Odgovorni urednik

MILORAD PREDOJEVIĆ

Urednik
GRADIMIR PAŠĆANOVIĆ

Likovna oprema
JULIŠ ARVANITIDIS
 POLICIJSKA STANICA

Robert Tajn

POLICAJAC
SA BEVERLI HILSA
Naslov originala: Robert Tine: BEVERLY HILLS COP II

Copyright © 1986 by Paramount Pictures Corporation

Prevod s engleskog:
TEODORA RAZUMENIĆ – PERIČIN

Recenzenti:
GRADIMIR PAŠĆANOVIĆ
RASTISLAV DURMAN
(novela Roberta Tajna napisana po scenariju Larija Fergusona i Vorena Skarena
za istoimeni film)

PRIRODNO, AKSEL JE ŽELEO NAJBOLJU GAJBU U LOS

ANĐELESU

Krajičkom oka snimio je vilu oko koje su se muvali radnici. Naglo je

okrenuo volan, tako da su gume zaškripale, i skrenuo na prilazni put. Popeo se
uz stepenice tražeći pogledom poslovođu.
– Ja sam Aksel Foli, građevinski inspektor Beverli Hilsa. Čini mi se da ste vi
šef gradilišta. Kladim se da znate čitati.
– Godinama.
– Pravi uglovi, pravi uglovi! Čekajte samo dok vlasnici otkriju!
– Oni su na nedelju dana otputovali na Havaje, ali šta... dovraga...
– Pravi uglovi! Sve ste upropastili! Svi biste mogli da dobijete nogu!
– Samo trenutak – rekao je poslovođa. – Ovo će biti okruglo kao krofna
bez...
Sada se Aksel obrati svim radnicima:
– Dobićete ček krajem nedelje.
Ljudi su ga gledali, a zatim su lagano spakovali alat i odvukli se niz cestu.
Stojeći na travnjaku, Aksel je gledao za njima sve dok i poslednji nije
iščezao sa horizonta. Onda je izvadio kofer iz kola. Kada je otvorio vrata, našao
se u popločanom predvorju, velikom kao ceo njegov stan u Detroitu.
Aksel je spustio torbu. Rekao je:
– Najzad kod kuće!

Dika i ponos detroitske policije, Aksel Foli se oblačio za posao. Odevanje

obično nije predstavljalo posebno važan čin ni za samog Aksela Folija, ni za šire
čovečanstvo. Njegova uobičajena uniforma bile su farmerice, trenerka sa
znakom Mamforda, patike i – tačka. Ali, ovaj put Aksel se odenuo drugačije.
Svaki deo odeće imao je Ime, sa velikim I.
Udarcem je otvorio ulubljena vrata otrcanog plakara i izvukao blistavu,
svežu košulju sa znakom Karla Lagerfilda. Kada ju je navukao, uključila se
računska mašina u njegovoj glavi: jedna košulja 250 dolara, svilene čarape
Kristijana Diora 75 dolara.
Aksel je obukao odelo, kreaciju Nina Čerutija. Odmaknuo se od ormara i
svoj lik odmerio u ogledalu. Dopalo mu se ono što je video. Nastavljajući da
sabira, uputio je sebi zadovoljan osmeh. Jedno odelo – 2000 dolara. Eto kako
kriminal utiče na perje! Sramota je samo to, što nijedna od svih tih stvari nije
bila njegova. Sve je pripadalo detroitskoj policiji. Ako želiš da te smatraju
bogatim gangsterom, ili ako si pajkan – ilegalac među lovarnim kriminalcima,
ne možeš se oblačiti u robnoj kući. Moraš izgledati kao jedan od njih, moraš biti
zverka. A Aksel je izgledao kao zverka.
Spretno je vezao svilenu »Žakar« kravatu (300 dolara) i na ruku stavio sat
»Patek Filip« od 5000 dolara. Zatim je premestio svoju »brauning« – devetku u
kožnu futrolu od šest dolara i devedeset pet centi, smeštenu na krstima. Zadivio
se kako je Đorđo Armani uspeo da pokrije i ispupčenje od oružja. Sa
odobravanjem je osmotrio svoj lik, sada vredniji za sedam hiljada šest stotina i
pet dolara. Opet se nacerio u ogledalo. Glasno je rekao:
– Al’ bi te... No, da li bih sebe poštovao sledećeg jutra? – I opet je širok
osmeh uputio svom liku u ogledalu.
Ali, Akselova transformacija još nije bila potpuna. Njegov plavi »ševrolet«
sa naprslim belim krovom od plastike i više ogrebotina nego auto za sudaranje u
luna-parku, bio je potpuno neprikladan za ovaj poduhvat. Za ovu priliku Aksel
je nabavio nešto luksuznije. To je bio vatreno crveni »Testa Rosa Ferari«.
Izgledao je prilično bolje od starog »Ševija«. A bio je i mnogo brži.
Aksel je u garaži upalio motor, zatim ubacio u prvu brzinu i otisnuo se
napolje, ostavljajući širok crveni trag detroitskim ulicama. Sa njegove desne
strane bila je olovno siva reka, a sa leve su se nizale otrcane, ruševne kriće.
Deca, koja su se prskala pod mlazom vode iz otvorenog uličnog hidranta, za
trenutak su prekinula igru i pogledala za njim. Bila su to deca ulice i uprkos
godinama, bila su odlično obaveštena.
– Šta misliš, koliko gajbi je popalio da bi kupio takva kola? – upitao je
osmogodišnji dečačić.
– Tri, ako su u centru, ili dve u Gros Pointu ili Blumingtonu – stručno je
odvratio njegov desetogodišnji drugar.
Kada je Aksel zaustavio kola na kapiji garaže detroitske policije, grdosija od
čoveka, čuvar Beni, s negodovanjem je odmahnuo glavom.
Prednji prozor na »ferariju« bešumno je skliznuo i Aksel je Beniju uputio
očaravajući osrneh.
– Šta je, Beni? Nikada nisi video bogatog crnca? To što su mu poslovi dobro
krenuli ne znači da više nisam onaj isti, stari Aksel. Čuj, mogao bi popričati s
mojim brokerom. Možda će ti dati neki dobar savet...
Beni je podigao rampu i dobacio:
– Upadaj, Foli!
 Aksel je uterao »ferari« u ogromnu garažu i parkirao crvenu lepoticu.
Kliznuo je sa mekog kožnog sedišta i stojeći pored kola, lako i nežno ih
pomilovao. Razmišljao je o tome da zamoli auto da se uda za njega...
Detektivska soba na trećem spratu bila je prijatna isto kao i garaža. Detektivi
su sedeli za polomljenim i pohabanim pisaćim stolovima i udarali po tipkama
prastarih raštimovanih mašina. Tu i tamo, privedeni prekršioci s lisicama na
rukama, sedeli su na metalnosivim stolicama. Izgledalo je da se pomalo
dosađuju dok su obavljane formalnosti, jer to bez sumnje, većini nije bio prvi
susret sa zakonom. Visoki prozori bili su pokriveni debelim naslagama čađi, pa
je izgledalo kao da napolju sevaju sive munje.
Aksel je krupnim koracima prolazio pored braće po zanatu.
– Hej, Foli – doviknuo mu je Grenbi, stari trbušasti policajac – mi ovde
trpimo samo prave pajkane.
Aksel mu je u prolazu s osmehom dobacio:
– Hej, ti si još živ, Grenbi? To do sada nisam primetio.
– Baš smešno.
Orvis, mlađi policajac, stuštio se prema Akselu, ispruživši ruke kao antene.
– Hej, Foli, smem li da te pipnem? U životu nisam dotakao ništa skuplje od
dve stotine dolara.
– Dalje šape od Nina – naredio je Aksel.
– Nina? – začudio se Orvis. – Kakvog prokletog Nina? Zar se ti sad zoveš
Nino?
– Odelo. To je njegovo ime. Nino.
– Smem li da ga dodirnem? Kažem ti, nikada nisam pipnuo ništa skuplje...
– A svoju majku, Orvise? Čujem da staje tri stotke.
Orvis se uozbiljio. – Hej, čoveče, nemoj da se zezaš na račun moje majke...
Žagor je ispunio sobu. Jedan od uhapšenih hteo je da zapljeska, ali su mu
smetale lisice.

Jutro je u Kaliforniji, i Endrju Bogomil, istinski ponos policije Beverli Hilsa,

sigurno i istrajno je trčao duž Ridžtop Rouda. Njegova džoging staza vodila je
duboko u brežuljke Beverli Hilsa. Prošao je kroz četvrt milionera, koji su još
mirno spavali iza visokih zidova i čvrstih kapija, sigurni da skupoceni sigurnosni
uređaji čuvaju njihov mir.
Bogomil je skrenuo s asfaltnog, na sporedan, uži i kaljav put. Uvek ga je
čudilo što ovde u brdima ima toliko slobodne zemlje. U podnožju brda, kao i
duž okeana, miljama ukrug, milion ljudi se guralo, jedni do drugih, ili povrh
drugih. A ovde, u brdima, konji su još pasli. Upravo je čuo jednog kako njišti, tu
nedaleko u izmaglici.
Usporio je tempo i skinuo trenerku, brišući rukavom znoj sa čela. Na
grudima njegove majice pisalo je krupnim slovima: »Policija Beverli Hilsa«.
Izmaglica se malo podigla i Bogomil je pred sobom ugledao veliki komad
zemlje. Nije to bio baš čaroban prizor. Nedaleko se nalazio ogroman okrugli
rezervoar za naftu. Bogomil je znao da se nafta proizvodi u Beverli Hilsu, i da je
nafta, a ne film, kamen temeljac blagostanja ovog kraja. No, znao je takođe da
se svaka kap nafte, čim izađe iz zemlje, odvozi iz grada. Pa onda, otkud
skladište? Otrčao je do rezervoara, obišao ga nekoliko puta dotakao rukom, kao
da želi da se uveri da on zaista postoji.
Onda je produžio manje zainteresovan za svoj trening, nego za ono o čemu
je trčeći razmišljao.
Bogomil je stigao do neke barake i pogledao svoju obuću. Njegove
sprinterice bile su zamazane teškim crvenim muljem. Pogledom je pratio svoj
trag u blatu. Video je kako su se stotinak jardi dalje neka kola zaustavila, a zatim
okrenula. Bogomil je zastao i zamislio se nekoliko trenutaka.
Magla se sada sasvim podigla, i on je mogao da posmatra Los Anđeles. Grad
je izgledao kao veliko pačvork-ćebe, sa svim tim putevima, širokim prugama
avenija, kvadratima četvrti i miljama dugim nizovima kuća. Ali, Endrjua je više
zanimala suncem još neobasjana okolina, ovde u brdima, nego predivan pogled
na grad, od koga je zastajao dah. Na brdu je paslo malo krdo konja. Spuštenih
glava konji su svojirri snažnim zubima šumno žvakali travu. Polako su se kretali
između pravilno raspoređenih crpki za naftu koje su se uzdizale iz blata.
»Ovde ima pumpi«, pomislio je Bogomil. Još jednom se okrenuo i pogledao
okrugli rezervoar. Potrčao je prema gradu istim putem kojim je i došao u brda.
Razmišljao je:
»Nafta iz zemlje ide u skladište. Tu nešto smrdi.«
Trčao je još stotinak jardi. Njegove »najke« su šljapkale po blatu. Mučio ga
je čudan predosećaj. Nešto nije u redu. Samo šta?
Bogomil nije primetio nepomičnu priliku koja se izgledom nije izdvajala od
okolnih stena i koja je pomno pratila njegov povratak na popločan put. Čovek je
video i Bogomilovu šetnju po tuđem posedu i njegovo interesovanje za ogromni
rezervoar. A pročitao je i natpis na Bogomilovoj majici. Glasno i s gađenjem je
rekao:
– Pajkan iz Beverli Hilsa.
Sat kasnije Endrju Bogomil je bio kod kuće. Pošto se istuširao, obrijao i
obukao za posao, sedeo je u svojoj radnoj sobi. Ipak, kao obično posle dugog
trčanja nije bio svež i zadovoljan. Čitao je novine, »Los Anđeles Tajms« i
pažljivo proučavao stranicu posvećenu privrednim zbivanjima.
Jedva je podigao pogled kada je u sobu ušla njegova ćerka Džen. Donela mu
je svežu, mirisnu kafu. Imala je dvadesetak godina i bila je vitka. Bila je i veoma
ljupka, a svetlosmeđa kosa kovrdžala joj se na ramenima. Imala je iste duboke
plave oči, kao i njen otac koji je predano buljio u novine.
Džen je spustila šolju na sto.
– Hvala, srce – rekao je Bogomil, pogleda i dalje prikovanog za novine.
 Džen se nasmejala u sebi. Takav je bio njen tata. Imao je neverovatnu
sposobnost koncentracije. U ovom trenutku mogao je početi i zemljotres, on se
ne bi pomerio dok ne završi s onim što ga je tako zainteresovalo.
– Tatice – rekla je devojka stojeći pored njega – Večeras ću duže raditi.
Možeš li se sam pobrinuti za večeru?
Otac je ne dižući pogled klimnuo glavom. – Mhm.
Nagnula se i poljubila ga u obraz.
– Do viđenja, tata.
– Zdravo – odgovorio je otac.
Bila je već kod vrata kad je on konačno odvojio pogled od novina.
– Hej – nasmejao se Bogomil – vrati se. Ko se tako pozdravlja s ocem?
Devojka se vratila starom dobrom tatici da i on nju zagrli i poljubi. – Zdravo,
srce – rekao je. – Vozi pažljivo.
– Zar uopšte i vozim drugačije? – upitala je devojka krenuvši prema vratima.
– Aha – rekao je Bogomil.
On je ponovo seo i iz fioke izvukao futrolu s revolverom. Zatim je proverio
da li je njegova trideset osmica dobro zakočena i smestio je pod ruku. Uzeo je
telefon i nazvao neki broj. Dok je čekao međugradsku vezu pažljivo je isekao
članak koji je čitao i stavio ga u crvenu omotnicu u kojoj je bilo još isečaka iz
novina. Dok je na drugom kraju telefon zvonio, Bogomil ih je pregledao.
Konačno se neko javio:
– Detroitska policija.
– Detektiva Aksela Folija, molim.
Za trenutak je vladala tišina dok su Akselu prebacivali vezu, a onda se čuo
njegov glas. Pre nego što je Bogomil uspeo bilo šta da kaže, Aksel je ispalio:
– Dobili ste Belu kuću. Prva dama i ja smo otišli da od siromašnih uzmemo
novac i podelimo ga našim još siromašnijim prijateljima...
Bogomil se nasmejao i pokušao nešto da kaže. Ali, bio je suviše spor. Aksel
ga je opet nokautirao.
– I tako, ako imate neki predlog za rešavanje važnih svetskih pitanja kao što
su Srednji istok, Rusija, ili ako imate nekih novosti o Majklu Džeksonu, ostavite
poruku. – Aksel je snizio glas za čitavu oktavu, i sa belog prešao je na crnački
žargon. – Inače, oladi.
– Aksele, to sam ja, Bogomil – došao je konačno do reči njegov sagovornik.
Aksel se obradovao glasu starog prijatelja. Zavalio se u stolicu.
– Endrju, kako si? Jesi li već postao šef policije?
Bogomil se smračio. Ne, nije postao šef policije, a kako su se stvari razvijale,
neće to nikada ni biti. Ipak, istim, vedrim glasom je rekao:
– Ne, Aksele, još nisam. A ti jesi li unapređen za komandira?
– Jok – odvratio je Aksel – ali samo što nisam. Sada završavam slučaj i već
me obuzima tuga.
– Kako, tuga.
Aksel pogleda svoje raskošno odelo.
 – Pa, na primer, dok tragaš za nekim, bolje se oblačiš da bi to uspešnije
radio. Ali, nije to najvažnije. Znaš kako je, Endrju. Sada sedim i družim se s
glupanima sličnim sebi. Sranje, ma ja ću verovatno završiti kao ti; biću trbušast,
potkupljiv...
Bogomil se nasmejao, ali mu nije odgovorio.
– Čuj, Aksele, moram da odložim naše pecanje...
Aksel je bio razočaran – na taj pecaroški izlet spremali su se mesecima. –
Dobro, sranje... A baš sam se spremao da te naučim kako da izvučeš mrlina od
petsto funti.
– Aksele, stvarno mi je žao.
– Nema veze – odgovorio je Aksel. – Ja sam do guše u govnima s nekim
kreditnim karticama. Sad sam prokleto blizu da ćapim tog kučkinog sina. A šta
je s tobom? Čujem da se policija u Beverli Hilsu sprema da zada odlučujući
udarac svima koji prelaze put van pešačkog prelaza i koji narušavaju red i
prljaju grad.
Bogomil se nasmejao i spustio ruku na fasciklu. To je ono zbog čega nije
mogao na odmor.
– Da, neki manijak kidnapuje instrukture rekreacije. Ljudima labave mišići.
Na ulicama je panika.
– Grozno odvratio je Aksel smrtno ozbiljnim glasom. – Ne, stvarno, šta je to
tako važno da na nedelju dana ne možeš na pecanje?
Bogomil je zastao. Nije imao tajni pred Akselom, ali još nije bio siguran šta
ima u rukama. – Ja... To je... U stvari, ne znam ni sam. Javiću ti čim budem znao
na čemu sam. – Bogomil je pogledao na sat. – Hej, kasnim. Moram da idem.
Čuvaj se.
– Ne brini za mene. Ja sam drugi čovek. Postaću komandir, šef, i moram da
gledam pravo, mislim pravo i da budem ispravan... Hej, zvekni Rouzvuda u oko
umesto mene, molim te!
Bogomil je odmahnuo glavom i nasmejao se.
– Zdravo, Aksele, javiću ti se iduće nedelje.
Aksel je spustio slušalicu i nekoliko trenutaka razmišljao o razgovoru. Ovaj
poziv ga nije mnogo iznenadio. Endrju Bogomil je bio dobar pajkan. Prvo
posao, pa onda zadovoljstvo. Aksel je imao drugu filozofiju. Za njega je posao
bio zadovoljstvo.

Rodeo Drajv, Beverli Hils. Najbogatija ulica u najbogatijem kraju sveta. Za

Akselovim »ferarijem« ovde se niko ni bi ni osvrnuo. U ranim prepodnevnim
satima bilo je već pet »festa rosa« parkiranih na Rodeu i još tri na Vilšajru. Ovde
je više »rols-rojseva« tražilo mesto za parkiranje, nego što je bilo pešaka na
trotoaru. Velike, ravne limuzine, sa zatamnjenim staklima, štitile su svoje bogate
i poznate vlasnike od pogleda radoznalih turista, i kao jahte plovile ovom
trgovačkom četvrti.
 Stanovnici Beverli Hilsa bi mislili da je Akselovo odelo »Nino Čeruti« dobra
krpica, Prava je stvar da se u njemu ode na ručak kod Spagoa ili u bistro, ali
ništa više od toga. Ovde je bilo dobrih i skupih odela za svaku priliku. Velika
lova u Detroitu bila je sitniš u ovom kraju.
Po cenama i ekskluzivnosti nijedna prodavnica na Beverli Hilsu, ne može se
meriti sa Adrijanom. Širom sveta kupovina je relativno jednostavan posao.
Staviš novac u džep, odeš u prodavnicu i kupiš sve što poželiš, ili što sebi možeš
da priuštiš. Ali, na Beverli Hilsu je drugačije, kod Adrijana posebno.
Da bi dospeo kod Adrijana, moraš prvo telefonom da ugovoriš vreme za
kupovinu. Ne, to nije tako jednostavno, jer samo ako Adrijano zaključi da
spadaš među osobe kojima on želi da proda svoju robu, zakazaće ti sastanak. A
ako se kojim slučajem nenajavljen pojaviš pred radnjom, Raul, lepi i mišićavi
vratar, tiho, uljudno i nemilosrdno pokazaće ti izlaz.
Raul je pogledom preleteo »kadilak« koji se zaustavio pred njim. Frknuo je
kroz nos. Viđao je već mnogo loše ljude kako izlaze iz dobrih automobila. Šofer
je obišao kola i otvorio vrata. Raul je posmatrao.
Prvo se pojavila jedna prelepa noga u tankoj, finoj besprekorno zategnutoj
crnoj čarapi. Onda i druga. Čak je i Raulova mašta proradila – nije mogao da
sačeka da vidi ostatak. I kada je Karla Fraj kliznula iz automobila i uspravila
svojih šest seksi-stopa, zaustavivši se pred njim, Raul je znao da je ona od one
vrste kojoj Adrijano odobrava kupovinu. Dovraga, kada bi se on pitao za ovu bi
otvorio radnju i na Božić.
Raul ju je odmeravao od glave do pete. Crna kosa joj je padala na ramena.
Savršene grudi, Raul je osećao da su savršene, nazirale su se ispod svilene bluze.
Smeškala se, a njen osmeh je grejao i zračio. Raul je osećao da mu ten tamni od
samog njenog prisustva.
Međutim, nije mogao da joj vidi oči. Nosila je naočare za sunce sa
reflektujućim staklima. Sve što je mogao da vidi buljeći u njih, bila je slika
njega samog kako blene u devojku. Ali, mogao je da zamisli te oči, tamne,
zamagljene...
Karla je ispustila tašnu koja je pala na pločnik, otvorila se, i pred Raulovim
nogama rasuli su se češalj, pudrijera, novčanik i još neke sitnice. Naravno, Raul
se našao na kolenima skupljajući njene stvarčice i razmišljajući o vatrenoj niti
koja bi pomogla da se ova milionerka zaljubi u njega, običnog vratara.
Ali, ona je progovorila i Raulu u leđa zarila lepu niklovanu tridesetosmicu.
To je razbilo sve njegove snove.
– Radi kako kažem, srce – promrmljala je kao da se obraća ljubavniku. –
Razumeš?
Raul je klimnuo glavom. Kad god bi neko uperio pištolj u njega, činio je što
mu se naredi.
Osmeh je preleteo njenim prelepim licem.
– Dobri momče. Sada lagano ustani, pođi ispred mene i otvori vrata.
Pokušaću da budem nežna.
 Raul je ustao, baš kao što je ona naredila. Nije bio najpametniji na svetu, ali
mu je bilo jasno da će Adrijana opljačkati najzgodnija žena koju je on ikada
video.
– Ključ – rekla je umiljato. – Otključaj vrata.
Izvukao je ključ iz džepa i otvorio veliku kapiju Adrijanovog carstva. Vrata
su kliznula i u pratnji ljubavi svoga života Raul je zakoračio unutra.
Adrijanov dućan je bio velika, tiha, hladna katedrala, sva u hromu i staklu,
posvećena prodaji najfinijih i najređih krzna, nakita i odeće. Vazduh je mirisao
na novac. U ovu crkvu nije prodirao nijedan šum sa ulice. Nekoliko žena šetalo
je između zastakljenih polica, dok je Adrijanovo osoblje diskretno stajalo u
blizini, spremno da se na svaki mig nađe na usluzi tim prebogatim damama
raspoloženim da baš ovde deo novca potroše.
Na međuspratu je bilo odeljenje nakita. Tamo su skupoceni, blještavi
kamenčići hvatali i odbijali sjaj ogromnog kristalnog lustera koji se spuštao sa
visokog svoda ovog hrama bogatih.
Nensi, domaćica koja je proveravala ugovorene posete, sedela je za stolom
blizu ulaznih vrata. Ugledala je Raula i ženu iza njega. Zaista je bila po
Adrijanovom ukusu. Nensi je pogledala u rokovnik da vidi ko se najavio za pola
dvanaest. Ponovo je podigla pogled i u tom trenutku ugledala cev pištolja iza
Raulovog uha.
– Hej – bilo je sve što je uspela da kaže.
Karla je naredila Raulu:
– Zaključaj vrata i miči se odavde – rekla je nežnim baršunastim glasom.
Nensi je ustala.
– Šta vi... – Adrijano, čije je pravo ime bilo Adrijan Epltorp, ubiće je kad
čuje za ovo.
– Zaveži – odrezala je Karla i ponovo naredila: – Zaključaj vrata.
Raul je gotovo pobožno poslušao i drhtavim rukama zaključao je vrata.
Nensi se tek sad uplašila. Nešto u glasu ove žene govorilo joj je da se ona
neće libiti da upotrebi tu igračku od pištolja, ako proceni da tako treba. Bilo je
lepo raditi kod Adrijana, ali ne toliko da bi se zbog toga gutala vatra. U trenutku,
Nensi je odlučila da sluša, da preživi i da potraži drugi posao. U Ajovi.
Drama koja se odvijala na ulazu privukla je pažnju nekoliko kupaca i
njihovih pratilaca. Svi su zastali i blenuli u Karlu.
Jedna žena, na čijoj se odeći, kreaciji Valentina, moglo videti i stanje njenog
bankovnog računa, primetila je:
– Ona ima pištolj.
Antoan, do tog trenutka njen najomiljeniji trgovac, tako ijubazan, tako
šarmantan, pravi Francuz, tog trenutka je izgubio svoj francuski naglasak.
– Uh, sranje – odvalio je, a glas mu je zvučao više oregonski, nego pariski.
– Dobro – povikala je Karla. – Hajde, svi na pod.
Niko se nije pomerio.
 – Lezi! – povikala je Karla. Neki su se još dvoumili, a nekoliko kupaca je
leglo na mek, debeli tepih, grozničavo se prisećajući šta policija savetuje da se
radi u ovakvim slučajevima. Antoan se prvi setio. Ne junačiti se! Policajci uvek
upozoravaju da se ne treba igrati heroja. Ne junačiti se, uporno je u sebi
ponavljao Antoan.
Sa međusprata se čuo uzrujan glas. Frančesko, jedan od prodavaca nagnuo se
preko pozlaćene ograde i posmatrao uzbudljivu scenu.
– Šta vi to pokušavate? – uzbuđeno je povikao.
Karla je uperila pištolj u Frančeska.
– Dovuci svoju guzicu ovamo – odgovorila je umesto objašnjena.
– Hoću, vraga.
– Ne junači se – šaputao je Antoan sebi u bradu.
Činilo se da je pucanj iz temelja potresao zgradu.
Veliki komad pozlaćene ograde, tik uz Frančeskovu besprekorno manikiranu
ruku, odleteo je u vazduh. Još dok se dim razilazio, Karla je ponovila:
– Miči se.
Frančesko je promenio mišljenje. Smandrljao se niz stepenice, nadajući se da
će biti u stanju da legne na pod. Ali, Karla ga je sačekala u podnožju stepenica.
Imala je s njim druge planove. Dograbila ga je za džemper i gurnula u hol ka
zadnjem delu radnje. Tamo je bio stražnji ulaz, ogromna čelična vrata.
Karla je dodirivala Frančeska pištoljem po vratu.
– Otvaraj!
Frančesko je petljao s ključevima osećajući sve vreme vrelinu cevi na svojoj
koži. Uprkos tome, ili baš zbog toga, brzo je otvorio. Mislio je da se više ne
može uplašiti. Ali, kada je otvorio, njegov strah se udvostručio. Na ulazu su
stajala dva. čoveka, od glave do pete odevena u crno. Na glavi su imali čarape,
koje su im deformisale lik i davale mu čudovišan, zastrašujući izraz. Jedan od
njih je imao pištolj, najveći koji je Frančesko ikada video. Izgledalo je kao da
pod pazuhom nosi frižider.
– O, bože... – bilo je sve što je uspeo da kaže. On je odigrao svoju ulogu i
Karla ga je kratkim, oštrim udarcem poslala na pod. Sklopio je oči i skliznuo
niza zid. Bio je izbačen iz igre tako brzo da nije stigao ni da razmisli koga bi za
sve ovo mogao da tuži.
Kombi je skrenuo prema stražnjem ulazu Adrijanovog butika i zaustavio se
uz škripu točkova. Vozač je izašao napolje, otvorio zadnja vrata i izvukao
platformu za utovar. Dva puta je kratko zatrubio sirenom. Karla je klimnula
glavom pokazujući na maskiranu dvojku. Sve troje su se vratili u prodavnicu.
Karla je stajala iznad Raula i Nensi s pištoljem uperenim u Raulovu glavu. U
levoj ruci je držala štopericu. Pritisnula je dugme i začuli su se otkucaji.
– Dva minuta – viknula je Karla.
Kao trkači na pucanj startera, dvojica maskiranih ljudi pohrlili su na svoje
položaje. Svaki detalj su proverili po hiljadu puta. Karla im je stalno ponavljala:
ne dirati ništa sem nakita i krzna. Ne dirati kožu i ostale detalje. Samo nakit i
krzno. To je najvrednije i najlakše se može utopiti.
 Jedan od njih dvojice potrčao je na međusprat izvlačeći iz kostima vreću i
palicu za bezbol. Drugi, onaj s pištoljem, grabio je svežnjeve krzna, vredne i po
milion dolara i nosio ih do kombija. Onda je puklo staklo. Momak s palicom je
išao od jednog do drugog ormana s nakitom, lupao stakla i šakama trpao
dijamante, rubine i smaragde u svoju ogromnu vreću. Zvuk razbijenog stakla
ispunio je prostoriju.
Karla je netremice posmatrala štopericu.
– Još minut – doviknula je. Izgledalo je da ona dvojica još brže kupe plen.
Svakih nekoliko sekundi čulo se razbijanje stakla. Krzno je neverovatnom
brzinom iščezavalo kroz zadnja vrata.
Opet se čuo Karlin ledeni glas:
– Trideset sekundi!
Još jedna tura nakita, još jedna tura krzna.
– Petnaest sekudni!
Nensi se činilo da gubi razum. Sve je delovalo zastrašujuće i nestvarno. Lom
stakla, maskirani provalnici, ženin tajanstveni glas. Pomislila je da će poludeti.
Nije više mogla da se uzdrži i počela je da plače. Debeli, meki tepih prigušio je
njene jecaje. Ali, Raul, koji je ležao pored nje, čuo je njen glas i instinktivno je
pružio ruku da je umiri. Karla je opazila krajičkom oka njegov pokret. Otkočila
je pištolj i rekla:
– Mrdni još jednom, pa se oprosti sa životom.
Raul je shvatio da Nensi uteha i nije tako neophodna.
Svi su bili skoro iskočili iz kože kad je Karla vrisnula:
– Sad!
Sve je stalo, sem Nensinog plača. Momak na međuspratu dograbio vreću i
pojurio niz stepenice. Na ulici se čuo motor kombija. Karla se odmaknula od
Raula i Nensi i stala iza momka s revolverom. Klimnula mu je glavom, a on se
nasmešio. Izgledao je groteskno ispod maske koja je skrivala njegovo lice. Bio
je zadovoljan. Ovo je bilo ono što je čekao. Krađa je bila posao, a sada, malo
zabave. Izvukao je pucaljku iz pojasa ispod pazuha. Bio je to »magnum 44
automatik«. Mogao je da zaustavi i voz.
Ne dvoumeći se ni sekunda, počeo je da puca po radnji. Ukrasi od hroma
otpadali su sa zidova. Skupocena odeća u ormanima od mahagonija bila je
razderana i izbušena. Parfemi su se prosuli po tepihu ispunjavajući prostoriju
retkim i egzotičnim mirisima, koji su se pomešali sa otrovnim smradom baruta.
Smejući se, čovek se okrenuo ka ogromnom lusteru i opalio seriju hitaca.
Kristalni ukrasi su padali kao sneg. Ljudi na podu su se posle svakog pucnja
grčili od straha i pokušavali.su da se još dublje zariju u tepih.
Nekoliko hitaca pogodilo je nosač lustera i on se uz tresak srušio na pod
raspršivši se u milione komada.
Uprkos tome, čovek je nastavio da uništava kao da još nije zadovoljan
obavljenim poslom. Pucao je i pucao, ljušteći tapete sa zida, lomeći stolice,
ormare i pretvarajući Adrijanovu elegantnu radnju u gomilu ruševina. Napokon,
Karla ga je zaustavila.
 Odjednom, sve je postalo avetinjski tiho.
Karla je zakoračila preko hrpe stakla i na pod, pred Raula, spustila omot.
Meko je rekla:
– Kada dođu pajkani, predaj im ovo.
Na koverti je bilo napisano veliko slovo A.
Onda je ona otišla. Onda su svi otišli. Ali, niko se nije micao. Nisu smeli da
se pomere. Čuli su da je kombi otišao, ali su ležali kao skamenjeni.
Sa balkona se odlomio komad stakla i zvecnuo na tepih.
Kasnije su svi bili strašno iznenađeni shvativši da su najduži trenuci u
njihovom životu trajali ravno šest minuta. I što je još neverovatnije, niko nije bio
povređen. Sem, naravno, Frančeska.
Antoan se narednih nekoliko nedelja osećao usrano. Mislio je da je ipak
mogao nešto pokušati, umesto što je kao poslednja budala ležao nosa zarivenog
u tepih.

Na Beverli Hilsu, uključujući i policajce, niko nikada nije čuo za pljačku

sličnu onoj kod Adrijana. Bilo je, istina, provala i krađa u prodavnicama, i u
skupim i ekskluzivnim kao Adrijanova. Ali, upasti u butik, opelješiti ga i
rasturiti za šest minuta, u po belog dana, pred pola tuceta svedoka – tako nešto u
analima ovog grada još nije zabeleženo. Koliko je Bogomil znao, slična pljačka
se još nigde nije dogodila.
I kao vrhunac, lopovi su ostavili posetnicu: koverat s velikim slovom A. To
je navodilo na pomisao da će uslediti pljačka B, pljačka C i tako dalje, sve do
kraja abecede. Poruka u omotu takođe nije kazivala mnogo.
Slučaj je dodeljen Bogomilu. On je zurio u poruku, ako se to tako uopšte
moglo nazvati. Bio je to kriptogram, od četrnaest grupa brojeva, neka vrsta šifre,
koja je nekom govorila sve, a većini baš ništa. Trebalo je naći ključ.
Bogomil nije znao odakle da počne. Ali, mršavi, uvek spreman da pomogne,
Bili Rouzvud imao je ideju, koja ga je, kako je to obično bivalo sa Bilijevim
idejama, uvalila u sos.
Bili je nervozno cupkao pored vrata u Bogomilovoj kancelariji. Njegov
partner, temeljan i snažan čovek, stajao je iza njega.
– Hm, ovaj... – pročistio je grlo Rouzvud, najavljujući da nešto kaže.
Bogomil ga je oštro pogledao i upitao:
– Šta je, Rouzvude?
Bili je uslužno rekao:
– Ovaj... »Los Anđeles Tajms« je pre otprilike dva sata dobio isto takvo
pismo.
Rukom je pokazao na kriptogram na Bogomilovom stolu. Njegov
sredovečni, znatno iskusniji drugar, Tagart, zakolutao je očima.
– Pa on to već zna, Bili.
 Bili snuždeno reče: – Oh.
Bogomil ponovo uze pismo. Čitao je:
– 17 – 01 – 19 – 10 – 09 – 05 – 25 – 13 – 01 – 25 – 23 – 17 – 01 – 02. Šta li
to, dođavola, znači?
Protrljao je oči i odgurnuo pismo. Pogledao je Bilija koji je s nelagodnošću
buljio u svoje cipele.
– Zašto si se petljao u ovo, Rouzvude?
Bogomil je bio ljut, ali se trudio da kontroliše svoj gnev.
Rouzvud je zavukao ruke u džepove, trudeći se da povrati izgubljenu
sigurnost. Saradnja sa Akselom Folijem ga je malo izmenila. Nije bio više u
stanju da radi sve po pravilima. Zakoni nisu mogli da reše baš sve.
– Ovaj, kapetane... Mislio sam da ću tako brže rešiti šifru... Pa sam tom
prijatelju...
Pri pogledu na šefovo lice, Rouzvudova odlučnost se topila kao sneg na
suncu.
– To nije tvoj predmet – rekao je Bogomil sa žestinom u glasu. – Tebi i
Tagertu sam dodelio slučaj Piterson.
Iako nije znao šta da kaže, Rouzvud je zinuo da se brani, ali nije dobio
priliku. Pušeći se kao lokomotiva, u sobu je uleteo novi šef policije Beverli
Hilsa, Harold Luc. Bio je to naprasit debeljko, crvenog lica.
Sada je ključao od besa i želeo je da to svi znaju.
– Bogomile – izderao se ne obazirući se na Rouzvuda i Tagarta – ti i tvoji
ljudi odmah u moju kancelariju!
Kao oluja je odjurio niz hodnik.
Bogomil je ustao i obukao kaput. Stari šef je bio strog, ali pravičan. Luc je
bio samoljubivi tiranin. Kod starog nije bilo ljubimaca, kod novog su prolazili
samo oni. Stari šef nije trpeo dupelisce, Luc je činio sve da ih ohrabri. Hteo je
policiju po svojoj meri i ukusu. A svaki pajkan kome se to nije dopadalo, mogao
je da ide. Mnogi su već otišli. A mnogi su dobili nogu.
– Hajde, vas dvojica. Čuli ste šefa. Idemo u njegovu kancelariju.
– Bog ne sme da čeka – progunđao je Rouzvud.
Bogomil se okrenuo i ljutito ga pogledao:
– Neću da čujem takve primedbe, Rouzvude!
Tagart je znao da treba da ćuti, ali više nije mogao da izdrži.
– Čujte, kapetane. Svi znaju da on ne trpi bivšu garnituru. Najurio je sve
pajkane iz stare garde. Nas trojica smo poslednji.
Bogomil je na njegovu upadicu oštro reagovao:
– On je šef ove policije, i dok je na tom položaju, poručniče, svoje mišljenje
zadržite za sebe.
Tagart se ćutke saglasio, potiskujući sopstveni gnev.
Bogomil je žustro koračao hodnikom, a Tagart i Rouzvud su grabili za njim.
Dok su prolazili kroz detektivsku kancelariju, ljudi su ih ćutke pratili pogledom.
Mnogi od njih su bili srećni što nisu u njihovoj koži.
 – Divno! – siktao je Tagart na Rouzvuda. – Gospodin zna kako će rešiti
šifru! Jesi li ti lud?
Rouzvud je svom kolegi pokušao da objasni šta je hteo da postigne.
– Čuj... ta neslužbena poznanstva su veoma važna za pajkane.
– Šta? – zastao je ljutito Tagart. – Šta ti uobražavaš? Misliš da si Aksel Foli?
Mi nikada nismo radili na taj način.
Rouzvud nije priznavao poraz. Pokušavao je da sredi misli pre nego što
stignu do Lucove kancelarije. Bile su prilično zbrkane. Pomirljivo je rekao:
– Čuj, stari moj, znam da imaš nevolja kod kuće. Smiri se, odmori svoj
premoreni um. Olabavi malo.
Tagart je gledao svog kolegu kao da je poludeo. Bili nije ništa primećivao.
– To pali. Veruj mi.
– O – nabusito je rekao Tagart – sada se zaista bolje osećam.
– Jesam li ti rekao – dodao je Bili ulazeči u Lucovu kancelariju. Tagart je
samo odmahnuo glavom.
Luc je sedeo za ogromnim stolom, svojski se trudeći da ne pregrize još
nezapaljenu cigaru. Samo činjenica da je u sobi bio i gradonačelnik Beverli
Hilsa, Teodor Egan, koji je upravo razgovarao telefonom, zadržala ga je da
konačno ne eksplodira. Na kauču je sedeo i Volter Bidl, priznata ulizica šefa
Luca, koji je nestrpljivo očekivao da vidi slom Bogomila i njegovih momaka.
Nije morao dugo da čeka. Luc je upro prstom u Rouzvuda.
– Ti, debilko – dreknuo je Luc. Svi prisutni su ćutali. Gradonačelnik je
šakom poklopio mikrofon na slušalici. Rouzvud je pobledao. – Pozvao si agenta
iz prokletog FBI-ja da pomogne u odgonetanju one idiotske šifre! To je mesni
problem, a moji ljudi će i da ga reše. Je li jasno, Rouzvide?
– Ovaj... moje ime nije Rouzvid. Zovem se...
– Zaveži – zaurlao je Luc.
Luc dograbi kopiju pisma i tutnu je Bogomilu pod nos.
– A vi – glas mu je odjekivao kao pucnjava. Bogumil ga je mirno posmatrao,
iako je iznutra u njemu sve vrilo.
– Kapetane Bogomile – to je bio vaš slučaj.
Bidl je bio srećan kao đačić na kraju školske godine. Naglašavajući svaki
slog Luc je upitao:
– Da li ste vi naredili Rouzvidu da...
Rouzvud je pomislio da bi pomoglo da se umeša. Prekinuo je šefa.
– Gospodine, kapetan Bogomil nije zvao FBI. Ja sam to učinio.
Rouzvud je opet omanuo.
Lucovo lice je za nijansu postalo crvenije. Hteo je po svaku cenu da se
zakači za neku Bogomilovu grešku.
– Zaveži! – zaurlao je.
– Kapetan Bogomil nije znao ništa o tome – insistirao je Rouzvud, povlačeći
se, za svaki slučaj, prema vratima.
Lucov pogled se ponovo ustremio na Rouzvuda.
 – Rekao sam, zaveži! – Brzo je promenio plan kako da se otarasi Bogomila.
Ako on nije obavestio FBI, to će biti razlog da strada. Ona dva vola, Tagart i
Rouzvud mogu i da pričekaju. Luc je želeo Bogomilovu kožu. Bio je svestan da
je ovaj dva puta bolji policajac od njega i da bi, u stvari, Bogomil trebalo da sedi
za ovim stolom. Taj čovek je opasan. Zato ga se što pre morao rešiti.
– Znači, tako. Rouzvud je zvao FBI, a vi niste imali pojma. – Udario je
rukom o sto. To menja stvar. – Gadljivo je odmahnuo i produžio tiradu: – Kako
onda možete da se nazovete višim oficirom ako se o svemu ne dogovarate sa
svojim ljudima i ako ne znate ništa o prokleto važnim potezima koje oni
preduzimaju? Negativno utičete na ljude otkako sam ja došao ovamo. Sada ste
ispustili konce iz ruku, menjate odnose u hijerarhiji. – Luc je za trenutak učutao,
spremajući se da zada poslednji udarac. – Od ovog trenutka vi ste suspendovani.
Gradonačelnik je tiho spustio slušalicu. U sobi je zavladala mrtva tišina.
Rouzvud je osetio da mu se utroba prevrće. Ovo je bilo njegovo delo.
Bogomil nije mogao da poveruje svojim ušima. Brada mu je podrhtavala. Luc i
Bidl su sijali od zadovoljstva. Tagart je poželeo da ga nema.
Bogomil se prvi pribrao:
– Na osnovu čega?
Luc je izrecitovao kao da čita iz knjige:
– Greške u radu i nedovoljan nadzor nad saradnicima.
Bogomil je planuo:
– Dovraga, Herolde, i ja bih imao nešto da kažem...
– Ne vičite. I obraćajte mi se sa »šefe Luc«, kapetane.
Okrenuo se prema gradonačelniku, i rekao:
– Ovaj slučaj može da ima političku pozadinu i posledice i po mene i po
gradonačelnika. Ne bih želeo da se tegli zbog vaše nesposobnosti.
Bogomil je zurio kroz prozor pokušavajući da se uzdrži od »Napada na
službeno lice« i time ne pogorša i ovako težak položaj.
– Imate pravo žalbe u roku od dva dana. Mislim da možemo srediti da se ona
brzo razmotri. – Onda se okrenuo Rouzvudu i Tagartu. Rešio je da ih još malo
ponizi pre nego što im konačno da nogu. – A vas dvojica idete u saobraćajce.
Videćemo da li ste sposobni da kontrolišete parkinge. Ozbiljnije slučajeve
prepustite sposobnijima.
Rouzvud je zaustio da nešto kaže, ali ga je Tagart munuo u rebra.
– Bidl!
– Izvolite! – đipio je Bidl s kauča.
– Preuzmi slučaj!
Bidl je podsmešljivo odmerio Bogomila, Tagarta i Rouzvuda i odgovorio
kao navijen:
– Da, šefe. Hvala, šefe.
– Želim da se ovaj slučaj brzo reši. Novinari su se okomili na nas, tvrde da je
kriminal u porastu. To ne možemo dopustiti.
Ustao je, oslonio se o sto i rekao:
 – Daj mastilo na analizu.
Dobro, šefe Luc.
Luc je krvnički pogledao Bogomila, Rouzvuda i Tagarta.
– Nosite se odavde.
Bogomil je otišao, ostavljajući Rouzvuda i Tagarta u hodniku pred Lucovom
kancelarijom. Tagart je pogledao Bilija i odmahnuo glavom.
– Olabavi. To pomaže – rekao je sarkastično i produžio: – Znaš šta? Baš i ne
pomaže.

