Николај Кољада

Лажљивица
Једночинка

Лица

Маргарита Серафимовна – 70 година.

Серафима Маргаритовна – 70 година.

У провинцијском музеју.
Наше време.

1
 Пролеће, почетак маја. У музеју, старој кућици у центру вароши, хладно, грејање
је искључено. То је приземна кућа, дрвена – провинцијски музеј, не зна се чега, да ли
локалне литературе, можда историје, или неке овдашње значајне личности. Није јасно,
све је на гомили, све помешано, свакојаки експонати висе по зидовима. И некакав зелени
мундир стоји у углу, у витрини, и сабље висе по зидовима, и књиге на полицама, и шољице
и тањирићи у ормару, заједно са старим новчићима, писмима, гушчијим перима. Још су
ту и пуњене лисице, медвед, тетреби и зечеви.
У све четири музејске просторије – старински намештај: сточићи, нетиши,
писаћи сто, шкриње, ормари, исти бронзани лустери висе са плафона сваке просторије. И
свашта ту још лежи, ваља се, трице и кучине, заборављене, прашњаве, плесњиве
стварчице, ником’ потребне, одавно зреле за бацање.
Ипак, све је некако удобно, пријатно, врло чисто. Свуда ћилимчићи, столњаци,
крпарице,на прозорима ланени застори кроз које пробијају зраке сунца. Делује као да је
све скупљено без икаквог реда али, опет, некако као да није мртво, као да се ту живи, као
да је домаћин малочас изашао, само на трен, јер овде је све што је потребно за живот.
У једном углу, на поду, решо, на њему лонац у коме се крчка кромпир. Домаћу
атмосферу једино нарушавају омањи стубићи између којих је разапет црвени плишани
канап, а на њему, цедуље закачене лепљивом траком, на којима је руком исписано
„Молимо не седајте!“, „Молимо не идите иза ограде!“, „Молимо, не дирајте рукама
намештај!“, „Молимо, пазите на хигијену!“, „ Молимо не отварајте фиоке!“, „Молимо,
не дирајте рукама експонате!“ .
Ту је и омањи сто, прекривен столњаком, на њему тањири, прибор, све сервирано
и прекривено салветама. Крај врата је већи сто, на њему жути телефон.
Крај једног од тих плишаних канапа – оградица, стоје МАРГАРИТА
СЕРАФИМОВНА и СЕРАФИМА МАРГАРИТОВНА.
МАРГАРИТА је у строгој одећи, у сандалама, са уредном фризуром.
СЕРАФИМА је сасвим другачија, сва некако раздрљена, у кинеској перјаној јакни,
из које вири пуњење, са торбетинама – оне су крај ње. На глави јој плетена капа од зечје
вунице, сва уваљана, на ногама јој гумене чизме, нос јој црвен, тек што је ушла, смрзла се
напољу, са чизама се вода слива на ћилимчиће и крпаре.
Сат са кукавицом оглашава шест поподне. Кукавица шест пута излази и кука.
СЕРАФИМА: До колико ви овде вечерас служите отаџбини?
МАРГАРИТА: Како то мислите?
СЕРАФИМА: Јел’ вам још отворен музеј?
МАРГАРИТА: Зар се не види?
СЕРАФИМА: Ево, ја донела ову везену марамицу.
МАРГАРИТА: А шта ћу ја са њом?
СЕРАФИМА: Не ви, него музеј. Музеју сам донела, овом у коме сад’ стојимо.
МАРГАРИТА: А шта ће музеј са њом? И, најважније, зашто?
СЕРАФИМА: То је успомена. То је марамица још од моје прабабе. Ова марамица памти и
рат из 1812. Можда је и Кутузов, лично, држао у руци!
2
МАРГАРИТА: А Наполеон, да је није и он држао?
СЕРАФИМА: Ја мислим да је и он држао.
МАРГАРИТА: Аха. Ево, као да гледам Рјепинову слику: стоје Кутузов и Наполеон уочи
Бородинске битке и усекњују се у вашу марамицу. Усекњују се, усекњују, један
другом отимају, ову, ту, вашу марамицу, па после, хајд’ у битку...
СЕРАФИМА: Јесте. Баш ову.
МАРГАРИТА: Да, ову гомилицу штроке.
СЕРАФИМА: Ту, јесте, баш ту гомилицу штроке. Шта мислите? Игра случаја? Не бих
рекла. Нећете да је узмете? Нема везе. (Пауза) Музеј, аха. Не цептите ви баш над
нашом историјом, јасна ствар, у очи вам кажем! Либерали! Јел’ да?
МАРГАРИТА: Цептим ја над нашом историјом. Само, ако је бесплатно. А ви ту хоћете да
ми продате ово. То, ту. Нећете да поклоните. Жено, ово је музеј. Схватате? Наши
фајлови сећања, да тако кажем. Схватате?
СЕРАФИМА: Шта?
МАРГАРИТА: Ту је прошлост, скупљена на једном месту. Овде не можете без улазнице.
Убаците у аутомат пет рубаља и он ће вам избацити улазницу. Схватате?
СЕРАФИМА: Аха. Схватам. Још и да вам дам мојих пет рубаља. Аха. Одмах. Без
улазница. Имам ове гумењаке на ногама. Оне му дођу моје улазнице. У њима ћу да
мало прошетам овде, да обиђем. Јер, овде се свашта догађа, свашта, видим ја.
(Обилази просторију, прилази столу на коме је жути телефон узима слушалицу,
виче.) Обезбеђење? Што ви тако килаво чувате музеј, а?! Или сте и ви са њима у
талу?!
МАРГАРИТА: Шта то радите, коме то вичете?! Који сте број окренули?
СЕРАФИМА: Нисам ништа окренула. Ништа. Ја вичем у свемир.
МАРГАРИТА: Жено, идите већ једном! Нема чувара, пустили смо га кући! Шта се ту
дерете? Овде мора да влада тишина! Експонати ће од ваше дреке да попуцају!
СЕРАФИМА: Ко ће да попуца?
МАРГАРИТА: Стаклене витрине ће попуцати! Ово је музеј, кажем вам! Овде је код нас
специјална микроклима, вентилација, а ви ми ту довлачите прљавштину са улице, и
још вичете!
СЕРАФИМА: У души је теби прљавштина. Још то треба проверити, ко довлачи
прљавштину у музеј. Укратко, доста пренемагања. Не развлачи ми слине ту.
МАРГАРИТА: Шта?! Чујете шта вам кажем, стакла ће од ваше вике попуцати!
СЕРАФИМА: Аха, само што нису попуцала. Где су вам овде чувари? Нема никог? Јасна
ствар! Развлачи ко стигне државну имовину! Јер, нико не контролише, а они ту у
музеју стално пијанче! Оргијају! А све бабетине! Скупе се и лочу! И данас!
Скупиле се да натегну! Ето, молим лепо! Спушта слушалицу. (Прилази мањем
сточићу у центру собе, смакне салвету којом је сто прекривен. Сто је постављен.
На њему свежи краставчићи, тацне са сецканим кобасицама, шунком, парадајз –
скромно али, може да се прегризе)

