VLADARSKA NAREDBA I NEPISANI ZAKON U SOFOKLOVOJ ANTIGONI

Na pitanje sahrane koje Sofokle obrađuje u Ajantu sa gledišta viteške časti, vraća se on još
jednom u Antigoni , gde ga posmatra sa religiozno-moralnog stanovišta.
U drami zatičemo Kreonta na prestolu Tebe, koji je posle smrti svojih nećaka, Eteokla i
Polinika dospeo na tu poziciju kao najbliži srodnik vladalačkog doma. Kreont je naredio da se
Eteokle, koji je dostojno branio otadžbinu isti tako dostojno sahrani, a Polinik, njegov brat,
koji je sa argivskom vojskom pošao na Tebu, da bude ostavljen psima i pticama bez
posledenje počasti. Upravo time posejano je seme tragičke radnje jer naređenje ovog novog
vladara neće moći da posluša Edipova kćer, Antigona, sestra Polinika i Eteokla.
Drama počinje tako što Antigona izveštava svoju sestru Ismenu o Kreontovoj zabrani, uprkos
kojoj je ona odlučno rešila da sahrani svog brata. Ismena kad čuje ovu vladarsku naredbu,
ona ne samo da sama ništa ne odlučuje, nego se i protivi sestrinoj odluci iznoseći reznolike
razloge: propade nam otac, mati se obesi, braća nam pogiboše, nemamo nikoga, same smo i
stradaćemo u najvećim mukama ako se ne pokorimo, ali to ne znači da ona u toj odluci vidi
povredu državne norme i nalazi da je moralno pravo na Kreontovoj strani; poput
Hrisotemide u Elektri, pesnik je Ismenu udesio da mu posluži kao folija za Antigoninu
nadžensku, herojsku rešenost i nepokolebljivost. U liku Antigoninom gledaoci vide jednu od
onih samostalnih i nesavitljivih priroda koje se ne mogu pokolebati kad je u pitanju religiozno
– moralna dužnost koja zahteva ispunjenje; u ovom slučaju dužnost prema mrtvom bratu. To
vidimo i u stihovima 69-75: Ne zovem te, a kad bi ti i pristala,
ta pomoć tvoja ne bi tekla od srca.
No misli kako hoćeš, ja ću onoga sahraniti.
Za takvo delo rado mrem.
I mila s njime, s milim, u grob leći ću,sa svetim grehom.
Moram duže vremena da donjem svetu ugađam no ovome.
Antigona odlazi da učini ono što će po konvencionalnom ljudskom shvatanju biti greh, a po
zakonu prirode i srca sveto delo.
Zatim zatičemo hor i Kreonta koji svima zvanično saopštava svoju zabranu koja se ne osniva
ni na kakvom višem moralnom ili političkom načelu; hor će odmah na ovo pritajeno
protestvovati. Međutim, naređenje Kreonta već je pogaženo, o čemu će izvestiti jedan od
stražara koji je postavljen da pazi Polinikovo telo – Polinika je neko prekrio tankim slojem
prašine- što je u to vreme bio simboličan pogreb. Kreont, gnevan, nalaže da se krivac uhvati,
što će se ubrzo i dogoditi. Antigona će biti otkrivena, na bratovom grobu pokušavajući opet
da izvede sveti obred. Pred Kreontom ona priznaje svoju krivicu. Ne upušta se ona u
raspravljanje apstraktnog pitanja o građanskoj vlasti i pravima vladara i države, ona iznosi
svoju tvrdu veru u to da bogovi, i oni nad zemljom i oni pod njom, zahtevaju da sestra voli
brata, a kad joj ovaj umre, da ga ne ostavi bez posledenje počasti.
Kad ne može dokazati da je Antigona pogrešila, Kreont se poziva na svoju silu i vlast, te izriče
smrtnu presudu ne samo Antigoni nego i nevinoj Ismeni, jer po njenom ponašanju zaključuje
da je i ona učestvovala u ovom za njega nedelu; Antigona presudu sluša spokojno, a kada
Ismena iz ljubavi prema sestri, hoće da podeli sa njom njenu tešku sudbinu, ona oštro odbija.
Ismena će pokušati da dirne Kreonta u roditeljska osećanja, ali će se taj njen pokušaj završiti
bezuspešno; ništa ne može uneti svetlo u pomračeni vidik novog vladara države. Kreont će
ostati nerazuman i kratkovid pri svojoj presudi, jedino će na opomenu hora, pomilovati
Ismenu.