Endrju Bogomil je krenuo kući. Seo je za volan svog zelenog oldsmobila i

uključio se u saobraćaj. Već je isplanirao šta će reći komisiji za žalbe. Radio je
dvadeset godina u policiji Beverli Hilsa i nikada nije bilo pritužbi na njegov rad.
Kod kuće je imao gomilu pohvala i priznanja. Sam je rešio dvadesetak težih
slučajeva. Bogomil nije bio budala. Znao je da je Luc rešio da ga se otarasi i da
će upotrebiti sva sredstva da to i učini. Komisija će glasati baš onako kako Luc
bude zahtevao.
Kada je skrenuo na put za El Kamino, Bogomil je zamišljeno klimnuo
glavom. Za nekoliko dana ostaće bez posla...
Zamislio se i vozio je mehanički, jedva primećujući automobile oko sebe, i
predele kroz koje je prolazio. Vozio je automatski, uobičajenim putem kući,
jedinim kojim se vraćao proteklih dvadeset godina. Nije mogao da se oslobodi
ni čudnog osećanja da ono što je otkrio u brdima ima neke veze sa bizarnom
pljačkom Adrijanovog butika. Njegov instinkt starog policijskog njuškala
ponovo se probudio. Nije ni primetio crnog »mustanga« koji ga je obišao, niti
brinetu koja se okrenula da proveri da li je to on.
Kada ga je obišla, žena je dala gas i posle nešto više od milje zaustavila kola
uz ivičnjak. Otvorila je haubu i čekala sledeći auto. Bio je to, slučajno,
Bogomilov zeleni oldsmobil. Bogomil je bio džentlmen starog kova. Na putu je
bila dama u nevolji. Za trenutak je odlučio da zaboravi svoje brige i pokuša da
pomogne dami da reši svoje.
Usporio je i zaustavio automobil uz ivičnjak.
Pogled na savršenu figuru smeđokose lepotice oduzeo mu je dah. Njena
duga, tamna kosa i prekrasne noge delovali su magično. Ali, Bogomil je bio
hladnokrvniji od Raula.
– Imate problema? – upitao je izlazeći iz kola.
– Odjednom je stao. A ja se uopšte ne razumem u automobile – rekla je
devojka.
Bogomil se zagnjurio pod haubu. Proverio je svećice i uverio se da
karburator nije začepljen. Nakašljao se.
– Ne vidim ništa sumnjivo, gospođo – rekao je izvlačeći se ispod haube.
Ali, Karla nije obraćala pažnju na njega. Pratila je pogledom veliki crni
»transam« i proveravajući njegovu poziciju.
 Ogromni crni auto zaustavio se na suprotnoj strani ulice i prednje staklo je
lagano kliznulo dole.
Karla je Bogomilu pružila koverat.
– Šta misliš o ovome, dragi?
Bogomil je pogledom okrznuo koverat. Onda se izbečio. Na prednjoj strani
ugledao je veliko B. Pogledao je ženu, a ona mu je uzvratila osmehom. Ponovo
se zagledao u koverat. Bilo je to šifrovano pismo, žena je savršeno odgovarala
opisu one koja je komandovala napadom na Adrijanovu radnju. Ali, pre nego što
je uspeo da progovori, sa prozora »trans-ama« se oglasio »magnum 357.«
– Zbogom, Endrju – rekla je Karla.
U ovoj relativno tihoj četvrti, pucanj je zatresao stakla na prozorima okolnih
zgrada. Endrju Bogomil je osetio kako mu se, topao mlaz sliva niz rame. Snažan
udarac odbacio ga je na haubu »mustanga«. Kleknuo je na kolena boreći se
protiv bola i pokušavajući da izvuče svoj pištolj iz futrole.
Naredni pucanj razneo je staklo »mustanga« i obasuo Endrjua hiljadama
staklenih komadića. On je skočio na ženu i uhvatio je za kosu. Njen skalp mu se
našao u rukama i Endrju je iznenađeno posrnuo. Zapanjeno je gledao u svoj
plen. Pogledao je ženu. Njena kosa bila je duga i plava. U gužvi su joj spale
naočare – imala je karipski plave oči. Ispaljen je i treći hitac koji je pogodio cilj,
zario se u Bogomilove grudi. Pao je preko haube i više se nije micao.
Karla je zgrabila periku i tamne naočare i psujući ušla u kola.
»Lepa pucnjava«, pomislila je devojka. »Mustang« sa razbijenim staklom
valjda neće biti previše sumnjiv. Bar ne tu, u Beverli Hilsu.
Poterala je kola unazad, dala gas i odvezla se, ostavljajući nepomično
Bogomilovo telo u oblaku prašine i smradu pregrejanih guma.

Aksel Foli je odlučio da izađe i oslobodi grad još jednog kriminalca.

Ugovorio je sastanak sa falsifikatorom kreditnih kartica na njegovom terenu, u
robnoj kući na drugoj strani nezahvalnog grada koji je detektivima dao sobu još
goru nego što je to praksa u drugim gradovima.
Kada je Aksel ušao u tu ružnu, pretrpanu i zakrčenu prostoriju, naleteo je na
Džefrija Fridmana. Detektiv Fridman je imao više problema s devojkama nego
sa rešavanjem kriminalističkih problema. Aksel je pogrešio što ga je predstavio
svojoj prijateljici, Beverli, koja od tog momenta nije uspevala da ga skine s
vrata. Aksel nije hteo da dopusti da ga Džefri ponovo gnjavi. Povikao je:
– Džefri, već sam ti rekao da je Beverli poručila da je više ne tražiš, da joj ne
telefoniraš i da se potrudiš da je zaboraviš. Ne želi više da te vidi. Tačka. Jel’
jasno?
– Nema veze, Aksele – blebetao je Džefri. – Inspektor Tod želi odmah da te
vidi. Hteo sam samo da te opomenem da te ne nađe nespremnog. – I Džefri bez
predaha nastavi: – Šta si hteo da kažeš? Kako to misliš da neće da razgovara sa
mnom?
 Aksel je zastao i sažaljivo ga pogledao:
– Kad sam rasejan, teši me pomisao na to kakva zbrka vlada u tvojoj glavi.
Izgledalo je da ga Džefri ne sluša.
– Kad god me Tod pita za tebe, ja kažem da radiš dvadeset četiri sata
dnevno. – Džefri je odjednom promenio temu: – Hej, je li to Patek Filip? Čuj,
ako ti na bilo koji način mogu pomoći...
– Džefri – naredio je Aksel – ne govori ništa. Molim te, ne obraćaj mi se.
Ni to nije ostavilo utisak na Džefrija. Ponovo je promenio temu:
– Ako ja ne mogu da zovem Beverli, ti bi mogao da joj daš moj broj telefona
u slučaju da ponovo poželi da me vidi. – Nije prestajao da melje. – Ima li nešto
što bih mogao da učinim za tebe? Mogu li da ti pomognem oko tog slučaja?
Molim te, računaj na mene. Možda bih mogao da se uključim, Aksele.
– Ne, Džefri.
– Ako se Beverli na meni nešto ne dopada, njena majka je bila ljubazna.
Možda bi ona mogla...
Aksel je poleteo prema vratima, a Džefri ga je pratio u stopu.
– Džefri, reci Todu da privodim kraju rad na onim prokletim kreditnim
karticama. Kasnije ću razgovarati s njim. Učini to za mene.
– Hoću, ako mi obećaš da ćeš razgovarati sa Beverli.
Aksel se lagano okrenuo prema njemu. Mirno je rekao:
– Džefri, obećavam da ću ti pucati u noge. Jesi li završio?
U tom trenutku neko je zapljeskao:
– Dobra ideja, Aksele – doviknuo je Orvis.
– Aksele... – nije se predavao Džefri, ali je Aksel već izleteo napolje.

Za petnaest minuta ugodne vožnje »ferarijem« dovezao se na drugi kraj

grada. Zaustavio je automobil pred robnom kućom gde je ulazio u kožu
kriminalca. Na spratu je imao i malu kancelariju: sto, stolicu, telefon i televizor.
Aksel se zavalio na stolici i podigao noge na sto. Glancao je rukavom skupoceni
sat.
– Sranje – pomislio je. – Sudar je zakazan za četiri, a sad je pola pet. Mrzim
lopove koji kasne. – Nagnuo se napred i uključio televizor. Na programu je bila
crna hronika. Aksel nije mnogo obraćao pažnju na glas sa ekrana, sve dok nije
čuo prezime:
–... Bogomil je pogođen usred dana.
Aksel se ukočio. Koliko Bogomila ima na svetu? Glas reportera je
nastavljao:
– Policajac, kapetan policije Beverli Hilsa, napadnut je rano jutros. Prema
poslednjem izveštaju on je u kritičnom stanju. Kapetan Bogomil je vodio istragu
o spektakularnoj pljački butika »Adrijano«, ekskluzivne radnje na Beverli Hilsu
koja je dobila ime »abecedna pljačka« zbog...
 Aksel više nije slušao. Dograbio je telefon i počeo nervozno da bira broj.
Odmah je dobio vezu.
– Policija Beverli Hilsa.
Aksel je tiho govorio. Njegov »partner« u poslu s kreditnim karticama
mogao je da stigne svakog trenutka, a Aksel nije želeo da ga ovaj čuje kako
govori s pajkanima, makar oni bili i na drugoj strani kontinenta.
– Zdravo, Šejla – rekao je – ovde je Aksel Foli. Sećaš se, iz... Detroita, tačno.
Upravo sam čuo za Endrjua i pitam se da li bi mogla da me povežeš s njegovom
bolničkom sobom? Hvala.
Čekao je nekoliko trenutaka. Pogledao je na sat, pa kroz prozor, onda je
izvirio u hol. Ni traga ni glasa D’Alesiju, tipu koji je trebalo da mu proda
kartice.
U slušalici je začuo Dženin uplakani glas.
– Aksel?
– Džen? Šta se dogodilo? Kako je?
– Operišu ga, Aksele... – zavladala je duga pauza, a onda je devojka zajecala:
– Žao mi je, Aksele, ne mogu da govorim.
Akselu je bilo jasno da je ona na ivici nervnog sloma. Ipak je rekla:
– Tu je Bili. On će ti sve ispričati.
Oglasio se i Rouzvud, ojađeno i tužno.
– Aksel?
– Bili, šta se dovraga desilo?
– Taj tip ga je dobro sredio. Hladnokrvno ubistvo. Mirno je pucao u Endrjua.
– Ko? – pitao je Aksel. – Ko je pucao?
– Abecedni bandit.
– Da li ti radiš na tom slučaju?
U Rouzvudovom glasu čulo se jasno negodovanje.
– Ne. Ni ja, ni Tagart. Ovde više ništa nije kao pre. Sve je podređeno politici.
Aksel je provirio u hodnik. Ugledao je dvojicu. Bile su to lopuže, ali jedna
više nego što je Aksel očekivao. Pored Alesija stajao je čovek koji je Akselu bio
nekako suviše poznat. Pogledao je pažljivije. Bio je to frajer do guše umešan u
neki posao sa švercovanim cigaretama.
Sranje.
Stojeći na vratima, D’Alesio se lopovski smeškao:
– ‘Ej, izvini što kasnim, mora...
U tom trenutku Aksel se preobrazio. Od pajkana zabrinutog za zdravlje svog
prijatelja pretvorio se u mućkaroša. Progovorio je crnačkim žargonom:
– Ček’ minut. Odma’ ću. – Onda je u slušalicu, tim svojim novim glasom,
progovorio tako da je Bili pomislio da je neko drugi kraj telefona:
– To je interesantna ponuda, ali mislim da bi trebalo da to lično pogledam,
znaš šta hoću da kažem?
– Aksele? Jesi li to ti? – pitao je uznemireno Rouzvud.
 – Pazi na Džen – rekao je Aksel nadajući se da će Bili shvatiti da i dalje
govori on, ali izmenjenim glasom. Ali, Bili je bio malo tup, zato je Aksel za
svaki slučaj dodao:
– Odma’ ću tu doći.
– Doći tu? Misliš, doći ćeš ovamo?
Umesto odgovora, veza se prekinula.
Pratilac D’Alesija, Mirski, pažljivo je gledao Aksela.
– Ja poznajem ovog čoveka.
– Je’l? Odakle?
Mirski je brzo vraćao film unazad. Bilo je zaista teško zaboraviti frku oko
kidanja lanca za šverc cigareta.
– To je onaj s cigaretama. Jedva sam se izvukao, zamalo da zaglavim ćorku.
Rekao si da si iz Bafala.
– Ja jesam zaglavio ćorku – besno je rekao Aksel – i poprilično love,
zahvaljujući ovom čoveku. – Okrenuo se D’Alesiju. – Šta će ovaj tu? Ja sam
poslovan čovek, razumeš li?
– Da, naravno – rekao je D’Alesio.
– Nismo se tako dogovorili – gunđao je Aksel. Posle razgovora sa Bilijem,
posao s kreditnim karticama je izgubio raniju privlačnost i sjaj. Važnije je bilo
ono što je čuo. Hteo je da sazna ko je pucao u njegovog prijatelja Endrjua. Sada
je želeo da se otarasi ove dvojice i da krene za zapad. I to smesta.
– Da, žalim. Kao što sam rekao, sreo sam...
– Ja već kasnim na drugi sastanak. Imam posla. Ne mogu da se tuda muvam
čekajući tebe ceo dan.
– Da, da...
– I onda se ti pojaviš sa ovim pajkanom – odvalio je Aksel upirući prstom u
Mirskog. – Ja nemam vremena za takve bljezgarije.
D’Alesio se trgnuo kao oparen. Pogledao je Mirskog.
– Pajkan? O čemu on to priča?
– Govorim o tvom drugaru, Prljavom Hariju – rekao je Aksel kuckajući
Mirskog u grudi.
Mirski je uvređeno protestovao:
– Kažeš da sam ja prokleti pajkan?
– I jesi – nabusito je rekao Aksel.
– Gluposti, čoveče. To je moj nećak – protestovao je D’Alesio.
Aksel je ozbiljno rekao:
– Pa šta, čovek može da promeni prijatelje, ali rodbinu ne može.
– Daj, oladi. Moj rođak nije pajkan. On je proveren, veruj mi – tvrdio je
D’Alesio.
Aksel je potapšao Mirskog po leđima.
– Možda i nije. Možda je samo loše sreće.
Mirski je počeo da objašnjava:
– Karlota je... – Onda je zaćutao, pa zapanjeno upitao: – Ej, šta to radiš?
 Aksel ga više nije tapšao po leđima nego ga je počeo otvoreno lupkati po
grudima i struku kao da proverava da li je naoružan.
– Dobro, nema magnetofon. I to je nešto.
– Magnetofon! – povikao je Mirski.
– Dobro, sad dosta sranja – umešao se D’Alesio. – Pređimo na posao. Imam
dve hiljade blanko kartica »ameriken ekspres«. Zlatne kartice. Imaš li lovu?
Ovo je trebalo da bude vrhunac Akselovog plana i blistava završnica njegove
karijere običnog detektiva. Sada je samo trebalo da uhapsi falsifikatora. Ali,
događaj s Bogumilom pomrsio mu je planove. Ako sada uhapsi D’Alesija i ovog
vražjeg Mirskog, sledećih deset dana će da protraći u raščišćavanju slučaja,
petljanju s tužiocem, pisanju izveštaja i drugim formalnostima koje valja obaviti
pre izlaska pred veliku porotu. Pošto mu je prijatelj ranjen, ovo sve je moralo da
otpadne. Neka, kreditne kartice mogu da pričekaju. Aksel je nastavio da melje:
– Jok, nema posia pred ovim čovekom. Možda je on tvoj rođak, ali... – Aksel
je napadno omirisao Mirskog. – Svinja! Fuj, smrdi svinjsko meso! Čoveče, ja
sam musliman i svinju osetim izdaleka. – Optužujući je uperio prst u Mirskog. –
Ovaj čovek je pajkan. – Okrenuo se zaprepašćenom D’Alesiju i rekao:
– Ako hoćeš pos’o sa mnom, vrati se sam. Znaš gde me možeš naći.
Aksel je hitro izašao iz kancelarije jer se u pogledu Mirskog jasno videla
ubilačka namera. Krupni D’Alesio je pošao za Akselom. Kada je ovaj već bio u
prizemlju, čuo je D’Alesiov glas: – Reci mi istinu, Pole, jesi li stvarno pajkan?

Aksel je upao u zajedničku sobu razmišljajući o predstojećem putu. Imao je

nekoliko dana odmora, ali mu ih Tod neće dati sada, usred nezavršenog slučaja.
Već je odlučio da, pobegne iz Detroita na nekoliko dana, ali trebalo je stvoriti
iluziju da ostaje u gradu.
To nije bilo teško jer je u najupadljiviji deo Akselove nove opreme tih dana
bio blistavo crveni »ferari«. Ako ga ostavi na ulici, ljudi će misliti da... E sad, ko
je toliko blesav...
Izgledalo je da se Džefri nije ni pomerio ceo sat. Čim je ugledao Aksela,
dobio je napad govora.
– Gde si bio? Tod je poludeo tražeći te. Jesi li likvidirao slučaj? A?
– Džefri – pomislio je Aksel smeškajući se sebi u bradu. – On će biti
dovoljno lud da preuzme »ferari« u narednih nekoliko dana. – Aksel je seo na
Džefrijev sto.
– Aksele, jesi li ga uhapsio? Nisi, zar ne? Tod će da pošizi. Kravata ti je
božanstvena.
– Pusti sad to – ozbiljno je rekao Aksel. – Potreban si mi. Moram znati mogu
li se osloniti na tebe?
Akselova iznenadna promena raspoloženja uticala je da Džefri za trenutak
ostane bez teksta. Ohda je polako upitao:
– Naravno... A šta treba da radim?
Aksel ga je uhvatio za ramena.
 – Hoću da se nekoliko dana brineš o »ferariju«. Biću van grada i želim da ga
ti vozikaš okolo.
– Da vozim »ferari«? – sumnjičavo je zapitao Džefri.
– Ali, to nije važno, Džefri – nastavljao je da lupeta Aksel – nije važno ni to
što ćeš u tom automobilu moći da voziš devojke, možda čak i Beverli. To uopšte
nije važno.
– Nije?
– Najvažnija je saradnja između dva pajkana. Njihovo uzajamno poverenje.
– Pa naravno – rekao je Džefri kome je glava bila već puna divnih snova o
sebi, o Beverli. Ili, dovraga, sa Beverli. Sa tim automobilom može... Ali, tu mora
da ima još nešto. Aksel je na nekom tragu. Još jednom s nevericom upita:
– Samo da vozim? I to je sve?
– Čuvaj kola i vozi ih svaki dan sa zatvorenim prozorima.
– Zašto sa zatvorenim?
– Zato što niko ne sme da zna da ja nisam u »ferariju«. Čak ni Tod.
Džefri se namrštio i upitao:
– A Beverli?
– Ona će biti s tobom u kolima – strpljivo mu je objašnjavao Aksel, –
Govorim o ljudima van auta. Dok voziš, ne smeš razgovarati ni sa kim izvan,
automobila. Shvataš li?
Džefri je iskreno rekao:
– Ne.
I Aksel je iskreno rekao:
– Baš dobro. Shvatićeš kada bude trebalo. To je veoma važan posao. Možeš
li ga obaviti?
Aksel je mogao da prati tok Džefrijevih misli.
– Treba da vozim»ferari«, da ne razgovaram ni sa kim za vreme vožnje.
Hoću li izdržati? – razmišljao je Džefri i najzad glasno rekao:
– Računaj na mene, Aksel.
– Ako ova akcija uspe, ja ću vrtoglavo napredovati i onda te vodim sa
sobom. Kako ti se to sviđa?
U tom trenutku Džefri nije davao ni pet para za svoju karijeru.
– Samo da vozim »ferari«?
– I da ne kažeš nikome, pa ni Todu. I pazi da se kolima nešto ne dogodi.
Džcfri je stavio ruku na grudi:
– Jamčim ti životom.
– Tvoj život ne bi bio dovoljan ni da pokrije troškove jednog šrafa u toj
limuzini. – Aksel je, primamljujuće zamahnuo ključem iznad Džefrijeve glave. –
Mogu li da ti verujem?
– Sasvim – ljubazno je potvrdio Džefri.
Aksel je spustio ključeve na sto.
– Parkirao sam ga napolju.
Džefri je pokupio ključeve i pogledao ih kao ključeve rajskih vrata.
 Soba kapetana Toda bila je velika kao dve telefonske govornice i zatrpana
nameštajem skupljenim zbrda-zdola, koji je do svog sadašnjeg korisnika stigao
pohaban i raskliman.
Tod je mrzovoljno pogledao Aksela koji se uparađen u skupoceno odelo,
vlasništvo policije grada Detroita ukipio na vratima kancelarije. Tod ga je satima
tražio i sad, kad ga ugledao, nije se obradovao. Jedan od razloga bilo je i malo
plavo parče hartije koje je Foli držao u ruci.
– Gde si do sada, Foli? I kog vraga hoćeš s tim papirom? – Dograbio je
formular iz Folijeve ruke i zagledao se u njega. Kada bi pogled mogao da ubije,
Foli bi bio mrtav istog trenutka kada je Tod podigao oči sa hartije.
– Šta će ti hiljadu dolara?
– Sitni troškovi – mirno je odgovorio Aksel. – Sve tu piše.
Zarežavši, Tod je naglo otvorio jednu fijoku. Rasklimatani sto je zaškripao i
slika Todove žene i dece zamalo je pala na pod. Izvukao je svežanj sličnih
plavih cedulja i bacio ih na sto. Čitao ih je jednu po jednu gurajući ih, Akselu
pod nos.
– Dve hiljade dolara za odelo, tri stotine za jebenu kravatu. Najamnina za
»ferari«. Neću više da vidim te plave hartijice. Muka mi je od njih. Kada ću
dobiti izveštaj?
– Inspektore, blizu sam rešenja, mogu da ga dodirnem – oprezno je rekao
Foli.
– Briga me za to, Foli. Šest meseci samo sipam lovu. Hoćeš li na kraju duge
konačno pronaći te nevaljalce?
– Inspektore, ako mislite da ne radim kako treba, dajte taj slučaj nekom
drugom – patetično je zatražio Aksel.
Tod ga je mrko pogledao. Koliko li će govana još morati da proguta zbog tog
tipa? Ali, znao je šta Foli radi i da to radi dobro. I Foli je znao da inspektor to
zna.
– Ja određujem šta ko radi, a ne ti! Nemoj mi soliti pamet!
Aksel je znao da je pobedio.
– Mislio sam samo...
– Zabole me za to što si ti mislio – dreknuo je Tod. – Ukazali smo ti puno
poverenje i podržali finansijski sve tvoje prohteve. Ja lično sam stavio dupe na
rešeto, jer sam potpisao sva ova sranja. – Tod je ljutito razbacao račune kao
konfete. – Ne mogu se izvuči bez nekog dobrog hapšenja, inače ode dovraga
moja prokleta karijera. – Oštro je pogledao Aksela i dodao: – A kunem ti se,
odem li ja, neću sam. Dajem ti tri dana. Ako dotle ne bude rezultata, spasavam
svoju guzicu. A ti plivaj kako znaš. Ima li još pitanja?
Ovo je Akselu savršeno odgovaralo, ali ne iz razloga na koje je mislio
inspektor.
 – Sasvim pošteno. Ali, da znate, naredna tri dana idem u duboku, duboku
ilegalu. Nećete moći da me nađete niti da mi bilo šta javite. A sumnjam da ću i
ja moći da se javljam telefonom.
– Umoran sam od tvog sranja, Foli. Ne mari ni ako te više nikada ne vidim.
Imaš tri dana da pohapsiš društvo. Ne uradiš li to, ja spasavam svoju kožu, a
tebe bacam psima. Kapiraš?
– Mislim da ste dobro odlučili. A sada vas najlepše molim da mi potpišete
ovaj nalog za isplatu. Za sitne troškove.
Tod je gunđajući potpisao nalog.
– Troškovi... I neka ti bog pomogne ako se nešto desi »ferariju«. Taj auto
vredi pedeset hiljada dolara.
– U stvari, šezdeset sedam hiljada pet stotina...
– Pobrini se da mu se ništa ne dogodi.
– Neću ga ispuštati iz vida. Noću ću ga držati pod jastukom. Ne, bolje da
spavam u njemu. Hraniću se u njemu, uneću i nošu... Neće ga voziti niko sem
mene.
– Toga se baš i plašim – Tod je zavitlao plavu hartiju na Aksela. – Vodi
računa o svakoj pari i pravi razliku između troškova i svog džeparca. A sad se
gubi. Ispari.
Aksel je ispario pitajući se koliko će mu novca biti potrebno za avionsku
kartu do Kalifornije.

Aksel je iz Detroita poleteo u šest, i otprilike u isto vreme, zahvaljujući

vremenskoj razlici, stigao u Los Anđeles. Zbog toga se osećao pomalo neobično.
Prvo je trebalo da nabavi automobil. Biti bez kola u Los Anđelesu bilo je isto
što i biti bez nogu. Za trenutak je zažalio što nije došao »ferarijem«, njime bi
možda brže stigao, ali sada je bilo kasno za kajanje.
U agenciji za iznajmljivanje automobila odlučio se za ogromni zeleni
»kadilak Eldorado«. Izgledao je kao da neće biti u stanju da pređe još mnogo
milja, a crni dim koji je kuljao iz auspuha jasno je davao na znanje da ova
drumska lađa nikada više neće moći da vozi više od tridesetak na sat.
Krenuo je niz široke i čiste ulice Beverli Hilsa ponovo upoznajući grad.
Prošao je pored »Beverli Palm« hotela u kome je odseo kada je poslednji put bio
ovde. Nije bio siguran hoće li ovdašnja policija pristati da mu plati račun i zato
je rešio da potraži jeftinije prenoćište. Na kraju krajeva, imao je već tri peškira iz
tog hotela.
Zastao je na semaforu u Vilšajru, a pored njega se zaustavio crveni »ferari
testa rosa«. Aksel je otvorio prozor i radosno doviknuo sredovečnom čoveku za
volanom.
– ‘Ej, gospon, i ja imam taki auto kod kuće u Detroitu!
Čovek sumnjičavo pdgleda olupinu »Eldorado« i reče:
 – Verujem, drugar.
U tom trenutku na semaforu se upalilo zeleno svetlo i Aksel je dao gas,
»kadilak« je pojurio uz zveket i škripu, ostavljajući za sobom »ferari« u oblaku
masnog, crnog dima. Aksel je odmahnuo glavom i poluglasno rekao:
– Ako ne znaš da voziš »ferari«, zašto ga kupuješ?
Aksel je skrenuo levo, zatim desno, posmatrajući drvorede palmi, preplanule
bogataše i njihove upadljive automobile. To je grad! Glasno je rekao:
– Možda ću se jednom vratiti ovamo!
Bolnica je bila nedaleko od policijske stanice. Aksel je zaustavio »Eldorado«
na parkingu i iskočio napolje. Samo nekoliko minuta docnije lift ga je dovezao
na odeljenje za intenzivnu negu. Odmah je ugledao Rouzvuda.
– Bili!
Bili nije mogao da poveruje kada je Aksel telefonom rekao da odmah dolazi.
Pa ipak, Aksel je bio tu.
– Aksel! Kog vraga tražiš ovde? – široko i srdačno se nasmejao Rouzvud.
Dva uniformisana policajca čuvala su stražu pred Bogomilovom sobom i na
Bilijev pozdrav su radoznalo podigli pogled sa časopisa. Rouzvudov osmeh je
smesta iščezao i gurnuo je Aksela dalje, niz hodnik.
– Šta radim? Pa vi, momci, imate problema. Pričaj kako je Endrju.
– Šta da ti kažem! Lebdi između života i smrti. Zakrpili su mu arteriju na
ramenu. ima šanse, jer je jak kao bik.
Aksel je ćutao. Lepršavo raspoloženje ga je sasvim napustilo. U susednoj
sobi umire njegov prijatelj i on je došao da pokuša da učini nešto za njega.
Prišao im je i Tagart i protresao Akselu ruku. Nasmešili su se jedan drugom.
– Može li da govori? – tiho je upitao Aksel.
Tagart je odmahnuo glavom.
– Ne, kažu da neće moći bar nedelju dana.
– Hteo bih da ga vidim. Uvedi me.
Tagart i Rouzvud su se dvoumili, ali Aksel nije čekao ni sekunda. Krenuo je
prema dvojici stražara, rešen da uđe milom ili silom. Rouzvud je požurio za
njim i, pokazujući Aksela, rekao stražarima:
– To mu je rođak.
Stražari su začuđeno pogledali Aksela.
– Ali, Rouzvude, on je crnac.
– Verujte mi – ponizno je rekao Rouzvud.
– Istina je – rekao je Aksel.
– Ali, kapetan je belac. Kakvi ste vi onda rođaci?
– Daleki, veoma daleki, preko njegovog očuha.
– O – reče jedan policajac. Stražari su razmenili poglede i sklonili se da
Aksel uđe. Aksel se okrenuo na vratima i upitao:
– Mogu li da vidim ta pisma?
Rouzvud i Tagart su mu se primakli i Bili je tiho rekao:
– Ona su u stanici.
 – Ne možemo te tamo uvesti. Mi ne radimo na tom slučaju. – Tagart je
zastao i onda s negodovanjem dodao: – Sada igra nov tim. Mi nismo uključeni.
– Nisam ni ja, ali ću zaigrati – rekao je Aksel.
– Neće škoditi da ih pogleda – prošaputao je Rouzvud.
Tagart se s mukom saglasio. Duboko je uzdahnuo. Znao je da nije dobro to
što rade, ali je znao da će Aksel i bez njih naći načina da pregleda
dokumentaciju. Tagart je mislio da je bezbednije biti sa Akselom nego ga pustiti
da radi bez kontrole, na svoju ruku.
– Čuj, Aksel, nemaš prava da ovde radiš. Luc će jedva dočekati da nam tim
povodom odere kožu.
– Luc? – upitao je Aksel. – Šta je to?
– Nije šta, nego ko – šaputao je Rouzvud. – To je novi šef.
– Jedva čekam da ga upoznam.
– Da sam na tvom mestu, uopšte ne bih žurio – progunđao je Tagart.
Aksel je rekao:
– Vidimo se u stanici za jedan sat.
Ušao je u odeljenje za intenzivnu negu. Svetla su bila prigušena, a jedini
šumovi bili su ritmični zvuci respiratora i pištanje EKG-a. Aksel je ugledao
Bogomila u zastakljenom boksu. Ležao je na krevetu mrtvački bled, kao da u
telu nema ni kapi krvi. Za jednu ruku bio mu je prikopčan aparat za infuziju.
Druge cevčice su mu ulazile u nos. Cevi i cevčice ispunjavale su sobu vodeći od
raznih aparata do Bogomilovog tela. To ga je održavalo u životu.
Tužna i uplakana, Džen je gledala kroz staklo, Aksel ju je lako dotakao po
ramenu.
– Zdravo, dete.
– Zdravo, Aksele – prošaputala je kao da se boji da će probuditi oca.
Aksel je pogledao Endrjua i osetio kako mu se grči utroba. Srce ga je bolelo
za starim prijateljem. Treba zaista da bude snažan, baš onako kako tvrdi
Rouzvud, da bi se izvukao. Ali, odagnao je ružne misli i prošaputao Džen.
– Na mene tako stalno pucaju u Detroitu, Džen. Uskoro će mu biti dobro.
Džen je uspela da se nasmeši, a onda se vratila bliže ocu, kao da će mu
svojim prisustvom pomoći da preživi.
Ali, Aksel je znao da je Bogomilov život u rukama lekara i da zavisi od
Endrjuove snage i volje da preživi. Sam Aksel, s druge strane, nije mogao da
učini ništa drugo, osim da maksimalno zagorča život ljudima koji su ovo uradili
Bogomilu.
– Na čemu je radio, Džen? Imaš li pojma?
Odmahnula je glavom: – Sve do juče je govorio o pecanju, a onda...
– Šta se onda dogodilo?
Džen je prošaputala:
– Ne znam. Teško je to objasniti. Ali, mislim da je nečim bio preokupiran. Ti
znaš kakav je kad mu sine neka ideja.
Aksel ovlaži usne.
 – Da, ali kakva ideja?
Džen je ponovo odmahnula glavom. – Ne znam. jednostavno, nemam
pojma... – Uplakano je pogledala u oca i zajecala: – Osećam se tako
bespomoćno.
Aksel ju je zagrlio i prošaputao:
– Ne brini, Džen. Biće sve u redu. To ti ja obećavam.
– Znam – devojka je bezvoljno prihvatila utehu.
– Dobro. Došao bih kod tebe, kad se smestim. Želeo bih da pogledam
njegovu radnu sobu. Hoćeš li biti kod kuće?
Džen je rekla:
– Hoću.
– Dobro, onda do viđenja. – Pošao je prema vratima, a devojka ga je uhvatila
za ruku. Nežno je rekla:
– Hvala ti, Aksele.
Aksel se nasmešio i upitao je:
– Pa, čemu služe prijatelji?
– Mnogo bi mu značilo da zna da si ti tu – rekla je devojka.
Aksel se nasmejao:
– Nemoj biti tako sigurna da ne zna. A ako i ne zna, shvatiće čim se probudi.
Aksel se u sebi zarekao da će ako ikako bude mogao stati na rep toj bandi.

Aksel je vozio kadilak donjom stranom Beverli Hilsa. Široke čiste ulice
belasale su se između dva reda ogromnih vila. U mnogima je bilo toliko soba da
se Aksel mogao zakleti da bi proveo i nedelju dana u nekoj od njih pre nego što
ga iko primeti.
Prošao je pored vile oko koje su se rojili radnici. Neki prozori su bili
otvoreni, a sa nekih su visili tepisi, kao da je u pitanju veliko spremanje.
Čak i za pojmove Beverli Hilsa je to bila upadljivo raskošna građevina. U
prolazu je primetio da radnici unose u kuću sofu, još uvek u plastičnom omotu.
Razmišljao je:
Pošto unose nameštaj, znači da su radovi pri kraju.
Naglo je skrenuo na prilazni put i zaustavio kola. Dva nosača su silazila niz
stepenice ostavivši kauč u dnevnoj sobi i prepuštajući dekorateru posao oko
mesta tom komadu nameštaja.
Aksel im se obratio: – Oprostite, tražim vlasnike ove vile.
– Nisu tu. Otputovali su na Havaje na nedelju dana dok ne završimo
uređivanje kuće.
– Baš veselo. A gde je poslovođa?
– Otkud znam? Moj posao je da nosim nameštaj.
– Pardon – rekao je Aksel i popeo se uz stepenice koje je glačala grupa
radnika. Skrstio je ruke na grudima i posmatrao ih kao general na manevrima.
Onda je, kleknuvši na jedno koleno, dobro razgledao sve oko sebe ugledao
radnike kako dolaze iza ugla kuće, obeležavajući trasu koju treba popločati kao
stazu.
Aksel je ustao. – Šta to radite? – izderao se na njih.
Radnici su pogledali uz stepenice i, videvši Aksela, zgledajući se, slegli
ramenima.
– Ko je, dovraga, ovaj tip? – upitao je jedan od njih, ne obraćajući se nikome
posebno.
– Stanite! Stanite! Tišina! – naredio je Aksel. – Prekinite rad! – zaurlao je još
jednom.
Svi su zastali, a neki od radnika su ispustili alat kao da je Aksel u njih uperio
pušku. Dotrčao je poslovođa.
– Ko... – bilo je sve što je uspeo da zausti.
– Ja sam Aksel Foli, građevinski inspektor Beverli Hilsa. Ličite mi na
poslovođu. Kladim se da ste i pismeni.
– Već godinama.
– Dobro. Pogledajmo onda plan. Da vidimo kako čitate planove – zapovedio
je Aksel.
– Lari, donesi papire – obratio se poslovođa jednom radniku. – Tamo su
pozadi, u prikolici.
Aksel je nervozno gledao oko sebe, mašući glavom, kao da ne veruje svojim
očima. – Slučajno sam došao u rutinsku kontrolu i šta sam našao? – Okrenuo se
šefu gradilišta. – Moji ljudi su se objasnili s vašima... Bio sam prisutan. Jeste li
vi bili na tom sastanku? A, jeste. Poznat mi je vaš lik.
Poslovođa je osetio mučninu u stomaku. Bio je sastanak, ali on nije otišao.
Sad na vratu ima inspektora.
– Sastanak?
– Da, drugi sastanak. Bili ste?
Šef je prebledeo. Drugi, Bila su, dakle dva, a on nije bio ni na jednom.
Sranje.
– Ne... ovaj... ne sećam se...
– Moj šef je čuo, preduzimač je čuo, ja sam čuo...
– Šta? Šta ste to čuli?
– Nema pravih uglova! – Aksel je odmarširao do ugla kuće i gadljivo
pokazao. – Šta je to?
Poslovođa je liznuo usnu. To je bio ugao, prokleti prav ugao. Pa šta? Ne
možeš praviti kuću bez pravih uglova. On je bar tako mislio.
Aksel je odgovorio umesto njega:
– To je prav ugao, zar ne?
– Pa... mi nismo govorili...
Aksel ga je ljutito prekinuo: – Odgovorite mi na pitanje.
Bespomoćni šef gradilišta trljao je nogom o nogu, kao klinac u šestom
osnovne koga je nastavnik iznenadio pitanjem.
– Da – konačno je odgovorio.
 – Da, šta – derao se Aksel. – Reč, kažite mi reč!
– To je ugao, prav ugao – tiho je odvratio poslovođa.
– Tačno – skrstio je ruke na grudima i odmahnuo glavom. – Zeznuli ste
stvar. Opasno ste je zeznuli. Loše...
Ljudi su zbunjeno gledali šefa, pa Aksela. Ovaj je produžio da melje:
– Ja bih mogao dobiti nogu, vi biste mogli dobiti nogu
Šefu je nešto bilo čudno.
– Trenutak samo – rekao je – Ako nema pravih uglova kuća će biti okrugla
kao krofna.
Aksel se izderao na njega:
– Šta ste vi? Kritičar? Je li?
– Ne, ja samo...
Aksel se obratio svim radnicima.
– Čekove ćete, kao i obično primiti krajem nedelje. Više od toga vam ne
mogu obećati. Možda ću ipak moći da učinim još nešto. Možda.
– Čekajte... – pokušao je da se oglasi poslovođa.
– Zaveži! Ja moram da govorim sa svojim šefovima, oni sa svojim, pa će
njihovi razgovarati s tvojima.
– Ali...
– Dosta. Za sada... idite kući... Pokupite alat, odmorite se do kraja nedelje,
pijte pivo, provodite se sa curama... radite šta hoćete... A ja ću pokušati da
izvadim stvar.
Radnici su pogledali Aksela i polako počeli da pakuju stvari. Bili su
zbunjeni.
Poslovođa je u međuvremenu dobio planove i gurnuo ih je Akselu pod nos.
Aksel baci pogled na njih i pročita ime vlasnika kuće koje je krupnim slovima
bilo ispisano na prvoj strani.
– Vidite – rekao je poslovođa pokazujući planove. – Svuda pravi uglovi.
Kuća je krcata pravim uglovima.
Aksel mu je istrgao planove iz ruku. Uzviknuo je:
– Stari planovi! Stari planovi! Otkud vam oni? Trebalo je da se dopune!
Tako hoće Rozenbergovi. Ko vam je to dao?
Aksel je iscepkao planove u komadiće i bacio ih na šefa. – Pitao sam ko vam
je dao ovo đubre?
– Ja... ne sećam se...
Ali, ovaj ga više nije zarezivao. Zadovoljno se nacerio videvši da se radnici
pakuju. Oni su se raštrkali po putu, kao učenici kojima je oproštena kazna.
Doviknuo im je:
– Sem ovih uglova, zaista ste obavili dobar posao. Zaslužili ste aplauz –
zatapšao je, a radnici su ga zbunjeno gledali.
– Ne sekirajte se – galamio je Aksel – shvatite ovo kao plaćeno odsustvo. I
zaslužili ste ga.
Okrenuo se poslovođi i rekao:
 – I ti takođe. Simpatičan si i dopadaš mi se. Ima li još nešto što bih trebalo da
znam?
– Ne... u stvari... dekorater dolazi kasnije.
– Dobro, ja ću se dogovoriti s njim.
– Pa, u redu. Mislim da nema razloga da se ovde zadržavam – rekao je
poslovođa gledajuči za radnicima.
– Odmori se, ja ću sve srediti – predusretljivo mu je rekao Aksel.
Stajao je na travnjaku i čekao dok poslovođu nije izgubio iz vida. Onda je
uzeo svoj prtljag iz kola i krenuo uz stepenice. Otvorio je vrata. Pred njim je bilo
popločano predvorje veliko kao ceo njegov stan u Detroitu. Odšetao je u
ogromnu dnevnu sobu i kroz francuski prozor, koji se širio preko celog zida,
pogledao u vrt. Na suncu se ljeskala nebesno plava voda u bazenu. Aksel je
spustio torbu. Rekao je:
– Najzad kod kuće.