3
МАРГАРИТА: Па шта? Ја славим јубилеј! Ја данас прослављам, не 80, не 75, седамдесет
година! А још је и Први мај и Дан победе!
СЕРАФИМА: И,колико вам је онда година, а и који празник славите? Одлучите се!
МАРГАРИТА: Колико треба! Који хоћу!
СЕРАФИМА: А, шта, да није можда овде у музеју кафана? Видим ја како се понашате.
Сваки дан ја прођем, прошетам са Петриком крај ових прозора, крај вашег музеја,
гледам вашу пијанку.
МАРГАРИТА: Са каквим ви то Петриком шетате? Ви сте стара жена!
СЕРАФИМА: Нисам ја стара жена. А Петрик је моје куче. Члан моје породице. А ви
мислили – неки мушкарац? Ви овде размишљате о мушкарцима! Јасна ствар. Ево,
понављам, донела сам марамицу, хоћете ли да је откупите?
МАРГАРИТА: Јасна ствар. Петрик – члан породице, није мушкарац, него пас. Хитна
помоћ већ долази. Психијатрија. А ја вас још једном питам, где ћу ја са том вашом
марамицом, опет и опет вас питам?
СЕРАФИМА: Не ви, није вама, него музеју. Опет вам кажем. Не хистеришите ми ту,
разговарајте мирно са посетиоцима музеја.
МАРГАРИТА: Добро, а шта ће музеј са њом? И главно – зашто? Ми тих стварчица,
марамица, везова, хеклераја, имамо преко главе, не знамо шта са њима. Све је
препуно марамица! Све фиоке, сандуци, шкриње. Да сте макар нешто мало боље
донели, не на продају, него на поклон!
СЕРАФИМА: Одавно вас ја посматрам. Још од лане сам вас ја упамтила, како овде
правите клуб алкохоличара! Још једном вам кажем, старе алкохоличарке! Кажем,
скупљате се овде и лочете, цугате, наливате се, певате песме, дерњате се, цела
улица вас чује, цео наш Литературни кварт вас чује! Ово није музеј, него дом
пијанаца! А, молићу, себе називате никако другачије, него „есенцијом
интелектуалаца“. Јел’ тако? Есенција?! Камена сода, пре бих рекла!
МАРГАРИТА: Јесте, овде се окупља родбина, потомци наших локалних књижевника.
Ово је музеј Чехова, Горког, Шолохова, Иљфа и Петрова – зато се и окупљају
сродници! И других великих писаца, ово је и њихов музеј!
СЕРАФИМА: Јаооо, ала га ти налага!? Откуд рођаци Чехова у нашој вароши?! Теби се
нека даска у глави померила, испаметила си се?
МАРГАРИТА: Не буквално рођаци, већ рођаци по духу, жено.
СЕРАФИМА: Лажљивица!
МАРГАРИТА: Шта? Како?!
СЕРАФИМА: Написаћу ја жалбу у управу, видећеш, у полицију, у санитарну инспекцију,
у службу за заштиту потрошача, у противпожарно, у пореско, свуда где треба! Да
вас причврље, све вас, маторе алкохоличарке, да вас добро причврље!
МАРГАРИТА: Драги Боже, она шетка са Петриком и људима квари расположење! Ми
овде немамо Петрике! Пишите до миле воље! Лепо народ каже: Не би знали да је
детлић, да не откуцава!

4
СЕРАФИМА: Да, Петрике немате. Детлићи. Вама детлићи куцкају у глави, већ кренула
старачка деменција, зато што сте пијандуре, све ви!
МАРГАРИТА: Готово! Крај! Идите. Укључујем аларм у музеју, готово.
СЕРАФИМА: Значи, нећете узети марамицу?
МАРГАРИТА: Не! Већ сам рекла, нећу. И?
СЕРАФИМА: А имам ја још овде..ево (Копа по торби, вади свећњак) Ретка ствар. Такве
ствари сада више не праве.
МАРГАРИТА: Такве навалентне, право да вам кажем, више не праве. Ваш свећњак је
„мејд ин Кина“! Пекинг! Или Шангај! Одлазите!
СЕРАФИМА: Мало пажљивије са изражавањем. Ево га чајник, ево примус, ево фини
порцулан, ретке ствари, а не као овде, код вас, гледај!
МАРГАРИТА: А ви целу кућу довукли овамо? Јесте ли макар нешто оставили себи?
Готово. Ово није бувљак. Готово. Довиђења.
Ћуте.
СЕРАФИМА: Значи, славите Први мај, Дан победе, јели? Дан победе над вашим
старачким алкохолизмом, јели?
МАРГАРИТА: Па, ако хоћете, може и тако. Одлазите, чујете шта кажем?
Ћуте.
СЕРАФИМА: Ја вас све мрзим, све, ја сам свима кварила живот, тако ћу вас ојадити, тако
ојадити, ја сам увек кварила, и увек ћу, и вама, гадови, ојадићу вас, увек, ојадићу,
ојадићу!
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Мрзим вас, све вас мрзим, гадови!
МАРГАРИТА: Због чега?
СЕРАФИМА: Ни због чега, просто тако.
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Мрзим све гадове. Све бих поубијала, толико мрзим. Овим гумењацима
згазила. Мене злоба према свима вама гуши. Мене радост обузме када негде, неко
умре, или негде, некоме није добро.
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Тако треба. Мени је тако боље. Лакше.
МАРГАРИТА: Ужас. Ви сте много болесни. Ево, ускоро ми долазе људи, на славље и они
ће ми помоћи. Да вас избацимо! Видим да сама нећу моћи да изађем на крај са
вама, безобразницом! И чувар, баш данас отишао на село, да сади кромпир. Овде се
пази на тишину, кажем вам! Експонати не смеју да се излажу вибрацијама!
СЕРАФИМА: А ја и не вибрирам.
МАРГАРИТА: Вибрирате гласом! Стакла на витринама ће попуцати! Крештите као, као
Јерихонска труба! Наши фајлови сећања ће пропасти!

5
СЕРАФИМА: Стакло ће ускоро да попуца од вашег локања! Дајте ми књигу жалби, све
ћу да напишем, како ви, молићу лепо, чувате те фајлове сећања!
МАРГАРИТА: Какво локање? Шта то причате?
СЕРАФИМА: Где је књига жалби?
МАРГАРИТА: Ми немамо књигу жалби, већ књигу утисака! Ено је, лежи на столу.
Пишите шта хоћете, ено је, књига!
СЕРАФИМА: И написаћу! (отвара књигу утисака, хоће да седне на столицу, спрема се
да пише)
МАРГАРИТА: Забрањено је седети на експонатима!
СЕРАФИМА: Ако је, нема везе! Ја ћу стојећки. Музеј, аха. Двадесет први век, аха. А
хемијску привезали канапчетом, да је неко не здипи. Ух. „Ја сам грађанка
Серафима Маргаритовна Кисељова...“
МАРГАРИТА: Ко је Серафима Маргаритовна?
СЕРАФИМА: Ја сам Серафима Маргаритовна!
МАРГАРИТА: Ја сам Маргарита Серафимовна!
СЕРАФИМА: А ја Серафима Маргаритовна!
МАРГАРИТА: А ја Маргарита Серафимовна! Немојте да ми се шегачите!
СЕРАФИМА: То се ви шегачите, са националном културом и историјом! Пролазим ја
сваког дана поред овог вашег музеја са Петриком, идем ја живим ту, преко пута, и
стално вас посматрам, вас три и четврти, чувар – кроз прозоре и мозак ми пуца,
хоће да експлодира! Још мало ће крв из очију да ми шикне, од срамоте, због вас!
Зато, јер видим, видим шта сте ту направили!
МАРГАРИТА: Ма, ми се само дружимо после посла, правимо планове, размишљамо о
разним новим изложбама, а данас, ето, данас са сарадницама обележавамо, ето –
Ускрс! Шта, није ваљда забрањено?
СЕРАФИМА: Аха, већ и Ускрс! А Први мај, Дан победе, и рођендан – то сте баталиле,
јели? Па мало пре сте рекли да их славите?
МАРГАРИТА: И шта онда, опет вас питам – да ли је то забрањено?
СЕРАФИМА: Значи, ’оћете ли и Дан победе да славите?
МАРГАРИТА: И Дан победе! И Дан пионира! И дан бриге о деци! И Дан републике! Ми
Руси имамо много празника, све ћемо да их прославимо! Ето, ви нисте Рускиња –
ви их ни нећете славити са нама!
СЕРАФИМА: Зашто ја нисам Рускиња?!
МАРГАРИТА: Па, презиме по оцу вам Маргариновна, сами сте рекли! Није наше!
СЕРАФИМА: Мало сте омашили, није Маргариновна, него Маргаритовна! Мој тата се
звао Маргарит – био Бугарин! На бугарском „маргарит“ – то значи бисер, јасно?
Тата Бугарин!
МАРГАРИТА: Значи, ви сте Серафима Бисеровна?

