Вендлер 1957) представљају нетели-
чне и динамичне ситуације које трају извесно време. У француском је-
зику се најчешће исказују појединачним глаголом. Овај тип ситуације
јавља се у комбинацији са обема аспектуалним перспективама, и им-
перфективном и перфективном. Размотрићемо најпре случајеве у који-
ма су глаголи активности у перфективном глаголском облику. Уколико
је глагол којим се исказује овај тип ситуације употребљен у перфектив-
ном глаголском облику (2–5), на снази је интерпретација сингулативне
радње која је временски ограничена.
(2) J’ai couru pendant une demi-heure ce matin pour me réchauffer un peu.
(3) D’abord, nous nous sommes promenés dans le parc et ensuite nous avons
écouté de la musique. (4) « J’ai pleuré toute la journée hier. Mon fils allait
dans cette école », a dit à l’AFP Mileva Milosevic, une avocate retraitée de
85 ans qui habite près de l’école (nouvelobs.fr). (5) Nous l’avions obligé à se

mettre sur le même plan que nous, tout au moins dans l’espace. Il réfléchit
longtemps, penché sur l’échiquier […] (Le joueur d’échecs, 40).
Наведени примери илуструју базичну интерпретацију ателичне

ситуације активности која, за разлику од теличних ситуација, не по-
седује кулминациону тачку којој тежи. Прилошке одредбе pendant une
demi-heure, toute la journée, longtemps (2, 4, 5) указују на временске гра-
нице активности те не уносе никакве аспектуалне промене у реченицу,
а у примеру (3) на ограниченост двеју ситуација активности обележе-
них глаголима se promener и écouter de la musique указује најпре перфек-
тивна перспектива исказана глаголским обликом le passé composé, али и
контекстуални маркери – прилози d’abord и ensuite који експлицирају
поредак сукцесивних ограничених ситуација.
Међутим, много је чешћи случај да присуство неке допуне ути-
че на реинтерпретацију типа ситуације обележене самим глаголом и
на промену свеукупне аспектуалне информације исказане речени-
цом. Значај допуна у одређивању aспектуалног значења више пута је
био тема аспектолошких истраживања у различитим језицима (Веркел
1972, Филип 1999, Ротстин 2004, између осталих). Исти глагол marcher
у примерима (6–7) део је два различита семантичка предиката будући
да у првом обележава нетеличну ситуацију активност, а у другом телич-
ну ситуацију остварење чији телос или кулминациона тачка јесте обе-
лежен дирекционалном допуном jusqu’au jardin чији денотат упућује
на природну границу ситуације. Можемо закључити да допуна jusqu’au
jardin у (7) функционише као аспектуални оператор који доводи до
промене типа ситуације.
(6) Ma fille a marché dans le jardin. (активност) (7) Ma fille a marché jusqu’au
jardin. (остварење)
На реинтерпретацију типа ситуације могу утицати и други аргу-

менти глаголa, а врло често је то објекат. Глагол courir употребљен из-
оловано видели смо у примеру (2) исказује ситуацију активности, али
употребљен са директним објектом који указује на одређену атлетску
дисциплину биће компатибилан са одредбом en x temps (8) која се чес-
то узима за тест теличности (Вендлер 1957). У овом случају објекатска
допуна функционише као аспектуални оператор те долази до промене
типа ситуације те у примеру (8) имамо ситуацију остварења courir le 100
mètres која подразумева кулминациону тачку. С друге стране, пример
(9) показује да дирекционална допуна може утицати на промену типа
ситуације исказане главним глаголом, те уместо нетеличне активности
у овој реченици имамо теличну ситуацију достигнућа.
(8) Husein Bolt a couru le 100 mètres en 9.58 secondes. (9) Et dès que ce
mot a été dit, mon mari est venu m’embrasser, encore toute comme j’étais,
et puis il a couru à son père, qui était sur le perron, et il a pris la main de son
père, qu’il a portée à sa bouche, en-lui disant, mon père, c’est votre nom qui
va être porté.
Веома често се може констатовати једна другачија измена у се-

мантичкој структури предиката под утицајем контекстуалног окру-
жења. Узмимо поново глагол courir из примера (2) али у другачијем
синтаксичком окружењу (10). Истим глаголом који исказује исти тип
ситуације може се исказати и вишекратна радња, серија истоветних ак-
тивности које су се поновиле одређени број пута спецификован бројча-
ним изразом trois fois. Констатујемо да ниједна од допуна није утицала
на промену типа ситуације која остаје активност, али је дошло до друга-
чије интерпретације аспектуалне информације реченице. Наиме, више
није у фокусу сингулативни већ плурални предикат којим се исказује
макроситуација или серија истоветних ситуација активности.
(10) J’ai couru trois fois la semaine dernière pendant une demi-heure.
С друге стране, присуство одредби trois fois par semaine (11) која
квантификује понављање истоветних активности не утиче на промену
типа ситуације, сем што се у реченици јавља значење вишекратности.
Будући да у датом примеру имамо и одредбу за референтни период le
mois dernier који укључује понављање интервала par semaine (један месец
има четири седмице), на концу се на нивоу реченице добија хабитуална
интерпретација. Слично садејство предиката у перфективном облику
са три различите допуне које резултира хабитуалном интерпетацијом
имамо и у примеру (12).
(11) Il a couru trois fois par semaine, le mois dernier. (12) Le président
américain a menti au moins une fois, tous les jours depuis son investiture,
le 20 janvier dernier (slate.fr).
Интеракција опречних аспектуалних информација као што су

затвореност и ограниченост перфективне перспективе која ситуацији
намеће границе, с једне стране, и инхерентна отвореност, нетеличност
ситуације активности, с друге стране, може довести до специфичне
појаве промене типа ситуације и до генерисања новог значењског ефек-
та (13−15). Овај феномен описан је и забележен под различитим нази-
вима, у англофоним радовима као aspectual shift или coercion (Вет 1994,
Пулман 1997, Де Сварт 1998, Ротстин 2004) или у франкофоним као le
glissement de sens и la déformation du type situation (Гослен 1996). Промена
или „деформација” типа ситуације јавља се као разрешење конфликта
између опречних аспектуалних информација изражених предикатом и
његовим контекстом (Гослен 1996: 20). Коерција је промена типа ситу-
ације под утицајем аспектуалне перспективе. „У процесу коерције на
невидљив начин се остварује аспектуална транзиција из једног у дру-
ги тип ситуације да би се премостио контрадикторни спој глаголске

перспективе и ситуационог типа. Таква промена је скривена будући да

није експлицитно граматички енкодирана” (Јовановић 2020: 88).
(13) Mon fils a marché à l’âge de quinze mois. (14) Et ce fut dans cette
atmosphère de rêverie et de retours vers le passé que l’enfant, un garçon, fit
son entrée dans le monde. On l’appela comme son grand-père Martial, mais
pour différencier un peu les deux noms le petit fut nommé par tous le « petit
Marc » (Celle qui revient, 8) (15) À ce moment une voix inconnue appela du
grand portail, à plusieurs reprises, dans la nuit. (Le Grand-Maulnes, 183)
Глаголском синтагмом marcher узетом изоловано обележава се

ситуација активности, но у наведеном примеру (13) спој перфективног
глаголског облика le passé composé и дате ситуације доводи до фокали-
зације само њене иницијалне фазе што резултира генерисањем зна-
чењског ефекта ингресивности. Перфективна перспектива је утицала
на промену нетеличног типа активности у телични тип достигнућа, те
можемо закључити да је дошло до коерције. Исти феномен уочава се и
у осталим реченицама из ове групе примера (13–15).
2.2. Глаголска синтагма означава тип ситуације стање

Тип ситуације стање (states према Вендлер 1957) одликује се од-
суством теличности и динамичности. Стања су једине стативне ситу-
ације, а стативност указује на одсуство развоја или процеса у глаголској
ситуацији. Предикати стања се јављају и са перфектвним и са импер-
фективним глаголским облицима. Уочили смо неколико могућих зна-
чењских ефеката који настају у интеракцији предиката стања са пер-
фективном перспективом. Ова перспектива намеће границе нетелич-
ној ситуацији, показујући тако да је стање било на снази неко време, у
интервалу одређене дужине (16–20). Трајање ситуације стања најчешће
је експлицирано неком временском одредбом компатибилном са огра-
ниченошћу коју намеће перфективна перспектива; такве су подвучене
номиналне, препозиционалне и адвербијалне синтагме у функцији од-
редби у наредним примерима.
(16) La jeune mère a été euphorique toute la journée. (17) Sa sœur a crû au
Père Noël jusqu’à l’âge de 13 ans. (18) Au terme de ce séminaire, je voudrais
vous dire à quel point j’ai été heureux d’être parmi vous hier et aujourd’hui
(europarl.europa.eu). (19) J’ai été malade pendant trois jours parce que l’eau
de la rivière est polluée (parl.gc.ca). (20) Après six ou sept coups, Czentovic
resta longtemps songeur, puis il déclara: « Partie nulle. » (Le joueur d’échecs, 41).
Врло често се у комбинацији опречних аспектуалних информа-

ција које доносе перфективна перспектива (црта ограничености) и тип
ситуације стање (црта нетеличности) уочава појава коерције. Овај фе-
номен можемо сагледати у наредној групи примера (21–28). Перфек-
тивна перспектива је утицала на промену нетеличне ситуације стање
у теличну ситуацију достигнуће. Као што смо навели у претходној

секцији, у процесу коерције се на невидљив начин остварује аспектуал-
на транзиција из једног у други тип ситуације. На тај начин се разреша-
ва контрадикторни спој затворене глаголске перспективе и отворености
нетеличне ситуације.
(21) L’accord fut conclu en quelques minutes, à la satisfaction des deux

parties : Alexis aurait un professeur, Mignon aurait un toit (пример цитиран
у Сикора 2013). (22) En un quart de seconde, je compris (Les Catilinaires,
108). (23) Avec son pinceau large, une seule couche suffit, et tout est sec en
2 minutes (пример цитиран у Сикора 2013). (24) Et Noé réveillé de son vin,
sut ce que son fils le plus petit lui avait fait. (25) Ils se sont connus lors d’une
activité bénévole au sein d’une ONG (babelmed.net). (26) Mais, l’heure du
dîner approchant, une bonne vint, qui jeta dans la cheminée, pour ranimer
les bûches endormies, une brassée de menu bois. Alors ce fut un beau feu
clair, subitement une belle flambée joyeuse illuminant tout, et un grand rond
lumineux se dessina au milieu de l’appartement, par terre, sur le tapis, sur les
pieds des chaises, dans ces régions basses qui étaient précisément les miennes
(Le roman d’un enfant). (27) Cet enragé-là arriva à la Prairie presque en même
temps que nous. Seulement il était pâle de fatigue et tirait la jambe à faire
pitié. J’en eus le cœur touché, et, un peu honteux de ma cruauté, je l’appelai
près de moi doucement (Le Petit Chose). (28) À plusieurs reprises, comme je me
trouvais isolé entre Delouche et M. de Galais, je vis de loin mon compagnon
qui me faisait, de la main, un signe d’amitié (Le Grand-Maulnes, 307).
Коерција се углавном уочава у интеракцији перфективних гла-

голских времена le passé simple и le passé composé са предикатима стања,
мада се ретко може наићи на примере у којима је коерција изврше-
на у предикату у презенту (23). У оваквим случајевима перфективном
перспективом фокусира се иницијална фаза нетеличне ситуације, по-
четак неког стања, улазак у неко стање те се постиже значењски ефекат
инхоативности. Процес коерције води ка промени карактеристика
типа ситуације, те уместо нетеличних предиката стања имамо теличне
предикате достигнућа. На промену типа ситуације експлицитно ука-
зују одредбе типа en x temps (као у примерима 21, 22, 23) које иначе
служе као синтаксички тест за теличност (Вендлер 1957). Тако у (22)
предикат je compris (глагол comprendre у перфективном облику le passé
simplе) указује не на стање, као на пример у реченици са имперфектом:
Јe comprenais pourquoi il avait parti, већ на транзициони догађај уласка
у стање, другим речима овај предикат представља тренутну и теличну
ситуацију достигнућа.
2.3. Глаголска синтагма означава тип ситуације остварење

Тип ситуације остварење (accomplishments према Вендлер 1957)
указује на процес који има извесно трајање и који се завршава кули-
минационом тачком (тзв. телосом) по чијем остварењу наступа ново

стање. Неки аутори зато за теличне ситуације кажу да су транзиционе

јер својим реализовањем доводе до промене, уводе у неко ново стање.
Ситуације овог типа по правилу су исказане глаголском синтагмом која
обавезно укључује директни објекат чији денотат својим димензијама,
границама или бројем који спецификује инхерентну завршну тачку
датог процеса као нпр. manger un gâteau, écrire une liste, construire une
chaise, préparer le déjeuner, monter la clôture, réparer la voiture, peindre un/le
mur, peindre deux murs и сличне. У комбинацији са перфективном перс-
пективом коју носи перфективни глаголски облик (le passé compose, le
passé simple, le plus-que-parfait итд.) овакве ситуације су представљене
као ограничене и то тако да се десна временска граница поклапа са ку-
лиминационом тачком којој ситуација природно тежи.
(29) Elle a travaillé jusqu’à midi, puis elle a préparé le déjeuner.
Додатни значењски ефекат који често прати спој теличне ситу-

ације и перфективне перспективе исказане обликом le passé composé или
le plus-que-parfait јесте резултативност на коју неретко указује и кон-
текст (30–33). Фокус се са ситуације пребацује на њену резултативну
фазу која наступа одмах по извршењу радње.
(30) – Tu veux déjeuner avec nous ? – Non, merci, j’ai mangé une pizza. (31)
J’ai lavé la voiture, je dois me reposer maintenant. (32) Regarde, le garage
de nos voisins a brûlé. Les murs sont tout noirs. (33) Ils étaient contents, le
comité avait accompli son devoir (parl.gc.ca).
Могућност комбиновања глаголских синтагми са прилошким

одребама en x и pendant x се према Вендлеру (1957) сматра тестом за
теличност, односно нетеличност глаголске ситуације. Но Вендлерови
синтаксички тестови су касније претрпели бројне критике (Веркел и др.
2004, Молендејк 2002, Мартен 2010, Сикора 2013, између осталих) и
показали да сâм синтаксички контекст у тим тестовима може да функ-
ционише као оператор промене типа ситуације. Такође, бројни приме-
ри (попут 34–35) показују да се иста глаголска синтагма која означава
ситуацију остварења може комбиновати и са једном и са другом одред-
бом, које са своје стране утичу на интерпретацију поруке исказане ре-
ченицом. Анализирајмо ове исказе.
(34) Ma fille a construit une maison en LEGO pendant une demi-heure, puis
elle a pris une petite collation et ensuite elle a repris le travail. (35) Ma fille
a construit une maison en LEGO еn deux heures. Puis, elle est sortie jouer
avec les amis.
У примеру (34) фокус је на томе да је процес остварења трајао

пола сата (pendant une demi-heure) и прекинут је пре него што је достиг-
нута кулминација или телос. Прилошка одредба у тој реченици указује
само на временске границе процеса, који се тиме приказује као ограни-
чен, али оне не укључују кулминацију процеса који није ни достигнут.

Одредба en deux heures у примеру (35) својим присуством доприноси
следећем читању – цела Лего кућица је направљена за два сата, што
значи да се њоме обележен референтни интервал поклапа са целином
интервала ситуације у којем она почиње, развија се и достиже кулми-
нацију после које се може констатовати: la maison est construite. Стога
се може рећи да наведене прилошке одребе, када је реч о ситуацији
остварења, представљају модификаторе који утичу на аспектуалну ин-
формацију исказану читавом реченицом.
Вишекратност ситуације се намеће у интерпретацији укупне ас-
пектуалне информације реченице у специфичној интеракцији преди-
ката са синтаксичким окружењем. Прилошка одредба la semaine dernière
намеће интерпретацију поновљене радње будући да интервал који обе-
лежава, дужина прошле седмице, обухвата пет радних дана. Инферира
се да се одлазак сина у школу није одиграо само једном као сингулатив-
на радња већ се поновио одређени број пута (36).
(36) Mon fils est allé à l’école à pied, la semaine dernière.
Као поновљена учестала радња иста ситуација остварења исказа-

на синтагмом aller à l’école интерпретира се захваљујући адвербијалним
допунама као што су souvent, régulièrement, fréquemment, rarement, de
temps en temps (37–38).
(37) Mon fils est souvent allé à l’école à pied, la semaine dernière. (38) Elle
est allée à l’examen régulièrement l’année dernière.
Итеративна интерпретација се остварује уколико је исти тип си-

туације активност у перфективној перспективи употребљен у речени-
ци са неком адвербијалном допуном која бројно спецификује колико
пута се дата ситуација поновила, као што на пример quatre fois, cent fois,
plusieurs fois (39–40).
(39) Mon fils est allé quatre fois à l’école à pied la semaine dernière. (40)
D’avril 2005 à 2008, elle est allée à l’examen cinq fois par semaine, dans la
ville de Jeonju, à une heure de chez elle. Ensuite, elle a « ralenti » le rythme,
ne s’y présentant que deux fois par semaine. (slate.fr)
Пресудну улогу у интерпретацији предиката остварења као плу-

ралног предиката може имати прилошка одредба таква да не указује на
трајање једне ситуације већ на макроситуацију сачињену од поновље-
них истоветних ситуација као у примеру (41).
(41) Ils ont joué cette comédie au Théâtre national pendant dix ans.
Наиме, ради се о одредби која указује на интервал од десет година

који не указује на уобичајено трајање позоришне представе, али која

својим присуством мења значење реченице и води ка реинтерпретацији

глаголске ситуације као вишекратне. Иста предикација без прилошке
одредбе pendant dix ans односила би се на једну, сингулативну ситуацију,
на пример: Ils ont joué cette comédie au Théâtre national hier soir.
2.4. Глаголска синтагма означава тип ситуације достигнуће

Достигнућа (achievements према Вендлер 1957) су моментални до-
гађаји који представљају промену стања, транзицију из једног у друго
стање ствари. Овај тип глаголске ситуације има следеће карактерис-
тике: динамичност, теличност и пунктуелност. Динамичност указује
на то да има развоја и промена у току времена, а теличност да њихов
интервал нужно обухвата кулминациону тачку после које се тек може
тврдити да је читава ситуација остварена. Поред тога, то су и пункту-
елне ситуације што значи да је њихов интервал сведен на минимум. На
синтаксичком плану достигнућа су исказана глаголским синтагмама
које се или састоје од појединачног теличног глагола или од глагола са
бројивом номиналном синтагмом у финкцији директног објекта: perdre
ses lunettes, trouver les clés, naître, atteindre le sommet, sortir, entrer, arriver,
apparaître, sauter, tomber, faire tomber le pot, fermer la porte, casser le pot.
За разлику од нетеличних ситуација активности и стања, теличне
глаголске ситуације достигнућа и остварења карактерише природни крај
којем теже те у својој унутрашњој значењској структури носе аспекту-
алну црту ограничености телосом. Тек по извршетку читаве ситуације и
достизања те кулминационе тачке долази до прелаза у ново стање ства-
ри. Стога је таква радња компатибилна са затвореном перфективном
аспектуалном перспективом која намеће границе ситуацији. Предикат
у перфективном глаголском облику приказује ситуацију у целини, са
реализованим телосом, посматрану иза њене завршне тачке (42–46). У
таквој перспективи могућа је секвенцијална интерпретација – преди-
кати који енкодирају ограничене ситуације успостављају темпоралну
релацију сукцесивности (46).
(42) Quel remède à cela ? -l’état est indigent, l’état est épuisé de troupes et
d’argent ; nous avons sur la mer, où Dieu met ses colères, perdu trois cents
vaisseaux, sans compter les galères (Ruy Blas, 395). (43) Les Laubmaier et
l’auteur ont conclu un contrat d’adoption par écrit et l’ont signé les 4 et 12
juillet 1990, respectivement. (44) À sept heures et demie Timi Gatien arriva
avec son violon (Iris, 115) (45) Vers les onze heures, la danse cessa pour
laisser place aux chansons (Iris, 116). (46) Norman comprit que l’entretien
avait pris fin. Il referma le dossier, se leva et se dirigea vers la porte (L’ombre
et la lumière, 9).
Иако пунктуелне, ситуације достигнућа компатибилне су са од-

редбама којима се указује на извесно трајање, што илуструјемо при-
мером (47). Крај интервала означеног одредбом en 22 heures показује
моменат у ком се oдиграло достигнуће. На тај начин фокализује се при-

премна фаза која је претходила реализацији пунктуелне ситуације.
(47) Effectuant une ascension presque sans répit, Marc Batard atteint le
sommet en 22 h perdant 8 kg dans son effort. (Le Monde, le 28 septembre 1988)
Плуриакционалност није повезана само са имперфективном ас-

пектуалном перспективом. И перфективним глаголским облицима се
могу исказати плурални предикати, посебно када се ради о ограниче-
ној серији поновљених ситуација. Чувена реченица којом почиње Пру-
стов роман-река илуструје ову појаву (48). Временске одредбе (48–49)
су такве да спецификују много дужи интервал од оног у ком се одвија
ситуација обележена предикатом те долази до реинтерпретације и ге-
нерисања значењског ефекта вишекратности, а читавом реченицом се
фокализује макроситуација или серија истоветних ситуација.
(48) Longtemps, je me suis couché de bonne heure. (49) L’appareil-photo a

flashé pendant 30 secondes.
3. ЗНАЧЕЊСКИ ЕФЕКТИ КОМБИНАЦИЈЕ

ИМПЕРФЕКТИВНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ СА РАЗЛИЧИТИМ
ТИПОВИМА СИТУАЦИЈА
3.1. Глаголска синтагма означава тип ситуације активност
Активности су нетеличне дуративне ситуације које се у францу-

ском језику исказују непрелазним глаголима и прелазним глаголима
чији је директни објекат исказан именичком синтагмом коју каракте-
рише небројивост. Примери предиката активности у имперфекту су
веома чести будући да је у питању немаркирани спој нетеличне ситу-
ације са отвореном аспектуалном перспективом (50–54). Фокализује се
медијална фаза ситуације, при чему се не узимају у обзир ни почетна и
завршна тачка, радња се приказује у току одвијања.
(50) Il pleurait lorsqu’elle prit congé de lui et de la reine (Les deux régentes,
290). (51) Usain Bolt, l’homme qui court à 44,72 km/h. (52) Nos repas étaient
silencieux ; des recommandations seulement s’échangeaient, et j’écoutais
avec recueillement sans rien dire (Le roman d’un enfant). (53) Alors son
cœur battait au même rythme que le monde qui soudain emplissait sa petite
chambre obscure (Le Cœur cousu, 27). (54) Je fais rire, mais j’aime bien que
les gens discutent pendant une demi-heure après la projection. C’est ma plus
belle récompense (nouvelobs.fr).

Ситуације активности у имперфективној перспективи могу гене-

рисати и значењски ефекат плуриакционалности или поновљене радње.
Предикат тада представља серију ситуација активности (55–59). Пре-
судну улогу у интерпретацији значења итеративности има контекстуал-
но окружење као на пример, одредбе souvent, tоus les jours, régulièrement,
sans cesse, tout le temps, beaucoup које експлицирају да се не ради о син-
гулативној радњи која се једном одиграла већ о мноштву истоветних
радњи. У овом случају у фокусу је серија истоветних ограничених си-
туација активности, а као неограничен је представљен макродогађај
сачињен од поновљених радњи. Његова неограниченост, односно неиз-
бројивост понављања компатибилна је са отвореном имперфективном
перспективом.
(55) Le vieux prince Fabrice parlait souvent et avec transports des traits de
bravoure surhumaine du colonel Lizzara (Le rouge et le noir). (56) De temps
en temps la chèvre de M. Séguin regardait les étoiles danser dans le ciel clair.
(Lettres de mon moulin). (57) Tous les soirs, ils se promenaient dans le parc.
(58) Ils se promenaient beaucoup à travers le monde, serraient beaucoup de
mains d’éminents personnages politiques mais ne bâtissaient rien de concret.
(59) Il voyageait beaucoup, mais descendait toujours dans les hôtels de
troisième ordre, et acceptait de jouer dans les clubs les plus ignorés, pourvu
qu’il touchât ses honoraires (Le joueur d’échecs, 16).
Значењу вишекратности се може придружити и интерпретација

хабитуалности која указује на то да се радња обележена предикатом
толико редовно и толико пута понављала да је постала уобичајена, да се
може скоро сматрати нечијом особином (60–61). Сам спој аспектуалне
перспективе и типа ситуације не производи овакав значењски ефекат,
већ се он ишчитава из неког контекстуалног маркера попут dans sa
jeunesse, régulièrement, d’habitude и сл.
(60) Dans sa jeunesse, ma mère allait au travail à pied. (61) Nous marchions
régulièrement pendant au moins une heure chaque jour.
Посебан стилски ефекат, који се заснива на примарном значењу

имперфективне перспективе под којом се ситуација фокализује у току
одвијања, својствен је француском имперфекту. Овакав имперфекат је
у лингвистичким описима и граматикама познат под називом наратив-
ни имперфекат и може се применити на сваки тип ситуације са истим
стилским последицама. Уместо у перфективном глаголском облику
који читалац очекује јер је њиме остварена нарација у целом тексту,
предикат је конструисан у имперфекту те се постиже посебан ефекат
како би се привукла пажња читаоца на дату радњу тиме што се читалац
ставља у позицију да ту радњу сагледава изнутра (62).
(62) Après les grands vents des jours derniers, nous sommes entrés dans des
calmes plats, et les nuages se sont dissipés d’eux-mêmes comme un rideau
de gaze blanche qui se serait peu à peu replié du sud au nord. Pendant un
jour encore, on les aperçut roulés sur le Djebel-Lazrag. Le lendemain, nous
nagions de nouveau dans le bleu (Un été dans le Sahara, 201).
3.2. Глаголска синтагма означава тип ситуације стање

Тип ситуације стање одликује нетеличност, те можемо ове ситу-
ације посматрати као отворене по себи будући да немају инхерентни
крај којем теже. То их чини компатибилним са отвореном имперфек-
тивном перспективом, а као резултат њихове интеракције уочава се
неколико могућих значењских ефеката. Предикати стања у имперфек-
ту или презенту представљају немаркирану аспектуалну комбинацију
аспектуалне перспективе и типа ситуације (63–65). Ситуација која не
поседује инхерентни крај у имперфективном глаголском облику при-
казана је као неограничена – стање је на снази у датом референтном
тренутку, у садашњости или у прошлости. Имперфективном перспек-
тивом се не захватају ни почетна ни завршна тачка интервала у којем
је важило дато стање, већ се фокализује део ситуације између ових
крајњих тачака. Као такве, предикате стања у имперфекту или презенту
налазимо ван наративног тока, у дескрипцијама бића, предмета, ситу-
ационог фона.
(63) Du même âge que la précédente, mais fort dissemblable à tous égards,
la nouvelle élue se nommait Louis-Angélique de la Fayette, elle était brune,
timide et sentimentale (Les deux régentes, 289). (64) Il est majeur, il est marié
(Les deux régentes, 105). (65) Je souffrais d’immobilité et j’avais envie de fumer
(Le Nœud de vipères, 66).
Језичка грађа на француском језику често указује на то да у ис-

том исказу постоји фузија значењских црта имперфективности и плу-
риакционалности. Имперфективна глаголска времена, француски пре-
зент и имперфекат, често служе да се искаже итеративност, али увек у
комбинацији са још неким маркером ситуационе плуралности. Такви
су поједини везници за субординацију или прилошке одредбе. Плури-
акционално значење се остварује у споју имперфективне перспективе
и предиката стања (66–68). На семантичком плану генерише се фокус
на серији истоветних ограничених ситуација стања. Погледајмо пример
(66) у којем се циклична одредба chaque soir односи на макроситуацију,
а одредба pendant une heure ou deux спецификује ограничено трајање
сваке појединачне микроситуације.
(66) Chaque soir, après le tournage, j’étais mal pendant une heure ou deux
(nouvelobs.com). (67) À chaque tournant nous craignions de les perdre, mais,
à ma surprise, nous arrivions toujours au détour de la ruelle suivante avant
qu’ils l’eussent quittée (Le Grand-Maulnes, 158). (68) Ils sont souvent assis

devant la télévision ou l’ordinateur pendant des heures, ce qui contribue aux

problèmes d’obésité (ccsd.ca).
У наведеној реченици (66) номинална синтагма chaque soir у

функцији прилошке одредбе, која експлицира да се стање обележено
предикатом j’étais mal понављало свако вече, делује као јачи оператор
над одредбом pendant une heure ou deux која указује на дужину интерва-
ла сваке појединачне микроситуације. Без прве одредбе, имали бисмо
сингулативну, једном остварену ограничену ситуацију и предикат би
морао бити у неком перфективном облику будући да су границе намет-
нуте одредбом типа pendant x temps: Après le tournage, j’ai été mal pendant
une heure. Дакле, на укупну интерпретацију аспектуалног значења рече-
нице, поред аспектуалне перспективе и типа ситуације, могу да утичу и
други контекстуални фактори.
3.3. Глаголска синагма означава тип ситуације остварење

Предикати остварења допуштају комбинације и са перфектив-
ном и са имперфективном аспектуалном перспективом. Остварења су
по правилу исказана предикацијом у којој су обавезни конституенти
глагол и директни објекат. Димензије предмета у реалном ванјезичком
контексту који је означен објектом одређују границе процеса, дефини-
шу телос и временске границе његовог интервала. Уколико је таква гла-
голска синтагма у имперфективном глаголском облику, фокализација
није на целом извршеном процесу будући да се имперфективном перс-
пективом фокус ставља на медијалну фазу ситуације. Тако телос није
ни захваћен, ситуација је приказана у току одвијања, али пре достизања
телоса или кулминационе тачке. Иако је оваква спрега аспектуалних
информација контрадикторна, корпус показује да није ретка појава у
језику, те као илустрацију можемо навести бројне примере у којима је
телични процес приказан у току развоја, али пре достизања кулмина-
ционе тачке (69–81).
(69) Je préparais une tarte quand ma voisine est arrivée. (70) Lorsque je
remontais vers cette chambre où se jouait une partie si serrée, depuis Gabriel,
j’étais plus légère (Année blanche, 106). (71) Pendant que l’on préparait le
couvert, des Esseintes contempla ses voisins (À rebours, 179). (72) Pendant
qu’on préparait les chevaux, M. Bulow, m’ayant pris à part, me dit ces paroles
remarquables […] (Physiologie du goût, 85). (73) Ce mercredi 22 octobre, des
tirs ont eu lieu près du parlement d’Ottawa. Les membres du parlement ont
été confinés dans plusieurs pièces du bâtiment, pendant que les autorités
canadiennes abattaient l’assaillant, Michael Zehaf-Bibeau, un Canadien d’une
trentaine d’années (slate.fr). (74) Il a ses raisons : réalisé après « Raging
Bull » et alors que le cinéaste, tout juste remis de graves problèmes de santé
liés à la drogue, traversait une grosse période de doute, le film reste son plus
cuisant échec commercial (nouvelobs.fr). (75) Je reconnus quelques-uns de
mes compagnons de voyage, entre autres Ali, Embareck et le petit Mahklouf.
Celui-ci prenait son café tout botté, éperonné, avec un air viril que je ne lui
connaissais pas (Un été dans le Sahara, 113). (76) Tu as crié à un homme qui
traversait la cour en hâte (Le Noeud de vipères, 94). (77) Et le pays s’enfonçait
dans le chaos (nouvelobs.fr). (78) Comme il rentrait chez lui, vers six heures du
soir, il fut coincé à l’angle de la rue des Augustins et de la rue Coquillière par
des inconnus qui l’immobilisèrent (Les deux régentes, 288). (79) J’ai entendu
une personne qui criait : “Ça va les bougnoules ?”, je me suis retourné et j’ai
aperçu un gars costaud qui traversait les allées Jean-Jaurès avec un copain
(nouvelobs.fr). (80) D’une voix faible, habitée déjà par la nuit qui venait, et
qu’il sentait venir, il m’avait dit (comment oublier ce mot terrible ?) combien
« cruelles » étaient les douleurs qui assaillaient son corps et son esprit (nouvelobs.
rs). (81) Les branches, insensiblement courbées, descendaient noblement de
l’arbre vers la terre, comme d’autres arbres qui auraient été plantés sur le
tronc, la tête en bas (Les plaisirs et les jours).
У оваквим реченицама имперфективном аспектуалном перспек-

тивом се не захватају почетна ни крајња тачка интервала ситуације,
процес се приказује у току свог развоја, на путу ка телосу, али сам телос
није обухваћен. Стога контекстуални наставак дискурса који следи пре-
дикат остварења у имперфекту може бити двојак. Он може да показује
да је кулминациона тачка реализована (82) или се експлицира да до
тога није дошло (83).
(82) Elle écrivait ce conte en 2022. Elle l’a finie en décembre. (83) Elle écrivait
ce conte en 2022. Je crois qu’elle est en train d’écrire la dernière page.
Још један значењски ефекат могућ је у споју имперфективне перс-

пективе и теличне ситуације остварења – поновљеност радње (84–86).
Међутим, само спој перспективе и ситуације остварења није довољан за
овакву интерпретацију. У генерисању значењског ефекта вишекратне
радње пресудан је неки контекстуални маркер поновљености, најчешће
је то нека номинална, адвербијална или препозиционална синтагма у
функцији прилошке одредбе.
(84) L’insatiable maltais absorbait tous les jours, après dîner, un énorme plat
de noisettes, qu’il cassait entre ses doigts par le simple rapprochement du
pouce et de l’index (Le Roi des montagnes, 15). (85) Depuis la naissance de ses
enfants, elle prenait son café dans le jardin. (86) Il arrivait parfois qu’une page
de lui disait les mêmes choses que j’écrivais souvent la nuit à ma grand’mère
et à ma mère quand je ne pouvais pas dormir (Du côté de chez Swann, 203).
Као што смо већ раније показали на примеру других ситуација,

у француском језику постоји имперфективна форма која не маркира
други, позадински план већ обележава догађај првог плана. Ради се о
тзв. наративном имперфекту (l’imparfait narratif) (87−88).
(87) Roxane était de faible constitution et sujette à la maladie. Elle fut atteinte
de la tuberculose des os et on l’obligea à garder le lit. Une semaine plus tard on

la conduisait à l’hôpital ! (Le Pont rouge, 84). (88) « La locomotive, écrivait y a

déjà un demi-siècle Anthony Trollope, est ici comme un animal domestique ».
Que dirait-il aujourd’hui ? (Principes de géographie humaine, 295).
Наративним имперфектом се реално ограничени сингуларни до-

гађај представља као неограничен, у току али само ради стилског исти-
цања, посебног скретања читаочеве пажње. У оваквој употреби импер-
фекта психолингвистички параметар надвладава семантичко-аспекту-
ални. Парадоксална комбинација имперфективне перспективе и тели-
чне глаголске ситуације има за последицу посебан стилски ефекат, те
овако употребљен имперфекат постаје извор појачане експресивности.
3.4. Глагол означава тип ситуације достигнуће

Спој теличне и пунктуелне ситуације достигнућа могућ је и са им-
перфективном перспективом. Будући да се тада ради о спрези контра-
дикторних аспектуалних информација пунктуелности и теличности, са
једне стране, и отворености и неограничености перспективе, с друге
стране, долази до померања фокуса са саме ситуације достигнућа и до
поновне интерпретације типа ситуације. Фокализација припремне фазе
глаголске ситуације је резултат интеракције имперфективне аспекту-
алне перспективе и предиката достигнућа. Спрега опречних аспекту-
алних информација доводи до премештања фокуса са радње на њену
припремну фазу, на све што је претходило ситуацији достигнућа у сми-
слу намере и припреме за њено остварење. Реченицом се исказује да до
почетка ситуације није ни дошло, она је била намеравана, припремље-
на, али не и започета, нити цела остварена (89–91).
(89) Il sortait de la salle de classe quand un étudiant l’interpela. (90) La

crise d’aboulie que traversait l’adolescent touchait à sa fin (La Crise, 162.)
(91) Il partait en campagne contre les protestants du Sud-Ouest (Les deux
régentes, 182).
У оваквој комбинацији семантичког аспекта (ситуација достиг-

нућа) и имперфективне аспектуалне перспективе може се постићи фо-
кализација на реално оствареној радњи, с тим што се остварује посе-
бан стилски ефекат истицања радње њеним привидним успоравањем и
приказивањем „изнутра”. Тада се говори о наративном имперфекту као
посебном стилском ефекту у писаном језику (92–93).
(92) Quand je descendis de l’escabeau ; ce boa engourdi3, gorgé de métal,

s’enroulait autour de mon cou, écrasait ma nuque (Le nœud de vipères). (93)
Il y a vingt ans, Steve Bartman devenait le supporter le plus détesté de l’histoire
du sport (slate.fr).
3 Фигуративно употребљен израз за кожни опасач испуњен златницима (la ceinture de cuir
remplie de louis d’or).
Као што смо досад видели, чест је случај да у интеракцији импер-

фективне перспективе са одређеним контекстуалним маркером (од-
редба, везник, особености глаголске синтагме) долази до вишекратне
интерпретације радње. Плуриакционалност која се очитава не из самог
глагола нити глаголског облика већ се интерпретира захваљујући неком
контекстуалном маркеру. Пресудни утицај на уобличење аспектуалног
значења у овом случају немају ни аспектуална перспектива ни тип си-
туације исказан глаголском синтагмом већ прилошка одредба за време
chaque dimanche, généralement, toujours, de temps en temps (94–99). Без ње
дати предикат би означавао да је припремна фаза ситуације достигнућа
у току.
(94) Chaque dimanche, le remue-ménage des départs pour la messe m’éveillait

(Le Nœud de vipères, 66). (95) Généralement, à l’heure où nous arrivions sur
cette autre rive, le soleil se couchait, et, ainsi regardé, du haut de l’espèce de
plateau solitaire où nous étions, il me paraissait s’élargir plus que de coutume,
tandis que s’enfonçait son disque rouge derrière les plaines de hauts foins que
nous venions de quitter (Le roman d’un enfant, 145). (96) De temps en temps
il faisait un pas et se rapprochait de la porte. (Les Misérables, 652). (97) Tout
en chantant l’enfant interrompait de temps en temps sa marche et jouait aux
osselets avec quelques pièces de monnaie qu’il avait dans sa main, toute sa
fortune probablement. (Les Misérables, 273). (98) À chaque tournant nous
craignions de les perdre, mais, à ma surprise, nous arrivions toujours au détour
de la ruelle suivante avant qu’ils l’eussent quittée (Le Grand-Maulnes, 158).
(99) En ce moment, il avait apparemment encore toute sa présence d’esprit,
car il se tournait de temps en temps avec impatience du côté de la table, pour
voir si Czentovic s’était décidé (Le joueur d’échecs, 103).
Специфична интерпретација аспектуалног значења присутна је у

примеру (100). Наиме, природа предиката је таква да већ на синтагмат-
ском нивоу исказује плуралну радњу захваљујући томе што је денотат
директног објекта мноштво des records de chaleur а не један ентитет le
record de chaleur. Таква глаголска синтагма у спрези са имперфективном
перспективом и са везником pendant que генерише значење макродо-
гађаја у току одвијања.
(100) Et puis, cette année, pendant que la France battait des records de chaleur
en juillet avant un mois d’août comme on les aime, chaud et sec, il n’en allait
pas de même en Arctique.
Јединствени значењски ефекат генерише се само код одређе-

них предиката достигнућа у имперфекту. Ова појава је у граматикама
француског језика описана као осујећена иминентност (l’imminence
contrecarrée) или спречена реализација радње од које се страховало или
зазирало јер би њене последице биле погубне (101–103). Само импер-
фективни глаголски облик који ситуацију оставља отвореном може да
допринесе оваквом значењу. Потребно је нагласити да овде ситуација

није приказана као реална, она није остварена будући да говорно лице
претпоставља шта би се десило да је неко начинио још један корак.
(101) Un mètre de plus, et le train déraillait. (102) Un pas de plus et la femme

enceinte s’évanouissait. (103) Un peu de plus et le bébé tombait.
4. ЗАКЉУЧАК
Према теорији сложеног или двокомпонентног аспекта, укупно

аспектуално значење реченице изводи се из садејства аспектуалне перс-
пективе и типа ситуације. На корпусу примера из савременог францус-
ког језика истражили смо могућности њихових интеракција и значењс-
ке ефекте који из тог садејства проистичу. Аспектуална перспектива је
субјективног карактера и зависи од гледишта говорног лица који од-
ређену радњу приказује у имперфективној визури, у току одвијања, или
у перфективној перспективи, као целу извршену. У француском језику
је аспектуална перспектива граматикализована будући да се опозиција
између перфективне и имперфективне визије процеса исказује глагол-
ским облицима. Друга аспектуална компонента се односи на објектив-
не особине ситуације стативност/динамичност, теличност/нетеличност
и дуративност/тренутност. На основу присуства или одсуства ових ка-
рактеристика све ситуације се деле на активности, стања, остварења
и достигнућа. У француском језику је тип ситуације на синтаксичном
плану представљен предикатом, но често у његовом дефинисању учест-
вују и други синтаксички конституенти.
Утврђено је да се сва четири типа ситуације, активности, стања,
остварења и достигнућа, могу комбиновати и са перфективном и са им-
перфективном аспектуалном перспективом, са значајним последицама
на семантичком плану будући да долази до генерисања различитих зна-
чењских и стилских ефеката. Интеракцијом аспектуалне перспективе и
типа ситуације долази до фокализације целе ситуације или неке њене
фазе. Тако се перфективном перспективом нетелична ситуација прика-
зује као ограничена, док се телична ситуација приказује као цела извр-
шена при чему је реализована њена инхерентна кулминациона тачка.
Међутим, поред те базичне интерпретације, у комбинацији перфектив-
не перспективе са семантичким цртама глаголске ситуације могући су и
други значењски ефекти: вишекратност, резултативност, инхоативност
и ингресивност. Неке од њих можемо приписати коерцији тј. промени
типа ситуације услед садејства нетеличности ситуације са ограничено-
шћу и временским границама које намеће перфективна перспектива.
Неретко се у редифинисању типа ситуације и интерпретацији укупног
аспектуалног значења морају узети у обзир и други, контекстуални
фактори. Наиме, објекат и одређене прилошке одредбе темпоралног и
спацијалног значења могу функционисати као аспектуални оператори

који доводе до другачије фокализације него што би то био случај без
њиховог присуства.
Имперфективна перспектива се комбинује са свим типовима си-
туација приказујући радњу као отворену, у току одвијања, фокализујући
медијалну фазу ситуације, док њена почетна и завршна веременска гра-
ница остају ван фокуса. Поред оваквог примарног значењског ефекта,
предикати који обележавају нетеличне и теличне ситуације у импер-
фекту или презенту могу исказивати поновљену радњу. Интерпрета-
цији вишекратности доприноси и неки контекстуални маркер итера-
тивности или хабитуалности. Специфичну фокализацију припремне
фазе добијамо у комбинацији имперфективне перспективе и неких
теличних ситуација, док се посебан стилски ефекат обележен наратив-
ним имперфектом заснива управо на аспектуалним особеностима ове
отворене перспективе.
Корпус
About Edmond, Le Roi des montagnes, Frantext, 1857.
Bertière Simone, Les Reines de France au temps des Bourbons, Les deux Régentes, Paris:
Editions de Fallois, 1996.
Brillat-savarin Jean-Anthelme, Physiologie du goût ou Méditations de gastronomie
transcendante, Frantext, 1825.
Daudet Alphonse, Lettres de mon moulin, Paris: Le livre de poche, 1972.
Daudet Alphonse, Le Petit Chose, Paris: Le livre de poche, 1972.
Desbordes Michèle, Le commandement, Paris: Gallimard, 2001.
Fromentin Eugène, Un été dans le Sahara, Frantext, 1874.
Hugo Victor, Ruy Blas, Frantext, 1838.
Hugo Victor, Les Misérables, Frantext, 1862.
Huysmans Joris-Karl, À rebours, Frantext, 1884.
Larivière Jules-Ernest, L’iris bleu, Montréal: Édouard Garand, 1923.
Loiselle Alphonse, Le Pont rouge, Montréal: Édouard Garand, 1930.
Loti Pierre, Le Roman d’un enfant, Frantext, 1890.
Mauriac François, Le Nœud de vipères, Paris: Grasset, 1933.
Martinez Carole, Le cœur cousu, 2007, Paris: Gallimard.
Nothomb Amélie, Les Catilinaires, Paris: Albin Michel, 1995.
Perrault Marie-Anne, Celle qui revient, Montréal: Édouard Garand, 1930.
Proust Marcel, Les plaisirs et les jours, Paris: Calmann Lévy, 2022.
Proust Marcel, Du côté de chez Swann, Paris: Gallimard, 1946.
Provençal François, La crise, Montréal: Édouard Garand, 1929.
Rouanet Marie, Année blanche, Paris: Albin Michel, 2003.
Stendhal, Le rouge et le noir, Paris: Le livre de poche, 2020.

Vidal de la Blach Paul, Principes de géographie humaine, 1921.

Zweig Stefan, Le Joueur d’échecs, Paris: Le Livre de poche, 1944.
Електронски корпус
babelmed.net
europarl.europa.eu
frantext.fr
lemonde.fr
nouvelobs.fr
parl.gc.ca
slate.fr
Биник 1991: R. Binnick, Time and the Verb. A Guide to Tense and Aspect, New York –
Oxford, Oxford University Press.
Борик 2002: O. Borik, Aspect and Reference time, PhD thesis, University of Utrecht.
Вендлер 1957: Z. Vendler, Verbs and Times, The Philosophical Review 66 : 143-160,
reprinted in: Vendler Zeno (1967): Linguistics in Philosophy, Ithaca, New York:
Cornell University Press, 97–121.
Веркeл 1972: H. Verkuyl, On the Compositionnal Nature of Aspect, Dordrecht, Reidel.
Веркел 1993: H. Verkuyl, A Theory of Aspectuality: The Interaction between Temporal
and
Atemporal Structure, Cambridge: Cambridge University Press.
Веркел 1999: H. Verkuyl, Aspectual Issues: Structuring Time and Quantity, Stanford:
CSLI
Publications.
Веркел 2005: H. Verkuyl, Aspectual composition: Surveying the ingredients, in:
Perspectives on Aspect, Angeliek van Hout, Henriette de Swart, & Henk Verkuyl, eds.,
Dordrecht: Springer, 19–39.
Вет 1994: C. Vet, Petite grammaire de l’Aktionsart et de l’aspect, Cahiers de
grammaire, n° 19, 1–17.
Викнер1985: C. Vikner, L’aspect comme modificateur du mode d’action: à propos
de la construction être + participe passé, Langue française n° 67, 95−113.
Гослен 1996: L. Gosselin, Sémantique de la temporalité en français, un modèle
calculatoire et cognitif du temps et de l’aspect, Paris: Duculot.
Грубор 1953: Ђ. Грубор, Аспектна значења, Југословенска академија знаности и
умјетности, Загреб.
Дал 1985: Ö. Dahl, Tense and Aspect Systems, Basil Blackwell, Oxford, New York.
Де Сварт 1998: H. De Swart, “Aspect Shift and Coercion”, Natural Language and
Linguistic Theory n° 18, 347–385.
Де Сварт 2000: H. De Swart, Tense, aspect and coercion in a crosslinguistic
perspective, Miriam Butt and Tracy Holloway King (eds.), Proceedings of the Berkeley
Formal Grammar Conference, Stanford CA: CSLI Publications.
Дик 1997: S. C. Dik, The Theory of Functional Grammar. Part 1 The Structure of the
Clause, Berlin, New York: De Gruyter Mouton.
Јовановић 2018: V. Jovanović, La pluralité d’événements en français et en serbe,
Наслеђе 40, 241−260.
Јовановић 2019: В. Јовановић, Фактори промене типа ситуације у француском
језику, Наслеђе 44, 79−94.
Јовановић 2020: В. Јовановић, Преводна парадигма српског перфекта у француском
језику, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Кодал 2000: P. Caudal, La polysémie aspectuelle – contraste français / anglais, thèse de
doctorat, Université Paris VII – Denis Diderot.
Кодал, Ветерс 2007: P. Caudal, C. Vetters, Passé composé et passé simple:
Sémantique diachronique et formelle, Cahiers Chronos, 16, 121−151.
Комри 1976: B. Comrie, Aspect, An introduction to study of verbal aspect and related
problems, Cambridge University press.
Кравченко 2004: A. V. Kravchenko, A new cognitive framework for Russian aspect,
F. Karlsson (ed.), Proceedings of the 20th Scandinavian Conference of Linguistics,
Helsinki, January 7-9, University of Helsinki, Department of General Linguistics,
Publications No. 36.
Мартен 2010: M. Fabienne, Revisiting the Distinction between Accomplishments
and Achievements, Walter de Mulder, Jesse Mortelmans and Tanja Mortelmans,
Cahiers Chronos, Rodopi.
Молендeјк 1990: A. Molendijk, Le passé simple et m’imparfait: une approche
reichenbachienne, Amsterdam – Atlanta: Rodopi.
Молендeјк 2002: A. Molendijk, La structuration logico-temporelle du texte: le passé
simple et l’imparfait du français, Cahiers Chronos 9, 91–104.
Новаков 2005: П. Новаков, Глaголски вид и тип глаголске ситуације у енглеском и
српском језику, Нови Сад: Футура публикације.
Пулман 1997: P. Stephen, Aspectual Shift as Type Coercion, Transactions of the
Philological Society Volume 95:2, 279–317.
Ротстин 2004: S. Rothstein, Verbal Classess and Aspectual Classification.
Сикора 2013: Sikora, Dorota, L’adverbial en X temps, est-il vraiment un test
de télicité ? Dans: Mirto, M. I. et J. Radimsky (éds.) «Adverbs and Adverbial
Complements», Lingivsticæ Investigationes, 36, 2, 276−286.
Смит 1986: C. Smith, A Speaker-Based Approach to Aspect, Linguistics and
Philosophy, Vol. 9, No. 1, Tense and Aspect in Discourse, 97−115.
Смит 1991: C. Smith, The parameter of aspect, Dordrecht, Boston, London, Kluwer.
Турнадр 2004: N. Tournadre, Typologie des aspects verbaux et intégration à une
théorie du TAM, Bulletin de la Société de la linguistique de Paris, t. XCIX (2004), fasc.
1, 7−68.
Филип 1999: H. Filip, Aspect, Eventuality Types And Nominal Reference, New York:
Routledge, Taylor and Francis Group.

VERA Ž. JOVANOVIĆ / SEMANTIC EFFECTS OF THE INTERACTION OF ASPECTUAL

INFORMATION IN THE FRENCH LANGUAGE
Summary / The aim of the paper is to investigate the possibilities of combining

different aspectual categories in the same sentence in French and the semantic effects
resulting from such combinations. We examine the possibilities and consequences of
combining the perfective and imperfective aspectual perspective, on the one hand,
with four types of situations as carriers of the lexical aspect, on the other hand. The
theoretical framework of the work is represented by the theory of two-component
aspectuality. The research material consists of a corpus of examples mostly from
the literary French language. It was established that all four types of situations,
activities, states, accomplishments and achievements, can be combined with both the
perfective and the imperfective aspectual perspective, with significant consequences
on the semantic level since different meanings and semantic and stylistic nuances are
generated. It often happens that the syntactic environment of the verb affects the
change of the type of situation, so in the overall interpretation of aspectual meanings,
the complements of the verb and sentence clauses must be taken into account. This
paper sheds light on the complex issue of the combination of syntax and semantics
in the French language, which manifests itself in highlighting certain phases of the
situation or the entirety of its interval, and contributes to the clarification of not so
simple questions for all those who teach and learn the French language.
Key words: aspectuality, French, perfective viewpoint, imperfective viewpoint, type

of situation.
Примљен: 26. октобра 2023.

Прихваћен за штампу децембра 2023.
811.131.1’373.7
811.134.2’373.7
811.163.41’373.7
10.46793/LIPAR82.065V
Марија Н. Вујовић1
Агенција за подучавање страних језика „Логос”
КОНТРАСТИВНА АНАЛИЗА СОМАТСКИХ

ФРАЗЕОЛОГИЗАМА СА КОМПОНЕНТОМ „ОКО”
У ИТАЛИЈАНСКОМ, ШПАНСКОМ И СРПСКОМ
ЈЕЗИКУ (СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ ПАЖЊА/ОПРЕЗ)
У раду се бавимо контрастивном анализом соматизама са компонентом „око” у

италијанском, шпанском и српском језику. С обзиром на чињеницу да је лексема „око”
једна од најпродуктивнијих компонената соматизама, анализу смо фокусирали искључиво
на једно семантичко поље: пажња/опрез. Циљ истраживања јесте одредити контрастивне
истости, сличности и разлике на међујезичком плану. Иницијална хипотеза је да ће два
типолошки блиска језика (италијански и шпански) делити више заједничких фразеолошких
карактеристика у односу на генетски несродан језик (српски). У циљу доказивања хипотезе
из одговарајућих речника ексцерпиран је корпус од 120 соматизама, а затим је методом
интерлингвалне контрастивне анализе за неке од њих утврђен тип еквиваленције. Полазни
језик је италијански, а циљни језици су шпански и српски. Резултати контрастирања показују
да генетски сродни језици деле више заједничких фразеолошких карактеристика, када
је реч о апсолутној међујезичкој еквиваленцији. С друге стране, соматска фразеологија,
због универзалности телесног искуства, открива подударности и између језика који не
припадају истој језичкој породици, и указује на то да различити народи на сличан начин
концептуализују свет који их окружује.
Кључне речи: око, пажња/опрез, фразеологизам, соматизам, контрастивна анализа,

контрастивна фразеологија, еквиваленција, италијански, шпански, српски
ТЕОРИЈСКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА
Контрастивна анализа, уз теорију превођења и анализу грешака,

спада међу три уже гране контрастивне лингвистике и дефинише се као
језичка дисциплина путем које се систематски упоређују матерњи језик
и циљни језик ученика на свим нивоима њихових структура како би се
утврдиле разлике и сличности између њих, с циљем да се предвиде об-
ласти потешкоћа са којима се суочава ученик током учења новог језика
и избегну грешке настале услед интерференције. Посебна грана кон-
трастивне анализе јесте контрастивна фразеологија – дисциплина која
се бави проучавањем сличности и разлика у фразеолошким системима
језика који се анализирају.
1 profditalianol2@gmail.com
Основна јединица фразеолошког система је фразеологизам (фра-

зем, фразеолошка јединица или идиом). Представља вишекомпонент-
ну устаљену конструкцију која функционише као реченични елемент и
чији јединствени смисао, познат језичкој заједници, није збир значења
њених компоненти (Касарес 1992: 170), а коју карактеришу идиома-
тичност, варијабилност, експресивност и репродуктивност. Наведена
дефиниција којом смо се руководили приликом одабира анализираних
фразеолошких јединица односи се на фраземе у ужем смислу, тако да
су паремије као једна од врста фразеолошких јединица у ширем смислу
остале ван фокуса нашег истраживања.
Фраземи који као један од конституената имају реч која озна-
чава део тела, орган или телесну течност називају се соматизми или
соматски фразеологизми (Мршевић-Радовић 1987: 30; Корпас Пастор
1996: 117; Мељадо Бланко 2002: 653) творе неку врсту фразеолошког
микросистема и сматрају се универзалним антропоцентричним фено-
меном, присутним у свим природним језицима. Велики број фразео-
лошких јединица у свој састав укључује неки соматизам сасвим извесно
зато што је тело одувек имало фундаменталну улогу у свакодневном
животу људи, али и због симболичке вредности која га карактерише.
Међу органима, један од најпродуктивнијих јесте „око”, чуло кроз које
се перципира скоро 90% ствари које нас окружују. Фразеолошка грађа
посматраних језика (италијанског, шпанског и српског) обилује овом
врстом јединица.
Један од основних циљева компаративно-контрастивних студија
у области фразеологије јесте откривање параметара који би омогућили
да се установе различити степени подударања на текстуалном нивоу. У
том смислу еквиваленција је један од кључних појмова у контрастивном
проучавању фразеолошких јединица. Постоје три основна типа међује-
зичке еквиваленције: апсолутна, парцијална и нулта еквиваленција. Ап-
солутна еквиваленција имплицира одсуство разлика између фразема
полазног и циљног језика на свим нивоима. Апсолутно еквивалентне
фразеолошке јединице деле исту метафоричну основу, идентичне су
у свом денотативном и конотативном значењу (експресивно, емоцио-
нално и стилско), имају идентичну синтаксичку и лексичку структуру,
имају иста дијасистемска ограничења, дистрибуцију и учесталост упо-
требе (Тривић 2013: 72)2. Парцијална еквиваленција остварује се када
између фразеолошких јединица анализираних језика постоје незнатна
одступања. Обично подразумева постојање семантичког идентитета
међу контрастираним фразеологизмима, али међу саставним елемен-
тима фразема постоји формална лексичка, морфолошка или синтак-
2 Премда апсолутна еквиваленција подразумева непостојање разлика између контрастираних
фразема на свим нивоима, у овом раду ће бити толерисана минимална одступања која не нару-
шавају устаљеност фразеолошке структуре, нити угрожавају њено значење или идиоматичност
(нпр. употреба/изостављање члана, употреба одређеног члана уместо неодређеног и обрнуто,
будући да категорија члана не постоји у српском језику, или разлике у редоследу конституена-
та, нпр. место прилога у односу на глагол, које се иначе разликује у разматраним језицима).

Контрастивна анализа соматских фразеологизама са компонентом „око”...
сичка дивергенција. Нулта еквиваленција настаје када у фразеолошком

инвентару анализираних језика фразеолошки израз нема одговарајући
еквивалент, дакле, ради се о случајевима тоталне међујезичке асиме-
трије. Постоји и тзв. привидна еквиваленција или лажни пријатељи. Реч
је о постојању структурне и лексичке подударности, тј. формалне слич-
ности између фразеолошких јединица, али се разлика јавља на семан-
тичком плану, односно у значењу.
Контрастирање соматских фразеологизама у тројезичном кон-
тексту није била честа тема научних радова у српској академској
заједници. Досадашња истраживања спровођена су углавном у окви-
ру двају језика (нпр. докторске дисертације А. Тривић и Г. Ристић, на
лингвистичком плану шпански – српски, односно немачки – српски).
Стога би један од циљева рада био да дамо допринос актуелним вишеје-
зичким лингвокултуролошким студијама, с обзиром на одсуство радова
који контрастирају фразеолошке јединице са соматском компонентом,
посебно у три разматрана језика.
КОРПУС И МЕТОД
Корпус је састављен од 120 фразема са компонентом „око”, 38

италијанских, 48 шпанских и 34 српска. Фраземи су ексцерпирани из
општих и фразеолошких једнојезичних, двојезичних и тројезичних реч-
ника, побројаних у литератури на крају рада. Поред тога, важан извор
представљали су текстови из дневних и недељних новина, као и елек-
тронски извори, што је омогућило да се анализи подвргне што већи број
соматизама. Из бројних соматских фразеологизама који садрже компо-
ненту „око” издвојени су и анализирани они којима се изражава пажња/
опрез. Полазни језик био је италијански, а циљни шпански и српски.
Како је циљ истраживања био установити контрастивне истости,
сличности и разлике на интерлингвалном нивоу, применом методе
контрастивне анализе одређен је тип еквиваленције између фразема
(22 италијанских, 19 шпанских и 17 српских) према формалним и се-
мантичким критеријумима. Варијантни облици анализираних фразе-
ма нису контрастирани. У ову сврху примењен је шестоделни модел
(Мразовић, Приморац 1964–65, наведено код Ристић 2013: 29–30; За-
фировић 2014: 135; Николић 2021: 187) који разликује наредне типо-
ве еквиваленције: 1) потпуна (апсолутна, тотална) еквиваленција – AE
(подударање контрастираних фразема на свим нивоима: лексичком,
морфосинтаксичком и семантичком); 2) парцијална еквиваленција са
морфосинтаксичким разликама – ПЕМP (подударање контрастираних
фразема на лексичком и семантичком нивоу, а одступање на морфо-
синтаксичком); 3) парцијална еквиваленција са лексичким разликама
– ПЕЛP (подударање контрастираних фразема на морфосинтаксичком
и семантичком нивоу, а непоклапање на лексичком); 4) парцијална
еквиваленција са морфосинтаксичким и лексичким разликама –

ПЕМЛP (подударање контрастираних фразема на семантичком нивоу,
а непоклапање на морфосинтаксичком и лексичком); 5) нулта еквива-
ленција – НЕ (непостојање одговарајућег фразеолошког еквивалента у
циљном језику); 6) лажни пријатељи – ЛП (подударање контрастира-
них фразема на свим нивоима: структурном, формалном и лексичком,
осим у семантици). Корпус није био подвргнут концептуалној анализи3.
АНАЛИЗА КОРПУСА
Очи се сматрају једним од најкомплекснијих човекових органа

састављеним од око два милиона делова, а од пет људских чула вид је
најзначајнији јер 87% информација које прима људски мозак долазе
преко очију, 9% преко ушију, а свега 4% преко осталих чула (Паезе
1988: 91). Дакле, човек преко вида добија највећи број информација
из спољног света. „Око” је захваљујући својој примарној, физиолошкој
функцији добило архетипско значење у култури свих народа, па је гото-
во универзално симбол опажања и интелектуалне перцепције (Шеваље
и Гербран 2018: 1936). Стога не изненађује што се ова лексема, као
компонента соматских фразеологизама, користи посебно за упућивање
на „пажњу” и „опрез”, тј. на стање приправности и изузетне будности
које подразумева надзор, мотрење и контролу.
итал. a occhi (ben) aperti (’(добро) отворених очију’) – са пажњом, свесно,

са опрезом, помало неповерљиво, трезвеног ума;
шп. con los ojos (bien) abiertos (’са (добро) отвореним очима’) – веома
опрезно, надзирући изблиза, врло пажљиво;
срп. (широм) отворених очију – врло пажљиво, опрезно, помно, про-
мишљено.
Фразеолошке јединице италијанског и српског језика на интер-

лингвалном плану граде однос апсолутне еквиваленције. Шпански
фразем у односу на њих приказује парцијалну еквиваленцију са морфо-
синтаксичким разликама. У сва три језика израз се обично користи уз
глаголе, а не самостално. Упркос минималној варијацији у формалној
структури, код три фразема препознатљива је иста слика са истом ко-
нотативном вредношћу коју имају у основи. Путем чула вида перципи-
ра се највећа количина информација које добијамо из нашег окружења,
3 У раду су коришћене следеће типографске конвенције: скраћеница итал. уводи фразем на

италијанском, шп. на шпанском и срп. на српском језику. Фраземи су подебљани ради бољег
истицања у тексту. У загради, између једноструких наводника, дат је дослован превод фразема
са италијанског и шпанског на српски. У наставку је наведено значење које се путем фразема
лексикализује, према дефиницијама преузетим из консултованих речника. У заградама су дате
и варијанте фразема.