Pošto je doznao šta se Antigoni dogodilo, pojavljuje se Hemon, Kreontov sin Antigonin
verenik, koji moli oca da poštedi Antigonu; među njima razvija se oštar dijalog u kom Hemon
govori Kreontu da on jedini misli da je Antigona zgrešila, a da cela Teba oplakuje Antigonu
što za svoje plemenito delo mora da plati smrću; dalje se Kreont sve više gnevi na sina što
mu se suprotstavlja i ustaje protiv njegovog autoriteta i preti da će Antigonu pogubiti pred
njegovim očima. Oni što je Hemonu dalo snage da brani Antigonu jeste njegova ljubav, koju
on ne spominje nigde direktno, tek hor koji je uvideo snagu ove ljubavi, peva pesmu o Erotu,
o njegovoj velikoj moći koja razara i spokojstvo porodičnog života. Ni Antigona neće
pomenuti ni jednom rečju Hemona dok ide putem na kraju kog će živa biti stavljena u
kamenu grobnicu. Opraštajući se sa Tebom ona žali za životom, jer je mlada, ali i za
promašanom udajom, jer je devojka. Kao Ajant kad priziva celu vaseljenu u svom
predsmrtnom monologu, kao Edip svoj Kiteron, dakle svako koren i smisao od kog je otkinut;
tako i Antigona žali za nesuđenim brakom, jer je za helensku devojku udaja bila sveta
dužnost. Kasnije će Antigona opravdati svoj čin argumentacijom koja se može činiti
neobičnom i nepriličnom njenom liku ( st. 905-912):
Ta nikada, ni kad bih decu imala,
ni kad bi mi se mrtav raspadao muž,
to ne bih prega preko volje građana.
Na kome zakonu to zborim za volju?
Da muž mi umre, dobila bih drugoga;
da dete izgubim, i dete od drugog.
Al 'kad mi majku i još oca krije Had,
brat nikakav se neće meni roditi.
Po takvu zakonu ja te više cenih
no ikog drugog: to Kreontu je greh
i strašna drskost, mila glavo bratova!
Dakle, za Aristotela ovi sporni stihovi značili bi nepriličnost, a Gete je izjavio da mu se oni
čine kao mrlja i gotovo graniče sa komičnim sve u skladu sa ovakvim tumačenjem: kad bih
mogla dobiti drugog brata, ne bih marila za ovoga, te da Antigona time protivreči svojim
vlastitim rečima. Međutim, to nije slučaj. Motiv njenog čina od početka, pa i u gore
navedenoj izjavi jeste uverenje da je sahrana brata sveta dužnost i da božji zakon, po kom je
ona i izvršila svoje delo , jači od svih drugih zakona, pa i od Kreontova naređenja što sahranu
zabranjuje. Ona ni jednom rečju ne želi da ima drugog brata, nego ističe bolnu činjenicu da
ne može više brata dobiti jer su joj roditelji mrtvi. Zapravo nije najvažnije da li dati razlozi
opravdavaju čin, već to što Antigona njima želi taj čin da opravda. U svakom slučaju, po
starom helenskom shvatanju muž ne bi pripadao njenom rodu, a ni deca koju bi rodila.
Njenom rodu pripada Polinik, a bitna crta njenog odnosa prema njemu nije subjektivna
naklonost, nego krvna povezanost kao prva, najelementarnija i najsvetija osnova ljudske
zajednice. Zapravo, ono što Antigona oseća prema Poliniku jeste snažna ljubav u svom obliku
koji označavamo kao philia. Po tom zakonu poslednju poštu, na koju ima pravo svaki
mrtvac, ona ne čini kao Antigona prema Poliniku, nego kao sestra prema bratu, koji na tu
poštu ima veće pravo no muž ili žena.
Zatim će na dvor doći vrač Tiresija koji Kreontu previdja propast (bogovi su srditi na Kreonta i
više ne primaju žrtve), jer se ogrešio o Antigonu i Polinika. Kreont znajući da vrač ne laže,
uplaši se i nastane preokret u njemu te naredi da pokojnika sahrane, a devojku oslobode.
Međutim, već je kasno – zatiču obešenu Antigonu i Hemona koji je oplakuje. Hemon će
potegnuti nož na oca, međutim promašiće i probošće sam sebe, a velika nesreća koju je
Tiresija prorekao blizu je da se obistini do kraja. Euridika, Kreontova žena, a majka Poliniku
kad čuje za smrt sina obesiće se i prokleće Kreonta – ubicu dece. U životu ostaje samo on, ali
više u senci smrti i očaja no života i radosti.