6
СЕРАФИМА: Џабе ме ви подбадате. Није смешно и неће вам успети. Значи, ево шта још:
донела сам ја и (Копа по торби) ево, ово, бокалчић, ливени, само нема пића у
њему, мислим, то би баш било по вашем укусу.
МАРГАРИТА: Кажем вам – ништа нам не треба: ни пиће, ни бокалчић. Готово,
довиђења, музеј је затворен! Серафима Маргаритовна, вас је таквих много, а ја сам
једна!
СЕРАФИМА: Не, није затворен! У Правилнику о музејима Руске Федерације лепо пише
„Музеји се затварају када их напусти последњи посетилац“!
МАРГАРИТА: Нешто се не сећам тог правилника.
СЕРАФИМА: А чега ви уопште можете да се сетите?! Сећате ли се ваших, како кажете,
фајлова? Свега се сећате, јели?
Ћуте.
МАРГАРИТА: Добро. Разгледајте нашу музејску поставку, до краја – и онда се губите.
СЕРАФИМА: А, не. Мени треба стручно вођење. Потребна су ми објашњена. Не могу
само тако да гледам те сакупљаче прашине. Морам да схватим зашто је све то ту и
зашто је сакупљено.
МАРГАРИТА: Ви треба да схватите, јели?
СЕРАФИМА: Јесте, ја захтевам да ми се каже зашто је то све овде, и тамо, и овамо, све
ово.
МАРГАРИТА: Овде, тамо и овамо? Добро. Почињемо разгледање. Ево овде вам је, жено,
испод стакла, мамутово говно. Окамењено. Ово тамо – око диносауруса.
Окамењено. Оно онде – костур змије коју су извукли из крокодиловог трбуха.
Костур је ту, а крокодил негде, тамо, још жив. Ово, ту, оружје из петнаестог века.
Може да опали, како се то каже код Антона Павловича. И, ето, то је све. Јесте ли се
науживали историје нашег краја? Све схватили о нашем крају? А сада, одлазите.
СЕРАФИМА: А зашто музеј носи име Чехова, или не знам ког’ писца, а у њему мамутово
говно?
МАРГАРИТА: Серафима Маргаритовна!
СЕРАФИМА: Маргарита Серафимовна!
МАРГАРИТА: Серафима Маргаритовна!
СЕРАФИМА: Маргарита Серафимовна!
МАРГАРИТА: Серафима Маргаритовна! Не изазивајте ме!
СЕРАФИМА: Маргарита Серафимовна! Па ви ћете запалити овај ваш бајни, пребајни
музеј!
МАРГАРИТА: Зашто бих га ја запалила?!
СЕРАФИМА: Зато што сам нањушила: осећа се загорели кромпир. Загоре вам кромпир
не решоу, претворио се у пире ваш кромпир. А ви само тим језиком палацате,
тандрчете, клопоћете, а музеј ваш дични изгоре!