зато је очи потребно отворити (боље или шире) како би се избегле не-
предвиђене ситуације или непријатна изненађења.
итал. appena giri l’occhio (’чим скренеш око’) – чим се на тренутак

прекине директан надзор;
шп. /
срп. чим скренеш поглед – чим се на тренутак одврати пажња или изгуби
нешто из вида.
Фраземи италијанског и српског језика могу се окарактериса-

ти као парцијални еквиваленти са лексичким разликама. У српском
фразеологизму извршена је супституција соматизма „око” семантич-
ки блиском лексемом „поглед”, али је задржана истоветна формална
структура и аналогна семантичка вредност (будући да лексеме, премда
различите, припадају истом семантичком пољу). Шпански фразеолош-
ки инвентар не нуди адекватан преводни кореспондент. Исти смисао
могао би се остварити употребом израза a poco que te descuides (’чим
на тренутак скренеш пажњу’), који се не може сврстати у фраземе, а
још мање у соматизме. У италијанском језику у употреби је и фразе-
олошка јединица appena si volta l’occhio (’чим се окрене око’), која
на унутарјезичком плану представља потпуни семантички еквивалент
горенаведеном италијанском идиому.
итал. aprire (bene) gli occhi (’отворити (добро) очи’) – бити крајње
опрезaн, пажљив;
шп. аbrir (bien) los ojos (’отворити (добро) очи’) – помно пазити, бити
обазрив, понашати се изузетно опрезно;
срп. (добро) отворити очи – обратити нарочиту пажњу, посебно пазити.
На интерлингвалном плану фразеолошке јединице трију језика

аналогне су и граде однос апсолутне еквиваленције. Проналазимо и
исту слику у основи: очи је потребно добро отворити да би се обратила
додатна пажња и избегла превара или непријатност. Фраземи се могу
сврстати у групу тзв. амбивалентних фразеолошких јединица. Реч је о
хомонимним фраземима који имају два значења: једно, дословно или
компоненцијално, и друго, пренесено, идиоматско или фигуративно,
као нпр.: затворити очи, исплазити језик, опрати руке (Гарсија-Пахе
Санћес 2008: 389–390).
итал. avere gli occhi di Argo (’имати Аргусове очи’) – бити изузетно
опрезан, не дозволити да ишта промакне, имати очи које све виде;
шп. tener los ojos de Argos (’имати Аргусове очи’) – бити посебно опрезaн,
будaн, не пропустити ништа;
срп. имати Аргусове очи – имати оштро, пажљиво и будно око коме
ништа не може промаћи.
Фраземе трију језика карактерише однос апсолутне формалне и

семантичке еквиваленцијe. Разлог томе треба тражити у чињеници да
наведени фраземи представљају интерфразеологизме, или културне
европеизме (Корпас Пастор 2003: 250, 279). Реч је о фразеолошким је-
диницама које се у истом или веома сличном облику употребљавају у
многим европским језицима, при чему имају исто или врло блиско зна-
чење, а могу имати и заједничко порекло, извор и мотивацију (Финк-
Арсовски 2016: 80). У овом случају, идиом потиче из мита о Аргусу4. Са
прагматичког аспекта фраземи трију језика деле и иста дијафреквен-
цијска обележја, односно спадају у нискофреквентне идиоме.
итал. avere gli occhi dietro la testa (’имати очи иза главе’) – добро пазити,
бити нарочито опрезан;
шп. tener ojos en la nuca (’имати очи на потиљку’) – бити увек на опрезу,
будно пазити;
срп. имати очи на леђима – бити опрезан, пажљив или будан.
Фразеолошке јединице посматраних језика успостављају однос

парцијалне еквиваленције са лексичким разликама. На морфосинтак-
сичком нивоу примећује се структурна истост, формално блиски изрази
остварују аналогно значење, а разликују се у употреби лексема (глава/
потиљак/леђа). Фраземима, у случају када се преко њих лексикализује
феномен опреза, најчешће претходе глаголи морати, требати. У сва
три језика фразеологизми су вишезначни, и поред упућивања на опрез
и пажњу, имају и значење: „[С]ве видети, не пропуштати нити један де-
таљ, видети оно што други не виде, ништа не промицати некоме, бити
изузетан посматрач”. Дакле, на интерлингвалном нивоу, између фразе-
олошких јединица присутна је потпуна симетрија у полисемији.
У шпанском језику постоје фразеологизми који на интралингвал-
ном плану представљају семантичке кореспонденте горенаведеном: ко-
локвијално маркиран tener ojos en el cogote (’имати очи на потиљку’),
или мање фреквентан tener ojos en la еspalda (’имати очи на леђима’).
У српском језику синонимно се употребљавају и идиоми: имати очи на
потиљку, имати очи око главе и имати очи на врх главе, с тим што
последњи може денотирати и радозналу особу.
Заједничка за три језика јесте слика која је у семантичком талогу
фразеологизама: без обзира на место где су очи лоциране, све варијанте
фразема односе се на задњи део тела, супротно од природног положаја
очију. Kао да очи на лицу нису довољне, већ је потребно имати их и
4 Према грчкој митологији, овај див имао је мноштво очију по читавом телу, од којих је поло-
вина увек била отворена, тако да никад није спавао и стога је представљао одличног стражара.
Љубоморна богиња Хера га је задужила да чува Ију, Зевсову љубавницу, претходно претворену
у краву. По Зевсовој наредби, бог Хермес је убио Аргуса. Хера је пренела његове очи на перје
пауна, како би га овековечила. Иако постоји више верзија мита о Аргусу у којима се чита о
различитом броју очију које је поседовало ово митолошко биће, извесно је да је ова прича пос-
лужила као основа за настанак других фразема путем којих се лексикализује феномен пажње/
опреза: имати четворо, стотину, хиљаду, много очију.

позади, како се не би ништа пропустило, односно како би опрез био

загарантован (Паскуал Лопес 2006). Дакле, пошто се очи налазе на
предњем делу тела, а очима опажамо свет који нас окружује, оно што
се налази спреда је видљиво и јасно. Сходно томе, оно што се налази
иза нас није видљиво и познато и може представљати опасност, јер над
оним што не видимо немамо контролу. Зато је потребно бити додатно
опрезан, тј. имати очи и иза главе, на потиљку или леђима, како би се
предупредила опасност и успоставила контрола, или само да би се пер-
ципирало све оно што посматрача окружује.
итал. avere l’occhio a qualcosa (’имати око на нечему’) – обратити пажњу

на нешто, држати под контролом;
шп. tener ojo a algo (’имати око на нечему’) – гледати врло пажљиво,
обратити пажњу, мотрити;
срп. имати на оку нешто – помно пазити на нешто, мотрити, контролисати.
Италијански и шпански фраземи могу се окарактерисати као ап-

солутни преводни еквиваленти будући да остварују исту језичку реали-
зацију, имају исту слику и значење, и незнатну варијацију структурне
природе: једина разлика између италијанске и шпанске фразеолошке
јединице огледа се у употреби/изостанку одређеног члана. Српски фра-
зем, с друге стране, представља семантички кореспондент наведених
идиома, али је евидентна асиметрија у формалној структури, па с њима
гради однос парцијалне еквиваленције са морфосинтаксичким разли-
кама. Поред тога, српски фразем спада у ређе коришћену јединицу. У
шпанском језику се синонимно користи још једна фразеолошка једини-
ца: tener los ojos en algo (’имати очи на нечему’) коју на интралингвал-
ном плану одликује незнатна формална варијација.
итал. avere l’occhio a tutto (’имати око на свему’) – не губити из вида

ниједан детаљ, бавити се различитим стварима истовремено, све кон-
тролисати;
шп. /
срп. /
Италијанска фразеолошка јединица не проналази одговарајуће

парњаке ни у шпанском, ни у српском језику. У тројезичном Фразео-
лошком српско-италијанско- француском речнику (Головић 2010: 48),
превод наведеног италијанског фразема гласи гледати као тетреб. Са
оваквим преводилачким решењем нисмо сагласни јер „тетребов по-
глед” указује на заљубљену особу, и не имплицира стање будности или
контроле. Осим тога, у Речнику српског језика Матице српске (2007:
1316) тетребом се фигуративно денотира „глупак” или „будала”, па би
фразеолошка јединица гледати као тетреб реализовала значење: „гле-
дати тупо”, а не „пажљиво” и „контролишући”. Италијански фразем
појављује се у још две варијанте: avere occhi per tutto (’имати очи за
све’) и tenere un occhio a tutto (’држати око на свему’) које такође зна-
че – не губити из вида ништа, држати све под контролом.
итал. avere quattro occhi (’имати четири ока’) – добро пазити, бити на
опрезу;
шп. tener cuatro ojos (’имати четири ока’) – водити рачуна, предузети
све мере предострожности, не допустити се заварати;
срп. отворити четворе очи – будно мотрити, бити нарочито обазрив.
Фразеолошке јединице италијанског и шпанског апсолутно су ек-

вивалентне, док српски фразем у односу на њих показује парцијалну ек-
вивеленцију са лексичким разликама. Међутим, сва три језика бележе
више од једне варијанте за реализацију истог концепта, али ти варијант-
ни облици нису и формално еквивалентни, па у италијанском фразе-
олошком фонду проналазимо: avere cento occhi (’имати сто очију’),
у шпанском: andar(se), ir (estar, mirar) con mucho ojo (’ићи (бити,
гледати) са много ока’), andar(se), ir (estar, mirar) con cien ojos (’ићи
(бити, гледати) са сто очију’), ir con mil ojos (’ићи са хиљаду очију’), а
у српском: отворити сто очију.
У фраземима сва три језика препознаје се транспоновање путем
једног тропа – хиперболе (четири, сто, хиљаду очију) која указује на
значај опреза и предузимања мера у критичним ситуацијама. Природ-
но, свет се опажа с два ока, коришћењем бројева већих од два, постиже
се већа експресивност идиома, али се истовремено даје посебан значај
концепту пажње која се на сличан, хиперболичан начин лексикализује
у три посматрана језика. Није неосновано претпоставити да фразео-
лошке јединице воде порекло од мита о Аргусу о коме је било речи ра-
није у раду.
итал. avere sott’occhio (’имати испод ока’) – држати под контролом, не

губити из вида;
шп. /
срп. узети под око – пазити, контролисати, упорно мотрити, вребати.
Италијански и српски фразем граде однос парцијалне еквива-

ленције са лексичким разликама. Имају сличну слику, тј. на сличан
илустративан начин испољавају исту семантичку реализацију. Дивер-
генција се огледа у употреби различитог глагола. Фразеолошке једини-
це оба језика су полисемичне. Италијанска конотира још два значења:
1) имати нешто на уму, сећати се и 2) моћи добро видети, имати близу,
доступно, а српска – нанишанити на некога. Еквиваленција, макар и
парцијална, изостала је у полисемији. У шпанском језику не постоји
одговарајући фразеолошки еквивалент.
итал. avere un occhio alla padella e uno (l’altro) al gatto (’имати једно
око на тигању и једно (друго) на мачку’) – пазити истовремено на две
ствари или особе које захтевају подједнак надзор;

шп. tener un ojo a la sartén y otro a la gata (’имати једно око на тигању
а друго на мачки’) – пазити истовремено на различите ствари;
срп. /
Италијански и шпански фразем одликује однос парцијалне ек-

виваленције са морфосинтаксичким разликама. Фраземи два језика
лексички су и семантички конгруентни и користе исту слику са иден-
тичном конотацијом. Једина дивергенција међу италијанским и шпан-
ским фраземом огледа се у морфологији, тј. употреби различитог рода
именице. У српском језику не постоји фразеологизам који би дочарао
идеју о истовременом надзирању две или више ствари.
итал. avere un occhio di qua e uno di là (’имати једно око овде а једно
тамо’) – пазити истовремено на две ствари или особе;
шп. tener un ojo a algo y otro a otra cosa (’имати једно око на нечему а
друго на другој ствари’) – надзирати истовремено две ствари;
срп. /
Италијански и шпански фразем успостављају однос парцијалне

еквиваленције са лексичким разликама. Реализују исто значење, имају
исту синтаксичку структуру, а разлика се огледа у избору лексема. Срп-
ски фразеолошки фонд не нуди фразеолошку јединицу која би могла
бити њихов еквивалент. Идеја гледања у различитим правцима присут-
на је у српским идиомима једним оком гледа у Авалу, другим у Сме-
дерево и једним оком гледа где иде, а другим одакле је дошао. Њих
не бележе речници, својствени су говорном језику и маркирани као из-
разито колоквијални. Семантичка реализација коју остварују није поду-
дарна са значењем италијанског и шпанског фразема, будући да српски
фраземи именују разроку особу.
итал. buttare un (l’) occhio a (’бацити око на’) – надзирати, контролисати,

пазити на некога или нешто;
шп. еchar un ojo a (’бацити око на’) – мотрити, надзирати, с времена на
време погледати неку особу или ствар;
срп. бацити око на – контролисати, проверити, надзирати.
На интерлингвалном плану фраземи успостављају однос апсо-

лутне преводне еквиваленције коју одликују конгруентност лексичких
елемената и идентична морфосинтаксичка структура. Осим тога, три
језика користе исту слику са истоветном конотативном вредношћу. Ва-
ријанта италијанског фразема гласи dare un occhio a (’дати око на’)
који такође остварује значење: „[П]азити на нешто или некога, на огра-
ничен временски период и у одсуству оних који су за то одговорни или
задужени”.
итал. con occhio vigile (’с будним, пажљивим оком’) – с посебном пажњом
и будношћу, пратећи шта се дешава и шта може да се догоди;
шп. ojo avizor (’око које бди, пази’) – пажљиво, на опрезу, у будном ставу;
срп. будним оком – с појачаном пажњом, будно, опрезно.
Италијанску и српску фразеолошку јединицу одликује однос ап-

солутне еквиваленције, док шпански фразем у односу на њих показује
парцијалну еквиваленцију са морфосинтаксичким разликама, па пред-
ставља њихов значењски, али не и формални кореспондент. У основи
сва три фразеологизма јавља се слична слика са аналогном конотатив-
ном вредношћу. Заједничка за три језика јесте и чињеница да се фра-
земи готово никада не употребљавају самостално. У италијанском се
испред израза обично користе глаголи: guardare (’гледати’), osservare
(’посматрати’), seguire (’пратити’), sorvegliare (’надгледати’), док шпан-
ском најчешће претходе глаголи estar (’бити’), ir (’ићи’), mantener (’за-
држати’). Српска фразеолошка јединица најчешће колоцира уз глаголе
пратити, посматрати, мотрити.
итал. dormire con gli occhi aperti (’спавати с отвореним очима’) – бдети,
бити стално будан, на опрезу;
шп. dormir con los ojos abiertos (’спавати с отвореним очима’) – бдети,
живети
опрезно како не би био изненађен или преварен;
срп. /
Фраземи италијанског и шпанског језика граде однос апсолут-

не преводне еквиваленције. Заједничка им је формална и семантичка
структура, метафорична основа, као и денотативно и конотативно зна-
чење. С друге стране, у српском језику не постоји фразем који би пред-
стављао њихов адекватан еквивалент. У италијанском постоји обиље
идиома који се користе као значењски синоними наведеног: dormire
con un occhio solo (’спавати са само једним оком’), dormire con un
occhio solo come il gatto (’спавати са само једним оком као мачак’),
dormire a occhi aperti (’спавати отворених очију’). У шпанском језику
на унутарјезичком нивоу, такође, проналазимо семантичке кореспон-
денте наведеног фразема: dormir сon un ojo abierto (’спавати с отво-
реним оком’), dormir con un ojo abierto y el otro cerrado (’спавати с
једним оком отвореним а другим затвореним’).
итал. dormire con gli occhi aperti come la lepre (’спавати с отвореним
очима као зец’) – увек бити на опрезу како би се могло реаговати у сваком
тренутку, живети у сталном страху;
шп. dormir con los ojos abiertos como las liebres (’спавати с отвореним
очима као зечеви’) – живети опрезно, бити увек напола будан;
срп. спавати као зец – бити увек пажљив и обазрив, спавати отворених
очију како би се стално било на опрезу.
На интерлингвалном плану фраземи италијанског и шпанског

језика успостављају однос парцијалне еквиваленције са морфосин-

таксичким разликама коју карактеришу међујезичка семантичка си-

нонимија и подударност лексичких елемената. Једина разлика огледа
се у морфологији, односно употреби различитог броја исте именице.
Такође, два језика користе исту слику са истом конотацијом. Слич-
ну слику користи и фразем српског језика, који у односу на наведене
идиоме показује парцијалну еквиваленцију са морфосинтаксичким и
лексичким разликама, јер га одликује морфосинтаксичка дивергенција
и изостанак употребе соматског конституента. Заједничко пак за сва
три језика јесте присуство зоонимске компоненте „зец”. Поређење по-
тиче још из старог Египта, где се веровало да зечеви спавају отворених
очију, те су стога били симбол опреза и будности. Данашња наука зна
да зечеви спавају као и све остале животиње. Ради се о томе да су код
зечева капци веома мали и не покривају цело око, па зато изгледа као
да спавају напола отворених очију.
итал. non perdere d’occhio (’не губити из ока’) – држати под сталном
контролом, не губити из вида;
шп. no perder de ojo (’не губити из ока’) – непрекидно бдети над неким
или нечим, контролисати;
срп. не (ис)пуштати с (из) ока (очију) – пазити, вребати, непрестано
проматрати и контролисати, пратити непрекидно погледом.
Италијанска и шпанска фразеолошка јединица граде однос апсо-

лутне еквиваленције. Фразеологизми трију посматраних језика имају
исто конотативно значење, сличну слику у основи и исту структуру, али
српски фразем показује неку врсту лексичке варијације, па се може
подвести под случај парцијалне еквиваленције са лексичким разлика-
ма у односу на друга два. Апсолутна интерлингвална еквиваленција се,
међутим, уочава код фразеолошких јединица супротног значења: итал.
perdere d’occhio (’изгубити из ока’), шп. perder de ojo (’изгубити из
ока’) и срп. (из)губити из ока (очију). Њихова семантичка реализација
је истоветна: „не (моћи) видети више некога или нешто, изгубити из
вида”, а за разлику од претходно наведених фразема који подразуме-
авају да је пажња усмерена на предмет опажања, указују да се оно што
се посматра губи из видокруга.
итал. non staccare gli occhi di dosso (’не одвајати очи са’) – надзирати,
пажљиво посматрати некога или нешто, не скидајући погледа ни на трен;
шп. no quitar los ojos de (encima) (’не одвајати очи са’) – мотрити са
посебном пажњом, надгледати некога или нешто не скидајући поглед ни
на тренутак;
срп. не одвајати очи са – стално пратити, пазити, нетремице гледати,
надгледати.
Фразеолошке јединице разматраних језика карактеришу конгру-

ентне морфосинтаксичке структуре и изоморфни лексички елементи,
дакле, граде однос апсолутне еквиваленције. Наведени фразеологизми
су вишезначни, односно поред надзора и мотрења изражавају и идеју

допадања. У оба случаја показују савршену симетрију, тј. граде однос
апсолутне еквиваленције у полисемији. У сва три језика постоје и се-
мантички синоними наведених фразема. У италијанском: non alzare
gli occhi da (’не подизати очи са’), non levare gli occhi di dosso (’не
подизати очи са’), у шпанском: no quitar ojo de (’не одвајати око са’),
no apartar los ojos de (’не склањати очи са’), no despegar los ojos de
(’не одлепљивати очи са’), и српском: не скидати ока (очију) са, не
спуштати ока са, не откидати очи са, не скренути очи од. Ипак, иако
наведени шпански и српски фраземи представљају значењске синони-
ме на интралингвалном плану, са становишта прагматике не деле иста
дијатопска и дијахрона обележја.
итал. occhio a …! (’око на…!’) – пази на…! узвик се користи да би се

скренула нечија пажња, да се особа упозори на опасност и буде на опрезу;
шп. ¡ojo a …! (’око на…!’) – пази на…! узвик се користи да би се неко
упозорио;
срп. /
Италијански и шпански фразем представљају апсолутне еквива-

ленте, док у српском језику не постоји одговарајући соматизам који би
се користио као узвик у сличном контексту. Италијански фразем је ре-
дукована варијанта конструкције occhio alla penna! (’око на перо!’),
чија је етимологија неизвесна. У језику морепловаца „penna” је врх,
шиљак једра, према чијем је кретању могуће контролисати ветар, како
би се предвидели и избегли удари или промена смера. За стрелце, то је
свако од пера постављених на реп стреле које је држе у жељеном смеру
након што је одапета са лука, о чему је важно водити рачуна да би се
постигао прецизан погодак (Кварту 1993: 339). Шпански фразем, та-
кође, има неизвесно порекло. Претпоставља се да ¡ojo al parche! (’око
на закрпу!’) потиче из војне терминологије. „Закрпа” је заправо била
кожа бубња која одјекује када се у њу удара. Бубањ се користио да би
се привукла пажња војника када би официри желели да им пренесу на-
редбу или током марширања, да не би промашили корак. У другом ту-
мачењу израз се односио на бубањ у који је градски гласник ударао пре
него што би изрекао свој проглас, како би привукао пажњу људи. Бу-
дући да сам узвик ¡ojo! (’око!’) значи „пажња!”, закрпа се можда односи
на сам комад тканине или коже којим се покрива рањено или болесно
око (Буитраго 2007: 512). У шпанском се користе још и сама лексема
¡ojo! (’око!’) или израз ¡mucho ojo! (’много око!’), у истом значењу.
итал. seguire con l’occhio (’пратити оком’) – пратити погледом, гледати

како се не би изгубио из вида, гледати неког док се удаљава;
шп. seguir con los ojos (’пратити очима’) – пратити, пажљиво гледати;
срп. пратити очима – пажљиво гледати, пратити погледом, непрекидно
држати поглед на некоме или нечему.

У односу на италијанску фразеолошку јединицу шпанска и срп-

ска (међусобно апсолутно еквивалентне) успостављају однос парцијал-
не еквиваленције са морфосинтаксичким разликама. Фраземи имају
исту синтаксичку структуру, исту слику, и исто значење, а разликују
се искључиво у морфологији, тј. коришћењу облика једнине/множине
лексемске компоненте „око”. У италијанском језику користе се и сле-
деће фразеолошке јединице са аналогним значењем: accompagnare
con l’occhio (’испратити оком’) и andare dietro con l’occhio (’ићи иза
оком’).
итал. tenere d’occhio (’држати од ока’) – држати нешто или некога под
сталним визуелним надзором, проверавати;
шп. tener de ojo (’имати (држати) од ока’) – осетити неповерење према
неком, бити сумњичав, подозрив;
срп. држати на оку – помно пазити на некога (нешто), контролисати,
надзирати.
Док се италијански и српски фразем разликују искључиво у упо-

треби предлога и стога граде однос парцијалне еквиваленције са мор-
фосинтаксичким разликама, шпански идиом који није у учесталој упо-
треби5, у лексичком и формалном смислу идентичан је с наведеним
италијанским фраземом, али не представља његов семантички еквива-
лент, јер не значи „надзирати, мотрити”. Дакле, реч је о привидној ек-
виваленцији, лажним фразеолошким пријатељима, тј. фраземима који
остварују другачију семантичку реализацију, упркос конгруентности на
свим осталим нивоима.
итал. tenere gli occhi aperti (’држати очи отворене’) – не пропустити

ниједан детаљ, водити рачуна о оном шта се дешава како би се избегла
штета или непријатност;
шп. tener los ojos abiertos (’имати (држати) очи отворене’) – помно
пазити, бити обазрив, понашати се изузетно опрезно, како не би били
преварени или изненађени;
срп. држати отворене очи – добро припазити, бити на опрезу, водити
рачуна.
Наведене фразеолошке јединице успостављају однос апсолутне

еквиваленције и остварују исто значење као и фразеологизам (добро)
отворити очи. Сва три језика су посебно продуктивна у стварању фра-
зема који у основи имају исту слику као и наведени. У италијанском је-
зику се истоветна семантичка реализација постиже употребом следећих
идиома: tenere gli occhi ben aperti (’држати очи добро отворене’) и
stare con gli occhi aperti (’бити са отвореним очима’), у шпанском:
abrir el ojo (’отворити око’), andar/ir con los ojos bien abiertos (’ићи
са добро отвореним очима’), аndar/ ir (estar) con ojo (’ићи (бити) с
5 Наводе га речници: Diccionario del español actual (1999: 3282) и Diccionario de locuciones
idiomáticas del español actual (2019) (http://www.diccionariodilea.es/diccionario#).
оком’), tener el ojo tan largo (’имати тако дугачко око’), despabilar(se)
los ojos (’разбудити (се) очи’), avivar el ojo (los ojos) (’оживети око
(очи)’), или централноамерички pelar el ojo (’огулити око’), у српском:
имати отворене очи, широм отворити очи, имати оволике очи, гле-
дати (посматрати) отворених очију, отворити (уперити) све очи.
Иако сви набројани фраземи реализују исто значење, разлика постоји
у учесталости употребе, припадању формалном/колоквијалном регис-
тру, регионалној или дијалекатској маркираности итд. па се са прагма-
тичког аспекта могу посматрати као дијафреквенцијски, дијафазни,
дијатопски, дијастратски и дијакултуролошки варијететни облици.
итал. tenere sott’occhio (’држати под оком’) – имати контролу над неким
или нечим, надзирати;
шп. no perder de ојо (vista) (’не губити из ока (вида)’) – контролисати,
надзирати, пажљиво проматрати;
срп. држати на оку – мотрити, надзирати.
Италијанска и српска фразеолошка јединица граде однос пар-

цијалне еквиваленције са морфосинтаксичким разликама, а семантич-
ки су блиске са раније поменутим идиомима: tenere d’occhio, avere
sott’occhio, односно имати на оку и узети некога под око. На уну-
тарјезичком нивоу кореспонденте проналазимо и у српским фраземи-
ма: бити под нечијим оком или бити пред очима некоме који значе:
„[П]од нечијим сталним надзором или присмотром”. Одговарајући зна-
чењски кореспондент италијанском и српском фразему био би шпан-
ски no perder de ојо (vista). Шпанска фразеолошка јединица са друге
две гради однос парцијалне еквиваленције са морфосинтаксичким и
лексичким разликама. Дакле, фразеологизми трију језика имају ана-
логну семантичку реализацију, али се формална нееквиваленција ог-
леда у коришћењу потврдног тј. одричног облика глагола, коришћењем
другачије лексеме (глагола губити/држати), и (у варијанти са лексемом
„вид”) лексичкој дивергенцији, односно супституцији лексеме другом,
семантички блиском, готово синонимном лексемом која такође има
фразеолошку вредност.
Тип еквиваленције међу фраземима приказан је у Табели бр. 1:
AE ПЕМP ПЕЛP ПЕМЛP НЕ ЛП AE ПЕМP ПЕЛP ПЕМЛP НЕ ЛП

a occhi (ben) aperti buttare un (l’) occhio a
шп. · шп. ·
срп. · срп. ·
appena giri l’occhio con occhio vigile
шп. · шп. ·
aprire (bene) gli occhi dormire con gli occhi aperti
шп. · шп. ·

avere gli occhi di Argo dormire con gli occhi aperti come la
lepre
шп. · шп. ·
avere gli occhi dietro la testa non perdere d’occhio
шп. · шп. ·
avere l’occhio a qualcosa non staccare gli occhi di dosso
шп. · шп. ·
avere l’occhio a tutto occhio a …!
шп. · шп. ·
avere quattro occhi seguire con l’occhio
шп. · шп. ·
avere sott’occhio tenere d’occhio
шп. · шп. ·
avere un occhio alla padella e uno al tenere gli occhi aperti
gatto
шп. · шп. ·
avere un occhio di qua e uno di là tenere sott’occhio
шп. · шп. ·
Табела бр. 1 – Тип еквиваленције између соматизама са компонентом „око” у
италијанском, шпанском и српском језику
ЗАКЉУЧАК
У раду се бавимо анализом соматизама са компонентом „око” у

италијанском, шпанском и српском језику. Имајући у виду чињеницу
да соматски фразеологизми, а посебно они са компонентом „око” чине
значајан део фразеолошког инвентара сва три језика, анализи су под-
вргнути само изабрани фраземи, они којима се изражавају пажња и оп-
рез. Полазни језик био је италијански, а циљни шпански и српски.
У циљу доказивања хипотезе да ће два типолошки сродна језика
(италијански и шпански) делити више заједничких фразеолошких ка-
рактеристика у односу на типолошки удаљени језик (српски), из општих
и фрезеолошких једнојезичних, двојезичних и тројезичних речника, као
и из електронских извора ексцерпиран је корпус за истраживање. Мето-
дом интерлингвалне контрастивне анализе идентификоване су истости,
сличности и разлике са лексичког, семантичког и морфосинтаксичког

аспекта, с циљем да се одреди тип еквиваленције на интерлингвалном
нивоу.
Одређен је тип еквиваленције за 22 фразеолошке јединице са ком-
понентом „око” у италијанском, 19 у шпанском и 17 у српском језику.
У случајевима када су постојале семантички истоветне фразеолошке
јединице које се могу посматрати као варијантни облици анализира-
ниих фразема, наведени су њихови примери у сва три језика, тако да је
укупно анализирано 120 соматизама (38 италијанских, 48 шпанских и
34 српска).
Контрастирањем италијанских и шпанских фразеолошких једи-
ница дошло се до закључка да између 10 фразема постоји однос ап-
солутне еквиваленције, 5 граде однос парцијалне еквиваленције са
морфосинтаксичким разликама, 2 однос парцијалне еквиваленције са
лексичким разликама, 1 однос парцијалне еквиваленције са морфо-
синтаксичким и лексичким разликама, нулта еквиваленција утврђена
је између 3 фразема, а идентификован је и 1 лажни пријатељ. С друге
стране, поређење италијанских и српских фразема дало је следеће ре-
зултате: 7 апсолутних еквивалената, 4 парцијална еквивалената са мор-
фосинтаксичким разликама, 5 парцијалних еквивалената са лексичким
разликама, 1 парцијални еквивалент са морфосинтаксичким и лексич-
ким разликама, док је нулта еквиваленција забележена у 5 случајева, а
лажних пријатеља није било.
У Табели бр. 2 резултат је изражен и процентуално:
италијански
AE ПЕМP ПЕЛP ПЕМЛP НЕ ЛП
шпански 45,45% 22,73% 9,09% 4,55% 13,64% 4,55%
српски 31,82% 18,18% 22,73% 4,55% 22,73% 0,00%
Табела бр. 2 – Тип еквиваленције између соматизама са компонентом „око” у
италијанском, шпанском и српском језику изражен у процентима
Уочава се да у шпанском и српском језику највећи проценат фра-

зема гради однос апсолутне еквиваленције са италијанским кореспон-
дентом, иако је тај проценат нижи у српском него у шпанском. Про-
ценат случајева нулте еквиваленције је знатно већи између италијан-
ског и српског, него између италијанског и шпанског језика. Уколико
посматрамо управо апсолутне еквиваленте италијанског и шпанског, у
поређењу са српским, као и однос нулте еквиваленције може се рећи да
је доказана полазна хипотеза, тј. да генетски сродни језици деле више
заједничких фразеолошких карактеристика. Ипак, укупан проценат
парцијалних еквивалената знатно је виши између италијанског и срп-
ског, него између италијанског и шпанског. То се може објаснити чиње-
ницом да соматска фразеологија, због универзалности начина на које

људско тело функционише, открива подударности и између језика који

не припадају истој језичкој породици. Користећи сопствено тело људи
су обављали различите радње, а онда називе делова тела повезивали с
функцијом коју врше, да би их потом метафорички пресликали на раз-
личите појмове из свакодневног живота. Из тог разлога неки соматски
фразеологизми имају јасну слику у семантичком талогу, јер се значење
соматске компоненте није десемантизовало у потпуности. Такве фра-
земе карактерише слаба идиоматичност, а присуство соматизма допри-
носи транспарентности фразеологизма и његовој семантичкој анализи.
Људско тело, које је исто за све народе, не оставља превише простора за
језичку варијацију. Постојање универзалних људских знања и асоција-
ција о деловима тела објашњава постојање соматизама исте или сличне
структуре и значења у различитим језицима, а такође говори о блиско-
сти у начину доживљавања света различитих народа. Посреди је поли-
генеза, паралелан и међусобно независан настанак истих или сличних
појава у различити језицима (Турк, Опашић 2008: 28), која се у случају
соматске фразеологије јавља као резултат постојања универзалних ме-
тафора које су мотивисане општим и заједничким телесним искуством
човека. С друге стране, премда човечије тело има исте функције у свим
језицима, њихова симболика је културно одређена (Ковачевић 2012:
16–17), па се тиме објашњава постојање нултих еквивалената и лажних
пријатеља на међујезичком нивоу.
Извори
Аркес, Падоан 2020: R. Arqués, A. Padoan, Il Grande dizionario di spagnolo, Bologna:
Zanichelli.
Буитраго 2007: A. Buitrago, Diccionario de dichos y frases hechas, Madrid: Editorial
Espasa Calpe, S. A.
Вујанић и др. 2007: М. Вујанић и др., Речник српског језика, Нови Сад: Матица
српска.
Головић 2010: Б. Головић, Фразеолошки српско-италијанско-француски речник,
Београд: Албатрос плус.
Клајн 1996: I. Klajn, Italijansko-srpski rečnik, Beograd: Nolit.
Кварту 1993: B. M. Quartu, Dizionario dei modi di dire della lingua italiana, Milano:
Rizzoli Libri S. p. A.
Лапучи 1993: C. Lapucci, Il dizionario dei modi di dire della lingua italiana, Milano:
Garzanti.
Лапучи 2007: C. Lapucci, Dizionario dei proverbi italiani, Milano: Mondadori DOC.
Лурати 2001: O. Lurati, Dizionario dei modi di dire, Milano: Garzanti.
Малдонадо Гонсалес 2006: S. Maldonado González (ed.), Clave:diccionario de uso del
español actual, Madrid: SM.
Молинер 2002: M. Moliner, Diccionario de uso del español, Madrid: Gredos.
Оташевић 2012: Ђ. Оташевић, Фразеолошки речник српског језика, Нови Сад:

Прометеј.
Пенадес Мартинес 2019: I. Penadés Martínez, DiLEA. ‹https://www.diccionariodilea.
es/diccionario#.›. 10.02.2022.
Питано 1998: G. Pittàno, Dizionario fraseologico delle parole equivalenti, analoghe e
contrarie, Bologna: Zanichelli editore S. p. A.
Питано 2009: G. Pittàno, Frase fatta capo ha, Dizionario dei modi di dire, proverbi e
locuzioni di italiano, Bologna: Zanichelli.
Санћес 2001: A. Sánchez (ed.), Gran diccionario de uso del español actual, Madrid:
SGEL.
Сање, Скепизи 2005: S. Sañé, G. Schepisi, Il dizionario di Spagnolo. Dizionario
Spagnolo-Italiano Italiano-Spagnolo, Bologna: Zanichelli/Vox.
Севиља Муњос, Сурдо 2009: J. Sevilla Muñoz, M. Zurdo, Refranero multilingüe,
Madrid: Instituto Cervantes.
Секо и др. 1999: M. Seco, et al., Diccionario del español actual (vol. II), Madrid:
Aguilar.
Сорџе 1997: P. Sorge, I modi di dire della lingua italiana, Roma: Newton.
Цингарели 2004: N. Zingarelli, Vocabolario della lingua italiana, Bologna: Zanichelli.
Гарсија-Пахе Санћес 2008: M. García-Page Sánchez, Introducción a la Fraseología
española. Estudio de las locuciones, Barcelona: Anthropos.
Зафировић 2014: M. Zafirović, Suze u nemačkoj i srpskoj frazeologiji, Нови Сад,
Језици и културе у времену и простору, III, Нови Сад, 135–140.
Касарес 1992: J. Casares, Introducción a la lexicografía moderna, Madrid: C. S. I. C.
Ковачевић 2012: B. Kovačević, Hrvatski frazemi od glave do pete, Zagreb: Institut za
hrvatski jezik i jezikoslovlje.
Корпас Пастор 1996: G. Corpas Pastor, Manual de fraseología española, Madrid:
Gredos.
Корпас Пастор 2003: G. Corpas Pastor, Acerca de la (in)traducibilidad de la
fraseologia, у: G. Korpas Pastor (уред.), Diez años de investigación en fraseología:
análisis sintáctico-semánticos, contrastivos y traductológicos, Madrid: Iberoamericana,
275–310.
Мељадо Бланко 2002: C. Mellado Blanco, Grados de idiomaticidad en fraseologismos
del alemán y del español, у: L. Iglesias Rábade, S. Mª. Doval Sánchez (уред.), Studies
in Contrastive Linguistics. Proceedings of the 2nd International Contrastive Linguistics
Conference, Santiago de Compostela: Universidad de Santiago de Compostela, 653–
661.
Мршевић-Радовић 1987: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолошке глаголско-именичке
синтагме у савременом српско-храватском језику, Београд: Филолошки факултет.
Николић 2021: A. Nikolić, Kontrastivna i konceptualna analiza nemačkih i srpskih
frazeologizama sa komponentom Tür/vrata, Бања Лука: Филолог, 24, Бања Лука,
186–201.
Паскуал Лопес 2006: X. Pascual López, Lo que veo, bien lo creo. La vista en la
fraseología española de origen latino, Némesis. Revista de Humanidades, 17.

Паезе 1988: A. Paese, Body language, How to read others’ thoughts by their gestures,
Oxford: University Printing House.
Ристић 2013: G. Ristić, Somatizmi u nemačkoj i srpskoj frazeologiji (kontrastivna
istraživanja), Doktorski rad, Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet.
Тривић 2013: A. Trivić, Correspondencia recíproca en la fraseología. Análisis
contrastivo español-serbio, Timisoara: Colindancias, Revista de la Red Regional de
Hispanistas de Hungría, Rumanía y Serbia, 4, Timisoara, 69–80.
Тривић 2015: А. Тривић, Лексичко-семантичка анализа соматизама у
фразеологији савременог шпанског и српског језика: контрастивни приступ,
Докторска дисертација, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Турк, Опашић 2008: M. Turk, M. Opašić, Supostavna raščlamba frazema, Rijeka:
Fluminensia, 1, Rijeka: 19–31.
Финк-Арсовски 2016: Ž. Fink-Arsovski, Što čini razliku? (Tri novija frazeološka
kalka u hrvatskom jeziku), у: Ž. Čelić, T. Fuderer, Tetyana (уред.), Slavenska filologija.
Prilozi jubileju prof. em. Milenku Popoviću, Zagreb: FF press, 80–88.
Шеваље, Гербран 2018: J. Chevalier, A. Gheerbrant, Diccionario de los símbolos,
Barcelona: Titivillus.
Marija N. Vujović / CONTRASTIVE ANALYSIS OF SOMATIC IDIOMS CONTAIN-

ING THE LEXEME “EYE” IN THE ITALIAN, SPANISH AND SERBIAN LANGUAGE
(SEMANTICAL FIELD ATTENTION/CAUTION)
Summary / This paper deals with the analysis of idioms containing the lexeme “eye”
in the Italian, Spanish and Serbian languages. Since somatic idioms, especially those
with the lexeme “eye”, represent a large part of the phraseological fund of three
languages, only those idioms that express attention/caution were analyzed. Italian
was the source language, whereas Spanish and Serbian are the target languages. The
initial hypothesis was that two typologically related languages (Italian
and Spanish)
would share more common phraseological characteristics in comparison to typologi-
cally unrelated language (Serbian).
In order to prove the hypothesis from general and phraseological dictionaries, as well
as from electronic sources, a research corpus was excerpted. Using the method of
contrastive analysis, similarities and differences were identified from lexical, semantic
and morphosyntactic aspects in order to establish the type of equivalence between
the idioms at the interlingual level. The type of equivalence was determined for 22
idioms containing the lexeme “eye” in Italian, 19 in Spanish and 17 in Serbian. By
contrasting the Italian and Spanish idioms, it can be concluded that there is absolute
equivalence between 10 idioms, 5 of them form a relationship of partial equivalence
with morphosyntactic differences, 2 a relationship of partial equivalence with lexical
differences, 1 a relationship of partial equivalence with morphosyntactic and lexi-
cal differences, zero equivalence is established between 3 idioms, and 1 false friend
isidentified. On the other hand, the comparison of Italian and Serbian idioms gave
the following results: 7 absolute equivalents, 4 partial equivalents with morphosyn-
tactic differences, 5 partial equivalents with lexical differences, 1 partial equivalent
with morphosyntactic and lexical differences, while zero equivalence was recorded
in 5 cases, and there were no false friends. It can be seen that in both Spanish and
Serbian, the highest percentage of idioms are absolute equivalents with their Italian
correspondent, although that percentage is lower in Serbian than in Spanish.
Therefore, it can be concluded that the initial hypothesis has been proven, ie. that
typologically related languages share more common phraseological characteristics.
However, the number of partial equivalents between Italian and Serbian is very high.
This can be explained by the fact that somatic idioms, due to the universality of bod-
ily experience, reveal similarities between languages that
do not belong to the same
language family. The existence of universal human knowledge and associations about
body parts explains the existence of somatisms that have the same or similar structure
and meaning in different languages. On the other hand, although the human body
has the same functions in all languages, their symbolism is culturally determined
(Kovačević, 2012: 16-17), and that could explain the existence of zero equivalence
and false friends at the interlingual level.
Keywords: eye, attention/caution, idiom, somatism, contrastive analysis, contrastive

phraseology, equivalence, Italian, Spanish, Serbian

Прихваћен за штампу маја 2023.

821.111-31.09 Orwell G.
821.163.42-3.09
10.46793/LIPAR82.085KL
Kornelija Kuvač-Levačić1
Odjel za kroatistiku
Sveučilište u Zadru
THE EMOTIONAL CONSTRUCT OF THE FUTURE IN

ORWELL’S 1984. AND CROATIAN SCIENCE FICTION
IN THE 2000s2
In this paper, two works of science fiction, distanced from each other both spatially and tem-
porally (as they belong to different national literatures) are analysed: Orwell’s novel 1984 and
Darko Macan’s and Tatjana Jambrišak’s short story „Besmrtni slučaj“ (“An Immortal Case”), as
an example of Croatian science fiction from the 2000s. This research is focused on the ways in
which these respective authors textually construct emotions within the framework of a fictional
perspectivisation of the future. Contemporary constructivist approaches to the emotions show
that they are an important part of cognitive processes and also culturally conditioned entities.
This work proves that emotional constructs of the future can be taken into consideration when
dealing with the basic genre characteristics of science fiction. This means that they participate
in the creation of a conceptual breakthrough of the paradigm of our episteme, that they are
a part of cognitive estrangement, or of the fictional novum validated by epistemic logic. Thus,
this topic, when approaching science fiction, despite the national literature or period to which
such a work may belong, may contribute to further research regarding the possible cultural
conditions of the emotions of the future, as well as furthering knowledge on the characteristics
of the genre of modern science fiction.
Key words: literary emotionology, emotions, emotional constructs, science fiction, Orwell, Macan,
Jambrišak, cognitive estrangement, conceptual breakthrough, fictional novum
1. INTRODUCTION
Literature is a rich field of interdisciplinary studies, integrating

psychological, sociological, neurological and other approaches in the
context of nuanced, complex representations of human emotional
experience – in more definite terms, representations which have had
a profound and long-lasting influence throughout various epochs and
cultures (Hogan 2011:3). Not only does research into literary texts improve
our understanding of literature, but also that of the human mind, the
emotions, and especially the way in which we envisage emotions and form
1 klevac@unizd.hr
2 This work has been fully supported by the University of Zadar under the project number
IP.01.2021.09..
our concepts of them3 (Hogan 2003:15); and yet, literature has long been
absent from the interdisciplinary research of the emotions, especially when
regarding science fiction, despite the fact that one of its greatest theorists,
Darko Suvin, noted that „it is not possible to conceive a single conceptually
and semantically clear expression in science fiction which does not seek
and generate explicated emotions“ (2012:66). Science fiction, at its best,
presents a world in which the paradigm has shifted, both the scientific and
cultural paradigm, i.e., those that influence life entirely, human civilisation
(Šakić 2006:15). The primary formal procedure in science fiction is a
„narrative chronotope and/or actors different from the author’s empirical
world“ (Suvin 2009: 175), and this difference is often made explicit on the
psychological plane of their formation, i.e., in the ways in which authors
construe their actors’ emotions.
Using two texts, distanced both spatially and temporally as examples,
George Orwell’s 1984 (from 1949) and the short-story „Besmrtni slučaj“
(„The Immortal Case“) by the Croatian writers Darko Macan and Tatjana
Jambrišak (from 2008), within the methodological framework provided
by the emotionological approach to literature4, the constructs of emotions
with which these authors represent an imaginary model of the world of the
future will be analysed. Further topics of research are; the expression of
emotions and/or feelings in a science fiction literary text, the strategies of
their representation (cf. Brković 2015:406), as well as their effects within
the defined characteristics of the science fiction genre; among the first,
cognitive estrangement, the formation of the novum and the conceptual
breakthrough. At the centre of this research the six basic universal
emotions according to Ekman’s model will be cited: these being happiness,
3 The emotions are no longer approached in scholarship as exclusively biological and physiological
phenomena, but from a constructivist perspective within the frame of cultural models and cogni-
tive processes, and this has been the case for several decades. Batja Mesquita’s and Nico H. Frijda’s
cultural model does not present the emotions as unified entities but as a process comprised of se-
quences: concerns – appraisal - physiological changes – action readiness – behavioural expression
– regulation (1992:180). The role of the way a society is really organised is of great importance on
the process of an individual’s emotions and presents an important source of cultural differences in
emotional phenomena. (Mesquita, Frijda, 1992: 201). Ekman and Cordaro define emotions as „dis-
crete physiological responses to fundamental life situations that have been useful in our ancestral
environment“ (2011:364), yet the influence of culture is present in the way in which we present
every emotion and this in the language for an emotion and in attitudes toward an emotion. It has
been proven that there are great emotional differences regarding this, to the extent that not every
culture has the concepts for the seven emotions for which there is proof that they are universally
the strongest (Ekman, Cordaro 2011:369). Sara Ahmed, in The Cultural Politics of Emotion (2020)
relates pain, hate, fear, disgust, shame and love with gender, race and sexuality when analysing
the “emotionality of texts”. The cognitive model relates emotions, cognition and the formation of
consciousness. According to Damasio, emotions in all likelihood assist logical thinking and making
logical conclusions, especially in personal and social situations that include risk and conflict. Yet
the emotions are not a replacement for the understanding, nor do the emotions decide instead of
us. (Damasio, 2005:51)
4 „Emotionology: the attitudes or standards that a society, or a definable group within a society,
maintains toward basic emotions and their appropriate expression; ways that institutions reflect
and encourage these attitudes in human conduct (…)“ (Stearns, 1985:813)

The Emotional Construct of the Future in Orwell’s 1984. And Croatian Science Fiction in the 2000s
sadness, anger/aggression, fear, disgust and surprise (1970:155)5. After a

definition of the basic concepts and an overview of the research conducted
thus far and relevant for this topic, an analysis of this subject corpus will
follow regarding the way in which the textual manifestation of emotions
is exemplified by the perspectivisation6 of an imagined future. There will
be a discussion on what each individual author suggests – how will the
emotions appear in the author’s vision of the future? Will the physiological
solutions to the circumstances in life itself and the stimuli from the
environment stay the same, or will they change? How will change in society
and civilisation reflect on the representations of emotions in language and
the general attitude towards them? Taking into account that emotions
are culturally conditioned7, the assumption here is that the construct of
emotions in science fiction expand their role into the perspectivisation of
an imagined future society, as their representation is greatly dependent
on social practices and the changes therein. The aim of this research is
to discover if there are any comparable emotional constructs which can
be considered as characteristic for this genre, to question how they are
realised in individual texts and the way in which they function within the
framework of such genre characteristics.
2. THE RELATIONSHIP BETWEEN EMOTIONS AND

KNOWLEDGE IN SCIENCE FICTION
According to Darko Suvin, science fiction should be defined as a

fictional story determined by the hegemonic literary procedure of a locus or
dramatis personae which is radically or at least significantly different from
the empirical periods, places or characters of what is otherwise known as
mimetic fiction, yet are also perceived as impossible within the frames of the
cognitive norms of the author’s epoch (Suvin 2010:21). Suvin approaches
science fictions as the literature of cognitive estrangement (2010:36), and
5 This has been selected for methodological reasons, although the model of basic or universal emo-
tions was expanded later in the work of Robert Plutchik (1980) for example: – acceptance, anger,
anticipation, disgust, joy, fear, sadness, surprise; Ekman (1972) and Friesen and Ellsworth (1982)
– anger, disgust, fear, joy, sadness, surprise; Frijda (1986) – desire, happiness, interest, surprise,
wonder, sorrow; Gray (1985) – rage, terror, anxiety, joy; Izard (1977) – anger, contempt, disgust,
distress, fear, guilt, interest, joy, shame, surprise; Oatley and Johnson-Laird (1987) – anger, disgust,
anxiety, happiness, sadness; Panksepp (1982) – expectancy, fear, rage, panic; Tomkins (1984) –
anger, interest, contempt, disgust, distress, fear, joy, shame, surprise; Weiner and Graham (1984)
– happiness, sadness. (see: Kovačević, Ramadanović, 2016:507). In this work, as may be necessary,
Ekman’s basic model will be supplemented by the universal emotions from other models.
6 According to Schwarz-Friesel the textual manifestation of emotions can be exemplified by
perspectivisation, i.e., the presentation of matters of fact from a certain perspective (2007:212, cit.
in: Čović-Filipović, 2016:36)
7 „The cultural meaning system that constitutes the concept of emotion has been invisible because we
have assumed that it is possible to identify the essence of emotion, that the emotions are universal,
and that they are separable from both their personal and social context“ (Lutz 1986:288)
its primary formal technique is an „imaginative framework alternative to

the author’s empirical environment“ (Suvin 1979:8). The greatest reach of
successful science fiction – making the reader aware of cultural, gender,
ideological, racial and every other difference, an encounter with the Other
– is the conceptual breakthrough of the paradigm of our episteme (Clute
and Nicholls8), in the sense of the concept from the philosophy of science
as the general framework of an interpretation of the world around us
(https://sf-encyclopedia.com/entry/conceptual_breakthrough and Šakić
2006:15).
The emotions9, not only considered as biological and psychological
phenomena during the last few decades, are also as cultural products, as
well as a constitutive part of cognitive processes: it is for this reason that
they are a propitious subject, yet they are a phenomenon rarely researched
in the corpus of science fiction. There has been much focus on the
emotional effects of the fantastic (and science fiction) on readers. Louis
Vax, in his descriptive method when analysing the fantastic (taking into
account his phenomenological approach), sees the reason for its existence
in the very provocation of emotions (Peruško 2017b:7). Šakić notes the
emotional effect of science fiction in the sense of estrangement which he
sees in relation to Suvin’s novum10 and conceptual breakthrough,11 yet also
considering it an instance related to the specific pleasures of the reader
which can only be offered by science fiction (2006:16). Having dealt with
8 See: Conceptual Breakthrough, in: SFE (The Encyclopedia of Science Fiction https://sf-encyclopedia.
com/entry/conceptual_breakthrough. The concept was originally presented in: Clute, John and
Nicholls, Peter 1993, The Encyclopedia of Science Fiction, London: Orbit Books, yet in this work we
have used the contemporary internet edition of this Encyclopedia.
9 Most scholars have concurred with the conclusion that the emotions contain a physiological,
motivational-behavioural, cognitive and subjective component, and that the emotions must be
considered as distinct from the conscious experiences of emotions that we call feelings (Tkalčić,
Šimić 2020:11). In this work, the concept of the emotional construct will encompass feelings as
well, yet where necessary will clearly differentiate emotions and feelings according to the definition
proposed by Damasio (see also: Stearns 1985:813). According to Damasio, emotions are the
beginning, yet the feelings of emotion are the end of a progressive process. Damasio proposes that
the term ‘emotions’ be reserved for the private, mental experience of emotions, and that we use the
term ‘feeling’ to signify a group of reactions many of which are clearly observable. In practice, this
means that we cannot observe another person’s feelings, although we can observe our own, when,
as conscious beings, we perceive our own emotional states. Likewise, no one else can observe our
feelings, yet certain aspects of emotions that have provided the impetus for feelings will be clearly
observable to others. (Damasio 2005:51).
10 Suvin defines this novum or cognitive innovation as a totalitarianizing phenomenon or relation which
transgresses the author’s or implicit reader’s norm. Novum in science fiction is „totalitarianizing“
in as much as it demands the entire transformation of the entire world of the story, or at least its
aspects of key importance (for this reason it is the medium through which the entire story can be
conceived analytically). The basic tension in science fiction is between the readers who represent a
certain number of contemporary men and is at least as important as the Unknown or Other which
is introduced by the novum. This tension estranges the experiential novum of an implicit reader
(Suvin 2010:111, 112).
11 The fundamental question in science fiction, its incipient impulse, is ‘what if’? (Šakić 2006:12)
This world of the work which is developmentally, civilisationally, technologically different from our
mundane world is the conceptual breakthrough. (Šakić 2006:15)

the emotions in Brecht’s work, Suvin emphasised its inseparability from

cognition, following the work of Jerome Bruner (Actual Minds, Possible
Worlds. Cambridge MA: Harvard UP, 1986):
There is no necessary opposition between cognition and emotion. I would count

as understanding, cognition or knowledge anything that satisfies two conditions:
that it can help us in coping with our personal and collective existence; that it
can be validated by feedback with its application in the existence, modifying it
and being modified by it (cf. more in Suvin, “On Cognitive”). Thought, action,
and emotion represent “abstractions that have a high theoretical cost. The price
we pay in the end is to lose sight of their structural interdependence.” (Bruner
1986:117-18, in: Suvin 2008)
According to Suvin, the genre of science fiction emerges from

three emotions: enchantment, hope and curiosity toward the new and
the unknown, while fear and repulsion (disgust) are presented as their
opposites12. An estranged gaze, which presages a different set of rules,
is also cognitive and creative (Suvin 2010:39). Taking into account that
a characteristic of science fiction is the suggestion of the „possibility of
other strange, covariant coordinate systems and semantic fields “(Suvin
1979:5), the textual construction of emotions can be linked to the way in
which „estranging devices in SF are related to the cognition espoused“
(Suvin 1979:10).
The supposition that the mutability of the empirical environment,
related to the annunciation of a transformed future and a transformed
humanity within it (which includes the creation of culturological
differences), is represented in science fiction precisely by the transformed
representation of emotions within the „fiction whose novum is cognitively
validated“ (Suvin 1979:68). Also, when making mention of emotional
constructs in a literary text, we include a cognitive model as well as our
starting point which is the realisation that anyone who produces a text
possesses a certain conceptualisation of the state of things which he/
she thus presents, and that his/her mental representation is not only
determined by cognitive, but also by emotional components as „systems
of knowledge and evaluation“ (Schwarz-Friesel 2007: 72, cit. in: Čović-
Filipović 2016:36). Such an (emotionally coloured) conceptualisation is also
verbally coded, which leads to the representation of a state of things from
a certain point of view; thus with either an implicit or explicit evaluation:
„A perspectivised referentialisation discloses evaluation“ (Schwarz-Friesel
2007: 212, cit. in: ibidem). The thesis here is that the emotions in the
texts of science fiction are perspectivally referred, and that the author’s
evaluation is here read as a proposed concept of the future.
12 „This genre has always been wedded to a hope of finding in the unknown, the ideal environment,
tribe, state, intelligence, or other aspect of the Supreme Good (or to a fear of and revulsion from its
contrary).“ (Suvin 1979:5)
3. THE PERSPECTIVISATION OF THE FUTURE IN SCIENCE

FICTION AND EMOTIONAL CONSTRUCTS
According to Carl K. Li, emotions in science fiction cannot nor need

be considered as separate from the logical reality of their environment.
Cognitive estrangement allows a higher level of interpretation which may
assist in a critical observation of the act of cognitive estrangement itself
(Li 2016:434). Yet the question arises: does the construct of this very
system, and to what extent does it precisely contribute to this system of
estrangement? The corpus of texts we have selected are representations of
worlds of the future by individual authors, and in them they perspectivise
the estranged emotions of their protagonists, construing, in fact, their
textual manifestations. The aim of the author is the evaluation of this
world, but with reference to the real world, from the perspective of which
he/she creates an imaginary and fictional one.
In order to investigate the possibility of the functioning of emotional
constructs within the frame of cognitive estrangement, one must remember
that science fiction does not predict the future, but considers its possible
outcomes. During the period of the bourgeoise, the common localisations
of science fiction were substituted by the future, viewed as the fourth
physical dimension and this conceptual shift is of such fundamental
importance that it almost entirely science fiction’s entire chronotope (Suvin
2009:170). Concepts of the future are often related to science, scientific
experiments (Gunn, Eileen 2014), where „science acts as a defining aspect
of social functions as if it is ontological“ (Peruško 2017a:71). This, in fact,
is the civilisational future upon which the author speculates, anticipates
and extrapolates from current trends: it is culturally different, whether
this difference be in the future changes of human culture and the human
species as such, or in speculations concerning truly other cultures and
species (Šakić 2006:14).
In as much as we view the historical context of the perspectivisation
of the future in science fiction, at the beginning of the 20th century
American science fiction aspired to present a positive image of the future
in which scientific progress has made the world a better place. After several
wars and the invention of the atomic bomb, such stories became somewhat
darker, and science itself was no longer necessarily the hero. Thus, in the
second half of the 20th century, the first emotion to appear was a fear of the
future, primarily of the dominance of one group over another. The other
emotion related to the future is disappointment followed by a profound
sense of shock. Yet science fiction gives rise to a type of flexible thought
which compels us to consider the innumerable potential effects of our
actions precisely with the vision of the future it construes (Gunn, Eileen
2014). The formation of emotions is also included in this; their description
and expression move in a twofold direction: from one direction from which
the author projects from his/her actual present (or very near future), as

well as from one from which he/she imagines will appear in future, which,
thus, he/she contextualises in place and the moment in which he/she
sets the plot; both directions, thus, become a part of the estranged actor
and chronotope of science fiction. We will elaborate precisely this other
emotional construct, the emotions of the future, in this work.
3.1. Emotional constructs of the future in George

Orwell’s 1984.
Suvin places Orwell in what he terms modern anglophone science
fiction (1979:242), claiming that his (and Huxley’s) model of dystopia plays
„the role of a popularizer of the reigning ideology of the day (technocratic,
psionic, utopian, dystopian, hip, or whatever)“ (1979:76). In the society
of the future, entirely directed toward ‘Reality control’ (Orwell 1992:37),
in Oceania, where the government of the Party propagates the values of
Anglosoc (a variant of socialism), the emotions of the individual and the
mass are purposefully modelled: „All the beliefs, habits, tastes, emotions,
mental attitudes that characterise our time are really designed to sustain the
mystique of the Party and prevent the true nature of present-day society from
being perceived.“ (Orwell 1992:218-9) The novum of Orwell’s vision of
the future is the technological advancement of society to the point that
the government can have any individual under surveillance twenty-four
hours a day; this also means the complete control over an individual’s
emotions: „any nervous mannerism that could possibly be the symptom of an
inner struggle, is certain to be detected“ (Orwell, 1992:219). The central pivot
guiding and modelling an individual’s emotions remains unseen, yet the
ubiquitous image of Big Brother, who embodies the party, is on posters
and in the media: „His function is to act as a focusing point for love, fear
and reverence, emotions which are more easily felt towards an individual than
toward an organisation.“ (Orwell 1992:217) Newspeak, the official language
of Oceania, models the correct emotions outright, because if the individual
is truly „a goodthinker“, „he will in all circumstances know, without taking
thought, what is the true belief or the desirable emotion“ (Orwell 1992:220).
The party is very aware of the relation between emotions and thought:
„Those whose ideas were formed before the Revolution cannot have a full
emotional understanding of the principles of English Socialism“ (Orwell
1992:318) Yet in Newspeak, conceived to minimise the range of thought,
concepts for the emotions and the feelings hardly exist. They appear only
in strictly controlled, ideologically conceived neologisms, which, due to
their paradoxical nature, estrange the emotional constructs of the future.
For example, a joy-camp (forced labour camp) (Orwell 1992:319) or bellyfeel,
„(…) which implied a blind, enthusiastic acceptance difficult to imagine today
(…)“ (Orwell 1992:318). In order to adapt the individual’s emotions to the
needs of society, the term doublethink has been conceived. It impedes the
possibility of undesirable feelings of guilt in intellectuals whose task it is

to alter history. Thus:
„Doublethink means the power of holding two contradictory beliefs in one’s mind
simultaneously (…) The Party intellectual knows (…) that he is playing tricks
with reality (…). The process has to be conscious, or it would not be carried out
with sufficient precision, but it also has to be unconscious, or it would bring with
it a feeling of falsity and hence of guilt.“ (Orwell 1992:223)
The phenomenon of human emotionality in a technologically

advanced totalitarianism, with detailed descriptions of the procedures
and practices with which the emotions and feelings are socially modelled
(happiness, anger, fear, disgust, sadness, astonishment, surprise, and
their interactions in feelings of hate, pleasure, enthusiasm, suffering,
disappointment, guilt and helplessness), are an essential part of Orwell’s
perspectivisation of the future. When disclosing the deformations that
a totalitarian system wrecks on the consciousness Orwell elaborates the
conceptual breakthrough of the paradigm of human emotionality:
„A Party member is expected to have no private emotions and no respites from

enthusiasm. He is supposed to live in a continuous frenzy of hatred of foreign
enemies and internal traitors, triumph over victories, and self-abasement before the
power and wisdom of the Party. The discontents produced by his bare, unsatisfying
life are deliberately turned outwards and dissipated by such devices as the Two
Minutes Hate (…)“ (Orwell 1992:220)
Namely, the emotions are a primal reaction to certain stimuli from

the environment, and if the Party is to rule it, „must be able to dislocate the
sense of reality“ (Orwell 1992:224). It is for this reason that the emotional
constructs in 1984 are a part of the author’s speculations regarding the
possibilities that a society of the future might change man’s emotional,
and thus cognitive paradigm, and finally one’s awareness of oneself and the
reality of one’s surroundings. The limitations of expression in Newspeak
result in the minimising of human emotional capacities to the possibility
of experiencing only several basic emotions, which the government can
control and model: „In our world there will be no emotions except fear, rage,
triumph and self-abasement.“ (Orwell,1992:279); „There will be no love, except
the love of Big Brother. There will be no laughter, except the laugh of triumph
over a defeated enemy. There will be no art, no literature, no science. (…) If you
want a picture of the future, imagine a boot stamping on a human face – for
ever.“ (Orwell 1992:280)
The emotions that the author construes as the most effective
for manipulating the consciousness are: hate (directed in hate toward
Oceania’s enemies and its government which is systemically organised and
modelled in the daily and monthly ritual of Two Minutes of Hate and Hate
Week) as well as fear (Big Brother’s complete control, telescreens, spies
within families, sudden surprise bombardment of the civil population etc.).

