Алгологија

Алге су само један од бројних облика живота на Земљи. Сам термин алга (од лат. algae – морска
трава) не означава неку таксономску категорију. Реч је о збирном термину који обухвата већи број
група међусобно веома различитих организама.

Основни типови ћелија код алги

Тврдња да су алге разноврсна група организама код којих низ њихових својстава није једнозначан,
долази до пуног израза када је реч о типовима ћелија код алги.
При том, када говоримо о типовима ћелија, пре свега се мисли само на вегетативне ћелије алги,
евентуално и на ћелије које настају диференцирањем од вегетативних.
Вегетативне ћелије су ћелије које граде тело алги. Тело алге се често означава као талу (од гр.
thallos – изданак). У случају да је нека алга једноћелијска, грађа ћелије истовремено је и грађа
алге. Код вишећелијских алги, пак, талус је изграђен од великог, изузетно великог, а често и
огромног броја ћелија. Уз то, ћелије талуса често се међусобно разликују по свом облику, грађи и
функцији.
У зависности од еволуционог нивоа на којем се нека алга налази, код алги разликујемо два
основна типа ћелија које се значајно међусобно разликују – прокариотске и еукариотске.

Прокариотске ћелије код алги

Од овог типа ћелија изграђено је тело само модрозелених алги. Прокариотске ћелије су
примитивне јер не поседују низ ћелијских органела, али пре свега не поседују једро.
По структури и функцији код прокариотских ћелија разликују се три дела, региона – ћелијски зид,
нуклеоплазма и хроматоплазма.

Ћелијски зид обавија споља ћелију и добро је развијен. Изграђен је од четири слоја и готово је
потпуно исте грађе код свих ћелија модрозелених алги.
На површини ћелијског зида налази се галертни омотач који је код различитих алги веома
различит. Изграђен је од слузи и мале количине целулозе.
Галертни омотач различитих родова и врста алги поседује различита својства и често је један од
битних елемената при дефинисању неког рода или врсте.
Нуклеоплазма се налази у центру ћелије. Чине је безбојна хиалоплазма и по њој разбацан једров
материјал.
Хроматоплазма се налази на периферији ћелије. Назив јој потиче од обојености будући да је у њој
присутан велики број различитих пигмената. Пигменти нису смештени унутар посебних тела,
посебних ћелијских органела – хроматофора као код еукариотских ћелија, тако да хроматоплазма,
као целина, врши функцију и хроматофора.

Између нуклеоплазме и хроматоплазме не постоји оштра граница. Одређено разграничење могу

да направе више или мање бројне, ситне вакуоле које су испуњене гасовима (тзв. гасне вакуоле).
Код планктонских модрозелених алги присуством гасних вакуола смањује се специфична тежина
њихових ћелија чиме се алги олакшава живот у планктону. Код алги које живе ван воде, гасне
вакуоле штите наследни материјал од штетног зрачења.
Еукариотске ћелије код алги

Налазе се код свих алги са изузетком модрозелених.

Основно својство свих еукариотских ћелија је постојање једра и бројних органела смештених у
живом делу ћелије који се означава као цитоплазма.
Поред једра, од ћелијских органела посебно истичемо хроматофоре, тела релативно сложене
грађе, при чему је иста специфична за поједине групе алги. У хроматофорима се налазе, пре свега,
фотосинтетички пигменти те се у њима одвија и процес фотосинтезе.
Разликујемо монадни, ризоподијски, хемимонадни и кокоидни тип ћелије.
Посебно место припада сифоналном типу ћелије.

Монадни тип ћелије.

Основно заједничко својство свих ћелија овог типа је способност активног кретања. Остварује се
покретима једног, два или већег броја бичева. Број, дужина, грађа и положај бичева веома су
значајна систематска својства јер указују на порекло и сродност појединих група алги.
На предњем крају ћелије се поред бича налазе стигма (очна мрља), фоторецептор, пулзативне
вакуоле итд.
Стигма је телашце наранџасто-црвене боје и има значаја за усмеравање кретања алге. Светлосне
надражаје у ћелијама алги прима посебан фоторецептор који се одликује специфичном хемијском
структуром, а налази се изнад стигме. При кретању алге стигма се може наћи између
фоторецептора и извора светлости те је фоторецептор у том случају засењен. У супротном,
фоторецептор је осветљен. На основу тога алга усмерава своје кретање кроз воду. Ова појава се
означава као фототаксис. Алга може да се креће ка извору светлости и ту појаву означавамо као
позитиван фототаксис. У супротном алга се креће од извора светлости, негативан фототаксис.
Пулзативне вакуоле имају, пре свега, функцију осморегулације у ћелији. У себи накупљају воду и
штетне продукте метаболизма и шире се. Након извесног времена се згрче избацујући из ћелије у
спољашњу средину накупљену воду и у њој присутне супстанце.
Код мањег броја алги на површини се налази перипласт.
Најчешће је ћелија обавијена више или мање танким и више или мање еластичним омотачем који
се назива пеликула.
Монадни тип ћелија налази се у већини група алги. При том доминира код еугленоидних и алги из
раздела Hromophyta.