7
МАРГАРИТА: (Панично трчи, чупа гајтан од решоа из утичнице, дограби крпу, подиже
лонац са решоа, стоји са њим у рукама)Стојте тамо, ништа не пипајте, само да
сипам воду! Трчи у тоалет, сипа хладну воду у лонац.
СЕРАФИМА: (Стоји, ноктом копа по некој слици на зиду) Сипаће она. Сама одавно
треба да буде просута. Последњу причест да јој сипају на главу. На гробљу да буде
експонат, а она музеј води, показује експонате. И још овде пије! Сви они ту пију,
наливају се! (Маргарита се враћа, ставља лонац на сто, из њега избија пара.
Стоји, ћути) Сипала си воду?
МАРГАРИТА: Од када смо ми то прешле на „ти“?
СЕРАФИМА: Ја сам с’ тобом на „ти“. Зато што ја такве не поштујем.
МАРГАРИТА: Добро, ја ћу са вама на „ви“. На агресију не узвраћам агресијом.
СЕРАФИМА: Пара избија. Кромпир! То помаже од свега, да удишеш пару од бареног
кромпира. (Пауза) Сваку болест лечи. (Пауза) Треба мирођију додати у кромпир.
(Пауза) И путер. (Пауза) Само, прави, домаћи, ја друге не узимам, пуни адитива.
(Пауза) Онда – прсте да полижеш. (Пауза) Тако треба барити кромпир. А не к’о
овај твој, клот. (Пауза) О, имате ту и газирану воду, „Пинокио“, као у детињству!
(Узима флашицу, врти је у рукама) Знаш како смо, као деца, од те флаше правили
анђела, птичицу? Скинемо етикету, пресавијемо на пола, и, ’оп, лети, права птица!
Лети! (Поцепа етикету, маше боцом)
МАРГАРИТА: Шта машете ту флашама?
СЕРАФИМА: Не флашама, него анђелима! Лете око мене!
МАРГАРИТА: А Петрика сте оставили завезаног на улици?
СЕРАФИМА: Седи код куће. Хајде, једи, док се није охладило.
МАРГАРИТА: Чекам да ви одете.
СЕРАФИМА: Добро, немој. Кад останеш сама, све ћеш појести. И ја кући тако, увек
једем сама. Не идем у мензе, да ме нико не гледа. Ја тако ружно целог живота
једем. А и оматорела сам. Можда ми испадне неки залогај, или почнем да мљацкам.
Немам зубе. Нећеш да једеш?
МАРГАРИТА: Не узбуђујте се. Сада ће доћи моје колегинице и онда ћемо да једемо. Ја
једем лепо, интелигентно. Ако вама испада из уста, то су ваши проблеми. Ми се
уопште не плашимо. Ми лепо једемо.
СЕРАФИМА: И пијемо.
МАРГАРИТА: Ми не пијемо. Ми гуцнемо. Ми имамо прославу. Мало ћемо да
прегриземо и нећемо да мљацкамо. Поседећемо мало, без вас. Ви нећете сести за
сто.
СЕРАФИМА: Ви не пијете. Ви за врат сипате. (Пауза) Ма неће ти нико доћи, не чекај.
МАРГАРИТА: Шта?
СЕРАФИМА: То, то. Отишле обе твоје колегинице у викендице. И Татјана Ивановна
отишла, одвезао је син, и Наталија Петровна, њу одвезао унук. Игра случаја? Не
бих рекла. А ти немаш викендицу. Немаш сина. Немаш унука. Иначе би и ти –
окренула кључ и отишла, зар не?
8
МАРГАРИТА: Како отишле? Зашто? Заборавиле су?
СЕРАФИМА: Нико није заборављен, ништа није заборављено. Просто, ти им не требаш,
то је све. Оне живе у мом улазу, пратила сам кад’ су одлазиле и зато дошла код
тебе. Знала да ћеш бити сама. Хтела сам да гледам како се мучиш. И, ево, гледам.
Зато што ја све вас мрзим, волим да гледам кад је некоме од вас лоше. Ако му је
мало лоше, пожелим да му је још горе. Одавно ја посматрам твој музеј, посматрам,
одавно. А шта, оне нису послале ни „есемес“, нису те позвале, да ти кажу како неће
вечарас да лочу са тобом? Да им се јебе за овај музеј, једино си се ти прихевтала за
њега, мила моја.
МАРГАРИТА: Зашто сте дошли овамо?
СЕРАФИМА: Тако да, са таквим пријатељима, Маргарита Серафимовна, непријатељи
вам уопште не требају.
МАРГАРИТА: Зашто сте дошли?
СЕРАФИМА: А мени се овде свиђа. Стара кућа. Стајала, трулила толике године. Ја
живим преко пута, рекла сам вам. Све сам видела. Пре пет година, ту висила табла
„На продају“ и број телефона. Окренула сам тај број, рекли, милион долара. Овде у
центру плац злата вреди. А после ту кућу узео наш месни тајкун, к’о бајаги, да
направи музеј од њега. Аха. Вас четири унајмио, да замаже очи. Као, музеј. А у
ствари – ви то не знате, јели – он то купио за себе, убрзо ће себи музеј ту да
направи. Ову његову кућу сад’ узела општина на издржавање, као, то је градски
музеј, све му плаћају, а то ће да буде музеј у част тог пања и пропалице. А после, ја
мислим да ће тако да буде, кад он зглајзне, цео ће овај крш да шутне у неки
подрум, и живеће овде. За сићу купио кућу у центру града. Свака част, човек зна
знање.
МАРГАРИТА: Ко вам је то рекао?
СЕРАФИМА: Сви то знају. Само ти не знаш. Ух. Што овде заудара на буђ. Ево, донела
сам и флашу. Па, кад’ сте већ алкоси, онда је ред да вам се доносе такви поклони.
(Вади из торбе боцу запушену папиром) Сама сам правила вино. Хоћемо да
седнемо, а?
МАРГАРИТА: Ко да седне?
СЕРАФИМА: Ми да седнемо.
МАРГАРИТА: Ја вас не познајем.
СЕРАФИМА: Ја сам Серафима Маргаритовна, па рекла сам већ.
МАРГАРИТА: А ја Маргарита Серафимовна.
СЕРАФИМА: Да? Игра случаја? Нисам стекла такав утисак, како то кажу на телевизији
(Смеје се)
МАРГАРИТА: Они неће доћи?
СЕРАФИМА: Они неће доћи. Ама, већ сам ти рекла. Да седнемо?
МАРГАРИТА: Али, како неће доћи? Обећали, да прославимо мој рођендан. И Први мај, и
Ускрс, и Дан победе.
СЕРАФИМА: Нећете га прославити.
9
МАРГАРИТА: Ипак нећу да укључујем аларм у музеју.
СЕРАФИМА: Па, и немој. Ево, да седнемо. Да попричамо. Попијемо. Рођендан ти је? Па,
ето. Ко се у мају родио, цео живот ће да се маје, знаш то? Па, као ти? Ти се, као, не
мајеш? Игра случаја? Не бих рекла. Могу да узмем кромпир? Јел’ млад?
МАРГАРИТА: Ко?
СЕРАФИМА: Кромпир?
МАРГАРИТА: Млади још није стигао. Петар Степанович ујесен доноси свој, млад.
СЕРАФИМА: А, да, да. Петар Степанович. Чувар, јели? Да узмем?
МАРГАРИТА: Да узмите, шта је ту је...
Седну.
СЕРАФИМА: (Узима кромпир из лонца, виљушком га набада, једе, опече се) Млад је
укуснији. Али, није лош ни матор. Кромпир. Укусан. (Ћуте)
МАРГАРИТА: А ко вам је рекао то за тајкуна?
СЕРАФИМА: Леп је сто. Лепо постављен, богато. А кукају како пензионери мало
примају. Није мало. А никог нема. Никоме ти ниси потребна. Рита, гузица ти скита.
Никоме ти више не требаш. А, никад’ и ниси. Офуцана торба, олињала крпара.
Само мени требаш.
МАРГАРИТА: Зашто ја вама требам?
СЕРАФИМА: Да могу да гледам како се мучиш, већ сам ти рекла! Седи, исплачи се.
Мени ће бити лакше.
МАРГАРИТА: Ма шта је ово?! Какав сте ви то човек?! (Пауза) Ја сам, ипак, села. Ја као
да сам под неком хипнозом. Да ме није ударио неки шлог? Неки микро шлог, па
ништа не схватам, а? Микро шлог. Он има такве симптоме, а?
СЕРАФИМА: Шлог, шлог. Хајде, узми, једи.
МАРГАРИТА: Или је ово некаква хипноза?
СЕРАФИМА: Хипноза, хипноза, дошло ти до носа. А да нису шлог и хипноза заједно?
Игра случаја? Не бих рекла. Једи, кажем ти.
МАРГАРИТА: Како то ја ту седим са вама, са Маргаритовном? А? Ево, чак ми се и ноге
одсекле, не могу да устанем, шта је то?
СЕРАФИМА: Пређи на „ти“, не пренемажи се. Ја сам Фима, а ти Рита. Јел’ тако?
МАРГАРИТА: Како да устанем? Остала сам без ногу.
СЕРАФИМА: Рита, Ритице, Ритуљка моја драга, ево шта имам да ти кажем – ти се
понашаш као жена на ниском социјалном свешћу. Схваташ?
МАРГАРИТА: Као ко?
СЕРАФИМА: Као проститутка.
МАРГАРИТА: Како то мислите?
СЕРАФИМА: Тако, тако, твоја социјална свест је нула, тропа, дупло голо! Помажеш
муљатору, ловатору да овековечи своје име – ај, ај, ај. Како те није срамота?
10
МАРГАРИТА. Ма ово је градски музеј, музеј народне културе и литературе! Ово је
народни музеј! Погледајте колико су нам из читавог града довукли експоната!
СЕРАФИМА: Аха! Довукли окамењена и неокамењена говна! Све што им било за
бацање!
МАРГАРИТА: Није тачно! Ја сам ставила објаву на интерент и они су доносили! Ту није
све на гомили, овде постоји систем у излагању и презентовању експоната!
СЕРАФИМА: Аха! Систем је – нула система. Систем „дај шта даш“. Систем „овамо прди,
а тамо смрди“. Све набацали на камару, овде вам је као на депонији, намонтирали
вас да то чувате, а ви, глупаче, верујете.
МАРГАРИТА: Ово је објекат од социјалног значаја!
СЕРАФИМА: Ово је социјално значајан објекат са женама са ниском социјалном свешћу.
МАРГАРИТА: Ма, одакле вам то?
СЕРАФИМА: Одатле. Свима би ти да угодиш. И још да ти кажем; Петра Степановича не
дирај.
МАРГАРИТА: Шта?!
СЕРАФИМА: Он се напатио. Паћена душа. Деведесетих је био криминалац. Бавио се
рекетом. Робијао осам година. Тамо га онај тајкун и упознао, на робији. И после му
помогао, узео га под своје, а сад га ставио овде, јер је постао, како да кажем – радно
неспособан.
МАРГАРИТА: Он је радно способан. Шта то лажете?
СЕРАФИМА: Он има старачку деменцију.
МАРГАРИТА: Нема он то! Ви само лажете, лажете, то сада, овог тренутка смишљате,
лупетате свашта!
СЕРАФИМА: Попиј још мало, Рита.
МАРГАРИТА: Хвала, нећу.
СЕРАФИМА: Па, празник је. Једи и пиј. Па зар није све твоје? Онда једи. А Петра
Степановића сам ја данас позвала телефоном и рекла му да му је викендица
изгорела – односно, да гори и да пожури да спаси шта може. И отишао у село.
Оставио те. Схваташ?
МАРГАРИТА: Како изгорела?
СЕРАФИМА: Тако, лепо, изгорела. Не стварно. Отишао после мог позива. Представила
сам се као комшиница из села и да његова кућица из снова гори, он отрчао.
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Ја морам са тобом да се обрачунам, Рита.
МАРГАРИТА; Ма шта ви хоћете?!
СЕРАФИМА: Чоколаду.
МАРГАРИТА: Шта хоћете?!
СЕРАФИМА: Не дирај га.