In such an environment the individual (the main protagonist) feels a sense

of guilt and helplessness whenever he deviates from the assigned routine
(e.g., when purchasing a notebook in a ‘prole’ district). This is a society in
which empathy toward the suffering of others is entirely lacking. The way
in which the emotions are estranged in this novel is that the protagonists
of this future world react in the opposite way to certain stimuli in their
environment from the way which is prevalent in the author’s social and
cultural paradigm. For example, children joy at the hanging of people the
government has proclaimed as enemies, while for adults this represents
something that induces aesthetic pleasure: „‘It was a good hanging,’ said
Syme reminiscently. ‘I think it spoils it when they tie their feet together. I like
to see them kicking. And above all, at the end, the tongue sticking right out,
and blue – a quite bright blue. That’s the detail that appeals to me.’“ (Orwell
1992:52)
In Winston’s first notebook entry, which describes a collective
viewing of a war film and the public’s reaction to scenes of the murder
of civilians, the lack of empathy among members of the Outer Party also
reaches the level of pleasure in scenes in which human (children’s) bodies
are butchered. Instead of sadness, disgust, fear or anger, for example, the
public’s primary emotion is happiness (joy, elation). Winston’s statement
is an auto-reflex of a change in his own consciousness for despite correctly
recognising the emotions of the people who are being killed, he is also
entertained by this scene:
„Audience much amused by shots of a great huge fat man trying to swim away
with a helicopter after him, first you saw him wallowing along in the water like a
porpoise, then you saw him through the helicopters gunsights, then he was full of
holes and the sea round him turned pink and he sank as suddenly as though the
holes had let in the water. audience shouting with laughter when he sank. then
you saw a lifeboat full of children with a helicopter hovering over it. there was a
middleaged woman might have been a jewess sitting up in the bow with a little
boy about three years old in her arms. little boy screaming with fright and hiding
his head between her breasts as if he was trying to burrow right into her and the
woman putting her arms round him and comforting him up as much as possible as
if she thought her arms could keep the bullets off him. then the helicopter planted
a 20 kilo bomb in among them terrific flash and the boat went all to matchwood,
then there was a wonderfull shot of a child’s arm going up up up right up into the
air a helicopter with a camera in its nose must have follwed it up and there was
a lot of applause from the party seats (…)“ (Orwell 1992:10-11)13
Orwell construes the emotionally programmed Party by putting

their interpersonal relations on display, especially those between men and
women, parents and children, who are strictly pedagogically modelled. The
children of Oceania are a source of fear for their parents as they serve
as spies. When Winston encounters the attractive and young Julia, his
13 From here on, places of conjecture in citations are underlined by the author. (Author’s comment)
conditioned reaction is one of repulsion (the members of the party are

required to be asexual, the young are reared in the Anti-Sex League):
„Winston had disliked her from the very first moment of seeing her. He knew
the reason. It was because of the atmosphere of hockey-fields and cold baths and
community hikes and general clean-mindedness which she managed to carry
about with her. He disliked nearly all women, and especially the young and pretty
ones“ (Orwell 1992:12)
Because of this, and also the possibility that the girl is a member of
the Thought Police, Winston’s sexual awakening results in fear:
„Once when they passed in the corridor she had given him a quick sidelong glance
which seemed to pierce right into him and for a moment had filled him with black
terror. The idea had even crossed his mind that she might be an agent of the
Thought Police. (…) Still, he continued to feel a peculiar uneasiness, which had
fear mixed up in it as well as hostility, whenever she was anywhere near him.“
(Orwell 1992:12)
Pleasure is removed from the sexual act; „The aim of the Party was
not merely to prevent men and women from forming loyalties which it
might not be able to control. Its real, undeclared purpose was to remove
all pleasure from the sexual act“ (Orwell 1992:68). He was programmed
only to feel connected to a hate for the declared enemy. Thus, fear and
hate are a constituent part of every emotional construct in interpersonal
relations in members of the Party so that the love between Winston and
Julia is a subversive state and an act of the only possible resistance: „No
emotions was pure, because everything was mixed up with fear and hatred.
Their embrace had been a battle, the climax a victory. It was a blow struck
against the Party. It was a political act.“ (Orwell 1992:133)
Orwell uses the ritual of the Two Minutes of Hate to show in detail
how the emotions of the mass are modelled, and describe how they are
manifested, the mass’s physiological reactions and the individual’s
behaviour in a group. All members of society must stop their everyday
activities in order to collectively watch a film about Emmanuel Goldstein, the
enemy of the people. Orwell describes the methods of media manipulation
and the emotions it arouses - fear, rage and disgust. These are the basic
constituents of the Ritual of Hate, the purpose of which is to produce
a unitary collective emotion and hereby construct the consciousness of
every member of society regarding the projected construct of the enemy:
„The next moment a hideous, grinding screech, as of some monstrous
machine running without oil, burst from the big telescreen at the end of
the room. It was a noise that set one’s teeth on edge and bristled the hair at
the back of one’s neck. The Hate had started.“ (Orwell 1992:13); „The little
sandy-haired woman gave a squeak of mingled fear and disgust.“ (Orwell
1992:13); „Winston’s diaphragm was constricted. He could never see the
face of Goldstein without a painful mixture of emotions.“ (Orwell 1992:14)

Fear is construed as an emotion directly connected to the

programming of consciousness and this leads the individual to forfeit any
knowledge of cause and effect based on the evidence of his/her own senses,
thus leading to a complete disassociation of reality: „It was as though some
huge force were pressing down upon you – something that penetrated inside
your skull, battering against your brain, frightening you out of your beliefs,
persuading you, almost, to deny the evidence of your senses.“ (Orwell 1992:83)
Noticeably, Orwell places great emphasis on the physiological,
corporeal reactions aroused by the emotions: „The little sandy-haired
woman had turned bright pink, and her mouth was opening and shutting like
that of a landed fish. Even O’Brien’s heavy face was flushed. He was sitting
very straight in his chair, his powerful chest swelling and quivering as though
he were standing up to the assault of a wave.“ (Orwell 1992:16); „He could not
help feeling a twinge of panic.“ (Orwell 1992:20); „Suddenly his heart seemed
to turn to ice and his bowels to water.“ (Orwell, 1992:104). The functions of
this procedure are related to the fact that the physiological reactions of
members of the Outer Party are controlled in order to predict any possible
counterrevolutionary activity („facecrime, it was called“, Orwell 1992:65).
Any deviation from the common reaction raises suspicion, additional
control, and, in the end, the individual’s „vaporisation“:
„The smallest thing could give you away. A nervous tic, an unconscious look
of anxiety, a habit of muttering to yourself – anything that carried with it the
suggestion of abnormality, of having something to hide. In any case, to wear
an improper expression on your face (to look incredulous when a victory was
announced, for example) was itself a punishable offence.“ (Orwell 1992:65)
Although there are those in the audience who can play out the
collective emotion on demand, Winston becomes aware of this emotion
as something manipulated, the impossibility, in this collective hysteria, to
resist this emotion which has been coerced by something outside of himself:
„The horrible thing about the Two Minutes Hate was not that one was obliged to
act a part, but that it was impossible to avoid joining in. Within thirty seconds
any pretence was always unnecessary.“ (Orwell 1992:16) Meanwhile, he also
makes himself aware of the arbitrariness of the subject toward which the
individual in the crowd may direct such an emotion.
„And yet the rage that one felt was an abstract, undirected emotion which could
be switched from one object to another like the flame of a blowlamp. Thus, at one
moment Winston’s hatred was not turned against Goldstein at all, but, on the
contrary, against Big Brother, the Party and the Thought Police (…)“ (Orwell
1992:16)
And yet, a redirected emotion need not become a medium of resistance

as the emotion is not enough, precisely because it is arbitrary. Namely,
an emotion can be controlled from within and from without, yet in order
that the individual become effective to destroy a totalitarian system it is

necessary to fortify one’s consciousness, knowledge and will. Orwell, by
showing the changing emotional states of his protagonists, subtly presents
the effects of emotional manipulation by creating characters who are the
product of a society of the future malformed by totalitarian ideology.
Winston, as a protagonist of resistance, occasionally attempts to
discipline his fear with resignation, which can be seen in his notebook
entries which Orwell uses graphically, stylistically, and as narrative
technique (a change of focaliser) to differentiate them from the remaining
text. By positing Winston’s notebook entries in this way, the construct of
emotions, and also the characterisation of a future rebel under surveillance,
only gain in psychological plausibility. Winston’s characterisation is based
on the construct of unstable and paradoxical emotions, so that his rebellion
is realised in fear, anger and resignation and ends in shame:
„For a moment he was seized by a kind of hysteria. He began writing in a hurried

untidy scrawl:
theyll shoot me i dont care theyll shoot me in the back of the neck i dont
care down with big brother they always shoot you in the back of the neck i
dont care down with big brother ------
He sat back in his chair, slightly ashamed of himself (…)“ (Orwell 1992:21)
Winston is fighting an internal battle over control of his own

childhood memories, repressing his emotions: „Your worst enemy, he
reflected, was your own nervous system. At any moment the tension inside you
was liable to translate itself into some visible symptom.“ (Orwell 1992:67) His
identity is construed by a struggle between the body, emotions and actions,
he perceives his body as traitorous, paralysed by the biological effects of
fear and pain and bound by physiology, it is thus inimical:
„He thought with a kind of astonishment of the biological uselessness of pain and
fear, the treachery of the human body which always freezes into inertia at exactly
the moment when a special effort is needed. (…)It struck him that in moments of
crisis one is never fighting against an external enemy, but always against one’s own
body. (…) because the body swells up until it fills the universe, and even when you
are nor paralysed by fright or screaming with pain, life is a moment-to-moment
struggle against hunger or cold or sleeplessness, against a sour stomach or an
aching tooth.“ (Orwell 1992:106)
He considers the variety of emotions unnecessary and nonsensical,

as every individual identity is also such: anyone who deviates in any way
will sooner or later be „vaporised“: „When once you were in the grip of the
Party, what you felt or did not feel (…) made literally no difference. Whatever
happened you vanished, and neither you nor your actions were ever heard of

again. You were lifted clean out of the stream of history.“ (Orwell 1992:172)14
Unlike Wilson , the proles (the proletariat), i.e., the poor, uneducated
majority of Oceania’s population, is not under the Party’s constant
surveillance, and this class of citizens has preserved the emotions of
the past (the author’s present). By contrasting Winston’s manufactured
emotions, and the spontaneous emotions of the proles, Orwell presents the
change in status of human emotionality as the core of a shifted paradigm
of humanity, leading his protagonist to the realisation that he is no longer
human:
„The proles had stayed human. They had not become hardened inside. They
had held on to the primitive emotions which he himself had to re-learn by
conscious effort. And in thinking this he remembered, without apparent
relevance, how a few weeks ago he had seen a severed hand lying on the
pavement and had kicked it into the gutter as though it had been a cabbage-
stalk.
- The proles are human beings, – he said aloud. – We are not human.-„ (Orwell
1992:172-3)
Orwell stylogenic incorporates the textual manifestation of socially

and technologically produced emotions into the production of new forms
of human consciousness and a dystopian paradigm founded in fear and
suffering:
„Power is in inflicting pain and humiliation. Power is in tearing human minds to

pieces and putting them together again in new shapes of your own choosing. Do
you begin to see, then, what kind of world we are creating? It is the exact opposite
of the stupid hedonistic Utopias that the old reformers imagined. A world of fear
and treachery and torment, a world of trampling and being trampled upon, a
world which will grow not less but more merciless as it refines itself. Progress in
our world will be progress towards more pain.“ (Orwell 1992:279)
In such a paradigm, the individual is entirely superfluous because

he/she is mortal. Only the collective is immortal and only the collective
identity, over which the Party wields power, must be preserved: „But if he
can make complete, utter submission, if he can escape from his identity, if he can
merge himself in the Party so that he is the Party, then he is all-powerful and
immortal. (…) power is power over human beings. Over the body – but, above
all, over the mind.“ (Orwell 1992:277)
The result of the knowledgeability of the creative approach in
Orwell’s novel is the speculation regarding the transformation of humanity
in an alternative imaginary world, the path to which was opened by a
14 Winston will be tricked by the party precisely because, although he knows the extent to which it
can control an individual’s thoughts and emotions, he didn’t foresee that the party would pander to
him in order to entrap him: „‘I am with you.’ O’Brien seemed to be saying to him. ‘I know precisely what
you are feeling. I know all about your contempt, your hatred, your disgust. But don’t worry, I am on your
side.’“ (Orwell 1992:19)
targeted shift of the status of human emotions as the direct response to

new information, tasks and the circumstances of a totalitarian society of
the future. If spontaneous emotions do not exist as the corresponding and
free reactions to a certain stimulus, if (as Antonio Damasio claimed in his
introduction to the Croatian Translation of his book from 1999, ‘The Feeling
of What Happens: Body and Emotion in the Making of Consciousness’) our
‘core self’ only enters our conscious minds through our emotions, more
precisely, through feeling that something is occurring in an organism that
acts and perceives (Damasio 2005:12), then human consciousness does not
exist in its basic form with which it „provides the organism with a sense of
self about one moment — now — and about one place — here“ (Damasio
1999:14). The emotional constructs of the future are created as counterfeit
in order to produce a counterfeit consciousness.
3.2. Emotional constructs of the future in the Croatian

science fiction story „The Immortal Case “
Due to the fact that emotional constructs play such an important
part in one of the indispensable works of science fiction, we can assume
that there are similar instances as the genre continued to develop, and this
despite the national literature or stylistic period to which the work belongs.
The Croatian science fiction story, Tatjana Jambrišak’s and Darko Macan’s
„The Immortal Case“ (2008), is an example of a postmodern, autoreferential
text, constructed fragmentarily on the foundations of unconnected plots
and metatextual commentaries which, after every plot and conflicting
stance expressed in dialogue, expresses two authorial voices, and this is
enacted in order to emphasise the element of speculation. The theme of
this story is a future society in which all have achieved immortality with
the aid of technological interventions, independently of social or economic
class, so that in the first plot the mass is entertained by a competitive game
by lot in which the winner is the one in a collective attempt to die soonest
by hanging. The authors have construed a proposed emotion of happiness
with death: „Here where people don’t die, don’t get sick and are healed by
natural nanotechnological processes, immortality no longer had any value.
Nor meaning.“ (Jambrišak, Macan 2008:25) Like Orwell, it is precisely
on the level of how emotions are construed that the novum is developed
in the text. A new and estranged paradigm is established regarding how
the emotion of happiness (joy) is experienced and interpreted: it is now
connected to death. A paradoxical emotion is created (from the point of
view of the implicit reader and his/her actual world) when the event of
a public hanging (which arouses horror in the reader’s perception), ends
with a description of collective elation, even envy toward another’s death,
a „right to death“ being the prize. Unlike in Orwell’s novel, where the
death of the enemy is the cause of public jubilation, here one is joys in
thoughts of and hopes for the prospect of one’s own death. And yet, as

with Orwell, here we see an example of how the construct of the emotions
of the future (happiness and envy toward dying) includes the procedure of
cognitive estrangement; also, how the world of the future is emotionally
and cognitively estranged when compared to that of the author’s (and the
reader’s, in as much as it is temporally close to the author’s) empirical
world:
„Those on the bridge jumped. Everyone. The rope tightened, necks bent silently.
And the audience held its breath. (…) One body remained hanging. A corpse. The
winner of the first round of the first game. His name colourfully shone on the
jumbo-sized terminal above the bridge. The audience in the grandstands cheered
with relief and no small envy for the winner of the valuable prize. (…) A lucky
fellow, without a doubt.“ (Jambrišak, Macan 2008: 25)
The authors, when construing a shifted paradigm of the emotions

of the future, go one step further than Orwell, significantly distancing
themselves from their experience of the present. The immortal protagonists
feel sadness and despair, completely opposite to the reader’s expectations.
Immortality leads the story’s characters to a state of depression as their
technologically transformed corporeality is entirely alienated from their
will or any governance over the self. A transformed emotionality logically
follows from a transformed corporeality:
„Mandrake couldn’t recall a single reason why he should keep on living. He slid the
knife along the vein under his left wrist and watched as the wound healed almost
before it opened. One group of nanorobots repaired the wound, the other turned
pain into a pleasurable tingling. Mandrake wanted to cut off all his fingers, yet
that experience, because of its futility, was also frustrating the first few times.
Not a single reason why he should live another millennium, another day. Nor
any way in which to die.“ (Jambrišak, Macan 2008: 26)
R. Jackson’s thesis is applicable to the construct of these protagonists of

„(…) deconstructed, demolished or divided identities and of disintegrated bodies“
which „oppose (… )traditional categories of unitary selves. They attempt to give
graphic depictions of subjects in process, suggesting possibilities of innumerable
other selves, of different histories, different bodies. They denounce the theses
and categories of the thetic, attempting to dissolve the symbolic order at its very
base, where it is established in and through the subject, where the dominant
signifying system social formation, but that fantasies image the possibility
of radical cultural transformation is reproduced.“ (Jackson 1981:103). The
construct of body-emotion-identity in this story is founded on a robotic,
modified human corporeality in which nanorobots are implanted that
prevent injury and death, and also founded on the external control of
the entire process. People in this colony are the product of technological
processes, and this is also their environment. Through this construct of
programmed, reduced and disintegrated collective identities, the authors
question the results of the eternal human desire for immortality:
„Except memory and entertainment, in this colony of several hundred thousand

Earthlings there wasn’t much work. Naturally they sent them with a heap of
automatons and robots. With foodstuff replicators and spare parts. With a library
and computers. Hi-tech par excellence. Only the best for emigrants who’ll never
return. They thawed them before their arrival on the planet, which the robot
terraformers began adapting before their departure.“ (Jambrišak, Macan 2008: 27)
Again, we encounter a shifted paradigm of humanity (which was

traditionally established in a consciousness of one’s own mortality).
Namely, the utopian idea of immortality lets fall its mask in the absurdity
of a human existence with a disintegrated body. This enacts the cognitive
novum of this story. It is precisely emotional constructs that propose
subjects in process and the disintegration of the symbolic order, as the
absence of death drastically influences the concept of humanity. Thus, it
is characteristic of the protagonists that they feel envy toward the dead or
joy at winning the possibility to die: „Mandrake couldn’t tolerate seeing the
lucky ones. He was envious to the point of pain“ (Jambrišak, Macan 2008:
26). When he wins the opportunity by lot to enter the competition; „He
had never felt so excited, so good. He never had such a will to live “ (Jambrišak,
Macan 2008: 26). The paradoxicality of the emotional response to the fact
of dying which, if seen from the perspective of the reader’s world, can
effect a certain irony, and in the perceived vision of the future and its
perspective may seem entirely comprehensible and logical.
Among the other characters (Ibli the Planetmaker, for example), im-
mortality creates a feeling of uncertainty and confusion as a marker of the
absence of personal identity, individual feelings, and finally, an individual’s
„extended consciousness“ as understood by Damasio, in which „both the
past and the anticipated future are sensed along with the here and now in a
sweeping vista as far-ranging as that of an epic novel. If it is true that core
consciousness is the rite of passage into knowing, it is equally true that the
levels of knowing which permit human creativity are those which only ex-
tended consciousness allows“ (1999:14). It is somewhat strange that such
a character creates new planets, yet in line with postmodern practices, he
can be read as possessing the ironic mythic function of a confused pseu-
do-deity, analogous to the auto-ironic construct of a writer of fictions – a
maker of literary worlds:
„He was Ibli, the Planetmaker, and it was exactly this morning – was it exactly
this morning and when was this morning exactly? – he had begun work on a new
project. ‘Ho-ho!’, he laughed as he understood whose time it may be: the time of a
new planet! ‘I am to be a mother again, Ibli happily thought to himself, digging his
fists into the earth. ‘What will I call this one?“ (Jambrišak, Macan 2008: 29-30)
The emotion of wonder, connected to all that has any tie to itself, is
expressed in short interrogative sentences which do not have the function
(nor the expressive strength) of rhetorical questions, thereby perspectivising
Ibli’s deprived (mangled) possibility of thought, speculations on one’s self

and nullification of all consciousness of the self: „What is that in his hand?
Oh, his watch! It’s good that it’s there, in a secure place, otherwise he might
lose it as he did once … When was it that he lost it? Did he even lose it and how
did he find it? What was it that he lost? Somebody lost something? Who? Who
is he?“ (Jambrišak, Macan 2008: 28)
In these lost memories of one’s identity and those of one’s loved
ones, alienation presents itself as the fundamental feeling this character
possesses. This is accomplished by the procedure of the semantic voiding of
concepts in the occasional excerpts of this character’s entirely fragmentary
internal monologues. A change in consciousness inevitably leads to a
change in expression:
„Oh, how he watched the numbers as they ran, after his mother – what is a
mother, is a mother a person, beast, plant or rock? – showed him how to set a
clock. How happy he was when the first second was reached, the first minute,
he definitely didn’t stop staring at the clockface until the completion of the first
hour.“ (Jambrišak, Macan 2008: 29)
The feeling or the state of alienation, meanwhile, does not perturb

Ibli nor does it lead him to pose meaningful questions. On the contrary, he
feels certainty in the trivial content of his own consciousness and his equally
repetitive work with objects, providing them with an emotional content
lost to him: „(…) he loved his watch as well as its numbers “ (Jambrišak,
Macan 2008: 29); „Inoculated against death, he had eternity before him and
knew that there was nothing better to do with it than measure its duration“
(Jambrišak, Macan 2008: 29).
Meanwhile, it is precisely the plotline involving Ibli on the
autoreferential level of the text that provides the impetus for these two
authors to discuss the emotion of fear. First with the loss of control over
time (this is how they comment on this very protagonist), they continue
with speculations on what someone immortal could possibly fear. Thus,
they create the following character, Hamun, who wanted to feel fear, but
instead of this suffered memory loss. Unlike Ibli, Hamun’s consciousness
follows its changes so that his realisation of the absurdity of an existence
in which he can longer remember anything results in fear: „Hamon felt
deeply worried for the first time and felt a slight trace of unease and a strange
emptiness where he once found only happiness. (…) It is unknown exactly
when Hamun realised that everything was right with the world, but that he
was losing memory.“ (Jambrišak, Macan 2008: 31) Thus, as the proposed
emotion of fear that someone immortal might feel, there is the construed
fear of „disappearing, of inessentiality, of the meaninglessness of an eternal life
he could no longer remember“ (Jambrišak, Macan 2008: 31)
In the final dialogue of unnamed voices which represent artificial
intelligence („You remember when you were switched on, is that so?“
Jambrišak, Macan 2008: 34), one voice expresses emotions exclusively
as information, while the other randomly extracts fragments from the

database of terrestrial human experience, indicating the last traces of the
human in the machine:
„-Friendship and love and death. And suicide. And faith.

- Abstract nouns are blocking your processor. (…)
- Chaos. Hope. Love. Life consists of this.
- Not ours. We have order and information. We know what will be. The end of
the universe. It is written in the database.
- And love? How will you materialise it? What kind of information is it?
- Incomplete.“ (Jambrišak, Macan 2008: 34)
4. CONCLUSION
On the basis of examples from two temporally and spatially distanced

texts, both belonging to different national literatures and stylistic
paradigms, what has been confirmed is that it is possible to analyse the
emotional constructs of the future as part of the cognitively estranged
model of the world of a science fiction text. In this research, a cultural and
cognitive approach to the emotions has been applied. We have affirmed
their importance in the formation of a scientific-fantastic novum, and also
shown how they assist in the realisation of a cognitive breakthrough of the
paradigm of an author’s and reader’s episteme (which also pertains to the
understanding and conceptualisation of the emotions).
Orwell’s cognitive estrangement is based on questioning the cultural,
social conditionality of human nature within the frame of a totalitarian
structure. Orwell’s dystopian vision of the future is significantly connected
to the actual circumstances of his time (Nazism, Bolshevism, Communism)
so that the construct of emotions is based on these experiences. In
Jambrešak’s and Macan’s case, the cultural difference of the emotional
constructs of the future are extrapolated from trends that are contemporary
aporia for these authors (the interaction between artificial intelligence and
humanity, artificial intelligence as part of a technological intervention into
corporeality). In Orwell’s work, the emotions of the future more directly
correspond to the emotions and feelings of the individual and the collective
that were at work in his time, yet by raising this experience to the level of
hyperbole, Orwell realises the perspectivisation of a totalitarian society of
the future. Totalitarianism and control are also characteristic of Jambrešak’s
and Macan’s work. The shifted paradigm of human emotionality, as the basis
of an Orwellian perspectivisation, is also the result of a shifted paradigm
of language. The emotional reactions in Orwell’s work are no longer the
reflection of an individual’s moral development, they do not cohere with
a natural reaction to the experience of good or evil, the pleasurable or the
destructive, as the members of this society have been modelled so that

they no longer recognise this difference. Positive and negative emotions
do not exist. With this Orwell is warning the reader of the possible extent
and results of the manipulation of human emotionality in some future, a
targeted shift in the paradigm of humanity which can be accomplished in
any form of the totalitarian governance of a populace, and which could
be imminent should the role of the emotions be ignored or negated, not
only in the creation of the human consciousness and identity, but also in
„historical action“, also that the „emotions change in line with historical
changes“ (Kišjuhas, Marinković 2018:496). In „The Immortal Case“ the
conceptual breakthrough is also made manifest in the paradigm of the
complete destruction of human emotions (incorporated in the destruction
of the phenomenon of memory) and emotional reactions are also estranged
by paradoxicality. The deconstruction of the entire experience of existing
as a human being is also connected with this, which, on a path akin to
Orwell’s, also presupposes the experience of literature, art or philosophy.
In this way, the perspectivisation of the future with the aid of
emotional constructs in literature is in accordance with Damasio’s concept
of the individual’s „extended consciousness“ as the foundation of human
creativity without which there cannot be any cognitive estrangement nor
the conceptual breakthrough of the paradigm and without such a science
fiction cannot exist. This research has shown that emotional constructs
are essential for the formation of the chronotope and the estranged actors
characteristic of science fiction. And while the shifted paradigm of human
emotionality in „The Immortal Case“ originates in the primary thesis which
is developed in the story, and this being „when death no longer looms
above our heads, we cease to be human“ (Macan, Jambrišak 2008:33), in
1984 one ceases to be human precisely because death and disappearances
constantly loom over the lives of all. Both societies of the future are highly
controlled, and people and their emotions are manufactured, either by
social or technological practices. In „The Immortal Case“, a world in which
the dimension of technical upgrades and the action of artificial intelligence
is presented, both of which entirely change the structure and function of
the emotions, while in Orwell’s 1984, the shifted paradigm of humanity,
expressly stated in emotional constructs, is the result of technological
and social interventions. The technological interventions in „The
Immortal Case“ are accomplished directly as interventions on the plane
of human corporeality, while in 1984 they are made manifest in systems
of social control over the mind and in procedures of the forced changes
of an individual’s consciousness that shows even the smallest inkling of
resistance. And yet, even in „The Immortal Case“ the indirect influence
of society cannot be excluded. In both texts the position of the subject
is entirely decentred, and corporeality is disintegrated, which is also an
influence on the formation of emotional constructs. In Orwell’s work the
physiology of the emotions, as a rule, do not change, yet physiological
reactions are closely monitored so that the individual learns to conceal

them, to mask them. Emotional constructs in both texts are built on
the principal of an estranged depiction as Brecht defined it; it is made
possible that we recognise them, but they simultaneously seem unknown
to us (comp. Suvin 2010:39). Both texts manifest the conclusions close to
cognitive-cultural approaches to the emotions, according to which they
are not only the biological response of the body to certain stimuli from the
environment, but depend on the culture in which the individual is born
and develops, and thus can be produced. It is for this reason precisely that
they belong to a transformative reality, and that the emotions are subject
to the cognitive observations of science fiction, and thus can become an
important element for the future of a populace (cf. Suvin 2010:40). Thus,
research into the formation of emotional constructs in science fiction
also contributes to knowledge of both human emotionality and further
knowledge of the genre itself.
BIBLIOGRAPHY
Ahmed 2020: S. Ahmed, Kulturna politika emocija. Zagreb: Fraktura
Brković 2015: I. Brković, Književnost i emocije – istraživačke smjernice, Zagreb:
Historijski zbornik, 68 (2), 403–408 <https://hrcak.srce.hr/file/244166 > 29. 11.
2022.
Čović-Filipović 2016: A. Čović-Filipović, Jezične strategije izražavanja afektivnosti
u političko medijskim diskursima o aneksiji Bosne i Hercegovine i Sarajevskom
atentatu, doktorski rad, Zagreb: Filozofski fakltet, Sveučilište u Zagrebu <
http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/8753/1/Alma%20%C4%8Covi%C4%87%20
- % 2 0 F i l i p o v i % C 4 % 8 7 % 2 0 - % 2 0 J E Z I % C 4 % 8 C N E % 2 0 S T R AT E G I J E % 2 0
IZRA%C5%BDAVANJA%20AFEKTIVNOSTI%20U%20POLITI%C4%8CKO-
MEDIJSKIM%20DISKURSIMA%20O.pdf > 23. 11. 2022.
Ekman 1970: P. Ekman, Universal facial expressions of emotion, California
Mental Health Research Digest, 8 (4), 151–158 <https://psycnet.apa.org/
record/1972-06605-001> 29. 11. 2022.
Ekman, Cordaro 2011: P. i D. Cordaro, What is meant by calling emotions basic,
Emotion Review, 3 (4), 364–370 <https://doi.org/10.1177/1754073911410740 > 20.
11. 2022.
Damasio 2005: A. Damasio, Osjećaj zbivanja: tijelo, emocije i postanak svijesti, Zagreb:
Algoritam
Damasio 1999: A. Damasio, The feeling of what happens: Body and emotion in the
making of consciousness. New York: Harvest edition.
Gunn 2014: E. Gunn, How America’s Leading Science Fiction Authors Are
Shaping Your Future, Smithsonian Magazine <https://www.smithsonianmag.com/
arts-culture/how-americas-leading-science-fiction-authors-are-shaping-your-
future-180951169/ > (19. 11. 2022.)
Hogan 2003: P. C. Hogan, The Mind and its Stories: Narrative Universals and Human
Emotion, Cambridge: Cambridge University Press
Hogan 2011: P. C. Hogan, What Literature Teaches Us About Emotion, New York:
Cambridge Universiy Press
Jackson 1981: R. Jackson, Fantasy: The Literature of Subversion, London: Routledge
Jackson 2017: R. Jackson, Nevidljiva strana kulture, u: T. Peruško (ured.) O fantastici
i fantastičnom. Izbor teorijskih rasprava o fantastičnoj književnosti. Zagreb: Hrvatska
sveučilišna naklada, 121-130
Jambrišak, Macan 2008: T. Jambrišak i D. Macan, Besmrtni slučaj, Zagreb: UBIQ:
Književni časopis za znanstvenu fantastiku, 3, 24-34
Kišjuhas, Marinković 2018: A. Kišjuhas i D. Marinković, Proizvodnja sreće ili
fabriciranje otuđenja? Filozofija i ekonomija emocija u postracionalno doba, Zagreb:
Filozofska istraživanja, 151, 38 (3), 493–507 < https://hrcak.srce.hr/file/314283 > 1.
12. 2022.
Kovačević, Radanović 2016: B. Kovačević, E. Radanović, Primarne emocije u
hrvatskoj frazeologiji, Zagreb: Rasprave 42 (2), 505–527 < https://hrcak.srce.
hr/177791> 5. 6. 2023.
Li 2016: C. K. Li, Visualizing emotion and seeing change in science fiction manga:
political potential in the expression of emotion in 7 Billion Needles, Japan Forum,
28 (4), 413-438 <https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/09555803.2016.1
147479?scroll=top&needAccess=true > 1. 12. 2022.
Lutz 1986: C. Lutz, Emotion, Thought, and Estrangement. Emotion as a Cultural
Category, Cultural Anthropology, 1 (3), 287-309. <https://antares.iztacala.unam.mx/
renisce/wp-content/uploads/2012/05/emotion-thougt-and-estrangement1.pdf > 1.
12. 2022.
Mesquita, Frijda 1992: B. Mesquita, N. H. Frijda, Cultural variations in emotions:
A review, Psychological Bulletin, 112(2), 179–204. < https://psycnet.apa.org/
record/1993-05618-001 > 30. 5. 2023.
Orwell 1992: G. Orwell, Nineteen Eighty-Four, London: David Campbell Publishers
Ltd.
Peruško 2017a: T. Peruško, Pseudoznanstveni razgovori o nadnaravnom u
pripovjednom salonu Luigija Capuane, Zagreb: Književna smotra : Časopis za svjetsku
književnost, 49,186 (4), 65-89
Peruško 2017b: T. Peruško, Predgovor, u: T. Peruško (uredn.), O fantastici i
fantastičnom. Izbor teorijskih rasprava o fantastičnoj književnosti, Zagreb: Hrvatska
sveučilišna naklada, 5-14
Stearns, Carol 1985: P. N. Stearns i Z. Carol, Emotionology: Clarifying the History of
Emotions and Emotional Standards, The American Historical Review, 90 (4), 813- 836
< https://www.jstor.org/stable/1858841#metadata_info_tab_contents > 1. 12. 2022.
Suvin 1979: D. Suvin, Metamorphoses of Science Fiction: On the Poetics and History of
a Literary Genre, New Haven, London: Yale University Press
Suvin 2008: D. Suvin, Emotion, Brecht, Empathy vs Sympathy, < https://darkosuvin.
com/2008/05/19/emotion-brecht-empathy-vs-sympathy/ > 17.11. 2022.
Suvin 2009: D. Suvin, O žarištima za razumijevanje SF-a, Zagreb: UBIQ, književni
časopis za znanstvenu fantastiku, 4, 167-182.
Suvin 2010: D. Suvin, Metamorfoze znanstvene fantastike. O poetici i povijesti jednog
književnog žanra, Zagreb: Profil
Suvin 2012: D. Suvin, Preživjeti potop. Fantasy, po-robljenje i granična spoznaja,
Zagreb:Mentor d.o.o.
Šakić 2006: T. Šakić, Znanstvena fantastika: kratke skice za opis žanra, u: T. Šakić,
i A. Žiljak (uredn.), Ad astra, antologija hrvatska znanstvenofantastične novele 1976.-
2006. Zagreb: Mentor, 11-18.
Tkalčić, Šimić 2020: M. Tkalčić i G. Šimić, Pojmovi, teorije i fenomeni povezani s
emocijama i osjećajima, u: G. Šimić (uredn.), Uvod u neuroznanost emocija i osjećaja,
Zagreb: Ljevak, 11-70.
Online priručnici:
SFE (The Encyclopedia of Science Fiction https://sfencyclopedia.com/entry/
conceptual_breakthrough )
Kornelija Kuvač-Levačić / EMOCIJSKI KONSTRUKTI BUDUĆNOSTI U OR-

WELLOWOJ 1984. I HRVATSKOJ ZNANSTVENOJ FANTASTICI 2000-ih
Rezime / U radu se komparativno istražuju dva vremenski i prostorno (po pripadnosti

nacionalnim književnostima) udaljena znanstvenofantastična teksta: Orwellov roman
1984 i SF priča „Besmrtni slučaj“ Darka Macana i Tatjane Jambrišak kao primjer
hrvatske znanstvenofantastične proze 2000-ih. Istražuju se načini na koje autori
tekstualno konstruiraju emocije u sklopu fikcionalne perspektivizacije budućnosti.
Suvremeni konstruktivistički pristupi emocijama pokazuju da su one važan dio kog-
nitivnih procesa i kulturološki uvjetovani entiteti. Radom se dokazuje da se emocijski
konstrukti budućnosti mogu razmatrati unutar temeljnih žanrovskih obilježja SF-a.
To znači da sudjeluju u stvaranju konceptualnog proboja paradigme naše episteme,
da su dio kognitivnog očuđenja odnosno fikcionalnoga novuma vrednovanog spozna-
jnom logikom, stoga njihovo tematiziranje unutar znanstvene fantastike, neovisno
o nacionalnoj književnosti ili razdoblju kojem pripadaju, može doprinijeti i spoznaji
mogućih učinaka kulturalne uvjetovanosti emocija u budućnosti, kao i produbljivanju
znanja o žanrovskim obilježjima moderne znanstvene fantastike.
Ključne riječi: književna emocionologija, emocije, emocijski konstrukt, znanstvena

fantastika, Orwell, Macan, Jambrišak, kognitivno očuđenje, konceptualni proboj,
fikcionalni novum
Примљен: 7. јуна 2023.

Кратко или претходно саопштење
821.111(73)-31.09 Dick, Ph. K.
10.46793/LIPAR82.107S
Mirko Ž. Šešlak1
Beograd
PHILIP K. DICK’S UBIK: A NATURAL POSSIBLE

WORLD OF SCIENCE FICTION OR A SUPERNATURAL
POSSIBLE WORLD OF FANTASY?
The article aims to explore whether the text of Philip K. Dick’s Ubik constructs a natural (physi-
cally possible) or a supernatural (physically impossible) fictional world. According to Darko Suvin,
one of the fundamental traits of science fiction is that its texts construct natural, physically
possible fictional worlds. Readers of science fiction have often complained of Ubik, regarding
it a confusing work, riddled with supernatural impurities and a lack of precise explanations.
The betrayal of these expectations often casts doubt on whether this novel is science-fictional
or a work of fantasy. If we aim to determine whether the fictional world of Ubik belongs to the
possible worlds of science fiction, the theoretical framework for such a task can be found in
Lubomir Doležel’s possible worlds theory. To do this, we must analyze the alethic constraints
of the given fictional world, for those narrative modalities govern the formation of the fic-
tional world’s physical laws and determine what is possible, impossible and necessary within
its boundaries. If our analysis shows that the alethic constraints present in Ubik are analogous
to the physical laws of the real world, we will prove that this fictional world is physically pos-
sible and therefore possesses one of the fundamental traits of science fiction, naturalness. If
our analysis shows otherwise, the fictional world of Ubik can be relegated to the supernatural,
physically impossible worlds of fantasy.
Keywords: Ubik, Suvin, science fiction, Doležel, natural possible worlds, supernatural worlds.
1. INTRODUCTION
In the article “Philip K. Dick: A Visionary among the Charlatans”,

primarily discussing Ubik (1969), Stanislaw Lem states that Dick’s novels
“throw many readers accustomed to standard SF into abiding confusion,
and give rise to complaints, as naive as they are wrathful, that Dick,
instead of providing ‘precise explanations’ by way of conclusion, instead
of solving puzzles, sweeps things under the rug” (1975: 62). In “P.K. Dick’s
Opus: Artifice as Refuge and World View”, Darko Suvin criticizes this
“latest phase in Dick’s writing, beginning in 1966” as “a falling off” (1975:
8). He sees it as “a turning from a fruitful tension between public and
private concerns toward […] a corresponding concern with unexplainable
ontological puzzles” (1975: 8). In other words, he sees Dick as turning from
the natural, science-fictional horizons to the supernatural. Dick’s betrayal
1 mirkosslk@yahoo.com
Mirko Ž. Šešlak
of both the readers’ and the critics’ expectations raises the question of
whether the novel should be considered science fictional. However, in
Dick’s defence, Lem states that “[t]he forces which bring about world
debacle in Dick’s books are fantastic, but they are not merely invented ad
hoc to shock the readers” (1975: 57).
If we aim to determine whether the fictional world of Ubik belongs
to the possible worlds of science fiction, the theoretical framework for
the task can be found in Lubomir Doležel’s possible worlds theory. To do
so, we must analyze the alethic constraints of the given fictional world,
which Doležel explains in Heterocosmica: Fiction and Possible Worlds: “The
alethic modalities of possibility, impossibility and necessity determine
the fundamental conditions of fictional worlds, especially causality, time-
space parameters, and the action capacity of persons” (1998: 115). As
Doležel expounds in Possible Worlds of Fiction and History: The Postmodern
Stage, alethic constraints determine the way fictional characters exist
and act within a possible world of fiction: “The conditions of existence
and acting in a possible world are critically dependent on whether it is a
physically possible or physically impossible world” (2010: 32). There are
two categories of alethic constraints. Codexal alethic modalities are a set of
“restrictions imposed on a world as a whole” (Doležel 1998: 118). Subjective
alethic modalities are “[t]he sum of a person’s physical, instrumental,
and mental capacities” which “constitutes his or her alethic endowment”
(1998: 118). The alethic endowment of a fictional person is considered
“normal when it corresponds to the human standard […] hyponormal if
the person suffers some deprivation” whereas if “a person’s endowment,
while not transcending the alethic conditions of the natural world, is above
the standard, is hypernormal” (1998: 118). According to Doležel, “[i]f the
modalities of the actual world determine what is possible, impossible, and
necessary in the fictional world, then a natural fictional world is formed”
(1998: 115). The fictional characters inhabiting those worlds “are possible
counterparts of humans” whereas “their properties and action capacities
are fictional projections of actual persons’ attributes” (1998: 115). The
most notable example of such worlds is found in realistic fiction. Realistic
worlds are natural (physically possible) worlds, generating “stories of the
human condition” (1998: 117). Alternatively, if the alethic constraints of
fictional worlds “violate the laws of the actual world” we are faced with
“physically impossible, supernatural worlds” (1998: 115). Examples of such
fictional realities can be found in myth, fairytales, and fantastic literature,
because “what is impossible in the natural world becomes possible in its
supernatural counterpart” (1998: 115). Furthermore, there exists another
type of possible world, the intermediate world, which bridges “[t]he
alethic contrast between the natural and the supernatural” (1998: 117).
As Doležel points out, “[d]reams, hallucination, madness, drug-induced
altered states are physically possible, natural human experiences” even
though “physically impossible persons, objects, and events appear in these
Philip K. Dick’s Ubik: a Natural Possible World of Science Fiction or a Supernatural Possible World of Fantasy?
frames” (1998: 117). A significant part of the action in Ubik takes place in
such a possible reality.
In his book Metamorphoses of Science Fiction: On the Poetics and
History of a Literary Genre, Suvin defines science fiction as a genre
“whose necessary and sufficient conditions are the presence and interaction of
estrangement and cognition, and whose main formal device is an imaginary
framework alternative to the author’s empirical environment” (1979: 7-8).
Suvin differentiates science fiction from other literary genres through
the presence of a novum: “SF is distinguished by the narrative dominance
or hegemony of a fictional ‘novum’ (novelty, innovation) validated by cognitive
logic” (1979: 63). The novelty or innovation is “so central and significant
that it determines the whole narrative logic – regardless of any impurities
that might be present” (1979: 70). In the possible worlds of science
fiction, we recognize Doležel’s natural or physically possible worlds. The
reason behind this is that “[i]t is intrinsically or by definition impossible
for SF to acknowledge any metaphysical agency, in the literal sense of an
agency going beyond physis (nature)” (Suvin 1979: 63). To show this, we
shall point out the similarities between Suvin’s and Doležel’s theoretical
considerations in terms of the distinction between the natural, physically
possible fictional worlds, and the supernatural ones. Unlike the “non-
naturalistic, metaphysical literary genres”, such as “the folktale and the
fantasy”, where the physical “circumstances around the hero are neither
passive nor neutral”, making those worlds physically impossible, science
fiction cannot support the existence of supernatural agency: “The world of
a work of SF is not a priori intentionally oriented towards its protagonists,
either positively or negatively; the protagonists may succeed or fail in
their objectives, but nothing in the basic contract with the reader, in the
physical laws of their worlds, guarantees either” (1979: 11). In such genres,
e.g., science fiction, however strong the obstacles the characters face may
seem, they are nevertheless natural and surmountable. The fictional worlds
constructed by those texts are therefore physically possible (natural). In
contrast, according to Doležel’s categorization, the fictional worlds where
outcomes are predetermined by the will of supernatural and therefore
insurmountable agencies are physically impossible (supernatural):
“Supernatural beings often embody the nature force, so that intentionless
causation of events in the natural world becomes intentional acting in its
supernatural counterpart” (1998: 116). Of course, those are ideal categories.
In practice, various impurities from neighbouring fictional domains can
often be found in specific stories, e.g., supernatural elements from the
worlds of fantastic literature in the natural worlds of science fiction. In
The Boundaries of Realism in World Literature2, Kornelije Kvas explains how
fantastic elements function in natural fictional worlds using the category
of inventiveness in realistic literature: “[I]f a fictional world still functions
2 The book was first published in Serbia in 2011, by Zavod za udžbenike, Beograd, under the title
Granice realizma.
Mirko Ž. Šešlak
the way we assume the real world functions, and if this assumption is
supported by natural laws, then the existence of fictional entities and
events that are alien to the real world does not violate its coherence” (2020:
17). Inventiveness is an element of realistic fiction that can be passed on
to science fiction since the texts of both genres construct their fictional
worlds as physically possible. If the abovementioned demand is met, the
presence of fantastic elements in either realistic or science fictional texts
will not violate their logic and verisimilitude.
2. UBIK – A NATURAL OR SUPERNATURAL POSSIBLE

WORLD OF FICTION
The fundamental alethic constraint of the fictional universe of Ubik

is entropy. The online edition of Merriam-Webster Dictionary defines
entropy as “the degradation of the matter and energy in the universe to
an ultimate state of inert uniformity” (Merriam-Webster, n. d.). In that
process we recognize Doležel’s “never-ceasing movement of nature […]
due to an operative form of the laws of nature, which our semantics
denotes as nature force (N-force)” (1998: 59). If we determine that the
alethic constraints present in Ubik are analogous to those of the real world,
we can prove that those fictional realities are natural. Consequently, they
will also meet the fundamental requirement that Suvin places on all the
possible worlds of science fiction.
The codexal alethic modalities in the fictional universe of Ubik
function on two separate planes. The first is the primary reality of the story
as a physically possible world. It is the world of an alternative Earth where
it is fictionally possible for alethically normally endowed people to exist
alongside those who are telepathically and precognitively hypernormally
endowed. Moreover, it is fictionally possible to prolong the existence of
the deceased through cryonic hibernation in specialized institutions called
moratoria, preserving their ability to communicate with the living. The
deceased spend the rest of their days, till the termination of their brain
function, in the virtual environment known as half-life. Initially, this
fictional environment differs significantly from the real one. However,
despite the seeming differences, the primary reality of the novel remains
rooted in the real world in several ways.
First, the environmental conditions of this fictional Earth do not
violate the physical laws of the real world. The fictional Moon is another
environment that the text of the novel constructs following real-world
knowledge about this celestial body. The inhabitants of this possible world
cannot survive on the Moon outside the protected domes and underground
passages. Although such colonies do not exist, the fictional possibility is
constructed with the physical laws, scientific thought, as well as science-
fiction literature of the real world in mind. Therefore, we can conclude
that the alethic world of the primary reality in Ubik is analogous to the real
world.
One of the instances when the world of Ubik seemingly diverges from
the logic of the real world is the presence of half-life. From the readers’
perspective, the possibility of communication with the dead undermines
the scientific worldview. Such fictional possibilities lead the reader to
conclude that the fictional events take place, not in a natural, but in a
supernatural fictional world. Nevertheless, such a conclusion would be
wrong. Half-life is not a phenomenon that can undermine the naturalness
of its fictional reality. The fictional technique of cold-pac is based on real-
world knowledge: “The idea is not altogether absurd in terms of scientific
facts: the concept of freezing the incurably ill to await the time when
remedies for their diseases will be found has already come in for serious
discussion” (Lem 1975: 58). However, both in Ubik and in the real world,
death is irreversible: “It would also be possible in principle to maintain
vital processes in the person’s brain when the body dies (to be sure, that
brain would rapidly suffer psychological disintegration as a consequence
of sensory deprivation)” (1975: 58). These circumstances rob hibernation
of purpose. Why use hibernation if it does not preserve the human
consciousness and renders communication impossible? The dilemma is
fictionally presented through Runciter’s dialogue with the owner of the
moratorium his wife rests in: “She exists […]. She merely can’t contact
you. There’s a difference. / A metaphysical difference which means
nothing to me” (Dick 2004: 22). Ubik offers a solution to the dilemma.
Communication with the cryonically suspended is made fictionally possible,
thus giving hibernation purpose: “We know that stimulation of the brain
by electrodes produces in the subject of such an operation experiences
indistinguishable from ordinary perceptions. In Dick we find a perfect
extension of such techniques, though he does not discuss this explicitly
in the story” (Lem 1975: 58). That Dick does not provide explanations
for the fictional phenomena in Ubik cannot be considered a flaw which
endangers the naturalness of that possible reality. Finally, the split in the
perceived reality and the possibility of communication between the two
planes of existence constitutes the novum this science-fictional novel is
founded on. The logical consequences of such a novum problematize the
ontological relations between the different planes of the fictional universe
and reflect on all the aspects of their inhabitants’ lives. Having considered
the abovementioned, we agree with Lem’s opinion that “Dick’s novels in
some measure violate the conventions of SF, which can be accounted to
him as merit, because they thereby acquire broadened meanings having
allegorical import” (1975: 61). The subject of our analysis is not a scientific
text, but a work of fiction. Fiction is not to be taken literally. The purpose
of science fiction is cognitive, to present the reader with an estranged
reflection of human and social relations surrounding the author. As Lem
sees it, the presence of phenomena extraneous to the real world in Dick’s
Mirko Ž. Šešlak
novel should not be held against him “since the demand for absolute purity
of genres is becoming nowadays an anachronism in literature” (1975: 61).
If we analyze the alethic endowment of the inhabitants of the
primary reality in Ubik, we reach the following conclusions. A normal
alethic endowment is the standard of its primary reality. The exceptions to
the standard are not only the precognitive and telepathic abilities of certain
individuals but also the anti-talents of the inertials that annul them, thus
maintaining a natural balance: “The anti-psi factor is a natural restoration
of ecological balance” (Dick 2004: 30). The presence of such abilities in
the primary reality as commonplace is functionally related to the real
world’s consumer society. Analogous to the circumstances in our world,
all hypernormal alethic endowments are coopted and commercialized.
In The Alternative Realities of Philip K. Dick3, Mladen Jakovljević notices
the tendency: “The telepaths and precogs sell their services to companies,
which in turn sell them to their clients and advertise them in the media
just like any other commodity” (2015: 148). Bearing this in mind, we may
turn to Peter Fitting’s observation in “Reality as Ideological Construct: A
Reading of Five Novels by Philip K. Dick” that these abilities serve “not
to free, but to enslave; to maintain and secure an exploitative and unjust
system” (1983: 228)4. The trivialization of these endowments is another
reason that enables Ubik to function as an estranged reflection of the
negative tendencies in the real world. Therefore, the characters in Ubik
remain the human beings we know. As Andrew Mark Butler observes in
his doctoral dissertation Ontology and Ethics in the Writing of Philip K. Dick,
“[t]he characters’ relationships to their perceived (fictional) conditional
environment are analogous to the individual human being’s relationship to
their perceived (non-fictional) consensus environment” (1995: 46).
Although the hypernormal endowments shown in Ubik are not
present in the real world, the author described them as operating within
the natural alethic constraints. The ability of gifted individuals to glimpse
into the possible future timelines cannot be described as prophetic. The
predetermination present in supernatural possible worlds is absent: “The
precog sees a variety of futures, laid out side by side like cells in a beehive.
For him one has greater luminosity, and this he picks” (Dick 2004: 31-
32). From a precog’s perspective, the most luminous future is the timeline
with the greatest probability of becoming actualized. Such a precognitive
ability does not offer a glimpse into an inevitable future. Since the text of
the novel constructs the characters’ primary reality as physically possible,
there can be no predetermination. The naturalness of this fictional reality
is confirmed by the existence of anti-precognitive abilities cancelling out
the former and restoring the natural balance: “The anti-precog makes all
3 The book was published in Serbia in 2015, under the title Alternativne stvarnosti Filipa K. Dika.
There is no English translation.
4 Although Fitting primarily discusses The Three Stigmata of Palmer Eldritch, while Ubik only shortly,
his observation remains relevant.
futures seem equally real to the precog; he aborts his talent to choose at all”
(Dick 2004: 32). Not even Pat Conley’s ability to change a precog’s choices
without them being aware of it does not violate the alethic constraints of
physically possible: “I can change the past but I don’t go into the past; I
don’t time-travel” (2004: 33). From the perspective of both the real and
the fictional world, travelling into the past is impossible. In a natural
world, cause-and-effect lead in but one direction, to the entropic end. We
experience the unidirectional movement towards the end as the flow of
time. Then how is it possible for Pat to change the future by changing the
past? The answer is that she does not.
Following the multiverse theory Jakovljević uses in his analysis of
Dick’s fiction, every possible outcome of any event becomes actualized. All
imaginable alternative timelines exist parallel to each other, branching out
per the choices of their inhabitants. Jakovljević compares this branching to
Borges’s “the garden of forking paths” (2015: 150). As Jakovljević claims,
unlike the precogs, Pat creates new future possibilities. Her talent is not
limited to choosing between the ones that already exist. Such an ability is
equal to the power to create forks in reality, “quantum effects, not in the
present, but in the past, creating and then actualizing new realities” (2015:
153). It may seem Jakovljević’s explanation sheds light on Pat’s ability.
However, it also unnecessarily introduces a potentially supernatural
element into the physically possible world of Ubik. The ability to create
new realities by changing past events seems not only supernatural but
also logically unnecessary. Pat’s talent is much simpler. Since the number
of alternative possible realities that continually branch out is limitless, it
would be logical that in some of those timelines, the events around the
protagonists have unfolded in a way Pat finds advantageous. There is no
need for Pat to create preferable outcomes because any imaginable outcome
already exists in one timeline or another. Her ability surpasses a precog’s
talent. A precog is bound to the most probable future possibility. Pat is
free to choose any possibility. Unlike the rest of the characters, trapped in
a single reality, Pat retains the bird’s-eye view of the novel’s universe of
alternative realities actualizing them at will. At Runciter’s insistence, she
demonstrates her talent by transporting both him and his inertials through
several timelines (Dick 2004: 57-60). She eventually brings them back, but
whether it is their original timeline or another, similar one, neither the
characters nor the reader can determine. All they can do is accept what
they perceive. The only environment where her talent does not work is
the virtual reality of half-life. As a fake reality, the simulation Jory traps
them in does not have alternative timelines. It is outside time. Simply put,
Pat has nowhere to go. Another reason for the cessation of her ability is
the temporal regression of the simulation: “The reversal of the time flow
annuls her talent because going to the past in a reversed time flow would
mean going to the future, to the events yet to happen” (Jakovljević 2015:
154).
Mirko Ž. Šešlak
The purpose of this argument is to show that not even Pat’s ability
can go beyond the alethic modal constraints of a natural possible world.
Despite constantly recentering the protagonists from one timeline to
another, Pat never leaves the boundaries of the fictional universe which
is analogous to the real world. Therefore, she never leaves the domain
of natural alethic constraints. Consequently, the unusual talents some
inhabitants of the novel’s primary reality possess do not have the strength
to transform that physically possible world into a supernatural one. The
outcomes of the characters’ efforts are not predetermined by supernatural
factors. Since the hypernormal alethic endowments in that possible world
are not shown as otherworldly, their presence cannot violate either its
naturalness or its coherence and verisimilitude.
The second plane in which the alethic constraints of Ubik operate is
the intermediate possible reality of half-life. It is a technologically simulated
virtual environment. Although imaginary, this intermediate environment
remains rooted in our knowledge of the real world. The source of the
knowledge used to construct this fictional universe of possible worlds is
in the mind of each suspended individual. The process is comparable to
the manner readers reconstruct a fictional world by filling in its gaps with
their knowledge of the real world: “The world which they experience is
not part of reality, but a fiction created by appropriate methods” (Lem
1975: 58). Due to the origin of this intermediate reality, the inhabitants
cannot violate its natural alethic constraints analogous to the ones valid
both in the primary fictional reality and the real world. Consequently, half-
lifers find themselves in situations where they are unable to differentiate
between their former reality and the new, intermediate one: “[P]eople
who, like Runciter’s wife, have spent years in cold sleep are well aware
of the fact. It is another matter with those who, like Joe Chip, have come
close to meeting with a violent end and have regained consciousness
imagining that they have escaped death, whereas in fact they are resting
in a moratorium” (Lem 1975: 58). Since they believe they are still alive,
such half-lifers experience the attempts at communication which come
from outside the simulation as physically inexplicable phenomena: “[I]f
the world of the frozen person’s experiences is a purely subjective one,
then any intervention in that world from outside must be for him a
phenomenon which upsets the normal course of things” (1975: 58). The
examples of such interference are Runciter’s attempts to communicate
with his employees via advertisements, a message in a pack of cigarettes,
his image on their currency, or a message on the firm’s restroom wall:
“JUMP IN THE URINAL AND STAND ON YOUR HEAD, I’M THE ONE
THAT’S ALIVE. YOU’RE ALL DEAD” (Dick 2004: 127). Bearing this in
mind, it seems fictionally true that “Joe Chip and the rest of the group are
dead, not Runciter” (Jakovljević 2015: 149). However, the last chapter turns
everything that was thought logical and fictionally true on its head. Exiting
the moratorium, Runciter tips an employee. Paradoxically, it turns out that
the image on the coin is Chip’s, just like the image on the currency used by
Chip’s group in half-life is Runciter’s: “He had an intuition, chillingly, that
if he searched his pockets, and his billfold, he would find more. This was
just the beginning” (Dick 2004: 224).
How to explain such a turn of events without violating either the
alethic constraints of physically possible or the coherency and verisimilitude
of the text? As Butler observes, “Ubik has a deceptively simple narrative;
the reality or otherwise of its conditional environment may be rationalised
until the final chapter, which throws into doubt all that has gone before”
(1995: 146). After the last chapter, the only thing that (seemingly) remains
unquestionable is “that the conditional environment is authentic up to
the point of the explosion” (1995: 148). In How Much Does Chaos Scare
You? Politics, Religion and Philosophy in the Fiction of Philip K. Dick, Aaron
Barlow expresses a similar dilemma: “If Runciter’s world proves no more
stable than that of the half-lifers’, where is he? In half-life himself – like
them?” (2005: 103). The only remaining conclusion is “that he is in half-
life, after all” (Butler 1995: 148). Lem reaches an identical conclusion:
“[A]ll the principal characters of the story were killed by the bomb on the
Moon, and consequently all of them had to be placed in the moratorium”
(1975: 58). The conclusion, although logical, leaves much unexplained. If
both Runciter and Chip are in hibernation, why does Runciter probe Chip’s
existence from the outside? If Runciter has also died, “[h]ow, then, could
he actually have helped the others?” (Barlow 2005: 103). Supposedly, the
lack of answers to these questions undermines the text’s coherence and
verisimilitude. Consequently, the readers may abandon the belief they are
reconstructing a physically possible world.
The reasons why this does not happen are simple. Upon their death,
half-lifers are not immersed in the same simulation. Provided that each
is isolated from other half-lifers, it would be logical that the number of
different simulations is equal to the number of people in hibernation.
However, it is not so. Since every aspect of the novel’s primary reality is
commercialized, a separate simulator for each person is not considered
economically feasible. To increase profits, several half-lifers are grouped
around a single simulator. Consequently, the different experiences of
the individuals in the group become the source of knowledge for the
construction of their virtual surroundings. Since there are various moratoria
as part of the novel’s primary reality, the number of simulated planes of
intermediate existence in half-life is only equal to the number of available
simulators. As confirmed by the text, Runciter’s employees are placed in
the same moratorium together with his wife and Jory Miller, a teenage boy
who prolongs his virtual existence by preying on the energy of his fellow
half-lifers. The fictional fact is first hinted at when the communication
between Runciter and Ella is interrupted by Jory: “After prolonged
proximity, […] there is occasionally a mutual osmosis, a suffusion between
the mentalities of half-lifers. Jory Miller’s cephalic activity is particularly
Mirko Ž. Šešlak
good; your wife’s is not” (Dick, 2004: 21). Under the circumstances, Jory’s
consciousness becomes dominant among the half-lifers sharing the same
simulator. Hence, he becomes powerful enough to govern the construction
of their joint simulation. Afterwards, he uses the simulated environment
to toy with his prey. As N. Katherine Hayles observes in How We Became
Posthuman: Virtual Bodies in Cybernetics, Literature and Informatics, “the
perceived actions must be happening symbolically, rather than literally”,
because “in half-life each person is cryogenically suspended in his or her
individual container, so physical assault is impossible” (1999: 186). It is
possible to deny Jory the opportunity of preying on others. All Runciter
must do is offer a financial incentive to the owner of the moratorium:
“[I]f you’re agreeable as to paying the somewhat larger monthly fee, we
can place her in a high-grade isolated chamber” (Dick 2004: 22). These
claims receive confirmation near the end of the novel when Chip meets
Ella Runciter: “Herbert is paid a great deal of money annually, by Jory’s
family, to keep him with the others and to think up plausible reasons for
doing so. And – there are Jorys in every moratorium. This battle goes on
wherever you have half-lifers; it’s a verity, a rule, of our kind of existence”
(Dick 2004: 215). Ella’s words show how dependent Jory’s pseudo-
world is on the novel’s primary reality. Jory’s abilities do not surpass the
alethic modalities of his intermediate world. He cannot reach outside its
boundaries. Decisions about Jory’s survival in half-life are made by agents
beyond his control. Only the living can provide him with his prey. Because
of these circumstances, although it may seem otherwise, Jory’s pseudo-
world is still bound by the alethic constraints of physically possible.
From the perspective of the real world, Jory’s simulation is an
intermediate possible world full of incomprehensible phenomena. The most
noticeable is the regression and devolution of his pseudo-reality. Not only
the “progressively growing together” of the people in half-life Ella speaks
of (Dick 2004: 17), but also the regression of their intermediate reality
and its objects’ decay are phenomena explicable by the natural process of
entropy. Even in the real world, this process gradually drains the limited
supply of thermal energy in the universe. Eventually, the sum of usable
energy declines, leading to inert uniformity and death. Analogous to the
circumstances in the real world, the supply of energy in half-life is also
finite. Despite robbing energy from all available sources, Jory is powerless
to preserve the simulation in its initial state. It succumbs to the alethic
constraint that not a single plane of existence can escape – entropy. It is
an observable phenomenon in half-life, much as it is either in the novel’s
primary reality or the real world. Jory’s actions accelerate it by expending
the available energy faster: “[I]n half-life we diminish constantly anyhow.
Jory only speeds it up” (Dick 2004: 215). Jakovljević also notes the role of
entropy in Ubik: “Jory aggravates the entropic process, analogous to the
effects entropy causes in our objective reality” (2015: 155). The text of the
novel offers various examples of entropic regression in Jory’s intermediate
reality. A few moments after the explosion on the Moon and the transfer
of the principal characters into the virtual environment dominated by Jory,
Chip and the inertials begin to feel the effects of entropy as weariness and
cold. Wendy Wright is the first one to complain of the cold and “trembled
visibly” (Dick 2004: 76). Another manifestation of the entropic process is
the accelerated deterioration of objects surrounding them. Chip’s cigarette
is “dry and stale” (2004: 80), whereas his coffee is “cold, inert and ancient”
(2004: 88). The process is not limited to objects. Wendy Wright is Jory’s
first victim. All that Jory leaves in his wake is a dried heap of bones and
mummified skin: “On the floor of the closet a huddled heap, dehydrated,
almost mummified, lay curled up” (2004: 105). Outwardly, it may not seem
so, but Jory, although the creator of this intermediate reality, is powerless
when confronted with the inescapable codexal alethic constraint such as
entropy. Entropy transcends the boundaries of worlds, be they primary
fictional, intermediate or real: “Decomposition back to these forms was
not of his [Jory’s] doing; they happened despite his efforts” (2004: 209).
Jory is the victim of the same circumstances as the other characters. In the
science-fictional natural intermediate reality, the only unsurmountable
obstacle is the finality of entropy. These circumstances confirm that the
alethic modalities governing the intermediate reality Jory constructed
in half-life are fundamentally analogous to their equivalent both in the
novel’s primary reality and in the real world.
There is yet another phenomenon in Jory’s intermediate world which
may be used to show that his power is not limitless. It is the existence of
Ubik aerosol. In the novel, it serves as a “reality-support” agent whose
purpose is to counter the aggravated entropy: “One invisible puff-puff
whisk of economically priced Ubik banishes obsessive compulsive fears that
the entire world is turning into clotted milk, worn-out tape recorders and
obsolete iron-cage elevators” (2004: 134). The fact that Ubik is advertised
as a reality-support agent tells us that such a reality cannot be the
objective, primary world of the novel. Therefore, its presence points to that
reality’s intermediate, spurious nature, “the potential to fabricate reality”
(Jakovljević 2015: 156). In “‘Ubik’: The Deconstruction of Bourgeois SF”,
Fitting makes a similar observation: “Ubik’s significance as a mediating
agency or a signpost of metaphysical reality is undermined in several
critical ways. First, it protects Chip by maintaining him an illusory reality,
while covering up the ‘real’ reality of the Moratorium” (1975: 49). At one
point, Chip infers that he and the rest of his group are not part of any
regular plain of half-life existence but have been pulled into a construct
governed by “[a]n irresponsible entity that’s enjoying what’s it doing to
us” (Dick 2004: 193). As he sees it, there is more to what is happening than
they initially thought: “This is cold-pac, […] but there’s something more.
Something not natural to people in half-life. There are two forces at work
[…]; one helping us and one destroying us” (2004: 196). Ubik is a product
whose purpose is realized in the intermediate surroundings of half-life:
Mirko Ž. Šešlak
“Unlike the entropic effect of regression, which leads to stasis and death,
Ubik’s effect is kinetic, because its nullification of regression facilitates
motion and life” (Jakovljević 2015: 155). However, since it is limited to
an intermediate existence, Ubik falls from its potentially divine and
supernatural pedestal to the plane of humanly imaginable: “Ubik is a human
invention, an image of humankind’s own struggle against entropy, rather
than an image of divine assistance or guidance in that struggle” (Fitting
1975: 49). Jakovljević also makes a notable observation about the nature
of the illusion Ubik appears in: “Jory is not familiar with Ubik although
this agent originates from within the world which he has learnt to survive
and dominate like a deity” (2015: 155). The fact that he is unfamiliar with
Ubik, although he encounters it in the environment he created, points to
the conclusion that Jory’s omnipotence is an illusion. Even so, he begins
to glimpse the true nature of the agent: “This originates from within our
environment. It has to, because nothing can come in from outside except
words” (Dick 2004: 205). It is exactly what Ubik is, a metaphor of the desire
to achieve a balance between the lethal truth of entropy and the apparent
reality trying to obscure it. Since Jory’s simulation is an intermediate
reality, we can truthfully say that he is not holding an aerosol in his hand,
for both the bottle and the hand are non-existent. The absence of the need
to scientifically explain something that only seemingly exists is pointed
out by Richard D. D. Visković in his doctoral dissertation Philip K. Dick’s
Search for Reality: “If Ubik is a scientific invention to help restore those in
half-life, why does it only seem to exist inside half-life, where science and
physical laws do not appear to rule as they do in the real world?” (2013:
150). The bodies of half-lifers, as well as the entities of the intermediate
reality they inhabit, are manifestations enabling them to experience the
fictional environment seemingly5 surrounding them in a way they can
understand: “The word of existence in nothingness is Logos, the creator,
God, the deliverer, glimpsed as the true reality through the simulation of
existence, hidden in its every part, underneath layers of falsehood and
deception” (Jakovljević 2015: 158). Ubik is the word which supports and
restores the appearance. The strength of the word remains an illusion
unravelling one layer of deception, Jory’s pseudo-reality, to preserve half-
life’s inhabitants from facing the entropic truth by creating another layer.
To grasp the nature of Ubik, one needs to understand its operation
is related to an outwardly antipodal process, entropy. Although they
operate in opposite directions, both are manifestations of the same alethic
constraints: “One is a going-away, so to speak. A going-out-of-existence.
[…] The second process is a coming-into-existence. But of something that’s
never existed before” (Dick 2004: 113). If they are in balance, entropy
operates imperceptibly. Problems arise when a third factor upsets the
balance. Entropy becomes accelerated, observed as regression, cold and
decay in half-life. Ubik restores the balance: “Just as Joe Chip characterises
5 Their physical bodies rest cryonically suspended and immobile in the moratorium.
the balance between telepath and inertial as inevitable and eternal, so too
does Ella characterise the balance between herself and Jory, and the forces
they represent” (Visković 2013: 160). Ubik is not aggressive. It neutralizes
Jory’s influence and decelerates entropy, restoring the natural equilibrium
similarly to the way inertials operate against telepaths and precogs in the
novel’s primary reality. Ubik cannot destroy Jory: “Maybe in time you can
learn ways to nullify him. […] I doubt that you can truly destroy him –
in other words consume him – as he does to half-lifers placed near him
at the moratorium” (Dick 2004: 215). Destruction is not the answer half-
lifers need: “[C]onsuming the predator cannot be a final solution, for the
only way to achieve this illusory closure is by taking the predator ‘inside’,
thus symbolically and literally becoming a predator oneself” (Hayles 1999:
186). Although Ubik restores the balance by concealing entropy, it also
reveals the truth behind the deception. Chip no longer needs to feel “like
an ineffectual moth, fluttering at the windowpane of reality, dimly seeing it
from outside” (Dick 2004: 136). Ubik enables him to open the window and
glimpse the truth. However, both the deception and the truth in question
are conditional. The layer of deception is the mask concealing reality.
Nevertheless, that reality is only intermediate; another, deeper layer of
deception. An example of Chip’s glimpse at the reality behind the mask is
the scene where Don Denny turns Ubik towards himself: “[T]hey’re all dead;
only you and I are left, and the Ubik is going to wear off you in a few hours.
And you won’t be able to get any more. Which will leave me” (Dick 2004:
203). In terms of Denny’s prior conduct toward Chip, the words spoken are
incongruous. Naturally, it is so if the reader believes that the character is
Denny: “The person standing there, in the center of the vaporizing stain of
Ubik that had saturated the worn and dingy carpet, was not Don Denny”
(Dick 2004: 203). Ubik is proven to be an agent whose “appearance and
effect reveal the truth by removing the veil of dokos [deception], whereas
reality, viewed as genuine by the protagonists, is a construct, an imperfect
reflection of the true reality” (Jakovljević 2015: 158). By forcing him to
reveal his motivation, Chip shows that Jory is a false deity of a spurious
reality. He feeds on the energy of others not merely because he wants to,
but because he is forced to: “I used to wait until they had been in half-life
awhile, but now I have to have them immediately. If I’m going to be able to
live myself” (Dick 2004: 204). Since his strength is limited, Jory’s pseudo-
world does not exist beyond the half-lifers’ horizon: “Wherever you and
others of the group went, I constructed a tangible reality corresponding
to their minimal expectations” (Dick 2004: 206). Comparable to an author
constructing a fictional reality, Jory is unable to fill its gaps. It requires high
expenditures of energy, leading to its irreversible loss and the acceleration
of entropy. The entropic chaos surrounding Jory’s world is pouring in. His
powerlessness to resist it can be detected in his words: “[I]f you were to get
into one of those cars and drive for miles… eventually you’d reach a point
Mirko Ž. Šešlak
where it breaks down. And you wouldn’t like that any better than I do”
(Dick 2004: 207).
3. CONCLUSION
Everything that has been said leads to a logical conclusion: “All