Mnogi od tumača uzimali su da Antigona po sebi prikazuje borbu dve po sebi opravdane
moći. Od filosofa ona je najviše interesovala Hegela, koji je već u mladim godinama u njoj
našao osnovnu, dijalektičku misao svog tumačenja sveta. U svojim Predavanjima o filosofiji
religije Hegel će reći: Kolizija dveju najviših moralnih moći jedne sa drugom predstavljena je
na plastičan način u apsolutnom obrascu tragedije – Antigoni; tu se porodična ljubav, ono što
je sveto i duboko usađeno u čoveku, što pripada osećanju i zbog čega se i zove zakonom
donjih bogova, sukobljava sa pravom države. Kreont za Hegela nije tiranin, on je isto tako
moralna moć i ne greši: on tvrdi da autoritet države i njen zakon mora da se poštuje, a da za
odstupanja sleduje kazna. Svaka od dveju strana ima ostvaruje samo jednu od moralnih
moći, ima samo jednu od njih za svoj sadržaj; to je jednostranost, a smisao večne pravde je u
tome što obe strane čine nepravdu, u svojoj jednostranosti, ali njom obe i dolaze do svog
prava. Po Hegelu dakle, delanje oba protivnika - Kreonta i Antigone, koji jednako deluju
prema moralnim načelima, ali jednostrano, i stradaju samo zato što prelaze granicu svojih
moralnih naprezanja, prečišćuje u jednu višu moralnu ideju da, cela drama nije ništa drugo
do „veličanstvena dijalektika fatuma“.
Međutim, stvar stoji sasvim drugačije kad ostavimo Hegelov način posmatranja i stanemo na
Sofoklovo gledište. Prvenstveno treba poći od prvog stasimona i epitimije komada u kojoj se
tvrdi da je razboritost najveći uslov ljudske sreće i da čovek za nepoštovanje božjih zakona
čovek plaća teškim stradanjem. Oni nam govore da se državni, pisani zakoni i božji nepisani
zakoni ne odnose jedno prema drugom kao teza i antiteza, kao što je to tvrdio Hegel, nego
pripadaju jedno drugomi tek tom pripadnošću omogućavaju jedinstvo i poredak društva
organizovanog u državu.
Nameće nam se pitanje – Ko se ogrešio o nepoštovanje božjih zakona, da li oboje, i Kreont i
Antigona, ili samo Kreont, a ne Antigona? Nesumnjivo je da Kreont brani jednu svetinju: to
su država, polis, zakoni. Kad bi se on zalagao za dobro države iz nesebičnih razloga, bio bi
izvan svake sumnje da državu dostojno brani, ali naredba koju on izdaje nije zakon, već
suviše oštra mera koju on proizvoljno i na svoju ruku propisuje, te kao takva ne može važiti
za izraz opšte narodne volje i zato on nije pravi branilac državnog principa. Kreont
samovoljno bira i prema Poliniku i prema Antigoni jedan vrlo oštar pristup iz dva prirodna i
razumljiva razloga. S jedne strane on želi odmah, u početku svoje vladavine da pokaže
tebanskim građanima da zaslužuje njihovo poverenje, međutim on, možemo reći Ničeovim
jezikom, dionizijski prelazi meru; svojom proklamacijom on čini više no što građani od njega
zahtevaju, a sa druge strane on želi da zasluži odliku pravičnosti, jer kad bi prema Poliniku i
Antigoni, kao rođacima, odabrao blaže postupke, bilo bi mu zamereno da je suviše
pristrasan; možemo reći da Kreontu nedostaje ta panhelenska karakteristika umerenosti.
Uskraćivanjem Polinikove sahrane, Kreont pokazuje da je njemu stalo isključivo do snage
njegovog autoriteta. U to uskraćivanje uneo je ličnu notu i u toj subjektivnoj primesi leži
poreklo njegove hamartije-tragičke krivice.