11
МАРГАРИТА: Кога?!
СЕРАФИМА: Петра Степановича.
МАРГАРИТА: А ко сте ви њему? Пробушено сито?
СЕРАФИМА: Ти, Рита, почињеш грубу игру...
МАРГАРИТА: Па он ће умрети од онога што сте му рекли!
СЕРАФИМА: Мислиш? Стварно? Мислиш, може да одапне, јели? Не бих рекла. Јак је он
чича. Али, било би лепо. Да одапне. Биће весело. Насмејаћу се.
МАРГАРИТА: Шта сте то умислили, нисте ваљда љубоморни?
СЕРАФИМА: Љубоморна.
МАРГАРИТА: Па он је стар.
СЕРАФИМА: Па шта? Шести.
МАРГАРИТА: Шта?
СЕРАФИМА: Ништа.
МАРГАРИТА: Стар је.
СЕРАФИМА: Није стар.
МАРГАРИТА: Никоме није потребан.
СЕРАФИМА: Мени је потребан.
МАРГАРИТА: Има ћелу. И длаке му џикљају из носа и ушију.
СЕРАФИМА: Па шта? Може да стави перику. А длаке се почупају.
МАРГАРИТА: Уралски дивљак.
СЕРАФИМА: Није страшно, нек’ је дивљак. А то што ти радиш, то је страшно,
француски блуд, да тако кажем.
МАРГАРИТА: Ма, шта ће ми он, не треба ми. Мени нико не треба. Ја одавно већ чекам
позив са неба.
СЕРАФИМА: Какав позив?
МАРГАРИТА: Такав. Само што нису позвали онданде и рекли „спремај се“.
СЕРАФИМА: А на који телефон ће да те позову? На овај? Неће. Нико те неће позвати.
Мада, било би лепо. Макар би се насмејала. Волим кад’ умиру. Сваки дан идем у
цркву, гледам опела.
МАРГАРИТА: Мени га је просто жао. Ја га храним. Све што остане код куће, ја му
донесем.
СЕРАФИМА: Мамиш га.
МАРГАРИТА: Не!
СЕРАФИМА: Шта је он, дворишна џукела, да га храниш твојим остацима? Он је твој
Петрик, јели?
МАРГАРИТА: Није, он је Петар Степанович.
12
СЕРАФИМА: Е, тако је. А није Петрик. Ти њега храниш, а он мени показује знаке пажње.
МАРГАРИТА: Какве знаке пажње, теби – односно, вама?!
СЕРАФИМА: Такве знаке, мени – односно вама.
МАРГАРИТА: Па, какве?
СЕРАФИМА: Увек кад прођем улицом, он ми упути неки комплимент.
МАРГАРИТА: Какав?
СЕРАФИМА: Каже „О, какав сладак пас!“
МАРГАРИТА: Па он то каже псу, а не вама.
СЕРАФИМА: Није. Он то хоће да каже, он прави алузију – кад имам тако лепог пса,
значи да имам добар укус.
МАРГАРИТА: Он то каже из пристојности.
СЕРАФИМА: Није из пристојности.
МАРГАРИТА: Био је припит.
СЕРАФИМА: Није много.
МАРГАРИТА: Он, кад попије, може и са бандером да кокетира.
СЕРАФИМА: Неће са бандером.
МАРГАРИТА: Он се пијан враћао са посла!
СЕРАФИМА: Тако је! А, чувар, тим пре, бивши бандит, не сме да пије! А ви га овде
опијате, све три !
МАРГАРИТА: Ма само чашица, после посла, то није опијање!
СЕРАФИМА: Чаша по чаша, а за месец испадне цела цистерна.
МАРГАРИТА: Доста!
СЕРАФИМА: Ја вас све мрзим, све, свима сам се светила, свима сам живот загорчала, и
вама ћу, свима ћу, наказе, загорчаћу, загорчаћу!
МАРГАРИТА: Зашто?!
СЕРАФИМА: Све вас мрзим, гадове.
МАРГАРИТА: Због чега?
СЕРАФИМА: Просто тако. Тако – рекла сам ти већ. Хајде, сипај. И ја да попијем у вашем
брлогу. Завидим вам, сваки дан овде лумпујете, а ја ништа. Хајде, седи ту, да мало
попричамо, другарице. Знаш, нисам ја само овакве мушкарце у своје време отимала
од других жена. Признајем, свашта је био у мом животу, из злобе, да покажем тим
жентурачама, па шта онда? Хтело ми се, желела сам да гледам њихову љутњу,
хтела сам да их излудим, а њих, те, те мушкарце, да ли сам волела, не, не – њих
никада нисам волела. Само у инат свима сам то радила.
МАРГАРИТА: Али због чега?
СЕРАФИМА: Због тога. И лагала сам целог живота, варала и гледала како они почињу да
ми верују – и како сам се само смејала! Као глумци на сцени, знаш: глуме, играју,
13
 играју, сви у сали плачу, ридају, а они оду иза сцене да попуше цигару и смеју се –
опет преварили будале!
МАРГАРИТА : Серафима Маргаритовна, а колико има да сте се последњи пут погледали
у огледало?
СЕРАФИМА: А ’што да гледам у њега?
МАРГАРИТА: Зато што је пакао празан – сви злодуси су на земљи.
СЕРАФИМА: Шта?!
МАРГАРИТА: Ви сте једна зла старица, да не кажем вештица. Ви лажете да сте били
увек такви? Сигурно сте тек сада, пред смрт, посатали такви?
СЕРАФИМА: Пред какву смрт? Каква смрт?! Ја тек што сам почела да живим. Не
сахрањуј ме гробарко – говнарко!
МАРГАРИТА: Испада да сте ви жена са ниском социјалном свешћу, а не ја.
СЕРАФИМА: Ох, мила моја, немаш ти појма како се твој пастув мота око мене, шта ми
ради! Немаш ти благе везе! Не, није секс оно што жени треба. Ако то не знаш, ја ћу
те научити. Бог је жену направио од Адамовог ребра. И, зато, жени и треба једна
ствар: да се свом мушкарцу увуче под мишку, да се ушушка, да затвори очи и заспи
тако, више јој ништа не треба. Уз његова ребра да се привије и заспи, и то је све.
МАРГАРИТА: Привијали сте се?
СЕРАФИМА: Привијала. Ноћу, по мраку, прибијала се и била она права, плакала уз
његова ребра. Не, не одистински плакала. Глумила, правила се. Грејала се.
Једноставно, тако је топло под мушким пазухом, знаш ли то?
МАРГАРИТА: Не знам.
СЕРАФИМА: Знам ја да си ти матора фрајла. Бабадевојка. Цео живот сама. Плашила се
да ономе кога волиш кажеш да га волиш. Плашила се да слажеш. Ниси веровала да
је то истина. Да је оно право. Цептела и мучила се. И ћутала, ниси говорила. Ето,
зато си, ћурко, и остала сама као пањ. Крај разбијеног корита, у смрдљивом музеју
олигарха – олигофреничара, седиш сама и чуваш мамутово говно. Зар није тако?
МАРГАРИТА: Значи, тако – зато сте дошли овамо? Да ми покажете колико сам лоша и
каква сам глупача?
СЕРАФИМА: Зато, наравно. Хоћу да ти кажем, певаш песму са ентузијазмом ал’ ти је је
глас много лош. И, мушкарцу да се ушушкаш под мишку, није ти то као да гураш
поткошуљу у гаће. Ти то не умеш. А ја сам умела. Ја могу. Хајде да попијемо по
једну.
МАРГАРИТА: Нећу са вама.
СЕРАФИМА: Добро, певај, певај даље, сви певају, само лос не пева, сметају му рогови.
МАРГАРИТА: Слушајте, одакле вам сво то ђубре од речи, сав тај вербални отпад, где сте
то покупили, као да сте нека робијашица?
СЕРАФИМА: Ма пусти то, него, да попијемо по једну. То су само моје пословице! Пиј,
кажем ти! (Пију. Ћуте)
МАРГАРИТА: А где су сви они?
14
СЕРАФИМА: Ко?
МАРГАРИТА: Па ти, који су вас направили од ребра?
СЕРАФИМА: Где су. Где. Прднули у чабар. Пет сам мужева имала. Пет. Зато што Бог
воли тројицу, а Лењин петолетку! Била сам лепотица. Не верујеш али, била сам.
Кучка сам била. Имала сам пет мужева.
МАРГАРИТА: И, шта? Сви поумирали? И немате уз кога да се ушушкате?
СЕРАФИМА: Погодила си. Може се рећи, црна удовица. А сада већ, сад ми се много и не
ушушкава. Живим од успомена. Седим, присећам их се, смејем се. Све их мрзим. У
реду је то, а? Није?
МАРГАРИТА: А шта ће вам онда Петар Степанович?
СЕРАФИМА: За колекцију. Биће шести! Игра случаја? Не бих рекла.
МАРГАРИТА: Мени у инат?
СЕРАФИМА: Погодила си, опет. Кад овако лепо ћаскамо, ево ти још неки поклон за
музеј. Волиш поклоне? Нећу да ти продам, ово је на поклон! Копа по торби. Ево,
крстић мог првог мужа. Ево, позлаћен сат мог другог мужа, па шоља трећег,
пепељара четвртог, ево упаљач од метка петог, он био првоборац, од њега ми
остала добра пензија – ох, лепо смо живели!
МАРГАРИТА: И где ћемо ми са свим тим?
СЕРАФИМА: Можете музеју да промените име у „Музеј мужева Серафиме
Маргаритовне“. (Смеје се)
МАРГАРИТА: Због чега сте дошли?
СЕРАФИМА: Стварно треба променити име! Била их петорица. Ако промените име, ред
има да се отегне, ено, чак тамо, до моста. Свима ће бити занимљиво да погледају
такав рекорд, за Гинисову књигу.
МАРГАРИТА: То је књига идиотских достигнућа, Серафима Маргаритовна.
СЕРАФИМА: Не завиди, Маргарита Серафимовна. Још ћу ти експоната ја донети.
МАРГАРИТА: Ово је ноћна мора. Треба кренути кући. Стварно, нико није дошао.
Серафима Маргаритовна их је све отерала. Хвала јој. Сама сам за столом.
СЕРАФИМА: А ја се не рачунам?
МАРГАРИТА: Ја сама. Баш као и читавог живота.
СЕРАФИМА: Па, ваљда си некад’ неког волела?
МАРГАРИТА: Глупача, наспремала сам ту, као за свадбу. Хвала овој овде, што их је све
растерала. И овако у мом животу нема никаве радости, она још и додала. Били
остаци, мрвице живота, она и то украла.
СЕРАФИМА: Ја вас све мрзим, све, свима сам живот загорчала, тако сам вам загорчала, и
још ћу, гадови, опет ћу, загорчаћу, загорчаћу! Немој тако трагично и театрално.
Ево, једемо. И све је у реду. И никога ја нисам отерала. Да су хтели, дошли би.
Значи, нису хтели. А ’што да долазе код тебе? Ти си гњаваторка, знам ја то. Седиш,
присећаш се свакојаких бесмислица из свог живота. Причаш, причаш, не