the technological innovations, the magnificent inventions and the newly
mastered human capabilities (such as telepathy, which our author has
provided with an uncommonly rich articulation into ‘specialties’) ultimately
come to nothing in the struggle against the inexorably rising floodwaters
of Chaos” (Lem 1975: 59). Although intermediate and spurious, the reality
of half-life is subject to the same alethic constraints as the novel’s primary
reality, which is, in turn, analogous to the real world. Therefore, despite
seemingly supernatural impurities, the fictional universe of Ubik is still
physically possible, which is, besides the existence of the fictional novum
and the resulting presence of cognitive estrangement, the fundamental
characteristic of the possible worlds of science fiction.
References:
Barlow 2005: A. Barlow, How Much Does Chaos Scare You?: Politics, Religion, and
Philosophy in the Fiction of Philip K. Dick. Brooklyn, NY & lulu.com: Shakespeare’s
Sister, Inc. <https://academicworks.cuny.edu/cgi/viewcontent.cgi?referer=https://
www.google.rs/&httpsredir=1&article=1026&context=ny_pubs> 21.03.2020.
Butler 1995: A. M. Butler, Ontology and Ethics in the Writings of Philip K. Dick
(unpublished doctoral thesis). The University of Hull: Hull. <https://hydra.hull.
ac.uk/assets/hull:3894a/content> 17.02.2020.
Dick 2004 [1969]: P. K. Dick, Ubik. London: Gollancz.
Doležel 1998: L. Doležel, Heterocosmica: Fiction and Possible Worlds. Baltimore and
London: The Johns Hopkins University Press.
Doležel 2010: L. Doležel, Possible Worlds of Fiction and History: The Postmodern Stage.
Baltimore: John Hopkins University Press.
Fitting 1975: P. Fitting, “‘Ubik’: The Deconstruction of Bourgeois SF”. Science Fiction
Studies, 2(1), 47–54. <http://www.jstor.org/stable/4238910> 11.12.2019.
Fitting 1983: P. Fitting, “Reality as Ideological Construct: A Reading of Five Novels
by Philip K. Dick (De la réalité comme construction idéologique: lecture de cinq
romans de Philip K. Dick)”. Science Fiction Studies, 10(2), 219–236. <http://www.
jstor.org/stable/4239550> 27.12.2019.
Hayles 1999: N. K. Hayles, How We Became Posthuman: Virtual Bodies in Cybernetics,
Literature, and Informatics. Chicago & London: University of Chicago Press.
Jakovljević 2015: M. Jakovlević, Alternativne stvarnosti Filipa K Dika. Kosovska
Mitrovica/Beograd: Filozofski fakultet u Prištini sa privremenim sedištem u
Kosovskoj Mitrovici/Makart.
Kvas 2020: K. Kvas, The Boundaries of Realism in World Literature (translated to

English by Novica Petrović). Lanham, Boulder, New York, London: Lexington Books.
Lem 1975: S. Lem, “Philip K. Dick: A Visionary among the Charlatans” (translated
to English by Robert Abernathy). Science Fiction Studies, 2(1), 54–67. <http://www.
jstor.org/stable/4238911> 17.11.2019.
Merriam-Webster. (n.d.). Entropy. In Merriam-Webster.com dictionary. Retrieved
January 17, 2023, from <https://www.merriam-webster.com/dictionary/entropy>
23.03.2022.
Suvin 1975: D. Suvin, “P.K. Dick’s Opus: Artifice as Refuge and World View
(Introductory Reflections)”. Science Fiction Studies, 2(1), 8–22. <http://www.jstor.
org/stable/4238905> 18.09.2019.
Suvin 1979: D. Suvin, Metamorphoses of Science Fiction: On the Poetics and History of
a Literary Genre. New Haven and London: Yale University Press.
Visković 2013: R. D. D. Visković, Philip K. Dick’s Search for Reality: An investigation
of Philip K. Dick’s metaphysical questioning, focussing on his 1960s science fiction
novels (unpublished doctoral thesis). The University of Auckland, Auckland, NZ.
<https://researchspace.auckland.ac.nz/bitstream/handle/2292/21010/whole.
pdf?sequence=2> 25.06.2021.
Mirko Z. Šešlak / UBIK FILIPA K. DIKA: PRIRODNI MOGUĆI SVET NAUČNE

FANTASTIKE ILI NATPRIRODNI MOGUĆI SVET FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI?
Rezime / Cilj članka jeste da istraži da li tekst romana Ubik Filipa K. Dika gradi prirodni
(fizički moguć) ili natprirodni (fizički nemoguć) svet fikcije. Prema Darku Suvinu,
jedna od osnovnih osobina naučne fantastike jeste da njeni tekstovi grade prirodne,
fizički moguće svetove fikcije. Čitaoci naučne fantastike neretko su se žalili na Ubik,
smatrajući ga zbunjujućim delom, prožetim natprirodnim nečistoćama i nedostatkom
preciznih objašnjenja. Neispunjenje ovih očekivanja često vodi postavljanju pitanja
da li ovaj roman treba smatrati naučnofantastičnim delom ili ga uvrstiti u fantastičnu
književnost. Ako želimo da utvrdimo da li fikcionalni svet Ubika pripada mogućim
svetovima naučne fantastike, teorijski okvir za takav zadatak može se naći u teoriji
mogućih svetova Lubomira Doležela. Kako bismo to učinili, moramo analizirati aletička
ograničenja tog fikcionalnog sveta, jer aletički pripovedni modaliteti upravljaju
formiranjem fizičkih zakona datog sveta fikcije i određuju šta je moguće, nemoguće
i nužno unutar njegovih granica. Ako naša analiza pokaže da su aletička ograničenja
prisutna u Ubiku analogna fizičkim zakonima stvarnog sveta, dokazaćemo da je taj
mogući svet fikcije i fizički moguć, te da stoga poseduje jednu od temeljnih osobina
naučne fantastike, prirodnost. Ako naša analiza pokaže drugačije, fikcionalni svet Ubika
možemo posmatrati kao natprirodni, fizički nemoguć svet fantastične književnosti.
Ključne reči: Ubik, Suvin, naučna fantastika, Doležel, prirodni mogući svetovi,
natprirodni svetovi.

821.111(73)-31.09 Легвин У. К.
10.46793/LIPAR82.123P
Јелена Р. Пенезић1
Филолошко-уметнички факултет
Центар за научноистраживачки рад
ПОЕТИКА ДИСТОПИЈСКИХ ХРОНОТОПА У

РОМАНУ СТАЛНО СЕ ВРАЋАЈУЋИ КУЋИ
УРСУЛЕ К. ЛЕГВИН2
Роман Стално се враћајући кући Урсуле К. Легвин обично се маркира као својеврстан
жанровски искорак у домену научно-фантастичне књижевности у коме ауторка генерише
литерарно оваплоћење феминистичког утопизма. Насупрот оваквим увреженим критичким
ставовима, у раду ћемо испитивати потенцијалне дистопијске хронотопе који се у роману
објављују у поезији народа Кеш. Као жижa рада поставља се својеврсна хронотополошка
поетика: почевши од спољашњег, географског окружења, преко структуре домицилних
грађевина, дошавши, напослетку, до оног унутрашњег, психолошког простора како појединца
тако и заједнице, рад ће се ослањати на ониричке башларовске концепте представљене
у Поетици простора, као и на Јунгову теорију о колективном несвесном. Настојаћемо
да докажемо да је дистопијски (хроно)топ(ос) у роману у тесној вези са психолошким
пространствима литерарног субјекта и његовог колектива, где се постапокалиптична, наизглед
утопијска заједница Кеша ипак не успева одупрети цивилизацијском деструктивном колу.
Штавише, бежећи од „грехова својих предака”, Кеши се „стално враћају кући” као следећа
генерација заточеника неумитне ентропичне матрице.
Кључне речи: дистопија, хронотоп, колективно несвесно, кућа, унутрашње море, Стално
се враћајући кући
1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Роман Стално се враћајући кући Урсуле К. Легвин критичари

превасходно сврставају у категорију антрополошких (научнофанта-
стичних) романа, те издвајају специфичност жанровског мешања поет-
ског и романескног жанра, као и идеолошки предложак феминистичког
утопизма на коме ауторка гради своју приповест (Фитинг 1987, Франко
1989, Фортунати 2013, Медликот 2020). Као полазиште наведених ана-
лиза махом се узима сaма форма овог романа, изведена у виду брико-
лажне колекције антрополошких студија народа Кеш, а која обухвата
1 jelena.vilotijevic@filum.kg.ac.rs
2 Истраживање спроведено у раду финансирало је Министарство науке, технолошког развоја и
иновација Републике Србије (Уговор о реализацији и финансирању научноистраживачког рада
НИО у 2023. години број 451-03-47/2023-01/ 200198).
и сабране бајалице, пословице, песме, народне приповетке и житија.

Радња романа одвија се у далекој будућности у тренутку када климат-
ске промене проузрокују тектонске промене, како у географским ка-
рактеристикама планете, тако и у самој структури људске цивилиза-
ције. Заправо, цивилизација какву ми данас познајемо у потпуности је
ишчезла, остављајући за собом тек бледе трагове у виду потпољених
градова. Још један кључни артефакт давно-прошлог технократског
друштва јесте и кибернетички конструкт вештачке интелигенције чије
се присуство у самом наративу тек наслућује, утолико што је машинска
цивилизација какву нам представља Легвинова усмерила своје делање
ка простору изван граница Земље, а ка савладавању последње фрон-
тијере – самог свемира.
Ако подробније осмотримо постапокалиптично друштво Кеша
приказано у роману, доима се да се обистинило древно библијско пред-
виђање: „[Б]лажени кротки, јер ће наследити Земљу”. Специфичности
кешког друштва у снажном су контрасту са (за нас) данашњим (а за њих
некадашњим) друштвеним матрицама: формално друштвено уређење
као такво не постоји, као ни религијска догма, индустрија, или научно-
технолошки напредак. Кеши су дубоко посвећени неговању холистич-
ког онтолошког ланца у коме су биљке, животиње, стамбене зграде, чак
и земља сама – „народи”; што ће рећи, хумани субјект налази се на ис-
тој онтолошкој равни као и не-хумани ентитети. Оваква метафизичка,
шаманистичка концепција реалности осликава се у кешкој културној
традицији, уметности, као и у просторној структури. Централни мо-
тив кешке „филозофије живота” јесте хејија-иф, графички замишљена
као двострука спирала чије се ручице окрећу око централног „празног
простора”, односно Шарке. Хејија-иф симболише покрет, флукс, као
и иманентну повезаност живог и неживог света. Међутим, Кеши одла-
зе корак даље и измештају хејију-иф из стриктно симболичког поретка
у стварносни хронотоп, дајући јој просторну реализацију на тај начин
што за тлоцрт својих насеобина користе управо овај симбол – и ложе,
и куће, и хејиме граде се на основу замишљених обриса хејије-иф.
Међутим, град као такав не постоји у кешком друштву које је примарно
васпостављено на пасторалним пољанама; најсложенија урбанистичка
целина присутна у овој заједници била би варошица (town). У роману
се спомињу само два (функционална) града – Град Човека (у коме су
настањени ратоборни Кондори) и Град Ума (заједнички именитељ за
свеобухватну мрежу вештачке интелигенције која људску цивилизацију
сматра својим далеким, закржљалим претком).
Легвинова читаоца директно урања у свој врли нови свет дајући
детаљан приказ култоролошке парадигме народа који је онеобичен
in extremis. Сходно томе, и стандрадни кешки поетски израз поседује
одређене карактеристике које га чине ако не јединственим, а оно пак
зачудним. Наиме, иако је роман написан на енглеском, Кеши овим је-
зиком не говоре – песме записане у роману, превела је и забележила
Поетика дистопијских хронотопа у роману Стално се враћајући кући Урсуле К. Легвин
Пандора, археолог чије име оставља траг још једне древне цивилиза-
ције – античке Грчке. Потом, кешка поезија се ретко налази у писаној
форми, већ се углавном рецитује наглас, што симболички функциони-
ше као пригодно средство за изградњу заједништва. И напослетку, када
се ради о интерпункцији и правопису, Кеши не пишу великим словом
нити користе интерпункцијске знакове као што је запета или тачка, па
су стога све правописне промене тог типа заправо последица Пандори-
ног учитавања сопствених културних матрица.
Кешка поезија у роману представљена је у четири циклуса: у пр-
вом је забележена усмена народна поезија, која је импровизована или
певана. Овај циклус песама обилује пасторалним мотивима који вели-
чају лепоту и потентност природе, као и повезаност човека са приро-
дним поретком. Наредни циклус песама окупља песме које су „дате”
хејимама, ложама, то јест, Кућама, које код Кеша носе посебну сим-
боличку вредност: „[Ч]овек је припадао својој Кући, својој кући, свом
граду и народу” (Легвин 2013: 119). Роман посебно истиче диферен-
цијацију Куће и куће:
„у долинашком граду, свако је имао две куће: кућа у којој станујеш, твоје
боравиште, налази се у Левој Руци града који има облик двојне спирале; а
у Десној Руци је твоја Кућа, то су твоје хејиме. У домаћинству живиш са
онима који су твоји сродници, по крви или по основу брака; у хејимама
се срећеш са својом широм и трајнијом породицом” (Легвин 2013: 56).
Приметићемо да се знак „кућа” у роману Стално се враћајући

кући двоструко уписује у кешке социјалне парадигме: прво, као прос-
тор колективног делања и остваривања социјалне кохезије, и потом, као
простор интимног, породичног живота. Амбивалентност и дискурзивна
отвореност знака „кућа” директно се транспонују из кешке филозофије
и начина живота у конкретне социјалне и спацијалне структуре. Кућа
јесте центар, жила куцавица кроз коју се каналише како кешка култура,
тако и башларовска топофилија. Наиме, према Башларовој (2005: 28)
феноменолошкој топо-анализи, сваки стамбени простор „у себи носи
суштину појма куће”. Кућа је простор инфантилне среће, не-бачено-
сти-у-свет, простор сигурности и топлине који се конституише (опет)
двојако: као вертикално и као концентрисано биће. Вертикалност куће
осликава се у бинарној опозицији таван-подрум, где се таван изједна-
чава са ratio-м, а подрум се дефинише као „мрачно биће куће” (Башлар
2005: 39). Сходно томе, простор куће фигурира као кључна тачка ост-
варења хуманитета и идентитета. С друге стране, Башлар (2005: 8) ће
посматрати поетску слику као „самосвојно биће” које „припада једној
директној онтологији” и ресорбује „сонорност бића”, а посебно истиче
лиминални карактер песника који „говори на прагу бића”. Напослет-
ку, аутор изводи закључак да управо „посредством песама, можда
више него посредством сећања, долазимо до поетичне суштине прос-
тора куће” (Башлар 2005: 29). На овај начин, поезија и слика куће се
откривају као два суштински нераздвојива појма која међусобно усло-

вљавају и објављују један другог – поезија, дакле, јесте родна кућа Бића.
Дијалектика поезије и просторности куће додатно се усложњава
увођењем категорије времена, где „време у историјском смислу битно
одређује животну супстанцу сваког простора” (Алексић 2019: 47), што
даље резултира формирањем поетичких хронотопа. Хронотоп као књи-
жевно-теоријски термин увео је Михаил Бахтин, који се, пак, ослањао
на Кантова промишљања о условљености доживљаја искуства простор-
но-временским детерминантама. Према Бахтину (1989: 192), наратив-
ни догађај је увек просторно-временски одређен, а литерарни хроното-
пи израстају из стварносних хронотопа са којима увек изнова ступају у
дијалог. Бахтин (1989: 194) даље сматра да се нарација заснива на тем-
поралној категорији која комуницира са наративом и директно обли-
кује простор света који је представљен у одређеном литерарном делу:
„Време се овде згушњава, стеже, постаје уметнички видљиво; простор се

напиње, увлачи се у кретање времена, сижеа, историје. Обележја времена
разоткривају се у простору, а простор се осмишљава и мери временом.
Уметнички хронотоп одликује се тим пресецањем низова и сливањем
обележја”.
Уколико знак „кућа”, који у поезији народа Кеш представља је-

дан од централних поетских слика, сагледамо у светлу башларовске
и бахтиновске онирично-хронотопичне мисли, открићемо да време и
простор имплодирају у садашњости разоткривајући мрачне дубине (ко-
лективног) бића. Како простор не може постојати ван временске равни,
а Кеши укидају темпоралитет услед страха од давно-прошлог Другог,
кућа, као пројекција communitas-a, суштински је одређена једним гра-
ничним међу-бивством. Овакав лиминални статус куће у анализи кеш-
ке поезије интерпретираћемо као елемент „меке научне фантастике”3
(soft science fiction: в. Драут 2006: 7–8), те ћемо настојати да разигра-
мо и његов дистопијски потенцијал будући да песничка репрезентација
знака „кућа” објављује статус кешког друштва у процесу историјско-
онтолошке транзиције ка цивилизацијском слому. Анализа кешке пое-
зије, дакле, оголиће темеље кешког друштва опасаног међу-простором
и међу-временом, односно међу-хронотопима који попримају обрисе
дистопијских ентропичних сила.
3 Ова поткатегорија научно-фантастичног жанра превасходно се бави социо-антрополошким те-

мама, утопијским и дистопијским потенцијалом, као и психолошким лагумима својих ликова,
где се novum не генерише путем успостављања зачудности научно-технолошких постигнућа
интерпланетарне цивилизације, већ се може остварити овде, на планети Земљи.
2. SING, О MUSE…
Како смо већ напоменули, песме забележене у роману подељене

су у четири засебна одељка, односно циклуса. Па тако, „Песма Плаве
стене”4 (Легвин 2013: 119) припада циклусу песама које су посвећене,
односно дате, кућама, a сам наслов песме имплицира да ју је управо
Плава стена и испевала, односно да је аутор песме сама кућа. Овде се дâ
приметити differentia specifica кешке културе – неживи ентитети, као што
су земља, камен, и кућа, сматрају се народима који су у потпуности он-
толошки целовити и аутономни, па стога не постоји разлог зашто једна
кућа не би могла да испева песму. Овај јединствени антрополошки мо-
менат даље је потврђен чињеницом да је песма непотписана, односно,
да се ауторство не може приписати хуманом субјекту. Централна стил-
ска фигура у овој песми била би, стога, персонификација.
Структура песме сачињена је од четири декларативне реченице
с једним опкорачењем између последња два стиха. Лирски субјект, у
овом случају кућа, проговара у првом лицу једнине и каже: „Ја сам це-
ловито биће, тајанствено и стамено”5. Преводна интерпретација енглес-
ке речи „coherent” може се извести и као „складна”, пре него „целовито
биће”, што указује и на то да се кућа (ауто)дефинише кроз усклађеност
својих компоненти, пре него као једноћелијско, аутохтоно биће. Им-
пликација би била следећа: целовитост бића успоставља се кроз баланс
башларовског подрума и тавана, а не као аксиолошка датост. Наредни
стих је нарочито значењски бременит, утолико што одређује кућу не
само тополошки, већ и онтолошки: „Седим на земљи, на сунцу, између
живих храстова”6, где се предлог „између” навешћује као кључни сим-
бол песме, утолико што је Плава стена двоструко одређена овим међу-
постојањем: она се налази између сунца и земље, а потом и између „жи-
вих храстова”. Утисак међу-месности интензификује се већ у нареднoм
стиху: „Једном бејах сунце, опет бићу тама”7, где се доима да онај коме
је ова песма дата8 затиче Плаву стену у моменту трансформативног
идентитетског путовања. Кућа, како наводи песма је „била сунце”, што
је редак пример употребе перфекта у кешкој поезији која се превасход-
но користи садашњим временом. Сунце, као симбол живота око кога
су формиране прве религије и митологије, језичким, поетским проце-
сом преиначава се у domicil, место заједништва, сигурности и заштите.
Међутим, дијахронијски гледано, Плава стена није „поникла” из жи-
вотодавне сунчеве светлости, већ из таме, утолико што ће опет поста-
ти тама. Указује нам се нови интерпретативни хоризонт: иницијално
4 “The Blue Rock’s Song”
5 “I am coherent, mysterious, and solid”.
6 “I sit on dirt in sunlight between the live oaks”.
7 “Once I was a Sun, again I will be dark”.
8 У роману се наглашава да се поезија не може поседовати, већ се може искључиво дати слуша-
оцу.
успостављен осећај сигурности у песми подрива моменат неизбежног

повратка у мрак, у смрт. Бити кућом, стиче се утисак, јесте бивство-
вање обележено граничним идентитетом који се гради у међу-простору
и међу-времену, а своју географску реализацију остварује у простору
Долине: „Сад сам, привремено, између тих великих ствари, са осталим
народом, овде у Долини”9. Хронотопска лиминалност куће улива се и у
онтолошку лиминалност кешког народа, а посебно је значајно приме-
тити тон којим је ова песма испевана, а који упућује на скривене мра-
чне ходнике како колективног несвесног, тако и историјског. Управо на
овим сабласним лагумима потиснуте прошлости која се стихијски ис-
пољава кроз спацијално-поетске слике градићемо и нашу анализу кеш-
ког друштва као дистопијског.
Симболички прегнантан знак „кућа” у кешкој поезији конституи-
ше се као тополошко-онтолошка одредница, утолико што, посредством
уметничког, поетског поступка, долази до сливања простора интимног,
породичног живота са хуманим субјектом. Темељи овакве хибридне
куће који почивају на примордијалној дијалектици светлост – тама, а
које нам представља „Песма Плаве стене”, у „Песми Шесте куће”10 (Лег-
вин 2013: 268) преиначени су у поетску слику куће која „пада, њени
зидови се руше, теку надоле у потоке, силазе до жилица”11, а својеврсна
топографија урушавања12 објављује се као анамнеза стварносног хроно-
топа. Песма описује процес „силажења, падања”13, губитка сигурности
коју пружају зидови куће, где су хумани субјекти суочени са равнодуш-
ношћу природе која руинирано људско друштво ресорбује у себе. Оно
што је посебно карактеристично за ову песму јесте употреба садашњег
трајног времена, које је упућује на то да се кућа-цивилизација уруша-
ва у тренутку у ком је песма испевана. Лирски субјект суочава реци-
пијента са својеврсном еколошки обојеном пост-постапокалипсом, али
открива и могућност опоравка: „Врба крај бунара диже се падајући, от-
пала кајсија на Синшан Чуки подигла једну грану цветну”14. Врба која
је расла поред бунара, као симбол природе која обитава на маргинама
људског неимарског, градитељског трудбовања, сада се „диже падајући”
– у уништењу људске цивилизације, Природа се измиче са маргине и
постаје центар, нови почетак, камен темељац једне нове парадигме.
Премда је песма испевана у садашњем времену, може се интер-
претирати и кроз двоструку историјско-профетичку визуру. Наиме,
9 “Now I am between those great things for a while along with other people, here in the Valley”.
10 “A Sixth’s House Song”
11 “This house is falling, its walls keep coming down into creeks running downward, into roots going
downward”.
12 Синтагма „топографија урушавања” преузета је из дела Андреја Мирчева у коме аутор детек-
тује заједничке мотиве уништених простора у прози Данила Киша, Бруна Шулца и Гезе Цсатх
(види: Мирчев 2009).
13 “coming down, going down”.
14 “The willow y the well rises falling, the fallen apricot on Sinshan Knoll lifts one branch in flower”.
преци кешког народа, Наопакоглавци (односно, савремени човек)

изазвали су еколошку катастрофу глобалних размера која је за резултат
имала уништење цивилизације. У настојању да не понове грешке својих
предака, кешки трансцендентални натурализам препокриће хиперин-
дустријализовани друштвени поредак на позицији културно-друштвене
доминанте. На тај начин, стих „отпала кајсија на Синшан Чуки подигла
једну грану цветну” назначава суштински препород коме Кеши теже а
који је проузрокован историјским и социолошким преокретом. Међу-
тим, иако је, формалистички гледано, ова песма испевана у садашњем
времену, она се може посматрати и кроз призму једног будућег времена
које тек треба да уследи. Ако је песник, како тврди Хајдегер, сведок ос-
кудног времена а чији је задатак да сеже у темеље Бића и човека усме-
ри ка божанском, онда овај кешки песник сежући у темеље колективне
прошлости свог друштва наговештава да је историја суштински обеле-
жена цикличном репетицијом. Уништење и препород, артифицијелно
људско (које означава кућа) и трансцендентално Природно, сукцесивно
се смењују наговештавајући једну општу тематску окосницу кешке по-
езије, а напослетку, и кешког друштва.
Повратак, корачање уназад, сезање ка прапочетку, јесте централ-
на тема и песме „Бодрења и упозорења из Друге и Треће Куће Земље”15
(Легвин 2013: 82–83). Сам почетак песме јесте вокативан и позива слу-
шаоце на акцију16. Битно је подсетити се да у кешкој поезији скоро и
да нема читалаца, већ је реципијент претежно присутни слушалац. Већ
наредни стихови упућују на супротстављене слике „издашних добро-
бити” али и опасности17: котрљајући глас /р/ који у оригиналну алите-
рира у речима „arts”, „admirable”, „generous”, „increase” и напослетку,
„dangerous” подсећа на звук потмуле грмљавине која се приближава,
слутећи опасност која прети да уништи мукотрпни рад земљорадни-
ка. Већ у следећим стиховима звук /с/ алитерира у речима “among the
tasseled corn the man says, this is my plowing, my sowing, this is my land”,
евоцирајући звук шуштања житних поља. Дакле, већ на самом почет-
ку песме успоставља се дихотомија између неукротиве силе природе
и људских аграрних творевина, што даље условљава и тон и тему саме
песме, што ће бити сукоб натуралистичког начина битисања и цивили-
зацијских производа.
Уколико знамо да је у кешком друштву немогуће поседовати18,
у наредним стиховима ове песме увиђамо да лирски субјект детектује
субверзивна осећања власништва код земљорадника: „[З]емља је ово
15 “An Exhortation from the Second and Third Houses of the Earth”
16 “Listen, you people of the Adobes, you people of the Obsidian! Listen, you gardeners and farmers,
orcharders and vintners, shepherds and drovers!”
17 “Your arts are admirable and generous, arts of plenty and increase, and they are dangerous.”
18 Кеши не поседују ни земљиште које обрађују, ни куће у којима станују, a „у граматици народа
Кеш не постоји начин да се изразе односи власништва између живих бића” (Легвин 2013: 50).
моја, моје орање и сејање”19 и сточара: „[О]вце су ово моје, ово је моје
гајење и неговање”20 и упућује на антитетичне слике бразди из којих
клија глад, крава које теле страх, а житнице, које су иницијални сим-
бол обиља, преиначују се у симбол сиромаштва21. Поетске слике упе-
чатљиво указују на изневерена очекивања – пољопривреда и сточар-
ство, делатности које су, историјски гледано, допринеле стабилизацији
људских насеобина, означавају почетак седелачког начина живота, а
потом се устројавају и као осовинске делатности цивилизације као так-
ве, у овој песми представљене су као извориште несреће, пропасти, и,
напослетку, смрти, где је „плод маслине рат”22. Лирски субјект, стога,
предлаже друштвено-производни преокрет23 и позива своје слушаоце
да се окрену природи и натуралистичком начину живота. Суочен са
апоријом непомирљивости кешке културе и цивилизацијског Zeitgeist-а
који се испољава у виду прогресивне, линеарне вучне силе, говорник
одбацује друштвени модел означен сукцесионим развојем друштва, већ
предлаже својеврстан друштвено-онтолошки корак уназад: „приђите
мало и дивљини, не остајте стално на обделини, живот само на обрађе-
ном – вашој пропасти је брат”24. Намеће се питање: зашто лирски субје-
кат детектује опасност и обрисе деструкције у самом току технолошко-
друштвеног прогреса?
Сагледајмо на тренутак социолошку парадигму народа Кеш. Њи-
хов свет је наслеђен, утолико што су они потомци цивилизације која је
нестала, потомци Наопакоглаваца:
„Житељи Долине нису могли појмити да су она људска дејства која су они
итекако примећивали и чије су последице веома осећали у свом свету
– трајна опустошеност огромних простора испуштањем радиоактивних
или отворних твари, трајна генетска обогаљеност чије су најнепосредније
последице код овог народа јаловост, мртворађање и наследне болести –
биле хотимичне. Долинско поимање ствари било је да људи не чине ништа
случајно. Несрећа се може десити људима, али оно што људи ураде, за то
су сами одговорни. Према томе, оно што су та ранија људска бића урадила
свету морало је бити намерно, морао је то бити свестан чин зла, стављен у
службу погрешног разумевања, страха и похлепе. Ко је починио та недела,
хотимице је чинио оно што је наопако. Дакле, главе су им биле погрешно
намештене” (Легвин 2013: 170).
19 “This is my plowing and sowing, this is my land”.

20 “These are my breeding and caring, these are my sheep”.
21 “In the furrow the seed sprouts hunger. In the fenced pasture, the cow calves fear. The granary is
heaped full with poverty”.
22 “The fruit of the olive is war”.
23 Што се може означити и Џејмсоновим (1984: 113) термином ’културна револуција’, која настаје
услед смене ’начина производње’: „тренутак у којем истовремено постојање разних начина
производње постаје видљиво антагонистичко, тако да њихове противречности долазе у само
средиште политичког, друштвеног и историјског живота”.
24 “Come over onto the wild side, don’t stay all the time on the farming side; it’s dangerous to live
there”.
Кован (2000: 3), француски археолог, тврдио је да је историјски

период трансформације људске насобине (првобитно успостављене
у форми пољопривредне, сеоске заједнице) у урбану целину (која ће
своју кулминацију доживети у облику првих индустријских друштава)
изразито кратак25. Ако кешко друштво сагледамо у контексту ове тезе,
уочићемо да се Кеши налазе на прагу, или, пак, на ивици да се сурвају
у урбанизацију утолико што се пољопривреда гради као основна произ-
водна делатност. Можемо тврдити, дакле, да управо ова песма ослика-
ва ту подсвесну зебњу од Повратка, али не натуралистичком битисању.
Кеши подсвесно страхују од нехотичног репродуковања првобитног
друштвеног поретка својих предака који су изазвали уништење сопс-
твене цивилизације.
И управо је тај подсвесни страх од ресорбовања прошлости и Ис-
торије демаркациона линија која раздваја утопију од дистопије: „Уто-
пија прича о прекрасном друштву и човеку будућности, величајући
стваралаштво и борбу за бољи живот. Машта се о друштву срећних, да
би се, у ствари, дошло до сазнања да је срећа у стварању таквог друштва,
а не у његовом остварењу” (Јакуповић 1970: 14). С друге стране, Макс
Вебер је сматрао да су утопије илузије и да златно доба никада није
ни постојало, нити ће постојати (в. Пери 2000: 447). Претеча Веберове
мисли може се наћи у делу Метода историје (1566) Жана Бодена, који
одбацује идеју о златном добу човечанства тврдећи да је заснована на
заблуди о добрим, старим временима: „И ето, дакле, тог чувеног златног
и сребрног доба! Људи су у њему живели раштркани по пољима и шума-
ма као праве дивље животиње и имали су у власништву само оно што су
могли да сачувају силом и злоделом” (в: Делимо 1986: 180). Штавише,
Боден се позива и на античку теорију цикличног кретања, на основу
које закључује да, с обзиром на то да није постојало у прошлости, злат-
но доба се неће никада успоставити ни у будућности, где је природа
„подвргнута закону вечног повратка, где је свака ствар предмет круж-
ног кретања” (в: Делимо 1986: 181). Теза о цикличности временског
тока вуче своје корене још из античке Грчке: „Античка култура је одње-
говала свој начин идентификовања времена кроз циклични модел вре-
мена. Она догађаје смјешта у прстен који имплицира ’вјечно враћање’”
(Лаушевић 2003: 292). А као и древни Грци, и Кеши се „стално враћају
кући”. Покушавајући да реализују утопију, кешко друштво неумитно
проклизава ка дистопији утолико што, како каже наслов наредне песме,
„Никада није било заиста другачије”26 (Легвин 2013: 122).
Песма „Никада није било заиста другачије” дата је Црвеној Тугли
од Ваквахе, односно, Кући. Узевши у обзир да у кешкој култури кућа
симболише постојаност, припадање и сопство, али, како смо показали,
скрива и трагове опасности, таме и смрти, ову песму можемо посма-
25 “On the timescale of the history of our species, very little time in fact separates the first village
farming communities from the first urban civilisations, and then from the first industrial societies.”
26 “It was never really different”
трати и као интимну контемплацију једног народа који покушава да се

спозна у садашњем времену, а спрам своје бурне прошлости и неиз-
весне будућности. Песма се отвара декларативном реченицом, скоро
па аксиомом: „[Н]икада није било заиста другачије”27, којом лирски
субјект отпочиње дијалог између свог садашњег друштвеног, културног,
стварносног поретка са историјским, давно прошлим прапочетком све-
та; укратко, песма од првог стиха успоставља дијалошку структуру са-
дашњости и прошлости као такве. Потом, говорник прави неочекивани
уступак од свог почетног става: „[М]ожда је требало више уређивати,
можда је почетак био онда када је више ствари било потребно”28, где је
тренутак формирања „почетка” (претпостављамо, заједнице Кеша) ду-
боко обележен недостатком. Уколико узмемо у обзир да је народ Кеш
настао у освит постапокалиптичног света, постаје јасно зашто је „више
ствари било потребно”, а коренска бит кешке заједнице успоставља се
као иницијално закинута, мањкава, недостатна.
Наредни стихови указују и на специфичну каузалност космич-
ких дешавања: „Али ко зна, можда је пре почетка нека жена пљеснула
муву израслу из црвића у мишјој џигерици коју је нека лисица остави-
ла поред потока, под жбуњем?”29 Занимљиво је приметити да су овај
и наредни стихови формулисани као питање које остаје без одговора,
предато публици на даље размишљање и одгонетање. Стихови указују
на постојање онтолошког ланца између људи и животиња, али, бит-
није, и на условљеност живота смрћу – јер, на почетку не беше Бог, не
беше реч, на почетку Кеша беше џигерица мртвог миша. Овај отклон од
религијске догме пређашње цивилизације упућује нас на јединствену
структуру кешке културе која не познаје религију као такву: „Они нису
имали ни бога, ни богове, ни веру. Оно што су, чини се, имали, била је
метафора која дејствује” (Легвин 2013: 57). Па тако, ако се целокупна
кешка перцепција света сводила на медијацију значења кроз метафоре,
не значи ли то онда да се Лаканово Имагинарно ефективно прелило у
Симболичко, индиректно трансформишући и Реално? Сливањем има-
гинације, језика, и стварности отвара се питање немогућности спознаје
будућности, али и прошлости, што је посебно занимљива инстанца уто-
лико што, како је тврдио Џорџ Сантајана30: „Они који не памте своју
прошлост осуђени су да је понављају”31.
Песничка слика узбурканог мора смењује се сликом говорника
који демонстрира стварање звука језичним бубњем, позивајући своје
слушаоце да суделују у његовом настанку тако што ће тај звук чути:
„Када лупим по бубњу овако, мислим да је тај звук био присутан пре
27 “It was never really different”.

28 “Maybe it needed more arranging. Maybe the beginning was when more things were needed”.
29 “Before the beginning, however, who knows but what some woman swatted a fly grown from a
maggot in a mouse spleen some fox left by a creek, under the bushes?”
30 https://www.gutenberg.org/files/15000/15000-h/15000-h.htm
31 “Those who cannot remember the past are condemned to repeat it”.
почетка и онда је све послужило, све, само да би он настао”32. И на-

послетку, песма кулминира у једноставној декларативној реченици која
врши преврат над песмом каква нам се до тог тренутка објављивала: „Е,
после њега је све другачије”33. Примећујемо наглу промену у употреби
глаголских времена – песма је до последњег стиха испевана у перфекту,
а на самом крају се појављује презент. Песма као таква обитава између
перфекта и презента, између прошлости и садашњости, те се доима да
је у поезију као такву, као и у хронотоп куће као основни конституент
заједнице, уписан и један „међу-простор”, постојање „између” опреч-
них сила рађања и умирања које делују у „међу-времену”. Од посебног
значаја за даљу анализу кешке поезије биће симбол узбурканог мора
које се први пут јавља у овој песми и који даље деконструише илузију
утопијске заједнице, а представљен је следећим стиховима: „Да ли је
море због таласа другачије?”34. Ова тополошка слика усталасалог мора
формулисана је као гешталтно питање о целини као нечему вишем од
скупа својих делова. На овај начин, topos мора отвара се психоанали-
тичкој интерпретацији где се „море” може изједначити са унутрашњим
пространствима на којима обитава колективно несвесно.
У тексту „О песми ’Унутрашње море’ Урсуле К. Ле Гвин”, Не-
дељковић (2004) нуди једну од првих критичких анализа ове песме на
српском језику. Чињеница да је аутор текста уједно и превео роман са
енглеског на српски омогућила му је својеврсну двоструку визуру, од-
носно, могућност сагледавања песме и као препева, и у изворном обли-
ку. У поменутом тексту, аутор се фокусира на постављање географских
координата мора из наслова, а потом прелази на анализу која је по-
дељена на две секције: приказ формалистичких карактеристика песме
(версификација, синтакса) и кратак коментар о самој садржини песме.
Topos мора из наслова може се тумачити двојако: прво, као географски,
природно формирани локалитет настао услед тектонских померања
континенталних плоча, што је изазвало потонуће одређеног дела аме-
ричког тла, а потом и као место остварења унутрашњег, психолошког
простора, на шта нас упућује и Недељковић (2004: 107): „[К]од Урсу-
ле, те речи, у другим њеним делима, сугеришу још нешто, наиме, оно
што је унутрашње у нама, психу, море наше душе”. Посебно је значајно
приметити имликацију да је просторна одредница – тј. знак „море” – у
тесној вези са унутрашњим просторима психе, не само на индивидуал-
ном већ и на колективном плану. Ова теза неумитно нас даље води ка
Јунговом колективном несвесном, а које Јунг (2003: 53) дефинише на
следећи начин:
32 “When I hit the drum like this, I think the sound was there before the beginning, and everything
has gone to make that sound”.
33 “and after it, everything is different”.
34 “Because of waves, is the sea different?”
„Колективно несвесно је један део психе, који се од индивидуално несвес-

ног може разликовати утолико што оно за своју егзистенцију не треба да
захвали индивидуалном несвесном и отуда не представља никакву личну
тековину. Док се индивидуално несвесно суштински садржи из садржаја,
који су у једном тренутку били свесни, али који су из свести ишчезли
док су били или заборављени или потиснути, дотле садржаји колективно
несвесног нису никада свесни, према томе никада нису били стечени
индивидуално, већ своје присуство захваљују искључиво наслеђивању”.
Колективно несвесно, дакле, устројава се као недељиви сегмент

људске психе који почива на генетско-историјским тековинама људске
цивилизације. Садржаји колективног несвесног не припадају рационал-
ном, просветљеном уму, напротив – они су скривени густим измагли-
цама несвесног, Лакановог Реалног, које се никада не може директно
објавити. Стога, неопходно је ове садржаје опосредовати, ојезикотвори-
ти, отворити пукотине у колективном знању и меморији. Неопходно је
отворити се уметности, односно поезији.
Па тако, песма „Унутрашње море” (Легвин 2013: 417) отпочиње
инверзијом, синтаксичком структуром која песми даје тон архаич-
ности, монументалности, и евоцира на епску поезију: „Свуда тамо ис-
под те слане воде градови су, градови стари”35. Овакав почетак је и више
него одговарајући, будући да песма пева о древној, ишчезлој цивили-
зацији Наопакоглаваца. Већ у наредној поетској слици суочени смо са
остацима некадашње цивилизације, где лирски субјект сужава простор
наративног делања: од мора, преко града, улица, до кућа, тј. стамбеног
простора најмање социјалне јединице – породице. Макропростор света
и морског пространства фокусира се на микропростор куће, односно,
како Недељковић преводи: „Свуда тамо испод тог мора станови су, и
мртви станари. Костури су њихови у мраку, на дну, испод блата. Њихове
куће, књиге, зидови, прозори и врата”36. Песнички мотиви мртвих ста-
нара, костура, и потопљених градова уводе елемент готске страве, што
је посебно интересантно ако се има у виду да је песма коришћена „као
наставно градиво у хејимама Серпентине” (Легвин 2013: 417). Дакле,
страх, зазор од непознатог, односно, смрти као ултимативног Другог,
транспонује се у дидактичко, едукативно средство. Такође, како Не-
дељковић (2004: 112) примећује, помоћни глагол бити употребљен је
у овој песми не као копула (где би се значење глагола бити могло разу-
мети као налазе се, заузимају одређену позицију у простору), већ као гла-
гол са пуним значењем – дакле, књиге и кости су ентитети који постоје,
што потенцијално упућује на то да поседују одређену егзистенцијалну
аутономију, утолико што њихово постојање није од овог света, већ је
онострано, заумно. Ефекат страве постиже се и описом простора у коме
35 “All there under the water are cities, old cities”.

36 “All the bottom of the sea there is roads and houses, streets and houses. Under the mud in the dark
of the sea, there books are, bones are. All those old souls are under the sea there, books are, bones
are”.
почива ова древна цивилизација, која се из вртоглавих висина небодера

сурвала у блато и мрак, у амбис.
Песник нас потом опомиње: „Превише тамо има мртвих душа. Ко
изађе на жало тог мора, или по њему заплови, нека се причува, можда
га лови нека душа”37. Стихови овде потврђују раније детектовани мотив
страха – душе мртвих су овде представљене као опасни предатори који
„у води изгледају као хладне искре, ти стари духови”38 и вребају наивне
Кеше „у потрази за ма каквим, ма чијим телом”39. Готски жанр песме
у овим стиховима доживљава свој врхунац формирањем упечатљиве
песничке слике злодухова који, условно речено, отимају Кеше – јер,
духовима су неопходна људска тела како би напустили своје место не-
мирног починка, што имплицира и одређену паразитску зависност од
хуманог субјекта. Ова слика поседује и иманентну идеолошку потку,
уколико се вратимо на то да је песма ипак спевана као пеигодна пес-
ма за потребе институције, односно школе, која настоји да, изазивајући
осећање страве, дисциплинује и упозори.
Напослетку, из песме израња редак моменат приповедања
у прошлом времену: „Њихови животи били су као таласи давних
океана”40. Преводилац је овде дао себи уметничку слободу да синтагму
„sea-waves” преведе као „давни океани”, где би прецизнији, мање поет-
ски преводни еквивалент био једноставно – „морски таласи”. Међутим,
упливом прошлости (што директном употребом перфекта, што прево-
дилачким наглашавањем да су океани давни), знак „море” се раскрива
као место скривања историје, скривања прошлости, скривања оних Дру-
гих који су својим (не)делањем допринели разобличењу планете и, по-
следично, уништењу сопствене цивилизације. Ако смо у песми „Никада
није било заиста другачије” хронотоп мора одредили као кућу колекти-
вног несвесног, кроз интерпретацију ове песме ту кућу надограђујемо
детектовањем свеприсутног осећања зазора од историје коју Кеши не
могу променити, али ни прихватити као део целине свог колективитета.
Метафизичко-логички детерминизам, према коме прошлост конститу-
ише само један могући облик будућности, у потпуној је супротности
са кешком филозофијом свеприсутног покрета, флукса, промене, и за
Кеше је можда и заумнији концепт чак и од саме смрти. Па опет, уколи-
ко је „спознаја Другог у себи управо основни предуслов Сопства” (Бор-
ковић 2013: 211), Кеши изрицањем поезије о мртвим прецима утиру
пут ка самоспознаји и воде дијалог са сопственим Бићем које се, пак,
формира на темељима претходне матрице самоуништења.
Укорењено у садашњем тренутку, кешко колективно несвесно ан-
тагонистички се поставља према наслеђеним, ресорбованим деструк-
37 “There are too many souls there. Look out if you go by the edge of the sea, if you go on a boat on
the Inland sea, over the old cities”.
38 “You can see the souls of the old dead like cold fire in the water”.
39 “They will take any body […], anybody they can get”.
40 “Their lives were the sea-waves”.
тивним инстинктима Наопакоглаваца, премда их препознаје као ин-

кодиране у људској природи, као талас сопственог унутрашњег мора.
Посебно место страве јесте спознаја да грехови њихових предака не ми-
рују на дну мора у тмини, већ активно теже препороду и поновном ус-
постављању деструктивног кола. Кеши у песничком дијалогу са мртви-
ма слуте своју будућност, слуте неумитност ентропијске матрице која
се може уочити и у последњем стиху: „Сад су ту, и нису ту, а ти млада,
припази мало”41. Ту-бивство истовремно препокривено не-ту-бивством
означава лиминално међу-постојање (које није постојање) у међу-прос-
тору (који није простор). Кеши, заједно са својим прецима, усидрени су
у не-простору и не-времену својеврсног онтолошко-историјског чисти-
лишта које се гради не у вакууму, већ као последица антагонизма из-
међу наслеђених, психолошко-генетских матрица и колективно несвес-
ног које од њих страхује.
3. ЗАКЉУЧАК
Доима се да Кеши систематски, интенционално анулирају везе

између својих предака и своје „нове” цивилизације, што се у кешкој по-
езији најпре огледа у употреби садашњег глаголског времена (које је и
само међу-време: између прошлости и будућности), а потом и у одба-
цивању урбанитета и индустријског напретка услед блиске семантич-
ке повезаности са друштвеним поретком претходне цивилизације. За
Кеше, „напредак” је својеврсни знаковни палимпсест који истовремено
садржи „опасност”, „уништење” и „крај”. Међутим, стиче се утисак да је
историјска цикличност, у роману опосредована путем уметничког, по-
етског израза, ипак иманентна, утолико што Кеши активно бришу своју
историју, те су самим тим чином осуђени на понављање деструктивних
образаца својих предака – круг, као антитеза симбола Шарке, означава
затвореност и статичност: „Морамо учити колико год можемо, али и
пазити да наше знање не затвори круг, да не спречи приступ празнини,
јер бисмо онда заборавили да оно што не знамо остаје безгранично, без
међа или дна” (Легвин 2013: 36). Иронија је што је управо циклично
кретање историје оваплоћено у поетским хронотопима централно обе-
лежје кешког дистопијког импулса.
Дистопија у роману Стално се враћајући кући не успоставља се
кроз режимске системе контроле друштва, Фукоов паноптикон или ин-
ституционализацију моћи. Међутим, анализом хронотопа куће и мора
дошли смо до закључка да је дистопијски импулс у роману у тесној вези
са психолошким пространствима литерарног субјекта и његовог колек-
тива где се наизглед утопијска заједница Кеша ипак не успева одупрети
цивилизацијском деструктивном колу. Роман, стога, приповеда о јед-
ном друштву у процесу прелаза – Кеши се налазе у „међу-простору” и
41 “Their souls are the sea-foam, foam lines on brown sand, there and not there”.
живе у „међу-времену” а њихово друштво се налази на утабаној стази

ка томе да „прогута сопствену децу” и суноврати се у аисторично и кон-
тра-еволутивно. Шарка јесте адекватан симбол Кеша – симбол флукса,
у чијем средишту је „не-простор”, чије ручице не успостављају икак-
ву међусобну повезаност. Бежећи од грехова својих предака, Кеши се
„стално враћају кући” као следећа генерација заточеника неумитне ен-
тропичне матрице.
Извори
Легвин 2013: У. К. Легвин, Стално се враћајући кући, прев. Александар Б. Недељко-
вић, Зрењанин: Зардоз.
Алексић 2019: С. Алексић, Хронотоп у теорији приповести и приповедања,
у: Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, 49(2), Косовска
Митровица: Филозофски факултет Универзитетa у Приштини, 43–58.
Бахтин 1989: М. Бахтин, О роману, Београд: Нолит.
Башлар 2005: Г. Башлар: Поетика простора, прев. Фрида Филиповић, Београд:
Б. Кукић; Чачак: Градац.
Борковић 2013: Б. Борковић, Сопство и Други у Истрајној Љубави Ијана
Макјуана, Наслеђе, 10(25), Крагујевац, 211–223. ‹http://35.189.211.7/index.php/
nasledje/article/view/561›. 05.06.2022.
Делимо 1986: Ж. Делимо, Грех и страх. Стварање осећања кривице на Западу од
XIV до XVIII века, Нови Сад: Дневник и Књижевна заједница Новог Сада.
Драут, 2006: М. Drout, From Here to Infinity: An Exploration of Science Fiction
Literature, Recorded Books, LLC. ‹https://www.academia.edu/30918275/From_
Here_to_Infinity_An_Exploration_of_Science_Fiction_Literature›. 01.06.2022.
Јакуповић 1970: Е. Јакуповић, Свет научне фантастике, Космоплов: магазин за
космонаутику и научну фантастику, 2(15), Београд: Дуга.
Јунг 2003: К. Г. Јунг, Архетипови и колективно несвесно, Београд: Атос.
Кован 2000: Ј. Cauvin, The Birth of the Gods and the Origins of Agriculture, Cambridge:
Cambridge University Press.
Лаушевић 2003: С. Лаушевић, Вријеме и историја, у: Д. Лековић (уред.), Вријеме
и прогрес: Црна Гора на размеђу миленијума: радови са научног скупа, Подгорица:
Црногорска академија наука и уметности, 291–298.
Медликот 2020: S. Medlicott, Conceiving an Ecofeminist Utopia: Genre, Gender,
and Ecology, in: Ursula K. Le Guin’s Always Coming Home у ISLE: Interdisciplinary
Studies in Literature and Environment, Oxford: Oxford University Press. ‹https://doi.
org/10.1093/isle/isaa177›. 01.06.2022.
Мирчев 2009: А. Мирчев, Искушавање простора, Осијек/Загреб: Уметничка
Академија у Осијеку/Leykam International d.o.o.
Недељковић 2004: А. Б. Недељковић, О песми ’Унутрашње море’ Урсуле К. Ле
Гвин, Наслеђе, 1(1), Крагујевац, 105–113. ‹http://www.nasledje.kg.ac.rs/index.
php/nasledje/article/view/16›. 10.06.2022.
Пери 2000: М. Пери, Интелектуална историја Европе, прев. Ђорђе Кривокапић,

Београд: Клио.
Фитинг 1987: P. Fitting, The Decline of the Feminist Utopian Novel, Border/Lines.
7(8), 17–19.
‹https://journals.lib.unb.ca/index.php/bl/article/view/24732›. 01.06.2022.
Фортунати 2013: V. Fortunati, Why Dystopia Matters, in: Dystopia(n) Matters: On
the Page, on Screen, on Stage, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing,
27–36.
Франко 1989: C. Franko, Self-Conscious Narration as the Complex Representation
of Hope in: Le Guin’s Always Coming Home у Mythlore: A Journal of J.R.R. Tolkien, C.S.
Lewis, Charles Williams, and Mythopoeic Literature, 15(3), 57–60. ‹https://dc.swosu.
edu/mythlore/vol15/iss3/8›. 01.06.2022.
Џејмсон 1984: F. Jameson, The Political Unconscious: Narrative as a Socially Symbolic
Act. London: Routledgе.
Jelena R. Penezić / THE POETICS OF DYSTOPIAN CHRONOTOPES IN URSULA

K. LE GUIN’S NOVEL ALWAYS COMING HOME
Summary / Ursula K. Le Guin’s novel Always Coming Home is typically considered

a peculiar step forward within the science fiction genre, as the author creates her
literary vision of feminist utopianism. As opposed to these generally accepted critical
standpoints, this paper will analyze potential dystopian chronotopes as presented in
Kesh poetry. The focal point of the paper will be what we will refer to as the poetics
of chronotopes: starting from the outer, geographical surroundings, analyzing the
structure of a domicile, and, ultimately, examining inner, psychological spaces – both
individual and communal – the paper will draw from Bachelard’s oneiric concepts
as presented in The Poetics of Space, as well as from Jung’s theory of the collective
unconscious. We will aim to prove that the novel’s dystopian (chrono)top(os) is
correlated to psychological landscapes of both literary subject as well as their com-
munity, where a post-apocalyptic, seemingly utopian community of the Kesh fails to
defend itself against destructive forces of their ancestor’s civilization. Furthermore,
by endeavoring to escape the sins of their fathers, the Kesh are “always coming home”
as the next generation imprisoned in a vicious, entropic cycle.
Key words: dystopia, chronotope, collective unconscious, house, Always coming home.
Примљен: 20. фебруара 2023.