Kada se pojavio Aksel u zajedničkoj detektivskoj sobi u sedištu Policije

Beverli Hilsa nije bilo pajkana. Luc je poslao polovinu ljudi da širom Los
Anđelesa tragaju za poreklom hartije i mastila kojim su bile ispisane tajanstvene
poruke. Takođe je angažovao sve stručnjake da uz pomoć kompjutera pokušaju
da dešifruju brojeve. Nisu imali nimalo više sreće od Aksela koji je, sedeći na
Tagartovom stolu, prepisivao šifru. Premeštao je brojeve ne očekujući rezultat,
ali se ipak nije predavao.
– Luc kaže da taj pljačka u serijama. Kao što neki ubijaju serijski. Pljačka
radi pljačke. Ludak – rekao je Tagart.
Rouzvud je šmrknuo: – Pa, jasno da je ludak, zar ne?
– Ne verujem – rekao je Aksel i podigao noge na sto. Nosio je staru
uniformu: farmerice, trenerku i patike. Tagart ga je zgranuto pogledao:
– Dole noge sa stola! – nervozno je rekao.
Aksel je spustio noge.
– Ljudi, jedva čekam da vidim tog Luca koji vam je tako uterao strah u kosti.
– Da vidiš da i jeste – saglasio se Tagart.
– Pogledaj ovo, Aksele – rekao je Rouzvud pružajući mu omot – to su čaure
koje smo pokupili posle pljačke kod Adrijana.
Aksel je ustao radoznalo, pogledao čaure i uzviknuo:
– Hej, pa ovo je neverovatno. »Magnum automatik 44.« Niko više ne pravi
četrdeset četvorku. Preskupa je.
Izvukao je jednu čauru iz plastične vreće i pažljivo je razgledao.
– Vidi, vidi, to je puščani metak, trista osmica, nažljebljena i skraćena čaura,
tako da odgovara četrdeset četvorci. – Prošaputao je: – Ko god da je ovo pravio,
znao je šta radi. Dobar posao. Zaista, vrlo lep rad. – Pogledao je Tagarta i
ugledao dvojicu kako dolaze hodnikom. – A ko su oni?
 Rouzvud i Tagart su se okrenuli. Nisu primetili kad je Aksel čauru strpao u
džep.
– Uh, sranje – prošaputao je Rouzvud. – Luc.
Luc je zastao i ljutito ih pogledao.
– Šta vi radite ovde? – zaurlao je.
– Šefe – počeo je Bili – ovo je...
– Zaveži, Rouzvide.
– Rouzvud, šefe, i...
Aksel ga je presekao priskačući Lucu. Dograbio ga je za ruku i srdačno je
protresao. – Mora da ste vi šef Luc. – Bez predaha je nastavio: – Lepo je kod
vas, imate i odličnu opremu. Zaista impresivno. – Pogledao je Bidla kao da je
ovaj neki slučajni prolaznik i upitao: – A vi ste?
– Kapetan Bidl – odvratio je ovaj.
– A ko ste, dođavola, vi – opasuljio se Luc.
– Ričard Džejms, iz savezne policije – glatko je slagao Aksel. Tagart i
Rouzvud su gledali kroz prozor.
– I šta radite u detektivskoj sobi? – proderao se Luc, smatrajući da mu
zajedno sa decibelima autoritet raste.
– Došao sam da pokupim zatvorenika i da ga otpratim do terminala na
Islandu. – Aksel je odmahnuo glavom i produžio:
– Uvek sam želeo da budem pravi pajkan, kao ova dvojica. Ali, nisam
odmakao dalje od pratioca. Svratio sam samo da se javim.
– I, jeste li se javili? – sarkastično je upitao Luc.
– Da. Drago mi je da sam vas upoznao, momci.
Aksel se osvrtao po sobi, iskreno se diveći savremenoj kompjuterizovanoj
opremi i bujnim, zelenim biljkama u dekorativnim saksijama, koje su ukrašavale
sobu. Da su u detektivskoj sobi u Detroitu, brzo bi uginule od dima i otrovne
kiše. – Baš ste ovo lepo sredili, šefe Luc. – Pogledao je na sat: – Oh, moram da
požurim. Zatvorenici su sigurno spremni. Do viđenja.
Aksel je kao metak izleteo iz sobe. Luc je gledao za njim a onda
»oduševljeno« rekao:
– Federalna policija... Mogao bi bolje da se obuče...
Onda se okrenuo Rouzvudu i Tagartu i izderao se na njih:
– A šta, dovraga, vas dvojica radite ovde?
Tagartu je mozak munjevito radio:
– Uh... ovaj, upravo završavamo slučaj Piterson.
Nešto je Lucu kazivalo da im ne veruje.
– Poručniče Tagart, vas dvojica ste na belom hlebu. Ili poštujte moju
naredbu i regulišete saobraćaj, ili vratite značke.
– Vi birate – spremno ga je dopunio Bidl.
– Napolje – rekao je Luc.
 Otišli su. Izašli su iz zgrade i pošli prema kolima. Obojica su gledali u
zemlju. bili su ojađeni i nesrećni. Luc je bio zao, ali najteže im je padalo
Bogomilova borba sa smrću.
Tagart je masirao levo rame, pokušavajući da odagna bol.
– Moja angina... Opet me je štrecnulo čim sam ugledao Folija... On ima
devet života, a ja samo jedan.
Skrenuli su za ugao i ugledali Aksela kako sedi na haubi njihovog
automobila. Nasmejao se i aplaudirao, kao navijač koji želi da ohrabri i podrži
svoj tim.
– Jeste li spremni?
Tagart i Rouzvud su buljili u njega.
– Vidim da ne shvatate. Treba da kažete: da, hajde da uhvatimo abecednog
razbojnika – polako im je objasnio.
– Mi? – upitao je Tagart.
Aksel ih pogleda s negodovanjem. – Daj, saberite se. Ko da uhvati tog tipa?
Luc je političarski seronja, a Bidl ga ne bi ukebao ni sa nuklearnim oružjem. Nas
trojica moramo srediti tu stvar. Je l’ važi, svi za jednog, jedan za sve?
Tagart i Rouzvud su stajali ćutke, spuštenih ruku.
– Razumem. Ali, vidite, ja imam samo tri dana. Za to vreme moram da rešim
slučaj. Ne mogu sam. Morate mi pomoći da pronađemo tog tipa pre nego što
Luc i Bidl useru stvar.
Tagart je odmahnuo glavom.
– On će nas najuriti. Izgubiću penziju i osiguranje... A izdržavam ženu i
dvoje dece.
Rouzvud je zakolutao očima.
– Daj, ne pričaj. Imaš samo dva deteta. Bez žene. Znaš, Aksele, Morin ga je
opet napustila. Odselila se kod majke.
Tagart nije voleo da govori o ličnim problemima ni pred kim, čak ni pred
Akselom.
– Zaveži, Bili. Ona može da se vrati u svako doba.
Aksel je prekinuo njihov razgovor.
– Da vidimo šta ko od nas duguje Bogomilu. Pre dve godine prekršio je sva
pravila... i spasao mi posao. Sada je u bolnici i ne dolazi u obzir da se vratim u
Detroit, a da bar ne pokušam da mu pomognem.
Ozbiljno i molećivo pogledao je u Tagarta:
– Razmisli malo, zar mu baš ništa ne duguješ? – Gledali su se u oči. Najzad,
Tagart obori pogled. Još jedna nevolja na njegovu glavu, ali, zaista, i on je
dugovao Bogomilu. I to mnogo.
– Dobro, Aksele. Ali, molim te, radi po zakonu. Nama malo nedostaje da
odletimo s posla. Već smo raspoređeni da pratimo saobraćaj.
Aksel je izvadio iz džepa čauru, četrdeset četvorku. Tog trenutka Tagartu je
bilo jasno da je pogrešio.
– To je evidentirano. Zaboga, pa...
 – Imaju ih nekoliko. Ja sam uzeo samo jednu.
– Zašto? – upitao je Rouzvud.
– U policijskom žargonu, Rouzvude – poučno je rekao Aksel – mi to zovemo
lepak. – Aksel je držao čauru kao da je reč o skupocenom dragulju. – U gradu
verovatno ima samo četiri ili pet ljudi koji mogu da naprave nešto ovako dobro.
Hteo bih da je pokažem na nekoliko mesta i da vidim ko će je prepoznati.
Rouzvud je bio iskreno zapanjen Akselovom genijalnošću.
– Odlično. Ko su ti ljudi?
Aksel je slegnuo ramenima i nasmešio se.
– Da je ovo Detroit, mogao bih da vam kažem. Ali, nadao sam se da ćete to
znati vi, pošto je ovo vaš grad.
– O, stvarno – rekao je Rouzvud.
Tagart je glasno razmišljao:
– Ima jedan momak u Streljačkom klubu Beverli Hilsa. Mislim da se zove
Ras Filding. Čini mi se da je najbolji.
– Dobro. Dovoljno za početak. Hajdemo – Aksel je otvorio vrata njihovog
automobila.
– Da bi tamo ušao, moraš biti član – snebivljivo je rekao Tagart.
Aksel je odmahnuo glavom.
– Ne nameravam da koristim usluge kluba. Otići ću tamo, postaviću nekoliko
pitanja, možda ću nešto i popiti. Ali, neću pucati kao njihov član.
– Bojim se da ćeš imati problema – rekao je Tagart.
– Upadaj u kola.

Streljački klub Beverli Hilsa bio je smešten u upadljivoj zgradi u središtu

povećeg komada zemlje sa lepo negovanim travnjacima i cvetnim lejama.
Strelište je bilo pod krovom pa je to smanjivalo buku. Ostatak prostora bio je
iskorišćen za teniske terene i mini-golf. To je govorilo da odabrana klijentela
posle pucnjave želi i malo uzbuđenja. Dok je prolazio kroz kapiju, Akselu je
bilo jasno: bogati kreteni ovamo dolaze da se igraju, da pucaju i da se zabavljaju
na »svoj način«.
Mesto je smrdelo na novac. Aksel je na parkingu izbrojao sedam »bentlija« i
dvanaest »rolseva.«
Imao je osećaj da ne bi prošao ako bi zatražio da ga prime.
Tagart je posmatrao okolinu sa neskrivenim strahopoštovanjem.
– Ovo je mesto za bogataše. Ekskluzivno čak i za ovaj grad.
– Luc i gradonačelnik su članovi – ubacio je Rouzvud.
Aksel je otvorio zadnja vrata i izašao iz kola.
– Pa naravno, ja se ne bih motao po sirotinjskim četvrtima – rekao je sa
smeškom. – Vidimo se kod mene za jedan sat. Moja adresa je Hilkrest 1603.
Velika bela kuća, ne možete je promašiti.
Tagart je ubacio u rikverc i pogledom pratio Aksela
 – Vidi, on stvarno ulazi – dodao je još malo gasa i onda rekao: – Pa, zbog
ovog može da strada samo njegova guzica.
Rouzvud mu je prekorno rekao:
– To nije lepo od tebe.
Devojka na recepciji Streljačkog kluba Beverli Hilsa bila je očigledno
iznenađena ugledavši neugledno obučenog mladog crnca.
– Mogu li vam pomoći? – upitala je poslovno.
– Ja sam iz kompanije za proizvodnju eksploziva »Metaluks«. Da li ovde
radi Rasel Filding?
– Da.
– Dobro. Nosim pošiljku plutonijum-nitrata, eksploziva koji se aktivira na
zvuk. Treba da ga uručim gospodinu Fildingu.
Žena je pogledala u rokovnik.
– Takva pošiljka nije najavljena.
Aksel je izvadio iz džepa metke za svoj »brauning« i poređao ih na
sekretaričin sto.
Ona je zbunjeno gledala. Iako je radila u streljačkom klubu, njoj je sva
municija izgledala isto.
– Dobro – rezignirano je rekao Aksel. – Kao i obično, zbrka. Možete pozvati
»Metaluks« i raščistiti s njima. Što se mene tiče, odoh odavde. Plaćen sam samo
da prenesem nešto od tačke A do tačke B. Ovaj klub je za mene B. – Razgledao
je luksuzni enterijer. – Da, ovaj B je sasvim u redu. Neka sam proklet ako
dozvolim da odletim u vazduh zato što je neku sekretaricu bolelo uvo za
plutonijum-nitrat. – Zagledao se u ženu i rekao: Dozvolite da vam dam jedan
savet: kad ovo budete nosili tom Fildingu...
– Da?
– Nemojte kijati, nemojte telefonirati, a ako vam se prdi, potrudite se da to
uradite što tiše.
Aksel se okrenuo na peti i požurio ka izlazu kao neko ko želi da što pre
napusti to mesto. Žena je ustala i pozvala ga:
– Gospodine...
Aksel je zastao.
– Molim vas, gospodine...
Aksel se zaustavio i upitao podigavši obrve:
– Mene zovete?
– Da, vas. Pitam se da li biste vi odneli Fildingu ovu stvarčicu.
Aksel se pobunio:
– Ja sam samo nosač. Dobijam trideset šest dolara da prenesem pošiljku od
mesta A do mesta B. Ne od B do C. Imam troje dece, i imao sam i prijatelja
Butsija, koji je odleteo u vazduh zbog nekog sranja sličnog ovom. Možda ste i
čitali o tome u novinama. Bilo je grozno, raznelo ga je u komade.
– Molim vas – uplašeno je govorila žena sklonite to s mog stola. – Odnesite
te metke Fildingu. On će znati šta treba s njima da radi.
 Aksel je prekrstio ruke na grudima kritički odmeravajući sekretaricu.
– A šta je sa mnom? Imate li nešto za mene?
– O, naravno – rekla je ona kopajući po novčaniku. Izvukla je hovčanicu od
deset dolara.
Aksel se namrštio: – Deset dolara! Imam ženu i tri ćerke.
Žena je izvukla još jednu deseticu. Uzeo je pare i počistio metke kao mrvice
sa stola. Sekretarica je uzdrhtala. Aksel je gunđao:
– Dvadeset dolara... Sranje... Stavljam život na kocku za dvadeset dolara. To
je bilo sve što je ostalo od Bitsija. Dvadeset dolara i patike.
– Žao mi je vašeg prijatelja.
– I meni, gospođo. Kuda?
Žena mu je pokazala pravac i sa očiglednim olakšanjem gledala kako se
udaljava hodnikom.

Ras Filding je sedeo u klupskoj radionici okružen oružjem i municijom.

Slučajno je listao baš magazin »Puške i municija«. Aksel je radoznalo gledao
izloženo oružje. Bilo je tu streljačkih pušaka dovoljno dobrih i za svetske
prvake, zatim ručno izrađenih »vinslova«, »ajvera« smrtonosnog izgleda i
poluautomatskih »heklera« i »koha«. Jednom rečju, bilo je svih vrsta oružja
kojima bi se naoružao čovek koji očekuje vazdušni napad. Video je čak i
komplet – pištolj, kundak i tri magazina. Sve to bilo je upakovano u torbi.
Dovoljno dobra oprema za bogate ljubitelje takvih igračaka.
Jedini loš komad u celoj sobi bio je sam Ros Filding.
Sedeo je pored tezge, neobrijan, loše odeven, prilično kratkovid čovek.
Njegovi debeli, nezgrapni prsti nisu izgledali dovoljno vešti za tako precizan
posao kao što je pravljenje municije.
– Vi ste Ras Filding? Puškar?
Filding je pogledao pridošlicu: – Da.
Aksel spusti čauru četrdeset četvorke na tezgu ispred njega. – Da li ste ikada
videli ovo. Ras?
Čovek ga je oprezno pogledao i rekao:
– Da. To je puščana čaura, trista osmica, skraćena i nažljebljena za četrdeset
četvorku »magnum automatik«. Šta s tim?
Nijedan od njih nije obraćao pažnju na malu televizijsku kameru skrivenu u
gornjem uglu sobe tako da snima sve što se dešava. Neko ih je, negde u kući
posmatrao.
– Mislite da biste mogli napraviti nešto slično? – upitao je Aksel naslanjajući
se na vitrinu s oružjem.
– Ako budem imao vremena. Otkud vam ovaj komad?
– Poklonio mi ga je Klint Istvud – izvalio je Aksel.
Ras se nije zbunjivao:
– Zašto ste došli ovamo? Da mi zavrnete muda? Zar ne?
 Ras je taman počeo da se uzrujava kad je u sobu uplovila žena. Visoka,
plavokosa, ledeno plavih očiju. Aksel je zinuo. Bila je neverovatno lepa. Pitao se
hoće li poći s njim i roditi mu mnogo, mnogo dece.
– Ja sam Karla Fraj – rekla je zabacivši zlatnoplavu kosu. – Pomoćnik
direktora Kluba.
– Ričard Džejms – predstavio se Aksel. – Čestitam, radite izvanredno. Ovde
mi se sve sviđa.
– Raduje me da vam se dopada. Ras, možeš li izaći na trenutak?
Ras se izvukao iza tezge, a Karla ga je uhvatila za rame i izvela u hodnik.
– Čekaću ovde – dobacio je Aksel, ali oni na njega nisu obratili pažnju.
– Ko je ovaj? – upitala je Karla.
– Nemam pojma – nervozno je rekao Filding. – Ima četrdeset četvorku.
Odande.
– Prokletstvo – progunđala je Karla. – Jesi li siguran da je naša?
Ras je u svakom trenutku mogao da prepozna svoj sopstveni rad.
– Aha. Napravio sam čitavu pregršt isto takvih za gospodina Kejna.
– Nisi mu to rekao, zar ne? – mirno je upitala. U njenoj paleti osećanja panici
nije bilo mesta.
– Ne.
– I nemoj. Zadrži ga dok ne proverim ko je.
Karla je prošla kroz hol i stigla do liftova. Uzevši ključ iz džepa otključala je
vrata onog na kome je pisalo »privatno« i odvezla se na četvrti sprat. Krenula je
dugim hodnikom i otvorila vrata s natpisom »Dent«. Prošla je kroz prvu
kancelariju i, ne gledajući levo ni desno, ušla kod Maksvela Denta. Bila je jedina
osoba koja je kod njega imala pristup u svako doba. Ostali su morali da se
najave i čekaju da budu pozvani u Maksvelovo svetilište.
Dentova kancelarija bila je hladna i elegantna kao i vlasnik. Sedeo je za
širokim pisaćim stolom od aluminijuma i stakla, na kome nije bilo ničega sem
telefona. Pored njega je bila klupa sa dvanaest monitora. Odatle je mogao da
prati sve što se dešava u klubu. Dent je bio vlasnik. Okrenuo se od monitora na
kome je posmatrao Aksela kada je Karla ušla u sobu.
Prodorno ju je pogledao svojim sivim očima.
– Pa?
– Mislim da imamo problem – rekla je Karla. – Ras kaže da je on pravio
municiju za Kejna.
Dent je pružio jedan od svojih vitkih prstiju i pritisnuo dugme na interfonu.
– Pronađite mi Čipa Kejna. – Imao je neobičan, germanski ili skandinavski
naglasak.
– Jedan od pištolja za akciju kod Adrijana bio je »magnum automatik 44« –
rekla je Karla.
Dent je sa stola skupljao neka, samo njemu vidljiva zrnca prašine.
– Kejn je koristio specijalnu municiju pravljenu u ovom klubu. I sad neko
ovuda šeta i postavlja pitanja. Neverovatno glupo, čak i za Kejna.
 Karla se saglasila. Kejn je prekršio pravila.
– Vrati se našem gostu, Karla i zabavi ga dok ne odlučim šta ćemo s njim –
hladno je rekao Dent.
Utom se na vratima čulo kucanje.
– Slobodno – rekao je Dent.
Ušao je Čip Kejn. Ostavljao je utisak veoma uglađenog čoveka. Besprekorna
odeća, glatka koža, odmereni pokreti. Ali već posle nekoliko trenutaka, čoveku
je moralo biti jasno da ima posla s teškim glupanom. Njegova uglađenost bila je
ljuštura u kojoj se krio pravi Čip Kejn. A taj uopšte nije bio uglađen.
– Hteo bih da pređemo na planove »C« i »D« – rekao je Dent naglašavajući
oznake planova.
Kejn je bio iznenađen.
– Pa tek smo završili...
Dent ga je presekao pogledom i Kejn je ućutao. Onda je počeo da govori
polako i razgovetno, kao da objašnjava nešto sasvim jednostavno malom,
neobično glupom detetu.
– Tomopolisu za onu pošiljku dugujemo deset miliona dolara. Moramo ih
isplatiti do sutra u šest po podne. Shvataš li, Kejn?
Čip Kejn nije voleo da se s njim tako razgovaraju, ali Maksvel Dent je bio
gazda i Kejn je uvek radio ono što on kaže.
– Ako omanemo – nastavio je Dent istim laganim tonom – stvorićemo sebi
mnogo neprilike i bojim se da će nas to skupo stajati. I tako – zastao je za
trenutak kako bi bio siguran da ga Kejn pažljivo sluša – prelazimo na plan »C« i
»D«. Voleo bih da budu ostvareni bez grešaka učinjenih kod »Adrijana«.
– Kakvih grešaka? Taj posao je odlično obavljen.
Dentov glas je bio srdačan kao brundanje grizlija.
– Nije. Isplaniran je odlično, ali je izveden nedopustivo amaterski – protrljao
je bradu i glas mu je zazvučao samoprekorno. – To je delom moja krivica. Ja
sam pretpostavljao da su moja uputstva bila dovoljno jasna za sve, čak i za tebe.
Očigledno, tu sam pogrešio.
Kejn je odmahnuo i zbunjeno rekao:
– Ne razumem.
Dent je uzdahnuo i, pogledavši u plafon svoje dobro izolovane sobe
progovorio kao da se obraća bogu:
– On ne razume. – Onda je ledenim pogledom prikovao Kejna za stolicu. –
Dopusti mi da pokušam da razgrnem maglu oko tvog nezamislivo malog mozga.
Gadno si zabrljao. – Dent još nije povisio ton. – Ovim abecednim pljačkama bi
trebalo da rešim velik deo finansijskih problema. Ti i Karla jedini znate za to. A
ti svoje porive zadovoljavaš pucajući kod »Adrijana« iz klupskog oružja.
Kejn je pokušavao da objasni:
– Da, ali bilo je sasvim čisto. Nikakvih tragova... Neće moći da ga
identifikuju. Niko ne zna za vas. Vi ste isplanirali akciju i pisali pisma, a Karla
je obavila posao.
 Dent je zgrabio ugao stola i pridignuvši se ljutito upita: – Zašto se onda
ovuda vrzma čovek sa čaurom od »čistog« oružja i postavlja glupa pitanja?
Kejn je upitao:
– Ko je taj? Nisam ga video.
– Mislim da je neka vrsta pajkana.
– Ne razumem.
– Pogledaj ga, ide s Karlom na strelište.
– Onaj crnac?
– Da. Sada dobro pazi na njega. Ubićeš ga. – Dent je poslednju rečenicu
izgovorio mirno, kao da od sekretarice naručuje kafu.
Kejn se zamislio. On je bio prvi na spisku kada je trebalo ići u krađu, ali nije
nikad ubijao. To je prepuštao drugima.
– Hoćete da ga ja...?
– Ubij ga, zapali, digni ga u vazduh... Ti si zapetljao problem, ti ga se i
otarasi. Možeš ići.
Kejn je polako izašao. Dent je bio gazda. A Kejn je uvek radio ono što gazda
naredi. Učiniće sve da likvidira pajkana, ali neka ga đavo nosi ako sam povuče
obarač.

Aksel je bio u nedoumici čemu više da se divi: njenom izgledu ili veštini s
kojom je baratala oružjem. Imala je skraćeni »Valter« dvadeset dva, sa pet
metaka, koji je činio skladnu celinu sa njenom mirnom, lepom ispruženom
rukom. Ispalila je svih pet metaka i nijedan nije promašio cirj. Trzaj od hica
jedva da je delovao na njenu snažnu ruku i sigurno rame. Činilo se da je
prikovana za pod. Kada je odjeknuo poslednji pucanj, krpom je obrisala oružje
koje se još dimilo.
– Da, znam da pucam. Da li vas još nešto interesuje?
– Pa, kad me već pitate, želeo bih da znam koliko vremena bi trebalo da se
obriju tako duge noge. Kladim se nekoliko dana. Kada to budete radili sledeći
put, pozovite me. Možda ću povesti i prijatelja. Ponećemo ručak za sve.
– Pretpostavljam da pokušavate da budete šarmantni.
– Želeo sam, ali izgleda da nisam uspeo.
Karla je izvadila okvir i polako počela da ga puni. U tom trenutku, kao
slučajno, naišao je Čip Kejn.
– Novi član, Karla? – upitao je pokriven svojom uglađenom fasadom.
– Ne baš – odgovorila je i dodala – ovo je Čip Kejn, naš direktor.
Aksel je rekao: – Zaista je ovde lepo. Udobno.
Kejn se nasmejao kao ponosni otac.
– Trudimo se. Možda biste želeli da se učlanite?
– Svakako – vatreno je odgovorio Aksel.
– Kuda da pošaljemo upitnik?
– Hilkrest 1603. Velika, bela kuća. Ne možete promašiti.
 – Dobro – rekao je Kejn uskoro ćemo vam poslati formulare.
Aksel se osmehnuo i pogledao na sat.
– Oh, moram da pođem.
– Zbogom, gospodine Džejms.
– Do skorog viđenja – odgovorio je Aksel.
Karla se vratila u Dentovu kancelariju. On je upravo ispisivao nove šifrovane
poruke.
– Čip je rekao da smatramo da je stvar sređena.
– Želim da mu verujem da će tako i biti – odgovorio je Dent ne dižući pogled
s posla.
Karla je sela na ivicu stola prekrstivši svoje divne, duge, vitke noge.
– Šta je s pajkanom u bolnici?
– Kako to misliš?
– Zar ne misliš da bi trebalo da pokušamo ponovo?
Dent i dalje nije odvajao pogled o papira.
– Mislim da je prilično verovatno da će on biti u komi do sutra u šest posle
podne. Sem toga, čuvaju ga dvadeset četiri sata dnevno. Dva stražara napolju,
jedan u sobi.
– Ja bih pokušala.
– Draga moja Karla, to je posao, a ne O. K. koral – rekao je Dent. Završio je
pisanje i zadovoljno osmotrio svoje delo.
– Nije video tebe nego mene – nabusito je rekla Karla.
– I neće te videti do sutra. Nema opasnosti. Sve sam isplanirao – pružio joj je
belešku: – Evo i druge poruke. Lepo će se zabavljati i preznojavati.
Ona se zagledala u grupe brojeva.
– Hoće li ovo moći da odgonetnu?
Dent se zavalio u stolicu i rekao: – Rešiće šifru onda kada mi to budemo
hteli.

Džek Mej i Vili Slotnik su učestvovali u poslu kod »Adrijana« i u napadu na

Bogomila. Mej je bio grdosija s »magnumom« i obožavao je da puca – naročito
u žive mete. Vili je pokupio nakit. Ni on nije imao ništa protiv ubijanja, ali je
voleo da mu se za to plati. Zamenili su svoj stari auto za crni »kamaro« i
parkirali ga u sporednoj senovitoj ulici u Holivudu. Čekali su Kejna.
Mej je stavio cigaretu u usta.
– Imaš li šibicu?
Vili se naslonio na volan.
– Gde je taj prokleti klipan? Gde je dođavola? – Vili je uvek bio nervozan
kad je morao da čeka.
– Pitao sam te imaš li šibicu?
– Ne – rekao je Vili – ne pušim, i ti to znaš. Nosi se dovraga.
Džek je pokušao da upali cigaretu upaljačem iz automobila. Nije išlo.
 – Sranje – ljutito je rekao.
Vili je pogledao u retrovizor.
– Eno ga.
Kejn je parkirao svoj »bjuik« na drugoj strani, izašao je i prišao njihovim
kolima. Vili je spustio prozor i Kejn mu je tutnuo svežanj novčanica od po
stotinu dolara.
– Zove se Ričard Džejms. Crnac je. Pajkan. Hilkrest 1603. Mora biti noćas. I
bez greške.
Mej je zlovoljno pogledao Kejna.
– Dobro, dobro. Hej, imaš li šibice?
Kejn mu je pružio kutiju.
– Mogu li da je zadržim? Crk’o je upaljač u kolima. – Ponovo je pokušao da
ga upali, ali bez uspeha. Kejnu nije bilo do šibica.
– Džek, Vili, to mora biti noćas. I nemojte zabrljati. Vrlo je važno.
Kejn se brzo udaljio od automobila. Džek Mej je zapalio cigaretu i gurnuo
šibicu u pregradu za dokumenta. Onda se sagnuo i dohvatio oružje s poda. To je
bio pištolj mašinka »MP5K«, koji je raspršivao metke kao vatrogasno crevo
vodu pod pritiskom. Namestio je prigušivač i mirno rekao:
– Hajdemo!

Aksel je nekoliko puta pritisnuo zvono na vratima Bogomilove kuće. Niko

nije otvarao. Onda je pogledao u garažu. Kola nisu bila tu. Džen još nije stigla.
Pa, ona se neće ljutiti ako uđe sam. Obišao je kuću i začas otvorio zadnja vrata.
Odmahnuo je glavom. Šta je to s pajkanima da nikad nemaju dobre brave?
Prošao je kroz kuhinju i uputio se pravo u Bogomilovu radnu sobu, koju je
od spavaće delio ogromni plakar. Aksel nije mogao da promaši fasciklu. Bila je
crvena i ležala odozgo na hrpi papira, tamo gde ju je Bogomil ostavio jutros, pre
nego što je suspendovan i pogođen.
Aksel je seo i prelistao papire. Pažljivo je čitao novinske isečke pokušavajući
da uhvati neku nit i stvori celinu.
Upravo je čitao o međunarodnoj trgovini naftom, kad je čuo naredbu:
– Ne mrdaj!
Aksel se izvio, dograbio pucaljku, a onda zastao. To je bila Džen, i već ga je
držala na nišanu. Da je bio provalnik, upucala bi ga pre nego što bi stigao da
izvadi oružje iz futrole. Kada ga je prepoznala, ušla je u sobu s uzdahom
olakšanja.
– Nisi loša – nasmejao se Aksel – prava ćerka svoga oca. Žao mi je, ali sam
ušao sam. Kako si?
Džen je vratila pištolj u futrolu. – Umorno – rekla je. – Obećala sam da ću
biti kod kuće, ali sam svratila u kancelariju da donesem nešto da radim kod
kuće. Znaš, to će mi odvući misli.
 – Ti još radiš, gde to beše, u osiguravajućem zavodu?
– Aha. Nije baš zabavno, ali bar niko ne pokušava da te ubije.
– To bi bilo dobro za promenu. Hej, ovde ima više pucaljki nego u celom
Detroitu. I ti imaš pištolj. Bio sam skoro ceo sat u Streljačkom klubu Beverli
Hilsa. Oni imaju toliko oružja da bi mogli da osvoje, na primer, Francusku.
– To je Beverli Hils. Da li si nešto pronašao?
– Samo ovo – rekao je Aksel podižući omot.
– O čemu se radi?
Aksel je zamišljeno rekao:
– Teško je reći. Ovde ima dosta podataka o međunarodnoj trgovini naftom.
Onda slika nekog Denta i nekog Tomopolisa. Čuj šta piše: »Maksvel Dent na
prijemu rešava finansijske probleme u poslovima s naftom sa međunarodnim
trgovcem oružjem Nikom Tomopolisom«.
– Kakva slučajnost – rekla je Džen. – Dent je vlasnik kluba u kome si bio.
Aksel je ućutao. Slučajnost? Sumnjao je u to.
– Otkud znaš?
Džen je slegnula ramenima: – Pa, priča se...
Aksel je pokupio isečke iz novina.
– Tvoj otac je bio veoma zainteresovan za pad cena nafte. Da li je ulagao u
naftu, kupovao akcije, ili slično?
Džen se nasmejala:
– Od pajkanske plate? Taman posla!
– Da, znam... – ponovo je bacio pogled na papire. – Našao sam i ovo,
reklamni letak za noćni klub »Sever 385«. Znaš li nešto o tome?
Džen je ponovo odmahnula glavom.
Aksel je razmišljao. Onda je rekao:
– Mislim da su hteli da ga ubiju jer je nešto nanjušio. Da li je u poslednje
vreme odlazio nekud, da li si primetila nešto neobično?
– Ne, ti poznaješ tatu. Uvek na vreme kod kuće. Sumnjam da se motao po
noćnim lokalima – devojka je utonula dublje u naslonjač.
Aksel je video da je Džen iscrpena, ali bila mu je potrebna njena pomoć. –
Znam da si umorna. Ali, mogla bi da učiniš nešto za mene.
– Kaži, sve što želiš.
– Želim da odeš na posao...
– Ali, Aksele, upravo sam se vratila kući...
– Ne danas, sutra. Upotrebi svoje veze u osiguravajućem zavodu i saznaj sve
što možeš o tom tipu, Dentu. Raspitaj se. Napravi dosije. Nešto će nam koristiti.
Ako ti se nešto učini zanimljivo, pozovi Rouzvuda. On će me pronaći.
Džen ga je sumnjičavo gledala.
– Pokušaću, Aksele, mada ništa ne obećavam.
– Dobro – rekao je Aksel i ljubazno je potapšao po ramenu. – A sada idi na
spavanje. I nemoj nekog da ubiješ.
– Neću – nasmejala se devojka.
 Aksel je još jednom pogledao po sobi i zaključio da tu nema više ničega što
bi mu bilo od pomoći. Već je bio pošao kada je ugledao Endrjuove sprinterice
pred vratima spavaće sobe. Bile su prekrivene crvenim muljem. Pogledao je i
trenerku koja je visila u ormaru. Pantalone su bile kaljave do kolena.
Pred kućom je Aksel kleknuo i dotakao zemlju u Bogomilovom dvorištu.
Bila je tamna, gotovo crna. Mulj na patikama i trenerci sigurno nije bio iz
okoline. Razmišljajući o tome, Aksel je seo za volan »kadilaka« i polako vozio,
zasipajući čiste ulice oblacima crnog dima.