15
 престајеш. А њима непријатно да ти кажу да ућутиш и не присећаш се тих разних
кршева из свог живота.
МАРГАРИТА: То су моји фајлови сећања. Не дирајте.
СЕРАФИМА: Ма какви фајлови, шта понављаш једно те исто?
МАРГАРИТА: Ви то не разумете.
СЕРАФИМА: Ма јесте, ко сам ја да разумем.
МАРГАРИТА: И нико не разуме, о чему ја размишљам.
СЕРАФИМА: Паметан тражи узрок несреће у себи, а будала у другима. Капираш моју
мисао?
МАРГАРИТА: Схаватам. Значи – ја сам будала.
СЕРАФИМА: Још каква. Будала са ниском социјалном свешћу. Пијем у твоје здравље.
Ох, па ја заборавила, донела сам још и штрудлу, сад’ ћу! (Копа по торби)
МАРГАРИТА: Не треба. Немамо је где, мораћемо да је бацимо.
СЕРАФИМА: Ама, права штрудла! Није окамењена! Све ћемо да поједемо. До јутра има
да банчимо, пустићемо музику, играћемо, ено, у оне костиме ћемо да се
пресвучемо, а? Да запамтиш овај дан, заувек. То јест, твој јубилеј. „Ово је дан
Помпеје! У прах се претвори све!“..
МАРГАРИТА: Та ваша торба, она нема дно? Тамо је можда и неки багер, неки
„калашњиков“, Ајфелова кула – шта још има тамо? Мантил, летећи ћилим, има ли
и тога?
СЕРАФИМА: Да. Ту је и мантил, и ћилим – авион. Све своје са собом носим. Сви моју
скупљачи прашине су ту, сви поклони, читаво наследство од мужева. Све ћу да
разделим.
МАРГАРИТА: Спремаш са да умреш?
СЕРАФИМА: Не, не да умрем. Мало хоћу да будем добра, да не будем зла.
МАРГАРИТА: Лажете.
СЕРАФИМА: Да. „Касно Соња попи лековиту воду, бубрези се спремили да оду!“
Хоћемо још по једну?
Пију.
МАРГАРИТА: (Узме парче штрудле. Једе, њушка штрудлу) Како лепо мирише штрудла.
На хлеб. Мајка пекла такав хлеб у нашој кући на селу. Исто тако мирисало. А
комшије куповале хлеб. И мени се чинило да је тај хлеб из продавнице сто пута
бољи. Мама оде на посао, а ја код комшинице, понесем наш хлеб и мењам га са
њом за куповни. Глупача.
СЕРАФИМА: Јесте, глупача.
МАРГАРИТА: Ваша штрудла мирише баш тако.
СЕРАФИМА: А, по теби, на шта треба да мирише? Па на хлеб мирише. А ту код тебе у
музеју мирише на прашину и мемлу.

16
МАРГАРИТА: Па да. Мирише на нешто тешко али пријатно. Код баке на селу била
земљана кућа. У њој исто тако мирисало. Од земље, од које је била саграђена.
Зидови били земљани, у пољу правили непечене цигле, доносили, зидали. А онда
облепили блатом. Топло било у тој кући. Мала, две собице, пећ, патос, то је све и
свима је било довољно.
СЕРАФИМА: И моја бака имала исту такву кућу.
МАРГАРИТА: Синоћ сам се враћала кући, прошла крај бензинске пумпе и одједном
осетила мирис бензина. Стала сам. Стојим и удишем мирис. А већ пада мрак, сунце
зашло. Пролеће је ове године прохладно. Стојим тако, и удишем тај мирис.
СЕРАФИМА: Ала си се распричала. Досадно ти самој, јел’ да? Види како ти чашица
развезала језик, а? И, шта је онда било?
МАРГАРИТА: Стојим тако. И одмах сам се сетила како ме отац возио у свом камиону.
Возио је пшеницу у силос, водио ме, ја мала. Да ли је то било, или не? Није било,
чини ми се, сањала сам. А још, лепо мирише на стругари. Она је накрај шуме,
довозе дрва, тек посечена, спремају за зиму. И тамо ме отац, тако малу, водио.
Мушкарци и отац стружу дрва, а ја су шумарку скупљам печурке. Станеш крај
брезе, гледаш горе њене листове, а у даљини се чује шум тестере, дрвеће пада,
крше се гране. А онда сви са стругаре на ватри нешто кувају. Тако је тихо, тихо.
Пуцкетају гране у ватри.
СЕРАФИМА: Већ сам заборавила ту реч – стругара. Да, стварно, стругара. Тако се звала.
И код нас је то билло.
МАРГАРИТА: А још лепо миришу свеже покошена трава и кафа. Трава, то је као да је
киша малочас прошла. А кафа, то је јутро, нови дан, некаква промена, устај, крени,
смеши се – а око тебе, као да су сви ујутро попили рицинус.
СЕРАФИМА; Ја не пијем рицинус.
МАРГАРИТА: Тако, стојим синоћ крај бензинске пумпе, већ старица, а сузе саме, теку,
теку. Окренем се: вече, месец млад, облаци на небу скривају остатке сунца, они су
некако црвенкасто – плави, ти облаци, и све је замрло, примирило се, наоколо је
тихо, тако тихо... Господе, како ми је одједном било лепо. Како је живот леп. И
тада сам помислила, када будем умирала – сетићу се тог тренутка. Сетићу се како
сам стајала на пумпи, како је мирисало на бензин, какви си били месец и небо.
СЕРАФИМА: Опет је све замрло до јутра. Да.
МАРГАРИТА: Трава на сенокосу, тата у камиону, стругара у шуми, кафа – читаво,
читаво моје детињство. Где је све то отишло, где је нестало? Небо црвенкасто –
плаво, залазак, пролећни ваздух, пред вече оштар, миришљав, мирише на
пахуљице. И комадићи леда крцкају под ногама, у барицама.
СЕРАФИМА: Крцкају, да.
МАРГАРИТА: А где је све нестало?
СЕРАФИМА: Шта?
МАРГАРИТА: Па, ето, све то, то што ми се синоћ десило крај пумпе?
СЕРАФИМА: А шта ти се десило? Кренула, мало стајала, отишла. Све је било само у
твојој глави, и нигде више. Смислила трагедију и комедију, Шекспирову драму са
17
 страстима, а нико то није видео и нико не зна за то што причаш, зато што је све то
само у твојој глави. Игра случаја? Не бих рекла. Схваташ?
МАРГАРИТА: Па добро, да ли ће то, то из моје главе – хоће ли оно негде пасти, негде
остати? Хоће ли негде остати, или не? У неки фајл сећања, хоће ли се сместити у
њега, или неће?
СЕРАФИМА: Какви фајлови сећања? Шта ту изводиш?
МАРГАРИТА: Па, негде би морала да буде некаква ризница, неко складиште, у коме су
све, све наше мисли, све што смо видели, сазнали за живота, искусили, све то негде
треба да је сачувано, или не? Требало би да постоји тако нешто?
СЕРАФИМА: Какво складиште? Само једна чашица, а види каква је... Ето, зато твоје
колегинице и нису дошле, зато што лупеташ те бесмислице.
МАРГАРИТА: А ви никада нисте размишљали о томе?
СЕРАФИМА: О чему, радости моја?
МАРГАРИТА: Где се чувају наша сећања?
СЕРАФИМА: Немам ја чега да се сећам и не треба ми да чувам свакојаке глупости. Ја сам
заборавила. Ја увек идем напред, не осврћем се. И немој од мене да правиш бабу.
Ако си ти матора, ја нисам. Шта ти је, као да се опрашташ са животом?
МАРГАРИТА: А не би требало?
СЕРАФИМА: Не би. Још је све пред нама, још све тек почиње. Ја немам због чега да
чекам позив с’ неба, нећу сама себе да у ћошак сатерам.
МАРГАРИТА: Па да. Па још толико гадости људима може да се направи. Да им се још
свашта слаже. Да се заваде, закрве међу собом.
СЕРАФИМА: Е, то је добро, Марго! Нек’ се крве, и онако седе по кућама, досадно им.
Бар некакав живот да имају.
МАРГАРИТА: Какав је то жвот?
СЕРАФИМА: Такав, живот.
МАРГАРИТА: Где су закопани ти фајлови?
СЕРАФИМА: Ево је опет! Ма шта си навалила, Бога ти?! Какви те фајлови спопали?!
МАРГАРИТА: Постоје те фасцикле, у њих можеш много да ставиш, нагураш, одложиш.
СЕРАФИМА: Не разумем се ја у компјутере. Не висим на интернету. То су све ђавоља
посла. Сатанизам. Зомбирање руског народа.
МАРГАРИТА: Фајлови, схватате? Као у оним нашим дрвеним луткицама, у
„бабушкама“. Једна фасцикла, отвориш, а у њој друга, а у другој, трећа. Једна
велика, главна, као живот – а у њој можеш милион, можеш милијарду мањих да
сакријеш. Па мора да се негде чувају ти фајлови сећања. Ја увек размишљам тако: а
то што су видели и знали, моја бака, моја мама, мој тата и деда, зар то више не
постоји на овом свету? Где се затурило све то, то што су они сваког дана гледали
својим очима? Није могло сасвим, потпуно да пропадне, да оде, да ишчили, да се
распе, нестане? Није ваљада да све то што су виделе њихове очи и срца, да је све