821.131.1(497 Boka Kotorska)-1.09 Paskvalić L.
10.46793/LIPAR82.139F
Ane A. Ferri
Univerzitet u Beogradu
Doktorske studije književnosti (Jezik, književnost i kultura)
SLOBODARSKI DUH LUDOVIKA PASKVALIĆA U

POSLANICAMA NA ITALIJANSKOM JEZIKU1
Tema ovog rada je prikaz poslanica pjesnika Ludovika Paskvalića (1500–1551), koje je upućivao
svojim prijateljima, sugrađanima, visokim zvaničnicima Mletačke Republike, a koje su zavještane
u njegovoj jedinoj za života objavljenoj pjesničkoj rukovijeti na italijanskom jeziku Rime volgari
(1549). Najbolje godine života pjesnika iz Boke Kotorske poklapaju se sa periodom dominacije
Otomanskog carstva na Sredozemlju i njene prijetnje Venecijanskoj Republici, u čijem sastavu
je bio pjesnikov rodni grad Kotor. Ratne okolnosti u kojima je stasavao iznjedrile su slobodu kao
jednu od važnih tema u njegovom djelu za koju se Paskvalić nije borio samo perom, već i oružjem.
Kao hroničar vremena u svojim stihovima ostavio je dragocjene podatke o savremenicima koji su
dali svoj doprinos u odbrani Paskvalićevog rodnog grada. Zbog svega navedenog, Paskvalićeve
poslanice značajne su književno i istorijsko svjedočanstvo. Cilj ovog rada je da sveobuhvatno
analizira i osvijetli slobodarski duh bokokotorskog poete prikazan kroz refleksiju njegovih
poslanica sa rodoljubnom tematikom, uz pomoć istraživačkog i književno-istorijskog metoda
zasnovanog na kombinaciji dostupnih istraživanja o autoru i na osnovu analitičkog pristupa
Paskvalićevom književnom legatu na italijanskom jeziku.
Ključne riječi: poslanice, renesansa, humanizam, Boka Kotorska, Ludovik Paskvalić, XV–XVI vijek
1. UVOD
Ludovik Paskvalić potiče iz jedne od najuglednijih kotorskih porodica,

koja je Boki Kotorskoj dala najviše javne dužnosnike: pravnike, sudije
i advokate, profesore i pisce, sveštenike i opštinske procjenitelje. Rođen
je 1500. godine u Kotoru. Njegov otac Franjo je po službi, poput većine
njegovih predaka, bio sudija. Međutim, zahvaljujući sinu Ludoviku, koji
je u svojoj prvoj, objavljenoj pjesmarici preštampao očevu pjesmu (sonet
posvećen sugrađaninu Bernardu Pimi), Franjo Paskvalić naučnoj javnosti
poznatiji je kao pjesnik. Ludovik Paskvalić je stasavao uz oca pjesnika,
na djelima klasične književnosti i – bivajući podignut na trilingvalnom
podneblju – bio je u prilici da pomenuta djela proučava u originalu. Djela
Vergilija, Propecija, Cicerona, Tibula i drugih profilisala su njegov književni
ukus, koji je kasnije nadograđen u skladu sa renesansnim vrijednostima u
1 Ovaj rad predstavlja izmenjeni deo doktorske disertacije pod nazivom Ludovik Paskvalić, bokokotor-
ski pjesnik XVI vijeka, odbranjene pod mentorstvom dr Slavka Petakovića na Filološkom fakultetu
Univerziteta u Beogradu, dana 27. juna 2022. godine, pred komisijom koju su činili dr Dušića To-
dorović i dr Gordana Pokrajac.
Ane A. Ferri
gramatikalnoj školi. Mlađi Paskvalić je obrazovanje stekao u najstarijoj školi

u tadašnjoj zemlji (pored dubrovačke i zadarske) poznatoj pod nazivom
Kotorska gramatikalno-humanistička škola (Kovijanić, Stjepčević 2003:
51). Kao i u drugim kulturnim evropskim gradovima, ona je više vjekova
objedinjavala osnovnu i srednju nastavu. Krajem XV vijeka prerasla je iz
niže gramatikalne u višu. Moguće ju je smatrati pravom gimnazijom za
svoje vrijeme, jer je kao srednja viša škola, odnosno „puna gimnazija” radila
tokom XVI vijeka i pružala svršenim đacima znanje koje im je omogućavalo
da se bez poteškoća upišu na željene fakultete u Italiji. Upravo su stihovi
Ludovika Paskvalića u kojima slavi svog učitelja grčkog i latinskog jezika,
koji mu je podario znanje o astronomiji i astrologiji, a što su predmeti
koji su se po ugledu na slične škole na primorju, prvenstveno na školu
u Dubrovniku, izučavali samo u višoj srednjoj školi toga doba, pomogli
istraživačima da prepoznaju period kada je niža škola u Kotoru prerasla
u licej (Kovijanić, Sjepčević 2003: 51). Pretpostavlja se da je Paskvalićevo
školovanje u rodnom gradu trajalo do 1520. godine nakon čega odlazi na
studije u Padovu (Rotković 1975: 111).
Za vrijeme Paskvalićevih studenskih dana padovanski univerzitet već
je imao zavidnu tradiciju i ubrajan je u najprestižnije u Evropi, baštineći
i reflektujući duh klasike i renesanse.2 Na padovanskom univerzitetu
Paskvalićeve kolege bili su ljudi koji će obilježiti i promijeniti dotadašnji
tok evropske kulture, nauke, književnosti i istorije, poput Kopernika,
Savonarole, Bemba, Tasa i drugih, što će nesumnjivo uticati na Paskvalićev
pjesnički ukus, koji se prepoznaje u njegovim zbirkama na italijanskom
Rime volgari (1549) i latinskom jeziku Carmina (1551), obijema štampanim
u Veneciji. Nakon svršetka studija prava, na povratku u svoj rodni grad
otpočinje Paskvalićevo vojno djelovanje. Ono egzistira uporedo sa njegovim
pjesničkim nadahnućem, odnosno međusobno se prepliću te dvije strane
Paskvalićeve ličnosti.
Ovaj kulturni poslenik jedan je od najrazvijenijih poetskih izraza
renesansnog Kotora. Razloge za njegovo rodoljublje i izrazito negativan
stav prema svemu sa Istoka, što se prepoznaje u njegovim poslanicama,
potrebno je tražiti u činjenici da je čitav svoj život proveo u vrijeme
zategnutih političkih odnosa između mletačkih i turskih vlasti.
Na prelazu u XVI vijek, kada je bokokotorski pjesnik rođen, Mletačka
republika već se nalazila u ratu, koji joj je Osmansko carstvo nametnulo 1499.
godine, težeći da zauzme priobalne teritorije oko mletačkih gradova, koji su
se pred turskim pritiskom jedva održavali. Moguće osvajanje predjela Boke
Kotorske od strane Turaka ne bi značilo samo širenje njihove civilizacije
već i religije, ali i načina življenja (Brodel 1995: 96). Stanovništvo ondašnje
Boke Kotorske borilo se da sačuva integritet i slobodu uprkos najezdi
sa Istoka. Mir (1502), koji je „Serenissima” ratifikovala u maju naredne
2 Osnovan je 1222. godine kada se grupa studenata i profesora sa bolonjskog univerziteta odvojila i
preselila u Padovu, sa namjerom da oformi novu visokoškolsku ustanovu. Vidi: https://www.unipd.
it/en/about-us/university-1.
Slobodarski duh Ludovika Paskvalića u poslanicama na italijanskom jeziku
godine, održavali su bogati pokloni koje su kotorski providuri odašiljali

skadarskom i hercegovačkom sandžakbegu u zamjenu za obećanje turskih
izaslanika da neće biti napada na gradove, uzimanje robova, stoke, plodova
ili povrede posjeda. Potreba da se „živi u dobrom prijateljstvu” (Milošević
2008: 27), odnosno da se održavaju dobri susjedski odnosi tokom nepune
prve decenije XVI vijeka osiromašeno stanovništvo Boke Kotorske osjećalo
je kao ekonomski teret, a sredinom XVI vijeka sindik Đustinijani nazvao ga
je „prećutnim haračem” (Milošević 2008: 28). Da su Turcima pokloni bili
jedan od bitnih uslova za održavanje mira, bilo je primjetno onda kada bi
izostali. Tada bi sandžakbeg to na znanje davao prijetnjama zahtijevajući
ustupanje dijela teritorije Republike Sv. Marka. Kotorski providur Griti
naglas je 1528. godine izgovorio ono što su njegovi sunarodnici odavno
mislili, da se iz darivanja izrodila korupcija, kao i da „bez darivanja nema
mira sa susjedima” (Milošević 2008: 29).
U ovakvoj utvrdi „ljubavi i vjere” stasavao je Ludovik Paskvalić.
Navedeno je prouzrokovalo da život ovog rodoljuba, oficira u mletačkoj
mornarici i branioca svog rodnog grada od Turaka bude obojen slobodarskim
idejama, patriotizmom i da kao takav nađe odjeka u njegovom književnom
djelu.
Tema ovog rada će biti prikaz slobodarskog duha Ludovika Paskvalića,
koji se prepoznaje u njegovim poslanicama napisanim na italijanskom
jeziku i objavljenim u okviru zbirke Rime volgari, preciznije u njenom
drugom dijelu. U analizu je uzeto ukupno dvadeset i šest pjesama.
2. ANALIZA
Bokokotorski pjesnik je u dosadašnjim prikazima uglavnom

osvijetljen kao izraziti liričar, što je opravdano ako se uzme u obzir da je
njegov „ljubavni kanconijer” pod nazivom Rime volgari3 tipično renesansna
izražajna forma, koja, u duhu vremena u kojoj je nastala, objedinjuje skoro
isključivo ljubavno pjesništvo ispjevano prema klišeu koji karakteriše
tipizirano izražavanje lišeno individualnih osobenosti i jasnih obilježja.
Međutim, u drugom dijelu ovog dragocjenog spomenika bokokotorskog
renesansnog pjesništva pod odvojenim naslovom Rime diverse (Različite
rime), pojedini Paskvalićevi stihovi zadojeni su izrazitim rodoljubljem.
Različite rime, značajno kraće u odnosu na prvi dio iste pjesmarice,
objedinjuju veći broj različitih političkih i prigodnih poslanica, koje je
pjesnik iz Boke upućivao svojim prijateljima, piscima, savremenicima u
domovini i u Veneciji. Izuzetak čine tri soneta na početku drugog dijela od
kojih je prvi spjevan u slavu Italije, a druga dva u slavu Mletaka, kao i još
jedan sonet na kraju spjevan takođe u slavu „Serenissime”. Pjesme drugog
3 Zbirka Rime volgari sastoji se iz dva dela. Prvi dio zbirke nema poseban naslov, odnosno sve pjesme
su objedinjene pod naslovom cjelokupne zbirke, dok drugi dio iste pjesničke rukovijeti nosi naziv
Rime diverse.
Ane A. Ferri
dijela italijanske pjesmarice manje su rafinirane u stilskom pogledu,

međutim vrednije i znatno iskrenije, zato što je u njima do izražaja posebno
došla jedna od dragocjenih Paskvalićevih osobina – konkretnost.
Jedan od dragocjenih podataka, a koji se tiču identiteta bokokotorskog
pjesnika, ostavio je u prvoj pjesmi drugog dijela svoje italijanske
pjesmarice sam Paskvalić potpisavši se kao „Ludovico Paschale da Catharo
Dalmatino”. Ovaj zapis navodio je kulturne poslenike da polemišu o pitanju
Paskvalićevog nacionalno-književnog identiteta. Zbog Paskvalićevog
italijanističkog djelovanja, engleski proučavaoci njegovog uticaja na
pojedine engleske pisce, nazivali su ga „jednim nepoznatim Italijanom”, a
neki čak i Mlečaninom (Kastner 1907: 156). Međutim, Miroslav Pantić na
osnovu Paskvalićevih stihova upućenih Italiji, smatrao je da je za njega, kao
uostalom i za druge humaniste, Italija predstavljala „čuvenu zemlju”, ali
da bokokotorski pjesnik nije bio Italijan niti se ikada tako osjećao (Pantić
1990: 19). Navedeno se može naslutiti iz soneta u kojem Paskvalić, pišući
o susjednoj Italiji navodi da dolazi sa željom da upozna sve ono o čemu
je do tada čitao i učio. Iz ovih stihova prepoznajemo da je za Paskvalića
Italija, mada je poznavao njen jezik, kulturu i običaje, zemlja koja mu je
bila nepoznata i u koju je prvi put došao onda kada se kao patricijski sin
uputio na visoke škole u Padovu (Pantić 1990: 19).
Drugi i treći sonet posvećeni „Serenissimi” jedni su od rijetkih koji
imaju naslov (drugi i treći sonet imaju isti naslov Vinegia). U njima Paskvalić
otvoreno iskazuje privrženost i divljenje Republici Svetog Marka, pod čijom
teritorijom su onomad bile Dalmacija i Boka Kotorska. Ovim uvodnim
sonetima Paskvalić se prikazuje čitalačkoj publici ne samo kao rodoljub,
već i kao angažovani pjesnik koji tendenciozno, na početku drugog dijela
Rima, iskazuje počast venecijanskom lavu, sa suštinskom namjerom da
kroz pružanje podrške snazi i jedinstvu čitave teritorije Mletačke republike
obezbijedi i zajednički interes za odbranu od ključnog neprijatelja, Turske,
koja je prijetila da zauzme Kotor i ostale bokokotorske gradove.
U uvodnim pjesmama drugog dijela italijanske zbirke Paskvalić je
prizivao vaskrsenje otažbine, protjerivanje neprijatelja, kraj bratoubilačkih
borbi i prijeko potreban mir i slobodu svojim sunarodnicima. Ljubav je u
ovom dijelu pjesmarice doživjela metamorfozu, odnosno, sa izabrane žene
prenijela se na domovinu i prijatelje. Osnovna tema više nije ljubav već
rodoljublje, patriotizam i žal za slobodom što je uslovilo novi tip pjesama,
tzv. prigodnice, koje su specifičan dio Paskvalićevog pjesničkog korpusa,
a u kojima je bokokotorski poeta uspostavio zbirku portreta primarno
vojnika i ratnika, ali i bliskih prijatelja pjesnika.
Na osnovu adresenata kojima su epistole upućene za nas su
najznačajnije one posvećene visokim zvaničnicima i vojnicima, odnosno
braniocima Paskvalićevog rodnog grada, i Italiji, ali i pjesnicima koji su
slobodu branili stihovima i na taj način zaslužili svoje mjesto u Paskvalićevoj
poeziji, ali i u istoriji. Zbog svog hroničarskog načina pisanja i zbog stihova
koji su na umjetnički način sačuvali sjećanja na neke od važnih istorijskih
trenutaka i ličnosti, čak i kada se Paskvalićevim rimama oduzme klišejsko

tipizirano i afektirano izražavanje zahvalnosti koje nije uvijek nužno odraz
iskrenog divljenja, već je prilagođeno didaktičkoj orijentaciji autora, ostaje
u njima još dovoljno poveznica sa realnim svijetom i ličnostima vremena u
kojem je živio i stvarao.
Jedan od onih kojima je Paskvalić uputio pjesmu bio je italijanski,
katolički patrijarh Akvileje (1529–1533), Marko Grimani (Marco
Grimanni, 1494–1544). Godine 1537. Grimani je imenovan za admirala
brodovlja venecijanske flote, odnosno Svete lige, koju je uspostavio papa
Pavle III zajedno sa Mletačkom republikom, carem Karlom V i malteškim
vitezovima, sa jedinstvenim ciljem da se odupru turskom napredovanju.
Umješnost ratovanja i umješnost mirnog poziva, koji je kao crkvenjak
primarno obavljao, ostavila je snažan utisak na Ludovika Paskvalića. Dva
dijametralno suprotna svijeta, vješto je po pisanju bokokotorskog pjesnika
Grimani ujedinio i pretvorio u umjetnost, zbog čega Paskvalić priželjkuje
da se njegovo slavno ime pronese na sve strane svijeta.
Alto Signor in cui di pari giostra

L’arte di Pace e l’arte di Battaglia
Di cui non è, chi’n piu alta fama seglia
Di virtu, nell’estate antica e nostra,
[...]
Seguite il vostro alto pensier che presto
Vedrete ogni paese e ogni regno
Dall’Indo mar à gl’ultimi Britanni.
(Rime diverse, sonet 40, 82)
U stihovima posvećenim Luiđiju da Rivi (Luigi da Riva), Paskvalić

izražava posebnu zahvalnost što je Da Riva branio njegov grad od napada
Osmanlija sa mora pred Kotorom. Branitelja svog rodnog grada pjesnik
doživljava kao novo sunce koje obasjava njegov slobodan grad:
Che come un nuovo Sol fra noi risplende

O’ Santo o’ saggio o’ glorioso Riva.
Pjesnik se osjeća stilski nedoraslim da riječima ovjekovječi Rivino

ratničko umijeće i sve darove milosti i pravde, koje je nebo u njega utkalo.
Jedan pohvalni sonet upućen je Kristoferu Kanalu (Cristoforo Canal,
1510–1562)4, admiralu venecijanske flote. Godine 1549. Kanal je postao
kapetan Jadranskog zaliva, odnosno zapovjednik flote u Jadranskom moru.
Tada je njegovu vojničku vještinu imao prilike da upozna i u stihovima
ovjekovječi i bokokotorski pjesnik. U ovom sonetu, Paskvalić je utkao svoje
4 Kanal je odlikovan zbog svog vojničkog zalaganja u bici kod Preveza kada je doprinio korjenitoj
promjeni poretka venecijanske mornarice. Zbog progresivnog iscrpljivanja ljudskih resursa koji su
bili na dužnosti veslača galija mletačkog brodovlja, Kanal je predložio da se veslači za veslačku flotu
nađu među osmanskim osuđenicima umjesto među slobodnim ljudima iz njegove rodne zemlje.
Ane A. Ferri
poznavanje grčke i rimske mitologije, smatrajući da su se u liku Kristofera

Kanala sjedinili grčki bog muške ljepote i rimski bog ratovanja („I seguaci
d’Apollo e Marte adorna”) (Rime diverse, sonet 42, 83). Zahvalan je Kanalu
što je njegov narod spasio od sigurne smrti, odašiljući na taj način goluba
mira:5
Sottraggi à morte con sonora Tromba

I chiari Spiriti è’n guisa di Colomba
Li fai volando andar in ogni parte.
Urbino iz Kreme (A. M. Urbin da Crema) odvažni je vojnik

venecijanske pomorske flote, koji se posebno istakao na Kritu. Nakon
izvojevane pobjede u ime i za račun „Serenissime” Paskvalić, oslanjajući se
na klasične uzore, moli Glauka, ribara iz grčke mitologije, koji je, nakon što
je probao travu besmrtnosti, postao čovjek sa perajima umjesto stopala i
ribljim repom umjesto nogu i Proteja, boga mora, rijeka i prostranstva vode,
da pošalje dobre vjetrove koji će Urbinov brod vratiti u njegovu domovinu.
Et sian secondi alla tua nave i venti

Et Glauco e Protheo cò i marini armenti
La spignan tosto alla bramata meta,
Et poi c’haurai di vincitrici foglie
Ornat’ambe le tempie e di nemici.
Jezički vješto, služeći se metaforom i predstavljajući Urbina kao

besmrtno biće za čije će ime i zasluge čuti i naredne generacije, Paskvalić
je pjevao o snažnom rodoljublju.
Pjesnik je četiri soneta uputio i dvojici istaknutih članova plemićke
porodice iz Breše, grofovima Herkulu i Klaudiu Martinengo (Hercule e
Claudio Martinengo), koji su se istakli kao vođe u službi „Serenissime”.
Njihove vojničke zasluge u stihovima bokokotorskog pjesnika prepoznaju
se metaforički kroz klicu sjemena boga ratovanja, koje je sadržano u
pripadnicima moćne italijanske vlastele. Paskvalić ohrabruje grofa Herkula
Martinenga da nastavi da se bavi vojničkim pozivom, koji ga je proslavio i
u Italiji, čineći ga najpoznatijim i najdostojnijim u svojoj domovini, zbog
čega mu je osigurana besmrtna slava.
Seguite pur il vostro bel dissegno

Che com’il Sangue vostro alto et reale
Vi fa d’Italia il piu famoso et degno
Cosi questa virtú vostra immortale
V’alzerà tosto à quel felice segno
Oltra di cui fama mortal non sale.
5 Golub se u judeo-hrišćanskoj tradiciji tumači i kao simbol mira (Ševalije, Gerbran 1982: 269).
Afektirano obraćanje i insistiranje na „besmrtnom pronošenju slavnog

imena” nesumnjivo jeste dio stereotipije, međutim, ono je i Paskvalićeva
svjesnost da stanovništvo Boke Kotorske zavisi od pojedinačnih zalaganja
svakog od članova vojske Republike Svetog Marka. Život svakog vojnika
zbog toga je važan, jer bez njih bi sloboda kao dobro kojem su težili, bila
ugrožena. Svoju zahvalnost prema poduhvatima grofa Herkula, koji nije
položio oružje ni u najtežim borbama, Paskvalić je sažeo u stihovima, u
kojima hvali njegov neustrašivi duh koji se odupire i ne posustaje (Rime
diverse, sonet 49, 85).
U sonetu posvećenom mladom grofu Klaudiju Martinengu, čiji su se
preci i članovi uže porodice spasili zaborava izbavivši se svojim djelovanjem
iz Danteove rijeke Lete, Paskvalić apostrofira njegovo patricijsko porijeklo,
prirodnost i lijepi stil želeći i svoju čitalačku publiku da poduči kako je
dužnost i obaveza svakog čovjeka, pa i patricijskog sina, da uzme oružje
kada ga otadžbina treba. Analizom stihova saznaje se da je mladi grof
učestvovao u jednoj od najtežih bitaka, koju Paskvalić opisuje riječima:
Quant’esser può che la stagion d’Aprile

Sia fredda piu, che’l piu crudel Genaro.
(Rime diverse, sonet 49, 85).
Sonet naslovljen Al. S. M. Antonio da Mula adresiran je na Marka

Antonija da Mulu (1506–1572), kardinala i italijanskog diplomatu u službi
„Serenissime”. On je potomak vlastelinske porodice Da Mula, obrazovan
i vaspitan u humanističkom duhu. Zajedničko sa Paskvalićem mu je to
što su visoko obrazovanje stekli na istom univerzitetu i dobili diplomu
pravnih nauka. Iz soneta se saznaje da je bokokotorski pjesnik zahvalan
saradniku Karla V, što je iz svoje rodne zemlje pritekao u pomoć drugoj
strani Jadranskog mora.
L’Arbor gentil che dalla gran ruina

De’l regno d’Alba il suo principio prende
E i suoi bei rami alternamente estende
Nella città de’l nostro mar Reina.
(Rime diverse, sonnet 57, 88)
I Marka Mikelea, takođe zvaničnika Venecijanske republike, po

Paskvalićevom pisanju krasile su najbolje ljudske osobine. Ovu pjesmu
je bokokotorski poeta iskoristio kako bi hvaleći zalaganje Mikelea,
nenametljivo iskazao zahvalnost Mletačkoj republici, čiji protektorat je
garantovao sigurnu zaštitu od Osmanskog carstva.
Qunato l’amor che tutto’l mondo vede

Che porta à voi la vostra Patria chara
La qual (come convien all’alma e rara
Vostra bontá) quel che puo dar vi diede.
Ane A. Ferri
Paskvalić je sonet završio po uzoru na Petrarku, blagosiljajući majku

(Italiju), čiji je Mikele sin, odnosno hvaleći sina plemenite majke.
O’ degna Madre il si nobil Figlio

O’ degno Figlio di si nobil Madre.
Ovo nije bio usamljen primjer. U sonetu upućenom Frančesku

Pizaniju (Francesco Pisani, 1494–1570), koji je godinu dana (1548–1549)
obavljao javnu funkciju u Kotoru, Paskvalić se, takođe, osvrće na Veneciju
koja je prijateljica Boke Kotorske („Hor se Vinegia é di valor amica”) (Rime
diverse, sonet 55, 87) i čiji je Pizani dostojni plod („Et se voi sete suo piu
degno frutto”) (Rime diverse, sonnet 55, 87).
Svoju pjesničku vještinu, umješnost i originalnost, Paskvalić je
ispoljio i u stihovima dva soneta upućenih Antoniu Đustinijanu (Antonio
Giustinian, 1516–1571), koji je bio ambasador Venecijanske Republike u
Rimu u periodu 1502–1505. godine. Da su venecijanski politički poslenik
i bokokotorski pjesnik bili bliski prijatelji, naslućuje se iz stihova u kojima
Paskvalić hvali lepezu dobrih osobina koje su krasile Antonija Đustinijana,
a koje i nisu mogle biti drugačije ukoliko se sagleda riječ skrivena u korijenu
njegovog prezimena. Po renesansnom modelu čovjeka su krasile fizička
ljepota i duhovna plemenitost. Renesansni čovjek je kao takav težio istini
i pravdoljublju. A svoju je istinu Paskvalić sakrio u doktrinama, moralnim
i filozofskim, ali i u prezimenu, u gorenavedenim stihovima, koje u svom
korijenu sadrži italijansku riječ giustizia, odnosno pravda. Upravo je taj
osjećaj pravde, pravednosti i pravičnosti bio zvijezda vodilja bokokotorskog
pjesnika.
Za razliku od nas smrtnika („Noi siem preda de’l Tempo e della
Morte”) (Rime diverse, sonet 51, 86) piše Paskvalić, Đustinijan je uspio da
otjera neprijatelje sa Orijenta i da rastjera sumornu i tamnu sjenku koju su
za sobom ostavili, učinivši da ponovo zasija sunce slobode.
Ecco che’l Sol con le dorate corna

S’affretta à far co’l suo splendor, allegra
Questa legiarda e honorata gente.
Na osnovu analize Paskvalićevih stihova saznajemo da je P. Maria

Balbi (Al. S. P. Maria Balbi) bio italijanski, patricijski sin, koji se pod
zastavom Republike Sv. Marka borio za slobodu protiv neprijatelja sa
Istoka. Najznačajnija je zasluga zbog koje mu Paskvalić upućuje sonet to
što je izborio slatku pobjedu i slobodu („Tornato in Libertà dolce e gradita”)
(Rime diverse, sonet 54, 87), zbog čega bokokotorski pjesnik o njemu piše
kao o osobi zbog koje će svevišnji sigurno biti na gubitku ne bude li je
odabrao za svoje carstvo nebesko, jer na zemlji ne živi nijedna jednako
dobra i pobožna duša. Koristeći se toposom neizrecivosti, koji u ovom
slučaju ne prikazuje fizičke i moralne savršenosti voljene žene, već vojnika

koji je svojim zalaganjem spasio Paskvalićev grad od najezdi i time zaslužio
divljenje, za poetu rodoljuba i patriotu iz Boke Kotorske jednako su bitne,
kao i za platonskog ljubavnika iz prvog dijela, italijanske pjesmarice.
Paskvalićev prijatelj Stefan Tjepolo (Steffano Tiepolo) predstavnik je
stare, venecijanske, patricijske porodice čiji su predstavnici obavljali važne
funkcije u glavnom gradu Republike Sv. Marka.6 Rođen je na zalasku XV
vijeka (1484), a istakao se kao branilac Krfa protiv Turaka (1537), gdje je
izvjesno upoznao pjesnika Paskvalića, tada plaćenog vojnika Venecije koji
je tokom sukoba na Jadranu i Sredozemlju istim poslom boravio na ostrvu,
a sa kojim je, na osnovu Paskvalićevih stihova, njegovao prijateljstvo
pismima odašiljanim preko mora (Rime volgari, 69).
U pohvalnoj pjesmi (Rime diverse, sonet 61, 89) upućenoj Albertu
Duimi (Al R. M. Albero Duimo), Paskvalić opisuje svoju zemlju, koja je
već duže vrijeme, u trenutku istorije opisanom u pjesmi, ostala bez sjaja.
Na osnovu Paskvalićevih stihova nesigurno je ocijeniti da li je Duima, čiji
tipizirani moralni portret, učenost, dobrotu i vrlinu, hvali bokokotorski
pjesnik, angažovanom poezijom, biranim riječima i skladnim stihom,
jurišao na neprijatelje ili je to ipak činio oružjem. Bez obzira na koji je
način pogodovao Paskvalićevom rodoljublju, po pisanju bokokotorskog
pjesnika Duima je zaslužio da njegovo ime živi hiljadama godina, slavljeno
na svim stranama svijeta i nakon njegove smrti. Navedeno nije isključiva
refleksija realnosti, već u mnogome i zadovoljavanje toposa o neizrecivosti
sa ciljem da kod čitalaca izazove divljenje, ali i da nenametljivo potcrta
slobodu koja je za Paskvalića imala važno značenje.
Nakon rodoljubnih pjesama upućenih visokim zvaničnicima
„Serenissime”, Paskvalić nastavlja da upućuje sonete svojim prijateljima
od pera. I u njima se nalaze odsjeci neutoljive žudnje za slobodom. Prvi
je sonet pohvala Kamila Draga (Camillo Drago), čiji književni legat nije
sačuvan. Premda stihovi Kamila Draga nisu sačuvani, na osnovu riječi
koje mu u sonetu (Rime diverse, sonet 53, 87) upućuje Paskvalić, stiče se
zaključak da su posjedovali kvalitet kojim su uspijevali da kod čitalaca
probude nadu da će se završiti istorijski izrazito nepovoljan period za Boku
Kotorsku. Političku situaciju u kojoj su se obojica tada nalazili, Paskvalić
opisuje kao mračno doba jednog surovog vijeka i neutoljive žeđi čovjeka
da se pridruži bogu u boljem onozemaljskom životu. Iz navedenog se
prepoznaje religiozno-filozofsko stanovište, koje je Paskvalić baštinio i
u ljubavnim rimama, a po kojoj čovjek može dosegnuti potpunu sreću i
zadovoljstvo samo u jedinistvu sa Bogom.
Međutim, kada se Paskvaliću oduzme poetičko-tipološka i stilska
odlika prigodne poezije koja se ogledala u prenaglašenom i klišejskom
upućivanju pohvala, nauka je kroz vrijeme, o stvarnim ličnostima
kojima je upućivao pjesme, pronašla potvrde da su postojale, kao i da je
6 Giuseppe Trebbi, Tiepolo, Ermolao (Dizionario biografico degli Italiani, vol. 95, Roma,
Istitutodell’Enciclopedia italiana,.2019).
Ane A. Ferri
dokumentovano moguće potvrditi i stvari iz njihovog života koje je u svojim

stihovima iznio bokokotorski pjesnik.
Iz naslova soneta (A. M. Gio. Battista Nena da Bari), u kojem je
uočljiv natpis „Nena” saznajemo da je isti posvećen Jovanu Batisti iz Barija
(Giovan Battista da Bari oko 1509 – oko 1565), glasovitom italijanskom
renesansnom autoru. Njegov prozni dijalog Il Nenno objavljen je u Venciji
1542. godine i predstavlja tekst o etičkim osnovama novih vladajućih klasa.
U životopisu Batiste nije poznato da je vrijeme provodio u Boki Kotorskoj.
Izvjesnije je da su se on i Paskvalić sreli na studijama prava u Padovi, gdje
su se prepoznali kao padovanski studenti iz vremena rađanja novih ideja,
koje su obojica uspjeli da asimiluju pišući angažovana djela. Paskvalićevo
divljenje, Batista je zaslužio istorijskom pozadinom dijaloga, a koju je
Paskvalić duboko osjećao svojom i patnjom svoga naroda. Bili su to ratovi
„Serenissime” za prevlast na Jadranskom moru. Zbog svega navedenog,
Paskvalić je smatrao da Batistino djelo posjeduje besmrtni uticaj zbog
kojeg će vijest o njegovoj slavi doprijeti do svih mjesta pod suncem. Istina
je da se Paskvalić služio književnim toposima, međutim, istina je i da ga je
iskreno prožimalo rodoljublje i da je saosjećao sa narodima koji su poput
njegovog naroda vodili bitku za svoju zemlju.
Upravo je zbog svoje ljubavi prema domovini, jedno od Paskvalićevih
značajnih prijateljstava bilo i ono sa Ivanom Mateom Bembom (Giovanni
Matteo Bembo), vanrednim providurom, odnosno vojnim komandantom,
koji je bio namještenik u Kotoru imenovan upravo zbog ratne opasnosti od
Osmanlija. Paskvalić i Bembo su se upoznali 1538. godine kada je, nakon
sukoba sa Turcima na Jadranu, Bembo kao visoki zvaničnik „Serenissime”
poslat u Kotor kao vođa kotorske odbrane, zadužen da zapovijeda vojnim
snagama i da brine o sigurnosti grada, utvrđenja i građana. Kotor je tada bio
najudaljenija tačka mletačke odbrane. Venecijanci su „Ulcinj i Bar smatrali
predziđem Kotora, Kotor predziđem Dalmacije, a Dalmaciju, naravno,
Venecije” (Milošević 2008: 35). U tom periodu turski pomorski interes bio
je da pokori obalu od Ulcinja do Herceg Novog. Bio je to značajan trenutak
u istoriji Boke Kotorske, a venecijanski providur Mateo Bembo imao je
vodeću ulogu u njemu.
Bokokotorski pjesnik je u nekoliko poslanica upućenih Al. S. Gio.
Matheo Bembo (Rime volgari, 69) pretočio simpatije građana Boke Kotorske,
koji su cijenili vojnu vještinu, ali i plemenitost venecijanskog providura
Ivana Matije Bemba. Smatrali su ga božanstvom zarobljenim u smrtnom
obličju. Paskvalić providuru u stihovima izražava zahvalnosti zato što je
građane Kotora, poslije mnogo godina patnje oslobodio naleta „turskih
vjetrova”, zbog čega je zasijao novi zrak svjetla („S’arroge il nuovo raggio,
et nuova luce”) i obasjao njegovu domovinu donijevši njenim stanovnicima
dugo željeni mir i slobodu („Lume alla Partia, et pace à noi darte”) (Rime
volgari, 70). Zbog toga Paskvalić smatra da je ime venecijanskog providura,
njegovog prijatelja, potrebno izvući iz rijeke Lete (Rime volgari, 71), što u
prenesenom, metaforičkom, tumačenju znači da je ime providura Bemba

zaslužilo da bude otrgnuto od zaborava.
Početni stih treće u nizu poslanice posvećene Mateu Bembu podsjeća
na početak Danteove Božanstvene komedije. Za razliku od italijanskog
pjesnika, u Paskvalićevom sonetu providur Bembo usamljeno tumara
šumama užasa (Rime volgari, 71). Riječ je o književnom toposu „locus
horridus”, ili kako je još u književnosti poznat kao locus terribilis, koji
predstavlja suprotnu težu u odnosu na locus amoenus. Prikazano mračno
mjesto, koje podsjeća na opis paklenog okruženja predstavlja mjesto
različitih čulnih iskustava za glavnog protagonistu Paskvalićeve pjesme.
Svojom simbolikom ono je u bliskoj vezi sa narativnom situacijom subjekta
u koju ga pisac smješta i sa njegovim postupcima (Malaspina 1994: 11).
Poštujući zaduženja, a na osnovu niza soneta koje mu je Paskvalić
posvetio, providur i vojni komandante Bembo nerijetko je postupao i u
pola noći sa ciljem da građanima Kotora obezbijedio sigurnost i željeni
mir. Svojim ličnim i profesionalnim zalaganjem sačuvao je Boku Kotorsku
od turskog zuluma, povratio je slobodu i osigurao mir zbog čega mu je
građanstvo Boke Kotorske zahvalno:
[...]
Il Bembo desto à mezzanotte oscura
Guardando [...] Chatarine mura
Da’l Turco stuol intento a nostra offesa.
(Rime volgari, 71).
Pjesma kojom bokokotorski pjesnik zaokružuje zbirku Rime posvećena

je glavnom gradu Mletačke republike. Paskvalić je odlučio da se stihovima
oduži zemlji koja je štitila interese njegovog naroda nesebično pružajući
vojnu i svaku drugu zaštitu, kao i zemlji iz koje je potekao preporod koji je
u svojim pjesmama baštinio. Kancona naslovljena Vinegia broji 107 stihova
i najduža je u italijanskoj zbirci. Krasi je pjesnička iskrenost i emocija
koja je proizašla na osnovu pjesnikovog životnog iskustva, a ne stvorena
vještački kako bi se uklopila u stil i formu vremena u kojem je nastala. Ova
kancona spada u najljepše koje je jedan pjesnik sa ove strane Jadranskog
mora uputio glavnom gradu „Serenisime”.
Paskvalić se Veneciji u stihovima obraća biranim epitetima: „alma
città beata”, „sacra”, „divina e stupenda”. Smatra je gradom koji svojom
slavom zasjenjuje svaki drugi (Rime diverse, kancona 63, 90) kako u
prošlosti prisjećajući se svih njenih pobjeda („tue vittorie antiche”) (Rime
diverse, kancona 63, 90), tako i tokom vijeka u kojem je pjesnik iz Boke
živio i stvarao. Kakav je autoritet posjedovala glavna luka „Serenissime”,
Paskvalić je oslikao pišući o strahu njenih neprijatelja:
I tuoi Nemici chiusi

Al suon de’l nome solo
Ch’al’hor andava à volo
Ane A. Ferri
Giaccean sepolti e per timor confusi

Tu lieta e Trifonfante.
(Rime diverse, kancona 63, 91)
Kao rodoljub sa posebnim pijetetom je pisao o vojnoj floti koja je

bila ključna za očuvanje slobode priobalnih područja sa istočne strane
Jadranskog mora.
De’l tuo Naval superbo

Ricetto d’Arme e di spalmati Legni.
Nije zaboravio zbirno da pomene javne zvaničnike koji su svoju

domovinu Italiju zamijenili drugom, Bokom Kotorskom, kako bi službovali
u pjesnikovom rodnom gradu, dovodeći sa sobom svoje porodice, ali i
donoseći kulturu i običaje podneblja iz kojeg su otišli.
U posljednjim stihovima ove najduže pjesme koja zatvara italijansku
pjesničku rukovijet Paskvalić glorifikuje slobodu koju je njemu i njegovim
sunarodnicima svojim protektoratom omogućila Venecija, na čemu joj je
pjesnik neizmjerno zahvalan.
La Libertà, co’l bel Dominio eterno,

Et tu Canzon al mio pregar rispondi
Et grida, Viva Viva
VINEGIA senza par, VINEGIA diva.
Paskvalićev slobodarski duh zarobljen u stihovima na italijanskom

jeziku nije novina kod pisaca XVI vijeka. Za slobodom su žudjeli i o njoj
pjevale i njegove kolege po peru u obližnjem Dubrovniku. Međutim,
Paskvalićevi stihovi izrazito su značajni jer prikazuju razliku između
bokokotorskih i dubrovačkih pjesnika. Premda su i jedni i drugi živjeli sa
ove strane Jadranskog mora, činjenica da je Boka Kotorska u periodu o
kome se pjeva bila pod zaštitom Mletačke republike, a da je Dubrovnik
bio samostalna republika, jasno se reflektovala u njihovim pjesmama.
Dubrovački pjesnici, za razliku od svojih kotorskih prijatelja po peru nisu
smjeli otvoreno da pjevaju protiv Turaka strijepeći od cenzure vlasti.
3. ZAKLJUČAK
Bokokotorski, renesansni pjesnik, potomak jedne od najuglednijih

kotorskih porodica i patricijski sin podizan je, uz oca pjesnika u
humanističkom duhu na djelima klasične literature. Njegov pjesnički zanos
oblikovan je u najstarijoj školi u tadašnjoj zemlji i dodatno modelovan
na padovanskom univerzitetu. Pored pjesničkog, Paskvalić je u sebi
hranio i vojnički senzibilitet. Stasavajući u vrijeme zategnutih političkih

odnosa između Mletačke Republike i Osmanskog carstva, bokokotorski
je poeta u pjesmama drugog dijela italijanske pjesničke rukovijeti pod
nazivom Rime volgari ostavio vrijedne podatke o sukobljavanju velikih
sila njegovog vremana (Venecija, Sveta liga i Osmansko carstvo), kao i o
istaknutim ličnostima, svojim prijateljima koji su to vrijeme obilježili. U
Paskvalićevim pjesmama prepoznaje se stepen pjesničke iskrenosti zbog
čega one predstavljaju uticajano sredstvo, kojim je bokokotorski poeta
upoznavao Evropu sa prilikama kod nas. Za nas su posebno značajne jer
se u njima prepoznaje Paskvalićeva politička misao, izrazito rodoljublje,
patriotizam i slobodarski duh koji se, za razliku od većine pjesničkih uzora
bokokotorskog humaniste nisu rodili iz kulturnog iskustva i klasične
literature, već iz konkretnog učešća u istorijskim događajima. Premda
rijetko decidno navodi riječ sloboda, Paskvalić o njoj pjeva i živi je u svakom
opjevanom stihu. Njegove slobodarske ideje prepoznaju se u poslanicama
koje upućuje italijanskim zvaničnicima koji su svojom vojnom vještinom
branili granice njegovog grada, ali i u pjesmama adresiranim na pjesnike
koji su shvativši važnost istorijskog trenutka i važnost slobode pisali o
toj, za Paskvalića važnoj temi, pružajući na taj način podršku jedinstvu
Venecijanske Republike pod čijim je protektoratom njegovom narodu
garantovan mir. Poetu iz Boke Kotorske duboko je prožimalo rodoljublje
zbog čega je razumio važnost dobrih odnosa sa Mletačkom Republikom.
Iz tog razloga Paskvalić ne propušta priliku da poput iskusnih diplomata
u svojim stihovima veliča zasluge „Serenissime” izražavajući na taj način
otvoreno nezadovoljstvo prema prijateljima sa Istoka. Premda vrijeme u
kojem Paskvalić stvara karakteriše afektirano izražavanje divljenja zbog
čega se renesansnim pjesnicima nerijetko oduzima originalnost, u stihovima
bokokotorskog poete prepoznaju se bljesci originalnosti, odnosno dovoljno
konkretnih osvrta na ljude i događaje kojima je svjedočio, a koji pokazuju
da je svojom pjesničkom umješnošću uspio da restilizuje klišejske stilske
obrasce. Do sada u nauci pominjan kao izraziti liričar, nakon uvida u
italijanske stihove prikazane u ovom radu, bokokotorskog renesansnog
poetu Ludovika Paskvalića moguće je percipirati u svjetlu rodoljubnog
pjesnika sa izrazitim slobodarskim idejama.
Izvor:
Ludovik Paskvalić, Rime volgari, Venecija: 1550.
Literatura:
Brodel 1995: F. Brodel, Mediteran, prostor i istorija, Beograd: Centar za geopoetiku.
Kastner 1907: L. E. Kastner, Thomas Lodge as an imitator of the Italian Poets,
Cambridge: The Modern Language Review, II, Cambridge, 155–161.
Ane A. Ferri
Malaspina 1994: E. Malaspina, Tipologie dell’inameno nella letteratura latina. Locus

horridus, paesaggio eroico, paesaggio dionisiaco: una proposta di risistemazione,
Roma: AUFIDUS, 23/VIII, Roma, 7–22.
Milošević 2008: M. Milošević, Boka Kotorska, Bar i Ulcinj od XV do XVIII vijeka,
Podgorica: CID.
Pantić 1990: М. Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до
XVII века, Београд: Српска књижевна задруга.
Stefano Tiepolo. Treccanni. ‹https://www.treccani.it/enciclopedia/stefano-
tiepolo_%28Dizionario Biografico%29/›. 11.02.2021.
Ševalije, Gerbran 1982: J. Chevalier, A. Gheerbrant, Dictionaire des symboles, Éditions
Robert Laffonts, Paris: Jupiter.
Università degli studi di Padova. Storia, valori e strategia. ‹https://www.unipd.it/en/
about-us/university-1.›. 21.10.2020.
Ane A. Ferri / THE LIBERTARIAN SPIRIT OF LUDOVIC PASKVALIĆ IN HIS

EPISTLES IN THE ITALIAN LANGUAGE
Summary / The topic of this paper is the description of the epistles of the poet Ludovic
Paskvalić (1500-1551) which he sent to his friends, fellow citizens, and high officials
of the Republic of Venice, and which were bequeathed in his only poetry book pub-
lished during his lifetime in the Italian language Rime volgari (1549). The best years
of the poet’s life from the Bay of Kotor coincided with the period of dominance of
the Ottoman Empire in the Mediterranean and its threat to the Venetian Republic,
which included the poet’s hometown - Kotor. The wartime circumstances in which
he grew up gave birth to freedom as one of the important subjects in his work, for
which Paskvalić fought not only with a pen but also with a weapon. As a chronicler
of the times, he left precious information about his contemporaries who contrib-
uted to the defense of Paskvalić’s hometown. Because of all the above, Paskvalić’s
epistles are a significant literary and historical testimony. The aim of this work is to
comprehensively analyze and shed light on the libertarian spirit of the Bay of Kotor
poet as shown through the reflection of his epistles with a patriotic subject, with the
help of a research and literary-historical method based on a combination of avail-
able research on the author and on the basis of an analytical approach to Paskvalić’s
literary legacy in the Italian language.
Key words: epistles, Renaissance, Humanism, Bay of Kotor, Ludovik Paskvalić, XV-
XVI century

Прегледни рад
821.163.41-14.09 Пандуровић С.
10.46793/LIPAR82.155P
Жељка Петронијевић1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Департман за српску књижевност и језик
КРИТИЧКА РЕЦЕПЦИЈА ПЕСНИШТВА СИМЕ

ПАНДУРОВИЋА КРАЈЕМ XX И ПОЧЕТКОМ
XXI ВЕКА2
Циљ нашег истраживања је однос књижевне критике с краја ХХ и почетком ХХI века
према једном од најистакнутијих песника српске модерне, дакле, са извесне временске
дистанце, која потврђује да Сима Пандуровић, својим симболистичким стиховима, прожетим
интелектуализмом, припада и будућности, тј. времену садашњем. Кроз шири политички,
књижевни, и друштвени контекст, бавимо се неким од најзначајнијих анализа Пандуровићевог
стваралаштва, оличеним у радовима Мирослава Егерића, Бојане Стојановић Пантовић,
Јована Делића, Предрага Петровића, Александра Бошковића и Миливоја Ненина. Песимизам
прожет истинском емоцијом, елементи експресионизма, поетика ружног и ирационализам,
нови сензибилет, категорија лудила, само су неке од одлика Пандуровићевог певања,
које су показале да је наведени песник, извесним делом свог стваралаштва, био претеча
експресионизма, наговештавао авангарду, и стога заслужено песнички рехабилитован
деценијама касније.
Кључне речи: песимизам, експресионизам, ирационално, естетика ружног, књижевна критика
Грађански рат на простору некадашње СФРЈ, поред недужних жр-

тава, са собом је однео и сваки етички кодекс. У атмосфери бесмисла,
апологија јуначке прошлости (понајвише косовског мита), обнова ве-
заног стиха, најупадљивије су карактеристике. Мада, присутна је и су-
матраистичка линија певања, као и слободан стих и поема, нарочито
проза. Малобројни уметници који су опстали, трудили су се да својим
стварањем допринесу стабилизацији и очувању мира. „Нема нијанси,
стаклени поглед и дестилисана свест” – каже уморни Стеван Раичко-
вић. Поред Раичковића, своје стваралаштво настављају Матија Бећко-
вић, Новица Тадић, Мирјана Стефановић, Љубомир Симовић, док су
крај века обележили Ненад Грујичић, Јован Зивлак, Гордана Ћирјанић.
На пољу прозе, истичу се Давид Албахари, Светислав Басара и Слобо-
дан Тишма. Књижевна критика бележи отклон од позитивистичког ис-
торизма и биографизма.
1 zeljkak3@gmail.com
2 Поглавље из необјављеног мастер-рада под менторством др Горане Раичевић.
Мирослав Егерић, књижевни историчар заинтересован за српску

сатиру, и један од ретких критичара који се руководи моралом у свом
раду (позната је његова максима „Наука без савести прави је пакао!”),
дарује нам 1997. године, после готово пола века, песничку збирку Симе
Пандуровића. Поред испоштованог Пандуровићевог захтева о поретку
песама, ту је и Егерићев поговор, под називом „Песништво Симе Пан-
дуровића и данашња перспектива.”
Са оснивањем „Српског књижевног гласника”, наше културно тле
је култивисано, и захваљујући томе, изнедрило је даровите песничке
индивидуалности, међу којима је био и Пандуровић. Дух и мисао над-
владали су стереотипно и тривијално, рафиновањем садржине и сензи-
билизовањем песничког језика. На тај начин Мирослав Егерић брани
нашег песника, и све њему сличне, наглашавајући да је једна страна
симболизма била подстицај духовној писмености у Србији:
„Није највећи Србин који је само весео и ведар, јер не познаје мрачне
неизвесности света, већ можда онај који упркос своме знању опстаје и
бори се за достојнији, пунији живот човека” (Егерић 1997: 184).
Егерић је, дакле, отворено довео у питање Скерлићеву идеолошку

јарост и захтев за тоталном потчињеношћу личности уметника нацио-
нално-историјском начелу. Док Скерлић сматра да Пандуровићев песи-
мизам није стваралачки, Егерић га најмање види као глумачење, ими-
тацију и помодност (Егерић 1997: 189). Најзанимљивији део Егерићеве
критике односи се управо на дефиницију Пандуровићевог песимизма.
Док су га многи називали „апсолутним песимизмом”, Егерић увиђа да
Пандуровић у својим туробним мелодијама дозива жуђени живот, као
негацију тривијалне људске свакодневнице, и, у складу са тим, износи
тврдњу:
„Песимизам Симе Пандуровића у том смислу није апсолутан, јер би,

вероватно, апсолутни песимизам водио тоталном ћутању. (Ако је, наиме,
све у људском животу бесмислено, није ли онда бесмислено писати књиге
песама о том бесмислу?)” (Егерић 1997: 191).
Тежња ка надразумским и ванразумским зонама бића, тј. они-

ричност као истинска новост тадашњег поетског тренутка, доводе до
проширења психичке реалности човека, вели Егерић, и у томе се огле-
да највећи значај Симе Пандуровића, када је у питању ступањ развоја
српског песништва. Егерић је врло фино уочио да Пандуровић лепоту
уметничког дела није гледао у поставкама и идејама, него у интензите-
ту духа и емоције. Зато критичар каже:
„Песме Симе Пандуровића, и када обухватају то ,,ми” као знак самос-

вести надолазећих генерација, одвише су личне да би се свеле на израз
заједничког става. Ко, рецимо, у песми ,,Ми, по милости Божјој, деца
Критичка рецепција песништва Симе Пандуровића крајем XX и почетком XXI века
овог столећа” не би одмах препознао тежишне боје и емоције, иронију и

енергију Симе Пандуровића!” (Егерић 1997: 190).
Јединственост Пандуровићева, по Егерићевом мишљењу, огледа-

ла се не само у тој преданости личном доживљају, и радикалном пе-
симизму, већ и у луцидности високог поетског степена, којом је наго-
вештавао послератни модернизам. Из данашње перспективе гледано,
Егерићу се чини да је Пандуровићево песништво остало у оквирима ра-
нијег књижевног периода, што због извесне гробарске монотоније, што
због теме смрти која није прерасла у живост једне песничке метафоре.
Иако Пандуровићева пуноћа слике не би досегла Дучићеву, нити би
версификација његова могла бити у истој равни са Ракићем, а музичке
линије са Дисовим, спој мисаоности и визије и аутентичност патриот-
ске поезије, довољан су разлог да Егерић закључи да је Пандуровић:
„Надахнут без патоса, дубок и уман истовремено, жив и убедљив оним

финим размицањем простора пред нашим унутрашњим очима, за које
знају само врхунски даровити и проницљиви песници” (Егерић 1997: 195).
Угледни професор Филозофског факултета у Новом Саду, прево-

дилац и компаратиста, Бојана Стојановић Пантовић, врсни познавалац
експресионизма, базирала се управо на предекспресионистички сензи-
билитет, присутан у раним радовима Симе Пандуровића. Већ сам на-
зив њене књиге којој посвећујемо пажњу – „Побуна против средишта”,
довољно говори о отклону од утврђених мишљења и једној књижевно-
историјској иновацији.
Са Тодором Манојловићем, па чак и самим Скерлићем, Бојана
Стојановић Пантовић се не слаже, јер Симу Пандуровића не види као
помодног сноба и песника без дара. (Стојановић Пантовић 2006: 48)
Напротив, у самосвесном и неконвенционалном предговору „Посмрт-
них почасти”, она види мистификацију својствену европским модер-
нистима и авангардистима:
„Пандуровић не говори само у своје име, већ и у име нове песничке ге-
нерације која изражава дубоки протест и неслагање са временом у коме
живи и прихваћеним нормама грађанског друштва које гуши сваки инди-
видуални, критички усмерен уметнички чин. Због тога ће егзистенцијална
самоћа, тескоба и зебња, протраћене илузије с једне стране, а револт и
цинизам с друге – утицати на читав низ особености Пандуровићеве пое-
зије” (Стојановић Пантовић 2006: 49).
Потпуно урушавање метафизичког ослонца (односно, непо-

стојање ма каквог трансценденталног упоришта), феноменолошка ре-
дукција, апсолутизација и тотализација мотива, нарочито категорија
ружног, појмови су изразито авангардни, али исто тако, и видљиви код
Пандуровића, сложићемо се са ауторком. Међутим, оно у чему је Боја-
на Стојановић Пантовић јединствена је савим нови приступ Пандуро-
вићевој рационалности – за њу је то, уствари, високи степен апстрахо-

вања поетског садржаја (Стојановић Пантовић 2006: 51). Потврду так-
вог мишљења налазимо у есеју „Интегрална поезија”, где Пандуровић
изјављује: „Психа није ужа него простор; напољу нема ничега што не би
било у нама” (Пандуровић 1920: 6).
У наставку, Бојана Стојановић Пантовић разрађује своју тезу о
елементима експресионизма код Симе Пандуровића. Аргументи су јој
мотиви сна и халуцинација, архетипско повезивање са смрћу вољеног
бића, критичка побуна субјекта против средине, нервно растројство.
И не само то, Бојана Стојановић Пантовић се осврнула и на Пандуро-
вићеве стилско-језичке поступке, карактеристичне за експресионизам
– поступак дисторзије, пројекција унутрашњег душевног пејзажа на
природу (Пандуровић 1969: 47), апстрактне именице страног порекла,
надреалне метафоре типа „Илузија света”, „Зраци помрлих идеја” итд.
Њено виђење Пандуровићевог језика као сликовитог у опреци је са То-
дором Манојловићем, који у свему томе види извесну претенциозност
(као и многи други критичари, уосталом). Но, Бојана Стојановић Пан-
товић оправдано у Бранку Миљковићу, Миодрагу Павловићу и Ивану
В. Лалићу види Пандуровићеве наследнике по метафорици. И коначно,
за разлику од Радомира Константиновића, Бојана Стојановић Пантовић
плаву Пандуровићеву боју, астралну, обележава душевношћу, која сим-
болизује мушки, апстрактни дух, који је по поразу најближи немачком
експресионисти Готфриду Бену.
Захваљујући нашем великом књижевном теоретичару, есејисти и
преводиоцу, Новици Петковићу, године 2005. књижевна критика је обо-
гаћена потпуно новим увидима у Пандуровићево песништво. Зборник
„Поетика Симе Пандуровића”, чији је Петковић био уредник, окупља
значајна имена српске књижевне јавности, и њихове радове, претход-
но излагане на научном скупу у библиотеци Института за књижевност
и уметност, октобра 2004. године. Метрички регистар, језичке слике,
естетика ружног, само су неке од стилских особина, на које су аутори
скренули пажњу, доневши отклон од уобичајеног изучавања песниковог
песимизма. Издвојићемо, за нашу тему, најрепрезентативније одељке.
Не поричући романтичарско и натуралистичко наслеђе, до тада
строго омеђивано од стране критике (по принципу међусобне искључи-
вости), Јован Делић ипак скреће пажњу и на трећу могућност сагледа-
вања – Пандуровићево приклањање поетици ружног из позног роман-
тизма и раног симболизма, као и приклањање топосима које негују ње-
гови европски савременици. Из тог разлога је средишњи део свог рада
посветио управо тумачењу Пандуровићеве поезије. Пре свега, Делић
код Пандуровића уочава типичне радичевићевске конвенционалности
(жуто и увело лишће, јесен, голе гране)3, наравно, и сличности са Ра-
3 Мада бисмо могли рећи, према свему наведеном (и зачецима естетике ружног), да је Пандуро-
вић директан, духовни настављач песничког дела Војислава Илића. Интересантан је и податак
да је Пандуровић својим синовима дао имена Војислав и Бранко.
кићем, и Дисом, понајвише. „Али, тамо гдје је најбољи, Пандуровић је

друкчији од свих” (Делић 2005: 48), каже Делић. А најбољи је у сфе-
ри ирационалног. Зато Делић, врло јасним аргументима, оповргава
све критичаре који су тврдили да је Пандуровић песник рационалне
оријентације:
„Прво треба довести у питање критичку оцјену која се непрестано понавља

као прва истина о Пандуровићевој поезији, својеврсну легенду која као
тешка сјена пада на ово пјесништво [...]. Тај се став по инерцији понавља
чак и у проницљивим радовима који високо вреднују Пандуровићеву
поезију. Међутим, ако неко има несумњиво генијалну пјесму каква је
„Светковина”, ако је та пјесма двострука химна – у славу љубави и у славу
лудила – и сва окренута ирационалном, онда је заиста тешко без резерве
говорити о Пандуровићевом рационализму” (Делић 2005: 48–49).
Делић своју тврдњу доказује и јакшићевски4 интонираном песмом

„Са својима”, у којој је опевана поноћна оргија црних авети. Наводи-
мо једну строфу те поеме: „Оне ми прете, осветнички моле, / Наказна
лица, и пружају руке / Трагичним гестом, остављене, гадне; / И понор
нуде, и очајно вапе; / У понор света сурвати ме воле, / У понор света!
Продорне јауке / Душа је слаба да гони од себе” (Пандуровић 1969: 53).
Дефинитивно, далеко од рационалног. Бисерне очи мутног сјаја, сенке,
преливање сна и јаве, назаобилазно иду у прилог Делићевој тези. Ноћ,
као типичан Пандуровићев амбијент, у којем ирационално тријумфује
над рационалним, такође. Делић не заборавља ни Пандуровићеву ре-
флексивност, интелектуалност и смисао за иронију („Светковина” је, по
Делићевом мишљењу, са својим поигравањем између наслова и тона,
претеча „Видовданских песама” Милоша Црњанског). Наговештај екс-
пресионистичке естетике, код Пандуровића је уочљив, вели Делић, не
само путем екстазе лирског субјекта и теме лудила, већ и преко маски,
као једног вида људског удеса. Живот је за Пандуровића тужно позори-
ште, а људи стари глумци, сакривени иза осмеха, који је и сам маска.
Тиме Делић подвлачи да, Пандуровић, чак и док пева о осмеху, као јед-
ној званично позитивној и светлој категорији, остаје песимиста.5
4 Ђура Јакшић је био Пандуровићев омиљени песник.