– Rekao je da ćemo se naći za sat u Hilkrestu 1603 – primetio je Rouzvud,

sedeći za volanom zelenog policijskog »plimuta«.
– Da – promrmljao je Tagart gledajući kako elegantne kuće smenjuju još
elegantije, a ove, veličanstvene. – To me i brine, Bili. Ovo nisu kuće, već palate.
– Džone, govoriš kao vodič ture »kuće filmskih veličina«.
– Dobro, prepustiću tebi da dokučiš šta on to radi u ovakvom kraju.
Ali, Bili nije razmišljao o tome. Bio je zaokupljen Tagartovim bračnim
problemima i pokušavao da razvedri svog starog druga.
– Vidiš, ona je kad se udavala za tebe znala da si težak za zajednički život.
Pogrešila je misleći da ćeš se promeniti.
– Baš ti hvala – progunđao je Tagart. – Skreni ovde levo.
Rouzvudu se baš svidelo da posmatra problem Tagartovog braka sa
stanovišta njegove supruge. Zato je nastavio:
– Ipak, ja joj se divim što je bila dovoljno hrabra da te napusti i opredeli se
za bolji život.
– Zaveži, Bili – rekao je Tagart i zapalio debelu crnu cigaru.
– To nije dobro za tebe – nežno je rekao Bili.
– Cigara me smiruje. Popravlja mi raspoloženje.
Rouzvud je nezadovoljno odmahnuo glavom.
– Pokušavam da te razvedrim, ali ne vredi. Kladim se da stalno misliš da
ćemo ostati bez posla, da će Morin zahtevati veliku alimentaciju, a ti ne znaš
kako ćeš je obezbediti. Jesam li u pravu?
– Dovraga, Bili – tužno je rekao Tagart – imam pedeset godina i anginu
pektoris. Prvo sam izgubio kosu, a sada gubim ženu. Šta ću raditi ako izgubim i
posao?
– Kladim se da ti Aksel može naći posao u Detroitu – utešio ga je Bili.
– Odlično, Bili. Baš dobar predlog. Napustiti opasan život policajca sa
Beverli Hilsa i otići na mirne detroitske ulice – ironično je uzviknuo Tagart. –
Molim te, prestani da me tešiš!
Rouzvud je zaustavio na raskrsnici.
– Bože, eno te kuće!
 Zastali su zapanjeno buljeći u Rozenbergovu palatu. Izgledala je kao
mešavina Tare iz »Prohujalo s vihorom« i Versaja.
Izašli su iz kola i pošli prema ulazu.
– Ovo mora da je greška – rekao je Tagart. Ponovo je osetio anginozne
bolove u ruci i počeo da je snažno masira.
– Tu su mu kola – rekao je Rouzvud i pokazao na zeleni, olupani
»Eldorado«.
Tagart je nervozno rekao:
– Bili, ako je zaista u ovoj kući, onda mora da je provalio unutra.
– Bolje da proverimo.
Bili je otvorio kapiju i krenuo stazom prema kući.
Vili i Džek su ih izdaleka videli kako ulaze u kuću.
– Pajkani – rekao je Džek. On je uvek mogao da ih nanjuši.
Ulazna vrata su bila otvorena, tako da su Rouzvud i Tagart mirno ušetali,
jedva verujući da su zaista na takvom mestu. Bio je to pravi Beverli Hils. Novi
tepih bio je svetloružičast delimično prekriven najlonom, kako ga radnici ne bi
isprljali. Rouzvud i Tagart su pažljivo gazili, isključivo po toj plastičnoj stazi.
Stigli su do kuhinje koja je izgledala kao deo nekog restorana, a ne privatne
kuće. Samo štednjak je imao više brojeva i prekidača nego neki bolji kompjuter.
– Aksele! – viknuo je Rouzvud.
– Ovo mi se ne dopada – gunđao je Tagart. Oblio ga je hladan znoj. – Šta će
on u ovakvoj kući?
– Možda ovde žive milosrdne sestre – nagađao je Rouzvud.
Odjednom su čuli kako neko viče. Obojica su se ukočili od straha. Tagart je
procedio:
– Odakle se čuje?
Ponovo je neko kriknuo.
– Vrt! – povikao je Tagart – sa dvorišne strane! Hajdemo u vrt!
Obojica su pojurila prema francuskim prozorima koji su iz dnevne sobe
vodili u vrt. U trku su izvadili pištolje. Izleteli su napolje i ugledali... Aksela,
kako sedi u sredini bazena na plovećoj fotelji. Bio je u bledozelenom frotir
ogrtaču, a na glavi je imao veliki slameni šešir. U krilu je držao Bogomilov
dosije i gledao televiziju. Televizor je bio smestio na samu ivicu bazena. Na
programu je bio kviz »Kolo sreće« i Aksel se derao i nervirao zbog – momka iz
Providensa, Rod Ajlend, koji je umesto »vreće za đubre« rekao »kante za
đubre«.
– Zbunili ste čoveka nasmejao se Aksel pokazujući prema televizoru. Gledao
je Tagarta i Rouzvuda koji su zblanuto buljili.
– ‘Ej, pivo je u frižideru. A možete da napravite i maitai. O, zaboravio sam,
vi ste na dužnosti. Napravite perije.
Bili nije mogao da se uzdrži od smeha.
– Aksele, znaš...
Tagart tu nije video ništa smešno.
 – Šta ti, dovraga, radiš na ovakvom mestu?
– Razmazio sam se, Tagarte. Ne volim gradnju, pa sam se odlučio za drugih
pet spavaćih soba.
Tagart je stavio ruke na bokove.
– Ti si ukrao ovu kuću, zar ne?
– Kako može kuća da se ukrade? Ovo je dom moga ujaka koji je trenutno u
Parizu.
– Vuci se napolje iz tog bazena!
– Jok. Hajde, skidajte se i vas dvojica pa uskačite u bazen. Voda je divna,
sobna temperatura.
Rouzvud je s iščekivanjem pogledao Tagarta. On je obožavao plivanje, a
kupanje bi prijalo i Tagartu. Ali, Tagart se nije dao nagovoriti. Pogledom je
prostrelio Bilija i prosiktao:
– Zaboravi.
– Hej, Tagarte, nemoj da nam kvariš zabavu. Možeš ponekad i da pogrešiš.
Ovo je gotovo kao da radiš.
Tagart je zaboravio strahopoštovanje prema kući, ogromnom bazenu,
palmama. Prišao je bazenu, kleknuo i tako se našao gotovo lice u lice sa
Akselom.
– Hoću da izađeš iz bazena ovog trenutka, a iz kuće za sedam minuta. Ti si
crna ovca među policajcima.
Aksel se okrenuo prema njemu.
– Volim te, čak i kad se ljutiš – nagnuo se kao da će da ga poljubi. Tagart se
zbunio, hteo je naglo da ustane, a kako nije bio sasvim stabilan na klizavim
pločicama, zaneo se, zamahao rukama i pao u bazen.
Aksel je vrištao od smeha, a Rouzvud je morao da okrene glavu da Tagart ne
bi video da se i on smeje.
– Siguran sain da bih ti pronašao prikladniju odeću za kupanje, samo da si
zatražio – jedva je izgovorio Aksel.
Tagart je izašao iz bazena i stajao mokar i ljut.
– Pa, pomozi mi.
– Dobro – rekao je Aksel – ali, nema predavanja. – Zaveslao je rukama
prema stepenicama bazena i izašao napolje. – Momci, jeste li spremni da
pođemo u grad?
Ni Rouzvud ni pokisli Tagart nisu mu odgovorili.
– Dobro – rekao je Aksel – odgovoriću onda sam: da, Aksel, a kuda idemo?
Pa dobro, reći ću vam. Povešću vas u klub »Sever 385«. Čuo sam za njega,
verovali ili ne, od Bogomila. To je elegantno mesto. Tagarte, uđi unutra i potraži
neko od ujakovih odela. Izgledaš užasno.
Kada su napustili kuću, bio je pao mrak. Ušli su u policijski automobil i
kružili Hilkrestom. Nedaleko iza njih kružio je crni »kamaro«. Vili je bio za
volanom.
Tagart se osećao malo bolje. Nikad nije imao tako lepo odelo.
 – Čuo sam da je vlasnik kluba neki Grk i da se tamo mogu videti najlepše
žene na svetu – rekao je gotovo radosno.
Aksel je počeo da melje:
– Ti voliš žene, zar ne Sardž? I one tebe? Sigurno je Morin zato i klisnula.
Žene su te zivkale kući, i tako to.
– Prekini, Aksele.
– Hej – povikao je Rouzvud – možda čemo većeras naći novu gospođu
Tagart!
Zaustavili su kola na klupskom parkingu. Na prvi pogled činilo se da su
zalutali u salon automobila. Sem njihovog »plimuta«, tu nije bilo nijednih
američkih kola. Tu su bili lepi i snažni »BMW«, »mercedesi« i pokoji »bentli«.
– Zar u ovom prokletom gradu niko ne vozi »ford« ili neka obična kola?
– Samo cajkani i posluga – progunđao je Tagart.
Rouzvud je zagledao klupsku zgradu. Bila je to dugačka i široka građevina,
prozora okrenutih prema ulici. Povremeno su se otvarala velika crvena vrata i
neki članovi su izlazili napolje, a iza njih je u talasima dopirala muzika. Jedna
snažna pojava beše se ukipila pred vratima. Bila je to klupska verzija
Adrijanovog Raula. Na grudima je nosio natpis: »samo za članove«. Akselova
omiljena rečenica.
– Kako ćeš uspeti da uđeš? – upitao je Rouzvud.
– Idem po svoj pištolj i značku da se vidi ko radi u ime zakona.
Tagart je osetio oštar bol u grudima.
– Aksele! – uzviknuo je.
Rouzvud je zakolutao očima. Onda se obratio Tagartu:
– On se samo šali – rekao je Rouzvud. – Je l’ Aksele?
Aksel je pogledao i rekao: – Ja sad idem. A vi budite ovde. Tebe, Tagarte,
posebno molim da ne stojiš na svetlu.
– Zašto? – upitao je Tagart, koji je u međuvremenu izašao iz automobila.
– Zašto da ne?
– Zato što si suviše poznata faca.
Aksel je prišao vratima i pokušao da ušete unutra.
Snažna ruka ga je dograbila za rame i povukla natrag.
– Oprostite, gospodine, da li ste član? – izbliza je mo» mak izgledao još veći
i grublji, a Akselu se činilo da će mu zdrobiti rame.
– Ne – rekao je Aksel. – Nisam član. Došao sam samo da proverim
obezbeđenje.
Čovek ga je začuđeno pogledao.
– Zaboga, pa ja sam obezbeđenje. Ovo je privatan klub, pa...
Aksel je odmahnuo glavom i nasmejao se:
– Žao mi je. Očigledno je moja služba nešto zabrljala. Trebalo je da vas
obaveste.
– Obaveste? O čemu?
Aksel se okrenuo i pokazao Tagarta.
 – Znate li ko je to?
Portir je gledao Tagarta i munjevito prebirao po sećanju. Aksel se nasmejao:
– Tačno, čovek s proređenom kosom je – zaćutao je, a onda poverljivo
prošaputao – bivši predsednik Džerald Ford.
Tagart je video da ga portir posmatra i nasmešio mu se. I portir mu je
uzvratio osmeh.
– Pa, ne izgleda baš kao Ford – sumnjičavo je rekao.
– O, da. A vi inače svakodnevno viđate Džeralda Forda? – Aksel je zastao, a
čovek je i dalje merkao Tagarta.
– Znate, kad je neko predsednik, ne može da ide na mesta poput ovog. A on
više voli okretne igre nego golf.
Portir se nije uzbuđivao.
– Dobro, ako je on Džerald Ford, ko ste vi?
Aksel se nacerio i izvukao značku.
– Aksel Foli, služba bezbednosti. Šta vi mislite, da čovek kao on može da
šeta kao niko i ništa?
Tagart je video kako Aksel vadi bedž.
– O, sranje. Bili, ovaj ludak pokazuje značku – zakukao je Tagart.
– Naravno da ne može – saglasio se portir, misleći šta bi mu Grk uradio kad
bi se u trač-rubrikama pojavila vest kako je zbog birokratske greške Džerald
Ford oteran sa praga kluba »Sever 385«.
– Drago nam je da bude naš gost. Pobrinuću se da dobije dobar sto. Oprostite
zbog provere, ali čovek nikada ne može da bude dovoljno siguran.
– Predsednik to shvata.
Aksel se vratio po Tagarta i Rouzvuda. – Upadajmo, momci!
– Mi? – zapanjeno je upitao Tagart.
– Da – kratko je rekao Aksel i poveo ih prema vratima.
Portir im je ceremonijalno otvorio vrata.
– Glasao sam za vas – rekao je Tagartu.
– Šta li, dovraga, misli tim? – prošaputao je Tagart.
– Misli da si Džerald Ford. Bivši predsednik.
Tagart je ponovo osetio kako mu bol preseca grudi.
Klub je bio diskretno osvetljen. Enterijer je bio mešavina rimskog i
mavarskog stila. Na podu debeli persijski tepisi, mermer na zidovima, a laserska
svetla su sekla plesni podijum i scenu na kojoj je striptizeta upravo završavala
svoju tačku. Notu intimnosti trebalo je da daju sveće raspoređene po stolovima.
Klub je bio krcat i izgledalo je da se svi, a posebno Aksel, sjajno zabavljaju.
Čak se i Tagart malo opustio. U klubu su zaista bile najlepše žene koje je
ikad video. Pogled mu je kružio po okolnim stolovima i devojkama koje su
služile piće. Sve same seks-bombe. Osetio je da mu se suše usta.
Prišla im je konobarica. Bila je odevena u neverovatno kratku suknju i bluzu
tako doboko izrezanu da je samo slučajno, a ne po kroju, donekle skrivala grudi.
Kada se nadvila nad njihovim stolom, Rouzvudova jabučica je počela da se
kreće gore-dole poput lifta.
– Čime da vas uslužim? – procvrkutala je devojka stidljivo se smešeći
Tagartu. Ona je oduvek mislila da je Džerald Ford stariji. Eto šta televizija učini
čoveku! Onda se okrenula Rouzvudu i uhvatila njegov zadivljen pogled.
Njegova narudžbina bila je ispisana preko celog lica. Devojka mu se osmehnula,
a to je trebalo da znači:
»Ne možeš dobiti ništa sem ovoga, srce!«
Rouzvud je dobio boju kuvanog jastoga.
– Ja ću viski s vodom, gospodin predsednik sodu, a moj kolega takođe –
rekao je Aksel.
– I jedan ples, ako može – uglađeno je dodao Rouzvud.
Aksel više nije posmatrao striptizetu niti ono što se dešavalo posle njene
tačke. Ugledao je tri snažna tipa kako se raspoređuju po prostoriji. Posle
nekoliko sekundi ušao je krupan crni brka. Momci odmah pođoše dalje,
očigledno su svom gazdi obezbeđivali izlaz.
Aksel je ustao od stola i prišao baru.
– Hej, brzo – dozvao je barmena – ko je onaj tip s groznim brkovima?
Barmen se okrenuo i Aksel je video da i on ima isto takve brkove.
– Nikos Tomopolis – rekao je nabusito – vlasnik ovog kluba.
Aksel je gledao prema mestu gde se nalazila, ili bi bar trebalo da se nalazi
barmenova gornja usna. Kako je mogao da zna da će u istoj prostoriji naći u istoj
meri ružne brkove?
– Imate lepu kravatu – rekao je Aksel i vratio se za sto.
Tagart je počeo da brlja. Striptizeti je glatko i nesvesno rekao:
– Zovem se Džon Tagart.
Aksel je prekinuo njegovo udvaranje i upitao:
– Znači li ti nešto ime Nikos Tomopolis?
– Najveći trgovac oružjem na Zapadnoj obali.
Aksel je pogledao prema vratima.
– Hajde, polazimo.
Dok su išli prema vratima, mali mediteranski orkestar, sastavljen većinom od
mandolina, zasvirao je pesmu »Pozdrav šefu«. Gosti su prekidali ples ili
razgovor i okretali se u njihovom pravcu pokušavajući da pogode u čiju čast se
svira ta pesma.
Napolju se beše skupilo dosta sveta. Jedni su odlazili i čekali su da čuvar
dotera njihov »mercedes«, drugi su upravo stizali.
– Džerald Ford je mnogo stariji od mene – gunđao je Tagart. – Ličim li
stvarno na njega?
– Da – odvratio je Rouzvud. – Dok spavaš.
Aksel je tražio Tomopolisa. Pogledom je pratio automobil koji je prilazio
ulazu. Prema njima je išao »kamaro«.
– Hej, vidi, najzad jedna američka kola! Iz Deee...
 U tom trenutku zaškripale su gume i kamaro se zaustavio tačno pred ulazom.
Aksel je raširio ruke i povikao:
– Lezite! Svi na zemlju!
On sam bacio se na grupu skupoceno odevenih ljudi, koji su popadali po
pločniku kao snoplje. To je ipak bio dobar potez. Izbegli su prvi smrtonosni
snop metaka iz pištolja Džeka Meja, tako da su ovi samo izrešetali fasadu.
Staklena vrata su otišla u paramparčad. Aksel se kotrljao po zemlji. Žene su
vrištale, svi su tražili zaklon. Aksel je stigao do »mercedesa«. Tu ga je ugledao
Mej i uperio pištolj u njega. Za dlaku ga promašio. Ali, »mercedes« je loše
prošao. Prsnula je šoferšajbna i rasula se u hiljade komada.
Odjednom je kiša metaka prestala. Mej je ispraznio magazin i tražio je novi
okvir. Aksel je iskoristio predah. Odvažno je skočio iza »mercedesa« i počeo da
puca u kamaro. Vetrobransko staklo se rasprštalo. Aksel se kotrljao po zemlji
zasipajući mecima vrata crnog automobila.
Vili je shvatio da gubi. Nije očekivao otpor. Ovo je trebalo da bude čist
posao. Shvatio je da je vreme da brišu odavde. Baš kada je proradio Mejov
pištolj i, kada je mogao dosta precizno da nišani prema narandžastim
plamičcima iza »mercedesa«. Vili je pokušao da pokrene kola. Nagli trzaj
odbacio je Džeka i sada je »mercedes« bio zauvek izgubljen.
– Šta to radiš, kučkin sine« – zaurlao je Mej.
– Brišimo odavde.
Kad je »kamaro« krenuo ulicom, Aksel je iskočio iz zaklona i za kolima
ispalio novi magazin pun metaka. Popucali su i zadnji prozori, a nekoliko
metaka je pogodilo i zadnje točkove. Vili je kontrolu nad volanom izgubio kad i
svest. Zahuktali »kamaro« je zakačio jednog »bentlija«, odbio se, udario u
»jaguara« i onda se prevrnuo. Vili se predao i više nije pokušavao da upravlja
smrtno ranjenim automobilom.
Aksel je skočio na noge i proderao se preko ramena:
– Tagarte, zovi hitnu pomoć!
Revanš! Ta misao se motala po akselovoj glavi dok je s uperenim pištoljem
prilazio kamaru. Smeo je da se kladi u život da su ova dvojica bila u vezi sa
Bogomilovim ranjavanjem. Oni su hteli da ubiju i njega, a to ga je strašno
iznerviralo.
Rastureni »kamaro« ležao je otvorenih vrata. Ni traga ni glasa od gangstera,
Akselu klonuše ruke.
– Sranje – rekao je kiselo.

Već posle deset minuta kompletna ekipa policije Beverli Hilsa bila je na
mestu događaja. Uniformisani policajci su opkolili mesto.
Pregledali su i ispitivali sve – od posmatrača, slučajnih prolaznika zablenutih
u tolike policajce, do izrešetane fasade i napuštenog »kamara«. Aksel se
naslonio na policijski automobil i smeškajući se gledao Džima Vilijamsa,
uobraženog tikvana, kako skuplja čaure i pakuje ih u plastične vreće. Aksel je
odšetao do »kamara«, pažljivo uzeo Mejovu kutiju šibica i doneo je Vilijamsu.
– Hej, hoćete li proveriti otiske?
Vilijam se osorno obrecnuo:
– Čuj, frajeru, miči se od tih kola i ne mešaj mi se u posao. Svaki idiot zna da
se sa šibice ne mogu uzeti otisci.
Aksel je slegnuo ramenima.
– Kako kažete, profesore.
Pošao je dalje i pažljivo spustio šibicu u džep. Prišao je Rouzvudu i Tagartu
koji su razgovarali s kolegama. Tagart jednostavno nije mogao da poveruje u
ono što se dogodilo.
– Kada smo prišli, kola su već bila prazna. Ko je, da je, uspeo je da zbriše. –
U magnovenju je odmahivao glavom.
– Ovo je ludo – rekao je Rouzvud. – Ispalili su stotinak metaka i nikog nisu
pogodili. Samo jedna žena je povređena, posekla se na staklo.
– Hm, hm – nakašljao se Tagart.Kraj njih su se zaustavila kola iz kojih su
izašli Luc i, naravno, Bidl.
Luc je kružio oko Tagarta, Rouzvuda i Aksela. Policajci u uniformama su se
odmah posvetili svaki nekom poslu.
– Ti! Džejmse! – proderao se Luc. – Proverio sam u federalnoj policiji i tamo
nikada nisu čuli za tebe. Hoću da znam ko si i šta se desilo. I to odmah! –
Njegova vika nadjačala je buku saobraćaja, žagor prisutnih i glasove sa radija u
automobilima.
Aksel je izvadio svoju detroitsku značku i rezignirano mu je pokazao:
– Detektiv Aksel Foli. Nisam hteo to da vam kažem, da vas ne bih opteretio.
Nisam želeo da vam pravim probleme.
Luc je dograbio značku i zapiljio se u nju.
– Pajkan? I ti si pajkan?
Aksel je potvrdio: – Tačno.
Stručnjak za otiske, Vilijams, prišao je Lucu.
– Nema otisaka, šefe! Pre dva sata javljeno je da su kola ukradena.
– Hvala, Vilijamse – neraspoloženo je rekao Luc, a onda se okrenuo Akselu.
– Ovo je detroitski bedž. Šta ti, dođavola, radiš u Beverli Hilsu?
Laž je kliznula kao svila:
– Uključen sam u mešovite federalne snage za borbu protiv organizovanog
kriminala.
Rouzvud i Tagart su se maksimalno trudili da sakriju iznenađenje. Luc se još
više zacrveneo.
– Valjda sam ovde ja prokleti šef policije. I ako se po gradu muvaju
federalne snage, hoću da o tome budem obavešten!
Aksel je slegnuo ramenima i pomirljivo rekao:
– Vidite, rekao sam da ćete se uznemiriti.
– Uznemiriti, zvekane, nije prava reč!
 Aksel je progovorio ledenim glasom:
– Moj zadatak je poverljiv i ne mogu ni sa kim da govorim o tome.
– Možete sa mnom. U stvari, bi bilo bolje da porazgovaramo, jer...
– Jer šta, šefe Luc? Žao mi je, ali ne mogu. Niste nadležni.
– Čuvaj zube, Foli – zarežao je Luc.
Aksel je pokušao da bude konstruktivan.
– Slušajte, moj komandir u Detroitu je inspektor Tod. Možete proveriti i
nazvati detroitsku policiju. Tod je u kancelariji ujutru između devet i deset, po
detroitskom vremenu. Žao mi je, to je sve što mogu da vam kažem.
Luc se pušio od besa.
– Proklet bio ako ga ne nazovem...
– Dobro. Onda će se sve razjasniti – mirno je odvratio Aksel i udaljio se kao
da više nema šta da kaže.
Luc se okrenuo Tagartu i Rouzvudu da sav svoj gnev izlije na njih. –
Pretpostavljam da ste se vi zatekli ovde jer ste proveravali parking-satove?
– Pa, ovaj... – počeo je Tagart. Uplašio se za posao i osetio neodoljivu
potrebu da kaže istinu. Rouzvud je imao drugačije planove. On je, ipak, nešto
bio naučio od Aksela.
– Upravo smo se vraćali s posla, šefe – rekao je Bili – kada smo čuli poziv
svim kolima da požure ovamo. I došli smo.
Luc je poželeo da nešto razbije. Lično je dao naredbu da se svi pozovu u
ovaj kraj.
– Ako još jednom vidim da se uplićete u nešto što nije saobraćaj, letećete s
posla. Jasno?
Tagart i Rouzvud su ga razumeli. Jasno i glasno.

Tonovi Mocartovog koncerta za flautu i harfu mekim zvucima ispunjavali su

Rouzvudov mali stan. Ulazeći za Tagartom i Rouzvudom, Akselu se po glavi
motala samo jedna misao:
– Jesi li siguran, Bili, da imaš super-lepak?
– Jesam.
Aksel je ušao u malu dnevnu sobu i pogledao okolo. Cveće je ispunjavalo
prostoriju. Bilo ga je na prozorima, po podu, po zidovima. Zeleno lišće raznih
oblika i nijansi stvaralo je utisak da se čovek nalazi u vrtu.
– Bili – povikao je Aksel – pa ovo je prava džungla!
Tagart nije voleo biljke i pokušao je da ih ne dodiruje dok je prolazio kroz
sobu. Istina, to je bilo teško.
– Aksele, ovo su moji prijatelji – Bili je dodirnuo ogromni hibiskus. – Ovo je
Mona – zaljubljeno joj je pomilovao listove, a onda nežno dodirnuo sledeću
biljku. – Ovo je Čarli, anturijum. Veoma je osetljiv. A ovo je difenbahija
Marsel. Onaj momak u uglu je Ben, Ficus benjamina.
 Aksel ga je zapanjeno posmatrao. Činilo mu se da Rouzvud ludi na očigled
njih dvojice. Ali, zanet predstavljanjem svojih ljubimaca, Bili nije ništa
primećivao.
– Ono do prozora su Elen, Bobi i mali Maks. Bromelije.
– Pretpostavljam da je Marsel pustio muziku – ozbiljno je rekao Aksel.
– Ne – isto tako ozbiljno odgovorio je Bili – ja sam. Ovde stalno svira
muzika. U stvari, oni vole različitu muziku. Begonije cvetaju od Bitlsa, ali venu
ako im pustiš Betovena. Paprat obožava pop-muziku, a Mocart im se svima
dopada.
Kada je Bili utišao muziku, Aksel je prišao terarijumu, domu jedne kornjače.
– To je veliki Al – predstavio ga je Bili.
– Da pogađam, on voli Džemsa Brauna.
– Imam ga već šest godina. Zar nije divan?
– Očigledno, čistokrvan – odvratio je Aksel i sasvim nonšalantno sklonio
poklopac s terarijuma i izvukao Ala napolje. Položio ga je leđnom stranom
oklopa, na pod.
– Veliki Al treba da protegli noge. Gde ti je super-lepak? – upitao je Aksel
dok je životinja bespomoćno batrgala nožicama.
Rouzvud je nežno podigao kornjaču i odneo je odande. Tagart, koji je sve
dotle ćutke posmatrao Rouzvuda, tiho upita Aksela:
– Šta misliš, Bili mora da je pao sa druge planete?
– Ili su mu roditelji šumski patuljci.
Rouzvud se vratio sa tubom lepka.
– Super! – rekao je Aksel. Uzeo je tubu odvrnuo zatvarač i spustio je u
terarijum. Onda je pažljivo izvadio maramicu u koju je bila zavijena kutija
šibica i svoj plen stavio u terarijum pored lepka koji je curio.
– Zagadićeš i upropastjti Alov dom – nervozno je rekao Rouzvud.
– Daj ga na hemijsko čišćenje – nemarno je odvratio Aksel i upitao: – A gde
ti je telefon? U bazenu kod aligatora?
Bili je pokazao rukom: – U spavaćoj sobi.
U sobi je bilo više biljaka, ali one nisu bile jedini ukras. Po zidovima su visili
posteri Prljavog Harija i Kobre. Soba je, uopšte, izgledala kao jazbina Prljavog
Harija.
Na krevetu je ležala velika gumena svinja odevena u policijsku uniformu.
Aksel je protrljao oči i nasmejao se:
– Zaboga, Bili!
Sedeo je na ivici kreveta i okretao brojeve. Dobio je vezu, ali je potrajalo
dok se neko nije odazvao.
– Džefri, ovde Aksel. Znam, znam koliko je sati u Detroitu.
Poziv je Džefrija prenuo iz dubokog sna, ali mu to nije smetalo da priča kao
navijen. Aksel ga je slušao nekoliko trenutaka.
– Šta je Beverli uradila? U »ferariju«? S menjačem? – Aksel je sagnuo
glavu. Sam je stvorio čudovište.
 – Džefri, sad zaveži. Treba da uradiš nešto za mene. Neće ti se svideti –
opomenuo ga je Aksel – ali ćeš uraditi.
Džefri je ponovo počeo da melje.
– Neću da te slušam, Džefri. Sad ti slušaš mene. Imaš ta prokleta kola zato
što sam ti ih ja dao, a zahvaljujući njima imaš i Beverli. Ako hoćeš da ih zadržiš,
moraš da radiš ono što ti kažem. Sad slušaj...
Tagart je ukočeno sedeo između ogromne paukolike biljke i bršljana.
Bojažljivo je posmatrao svaki treptaj njihovog lišća, kao da očekuje da će ga
neka od njih dograbiti i progutati.
Aksel se vratio i prišao terarijumu.
– Imaćeš na računu razgovor s Detroitom. Javi mi koliko ti dugujem, važi? –
Aksel je pogledao u terarijum i zadovoljno se nasmejao: – Upalilo je.
Oba detektiva su buljila u kutiju šibica. Pod debelim slojem lepila video se
pun otisak prsta.
– Kako se to dogodilo? – upitao je Tagart.
– Neki sastojci super-lepka deluju na kiselinu sa otisaka. Tako na glatkoj
hartiji dobiješ sliku. To je stari fazon uličnih pajkana. Samo još nije stigao do
genijalnog profesora Vilijamsa.
Aksel je izvadio kutiju šibica iz staklene posude i rekao: – Tako, a sad nam
preostaje samo da identifikujemo otisak.
Rouzvud i Tagart su se zagledali.
– Pa, mogli bismo, pomoću kompjutera u centrali – bojažljivo je rekao
Rouzvud. Tagart je energično odmahivao glavom. Ali Aksel se osmehnuo i više
se nije vredelo protiviti.
– Tamo trenutno nema nikog produžio je Rouzvud.
– Tamo nema nikog – kao eho je ponovio Aksel.
– Ode moje zdravstveno osiguranje – rezignirano je progunđao Tagart.

U kompjuterskoj sobi nije bilo ni žive duše kada su se njih trojica ušunjali
unutra. Rouzvud se odmah dao na posao. Stavio je otisak pod laserski čitač. Seo
za komandnu ploču i otkucao nekoliko naredbi. Gledao je u monitor.
– Al’ ste vi opremljeni – iskreno se zadivio Aksel. – Ovo bi u Detroitu
milion pajkana radilo šezdeset godina.
Mašina je tiho rešavala postavljeni problem. Za nekoliko sekundi kompjuter
se povezao sa državnom bankom otisaka u Sakramentu i odgovor je stigao.
Kompjuter je izbacio karticu sa traženim podacima.
Aksel je uzeo podatke. Tu je bilo ime vlasnika onog otiska, opis, broj
vozačke dozvole, podaci o ranijim kaznama, poslednja poznata adresa i mesto
zaposlenja. Uz to, stigao je foto-robot njegovog lika. Ugledavši ga, Aksel je
zviznuo. Oduševljeno je rekao:
– Hej, pa ja poznajem ovog čoveka!
Rouzvud je virnuo preko Akselovog rarnena.
 – Ko je on?
– Direktor streljačkog kluba Beverli Hilsa. I šta još kaže kompjuter?
– Kaže da se zvao Čarls Kampos, ali da mu se staro ime nije sviđalo i
promenio ga je u Čip Kejn.
– To nije protivzakonito.
Aksel je proučavao izveštaj.
– Ovo me iznenađuje. Kejn je na mene ostavio utisak sitnog dvoličnjaka, a
ne šefa bande.
– To je njegov otisak. Mašina ne laže.
– Jasno, ali to nije razlog zbog kojeg je napadnut Bogomil. Ako je sumnjao u
njega, mogao je lako da ga priklješti. Ovde još nešto nedostaje.
– Mogli bismo da pritegnemo Kejna i vidimo šta zna – rekao je Bili.
– Jesi li lud? I da mu tako damo do znanja da smo nešto nanjušili. Imamo
samo taj prokleti otisak i možemo ga uhapsiti jedino zbog kola. Potrebno nam je
mnogo više, a ja nemam dovoljno vremena.
– Šta onda da radimo? – obeshrabreno je upitao Rouzvud.
Akselovo lice je dobilo neki čudan, reklo bi se zloban izraz. Oči su mu se
zažarile. Sasvim nesvesno, Tagart je zadrhtao. Bilo šta da je Aksel smerao, znao
je da mu se neće dopasti.
– Vreme je za vile i vampire – nacerio se Aksel.

Zaustavili su auto u tihoj ulici pred ulazom streljačkog kluba. Bilo je blizu
dva sata ujutru i ulica je bila prazna. Svetla nije bilo ni u klupskim prostorijama.
– Nema čuvara – rekao je Tagart – ali sigurno imaju alarmne uređaje.
– Tako je – rekao je Aksel. Mirno je izašao iz kola i udahnuo svež noćni
vazduh. Izvadio je paketić gume za žvakanje, odvio dva komada i stavio ih u
usta, a papiriće u džep. Rouzvud i Tagart su ga posmatrali naslonjeni na haubu
automobila.
– Hoćeš li ti unutra, Aksel? – s nevericom je upitao Tagart.
Aksel je neumorno žvakao i posmatrao klupsku zgradu.
– Mhm.
– To je kršenje zakona – šaputao je Tagart. – Kad se jednom nađeš na
drugoj strani, nema povratka. To je kriminal.
– A šta je napad na Bogomila? Prekršaj?
Rouzvud je hladno rekao:
– Ja idem. – A u potaji, bio je oduševljen Akselovom idejom.
Podsećanje na Bogomila urodilo je plodom. Tagart je rekao:
– Dovraga s tim, idemo svi.
Aksel je potapšao Tagarta po ramenu i pokazao mu na krov. Na noćnom
nebu razaznavali su se tanjirasti mikroelektronski predajnici.
– Šta je to? – upita Tagart.
 – Obezbeđenje – rekao je Aksel. – To znači da je ovo veoma dobro zaštićena
zgrada i da nema potrebe za čuvarima.
– Divno – rekao je Tagart.
– Pre nego što počnemo s ovim, Tagarte – rekao je Aksel – trebalo bi nam
nešto.
– Brilijantan advokat – rekao je Tagart.
– Ne. Cigara. Imaš li cigaru?
– Nisam znao da pušiš cigare, Aksele – oglasio se Bili.
– Da – odvratio je Tagart. – Imam punu kutiju.
– Dobro – odvratio je Aksel skinuvši konačno pogled s krova. – Idemo.
Preskočili su preko niskog zida i tresnuli o zemlju, tačnije na divan meki
travnjak koji je poput tepiha okruživao zgradu. Brzo su ustali i sklonili se sa
ulične strane zgrade. Aksel je prišao velikom fransuskom prozoru i dobro ga
osmotrio. Uzeo je baterijsku lampu i osvetlio brave u obliku polumeseca koje su
osiguravale donja prozorska krila.
– Alarmni uređaji su na svakom staklu – prošaputao je Tagart.
– Vidim – odgovorio je Aksel. Izvadio je džepni nožić i tanko sečivo uvukao
između dva prozorska krila. Pipao je bravu četiri-pet minuta, pomerajući je
lagano u položaj »otvoreno«. Rouzvud ga je zadivljeno posmatrao, sa onim
izrazom lica koji je imao kad je gledao konobaricu u noćnom klubu.
– Kako si to, dovraga, uradio? – upitao je Tagart.
– Nisam rođen kao pajkan. Još kao dete, tu i tamo kršio sam zakon.
– Kakvo uživanje – nasmejao se Rouzvud.
– I jeste – potvrdio je Aksel. Zatim je izvadio iz džepa dva prazna omota od
žvakaće gume, odvojio metalnu foliju od papira istavio je na glatku stranu noža.
Onda je počeo da pomera nož duž otvora, između dva krila.
– Dovraga šta sad radiš? – pitao je Tagart.
– Ovaj alarm radi na principu dva vezana magneta – objašnjavao je Aksel,
kao da u koledžu drži predavanje o obijanju kuća i stanova. – Kad bismo sad
otvorili prozor, prekinuli bismo magnetno polje. Znači, magnete treba podesiti
tako kao da su i dalje vezani. – Utisnuo je foliju izmedu dva magneta i lagano
otškrinuo vrata. Folija je uspešno zamenila drugi magnet. Izvadio je iz usta
žvakaću gumu i njome pričvrstio foliju za staklo. Onda je širom otvorio prozor,
okrenuo se prema Rouzvudu i Tagartu i široko se osmehnuo:
– Bez aplauza, molim samo sam radio svoj posao!
Rouzvud mu je uzvratio osmehom i zakoračio da uđe kroz prozor. Aksel ga
je munjevito zgrabio za rame.
– Ne žuri, Bili!
Aksel je uperio prst prema uglu sobe. Slabo crveno svetlo treptalo je u
mraku.
– Ovde je snop laserskih zraka. Prekinemo li samo jedan, alarm će se
uključiti. Tagarte, vadi cigaru!
 Tagart je izvadio iz džepa na grudima jednu od svojih omiljenih debelih
crnih cigara i stavio je usta. Aksel mu je pripalio.
– Sad počni da duvaš. Duvaj što više dima u ovu sobu.
Tagart je iz sve snage počeo da uvlači dim i da pućka u sobu ogromne
kolutove dima. Vrh cigarete se zažario. Vrlo polako dim se skupljao na podu, a
na dimnom tepihu su se jasno ocrtavale putanje laserskih zraka, koji su poput
pruge presecale sobu.
Tagart je izvadio cigaru iz usta. Protrljao je ruku.
– O sranja... Aksele, moje srce ovo ne može izdržati.
– O bože – uzdahnuo je Rouzvud – A ja bih utrčao pravo u klopku.
Sada polazimo. Pazite da ne presečete nijedan od snopova, jer smo onda
obrali bostan. Tagarte, ti ideš prvi. I dalje pućkaj svoju cigaru.
S Tagartom na čelu kao s lokomotivom, mali improvizovani voz pažljivo se
kretao kroz hol. Aksel se setio da je Karla Fraj išla liftom, i zato je pretpostavio
da su direktorske kancelarije na drugom spratu. Tagart ih je pućkajući kroz
rešetku laserskih zraka proveo do stepeništa. Zaustavili su se pred vratima na
kojima je pisalo Kejnovo ime. Aksel je pokušao da ih otvori. Bila su zaključana.
Za nekoliko trenutaka brava je ipak popustila pod Akselovim veštim prstima.
Aksel je zavirio u sobu, ali nigde nije video laserski projektor. Ušunjali su se
u sobu i zatvorili vrata.
– Možeš prestati da pušiš, Tagarte.
Tagart je iz usta izvadio cigaru i odahnuo s olakšanjem:
– Nikada mi i nije manje prijala!
– Čekaj, videćeš kad se budemo vraćali...
Rouzvud je baterijskom lampom šarao po sobi.
– Šta mi zapravo tražimo?
– Bojim se, iglu u plastu sena.
Otvorili su fioku. Unutra su našli spisak članova, zatim spiskove onih koji su
platili članarinu i onih koji je još duguju. Bila je tu i hrpa materijala o oružju i
opremi koju je naručivao klub. Dakle, ništa čemu nije bilo mesto u kabinetu
direktora streljačkog kluba.
Aksel je seo za Kejnov sto i nasumce počeo da otvara ostale fioke. Našao je
uobičajenu kancelarijsku opremu: olovke, papire, fascikle. Ipak, jedna fioka je
bila zaključana.
– Hej – rekao je Aksel – osvetli mi ovde.
Snop svetlosti iz. Rouzvudove lampe obasjao je fioku. Aksel je pokušao da
je otvori svojim nožićem, ali uspeo je jedino da ga polomi.
– Sranje – prošaputao je i po stolu počeo da traži nož za hartiju ili nešto
slično.
Onda je Rouzvud sa iznenađujućom sigurnošću posegnuo u džep i izvadio
špicasti nož, dug kao mačeta, a oštar kao brijač. I dok je Tagart mislio da je
video poslednju fazu Bilijeve metamorfoze, njegov ortak ga je ponovo
iznenadio. Kad je Rouzvud izvukao tajno oružje, Tagart se trgnuo i upitao:
 – Gde si nabavio to čudo?
– U Meksiku. Koristim ga kao zaštitu na ulici – mirno je odvratio Bili.
– Stvarno – rekao je Aksel uzimajući nož od Bilija – zar nisi gledao tuče na
filmu? Ovakvi su, Tagarte, vrlo delotvorni.
Sa Bilijevim nožem začas je otvorio fioku. Unutra je bilo pošte, poslovnih
papira, ali i jedan tajanstveni žuti koverat na kome je pisalo:

ŠIR. 34 stepena 21 minut 510 zapad

DUŽ. 118 stepeni 3 minuta
9 – 10 – 10.30 č
1 A kola – 1 Brn. Kombi 4 min.

Buljili su u komad hartije.

– Ovo izgleda kao oznaka mesta na kojem parkira jahtu – rekao je Tagart.
– Da – sarkastično je rekao Aksel. – Tako do nje može da ode kolima ili
kombijem.
Aksel je prepisao zagonetne oznake na hartiju, nju strpao u džep, a koverat
vratio na mesto.
– Mislim da smo se ovde dovoljno zadržali. Trebalo bi da krenemo – rekao
je Tagart.
– Dobra ideja, zapali svoju cigaru.
Kada su tog jutra čistačice ušle u klub, nisu se mnogo iznenadile što je po
tepisima u holu i na stepeništu bilo mnogo pepela od cigara. Bogataši se nikada
ne sete pepeljare.

Bilo je četiri izjutra po detroitskom vremenu kada je Aksel telefonom

probudio Džefrija. Sada je potpuno razbuđen kroz prozor svog stana posmatrao
mračne gradske ulice. Rekao je sebi u bradu:
– Pa, ovo bi moglo biti pravo vreme za kraću vožnju.
Do sedam sati Džefri je obišao sve noćne klubove za koje je znao da rade do
ranih jutarnjih časova. Usput je pokupio dve plavuše koje su mu pokazale i neke
klubove za koje nije znao ni da postoje. Bilo je savršeno: »ferari«, mačke i noć,
Džefri se ponadao da se taj nesrećni Aksel neće ni vratiti.
Uz škripu točkova zaustavio je kola pred prvom telefonskom govornicom.
Pogledao je na sat. Tačno sedam. Džefri nije zaboravio Akselova uputstva. Bilo
je vreme da počne. Pozvao je broj i, dok je čekao vezu, mahao je i slao poljupce
devojkama u kolima.
– Molim? – čulo se s druge strane žice. Džefri je progovorio izmenjenim
glasom, duboko i sporo, nadajući se da ga Tod neće prepoznati.
– Da li je to inspektor Tod? – Tod je odgovorio da jeste. – Oprostite što vas
uznemiravam kod kuće. Ja sam... – Džefrija je za trenutak obuzela panika. Ko je
on? Znao je šta je, ali mu Aksel nije dao i ime. Pogledao je niz ulicu. Pogled mu
je pao na prodavnicu igračaka na suprotnoj strani. Izlog je bio pun električnih
lokomotiva.
– Lajonel – konačno je progovorio Džefri.
– Koji Lajonel? – pitao je Tod. Bio je popio samo šolju kafe i uvijen u peškir
stajao je u hodniku pored telefona, jer ga je poziv izvukao ispod tuša.
Džefri pogleda, nadole i ugleda svoju ruku.
– Hend – rekao je. – Lajonel Hend. Ja sam saradnik FBI-evog
»Informativnog biltena«. Možda pratite taj časopis. – Tod je rekao da zna za taj
list, da je veoma dobar, a u sebi je poželeo da zavrne šiju tom Lajonelu. Samo
budala može da zove u sedam ujutru.
– Urednik me je zadužio – produžio je Džefri – da napravim razgovor sa
uspešnim predstavnikom lokalne policije i tako smo stigli do vas.
– Zaista? – iznenadio se Tod. On je, doduše, znao da je dobar policajac, ali
nije pretpostavljao da bi njegovo ime moglo biti poznato i van uobičajenih
putanja kojima se kretao.
– To bi bila samo kratka beleška – živahno je produžio Džefri – pa bih vas
molio da me posetite danas u devet u zgradi FBI. Biću u svojoj kancelariji.
Mogli bismo zajedno i da doručkujemo.
Tod je odgovorio da će doći. Izgledalo je da je veoma zadovoljan.
Džefri je spustio slušalicu i naslonio se na zid govornice.
– Kuda ćemo sada? – doviknula je jedna od devojaka.
– Na posao – odvratio je Džefri, osetivši grčeve u stomaku.

