Византијска музика

Лана Десница

Византијска музика обухвата велики временси период и широк

територијални оквир. За почетак Византије сматра се 4. век када је
Константин Велики основао град Константинопољ на Босфору. Коначан пад
Византије десио се 1453. године када су Турци освојили Константинопољ.
Музика Византије била је под великим утицајем ранохришћанске културе.
Дотадашње реалистично гледање на свет заменило је одрицање од свега
земаљског. До признавања хришћанства 313. године хришћани су се
окупљали у тајности, често у катакомбама. Ту су и настали први обреди и
певања. Постајала су два начина певања: пласмодично- у коме је доминирао
текст над мелодијом и мелизматично- у коме доминира мелодија над
текстом.
Вузантијска музика дели се на вокалну и инструменталну. Инструментална
музика Византије имала је значајну улогу на двору, у цркви и у свакодневном
животу. Зато се византијска музика може још поделити и на црквену и
световну (народну) музику.
Византијска црква је била зависна од царске власти, па и граница између
црквене и световне музике није била оштра као на западу. Главни облици
византијске литургије биле су химне. Најчувенија химна била је Акатист
Богородици коју је написао цариградски патријарх Сергије као захвалницу
Богородици након византијске победе над Персијанцима.
У циљу да се духовна музика одвоји од народне, у 8. веку је сиријски монах и
свештеник Јован Дамаскин реформисао и коначно саставио осмогласник
(октоих). Осмогласник је била збирка хришћанских напева. Он је био
једногласан, на старгорчком језику и углавном мелизматичан, што је био
утицај народа и културе тих крајева.
Претпоставља се да су Ћирило и Методије превели Осмогласник на
старословенски језик. То је такође била и прва књига која је штампана у
штампарији на Цетињу 1494. године.
Световну музику су чиниле акламације упућене цару приликом доласка на
хиподром, где су се приређивале свечаности за увесељавање народа у
којима су учествовали солисти и хор. Хор је био праћени оргуљама. Виши
слој Византије је уживао у хорским песмама које су се вршиле по античким
традицијама, уз пратњу оргуља.
Музика на двору величала је владара. Свечане церемоније обављане су уз
велике ансамбле (солисти, хор и оркестар). У доба Константина
Порфирогенита постојало је антифоно певање уз пратњу три врсте оргуља:
златне су пратиле церемонијал око владара, а двоје сребрних оргуља
извођење акламација које је певао хор из двеју ниша иза завесе.
Византијско појање је уврштено на Унескву репрезентативну листу
нематеријалног културног наслеђа 2019. године, као наслеђе Грчке и Кипра.