5 „Осмеси људски, – гледам вас к’о смене / Светлости и мрака, жалости и среће, / Као чудну,
исту маску што се меће / На све тајне мисли и жеље скривене. [...] На лицима сте често свима,
свуда: / Смеши се нада, одрицање, туга; / Смеши се младост, старост, љубав, руга / Смеши се
философ и смеши се луда” (Пандуровић 1969: 199). Пандуровић је овде успео да супротстави
две филозофије, Ничеову („Заиста, нисте могли наћи боље маске, ви „садашњи” људи, од свога
рођенога лика. Ко би вас препознао!”) и Бергсонову (завршни стих песме, О, човек је данас „Чо-
век што се смеје” директно алудира на друштвену функцију смеха, основну премису Бергсонове
студије „О смеху” из 1900. године). Не искључујемо ни могућност да је Пандуровића инспири-
сао усамљени и омражени Оскар Вајлд („Човек је најмање свој кад говори у своје име, дајте му
маску и рећи ће вам истину”). „Слика Доријана Греја” својом критиком лицемерја и неморала
несумњиво је завредила пажњу младог Пандуровића. Осим тога, и Вајлдова писма, објављена
постхумно, 1905, носе наслов De profundis.
Дезинтеграција духа модерне, са Делићевог становишта, није је-

дина одлика која песника одваја од својих савременика. Оно што Дучић
и Ракић у свом цизелирању никако и никада не би дозволили – то је
огрешење о ритам и метар – Пандуровић посве флексибилно провлачи
кроз своје стихове, понајпре у најуспелијим остварењима. Једно од њих
је свакако „Светковина”, а Делић нам, поводом тог феномена, скреће
пажњу на изузетно важну чињеницу – поменута песма није, како се до
тад мислило и врло често тврдило, испевана у лирском, симетричном
десетерцу, већ у јампским једанаестерцима, при чему је већи део њих
каталектички. Проширење метричког регистра Делић уочава и у пес-
никовом покушају модернизације нашег традиционалног стиха. Епски
десетерац, поодавно заборављен, неочекивано васкрсава управо у „Све-
тковини”! На тај начин, лепо је приметио Делић, одметничка верси-
фикација савршено прати одметништво љубавника из лошег живота у
неки бољи свет.
Естетика ружног, веома битан чинилац Пандуровићеве поетике,
нашла је своје место у излагању Предрага Петровића. Отпадништво од
старог поретка вредности, наказност и ругобност, присутни су, не само
у целокупној Пандуровићевој поезији, већ и на самом почетку збирке
„Посмртне почасти”, истиче Петровић, и то у изненађујућој синтагми
– бедна душа („Бедна душо моја, судбу своју вуци”). Оно што је нека-
да било симбол духовности, сада је, први пут у српској књижевности,
демистификовано. И не само то. Слике телесног распадања (евидент-
не код Пандуровића колико и код Бодлера), кључне су, по мишљењу
Петровића, својом провокацијом традиционалног и продором у ира-
ционално. Тим ставом је аутор пандуровићевско ружно сврстао у мо-
дерну, креативну категорију. Међутим, скреће пажњу Петровић, Панду-
ровићева вољена, за разлику од Бодлерове, нема у себи ништа метафи-
зичко6, нити метафоричко, она је само тело које се распада.
„Пандуровић ће у српској поезији извести оно што ће руски формалисти

неколико година доцније назвати реализацијом или буквализацијом тро-
па – поступком којим се разбијају овештала и аутоматизована значења,
и у овом случају остварује депатетизација конвенција љубавне лирике.”
(Петровић 2005: 195–196)
Најочигледнији пример је песма „Мртви пламенови”. Са драгом

су покопане све песникове наде, а црви који пију њене очи, истовреме-
но раскидају и његове снове. Визија смрти обавијена је мајским цвећем
кестенова и звездама. На тај начин, примећује Петровић, лепо и руж-
но се прожимају, и нису у опонентном односу. Снажни емотивни од-
нос према мртвој драгој лишен је патетичности, што српској модерни
доноси нови сензибилитет. (Наравно, услед раскола који је постојао у
самом Пандуровићу, првобитна, језива концепција ружног, временом
6 „Прелепа моја! Док те пољупцем буде јео, / Ти реци црву-душманину / Да ја љубави труле још
чувам облик цео / И њену небеску суштину!” (Бодлер 1999: 71)
бива конвенционализована. Физиолошка деградација, садизам7 и стра-

вичне екстазе неповратно се губе, а ћелави месец, болесно пролеће, слом
идеја и неуспех вере, смениће старачка мрзовоља.)
Петровић не спори сличности (нарочито мотивске и поетске) из-
међу Пандуровићеве и ране експресионистичке поезије, али наглашава
да, упркос својој бизарности, Пандуровић није достигао онај шокантни
степен ружног, приметан у Беновој песми „Лепа младост” (легло пацова
у утроби мртве девојке). Бен је само пасивни посматрач, док је Пан-
дуровић лирски субјект, јаких емоција.8 За Петровића, Пандуровић је,
ипак, ближи симболизму, а најближи романтизму. Метричке неусагла-
шености и формална огрешења Петровић није узео у разматрање (иако
их увиђа), али нам је, зато, оставио изузетан закључак: „Пандуровићева
збирка „Посмртне почасти”, настајала почетком прошлог века, наго-
вештава изразитост ружног у модерној уметности као облика протеста
против свега канонизованог, малограђанског, лажно хуманистичког,
баналног и естетички и етички репресивног.” (Петровић 2005: 211)
О естетици ружног, као позитивно вреднованој у случају Панду-
ровић, говори нам и Александар Бошковић. Посебан осврт направљен
је ка песми „Светковина”, јер је у њој најочигледније дошло до изражаја
размицање вела лажи и илузија, и, истовремено, откривање трагичне
истине човековог постојања. Зашто Бошковић, од свих Пандуровиће-
вих песама, издваја баш „Светковину”? Зато што је та песма директан
удар на позитивизам. Уместо разума, Пандуровић слави лудило, и до-
води у питање одговорност „здравог” света, истовремено му намећући
кривицу због среће(!) двоје младих људи у не-нормалном свету. „Лудак
нас подсећа да нешто није у реду са рационалношћу која преовлађује”
(Бошковић 2005: 279). Радикално утемељена слика света је напукла, и
ту, до тада прикривену, негативну, позитивистичку празнину (horror
vacui), код нас је први у поезији истакао управо Пандуровић. „Муке”,
„сумње”, „сто крвавих рана”, последице су деловања света који не по-
знаје нежност, и којем недостаје животна срж (Божидар Ковачевић ће
то назвати „узвишење изнад обичног ума”). Песник и његова драга су,
дакле, у лудници не због лудила индивидуалног, већ отуђења проузро-
кованог системом односа у друштву. Свет је принуђен да се преиспита,
подсећа Бошковић на речи Мишела Фукоа. Везано за поменути систем
7 Песме „De profundis” (драга тражи да је љубавник удави, јер више не може да поднесе одвратни
свет) и „Marquis de Sad” (сексуалне перверзије у виду бичевања и понижавања вољене жене).
Ваља истаћи Пандуровићево објашњење поводом провокативних стихова: „Упркос свему, ре-
кло би се да најозлоглашенији нису увек и најгори; и човеку ослобођеном наметнутих мора-
листичких предрасуда, прописа и конвенција, не изгледа да је анатемисани маркиз, еротички
оптерећен, то је извесно, био у етичком погледу гори од других, не само неосуђиваних, но и
хваљених; пошто је сексуална изопаченост још најблажа форма моралне изопачености, која,
иначе, има много страшније и судбоносније облике по колективни живот људских заједница”
(Пандуровић 1935: 288).
8 „Бројни критичари оцењивали су Пандуровића као рационалног песника, иако већина његових
песама очигледно проистиче из интензивног, али у песничкој форми депатетизованог и стиша-
ног, емотивног доживљаја.” (Петровић 2005: 210)
је, истиче Бошковић, и значајно етнопсихијатријско запажање Карла

Шмита и Жана Годена – појединац је увек луд у односу на дато друштво,
односно, свака заједница ствара властите облике поремећености. На
пример, наводи Бошковић, у Сенегалу, у оквиру свечаних обреда (све-
тковина), домороци поремећеном приносе жртву, која доводи до про-
цеса регресије. „Светковина” је, тако, активирала племенска схватања и
најавила авангардне тенденције у српској књижевности.
Као ни многи други критичари, Бошковић није могао да сврста
Пандуровића у прецизно издефинисан књижевни период (наравно, ус-
лед многобројних утицаја које је песник попримио), стога му даје, ре-
кли бисмо, свеобухватну квалификацију – „песник симболистичког на-
турализма и симболистичког експресионизма.” (Бошковић 2005: 298)
Још је занимљивија одредница самих „Посмртних почасти” – „драма
душевне боли.“9 А, као најзначајније (тиме ћемо и завршити излагање),
Бошковић нам даје одговор на питање – откуд тема лудила у Пандуро-
вићевој збирци: „Као што су то указали радови Мишела Фукоа, луди-
ло се непрестано јавља у спрези са разумом чија је оно друга страна,
било да га оспорава, било што оличава све оно што разум не успева
да победи: извесност смрти, мрачну страну човека, нагонске пориве.
Ако постоји једна истина о лудилу, она може бити само трагична. Стога
уопште не чуди што се тема лудила јавља у Пандуровићевој збирци.”
(Бошковић 2005: 280)
И, напослетку, али не и најмање важна, „Српска песничка модер-
на” Миливоја Ненина (2006), долази као савршен начин да заокружимо
причу о новијој рецепцији Пандуровићевог песништва. Ненин је посве-
тио пажњу песничком расцепу (есеј носи сасвим прикладан назив: „Два
лика Симе Пандуровића”).10
Расправљајући са својим претходницима, Ненин оповргава ставо-
ве Тодора Манојловића и Јована Скерлића. Наиме, значајно место овог
есеја је теза која објашњава заокрет песимистичких песника ка родољу-
бивим темама. Ненин ту појаву објашњава изглобљеношћу песника из
друштва, односно, губитком њихове улоге. Дакле, песници су се првен-
ствено борили за себе, не да би се додворили Скерлићу (Ненин 2006:
86). Што се Скерлића тиче, Ненин је врло јасан: „Чувени Скерлићев
текст „Једна књижевна зараза” једним – истина мање видљивим – делом
уперен је и против покушаја да се песник прикаже као богомдани чо-
век. (Наравно, ако је неко богомдан човек, онда он игра другачију уло-
гу.) Отуда Скерлић, који зна да у књижевности нема заувек добијених
битака, користи сва расположива средства” (Ненин 2006: 87). Осврнуо
се Ненин и на Пандуровићев сукоб са модернистима, и на полемику
са Стефановићем, на контрадикторан однос са Богданом Поповићем...
9 Бошковић сматра да је у питању драма због неорганизованости песама у циклусе, свепрожи-

мајуће теме смрти, и напослетку, јер, како тврди критичар, главни јунак није песник, нити
његова (мртва) драга, већ сама бол.
10 Есеј је првобитно објављен у књизи „У немирним сенкама” 1999. године.
Речју, обухватио је све битне елементе Пандуровићеве (песничке) био-

графије. „Црна боја” коју је Матош представио као Пандуровићев гра-
верски рад, код Ненина добија проширено тумачење – Пандуровић све
своје боје (чак и плаву и жуту) претаче у црну. И још нешто – та боја
мора имати сјај:
„Сјај, за којим чезне Пандуровићево доба и сам Пандуровић, чешће се

помиње у његовој поезији неголи иједна друга боја. Сјај је оно што тра-
жи наш песник. Сјај као идеал и радост. Био је надомак тог сјаја у песми
„Светковина” – али тај сјај измиче му при крају песме. Због губитка тог
сјаја чини нам се да је песма, на неки начин, остала недовршена. Али, у
сваком случају, почетак песме сврстава је у ред највећих поетских ост-
варења у нашем језику” (Ненин 2006: 92).
*
Сима Пандуровић је почетком ХХ века написао пророчку поему,
испоставило се, и посве одговарајућег назива – „Будући дијалог” (нека
узгред буде поменуто да је ова песма последња Пандуровићева реч у
песничком завештању). Чувар води неколицину знатижељника кроз за-
мак пун некадашњих културних и цивилизацијских драгоцености (за-
борав, прах и тишина су једино што је преостало од њих). Посетиоци
се чуде и не могу да поверују да су некада постојали сонети. Свео цвет
у књизи пореде са сламом, успомену називају смешном. Отаџбина,
пријатељство, верност, жртва, самилост, поштење – нестали су без тра-
га. Година је 2022. а поражавајући ехо ових стихова одјекује свуда око
нас. Емпатија постаје сувисли појам, свет осећања лагано ишчезава.
Књижевност, заједно са самом културом, скоро у потпуности је марги-
нализована. Бећковићевски речено, „једино се још песници курвински
баве надом”.
Литература:
Бодлер 1999: Ш. Бодлер, Цвеће зла-Париски сплин, Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
Бошковић 2005: А. Бошковић, Тема лудила у ,,Посмртним почастима” Симе
Пандуровића, у: Н. Петковић (уред.), Поетика Симе Пандуровића, Београд:
Институт за књижевност и уметност.
Делић 2005: Ј. Делић, Маргиналије уз поетику Симе Пандуровића, у: Н.
Петковић (уред.), Поетика Симе Пандуровића, Београд: Институт за књижевност
и уметност.
Егерић 1997: М. Егерић, Песништво Симе Пандуровића и данашња перспектива,
у: С. Пандуровић, Песме, Сремски Карловци: Каирос.
Кнежевић 2002: Б. Кнежевић, Мисли, Уб: Градска библиотека Б. Кнежевић.
Ненин 2006: М. Ненин, Српска песничка модерна, Нови Сад: Издавачка агенција
Венцловић.
Пандуровић 1920: С. Пандуровић, Огледи из естетике, Београд: Напредак.

Пандуровић 1969: С. Пандуровић, Песме, приредио Божидар Ковачевић, Нови
Сад: Матица српска; Београд: Српска књижевна задруга.
Пандуровић 1925: С. Пандуровић, Стихови, Београд: Друштво за културно-
привредну акцију.
Петровић 2006: П. Петровић, Естетика ружног у поезији Симе Пандуровића, у: Н.
Петковић (уред.), Поетика Симе Пандуровића, Београд: Институт за књижевност
и уметност.
Стојановић Пантовић 2006: Б. Стојановић Пантовић, Побуна против средишта,
Панчево: Мали Немо.
Željka Petronijević / CRITICAL RECEPCION OF SIMA PANDUROVIĆ’S POETRY

AT THE END OF THE 20TH AND BEGINNING OF THE 21ST CENTURY
Summary / The goal of our research is the relationship between literary criticism at
the end of the 20th and the beginning of the 21st centuries, according to one of the
most prominent poets of Serbian modernity, therefore, from a certain time distance,
which confirms that Sima Pandurović, with his symbolic verses imbued with intel-
lectualism, also belongs to the future, i.e. the present moment. Through the wider
political, literary, and social contexts, we deal with some of the most significant
analyzes of Pandurović’s mischief, embodied in works by Miroslav Egerić, Bojana
Stojanović Pantović, Jovan Delić, Predrag Petrović, Aleksandar Bošković and Milivoj
Nenin. Pessimism imbued with true emotion, elements of expressionism, poetics of
the ugly and irrationalism, new sensibility, the category of madness, are just some
of Pandurović’s characteristic creations, which showed that the mentioned poet,
with a certain part of his opus, was a forerunner of expressionism, foreshadowed
the avant-garde, and was therefore deservedly rehabilitated as a poet decades later.
Key words: pessimism, expressionism, irrational, aesthetics of the ugly, literary

criticism
Примљен: 3. фебруара 2023.

Научна критика / полемика / осврт
371.3::78
10.46793/LIPAR82.165P
Богдан Р. Пиндовић1
Факултет уметности у Приштини
Звечан – Косовска Митровица
РАЗВОЈ МУЗИЧКИХ СПОСОБНОСТИ И

(МУЗИЧКЕ) КРЕАТИВНОСТИ КРОЗ ПРИМЕНУ
ИМПРОВИЗАЦИЈЕ У НАСТАВИ МУЗИКЕ
У овом раду користили смо методу теоријске анализе претходних истраживања о музичким
способностима, као основни услов бављења музиком. Због своје значајне улоге у образовању,
у наставној пракси примењују се различита методичко-дидактичка решења која би подстакла
да се на најефикаснији начин развију музичке способности, знања и вештине. Важну улогу у
овом процесу може да има импровизација, која, примењена у настави, позитивно утиче на
креативно мишљење и музички развој. У раду су образложени основни елементи музичких
способности, наведене су активности које могу да допринесу њиховом развоју, уз приказ
ставова релевантних аутора о креативности као аспекту музичке даровитости. Циљ рада
је да прикаже место и улогу импровизације у општеобразовним и музичким школама, као
активности која децу уводи у свет културе и уметности, али која такође има значајан утицај
на развој музичких способности, вештина и знања.
Кључне речи: солфеђо, музичка култура, импровизација, музичка меморија, музичке

способности, музичка даровитост
МУЗИЧКЕ СПОСОБНОСТИ И МОГУЋНОСТИ ЊИХОВОГ

РАЗВОЈА
Музичке способности имају веома битну улогу за постизање ви-

соких резултата и представљају један од услова музичке успешности
(Мирковић Радош 1996: 25). У новијој историји, истраживањем музич-
ких способности бавили су се многи музички педагози и психолози,
са различитим приступима и циљевима. Због тога наилазимо на број-
не дискусије које се односе на музичке способности и могућности да
се утиче на развој појединих видова способности. Ксенија Мирковић-
Радош формулисала је хијерархијски модел структуре музичких спо-
собности (Мирковић Радош 1983, 1996; Радош 2010) који се састоји из
четири нивоа. Први је најнижи, сензорни ниво (ниво сензација), други
ниво перцептивне организације, трећи асоцијативни ниво и четврти ре-
лациони ниво.2
1 bogdan.pindovic@art.pr.ac.rs
2 Први, најнижи ниво, подразумева „способност да се чује”. Други ниво има за циљ препознавање
и идентификацију тонова, док трећи ниво захтева развијену музичку меморију. Четврти, као
Као елементарне музичке способности, тј. оне које ученик треба

да поседује да би могао да се бави музиком, обично се наводе „осећај
за ритам, способност разликовања висине тона и памћење музичких
целина” (Стојановић 1996: 132). Способност разликовања тонских ви-
сина јавља се, према истраживањима, раније од осталих музичких спо-
собности. На основу овог својства развијају се способности опажања
мелодије, доживљавања тоналитета и хармоније. У пракси се често по-
стављају питања како поступати са децом која имају слабије развијене
музичке способности и да ли се музикалност код те деце може развити.
Истраживања су показала да постоје деца која немају прецизну инто-
нацију код певања, али имају способност да доживе и реагују на музи-
ку. На основу дугогодишњег искуства које смо стекли радећи у основ-
ној музичкој школи, сада и у високошколској установи, дошли смо до
закључка да је много већи проблем развити музикалност код деце која
немају осећај за ритам у односу на ону децу која немају развијену пре-
цизну интонацију. Зато је неопходан другачији приступ сваком детету и
прилагођавање одређених наставних садржаја према њиховим могућ-
ностима. Из ових разлога наставник има веома одговоран задатак, пре
свега да препозна предиспозиције сваког ученика и да покуша да раз-
вије њихове музичке способности у што већој мери.
Музичка грађа и разноврсни методички поступци користе се за
усвајање ритма, где је неопходно навести значај бројалица за развој
ритмичких, али и говорних способности у раном узрасту. Бројалице су
најчешће кратке целине које се рецитују на одређеној тонској висини.
Оне се у почетку углавном уче по слуху и могу да допринесу и музичком
описмењавању. „Нема сумње да су бројалице једно од значајнијих сред-
става која доприносе учењу говора и бржем преласку од егоцентричног
у социјализовани говор, у претварању пасивног у активни речник и у
развијању правилнијег и логички повезаног говора. Нарочита добробит
бројалица је у описивању, обликовању, артикулацији и правилном изго-
вору гласова” (Милијевић 2015: 50). Избор бројалица је веома битан, те
оне могу бити подстицај за говорну и музичку креативност. Миленко-
вић у свом раду наводи да је неопходно да васпитач има добар изговор,
како би га и деца развијала, због чега је неопходна: „осмишљеност и
логичност казивања, сврсисходност и јасно одређивање циља казивања,
живост излагања и изражајност говора, гласност и јасност, течност и
тачност говора” (Миленковић 2006: 39–40). Употреба бројалица од са-
мог почетка дечијег школовања, на првим њиховим часовима може да
се повеже са радом на развоју креативности ученика. „Реализацијом
бројалица, уз адекватне методе и облике наставног рада, васпитачи/
учитељи могу да подстичу децу на активност музичког и других врста
стваралаштва” (Бјелобрк Бабић 2017: 46).
највиши, подразумева кристализоване музичке способности у синтези са урођеним (флуид-

ним) способностима.
Развој музичких способности и (музичке) креативности кроз примену импровизације у настави музике
Поред бројалица, на развијање музичких способности знатно ути-

че и певање дечијих песама. Активност детета при певању доприноси
већем ангажовању емоција и интелекта и има значајну васпитну вред-
ност (Ђурковић-Пантелић 1998: 100). Велику улогу у буђењу интересо-
вања има текст песме, уколико је приступачан и прилагођен дечијем
узрасту. Текст песме код детета може да пробуди машту, усмери га да
размишља другачије, утиче на његово памћење и подстакне на ствара-
лачки рад.
Значајну улогу у развоју музичких способности деце, као и њихо-
ве музичке креативности, имају музичке игре. Оне су неизоставни део
почетне музичке наставе. Др Кристина Парезановић у својој доктор-
ској дисертацији наводи Ељкоњино тумачење игре: „[И]гра представља
активност која је тесно повезана са мотивационом сфером детета. У
њој долази до првобитне емоционално-активне оријентације на смисао
људске делатности, јавља се сазнање о свом ограниченом месту у сис-
тему односа одраслих и потреба да се буде одрастао. Оне тенденције
на које су указивали многи аутори као на тенденције које леже у ос-
нови настанка игре, у стварности су резултат развоја у предшколском
узрасту, а посебан значај у томе има игра улога... Ни у једној другој ак-
тивности нема тако емоционално засићеног укључивања у живот одрас-
лих, таквог активног издвајања друштвених функција и смисла људске
делатности као у игри” (Ељкоњин 1990: 283 према: Парезановић 2016).
Такође, поменути аутор наводи још једно тумачење Ељкоњина да „игра
има свој значај и за формирање сложног дечијег колектива, и за фор-
мирање самосталности, и за формирање позитивног односа према раду,
и за кориговање неких недостатака у понашању поједине деце, и много
чега другог. Сви ови васпитни ефекти ослањају се на онај утицај који
игра врши на психички развој детета, на формирање његове личности”
(Ељкоњин 1990: 294 према: Парезановић 2016).
Парезановић на основу свог дугогодишњег искуства у раду са де-
цом и студентима истиче да је „игра добар пут за савладавање многих
препрека или потешкоћа са којима се ученици могу срести у току са-
владавања одређеног наставног градива (Парезановић 2016: 86).
Један од најсавременијих школских система јесте амерички
школски систем јер подразумева методски приступ у којем се градиво
обрађује путем игре и у којем се садржаји повезују са стварним живо-
том (Парезановић 2011: 51).
Такође, у својој докторској дисертацији др Кристина Парезано-
вић наводи „да је циљ целокупног васпитно-образовног рада на свим
ступњевима система васпитања и образовања да се деца и омладина
припреме за активно учешће у својој средини, за њено мењање, у чијем
ће процесу и сама напредовати, односно мењати саме себе, наглаша-
вање активности деце је израз потребе за образовањем које се не заус-
тавља на стицању знања, ма колико то знање било значајно и богато”
(Каменов 1999б: 35 према: Парезановић 2016).
Парезановић даље објашњава да „за разлику од класичних теорија

дечије игре које су суштину игре смештале у контекст независан од ос-
талих људских активности, при чему се наглашавао само један од аспе-
ката игре, савремене теорије дечије игре теже да игру третирају само
као аспект широке скале понашања животиња и људи. Овај феномен
се много истражује филозофски и теоријски, тако да се игри приступа
као социолошком, антрополошком, педагошком, медицинском, еко-
лошком, развојном феномену” (Парезановић 2016: 83).
„Вредност игре одређује се квалитетом и квантитетом ангажо-
вања интелектуалних капацитета детета. Оне представљају ситуацију у
којој се за дете јавља ителектуални проблем који може или делимично
може да реши. Дидактичке игре морају задовољавати психопедагошке
критеријуме за њихово деловање на развој виших менталних функција
и морају бити усклађене са особеностима дечијег развоја.” (Парезано-
вић 2016: 91)
Др Сабина Видулин сматра да деца истраживањем, кроз игру, сти-
чу знање и тако развијају своја умећа, што омогућава стварање позитив-
не слике о себи, подржава се дететова оригиналност и иницијатива, са-
мосталност и одговорност (Видулин 2016b: 221−222). Разликујемо игре
са певањем које су живахне и изводе се без инструменталне пратње,
игре уз инструменталну музику са једноставним корацима и кореогра-
фијом прилагођеном могућностима детета, дидактичке музичке игре
и музичке драматизације. Извођење одређеног задатка на ритмичким
инструментима Орфовог инструментаријума, уз наведено коришћење
бројалица и примену покрета, представља могућност да деца са мањим
музичким способностима буду креативна и учествују у реализацији за-
датака наставе, заједно са вршњацима који имају виши ниво музичких
способности. Кроз музичке дидактичке игре деца развијају осећај за ри-
там, динамику, осећај за ритмичке врсте, за различите звукове. Дидак-
тичке музичке игре су, такође, уско везане и за језик, с обзиром на то да
се на основу језичке метрике у песмама које уче, компонује и мелодиј-
ско-ритмичка форма, коју ученици касније репродукују гласом и телом
(покретом), јер „ритма нема без акцената, без метрике, а заједнички
и најважнији елемент језика и музике чине управо ритам и метрика”
(Парезановић 2021: 198). Управо о овој компоненти музичких способ-
ности – импровизацији на задати текст у настави солфеђа, подробно је
писано у књизи Методика комплементарне наставе солфеђа и теорије
музике аутора Дорине Радичеве, у којој аутор, између осталог, наво-
ди да се мелодијска импровизација на задати текст комбинује са пис-
меним диктатом, чиме се музичко мишљење убрзава, а маштовитост
развија (Радичева 2000: 349−351). Музичке игре могу пружати праву
информацију наставнику, имајући у виду да се на овај начин испољава
музичка даровитост код деце.
Како би се наведени облици активности успешно реализовали,
пажњу треба усмерити и на развој музичке меморије, која је важан
елемент музичких способности, неопходан за бављење музиком. Према

Кршић Секулић, она се дефинише као „способност памћења редосле-
да звучања у континуитету међусобних односа, могућност задржавања
стечених знања и вештина и поновног оживљавања стања свести кроз
која се пролазило” (Кршић Секулић 1990: 109). Према Грујић-Влајнић,
музичка меморија може се груписати у три основна типа:
- аудитивни (или аурални),
- визуелни и
- тактилни (или кинестетички) (Грујић-Влајнић 2009: 146).
Највећи број истраживања o музичкој меморији можемо наћи
у области психологије, будући да музичка меморија као специфични
облик овог процеса припада психологији музике као примењеној гра-
ни психологије. Треба узети у обзир да је у ранијим истраживањима
музичке меморије коришћен метод интроспекције (самопосматрања),
док су новије студије усмерене „ка локализовању одређених функција
у мозгу и спознаји специфичности процеса меморије (меморисања) за
различите врсте садржаја, а то је област когнитивне обраде информа-
ција” (Кодела 2006: 286). Могућност развоја музичке меморије од „по-
четног” до „напредног” нивоа, представља дуготрајан и сложен пут. На
основу Хеперовог истраживања (Хелер 1991 према: Радош 2010: 290)
сазнајемо да и новорођена деца имају способност да препознају мело-
дију која им је пуштана пре рођења, због чега се може закључити да већ
у пренаталном периоду музичка меморија има своју битну улогу. Во-
кална имитација и памћење мелодије код музички надарене деце може
се јавити и пре друге године живота (Милер 1989 према: Пекић 2011:
199). Када говоримо о процесу памћења, у зависности од врсте наставе
развијамо и одређену врсту памћења, где спадају аудитивно, визуелно,
моторно, аналитичко и ритмичко памћење (упор. Кодела 2006).
У педагошкој пракси разликујемо дугорочну и краткорочну ме-
морију. Према С. Глувић, можемо разликовати три врсте „меморијских
складишта: чулно, краткотрајно/радно и дуготрајно. Да би информа-
ција била запамћена потребно је да макар на кратко буде задржана у
привременим фазама, а затим и кодирана на неки од могућих начина.
Памћење почиње већ са опажањем. Постоји нешто што се зове перзис-
тенција чувања и указује на могућност чувања стимулуса до примарне
обраде, и представља продужење реалног трајања у оквирима субјекти-
вног. Уколико се на такав траг обрати пажња, постоји могућност да се
исти пребаци у краткорочну/радну, а затим и у дугорочну меморију. Већ
на нивоу радне меморије извршавају се на информацијама веома сло-
жене когнитивне радње” (Глувић 2010: 109). За разлику од краткорочне,
дугорочна меморија представља способност трајног задржавања науче-
ног, па се може претпоставити да за музичку наставу она има велики
значај. Када говоримо о музичком описмењавању, памћење се везује
за звук и нотну слику која буди визуелну асоцијацију, а поглед на нот-
ни текст изазива аудитивну представу (Васиљевић 2000). Асоцијације у
образовању имају важну улогу јер се помоћу њих потребно знање трајно
задржава у свести појединца. Музичка меморија везана је за различите
предмете у основним музичким школама (инструмент, теорија музи-
ке), али веома битну улогу и примену има у настави солфеђа, где рад
на диктатима (ритмичким и мелодијско-ритмичким) зависи од степена
развијене музичке меморије. Рад на развијању музичке меморије тесно
је повезан и са развојем унутрашњег слуха. Јасно је, према наведеном,
да ће и различити облици импровизације који се користе у настави за-
хтевати активацију музичке меморије.
Активност која у великој мери може да утиче на музички развој
деце, а тиме и на развој музичких способности у ужем смислу, јесте
слушање (уметнички вредне) музике. То је музичка активност, која уз
посредовање чула слуха, покреће и делује на човеков духовни живот у
коме обухвата широку лепезу осећања и расположења (Терзић 2003:
203). Слушање музике је психички активан процес који захтева од уче-
ника његову активност и развија способност доживљаја. Доживљај ће
бити снажнији ако је дете, увек када је то могуће, активно у музичком
збивању (Мирковић Радош 1986: 69). Избор музичких дела је јако би-
тан, поготову када се ради о деци раног узраста. Уколико се задају ком-
позиције које нису прилагођене узрасту, деца неће имати велико инте-
ресовање, што може довести до пасивног слушања. С друге стране, слу-
шање адекватног музичког садржаја може утицати на развој мотивације
за даље бављење музиком. Без обзира да ли је дете наследило веће или
мање диспозиције, правилан рад са децом даће извесне резултате (Тер-
зић 2003: 65). Рано излагање структурираним музичким искуствима,
слушање музике, активно учествовање у музици, уз специфичну дирек-
цију и активно подстицање одраслих, утиче на темпо и ниво музичког
развоја, односно убрзава тај развој и омогућава достизање вишег степе-
на нивоа музичких способности (Мирковић Радош 1996: 216). Уколико
дете приликом слушања музике свесно разликује одређене елементе
попут ритма, мелодије, инструмента и динамике, такво слушање музи-
ке можемо назвати аналитичким слушањем.
КРЕАТИВНОСТ КАО АСПЕКТ МУЗИЧКЕ ДАРОВИТОСТИ
Термини музичка креативност и музичко стваралаштво често

се користе као синоними, мада се могу дефинисати и разлике између
ових појмова. Креативност се односи на процес стварања који је тесно
повезан за даровитошћу. Креативност би била „способност откривања и
уочавања ствари, појава, значења и везана је уз мишљење, док би ства-
ралаштво означавало конкретизацију истог, тј. реализацију и конкретно
остварење новог дела, продукта, идеје” (Видулин 2016a: 17). Због тога
у музичкој настави треба спроводити интеракцију креативности и ства-
ралаштва, односно довести креативно мишљење у функцију стварања
нових музичких идеја или до мењања постојећих, са циљем развоја му-

зичких способности и вештина.
Парезановић истиче да „креативност у најширем смислу означа-
ва оригиналност испољених идеја, способност да се створе нова решења
одређених проблема или другачији, нови начин уметничког израза.
Даље произлази да је креативно мишљење облик мишљења који доводи
до откривања повезаности појава на нов и оригиналан начин, што дово-
ди до стварања нових продуката (решења проблема, производа и др.)”
(Парезановић 2016: 93).
Један од циљева савременог образовања односи се на усмеравање
деце да од најранијег детињства развијају креативност и да своје сло-
бодно време користе на креативан и инспиративан начин. Музичку кре-
ативност деца могу исказати, али и даље развијати, у оквиру музичке
наставе у општеобразовним и специјализованим музичким школама.
Ови начини рада су од великог значаја јер деци могу олакшати улазак
у свет културе и уметности. „Свему овоме претходи лични креативни
став, односно, тежња појединца ка оригиналности, ка решавању про-
блема на неуобичајен и неочекиван начин. У основи развоја креативних
потенцијала лежи управо креативни став. Одређеним васпитнообра-
зовним поступцима треба га подстицати, и развијати уколико се код
појединаца уочи” (Перезановић 2016: 93). Имагинација је такође део
процеса стварања, и она представља „стадијум стваралачког мишљења
у коме се ’свесно’ не ради на проблему, међутим, изненадно јављање
идеје решења у току периода инкубације указује да се и у њој одвија ре-
шавање проблема – иако то није опажљиво” (Брковић 2011: 384 према:
Парезановић 2016).
Каменов сматра да је „стваралаштво омогућено капацитетом за
чуђење који се уочава у дечјој игри, из које се, у току развоја, дифе-
ренцирају многе активности, посебно уметничке” (Каменов 1999а: 302
према: Парезановић 2016).
Такође, Каменов истиче да је вредност дечијег стваралаштва ус-
мерена у „њиховој искрености, заснованости на унутрашњим потреба-
ма, немању циља ван самог процеса, што се све нарушава и губи ако
се ствара за друге да би се њима прилагодило и допало, да би продукт
стваралаштва за њих имао одређено значење” (Каменов 1999а: 303 пре-
ма: Парезановић 2016). Међутим, поменута ауторка наводи да „дечје
стваралачко изражавање опада у оној мери у којој се даје приоритет
извршним и имитативним активностима које се изводе по нацртима,
моделима и упутствима васпитача и код којих се свака варијација и од-
ступање од онога што је задато вреднује као непослушност, неспособ-
ност и грешка” (Каменов 1999а: 303 према: Парезановић 2016).
За развој креативности у доба предшколског и школског узраста
веома је важан потенцијал детета, односно, изграђивање сопствених
ставова у односу на неки догађај, реалан или из литературе (Парезано-
вић 2016: 95).
Често се поставља питање како препознати даровито дете? Један

од предуслова јесте висока интелигенција, али она није и једини реле-
вантни параметар по коме можемо препознати даровито дете. Постоје
и други параметри по којима можемо препознати даровито дете, попут
следећег:
„- рано коришћење широког речника,
- спретност у језику, коришћење фраза и целих реченица у врло
раним годинама,
- општа запажања,
- интерес према књигама, касније према атласима, енциклопе-
дијама,
- рани интерес за датуме и часовник,
- способност концентрације,
- рано откривање узрока и последица (што их чини емотивно осе-
тљивима)” (Рајовић 2009: 8 према: Парезановић 2016).
Музика је присутна код деце у свакодневном животу и представља
један од видова задовољства, из чега следи да музичка настава може да
буде једна од најкреативнијих области којима се деца баве.
„Захваљујући стваралаштву, деца имају прилике да боље упознају
своје могућности, да створе позитивну слику о себи ослобађајући се ин-
фериорне улоге која проистиче из положаја у коме се налазе због свог
неискуства и непоседовања моћи коју пружа учешће у производњи и
свету одраслих, из кога су искључена. Међутим, развој позитивне сли-
ке о себи се не може замислити без слободе у изражавању и стварању”
(Каменов 1999а: 299 према: Парезановић 2016).
Веома битну улогу за подстицај музичке креативности код деце у
раном узрасту има наставник. Он пре свега, мора да процени индиви-
дуалне способности ученика, ниво развоја музикалности, да би на ос-
нову тога изабрао прави и адекватни садржај који ће ученика усмерити
да развија своју даровитост, а у оквиру тога и креативност, на најбржи
и најквалитетнији начин. Максићева у свом раду (Максић 1993: 40)
дефинише три фазе у процесу идентификације даровитости: фаза от-
кривања, фаза испитивања и фаза утврђивања. Прва фаза се остварује
захваљујући родитељима, наставницима или групном тестирању. На ос-
нову испитивања, према процени наставника, потенцијално даровити
ученици усмеравају се ка другој фази тј. фази испитивања, коју воде
експерти из области даровитости и талента. Након прикупљених пода-
така, у трећој фази анализирају се претходно добијени подаци. Мак-
сићева у овој фази користи студију случаја, уз „пажљиво прикупљање и
проучавање података о постигнућима и понашању посматраних учени-
ка” (Максић 1993: 40).3 Као позитиван пример, треба навести резултате
3 За разлику од наведеног модела, Милићева је идентификацију даровитих ученика и њихово

откривање сврстала у четири фазе. Прва фаза усмерена је на идентификацију даровите деце у
предшколском периоду од стране родитеља и васпитача, друга фаза на издвајање потенцијално
даровитих ученика према мишљењу наставника, родитеља и самих ученика, трећа фаза под-
праћења ученика петог до осмог разреда основне школе, тј. ученичких

радова у оквиру ваннаставних музичких активности, што је довело до
препознавања музички даровитих ученика, оних који су показали изра-
зиту музикалност (Видулин-Орбанић према: Видулин 2016a). Резулта-
ти говоре да су ови ученици постигли различите нивое креативности:
експресивну, продуктивну и инвентивну креативност, а такође стекли
знање, развили и усавршили своје музичке вештине и критички се из-
ражавали.
Постоје различита тумачења даровитости, која треба узети у обзир
како би се схватила улога креативности у музичком развоју. Др Кристи-
на Парезановић у својој докторској дисертацији наводи Каменово тума-
чење: „[К]реативност је тешко разликовати од интелигенције, али и да
се креативност не може свести само на интелигенцију (Каменов 1999а:
55, према: Парезановић 2016). Натпросечне способности, креативност
и посвећеност задатку Рензули (Рензули 2005: 115) види као основ да-
ровитости. Према Ранку (Ранко 2005: 25) деца и одрасли поседују исте
креативне способности. Гање (2008: 114) сматра да је креативност је-
дан од видова даровитости односно природних способности, док Хелер
(1991: 26) има став да је то један од фактора талената. Таненбаум гледа
на креативност као на део свих фактора који чине даровитост (Танен-
баум 1986: 118). Максићева креативност одређује на три начина – као
„својство појединца (особине личности), карактеристике понашања или
обележја одређених постигнућа и производа” (Максић 1993: 13). Наве-
дени ставови показују да велики број аутора креативност сматра важ-
ним делом даровитости, па се може претпоставити да ће подстицање
креативности у оквиру музичке наставе позитивно утицати на музички
развој, тј. на развој музичких способности.
ИМПРОВИЗАЦИЈА У МУЗИЧКОЈ НАСТАВИ
Значење термина импровизација (лат. improvisare) је „чињење

(или рађање) без припреме” (Вујаклија 2011: 415). У музици се овај
термин односи на „способност истовременог изналажења и извођења
музичких мисли” (Јакшић 1974: 201). Када говоримо о импровизацији,
мислимо на извођење које није унапред дефинисано и припремље-
но. Она се позиционира као стваралаштво, односно највиши ступањ
квалитета знања коме претходе: знања присећања, препознавања, ре-
продукције и знање оперативности (Пољак 1989: 14). У складу са тим,
она представља саму срж музичке когниције (Мирковић Радош 1996:
163). У савременој образовној пракси импровизација може имати два
правца: образовни, у педагогији, као и медицинско-терапеутски, у
музикотерапији (Казић 2005: 263). Оба правца су у тесној вези, јер је
разумева идентификацију даровитих од стране стручног тима, док се четврта фаза заснива на
верификацији резултата (Милић 2010: 115).
њихов крајни циљ исти, а подразумева проширивање граница могућ-

ности и способности. Кратмајер сматра да „Импровизација по природи
своје физиономије омогућава свим учесницима равноправно укључи-
вање, то је можда најпогоднији облик који машта може проговорити о
својој вредности” (Кратмајер 2000: 25).
У историјском смислу, значај импровизације у уметничкој музи-
ци огледао се првенствено у извођачкој пракси. Данас је импровизација
углавном задржала педагошку вредност и може да представља врло
значајно методичко средство у музичком образовању. Евидентан је ве-
лики број радова о импровизацији који истичу њен велики методички
и дидактички значај (Сушић 2016: 14). Ипак, чини се да могућности
импровизације нису још увек у потпуности искоришћене у савременој
наставној пракси, где би овај начин рада могао да има још већу улогу у
развоју мотивације и способности ученика. Истраживање које је обухва-
тило анализу релевантних радова из ове области објављених у периоду
од 2000. до 2015. године (Ларсон и Гиорги Хеминг 2019: 55), открива да
је импровизација активност која је запостављена како у музичком обра-
зовању, тако и у истраживањима. Према мишљењу аутора, један од про-
блема је тај што се импровизација често поставља као циљ, уместо да
буде коришћена са задатком да подстиче специфична знања и вештине
код ученика. Копас-Вукашиновић сматра да се „знање најчешће мери
оценом, што је у супротности с предусловима за стваралачки рад. Усло-
ви за подстицање стваралаштва у школи су сиромашни. Дечија машта
се спутава и тако се губи креативност која је карактеристична за де-
тињство” (Копас-Вукашиновић 2005: 87 према: Парезановић 2016).
Чињеница да дете у раном узрасту спонтано импровизује ритам
и ствара једноставне мелодије показује да је музичка креативност сас-
тавни део музичког развоја. Због тога је и очекивано што су поједини
музички педагози своје методе рада усмерили у правцу креативности и
неговања импровизације. Емил Жак Далкроз је импровизацију прили-
ком педагошког рада користио као једно од најзначајнијих методичких
средстава приликом савладавања ритмике и мелодике у солфеђу (Мид
1986: 45), сматрајући да импровизација представља својеврстан начин
музичког доживљаја сваког појединца (Далкроз 1921: 25). Мађарски
композитор и педагог Золтан Кодаљ, фокусирао се на доживљај рит-
мичких и мелодијских елемената у народним песмама помоћу импро-
визације, за коју је сматрао да је веома значајно методичко средство у
настави. Ели Башић је под појмом импровизација подразумевала ства-
рање нових идеја или надоградњу већ постојећих, називајући овакав на-
чин стварања спонтаном, интуитивном импровизацијом (Башић 1973:
52).
Коришћење импровизације у педагошкој пракси може повољно
утицати и на развој музичког слуха. Истраживање које се бавило могућ-
ностима примене импровизације на часовима клавира говори да она
позитивно делује на различите музичке вештине, као и на музички слух
(Chyu 2004 према: Чижић 2021: 45). Ауторка као аргумент наводи да
импровизација захтева „слушање пре свирања” с обзиром на то да идеја
најпре настаје у унутарњем слуху па се тек онда реализује, односно сви-
ра или пева. То значи да рад на импровизацији делује и на развој слуха,
а да развијање слуха може побољшати стваралачке поступке.
Стваралачка активност кроз спонтану импровизацију подстиче
децу на додатни рад, јер задовољава њихове потребе, жеље и емоције. У
педагошкој пракси Ели Башић је истицала слободно-спонтане импрови-
зације које су имале за циљ ослобађање дететове маште и креативности,
сматрајући да детету не треба постављати задатак и ограничавати њего-
ву слободу. То све утиче на развој слободе израза, осећања вредности и
друго. У односу на учење према строго утврђеним правилима, импро-
визација пружа могућност слободног изражавања.4 Значајно је навести
резултате истраживања које је за циљ имало примену импровизације на
часовима клавира. Закључци говоре да било који облик стварања и кре-
ирања нечег новог, оригиналног, насупрот пукој репродукцији и веза-
ности за нотни текст, изузетно повољно утиче на музички и стваралачки
развој детета (Бачлија Сушић према: Бачлија Сушић 2016: 101). Ипак,
препоручљиво је у музичкој настави искористити спонтаност слободних
импровизација, како би се временом дошло до усмереног, вођеног рада
на музичком стваралаштву, где ће се усвојени музички елементи свес-
но примењивати. Истраживање изведено са две групе шестогодишње
деце (Коутсоупидоу и Хергрејвс 2009: 251) показало је да подстицање
рада на музичкој импровизацији увелико побољшава дечје креативно
мишљење. Деца су у овом истраживању била подељена у две групе, а
програм је трајао шест месеци. У односу на редовне музичке активнос-
ти које су спровођене у контролној групи, у експерименталној групи
деце био је изражен рад на музичкој импровизацији (слободно музич-
ко изражавање гласом, покретима, истраживање и описивање звукова
инструмената и сл). У мерењима која су спроведена након програма,
експериментална група је показала виши ниво флексибилности у му-
зичким активностима, као и у оригиналности.
Поставља се питање на који је начин данас импровизација за-
ступљена у музичкој настави и пракси. Анализа наставног програма за
општеобразовне школе упућује на чињеницу да је у оквиру предмета
Музичка култура импровизација заступљена у оквиру наставне области
Музичко стваралаштво. Када је у питању настава предмета Солфеђо,
актуелним правилником о наставном програму за основне музичке
школе уведено је Музичко стваралаштво као засебна област наставе
солфеђа, која се прожима са осталим областима – мелодиком, ритмом,
теоријом музике, слушањем музике и другим. Импровизација је на тај
4 Углавном се сматрало да музичар приликом импровизовања мора бити образован, где се „тачно
зна шта се мора, сме или шта се не сме. У том смислу постоје правила која проучавају шта је то
у импровизацији добро, а шта лоше” (Башић 1973: 46).
начин и у Солфеђу добила значајно место захваљујући методичарима

који су препознали њену вредност.
Анализирајући наставне програме на високошколским установа-
ма, аутор долази до сазнања да је импровизација обавезни елемент нас-
тавног садржаја и колоквијума на предмету Солфеђо, као и на предмету
Дидактичке музичке игре на Филолошко-уметничком факултету Уни-
верзитета у Крагујевцу. Такође, на академском нивоу образовања као
обавезни изборни предмет на другој години основних академских сту-
дија на Факултету музичке уметности у Београду, академске 2010/11.
године уведен је предмет Импровизација − глас и клавир. Овај предмет
базиран је највише на различитим типовима импровизоване клавирске
пратње у односу на задатак који се ставља пред студенте. С тим у вези,
на Академији уметности у Новом Саду такође се примењује импровиза-
ција у виду хармонске, али и слободне клавирске пратње.
Према званичним документима, развој музичке креативности се
подстиче и у општеобразовним и у музичким школама, уз неминовне
разлике у приступу, које се првенствено односе на почетак и ток му-
зичког описмењавања и усвајања музичких термина и појмова. У том
смислу, рад на дечјем музичком стваралаштву можемо поделити у две
фазе – прва која се реализује усменим путем (пре периода музичког оп-
исмењавања) и друга уз коришћење нотног писма (у периоду музичког
описмењавања и након њега) (Кусовац 2010: 249).
На предмету Музичка култура, много пажње посвећено је дечијој
креативности кроз разне дидактичке игре, бројалице и томе слично.
Употреба Орфовог инструментаријума пружа значајне могућности за
исказивање спонтане импровизације код деце, пре свега на ритмич-
ким инструментима. Орфов инструментаријум садржи и мелодијске
инструменте, али због саме природе и могућности ових инструмената
може доћи до ограничења приликом исказивања креативности. Стога
је потребно користити и гласовну импровизацију. У настави Солфеђа и
настави Музичке културе у млађим разредима основне школе, са друге
стране, могуће је примењивати разноврсне методске поступке (Нико-
лић и Кодела 2016: 288), где спадају: вежбе питања и одговора, наста-
вљање мелодијског или ритмичког тока, импровизација мелодије на за-
дати текст (која се потом може певати и солмизацијом), импровизација
мелодије на задати ритам, варирање мелодије, импровизација мелодије
према задатој хармонији и слично.
Узимајући у обзир да настава солфеђа обухвата различите узрасне
периоде, на највишем нивоу школовања може се очекивати импрови-
зација (певањем солмизацијом), „уз истовремено стварање хармонске
пратње на инструменту. Свакако, важно је подстицати музичку креа-
тивност деце од најмлађег узраста адекватним и прилагођеним актив-
ностима, јер то води ка ’ослобађању’ музичког потенцијала и развоју
музичког мишљења” (Николић 2021: 72). Ј. Лелеа наводи да и „лепа ин-
терпретација” спада у стваралачку способност: „Осетити лепоту музике
и умети свој доживљај адекватно изразити значи имати укуса, тј. знања
и вештина (у првом реду), имати талента, техничку спрему, осетити за-
конитост фразирања, агогике, динамике итд. Иста композиција може
се интерпретирати на више начина, а да ипак не наруши замисао ком-
позитора” (Лелиа 2012: 158). Препорука је да се након примене музич-
ког стваралаштва анализира дело које је настало у том процесу. На тај
начин ученици могу усвојити начине рада који су примењени – вари-
рање, стварање мелодије, ритма, пратње, са циљем њиховог коришћења
у даљем раду. Импровизација се у музичкој школи може неговати у
настави инструмента. Ипак, инструмент који деца свирају у музичкој
школи и захтеви наставног програма често у пракси не пружају довољ-
но могућности за развој креативности, иако је настава индивидуална и
прилагођена ученику.
Настава у оквиру предмета Солфеђо и Музичка култура спада у
тим групне наставе, па спровођење импровизације наилази на неке оте-
жавајуће околности. Једна од њих је чињеница да се импровизација не
везује за групни рад већ истиче појединца у условима групног рада.5
Међутим, већи број учесника у настави повећава квалитет и интерес за
колективно музицирање. Свака школа би требало да буде институција
која помаже да музички доживљај позитивно утиче на развој детета без
обзира на његове способности и његово будуће опредељење. Зато ак-
тивна и спонтана импровизација, на коју се касније надовезује и свес-
но импровизовање, има веома важну улогу у самом музичком развоју
деце.
ЗАКЉУЧАК
За постизање изузетних резултата у области музике, музичке

способности имају веома важну улогу. Осећај за висину тона, осећај за
ритам и музичка меморија база су музичког развоја, а тиме и подсти-
цања музичке креативности код деце. Музика је присутна код деце у
свакодневном животу и представља један од видова задовољства којом
се деца баве. Она пружа могућност да буде једна од најкреативнијих
области. На основу анализе одређених истраживања до којих је аутор
дошао на ову тему, можемо закључити да креативност у доба предш-
колског и школског узраста представља веома важан потенцијал детета.
Од великог значаја су и активности попуст музичких игара и слу-
шање музике, јер музичка креативност у овом периоду представља један
од видова задовољства и активност која децу приближава и уводи у свет
културе и уметности. Креативност се односи на процес стварања и зато
као таква треба да буде присутна у што већој мери у музичкој настави.
Наставник има веома важну улогу у развоју музичке креативности код
5 У описаним условима, реализација ове активности захтева од наставника непрекидно ангажо-
вање у погледу стварања услова за извођење музике – певање или свирање.
деце јер су способности ученика различите. Зато је неопходно препо-

знати ниво способности како би прилагодио прави и адекватан садржај
који ће на најбржи могући начин развити даровитост код ученика.
Импровизација се може протумачити као кључна активност у об-
ласти дечјег музичког стваралаштва јер може имати велики утицај на
развој музичког слуха и позитивно делује на развој музичких вештина.
Она се позиционира као стваралаштво, односно највиши ступањ квали-
тета знања.
Анализирајући програме за предмете Музичка култура и Сол-
феђо, увиђамо да импровизација као облик рада има своју улогу у ок-
виру области Музичко стваралаштво. На предмету Музичка култура,
употреба Орфовог инструментаријума пружа значајне могућности за
исказивање спонтане импровизације код деце, пре свега на ритмич-
ким, али и на мелодијским инструментима. У настави Солфеђа могуће
је примењивати разноврсне методске поступке попут: вежби питања и
одговора, настављања мелодијског или ритмичког тока, импровизације
мелодије на задати текст (која се потом може певати и солмизацијом),
импровизације мелодије на задати ритам, варирања мелодије, импро-
визације мелодије према задатој хармонији и слично. Импровизација
се у музичкој школи може неговати и на настави инструмента јер свака
школа треба да буде институција која помаже и позитивно утиче на раз-
вој способности код детета. Ипак, инструмент који деца свирају у му-
зичкој школи и захтеви наставног програма често у пракси не пружају
довољно могућности за развој креативности, иако је настава индивиду-
ална и прилагођена ученику.
На основу изложеног, може се поставити питање да ли деца у
општеобразовним основним школама имају већу слободу да се баве му-
зичким стваралаштвом у односу на децу у музичким школама, тј. каква
је заступљеност импровизације на предмету Музичка култура у одно-
су на специјализоване музичке школе. Како је у овом раду образложен
значај импровизације за развој музичких способности, наведено пи-
тање би било пожељно детаљније проучити у будућим истраживањима.
Бачлија Сушић 2016: B. Bačlija Sušić, Spontana improvizacija kao sredstvo
postizanja samoaktualizacije, optimalnih i vrhunskih iskustava u glazbenoj
naobrazbi, Školski vjesnik: časopis za pedagogijsku teoriju i praksu, 65(1), 95–115.
Башић 1973: E. Bašić, Improvizacija kao kreativni čin, Umjetnost i dijete, 26(5):
44–69.
Бјелобрк Бабић 2017: О. Bjelobrk Babić, Brojalice u funkciji razvoja ritmičkih i
govornih sposobnosti dece predškolskog i ranog školskog uzrasta, Artefact 3(1):
45–54.
Васиљевић 2000: M. Z. Vasiljević, Metodika muzičke pismenosti, Beograd: Fakultet

muzičke umetnosti.
Видулин 2016а: S. Vidulin, Glazbeno stvaralaštvo u primarnom obrazovanju:
retrospektiva i perspektiva, u: Glazbena pedagogija u svjetlu sadašnjih i budućih
promjena 4, Split: Umjetnička akademija, 15–32.
Видулин 2016б: S. Vidulin, Glazbeni odgoj djece u predškolskim ustanovama:
mogućnosti i ograničenja, Život i škola: časopis za teoriju i praksu odgoja i obrazovanja,
62(1), 221–233.
Вујаклија 2011: M. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд: Штампар
Макарије; Подгорица: Октоих.
Гагне 2008: F. Gagné, Building gifts into talents: Brief overview of the DMGT 2.0.
‹http://nswagtc.org.au›. 18.10.2022.
Грујић-Влајнић 2009: С. Грујић-Влајнић, Меморисање – суштински део
уметничког доживљаја или визуелно-естетска компонента? Зборник једанаестог
педагошког форума сценских уметности, Београд: Факултет музичке уметности,
145–152.
Глувић 2010: С. Глувић, Стратегија писања диктата у односу на врсте меморије,
у: Традиција као инспирација, зборник радова са научног скупа, Бања Лука, 105–
113.
Далкроз 1921: J. E. Dalcroze, Rhythm, Music and Education, New York and London:
G. P. Puntams & Sons.
Ђурковић Пантелић 1998: M. Đurković-Pantelić, Metodika muzičkog vaspitanja dece
predškolskog uzrasta, Šabac: Viša škola za obrazovanje vaspitača, Art studio.
Јакшић 1974: Đ. Jakšić, Improvizacija i Muzička Enciklopedija 2, Zagreb: Jugoslovenski
leksikografski zavod.
Казић 2005: S. Kazić, Improvizacija u fokusu savremenog solfeggia, u: 4.
Međunarodni simpozij „Muzika u društvu”, Sarajevo: Muzikološko društvo FBiH,
Muzička akademija u Sarajevu, 261–268.
Кодела 2006: S. Kodela, Мuzička memorija u nastavi solfeđa, V međunarodni
simpozijum „Muzika u društvu”, Sarajevo: Muzikološko društvo FBiH, Muzička
akademija u Sarajevu, 285–290.
Коутсоупидоу и Хергрејвс 2009: T Koutsoupidou, D. J. Hargreaves, An experimental
study of the effects of improvisation on the development of children’s creative
thinking in music, Psychology of Music, 37(3): 251.
Кратмајер 2000: V. Kratmajer, Izvod sa predavanja na postdiplomskim studijama
(rukopis), Sarajevo.
Кршић Секулић 1990: V. Kršić-Sekulić, Korelacija nastave solfeđa sa instrumentalnom
nastavom, Knjaževac: Nota.
Кусовац 2010: S. Kusovac, Dječje stvaralaštvo u nastavi muzičke culture, Svarog 1,
245–250.
Ларсон и Гиорги Хеминг 2019: C. Larsson, E. Georgii-Hemming, Improvisation in
general music education – a literature review, British Journal of Music Education,
36(1), 49–67.
Лелиа 2012: J. Lelea, Savremeni pristupi u udžbenicima muzičke culture, u: Sodobni
pristopi poučevanja prihajajočih generacij, Polhov Gradec: Eduvision, 152–160.
Максић 1993: S. Maksić, Kako prepoznati darovitog učenika, Beograd: Institut za
pedagoška istraživanja.
Мид 1986: V. H. Mead, More than mere movement: Dalcroze Eurhytmic, Music
educators Journal 82(4): 42–46.
Миленковић 2006: S. Milenković, Metodika razvoja govora, Sremska Mitrovica: Viša
škola za obrazovanje vaspitača.
Милић 2010: С. Милић, Идентификовање даровитих ученика у основној школи
и рад са њима, Нова школа бр. VII, 109–123.
Милијевић 2015: S. Milijević, Brojalice u funkciji razvoja govora i govornog
izražavanja, Naša škola, časopis za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, 76(1),
37–53.
Мирковић Радош 1983: K. Mirković Radoš, Psihologija muzičkih sposobnosti,
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Мирковић Радош 1996: K. Mirković Radoš, Psihologija muzike, Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva.
Николић и Кодела 2016: I. Nikolić, S. Kodela, Musical creativity – constitutive
element or product of musical talent development, Facta Universitatis, Series Visual
Arts and Music, 2(2), University of Niš, 85–92.
Николић 2021: I. Nikolić, Specificities of stimulating musical talent within formal
musical education, Facta Universitatis, Series Visual Arts and Music, 7(1), University
of Niš, 65–74.
Парезановић 2021: К. Парезановић, Структура дечје поезије као основ за обраду
метро-ритмичко-мелодијских форми у настави солфеђа, Књижевна историја −
часопис за науку о књижевности, 52, 171, 195–216.
Парезановић 2016: К. Парезановић, Примена основних принципа васпитно-
образовне методе Марије Монтесори у настави Солфеђа (необјављена докторска
дисертација), Београд: Факултет музичке уметности.
Парезановић 2011, К. Парезановић, Praying, Playing, Learning, Singing; Летњи
кампови у Америци – педагогија кроз игру, у: Зборник радова тринаестог
педагошког форума, Београд: Факултет музичке уметности, 52–59.
Пекић 2011: J. Pekić, Glavne odrednice muzickog talenta, Godišnjak Filozofskog
fakulteta Novi Sad, 36/2, 197–206.
Пољак 1989: V. Poljak, Didaktika, Zagreb: Školska knjiga.
Правилник о плану и програму наставе и учења за основно музичко образовање
и васпитање. Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник. 10/19.
‹http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/›. 25.12.2022.
Радичева 2000: Д. Радичева, Методика комплементарне наставе солфеђа и
теорије музике. Цетиње: Музичка академија; Нови Сад: Академија уметности.
Радош 2010: K. Radoš, Psihologija muzike (drugo dopunjeno izdanje), Beograd: Zavod
za udžbenike.
Ранко 2005: M. Runco, Creative Giftedness, In: R. Sternberg & J. Davidson (Eds.),
Conceptions of Giftedness, Cambridge University Press, 295–311.
Рензули 2005: J. S. Renzulli, The Three-Ring Conception of Giftedness: A
Developmental Model for Promoting Creative Productivity, In: R. Sternberg & J.
Davidson (Eds.), Conceptions of Giftedness, Cambridge University Press, 246–279.
Службени гласник РС, Просветни гласник (2017). Правилник о плану наставе и
учења за први циклус основног образовања и васпитања и програму наставе и учења
за први разред основног образовања и васпитања, број 10/2017, Београд.
Службени гласник РС, Просветни гласник (2018). Правилник о програму наставе

и учења за други разред основног образовања и васпитања, број 16/2018, Београд.
Службени гласник РС, Просветни гласник (2019). Правилник о програму наставе
и учења за трећи разред основног образовања и васпитања, број 5/2019, Београд.
Службени гласник РС, Просветни гласник (2019). Правилник о програму наставе и
учења за четврти разред основног образовања и васпитања, број 11/2019, Београд.
Стојановић 1996: Г. Стојановић, Настава музичке културе од I до IV разреда
основне школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Тененбаум 1986: A. J. Tannenbaum, Giftedness: A psychosocial approach, In: R. J.
Sternberg & J. E. Davidson (Eds.), Conceptions of giftedness, Cambridge University
Press, 21–52.
Терзић 2003: Е. Терзић, Слушање музике у првом циклусу обавезног образовања,
у: Зборник радова, 4, Ужице: Учитељски факултет, 203–218.
Хелер 1991: K. A. Heller, The nature and development of giftedness: A longitudinal
study, European Journal for High Ability, 2, 174–188.
Чижић 2021: V. Čižić, Improvizacija u kontekstu suvremenog pijanizma, diplomski
rad, Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Muzička akademija.
Bogdan R. Pindović / DEVELOPMENT OF MUSICAL SKILLS AND (MUSIC) CREA-

TIVITY THROUGH THE APPLICATION OF IMPROVISATION IN MUSIC TEACHING
Summary / In this paper, we used the method of theoretical analysis of previous

research on musical abilities as an essential condition for practicing music. Due to
its significant role in education, different methodical and didactic solutions are ap-
plied in teaching practice that would encourage the development of musical abilities,
knowledge, and skills in the most effective way. Improvisation plays an essential
role in this process and, when applied in class, positively affects creative thinking
and musical development. In the paper, the essential elements of musical abilities
are presented, and the activities that can contribute to their development are listed,
along with the views of relevant authors on creativity as an aspect of musical gifted-
ness. The aim of the work is to show the place and role of improvisation in general
education and music schools as an activity that introduces children to the world of
culture and art but also significantly impacts the development of musical abilities,
skills, and knowledge.
Key words: solfeggio, music culture, improvisation, musical memory, musical abili-
ties, musical giftedness.
Примљен: 6. априла 2023.