Da bi pozvao Toda između devet i deset po detroitskom vremenu, Luc je

ustao ranije nego obično. Bio je bunovan, ali je hteo da sazna kog vraga
detroitski policajac traži na njegovom terenu. Nije hteo da odmah zove. Hteo je
prvo da popije kafu i da se natenane rasani. Mogao je da pretpostavi kakav će
odgovor dobiti iz Detroita... To će potrajati...
Džefri je poželeo da ga nema. Odvukao je Toda iz kancelarije na pola, ili
najduže na jedan sat. Todu neće biti potrebno mnogo vremena da bi utvrdio da u
FBI-ju nema nikakvog Lajonela Henda, i koliko je poznavao šefa, znao je da će
ovaj dojuriti na posao u potrazi za nečijom krvlju.
Ušunjao se u Todovu kancelariju. Srećom bila je prazna. Onda je, kao
slučajno, oborio hrpu hartije koja je stajala na radijatoru. Sagnuo se i počeo da je
skuplja. Pogledao bi povremeno u telefon sa željom da zazvoni, ali – ništa od
toga.
Oko devet i dvadeset Džefri je počeo da se preznojava. Očistio je Todove
pepeljare i počeo da skuplja mrvice sa poda. Radio je sve i svašta sarno da bi
imao razloga da ostane u šefovoj sobi.
 – Molim te, zazvoni! – molio je Džefri telefon. Onda je čuo zvuk od kog mu
se sledila krv u žilama. Još spolja se čuo ljutit glas:
– Koji kučkin sin me je ovako zeznuo?
– Vreme je za bežanje – pomislio je Džefri. Zbogom, Aksele, baš smo se
lepo družili, zbogom, »ferari«... Zbogom, devojke. Bio je na pola puta do
ulaznih vrata kada je telefon zazvonio. Džefri ga je dograbio i bacio se pod sto.
– Inspektor Tod – rekao je što je tiše mogao.
– Inspektor Tod? – upitao je Luc.
– Da, rekao sam – nabusito je odgovorio Džefri.
– Ovde je Harold Luc – produžio je sličnim tonom – Luc, šef policije Beverli
Hilsa.
– Da. Pa? – rekao je Džefri koji je počeo da se uživljava u ulogu inspektora
Toda.
– Radi li kod vas neki Aksel Foli?
– Da. Je li mrtav?
– Ne – rekao je Luc, i pomislio da bi možda bilo bolje da jeste.
– Šteta – odgovorio je Džefri i počeo da govori sve brže i brže ne dajući
svome sagovorniku vremena da dođe do reči:
– Da, on radi ovde. Ali sada je u nekim prokletim federalnim jedinicama za
borbu protiv organizovanog kriminala. Nikada ne znam gde je ni kog đavola
radi. Od njega me boli čir. Ne mogu da kontrolišem tog kučkinog sina. O svome
radu izveštava direktno federalce. Zbogom.
Džefri je uspeo da gurne telefon na mesto i da se uspravi. Tod je stajao na
vratima. Džefri je naprosto osećao njegovo prisustvo.
– Šta ti, dovraga, radiš ovde?
Ne dižući pogled s poda, Džefri je odgovorio:
– Učinilo mi se da sam video pacova kako ulazi u vašu kancelariju.
– Fridmane, gubi se dođavola!

Soba za dokumentaciju policije u Beverli Hilsu ličila je na biblioteku nekog

koledža. Aksel je sedeo pred odeljkom sa mapama. Posmatrajući plan grada,
pokušavao je da odredi neke tačke pomoću brojeva sa Kejnovog koverta.
– Moramo odrediti gde se presecaju ove koordinate.
– Zašto misliš da one nešto znače? – upitao je Rouzvud.
– Mućni glavom, Bili. Vidi, čim sam stigao u grad otišao sam u taj klub i
postavio nekoliko pitanja. Onda je neko probao da me ubije. Zatim smo u tom
automobilu pronašli Kejnov otisak i to nas je dovelo do ovih koordinata.
– I ti misliš da je Kejn abecedni bandit?
– Pokušačemo to da utvrdimo. Najpre ovako – Aksel je pažljivo gledao u
kartu – Želeo bih da prisustvujem sledećem poduhvatu te bande, da ih vidim na
delu. – Koordinate su se, najzad poklopile. Aksel je upitao: – Kazuje li vam
nešto ova adresa: Put Gregorija 341?
 Rouzvud se trgnuo:
– To je Kalifornijski depozit.
– Kalifornijski depozit?
– Banka federalnih rezervi, mesto gde sve banke drže svoj novac.
– To će biti njihov sledeći poduhvat. Kažem vam. I znam šta je banka
federalnih rezervi.
– Niko ne može opljačkati to mesto. Ono je neprobojno – sigurno je rekao
Tagart.
Aksel je pogledao mapu, onda zidni sat. Bilo je deset i dvadeset dva minuta.
Poskočio je:
– Je li danas dvanaesti?
– Da – odgovorio je Rouzvud.
– Pa, ako bi Depozit trebalo da bude opljačkan, imamo još pet minuta da to
sprečimo. Idemo.

Depozit je bio smešten u velikoj jednostavnoj zgradi više nalik na cementni

bunker. Stajala je usamljena na ogromnom parkingu. U blizini nije bilo nijedne
druge građevine niti bilo čega što bi moglo bar donekle da ublaži monotoniju
ove sive kućerine. Cela zgrada i vozila oko nje bili su projektovani samo sa
jednim ciljem: da bude što sigurnija.
Nije samo Tagart mislio da je neosvojiva, tako su mislili gotovo svi
kriminalci u južnoj Kaliforniji. I tako, uprkos reci dolara koja je svakodnevno
priticala ovamo, niko nikada nije pokušao da je opljačka. Do danas.
Bila je sredina prepodneva i vreme kada većina kamiona iz Los Anđelesa
donosi i pumpa novac u zgradurinu koja je, u stvari, bila jedan ogroman sef.
Vozač Kalifornijskog depozita, ogromni mišićavi momak, Mendoza, više je
izgledao kao neko ko novac krade nego kao neko ko treba da ga štiti. Zaustavio
je kamion tačno ispred dvostrukih čeličnih vrata, glavnog ulaza u trezor. Na
vozačkoj tabli njegovog oklopnog vozila za transport novca, uz ostale
uobičajene instrumente, nalazila se i mala kompjuterska tabla sa mnogim
dugmićima, kao na digitalnom telefonu. Svaki kamion imao je svoju šifru, a
svaka tabla je slala signale glavnom kompjuteru u trezoru. Mendoza je otkucao
svoju šifru i debela čelična vrata su počela lagano da se otvaraju. Mendoza je
ušao kamionom u prostor za istovar novca i zaustavio ga u tačno obeleženom
prostoru.
Izašao je iz kabine i udario po stranici oklopnog vozila čime je dao do znanja
svom kolegi da su stigli na cilj. Zadnja, vrata kamiona su se otvorila i Bobi,
Mendozin pratilac, izašao je na rampu za istovar. Zavirio je kroz veliki prozor
od neprobojnog stakla u prostoriju za brojanje novca. Unutra je desetak ljudi u
kožnim keceljama istovarivalo vreće s novcem na metalne stolove na kojima su
brojane novčanice.
 Mendoza je otišao do neprobojnih čeličnih vrata, u stvari ulaza u prostoriju
za prebrojavanje novca. Otkucao je svoju šifru. Kao čarolijom, vrata su se
otvorila. Iza Mendoze je stajao Bobi sa prvom vrećom novca.
Nekoliko naoružanih čuvara posmatralo je brda novca. Oni zaista nisu imali
posla. Ko bi bio toliko lud da pokuša nešto u Kalifornijskom depozitu?
Za to vreme je na veliki parking oko banke stigao drugi kamion. Ali nije
otišao pred ulaz, nego se zaustavio uz zid trezora, kao da je već istovario novac i
čeka novi popodnevni zadatak. Na strani okrenutoj prema zidu otvorila su se
dvostruka vrata i iz kamiona je iskočila Karla u crnom trikou, sa velikim
revolverom na boku. Preko lica je bila navukla masku za skijanje. Potom je
izašao još jedan istovetno obučen čovek. Iz kamiona je izvukao nešto slično
velikom metalnom hula-hopu i uz Karlinu pomoć, dovukao ga do zida. Treći
čovek, takođe u crnom, izašao je iz kamiona. Njih troje su pričvrstili napravu na
zid specijalnom celičnom trakom.
U tom trenutku se jedan mrki kombi zaustavio iza kamiona, tako da su Karla
i njeni pomoćnici bili potpuno zaštićeni od pogleda sa ulice. I vozač kombija je
imao masku na licu. Ostao je za volanom nervozno lupkajući prstima po tabli.
Posmatrao je reku vozila koja je prolazila ulicom, posebno motreći hoće li naići
policijski automobil.
Karla je iz metalnog kruga izvukla snop žica i povezala ih sa detonatorom.
Kada pritisne dugme, metalni hula-hop će se usijati zatim eksplodirati,
ostavljajući u betonskom zidu veliku rupu. Napolju, detonacija se neće čuti jače
od praska kad pukne papirna kesa, a unutar zgrade će imati razorno dejstvo.
Pošto je postavila žice, Karla se ćutke okrenula svojim pomoćnicima. Oni su
stavili štitnike u uši i udaljili se od zida. Karla je pritisnula dugme.
Bobi je istovarao drugu vreću novca u sobi za brojanje.
– Bilo bi bolje da požurite, narode – našalio se Mendoza – možda će doći
abecedna banda da vam olakša posao.
Bobi je pokazao prema zidu.
– Kako zamišljaš da će ući? Kroz ovaj prokleti betonski oklop?
Upravo u tom trenutku zid je eksplodirao. I to baš na mestu koje je
pokazivao Bobi. Bilo je to kao da je grom udario u trezor. Kada je eksplozija
odjeknula, svi su se bacili na pod. Komadi betona poleteli su kroz prostoriju,
udarajući o kamione i razbijajući staklenu pregradu.
Mendoza nije verovao svojim očima. Kroz dim koji se razilazio, iz otvora
koji je zjapio na zidu, u prostoriju je prodrla dnevna svetlost.
Tri spodobe u crnom provukle su se kroz otvor. Činilo se kao da su iznikle iz
haosa. Jedna od njih je nešto bacila i to je eksplodiralo uz zaglušujuču buku.
Mendoza je pomislio da je, mrtav. Ali, nije. Bio je ošamućen i privremeno gluv.
Karla je bacila granatu »M180« i eksplozija je sve prisutne izbacila iz stroja za
onoliko vremena koliko je Karli i njenim pomoćnicima trebalo da pokupe plen.
Karla je stala na rampu za istovar i uključila.štopericu.
– Četiri minuta! – glasno je zapovedila.
 Druga dva čoveka su munjevito uletela u sobu za brojanje novca, dograbili
dve vreće i izbacili ih kroz otvor u zidu.

Sirena je zavijala na zelenom policijskom »Plimutu«. Uz škripu točkova

Aksel, Tagart i Bili su se probijali kroz saobraćajnu gužvu, ne vodeći računa o
znakovima niti o crvenom svetlu na semaforu. Zanoseći se na svakoj krivini.
Aksel se osećao kao u mešalici. Bili nije skidao pogled s puta i kad god bi
ugledao kako mu neki automobil dolazi u susret srce mu je silazilo u pete. Ipak,
zadovoljno je mislio kako je zaista mnogo zabavnije raditi kad je tu Aksel.
Tagart je uzeo mikrofon i govorio:
– Ovde kola 21. Ovde kola 21. Moguća pljačka u Depozitu. Šifra 211.
Ponavljam. Kola 21. Kalifornijski depozit 211.
Ako Rouzvud nastavi kako je počeo, za nekoliko minuta stići će do
Depozita.
Ali, plan im se izjalovio. Bili su već nadomak Gregorijeve ulice, kada je Bili
iz sve snage prikočio. »Plimut« se zatresao i stao. Malo je nedostajalo da nalete
na automobil ispred sebe.
– Prokleta gužva – progunđao je Bili. Promolio je glavu kroz prozor.
– Sudar – uzviknuo je i očajno počeo da udara po volanu.
– Koliko smo daleko od banke? – pitao je Aksel.
– Dvadesetak blokova – odgovorio je obeshrabreno Tagart.
Otvorili su vrata i iskočili iz kola. Tri policajca su potrčala zakrčenom
ulicom. Aksel i Bili su brzo ostavili za sobom Tagarta.
– On ima slabo srce! – povikao je Bili.
– Znam, govorio je nešto o tome – rekao je Aksel. Usporili su kao po
komandi, ali su i dalje trčali. Aksel je pogledao Rouzvuda i tek tada primetio
veliko ispupčenje ispod njegovog sakoa, na mestu gde bi trebalo da se nalazi
revolver.
– Bili – upitao je Aksel – Šta ti je ono? Kutija za hranu?
Rouzvud je u trku otkopčao sako. Iz unutrašnjeg džepa virio je ogroman
»magnum 44« sa prigušivačem. Izgledao je kao oružje za uspavljivanje slonova.
– Posle one pucnjave kod Grka, zaključio sam da bi trebalo nositi malo
ozbiljnije oružje.
– Au – zapanjeno je rekao Aksel – šta zamišljaš, ko si ti? Zaista moramo
razgovarati, ozbiljno porazgovarati.
Bili su pretrčali i sledeći blok kad je Aksel pogledao na sat.
– Nikada nećemo uspeti – zadihano je rekao. – Moramo naći neka prokleta
kola!
Rouzvud je obrisao znoj sa čela. Rekao je:
– Ti idi pravo, a ja ću drugim putem. Naći ćemo se na sredini sledećeg bloka.
 Mendoza ni sam nije znao zašto se uspravio. Bio je ošamućen i gluv. Osećao
se užasno. Možda je samo želeo da ode odatle. Kada ga je Karla raspalila po
glavi, odlučio je da ostane.
– Tri minuta! – viknula je Karla. Zatim je iz džepa izvukla kriptogram, ovaj
put sa slovima C i D i stavila ga na najbliži sto.
S one strane zida radilo se munjevito i organizovano. Vozač kombija je
prihvatao vreće i jednu po jednu ubacivao u kombi. Brdo novca je raslo.

Aksel Foli je bio najbaksuzniji kradljivac kola na svetu. Trčao je ulicom i

nervozno cimao vrata svakog parkiranog automobila. Svaki je bio zaključan. U
normalnoj situaciji za Aksela to ne bi predstavljalo prepreku. Ali, sad nije imao
vremena da provaljuje u kola i da ih pokreće spajanjem žica.
– Prokletstvo! – nervozno je povikao.
Odjednom, odnekud sa strane zatrubila je neobična sirena. Aksel se okrenuo
i visoko gore ugledao Rouzvuda u kabini kamiona, mešalice za beton. Kao da je
upravo bio istovario teret, jer je tečni beton još kapao po putu. Aksel se
uspentrao u kabinu. Unutra se osećao jak miris jeftinih cigara. Slike golih žena
isečene iz porno-časopisa bile su zalepljene po napukloj šoferšajbni. Sudeći po
izboru i pozama, izgleda da je vozač kamiona imao amaterskih sklonosti za
ginekologiju.
– Zaboga, Bili – uzviknuo je Aksel čim je došao do daha – zar si morao da
mazneš baš kamion?
– Ova mešalica je sve što sam našao. Ne brini, niko me nije video.
Bili se uključio u saobraćaj. Mešalica je lupala i škripala, a Bili je legao na
sirenu, koja je stvarala utisak kao da se prekookeanski brod našao na suvom.

Posle dva minuta vozač kombija je prestao da utovara vreće s novcem i

vratio se za volan. Uključio je motor. U tom trenutku je ugledao mešalicu za
beton kako tandrčući pristiže na brisani prostor oko banke. Dolazila je pravo
prema njemu. Vozač se za trenutak zbunio. Nije to bio policijski auto, ali se
činilo da će stvoriti nevolje. Pritisnuo je sirenu.
Karla je čula znak. Ni trenutak nije se dvoumila.
– Prekidaj! – uzviknula je.
Dvojica pomoćnika su odmah ispustili vreće s novcem i pojurila napolje.
Karla je bila odmah iza njih. Munjevito su se ukrcali u kombi.
– Šta je bilo, prokletniče? – uzviknula je ljutito Karla, zatvarajući vrata
kombija. Onda je pogledala kroz prozor i ugledala mešalicu.
– Kreći! – naredila je.
 Kombi je krenuo unazad, a zatim, punim gasom napred, udaljavajući se sa
parkinga. Rouzvud je reagovao munjevito. Okrenuo je volan i u širokom luku
poterao kamion za kombijem.
Smeđi kombi nije otišao do prilazne staze za uključenje u saobraćaj. Vozač
je dao gas i pojurio preko ivičnjaka. Kombi je poskočio, a putnici su se
zateturali. Karla je udarila glavom o krov a zatim tresnula na vreće s novcem.
Jedna se otvorila i krupne novčanice su se rasule po kolima.

Rouzvud nije ispuštao kombi iz vida. Poterao je mešalicu pravo za kombijem

– preko ivičnjaka.
– Ivičnjak! Prokleti ivičnjak, Bili! – uzbuđeno je povikao Aksel.
– Vidim – mrtav hladan odgovorio je Bili i mešalica je poletela preko
visokog ivičnjaka. Za trenutak su se našli u vazduhu, a onda tresnuli o asfalt na
sva četiri točka. Vrcale su varnice. Rouzvud je do daske nagazio papučicu za
gas. Mešalica se strašno zatresla i zaklepetala niz ulicu. Bili je odlično obavio
posao. Prevideo je samo jedno. Bili su na pogrešnoj strani ulice i krenuli u susret
reci vozila.
Najpre se vozaču sjajnog novog »kadilaka« učinilo da mu pogrešnom
stranom puta za El Kamno u susret dolazi mešalica. Činilo mu se da juri preko
stotinu milja na sat. Svakog trenutka postajala je sve veća i izgledalo je da nema
nameru da se zaustavi. Vozač je instinktivno okrenuo volan da bi je izbegao i –
naleteo na novog novcatog »biturbo maseratija«. odmah do njega bio je parkiran
»datsun« iz 1976. Zašto je, pitao se u trenutku, morao da naleti baš na novija i
skuplja kola? Pogledao je kroz prozor, ali mešalica za beton je bila već nestala,
čovek se upitao da li je ona zaista i postojala.
Uprkos Rouzvudovom trudu nisu uspevali da stignu kombi. Bili nije dizao
nogu s papučice za gas, izvlačeći iz motora maksimalnu brzinu. Ali, to nije bilo
dovoljno.
– Gubimo ga, Bili – rekao je Aksel – nikada ga nećemo stići u ovoj krntiji. –
Bacio je pogled kroz prozor i na uglu ugledao lep, crveni »mercedes 450«. Ta
sprava bi mogla da stigne kombi.
– Stani, Bili!
– Šta?
– Zaustavi prokleti kamion!
Rouzvud je naglo zakočio. Kamion se zatresao i osetio se miris zapaljenih
guma. Aksel je brzo govorio:
– Otarasi se kamiona. Ostavi ga negde gde ga niko neće pronaći. I pazi da te
neko ne vidi, inače, već sutra nećeš biti pajkan. Ja odoh za njima, pravac
Koldvoter.
Skočio je s kamiona i odjurio do »mercedesa«. U automobilu su bila dva
čoveka. Bili su našminkani i obučeni tako da bi u Detroitu sigurno pobudili
određenu pažnju. U Beverli Hilsu niko ih ne bi dva puta pogledao. Stariji, Sesil,
imao je na sebi šorc i majicu. Pa, ništa neuobičajeno. Ali zato su dijamantska
naušnica i narandžasta kosa ipak izlazili iz uobičajenih okvira. A njegov prijatelj
Edvard? Tačnije, njegov ružičasti ruž i crvenozelena kosa zaista su privlačili
poglede.
Aksel je otvorio vrata njihovog automobila, odgurnuo Sesila Edvardu u krilo
i seo za volan.
– Zdravo narode! – rekao je okrećući kontakt-ključ i dajući gas. Pojurio je za
kombijem prema Koldvoteru. Zameniti mešalicu »mercedesom« bilo je isto što i
krevet od eksera zameniti letećim tepihom.
– Edvarde, ovo nam je pisalo u horoskopu – hladnokrvno je rekao Sesil.
Edvard je bio manje pribran.
– Sesile, reci mi da ovo nije stvarnost. Reci mi da sanjam – monotono je
ponavljao.
– Ovo se zaista i ne dešava, Edvarde. To je halucinacija – mirno i ubedljivo
je rekao Aksel. – Izgleda da su ti boje udarile u glavu.
– Oprostite, da li ste vi samo ukrali kola ili ste nas kidnapovali? – upitao je
Sesil.
Aksel nije odgovorio. Pažljivo je pratio kombi koji je iza jednog ugla
skrenuo levo. Skrenuo je i Aksel. Onda je kombi zavio desno i »mercedes« je uz
škripu skrenuo za njim.
– Ovo postaje uzbudljivo – rekao je Sesil.
– Mogao je da uzme taksi – rekao je Edvard.
Aksel je osetio nelagodnost u stomaku. Činilo mu se da je izgubio kombi,
više ga nije video. Vozio je okolnim ulicama severnog Beverli Hilsa uzdajući se
u sreću. Ali, ovaj put ga je izneverila. Kombi je nestao.
– Sranje – ljutito je rekao Aksel.
– Idite do Tauera – ljubazno je rekao Sesil – to je zaista ljupka ulica. Znaš,
tamo stanuje Greta Garbo.
– Gde je Tauer?
Sesil je pokazao sporednu ulicu. Aksel je skrenuo. Na pola puta do Tauera,
Aksel je naglo zakočio. Krajičkom oka video je nešto iza ugla. Onda je poterao
auto unazad i ugledao kombi, parkiran u jednoj aleji.
Aksel je izašao iz kola i krenuo niz ulicu. Skoknuo je do »mercedesa« i
rekao:
–Sesile, dragi, ja te volim, zaista te volim!
Sesil je bio zadovoljan.
– Da li biste nam se večeras pridružili na maloj zabavi?
– Ništa veliko; pozvali smo manje društvo. Svejedno, dođite ako želite –
rekao je Edvard.
Aksel se nasmejao:
– Hvala, momci. Možda drugi put. A vi se dobro zabavljajte. Ja moram na
posao. – Izvukao je »brauning«, proverio magazin, i krenuo prema kombiju.
 Sesil, koji je već bio za volanom, ugledao je oružje. Ne časeći ni časa,
obrnuo je automobil u Rouzvudovom stilu i jurnuo nazad u grad, ne
zadržavajući se ni da pogleda kuću u kojoj živi Greta Garbo.

S otkočenim pištoljem Aksel se približavao parkiranom kombiju. Nikoga

nije video ni čuo, ali je bio spreman na sve. Kada se sasvim približio, prihvatio
je oružje i drugom rukom i, ispruživši obe, primakao se vratima. Jedno krilo
vrata bilo je otškrinuto. Osetio je kako mu u krvi skače nivo adrenalina. Otvorio
je vrata.
Kombi je bio prazan. Aksel je počeo da se hladi. Spakovao je oružje i
pomislio da li bi bilo pametno uzeti otiske s kombija. Onda je zaključio da bi to
verovatno bilo gubljenje vremena. Onaj ko je bio dovoljno sposoban da opljačka
trezor neće biti tolika budala da ostavi otiske na kombiju kojim je zbrisao sa
mesta pjjačke.
Bio je potpuno siguran da je to auto koji traži. Na travi kraj svojih nogu
ugledao je novčanicu od pedeset dolara. Ljudi ne gube tek tako toliki novac,
osim ako žure, i imaju mnogo više. Podigao je novčanicu i stavio je u džep. Biće
mu potrebna da Rouzvudu i Tagartu plati piće čim pohvataju lopove.
Pogledao je okolo. Očigledno, odvezli su se odavde. Video je sveže tragove
točkova koji su naglo zaokrenuli prema Taueru.
Aksel ih je sledio glavnom ulicom, i video da skreću desno, u brda. Još neko
vreme ih je pratio, sve dok blato sa točkova nije sasvim otpalo. Aksel je stao
nasred puta. Pogledao je okolo. Na suprotnoj strani ulice bila je velika kuća. Iz
daljine su se čuli muzika i zveket stakla. Neko je priređivao prijem, a njega nije
pozvao. Aksel se upitao nije li tamo i njegov plen. Bacio je pogled na
automobile parkirane pred ulazom. Stao je kao gromom pogođen. Onda se
nacerio. Ovo je zaista bilo previše: na registarskoj tablici jednog »mercedesa«
pročitao je ime vlasnika – M. Dent.
Niz ulicu su se dokotrljala velika zelena kola. Uz škripu su se zaustavila iza
Aksela. On se hitro izmakao i već do polovine bio izvukao oružje kad je ugledao
Rouzvuda i Tagarta.
– Bili, Tagarte, kako ste me pronašli?
– Pa – naivno je rekao Bili – mi pratimo saobraćaj, zar ne?
– O, da – rekao je ozbiljno Aksel.
– Dobili smo poziv da zaustavimo »mercedes« koji je jurio Koldvoterom
više od devedeset milja na sat. Javljeno nam je da ga vozi zelenokosi momak.
– Ed i Sesil! – rekao je Aksel.
– Da – zakikotao se Tagart – rekli su nam da su upravo pobegli od crnog
kidnapera, ubice, teroriste, kradljivca automobila. Odmah smo pogodili o kome
se radi i požurili ovamo.
Aksel se nasmejao i pokazao prema zgradi:
– Oni su unutra – rekao je.
 – Tamo? – upitao je Bili.
Aksel je pokazao Dentova kola. – Moguće je da su tu.
– I mi idemo unutra?
– Da – odvratio je odlučno Aksel.
– Ali, ne možemo – zgranuto je rekao Tagart. – To je zgrada »Plejboja«.
– Mislio sam da si ti plejboj, Tagarte? – rekao je Aksel i odlučno otvorio
kapiju uputivši se na zabavu koja se održavala na terasi. Čuo je kako Tagart
kuka:
– Ne znam da li će moje srce ovo izdržati!
U holu zgrade ih je zaustavila mlada žena koja je sedela za stolom i
proveravala spisak zvanica. Aksel je pored nje prošao kao da i ne postoji. Žena
je pružila ruku i uhvatila ga za rukav. Rouzvud i Tagart su uplašeno zastali. Bili
su fascinirani kućom, mada su videli samo ulaz.
– Ne dodiruj me, Debra – rekao je Aksel čitajući ime sa tablice na njenim
grudima – ne znaš gde sam bio.
Debra nije prihvatila igru. Imala je dosta iskustva u odbijanju nepozvanih i
previše radoznalih.
– Vaše ime, molim!
Aksel je zapanjeno pogledao:
– Šališ se, zar ne?
Debra se nije šalila i osvrtala se po holu ne bi li ugledala nekog iz
obezbeđenja.
– Rečeno mi je da se imena neće pominjati – s nevericom je govorio Aksel.
Debra je odmahnula glavom:
– Žalim, ali ne mogu da pustim nikog čije ime nije na spisku.
Aksel se ražestio i počeo je da govori tiho, brzo, i naglašavajući svaki slog:
– Moje ime ne može ni da bude na listi. Niko ne bi trebalo da zna da sam
ovde. Saglasio sam se da dođem jedino pod uslovom da to niko ne sazna. Ne
mogu da verujem.
Okrenuo se ka Rouzvudu i Tagartu.
– Jeste li čuli? Ona hoće da moje ime upiše u listu. Neverovatno!
Tagart je gledao u stranu. Rouzvud se trudio da mu pomogne. Rekao je
samo: – He – i onda se zakašljao. U stvari, oči su mu ispadale pri pogledu na
prostranu dnevnu sobu koja se nazirala u dnu hola. Tamo se muvalo dve stotine
pedeset hiljada prelepih žena, najlepših koje je u životu video. Ili mu se bar
činilo da ih ima toliko, zato što su bile toliko lepe.
– Ako staviš moje ime na listu, svi će znati da sam bio ovde. A rečeno mi je
drugačije.
– Oprostite, ali...
Aksel se nije obazirao na njene proteste. Užurbano je nastavio da govori:
– I da nije bilo tako, ja ne bih dolazio čak iz Njujorka... Očekivao sam da
ovo bude privatna zabava i da me niko ne gnjavi. Došao sam samo zbog toga.
 Okrenuo se Rouzvudu i Tagartu, očekujući njihovu podršku. Ali, Rouzvud je
bio van sebe. Bio je srećan što je na takvom mestu i što bar može da gleda sve te
nedostižne lepotice.
– Žao mi je – pokušala je Debra da objasni.
Aksel je dramatično podigao ruke.
– Nemoj to meni da objašnjavaš. Objasni to svom gazdi kada te bude pitao
zašto je onako ispljuvan u emisiji »Danas predstavljamo«.
»Do sto đavola«, pomislila je Debra, to je, dakle, onaj crni momak iz »Danas
predstavljamo«. Zato mi se učinio poznat.«
– »Danas predstavljamo«... Vi ste, dakle... mhm... uh... Veoma mi je žao,
gospodine...
– Ne pominjite moje ime – uplašeno ju je ućutkao Aksel. – I nemojte ga
slučajno napisati na listu. – Pokazao joj je Rouzvuda i Tagarta. – Ni njihova
imena. Ili možda ni njih ne poznajete? upitao je podsmešljivo.
»O, bože«, pomislio je Tagart, »sad će opet da me predstavi ka Džeralda
Forda.«
Debra nije odustajala. Nikada nije gledala »Danas predstavljamo«. Jedino je
znala da imaju zabavnog meteorologa... Odmahnula je glavom.
– Žao mi je, ne poznajem.
Aksel ju je pažljivo pogledao:
– Debra, kad ti ujutru ustaješ?
Ona je ustuknula. To je bilo kao kad sretneš čuvenog pisca, a nisi pročitao
njegovo najnovije, popularno delo.
– U stvari... Ja dugo radim, a onda vežbam uz video...
Aksel je shvati da su ušli. Krenuo je unutra.
– Voleo bih da čujem više o vašem životu, Debra, ali prvo moram da se
pozdravim sa vašim gazdom.
Rouzvud i Tagart su se zalepili za njega kao da se boje da će ga izgubiti u
gužvi. Prošli su kroz elegantnu i raskošnu dnevnu sobu i zašli na terasu. Tamo je
bio bife, a konobari su kružili među gostima s pićem i minijaturnim sendvičima.
Ljudi su se, naslonjeni na ogradu, bezbrižno smejali i ćaskali, ali su jednostavno
gledali prelepi vrt fontane i veličanstvenu panoramu Los Anđelesa.
Rouzvud, Tagart i Aksel su posmatrali žene. Gde god bi pogledali, stajao je
buket lepotica. Aksel je za trenutak zažmurio, onda je otvorio oči i prošaputao:
– Mali moj, ovo je trenutak koji sam ti uvek obećavao. Pošto se više neće
ponoviti, hoću da zapamtiš sve što vidiš.
Rouzvud se pitao zašto zabave u njegovoj kući nikada nisu ovakve.
Tagart je gledao žene i govorio sam sebi:
– Ako treba da umrem, volo bih da to bude ovde, gde na svojoj koži mogu da
osetim kako je biti u raju.
Aksel ga je upozorio:
– Ne zaboravi, mi smo ovde zbog posla.
 – Na šta treba da pazimo? – pitao je Rouzvud ne skidajući pogled sa jedne
prelepe plavuše.
– Bilo ko da je bio u kombiju, sada je ovde.
– Ali, mi ne znamo kako izgleda.
– Da – rekao je Tagart merkajući Rouzvudovu plavušu. – To može biti
svako. – On bi najradije ispitao nju, i to u motelu.
– Ovde je Dent. Trebalo bi da vidimo ko može da nas poveže s njim.
Procunjajte okolo. Raspitajte se. Nadam se da ste još uvek detektivi! Tragajte! –
On sam je krenuo dalje. Odmerio je nekoliko devojaka sa kojima bi rado
popričao.
– Važi – rekao je Rouzvud i ustremio se na, po njemu, najiepšu Azijatkinju u
Los Anđelesu. Oduvek ga je zanimao istok.
– Mislim da ću uspeti – rekao je Tagartu.
Prišao je kosookoj lepotici.
– Oprostite, gospođice, hteo bih da vam postavim nekoliko pitanja...
Devojka je podigla trepavice i hitro preletela pogledom pteko Rouzvuda.
– Svi odgovori su ne – rekla je i otišla dalje, ostavljajući zabezeknutog
Rouzvuda koji je zevao kao riba na suvom, uzalud pokušavajući da dođe do reči.
– Pazi, Bili – rekao je Tagart pokušavajući da mu po mogne. – Nemoj da
jurišaš kao Prljavi Hari. Štrčiš. Opameti se, opusti, budi deo atmosfere. –
Pogledao je plavušu koju su obojica ranije primetili. – Gledaj, pokazaću ti kako
se to radi.
Tagdrt se lagano približavao mladoj ženi. Trudeći se iz sve snage da ne gleda
u njenu haljinu. Usput je poverljivo šaputao Biliju:
– Znaš, nisam to pokušavao već dobrih pet godina. Ali, mislim da nisam loš.
U stvari, sve zavisi od nastupa. Znaš šta mislim.
Bili je znao, a Tagart se pribojavao da će ispasti budala. I nije se prevario.
– Zdravo – rekao je devojci, osećajući njenu blizinu kao žeravicu.
Devojka je gledala kroz njega.
– Ja sam Džek, strelac. Koji je tvoj znak?
– Dolari – odvratila je devojka i pošla dalje.
Aksel nije tražio zadovoljstva. Ugledao je Denta i Tomopolisa u uglu terase.
Bili su zadubljeni u razgovor. Bilo je teško reći ko od njih dvojice izgleda manje
zadovoljan.
– Nemaš novac – šaputao je Tomopolis – i treba ti vremana. Daću ti
vremena. Jedan dan. U redu?
– Jedan dan...
– Baš tako sam rekao Tomopolisov glas i oči bili su ledeni. – Donesi novac
ili sve gubiš. Je li ti jasno?
Odjednom, Aksel je udario Denta po leđima.
– Maks! – povikao je kobajagi iznenađen i oduševljen što ga je sreo – otkud
ti ovde? Za jeftinog siledžiju izgledaš zaista odlično.
Aksel je među prste uzeo Maksov rever.
 – Imaš odlično odelo. Zaista fini materijal.
– Mogu da sredim da te u njemu sahrane – prosiktao je Dent kroz zube.
Aksel ga više nije gledao. Okrenuo se Tomopolisu.
– A vi ste... Nikada ne mogu da izgovorim to ime.
– Tomopolis – nabustio reče ovaj.
Aksel je govorio malo glasnije od većine prisutnih tako da su se mnogi
začuđeno okretali i gledali ih. Jedan uniformisani momak je prišao i upitao:
– Imate li problema, gospodo?
– Ne – odgovorio je Aksel ja samo pitam ovu gospodu kakve poslove dalje
planiraju: drogu ili oružje. A, Maks?
– Ne znam ko je ovaj čovek – rekao je Dent – ali znam da nas uznemirava.
– Tek sam počeo da te uznemiravam, Maksi.
– Hoćete li, molim vas, da udaljite ovog čoveka – obratio se Maks čoveku iz
obezbeđenja. Uprkos uglađenim rečima i tonu, zvučalo je kao naredba.
Aksel je opazio Hjua Hefnera koji je stajao nešto dalje od njih. On još nije
primetio incident.
Aksel je sada vikao:
– Trebalo bi da budeš malo oprezniji prilikom sastavljanja liste zvanica –
prstom je kucnuo Denta u grudi. – Ovaj ovde pokušava da ubije pajkane.
Stražar je nervozno pogledao u Hefnera koji je, opet, gledao njega. – Pođite,
molim vas, bez gužve.
– Hej, Hef – nastavio je da se dere Aksel, – daću ti nekoliko malih
obaveštenja o tvojim gostima. – Ovaj ovde koka pandure. Ne verujem da zaista
voliš, što ti se takav mota ovuda. Šta će reći susedi?
Hefner se odvojio od grupe prijatelja sa kojima je čavrljao. Prišao je Akselu i
Dentu. Ljudi iz obezbeđenja su se okupljali.
Hefner je ledeno pogledao Aksela, a onda i Denta.
– Ne poznajem ni vas ni njega. Kuću sam otvorio jer je ovo zabava u
dobrotvorne svrhe. Mislim da je bolje da sada svi odete. Ispratite ih – rekao je
čuvarima.
Dent je bio preneražen.
– Žaliću se za...
Hefner ga je presekao.
– Mi vam se najlepše zahvaljujemo. Zbogom.
Hefner se vratio gostima, a čuvari su gurkali Aksela i Denta prema izlazu.
Aksel je naleteo na Maksa kao da se sapleo.
– Dalje od mene, čoveče – rekao je ovaj i udaljio se od Aksela. Čuvarima je
rekao: – Sam ću izaći. – Prošao je kroz kuću. Pridružila mu se Karla.
– Hej, Karla – povikao je Aksel – razmisli kod kuće o onom brijanju!
Kad su Karla i Dent izašli u hol, ona mu je šapnula:
– Želim ga.
– Ne. On me je otvoreno izazivao. Želi da pođemo za njim. Postupićemo po
planu. Zovi Kejna. Pripremamo sledeću operaciju.
 Tagart i Rouzvud su pokunjeno pošli za Akselom. Rouzvud je još jednom
zastao da pogleda veličanstvenu kuću. Pa, bar za trenutak je osetio ukus raja...

Izgledalo je da Aksel uopšte nije bio uzbuđen što su ih izbacili iz »Plejboja«.