18
 ишчезло заједно са њима, испарило, отишло негде у празнину? У нигдину. Можда
се ипак негде чувају ти фајлови сећања?
СЕРАФИМА: Тетка, ти бунцаш.
МАРГАРИТА; Не, стварно. Мислим овако: а шта су размишљале моје баке, моја мајка,
шта им је остало у сећању? Оне ми скоро ништа нису говориле о томе, о свом
животу. А он је био једноставан, обичан. Па, обичан живот обичне руске жене:
устаје, нахрани стоку, скувај деци и мужу, читав дан ради, а увече – муж. О чему је
размишљала моја баба Тања док је ујутро устајала, ложила шпорет, пекла хлеб,
кувала ручак за читаву булументу? О чему је размишљала? Шта су виделе њене
очи? Нико не зна да каже. Нема таквих фајлова сећања.
СЕРАФИМА: Она чаша те докрајчи...
МАРГАРИТА: Баба Тања је имала кућу од непечене цигле, наш деда је био ћутљив,
невесео човек, столар, читавог живота само радио, копао бунар, посадио брезу у
башти, једанесеторо деце направио. И то је читав његов живот. Она је увек устајала
у пет ујутро, ишла да помузе краве, разливала млеко, и почињао је дан, дан у коме
је непрестано радила, трчала, мислила на нас, децу. А где су њени фајлови сећања?
Сигурно их нема и не може да их буде. Нема фајлова сећања милијарди људи који
су живели. Нису се сачували мириси, праменови боја, светлости тог времена – то
нигде није остало. А у ком фајлу је звонце трамваја, жамор са улице, удаљени
лавеж пса, како све то оставити за вечност? Није ваљда све то само ваздух, није
ваљда да нико то није уловио, није сачувао? Зашто је све то онда било, када је тако
нестало, а? (Ћуте)
СЕРАФИМА: Ја вас све мрзим, све, гадови, свима сам живот загорчала, и опет ћу, свима
вама, загорчаћу, загорчаћу!
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Мрзим вас, све вас мрзим, бедници.
МАРГАРИТА: Због чега?
СЕРАФИМА: Просто тако.
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Добро, слагала сам. Не доводи ме до суза, а и ти немој да ми ту цмиздриш.
Нисам мислила да ће твој рођендан без гостију баш оволико да те да те распекмези.
Само ми фали да ми одапнеш овде, па после ја да будем крива.
МАРГАРИТА. Шта си слагала?
СЕРАФИМА: Слагала, то. Нисам звала Петра Степановича, одакле ми његов број?
Једноставно, не требаш му. А и он мени не треба. А и о твојим колегиницама,
ништа не знам. Можда ће и доћи сада, можда само касне. И оне ће доћи.
МАРГАРИТА: А зашто?
СЕРАФИМА: А зато. Све сам ти слагала. Слагала да имам Петрика. Немам никога.
Ниједно живо биће ми се не одржи у кући. Немам чак ни бубашвабе. Чак ни цвеће
у прозорима ми не расте, одмах увене. А живим на сунчаној страни. Од сванућа ми
сунце сија, право у кревет. А ја се будим, а ту, ево овде, у овој рупи испод гркљана,
ту - све пуно суза. И у сну плачем.
19
МАРГАРИТА: Плачете?
СЕРАФИМА: А ти мислила, не? Мислила – ја сам змија, а? Аха. Јесте. Слагала сам те да
је везена марамица стара. Ђавола стара, кинеска, са бувљака. Синтетика. Мислила,
хајде, макар нешто лепо у кући да буде. Раширила је на сточич, а после склонила.
Не помаже. И да сам штрудлу сама испекла, и то сам слагала. Купила. Нисам
направила. И, уопште, ја у животу нисам ништа направила. И, увек, све, свима, сам
само лагала. Зашто – не знам. Увек сам нешто изигравала. Неко ми је рекао да се то
научно зове „биполарни поремећај личности“.
МАРГАРИТА: Па јесте. То се тако зове.
СЕРАФИМА: Рита, знаш, само једном у животу је било право, не лаж. Кад’ сам живела са
првим мужем. Кратко смо живели, умро је. Само годину дана. Ја сам га тако
волела. Сада сам одједном схватила како сам само њега волела целог живота, само
се њега сећала. Млад момак био. А јуче ушла у цркву, тамо опело. Пришла ковчегу
и, одједном, видим, он лежи у њему. Он, млад. А ја га одавно сахранила. А он опет
и опет умире. Опет, и опет сахрана, опет и опет лежи у ковчегу. И ја схватам да то
није он, већ неки други младић, умро, сви око мене ридају, а ја се мотам око њих,
гледам, и не знам шта је то са мном. Да ли то губим разум? Где си ти сада, Серјожа
мој, у каквим рајским одајама седиш, да ли ме тамо чекаш, мили мој? Па ја ћу тамо
бити са њим исто млада, зар не? Па реци, Маргарита, бисеру наш?
МАРГАРИТА: Да, млада. Сви ћемо тамо заувек бити млади.
СЕРАФИМА: Сигурно ме тамо чека. Време је да одем. У чему ми прође овај живот, у
чему? Стара луда. (Ћуте)
МАРГАРИТА: Ви сада све то лажете. Лепо сте то смислили.
СЕРАФИМА (смеје се): Па наравно! Лажем. Ја сам глумица. Хоћу да ти заплачеш, да
ридаш, а ја ћу да се кезим, као кобила. Волим када је некоме лоше.
МАРГАРИТА: Никога ви нисте волели, Серафима Маргаритовна, никада! Само себе. И
седите ту, слините, глумите, а ја видим да лажете. Уопште ми вас није жао.
Требало је да рађате децу, глупача сте ви. Жена са ниском социјалном свешћу.
СЕРАФИМА: А ’што ти ниси родила?
МАРГАРИТА: Зато што сам и ја глупача. Као и ви.
СЕРАФИМА: Шта, требало је да се котимо, као мачке? Тако би било боље?
МАРГАРИТА: Шта сам ја, Господ Бог? Не знам. Одлазите. (Ћуте)
СЕРАФИМА: Добро, идем ја. Нико није дошао. Али, ја сам своје добила. Лакше ми на
души. Гледала сам тебе, твоје цвиљење. (Ћути) Како мрзим све те ваше музеје.
Узела бих канту бензина и све запалила. Све мртво, све лежи испод стакла, не смеш
ништа ни да пипнеш. Мрзим. Мамутово говно.
МАРГАРИТА; Ништа и никога нисте волели и не волите.
СЕРАФИМА: Све мрзим. Лагала сам и до краја ћу лагати. Ето, и кад умрем – бићу у
сандуку, сви ће доћи, а ја ћу да скочим, до плафона, да викнем „Ала сам вас
зајебала, мамлази!“
МАРГАРИТА: Нећете имати коме. Неће нико доћи.