821.163.4-32.09 Рисојевић Р.
811.163.4’255.4=131.1
10.46793/LIPAR82.183GP
Милица М. Галић Петровић1

Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет Пале
Филологија – србистика – лингвистика
ЗАМКЕ У ПРЕВОЂЕЊУ ПОЛИСЕМИЧНИХ

ЛЕКСЕМА – ПРЕВОЂЕЊЕ ВИШЕЗНАЧНИЦА У
ПРЕВОДУ ЗБИРКЕ ШУМ РАНКА РИСОЈЕВИЋА НА
ИТАЛИЈАНСКИ ЈЕЗИК
Полисемичност као карактеристика појединих лексема главно је средство постизања

онеобичености конструкција на начин да се оне стилски маркирају, као и постизања веће
експресивности текста употребом конструкција које су стилски маркиране. У овом раду наша
је намјера да анализирамо понашање вишезначница при превођењу умјетничког текста као
и преводилачке стратегије које су примјењиване да би, лексички, превод био што прецизнији
и, у исто вријеме, једнако или бар приближно стилски обојен. У овом раду анализирали смо
збирку приповједака Шум Ранка Рисојевића и њен превод на италијански језик, при чему
смо се ослањали на теоријске ставове неких од најзначајнијих теоретичара превођења и
преводилаца. За циљ истраживања постављена је првенствено квалитативна анализа превода
и уочавање техника које су се показале као најпримјереније за Рисојевићев језик и стил.
Кључне ријечи: књижевно превођење, полисемија, теорија превођења, анализа превода,

преводилачке технике, надокнађивање, преговарање, коначни превод
1. УВОД
Уопштено говорећи, читалачко искуство било којег појединца

позитивно утиче и на његову способност изражавања, али и на његову
способност да проникне у суштину било које информације. Кључни ас-
пект читања јесте упознавање како са дословним, тако и са пренесеним
смислом текста. С обзиром на то да, са књижевног аспекта, проницање
у пренесени смисао често подразумијева посматрање текста са разли-
читих аспеката, уз обимно познавање различитих стилских фигура, те
свијест о временском периоду које је у дјелу описано и временском пе-
риоду у којем је дјело настајало, става смо да је важно познавати и је-
зик како би се могло, са што већом прецизношћу, проникнути у сложе-
нија и скривена значења једног текста. Стога смо става да је, за потпуно
разумијевање неког текста, од изузетног значаја обратити пажњу на
1 milicamgalic@gmail.com
потенцијалну вишезначност ријечи која би се у тексту испољила. С об-

зиром на овакву идеју, одлучили смо да тема овог рада буду полисеми-
чне лексеме, имајући у виду да су оне један од главних механизама пу-
тем којих се остварује усложњавање смисла и преко којег се остварује
одређени број стилских фигура.
Како смо као главну тему овог рада навели посматрање поли-
семичних ријечи и израза и начина на који су они преведени на ита-
лијански језик, корисно је прије свега да поменемо Сосирово схватање
знака као јединства ознаке и означеног, гдје је означено увијек исто, а
ознаке се мијењају у мањој или већој мјери од језика до језика. У том
контексту треба да поменемо Калера и његов став да језик није проста
номенклатура јер „сваки језик артикулише или организује свет на дру-
гачији начин” (Калер 1980: 24) те да бисмо, кад би језик био само но-
менклатура, имали неупоредиво мање посла око превођења. С обзиром
на то да језик ипак није номенклатура, те да једна иста лексема може,
у зависности од контекста, имати више различитих значења, и да би,
према Згусти, основно значење могло да се дефинише као „значење на
које већина говорника једног језика помисли ако им се одређена реч
предочи изоловано” (Згуста 1991: 66), у контексту овог рада, требало би
нагласити да смо посматрали бројне вишезначнице у њиховим непри-
марним2 значењима.
2. УПОРЕДНО ПОСМАТРАЊЕ ЈЕЗИКА
Упоредно посматрање језика пружа могућност да се анализира

више различитих области унутар језика. Област која пружа могућност
уочавања највећег броја разлика је лексички ниво језика, с обзиром
на Сосиров концепт о означеном и ознакама, који је изложен у Кур-
су опште лингвистике (1996) гдје је језички знак, како смо већ једном
навели, представљен као јединство означеног и ознаке, те би за свако
означено у два језика, али и унутар једног језика3, постојале двије озна-
ке које се разликују у мањој или већој мјери4. Као изузетак од ове пре-
тпоставке, можемо посматрати више језика из исте породице у којима
2 Одлучили смо се за термин непримарна значења, јер полисемичне лексеме у два различита
језика немају увијек једнак број нивоа значења, нити се еквивалентна значења налазе на хије-
рархијски истим нивоима, те се употребом термина непримарно значење избјегава могућност
да поредимо, на примјер, секундарно значење у српском са трећим, четвртим или н-тим зна-
чењем у италијанском.
3 Овдје, прије свега мислимо на дијалекте и супстандардне варијанте.
4 Ако као примјер којим бисмо поткријепили ову тврдњу изаберемо било коју именицу из срп-
ског језика, можемо са сигурношћу да тврдимо да ће она, према систему српског језика имати
род, број и падеж док многи свјетски језици не познају категорију падежа, не разликују родове
код неживих предмета и слично.
Замке у превођењу полисемичних лексема – превођење вишезначница у преводу збирке Шум...
ће иста означена имати и исте ознаке5 уз потенцијалне разлике које

приписујемо фонолошком систему језика6.
3. О ПОЛИСЕМИЈИ И ПРЕВОЂЕЊУ ПОЛИСЕМИЧНИХ

ЛЕКСЕМА
Уколико бисмо као предуслове за дубинско разумијевање текста

поставили познавање језика, и то не само површинско, гдје се зауста-
вљамо на познавању основних значења ријечи и разумијевању међусоб-
них синтаксичких односа које ријечи у једној реченици остварују, већ
разумијевање суштине, смисаоне цјелине која се крије иза везе која је
између ријечи настала, могли бисмо да тврдимо да је читање задатак,
безмало подухват, који се пред читаоцима отвара сваки пут кад почну
нешто да читају. Уз овакву претпоставку можемо да расправљамо о
бројним чиниоцима језика који утичу на његову експресивност, а који,
у мањој или већој мјери, праве искорак из чисто лексичке сфере и у
своје значење уносе и дио културе и традиције народа који тим језиком
говори, те дотичу и прагмалингвистику и умјетничке функције језика.
Лексика и лексички фонд једног језика представљају језички слој
на којем, како каже Сибиновић позивајући се на Хумболта7 превођење
ријечи подразумијева релативно лак посао, за разлику од граматичке
форме и синтаксе (Сибиновић 1979). На трагу оваквог става, били смо
мишљења да би се различите категорије ријечи, имајући на уму прије
свега њихова семантичка својства, а тек онда њихове граматичке карак-
теристике, различито показале при превођењу. Става смо да, у лексико-
лошком фонду језика, највећу замку за преводиоца представљју поли-
семичне лексеме, с обзиром на то да оне могу имати значења која при-
падају различитим семантичким пољима. Према Шипки, полисемија
подразумијева „разложеност значења ријечи на поткомпоненте, мање
цјеловите значењске цјелине” (Шипка 1998: 32). Изазов који полисеми-
чне лексеме постављају при превођењу видљив је у такозваној превод-
ној семантизацији. Према Маројевићу, преводна семантизација под-
разумијева „утврђивање актуалне семантичке вредности језичке поја-
ве у контекстуално одређеним условима и изражавање те семантичке
вредности средствима другог језика у преводу” (Маројевић 2015: 13),
5 Један од најадекватнијих примјера за ову ситуацију је примјер односа између српског и руског
језика, с обзиром на то да и један и други спадају у породицу словенских језика, гдје постоје
исте или сличне ознаке за исто означено.
6 У вези са разликом која се јавља у оваквим ситуацијама отвара се поље у којем можемо да по-
ставимо питање да ли можемо да говоримо о истој ознаци, уколико се гласовна форма ознаке
разликује. (Да ли трећи дан у седмици има исту ознаку у српском и у руском језику (ср(иј)еда у
српском и среда у руском) уколико је њихов изговор другачији?) с обзиром на то да Сосир под
знаком подразумијева унију појма, то јест означеног и акустичке слике, то јест ознаке.
7 Иако се Сибиновић овдје експлицитно позива на Хумболта, нигдје не наводи конкретан извор
овог цитата.
па је, при превођењу оваквих лексема, важно узети у обзир да немају

све полисемичне лексеме једнак број непримарних значења, те да свака
полисемична лексема не мора нужно у два различита језика имати ек-
вивалентна непримарна значења8. Можда и најексплицитнију потврду
за овакав став проналазимо код Маројевића. Он сматра да
„Посебну тешкоћу у превођењу представљају речи које у језику оригинала

имају више значења, а у тексту песничког дела се не може са сигурношћу
утврдити у каквом су значењу употребљене. А ако реч у оригиналном
књижевном делу у исто време садржи два или више значења од којих се
не може ниједно занемарити и ако тумачење тог места зависи од значења
за које се определи – настаје за преводиоца дилема: или се определити за
једно тумачење, а самим тим за једно значење речи, или покушати наћи у
језику превода такав еквиваленат који ће садржати сва релевантна значења
и омогућити, као и оригинал, различита тумачења. Свакако да је други
пут с гледишта теорије превођења оправданији, али и сложенији. Треба
тежити да књижевно дело у преводу сачува богатство свог значења и у
целини и у појединостима, да сачува богатство своје уметничке поруке,
тако да и превод може омогућити онолико тумачења колико и изворник
(Маројевић 2015: 16).”
Као теоријске мисли о превођењу на које се подједнако можемо

позвати при анализи превођења вишезначница јављају се Мићевићев
став о константама и превидима и Еков став о преговарању и надокнађи-
вању. Иако неповезани, ова два става су изразито блиска, тим више што
имају полазиште у истој ситуацији, која се односи на могућност да на-
роди различитих језика различито перципирају различите појмове, те
постоји могућност да нема баш сасвим адекватног превода за одређену
лексему. Као један од примјера овакве ситуације можемо навести језик
сјеверноевропског народа Сами који у свом лексичком фонду садржи
преко 180 лексема које означавају различите врсте снијега, док се, на
примјер, енглески или италијански језик задржавају на свега неколико.
У вези са оваквим лексемама, Мићевићев је став да при превођењу било
којег текста на неки страни језик морамо у обзир узети да никад нећемо
бити у могућности да пренесемо сва својства којa један текст има, те да
морамо да направимо избор између својстава текста која ћемо, у скла-
ду са самим текстом, његовом поруком и стилом, али и вањским чи-
ниоцима, попут форме, књижевног жанра, па чак и разноврсних захтје-
ва издавача и читалачких очекивања, пренијети у превод (константа) и
оних које ћемо изоставити (превид). Уколико кроз Мићевићеву призму
константе и превида посматрамо језик народа Сами, претпоставка је да
би се као константа узела лексема снијег, док би превид биле све оне
8 У конкретном случају италијанског и српског језика и лексема које смо, за потребе овог рада,
издвојили из корпуса као специфичне, овакав случај се јавља у случају глагола „успјети” чије
је примарно значење еквивалентно италијанском глаголу „riuscire” док у случају непримарних
значења еквиваленција не постоји. Више о односу ове двије лексеме биће речено у централном
дијелу рада, гдје смо анализирали преводе.
особине које су садржане у посебним лексемама за снијег.9 Као допуну

Мићевићу можемо навести теоријске ставове Умберта Ека, засноване,
прије свега, на Ековим личним искуствима у превођењу. Еко на својим
искуствима базира став сличан Мићевићевом, а према којем је немо-
гуће у метатексту10 сачувати сваку стилску маркираност која постоји
у прототексту11. Разлика која се јавља између њихових приступа овом
ставу је у томе што би Мићевић сваку стилску маркираност коју не са-
чува сматрао превидом, док Еко одлази корак даље и уводи концепт
преговарања12. Концепт преговарања могао би се, барем једним својим
дијелом, изједначити са Мићевићевим ставом о константама и преви-
дима јер ипак подразумијева избор. Оно што га чини различитим јесте
то што ће Еко, у даљем тексту, на подесним мјестима у тексту издвојити
простор и за све оно што је у преговарању изоставио, то јест превидио
надокнадити. Овај поступак је пропраћен примјеном концепта компен-
зације, који подразумијева надокнађивање у метатексту карактерис-
тика лексема употребљених у прототексту и то стилским маркирањем
елемената метатекста који нису стилски маркирани у прототексту. На
тај начин Еко тежи успостављању равнотеже између приближавања
прототекста култури из које потиче језик на који се преводи тако што се
културолошки елементи језика прототекста замјењују културолошким
еквивалентима језика метатекста и приближавања читаоца метатекста
култури прототекста на начин да се оригинални културолошки елемент
мање или више детаљно објасни у фусноти13. Оно што Ека чини разли-
читим од Мићевића јесте то да његово преговарање пружа могућност
да не узимамо као неопходан сваки пут исти елемент, што нас у даљем
разматрању ове теме упућује на детаљније разматрање свих преводи-
лачких поступака који се при превођењу примјењују.
9 Лексемом „снијег” би биле преведене како лексема „muohta” тако и лексема „åppås” и лексе-
ма „skabrram”, иако само лексема „muohta” представља општи израз за снијег, док лексема
„åppås” означава чист снијег без трагова, а лексема „skabrram” означава снијежни нанос. Пре-
ма Мићевићевом ставу, свака додатна особина коју различите лексеме за снијег у језику Сами
подразумијевају, могла би, по потреби, да се изостави, то јест „превиди”.
10 Под термином метатекст подразумијева се преведени текст текст, то јест текст на језику раз-
личитом од изворног. За детаљније информације о прототексту консултовати Диадори 2013: P.
Diadori, Teoria e tecnica della traduzione, Milano: Mondadori Education.
11 Под термином прототекст подразумијева се оригинални текст, то јест текст на изворном језику.
За детаљније информације о прототексту консултовати Диадори 2013: P. Diadori, Teoria e tecnica
della traduzione, Milano: Mondadori Education.
12 У овом раду се нећемо детаљно бавити концептом преговарања. За више информација о овом
концепту консултовати Eко 2013: U. Eco, Dire quasi la stessa cosa. Milano: Bompiani.
13 За више информација о ова два концепта консултoвати Eко 2013: U. Eco, Dire quasi la stessa cosa.
Milano: Bompiani (одреднице Addomesticamento и Straniamento, те Венути 2011: L. Venuti (2011).
Strategies of Translation, London & New York, Routledge Encyclopedia of Translation Studies, London
& New York (9–21) (одјељци Domesticating strategies и Foreignizing strategies).
4. АНАЛИЗА
Вишезначне лексеме које смо издвојили као лексеме погодне за

анализу превода можемо подијелити у двије групе. Прву, у коју смо
смјестили оне лексеме које су преведене групом ријечи14 и другу, гдје
се налазе лексеме које су преведене само једном лексемом.
Анализирајући прво лексеме које су преведене описно те син-
тагмом или фразеологизмом који у језику превода врши исту или при-
ближну функцију умјесто да једноставно буде замијењена лексемом
која би јој била еквивалент у другом језику уочавамо да се у оваквим
ситуацијама јасно манифестује Мићевићев став о константама и пре-
видима. С обзиром на то да Мићевић италијанску изреку traduttore
– traditore15, у складу са својим почетним становиштем, замјењује са
преводилац – превидилац, можемо тврдити да је, у случају Рисојевићеве
збирке, преводилац на неколико мјеста превидио да је у прототексту
искориштена само једна лексема која је полисемична и на њеном
мјесту у метатексту употријебио синтагму или фразеологизам16 који
преноси одговарајуће непримарно значење лексеме из прототекста.
Као својеврсно оправдање за овакав поступак могли бисмо се још
једном позвати на Калера и на његов став да је сваки језик систем за
себе (Калер 1980) те претпоставити могућност да у језику метатекста
не постоји лексема са одговарајућим значењем, било примарним било
непримарним.
Прва издвојена лексема која је преведена групом лексема јесте
лексема рачунајући која се јавља у приповијеци Љетниковац. У ориги-
налном тексту, реченица гласи:
„Упутио сам се према љетниковцу Б.Ч.-а који је у међувремену умро,

рачунајући да је тамо сада његов брат или неко од његових насљедника
те да ћу тамо моћи да преноћим” (Рисојевић 1995: 32),
гдје се за глагол рачунати, у шестотомном Речнику српскохрватско-

га књижевног језика (1990) као једно од непримарних значења наводи
сматрати, држати али и процењивати. С обзиром на то да облик ра-
чунајући представља глаголски прилог садашњи, он не врши функцију
14 Према Пјеранђели Диадори, овај поступак се назива експанзија и о њему ће бити више ријечи
у потоњем дијелу овог дијела рада.
15 Буквални превод ове италијанске мисли гласи „преводилац издајник”, а у њеном објашњењу се
ишчитавају тврдње и претпоставке да је коначан и стилски, формално и садржински идентичан
превод немогућ, те да ће преводилац у сваком свом покушају да преведе нешто бити издајник
јер ће неку од особина прототекста, намјерно или случајно, изоставити.
16 С обзиром на став који смо претходно изнијели гдје доводимо у питање еквиваленцију непри-
марних значења лексеме која је у оба језика полисемична и код које постоји еквивалентност
између примарних значења, претпоставка која нам се намеће јесте да код лексема које су пре-
ведене на овај начин еквивалентност непримарних значења не постоји.
предиката у реченици те није маркиран икаквим посебним граматич-

ким својствима карактеристичним за глаголе (број, вријеме, лице).
У преводу ове реченице, који гласи:
“Mi diressi verso la villa di B.C., che nel frattempo era morto, ma, facendo
affidamento sul fatto che ci sarebbero stati suo fratello o un erede, credevo
di potermi fermare là” (Risojević 2013: 32),
умјесто глаголског прилога садашњег исто тако полисемичног глагола

contare којем је, према Клајновом Италијанско-српском речнику
(2011) једно од непримарних значења и рачунати искориштен је
декомпоновани предикат facendo affidamento (sul). Уколико посматрамо
његове чланове одвојено, уочавамо глагол farе (у примарном значењу
чинити, радити) у форми партиципа презента, именицу affidamento (у
значењу повјеравање, повјерење, али и ослонац) и помоћни приједлог
sul који значење цијеле конструкције усмјерава у правцу ослањати
се на. Посматрамо ли превод кроз Мићевићев став о константи и
превиду, уочавамо да је преводилац „превидио” да је у оригиналном
тексту за исказивање овог појма искориштена само једна лексема, те
одлучио да се послужи стратегијом коју Пјеранђела Диадори назива
експанзијом и под њом подразумијева „формално проширивање
текста, са лингвистичке тачке гледишта17,18” (Diadori 2013: 56), док
је као константу узео постојање глаголског прилога садашњег који је
овдје преведен партиципом презента, и слично као и глаголски прилог
садашњи, није личан облик.
Други примјер је лексема жива која се јавља у значењу пуна жи-
вота, у примјеру:
„Ништа није читао, ништа слушао, чак ни улицу није гледао иако је она
била уобичајено жива и прекрасне су жене хитале ношене својим љубавним
жељама” (Рисојевић 1995: 39).
Према у шестотомном Речнику српскохрватскога књижевног језика

(1990), за лексему жива се као непримарно значење наводи „пун живота,
живости, живахан, активан”, али и „пун покрета, прометан, бучан” гдје
и једна и друга могућност могу да се узму као тумачење лексеме жива у
контексту у којем Рисојевић користи ову лексему.
У преводу на италијански језик, ова реченица гласи:
“Non leggeva niente, non sentiva niente, non guardava nemmeno la strada,
sebbene come al solito fosse piena di vitа e di donne bellissime che vagavano
in preda ai propri desideri d’amore” (Risojević 2013: 93).
17 Оригинални текст: “espansione formale del testo dal punto di vista linguistico”.
18 Да бисмо додатно појаснили шта тачно Диадоријева подразумијева под формалним проши-
ривањем текста, неопходно је да наведемо да она сматра да количина информација која се
преноси остаје једнака, али да се мијења само начин на који су оне представљене.
Како примјећујемо, у преводу, на мјесту придјева жива у значењу

пуна живота, јавља се цијела синтагма piena di vita што, преведено са
италијанског, значи пуна живота. Према Клајновом Италијанско-срп-
ском речнику (2011), лексема vivo јесте полисемична, али ниједан од три
нивоа значења које Клајн (2011) наводи не упућује нa значење у којем
се јавља у Рисојевићевом тексту, док у онлајн рјечнику www.treccani.it/
dizionario у неким од нивоа значења стоје натукнице да се лексема vivo
у значењу „жив” спорадично употребљава у значењу „живахан”19.
Трећа и последња лексема која је умјесто једном лексемом преве-
дена готово цијелом реченицом јесте реченица:
„И још је сперме претекло” (Рисојевић 1995: 31),
која је у преводу формулисана као:
“E cе n’era ancora” (Risojević 2013: 31).
Можемо примијетити да је у овој реченици Мићевићев концепт

превида искориштен два пута. Превиђена је и именица сперма и по-
лисемични глагол претећи коме је, према Речнику српскохрватскога
књижевног језика (1990), једно од непримарних значења бити у изобиљу
тако да још остане, преостати. С друге стране, у преводу је употребље-
на честица ne, чије значење обухвата извјесну количину нечега што
је већ споменуто (у овом случају извјесна количина сперме) и глагол
esserci. Овај глагол чини инфинитив essere у значењу бити и честица ci,
чије је значење на том мјесту, ту тако да цијело значење израза ce n’era
може да се преведе као било је. Ancora је овдје употријебљено у значењу
још, тако да у коначници као превод за оригиналну реченицу „И још је
сперме претекло” добијамо формулацију која, кад се преведе на српски
значи „И још је било.” На овом примјеру можемо јасно уочити и конц-
епт неутрализације, о коме Пјеранђела Диадори пише:
„[...] (у поступку неутрализације) преводилац ће се одлучити за употребу

стандардног језика, одбијајући да употријеби супстандардне облике или
лингвистичке мјешавине присутне у прототексту (у овом случају је у
питању „заравњавање” на стандардни ниво са одговарајућим нулирањем
конотација које су формиране путем кориштења разних лингвистичких
варијетета20,21” (Diadori 2013: 52).
19 Придјев „живахан” (vivace) се наводи у онлајн рјечнику www.treccani.it/dizionario као непри-

марно значење трећег нивоа и синоним придјева vivo.
20 У случају да није другачије експлицитно наведено, аутор превода свих цитата из библиограф-
ских јединица кориштених на страним језицима је Милица Галић Петровић. Оригинални текст
цитата ће бити наведен у посебној подножној напомени.
21 Оригинални текст: “...il traduttore opterà quindi per l’uso della lingua standard, rinunciando a
riprodurre le varierà substandard o la mescolanza linguistica del prototesto (si parla in questo
caso anche di ‘appiattamento’ sullo standard con relativo azzeramento delle conotazioni conferite
attraverso l’uso di varietà linguistiche di vario genere.)”.
Сматрамо да у овом случају преводилац прибјегава неутрализа-

цији јер глагол „претећи” у италијанском језику нема непримарно зна-
чење које би било еквивалентно непримарном значењу које, у контекс-
ту ове приповијетке, има глагол „претећи”.
У контексту Ековог надокнађивања, као један од најочигледнијих
примјера компензације, издвојили смо глагол помести у реченици:
„Као што до јуче моћно дебло једне олујне ноћи обори или спржи гром,
тако и безбројне људе помете рат” (Рисојевић 1995: 13).
Према Речнику српскохрватскога књижевног језика (1990), једно

од непримарних значења глагола помести је и убити, покосити. Оно
што је занимљиво јесте да је као непримарно значење глагола помести
наведен глагол покосити којем је убити, помести такође непримарно
значење.
У италијанском преводу, ова реченица гласи:
“Così come fino a ieri, in una notte di tempesta, un tronco grosso veniva
abbattuto o bruciato da un fulmine, così la guerra falcia numerosi uomini”
(Risojević 2013: 13).
Примјећујемо да је у преводу употријебљен глагол falciare, чије

је примарно значење, према рјечнику www.treccani.it/dizionario и
према Клајновом Италијанско-српском речнику (2011) покосити. Док
Клајн (2011) не наводи непримарна значења овог глагола, према www.
treccani.it/dizionario непримарно, фигуративно значење овог глагола
је убити, усмртити. На овом мјесту се преводилац ослања на непри-
марно, метафоричко значење глагола покосити које се остварује преко
увријежене представе Смрти, као костура са косом који коси животе.
Става смо да је у овом случају преводилац остао вијеран свим ка-
рактеристикама прототекста, и то на начин да је употријебио вишезнач-
ницу у њеном непримарном значењу те тим поступком примијенио ме-
тод еквиваленције који, према Винају и Дарблену, предвиђа употребу
стилистичких и структуралних средстaва која су карактеристична за
језик метатекста да би се изразила иста мисао. (Винај, Дарблен 1958
према: Diadori 2013). Оваквим поступком преводилац у исто вријеме
омогућава приближавање текста култури језика метатекста и избјега-
вање замке неадекватног превода какав би био створен да се глагол по-
мести превео дословно.
Сличан случај имамо и у примјеру глагола издахнути. У прото-
тексту се он јавља у реченици:
„Д. Д, син Војканов и Марин, стар 40 година, скочио је с балкона четве-

роспратнице и издахнуо на плочнику послије неколико тренутака” (Ри-
сојевић 1995: 55).
Као једино своје непримарно значење, глагол издахнути има, у

Речнику српскохрватскога књижевног језика (1990), наведено испустити
последњи дах из себе, умрети.
У преводу који гласи:
“D.D. figlio di Vojkan e Mara, di quarant’anni, è saltato dal balcone del quarto
piano ed è spirato sul pavimento dopo alcuni istanti” (Risojević 2013: 43),
уочавамо глагол spirare са сасвим еквивалентним значењем глаго-

лу издахнути, у значењу испустити из себе последњи дах. Значајно је
подвући да рјечник www.treccani.it/dizionario наводи да се употребам
овог глагола нарочито наглашава тренутак у ком се живот гаси, што се
у српском језику постиже префиксом из-22.
Посебан случај имамо у случају глагола увјеравати се чија од-
редница, у Речнику српскохрватскога књижевног језика (1990) упућује
на уверити се за који је наведено значење добити, наћи потврду, сигуран
доказ, сведочанство за што. Из текста се види да је глагол употријебљен
у фигуративном смислу и да је претварањем глагола из прелазног увје-
рити у повратни увјерити се његова рекција постала мање комплексна.
Сличан је случај и у италијанском језику из чега закључујемо да су про-
тотекст
„Својом или туђом вољом, игром случаја или коби, ми смо у некој според-
ној одаји лавиринта, с погледом на такође споредни ходник који нам се
учини предсобљем излаза и наде, мада се убрзо увјеравамо како то излаз
није.” (Рисојевић 1995: 68)
и метатекст
“Di propria o altrui voglia, per un giocco del caso o del destino, noi siamo in
una stanza di mezzo del labirinto, con la vista su un corridoio anch’esso di
mezzo che ci sembra l’anticamera della via d’uscita e della speranza sebbene
ci convinciamo ben presto che la via d’uscita non c’è.” (Risojević 2013: 66)
еквивалентни и структуром и семантички.

Примјер који смо поменули у подножној напомени, гдје постоје
одступања у еквиваленцији непримарних значења лексеме која је у оба
језика полисемична јесте глагол успијевати. У прототексту, он је упо-
тријебљен у примјеру:
„Рат је подлога на којој успијевају најкраће приче на свијету” (Рисојевић

1995: 13).
22 Према Речнику српскохрватскога књижевног језика, примарно значење префикса из- је место
одакле се што извлачи, удаљује, излази али и одвајање, одстрањивање од чега, напуштање, из чега
можемо да закључимо да се ради о коначности еквивалентној оној коју глагол spirare има.
Према Речнику српскохрватскога књижевног језика (1990), непри-

марно значење овог глагола јесте давати плод, рађати (о усевима). Овдје
можемо уочити и да је глагол употријебљен у пренесеном значењу.
У преводу на италијански, ова реченица гласи:
“La guerra è lo sfondo dove riescono i racconti più brevi al mondo” (Risojević
2013: 13).
Можемо да уочимо да је употријебљен глагол riuscire који је, пре-

ма Клајну (2011), само у примарном значењу еквивалентан српском
глаголу успијевати. Као једно од непримарних значења, Клајн (2011)
наводи и доспјети, изаћи, али значење прецизира примјером “La strada
riesce in piazza” („Улица излази на трг”) чиме онемогућава успоста-
вљање бар дјелимичне еквиваленције с тим да и глагол успијевати и
глагол доспијевати могу у српском језику да се односе на плодове, те
би, у ситуацији да се говори о плодовима у неким контекстима могли
да буду еквиваленти. С друге стране, ни www.treccani.it/dizionario не
упућује на значење какво глагол успијевати има код Рисојевића, тако
да у дискусији о овом примјеру, можемо да кажемо да превод није адек-
ватан. С друге стране, уколико бисмо занемарили Калерову тврдњу да
језик није таксономија и поуздали се у схватање да је превођење просто
преношење значења из једног језика у други, ипак би нам се, у случају
полисемичних лексема, полисемија јавила као проблем који се јавља
као посљедица „специфичних семантичких односа у лексичком систе-
му језика изворника” (Маројевић 2015: 13). С обзиром на то да је језик
жива материја, могли бисмо евентуално да очекујемо да италијански
глагол riuscire добије ново непримарно значење еквивалентно једном од
непримарних значења глагола успијевати.
У коначници, као омашку са позитивним исходом можемо посма-
трати судбину лексеме чашка која се у прототексту јавља у примјеру:
„Пчеле су и на другим гробовима, улазе и излазе из цвијетних чашки, носе

полен у своја ко-зна-гдје смјештена саћа” (Рисојевић 1995: 42).
Према Речнику српскохрватскога књижевног језика (1990) за

примарна значења лексеме чашка упућени смо на примарна значења
лексеме чашица, гдје се, као четврто значење наводи „бот. Заштитни
део цвета, цветни омотач, венчић од зелених израштаја”.
С друге стране, у метатексту имамо преводиочево рјешење:
“Ci sono api anch sulle altre tombe, entrano ed escono dai vasi di fiori, portano
il polline chissà dove nei propri favi” (Risojević 2013: 62).
Према Клајновом Италијанско-српском речнику (2011) лексема

vaso полисемична је, а примарно и прво непримарно значење су блиски.
Док примарно значење лексеме vaso подразумијева било какву посуду,
прво непримарно значење је ограничено само на одреднице ваза и сак-

сија. Ни према Клајну (2011), а ни према www.treccani.it/dizionario зна-
чење лексеме vaso не односи се на цвјетну чашицу.
Оно што оправдава преводиочев избор јесте примарно значење
лексеме чашица (на које лексема чашка упућује), а које подразумије-
ва деминутив лексеме чаша. Уколико бисмо у обзир узели могућност
да је лексема чашка употребљена као деминутив лексеме чаша (што је
примарно значење лексеме чашица, а на које лексема чашка упућује
као на своје примарно значење), могли бисмо употребу лексеме чашка
тумачити пишчевом намјером да стилски маркира реченицу.
ЗАКЉУЧАК
Након детаљне анализе корпуса који смо изабрали, уочили

смо одређену разлику у заступљености полисемије код различитих
врста ријечи у прототексту, и посљедично и у метатексту. Док је у
посматраном прототексту полисемија карактеристична и квантитативно
најучесталија код глагола, тек се спорадично јавља код именица и
придјева. Иако се овај закључак односи прије свега на квантитативну,
а не на квалитативну анализу превода, става смо да није занемарљив
те да може представљати полазишну основу за будуће расправе при
анализама превода које ће проучавати квантитативне аспекте језичких
феномена и њихове утицаје на примјене различитих преводилачких
метода.
Сматрамо да полисемија пред преводиоце поставља проблем
како из угла семантике, тако и из угла форме те бисмо стога још једном
жељели подвући полисемију као једно од својстава језика које нуди
највише могућности прављења стилски онеобичених конструкција, али
и двосмислених израза којима би разумијевање текста и проницање у
његов смисао били отежани, а разумијевање поруке било подухват, што
је било и тврдња од које смо у уводу пошли. При оваквој тврдњи важно је
имати на уму и „раскорак” који постоји између полисемичних лексема,
то јест могућност да оне немају увијек еквивалентна непримарна
значења, као и да лексема која је полисемична у оба језика не мора
у оба језика имати и једнак број непримарних значења, као што ни
непримарна значења не морају нужно бити поредана еквивалентном
хијерархијом.
Тема коју смо у неким сљедећим радовима заинтересовани
додатно да истражимо јесте могућност превођења полисемичних
лексема лексемама које су такође полисемичне, уочавање евентуалних
потешкоћа у зависности од врста ријечи, као и потенцијална рјешавања
проблема који се пред преводиоце поставља приликом избора адекватне
семантизације полисемичних лексема.
Венути 2011: L. Venuti, Strategies of Translation, Routledge Encyclopedia of
Translation Studies, London & New York, 9–21.
Згуста 1991: Л. Згуста, Приручник лексикографије, Нови Сад: Матица српска.
Диадори 2013: P. Diadori, Teoria e tecnica della traduzione, Milano: Mondadori
Education.
Eко 2013: U. Eco, Dire quasi la stessa cosa, Milano: Bompiani.
Калер 1980: Dž. Kaler, Sosir: osnivač moderne lingvistike, Beograd: Beogradski
izdavačko-grafički zavod.
Клајн 2011: I. Klajn, Italijansko-srpski rečnik, Beograd: Edicija: Alexandria.
Маројевић 2015: Р. Маројевић, Лингвистика и поетика превођења, Бања Лука:
Паневропски универзитет Апеирон.
Речник спрскохрватскога књижевног језика 1990, Нови Сад: Матица Српска.
Рисојевић 1995: Р. Рисојевић, Шум и друге кратке прозе, Нови Сад: Светови.
Рисојевић 2013: R. Risojević, Rumore – Taccuini dalla Bosnia ed Erzegovina, Bari:
Stilo editrice.
Сибиновић 1979: М. Сибиновић, Оригинал и превод, Београд: Привредна штампа.
Сосир 1996: F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike, Sremski Karlovci: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića.
Шипка 1998: Д. Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина, Нови Сад:
Матица српска.
Treccani – Dizionario online della lingua italiana. ‹www.treccani.it/dizionario›.
26.04.2023.
Milica Galić Petrović / TRAPS IN THE TRANSLATION OF POLYSEMIC LEXEMESS -

TRANSLATION OF POLYSEMIC LEXEMES IN THE TRANSLATION OF THE RANKO
RISOJEVIĆ’S COLLECTION OF STORIES “ŠUM” INTO THE ITALIAN LANGUAGE
Summary / The main the main purpose of this work was to observe polysemic lexemes
when translating an artistic text into another language. After a detailed analysis, we
concluded that the trap that polysemic lexemes set before the translator was suc-
cessfully circumvented by applying different translation techniques. One of the main
characteristics that we noticed on polysemic lexemes from this corpus is that they do
not always have equivalent meanings and that, in the case when polysemic lexemes
from the source language do not have their polysemic equivalent in the language of
translation, it is most often resorted to the descriptive translation, and somewhat
less frequently to the use of the lexemes that have only one meaning.
Keywords: literary translation, polysemy, translation theory, translation analysis,

translation techniques, compensation, negotiation, final translation
Примљен: 20. маја 2023.

Прихваћен за штампу октобра 2023.
811.111’243
10.46793/LIPAR82.197ZM
Maja M. Žarković Mccray1

University of East Sarajevo
Faculty of Philosophy Pale
English Department
THE PEDAGOCIAL POTENTIAL OF POPULAR

MUSIC LYRICS IN TEACHING GRAMMAR
IN FOREIGN LANGUAGE CLASSROOMS:
SENTENCE STRUCTURES IN ENGLISH
Popular music is an integral part of the cultural landscape of the modern world, and its influence
on language and communication cannot be overstated. This paper examines the advantages of
integrating popular music lyrics into foreign language classrooms, with a particular focus on
sentence structures. Using a corpus of 802 songs with more than 200 million views on YouTube,
the research aims to explore the accuracy of popular music lyrics with respect to different
sentence structures and subject-verb agreement. The initial hypothesis suggested that popular
music lyrics would predominantly contain grammatical errors, which our analysis revealed
showing that 396 songs were grammatically correct (49.37%), while 406 songs contained errors
(50.62%), resulting in a total of 1506 syntactic errors, 794 of them being related to sentence
structure errors and 417 to the incorrect subject-verb agreement. The remaining errors (295)
were related to double negatives, which we did not analyze in this paper. The most frequent
sentence structure errors included the omission of auxiliary verbs (470 instances), auxiliary
verbs that were used as main verbs (110), incorrect verb order (76), bare infinitives that were
used as auxiliary verbs (77), and incorrect use of objective pronouns (61). The study utilized a
combination of manual and descriptive analysis to investigate the potential benefits of incor-
porating popular music lyrics into foreign language classrooms. The findings indicate that such
integration can help students develop meta-language awareness and expose them to various
language registers. Overall, the research demonstrates the pedagogical potential of popular
music lyrics as a resource for foreign language instruction, particularly for teaching grammar
and syntax. By using popular music lyrics in foreign language classrooms, educators can cre-
ate an engaging and diverse learning environment that helps students comprehend and utilize
language in various contexts, ultimately leading to more effective language learning outcomes.
Keywords: popular music lyrics, sentence structures, subject-verb agreement in English, meta-
language awareness
1. INTRODUCTION
Popular music lyrics have become an increasingly popular object

of study in the fields of linguistics and cultural studies in recent years
(Murphey 1990a, 1990b, 1992; Lems 2005; Alim 2006; Omoniyi 2006;
Kreyer and Mukherjee 2007; Beers Fägarsten 2008; Salcedo 2010; Cramer
1 maja.zarkovicmccray@ff.ues.rs.ba
and Hallett 2010; Werner 2012; Hancock 2013; Kreyer 2016; Žarković
2017; Werner 2019; Žarković Mccray, Kunjundžić and Gavilović 2021). The
way in which popular music communicates meaning through its lyrics is
a fascinating area of research, as it involves the intersection of language,
culture and society. English popular music is omnipresent in the society,
which inevitably positions its lyrics as the popular culture texts (Trotta
2010, 2013).
The concept of medium-transferability was introduced by Lyons
(1981) and denotes that a text can be conveyed through either written
or spoken means without any alteration to its intended meaning.
Nevertheless, it does not necessarily follow that a text was specifically
intended for a certain medium, as its significance is not inherently tied
to the means of presentation. Esser (2006) elaborates on the concept
of medium-transferability by underscoring the significance of a text’s
origin. Additionally, Ochs (1979) introduces the notion of planned
discourse, which proposes that oral texts can range from spontaneous
to carefully planned. By considering these three concepts (medium-
transferability, origin, and planned discourse), popular song lyrics can be
regarded as deliberately composed texts intended to be sung, exploiting
the transferability of written language to the spoken medium. As a result,
any atypical use of language or specific linguistic selections in song lyrics
cannot be disregarded as incidental (Eiter 2017).
Popular music lyrics in foreign language classrooms were completely
avoided in the middle of the 20th century due to their various non-standard
grammatical elements (Stocker 1923; Gravenall 1949) only to be included
later, but merely as materials that would help students relax while they
are not studying for tests (Smith 2003). The use of popular music lyrics in
teaching has been neglected, as highlighted in various studies (Engh 2013;
Langeland Dunsire 2013). In particular, grammar is rarely addressed in
song-based activities in foreign language classrooms and textbooks, where
they are often reduced to supplementary materials and limited to listening
comprehension and general writing tasks (Keskinen 2014; Summer 2018;
Tegge 2018). These trends and the practice may prevent non-native English
language learners from gaining meta-language awareness, which means
having a clear and direct understanding of language, as well as being aware
and able to consciously perceive and understand language in the process
of learning, teaching and using it, with all the variations and complexity,
which is important for foreign language learning. Trotta (2010: 45)
supports these concerns and says:
Theories of language are nothing if they cannot be applied to the language

that surrounds us in everyday, Popular Culture contexts. Put another way, the
language found in revered and widely-read authors like Tennyson, Austen,
Dickens, Joyce, Fitzgerald, Faulkner, etc. may tell us one story about English,
whereas the language of Snoop Dogg, Tony Soprano, Homer Simpson, etc.,
may tell us another.
The Pedagocial Potential of Popular Music Lyrics in Teaching Grammar in Foreign Language Classrooms...
Learning and imitating language through popular culture,

particularly through popular music, may be more significant than
mandatory school subjects.2 The use of popular culture in foreign language
classrooms is rare, but is not perceived as ineffective on the language
(Pinker 2014). The trends of not embracing standard and non-standard
popular music lyrics in foreign language classrooms should be given more
scholarly attention if we know that recent studies emphasize the fact that
non-native English learners tend to expose themselves to authentic input
outside the classrooms as often as possible (Žarković 2017) and consume
music three to four hours daily (Dethier 2003; Summer 2011), some would
argue even more with all the technology available at the moment (Nielsen
2017). However, research has also shown that the linguistic input from
popular music can be problematic, as it often contains incorrect grammar,
pronunciation, and other linguistic forms that can influence the linguistic
proficiency of non-native learners negatively (Žarković 2017; Žarković
Mccray, Kujundžić and Gavrilović 2021). The use of incorrect sentence
structures in popular music lyrics is a pedagogical tool that has been
largely marginalized, ignored, and insufficiently researched. As popular
music has a wide reach and influence on language and communication,
it is important to understand the potential impact of incorrect sentence
structures on language acquisition and usage. This article seeks to examine
the non-standard syntactic structures in popular music lyrics across a
range of musical genres with the aim to identify and analyze incorrect
sentence structures, and to explore the pedagogical potential of these
errors in language acquisition and usage. It is hypothesized that incorrect
sentence structures are prevalent in popular music, and that exposure to
these errors outside the classrooms may contribute to the perpetuation of
grammatical errors in everyday language use.
2. CORPUS AND METHODOLOGY
The aim of this study is to analyze the non-standard sentence

structures of popular music lyrics in English and their pedagogical potential
in teaching grammar in foreign language classrooms. To achieve this goal,
a corpus of 802 songs with more than 200 million views on YouTube
was compiled. These songs were chosen because they are widely known
and have been widely viewed by a large number of non-native English
learners, making them a suitable representation of the language input that
non-native English learners are exposed to through popular music. This
corpus includes songs from various musical genres, such as pop, rock, rap,
2 The necessity to expose learners of any language to authentic input is recognized by authors who
use different means to familiarize learners with it and bring them closer to the speech community
they are trying to understand. For more details about their studies see: Martinez-Flor (2007) who
uses films or Kurata (2011) who uses informal social networks.
hip-hop, country, funk, rhythm and blues and electronic dance music
(EDM), to ensure a diverse representation of popular music.
This list was generated using the YouTube search engine and the
“sort by views” filter during the research period from March 2015 over
July 2022.3 The lyrics of the selected songs were collected from two lyric
websites: AZLyrics and Genius. AZLyrics was selected as a reliable source
because it allows users to make corrections to the lyrics after they have been
submitted, which serves as a form of built-in quality control. Additionally,
previous linguistic studies that focused on lyrics have found that AZLyrics
has consistently provided accurate transcriptions (Motschenbacher 2016).
Genius was used to reinforce the validity and reliability of data as the
second reliable and independent source.4
The lyrics of these songs were analyzed using a combination of
manual analysis and descriptive analysis. Manual analysis allowed for a
close reading of the lyrics and identification of the sentence structures used
in each song. This approach is particularly suitable for this study because it
enabled a detailed and nuanced understanding of the grammar of the lyrics.
Descriptive analysis, on the other hand, was used to provide a quantitative
summary of the data. This method involves the use of numerical techniques
to describe the data and provide a clear overview of the distribution of non-
standard grammatical occurrences in the corpus. We divided all the errors
into two groups: sentence structure errors (focusing on the omission of
auxiliary verbs, auxiliary verbs that are used as main verbs, bare infinitives
that are used as main verbs, incorrect word order and the incorrect use of
objective pronouns) and subject-verb agreement errors.
Overall, the combination of manual analysis and descriptive analysis
is well-suited to proving the general hypothesis that syntactic errors are
prevalent in popular music and showing the grammar of the lyrics. By
employing these methods, this study can provide nuanced understanding
of the grammar of popular music lyrics in English and shed light on the
prevalence of syntactic errors in popular music.
3. RESULTS AND ANALYSIS
The corpus consisted of 802 songs with more than 200 million views
on YouTube, of which 396 were linguistically correct (49.37%) and 406
were incorrect (50.62%). The study found a total of 1506 errors, of which
417 were subject-verb agreement errors, 794 were sentence structure
3 We cannot say that we analyzed every music video with more than 200 million views because these
numbers are updated weekly if not daily and there are no comprehensive lists that contain all
videos.
4 This study involves the use of publicly available lyrics from popular songs. As such, there are no
ethical concerns related to the use of human subjects or the need for informed consent. However,
the intellectual property rights of the songwriters are acknowledged and the sources of the lyrics
used in the study are cited.
errors, and the remaining errors were double negatives (295 instances),
which were not analyzed in this paper.5
The most common type of error was sentence structure errors, which
accounted for 52.75% of all errors. The most common and frequent errors
in this group were the omission of auxiliary verbs that account for 55.94%
(n = 470) of errors, followed by auxiliary verbs that were used as main
verbs with 13.05% (n = 110), incorrect word order with 9.02% (n = 76),
bare infinitives that were used as auxiliary verbs with 9.16% (n = 77), and
incorrect use of objective pronouns with 7.24% (n = 61) of errors. We start
with some typical examples6:
1) What you been waitin’ on this whole time? (Yeah)

I blow the brains outta your mind (Ooh)
And I ain’t talkin’ ‘bout physically (No)
I’m talkin’ ‘bout mentally (Talkin’ ‘bout mentally)
She lookin’, she look like she nasty (She lookin’)
She lookin’, she look like she classy (She lookin’)
She lookin’, just look at her dancin’ (Look at her)
She lookin’, I took her to the mansion (Yeah, yeah) (DJ Khaled,
Justin Bieber, Chance the Rapper and Quavo – No Brainer)
2) Bad gyal no swalla nuttin, word to the Dalai Lama

He know I’m a fashion killa, word to John Galliano
He copping that Valentino, ain’t no telling me “no”
I’m that bitch, and he know, he know
How y’all wifing these thots? You don’t get wins for that
I’m having another good year, we don’t get blimps for that (Jason
Derulo, Nicky Minaj and Ty Dolla $ign – Swalla)
3) It’s not good enough for me, since I been with you
It’s not gonna work for you, nobody can equal me (I know)
I’m gonna sip on this drink, when I’m fucked up
I should know how to pick up (French Montana and Swae Lee –
Unforgettable)
4) I just left the mall, I’m getting fly with my baby, yeah
And I can ride with my baby I be in the kitchen cooking pies
with my baby, yeah (Fetty Wap – Trap Queen)
5 The phenomenon of double negatives, which involves the use of two negation elements within
a single sentence, warrants a distinct treatment due to its unique linguistic and communicative
features, which have been the subject of extensive theoretical and empirical inquiry in the fields of
syntax, semantics, and pragmatics.
6 Given the infeasibility of enumerating all instances of the identified sentence structure errors
within the scope of this research paper, a few representative examples will be presented for each
category.
5) We woke up in the kitchen saying,

“How the hell did this shit happen?”
Oh baby, drunk in love we be all night
Last thing I remember is our beautiful bodies grinding up in the
club
Drunk in love (Beyonce and Jay Z – Drunk in Love)
6) Yeah, my receipts be lookin’ like phone numbers

If it ain’t money, then wrong number
Black card is my business card
The way it be settin’ the tone for me
I don’t mean to brag, but I be like, “Put it in the bag,” yeah. (Ariana
Grande – 7 Rings)
7) I heard you good with them soft lips

Yeah, you know word of mouth
The square root of 69 is 8 some, right (Rihanna and Drake – What’s
My Name?)
The errors identified in the songs No Brainer (1) and Swalla (2)
involve the omission of auxiliary verbs, which results in the absence of
grammatically required elements, leading to incorrect syntactic structures.
Specifically, the sentences in question lack a complete syntactic structure
due to the absence of auxiliary verbs, resulting in questions that are
grammatically incorrect, such as “What you been waitin’ on this whole
time?” (1), or positive sentences that rely solely on the present participle
to convey the intended message, as in “He copping that Valentino” (2).
The second most common error found in the analyzed songs involves the
use of auxiliary verbs in their bare infinitive form, which results in them
being used as main verbs, as shown in Unforgettable (3) and Trap Queen
(4). This error is considered a departure from standard English syntax,
which requires that auxiliary verbs be accompanied by a main verb to
form a complete sentence. In contrast, some songs, such as 7 Rings (6),
do incorporate both auxiliary verbs and main verbs, but the sentences
are not complete due to the use of auxiliary verbs in their bare infinitive
forms. For example, the lyrics “my receipts be lookin’ like phone numbers,
it be settin’ the tone for me” include both the auxiliary verb “be” and the
main verbs “lookin’” and “settin’.” However, the bare infinitive forms of
the auxiliary verbs result in incomplete sentences that do not adhere to
standard English grammar rules. Additionally, the song Drunk in Love (5)
contains an error in word order, as the sentence “Drunk in love we be all
night” lacks a subject and instead begins with a verb. Furthermore, the
auxiliary verb to be is used as a main verb in its bare infinitive form, which
deviates from standard English grammatical rules. A further deviation from
standard English grammar is observed in the song “What’s My Name?” (7),
where an objective pronoun is used before the object in the phrase “with
them soft lips.” It is important to recognize that although such language
usage may be common in certain genres of music, it is not considered
acceptable in formal or academic writing contexts, where adherence to
standard grammar and syntax is crucial for effective communication.
The second most common type of error was subject-verb agreement
errors, which accounted for 27.69% of all errors. Some typical examples
follow:
8) When I’m back up at the top I wanna hear you say

He don’t run from nothin’, dog
Get your soldiers, tell ‘em that the break is over (Lil Nas – Industry
Baby)
9) I might never be the hands you put your heart in

Or the arms that hold you any time you want them
But that don’t mean that we can’t live here in the moment
‘Cause I can be the one you love from time to time (One Direction
– Perfect)
10) And now I don’t understand it

You don’t mess with love, you mess with the truth
And I know I shouldn’t say it
But my heart don’t understand (Ellie Goulding – On My Mind)
11) These expensive, these is red bottoms, these is bloody shoes (ooh)
Hit the store, I can get ‘em both, I don’t wanna choose (bah)
And I’m quick, cut a nigga off, so don’t get comfortable, look
(ooh) (Cardi B – Bodak Yellow)
12) My momma called, seen you on TV, son

Said shit done changed ever since we was on
I dreamed it all ever since I was young (Post Malone and Quavo –
Congratulations)
The grammatical concept of subject-verb agreement (SVA) plays a

fundamental role in determining the lucidity and coherence of a sentence.
Its significance lies in establishing concordance between the third-person
number of the subject and verb, where a singular subject requires a
corresponding singular verb and a plural subject demands a plural verb.
This represents the most crucial form of agreement in English (Quirk et
al. 1985: 755; Greenbaum and Quirk 1990: 214). The examples illustrate
several instances in which there is a lack of subject-verb agreement in
popular music lyrics, which can be detrimental to language learning.
For instance, certain lyrics contain singular subjects followed by plural
verbs, such as “He don’t run from nothin’” (8), “But that don’t mean
that we can’t live here” (9), or “But my heart don’t understand” (10). The
contraction “don’t,” which stands for “do not,” can complicate matters for
language learners, as it may conceal the incorrect subject-verb agreement.
Conversely, some lyrics include plural subjects followed by singular verbs,
such as “These is red bottoms, these is bloody shoes” (11) and “Since we
was on” (12), further highlighting the importance of incorporating popular
music lyrics into foreign language classrooms.
The findings suggest that incorporating popular music lyrics with
these types of errors into foreign language classrooms can be highly
advantageous for language learners. By encountering and analyzing these
errors, students can develop their awareness of the rules and structures
of the language. By comparing non-standard elements found in popular
music lyrics with their usage in formal writing and conversation, one
can underscore the varied registers present in language and the lack of
uniformity within them. This can help students recognize that languages
exhibit diversity in their forms of expression. According to Leech (1994:
20), the discovery that native speakers use language in unpredictable
ways that may even contradict the rules set by grammar experts can serve
as a beneficial experience for both teachers and learners. In essence,
educators can leverage this realization to enlighten their students about
the pragmatic and dynamic nature of language use. Furthermore, the
inclusion of music lyrics in language learning materials can foster a more
engaging and relatable learning environment, where students can enjoy
the music and appreciate the lyrics while also improving their language
proficiency, meta-language awareness, motivation, and learning outcomes.
4. CONCLUDING REMARKS
This study has successfully achieved its goal of analyzing the accuracy
of sentence structures of popular music lyrics in English. Our findings
confirmed the hypothesis that incorrect sentence structures are prevalent
in popular music, with over half of the analyzed songs containing linguistic
errors.
The study corpus of 802 songs, with more than 200 million views
on YouTube, revealed a total of 1506 syntactic errors, with 794 errors
related to sentence structures and 417 to the incorrect SVA. The most
prominent sentence structure errors were the omission of auxiliary verbs,
followed by auxiliary verbs that were used as main verbs, incorrect word
order, bare infinitives that were used as auxiliary verbs, and the incorrect
use of objective pronouns. Meanwhile, SVA errors show singular subjects
followed by plural verbs and vice versa.
The results of this study highlight the importance of considering
popular music lyrics as a valuable resource for language learners and
educators. The findings of this study highlight the pedagogical importance

of including them in foreign language classrooms for grammar acquisition in
engaging and enjoyable way for language learners when they are practicing
or acquiring their grammar skills. Additionally, analyzing incorrect
grammar in popular music lyrics can help students identify common errors
and learn how to avoid them, developing their meta-language awareness in
the process. Therefore, it is recommended that popular music lyrics should
be incorporated into language learning materials, as these lyrics provide
a rich source of language input that can promote language learning and
facilitate the development of students’ language proficiency. Furthermore,
teachers can utilize popular music lyrics to introduce grammar and syntax
rules in a real-world context, which can help students better understand
and retain the rules.
In conclusion, this study emphasizes the importance of recognizing
the potential impact of popular music lyrics on language acquisition and
the need for further research in this area. Given the widespread popularity
of popular music among young people, incorporating popular music lyrics
in the foreign language classroom can be an effective and engaging way to
enhance language acquisition and motivation. As such, language educators
can use the findings of this study to develop pedagogical approaches that
integrate popular music lyrics into the language learning curriculum.
References
Alim 2006: S. Alim, Roc the Mic: The Language of Hip-Hop Culture, Amsterdam:
Routledge.
Beers Fägersten 2008: K. Beers Fägersten, A corpus approach to disservice
construction of a hip-hop identity, In Ä. Annelie and R. Reppen (eds.), Corpora and
Discourse: The Challenges of different settings, Amsterdam: John Benjamins, 211–242.
Cramer and Hallett 2010: J. Cramer and J. Hallett, From Chi-Town to the Dirty-Dirty:
Regional Identity Markers in US Hip Hop, In M. Terkourafi (ed.), The Languages of
Global Hip Hop, London: Continuum, 256–277.
Dethier 2003: B. Dethier, From Dylan to Donne: Bridging English and music,
Portsmouth: Heinemann.
Eiter 2017: A. Eiter, ‘Haters gonna Hate’: A Corpus Linguistic Analysis of the Use of Non-
Standard English in Pop Songs. Bachelor Thesis, Innsbruck: University of Innsbruck.
Engh 2013: D. Engh, Effective use of music in language-learning: A needs analysis,
Humanising Language Teaching, 15(5). http://old.hltmag.co.uk/oct13/mart03.htm
20.1.2023.
Esser 2006: J. Esser, Presentation in Language: Rethinking Speech and Writing,
Tübingen: Narr.
Gravenall 1949: B. Gravenall, Music in language-teaching, English Language
Teaching. 3(5), 123–127.
Greenbaum and Quirk 1990: S. Greenbaum and R. Quirk, A Student’s Grammar of the
English Language, Longman.
Hancock 2013: M. Hancock, Singing Grammar: Teaching Grammar Through Songs,

Cambridge: Cambridge University Press.
Keskinen 2014: O. Keskinen, Use of music in English classrooms in lower and upper
secondary schools and at university of applied sciences: A comparative study on teachers’
perceptions and practices. Graduate thesis, University of Jyväskylä.
Kreyer and Mukherjee 2007: R. Kreyer and J. Mukherjee, The style of pop song
lyrics: a corpus linguistic pilot study, Anglia. 125 (1), 31–58.
Kreyer 2016: R. Kreyer, ‘Now niggas talk a lotta Bad Boy shit’: The register hip-hop
from a corpus-linguistic perspective, In C. Schubert and C. Sanchez Stockhammer
(eds.), Variational Text Linguistics: Revisiting Register in English, Berlin: De Gruyter,
87–109.
Kurata 2011: N. Kurata, Foreign Language Learning and Use. Interaction in Informal
Social Networks, London: Continuum International Publishing Group.
Langland Dunsire 2013: A. S. Langland Dunsire, Action research into the use of
popular music: A goldmine worth exploring in the ELT secondary-school classroom?,
Nordic Journal of Modern Language Methodology. 2(1). https://journal.uia.no/index.
php/NJMLM/article/view/88 20.1.2023.
Leech 1994: G. Leech, Students’ grammar – teachers’ grammar – learners’ grammar,
In M. Bygate, A. Tonkyn and E. Williams (eds.), Grammar and the language teacher,
New York: Prentice Hall, 17–30.
Lems 2005: K. Lems, Music works: Music for adult English language learners, New
Directions for Adult and Continuing Education, 13–21. DOI:10.1002/ace.185
Lyons 1981: J. Lyons, Language and Linguistics, Cambridge: CUP.
Martínez-Flor 2007: A. Martínez-Flor, Analysing Request Modification Devices
in Films: Implications for Pragmatic Learning in Instructed Foreign Language
Contexts, In E. Alcón Soler and M. Pilar Safont Jordà (eds)., Intercultural Language
Use and Language Learning, Dordrecht, The Netherlands: Springer, 245–280.
Motschenbacher 2016: H. Motschenbacher, A corpus linguistic study of the
situatedness of English pop song lyrics, Corpora. 11(1), 1–28. https://doi.
org/10.3366/cor.2016.0083
Murphey 1990a: T. Murphey, Song and Music in Language Learning: An Analysis of
Pop Song Lyrics and the Use of Song and Music in Teaching English to Speaker of Other
Languages, Bern: Peter Lang.
Murphey 1990b: T. Murphey, The song stuck in my head phenomenon: A melodic
din in the LAD?, System 18 (1), 53–64. DOI:10.1016/0346-251X(90)90028-4
Murphey 1992: T. Murphey, The Discourse of Pop Songs, TESOL Quarterly 26 (4),
770–774.
Nielsen 2017: Nielsen. Time with tunes: How technology is driving music consumption.
https://www.nielsen.com/us/en/insights/news/2017/time-with-tunes-how-
technology-is-driving-music-consumption.htm 10.1.2023.
Ochs 1979: E. Ochs, Planned and Unplanned Discourse, In T. Givón (ed.), Syntax
and Semantics. Vol. 12: Discourse and Syntax, New York: Academic Press, 51–80.
Omoniyi 2006: T. Omoniyi, Hip-hop through the world Englishes lens: a
response to globalization, World Englishes 25 (2), 195–208. DOI:10.1111/j.0083-
2919.2006.00459.x
Pinker 2014: S. Pinker, The Sense of Style: the Thinking Person’s Guide to Writing in the
21st Century, New York: Penguin.
Quirk et al. 1985: R. QUIRK, A Comprehensive Grammar of the English Language,

Longman.
Salcedo 2010: C.S. Salcedo, The Effects of Songs In Foreign Langauge Classroom
On Text Recall, Delayed Text Recall and Involuntary Mental Rehearsal, Journal of
College Teaching & Learning 7 (6), 19–30. DOI:10.19030/tlc.v7i6.126
Smith 2003: G.P. Smith, Music and mondegreens: Extracting meaning from noise,
ELT Journal. 57(2), 113–121. https://doi.org/10.1093/elt/57.2.113
Stocker 1923: C. Stocker, Teaching French through folk songs, The Modern Language
Journal. 7(5), 285–288. https://doi.org/10.2307/313835
Summer 2011: T. Summer, An evaluation of methodological options for grammar
instruction in EFL textbooks: Are methods dead?, Heidelberg: Winter.
Summer 2018: T. Summer, An analysis of pop songs for teaching English as a foreign
language: Bridging the gap between corpus analysis and teaching practice, In V.
Werner (ed.), The language of pop culture, New York: Routledge, 187–209. https://
doi.org/10.4324/9781315168210
Tegge 2018: F. Tegge, Pop songs in the classroom: Time-filler or teaching tool?, ELT
Journal. 72(3), 274–284. https://doi.org/10.1093/elt/ccx071
Trotta 2010: J. Trotta, Whose Rules Rule?: Grammar Controversies, Popular Culture
and the Fear from English from Below, Nordic Journal of English Studies 9 (3), 41–65.
Trotta 2013: J. Trotta, What Meatloaf won’t do for love: A catalog of mystery,
imagination and linguistic rebellion in popular music, In G. Bergh, R. Bowen and M.
Mobärg (eds.), Language, Football and All that Jazz: A Festschrift for Sölve Ohlander.
Göteburg: Acta Universitatis Gothoburgensis, 543–573.
Werner 2012: V. Werner, Love is all around: a corpus-based study of pop lyrics,
Corpora 2012, 7 (1), 19–50. DOI:10.3366/cor.2012.0016
Werner 2019: V. Werner, Lyrics and language awareness, Nordic Journal of Modern
Language Methodology. 7(1), 4–28.
Žarković 2017: M.M. Žarković, Is Popular Music Linguistically Correct?, In M.
Osmankadić, I. Čirić-Fazlija and N. Kalajdžisalihović (eds.), The First Inernational
Conference on English Language, Literature, Teaching and Translation Studies. 1st
CELLTTS. Word, Context, Time. Proceedings. (Sarajevo, 18-19 September 2015),
Sarajevo: Dobra knjiga, 291–314.
Žarković Mccray, Kujundžić and Gavrilović 2021: M. Žarković Mccray, M. Kujundžić
and Ž. Gavrilović, Deviating From Linguistic Correctness in the Authentic Input
Outside the Classroom, European Journal of Literature, Language and Linguistics
Studies, Volume 5, Issue 3. DOI: 10.46827/ejlll.v5i3.292
Маја М. Жарковић Макреј / ПЕДАГОШКИ ПОТЕНЦИЈАЛ ТЕКСТОВА

ПОПУЛАРНИХ ПЈЕСАМА ПРИ ПРЕДАВАЊУ ГРАМАТИКЕ НА ЧАСОВИМА
СТРАНОГ ЈЕЗИКА: РЕЧЕНИЧНА СТРУКТУРА У ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ
Резиме / Популарна музика је неизоставан дио кутуролошког пејзажа савременог

друштва и њен утицај на језик и комуникацију се не може довољно нагласити.
Овај рад истражује предности интегрисања текстова популарне музике у часове
страног језика са посебним освртом на реченичне структуре у енглеском језику. У
раду смо користили корпус сачињен од 802 пјесме са преко 200 милиона прегледа
на Јутјубу са циљем да истражимо граматичку тачност текстова узимајући у
обзир различите реченичне структуре и неслагање субјекта и предиката. Почетна
хипотеза јесте да текстови популарних пјесама у већини случајева имају граматичке

грешке, што смо и потврдили кроз анализу гдје смо пронашли 396 граматички
тачних (49,37%) и 406 нетачних пјесама (50,62%). Пронанађено је укупно 1506
синтаксичких грешака, 794 су се односиле на различите реченичне структуре а
417 на неслагање субјекта и предиката. Најучесталије грешке које смо уочили при
анализи различитих реченичних структура су: изостављање помоћних глагола (470
примјера), помоћни глаголи који се користе као главни глаголи (110), нетачан
ред ријечи у реченици (76), крњи инфнитиви као помоћни глаголи (77) и нетачна
употреба објекатских замјеница (61). У раду смо користили ручни начин анализе
и методу дескриптивне анализе како бисмо истражити потенцијалне предности
интегрисања текстова популарне музике у часове страног језика. Подаци указују
да би таква интеграција могла да помогне ученицима у развоју метајезичке
свјесности и да их изложи различитим језичким регистрима. На крају, истраживање
показује педагошки потенцијал текстова популарнх пјесама као ресурса за
предавање, посебно граматике и синтаксе. Уз употребу текстова, предавачи би
били у могућности да креирају интерактивно и разнолико окружење које би
студентима помогло да схвате и употребљавају језик у различитим ситуацијама
са крајњим циљем остваривања бољих исхода учења.
Кључне ријечи: текстови популарне музике, реченичне структуре, слагање субјекта

и предиката у енглеском језику, метајезичка свјесност

811.163.41’366.59
811.133.1’366.596
81’255.2
10.46793/LIPAR82.209D
Milana L. Dodig1
Université de Kragujevac
Faculté des Lettres et des Arts
LE POTENTIEL SERBE ET LE CONDITIONNEL

FRANÇAIS : SUR LA TRADUCTION DE LEURS
EMPLOIS TEMPORELS
Dans cet article nous présentons et expliquons les usages temporels du potentiel en serbe et du
conditionnel en français. En nous appuyant sur les travaux de Popović (1977), Ašić et al. (2017),
ainsi que de Dodig (2018), nous examinons l’emploi du potentiel habituel et du potentiel dans
les phrases dites non téléonomiques en serbe, représentant sa dimension temporelle, tandis
qu’en langue française nous distinguons les conditionnels temporels objectif et subjectif selon
Bres (2009, 2010, 2012), dans le but de déterminer les équivalents sémantiques des usages
temporels mentionnés des formes verbales en question dans les deux langues.
Mots clés : potentiel serbe, conditionnel français, usages temporels, serbe, français, traduction.
1. LE POTENTIEL SERBE ET SES USAGES TEMPORELS
Dans le système verbal de la langue serbe, le potentiel est considéré

comme un mode verbal (Stanojčić et Popović 1994 ; Piper et al. 2005), ce
qui rend intéressant le fait qu’il est souvent employé comme équivalent
du conditionnel français – un des temps verbaux de l’indicatif d’après les
théories relativement récentes (Dendale, Tasmowski 2001). Ce fait nous a
motivés d’analyser les usages de ces formes verbales et de déterminer leurs
équivalents sémantiques dans les deux langues. Pour les besoins de cet
article, nous nous limitons aux emplois temporels des formes verbales en
question. Les grammaires traditionnelles serbes (Maretić 1931 ; Vuković
1967 ; Stevanović 1969 ; Piper et al. 2005) offrent plusieurs approches
en matière de traitement du potentiel mais sans définir précisément
son fonctionnement dans tous ses emplois. Nous posons que la solution
se trouve dans l’hypothèse monosémiste (Dodig 2018) selon laquelle le
sémantisme de base du potentiel est l’inactualité signifiant que dans tous
ses emplois le potentiel marque des actions inactuelles, i.e. non réalisées.
1 dodigmilana@filum.kg.ac.rs
Milana L. Dodig
S’agissant des usages temporels du potentiel, c’est le potentiel habituel2

qui y est traditionnellement classé marquant la répétition régulière d’une
action dans le passé, comme cela a déjà été expliqué (Stevanović 1969 : 691 ;
Piper et al. 2005 : 461 ; etc.) :
Leti kod bake na selu, kupali bismo se u reci i jeli trešnje po ceo dan.
L’été, chez grand-mère à la campagne, on se baignait dans la rivière et on mangeait
des cerises toute la journée.
Néanmoins, les auteurs serbes ne parviennent pas à expliquer le
fonctionnement de ce potentiel qui marque évidemment une action actuelle
et réalisée dans le passé. À première vue, notre hypothése monosémiste
de l’inactualité du potentiel est invalidée par ce fait, mais nous trouvons
pourtant que le potentiel habituel est plutôt modal3 que temporel.
U otmenim restoranima govorili bismo francuski jedno s drugim.