Dobio je što je želeo. Kada se »plimut« odmaknuo od kapije, Aksel je izvadio iz
džepa fini tanak novčanik i počeo da ga pretražnje. U njemu nije bilo novca.
»Kakva jeftinoća«, sarkastično je pomislio Aksel, a onda se setio da bogataši
nikada ne nose novac. Ili svuda imaju otvorene račune, ili neko drugi plaća za
njih.
Onda je ponovo pomislio:
»Ako je Dent toliko bogat, zašto se petlja u prljave poslove?«
Rouzvud je u retrovizoru video Aksela i prepoznao Dentovu vozačku
dozvolu. Izbečio se:
– Maznuo si Dentu novčanik?
Glasom punim neverice Tagart je ponovio kao eho:
– Maznuo si novčanik?
– Hej, ja nisam rođen kao pajkan.
Tagart je bespomoćno odmahnuo rukom i završio umesto njega:
– Znam, znam. Kada si bio mali, tu i tamo si kršio zakon

Luc je bio van sebe od besa. Ne samo zato što nije odmakao ni korak u poteri
za abecednom bandom, ni zbog toga što se kapetan Bogomil bori za život, nego
zato što se sada uz pljačku trezora o kojoj bruji cela zapadna obala, pojavio i taj
manijak sa mešalicom za beton, koja je, izgleda, bila povezana sa pljačkom
trezora.
– Mešalica – galamio je gledajući po sobi. Pogledao je Rouzvuda. –
Mešalica – ponovio je.
Rouzvud je slegnuo ramenima kao da kaže: »Ne gledajte mene«.
Lucov ljutiti pogled potražio je Tagarta.
– Mešalica za beton?
– Nikad video, šefe – promumlao je Tagart.
Ponovo je bio tu i gradonačelnik Egan. Rekao je:
– Čini mi se, Harolde, da ta mešalica i nije tako važna.
Luc je taman zinuo da se prodere da on prokleto dobro zna šta je njegov
posao, i da ne daje pet para za Eganovo mišljenje, kad se setio da je
gradonačelnikova reč odlučujuća pri izboru šefa policije. Zato je rešio da oćuti.
Umesto da drekne na Egana, okrenuo se Bidlu.
– Mešalica?
 Bidl je bio zadužen za abecednog bandita i znao je da bi trebalo nešto da
kaže. Nervozno je rekao:
– Ja mislim da je to bio taktički potez, ili ako hoćete, mamac. Bidl, inače, do
pre nekoliko sekundi o mešalici nije imao mišljenje ali, priteran uza zid, ova
pretpostavka mu je sasvim dobro zvučala.
– Mamac? – upitao je Luc kome se ta pretpostavka nije naročito dopola.
– Da – rekao je Bidl zagrevajući se sve više za svoju ideju – taj potez je
trebalo da skrene poteru i omogući bekstvo kriminalcima.
Luc je zanemeo od muke. Kako je među tolikim ljudima mogao da odabere
baš ovog tupana za svog štićenika?
– Bidl, bilo ko da je bio u toj mešalici, osujetio je plan pljačkašima.
Bidl se brzo odrekao teorije za koju je do malopre bio tako zagrejan.
– Stvarno, u pravu ste, šefe! – oduševljeno je rekao.
Luc se okrenuo Akselu.
– A šta ste vi, dovraga, tamo radili?
Aksel je hladnokrvno odgovorio:
– Samo sam prolazio onuda. Ja sam pajkan, zar ne? Da li ste zvali inspektora
Toda u Detroitu?
– Da. Izgleda da vas baš ne obožava.
– Žao mi je – mirno je odgovorio Aksel – ali, da sam želeo da me ljudi vole,
postao bih vatrogasac.
– Harolde, – rekao je gradonačelnik – činjenice kazuju da je, bez obzira na
objašnjenje, pljačka prekinuta i da je veći deo novca spašen.
– I da je to učinio nepoznati ludak u mešalici za beton – rekao je Luc. Ta
mešalica ga je naprosto izluđivala.
– Da sam na tvom mestu – produžio je Egan ja bih se skoncentrisao na
rešavanje šifre i pokušao da pretpostavim gde će biti pljačka E.
– Kako, do đavola, da pretpostavim... – bespomoćno je rekao Luc.
Ovo je bilo kao u crtaćima. Akselu se učinilo da se iznad njegove glave
pojavljuje sjajni oreol.
– Čekajte – rekao je on.
– Zašto? – upitao je Luc.
– Mi smo pretpostavili da su banditi svoje poruke obeležavali slovima samo
zbog redosleda.
– Da – rekao je Bidl, koji se plašio da ne izgubi kontrolu nad slučajem. –
Upravo zato smo ih i nazvali abecedna banda.
– Da, ali to je pogrešno.
– Ne, nije – odvratio je Bidl.
– Ne, Pazi, Bidl. A za »Adrijana«, B za Bogomila, C i D za...
– Za Kalifornijski depozit (Cal Deposit) – dopunio ga je gradonačelnik Egan.
– Tako će se sledeći zločin dogoditi na lokaciji E ili možda E-F – rekao je
Aksel.
– O, pa to ima smisla – rekao je Bidl.
 – Koliko važnih objekata u gradu počinje na slovo E? – upitao se Egan. –
Mislim da ste obavili dobar posao – rekao je gradonačelnik, obraćujući se
Akselu, Tagartu i Rouzvudu, a očigledno ignorišući Luca i Bidla. – Samo tako
nastavite. Harolde, videćemo se kasnije.
Gradonačelnik je krenuo ka vratima, a Aksel je pomislio da je to pravi
trenutak da se i on izgubi. Pošao je za Eganom niz stepenice. Rouzvud i Tagart
su se nervozno smeškali. Treba li da idu ili da ostanu? Sada bi Luc morao da im
vrati taj slučaj.
– Dobro – rekao je Luc. Bio je besan što mora da prihvati Akselovu teoriju,
ali bila je zaista ubedljiva. Počeo je da izdaje naređenja:
– Proverite sve pozicije mogućeg zločina na slovo E u Beverli Hilsu.
Telefonske imenike, karte... Pokušajte u... uh...
–...biblioteci – hitro ga je dopunio Rouzvud.
– Biblioteci – rekao je Luc. – Bidl, pritisni FBI da što pre odgonetnu šifru.
Bidl je iščezao.
Luc se zavalio u naslonjač i uzdahnuo. Proučavao je izveštaj o pijački trezora
i pitao se ko je, dođavola, vozio tu prokletu mešalicu. Utonuo je u misli. Tek
posle nekoliko minuta primetio je Rouzvuda i Tagarta. Oni su još bili u sobi.
Sedeli su sasvim mirno, kao đačići pred profesorom.
– Šta vi još čekate? – zaurlao je Luc.
– Pa, pitali smo se da li bi...
Luc ga je presekao. Eto prilike da na nekom iskali svoj gnev.
– Vas dvojica ste i dalje saobraćajci. I držite se podalje od tog đavolskog
Folija, ili ću vas obojicu uhapsiti!

I da je sve zavisilo od Tagarta, on bi se držao podalje od Folija. Ali, Aksel

nije hteo da se drži podalje od njega i Bilija. Sedeo je na zadnjem sedištu
njihovog automobila i čekao ih.
– Zar nije trebalo da danas otputuješ u Detroit? – upitao je Tagart, sedajući
za volan.
– Da, u podne. Ali, najpre ćemo posetiti Dentovog knjigovođu, gospodina
Bernstejna.
– Nikada ti to neće uspeti. Do njega je nemoguće dospeti – rekao je Rouzvud
pokušavajuči da se udobnije namesti na prednjem sedištu. S obzirom na veličinu
oružja koje je imao ispod jakne, to je bilo gotovo nemoguće. – Izbaciće te kao
kofer.
Aksel je slegnuo ramenima.
– Počeli smo ovo da rešavamo zajednički, tako ćemo i završiti. Proveri da li
Sidni Bernstejn ima automobil.
Rouzvud je ubacio pitanje u mali kompjuter montiran na tabli s
instrumentima. Monitor je zasvetleo.
– Da – rekao je on – »mercedes 86«. Registracija CRL 507.
 – Vi ste saobraćajci, zar ne?
– Da – odgovorio je Tagart. Bože, kako je mrzeo Luca u tom trenutku.
– Onda mi dajte nekoliko priznanica. Dodaj mi vaš blok za kazne.
– Aksel, molim te...
Aksel se pridigao i preko Rouzvudovog ramena izvadio iz pregratka blok s
priznanicama. Izvadio je iz džepa hemijsku olovku i počeo da piše. Za deset
minuta koliko im je trebalo da stignu do Bernstejnove kancelarije u poslovnom
delu Beverli Hilsa, Bernstejn je počinio dvadeset pet saobraćajnih prekršaja,
datiranih godinu dana unazad.
Poslovni centar, Siti, izgledao je kao grad iz naučno fantastičnih filmova.
Visoke zgrade sa zidovima od ogledala štrčale su i nadnosile se na ostali deo
grada. Pokretne stepenice i liftovi vozili su ljude gore-dole po poslovnim
tvrđavama.
To su bile prostorije ljudi koji imaju mnogo novca. Sve su bile veoma
luksuzno opremljene, a mnogi šefovi nisu bili tu, jer su putovali po svetu. Kada
su zakoračili u luksuzno predvorje Bernstejnove kancelarije, Aksel je shvatio da
je ušao u carstvo velikih poslova. Kad gazde ovde povuku uzicu, neko skače u
Hong Kongu, Parizu ili Cirihu. Ali, Akselu to nije smetalo. On je došao da
Bernstejnu naplati kaznu za saobraćajne prekršaje.
Mahnuo je značkom ispred nosa mladoj ženi koja je izgledala kao da je
upravo sišla sa naslovne stranice »Voga«. Poslovno je rekao:
– Foli, policija Beverli Hilsa. Da li je Bernstejn unutra?
– Ovaj... – zamucala je sekretarica.
– Nema veze – rekao je Aksel prolazeći pored nje – pronaći ćemo ga.
Bernstejn je sedeo za ogromnim ispoliranim pisaćim stolom. Iza njega, poput
ogromne slike, kroz stakleni zid se videla panorama Los Anđelesa. Bio je
iznenađen baš kao i njegova sekretarica kada je Aksel mašući značkom uleteo u
kabinet.
– Kako ste ušli? – pitao je više iznenađen nego ljut.
Specijalno odeljenje policije Beverli Hilsa. Jeste li vi Sidni Bernstejn,
vlasnik »mercedesa CRL 507«?
– Je li ukraden?
– Jok.
– Hvala bogu – odvratio je Bernstejn, zavalivši se s olakšanjem u duboki,
udobni naslonjač.
– Ne bi’ se previše radovao – rekao je Aksel. – Imam nalog da vas uhapsim.
Tagart je stajao iza Aksela. Osetio je oštar bol u grudima.
– Šta – povikao je Bernstejn i pomislio da je to sigurno zbog poreza koji nije
prijavio na Kajmanskim ostrvima. To mu baš nije trebalo.
– Da, ako niste znali, imate dvadeset neplaćenih kazni za parkiranje. Neke su
stare i po godinu dana.
 Bernstejn je osetio toplinu u srcu. Sada je znao kako se oseća osuđenik na
smrt kad mu u poslednjem trenutku stigne pomilovanje. Kazne za parkiranje!
Divno!
– Ali... – rekao je.
– Da, znam. Nikada niste dobili nikakvu opomenu. To uvek slušamo, zar ne,
momci?
– Tačno – saučesnički je slagao Rouzvud.
Bernstejn se zamislio. On zaista nikada nije dobio nikakvu opomenu ili
papirić s kaznom za pogrešno parkiranje.
– To je nemoguće.
Aksel je mahao svežnjem priznanica.
– A šta je ovo? Zelene markice?
– Ali, mora da je greška. Da sam našao priznanice, ja bih i platio.
– Dešava se ponekad, Side. Vetar ih oduva s kola, ili jednostavno, zaboraviš
na njih – rekao je Aksel. – Svejedno, vodimo te.
Bernstejn je pobledeo:
– Šalite se.
– Jok – Aksel se okrenuo Rouzvudu – daj lisice.
– Ah... hm... ovaj... postoji li mogućnost da se to reši bez tih neprijatnosti?
Aksel se nasmejao i seo na kraj Bernstejnovog pisaćeg stola.
– Pa, ponekad su mogući specijalni tretmani.
Bernstejn se saglasio: – I mislio sam tako. Koliko?
Aksel je pogledao svežanj priznanica.
– Da vidimo... dvadeset pet komada... Dve stotine će biti dovoljno.
»Jeftin pajkan«, pomislio je Bernstejn. On je trošio po dve stotine dolara za
ručak. Hitro je izvukao novčanik i iz njega dve novčanice od po stotinu dolara.
– Prijatno je raditi s vama, ali, morao bih da se vratim poslu...
– Još jedna sitnica, Side – rekao je Aksel. – Moramo vas izbrisati iz
kompjutera, jer bi ova mala transakcija mogla svima da nam se obijeo glavu.
Mogu li da se poslužim vašim telefonom?
– Zar se ne možete poslužiti onim kod sekretarice? Mućnite glavom Side.
Zar želite da se sazna šta se ovde desilo i da ćemo iz kompjutera brisati vaše
priznanice i nalog za hapšenje?
– Dobro – rekao je Bernstejn – Koristite moj telefon.
Aksel je uzeo slušalicu, pritisnuo dva broja i onda zastao:
– Gospodine Bernstejn, čovek vaše pameti i obrazovanja zna da u ovakvim
kontaktima s kompjuterom moram pomenuti i naša imena. To ne bih voleo pred
strancima. Stvar je osetljiva...
– Razumem – rekao je on, spreman da učini bilo šta samo da se ovi momci
što pre počiste odavde.
– Onda, hoćete li biti tako dobri da zajedno sa mojim kolegama pričekate
napolju dok ja ne obavim razgovor?
 »Šta li smera, dovraga?«, pomislio je očajno Tagart kome ruka nije prestajala
da trne.
– Naravno – rekao je Bernstejn.
Bili mu je kao portir u otmenom hotelu pridržao vrata.
Aksel je pomislio kako je Bernstejn zaista fini čovek. Dohvatio je telefon i
nazvao jedan broj. Dok je čekao vezu, povukao je telefon koliko je dozvoljavala
žica i došao do ormara sa spisima na suprotnom zidu. Otvorio je nekoliko
pregrada i potražio Dentov dosije. Izvukao ga je i utvrdio da je Bernstejn
obavljao u poslednje vreme mnogo poslova za njega.
Izgleda je Dent nameravao da se seli i poverio je Bernstejnu vođenje i
sređivanje detalja oko selidbe. Ali, nije se selio s kraja na kraj grada. Maksvel
Dent je menjao Beverli Hils za Kostariku. Tu su bili računi za brodske karte, za
prevoz nameštaja, kola i ostalih stvari do San Hozea u Kostariki. Aksel nikada
nije bio u Kostariki i nije sumnjao da je San Hoze lepo mesto, ali za njega nije
bilo lepšeg od Beverli Hilsa. A Dent je, izgleda, odlazio na duže vreme. Jer, u
dosijeu je bila i molba za stalni boravak. Dent, znači, nije nameravao da se vrati.
Poslednji komad hartije u dosijeu bio je popis teške opreme za naftu – lanaca,
pumpi, creva – i to je avionom trebalo transportovati u San Hose. Zašto bi,
dovraga, neko slao avionom tako tešku opremu? Aksel je osetio lak potres. Ta
oprema je trebalo da bude otpremljena baš tog dana. Sa Laksa.
Vratio je dosije na mesto, zatvorio fioku i sačekao da se javi Džen Bogomil.
Aksel je brzo govorio:
– Ja sam, šta imaš?
– Čudno, Aksel. Proverila sam u našoj filijali u Londonu. On ima polisu od
1974. Pre toga je bio kulturni ataše u ambasadi Istočne Nemačke i Hondurasu.
– U Hondurasu? Kulturni ataše? Kladim se da tamo dole u Hondurasu nisu
naučili ništa o nemačkoj kulturi. Na šta ti to liči?
– Špijunaža. Ali, on se time više ne bavi. Napravio je pravo carstvo.
Sreljački klub, hipodrom, naftna kompanija...
– Naftna kompanija?
– To je njegova najkrupnija investicija. Ali, po poslednjim izveštajima,
izgleda da je u finansijskim neprilikama.
Aksel je to hteo da čuje. U glavi se počela formirati slagalica.
– Pričaj mi o tome.
– U poslednjih šest meseci isteklo mu je osiguranje na celokupnu imovinu:
na »Dent-naftu«, na Streljački klub, na sve – osim jedne stvari.
– Šta to?
– Hipodrom, Empirien Filds. To je osigurao na visoku cenu i uplatio polisu...
– Empirien na E – rekao je Aksel. – Hej, Džen...
– Molim?
– Kad se tvoj tata probudi, kaži mu da smo pronašli njegovog čoveka.
Aksel je kroz kabinet jurnuo napolje.
 – Sve je sređeno, Sidni. Odmah ću ovo uništiti. Izvinite zbog nesporazuma –
izgovorio je brzo Aksel mašući priznanicama.
– Ništa, ništa...
Aksel je ispričao detalje Rouzvudu i Tagartu, dok su jurili ulicama. Aksel je
pred sobom imao poslednju poruku i trudio se da je odgonetne. Učinila mu se
lakšom od prethodnih jer su se neki brojevi češće ponavljali. U stvari, Aksel je
davno video isto takvu.

– Ali, valjda ne bi opljačkao sopstveni hipodrom, – zamišljeno je rekao

Tagart.
– Ako je osiguran, bi.
– Ukrasti sopstveni novac i onda podići osiguranje – s gnušanjem je rekao
Tagart. – Neki ljudi su stvarno pohlepni.
– I više od toga – rekao je Aksel ne dižući pogled sa šifrovane poruke.
– I planira da sav posao sa naftom preseli u Kostariku?
– Moj njuh mi kažc da ncćcmo naći naftnu opremu, ako uhvatimo Denta
rekao je Aksel.
– Ako ga uhvatimo? – upitao je Rouzvud.
– Imam osećaj da on noćas putuje. Kad stigne jednom do centralne Amerike,
izgubljen je za nas. – Odjednom se Aksel zadovoljno nasmejao.
– Hej – rekao je, – Vidite!
Podigao je poruku.
– Kučkin sine – oduševljeno je povikao Tagart. – Rešio si! Pobedio si
kompjuter!
– Šta kaže, šta kaže? – nestrpljivo je zapitkivao Rouzvud.
Aksel se nasmejao:
– Chingen su madre, perros. Jebite se, pajkani. Potpis Karlos.
– Karlos?
– Karlos – ponovio je Tagart – Čarls... Kejn. Bandit je Kejn. Kako si to
dešifrovao, Aksele?
– Kejn je promenio ime, zar ne? Siromašno dete nije htelo da bude
siromašan čovek. A gde ima sirotinje, tu se uvek igra brojevima. – Pokazao je
šifru Tagartu. – to je stara šifra. Svakom slogu odgovara broj. Tako je A 1, pa
sve do Z. Jednostavno. To bi odmah prokužio svaki pajkan preko pedeset godina
u Njujorku, Detroitu ili Čikagu.
– Pa vidiš, u tome je problem, u Beverli Hilsu nema dovoljno siromašnih.
– Znači, to je konačno Kejn – rekao je Rouzvud.
– Sumnjam. Ostale šifre su daleko teže. Ova je drugačija, lakša. Bilo ko da ju
je pisao, kao da je želeo da je provalimo. Suviše je laka.
– Kako si, dovraga, znao tu staru šifru s brojevima? – upitao je Rouzvud. –
Ti nisi star. Jesi li jurio brojeve kada si bio mali?
 Aksel se smejao. Tagart je odgovorio umesto njega?
– Hej, Bili, on nije rođen kao pajkan, valjda znaš.
– Da, da. Još kao sasvim mali ponekad je kršio zakon!
– Vrlo dobro, momci – rekao je Aksel, razvukavši usta od uha do uha. –
‘Ajde, Bili, vozi!

Čarls Čip Kejn sedeo je na zadnjem sedištu Dentovog mercedesa. Bio je

veoma nervozan, ali ne zato što ga je Dent grdio zbog svega što je u poslednje
vreme pošlo naopako. Sasvim suprotno. Dent je bio veoma razuman i
predusretljiv. A baš to je smetalo Kejnu.
– Stvarno ne znam što se dogodilo kod trezora, Maks. Nije bilo načina da
neko obavesti pajkane.
Vrata luksuznog automobila se otvoriše i na sedište pored Maksa Denta
spusti se Karla. Bila je odevena u beli kožni komplet. Nasuprot Kejnu, nije bila
nervozna. Naprotiv, izgledala je kao da u životu nema nikakvih briga.
– Da – mirno je rekao Dent – i za mene je to zagonetka. Šta je bilo s
Folijem? Ono nije dobro izvedeno?
– Ne – rekao je Kejn – nije.
Pitao se u sebi: »Zašto ne poludi? To razumevanje i pomirljivost smrtno su
ga plašili.«
Dent je to primetio. Zato je rekao:
– Opusti se, Čarlse, sve je u redu. Svako greši s vremena na vreme.
– Žao mi je, Maks!
– Ovog puta, Čarls, želim da ideš lično ti i sprečiš da nešto krene naopako.
Čarls se nekoliko trenutaka kolebao.
– Ima li problema, Čarlse?
– Ne, naravno da ne. Ja sam u timu...
– Dobro, Čarlse – blago je rekao Dent – siguran sam da će sve ići kako je
planirano. – Pogledao je Karlu, a ona mu je pružila novu šifrovanu poruku.
Veliko slovo E bilo je napisano na koverti.
– Pređite u kombi – hladno je rekao Dent. – Dajte mi minut prednosti, a onda
nagarite.
Karla je otvorila kombi. – Upadaj – rekla je Kejnu.
– Zbogom, Čarlse – rekao je Dent. – I, mnogo sreće.
– Sve će ići po planu. Dajem ti reč.
– Dobro – rekao je Dent zatvarajući vrata.
 Baš je trebalo da počne osma trka, kada je Maks Dent ušao u svoj privatni
boks u Empirien Fildsu. Nikos Tomopolis ga je već čekao. Dvojica njegovih
gorila stajala su na vratima i pomno pratila svakog ko prolazi.
– Izvinjavam se što kasnim, Nikos. Morao sam da se dogovorim oko nekih
detalja.
Tomopolis je odmah prešao na stvar:
– Nadam se da je jedna od tih stvari i novac. Imaš li ga?
Tehnički, Dent još nije imao novac, ali to je bio detalj sa kojim nije trebalo
zamajavati Tomopolisa. On će svoj novac imati za nekoliko minuta.
– Imam – mirno je odgovorio.
– Dobro – rekao je Tomopolis i počeo da se diže.
– Ah, Nikos – Dent je, u nameri da mu još malo veže pažnju prekinuo
Tomopolisa.
– Šta?
– Pretpostavljam da ti imaš robu.
– Ja uvek imam robu – nasmejao se Tomopolis.
– Dobro – rekao je Dent i on i Grk su se srdačno rukovali. Tomopolis je
ustao, a njegovi ljudi su se istog trenutka našli uz njega. Bez reči su izašli
napolje.
Kad je počela osma trka, novac nesrećnika koji su se kladili je počeo da se
sliva u sobu za brojanje, koja je bila zatvorena za posetioce.
U sali je sedelo šestoro ljudi i pred svakim su stajale hrpe novčanica. Bilo je
tu banknota od po jednog ili dva dolara, uplaćenih u trku na šalteru, sve do onih
od pet stotina i hiljadu dolara koje je uplaćivala klijentela dubljeg džepa.
U toj prostoriji bilo je postavljeno dvanaest televizijskih kamera koje su sobu
snimale iz svih uglova. Slika je odatle odlazila u kontrolnu sobu, samo nekoliko
vrata odande, gde su dva momka iz obezbeđenja pažljivo gledala u monitore.
Sve je teklo kao i obično, Dentov novac je mirno prebrojavan.
Negde u zgradi pojavio se nastojnik u radnom odelu. Srušio je kontejner sa
đubretom, a pivske konzerve i ostali otpaci rasuli su se po uzanom hodniku. U
tom trenutku stigao je lift. Nastojnik je ušao u njega vukući za sobom i kantu za
đubre. Vrata su se zatvorila. Kada je lift bio između drugog i trećeg sprata,
nastojnik ga je zaustavio. Popeo se na kantu i gurnuo otvor na plafonu lifta i
onuda se izvukao na krov. Zagledao se u snop žica koje su povezivale razne
instalacije. Dograbio je debeli crveni snop. Brzo je u središte snopa uvukao
tanku, bakarnu žicu, a zatim je spojio sa minimangetoskopom na kome je bilo
snimljeno tačno četiri minuta malopređašnjeg mirnog brojanja novca.
Prikopčao je kabl, proverio svoj časovnik i uključio video.
U sobi obezbeđenja jedan momak je primetio slab trzaj na monitoru, ali slika
se odmah smirila i više nije bilo znaka da se tamo nešto događa. Nisu ni slutili
da posmatraju snimak. A u sobi za brojanje upravo je nastao pakao.
Baš je trebalo da počne deveta, finalna trka, kada su se tri momka u
čuvarskim uniformama uputila ka sobi za brojanje novca. Niko ih nije video, a i
da jeste, ne bi primetio da sva trojica nose tamne naočare i da je najviši od njih
žena.
Karla je svoju dugu plavu kosu pokupila kapom, skinula je šminku, a
naočare su joj zaklanjale veći deo lica. Njeni pomoćnici bili su Kejn i Džek Mej.
Nažalost Vili ovaj put nije bio sa njima. Dent je procenio da je on zabrljao u
napadu na Aksela i da više ne može biti deo tima. Za nekoliko dana more će
izbaciti njegovo telo negde oko Menhetn Biča.
Stigli su do ulaza u zabranjenu zonu. Karla je prišla vratima. Lak udarac, i
vrata su bila otvorena. Džek Stajls, šef brojača, je otključao vrata. Uporedio je
imena na plastičnim bedževima zakačenim na njihovim odelima sa onim na tabli
za raspored. Karla je gledala u revolver na njegovom boku.
– U redu – rekao je Stajls – Izvolite, ovuda. – Poveo ih je hodnikom do
debelih čeličnih vrata sobe za prebrojavanje novca. Otključao ih je i oni su ušli.
Niko od brojača nije podigao pogled. Karla je posegnula u vreću za novac koju
je ponela sa sobom. Navukla je rukavice i izvukla tri male gas-maske koje su sa
strane imale rezervoare kiseonika za dva minuta disanja.
Stajls je pogledao u nju. Povikao je:
– Šta to radite?
Karla je upravo navlačila masku. Umesto odgovora, dobio je udarac iza uha i
kao vreća srušio se na pod. Karla je iz svoje čarobne vreće mirno izvukla novu
alatku: nešto slično boci za gašenje požara. Pritisnula je ručicu i soba se začas
ispunila maglom. Nekoliko brojača je pohrlilo vratima. Nisu stigli do njih. Svi u
sobi, sem troje ljudi u uniformama, pali su kao pokošeni.
Mej i Kejn su munjevito krenuli u akciju. Trpali su novčanice u Karlinu
vreću. Uskoro je bila puna. Karla je kleknula pored Stajlsa i izvukla njegov
revolver. Uperila ga je u Kejna.
– Šta ti je odjednom – upitao ju je prigušenim glasom Kejn. – Nemamo
vremena...
– Zbogom, Čarlse – rekla je Karla. Opalila je i metak je pogodio Kejna pravo
u srce. Bio je mrtav pre nego što je dodirnuo zemlju.
Mej je s nevericom gledao Karlu. Za trenutak nije mogao ni da se pomeri.
Ali jedna važna misao mu se iskristalisala u glavi:
»Ja sam sledeći«. Skočio je na Karlu, ali nije bio dovoljno brz. Revolver se
oglasio i metak je pogodio Meja među oči.
Pogledala je na sat i gurnula revolver Stajlsu u ruku. Njegovom rukom
ispalila je još jedan metak koji se zabio u zid. Izvukla je poslednje pismo
abecednog bandita i tutnula ga u Kejnovu uniformu.
– Tebi prepuštam slavu – rekla je sebi u bradu.
Onda se presvukla. Skinula je uniformu ispod koje se ukazala crna svilena
koktel-haljina. Skinuia je kapu i plava kosa se u slapovima rasula po njenim
ramenima. Strpala je uniformu u vreću s novcem. Povukla je teret prema
vratima. Na izlazu iz zone bezbednosti srela je nastojnika.
– Đubre, gospođo? – upitao je s osmehom.
 – Da – nasmejala se Karla pokazujući dva reda biserno belih pravilnih zuba.
– Samo, molim vas, nemojte ga spaliti.
Nastojnik je gurnuo kesu u kolica na kojima je već bila hrpa otpadaka i
produžio svojim putem. Karla je otišla u Dentov privatni boks.
Ispila je konjak. Bila je rumena u licu. Pljačke, ubistva, opasni poduhvati,
sve je bilo iza nje. Obrisala je znoj sa čela. Bila je prijatno uzbuđena.
Dent ju je upita:
– Da li je naš konj stigao?
– Da – rekla je smešeći se Karla – ali, bojim se da Kejnov nije.
Kad je Dent ispratio Karlu do izlaza, istekao je snimak u magnetoskopu.
Stražari su zapanjeno gledali u monitor. Soba za brojanje novca bila je poprište
masakra.
– Bože... – prošaputao je jedan.
Drugi je uključio alarm.

U neobeleženom zelenom policijskom »plimutu« Aksel, Rouzvud i Tagart su

stigli na parking hipodroma Emirien Filds. Deveta trka se beše upravo završila i
kladioci su se razilazili – srećni, ako je njihov konj dobio, ili spuštenih noseva,
ako su izgubili, poneko i celu mesečnu platu. Jedni su, razdragani, odlazili da
slave, drugi hodali pogruženo, razmišljajući kako da se opravdaju ženama ili
muževima.
Rouzvud se kolima teško probijao kroz gužvu, jer su svi automobili polazili
sa parkinga i hrlili da se uključe u saobraćaj. Oko njih je bila strašna gužva. Da
bi dao na znanje da dolaze službeno, Tagart je pritisnuo sirenu.
U tom trenutku Aksel je primetio da njihova sirena nije jedina. Pred glavnim
ulazom stajalo je desetak crno-belih policijskih automobila sa uključenim
svetlima i sirenama. Još nekoliko ih je dolazilo na parking, probijajući se putem
kojim su oni upravo prošli.
Iskočili su iz automobila i potrčali prema zgradi. Bilo je lako utvrditi gde se
dogodio incident. Trebalo je samo slediti gomilu pajkana.
Aksel, Tagart i Rouzvud uspeli su da se probiju do sobe s novcem. Svi
brojači onesvešćeni gasom već su bili u ambulanti za prvu pomoć, na samom
hipodromu, samo je kraj Luca stajao Stajls. Bio je malo nesiguran na nogama i
ošamućeno se smeškao, kao da baš najbolje ne razume ono što mu se govori.
Pred Lucovim nogama, kao ustreljena divljač, ležala su dva tela pokrivena
čaršavima.
Aksel je upao tačno na početak konferencije za štampu koju je držao Luc. Za
trenutak je pomislio da su novinari bili unapred obavešteni o napadu, onda se
setio da lokalna televizija i većina listova imaju svoje ljude na hipodromu.
Mnogi reporteri crnih hronika završavaju karijeru kao izveštači sa konjskih trka,
tako da je Luc, očigledno veoma zadovoljan, imao kvalifikovane slušaoce. A
vrhunac svega, kao šlag na torti, bio je to što se na hipodromu zatekao i
gradonačelnik Egan. Lucov trijumf je tako izgledao potpun.
 Bio je zadovoljan. Konferenciju je držao na mestu zločina, sa telima ubijenih
gangstera u prvom planu. Mladi heroj, zaslužan za uspešno okončavanje ovog
slučaja, bio je pri ruci, i Luc je znao da će se njegovo ime te večeri čuti i videti u
vestima svih radio i televizijskih kompanija. Posao šefa policije sada je bio
njegov, sve dok to on bude želeo. Sada su stvari zaista krenule onako kako je
hteo.
Reporteri su postavljali pitanja, ali Luc nije odgovarao očekujući potpunu
tišinu. Konačno, kada je zaključio da je pravi trenutak, podigao je ruku i rekao:
– Tišina.
– Šefe Luc – čuo se usamljeni glas nekog reportera.
– Nema pitanja – odmahnuo je Luc. – Pripremam pismeni izveštaj. Slobodni
smo da vam kažemo da smo identifikovali takozvanog abecednog bandita. To je
Čaris Kejn, ranije već osuđivan. – Luc je podigao glas: – Zločina F neće biti! –
Ovo obaveštenje je propratio aplauz.
Bidl se za to vreme usrdno molio bogu da Luc spomene i njegovo ime.
Konačno, bio je to njegov slučaj. Istina, on nimalo nije doprineo da se razreši,
ali ipak...
Luc je sačekao da se aplauz utiša. – Kejna je ovde, na mestu pljačke ubio –
okrenuo se Stajlsu koji je pocrveneo – šef obezbeđenja Džek Stajls. – Stajls je
odmahnuo glavom. Oni koji su to primetili, pomislili su da je veoma skroman.
Ali nije bilo tako. Stajls se nije sećao da je ubio bilo koga. Istina, u glavi mu još
nije bilo čisto, ali je tačno znao da su upala trojica u uniformama stražara. Gde
je bio treći? Momak s vrećom. Stajls je uspeo da se izvuče iz osvetljenog kruga i
prepusti Lucu pažnju televizije i novinara.
– Naš tim je dešifrovao Kejnove poruke. Potpisane su sa Karlos, što kao što
znate, na španskom znači Čarls.
Tagart i Rouzvud su s gađenjem pogledali u Aksela.
– Hajdemo odavde – rekao je on.
Napolju je nekoliko stražara čestitalo Džeku Stajlsu. A on je s nelagodnošću
i uzdržano primao njihove čestitke.
– Daj, Džek, nemoj da se stidiš – govorio je jedan od njih, lupkajući ga po
ramenu.
– Dobro, dobro, u redu, momci... – nervozno je odgovarao Džek.
– Da sam bio na tvom mestu, umro bih od straha – govorio je drugi – a ti si
ispao heroj, stari moj.
– Da... samo imam, jedno pitanje – rekao je Stajls – šta je bilo s novcem?
Aksel je naćulio uši.
– Novac? Kako to misliš, šta je bilo s novcem? – upitao je drugi čovek.
Aksel je domahnuo Rouzvudu i Tagartu da pođu za njim.
– Stajls nije budala. On tačno zna da nikog nije ubio. Ako je Kejn abecedni
bandit, ko je onda uzeo novac? Njegov duh?
– A gde je Dent? – upitao je Tagart kroz oblak dima od cigare.
 Izašli su iz glavne zgrade i pošli do korala i staja. Konjušari i treneri su
vodili konje da ih zatvore posle završetka trke. Rouzvud je zastao ispred
zatvorenih vrata jedne staje.
– Čekajte, momci – viknuo je – šta ste rekli?
Aksel je produžio.
– To je bila nameštaljka – rekao je on.
– Bili – rekao je Tagart – iskaljao si cipele.
– Dovraga – progunđao je ovaj i zastao da otrese s nogu retko crvenkasto
blato koje je curilo ispod vrata staje i oticalo u slivnik.
– Rekao si da se iseljava u Južnu Ameriku? – pitao je Tagart, uporno se
trudeći da razreši zagonetku.
– Zar nema načina da se to spreči? I gde drži plen...
– Mogli bismo da ga uhapsimo...
– Na osnovu čega? Sem toga... – Aksel nije završio misao. Pogledao je
Bilijeve kaljave cipele.
– Gde si se to umazao?
Rouzvud je pokazao rukom.
– Tamo nazad.
Aksel je negde video taj crveni mulj. Na Bogomilovim sprintericama. Vratili
su se do te staje. Mulj se i dalje slivao ispod vrata.
– Spremite pištolje prošaputao je Aksel.
– Šta? – upitao je Tagart.
– Tagarte, Bili, spremite oružje.
Kao poslušna dečica, dvojica policajaca izvadiše svoje pištolje. Bili je
ponosno gledao svoju grdosiju. Bila je to prva prilika da njegova pucaljka
napusti kožno gnezdašce – osim, naravno, onih kad je vežbao u sobi pred
ogledalom.
Aksel je munjevito otvorio teška drvena vrata. Unutra je bio neki stariji
čovek odevan u radni kombinezon sa znakom Empirien Fildsa. U jednoj ruci je
držao crevo za polivanje, a u drugoj četku; pevušio je na španskom. Spirao je
crveni mulj sa kolena i kopita elegantnog zelenka.
Aksel je uplašeno upitao:
– Gde je bio ovaj konj?
Čovek se okrenuo i zapanjeno pogledao Aksela i oružje upereno u njega.
Cev jednog od pištolja bila je šira od creva u njegovim rukama, a čovek koji ga
je držao imao je oči ubice.
– Gde je bio ovaj konj? – upitao je Aksel nervoznije nego maločas.
– Na paši – odgovorio je čovek, čitajući u sebi molitve.
– Na kom pašnjaku?
– Madre de Dios – uplašeno je rekao konjušar.
– Kaži – panično je zamolio Aksel – jer će ubiti i tebe i mene.
Konjušar se nije dvoumio: – Tamo u brdima. Na naftonosnom polju
gospodina Denta.
 Tagart je znao da u okolini ima mnogo brežuljaka. Upitao je:
– Na kojem brdu? Kako se zove?
– Baldvin Hils Park – rekao je čovek – tamo pasu svi konji gospodina Denta.
– Idemo – naredio je Rouzvud.
– Hvala vam, čoveče – rekao je Aksel – vaše lice je možda poslednje
prijateljsko lice koje vidim.
Aksel je izašao iz staje za onom dvojicom, a stari konjušar je pao na kolena i,
klečeći u blatu, zahvalio najdražim svecima što su mu spasili život. Bilo inu je
žao crnog momka, pa je očitao nekoliko molitvi i za njega.