Ризоподијски тип ћелије

Основно својство овог типа ћелија је одсуство мање или више чврстог омоточа око њих. На
површини ћелије се налази само ћелијска мембрана која овим ћелијама омогућава промене
облика тела и амебоидно кретање – појава псеуподија, односно ризиподија. Најчешће,
захваљујући присуству стигме и фоторецептора у ћелијама, кретање је усмерено ка деловима
воде са светлосним интензитетом који је погодан за развиће алги.
Ризоподијски тип ћелије мање је заступљен међу алгама од монадног типа, а нешто чешће се
налазе код алги из раздела Hromophyta.
Кокоидни тип ћелије
Типичне кокоидне ћелије су ситне, лоптастог облика. Овај тип ћелије се одликује потпуном
непокретношћу, па и чак и одсуством било које органеле карактеристичне за покретне ћелије.
Ћелије на својој површини поседују добро развијен, прилично чврст ћелијски зид целулозно-
пектинске природе. Присуство ћелијског зида чини да овај тип ћелије поседује сталан облик.
Као типичне биљне, ове ћелије уз сам ћелијски зид поседују танак слој цитоплазме у којоj су
смештени једро и бројне ћелијске органеле. Код великог броја алги једро се не налази у
цитоплазми уз ћелијски зид, већ унутар вакуоле, у центру ћелије. У том случају делови цитоплазме
граде тзв. цитоплазматични мостић који полази од ћелијског зида и пролази кроз вакуолу до зида
на супротном делу ћелије. У проширеном центру цитоплазматичног мостића налази се једро.
Највећи део унутрашњости ћелије заузима типична биљна вакуола – простор испуњен водом у
којој се налазе различити јони, мали молекули, органске киселине, понекад и неки пигменти,
протеини, танини итд.
Кокоидни тип ћелије се налзи у готово свим групама алги и представља еволуционо
најнапреднији облик ћелије код алги.

Хемимонадни тип ћелије

Овај тип ћелије по својим својствима чини прелазни тип између монадног и кокоидног типа
ћелије.
Ћелије поседују неке ћелијске органеле карактеристичне за монадни тип ћелије (стигма,
фоторецептори, рудиментарни бичеви,...). С друге стране, попут кокоидног типа ћелије, нису
покретне, а понекад на површини поседују и ћелијски зид.
Ћелије се обично налазе у добро развијеној слузној маси. Овај тип ћелије налази се код
модрозелених алги и релативно малог броја зелених алги и алги из раздела Hromophyta.

Сифонални тип ћелије

Својства кокоидног, готово у потпуности одговарају овом типу ћелије. Једина, суштинска
међусобна разлика, огледа се у чињеници да се код типичног сифоналног типа ћелије у
цитоплазми налази велики, често и огроман број једара. Поред тога, ћелије сифоналног типа су
видљиве голим оком, достижући некад и димензије које се мере центиметрима, па и
дециметрима.
Сифонални тип ћелије заступљен је код релативно малог броја алги унутар раздела Hromophyta и
Chlorophyta.
 Пигменти и хроматска адаптација код алги

Пигменти код алги

Огромна већина алги припада групи аутотрофних организама. Током процеса фотосинтезе на
различит начин учествују одговарајући пигменти – директно (тзв. фотосинтетички пигменти) или
индиректно (тзв. нефотосинтетички пигменти). Наиме, фотосинтетички, као и део
нефотосинтетичких пигмената у стању су да упију светлост и да на тај начин обезбеде енергетску
основу за сам процес фотосинтезе.
Мањи број алги у току еволуције је изгубио фотосинтетичке пигменте. Оне нису у стању да врше
фотосинтезу, те је њихова исхрана хетеротрофна.
Многе алге иако поседују фотосинтетичке пигменте и врше фотосинтезу, хране се и органским
супстанцама присутним у својој околини. Овај облик исхране означава се као мешовит,
миксотрофан начин исхране. Појава миксотрофије најизразитија је код алги на нижем
еволуционом нивоу.
Сви бројни, а по свом хемијском саставу и функцији различити пигменти код алги, могу да се
сврстају у 3 основне групе: хлорофиле, каротеноиде и фикобилине.