Da ceo tebanski narod misli kao Antigona i Hemon vidi se na više mesta u delu, a pre svega
njihovo neslaganje sa Kreontom leži u protivrečnosti Kreontove naredbe sa njihovim
religioznim uverenjima, ali i starom, opštem helenskom običaju koji se tiče sahranjivanja
mrtvih. Da bi duša bila spokojna, srećna i blažena, trebalo je da se telo, za koje je ona ostala
privezana, pokrije zemljom- kad telo ne bi bilo sahranjeno duša bi lutala i uskoro postajala
napast za žive. Treba imati na umu da zakoni mogu zastareti i ako se tačno vrše, vređati
pravno osećanje prosvećenijeg društva. U takvim prilikama nije merodavno ono što određuje
zakon nego ono što pravno osećaju napredniji građani. To jasno govori Aristotel, a umetnički
prikazuje Eshil u svojoj Orestiji. Kreontov postupak vređa dakle i ljude i bogove; on protivreči
ionome što hor, odnosno Sofokle postavlja kao regulativno načelo čovekova stvaralaštva:
protivreči i „zakonima zemlje“ i „božjoj pravdi“ i zato on ne može biti pravi branilac državnog
načela. Ostavljajući Polinika psima i pticama, Kreont od odbacuje neosporavanu vlast božjih
zakona i time postaje theomahos (borac protiv bogova), dok Antigona celim svojim bićem
ostaje promahos theon (borac za božje zakone). Kreont međutim, ne graši u lošoj nameri,
dakle ne srcem i zluradom voljom, nego umom, jer ne zna da jedinstvo države ne dolazi
odozgo nego se oslanja na objektivnom duhu koji izrasta iz narodne homogenosti. Sve što je
rečeno govori nam da Hegel nije shvatio etički smisao Antigone, jer je prevideo Kreontovu
ličnu primesu u njegovom delanju, radi koje na sebe navaljuje tragičku krivicu, kojom gubi
ženu i sina. Možemo reći da je zato Kreont i glavni lik ove drame, mada nosi ime po Antigoni.
Ne dolazi Antigona u sukob sa objektivnim pravom države, kao što nam govori Hegel, nego
Kreont, koji to pravo gazi svojom zabranom. Antigona se oslanja na objektivne etičko-
religiozne norme, na pisane i nepisane zakone božje ( o kojima slušamo i u kralju Edipu). Na
njih se Antigona poziva kao na najstarije i najvažnije zakonodavce u vrešenju svete dužnosti
prema bratu. Ti nepisani zakoni važe kao sveti i nepovredivi u svih tebanskih građana, samo
ne u shvatanju Kreontovu.
Antigona u sebi nosi religiozan duh od kog zavisi jedinstvo države i njen poredak, poštovanje
tih zakona jeste motiv Antigonina delanja, a ne osveta Kreontu.; ona odbacuje prolaznu i
proizvoljnu naredbu državnog poglavara, predajući se božanskom glasu što govori iz večnih
zakona. Antigona dakle, nije neprijatelj države, no najbolja građanka i pravi predstavnik
državnog načela. U sukobu sa Kreontom ona tragično strada, ali to stradanje nije posledica
nekog prekoračenjani neke jednostranosti, no nužno sledi iz njenog karaktera, iz moralnog
heroizma njenog sestrovanja, kojim ona postaje dostojanstvena. Tek svojom smrću mogla je
ona da obori Kreonta i njegov lažni svet i da iskupi pobedu božanskom poretkukoji ona
zastupa i na kom se osniva poredak ljudskog društva.
Pred katastrofu Kreont će i sam priznati da se ogrešio o božje zakone, a posle nje ističe da je
njegov postupak „tvrdoglava smrtonosna zabluda pameti nepameti“ i posledica njegove
nerazboritosti. Njegovoj tragičnosti izvor je njegova umna zaslepljenost, ali iz svojih stradanja
Kreont će izvući pouku „Naučih je kad stradah…“ Videvši kuda vodi individualna
zaslepljenost i radikalan autokratizam i Kreont i hor dobijaju pročišćeno saznanje života, a to
i jeste najviši cilj tragedije. Za veran efekat koji treba da postigne tragedije Aristotel ne bi
našao bolji primer do ovoga.
Sofoklovo etičko učenje u Antigoni svodi se u ovom: Čovek ispunjava smisao života i nalazi
svoje mesto u svetu ako svoju moć ne precenjuje i svoje postojanje ne zatvara u samotinju,
nego ga shvata kao zadatak da odaje pravdu sivm zahtevima koje ima moralno pravo
čovekove zajednice, bio mrtav ili živ. Oni kojima je povereno čuvanje i unapređivanje
društvene zajednice moraju budno bdeti nad poštovanjem socijalnih imperativa, koji kao
realna autoritativna moć obavezuju svakog pojedinca, i strogo voditi računa o tome da li se
građani pridržavaju državnih naredbi, ali u isti mah paziti da te naredbe i socijalni imperativi
ne sadrže u sebi ništa što bi vređalo ljudsko dostojanstvo i imperative čovečnosti uopšte.