»Plimut« je jurio prema brdima. Vozio je Rouzvud. Aksel je govorio:

– Bogomilova trenerka i patike bile su umazani tim crvenim muljem. Čini mi
se da je on nešto nanjušio ili je posumnjao u taj Baldvin Hils, pa je došao da
proveri. Onda su rešili da ga likvidiraju.
– Ali, šta je sa pljačkama kod »Adrijana« i u Depozitu? Dentu nije potreban
novac!
– Tu grešiš, Tagarte. Dent propada. Isplanirao je nekoliko pljački da dobije
malo novca, izmislio šifrovane poruke da nam zamaže oči i poturi Kejna kao
gazdu koji stoji iza svega. Kejn je poslužio kao kukavičje jaje. Ubio je Kejna.
Slučaj je završen. Dent slobodan i van svake sumnje.
Rouzvud je odmahnuo glavom. Nikako nije mogao da shvati.
– Ali, zašto bi rizikovao toliko, da bi onda straćio novac na slanje opreme za
naftu avionom u Kostariku? Čak i ako je propao, mogao bi da dobije zajam ili da
se nekako snađe...
Predeo se promenio. Baš kao što je onda i primetio i Bogomil napustili su
naseljen kraj i našli se u netaknutoj prirodi. Bilo je teško zamisliti da je nedaleko
veliki grad. Jedini trag civilizacije predstavljali su avioni koji su se svakih
nekoliko minuta spuštali u širokom luku.
– Ima li u blizini neki aerodrom? – upitao je Aksel.
– Da – rekao je Tagart pomislivši kako, eto, i Aksel ne zna baš sve – zove se
Laks.
– Hej, Aksele, odgovori mi na pitanje – rekao je Rouzvud.
– Šta, Bili? Već sam zaboravio.
– Oprema za naftu. Rekao si da je Dent pljačkao i ubijao da bi je zaštitio?
Aksel ga je začuđeno pogledao. Ova dvojica baš ne kapiraju.
– Bili, Dent ne kupuje opremu za naftu.
– Ali, rekao si...
– Ono što piše u tovarnom listu ne mora da bude tačno.
– Sad mi samo reci da izvozi drogu u centralnu Ameriku. To bi zaista bio
obrt.
– Ne, ne drogu. Smeo bih da se kladim da kupuje oružje od Tomopolisa i
onda ga, preko svojih veza, prodaje u centralnoj Americi.
 – Ali, hipodrom...
– Ukrao je sopstveni novac da plati Tomopolisu, i nameravao je da ga posle
naplati od osiguranja. Čist posao. Ali, stari Maks nije predvideo da ćemo mu
malo poremetiti planove.
– Ali, zašto Dent jednostavno nije zbrisao sa ukradenim novcem? – iskreno
zbunjen, upitao je Rouzvud.
– Pre svega, Bili, morao je da plati Tomopolisu. Drugo, zašto bi se
zadovoljio sa nekoliko miliona, ako može da ima deset ili dvadeset? Posao sa
naftom i može ali ne mora da ide. Oružje je mnogo unosnije. Ljudi koji ne mogu
da ga dobiju legalno, plaćaju grdne pare da bi došli do njega. Tako svaki milion
ovde uložen u kupovinu oružja, tamo dole vredi deset. Shvataš?
Konačno, Rouzvudu se razbistrilo:
– Oooo, shvatam...
– Dobro. Zaustavi auto – rekao je Aksel.
Rouzvud ga je poslušao. Iz kola su gledali bregove, konje na paši i pumpe
koje su crple dragocenu naftu iz zemlje.
– Pogledaj ovu naftu – zadivljeno je rekao Tagart.
– Ne vidim nikakvu naftu – odgovorio je Aksel.
– Šta? Zar si slep? Zar ne vidiš...
– Vidim kamione – smrknuto je rekao Aksel. Pokazao je preko doline, nekud
prema udaljenom brežuljku, odakle su hitala dva velika kamiona prema
usamljenom rezervoaru za naftu. Bio je to onaj koji je Bogomil gledao s
posebnom pažnjom. U predvečerje su gangsteri mirno mogli da pretovare brdo
oružja – gledano sa puta ništa se nije videlo jer je sunce zalazilo, a siluete
kamiona su se utapale u pejzaž.
– Mislim da bi bilo bolje da odemo tamo i uverimo se da li spremaju utovar
oružja. – rekao je Aksel.
Počeli su da se spuštaju u dolinu s oružjem u rukama. Sva trojica su bila
svesna da ih sunce obasjava i da je dovoljan samo pogled u njihovom pravcu da
bi ih stražar video. Trudili su se da se što bolje zaklanjaju, koristeći svaku
pumpu, drvo ili stenu i krećući se u cik-cak liniji.
Trebalo im je dvadesetak minuta da pređu brisani prostor i približe se
rezervoaru sa strane suprotne onoj gde je bio stražar. Još ih nije primetio. Aksel
je pokazao Rouzvudu i Tagartu da pođu do rezervoara različitim putevima:
Tagart i Rouzvud oko tanka prema stražaru. On će prići s druge strane. Tagart je
nemo klimnuo glavom i tada su krenuli.
Aksel je nečujno prilazio. Osećao je na koži toplinu zagrejanog metala. Hteo
je da onesposobi stražara u tišini. Pretpostavljao je da u kamionima stiže i
nekoliko Dentovih gorila. Nije znao koliko, ali je želeo da iznenađenje bude
njegovo dodatno oružje kad počne pucnjava. On, Rouzvud i Tagart su bili
daleko slabiji. Aksel je video kako Karla puca, znao je da bi ih ona sama mogla
srediti. Zato nije želeo da joj pruži priliku za iznenađenje.
Stražar je, naravno, bio iznenađen kada se našao licem u lice s Akselom.
Aksel mu se prijateljski nacerio.
 – ‘Ej, – upitao je Aksel – jesi li se ikad pitao zašto bog dopušta đavolu da
postoji?
Ako je to pitanje ikada i mučilo jadnog stražara, to nije pokazivao. Pitao se
samo kako to da prodavac biblija nosi revolver. To je bilo i sve što je uspeo da
pomisli. Tagart ga je odnazad mlatnuo po glavi svojom trideset osmicom, i to je
bilo dovoljno da ga na duže pošalje u carstvo snova.
Posrnuo je prema rezervoaru i bez reči se složio na zemlju. Aksel je
pogledao dole. Sva trojica su zamazala obuću crvenim blatom.
– To je to – rekao je Aksel. – Bogomil je bio ovde.
– A vidi ovo, Aksele – rekao je Rouzvud. Gurnuo je prst u pukotinu na
rezervoaru – Kad bi ovde i bilo nafte, brzo bi iscurila.
– Ovo nije Bili Rouzvud, prijatelj cveća, životinja i ljubitelj oružja velikog
kalibra. Ovo je Šerlok Holms – rekao je Aksel Tagartu.
Aksel je zavukao prst u istu pukotinu i opipao okolo. Pažljivo je pogledao
prst.
– Ovde nikada nije ni bilo nafte – rekao je on. – Hajdemo gore.
Lestvicama su se popeli do vrha rezervoara. Bio je čvrsto zatvoren. Posle
kraćeg razmišljanja, krenuli su dole. Negde na pola puta, primetili su da jedna
čelična ploča nije dobro pričvršćena. Aksel je upitao:
– Bili, nosiš li još onaj veliki nož?
Bili je izvukao bodež iz unutrašnjeg džepa i Aksel je zavukao sečivo pod
tešku ploču. Ona se lako pomerila i ukazala su se prava, loše skrivena vrata.
Ulaz je bio obezbeđen lokotom, što za Aksela nije predstavljalo problem, i on je
brzo provirio unutra.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se privikne na mrak. Onda je ugledao
nešto što je ličilo na dobro opremljenu stolarsku radionicu. Bio je tu i mali
generator na koji su bile priključene mnoge mašine: testere, blanja, bušilica...
Drvena građa je bila naslagana gotovo do plafona, a strugotine je bilo na sve
strane. Akselu je odmah bilo jasno šta se ovde pravi. U uglu su bile naslagane
velike drvene kutije i sanduci. Na hrpi građe ugledao je i tovarni list. Istegnuo se
i uspeo da ga dohvati. Pročitao je natpis.
– Oprema za vađenje nafte. Ako je to to, onda sam ja miš koji igra valcer –
rekao je naglas Aksel.
– Šta kažeš, Aksele? – pitao je Rouzvud sa stepenica.
– Nije važno, Bili – Aksel je uskočio u sobu. Na vratima se ukazala Bilijeva
glava. Razmišljao je nekoliko sekundi, a onda je i on ušao za njim. Aksel je
pogledao okolo, a onda sklonio poklopac sa jednog sanduka. Unutra, upakovane
u slamu, ukazale su se nove novcate automatske »valmet« puške. Aksel je
pomislio da ih ima stotinu ili čak i sto pedeset u jednom sanduku. Sada je mogao
da vidi i da je ostatak rezervoara krcat sve većim i većim sanducima i kutijama.
Unutrašnjost tanka bila je pravi arsenal, a roba je bila smeštena kao na rampi za
utovar.
Aksel je razmišljao. Dent bi sigurno zadržao i obezbedio ovo skladište i
nekog slao po robu kad mu zatreba. Ona je uvek putovala kao oprema za
bušenje. Najzad, zar Maksvel Dent nije uživao reputaciju sposobnog stručnjaka
za poslove s naftom?
Bili je podigao poklopac drugog sanduka. Izvukao je nešto što je izgledalo
kao glina za modeliranje, uvijeno u mastan papir. Pažljivo je to vratio u sanduk.
Prepoznao je plastični ekspioziv.
Aksel je pronašao nov sanduk s puškama.
– Vidi, Bili, u siromašnim zemljama, kuda ovo odlazi, za bušenje koriste ove
puške velikog kalibra. Pucaju u zemlju i traže naftu. Zato su, valjda, tako
siromašni.
Otvorili su još nekoliko kutija.
– Ovo je neverovatno – rekao je Aksel. Kao i svaki policajac mrzeo je da
oružje dospe u pogrešne ruke. Ovaj put nisu bili u pitanju samo puške i pištolji.
Pronašli su minobacače, lansirne granate M-79, bazuke R-P. Zatim »Stejr
AKMs«, zapadnu kopiju »kalašnjikova AK-47«; »AUGs«, koji su bili odlično
oružje za ratovanje u džungli. Bilo je i dovoljno municije za sve vrste oružja, a u
poslednjem sanduku naišli su i na hiljade ručnih granata.
Kao dete kome je dopušteno da izabere samo jedan od više vrsta slatkiša,
Aksel je pažljivo uzeo ručnu granatu i stavio u džep. Izgledala je kao grejpfrut.
– Vreme je da pohvatamo zločeste dečake – pevušio je Aksel, izlazeći iz
skrovišta. Spremao se da vrati ploču koja je zatvarala ulaz na mesto. Bili je
krenuo za njim, ali je u poslednjem trenutku primetio jednu pušku naslonjenu na
zid, oko koje je bio obavijen redenik sa municijom. Bili je pomislio kako je to
dobro, staromodno oružje i poneo je sa sobom.
– Šta ste našli? – upitao je Tagart.
– Oružje – odgovorio je Aksel. – Dovoljno da se započne i dobije rat.
Spustili su se u podnožje rezervoara.
– Pa – upitao je Aksel – hoćemo li da ih pohvatamo?
– Mislim da ćemo morati – trezveno je odgovorio Tagart.
– Samo nas trojica?
– Mi ćemo početi – rekao je Tagart – a treba se nadati da će pomoć stići na
vreme.
– Čemu žurba? – upitao je Rouzvud.
Tagart je pokazao prema rezervoaru i rekao:
– Dok ste vi bili tamo, ja sam malo procunjao okolo. Tu nedaleko je jedna
baraka. Tamo su Dent, ona žena i Tomopolis. Sa njima je dvadesetak momaka
koji iz barake iznose sanduke i tovare ih u kamion. Imaju i helikopter.
– Koji model?
– Ne znam, fini, mali, ali u svakom slučaju, dovoljno brz da njime na vreme
stignu na aerodrom.
– Znači, onog momenta kad natovare kamione... – glasno je razmišljao
Aksel.
– Sve je propalo ako odu odavde.
– Nećemo uspeti da ih pohvatamo, čak ni ako bude vozio Bili – reče Aksel.
 Rouzvud se nasmejao.
– Ja sam za. Da počnemo odmah – rekao je Aksel.
Tagart se već izjasnio.
– Ja takođe – pridružio im se Bili.
Aksel se zadovoljno nasmejao i rekao: – Pa, konačno, momci, svi za jednog,
jedan za sve i sva ta sranja.
– Tačno – rekao je Tagart.
Aksel se okrenuo Rouzvudu.
– Bili, trebalo bi da se vratiš do kola i da uputiš poziv svima, policajcima –
puške na gotovs! Onda dovuci svoju guzicu ovamo, jer će nam tvoja pomoć biti
neophodna.
Bili je bio pošao kada ga je Aksel povukao za rukav i ozbiljno rekao: – Pazi,
ovo više nije igra. Biće čupavo!
Rouzvud ga je poslušao. Oprezno je krenuo, odmičući mic po mic. Pognuo je
glavu. Srce mu je kucalo kao da će iskočiti iz grudi.

Tomopolisov veliki »rols-rojs« bio je parkiran pored samog puta. Kola su

vredela oko dve stotine hiljada dolara. To znači, za deset miliona, koliko je
Tomopolis dobio od Denta, mogao je da kupi pedesetak takvih skupocenih
automobila.
Dent, Karla i Tomopolis častili su se šampanjcem koji je Tomopolisov
momak doneo iz malog frižidera ugrađenog u »rolsu«. Tagart i Aksel su prišli
dovoljno blizu i mogli su da čuju svaku reč.
– U koliko sati poleće avion? – pitao je Tomopolis koji bi bio najsrećniji da
je Dent već odleteo. Pa ipak, mislio je, sada zaista više ništa ne bi smelo da
krene naopako.
Dent je pogledao na sat.
– Za nekoliko minuta bićemo na aerodromu – rekao je pošto je video da je
njegov i Karlin prtljag već utovaren u helikopter. – Nema potrebe da žurimo. Ti
i tvoji momci možete ići kad budete gotovi.
Aksel je video jednu od Karlinih dugih nogu. Pomislio je kako nikada neće
biti u prilici da joj obrije noge... Šteta...
– Da li si obavestila Kostariku da večeras stižemo? – upitao je Dent.
Nasmejala se i protegnula se zadovoljno kao mačka: – Da i rekli su mi da će
kada stignemo šampanjac biti hladan.
»Malo sutra« – pomislio je Aksel i lupnuo Tagarta po ramenu. Obojica su se
odmaknuli od kuće.
Obišli su oko barake i gledali kako momci tovare oružje na jedan kamion.
Oni će sa Laksa otići verovatno ove noći. Aksel je zaključio da ima dovoljno
vremena da ih pokupe. Momke je nadgledao jedan od vozača, koji je bio i neka
vrsta predradnika. On se beše naslonio na kamion i nije mu padalo na pamet da
im pomogne.
 – Tagarte, imaš li olovku? – prošaputao je Aksel.
– Šta će ti sad olovka? – upitao je Tagart. – Nećeš valjda da pišeš pismo?
– Sad je pravo vreme – rejcao je Aksel uzimajući olovku. Brzo je napisao
poruku na pozadini nalepnice koju je uzeo iz tanka. Sve je još jednom pažljivo
proverio i gurnuo Tagarta.
– Ostani ovde – šapnuo mu je.
– Aksel, dovraga, kuda ideš?
– Da uručim poruku – rekao je Aksel i izvukao se iz svog skrovišta. Tagart je
gledao za njim, a onda je odmahnuo. Ipak je primetio da je prvi put ovih dana
prestala da ga boli ruka.
Vozač je hteo da krene upravo kada se pojavio Aksel. Prvo je pomislio da taj
crni momak radi za Denta ili Grka, jer mu inače ovde ne bi bilo mesta.
– Šta hoćeš?
– Poruka za Maksvela Denta, Imamo nevolja s drugim tankom. Vrlo je
važno.
– Što mu je ti ne daš? Ja sam samo vozač.
– Pa, strašno mi se žuri. Ali, ako Dent ne dobije tu poruku, spremi guzicu ti,
a ne ja.
Aksel je krenuo nazad. Vozač je gledao u poruku, a onda ipak sišao s
kamiona, ugasio cigaretu i otišao do šefa.

– Bilo mi je prijatno, Nikos – rekao je Dent rukujući se sa Tomopolisom. –

siguran sam da ćemo sarađivati i ubuduće.
– I ja se iskreno nadam – rekao je Grk uzimajući Dentovu u svoju snažnu i
dlakavu ruku. – I sledeći put sa manje, ovaj... bez neprijatnosti.
Naravno, pritom je mislio na krađu kod »Adrijana« i pucanje u Bogomila.
Nije više želeo da se bavi kriminalom koji se ne može počiniti uteleks-mašinom
ili kompjuterom.
– Naravno da neće – rekao je Dent. Ja ću od sada biti državni dobavljač... –
smejući se rekao je Dent.
– Biću srećan – uzvratio je Tomopolis – dok mi budete klijent, a ne
konkurencija.
Dent se podmuklo nasmejao. Već je čuo da se u Alžiru mogu dobiti puške
»FN automatik«, i to po upola nižoj ceni od one koju nudi Tomopolis.
– Biću vam veran klijent.
– Dobro – Tomopolis se okrenuo Karli. – Gospođice Fraj, bilo mi je veoma
prijatno. – Karlina ruka je iščezla ispod njegovih orgomnih brkova.
– Zbogom – rekla je ona i poželela da joj konačno pusti ruku.
Vozač kamiona je prišao i predao Dentu poruku. Dentovo lice je bilo
pepeljasto. Okrenuo se vozaču:
– Ko ti je dao ovo?
– Jedan momak. Ne poznajem ga.
 – Nadam se da nisu ioše vesti? – upitao je Tomopolis.
Poruka je bila šifrirana, onom jednostavnom šifrom s brojevima, koju je
Aksel naučio kao dete na detroitskim ulicama. Dent je brzo preveo poruku. Nije
bila opširna, ali je mnogo kazivala, To je značilo da su svi Dentovi brižljivo
pripremani planovi pali u vodu. I što je još gore, taj Foli je bio u blizini.
– Šta piše? – upitala je Karia.
– ‘Sreća te je napustila, potpis: Foli!’ – Dent je počeo normalnim tonom, a
završio urlajući. Okrenuo se Karli: – Taj prokleti kučkin sin!
Karla se razdragano nasmejala. Srediti Folija bio bi najzahvalniji deo ove
operacije. Želela je da ga dokusuri i, sad u poslednjem trenutku, pružila joj se
prilika.
– Foli? – upitao je Tomopolis. – Ko je taj Foli?
– Onaj sa zabave u »Plejboju«.
Tomopolis se smrknuo. Taj čovek je od njega napravio budalu, a on to nije
lako opraštao. Okrenuo se svojim snažnim, dobro naoružanim gorilama i rekao
im nešto na grčkom. Oni su repetirali oružje.
Karla je odnekud izvukla mašinku i pružila je Dentu. Ovaj je izvadio okvir i
proverio ga. Potražio je i našao još jedan magazin. Bio je spreman za bitku.
Karla je opasala pojas s municijom oko svog vitkog struka. Izvukla je veliki
»Den Veson 357«. Bila je lako uzbuđena. Mislila je da su dani borbe zauvek za
njom. U džepove je strpala desetak metaka. Ona i Dent su oprezno krenuli.
Tražili su Folija.
Aksel i Tagart su sve to posmatrali sakriveni iza jedne crpke.
– Pa nasmejao se Aksel – jesi li spreman za bitku kod Beverli Hilsa?
– Imam li izbora? – nasmejano je upitao Tagart.

Bitka kod Beverli Hilsa je počela, kao što se moglo i predvideti – pucnjem.
Bilo je to jedno zaista snažno »beng« za koje je bio odgovoran Aksel. On i
Tagart su se odmakli od barake i sakrili iza nekog stenja, očekujući da neprijatelj
dođe na nišan. Aksel je, onda, rešio da bitku počne u velikom stilu. Izvukao je
osigurač granate koju je poneo iz Dentovog arsenala.
Zapanjeni Tagart je gledao kako se Aksel prikrada rezervoaru i baca bombu
kroz sada otvorena vrata. Tagart je zažalio što nema vremena da iskopa rov, ali
umesto toga stigao je samo da zabije glavu u zemlju, i da guzicu dobro zakloni
iza stene. Aksel je dotrčao nazad i bacio se iza prvog većeg kamena. Onda su
čuli Rouzvudov glas. Aksel se okrenuo i ugledao Bilija kako stoji kao jarbol,
uspravan i nezaštićen od pola tone eksploziva koji samo što ne ode u vazduh. –
Šta dalje, momci? – upitao je radoznalo.
Aksel je skočio i dograbio ga za jaknu. Povukao ga je na tle.
– Zakloni se, Bili – povikao je.
– Zašto?
 Aksel mu više ništa nije rekao. Samo ga je zagnjurio u blato, prigušujući
dalja pitanja.
Tomopolis, Dent, Karla i nekoliko gorila upravo su stigli u podnožje brda
kada je odjeknula eksplozija. Ne jedna ili dve, već čitava serija. Zaglušujući
tresak se čuo i u dolini, prema Beverli Hilsu, odjeknuo je miljama daleko, čak
do Santa Monike. Vatrena fontana suknula je u nebo. Aksel je osećao vrelinu na
leđima. Mnogi vlasnici kuća u okolini proklinjali su trgovce što su im prodali
kuću pored živog vulkana.
Snaga prve eksplozije oborila je Denta i njegovo društvo na zemlju. Kad se
jedan od gorila uspravio, pao je pokošen metkom. Nije pucao ni Aksel niti
njegovi prijatelji. Bio je to deo municije svih vrsta i kalibara koja je praštala i
letela po dolini kao kokice. Čuli su se i manje pitomi zvuci kada bi eksplodirala
municija većeg kalibra, a zapaljene rakete i granate raznele su stranice
rezervoara. Kiša metala rasprštala se po kotlini.
Uz tutnjavu i praštanje, čuo se još jedan zastrašujući zvuk. Konji, koji su
dotle mirno pasli, poludeli su od straha. Krenuli su u stampedo, njišteći i bežeći
što dalje od strašnog zvuka. Nekoliko ih je palo pokošeno mecima. Izgledalo je
kao da je vazduh pun eksploziva. Za nekoliko sekundi njihov pašnjak se
pretvorio u jezero crvenog mulja u kome je ostao tek poneki prevrnut busen
trave.
– Sranje – procedio je Aksel – a još nismo ni počeli da pucamo.
Nije morao dugo da čeka. Provirio je preko svog kamena i Tomopolis ga je
primetio. Njegove gorile su krenule prema Foliju. Išli su pažljivo, od stene do
stene, dok je oko njih praštala zapaljena municija i leteli komadi odvaljenih
stena.
Aksel je gledao kako napreduju i poželeo da kaže:
»Proplivali smo, narode«, ali je znao da bi Tagart pomislio da je totalno
poludeo. Sem toga, bilo je jasno da su i oni svesni opasnosti.
Aksel je pogledao preko stene i video da Dent i Karla ostavljaju Tomopolisa
i njegove ljude. Pognuvši se, trčali su prema helikopteru. Spremali su se da
zbrišu. Bilo je očigledno da je eksplozija uzbunila sve policajce u južnom delu
zemlje. Dovraga s Folijem, dogorelo je do nokata. Sada se radilo o glavi. Morali
su da se spasavaju.
Ali, Aksel je imao druge planove.
– Tagarte, Bili! Možete li da me pokrivate?
– Možemo da pokušamo – odvratio je Tagart.
– Dobro – Aksel se otkotrljao levo od stene, a istog trenutka su
Tomopolisovi ljudi počeli da pucaju. On je, krivudajući, pretrčao deo brisanog
prostora, mrmljajući sve moguće molitve koje su mu padale na pamet. Čim je
Aksel napustio zaklon, Tagart se prebacio na njegovo mesto i počeo da puca
prema grebenu na kome su ležali Tomopolisovi ljudi. Jedan od njih je klonuo na
tle i ispustio oružje. Nije se pomerao.
Tagart nije primetio jednog od njih kako nišani na njega. Kad mu je pored
uha odjeknuo pucanj, pomislio je da je neko bacio granatu u njegovo skrovište.
Umesto rupe od granate, ugledao je Rouzvuda sa zadimljenom četrdeset
četvorkom. Elegantno odelo Tomopolisovog gorile koji je ciljao na Tagarta bilo
je pretvoreno u krpice, a i on, sličan krpi ležao je u blatu.
Bili se približio Tagartu i ponosno rekao:
– Jesi li video? Pogodio sam jednog.
U tom trenutku njihov zaklon se usijao od paljbe koju su osuli na stene
Tomopolisovi ljudi.
– Bože, zaklinjem ti se da više nikad neću zapaliti cigaru ako sprečiš Bilija
da ubuduće pravi ovakve gluposti – usrdno se molio Tagart.
Bili se nasmejao i ponosno odmerio svoju grdosiju.
– Hajde da im opet malko potprašimo pete. To od nas i očekuju, zar ne?
Rouzvud i Tagart su se izvijali kao kobre i pripijali se uz stenu, osipajući
paljbu na Tomopolisove ljude. Iznenađeni napadom s brega, ovi su potražili
zaklon. Dok su se pribrali i pripremili da uzvrate vatru, Bili i Tagart su se
prikrili i napunili magazine svojih pištolja. Tagart se odjednom umirio i prestao
da puni okvir.
– Hej, šta je? – upitao ga je Rouzvud.
– Pst, slušaj...
Rouzvud se umirio, a onda nasmejao. Čuo je zvuk koji mu je zvučao kao
najlepša muzika. Stotine sirena približavalo se bojištu. Policijska kola su hitala
krivudavim putem u brda.
– Konjica – oduševljeno je povikao Rouzvud. Namestio je magazin na svoju
pucaljku i, kao da je besmrtan, skočio na noge i ispalio šanžer na Tomopolisove
ljude.
Tagart je pomislio kako je ipak bolje pušiti cigare nego poštovati zakletvu,
jer Bilija to neće opametiti, pa je i sam počeo da puca.
Zaduvan i uzbuđen, Aksel je stigao do barake na drugom brežuljku, koja je
bila Dentov glavni štab. Aksel je video da ima nekoliko prostorija i štalu. S
pištoljem u ruci, prikradao se kao mačka od sobe do sobe. Karla i Dent mora da
su još tu...
Kundakom je razvalio vrata. Dotrajale daske šu brzo popustile. Umesto
svetskog rata koji je tutnjao napolju, ili konjskog stampeda i njištanja, ovde je
vladala zastrašujuća tišina u koju su spoljni zvuci dopirali kao iz daljine. Bar se
Akselu tako činilo. Pomislio je da diše suviše glasno, a kucanje srca je ječalo
kao crkvena zvona.
Odjednom, zid iza Aksela je eksplodirao. Bacio se u ugao i ugledao Karlu
kako puca na njega iz svog »magnuma«. Instinktivno je povukao oba obarača.
Iverje je poletelo s vrata, ali Karle više nije bila tamo.
Aksel je i dalje ležao na podu. Ponovo je napunio pištolj. Nije bio
nezadovoljan. Mislio je kako je Karla verovatno nervozna čim ga je promašila, a
imala ga je na nišanu. Za strelca njenog kalibra, to je bio neuspeh.
U tom trenutku Dent se stvorio niotkud. Imao je mašinku i pogled ubice.
Oružje je zaštektalo, šarajući pod i zidove na mestu na kome je pre nekoliko
sekundi ležao Aksel. On se bacio među burad za naftu, tražeći zaklon, dok je
kiša metaka pljuštala oko njega.
– Skini mi se s vrata – vikao je Dentu, pucajući iz sve snage po maloj sobi.
Onda je provirio iznad bureta, nadajući se da će videti Denta na podu. Ali,
razočarao se. Ni traga od Denta ni od Karle. Ulazna vrata su se još njihala na
šarkama. Spolja se čuo zvuk motora.
Aksel se otkotrljao napolje, spreman da odgovori na Karlinu vatru i da se
baci u najbliži zaklon. Ali, ništa od svega. Karla je bila u helikopteru zajedno sa
svojim gazdom. Rotor je upravo počeo lagano da se okreće.
I Aksel je čuo policijske sirene. Ali nije imao vremena da čeka. Bacio se do
hrpe sanduka. Našao je jedan poluotvoren i pogledao unutra. Kao poručene, bile
su to granate M-79. Aksel je dohvatio jednu, otkočio je i zavitlao prema
helikopteru koji se baš bio odlepio od zemlje. Aksel je želeo da pogodi i razbije
staklenu kabinu. Ali, nije imao iskustva s lansirnim granatama. U Detroitu ih
nije mnogo upotrebljavao.
No, gađao je što je bolje umeo. I, promašio je kabinu, a pogodio jedan rotor.
Helikopter se zatresao, rotor je eksplodirao i mašina je počela da pada prema
zemlji. Za trenutak je dotakla tle, a onda je rezervoar eksplodirao i plamen je
liznuo u nebo.
Kad se helikopter survao Aksel se bacio na zemlju. Onda je otpuzao pod
kamion, da bi izbegao zapaljene komade helikoptera koji su leteli okolo.
Kada je Aksel izvirio iz svog skloništa, video je uništenu letilicu, izvaljenu
na bok. Gorela je kao velika baklja.
Video je i Denta kako se trkom udaljava. Aksel je pomislio da on sigurno
ima više života.
Dent se bacio iza jedne pumpe. U ruci je i dalje imao mašinku. Odlučio je
da, ako treba da umre za nekoliko minuta, i tih nekoliko iskoristi da smrsi konce
Akselu Foliju. Pripremio se i čekao priliku. Bolela ga je noga. Nešto ga je
pogodilo, ali on više nije mario za to. Hteo je samo Folija.
Aksel je ponovo napunio pištolj i, pognuvši se, obišao oko barake. Pretrčao
je deo brisanog prostora. Uspeo je da primeti da sa brda, na Tomopolisove ljude,
pucaju i uniformisani policajci. Nije mario ni za to. On je hteo Denta. A kada ga
dobije, pronaći će Karlu, ma gde bila.
Ugledao je nekog zgrčenog na zemlji i potražio zaklon. Nije želeo da ga
ubiju ni Dent, ni Tomopolis, ni policija, što se u ovom haosu lako moglo desiti.
Aksel je pogledom potražio Denta. Ugledao ga je iza pumpe. Otkotrljao se u
stranu i malo potom stajao je iza leđa nesuđeog trgovca oružjem. Nanišanio je u
njegovu glavu.
Ali, u njegovoj prirodi nije bilo da puca s leđa. Pomislio je kako će sve ličiti
na kaubojski film, ali je ipak rekao:
– Hej, Maks, uživao si, ali sad ispadaš iz igre.
Aksel je zaista očekivao da se Maks preda. Konačno, pored njega je stajao
pajkan, s pištoljem u ruci, i jednostavno nije bilo šanse da se izvuče. Maks Dent
je mislio da šansa ipak postoji.
 Izvio se kao riba i iz mašinke opalio prema Akselu. Ovaj je pomislio:
»Ako je to ono što želiš... izvoli.« I povukavši obarač, poslao je Maksvela
Denta u pakao. Za Akselov ukus, ovo je bilo isuviše nalik pogubljenju.
Nije žurio da ponovo napuni pištolj. Policajci su počistili Tomopolisove
ljude. Pretpostavio je da je Karla stradala u udesu, jer od onda nije video njene
duge noge. Sve je bilo gotovo.
Ali, nije. Stojeći pored Dentovog tela, Aksel je osetio cev na leđima.
Trgnuo se, ali se setio da mu je pištolj prazan. Nije mogao da učini baš ništa.
Aksel je osetio miris parfema i dobro je znao ko mu stoji iza leđa, spreman
da ubije.
– Izgleda da je ovo zbogom, Aksele – rekla je zadihano Karla.
– Karla, znam da ćeš teško promeniti mišljenje...
– Uopšte ne nameravam da ga promenim – odrezala je Karla i otkočila
pištolj.
U Akselovim ušima taj zvuk je bio jači i od one eksplozije rezervoara, pre
pola sata.
– Karla – počeo je Aksel – ubistvo pajkana je ozbiljan...
Njegove reči je zaglušila revolverska paljba. Kao da mu je pucalo u glavi.
Aksel je u trenutku pomislio da je mrtav. Onda je pored nogu ugledao slap plave
kose. Pogledao je okolo. Karla je ležala na zemlji, licem u blatu, a divnom
negovanom rukom i dalje je držala pištolj. Mlaz krvi joj se slivao niz kosu. Malo
dalje stajao je Tagart, a njegov pištolj se još dimio.
Sada je u igri bilo nekoliko stotina policajaca. Svetla na njihovim
automobilima razbijala su sumrak. Glasovi i pištanje radija ispunjavali su
vazduh. Čule su se i sirene ambulantnih kola, koja su tandrkala lošim putem.
Nikos Tomopolis je zatražio da govori sa advokatom.
Aksel se opustio, kao da mu je neko izvukao utikač. Abecedna banda više
nije postojala, tri pajkana su se osvetila za napad na svog druga Bogomila.
Bitka kod Beverli Hilsa bila je završena. I dobri momci su pobedili.
Aksel se pitao kako će sve to objasniti inspektoru Todu.

Ili, na primer, kako će to objasniti inspektoru Lucu.

Pred Akselom, Rouzvudom i Tagartom stajao je novi veliki posao. Trebalo
je otići kod kapetana Bogomila i zamoliti ga da on sredi stvar sa inspektorom
Todom. On bi starom šefu morao da objasni zašto su tri drugara započela bitku
kod Beverli Hilsa; zašto su dva saobraćajca i jedan detroitski pajkan uzeli sebi
slobodu da rešavaju već »rešen« slučaj i zašto su ubili jednog od najbogatijih
građana Beverli Hilsa, Maksvela Denta, i njegovu pomoćnicu Karlu Fraj.
Ali, u Beverli Hilsu događaji se obično odvijaju onako kako se najmanje
očekuje. Pomoć u razjašnjavanju čitavog slučaja stigla je sa sasvim neočekivane
strane. Nikos Tomopolis im je pomogao da se iščupaju iz nevolje. On je
zatražio, i bilo mu je dozvoljeno, da vidi svog advokata. Ovaj mu je posavetovao
da sve prizna i potvrdi sve navode Aksela, Rouzvuda i Tagarta. Advokat je
trgovcu oružjem objasnio da će, ako sarađuje, dobiti blagu kaznu, a ako i dalje
bude tvrdio da je nevin, ne gine mu između sedam i devet godina zatvora.
Tomopolis je odlučio da propeva.
A najbolje od svega bilo je to što ga nije saslušavala policija sa šefom
Lucom na čelu. Gradonačelnik Egan, za koga je Luc davno tvrdio da je čovek od
velike političke moći i odlučujučeg uticaja na to ko će biti šef policije rešio je da
iskoristi tu moć: šupirao je Luca, a za šefa imenovao Endrjua Bogomila.
Tako je Bogomil u odeljenju intenzivne nege postao kapetan. Kada se
nekoliko dana kasnije probudio, blaženo nesvestan pustoši koju je Aksel Foli
napravio zbog njega u protekla sedamdeset dva časa, njegova ćerka Džen i
gradonačelnik Egan su bili pored njega – da mu saopšte vest o unapređenju i da
s njim podele radost.
Bogomil je imao samo jedno pitanje:
– Da li je Aksel bio ovde?
Džen je zaplakala od sreće. Njen otac se osvestio, bio je ponovo zdrav i
pribran da shvati kako je samo Aksel Foli za tako kratko vreme mogao stati na
rep abecednoj bandi.

Tagart je pokupio Aksela ispred Rozenbergove vile sutradan posle bitke i

obavestio ga o svemu što se zbivalo poslednjih dvanaest časova. Onda su otišli
po Rouzvuda i sva trojica su se odvezli u sedište policije Beverli Hilsa.
Aksel je bio zadovoljan zbog svojih prijatelja. Ali, pred njim je bio problem:
što će biti sa njegovim položajem u Detroitu. Ipak, nije se mnogo uzbuđivao.
Uradio je što je planirao i to je za sada bilo dovoljno.
Ipak, Tagart mu je skinuo brigu s vrata. Kad su, ulazeći u zgradu prošli pored
recepcije, Tagart se lupio po čelu.
– O, da. Ima još nešto...
– Još nešto? – upitao je Aksel.
– Naš gradonačelnik celo jutro razgovara sa vašim – rekao je Tagart.
Aksel je zastao i upitao:
– Kako to misliš, vaš gradonačelnik, naš gradonačelnik? Ja nemam
gradonačelnika. Ja imam inspektora.
– Koliko sam ja čuo – dodao je Rouzvud – gradonačelnik Egan je ubeđivao
detroitskog da sredi da te prime na posao.
– Nije valjda – rekao je Aksel – I, je li uspeo?
– E, to ne znam.
– Pa, treba se nadati.
 Dok su išli hodnikom prema šefovoj kancelariji, sreli su Luca koji je dolazio
odande. Nosio je hrpu hartije, fascikle i neke lične stvari. Bidl je išao iza njega,
gurajući stolicu na točkovima na kojoj je bilo još kojekakvih sitnica.
– Šta, Luc je upropastio stvar, a za nagradu dobio veću kancelariju? – upitao
je Aksel.
– Nije to u pitanju. Imamo novog šega – prošaputao je Rouzvud.
– Luc je dobio nogu?
– Preselio se u istoriju – radosno je rekao Tagart.
Aksel se našao licem u lice s Lucom.
– Hej, Hari, čujem da si dobio nogu!
Luc je zastao i podrugljivo se nasmejao.
– Možda nisam samo ja, Foli.
– Da – rekao je Aksel – i ja sam Ali, ja sam mlad, lep, brilijantan i pametan.
– Prešao je rukom preko čela. – Ja ću se vratiti na posao. I mislim da bih mogao
da ti ponudim da radiš kao tajni pajkan u Detroitu.
– Mogao bi, stvarno?
– Da. Čuj, Hari, da li bi voleo da se prerušiš u ženu?
– Baš smešno – ljutito je rekao Luc. – A sad mi se miči s puta. – Luc je
otperjao dalje, a verni Bidl za njim. Čuli su Bidla kako govori Lucu!
– A zašto nisi porazgovarao s njim? Detroit nije loš grad; uostalom, mnogi
pajkani se maskiraju kad rade na otkrivanju trgovaca drogom.
– Pa – upitao je Aksel Bilija i Tagarta – ko vam je novi šef? Da pogađam?
Pusti me da pogodim! Frenk Sinatra! Jesam li u pravu? Kažite da sam pogodio!
– Pogrešio si – radosno je rekao Tagart. – Nego, požurimo, on te čeka.
Za Lucovim starim stolom sedeo je Bogomil. Bio je u bolničkoj odeći i u
kolicima, ali je izgledao dobro. Videlo se da će se oporaviti. Nasmešio se
Akselu.
– Endrju – rekao je Aksel – omršavio si!
– Pst! – rekao je Bogomil, stavljajući prst na usta – uznemiravaš
gradonačelnika.
Egan je sedeo na kauču i telefonirao.
– Razgovara sa nekim ko može odigrati glavnu ulogu u tvojoj budućnosti.
– Pa – počeo je Aksel staru igru sedajući na stolicu – kaži mi, Endrju, hoćeš
li ikada postati šef?
– Postao sam – nasmejao se Bogomil. – I ti bi trebalo da padneš u komu na
nekoliko dana. Možda bi se probudio kao komandir.
Egan je stavio ruku preko slušalice.
– Možda može i bez kome. Detektive Foli, razgovaram sa vašim šefom,
inspektorom Todom.
– Tod... – rekao je Aksel. Mogao je da pretpostavi da je Egan u razgovoru s
Todom naučio reči za koje dotad nije znao ni da postoje. Aksel je pomislio kako
je bolje da odmah potraži novi posao. A koje bi mu mesto za početak bilo bolje
nego kod njegovog starog prijatelja Bogomila? Uostalom, širok je svet...
 – Ja razgovaram sa šefom policije Beverli Hilsa – rekao je Aksel.
– Tačno – nasmejao se Bogomil – i sve što kažeš može biti upotrebljeno
protiv tebe.
– I sve drugo može – rekao je Aksel.
Bogomil mu je pružio ruku. Aksel ju je protresao.
– Nemaš pojma, Aksele, koliko sam ti zahvalan.
– Pa, Endrju, i ti bi mogao da učiniš nešto za mene. Pošto sam ja bez posla,
mislim da bi ti kao šef policije mogao...
Endrju je prebledeo. Da li je Beverli Hils spreman da primi Aksela Folija?
Bogomil je mislio da nije. Srećom, gradonačelnik mu je priskočio u pomoć.
Jednim uhom je čuo šta Aksel pita novog šefa policije. Zato je glasnije
rekao:
– Inspektore, rekao sam vašem gradonačelniku da smo vam veoma zahvalni
što ste odobrili Foliju da nam pomogne oko ovog slučaja. On je izuzetan
detektiv.
– Ja sam šta? – pitao je Tod – Foli je šta? – Tod je sasuo gimilu
komplimenata na račun Aksela, tako biranim rečima da je Egan pocrveneo.
– Jeste... ovaj... on zaista na specifičan način...
– Specifičan... – zaurlao je Tod – taj kučkin sin nikog ne zarezuje...
– Aksel nam je rekao, inspektore Tod, da je sve što zna naučio pod vašim
pokroviteljstvom...
Mojim šta? – viknuo je Tod. – Je li on tu?
– Da, jeste – rekao je Egan.
– Dajte ga ‘vamo!
Aksel je prihvatio slušalicu kao da je bomba za koju se ne zna kad će
eksplodirati, a niko ne zna da je demontira.
– Ćao, inspektore – rekao je najljubaznijim glasom.
Tod je kao i obično, želeo da razgovara s Folijem, i kao i obično, kada je bio
u prilici da to uradi, nije mu se radovao. Inspektor je pogledom okrznuo Džefrija
Fridmana, koji je sedeo u njegovoj kancelariji sa teškim gipsom na nozi.
– Aksel! Kakvo pokroviteljstvo? I šta ti znači ono sranje da si sve naučio od
mene?
– Zaista, ništa posebno, šefe – Aksel je, u stvari, bio srećan što čuje kako
Tod urla na njega. To je već ličilo na svakodnevicu. Ponovo je uspostavljen red
u svemiru. Kada bi Tod prestao da viče, Aksel je mislio da bi se otopio polarni
led, ili bi planeta Saturn izletela iz orbite i tresnula u Indijanu. Odjednom je
osetio čežnju za Detroitom, za otrcanom detektivskom sobom i za kriminalcima
koji rade kao kriminalci.
– Ljudi ovde u Kaliforniji govore gluposti. Mislim da to ima veze sa
blizinom okeana, inspektore.
Tod je odmahnuo glavom.
 – Ja stvarno ne znam kako ti radiš, Foli. Juče sam ti dao nogu, a danas
gradonačelnik Detroita hoće da mi uruči specijalnu pohvalu što sam te poslao
kao ispomoć policiji Beverli Hilsa.
– Zaista mislim da ste je zaslužili – ozbiljno je rekao Aksel.
Tod ga nije slušao. – I još dve stvari. Prvo, tvoj tajni ortak Džefri je slupao
»ferari« i još se dobro udesio.
– Aksele – vikao je Džefri nadajući se da će ga Aksei čuti – nisam ja nego
Beverli, moja verenica i njena mama.
– Rasturio »ferari« – zakukao je Aksel – Džefri, kako si mogao!
– Jebeš »ferari« – zauriao je Tod. – Druga stvar, pošto si postao heroj u
Kaliforniji, želim da svoju guzicu smestiš u avion i postaneš heroj u Mičigenu.
Već dva dana mi duguješ jedan slučaj.
Aksel se nasmejao i pomislio kako dobro zvuči ovaj poziv kući. Sve je,
dakle, zaboravljeno.
– Stižem, inspektore – rekao je srećno.
– Dobro – rekao je Tod i prekinuo vezu.

Aksel je otišao do svoje privremene kuće da pokupi ono malo svojih stvari.
Tagart i Rouzvud su ga čekali napolju. Šef Bogomil ih je posalo da Aksela
odvezu na aerodrom. Približavao mu se dugom prilaznom alejom. Čežnjivo se
osvrnuo i pogledao kuću. Voleo bi da opet stanuje u sličnoj gajbi.
– Zaista ideš kući, Aksele? – upitao je Rouzvud. – Čini mi se da zaslužuješ
odmor.
– Ne, Bili. Vreme je da se vratim. Ovde sam se umorio. Borba sa divnim
srednjoameričkim uličnim nasiljem, to će biti pravi odmor.
Tagart mu je pružio ruku. Aksel ju je zgrabio i srdačno protresao.
– Čuj, stari, ima u Detroitu nekoliko ženskih...
– Aksele – prekinuo ga jeTagart, crveneći u licu.
– Ne, stvarno, ima tamo dobrih žena koje će znati da ti ugreju leđa, skuvaju
ručak i podmažu trideset osmicu.
Tagart je zbunjeno gledao u stranu.
– Morin se vratila ubacio se Rouzvud u razgovor.
– Tagarte, majstore! – nasmejao se Aksel – nije mogla da živi bez tebe.
Tagart je gledao u svoje cipele. Vrhom jedne šarao je po prašini.
– Nije to. Njena mama nema kablovsku televiziju.
Aksel se nasmejao i ubacio torbu u auto. Otvorio je vrata.
– Hej – rekao je Rouzvud – nas su poslali da te odvezemo na aerodrom.
– Ne – odvratio je Aksel – radije ću sam. Trebalo bi da vratim kola, da se
oprostim, i tako to.
Dugački crni »rols-rojs« se zaustavio pred kućom. Aksel se izbečio. Činilo
mu se da zna ko je u tim kolima. Seo je za upravljač svog »kadilaka« i upalio
motor.
Rouzvud ga je lupnuo po ramenu.
 – Hvala, Aksel.
– Čuvaj se, Bili – Aksel je gledao kako vozač pomaže jednom starijem paru
da izađe iz automobila. Čovek i žena išli su prema kući začuđeni što radovi još
nisu završeni.
Tagart je upitao:
– Možemo li učiniti još nešto za tebe?
Aksel je ispalio:
– Pa, ima nešto...
– Reci samo – rekao je Tagart osećajući kako u njemu raste napetost.
Aksel je spustio ključeve od kuće Tagartu u ruku.
– Objasni Rozenbergovima šta si radio u njihovoj kući.
Mahnuo je zapanjenim momcima i dao gas. Auto je krenuo niz Hilkrest,
napuštajući Beverli Hils, Aksel se slatko smejao.
Rouzvud i Tagart su se okrenuli i ugledali Rozenbergove.
Za trenutak, Bili je pomislio kako bi bilo jednostavno da se ubije, nego da
razmaženim milionerima objasni šta se dogodilo. Progunđao je:
– Biti sa Akselom i nije tako zabavno kao što mi se do malopre činilo...