Хлорофили су пигменти зелене боје и основни су пигменти у процесу фотосинтезе.

Поједностављено, код алги постоје 4 основне врсте хлорофила – хлорофили a, b, c и d.
Хлорофил а је примарни фотосинтетички пигмент и све фотосинтетичке алге га поседују.
Хлорофил b је, код алги које га поседују, значајно мање заступљен од хлорофила а. Основна
функција хлорофила b је упијање светлосне енергије и њено преношење до хлорофила а.
Хлорофил c поседује три компоненте које максимум апсорпције светлости имају на различитим
таласним дужинама. Отуда се дели на c1, c2 и c3. Основна функција хлорофила c је иста као и
хлорофила b.
Хлорофил d је нађен само код црвених алги. Основна функција му је иста као и хлорофила b и c.

Присуство истих врста хлорофила код различитих алги неспорно указује на сродничке односе међу
њима. Стога је присуство другог хлорофила веома битно својство свих група алги:

хлорофил а модрозелене алге

хлорофил а и b зелене и еугленоидне алге
хлорофил а и c Hromophyta, силикатне и мрке алге
хлорофил а и d црвене алге

Каротеноиди су пигменти жуте, наранџасте и црвене боје. У основи, деле се на две групе:
- каротене
- ксантофиле
Каротеноиди у ћелијама имају три основне функције:
1. Заштитна функција. Неки каротеноиди својим присуством штите алгу од интензивне Сунчеве
светлости. Затим, штите алгу од исушивања или смрзавања.
2. Фунцкија лебдења алги у води. Смањују специфичну тежину алге.
3. Функција абсорпције светлости. Неки каротеноиди као помоћни пигменти учествују и у процесу
фотосинтезе. Наиме, ови пигменти су у стању да абсорбују неке таласне дужине светлости које су
недоступне било ком хлорофилу. Абсорбовану енергију каротеноиди предају хлорофилу а
омогућујући му да започне процес фотосинтезе.
Фикобилини су пигменти плаве и црвене боје. Пигмент плаве боје означава се као фикоцијанин, а
црвене као фикоеретрин. Нађени су само у ћелијама модрозелених, црвених и малог броја алги из
раздела Hromophyta.
Фикобилини не учествују у самом процесу фотосинтезе али су за њега веома битни. Наиме, ови
пигменти, слично неким каротеноидима, у стању су да абсорбују одређене таласне дужине
светлост које су недоступне било ком хлорофилу. Абсорбовану енергију фикобилини предају
хлорофилу а омогућујући му да започне процес фотосинтезе.

Хроматска адаптација код алги

Алге су се у току еволуције прилагодиле на веома разнолике факторе животне средине, па и на
смањен интензитет и на измењен квалитативни састав светлости која допире до њих на месту на
којем живе. Прилагођеност се огледа у томе да се код алги у ћелијама повећава количина оног
пигмента који је најефикаснији у абсорбовању оних таласних дужина светлости које до алги
доспевају. Ова појава се означава као хроматска адаптација. То истовремено значи да тело
различитих јединки, чак и исте врсте алге, може да буде различите боје уколико јединке те врсте
живе у условима различите осветљености.

Резервне супстанце код алги

Раздео Полисахариди велике Опште напомене о

молекулске тежине полисахаридима велике
молекулске тежине
Cyanophyta гликопротеин По хемијском саставу је близак
гликогену.
Rhodophyta флоридеа скроб По хемијском саставу је близак
амилопектину васкуларних
биљака.
Hromophyta и Bacillariophyta хризоламинарин; скроб Хризоламинарин је по
хемијском саставу близак
ламинарину.
Phaeophyta ламинарин
Chlorophyta скроб По хемијском саставу је близак
скробу васкуларних биљака
Euglenophyta парамилон По хемијском саставу близак
је скробу.
 Морфо-анатомски типови организације код алги

Према свом изгледу, величини, морфолошкој, па и анатомској грађи свог тела, алге се одликују
изузетно великом разноврсношћу.
Према морфолошкој сложености алге се могу сврстати у више основних типова: једноћелијски,
колонијски, ценобијски, капсални, сифонални, сифонокладални и вишећелијски тип организације.