Dans les restaurants chics nous parlions le français l’un l’autre.
→ Kad bismo izlazili u otmene restorane, govorili bismo francuski jedno s drugim.
Quand nous sortions dans les restaurants chics, nous nous parlions français.
Dans l’exemple mentionné, le contexte hypothétique, i.e. la condition

pragmatiquement inférée, représente la sortie au restaurant, suivie par
l’emploi du potentiel habituel. On peut également remarquer que l’exemple
supra est plus acceptable figurant dans la structure hypothétique kad +
potentiel, potentiel. En outre, l’action répétée dans le passé et marquée par
le potentiel est présentée comme une des options du comportement du
sujet, sans écarter l’existence virtuelle d’autres options possibles. Notre
hypothèse se voit, alors, confirmée dans ce type d’emploi du potentiel aussi :
U teškim trenucima čitala bi poeziju.

Dans les moments difficiles, elle lisait la poésie.
La condition pragmatiquement comprise teški trenuci (moments

difficiles) aurait pu supposer d’autres comportements du sujet – par
exemple, elle aurait pu pleurer ou aller à l’église, etc.
Le potentiel serbe revêt un usage intéressant que l’on pourrait
considérer comme intrinsèquement temporel. Cet emploi n’a pas jusqu’à
présent attiré de grande attention des linguistes : il fait l’objet de seulement
trois articles (Popović 1977, Ašić, Dodig 2015, Ašić et al. 2017) et d’une
thèse de doctorat (Dodig 2018). Comme on verra infra, il s’agit du cas où
le potentiel ne dénote pas une possibilité mais un événement auquel on
peut attribuer un point de référence sur l’axe du temps. On le trouve dans
un type particulier de propositions subordonnées que nous nommons non-
2 Selon notre terminologie.
3 Ce potentiel représente le cas transitif entre le potentiel modal et le potentiel temporel (Dodig
2018).
Le potentiel serbe et le conditionnel francais : sur la traduction de leurs emplois temporels
téléonomiques. Il s’agit des propositions qui ont la forme syntaxique des

propositions finales, mais dont la fonction est différente :
Prvo su putevi bili osposobljeni za saobraćaj da bi potom krenula i temeljna

rekonstrukcija (Politika, 18 août 2000 ; www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Les routes ont d’abord été remises en état de service et ensuite une reconstruction
substantielle fut mise en œuvre (www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Rappelons que dans les téléonomiques la fonction de la subordonnée

consiste à dénoter le but qui motive l’activité de l’agent dans la principale.
Comme le prédicat de la proposition dépendante est considéré comme
non-actualisé, il est au potentiel, dont la fonction primaire est, selon notre
hypothèse, de dénoter un procès comme seulement envisagé :
Sela sam u prvi red kako bih izbliza posmatrala predstavu.

Je me suis assise au premier rang pour regarder le spectacle de près.
Donc, la réalisation des deux types de phrases est la même, cependant,

le procès marqué par le potentiel dans les non-téléonomiques n’est pas
modal mais réel, i.e. le potentiel y exerce sa vraie fonction temporelle
désignant la progression temporelle ou la succession de deux événements
(e1 bili osposobljeni → e2 bi krenula).
2. LE CONDITIONNEL FRANÇAIS ET SES USAGES TEMPORELS
Dans les travaux français on peut rencontrer trois approches4 du

conditionnel : modale, aspectuo-temporelle et polyphonique. L’approche
modale du conditionnel est aujourd’hui contestée du fait que le
conditionnel est considéré comme un temps verbal de l’indicatif, ensuite,
les deux autres entraînent également certaines difficultés ce qui explique
Bres (2010 : 201–225) et propose son traitement du conditionnel que
nous adoptons dans cet article. Selon Bres, le conditionnel représente la
structure énonciative dialogique en langue, qui procède naturellement
de son instruction aspectuo-temporelle. Cette forme fait entendre deux
voix, celle de l’énonciateur principal E1 et celle d’un autre énonciateur e1,
antérieur à E1 :
Paul arriverait à l’heure.
L’énonciateur E1 ne prend pas en considération l’assertion et la cite

seulement, tandis que c’est l’énonciateur e1 à qui est attribuée l’assertion.
Ce fonctionnement dialogique du conditionel est fondé sur la valeur
temporelle du conditionnel, à savoir ultériorité du passé, elle-même dérivée
4 Les trois approches sont présentées et expliquées en détail dans de Dodig (2018).
Milana L. Dodig
de la morphologie du conditionnel – l’accumulation des deux morphèmes

temporels du futur et de l’imparfait : le -r- procédant de l’infinitif (et
entrant dans la construction du futur) qui situe le procès P en ultériorité
par rapport à R (point de référence) et le -aide l’imparfait situant dans
le passé non le procès P correspondant à l’événement, mais un point R à
partir duquel est calculé ledit procès. D’après l’hypothèse monosémiste de
Bres l’exemple infra sera analysé de la manière suivante :
Marie avait dit que Paul arriverait à l’heure.
Le conditionnel situe le procès arriver dans l’ultériorité du passé, i.e.

dans l’ultériorité d’une énonciation secondaire S’ (Marie avait dit que –
correspondant à e1), qui est antérieure à l’énonciation principale S (Paul
arriverait à l’heure – correspondant à E1)5.
S’agissant du conditionnel temporel, nous distinguons l’ultériorité
subjective et objective du passé, i.e. deux emplois temporels du
conditionnel : subjectif et objectif. Le conditionnel subjectif représente
un tour traditionnel dont la présence est notée dans les textes français de
toutes les époques alors que le conditionnel objectif marque une apparition
et un développement tardifs : ses premières occurrences n’apparaissent
qu’au XIXe siècle (Dodig 2018 : 249).
Consultons les exemples infra où figurent, respectivement, le
conditionnel subjectif et le conditionnel objectif :
Lisbeth triomphait donc ! […] Elle se promettait d’être la protectrice de ses

protecteurs, l’ange sauveur qui ferait vivre la famille ruinée […]. Adeline et
Hortense achèveraient leurs jours dans la détresse, tandis que la cousine Bette
trônerait dans le monde (Balzac, La Cousine Bette)6.
Les procès au conditionnel faire vivre, achever et trôner sont situés

dans l’ultériorité de l’énonciation principale E prononcée par Lisbeth et
située dans le passé. Ils sont présentés via la médiation énonciative du
personnage de Lisbeth (e1 exprimant sa promesse) et non directement par
le narrateur (E1).
L’ultériorité objective, par rapport à l’ultériorité subjective, ne se
produit pas à partir de la médiation énonciative :
C’est en 1980 que Canguilhem donna une conférence sur le cerveau et la pensée.
Sans prononcer le mot de cognitivisme qui se généraliserait en France en 1981,
Canguilhem s’attaquait à la croyance qui fonde l’idéal cognitif (E. Roudinesco,
Philosophes dans la tourmente)7.
5 Il faut mentionner que dans le cas du conditionnel (présent, passé et rétrospectif), la relation entre
R et S n’est pas contrainte du fait que S’– R et S’ – S. Cela signifie que le procès partir peut être
situé dans l’époque passée (R – S), présente (S = R) ou future (S – R) : Marie avait dit que Guillaume
partirait / serait parti / viendrait de partir en vacances hier / maintenant / demain (Bres 2012 : 8).
6 Exemple emprunté à Bres (2007).
7 ibid.
Dans cet exemple l’ultériorité n’est pas produite via médiation

énonciative de l’actant Canguilhem, i.e. de l’énonciateur e1 (e1≠E1) situé
dans le passé. Le conditionnel objectif situe le procès se généraliser comme
ultérieur par rapport au procès donner situé dans le passé.
La description détaillée des caractéristiques syntaxiques et
du caractère distributionnel (l’occurrence dans des propositions
indépendantes, principales et subordonnées) des conditionnels subjectif et
objectif, ainsi que l’analyse de nouveaux usages du conditionnel objectif en
indépendante a été faite par Dodig (2018).
3. SUR LA TRADUCTION DES USAGES TEMPORELS DU

POTENTIEL ET DU CONDITIONNEL
Après avoir présenté et expliqué les emplois temporels du potentiel

serbe et du conditionnel français, nous nous focalisons sur la détermination
des équivalents sémantiques du potentiel dans la langue française et du
conditionel en serbe – les deux exerçant leur fonction temporelle, et
également sur la découverte de la possibilité de leur équivalence mutuelle
en traduction. Pour les besoins de notre analyse, nous nous appuyons sur
le corpus suivant : le roman contemporain français L’Amant de Marguerite
Duras et sa traduction en serbe Ljubavnik, ainsi que le roman contemporain
serbe Tvrđava de Meša Selimović et sa traduction française La Forteresse.
Nous avons également sélectionné les exemples de notre corpus à l’aide
de la base de données sur le site de la Faculté des Mathématiques (www.
korpus.matf.bg.ac.rs). Plus précisément, nous avons eu accès à la recherche
du corpus parallèle français-serbe.
Même si nous avons déjà exliqué supra (section 1) le traitement
du potentiel habituel montrant qu’il n’effectue pas une vraie fonction
temporelle, il sera inclus dans le cadre de notre analyse. Son équivalent
sémantique en français est l’imparfait, ce qui est un fait attendu étant
donné que ce temps verbal est étroitement lié au phénomène d’itération; le
conditionnel est, donc, exclu comme une option de la traduction :
A ja bih ponekad ustao samo da prohodam po sobi, i opet legao (M. Selimović,
Tvrđava).
Je me levais parfois pour faire quelques pas dans la chambre, puis je me recou-
chais (M. Selimović, La Forteresse).
Il est intéressant de remarquer que l’équivalent sémantique du

potentiel habituel peut être le passé simple français dans le contexte
dictant que l’itération, produite par l’adverbe svakog dana (chaque jour), est
saisie globalement :
Milana L. Dodig
Počevši od nedelje, svakog dana bi sebe terao malo dalje, svakog dana bi pokušao
da vozi malo duže nego prethodnog dana (Mostovi, broj 101 ; www.korpus.matf.
bg.ac.rs).
À partir du dimanche, chaque jour, il s’efforça d’aller un peu plus loin, chaque
jour, il essaya de rouler plus longtemps que la veille (www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Comment est-il possible de lier le passé simple au phénomène

d’itération ? En appui sur les travaux de Bres (2007), nous posons que
l’itération ne représente pas l’ingrédient d’un temps verbal ni des autres
marqueurs traditionnellement tenus pour itératifs (certains affixes,
la nature lexicale de certains verbes, etc). Ce sont les temps verbaux
(« L’IMP, le PS et le PqP8 ») qui sont « des ingrédients, parmi d’autres, de
la production des fréquences semelfactive et itérative » (Bres 2007 : 42).
D’après ses instructions aspectuelles et en fonction du co(n)texte, le passé
simple peut participer dans la production de l’itération globale (Bres 2007 ;
Dodig 2020). La donnée encore plus remarquable est la capacité du plus-
que-parfait de marquer l’itération dans le passé, mais nous n’avons pas
repérer l’occurrence du plus-que-parfait dans notre corpus.
S’agissant du potentiel temporel se trouvant dans les non-
téléonomiques, le conditionnel peut figurer comme son équivalent
sémantique :
Japan je, pošto se predao, okupiran od strane američkih snaga, da bi potom

postao jedan od najvažnijih američkih saveznika (Politika, 7. avgust 2008 ;
www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Après la reddition, le Japon fut occupé par les forces américaines ; ensuite il
deviendrait l’un des plus importants alliés américains (www.korpus.matf.
bg.ac.rs).
En effet, il s’agit d’un emploi nouveau mais marginal du conditionnel

objectif repéré dans le contexte non-téléonomique (Dodig 2018) où le
conditionnel garde pourtant son sémantisme de base, i.e. l’ultériorité du
passé.
Il faut mentionner que la langue française connaît également les
propositions non-téléonomiques – les propositions infinitives, introduites
par pour, mais exerçant leur emploi non-téléonomique. Elles peuvent se
trouver comme l’équivalent sémantique du potentiel temporel :
Trebalo je da sačeka dok ne bude sigurnija u njeno zdravlje. Međutim, ta odluka

doneta je samo da bi pala u vodu (Ostin, Razum i osećajnost ; www.korpus.
matf.bg.ac.rs).
Il fallait attendre jusqu’à ce qu’on ne soit sûr de sa santé. Cependant, cette décision
a été prise seulement pour être abandonnée (www.korpus.matf.bg.ac.rs).
8 Bres utilise ces abréviations pour marquer, respectivement, l’imparfait, le passé simple et le plus-
que-parfait.
Le seul critère qui bloque l’emploi de la construction pour + infinitif

est de nature syntaxique. En serbe, la tournure non-téléonomique n’est
pas une construction infinitive mais une proposition subordonnée
et par conséquent la coréférence des sujets n’est pas obligatoire.
Dans l’exemple infra les sujets des deux propositions ne sont pas identiques
ce qui entraîne l’impossibilité d’employer la tournure pour + infinitif :
Prvo je Tučević doveo Grbalj u vođstvo u 38. minutu, da bi samo dva minuta
potom Raspopović postavio konačnih 1:1 (CDM, 11. april 2015 ; www.korpus.
matf.bg.ac.rs).
D’abord, Tučević a permis à Grbalj de prendre l’avantage à la 38e minute du jeu,
*pour établir, deux minutes plus tard seulement Raspopovic le résultat final 1:1
(www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Passons maintenant aux équivalents sémantiques serbes du
conditionnel temporel, et nous porterons un intérêt particulier à la
possibilité de traduire les deux conditionnels temporels par le potentiel.
Il faut souligner que dans les travaux linguistiques comparatifs jusqu’à
présent, nous pouvons rencontrer des données indiquant que le potentiel
ne peut pas figurer comme équivalent de ces conditionnels. Pourquoi ? La
première raison est le phénomène de la concordance des temps qui n’existe
pas en serbe. Nous pouvons en ajouter une deuxième qui concerne la
valeur de base des deux formes verbales. En effet, le conditionnel marque
l’ultériorité dans le passé (l’hypothèse proposée par J. Bres que nous
adoptons dans cet article), alors que le potentiel ne peut pas l’exprimer.
Selon notre hypothèse, son sémantisme de base est l’inactualité signifiant
que le potentiel marque toujours des actions simplement envisagées dans
notre pensée, non-réalisées.
Dans la langue serbe, les deux emplois du conditionnel temporel
sont traduits le plus souvent par le futur simple (appelé historique) qui
désigne l’ultériorité :
Il me parle, il dit qu’il a su tout de suite, dès la traversée du fleuve, que je serais
ainsi après mon premier amant, que j’aimerais l’amour, il dit qu’il sait déjà que
lui je le tromperai et aussi je tromperai tous les hommes avec qui je serai (M.
Duras, L`Amant, p. 54).
Kaže mi da je odmah znao, već od samog prelaska rijeke, da ću biti takva poslije
prvog ljubavnika, da ću voleti da vodim ljubav, kaže da već zna da ću ga prevariti,
baš njega, te da ću isto tako prevariti sve muškarce s kojima ću biti (M. Diras,
Ljubavnik, p. 68).
Ensuite, les équivalents sémantiques du conditionnel temporel

peuvent être le passé composé ou le présent :
Assassinat de la milliardaire Hélène Pastor : La garde à vue de son gendre validée

le 6 mai 2014, en début de soirée, la milliardaire et son chauffeur étaient tombés
dans un guet-apens devant l’hôpital Larchet, à Nice, où elle venait de rendre visite
à son fils. Un tireur embusqué avait ouvert le feu à deux reprises à travers la vitre
Milana L. Dodig
du passager, avant de prendre la fuite en compagnie d’un complice. L’employé

Mohamed Darwich, 54 ans, avait succombé à ses blessures le 10 mai. Helène
Pastor, elle, mourrait le 21 mai, à l’âge de 77 ans (20 Minutes, 9 février 2016 ;
Ubistvo milijarderke Helene Pastor: Pritvor za njenog zeta-potvrđen 6. maja 2014.,
u ranim večernjim satima, milijarderka i njen vozač upali su u zasedu ispred
bolnice Larše u Nici, gde je došla da poseti svog sina. Pucač je dva puta otvorio
vatru kroz prozor putničkog vozila, pre nego što je pobegao u društvu saučesnika.
Zaposleni Mohamed Darviš, 54, podlegao je povredama 10. maja. Helena Pastor
je umrla/umire 21. maja u 77. godini (www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Le choix du passé composé fonctionnant supra comme équivalent du

conditionnel temporel dans le discours journalistique s’explique par le fait
que ce temps verbal réfère à un fait passé et il est utilisé pour marquer la
succession de deux événements dans le passé : e1 podlegao je (avait succombé)
→ e2 umrla je (mourrait), alors que l’emploi du présent est justifié si on veut
mettre l’accent sur le style journalistique.
Dans notre corpus, nous avons repéré des cas où le potentiel peut
être utilisé comme équivalent du conditionnel temporel, notamment du
conditionnel objectif dans le contexte non-téléonomique :
Présenté chez Gallimard, l’ouvrage (Histoire de la folie) fut refusé. Il serait publié
à l’automne aux éditions Plon (E. Roudinesco, Philosophes dans la tourmente ;
Kada je poslato u Galimar, delo (Priča o ludilu) je najpre bilo odbijeno, da bi na
jesen bilo objavljeno u Plonu (www.korpus.matf.bg.ac.rs).
Il s’agit du potentiel temporel qui figure dans les non-téléonomiques,

dont il a déjà été question (section 1).
4. CONCLUSION
Dans cet article nous avons soulevé la question des usages temporels
du potentiel serbe et du conditionnel français. Ainsi, avons-nous vu que
le potentiel habituel traditionnellement considéré comme temporel est
plutôt modal que temporel, tandis que la vraie fonction temporelle est
effectuée par le potentiel dans les non-téléonomiques. En ce qui concerne
le conditionnel, nous avons distingué ses deux usages temporels : subjectif
et objectif, dans lesquels le conditionnel garde son sémantisme basique,
i.e. l’ultériorité du passé. Ensuite, en appui sur notre corpus, nous avons
identifié les équivalents sémantiques des formes verbales en question dans
les deux langues :
- le potentiel habituel peut être traduit par l’imparfait ou le passé
simple dans la langue française ;
- le potentiel temporel dans les non-téléonomiques trouve ses

équivalents dans la construction pour+infinitif ou le conditionnel
objectif ;
- les équivalents sémantiques serbes des conditionnels subjectif et
objectif peuvent être le futur, le présent, le passé composé et le
potentiel temporel.
Les résultats de notre analyse pourraient être utiles dans
l’apprentissage du français comme langue étrangère, et pourraient être
utilisés aussi à des fins didactiques (franco-serbes) et contribuer ainsi au
développement de l’enseignement du français comme langue étrangère.
Littérature
Ašić, Dodig 2015: T. Ašić, M. Dodig. Osobenosti pseudofinalnih obrta u srpskom
jeziku. u: M. Kovačević, J. Petković (ur.). Srpski jezik, književnost, umetnost,
Kragujevac: Filum, 105–114.
Vuković 1967: J. Vuković. Sintaksa glagola. Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika.
Piper et al. 2005: P. Piper i dr. Sintaksa savremenoga srpskog jezika. Beograd: Institut
za srpski jezik SANU, Novi Sad: Matica srpska.
Popović 1977: Lj. Popović. Namerne rečenice u funkciji naporednih, Književnost i
jezik 24/1, 154–163.
Stevanović 1969: M. Stevanović. Savremeni srpskohrvatski jezik II: Sintaksa. Beograd:
Naučna knjiga.
Ašić 2007: T. Ašić. S one strane potencijala – novi pristupi objašnjenju upotrebe
potencijala za označavanje ponavljanja u prošlosti. Južnoslovenski filolog 36, 137–
150.
Ašić et al. 2017: T. Ašić et al, Conditionnel temporel objectif et constructions non
téléonomiques en français et en serbe», Travaux de Linguistique, Revue internationale
de linguistique française, 2, no 74.
Bres 2007: J. Bres. Fréquence narrative et temps verbal : une approche linguistique
à partir de Un Balcon en forêt, L’Information grammaticale, 115, 42–46.
Bres 2009 : J. Bres. Dialogisme et temps verbaux de l’indicatif, Langue française, vol.
3 / 163, 21–39.
Bres 2010: J. Bres. Alors comme ça, le conditionnel serait polyphonique… . M.
Colas-Blaise, M. Kara, L. Perrin et A. A. Petitjean (dir.). La Question polyphonique
ou dialogique en sciences du langage : Recherches Linguistiques, 31. Metz : CELTED,
Université Paul Verlaine, 201–225.
Bres 2012: J. Bres. Conditionnel et ultériorité dans le passé : de la subjectivité à
l’objectivité. Congrès Mondial de Linguistique Française (CMLF), Lyon, 4-7 juillet,
1719–1730. http://www.ilf-cnrs.fr/ 1.11.2023.
Dendale, Tasmowski 2001: P. Dendale, L. Tasmowski. (eds.). Le conditionnel en
français. (Recherches Linguistiques, 25). Metz: Université de Metz.
Dodig 2018: M. Dodig. Le conditionnel français et ses équivalents sémantiques en serbe.
Doktorska disertacija, Univerzitet u Monpeljeu, Univerzitet u Kragujevcu.
Milana L. Dodig
Dodig 2020: M. Dodig. Le phénomène d’itération dans l’époque passée en français et

la question de sa traduction. Philologia Mediana 12, 235–249.
Maretić 1931: T. Maretić. Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog
jezika. Zagreb: Маtica hrvatska.
Sources
Duras Marguerite. L’Amant. Éditions de Minuit, 1984.
Diras Margerit. Ljubavnik. prevodilac Jasmina Musabegović, Sarajevo: Svjetlost,
1988.
Selimović Meša. Tvrđava. Sarajevo: Svjetlost, 1980.
Selimović Meša. La Forteresse. traducteurs: Jean Descat et Simone Meuris, Motifs,
2007.
Milana L. Dodig / THE SERBIAN POTENTIAL AND THE FRENCH CONDITIONAL:

ON THE TRANSLATION OF THEIR TEMPORAL USES
Summary / In this work we present the temporal uses of the Potential in Serbian
and the Conditional in French. According to recent theories (Dendale and Tasmowski
2001; Bres 2009; 2010; 2012), the French conditional represents one of the verb
tenses of the indicative and we distinguish its temporal uses: objective and subjec-
tive (Bres 2009; 2010; 2012). The Serbian potential; on the other hand, is a mode,
but this verb form also knows temporal usages. Building upon the works of Popović
(1977), Ašić et al. (2017), and Dodig (2018), we examine the use of habitual Potential
and Potential in so-called non-teleonomic sentences in Serbian, which represent its
temporal uses. Our objective is to identify the semantic equivalents of the temporal
uses of the Potential and the Conditional in both languages, aiming to contribute to
the field of traductology.
Keywords: the Serbian potential, the French conditional, temporal uses, Serbian,
French, translation.
Примљен: 25. децембра 2023.

Прихваћен за штампу фебруара 2024.
Приказ
821.163.41.09 Ковачевић М.
811.163.41’38(049.32)
10.46793/LIPAR82.221M
Биљана Б. Мишић1
Универзитета у Источном Сарајеву
(ЛИНГВО)СТИЛИСТИЧКЕ АНАЛИЗЕ
БЕЛЕТРИСТИЧКИХ ТЕКСТОВА
(Милош Ковачевић, Стилистиком кроз белетристику, Београд:
Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2022, 194 стр.)
Најновија стилистичка књига проф. др Милоша Ковачевића Сти-

листиком кроз белетристику надовезује се на резултате његових доса-
дашњих језичко-стилских истраживања чији су резултати дати у пре-
тходних шест ауторових књига: 1. Стилска значења и зрачења (Ниш:
Филозофски факултет, 2011), 2. Лингвостилистика књижевног текста
(Београд: Српска књижевна задруга, 2012), 3. Српски писци у озрачју
стилистике (Београд: ,,Филип Вишњић”, 2014), 4. Стил и језик срп-
ских писаца (Београд: Завод за уџбенике, 2015), 5. Стилске доминанте
српских прозних писаца (Андрићград: Андрићев институт, 2019), 6. По-
езија у стилистичком кључу (Андрићград: Андрићев институт, 2020).
Ову књигу са претходним поменутим књигама повезују три кључна
појма модерне (лингво)стилистике: стилем, стилематичност и стило-
геност. Такође, заједничко је и то што се у њима описују доминантни
стилистички поступци и/или стилске доминанте за анализу одабраних
дјела српских писаца.
Радови у књизи Стилистиком кроз белетристику сврстани су
у три поглавља зависно од жанра књижевног текста који је предмет
лингвостилистичке анализе – ,,Стилистика прозе” (13–109), ,,Стилис-
тика поезије” (113–147) и ,,Стилистика драме” (151–184). У њима се
разматрају стилско-језичке особине српских писаца XX и XXI вијека,
тачније, дају се описи и објашњења стилских доминанти на којима се
темељи литерарност конкретног текста, као и умјетничка индивидуал-
ност конкретног писца.
У првом раду, М. Ковачевић разматра (међу)однос језика Миха-
иловићевих шест романа и српског књижевног језика. Циљ аутора јесте
да покаже да ,,романи нису писани истим типом језика”, тј. да ,,немају
подједнак значај у ’превратништву’ које је Михаиловић извршио у је-
зику српске прозне књижевности” (13–14). С тим у вези, аутор издваја
1 bilja.misic@gmail.com
двије групе коју чине по три хронолошки обједињена романа. Прву гру-
пу чине прва три објављена романа – Кад су цветале тикве, Петријин
венац и Чизмаши, а у другу групу убраја посљедња три романа: Гори Мо-
рава, Злотвори и Треће пролеће. Проф. Ковачевић показује које су слич-
ности, а које разлике, кад се Михаиловићеви романи пореде међусобно
и закључује да је код романа прве групе језик ,,иновативан и/или ,,пре-
вратнички” (14), док су језички најближа два посљедња Михаиловићева
романа – Злотвори и Треће пролеће, с обзиром на то да у ауторском го-
вору репрезентују српски књижевни језик. Као заједничку језичку ка-
рактеристику свих анализираних романа аутор издваја зависносложену
временску реченицу с везником колико. Ова синтаксичка конструкција,
како истиче аутор, ,,својим актуелним стандарднојезичким статусом на
најбољи начин ’осликава’ Михаиловићев ’прагматични поглед’ на књи-
жевни језик и језик књижевности” (23). Спроводећи језичко-стилску
анализу поменутих романа, професор Ковачевић показује да се у њима
,,реактивира” временско значење везника колико, те да му се укида ста-
тус застарјелости, будући да његова употреба више није карактеристика
само старијих него и актуелног стања српског језика, репрезентованог
језиком романа Драгослава Михаиловића.
У другом истраживачком огледу, Ковачевић се бави анализом
структурно-стилистичких доминанти реченице и/или (микро)текста
у роману Ситничарница ,,Код срећне руке”, а то су: 1) амплификација
и 2) еквивалентност. Полазећи од тога да су Петровићеве амплифика-
тивне реченичне структуре ,,синтаксички и стилистички обликоване
да остављају утисак ’непоновљивости” (33), аутор најприје разматра
критеријуме на основу којих је могуће представити стилематичност
амплификативних реченица, а то су: a) критеријум (не)хомофункцио-
налности нагомиланих јединица, б) критеријум типа нагомиланих је-
зичких јединица, в) критеријум типа нагомилавања језичких јединица,
г) критеријум начина творбе текста или дискурса. На основу тако из-
двојених критеријума, аутор се даље бави описом амплификацијских
низова јединица код Петровића и показује да у роману Ситничарница
,,Код срећне руке” амплификативне структуре ,,имају улогу текстуалног
развијања” (38), па као потврду наводи (микро)текстове ,,у којима ам-
плификацијски низ чине глаголи у предикатима, тачније речено: асин-
детске предикатске структуре” (38). Осим амплификације, Ковачевић
анализира и еквивалентност ,,као правилно понављање неке синтаксич-
ке јединице”, истичући да се ,,начело еквивалентности у Петровићевом
роману никако не може нити смије поистовијетити са Јакобсоновим
начелом еквивалентности у поезији” (48).
Трећи истраживачки оглед посвећен је опису асиндетских коор-
динираних реченица (али не и синтагми) у прози Јована Радуловића, а
одабрани корпус чини збирка Најлепших приповедака, како их је, према
ријечима аутора, назвао Душан Иванић (56). Указавши на почетку да
су ,,асиндетске (јукстапониране, безвезничке или невезничке) сложе-
(Лингво)стилистичке анализе белетристичких текстова
не реченице темељна стилско-језичка доминанта приповиједака Јована

Радуловића”, аутор анализу најприје усмјерава на ,,најинтригантније,
оне које се у литератури готово и не спомињу”, а то су ,,поликлаузалне
асиндетске координиране реченице, чија је специфичност у томе што
садржаји клауза не припадају истом типу (туђег) говора, него речени-
цу чине клаузе којим се изражава ауторски или говор приповједача и
клаузе које припадају слободном управном говору” (57). Разматрајући
моделе асиндетских реченица у Радуловићевој прози, Ковачевић из-
дваја пет структурно-семантичких типова ових реченица, и то оне: 1) у
чијим се клаузама комбинује приповједачки и управни као говор лика,
2) у чијим се клаузама комбинује приповједачки и слободни неуправни
говор, 3) чије клаузе репрезентују реченице различитог функционал-
ног циља или сврхе, 4) у којим се комбинују клаузе изражене преди-
катским и неглаголским исказима, и 5) чије асиндентске клаузе омо-
гућавају позиционо „уметање” у структуру друге асиндетске клаузе”.
На основу проведене анализе аутор долази до закључка да ,,управо ти
типови представљају крунски аргумент да се асиндетске реченице при-
оритетно структуришу према принципима (везаног) текста, а не према
принципима сложене реченице” (71). На посљедњим страницама рада
Ковачевић се осврће на ортографске маркере граница клауза у асин-
детској реченици, а то су: запета, црта и тачка са запетом, те закључује
да је ,,запета најуобичајенији и структурно-стилски немаркирани знак,
док се црта и тачка са запетом употребљавају увијек интенционално:
за посебно или структурно или семантичко, или стилистичко истицање
улоге једне од клауза у оквиру цијеле асиндетске реченице” (72).
У сљедећем истраживачком огледу, насловљеном О карактерис-
тичним микро и макростилистичким особинама прича Григорија Божо-
вића, аутор се бави анализом Божовићевих стилистичких поступака на
микростилистичком и макростилистичком плану. Под микростилистич-
ким поступцима Ковачевић подразумијева „унутарлексичке (фонемске
или морфемске) стилематичне поступке. То су, дакле, фонолошки или
творбено-морфолошки поступци, будући да лексеми статус стилемати-
чне (тј. структурно онеобичајене у односу на њен стандардни облик) за-
даје по правилу граматичка морфема или њен фонемски дио (фонема у
њеном саставу)” (75). У складу с тим, аутор анализира четири типа ми-
кростилистичких поступака у Божовићевим приповијеткама, које из-
дваја на основу варијантног облика лексеме, а то су: а) придјеви одређе-
ног и неодређеног вида, б) пуни и контрахирани замјенички облици, в)
прилошки, предлошки и придјевско-замјенички облици са покретним
вокалом и без њега, и г) ијекавски облици ријечи. С друге стране, под
макростилистичким поступцима професор Ковачевић подразумијева
„поступке који прекорачују обим реченице као интерјунктурне једи-
нице. То су, дакле, поступци чија реализација захтијева минимални
текст” (84). А минималним текстом у раду је сматран текст састављен
од најмање двије смисаоно обједињене интерјунктурне јединице – два
исказа или реченице. Као најзначајније поступке на макростилисти-

чком плану аутор наводи: а) употребу слободног неуправног говора и
б) поступак парцелације реченице.
Посљедњи истраживачки рад о стилистици прозе бави се стилско-
језичким доминантама збирке прича Циганско гробље Живојина Павло-
вића. Спроводећи анализу специфичних стилско-језичких поступака
заступљених у овој збирци, како на нивоу појединачних прича тако и
збирке у цјелини, М. Ковачевић издваја топоним и микротопоним Вра-
новац и Циганско гробље као најуочљивију доминанту што повезује го-
тово све приче. Поменути (микро)топоними су, према ријечима ауто-
ра, ,,својеврсни кохеренцијски елементи свих прича ове збирке, с тим
да Циганско гробље има и статус симбола” (95). Као другу везивну ка-
рактеристику Ковачевић наводи прстенасту композицију, која је при-
мијењена у структурисању неколико прича, али и збирке у цјелини.
Овим двјема језичко-стилским доминантама аутор додаје и још једну,
која је најзначајнија за стилистичко-наратолошку анализу, а то је упо-
треба типова говора ауторског, и типова туђег говора. ,,Свих десет прича
што чине ову збирку”, каже Ковачевић, ,,карактерише хомодијегетичко
приповиједање, што значи да је приповједач или наратор истовремено
и лик у приповиједним ситуацијама или догађајима” (99). Такође, исти-
че да језичко-стилске особине, с обзиром на саоднос ауторског и туђег
говора, у девет Павловићевих прича са ЈА-формом приповиједања за-
висе прије свега од тога да ли је хомодијегетички приповједач озна-
чен као представник обичног народа, или пак наратор није означен као
припадник народних сељачких и радничких слојева друштва.
Поглавље посвећено стилистици поезије отвара рад (Пра)песник
и песма. У овом раду аутор спроводи анализу пјесме Тако је певао Орфеј
Ивана В. Лалића. Након детаљног версификацијског описа пјесме, Ко-
вачевић износи констатацију да ,,основна структурна доминанта песме
јесте паралелизам као еквивалентност”, при чему ,,сам термин парале-
лизам или еквивалентност готово да је иманентан поезији, јер призива
Јакобсонову поетску функцију језика” (114). С тим у вези, аутор изно-
си запажање да је ова пјесма ,,више него добар репрезентант засићене
поетске функције језика”, те закључује да је ,,песма Тако је певао Орфеј
једна од најзначајнијих аутопоетичких песама Ивана В. Лалића” (118).
У огледу Улог у пјесми Ђорђа Сладоја Ковачевић се бави тематско-
мотивском и стилистичком анализом пјесме ,,Зимска молитва за Улог
и за свих седамнаест његових становника”. Аутор најприје представља
кратку ,,историју” Улога, а затим своју пажњу фокусира на версифика-
цијски опис пјесме. Спроводећи детаљну анализу, Ковачевић показује
да је пјесма ,,сва у елегичном тону, с упечатљивим фигуративним сли-
кама, прављена по моделу амплификацијски структурисаног страмбо-
та и/или октаве, са врло наглашеним осјећањем поштовања и љубави
према Улогу, коме су историјске околности и бијела куга додијелили
статус града у нестајању” (130). Своје разматрање Сладојеве пјесме ау-
(Лингво)стилистичке анализе белетристичких текстова
тор завршава закључивши: „Ако је Улошки устанак обезбиједио Улогу

историјски незаборав, онда му је пјесма Ђорђа Сладоја обезбиједила
књижевноумјетнички живот. Јер град који је дигао такав устанак и град
који је завриједио такву пјесму каква је ова Сладојева – не може отићи у
заборав, без обзира што данас има само седамнаест становника” (130).
Сљедећи истраживачки рад разматра језичко-стилске поступке у
поезији за дјецу Душка Трифуновића која опјевава школске теме, ,,и то
само оне чију структурно-семантичку доминанту чине „језичке игре”.
,,А у школској дјечијој поезији Душка Трифуновића, како наводи Кова-
чевић, језичке игре се темеље на сљедећих седам језичко-семантичко-
стилских категорија: 1) хомонимији, 2) полисемији, 3) антиметаболи,
4) парадоксу, 5) неологизмима, 6) идиоматизацији и/или фразеологиз-
мима, и 7) жаргонизмима” (145).
У раду посвећеном стилистици драме, као корпус узети су тек-
стови Душана Ковачевића. Језички материјал који је аутору послужио
као база за истраживање чине сљедеће драме: Маратонци трче почасни
круг, Радован Трећи, Шта је то у људском бићу што га води према пићу,
Пролеће у јануару, Балкански шпијун, Професионалац и Урнебесна траге-
дија. Као доминантне стилско-језичке карактеристике драмског језика
Душана Ковачевића аутор издваја сљедеће: 1) специфичност деиксе,
2) однос дијалога и типова туђег говора, 3) дијалог и говорна карак-
теризација ликова, 4) реитерација и апосиопеза у дијалогу, 5) досјетке
у дијалогу” (153). Аутор закључује да је хумор једна од најзначајнијих
особина Ковачевићевих драма нагласивши да је у раду ,,само указано
на један тип творбе Ковачевићевих хумористичких исказа: на хуморис-
тичке досјетке Ковачевићеве. Међу тим досјеткама према структурно-
фигуративном критеријуму доминирају два типа: 1) досјетке парадок-
сичке структуре, и 2) досјетке зеугмичке структуре” (182).
И да закључимо. У радовима сврстаним у ову књигу освјетљавају
се стилско-жанровске особености прозних, поетских и драмских дјела
српских писаца. С обзиром на вишеструку корелацију критеријума који
су примијењени у анализи, сматрамо да ће монографија Стилистиком
кроз белетристику бити научни ослонац свим проучаваоцима стила у
умјетничким, али и другим типовима текста. Због тога је свесрдно пре-
поручујемо не само онима који се баве језиком него и широј научној
јавности, уз наду да ће увидјети да се љепота и значење умјетничког
текста не могу разумјети без анализе материје од које је створен.
Примљен: 30. новембра 2023.

Прихваћен за штампу децембра 2023.
Приказ
821.163.41.09 Popa V.(082)
10.46793/LIPAR82.227C
Марија С. Цветићанин1
Универзитет у Новом Саду
ВУК КОЈИ ЈЕ УМЕО ДА СЕ ИГРА БЕЛУТКОМ

(Слађана Илић (прир.), У заједничарењу с песником и небом,
Београд: Завод за проучавање културног развитка, 2022)
У заједничарењу са песником и небом јесте публикација објављена

на стогодишњицу рођења Васка Попе и део је едиције „Културни код”,
која излази у оквиру Завода за проучавање културног развитка. Зборник
је сачињен од есеја тумача књижевности, који су настајали у приближно
исто време. Наслов је инспирисан текстом Небојше Лапчевића Разговор
духом изоштрен у коме он истиче да само ангажовани читалац може
да разуме Попину поезију, тако што ће да се упусти у „заједничарење”.
Заједничарење би представљало „временски неомеђено сапостојање са
живим духом песника и његовим наслеђем” како појам тумачи Јана
Алексић у тексту штампаном на самим корицама зборника. Есеји у ок-
виру публикације распоређени су према блискости теме коју обрађују,
односно сфери песниковог стваралаштва на коју стављају акценат, у три
целине, од којих је прва Звездочатец и небески известилац, за њом следи
Речити тренутак, а зборник затвара Све мораш обавити на време; после
је све већ касно!. Последњи сегмент сачињен је од само једног текста, а
то је Васко и тачка Павла Угринова, који функционише као својеврсна
сублимација свега онога о чему су остали есеји говорили.
Публикацију отвара текст Саше Радојчића Магијско и објективно,
који износи већину тема и мотива којима се Васко Попа бавио, али и
истиче зашто је Попа био и остао важан песник, како за своје сувреме-
нике тако и за савремено доба и науку о књижевности (в. Илић 2022: 9).
О овоме сведоче и реченице којима је есеј завршен: „Рећи да је поезија
Васка Попе жива поезија, значи рећи да је жив свет који нам том пое-
зијом нешто говори. Шта говори – то ће знати они који живе песнич-
ки” (11). Иако се када се пише и говори о поезији Васка Попе највише
пажње обраћа на мотиве које је он користио, шта је позајмљивао из на-
родне традиције и фолклора, зашто се десио велик заокрет у његовом
стваралаштву у последње три збирке и многим другим темама које из-
виру из набројаног, ипак се чини да говора о свему овоме не би могло
да буде без подробног бављења језиком који је песник изградио. Стога,
1 cveticaninmarija435@gmail.com
и почињемо са оним што су књижевни тумачи имали да кажу о магич-

ном, односно магијском, језику његових збирки. Такав језик тематизује
већ поменути први есеј из публикације, а о њему затим наставља да го-
вори Драган Марковић у тексту Звезде су му биле ближе него сами људи,
као и готово сви други који следе (в. Илић 2022: 19). Иако се тумачи
нису превише упуштали у објашњења зашто је Попин израз тако назван
и који је значај тога, из уверења да је веома познато, треба истаћи да
су тумачи баш у помену језика пронашли упоришну тачку за говор о
другим аспектима песниковог дела, које су посебно желели да истакну.
Две су збирке на које је стављен највећи акценат, „Кора” и
„Усправна земља”, при чему им је додељен статус иницијалне каписле
за све оно што је настало након њих. Наведено не чуди ако се подсети-
мо да је „Усправна земља” као један од циклуса била део „Коре”, док
није одвојена у засебну збирку. „Усправној земљи” је посебну пажњу
посветила Светлана Шеатовић у есеју Васко Попа – синтеза српског
идентитета – тридесет година после, где засебно анализира песме
„Жича”, „Манасија”, „Косово поље”, „Венцоносац са Косова поља” као
и суштину циклуса „Ходочашћа” и „Савин извор” (в. Илић 2022: 43).
Кроз бављење наведеним песмама она је покушала да прикаже колико
„Усправна земља” као песничка збирка блиско корелира са другим фор-
мама стваралаштва којима се Васко Попа бавио. Мисли се превасходно
на антологију средњовековне српске књижевности „Јутро мислено” и
чувени „Србљак” који је „кључна књига која је мењала самосвест и са-
моспознање сопствених корена у најширем кругу српских књижевника
(Васко Попа, Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, Јован Христић, Ма-
тија Бећковић, Милосав Тешић), по речима ауторке (51). Тиме је пока-
зано да је Васко Попа и изван писања поезије истраживао и живео оно
што је и певао.
На ову тему наставља се и допуњује је есеј Васко Попа – песник
српске интегралне културе Марка Радуловића, који посебно истиче уло-
гу Светог Саве и средњовековља у стваралаштву овог песника (в. Илић
2022: 71). Оно по чему је још драгоцен наведени текст јесте истицање
мотива сунца, који заузима посебан положај у опусу Васка Попе (77). Уз
сунце као животодавну силу и извор светлости, неизоставан је и мотив
игре која је на неки начин и омогућена постојањем тог „песничког сун-
ца” које је покреће. О игри у поезији Васка Попе рекли су понешто гото-
во сви есеји који сачињавају публикацију. Трећи мотив који је додатно
апострофиран, јер се у неком облику пружа кроз целокупну Попину
књижевну продукцију, јесте мотив Косова и завета који је наш народ
дао, и то не само у оним песмама и циклусима који директно обрађују
битку и њене духовне и материјалне последице, него у вишем метафи-
зичком смислу Косова као „усправне земље” која је axis mundi нашег
идентитета, како оног колективног и народног тако и личног. Када је
реч о личном идентитету Васка Попе он је у тесној вези са његовим пе-
сничким идентитетом и у много чему се преклапају.
Вук који је умео да се игра белутком
Свакако да су тумачи истицали поодавно познато Попино ос-

лањање на фолклор и кратке народне облике којима се инспирисао.
Међутим, чини се да је покушао да осећа традицију, уместо да је само
чита, а затим и да тај осећај пренесе у његово време и заогрне га ру-
хом новог језика, стила и песничке ситуације, тако да очува првобит-
ни значај и поруку. Када је реч о традицији, фолклору, средњем веку и
наслеђу неизоставан је говор о такозваном „митском мишљењу” Васка
Попе којима се најподробније баве есеји другог дела публикације. По-
ред својих сувременика два су песника без којих поезија Васка Попе не
би била оно што јесте, а то су Растко Петровић и Момчило Настасије-
вић, које је сматрао за једне од најзначајнијих аутора наше књижевнос-
ти. На темељима њихове поезије је изградио основу за нека од својих
размишљања о народној традицији и националним симболима, о чему
пише Миломир Гавриловић у есеју Митска аутопоетика Васка Попе
(в. Илић 2022: 89). Када је реч о миту и односу Васка Попе према њему
чини се да ту има места за помен још једног од најзначајнијих аутора
наше књижевности, а то је Милош Црњански. На трагу наведене мисли,
Гавриловић у свом есеју разјашњава како се то човек препознаје у кос-
мосу и космос у човеку (116), на послетку чега јесте закључак да се све
у свему препознаје и да је све у својој суштини повезиво са свим, што је
сродно са основама суматраизма. Такође, са Иваном В. Лалићем, Ми-
одрагом Павловићем и Љубомиром Симовићем делио је срж око које
су се оријентисале све њихове теме, песничке слике, мотиви, стилске и
језичке иновације, а то је једна од најуниверзалнијих покретачких сила,
не само поезије, него и живота – љубав. О овоме говори значајан део
есеја Марка Радуловића Васко Попа – песник српске интегралне културе
(в. Илић 2022: 71).
Два текста у зборнику баве се „Малом кутијом” као синегдохом
онога што чини свет Васка Попе. Две ауторке, Злата Коцић у есеју Кос-
могонијски бумеранзи Васка Попе и Соња Миловановић у Сањаријама
о Малој кутији посматрају овај циклус од једанаест песама из перс-
пективе неке врсте заоставштине и његове поруке целом свету, како би
требало живети (в. Илић 2022: 33–40, 61–69). Шта истински означава
мала кутија тешко је одредиво сем да је „ова загонетна појава уједно и
сила стварања и сила разарања, конструктивно-деструктивни принцип
сопства и света” (в. 66). Мала кутија је „песма која сања” а свако од нас
треба да има у виду његов стих „Чувајте малу кутију”, јер чувањем ње
чува се сањар у себи.
Текст којим се завршава публикација Васко и тачка Павла Угри-
нова заокружује причу о Васку Попи коју су остали есеји приказали,
тако што чини управо оно што је и речено његовим насловом – истиче
важност стављања тачке (в. Илић 2022: 129). Васко Попа је морао да
престане и да се заврши у једном тренутку, а оно што је кључно јесте да
тај тренутак буде добро одабран, како се не би закаснило. За разлику од
живота песника његова поезија не мора да има крај у времену све док се
о њој говори и пише, чему ова публикација свакако доприноси. Наиме,

будући да је зборник објављен у години када се навршила стогодишњи-
ца рођења Васка Попе, он уместо тачке ставља зарез на проучавање ње-
говог стваралаштва, при чему доприноси очувању сећања на овог ауто-
ра, тако што обједињује све његове мотиве. Дакле, вук, со, земља, кора,
белутак и многи други налазе своје место у оквиру ове публикације.
Примљен: 19. октобра 2023.

Прихваћен за штампу октобра 2023.
Приказ
821.163.41-14.09 Марићевић Балаћ Ј.
10.46793/LIPAR82.231P
Стефан П. Пајовић1
Филозофски факултет (алумниста)
Нови Сад
ДАМСКИ ПИШТОЉ ПОЕЗИЈЕ

(Јелена Марићевић Балаћ, Арсенал, Шабац: Суматра, 2023, 94
стр.)
Друга песничка збирка Јелене Марићевић Балаћ садржи четрде-

сет и седам песама разврстаних у осам циклуса. Као што се из наслова
може наслутити, тема ове збирке јесте оружје. У том погледу, она је
слична првој збирци, Без длаке на срцу, у којој је песникиња проматрала
свет око себе кроз метафору разноразних врста длака. Ни Арсенал није
ћосав, јер уводна песма, „Кумина слама”, пева о стасавању ауторке као
о расту длаке, а свако ко је био тинејџер зна колико је ово непријатан
процес. И заиста, Арсенал је доста зрелији него претходна збирка, пре
свега по тематици која је далеко разноврснија, али то никако не нару-
шава семантички оквир параболе о оружју.
Како су критичари (Драган Станић, Лазар Букумировић и Ленка
Настасић) то запазили говорећи на новосадској промоцији средином
маја 2023. године, наслов збирке је једини ратоборан део исте. Унутар
пажљиво дизајнираних, маслинасто-зелених и црних корица (похва-
ла Суматра издаваштву), провејавају кротке теме, попут љубави, ро-
дољубља и српске традиције. Овај тематски нуклеус није се променио
у односу на прошлу збирку. Мотив љубави између мушкарца и жене,
као и увезивање ове метафоре са дихотомијом Турци – Срби присутна
је и у Арсеналу. Песма „За свечаном софром” недосмислено пева: „Ја
сам Турчин / А ти Србија” (71). У овој песми срећемо и метафору чопо-
ра. Она је двозначна, јер може означати народ као руљу која лута, али
се може читати и као снага вучјег чопора. Када „Гладијаторка у ноћи”
(50) остане сама и ван крда, она постаје рањива. И поред тога, дуалитет
мушко – женско је представљен као надигравање два подједнако снаж-
на партнера. Жена је хајдучица, а мушкарац краљ, како је представљен
у песми „Инсајдер” кроз метафору шаха (53). Читава збирка обилује
двозначностима и вишезначностима, што је знак да песникиња сазрева
и обогаћује свој опус метафора.
За разлику од збирке Без длаке на срцу где су длаке тумачиле
главну одредницу од које се ширила лепеза значења, Арсенал је дослов-
1 stefancacak32@gmail.com
Стефан П. Пајовић
но арсенал оружја где свако појединачно оружје представља значењски

свет за себе. Песма „Нагант” је одличан пример за то, јер се у њој прстен
помиње двојако. У стиху „Спавала сам са твојим орозом на десној руци”
(90), бурма се претвара у ороз, што она заправо и јесте. Прстен је ништа
друго до два спојена ороза, а песникиња отворено претвара прстен у
ороз у песми „Линије егзистенције” (26). Пуцање из дамског пиштоља је
метафора за читање поезије, односно за убојитост речи.
Ако се вратимо на песму „Нагант”, онда ваља поменути да она
садржи пристојну дозу еротичности, јер су питању љубавници који наги
леже у кревету. Назив песме је игра речима: наг – нагант. Додуше, ау-
торка се одлучила за писану форму изворног француског презимена
које би на руском, за чије потребе је прављен дотични револвер, гласи-
ла „наган”, што је једини исправан облик у српском језику.
Што се еротичности тиче, она је ненаметљиво присутна у читавој
збирци. Песма „Десет пауница” започиње стихом „Твој ханџар забоден
у мене зри” (36), док женски наратор у песми „Тетејац” тврди: „Убојита
сам само када ме / испале из тебе, нагло и брзо” (87). Осим што су садр-
жајно концизне, све песме имају за мотив кретање, најчешће исказано
кроз зрно метка које лети. „Мој калибар” је песма у дистиху:
„У календару љубави црни метак си био ти

и док сам ја нишанила, друга је жена ранила” (85).
Док се читају ови стихови, музика и аранжман долазе сами од

себе. У питању је ода песникињој несуђеној каријери текстописца забав-
не и (турбо)фолк музике. Овај мотив је постојао и у претходној збирци
и он сведочи о томе како поезија Јелене Марићевић Балаћ јесте све
осим високопарна, односно недоступна за читаоца. Она је или унутра-
шњи монолог који користи формат књиге као мегафон или је у питању
распевавање за широке народне масе. Иако се у њеној поезији срећу
мотиви који су неоспорно повезани са примарним занимањем песни-
киње (факултетски професор српске књижености), већина стихова је
испевана разговорним језиком, тако да додатна појашњења и фусноте
нису потребне. Њих у збирци готово и да нема, осим последње песме
која садржи поприлично исцрпан опис етимологије речи „грб”, који
можда помало нарушава ритам саме песме.
Што се тиче географских одредница, Дунав је и даље омфалос
песничког света Јелене Марићевић Балаћ. У песми „Стамбол капија”,
њена душа се рађа на Босфору и онда путује узводно делтом Дунава.
Овакво путовање има корелацију у стварном свету. Пут од родног Кла-
дова до Новога Сада, за песникињу заиста иде плавим коридором: Дуна-
вом. Она не само да признаје да је Дунав прати и носи кроз живот, већ
је уврстила ову европску реку у своје стихове.
„Пучина Дунава” је само једна од мноштва врсних колокација које
срећемо у збирци Арсенал. На „кори когита” је још једна алитерација
која открива песнички потенцијал Јелене Марићевић Балаћ. „Парче
Дамски пиштољ поезије
квасца” је песма која обилује стиховима који се дивно надовезују један

на други: „Парче квасца, цела плата” (45). Још једна важна просторна
и културолошка одредница јесте Русија. „Светлост Востока”, „пљоска
вотке” и „не зови ме Каћушом”, све су то сањалачки стихови које је мо-
гао изрећи имагинарни Вук Исакович исто колико и Јелена Марићевић
Балаћ. Родољубље, као један од начелних митова збирке Арсенал, уско
је повезано са Русијом као словенском утопијом.
Сродан мотив јесте и религијска нота која је присутна у поједи-
ним песмама. У „Лаванди” постоје мироточиви људи, док је човекова
судбина онеобичена калком „бодигард” у песми „Имала је снажније
руке него ја”. У „Једењу богова” имамо директан приказ хришћанске
кроткости која се тумачи кроз кључ хране и убијања. Након ње, следи
безмало аутобиографска песма „Богиње” где је песникиња реско опе-
вала своју усахлу порочност, тражећи смисао кроз игру речи (Богиње
– [мале] богиње).
По питању форме, нема значајнијих промена у односу на прошлу
збирку. Песме наликују на сонете иако то нису, мада велики број садр-
жи куплет на крају који прене читаоца. Заиста, када се рима појави
само у задња два стиха, чини се да има јачи утисак него да је унутар
правог сонета.
Све у свему, збирка Арсенал представља озбиљан искорак ка леги-
тимисању Јелене Марићевић Балаћ пре свега као песникиње, а не као
педагошког радника. Мада, једна од песама је посвећена њеној студент-
кињи. Када се на то додају песме намењене рођеном брату и венчаној
куми, онда добијамо комплетну слику песникиње. Она, пре свега, живи
своје стихове, што им даје непосредност и разумљивост који су одлика
само изврсних песника. Свакако можемо очекивати да наредна збирка
поезије ове ауторке буде поново тематски уоквирена. Након длака и
оружја, публика може само да наслути кроз коју ће метафору Јелена
Марићевић Балаћ наново опевати наш и свој свет.
Примљен: 6. јуна 2023.

Листа рецензената
У рецензирању радова пристиглих за објављивање у Липару 82,
учествовали су
Др Драган Бошковић, редовни професор
Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу
Др Душан Живковић, редовни професор
Др Часлав Николић, редовни професор
Др Никола Бубања, редовни професор
Др Данијела Јањић, ванредни професор
Др Јана Алексић, виши научни сарадник
Институт за књижевност и уметност у Београду
Др Ана Живковић, ванредни професор
Др Ђорђе Радовановић, доцент
Др Јелена Арсенијевић Митрић, ванредни професор
Др Нина Манојловић, доцент
Др Бојана Вељовић Поповић, доцент
Др Кристина Парезановић, доцент
Мр Лидија Јовчић, ванредни професор
Академија уметности у Новом Саду
Др Марија Танасковић, доцент
Педагошки факултет у Ужицу
Др Маша Петровић Гујаничић, доцент
Др Аница Радосављевић Крсмановић, доцент
Др Јелена Јаћовић, доцент
Филозофски факултет у Нишу
Др Иван Јовановић, ванредни професор
Филозофски факултет у Нишу
Др Бојана Раденковић Шошић, доцент
Др Љубица Ђурић, доцент
Филолошки факултет у Београду
Др Саша Марјановић, доцент
Филолошки факултет у Београду
којима се искрено захваљујемо на професионалности и колегијалности.
Уредништво Липара
После пријаве научног сарадника часописа Липар о кршењу академских
норми у случају објављеног рада, редакција Часописа одлучила је да се рад
„Иронија и пародија у делу Искупљење Ијана Мекјуана” Катарине С. Лазић,
објављен у броју 80 часописа Липар повуче и да се у броју 82 овог часописа
објави белешка редакције о томе. Рад ауторке Катарине С. Лазић повлачи се
зато што је утврђено да, услед делова текста нереференцирано преузетих из
текста другог аутора, рад не представља оригинални научни допринос.
Липар
Часопис за књижевност, језик, Lipar / Journal for Literature, Language,
уметност и културу Art and Culture
Издавач Publisher
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac
За издавача Published by
Ненад Филиповић Nenad Filipović
Ректор Rector
Суиздавач Co-publisher
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Filology and Arts Kragujevac
За суиздавача Co-published by
Зоран Комадина Zoran Komadina
Декан Dean
Лектор Proofreader
Милица Милојевић-Миладиновић Milica Milojević-Miladinović
Преводилац Translator
Андрија Антонијевић Andrija Antonijević
Ликовно-графичка опрема Artistic and graphic design

Лазар Димитријевић Lazar Dimitrijević
Технички уредник Technical editor

Ивана Тодоровић Ivana Todorović
Адреса Adress
Јована Цвијића б.б, 34000 Крагујевац Jovana Cvijića b.b, 34000 Kragujevac
Тел: (+381) 034/370-270 Phone: (+381) 034/370-270
Факс: (+381) 034/370-168 Fax: (+381) 034/370-168
e-mail: casopislipar@gmail.com e-mail: casopislipar@gmail.com
www.lipar.kg.ac.rs www.lipar.kg.ac.rs
Аутор типографског писма Resavska Author of font Resavska

Оливера Стојадиновић Olivera Stojadinović
Штампа/Print Print
Birograf Comp, Земун Birograf Comp, Zemun
Тираж Impression
100 примерака 100 copies
Липар излази Lipar comes out

три пута годишње three times annually
Часопис се суфинансира средствима Publication of the Journal has been

Министарства науке, технолошког развоја и sponsored by the Ministry of Science,
иновација Републике Србије Technological Development and Innovation
of the Republic of Serbia
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82
ЛИПАР : часопис за књижевност, језик, уметност и културу = Journal for

Literature, Language, Art and Culture / за издавача
Ненад Филиповић ; одговорни уредник Часлав Николић. - Год. 1,
бр. 1 (1999)- . - Крагујевац : Универзитет у Крагујевцу, 1999-
(Земун : Birograf Comp ). - 24 cm
Доступно и на: http://www.lipar.kg.ac.rs/. – Три пута годишње.

ISSN 1450-8338 = Липар
COBISS.SR-ID 151188999

Lipar 82

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lipar 82

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Липар XXIV/ 82 / 2023.

Уредништво Editorial Board

година XXIV / број 82 / 2023

Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

ЛЕГИТИМИЗАЦИЈА ВЛАСТИТОГ СТАТУСА МОЋИ

У овом истраживању представљени су типови легитимизације у самопредстављању

Кључне ријечи: Међународна кризна група, персуазивна моћ, легитимизација, ауторитет,

У свом извјештају са 77. сједнице генералне скупштине Уједиње-

Међународној кризној групи: „Током ове седмице, циљ Запада је задо-

10 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

сачињен је корпус који обухвата двије брошуре: „МКГ: Петнаест година

2. МЕЂУНАРОДНА КРИЗНА ГРУПА

Када говори о својим почецима и разлозима за оснивање 1995.

6 ICG: Fifteen years on the Frontlines 1995–2010.

којима се дешавају сукоби и истовремено вршити притисак да се одмах

12 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

МКГ види потребу за ангажовањем ЕУ и њених земаља чланица.17 Ана-

њеном улогом у производњи и комуницирању криза (Сајмонс 2014), те

14 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

да препруке МКГ-а често нису у сукобу са политичким преференцијама

Репродуковање статуса моћи, као у случају Међународне кризне

Бенет лоцира легитимизацију у шири оквир реторике, као облик „пер-

3.1. Легитимизација позивањем на ауторитет (authorization)

16 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

3.2. Морална евалуација (moral evaluation)

3.3. Рационализација (rationalization)

3.4. Митопоетика (mythopoesis)

Насловни слогани самопредстављања Међународне кризне групе

Подстраница Насловни слоган

Наиме, елидирана конструкција у насловном слогану „Спреча-

Позивањем на ауторитет 33%

лични ауторитет - 40%

4.1. Легитимизација позивањем на ауторитет

18 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

(препоруком). Висок проценат овог типа легитимизације идентифокван

Наведени примјери су истовремено и примјери легитимизације

(3) 47 чланова Управног одбора Међународне кризне групе долазе из 31

Поред легитимизације похвалом која се прибавља директним

27 У примјерима који слиједе курзивом назначене су језичке конструкције којима се реализује

страна у конкретном сукобу, или похвале долазе од представника нај-

(6) Наша мисија је спречавање, рјешавање и ублажавање погубних сукоба

Поткатегорија инструменталне рационализације у чијем је фоку-

20 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

4.3. Морална евалуација

(8) Сматрам да се исплати улагати у спречавање сукоба. […] Бавећи се

Наведени примјери свједоче о маркетизацији (Ферклаф 1993)

(9) Кризна група обезбјеђује информације доносиоцима одлука средњег и

Укратко, Кризна група заобилази посреднике у ланцу информација што води

Други најзаступљенији дискурс са којим се повезују апстраховане

(10) Кредибилитет Кризне групе се заснива на теренском истраживању37

(13) Почетком 1990-их година, међународна заједница није нити предвидје-

Канонска прича у темељу наведеног наратива дешава се 1993. го-

22 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

вље „Међународна кризна група” у овом раду) када почиње да се ствара

(14) Онда смо водили интензивне разговоре о потреби за постављањем

Поред горе размотрених типова легитимизације који имплицитно

(16) „Оно што ви покушавате је да нас натјерате да вам дамо златни

Иначе, невољност међународне заједнице да се ангажује на спре-

Процентуална заступљеност типова легитимизације идентифико-

24 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82

Блисман де Гевара 2014а: B. Bliesemann de Guevara, On Methodology and Myths:

Ljerka V. Jeftić / LEGITIMIZATION OF POWER STATUS IN INTERNATIONAL

Summary / The paper presents types of legitimization in the self-presentation of

Key words: International Crisis Group, persuasive power, legitimization, authority,