Prevela s engleskog: Teodora Razumenić-Peričin

KRAJ
 T. H. Grejč

OSVETA SAMOUBICE

– Ne vredi da me ubeđuješ, Džime! – reče Lorna Hendriks. – Više te ne

volim i napustiću te!
– Ali, Lorna! – preklinjao je čovek. – Za nama je dvanaest godina. Venčali
smo se sasvim mladi a sada smo ozbiljni ljudi. Zar se ne sećaš?...
– Sećam se svega, ali ne vredi! Tebi nikada neće biti jasno da žene nekoga
mogu užasno da vole a da im kasnije taj čovek apsolutno ništa ne znači. Da su
potpuno ravnodušne prema njemu. Upravo to se meni dogodilo.
– Lorna...
– Ne vredi, Džime. Jednostavno, više te ne volim.
– Ne moraš me voleti. Možemo nastaviti da živimo zajedno. Priviknuti smo
jedno na drugo, imamo mnoge zajedničke interese...
– Ne! Ne! – energično je odmahnula glavom. – Nemoj se truditi, Džime! To
bi možda i moglo tako da ne volim drugog muškarca. Shvati me, zaljubila sam
se, Džime! Zaljubila kao tinejdžerka! Volim ga i više ne mogu da zamislim život
bez njega!
– To znači...
– Znači da tebe više ne volim. To sam ti već rekla.
– A ja?
Raširila je ruke.
– Ne mogu ti pomoći, Džime. On je mlađi, lepši, zgodniji, potičemo iz istih
socijalnih slojeva, uvek imamo o čemu da razgovaramo... Ti i ja smo se već
zasitili jedno drugog, Džime. Uglavnom ćutimo, nemamo o čemu da pričamo...
Govorimo jedino o prokletom novcu... Možda on objektivno nije ni za tvoj mali
prst, čak je i verovatno da je tako, ali šta to vredi kad meni znači sve! Takve smo
mi žene, Džime. Ne mogu reći čak ni da mi te je žao... Više mi ne značiš ništa.
– Onda?...
– Odlazim, Džime. Napuštam te. Odlazim kod Boba. Formalnosti oko
razvoda možemo srediti i kasnije. Srećna je okolnost što nemamo dece jer bi to
komplikovalo stvari. Ovako, sve će biti jednostavno...
Ćutao je i pokrio lice rukama.
Ramena su mu se tresla od bezglasnog plača.

Džim Hendriks stajao je na uzanom simsu na dvadeset i sedmom spratu

hotela »Bronson«, na uglu ulica Henezi i Grin. Dole, ispod njega, dvadeset i
sedam spratova niže, ljudi su izgledali kao mravi a automobili kao kutije od
šibica.
Neki od prolaznika ga je slučajno primetio i pokazao je na njega prstom.
Ljudi i žene su zastajali i ubrzo se dole okupila masa sveta. Automobili su trubili
jer je ulica postala zakrčena. Ubrzo su stigla vozila hitne pomoći, vatrogasaca i
policije.
Saobraćaj je obustavljen a masa radoznalaca se stalno uvećavala.
Džim Hendriks je i dalje mirno stajao na simsu.
Čekao je i sva ta gužva koju je stvorio nije ga ni najmanje uzbuđivala.

Spremačica proviri kroz prozor.

– Hej, gospodine! Šta tu radite? Dolazite ovamo!
Džim Hendriks joj ne odgovori.
Nije je ni pogledao.
Uklonila se sa prozora i nekoliko trenutaka kasnije pojavio se hotelski
detektiv.
– Gospodine! Nemojte praviti budalu od sebe! Dođite ovamo!
Džim Hendriks je ćutao.
– Kako ste samo ušli u zgradu i stigli ovamo? Proverio sam u knjizi gostiju.
Niste upisani!
Džim Hendriks je izgledao kao da ga ne čuje.
A možda ga i nije čuo.
– Zašto želite to da učinite?
Nije odgovorio.
Hotelski detektiv slegnu ramenima i skloni se.
Džim Hendriks je gledao dole.
Vatrogasci su raširili veliko platno i zategnuli ga.
Reportažna kola nekoliko lokainih televizijskih stanica su stigle i tehničari su
užurbano postavljali kablove i kamere. Fotoreporteri i novinari gurali su se da
zauzmu što bolje mesto.
Na prozoru se pojavi direktor hotela.
– Hej, gospodine! – pozvao ga je. – Ja sam direktor ovog hotela. Zovem se
Arčibald Bronson.
Direktor je bio niskog rasta, debeo i imao je okruglu glavu bez ijedne vlasi
kose. Ćela mu se presijavala od bezbrojnih kapljica znoja.
– Ako ne skočite daću vam pet hiljada dolara, gospodine! Pet hiljada lepih,
zelenih dolara! To nije mala svota!
Džim Hendriks je ćutao.
– Uništićete mi reputaciju hotela, dodavola! – gubio je nerve Arčibald
Bronson – Gosti ne vole da odsedaju u hotelima sa čijih prozora skaču ljudi!
Upropastićete me! Evo, šest hiljada dolara su vaši ako se mirno vratite u sobu i
spustite se dole liftom. Uzmite šest hiljada dolara i idite!
Džim Hendriks je ćutao.
Ćutao i čekao.
Pored direktora, na prozoru se pojavi uniformisani policajac.
– Hej, prijatelju! – pozvao ga je. – Nemoj to činiti! Nemoj skakati! Ako se
mirno vratiš direktor hotela će ti dati novac a mi protiv tebe nećemo podnositi
nikakvu prijavu. Dajem ti reč! Vrati se, uzmi novac i slobodno idi! Hej, čuješ li
me?
Lice samoubice bilo je kao isklesano od kamena.
Nijedan mišić nije mu se pomerio.
Stajao je nepomično, kao ukočen.
– Šta da radim? – kukao je direktor hotela. – Taj ludak će zaista skočiti!
Uniformisani policajac je razmišljao.
– Izaći ću kroz prozor i po ispustu probati da dođem do njega. Pre toga
vezaćete me debelim užetom i čvrsto držati drugi kraj. Zgrabiću ga i dovući
ovamo.
Džim Hendriks polako okrenu glavu prema njemu.
– Ako to pokušate odmah ću skočiti! Upozoravam vas!
Malo se pokrenuo i gomila dole, dvadeset i sedam spratova niže, zaurla od
uzbuđenja.
Snimatelji uključiše filmske i televizijske kamere.
Policajac odustade.
Nekoliko minuta ništa se nije događalo a onda se na prozoru pojavi nov
čovek. Imao je oko trideset godina, bio je visok i snažan, širokih ramena, smeđe
kose i duguljastog, inteligentnog lica.
Policajac i direktor hotela se ukloniše
Pridošlica se nagnu kroz prozor.
– Hej, gospodine! – pozvao je tihim, mirnim glasom. – Gospodine,
pogledajte me.
Džim Hendriks polako okrenu glavu ka njemu
– Ja sam Robert Triskaro, policijski psiholog predstavi se čovek na prozoru
kultivisanim glasom. Došao sam da razgovaram sa vama
– O čemu? – upita Hendriks.
– O vama i o tome što želite da učinite blago nastavi policijski psiholog. –
Zašto ste se ndlučili na samoubistvo? Time ništa nećete rešiti.
Džim Hendriks je ćutao.
– Zbog posla?
– Ne!
– Neizlečiva bolest?
– Ne!
– Onda je sigurno u pitanju žena! – nasmeja se Robert Triskaro. Čoveče, zar
zbog neke drolje da se ubijete? Pa svet, je pun žena i samo glupaci nalaze u
njima neke razlike! One su manje ili više sve iste! Zbog žene se ne vredi ubijati,
gospodine! Sa ženarna je isto kao sa fotografijama: neka budala pobožno čuva
negativ od koga drugi uzimaju kopije!
Džim Hendriks je pažljivo slušao.
Kad će se sve ovo već jednorn završiti, pomislio je sa dosadorn.
– Kao i svi neiskusni ljudi i vi preuvelićavate razliku izmedu jedne i druge
žene – nastavi ubedljivo da govori policijski psiholog. – One nikad ne vide ono
što činimo za njih nego samo ono što ne činimo. One su kao zagonetke, prestaju
da nam se sviđaju onog trenutka kad ih odgonetnemo. Bolje je živeti u pustinji
nego sa besnom ženom! Žena ne zaslužuje da se muškarac zbog nje ubije!
Kakva gomila otrcanih fraza, sa dosadom pomisli Džim Hendriks. Hoće li taj
čovek već jednom preći na stvar?
– Hajde, pružite mi ruku! – iznenada, sugestivnim glasom reče Robert
Triskaro. – Zašto da stojite tu na suncu, kad možemo zajedno sedeti ovde, u
hladnoj sobi i uživati u razgovoru uz rashlađen viski! Hajde, pružite mi ruku!
Nagnuo se kroz prozor i pružio ruku prema čoveku na simsu. Hendriks
neodlučno pođe prema njemu ali se zaljulja i skoro pade. Gomila dvadeset i
sedam spratova niže zaurla od zadovoljstva. Kamere se ponovo uključiše.
– Ne... ne mogu! promuca Hendriks. – Vrti mi se u glavi! Ne mogu da se
pomerim! Pašću!
Psiholog opkorači prozor i izade na sims. – Samo polako, polako – govorio
je mirno i sugestivno. – Nemojte se uzbudivati! Sve će biti u redu! Evo vam
moja ruka. Pokušajte sad da je uhvatite!
Hendriks se nagnu ali ne uspe.
– Ništa, ništa! – i dalje je mirno govorio psiholog.
Pustio je prozor i polako, preko ispusta krenuo ka Hendriksu.
– Evo vam moja ruka. Uhvatite je i polako ćemo krenuti natrag. Imamo
svega dva metra do prozora a sims je dovoljno širok da se po njemu hoda. Samo
nemojte gledati dole, da vam se ponovo ne zavrti u glavi!
Hendriks se malo nagnu i ovog puta uhvati psihologovu ruku. Čvrsto je
stegao.
– Drago mi je što si došao, Bobe! – rekao je zadovoljno. – Čekam te ovde
već više od jednog časa. Znao sam da će tebe poslati da ubede samoubicu da ne
skoči jer si ti policijski psiholog!
Robert Triskaro ga zapanjeno pogleda.
– Ko ste vi, čoveče? O čemu to govorite? – preplašeno je upitao. Sa lica mu
je spala maska mirnog i samouverenog čoveka.
Ja sam Džim Hendriks, Lornin muž! – sa trijumfom u glasu viknu
samoubica. – Ja sam njen muž a ti si njen ljubavnik! Čovek zbog koga me je
napustila! Neće je imati nijedan od nas dvojice, Bobe! Nijedan!
Povukao ga je i zajedno su poleteli prema tvrdom, vrelom asfaltu dvadeset i
sedam spratova niže.
KRAJ
 T. H. Grejč

TONI KORNJAČA I PAŽLJIVI HENRI

U lokalu »Lažni dijamant«, stecištu lopova, ubica falsifikatora i kriminalaca

svih vrsta, dim je bio takav da se mogao seći i iznositi u kockama.
Za jednim od stolova sedela su dvojica lopova, Entoni Broker, zvani Toni
Kornjača i Henri Torenson, poznat i kao Pažljivi Henri.
– Imam dobar posao u planu, Pažljivi – govorio je Entoni Broker. – Nemam
više novca a znam da si i ti pri kraju sa onim što smo zaradili preprodajući
prstenje što smo ga poslednji put ukrali.
– O čemu se radi?
– Provalna krađa – kratko reče Broker.
– Znači provaljivanje u stan ili kuću kad vlasnici nisu kod kuće i odnošenje
onoga što je najvrednije – prevede njegove reči Pažljivi Henri. – Koliko
očekuješ da bi se tim poslom moglo zaraditi?
– Ženin nakit vredi oko sedamdeset do osamdeset hiljada dolara. U kasi
sigurno ima i papira od vrednosti i gotovine.
– Više od svega cenim gotovinu – promrmlja Pažljivi Henri. – Koliko
vremena imamo za provalu i krađu?
– Tri puna sata sigurno, a možda i više.
– Kakva je kasa?
– »Čabova«, starijeg modela. Ona ne bi trebala da predstavlja problem.
Henri Torenson je neko vreme razmišljao.
– Zvuči primamljivo – najzad je rekao. – Da li je u pitanju stan ili kuća?
– Stan.
– Sprat?
– Treći. Pored jednog od prozora nalaze se požarne stepenice.
– Reci mi još nešto o svemu tome.
– Muž i žena idu svakog četvrtka u pozorište. Od dužine predstave zavisi
koliko će se zadržati. Mogu saznati šta će gledati sledećeg četvrtka, tako da
ćemo znati koliko će se zadržati.
– Znači, stan ostaje prazan?
Entoni Broker obori pogled.
– Pa, ne baš prazan.
Pažljivi Henri se trže.
– Šta ti to sad znači? Da li u stanu neko ostaje ili ne ostaje?
– Pa... ovaj... ostaje. Ostaje njihov sin. Ali taj dečak ima osam godina i
paralizovan je. Neprekidno je u invalidskim kolicima. Dovoljno će biti da
stavimo maske, da jedan drugoga ne oslovljavamo po imenu i da isključimo
telefon u njegovoj sobi.
Pažljivi Henri zavrte glavom.
– Sad mi se sve to mnogo manje dopada, Kornjačo – iskreno je rekao. – Znaš
da je moj princip da nikad ne upadam u kuće i stanove u kojima nekog ima.
– Taj dečak ne može nam praviti nikakve probleme, Pažljivi. Rekao sam ti
da je nepokretan.
– Zatvorićemo prozore i navući debele zavese.

Ušli su u stan, zaključali za sobom vrata i odmah stavili maske na lice.

– Dečak je u sobi sa desne strane! – šapnu Entoni Broker. – Hajdemo!
Dečak se zvao Markus Glendejk. Imao je osam godina, plavu kosu, naočare
sa debelim staklima i obe noge bile su mu paralizovane. Zatekli su ga kako leži
u krevetu i čita stripove.
Nije se ni iznenadio ni uplašio kad ih ie video.
– Hej! Jeste li vi provalnici? – upitao ih je očigledno obradovan. – Baš dobro
što ste došli! Inače se dosađujem sa ovim stripovima.
Henri Torenson priđe telefonu koji je stajao na stočiću pored kreveta, isključi
ga iz zida i odnese u drugu sobu.
– Da, mi smo provalnici! – reče Entoni Broker. – Hoćeš li biti miran ili je
potrebno da te vežemo?
– Nema potrebe da me vezujete. Ja sam paralizovan i ne mogu da ustanem iz
kreveta.
Pokazao je prstom na invalidska kolica.
– Krećem se u njima, ali sam ne mogu ni da dođem do njih ni da se u njih
smestim.
– Nećeš vikati?
– Ne pada mi na pamet. Uživaću! Ovo mi je prvi put da vidim prave lopove.
Do sada sam ih gledao samo na televiziji. Imate li pištolje?
Henri Torenson izvadi kolt i pokaza mu ga.
– Naravno da imamo. Bolje nas nemoj terati da ih upotrebimo!
Pritvorili su vrata od sobe u kojoj je bio dečak i otišli u radnu sobu. Entoni
Broker skide sa zida sliku iza pisaćeg stola i pokaza kasu.
– Hajde, Henri! Sad si ti na redu!
Pažljivi Henri iz tašne izvadi potreban alat i odmah poče da radi.
Toni Korniača je strpljivo čekao.
– Čuje li se mali? – povremeno bi pitao Pažljivi Henri, brišući znoj sa čeia
– Nastavio je da čita stripove. Ne brini za njega. Ne daje glasa od sebe.
Pažljivi Henri nastavi da radi i četrdeset i pet minuta kasnije kasa je bila
otvorena.
 U kožne vrećice potrpali su nakit, hartije od vrednosti i svežnjeve zelenih
dolarskih novčanica i izašli.
– Jesam li ti rekao da će sve proći bez problema? – hvalisavo je pitao Toni
Kornjača.
Pažljivi Henri nije mogao da mu odgovori jer su upravo tog trenutka pred
njih iskočila dva policajca sa spremnim koltovima u rukama.
– Ruke gore! Jedan suvišan pokret i mrtvi ste!
Ispustili su vreće sa plenom i podigli ruke.
Druga dva policajca priđoše im sa strane i uzeše im oružje i staviše im lisice
na ruke.
– Kako ste znali da smo ovde? – tek tada prvi dođe k sebi Henri Torenson. –
Nismo napravili nijednu grešku!
– Dečak nam je javio, Pažljivi – odgovori mu visoki, riđokosi narednik. –
Nismo hteli da pokušavamo hapšenje u stanu iz straha da ne dođe do pucnjave u
kojoj bi i on mogao da nastrada. Javio nam je da ste obojica naoružani.
– Ali, kako, dođavola, kako? – psovao je Entoni Broker. – Pa on je
paralizovan! Ne može da ustane iz kreveta bez nečije pomoći. Kako vas je on
mogao obavestiti?
Riđokosi narednik se nasmeja.
– Mali je pasioniran radio-amater – objasnio je obojici. – Kad ste ga ostavili
samog u sobi, ispod kreveta je izvadio kutiju sa minijaturnim primopredajnikom
i pozvao nas. Zatim je nastavio da čita svoje stripove.
Policajci su teškom mukom uspeli da spreče Henrija Torensena da se ne baci
na Entonija Brokera.
– Ti i tvoji planovi! Ti i tvoji prokleti, prokleti planovi! – psovao je Pažljivi
Henri, koji ovog puta nije bio dovoljno pažljiv.

KRAJ
 Džon Harms

VRUĆ NOVAC

Sedim u svojoj sobi i razmišljam o poslu, što i nije naročito neprijatno jer
sam trenutno nešto kao nezaposlen. Ali, kao što jedan moj vrlo obrazovani
prijatelj ima običaj da kaže: »To nije najgore što se na svetu može dogoditi
samim tim što od uvek ima nekoga bez posla.« Dodaje da i veliki menadžeri koji
godišnje prave preko 50.000 dolara dođu u situaciju da su po pola godine bez
posla, dok ne nađu odgovarajuće mesto. Zašto bih se ja onda brinuo? Pre ili
kasnije, nešto će iskrsnuti. U svakom slučaju, tako kaže moj prijatelj, a ja ga
uvek slušam jer je to veoma bistar momak. Ima 38 godina i nisam ga video da
radi jedan jedini dan u životu.
A to nije jednostavno, nezavisno od toga što vam pričaju. Možete se izvući
od rada ako ste rođeni u svilenim pelenama, ali koliko ja znam, mnogo više ljudi
se rađa bez pelena nego sa njima. Mislim da je i Linkoln nešto rekao u vezi sa
tim.
Zato, čemu briga, govorim sebi. Sve što ti briga donosi je gomila sedih u
kosi, a meni to nije potrebno. Ja sam naočit tip, mlad, vrlo pametan, uvek uredno
podšišan. U neku ruku je i čudno što nisam zaposlen. Može biti da je to zbog
toga što nemam sjajnu otpusnicu iz mornarice. Znate one nove tajne
klasifikacije. Moja kaže da se mornarica i ja nismo baš najbolje slagali.
Kao i kod drugih, u centru mojih problema se nalazi devojka. To je Sandra
Liman. Svega u vezi nje sećam se kao da se juče dogodilo.
Prvi puta sam je sreo kada smo bili stacionirani u Floridi. Odmerio sam tu
veliku plavu curu i odmah mi je bilo jasno da smo stvoreni jedno za drugo.
Ona oseća istu stvar, jer kada je ljubim drhti, što je siguran znak da je luda za
mnom. Mi smo dva sjajna predstavnika ljudske vrste. Ja sam zgodan i pametan,
a ona je neverovatno privlačna. Među nama vlada skoro životinjski magnetizam.
I ona je u armijskoj službi. Kada mislim na to koliko ona drhti kada se
ljubimo, nije mi lako da ostanem preko noći u baraci, svestan da je ona među
devojkama nekoliko baraka dalje. Jedne noći bežim iz barake i nalazim se s
njom u perionici u tri ujutru. Počinjeno da se smejemo i ljubimo. Kroz sat se
šunjam nazad kao kriminalac, ali vredelo je. Tako je dobro drhtala da je učinila
da i ja drhtim sa njom.
Ali kada se vraćam u baraku, tu je nevolja. Dežurni oficir je u međuvremenu
bio dao malu uzbunu. Naravno, mene nije bilo. Dobio sam deset časova dodatne
straže zbog toga, ali šta je to prema Sandrinom drhtanju? Ništa.
Sledeće noći sam opet u njenoj baraci, i stvari postaju ozbiljne za nas dvoje.
Ona se trese i ja se tresem. To više ne može tako. Već znam da je volim, i zato
joj kažem da hoću da je oženim.
 Trebalo bi da vidite Sandru da biste me shvatili. Svako ko je ugleda,
momentalno se zaljubljuje u nju.
U baraci, stavlja mi ruke na ramena i kaže:
– Henk, koliko si dugo u mornarici?
– Skoro šest godina. – odgovaram odmah, jer imam dobar osećaj za vreme.
– Henk, ti si još uvek mornar. Kako mogu da se udam za čoveka u koga se
ne mogu pouzdati?
– Ali te stvari se događaju – objašnjavam – Bio sam avio-mehaničar prve
klase...
– Nije važno šta si bio. Čula sam kakav si vašar napravio na ostrvu Kobs i
kako su te prebacili u običnog mornara. Cela kasarna zna za to. Pre nego što se
udam za čoveka, mora biti solidan kao stena. Ja hoću kuću, decu i novac kojim
se može nešto početi.
– Koliko ti treba? Hoće li 100.000 biti dovoljno? Mogu da počnem jednu
malu operaciju ovde u bazi i imaću to za tebe vrlo brzo.
– Neverovatan si. Kao prvo, hoću više od 100.000. To je nekad bilo toliko,
ali cene skaču, nekretnine su basnoslovno skupe. Moraš da zaradiš 150.000. Ja
uskoro završavam rok službe i ako nabaviš taj novac, možemo da se venčamo.
Eto tako su stvari stajale u vešernici. Grlim je, a ona kaže:
– Prekini Henk! Nemaš prava da to radiš!
To je ono što je ona mislila. Ja sam želeo da je oženim, i smatrao sam da mi
to daje određena prava.
Bilo kako bilo, čujem da neko prilazi baraci i kroz prozor vidim dva ženska
oficira. Tek tada shvatam kako je mornarica lukava. Proverava da li su ženske u
svojim krevetima u toku noći. Razumem proveru kod momaka, ali kod
devojaka!? To je previše, to je atak na bilo kakvu privatnost!
Ali, ja nisam budala. Već sam vam rekao da sam pametan. Čim ih primetim,
skačem ka jednom praznom krevetu, uvlačim se unutra i pokrivam ćebetom
preko glave.
Sandra ostaje nasred vešernice. Zašto da ne? Ima savršeno pravo da tu bude.
Ali slušajte ovo: Ne samo što su ženski oficiri prokontrolisali krevete, već su
računali i Sandru. Ludnica. U ženskoj baraci treba da ih bude dvadeset i četiri, a
oni su, prebrojali dvadeset i pet. Jedna devojka viška je mnogo gora stvar nego
jedna devojka manjka.
Jedan od tih oficira počinje da duva u zviždaljku. To zvuči kao »Svi na
palubu«. »Neprijatelj na vidiku«, »Puni topove« ili nešto slično.
Devojke se migolje iz svojih kreveta i ustaju, ali ja ostajem napomičan ispod
ćebeta. Onda jedan oficir podiže ćebe sa mene. Čak ni ne pozdravljam, već
skačem i počinjem da bežim kao lud, a možete se kladiti da brzo trčim.
Iza sebe čujem dosta vrištanja i povike »Stoj! Stoj!«
Na to, naravno, nisam obratio pažnju. Trčao sam toliko brzo da sam već bio
samo silueta koja nestaje za njihove oči.
 Utrčavam u baraku, ali tu je stražar, marinac. Nije neki grmalj, ali ima
automat koji repetira uperivši mi ga u stomak. Naravno, ukopavam se umestu
kada on vikne »Stoj!«. Takve greške ne pravim.
Smejem se široko dok dižem ruke u visini ramena.
– Drugar! Skini mi se malo sa tom artiljerijom. Šta misliš o tome?
Nikad nisam saznao da li bi mi se skinuo s vrata, jer su baš tada dotrčali
ženski oficiri praćeni nekolicinom devojaka u spavaćicama
Marinac je video sve te devojke i to ga je izgleda toliko uznemirilo da je
pritisnuo obarač i nekoliko metaka proleću pored mog desnog uveta i zabijaju se
u zid barake.
Tu već počinje prava zabava. Devojke vrište. Svetla sa kula počinju da šaraju
bazom. To se uvek dešava kada ima neprilika sa devojačkim barakama. Siguran
sam da Admiral ima posebnu telefonsku liniju za probleme sa devojkama. Kada
ima problema sa momcima, to sređuje dežurni oficir. On dolazi u džipu sa još
nekoliko oficira, lepo smireno i civilizovano. Sasvim drugačije stoje stvari kada
su u pitanju devojke, a naročito pucanje na straži. Možete zamisliti šest džipova
sa onim ogromnim vojnim policajcima, sirene i rotaciona svetla.
Bilo mi je veoma jasno da sam u priličnom sosu.
To je optužnica od pet gusto kucanih strana. Angažujem vojnog advokata
koji mi saopštava da je sudija spreman da se nagodi.
Treba da odam kod koje sam devojke bio, i optužbe će biti daleko manje.
Izgleda da je u celoj onoj gužvi i jurnjavi Sandra Liman uspela da se umeša
među ostale devojke i da se niko ne seća u čijem sam krevetu bio.
Nisam tip čoveka koji bi to napravio bilo kojoj devojci, da ne govorimo o
tome što je u pitanju bila ona sa kojom sam želeo da se oženim. Džentlmen sam,
uvek sam to bio, a pored toga, bilo mi je malo sumnjivo to što su toliko
insistirali na imenu devojke.
Ležim u zatvoru nekoliko meseci i kad se nađem napolju, Sandra mi kaže
kako smatra da sam veoma galantan što nisam rekao njeno ime, ali da stvari
stoje isto onako. Želi te pare u banci još više sada, kada više nisam u mornarici.
Što se tiče, mornarice, daje mi otpusnicu odmah po izlasku iz zatvora i eto me u
širokom svetu.
Sa ovim mojim mozgom, izgleda da će biti dosta kompanija koje bi me
odmah zaposlile. U novinama čitam da se mnogo traže inžinjeri istraživači koji
mogu ponuditi kreativnost, i vrlo sam začuđen što uvek odbijaju moju ponudu
prosto zato što nisam nikakav vražji inžinjer ili analitičar. Ono što te kompanije
ne mogu da shvate jeste činjenica da sam pun mašte i kreativnosti.
U svakom slučaju, sada razmišljam o svemu što mi se desilo gledajući kroz
prozor svoje jeftine sobe. Nije to neka luksuzna soba. Na drugom sam spratu i
prozor gleda na sumoran zid od cigala i vrata Nacionalne farmerske banke koja
su uvek zaključana. Ovi iz banke ih ne upotrebljavaju jer izlaze na prljavo
dvorište.
Dole ima dosta đubreta, zarđalih konzervi, starih cipela, novinskih listova i
tih stvari. Tu su i dve dvorišne mačke koje diksiraju jedna drugu. Ovo je siv dan
za mene. Nemam 150.000 dolara i ne mogu da oženim Sandru Liman. Pogled na
svo ono đubre u dvorištu čini da se osećam još gore.
Iznenada, otvaraju se dvorišna vrata banke i dva tipa sa revolverima
istrčavaju napolje. Jedan od njih ima karirani sako a glava mu izgleda kao
konzerva napunjena cementom. Onda počinje gužva. Čuje se zavijanje sirene u
banci, a kroz vrata istrčavaju još dva tipa koja nose torbe. Kroz koji sekund, tu je
i bančin stražar koji puca za njima. Meci zvižde kroz dvorište. Jedan od tipova
sa torbom pada na zemlju raznesene glave. Drugi pljačkaš se spušta na kolena i
puca na stražara. Pogađa ga u grudi i stražar pada na gomilu đubreta. Revolveraš
trči da uzme torbu od svog ubijenog kompanjona, ali stražar još nije gotov. Leži
na stomaku i puca dva puta. Promašuje, ali revolveraš odustaje od torbe i beži.
Sve to gledam kao na usporenom filmu, kao u snu. Onda mi postaje jasno.
Banka je opljačkana. Četiri čoveka su istrčala iz banke. Stražar je ubio jednog,
ali je i sam dobio metak u grudi i dole leži torba sa bančinim novcem na koju
niko ne obraća pažnju.
To je meni dovoljno. Trčim niz stpenice i istrčavam u dvorište pored
otvorenih vrata od banke. Torba je udaljena manje od deset metara. Stražar je u
nesvesti sa licem u gomili đubreta. Sve vreme ga imam na oku. Trčim ka torbi a
on ne podiže glavu. Momak koga je on pogodio je mrtav.
Grabim torbu i trčim ka svojim vratima. Iznenada, dva metka mi zvižde
pored glave i odbijaju se od zida. Vidim krajem oka. To je tip u kariranom
sakou, a ja nestajem u svojim vratima dok on puca.
Kroz staklo na vratima vidim bančinog službenika koji istrčava kroz vrata
banke i puca na tipa u kariranom sakou. Ne zadržavam se da vidim razvoj
događaja. Dok se penjem uz stepenice čujem kako urla motor automobila i kako
cvile gume. Penjem se u svoju sobu, bacam torbu na krevet i prilazim prozoru.
Sada već dosta ljudi kleči oko povređenog stražara. Neko naređuje da se
zove hitna pomoć. Tamo je i telo mrtvog pljačkaša, a čoveka u kariranom sakou
nema na vidiku.
Izlazim u hodnik i brzo idem ka prostoriji u kojoj se nalaze samo neki stari
madraci, rastavljeni kreveti i slično. Stavljam torbu između madraca i vraćam se
u sobu.
Sada je tu čitava armija policajaca i narednik razgovara sa starim Leskom,
vlasnikom kuće. Leska pokazuje na moj prozor i počinjem da se tresem od
straha, jer vidim narednika kako sa još dva policajca ide ka ulazu u našu zgradu.
Brzo shvatam šta moram da uradim. Zaključavam vrata, skidam se, oblačim
pidžamu. Onda ispijam punu vodenu čašu viskija, polivam se po rukama i
mažem kosu. Onda ležem u krevet.
Policajci stižu do mojih vrata i lupaju: – Otvaraj! Policija!
Malo čekam, a onda otvaram vrata kao neko ko je probuđen u sred noći. Tu
je narednik crvenog ljutitog lica, dva policajca i stari Leska.
– Šta se događa? Kakvo je to lupanje na moja vrata? – kažem mrzovoljno, a
unutra podrhtavam.
– Opljačkana je banka – kaže stari Leska.
 – Ozbiljno? – kažem – Bez zezanja?
– Ko se zeza sa tim stvarima? Dvorište je puno policije, a banka je kraća za
500.000 dolara. – kaže uzbuđeni Leska.
– Vaš prozor gleda na dvorište – kaže narednik – Da li ste videli nešto.
Vidim da miriše viski sa mene, uz gađenje.
– Ništa. Spavao sam. Nisam čak ni čuo. Jedan od policajaca se smeši.
– U redu je. Ispavaj se momče. – kaže narednik.
– Hvala veliko – govorim dok odlaze – Kakav je to štos da me budite tek
tako? A?
Treskam vratima i zaključavam ih.
Ponovo sam se obukao, otišao do sobe sa starim madracima i prebrojao
novac. Bilo je 300.000 dolara. Vratio sam ih nazad, ušuškao torbu između
madraca i vratio se u sobu. Sve mi je bilo jasno. Imao sam više nego dovoljno
novca da oženim Sandru. Tražila je 150.000, a ja se pojavljujem sa 300.000. Ko
sad tu ima inicijativu?
Jedan od pljačkaša me je bio ugledao, ali sam imao snažno osećanje da će
neko vreme biti veoma angažovan čuvanjem svoje sopstvene kože. Legao sam
preko kreveta, stavio ruke iza glave i smejao se jedno pet minuta. Uradio sam
stvar. Sandra će biti otpuštena kroz dva meseca. To će biti dobar život.
Probao sam da je dobijem telefonom, ali bezuspešno. Ostatak dana kao da
sam hodao desetak santimetara iznad zemlje. Kasnije, uzeo sam 1.000 dolara iz
torbe i izašao da sebi priuštim dobar riblji obrok.
Kada sam se vratio, san je ustupio mesto javi. Jedna kola su bila parkirana
preko puta ulaza u moju zgradu, a tri čoveka u njima su bila nepomična.
Prepoznao sam onoga sa kariranim sakoom. Sada nije bilo kariranog sakoa, ali
to je bila ta njuška.
Zamalo da se uspaničim i pobegnem, ali sam se naterao da se polako
udaljim. Onda sam okolo, kroz ulaz druge zgrade ušao u dvorište i popeo se u
svoju sobu. Zaključao sam vrata i stajao u mraku, drhteći. Sve što sam želeo,
bilo je da zgrabim novac i nestanem. Imao sam dovoljno da kupim ili iznajmim
brza kola, ili da sednem na avion, ali morao sam biti brz.
Posegao sam za vratima, ali je kucanje na vratima učinilo da me prođu trnci.
Imao sam u glavi sliku čoveka u kariranom sakou u hodniku, sa revolverom u
ruci, i željom da me ubije. Bilo je to kao ružan san. Bio sam sleđen.
– Henk! – začuo se glas s druge strane vrata. Bio je to Leska, vlasnik zgrade,
ali sam ipak poskočio – Čuo sam kako prolaziš stepeništem, Henk.
Upalio sam svetlo i otvorio vrata.
Zatreptao je očima.
– Šta je to s tobom?! Zašto si u mraku? Neki čovek te je tražio. Rekao je da ti
ne zna ime, ali te je opisao. Kaže da ti je našao posao!
Osetio sam muku u stomaku.
– Da li ste mu reli kako se zovem?
– Naravno. Znam da tražiš posao.
 – Hvala. Hvala veliko! – rekao sam i zatvorio vrata.
Sada sam već bio u priličnom sosu. Nije stvar samo u novcu. Svedok sam
zločina; stražar iz banke je u kritičnom stanju u bolnici; i to znači samo jedno –
da tipovi u kolima žele da me ućutkaju u svakom slučaju.
Kao što sam napomenuo, ja sam naočit momak sa dosta mozga u glavi, ali
sad počinjem da mislim da mi ipak treba savet. Za savet je potreban neko zaista
mudar i prisećam se momka koga sam vam pomenuo na početku, Žestokog
Frenki Bojla.
Otrčao sam dole do telefona u hodniku i okrenuo ga. Rekao sam mu da sam
u gadnoj nevolji. Znam ga dugo, i on mi je prijatelj, tako da mu pričam sve. Ne
komentariše dok pričam. Izgleda odsutan, ali ne. Ćuti i koncentriše se.
– Bojl, slušaš li me? – pitam.
– Nastavi – kaže.
To i činim. Kažem mu da su tri bandita preko puta ulice u velikom
automobilu.
– Spremni su da me ubiju, Bojl!
– Koliko imaš u torbi?
– Oko 300.000 dolara.
– Hm! – kaže – Izvući ću te iz sosa, ali će cena biti 150.000.
On priča velikim stilom, ali i ja znam šta je 150.000.
– Zaboga, pa to je polovina! – kažem.
– E, pa onda se snađi sam. To je ili toliko, ili se suoči sam sa stvarima.
Nemam izbora.
– U redu. – kažem.
– Već imam plan. – kaže Žestoki Frenki – Izađi u hodnik i gledaj kroz prozor
koji je sa strane ulice. Kada parkiram ispred zgrade, uzmi torbu i uskoči u kola,
za ostalo ću se pobrinuti.
– Mislim da ne razumeš stvar, Žestoki. Tamo su tipovi sa velikim
revolverima koji čekaju da me ubiju.
– Umoran sam, čoveče. Zašto bih ja slušao taj baraž sumnji? Umoran sam od
ljudi koji nikome ne veruju. Hoćeš li ili nećeš da te izvučem živog sa 150.000 u
džepu?
Kada tako počinje da priča, uvek se osetim bolje. Kažem vam da je on vrlo
mudar momak.
– O.K. – kažem. – Čekam te.
– Petnaest minuta, pametnjakoviću! – kaže i spušta slušalicu.
Petnaest minuta je veoma mnogo dok čekate na Žestokog Frenkija i njegova
crvena sportska kola. Vidim napolju i one lopuže, skoro da sam spreman da
odustanem, ali je već kasno. Pored toga, Žestoki Frenki mi je idol: 38 godina, a
nije radio ni jedan jedini dan u životu. Konačno, evo ga. Mora se verovati
ljudima. Odlazim po torbu sa novcem i silazim dole.
Kako me ugleda, Žestoki otvara vrata kola i ja uskačem unutra. Vidim kako
lopuže na drugoj strani ulice upiru prstom u mene i kako im se oči iskolačuju.
 – Nasmeši im se i mahni im, kao da smo dobri prijatelji! – zapoveda Žestoki
Frenki.
Čini mi se da je lud, ali nemam izbora. Široko im se smejem i mašem. To ih
dojmi. Čini se kao da nešto raspravljaju. Frenki stavlja svoje pilotske naočari,
gazi na gas i mi odlazimo.
Čini mi se da je ovo kraj. Lopovi isparkiravaju i prate nas. Vrlo su blizu i
mogu im razabrati lica. Osećam se jadno.
I dalje su prilepljeni uz nas dok Frenki vozi ka izlazu iz grada i skreće na
magistralu. Pratioci se još više približavaju, ali Frenki gleda u ogledalo sa strane
i ne deluje zabrinut. Čak, nešto zvižduće, kao da upravo prebrojava svoju
polovinu novca.
– Henk, momče! – kaže veselo – Da li sam ti ikada rekao da sam bio i na
fakultetu? To je bilo najbliže što sam se približio ideji da radim. Užasno
iskustvo!
– Da. Znam da si tamo bio neko vreme.
– E, pa tamo sam ja, dragi dečko, učio neke visoke filozofije.
– Zaista?
– Naravno. Na primer, učili su nas jednog seminara razlozima zašto toliko
poštenih građana svake godine strada u saobraćajnim nesrećama.
Penjemo se planinskim putem i skoro smo na vrhu. Postajem nervozan.
– Frenki, oni tipovi se približavaju! – kažem.
– Naravno. – odgovara i sada smo na vrhu planine.
Tamo je znak koji upozorava vozače kamiona da prebace u nižu brzinu.
Počinjemo da se spuštamo.
Kažem:
– Frenki! Jedan od tipova se izvukao kroz prozor i nišani na nas!
– Idioti. Sada ćemo da ih ostavimo! To je sve što treba da se uradi.
Daje gas.
Idemo strahovito brzo. Oko nas nema ničega osim stena i tame. Ulećemo u
krivine.
– Hej Frenki, možda je bolje da ih se otarasimo na nekom drugom mestu?!
Gledam nazad i vidim ih prilepljene uz nas. Metak proleće pored naših kola.
Frenki dodaje gas.
Ja mrmljam »zbogom Sandra, zbogom Frenki, zbogom 150.000.«
– Pazi Frenki, ispred nas je gadna krivina! – vičem.
– Naravno, glupane!
Kako ulećemo u krivinu, on prebacuie u brzinu niže i gazi na gas. Mašina
zvuči kao da će eksplodirati, a auto se zanosi kao da će izleteti, ali ostaje na
putu. Široke sportske gume škripe od napora, Frenki koči, a ja gledam nazad.
Veliki automobil uleće u krivinu kočeći i točkova jako okrenutih u desno.
Međutim, produžuje pravo. Kroz pet sekundi se čuje eksplozija.
Frenki ćuti i smeška se. Ali ja se ne smeškam. Još jedan automobil uleće u
krivinu ne praveći grešku. Nije obeležen, ali prepoznajem policijskog narednika
koji mi je bio na vratima. Shvatam da su i oni, rutinski, čekali ispred zgrade. Sa
njim su još tri policajca.
– Šta je bilo? – kaže Frenki.
– Ćutim.
Sada, dok služim svoje u zatvoru Alkatraz, ne mogu da razumem jednu stvar.
U redu je što se Sandra udala za vojnog kuvara, ali nije u redu što je to učinila
još dok je bila u službi. Dva dana pre nego što sam imao, bar na nekoliko sati,
svojih 150.000.

KRAJ

kokica