Једноћелијски тип организације

Представља најпримитивнији тип организације алги. Како се код једноћелијских алги појам ћелије
и појам организма поклапају, све што је речено за различите типове ћелија, практично се односи и
на једноћелијски тип организације код алги
Са изузетком мрких алги и пршљенчица (класа зелених алги), у свим осталим групама алгу
заступљен је и једноћелијски тип организације.

Колонијски тип организације

Колонију најчешће чини известан број јединки (једноћелијских или вишећелијских) једне врсте
које се удружују у функционалну целику, иако у већој или мањој мери нестабилну целину. Јединке
се у колонији одржавају у здруженом стању на различите начине код различитих врста алги.
Број јединки које чине једну колонију веома променљив, чак уколико говоримо о колонијама код
исте врсте алге. Некада су колоније видљиве и голим оком.
Све јединке у колонији могу да буду једнаке по облику, величини и функцији. Такве колоније се
означавају као мономорфне колоније. У ређим случајевима, колонију чине јединке које се
међусобно разликују по облику, величини и функцији. Такве колоније се означавају као
полиморфне колоније.
Колоније могу да буду покретне или непокретне.

Ценобијски тип организације

Ценобију чини одређен број ћелија које се удружују у функционалну, правилну и веома стабилну
целину. Једну ценобију увек гради тачно одређен, непроменљив број ћелија.
Број ћелија које граде ценобију јасно је дефинисан за сваку врсту. При том, у зависности од врсте
до врсте, тај број може да износи од неколико ћелија па до више десетина хиљада ћелија. У
последњем случају ценобије су видљиве голим оком.

Капсални тип организације

Представљајују релативно малу групу алги код којих се једноћелијске јединке налазе унутар
заједничке слузне масе. Број јединки у заједничкој слузи може да буде мали до изузетно велики.
Малобројне алге овог типа организације, налазимо међу алгама раздела Hromophyta, а посебно
међу модрозеленим алгама.

Сифонални тип организације

Заступљен је код малог броја врста и представљен је једном ћелијом сифоналног типа. Тело
сифоналних алги је код различитих врста различитог облика.
Нешто већи број врста сифоналних алги сврстан је у једну класу зелених, а мањи број и у једну
класу алги раздела Hromophyta.
Сифонокладални тип организације
У одређеној мери је близак сифоналном типу организације.
Сифонокладални тип организације настаје спајањем већег броја тзв. сифоналних сегмената. Један
сифонални сегмент по неким својствима одговара једној ћелији сифоналног типа.
Спајање сифоналних сегмената врши се њиховим дебелим зидовима. Настали низови су најчешће
разгранати. Између појединачних сифоналних сегмената не постоје интимне везе (међусобна
размена садржаја и информација нпр.)
Релативно мали број врста поседује овај тип организације. Највећи број њих живи у морима.

Вишећелијски тип организације

Овај тип морфолошке организације веома је чест код алги и представља код њих највиши
еволутивни ниво. Са изузетком еугленоидних и силикатних алги, присутан је и у свим осталим
разделима алги, а код мрких алги и пршљенчица и једини је тип морфолошке организације.
У основи, код овог типа морфолошке организације, велики број ћелија удружује се међусобно у
тела различите сложености. Између појединалних ћелија тог тела постоје веома интимне везе, а
тело функционише као јединствена целина.
Међутим, различитост у морфолошкој сложености вишећелијских алги веома је изражена. У том
смилсу, разликујемо трихални, хетеротрихални, привиднопаренхимски и паренхимски тип
организације, а као посебну особеност и кормоидан тип организације.

Трихални тип организације (трихалне алге)

Овај тип организације поседује велики број алги. У оном случају, мањи или већи број по правилу
издужених ћелија, повезују се међусобно градећи низ који се означава као трихом. Између
појединачних ћелија трихома постоје интимне везе и трихом функционише као јединствена
целина – трихална алга је вишећелијска.
Овај тип организације је најнижи еволуциони ниво унутар вишећелијских алги.
Трихоми могу да буду изграђени од истоветних вегетативних ћелија – хомоцитна форма трихома.
Насупрот томе, трихом могу да граде и ћелије другачијег облика и функције од вегатативних.
У том случају говоримо о хетероцитној форми трихома.
Трихом најчешће гради један низ ћелија (једноредан трихом), а понека и више низова ћелија
(вишередан трихом).
Трихалне алге могу бити гранате и негранате.