20
СЕРАФИМА: Баш ме брига, нећу ја да носим сопствени сандук. Доћи ће. Па, требаће
неком’ мој стан. Знаш ли ти да се у животу сви деле на две категорије: једни луде
од љубави, мислим, воле нешто – а други воле паре. И готово. Две љубави постоје
на свету, само то људе покреће. Само то покреће. Један идиот је заљубљен у неки
посао, а други идиот је заљубљен у паре. Оба су заљубљена. Али на различит
начин. И готово. Тако да ће доћи. Да све поделе, да развуку. А тестамент нећу да
напишем. Нека се свађају, нек’ се крве, отимају.
МАРГАРИТА: Лепо. Када бих могла тако. Да скочим и викнем. Неће моћи. Пакао је
празан, сви злодуси су на земљи.
СЕРАФИМА: Да, да, нашла си ђавола, главом и брадом, то сам ја! Пусти то, не драми!
Свима ћу ја вама пријаве да напишем, и градоначелнику, и комуналном, и
санитарном, ја идем стално по тим рајевима, а не по паклу! Ја сам свуда где ми се
не надају, крај врата, пред отварањем, иза ћочка, уз шалтер, поред чувара, ја сам
увек прва у реду, ето ти! Нећу ти дати мира!
МАРГАРИТА: Па, не мораш.
СЕРАФИМА: Ја сам се на сваког жалила и жалићу се! Комшије одозго лупају кломпама,
мени у инат – ја пишем. Девојке наркоманке се мотају у улазу, у кратким сукњама,
неке барабе се деру испод прозора, пију пиво ја пишем! Заудара на мачју пишаћку
од комшинице преко пута! Пишем! Сви ми сметају, не дају да живим! Сви ми, ево,
овде, овде ми стоје! Сви су лопине, фуксе, олош, ђубрад, стока! Ја пишем! Нећу да
седим и гледам их, како се ту распиштољили и не дају ми да мирно живим! Ујутро,
кад устанем, седнем и пишем пријаве. И против вас ћу написати, против вашег
усраног музеја, сто пријава ћу да напишем! Сада сам све видела и схватила, нећете
моћи да мрднете! Ја сам дошла овде по задатку, да вас изнутра све видим и
упознам! И сада ћу да напишем! Све ћу да урадим да вас затворе!
МАРГАРИТА: Лепо сам рекла: зла вештица, Баба Јага, мишоморка, Грдана. Пиши.
СЕРАФИМА: И горе, Маргарита Серафимовна, много горе, сто пута горе! То сам ја! Још
грђе! Још нису смислили човека, као што сам ја!
МАРГАРИТА; Види се. (Ћуте) Ко је могао да се ожени вама? Па са човеком треба
живети, устајати свако јутро, нешто причати, а када је пун злобе – како можеш да
причаш с’ њим?
СЕРАФИМА: Некако смо причали ујутро. А шта ти мислиш, да смо ћутали?
МАРГАРИТА: Јесте ли се ви некоме допадали? Па, мислим, делујете као да сте полили
рицинус, и притерало вас?
СЕРАФИМА: Не буди проста! Ти си прави рицинус! Даћу вам ја рицинус, нећете стићи
гаће да смакнете! Ма, булдожером ћу ја на ову вашу кућу! Украшћу негде
булдожер и доћи ћу. Збрисаћу вас са лица земље. А, удавала сам се из рачуна, драга
моја. Један ми оставио стан, други викендицу, трећи, не сећам се шта, посуђе, тако
нешто. Четврти – ево овај мантил, ваљда. Мени не треба много, само да нешто мало
ућарим – и то је добро, а они нек’ иду на онај свет, мрзим их!
МАРГАРИТА: А, Сергеј, кажеш, шта си од њега узела? Мислим, тај твој први муж?
СЕРАФИМА: Ма, ствар је у томе, што од њега ништа није ни имало да се узме, ђаво га
однео.
21
МАРГАРИТА: Значи, нико те тамо ни не чека, ти си обична глупача. Никоме ти тамо
ниси потребна. И опет и опет лажеш. Да се сажале на тебе. А нико се неће
сажалити.
СЕРАФИМА: Чекају. Мене тамо сви чекају. Са хлебом и сољу. Чекају, не могу да
дочекају. А погледај себе, матора руино. Ево ти, то ти је од мене, кад’ већ немам
тестамент, ево ти, пачавра, за ову твоју гробницу, за твој музеј, бушна цедиљка, ево
ти и новогодишња звездица и још, кад си већ толико лапрдала о бабушкама, ево ти
и једна бабушка – ево ти фајлова сећања! Једна велика, а у њој сто мањих, седи ту и
отварај. Вади једну из друге. Тражи тамо последњу, какво тамо сећање у њој чучи,
само ти тражи!
МАРГАРИТА: Мени је вас жао.
СЕРАФИМА: А, још и ово! Поткошуља, бела, Сергејева! Вратио се из војске и оставио
ми ту поткушуљу. Тако и лежала сто година. Хтела сам да бришем патос са њом.
Нека, даћу је теби! Ево! Стави је под стакло, нека је сви гледају! Види је, како се
само нашминкала, набацила хемију, седи, печурка, неког’ чека. Кога чекаш? Петра
Степановича? Дај Боже, одапеће! Отићи ћу у цркву, запалићу наопачке свећу, да
што пре умре. Да ништа не добијеш.
МАРГАРИТА: Нећеш га онда ни ти добити.
СЕРАФИМА: Нико га неће добити. И ако.
МАРГАРИТА: Али, зашто, због чега?
СЕРАФИМА: Ма, ни због чега, ни због кога. И, још нешто: ја нисам Маргаритовна, ја сам
Михајловна! И нисам Серафима, него Наталија! А Бугаре мрзим! Ја вас све мрзим,
свима сам живот загорчала, тако ћу вам загорчати, видећете, увек ћу вам загорчати,
гадови, загорчаћу, хоћу, загорчаћу!
МАРГАРИТА: Зашто?
СЕРАФИМА: Све вас мрзим, гадови.
МАРГАРИТА: Због чега?
СЕРАФИМА: Само тако. Зашто само ја једна треба да будем несрећна? Нека сви буду
такви. Нека буду сви! (Плаче. Одлази)
МАРГАРИТА: (Седне за сто, једе штрудлу, врти у рукама „бабушку“. Парче штрудле
јој испадне на под. посматра га) Како ја ружно једем... све ми испада из руку,
круни се... (Узима белу војничку кошуљу. Положи је на колена. Плаче. Тама)

Завеса.

КРАЈ
Јекатеринбург, 9. мај 2019.

22