Хетеротрихални тип организације (хетеротрихалне алге)

Овај тип организације могао би да се сматра и посебним подтипом трихалног типа.
Алге хетеротрихалног типа организације поседују два система трихома, различита по грађи и
функцији. Један систем трихома расте хоризонтално прекривајући неку подлогу. Има функцију
утврђивања алге за подлогу, а делом врши и фотосинтезу. Други систем трихома израста из
претходног, има усправан положај у води и најчешће је веома разгранат. Овим делом алга
доминантно врши фотосинтезу, а на њему се развијају и органи за размножавање. Код појединих
алги је у току еволуције дошло до мање или веће редукције једног од система.
Привиднопаренхимски тип организације (привиднопаренхимске алге)
Овај тип организације води порекло од хетеротрихалних алги. Преплитањем и срастањем мањег
или већег броја разгранатих, хетеротрихалних талуса настају крупна тела. У тим телима границе
између појединачних трихома не могу да се запазе.
Могу да буду веома крупне. Простије грађени талуси алги са привиднопаренхимским типом
организације, настају простим преплитањем нити које се налазе у заједничком слузном омотачу.
Из њих се развијају два сложенија типа организације – једноосовински и вишеосовински тип
талуса.

Паренхимски тип организације (паренхимске алге)

Овај тип организације карактеришу крупне димензије, као и морфолошка, па и анатомска
диференцираност. Талус је у овом случају компактна целина настала апикалним, базалним или
интеркаларним растом.

Кормоидан тип организације (кормоидне алге)

Налази се код великог броја алги. Одликује се подељеношћу на три различита дела. Ти делови, по
свом изгледу, делимично и по функцији, подсећају на корен, стабло и лист васкуларних биљака.
Део који подсећа на корен, а има функцију утврђивања алге за подлогу, означава се као ризоид.
Усправни део који подсећа на стабло означава се као каулоид.
Део који подсећа на листи, означава се као филоид.
 Облици размножавања код алги

Разноврсни облици размножавања код алги у целини, могу да се групишу у три основна облика –
вегетативно, спорулативно и полно.

Вегетативно размножавање

Најчешћи је и најједноставнији облик размножавања код алги. Остварује се деловима талуса и то:

- деобом ћелије код једноћелијских алги. Ћелија једноћелијске алге растући достигне
одређену величину и митотичком деобом се подели на две ћерке ћелије. При том се
раздвајање мајке ћелије на две кћерке ћелије врши развијањем удубљења на ћелијском
зиду које почиње од периферије мајке ћелије ка њеном центру. Свака ћерка ћелија је по
својим својствима иста, или готово иста, као и мајка ћелија само што је од ње мања.

- размножавање раскидањем колоније. Колонија размножавањем својих јединки расте.

Будући да сталним растом настају све крупније колонијеоне механички постају све
нестабилније. Често је довољан неки механички утицај да се колонија, без одређене
правилности, раскине на мањи или већи број делова, нових колонија.

- размножавање фрагментацијом трихома. Заснива се на разделивању трихома на два или

већи број кончастих делова. Наиме, деобама својих ћелија кончаста алга расте, тј. њен
трихом постаје све дужи. Са повећањем своје дужине, трихом механички постаје све
нестабилнији. Често је довољан неки механички утицај да се трихом раздели на мањи или
већи број делова. Чињеница је да раздељивање трихома на мање делове у највећем броју
случајева није сасвим случајно. У дугом низу ћелија нека од ћелија је слабије развијена,
или чак и угине, тада је раскидање конца баш на том месту крајње логична појава.
Понекад је слабљење или угинуће ћелије условљено и биотичким факторима.

- размножавање делом сложено грађеног тела . Овај облик је уобичајен код свих
вишећелијских, крупних, сложено грађених алги. Како ове алге стално расту, а како није
могућ раст до бесконачности, веома често услед механичких утицаја долази до откидања
појединих делова крупног тела алге.
Спорулативно размножавање

Врши се образовањем спора. Споре се образујуе у посебним лежиштима – спорангијама. Споре се

у основи деле на две групе – покретне и непокретне.

Покретне споре (планоспоре). Ово је еволуционо најпримитивнији тип спора. Образују се у

планоспорангијама у различитом броју.
Планоспоре се крећу бичевима при чему код различитих алги број, грађа и изглед бичева могу да
буду врло различити. Најчешће образовање планоспора започиње деобом једра унутар
планоспорангије. У зависноти од броја једрових деоба, унутар планоспорангије настаје мањи или
већи број једара која чине центре настанка будућих планоспора. Око сваког једра се групише део
цитоплазме и ћелијских органела и сваки тај део развије на свом предњем крају 1,2,4, до много
бичева. Раскидањем омотача планоспорангије, планоспоре излазе у спољашњу средину, крећу се
бичевима неко време, а потом се развијају у нову алгу.

Непокретне споре (апланоспоре). У случају апланоспора, готово без изузетака, једна до велики
број спора лоптатостог облика, најчешће обавијених ћелијским зидом, образује се унутар
спорангије. Спорангије настају диференцирањем од вегетативних ћелија. Раскидањем зида
спорангије, ослобођене споре излазе у спољашњу средину и израстају у нове јединке алги.
Основни типови непокретних спора су:
Ендоспоре, које се образују у малом броју у ендоспорангијама и то само код једне мале групе
једноћелијских модрозелених алги.
Егзоспоре које се образују једна по једна на врху издужених, вегетативних ћелија једне мале групе
једноћелијских модрозелених алги.
Моноспоре се образују у моноспорангијама. У свакој моноспорангији се образује по једна
моноспора.
Биспоре се образују у биспорангијама. У свакој биспорангији се образују по две споре.
Тетраспоре се образују у тетраспорангијама. У свакој тетраспорангији се образују по четири споре.
Полиспоре се образују у полиспорангијама. У свакој полиспорангији се образује велики број
полиспора.

Полно размножавање

У основи, под појмом полно размножавање подразумева се појава да у току посебног процеса
означеног као полни процес, долази до спајања садржаја двеју хаплоидних ћелија – полних ћелија
или гамета. Гамети, најчешће настају у гаметангијама, обично посебним ћелијама, ређе сложеним
творевинама. Спајањем гамета настаје зигот – ћелија са диплоидним броје хромозома.
Зигот може да клија директно у нову јединку, или се из њега најпре образују споре, најчешће
планоспоре, које потом дају нову јединку.
Алге могу да буду хомоталичне где у току полног процеса долази до спајања гамета који су се
образовали у различитим гаметангијама, али на истој јединци. Код хетероталичних, спајају се
гамети пореклом са различитих јединки исте врсте.
Хологамија је најпримитивнији облик полног процеса код алги и налази се иксључиво код
једноћелијских, монадних алги са хаплоидним бројем хромозома. У овом полном процесу
функцију гамета врше целе јединке. Две једноћелијске, покретне алге крећу се једна према другој
и међусобно се споје образујући диплоидан, тетрафлагелатни зигот.

Изогамија је полни процес у току којег се спајају два гамета који су једнаки по облику и величини.
Називају се изогамети и образују се у гаметангијама које се називају изогаметангије. Изогамети су
веома ситни и веома покретни.

Хетерогамија је полни проце у току којег се спајају два покретна гамета различите величине.
Мањи гамети или микрогамети су означени као мушки и образују се у већем броју у
микрогаметангијама. Већи гамети или макрогамети, означени су као женски, образују се у веома
малом броју у гаметангијама које се означавају као макрогаметангије.

Оогамија је еволуционо најнапреднији полни процес у току којег се спајају два гамета од којих је
један веома сита и покретан, а други веома крупан и непокретан. Покретни гамети се називају
сперматозоиди. Они представљају мушке полне ћелије и образују се у полном органу који се
назива антеридија. Непокретни гамети се називају јајне ћелије. Оне представљају женске полне
ћелије и образују се у полном органу који се назива оогонија. Оплођење може да буде спољашње
или унутрашње. Као крајњи продукт полног процеса уобичајено се образује ооспора –
дебелозидна ћелија која прелази у стање мировања. Ооспором се преживаљавају неповољни
услови.

Конјугација је полни процес који се догађа уколико су услови за живот алге неповољни и
представља један од начина преживаљавања тих неповољних услова. У току конјугације не долази
до образовања гамета у пуном смислу те речи. Наиме, функцију гаметангије врши било која
вегетативна ћелија. Функцију гамета, пак врши коплетан садржај вегетативне ћелије.